OD ISTOG AUTORA

KONSTANTINOVO RASKRŠĆE
DUGE NOĆI I CRNE ZASTAVE
ZNAMENJE ANĐELA
KAINOV OŽILJAK (sa Vladimirom Kecmanovićem)
KIŠNI PSI
OLUJNI BEDEM

TRILOGIJA NEMANJIĆI
(sa Vladimirom Kecmanovićem)
U IME OCA
DVA ORLA
U IME SINA
LEVA STRANA DRUMA
PANTELEJSKE HEROJSKE HRONIKE #1
 Obe strane druma
Napomena (ili opomena?), prva: u rukama imate priče napisane
pre više od pune decenije. Danas naširoko poznat i rado čitan
pisac istorijskih romana nabiberenih fantastikom počeo je, kako
će novi čitaoci tek sada otkriti, jednako zainteresovan za junačke
sage, ali kudikamo drugačije: pred vama su pantelejske herojske
hronike, lokal-patriotske pripovesti iz birtije. U odnosu na
prvobitno izdanje, ovom prilikom dodata je još jedna priča, čisto
da neko ne kaže kako su sve iz kafane. Nisu. Ta je pak iz
zatvora. To će reći: ostavite vrlinu, vi koji čitate, ovde smo
drugim „dobrom“. No, ljubitelji istorije nisu sasvim na gubitku:
posredi jeste dokument vremena. Baš onog koje nas i tera da se s
tolikim, gotovo mazohističkim sladostrašćem vraćamo u slavnu
prošlost: ovo je o nama današnjima, ili bar nama od pre deset
godina.

A to nije isto, zar ne? Mi danas i mi pre deset godina?

Opomena (ili napomena?), druga: iako je u naslovu leva
strana druma, većina junaka radije naginje upravo ka desnoj, ako
me razumete. Otud će se poneki čitalac zapitati zašto sam baš ja
upitan da napišem ovaj tekst: predstavnici svega u šta verujem
ovde su svedeni na puke karikature. Onaj ko se predstavlja kao
poeta nije ništa drugo do lupač visokoparnih bezvezarija;
aktivisti su stvarno strani plaćenici i nisu kadri čak ni da
izdeklamuju iole smislenu argumentaciju vrednosti koje tobože
zastupaju; onaj ko je „drugačije seksualne orijentacije“ umalo
nije dobio batine zato što se uopšte pojavio tamo gde nije
poželjan – a normalno je što nije poželjan; svako ko je
diplomirao notorni je folirant, i šta mu uopšte vredi diploma,
makar je i pošteno stekao (a nije); „levo“ je ovde uglavnom
„levo smetalo“. Narečeni čitalac pretpostavke, možda, da su ovo
stavovi samog autora. Da on ovde, onako usput a i ne baš usput,
sve ovo tu nanizano napada, a nešto drugo brani. Pretpostavke,
ukratko, da tačno zna šta Stojiljković misli o svetu i šta zastupa.
Pa, neka se ne kladi na to. Kanda je malo komplikovanije od
tako lakih diskvalifikacija, koje su inače naša hronična boljka.

Pre svega, teško je tvrditi da je pak desna strana druma, na

razliku goreopisanoj žgadiji, prikazana naročito ugledno: oni
koji u ovoj knjizi puštaju „do daske“ četničke pesme i raduju se
spaljivanju jedne džamije takođe su do ekstrema dovedene
karikature. Pijanci, lopuže, zgubidani, sitni dileri. Svi do jednog
kradu bogu dane nemajući pojma ni šta će s njima, osim da ih
prepiju kao i sve prethodne. Ne podnose one iz prethodnog
pasusa, a ni ovi njih. Međutim, ne samo što dele stranice ove
knjige, nego i u stvarnoj stvarnosti dele isti ekosistem. Osuđeni
su da se sreću, da se nadgornjavaju, da se ne podnose podnoseći
se, i sve to uz narodnjački saundtrek koji se ori s televizora kad
god je on u ovim pričama uključen, osim ako na programu nije
jednako nakaradan prenos skupštine.

Ali to su, rekoh, karikature, zar ne?

I to je 2007. godina, a ne današnji mi, jelda?

Karikature su inače tu da nas zabave, premda s izvesnom

oporošću. Nešto kao ogledalo obogaćeno duhovitošću, pa zato
podnošljivije. U tom smislu, da, mnogo šta ovde jeste
karikaturalno. Ali „sav naš bol“ leži u sledećem pitanju: je li
autor taj ko ih je iskarikirao? Nameren da proizvede takav
efekat, Stojiljković svojim junacima jeste ponešto dodao. No, da
biste znali ono važnije, ono što im dodao nije, morali ste makar
nekad biti za šankom kod makar nekog Sikija Kučkara. Morali
ste da ne okrenete glavu od Niša – ili, ako hoćete, Paraćina. Bio
bi vam, u stvari, dovoljan i sam Beograd – jedini grad koji se
ovde zapravo kandiduje za ulazak u EU, vežbajući foliranje
bolje no ostatak zemlje – pa da shvatite koliko smo se, ispod
velikih reči i namera, kolektivno iskarikirali. Geografiju ne
uvodim slučajno: sve što Beograd još i nekako tobože našminka
da bi bio lepši na svetskom balu, to se severnije i južnije javlja u
svom nepatvorenom, ogoljenom obličju. Što se dalje kroči na
marginu, to se više nailazi na odsustvo volje za fingiranjem da
smo bolji, da će se pod nebom ovdašnjim ikad išta promeniti.
Pod suncem te svesti, u večnom Danu mrmota raspodeljuju se
uloge u igrokazu – pa tako jedni završe u kafani kod Kučkara, a
drugi ispred, jedni su nacionalisti a drugi su okrenuti ka svetu, i
svi su bog-zna-kako udubljeni u svoje role, kao da išta od svega
toga dotiče smisao.

Samo što ispod fasade svi znaju: i svet je okrenut ka nama, ali
leđima. To nam je što nam je, zaglavljeni smo u onome što se
izvikano zove tranzicija a u stvarnosti predstavlja mentalni
limbo, život u čauri kojom vlada neka proždiruća autoimuna
bolest.

Zato pre ili posle naučiš, premda lekcija boli i teško se

utuvljuje u glavu: nije naš najvažniji drum onaj koji ide
međicom između leve i desne strane. Naša najdublja podela je
ona koja proizlazi iz dileme hoćeš li mesto gde su patriote
počesto puke pijandure a progresivci počesto puke protuve
shvatiti ozbiljno ili nećeš. Jer, jedno je sigurno: ovo mesto tebe
ne shvata ozbiljno. I nek ne bude nejasno, nimalo mi nije lako da
tu činjenicu unedrim. Navikao sam da je svim silama gušim u
sebi. Ali mnogo puta svedočio sam žalosnoj alhemiji pri kojoj se
naša gorljiva idealistička nastojanja pretvaraju u tiha lična
sagorevanja. Deksa je pak na višim spratovima mudrosti,
spreman da se takvim pojavama ne iznenadi, da ih pomno
promotri, često i da ih predvidi. A uvek kadar da ih vešto
uhroniči u sjajne priče.

Pa, ovo je knjiga kojom čini upravo to. I pisana je pre no što
smo retorski kondom političke korektnosti navukli preko svojih
rđavih misli. Deceniju kasnije, pesimisti bi rekli da su nam misli
iste, samo je nakurnjak zadebljao. Tako, ili se brčkajmo po
optimizmu. Ali muka je što je optimizam plićak.

Prva priča, naslovljena kao i sama zbirka, upoznaje nas s

najčešćim akterima ovih storija, Zlatnim i Vojvodom. Oni će, za
novčanu nadoknadu, biti saputnici i saučesnici nesrećniku koji,
takođe za pare, vozi pogrešnom stranom puta i nada se
najboljem. Da se čitati u ključu sveobuhvatne domaće alegorije.
Potom će „Heroji ulice“ podsetiti šta je ono što ti u tučama
zapravo pada najteže. Ali tu je i začin: nišlijski izbizareno, jedan
od momaka u okršaj će poneti i – sekirče. A to nije ništa u
odnosu na arsenal koji će u sledeću priču biti unet. Tamo se
masakrira kratežom, i to po Durlanu! U godinama između dva
izdanja knjige, ovaj zatvorenički skaz oživeo je i na pozornici
zahvaljujući maestralnom Marjanu Todoroviću,
Stojiljkovićevom zemljaku, u čijim smo izvedbama i ranije,
kako glumačkim, tako i onim muzičkim, nalazili autentične
likove tih krajeva. Što nas dovodi do pripovetke u čijem je
centru – taman kao i u životima junaka – njegovo veličanstvo
vinjak i takmičenje u kondiciji jetre. Ali baš tu ima mesta i za
nešto ljubavi. Ona je, dakako, namagljena, raskrhana
posrnućima koliko i sve ostalo, no tu je, pomalja se iz olupanih
života i nudi makar naslutu da se nešto lepo može i dočekati,
ako se manemo iluzije da će lepo doći kroz čedno, uz zumbule i
anđelčiće s fanfarama. „Lopuže poput nas“ reći će nam koju o
Duletu Palilulcu, švercu alkohola, korumpiranim profesorima i
promangupiralim kosplejerima, sve to u zoru nove godine koja,
podrazumeva se, neće doneti ništa bolje – osim poneke malene
pobede da nas obodri za dalje giljanje kroz kalendar. Za kraj,
prigodan vatromet: knjiga se završava spomenutim paljenjem
džamije, pirotehničkim spektaklom kakav kod nas na Balkanu
obično predstavlja krunu međuljudskih odnosa. Samo, to nije
baš kraj-kraj. Jedna lepa jedinica u podnaslovu zbirke sugeriše
da će ona dobiti i svoj nastavak, ili nastavke. Herojstvo na
Panteleju ne jenjava, tu brige nemajte. Ili je tako bar bilo te
2007. godine, sa svim onim lepim, ružnim i stvarima na prevoju,
s ljudima uhvaćenim u vremenu koje ih karikira, raščovečava i
ponovo sastavlja u ljude. I s pričama koje ih savršeno
fotografišu.

Kad sednem s Deksom, osetim se kao da sam u svojevrsnom

zadžepku, pobočnoj izraslini na toku stvarnosti, mudro
izmeštenoj osmatračnici. „E, moj lebe mekani. Ne se sekiraj, će
prođe i to. Ajmo po jednu stomakliju“, reći će mi moj prijatelj,
uvek iznova. I tada znam: ja pišem zato što ne umem da javu
shvatam tako. A on piše zato što ume. I oba su legitimna, oba su
večni lični perpetuum mobile, oba će nas zanavek privoditi
istom stolu. Jer, naposletku, svi smo deo istog ekosistema, po
kom bauljamo najbolje što umemo beležeći pripovesti – malo
stvarne, malo fiktivne, uvek istinite. Sve u nadi da će biti važne,
jer, eto, prođe deset godina. Možda se svet oko nas ne bi sećao
kakav je bio da nema priča.
 Jer, taj svet, ti ljudi, svi mi, danas ništa nije isto... ehm, zar
ne?
Marko Šelić
 INTRO

Prvo idu drevne mudrosti.

Život počinje u tridesetoj...
ili
Svaka ulica ima svoj kraj.
ili
Miroslav i ja smo pederi, jebemo se u zdrav mozak.
Posle idu pivo i girice, u lokalu koji je odmah tu, iza ugla. Za
stolom gde su svi jednaki, i glupači i filozofi, i dangube i
radnici, i alkosi i trezvenjaci. Sedimo, ortaci i ja, čekamo da
Mančester Siti uvalja gol Čelsiju i to čekanje prekraćujemo
vinjacima. Čekamo da prođe još jedan dosadan dan, čekamo da
bude bolje, čekamo da izađe novi album grupe Stereo MC’s...
Čekamo, čekamo, čekamo...
A onda, negde u gluvo doba se raziđemo... I ja se vraćam na
Pantelej, popijem malo vode na česmi u porti crkve, tri metra od
mesta gde se desila istorija. Malo razmišljam o tome kako je
Stefan Nemanja učio velikog Barbarosu da koristi nož i viljušku
i kako se ovaj udavio kasnije u nekom azijskom potoku, ne
stigavši da shvati da je život satkan od malih stvari i velikih
gluposti.
Na kraju se dovlačim u svoju sobu, palim televizor i gledam
programe na kojima su političari, turbo-folk zvezde, uvek iste
bajate vesti... i shvatam da ne mogu da spavam.
Zato uzimam hartiju u ruke i presavijam je napola.
Vrh olovke škripeći klizi po glatkoj beloj površini...
I dok na brdima oko Niša gamižu rumene senke jutra, pišem:
Bio jednom jedan Grad...
 LEVA STRANA DRUMA

A sačmara moja tu je i drugo što treba

Trošićemo tuđe pare to ne smetni s uma
Ispod stotke ga ne spuštam niko nas ne vreba
Vozićemo sve do kraja levom stranom druma1
Tom Vejts

Bežeći od dosade Vojvoda i ja odlazimo na neka manje

snobovska mesta gde ljudi leže ispod stolova i niko ih ne dira,
pivo se toči u velike krigle a drusnu konobaricu svi zovu po
imenu i štipaju za dupe. Upadamo u zadimljenu birtiju kao u
rudarsko okno gde kroz izmaglicu od duvanskog dima u nas
blenu naše kolege, voštanožute face sa večitim filozofskim
pitanjem na vrhu usana utrnulih od džibre:
Je l’ stigla penzija?
Nemam pojma. Nosim sa sobom papirnatu kesu koju nam je
ulični prodavač napunio kikirikijem. Dok čekamo da stigne prva
tura, Vojvoda mi objašnjava razliku između „pinatsa“ i
„birnatsa“.
„Vidiš...“, kaže on uz široki pokret rukom kojim prinosi zipo
upaljač cigareti zadenutoj između usana, „’pinats’, to ti je običan
kikiriki, onaj koji jedu deca... Onaj što možeš da kupiš u bilo
kojoj prodavnici. ’Birnats’, to ti je veliki, pečeni kikiriki, dobro
posoljen, toliko da su na zrnima zalepljene velike gromuljice
soli... On se jede isključivo uz pivo...“
„Aha...“, klimam glavom ne kapirajući zašto mi ovo govori.
Na kraju krajeva, kikiriki je samo kikiriki. Zar ne?
 Dalje razgovor ide svojim tokom. Ženskinje, muzika i
Premijer liga. Krigle piva se kotrljaju po drvenom astalu, kao
ono kamenje u pesmi Boba Dilana, što se na njega ne hvata
mahovina.
Peta, šesta, sedma tura... Muti mi se u glavi i zato prelazim na
vinjak.
Vojvoda i dalje junački forsira pivarke. Malo se zajapurio u
licu i non-stop ide u klonju. Razgovor nam je dobio na nivou i
živosti. Kako ono kažu stari Latini? Vinum verba ministrat?
Trebalo bi da je tako.
Postoji jedna interesantna stvar u tom pijanom naklapanju.
Uglavnom svako priča za sebe i uopšte ne čuje onog drugog šta
govori. Jednostavno sačekaš da sagovornik završi sa onim što
ima da kaže i počneš da kenjaš nešto što je tebi u tom trenutku
važno. Držiš monolog usred kvazirazgovora. Tako se prazniš.
Usred sveg tog našeg prokenjavanja za sto nam seda jedan
čiča. U stvari, nije se radilo o čiči, tip se, otkriću to malo kasnije,
bližio pedesetoj, ali je zbog veoma humanog tretmana gospodina
Života izgledao tako kako je izgledao: matoro i oronulo, kao da
ima minimum šezdeset. Ili kao da ga je pregazio tramvaj. I to
više puta.
Za tren smo zaćutali obojica. Pogledali smo ga, misleći da je
u pitanju neki matori alkos koji će ili da se ogrebe za piće ili
makar cigaretu, ili da nas časti sa pet-šest tura i dva’es’ ćevapa
sa lukom i da nam priča svoju životnu priču, recimo to kako je
nekad kamionom prošao pola Evrope, zaradio mnogo love i sve
to spiskao na provod i kurve... Vojvoda je, za razliku od mene,
bio i iznerviran jer ga je lik prekinuo u izlaganju fascinacije
oružjem, naročito beretama i koltovima (nešto što mi je pričao
već sto puta uz obaveznu „ovako se repetira utoka“ gestikulaciju
praćenu onomatopejom: klik-klak! i beng-beng!), i zato ga je
odmah nabusito upitao:
„Je l’ si pitao ti nekog da sedneš? A, matori?“
Tip se samo blaženo nasmešio i rekao:
„Bez nervoze, mladi gospodine, izvinjavam se ako sam vas
prekinuo u nečemu...“
„Pa jesi nas prekinuo.“
„Izvinjavam se još jednom, ali nisam mogao da odolim
iskušenju i ne pridružim vam se...“
O, neeeee..., pomislih. Sad će da bude ono: „I ja sam bio
nekad tako lud, mlad i glup, te davne šes’et osme, al’ sam počeo
da pijem i da se drogiram, pa sam se tako sjebao za ceo vek...“
„Gledam vas...“, započe on, „mladi, pametni dečaci, baš kao
što sam i ja bio nekad... Pa, reko’ sebi, zašto da ne sednem kraj
njih i ponudim im taj poslić?“
„Poslić?“, Vojvoda upitno podiže obrve.
„Da, ništa posebno... Čista zajebancija.“
Zajebancija? Sad će deda da traži da mu prebijemo komšiju
što mu je posekô orah ili da upadnemo kod nekog u garažu i
skinemo mu felne sa novog bemvejca.
„Tačnije, u pitanju je ponuda kakva se ne odbija“, dopuni
sebe matori.
„Ponuda?“, opet se začudi Vojvoda.
Aha. Znači ima da izvadi iz džepa polovnu čuku ili polutku
dopa i da nam ih prodaje za bagatelu. Đubre matoro.
„Jedan moj prijatelj...“, započe on.
… Jebe mi ženu, dopunih ga ja u mislima.
„Ima malih novčanih poteškoća...“
...Uzajmio sam mu 10.000 maraka a on ne vraća, pa bih, eto,
voleo da mu prebijete kolena.
„Velikih poteškoća...“
...U stvari, ja sam mu već razbio glavu pajserom, pa bih hteo
da vas zamolim da mi pomognete da zakopamo leš u Bubanjskoj
šumi.
„Ali hajde prvo da popijemo nešto, pa da onda razgovaramo
o poslu. Važi?“
Nasmešio nam se predusretljivo, otkrivši nam pritom da je
četkicu za zube zaturio iza veš-mašine u vreme dok je još drug
Tito bio živ, i okrenuo se ka šanku koji se, kroz zavesu od dima,
nazirao u dnu prostorije.
„Desanka! Deso, bre!“, pozvao je konobaricu otkrivši nam da
je ovde redovan gost.
Desa se pojavila desetak sekundi potom, vrckajući debelom
guzicom, prišla je našem stolu, podbočila se kao trudnica i
upitala ga:
„Šta se dereš, bre, Suvajac? Nije ti ovo pijaca.“
„Deso, dušo…“, nasmeši se on snishodljivo, gladeći je pritom
po butini, „daj jednu stomakliju i donesi mladoj gospodi šta piju.
Vidi ima li nešto na roštilju pa nam i to doturi malo kasnije,
važi?“
„Sve za tebe srce...“, reče veselo pozamašna Desa i ode da
ubije neku mačku, jer valja od nečeg spremiti ćevape koje ćemo
jesti malo kasnije.
Gospodin Suvajac (ime ili prezime, šta li je već, pristajalo mu
je savršeno, i likom i psihom je podsećao na sasušenu smokvu)
okrenu se ka nama.
„Tako...“, reče zadovoljno, „sad, da nastavim. Dakle, jedan
moj prijatelj je u gadnim govnima. Postoji samo jedan način da
se iz njih izvuče. Ja i još neki moji drugari smo mu, eto, dali tu
šansu...“
„Pređi, bre, na stvar, Suvanjac“, prekide ga nervozno
Vojvoda.
„Suvajac, ne Suvanjac“, ispravi ga matori.
 „Šta je da je... Kaži nam šta u stvari hoćeš od nas…“
„Za početak hoću da uzmete OVO...“, reče Suvajac i
elegantnim pokretom položi na sto pred nas dve novčanice od po
sto nemačkih maraka. Došlo mi je da, kao Gaga Nikolić u
Poslednjem krugu u Monci, kažem: Galantno, nema šta... Ali
ovaj pokretni sunđer pred nama nije imao ničeg gospodskog u
sebi, naprotiv, podsećao je na golemog prevejanog štakora.
„Šta je to?“, upitah zbunjeno.
„Pa vidiš valjda da je kinta, kretenu“, odgovori mi Vojvoda
glasom u kojem sam nazreo prizvuk pohlepe. Uvek je bio lakom
na pare, žene i alkohol. Na ovo treće naročito.
„Mala akontacija…“, nastavi Suvajac, „a kad završimo
posao, dobićete još po dvesta...“
U redu, kog treba da ubijemo?, prođe mi pitanje kroz glavu.
„Šta je u pitanju, matori?“, upita ga Vojvoda, već vidno
zainteresovan.
„Ne mogu vam to objasniti ovde u kafani, nije sigurno. Otići
ćemo na lice mesta i tamo će vam sve biti jasno...“
„Aha...“, klimnuh glavom odobravajući.
U tom trenutku stiže i debela Desa sa ovalom punim ćevapa i
parčićima prepečenog hleba koji se u kafanskom žargonu naziva
„albanska salata“. Vojvoda oduševljeno kreće u tamanjenje
roštilja, čime potvrđuje da nije lakom samo na alkohol, pare i
žene već i na hranu.
Suvajac pokazuje da se ipak ne razlikuje mnogo od svojih
vršnjaka i kolega birtijaša i počinje da nam prepričava kako se
najbolji ćevapi služe u jednoj kafani u Leskovcu čija je vlasnica
njegova bivša švalerka čiji je muž hteo da ga odstreli da kojim
slučajem nije... itd., itd... Kenja on tako, smica one stomaklije iz
dva cima, gotovo na eks, pritom zadovoljno mljacka ustima,
uživa čovek u svakom gutljaju, pravi alkos. Meni sve nešto kao
sumnjivo, al’ se trudim da ostanem hladan, mezetim one ćevape,
pratim Suvajčev tempo duplim vinjacima, vidim da ga nervira to
što mogu da popijem više od njega i to mi pričinjava neko
neobjašnjivo zadovoljstvo. A on kenja li kenja, za pola sata nam
je ispričao šta mu se sve događalo u rasponu od sedamdesetih do
devedesetih, ja ga kao slušam, pijuckam vinjak, a Vojvoda
tamani one ćevape kao gladna godina, gotovo i da ne diše, samo
s vremena na vreme podigne glavu, promrmlja nešto Suvajcu u
znak odobravanja i nastavi sa ožderavanjem.
„...I tako, pustim ja mašinu na ler, a nju zgrabim za sisu. Gde
ćeš sad, kurvo?! Mislim se... Ima da padne karanje, ima da je
rasturim“, zapenio Suvajac da nam prepričava svoje ljubavne
doživljaje, to je verovatno bilo u vreme kada je kita još mogla da
mu se digne – znači pre trideset godina. Ja ga slušam i ne mogu
da verujem da neko može toliko da laže. „Počne ona kao da se
prenemaže... Al’ nisam ni ja od juče.
„Daj ne seri, bre, Suvanjac“, prekide ga Vojvoda grubo, „šta
ti misliš, da smo mi neke zagoretine pa će da padnemo na te
tvoje priče?“
„Priče?“, zavapi Suvajac gotovo uvređeno. „Dok sam ja
karao najbolje pičke od Vardara pa do Triglava, vi ste...“
„Znam, znam...“, klimnu Vojvoda glavom, „mi smo se klatili
u ćaletova muda. Stara žvaka, svi ste vi bili veliki jebači, nekad
davno, na ORA 1972. Napupele omladinke i sisate skojevke.
’Odi mala da vidiš kol’ka mi je drška od lopate i te fore... Ali,
jebiga, Suvanjac, vreme prolazi, kita sve manja i sve
neposlušnija, ’oćeš da piješ litar brlje dnevno a da đoka gleda
non-stop u plafon, ne može to, ne može...“
„Misliš?“, sad je Suvajac već bio pogođen ovom Vojvodinom
pričom, svi matorci su isti, pomeni im nedostatak potencije od
kog svi pate al’ ne priznaju, i ima da popizde, „znaš li ti da sam
ja...“
„Znam, znam...“, opet ga Vojvoda prekide odmahujući
rukom, „sad ćeš da mi pričaš kako si kao mlad kitom lomio
orahe... Sve sam to već čuo od tipova sličnih tebi. Ima vas ko
skakavaca. U svakoj birtiji odavde do Niške Banje po jedan sto
u uglu rezervisan je za takve slične tebi. Popijete po dva piva i
počnete da penite o tome kako ste nekad bili neko i nešto, čisto
da zaboravite kako ste sad niko i ništa...“
„Ja? Niko i ništa?“, sad je Suvajac već bio uvređen, usne mu
se tresu, drhtavim rukama traži po džepovima pantalona
cigarete, ali usled prevelike nervoze ne uspeva da ih pronađe, što
ga dodatno nervira. „Znaš li ti, mali, ko sam, bre, ja? Znaš li ti
da mene…“
„Ne znam i ne interesuje me“, reče Vojvoda bezosećajno.
„Interesuje me samo da bez problema završimo taj posao.“
Suvajac zausti nešto da kaže, ali odustade. Podiže čašu da
iskapi svoju stomakliju, ali shvati da je prazna, nervozno
pogleda ulevo, zatim udesno, onda podiže ruku i pozva
konobaricu:
„Deso! Deso! Duplu stomakliju ovamo!“
Desa je bila vrlo ekspeditivna i puna saosećanja za njegov
hronični alkoholizam, tako da mu je ekspresno donela naručenu
dozu izbegavši tako da joj mušterija rikne od nervoze čekajući
da u jetru ufiksa potrebnu količinu alkohola.
To je tajna uspešnih birtija: brza usluga i jeftin asortiman.
Znam mnoge fine kafane koje su propale jer je konobarima
trebalo vek i po da vam donesu naručeni vinjak, kao da idu u
Kruševac po njega.
Da ne dužim mnogo, ja sam diskretno skrenuo pažnju već
dobro pijanom Vojvodi da ne podjebava više matorog
naduvenka jer bismo zbog te njegove ružne i većini ljudi strane
sklonosti da uvek kaže ono što misli mogli da ostanemo bez
obećanih para. Elem, negde oko ponoći, Suvajac je počeo da
kukumavči kako treba da krenemo jer nas neki ljudi na nekom
mestu čekaju. Nekako sam uspeo da ubedim Vojvodu da je
vreme za fajront i sva trojica smo krenuli napolje. Tamo je
Suvajac iz trećeg puta uspeo mobilnim da okrene svog prijatelja
taksistu koji je veoma brzo svojim malo ostarelim i malo
izlupanim mercedesom stigao ispred rupe u kojoj smo se
ucirkavali večeras.
Golema jedna copina, sa glavurdom zavarenom za široka
ramena, provirila je kroz prozor auta i brundavim glasom rekla:
„Znači, ipak si uspeo, Koštunjavi. A?“
Vojvoda je prasnuo u smeh čuvši Suvajčev nadimak, na šta se
ovaj samo kiselo nasmešio i pozvao nas da uđemo u kola.
Copina je dala gas i krenula prema bivšem Bulevaru Lenjina.
Glasno je prokomentarisao:
„Pravo da ti kažem, dobrovoljce za ovakvo nešto jedino si
mogao da nađeš u Desinoj rupi. Samo tu dolaze takvi pacijenti.“
„Šta ćeš…“, škrto je promrmljao Suvajac vadeći paklu crvene
drine bez filtera.
„Koštunjavi!“, dreknuo je Vojvoda oduševljeno, očigledno
rešen da Suvajcu ubije par milijardi nervnih ćelija. „Pa ti si moj
čovek! Pušiš drinu bez filtera! Svaka čast. Oduvek sam govorio
da je to najbolja cigara na tržištu.“
Suvajac proguta knedlu i upita ga nevoljno:
„’Oćeš ti jednu?“
„Neka, fala. Od tih sranja se dobija rak na plućima. Tebi se
može. Ionako ćeš za koju godinu da rikneš od ciroze jetre...“
Da, da... Suvajac je bio pravi primer toga šta sve naš čovek
može da istrpi zbog love, jer Vojvoda nije prestao da ga
zajebava tokom čitave vožnje, u čemu mu se kretenskim
komentarima i glasnim grohotom pridružio i glavati vozač.
Negde oko pola jedan konačno smo i stigli na odredište.
Bio je to jedan parking u Duvaništu, novoizgrađenom naselju
koje se nalazilo odmah iza Bulevara. Tu je bilo parkirano
nekoliko taksija i dva automobila sa stranim registracijama. I
upravo su oni bili najzanimljiviji. Blistavi metalik-crni mercedes
sa ravnim farovima, zaobljen, elegantan, lep... I tamnoplava
frontera, džip svačijih snova, doduše, nije ništa naročito kao
terenac, ali je zato odličan za vožnju gradom, kurčenje i
mažnjavanje riba. Upravo se pored njega i kurčio balavac u
plavo-žutoj trenerci, kraj koga je u pozi „jebem se za pare“
stajala poluobnažena sponzoruša.
Glavonja je uparkirao svoj olupani merdžan upravo između
ova dva auta i počeo mahnito da trubi ortacima taksistima koji
su takođe bili na parkingu.
„Evo... Stigli smo“, nasmešio se Suvajac i izašao iz auta.
I mi smo postupili isto, doduše malo opreznije od njega,
nikad ne znaš šta te čeka kad imaš posla sa ovakvim tipovima u
ovo doba noći.
Parking je bio prostran i prazan, bazdeo je na benzin i ulje,
ravno preko puta nas stajali su taksisti i nešto se domunđavali,
onaj balavac je pušio dugački marlboro i gledao nas
nezainteresovano, a njegova klonirana plavuša obraćala je
pažnju samo na sebe. Iz crnog merdžana tada je izašao solidno
podgojen tip u odelu, držeći akten-tašnu u rukama. Stavio ju je
na haubu auta i pozvao Suvajca i jednog taksistu da mu priđu.
„Dobro“, zabrundao je kada su to učinili, „imamo
dobrovoljce. A gde je vozač?“
„Evo ga, samo što nije…“, kezio se Suvajac snishodljivo.
„Nemoj ti mnogo da sereš, Koštunjavi. Ovo je precizan posao
i treba da se dolazi na vreme. Nemam ja celu noć da se
izdrkavam ovde sa vama.“
Nije prošlo ni pola minuta a na parking je stigla i zvezda
večeri u muzejskom primerku golfa jedinice. Parkirao ga je tik
uz debeljkov mercedes i izašao napolje, zdepast proćelav tip
koga je Suvajac odmah oslovio kao Čkalju.
„Pa dobro, gde si, bre, ti?“, zavapio je Koštunjavi.
„Šta se, bre, nerviraš, znaš da Čaki nikog ne ispaljuje.“
„Ne nerviram se, nego ne volim…“
„Imaš li moje suvozače?“
„Aha…“, rekao je Suvajac i malo se pomerio u stranu da nas
Čkalja bolje zagleda. Zagledali smo i mi njega. Onizak,
neugledan, sa buljavim očima i licem boje pergamenta,
verovatno Suvajčev ortak po čašici. Nosio je kožnu jaknu kaki
boje, jednu od onih koje su bile popularne sedamdesetih,
kariranu košulju i izlizane pijačarske farmerke, delovao je jadno
i smešno u isto vreme. Fizionomija mu je bila takođe
interesantna: velika glava na kojoj se isticao krompirast nos,
nigde vrata, široka ramena, pivska stomačina, nigde dupeta i par
mršavih nogu, jedna za kvačilo, druga za gas.
„Pa i nisu nešto...“, prokomentarisao je paleći cigaretu.
„Nisam mogao da nađem bolje“, pravdao se Suvajac.
Pogledao sam u Vojvodu. Brada mu je drhtala, činilo mi se
da će sledećeg trenutka da skoči i da obojicu podavi zubima.
„Dosta više sa sranjima“, oglasio se debeli iza nas. „Ajde da
radimo posô!“
Suvajac nam je prišao i počeo da objašnjava situaciju.
„Ovako stoje stvari... Čkalja će da vozi, vi ćete da budete s
njim u autu. Voziće preko Bulevara, Sremskom ulicom, pa
desno do parkinga iza Medicinskog fakulteta... Znate taj put?“
„Aha...“, lenjo klimnuh glavom.
„Šta je naš posao u svemu tome?“, upita ga Vojvoda.
 „Pa to...“, promuca Suvajac, „da budete s njim u kolima.“
„Samo to?“
„Samo to.“
„Je l’ ti mene zajebavaš?“
Tada se u čitavu priču umeša debeli tip sa aktovkom.
„Objasni klincima sve do kraja, Koštunjavi. Nemoj da se
femkaš ko seoska mlada.“
„Dobro... Dobro...“, mrmljao je Suvajac, „ovaj... Čkalja će da
vozi...“
„Ajde?!“, zapanjio se Vojvoda.
„Negde oko sto kilometra na sat...“
Pogledali smo se.
„Levom stranom druma. To jest, u pravcu suprotnom od
pravilnog.“
Više nam nije bilo do šale.
Vojvoda je odmah planuo u svom stilu. Prvo je Suvajca
nazvao matorim alkosom i prejebotinom, onda mu je iznaređao
sve žive i mrtve članove familije i najzad mu postavio logično
pitanje:
„I ti misliš da ćemo mi to da uradimo za jebenih trista
maraka? Pa ti nisi normalan!“
„Mislim...“, počeo je Suvajac diplomatski, „nije to tako
zajebano kao što izgleda, u ovo doba gotovo i da nema
saobraćaja, a Čkalja je odličan vozač...“
„Stvarno? Pa zašto mu onda ti ne budeš jebeni suvozač?“
„Znate, ja sam star...“, započe Suvajac da se prenemaže.
„Ma nemoj?! Pa zato ’oćeš da ja poginem u cvetu
mladosti?!“
„Nisam tako mislio...“
„Hiljadu.“
Nastade duga i te kako neugodna sekunda tišine.
 „Koliko?“, zavapio je Suvajac.
„Hiljadu“, potvrdio je Vojvoda suvo. Baš je umeo da tvrdi
pazar.
„Maraka?“
„Jok! Unučića stomaklije! Naravno da su marke u pitanju,
pizda ti materina izlapela!“
Suvajac je unezvereno zavrteo glavom i okrenuo se ka
ostatku ekipe rezignirano uzdahnuvši.
„Ja ne mogu... Ovo je previše.“
„Naravno da možeš!“, sasekao je debeli tip njegovu patetičnu
paradu. „Opet si hteo da se ugradiš, a, Koštunjavi? Kakav si ti
lihvar! Daj deci te pare i prestani da se praviš lud. Danas su
velika muda retka pojava, zato i treba da se plate.“
Suvajac je par trenutaka preračunavao nešto u sebi, kao Emir
Kusturica u reklami za pivo. Sve to je trajalo par sekundi, a onda
se Suvajac baš kao i Kusta na TV-u okrenuo i umesto čuvene
rečenice „Pivo za društvo!“, samo tiho promrmljao:
„U redu... Ali pare dobijate posle vožnje.“
„Neće moći ove noći!“, ponovo se ubacio Vojvoda. „Sve
odmah. Otkud znamo da li će uopšte biti posle vožnje?“
Ovo je Koštunjavog opet bacilo u teška i filozofska
razmišljanja, nešto je mumlao sebi u bradu, računao na prste,
žmirkao... Onda je samo poraženo rekao:
„U redu.“
Šta da vam kažem? Bili smo oduševljeni. Sam Bog je hteo da
nama sirotanima tek tako, iz vedra neba, padne hiljadu marona u
krilo. Kakvi smo mi srećnici. Već sam zamišljao šta ću sve
uraditi sa svojom lovom. Prvo ću da odem na neko fino mesto
da se ožderem i obločem, ima da lepim svircima pare na čelo i
maltretiram konobare. Posle ću sebi da nakupujem gomilu
stvari: nove patike, nove farmerice, dres Sakramento kingsa sa
natpisom Stojakovic na leđima, soni plejstejšn, muzičku liniju,
sve Vejtsove albume, komplet Alana Forda, sabrana dela Čarlsa
Bukovskog...
Uh... Toliko stvari, a samo hiljadu maraka.
Suvajac nam je prišao sa izrazom neskrivenog očaja na licu.
Iz unutrašnjeg džepa kožne jakne izvadio je urolan podebeli
svežanj novčanica povezan crvenom gumicom.
„Oho-ho! Stigla turšija!“, oduševljeno je uskliknuo Vojvoda.
„Al’ si ti pod kintom, Koštunjavi! Ima se – može se, a?“
Suvajac je samo duboko uzdahnuo, kao da će dušu da ispusti,
i počeo da broji lovu. Samo da ste videli tu scenu. Kako je koju
novčanicu spuštao na Vojvodin dlan, tako je gutao po knedlu,
sreća što svota nije bila malo veća jer bi se na kraju rasplakao.
Kad je izbrojao i dvadesetu banknotu, brzim pokretom vratio je
svežanj u sigurnost unutrašnjeg džepa jakne, podigao glavu i
uputio nam pogled pun neizrecivog bola. Izgledao je kao da je
umesto love upravo morao da nam priloži levo plućno krilo ili
sina jedinca.
Završivši tu formalnost, vratili smo celu stvar u predviđeni
tok i spustili tenziju. Sad je ostalo ono najvažnije. Vožnja.
Kao da nam je čitao misli, Čkalja se oglasio iza naših leđa:
„Sinovci! ’Oćemo li!?“
Naravno da ’oćemo. Sad se već nije moglo nazad. S obzirom
na količinu novca koja je bila u opticaju, ovo je bila veoma
krupna igra. Čuo sam da se slična klađenja odvijaju u Beogradu
već godinama. Isprva su ih radili taksisti u doba one velike
inflacije. Polože lovu njih deset ili više, a jedan od jadnika
prolazi u tri noću kroz crveno na nekoj raskrsnici brzinom koja
ne sme da se spušta ispod stotke. Neki novinar je to nazvao
„srpskim ruletom“. Na TV-u sam viđao neke od neslavnih
završetaka ovakvih klađenja. Zgužvana gomila metala, parčići
stakla na sve strane, i nečije telo priklešteno unutar onog što se
nekad nazivalo auto. Neki siroti taksista s nogom još uvek na
papučici za gas.
Nisam imao pojma da se taj trend preselio i ovde kod nas.
Bilo je i krajnje vreme. Niš već dugo boluje od bolesti znane kao
„beogradizacija“. Što samo oni da budu metropola? Izgleda da je
u čitavu večerašnju situaciju upletena gomila taksista, koji su
organizatori, gomila dokonih tipova sa džepovima bez rupa,
kakav je ovaj ružni balavander ovde i, pretpostavljam, ostatak
ekipe koji će biti na tri raskrsnice koje treba da prođemo i na
platou iza Medicinskog fakulteta. Onaj debeli skot dođe mu
nešto kao glavni bankar i generalni supervizor, da sve prođe
kako treba, demokratski i slobodno. Baš kao i izbori onomad.
A Suvajac je tu bio nešto poput menadžera. Verovatno je bila
njegova ideja da vozač u kolima ima saputnike. To podiže rizik i
broj eventualnih žrtava. Samim tim rastu kvote i količina love u
opticaju. Jebeno genijalno. Samo je trebalo pronaći još dve
budale kojima je život dosadio. Mene i Vojvodu.
I tako...
Uzesmo ja i Vojvoda lovu i lagano uđosmo u Čkaljin krš.
Nismo se plašili.
Bili smo suviše pijani i glupi za tako nešto.
A zašto smo mi uopšte ušli u taj jebeni auto, rizikujući da
pogubimo glave?
Reći ću vam.
Bili smo željni.
Znam šta ćete pomisliti... Da smo bili željni avanture. Ma jok.
Ko je proživeo svoje najbolje godine života u devedesetim,
pregurao preko glave tri rata, jedno bombardovanje i jednu
hiperinflaciju, svakako je sit avanture i uzbuđenja za ceo život. I
ja i Vojvoda smo deca lošeg vremena, baš kao što to lepo reče
neki naš roker u pesmi koju sam nedavno čuo na radiju. Nismo
mi željni nikakvih suludih dogodovština, nikakvih adrenalinom
nabijenih doživljaja ili bilo kakvih drugih sranja, od svoje
petnaeste imali smo ih i previše. Nismo želeli ništa o čemu
bismo sutra pričali unucima jer ćemo za njih biti isto ono što su
nama sad naši dedovi: izlapele starkelje koje te svaki dan guše
istom pričom koju su ti ispričali juče, prekjuče i pre deset
godina.
Istina je da smo željni love. Love koja će nam kupiti sve ono
što smo propustili za poslednjih deset godina. Love zbog koje
više nećemo morati da zavidimo drugima. Da se osećamo
bedno. Da bežimo iz škole jer smo gladni. Da nosimo pocepane
patike jer nemamo para za bolje. Da idemo peške ili se
švercujemo u autobusu. Da pijemo jeftine brije i vino na točenje.
Da po hiljaditi put teramo kevu da nam krpi poluraspadnuti
petstokec. Da izlazimo po ćumezima i jurimo polovnjače jer su
sve gotivne ribe svojom fronterom pokupili kreteni u plavo-
žutim trenerkama.
Tako je. Lova je bila naš fetiš. Naš cilj. Naša svrha.
Čkalja je startovao motor i olupani golf je zabrundao.
Vojvoda je sedeo napred, a ja na zadnjem sedištu.
„Majstore...“, rekao sam, „vozi pažljivo... ’Leba ti.“
Čkalja se okrenuo ka meni. Video sam da su mu oči
zakrvavljene kada me je zadah džibre zapahnuo pravo u lice.
„Sinko...“, rekao je, „nemoj se ništa brinešššššš...“
A onda je dao gas. Silina starta zalepila me je za sedište,
zamalo glavom nisam udario u zadnje staklo. Izleteo je na ulicu
u stilu holivudskih kaskadera, bez imalo respekta i mozga.
Kazaljka na brzinomeru poskočila je poput divljeg ždrepca
ustremivši se ka podeoku sa brojem 100. Osetio sam da mi se u
tom trenutku pripišalo. Ne znam šta je Vojvoda tada osećao, ali
on je već bio zaokupljen pričom našeg večerašnjeg vozača.
„Sinko!“, dreknuo je Čkalja da nadjača buku rashodovanog
motora. „Kod čika Čkalju nema zime! A ovaj moj drugar,
Suvajac... To je peder!“
„Znam ja to i bez da mi kažeš“, potvrđivao je Vojvoda.
„On ’oće da zaradi tako što tera Čkalju da turi muda u
procep, a posle će da priča kako sam mu pajtos i ortak. E pa, nije
Čkalja raso na bananu. Kad se sve ovo završi, jebaću mu sve po
spisku!“
„Dobro, dobro...“, spuštao je tenziju Vojvoda, „nemoj da se
nerviraš. Od tog odumiru moždane ćelije. Osim toga, možemo i
da se spucamo u neku banderu...“
„Ma ne beri brigu, sinko…“, tešio ga je Čkalja posegnuvši
istovremeno rukom u kasetu. Sekundu zatim u ruci mu je bila
flaša od pola kile manastirke, dobro je potegnuo, ne skinuvši
pogled sa druma, a zatim ponudio rakijom i suvozača.
„Pa kad je već tako...“, promrmljao je Vojvoda, prihvatio
flašu, prekrstio se i dobro potegao iz nje. „Bože, Bože... Ako te
ima... Čuvaj ove naše prazne tikve... Znaš da nismo tol’ko loši,
samo smo budale, jebiga.“
Nakon ovog malog monologa, koji bi neko mogao da nazove
i molitvom, Vojvoda je prosledio manastirku na zadnje sedište,
do mene. Već smo bili izlazili iz Duvaništa i redovi urednih
dvospratnica ostali su iza nas. To je ujedno bila i najbezbednija
deonica noćašnje trkačke staze, mirno naselje u kome svi već
uveliko knjavaju, bez žive duše na ulicama. Kada smo skrenuli
levo i ustremili se ka Sremskoj, sa leve strane sam na trotoaru
primetio parkiran taksi i dva tipa pored njega. Izgleda da mu to
dođe kao neki kontrolni punkt. Približavali smo se prvoj
raskrsnici, sa ove distance izgledala je pusta, ali ko zna, možda
baš kad budemo prelazili preko nje, sa leve ili desne strane u
punom gasu naleti na nas neki napaljeni balavac u kolima koja
je ukrao od tate.
Video sam kako se prizor preda mnom uvećava, pusta
raskrsnica i mnoštvo semafora na njoj. Naprezao sam oči da
vidim da li je upaljeno zeleno svetlo. Nisam uspevao da
razaznam boje. Sve mi se nekako mutilo pred očima. Dobro sam
potegao iz flaše. Približavali smo se, slika je bila sve veća a boje
jasnije. A onda, na pedesetak metara od raskrsnice spazih da je
upaljeno crveno svetlo. Pokrio sam oči rukama, i u tami u kojoj
sam se obreo za tren čuo sam samo Čkaljino nerazgovetno
brbljanje:
„Sinko... Jebem gi u usta... Pare... Zelenaši... Smradovi...
Majke im ga nabijem... Eve ga...“
Slika koja se tad stvorila u mojoj glavi bila je jasna i
neopisivo živa. Raskršće. Dva slupana automobila. Miris krvi.
Miris benzina. Polomljene ruke, polomljene noge, polomljeni
vratovi...
„Daj tu manastirku ovamo, drčniku!“
Vojvodin glas me trgao iz transa. Sklonio sam ruke sa očiju i
video kako ulazimo u Sremsku, bila je to dugačka i prava ulica.
Moj drugar je bio neobično smiren, baš kao naš vozač koji je i
dalje lomotio nešto sam za sebe: „Meni su svi govorili: ne
valjaš, Čkaljo. Mnogo šljokaš, juriš kurve, ne jebeš živu silu... A
ja sam si samo živeo svoj život. Šta nji’ zabole što ja idem po
kafane i jurim ženske? Mislim... To je moja privatna stvar.
Svako treba da ima tu... Kako se zove... Intimu.“
„Da, da…“, potvrđivao mu je Vojvoda i natezao rakiju. „Baš
tako. U pravu si ti...“
„Vidiš ova kola... To sam ja zaradio“, reče Čkalja, a onda se
okrenu ka Vojvodi i podiže ruke da mu pokaže dlanove. „Sa ove
dve ruke...“
 „Ma... Ne puštaj volan, pacijentu!“, dreknu Vojvoda. Čkalja
ga začuđeno pogleda, vrati ruke gde su i bile, pa svetački
smireno nastavi dalje sa pričom:
„A ljudi su ti čudna sorta... ’Oće da se jebu a da im ne ulazi.
Ne može to. Ja sam, vidiš, znao kako treba.
„Vidim kol’ko si znao...“, promrmlja Vojvoda.
Čkalja se tad malo naže napred, da bolje vidi put pred sobom,
zatim se odmače nazad i sa izrazom iskrenog čuđenja na licu
reče:
„Vidi ove budale... Idu u suprotnom pravcu.“
Na dve ili tri stotine metara od nas video sam par farova.
Nečiji automobil nam se približavao vrtoglavom brzinom.
„Ne idu oni u suprotnom pravcu, nego mi, budalo!“, zaurlao
sam.
„Pa to je valjda logično! Nisi valjda mislio da ćeš da dobiješ
pare za lagano vozikanje kroz grad?!“
Čkalja je i dalje imao onaj isti „jebem li ga šta ovde nije u
redu“ izraz na licu. Ti farovi su nam se približavali kao oči neke
džinovske mačke, praćeni zvukom sirene. Više nije bilo
vremena da se bilo šta kaže, samo sam zurio u njih
poluotvorenih usta, iščekujući škripu guma, tresak, okretanje,
bilo šta... Međutim, ništa od toga se nije desilo. Čkalja je samo
dobro zagrizao filter gotovo ispušene cigarete, cimnuo volan
desno, pa onda levo, farovi su projurili pored nas i izgubili se u
dubini Sremske ulice. Bio je to stvarno dobar manevar i matori
alkos za volanom izveo ga je u maniru vozača Formule jedan.
Bio sam iskreno zadivljen. Vremena za opuštanje, međutim,
nismo imali. Pri vrhu Sremske ulice čekala nas je još jedna
raskrsnica, ovog puta ona koja je nastajala ukrštanjem sa
Bulevarom braće Tasković. Dakle, dve veoma, veoma prometne
trake...
 Čkalji je sve ovo očigledno bilo pomalo dosadno i išlo mu je
na nerve, tako da je dodao gas još više, kazaljka na brzinomeru
je udarila u 120, moj krvni pritisak u oblake, dok se Vojvoda
samo stisnuo u svom sedištu, držeći čvrsto u ruci flašu
manastirke, nem i pogubljen.
Uleteli smo direktno kroz crveno, cika sirena zaparala je
vazduh, s leve strane se pojavio kombi, sa desne crveni stokec.
Čkalja je za dlaku izbegao da ga beli kombi opali sa boka, brzo
je motao volan dok je naglas ispaljivao rafale psovki. Stokec je
išao direktno na nas, video sam usplahireno lice vozača,
ubledelo od straha, video sam da je bespomoćan, a onda... Još
jedan Čkaljin vešti manevar u ludoj brzini, cimanje volanom
levo i desno, još par psovki... Stokec je prozujao pored nas
odnoseći uplašenog vozača u pravcu Niške Banje, a Čkalja je
uspeo da ispravi auto i skrene udesno. U susret nam nije išao
nijedan auto i mogli smo da odahnemo.
Na trotoaru sa desne strane videli smo dva parkirana taksi
vozila i šačicu tipova u stanju euforije. Vojvoda im je u znak
pozdrava pokazao visoko podignuti srednji prst desne ruke.
Minut ili dva potom, Čkalja je skrenuo u ulicu pored
Medicinskog fakulteta i obreo se na platou iza te ogromne,
oronule zgrade u kojoj je država trošila silne novce na
školovanje onih koji će sutra ubijati ljude na operacionim
stolovima, primati teliće i prasiće u obliku mita ili prepisivati
penicilin onima koji su alergični na njega.
Trka je bila završena.
Čkalja je parkirao svoj olupani bolid nasred platoa gde su nas
čekali naši poslodavci i naši navijači, bilo je tu podosta sveta,
taksisti, kladioničari, bogatuni, alkosi, dobre ribe...
Svi oni su večeras uložili lovu, dok smo mi sirotani uložili
svoje živote.
 Tako mu je to... Svako daje ono što ima.
Izašao sam iz auta potpuno izgubljen, kolena su mi klecala i
bio sam poprilično dezorijentisan, mutilo mi se pred očima.
Neki tipovi su galamili oko mene, tapšali me po ramenima i
čestitali mi. Pogledao sam ih kroz onu koprenu koja mi se
navukla pred oči. Njihova lica su mi bila sve samo ne ljudska.
Nekako izdužena, s nakaradnim osmesima, s velikim tamnim
rupama umesto očiju. Dok sam se probijao kroz špalir debila,
videh da jedan od njih u ruci drži limenku piva, istrgao sam mu
je iz ruke i nategnuo, poznati opori ukus me je prosvestio.
Ispred sebe ugledah Čkalju kako prima čestitke. Samo se
smešio i skromno slegao ramenima. Iz te mase oduševljenih
praznoglavaca izdvojio se i naš drugar Suvajac, sa širokim
dupeuvlakačkim osmehom na usnama. Stežući čvrsto svežanj
maraka u jednoj ruci, rekao je nešto kao „Alal ti vera, majstore“
i krenuo da se rukuje s njim. Ta njegova koščata, zelenaška ruka
ostala je da beživotno visi u vazduhu, usledio je jedan dug
trenutak ispunjen tišinom. Suvajcu je bilo neprijatno, delovao je
jadno u toj rupi ispunjenoj Čkaljinim prezirom u kojoj se
iznenada obreo, zaustio je nešto da kaže, ali nije uspeo. Čkalja
mu je čvornovatom šoferskom šakom pripalio debelu šamarčinu,
od koje se ovaj srušio na asfalt. Zatim je pljunuo ispred sebe,
kao da na taj način želi da upiše neku vrstu granice između njega
i Suvajca, koji ga je, ponižen, gledao iz žablje, ili još bolje,
beskičmenjačke perspektive.
Onda se okrenuo i otišao do debelog tipa da pokupi lovu zbog
koje je noćas stavio glavu u torbu.
Ljudi su lagano počeli da se razilaze jer trke su, bar za ovo
veče, bile okončane. Suvajac je, još uvek ležeći na zemlji,
sačekao da se svi raziđu, a onda obrisao krv s donje usne i počeo
da sabira rasute novčanice. Gledao sam ga kako ih grabi svojim
dugim prstima kostura, kako ih gužva i gura u unutrašnjost jakne
mumlajući nešto sebi u bradu. Gledao sam tu grotesknu lekciju
iz pohlepe i nisam mogao da verujem rođenim očima. Pitao sam
se šta će učiniti s tom lovom, tako mator, promašen i glup...
Tada mi je prišao Vojvoda noseći u rukama svežanj maraka
kao pobedničku zastavu. Bio je pijan i oduševljen.
„Hej, brate...“, rekao je. „Sad ćemo da jebemo kevu, čoveče...
Sad ćemo da jebemo kevu!“
Zgužvao sam limenku nikšićkog i bacio je. Pogledao sam ga i
nehajno promrmljao: „Aha...“
„Ej, momci!“, začusmo glas iza sebe.
Okrenuli smo se i videli Čkalju kako ulazi u svoj auto.
„Bili ste dobri večeras!“
Podigao je palac leve ruke u znak pozdrava i dao gas.
Nestao je u oblaku prašine. Za njim su krenuli ostali.
Mercedesi, džipovi, bemvejci, sa ljudima u sebi... Mašine u
mašinama. Za tili čas bili smo sami na tom jebenom parkingu,
Vojvoda i ja.
„Šta sad?“, upitao sam svog druga.
On je napravio neki zamišljen izraz i podigao pogled ka
vedrom nebu posutom zvezdama.
„Ja sam za burek. A ti?“
„Može“, klimnuo sam glavom.
Tu iza ugla bila je dobra buregdžinica nekog Goranca Hekija.
Valjda radi u ovo vreme...

I šta da kažem...
Hiljadu marona je mnogo para.
Bar se tako čini.
Vojvoda je već sledećeg popodneva na svojim vratima
ugledao poznato lice. Bila je to njegova bivša devojka i nikad
prežaljena ljubav, Ceca. Nije joj dugo trebalo da dozna kako se
njen bivši dokopao velike love. Ruku na srce, nije joj mnogo
trebalo ni da ga opelješi. Cirka dve ili tri nedelje...
Ja sam bio malo pametniji.
Svoje marke sam uglavnom spiskao na muzikante, pijanke i
taksi... Ništa od soni plejstejšna, muzičke linije, Vejtsovih
albuma, kompleta Alana Forda, sabranih dela Čarlsa
Bukovskog... Tako mu to ide. Nije velika lova za ljude kao što
smo mi. Ne umemo da štedimo. Nekako nam je teška dok je
nosimo u džepu, nismo navikli, zato je i razbacujemo na sve
strane...
Kad sam se jednog jutra vraćao iz neke kafane, onako
polumrtav od takozvanog noćnog života, prolazeći kroz
podzemni prolaz video sam u jednom izlogu ljubičasti
košarkaški dres. Na leđima je pisalo Stojakovic. Ušao sam u
radnju i zgodnu prodavačicu pitao za cenu. Kada mi ju je rekla,
zavukao sam ruku u džep. Imao sam taman toliko.
Eto, uvek kad krenem na basket, setim se te moje i Vojvodine
avanture... Ja sam, za razliku od njega, sebi sačuvao neku trajnu
uspomenu.
U onaj Desin ćumez dugo nismo zalazili, ne zato što nismo
hteli, već zbog čistog sticaja okolnosti. Ipak, prošle zime smo
posle neke žurke u klubu studenata Pravnog fakulteta nekako
zabasali i u taj ćumez. Seli smo za isti sto i naručili pivo. Pola
sata kasnije u lokal je ušla poznata faca. Suvajac je prošao pored
nas kao pored prodavnice polovne robe.
Nastavili smo da cirkamo pivo, nismo se mnogo uzbudili
zbog toga.
Petnaestak minuta potom, preko Vojvodinih ramena gledao
sam dva momka u separeu kako nešto pijano naklapaju. Video
sam kako im matori suvonjavi tip prilazi i nepozvan seda za
njihov sto. Video sam kako nešto razgovaraju i kako Suvajac
elegantnim potezom ruke polaže dve novčanice od sto maraka
na sto ispred sebe.
Nasmešio sam se, podigao ruku i pozvao još po jednu turu za
mene i Vojvodu.
Biće ovo duga noć.
Napolju je vejao sitan sneg, a na prozorima birtije zima je
ledenim prstima oslikala neke čudne hijeroglife.
Srce grada bilo je tvrdo i smrznuto.
Nije ni čudo, kroz njega je proticala ledena Nišava.
Pripazite se kad budete išli kući. Asfalt je vlažan i klizav... A
čuo sam i da gradom neki ludak juri levom stranom druma.
 HEROJI ULICE

Seti se dana kada su ulične tuče bile ispit

Milan Mladenović

Nikad nisam bio žestok tip.

U stvari, ne znam ni šta to uopšte znači. Jesu li žestoki oni
tipovi što se naroljaju pa maltretiraju slučajne prolaznike ili su to
možda oni koji ti, ako ih samo okrzneš pogledom, dobace: „Šta
buljiš, majmune?“ Možda je žestoki tip bio debeli Pikolo koji je
nas klince čekao posle škole i izvrtao nam džepove? Uvek sam
znao da ga prejebem, krio bih novac u čarapi ili nekom
unutrašnjem džepu pa onda trčao kod Velje u fliperanu da
potrošim pare igrajući Feniks i stoni fudbal.
Jedno znam.
Ne možeš večito biti žestok momak.
Pijane budale kad-tad dobiju pivsku flašu u glavu, a oni koji
ne vole da u njih neko bulji na kraju dobiju veoma bolne
argumente da je to jedna od životnih neminovnosti.
Debeli Pikolo je jednog letnjeg popodneva početkom
devedesetih umesto love od nepoznatog počinioca dobio za
uspomenu šrafciger u svoje ogromno čkembe.
Ne, nikad nisam bio žestok momak. Nisam umeo da
napravim tu tvrdu facu od koje bi se plašili balavci, da se
oslonim na zid i pijuckam sitno žmirkajući očima, da gurnem
palčeve u džepove od farmerica i lažem kako sam sinoć prebio
trojicu čisto iz zezanja. Ne, ja sam se klonio sranja kad god sam
mogao, ali se zato sranja nisu klonila mene, izgleda da sam im
bio zanimljiv, ovako nezainteresovan za mangupiranje i
kurčenje, lenj i sklon porocima. Ma koliko se trudio da
izbegnem nepotrebna kačenja sa budalama, rasprave koje se
završavaju razbijanjem nečije glave, dobacivanja tuđim
devojkama koja se pretvore u masovne tuče, mene je neki
baksuz terao da uvek sve krene naopako. I uvek bi se posle
gradom pričalo kako je neko nekog žestoko odrao od batina,
kako je neko ispao faca i mudonja. Ulica bi tada, čisto iz nehata,
rađala svoje heroje. Mangupe iz centra i sa periferije, čuvene po
tome što su prebili ovog ili onog, što mogu da ulete jedan na
deset, što su dovoljno glupi i ludi da se marišu a da ne pitaju ni
sebe ni druge zbog čega to rade. I stvarno, bilo je mnogo onih
koji su želeli da se pročuju i dokažu, baš kao u onoj staroj,
patetičnoj pesmi Prljavog kazališta:
„Želio sam biti heroj ulice, bar jedan dan, djevojko, bar jedan
sat...“
Bio je to prohladni novembarski dan na izmaku. A ja baš i
nisam bio nešto raspoložen za izlazak, vrteo sam se po sobi,
pokušavao da čitam stare epizode Dilana Doga i preslušavao
albume Pougsa, taman sam bio stigao do „Bujica viskija“, kad je
telefonsko ZVRRRRR počelo da se probija kroz pukotinu od
glasa Šejna Makgauana. Isključio sam kasetofon negde na mestu
gde bezuba pijandura peva: I am going, I am going, Any which
way the wind may be blowing, i podigao slušalicu.
„Alo...“
„Alo, alo!“, kaže Bata Rumenige sa druge strane žice. Glas
mu prepoznajem odmah, hrapav je od cigareta. Dve pakle
dnevno, ponekad i više.
„E, baš dobro što si kod kuće…“, kaže on.
„Baš dobro…“, mumlam ja nezainteresovano.
„Trebaš mi nešto.“
 „Nešto hitno?“
„Onako.“
„Onako?“
„A, jebiga... Trifke je upao u neko sranje pa moram malo da
ga vadim...“
O, da. Trifke. Bio je to Batin drug iz detinjstva, odrasli su
zajedno i sad se kao druže. Naravno, kad Trifketu to odgovara.
Kad nema s kim da se ide u grad – tu je Bata, kad se ostane bez
love – Bata će da pozajmi bespovratno, kad treba nešto da se
rinta – Bata će da zasuče rukave, i tako... Kad su u pitanju neke
druge stvari: žurke, ribe, zezanja – ko jebe Batu.
To vam je neka situacija slična onoj staroj narodnoj mudrosti:
„Kad je muka – ajde, Duka. Kad jebete – Duku ne zovete.“
A Bata je dobar ko ’leba, on bi za ortaka dao i desnicu ruku.
Doduše, jedino on misli da mu je Trifke ortak. Svi ostali misle
drugačije. Trifke je samoživi i dvolični kreten, a uz to je i
patološki lažov.
Ali drugovi iz detinjstva su vam čudna sorta, neka posebna,
uzvišena vrsta ljudi. Prema njima osećate onu vrstu duga koji
vas obavezuje. Verovatno zato što i njih, baš kao roditelje, ne
možeš da biraš, već ti ih dodeljuje život, sudbina, sticaj
okolnosti... Ja i Bata smo počeli da se družimo još u zabavištu.
Posle i u srednjoj, pa na fakultetu. Čini li to mene, na neki način,
obaveznim?
„I?“, kažem. „Šta Trifke sad izvoljeva?“
„Znaš onu njegovu?“
„Onu drolju Ivanu? Znam.“
„Nije baš drolja...“
„Nije baš, fali joj još samo da počne da naplaćuje.
„Trifke se malo popičkarao s njom...“
„I šta onda? Treba da ih mirimo?“
 „Ma ne... Onaj njen burazer je malo popizdeo.“
„Ona budala? Pa i ja bih popizdeo da mi sestra ide s nekim
kao što je Trifke.“
„Pusti sad to... Zvao je Trifketa jutros. Hoće kao da priča s
njim. Rekao je da želi da se kao nađu večeras. Kao da
razgovaraju. Sigurno mu sprema nešto.“
„Super... Kao...“
„Pa nije super. Bata ovo izgovara malo glasnije nego ostalo.
Znači da sledi nešto značajno.
„Trifke me zvao. Hoće da idem s njim.“
„Aha.“
Duga sekunda tišine. Sad Bata očekuje da se i ja prijavim u
dobrovoljce. To baš nije fer. On zna da ja gajim veoma tanana
osećanja prema Trifketu. Zna i koliko je veliki intenzitet tih
osećanja. Zna da ne mogu očima da ga gledam. Ali, sa druge
strane, on od mene ne očekuje da skočim za Trifketa. Nego za
njega. Nekakva jebena lančana reakcija? Biće da je tako.
„I?“, pita na kraju Bata kroz telefonsku statiku.
Ćutim par sekundi, a onda kažem:
„Hoćeš da ja čuvam leđa Trifketu?“
Sad Bata malo ćuti. Odgovor koji sledi već znam:
„Ne, hoću da ti čuvaš leđa meni.“
Dobro. Predajem se.
„A, to li je...? U redu onda.“
Eto. Bata se verovatno poziva na sve one situacije kad je on
mene vadio iz govana. A bilo ih je. Dobro, nikad mojom
krivicom, za takve i slična sranja uvek su bili odgovorni likovi
sa malo takta i mnogo frustracija.
Vojvoda, recimo.
Jedino je njemu padalo na pamet da uđe među grupu od
dvadeset hevimetalaca i kaže nešto u fazonu:
 „Jebao bi’ ja onog Eksla Rouza u dupe, al’ mi nekako
grozno... Kakav je štrokča, mogu zapatim neku boleštiju...
Verovatno se nije okupao tri puta u životu, ko i svi vi, pizda vam
materina klošarska!“
Tu bi, naravno, neki kosijaner iz fan kluba grupe Guns ’N’
Roses skočio da brani čast omiljenog mu benda i Vojvoda bi
takvog lika odmah složio bez problema. Međutim, prava frka bi
nastajala onda kada bi horda razularenih metalaca pošla da
osveti palog druga. Tada bi se u celu stvar umešali mi čija
nesreća leži u činjenici da se te večeri nalazimo u Vojvodinom u
društvu i dok si lupio pivskom flašom o glavu, devojčice bi
počele da vrište, di-džej bi gasio muziku, a gazda telefonirao
muriji... U takvim situacijama Bata se uvek isticao kao neko ko
ume dobro da ti sačuva leđa i tu stvar nikad nisam zaboravljao.
Meni bi jedino bilo krivo zbog Gansa, oduvek su mi bili gotivni,
naročito ona njihova stvar „Paradise City“.
Dakle, imajući sve to u vidu, šta sam drugo mogao nego da
pristanem. Dogovorili smo se da se nađemo ispred njegove kuće
za dva sata i da krenemo, Trifke će nas čekati u Jagodin mali, sa
još nekim. Dok smo se spuštali ka gradu, Bata mi je pričao kako
je brat te Trifketove cure nekakva teška smradina, kako kao
hoće samo da porazgovara sa Trifketom, a u stvari želi da mu
namesti batine, kako je Trifke upao u takvu situaciju ni kriv ni
dužan... Bilo mi je dosadno da ga slušam, ali morao sam.
Nalazeći tako opravdanja za Trifketa, Bata je u stvari hteo da
opravda sebe. Nije mi jasno zašto to nije hteo da uradi na prostiji
način. Mogao je jednostavno da kaže: „Brate, drži mi leđa
večeras i ništa ne pitaj.“
Oduvek me čudila ljudska potreba da se pravi razlozi zatrpaju
gomilom fakata koji nemaju nikakve veze sa suštinom stvari. To
je isto kao kad ti se džukac lutalica posere u dvorištu pa govno
zatrpa zemljom. Valjda misli da će manje da smrdi, šta li... Bata
je jednostavno bio dobar čovek i to su svi znali, a neki umeli i da
iskoriste. Neko manje a neko više. Trifke je spadao u ovu drugu
grupu.
Trifke nas je čekao sa još nekim na autobuskoj stanici u
Jagodin mali. Bio je obučen u svom fazonu. Izlizani pijačarski
petstokec i imitacija Kapa trenerke uvučena u njega. Na nogama
mu se u duginim bojama prelivala ciganska verzija patika sa
vazdušnim đonom. Čuo sam da je to negde moderno. U
Zanzibaru, verovatno. Podsećao je na Sinana Sakića u onom
spotu za pesmu o Zoki. S tim što je Sinan čovek koji takve stvari
ume da nosi jer je šmeker, car i legenda.
Ipak, stvar koja je najviše iritirala u vezi s Trifketom nije bio
njegov unikatni ukus za oblačenje, već njegov „beogradski“
naglasak. To jest prenemaganje za koje bi najadekvatniji izraz
bio „kako mali Trifke zamišlja da se govori u Beogradu“. Toliko
je udarao u „bandere“ i „konzerve“ da je to bilo u isto vreme
smešno, tužno i iritantno. Naravno, u trenucima kada bi bio
opušten i među svojima, pričao je nekom čudnom mešavinom
bugarskog, ciganskog i srpskog koju je Vojvoda jednom
prilikom nazvao „južnočobanskim“ dijalektom.
Dočekao nas je šireći ruke, poput Mitra Mirića na tezgi, samo
je falilo da zapeva „Voli me danas više nego juče“. Zgađeno
sam se rukovao s njim, a onda i sa kompanjonom kog je poveo.
Uopšte uzev, bio sam iznenađen da je na ovoj planeti postojao
još neko ko bi, osim nas dvojice kretena, zbog čoveka kao što je
Trifke želeo da stavi muda u procep. Ipak, ispostavilo se da u
Nišu još uvek ima takvih majmuna: žive u Durlanu i hrane se
bananama. Nije mi baš bilo jasno gde je Trifke iskopao Daču
Durlanca, ali izgleda da je situacija bila prilično beznadežna
kada je i njega morao da vuče sa sobom.
 Dača u suštini nije bio loš momak i možda bi od njega i bilo
nešto da kojim slučajem nije živeo u Durlanu i da mu marihuana
nije pretvorila u dim i ono malo mozga što je budalo u njegovoj
džombastoj glavudži. A stvarno je bio ružan, sa glavom ravnom
koliko i lokalni put Niš-Leskovac, s tom razlikom što su put
ponekad i krpili radnici Preduzeća za puteve, a za Dačinu facu to
nije moglo da se kaže. Uz to je voleo i da zalizuje kosu i
zabacuje šiške unazad. Verovatno je mislio da tako podseća na
nekog italijanskog mafiozu. Da je malo stariji, a da su ovo
osamdesete, verovatno bi imao one čuvene repiće a la Jašar
Ahmedovski.
„Momci!“, ciknuo je razdragano u neurotično-nedojebanom
tonalitetu. „Će bude tepanje, a?“
„Jedi govna“, rekoh hladno.
„Jebem odma’!“, odgovorio je inteligentnom durlanskom
doskočicom.
Došlo mi je da ga raspalim preko pičke, ali sam se suzdržao.
Ipak smo večeras na istoj strani, ne?
„Jebaćeš ti čvorka ako nastaviš i dalje da me nerviraš.
Mesto gde je Trifke trebalo da se nađe s nesuđenim šurakom
nije bilo daleko, tako da se nismo žurili. To mu je dalo priliku da
nam potanko objasni svoje odnose s bogatom, razmaženom
direktorskom ćerkicom, okončane šamarima zbog kojih mu je
njen bratić i zakazao razgovor za večeras.
„On će da dođe sa svoje društvo sigurno...“, pričao je
samouvereno. „Verovatno ’oće da me malo izđebri. E pa, neće
da može! Poveo i Trifke društvo. Ako treba da se šibamo – će se
šibamo. Nisam ni ja od juče.“
Na mesto sastanka stigli smo u petnaest do sedam. Tu su
momci zapalili cigarete da njima ubiju nervozu što im se uvukla
pod kožu, a ja sam, s obzirom na to da sam nepušač, prebirao po
džepovima koje sam usput bio napunio kamenjem. Ne znam
zašto sam to učinio, ali nekako sam se osećao sigurnije dok sam
ih gnječio sada već oznojenim dlanovima i zamišljao kako ću
prvog kretena koji nasrne na mene spucati jednom od tih
kamenčuga ravno u čelo.
Kada su cigarete ispušene i kamenje u mojim džepovima
izbrojano, i to više puta, Rumenige je predložio da Trifke ostane
ovde, na trotoaru ispred servisa za TV uređaje koji se zvao
jednostavno Kod Soću, a da mi pređemo preko, i sa druge strane
kuliramo i gledamo šta će biti. Kad nezadovoljni šura i njegova
ekipa gumenih mozgova naiđu, misliće da je Trifke bio toliko
glup da dođe sam, pa će bez okolišanja odlučiti da urade ono što
su naumili... Šta god to bilo.
„Ako budu rešili da ga pojebu…“, primetih zajedljivo dok
smo prelazili ulicu, „da li ćemo da im se pridružimo ili ćemo
samo da gledamo?“
Ne obraćajući pažnju na moju upadicu, Trifke je zauzeo pozu
polovnog frajera sa periferije koji čeka autobus za grad i boli ga
kita za sve. Prkosi sudbini, reklo bi se. Mi smo prešli ulicu i stali
kraj jednog izvrnutog kontejnera koji se osećao skoro kao zadah
iz Dačinih usta. Durlanac se naslonio na zid iza sebe i počeo
nešto da mumla, zatim je izvadio pljosku iz unutrašnjeg džepa
nečega što je verovatno trebalo da bude kišni mantil i
velikodušno nas ponudio votkom. Trzali smo je lagano i za pet
minuta ispraznili pljosku. Daći je to bilo dovoljno da počne da
baljezga.
„Ej, momci, jeste poneli nešto?“
„A?“, upitno sam podigao obrve.
„Neko oružje, mislim...“
„Ja imam dve spajalice…“, promrmljao sam nehajno. „A ti?“
Osmehnuo se zadovoljno i pomerio kraj svog mantila.
 Dve-tri sekunde zurio sam u neverici, pa na kraju rekao:
„Je li, da te pitam... Ima li tamo kod vas u Durlan neke
podzemne vode ili tako nešto? Nemoguće da ste svi toliki debili
bez ikakvog razloga.“
„Što? Neću valjda s golo dupe u koprive? Šta ako su i oni
naoružani?“
Ne skidajući pogled sa zarđale sekiretine koju je Durlanac
zadenuo za pojas, rekao sam Bati:
„Vidiš šta ti je pronicljivost... Ako nekom i ne raspoluti
lobanju ovim sranjem, može bar da ga recne pa da ovaj posle tri
dana umre od tetanusa...“
Bata je oštroumno dodao:
„Dačo sine, ta sekira ti je u isto vreme i ’ladno i hemijsko
oružje!“
Dača se cerio oduševljeno:
„Pa, jeste, hi-hi-hi... E, jesi lisica, Pantelejac...“
„Pa, jesam, hi-hi-hi... Lisica... Hi-hi-hi...“
Sećam se, jednom, na žurci kod Sandre Triper, Dača je hteo
da se prći pred ribama pa je ušao u duel sa Ludim Vukićem,
čovekom koji je mogao da popije litar vinjaka na eks i da posle
toga samo podrigne i zatraži gajbu piva da se betonira. Nakon
nekih sat vremena i litra čuvene balkanik2 votke kojom ga je
Vukić isforsirao, Dača je uspeo da upovraća ceo stan uključujući
tu i di-džeja (čuvenog Bibu Ljakseta iz Međurovo), Pionirov
stub i skupocenu špansku tapiseriju zbog koje je Sandra
popizdela. Dok smo ga onako pijanog i uneređenog vozili kući,
jedan njegov ortak koji ga je na zadnjem sedištu pridržavao
samo je zavrteo glavom i glasno prokomentarisao:
„E, moj Dalibore... Neće votka posle pasulj.“
Stajali smo tako, dok je vreme lagano bivalo hladnije, čak je i
neki vetar počeo da duva. Malo sam se sklonio u zavetrinu bliže
zidu, a dalje od kontejnera koji je bazdeo na kiseo kupus i nešto
što se raspadalo godinama. Bacio sam pogled na sat. Bilo je
sedam i pet, šura je kasnio ili je to jednostavno činio iz fazona,
onako kao kad riba kasni na sastanak da bi ostavila utisak da nije
laka i da neće da ti da odmah pošto je odvedeš u prazan stan, već
tek kad popijete kafu i ispušite po cigaretu. Rumenige je kulirao
sa stisnutom cigaretom između usana i zurio u Trifketa. Ko zna
šta mu je sve promicalo kroz glavu, verovatno se po hiljaditi put
pitao dokle će više da se žrtvuje za jednog ovakvog smrada.
Dača je, s druge strane, cupkao na hladnoći sa izrazom lica
koji je odavao da mu je mozak na rezervi. A ja sam prebirao po
onom kamenju u džepovima svoje jakne i bio nekako sam sebi
jadan i smešan.
Jedno pitanje mi je neprestano prolazilo kroz glavu...
Šta ću, bre, ja ovde? Za koj’ moj ja sve ovo radim? Za
nekakav izmišljeni ideal od drugarstva? Što je najgore, nije u
pitanju bilo moje drugarstvo prema Rumenigeu, već njegovo
prema Trifketu, smradini koji ga je zajebô kad god je mogao. To
drugarstvo, taj ideal okoštao od nekih pravila i uličnih kodeksa
izmišljenih za kretene, bio je sada na probi...
Trebalo je da svi mi dobijemo opasne batine samo da bi
Rumenige dokazao samom sebi da nije pička.
Sve to je bilo prilično glupo.
A ja ne mogu da učinim ništa po tom pitanju, samo prebiram
po džepovima, gnječim ono kamenje, vadim ga napolje pa ga
opet vraćam, osećam na dlanu njegovu tvrdoću, pa se onda
stidim sebe samog što sam se uopšte tako „naoružao“...Naići će
možda neki ljuti tipovi sa utokama zadenutim o pojas a mi ćemo
na njih da udarimo mojim kamenjem i Dačinom zarđalom
sekirom... Kakva beda...
Ne, nisam se ja plašio batina, a sigurno nisu ni Dača ni
Rumenige. Za Trifketa nisam baš bio siguran. Oni koji su ikad
pojeli batine u životu, makar to bio i šamar od osmenca u
osnovnoj školi, znaju da udarci nisu ono što boli. Najviše od
svega tišti te poniženje. Pička na oku brzo nestane, polomljena
kost zaraste, modrice iščeznu, ali ono unutra, onaj jad koji si
osetio dok su se kreteni igrali tvojom glavom kao fudbalskom
loptom, ona nemoć i spoznaja sebe kao slabog i nesposobnog da
bilo šta učiniš osim da se zgrčiš i primaš udarce, to je ono zbog
čega ti se stomak izvrne od stida.
Možda je najgore u svemu tome što tada otprilike skapiraš
kakav je život i kakva je tvoja pozicija u odnosu na njega. On te
tuče gde god stigne, a ti možeš jedino da stisneš zube i da trpiš.
Još kao deca u osnovnoj školi delili smo se na „jake“ i na
„slabe“. Devojčice su se delile na lepe i na one koje to nisu. Pa
tako, po nekoj glupavoj životnoj logici, najjači dečak je sedeo u
klupi sa najlepšom devojčicom. Onda bismo se delili na bande,
pa bismo se delili na momke iz ovog i onog kraja, pa na delije i
na grobare, na metalce i pankere... I sve te imaginarne razlike
terale su nas da se zbog nečeg mrzimo i da se tabamo gde god
stignemo.
Pobijemo se, recimo, na fudbalskom terenu. Padne svađa oko
toga da li je bio aut ili korna, onda naš napadač pripali njihovog
golmana i eto ti sranja... Kasnije smo se makljali na basketu. Ja
sam imao ružnu naviku da podmećem lakat i koleno dok sam u
skoku ili kad ulazim na dvokorak. To se nekima nije sviđalo. A
neke je i bolelo.
Grupa na grupu, ekipa na ekipu, „mi“ na „njih“... Bizarno
dokazivanje muškosti besomučnim pesničenjem, uporno
utrkivanje u tome ko je mlađi, luđi i gluplji. Povodi su bili
različiti, ali u većini slučajeva i te kako besmisleni, ali to
pražnjenje, taj bes koji je kao šumski požar kuljao iz nas bio je
na neki način lekovit. Ali tek onda kad izađe napolje...
Nisam osećao ništa slično tome. Možda zato što više nemam
petnaest godina. Možda zato što mi je glupo da se bijem na ulici
sa neznancima kao nekakav balavi napaljenko. Ili možda
jednostavno zato što sam postao pička? Ili sam to i bio, samo
nisam znao.
Okrenuo sam se ka Dači, on je bio zanet u grafit na zidu
ispred sebe. Neko je crvenim sprejom ispisao:
JEBEM, JEBEM, JEBAĆU, KO PROČITA – NJEGA ĆU
Dugo je Durlanac zurio u tu rečenicu, sričući slova i
razmišljajući. Na kraju se odmakao, sa uvređenim izrazom na
licu, psujući nešto u sebi.
Otprilike tada je i beli opel zastao pored trotoara. Kao po
komandi, trojica momaka obučena po poslednjoj dizelaškoj
modi izašla su iz njega. Treba li uopšte i da pomenem da su svi
nosili one seljačke, skraćene kožne jakne, u narodu poznatije
kao „bokserice“? Treba li reći da su svi bili zalizani i imali
minđušu u levom uvetu? Verovatno su imali i kvarne prednje
zube, samo se to sa ove moje pozicije nije dalo videti.
Onaj što je vozio, zalizana debilčina, klonirani svinjski
odrezak u farmerkama, stao je ispred Trifketa i počeo neku priču
s njim. Razgovor je u početku bio prilično žučan, Trifke je nešto
objašnjavao, gestikulirao rukama, ukratko: jeo govna.
Dlanovi su mi se znojili dok sam gledao u njih i čekao da se
nešto desi.
Taj besmisleni razgovor otegao mi se kao ono drugo
poluvreme utakmice polufinala KEŠ-a, Zvezda-Bajern. A ona
dva kretena su nešto pričala, pričala i pričala... Pokušao sam da
zamislim taj idiotski razgovor koji vode likovi s inteligencijom
prosečnog grejpfruta:
„Što mi ubi sestru?“
 „Nisam, keve mi... Samo sam je išamarao.“
„Ne pitam je što si gu šamarao, nego što si gu tepao?“
„Iznervirala me... Neće s mene da ide više. Kaže da gu nesam
dobar...“
„A, to li je? Pa, nesi gu dobar. Inače se sad ja i ti ne bi’
džapali... Vidiš da smo ista govna, dizelaška... Ne znamo da
pričamo, ni da se oblačimo, a i čitanje i pisanje nam nije jača
strana...“
Ma, da... Šta mogu da kažu jedan drugom prigradski mangupi
i prvaci u zapljuvavanju trotoara? Još ako se tome doda
činjenica da obojica u svojim sunđerastim mozgovima raspolažu
fondom od pedesetak reči kojima samo menjaju raspored... Da,
da... Biće ovo duga i živopisna rasprava.
Natezali su se tako njih dvojica, a ja sam se samo još više
nervirao.
Bata je palio cigaretu za cigaretom i jeo se iznutra.
I on je čekao da počne ono glavno. Jedino je Dača bio ’ladan
kô špricer.
I onda, kad sam pomislio da će se čitava situacija otegnuti
unedogled, dva bilmeza su prekinula verbalni duel. Tako je,
momci. Hoćemo li sad da pređemo na pesničenje?
Šura je prišao Trifketu i napetost je dostigla vrhunac, sve je
trebalo da pukne sad...
Sad...
Sad...
Sad?
Ukočio sam se. Hteo sam da protrljam oči da se uverim da ne
sanjam, da se stvarno događa sve ovo u šta gledam.
Trifke i njegov sura izljubili su se kao rod najrođeniji.
U oba obraza. Kao da su na nekoj jebenoj proslavi.
Ali to nije bilo sve. Dva drugara, odjednom veoma dobro
raspoložena, stala su da se kesere jedan drugom, da se tapšu po
ramenima, da se prenemažu... Na kraju je Trifke, mrtav ’ladan,
seo s njima u kola. Šura je malo nagario opel, krenuo niz ulicu,
okrenuo se sto metra naviše, prešao u drugu traku i krenuo
prema gradu.
Pogledao sam u Batu, koji je sve to u neverici posmatrao.
Nezapaljena cigareta oklembesila mu se sa donje usne kao u
imbecila.
Beli opel stao je ispred nas.
Ružna Trifketova faca provirila je kroz prozor.
„Ej, Bato...“, rekao je Trifke razdragano. „Ja i moj šura
idemo malo do Lagune u zezanje. Će se vidimo tamo neki dan...
Važi?“
„Važi…“, promrmljao je Bata na jedvite jade.
Šura i njegov odnedavno najbolji ortak Trifke odjezdili su u
svojim belim kolicima niz ulicu, pravo ka buržujskoj diskoteci,
da piju hajneken i muvaju sponzoruše. Ostali smo iza njih, na
trotoaru, kao popišani klošari, Bata, Dača i ja, nesuđena telesna
garda, razbijači bez posla...
U grobnoj tišini koja nas je tada pritisla, nekoliko minuta
potom, začuo se samo Dačin glasan komentar:
„Majke mu ga nabijem klošarske…“

Nismo znali šta ćemo sa sobom, pa smo odlučili da se napijemo.

To mu nekako dođe logično.
Ja sam predložio da odemo do jednog od mojih omiljenih
mesta, koje je ujedno i bilo najbliže. Svuda po gradu sam imao
te svoje prijemčive kutke. Kad kažem „prijemčive“, mislim
prijemčive u svakom pogledu. Bili su to lokali koji su mi na neki
čudan način odgovarali po svojoj unutrašnjosti, atmosferi,
osoblju i gostima koji su zalazili u njih, a i cena pića je igrala
važnu ulogu. Mirna mesta gde možeš da budeš potpuno opušten,
gde znaš da si se za nekoliko sati sakrio od sveta, od ljudi koje
ne želiš da sretneš, od problema koji te tište, od samog života,
onakvog kakav jeste, glupavog i prolaznog... U centru, svratio
bih do Skadarlije u Dušanovoj ulici, tamo kod Pravnog fakulteta
bih otišao do čuvenog Kluba Železničara – najjeftinije pivo i
nišavske girice što mirišu na naftu. Gore, prema Mostu mladosti
bila je Šećer mala, tuglara u kojoj su pravili najbolje pileće
ražnjiće u svemiru, a na mom Panteleju je glavno mesto bila
kafana Božić, kod Šaše Buljine...
U našem večerašnjem slučaju, bili smo blizu nekadašnjeg
Bulevara Lenjina, dvoumio sam se između Vide, u kojoj sam
proveo jednu nezaboravnu srpsku Novu godinu, Ambrozije, u
kojoj znam svaku stolicu i svaki separe, i na kraju se odlučio za
pomfrit, girice i pivo na točenje. Da, da... Pivnica Stambolija,
tamo na obodu velikog parka u kome se gradi crkva posvećena
caru Konstantinu i carici Jeleni, bila nam je najbliža i ujedno
najbolji izbor.
U njenoj zadimljenoj unutrašnjosti obreli smo se petnaestak
minuta nakon što nas je Trifke odradio kao zadnje volove.
Naručili smo odmah po podmornicu, čisto da imamo dobar
zalet. Dača nije znao šta je u pitanju pa je bio iznenađen i
pomalo razočaran kad nam je mlađana konobarica donela po
kriglu piva i čašicu vinjaka.
„A šta si ti mislio?“, upitao ga je Bata. „Da je to neki
egzotični koktel? Da nećeš možda i ratluk uz njega?“
Zveknuli smo naše podmornice na brzinu. Nakon što je i
Dača nekako uspeo da uradi isto, mogli smo da naručimo brdo
pomfrita i duplu porciju girica.
Ni sam ne znam koliko piva sam popio te večeri.
 Pomfrit je bio dobar, girice đavolski posoljene, a nervoza
tolika da je jednostavno moralo da se pije, pije i pije...
Bata je uglavnom prećutao tih nekoliko sati, ispijao je svoje
krigle bez reći, zamišljen i nekako otupeo. Znao sam da je bio
razočaran i postiđen, ali nisam hteo da mu solim pamet. Nisam
je imao dovoljno ni za sebe.
Sa druge strane, Durlanac nije zatvarao usta, neprestano je
kenjao raznorazne gluposti. I lagao kô pas. Stalno sam ga
podbadao i pravio budalom, to mi je nekako bilo zabavno, a i
uspevalo je da me, u kombinaciji sa pivom, solidno opusti.
Kada je došao fajront, negde oko pola tri ujutru, izvrnuli smo
džepove i platili račun. Nije nam ostalo ni za taksi, tako da smo
morali peške.
To baš i nije bila najbolja opcija imajući u vidu da se Dača
komirao i da je trenutno bio u onom stadij umu pijanstva koji se
u žargonu naziva: E, sad ću svima da vam jebem mater!
Nekako smo uspeli da ga bez incidenata izvedemo napolje,
mada je mumlao nešto kako su nas pokrali i kako bi trebalo da
pojebemo „onu kurvu od konobarice“. Izašli smo u hladnu
novembarsku noć, gde nas je čekao posiveli i nezainteresovani
Bulevar, sa redovima zgrada koje su bile kao nizovi zuba u
podjebavačkom „kakvi ste vi luzeri“ osmehu.
S obzirom na to da smo ja i Bata bili Pantelejci, a Dača je,
kao što je već poznato, imao tu nesreću da živi u Durlanu,
prelazak preko Nišave nam nije ginuo. U tu svrhu najpogodniji i
najbliži nam je bio takozvani Novi most, koji je povezivao
Durlan i Bulevar, a od koga je Stambolija bila udaljena trista ili
četiristo metara. Namrštio sam se na pomisao da ću morati da
prelazim preko njega. Taj zakrivljeni komad armiranog betona
bio je nešto najružnije što su u svojim sjebanim mozgovima
niški socrealistički arhitekti smislili tamo osamdesetih, kada se
neko dosetio da bi se od para koje na ime raznih nameta i
doprinosa izdvaja lokalno stanovništvo, pored raznih delova
Beograda, moglo graditi i nešto u Nišu.
Bio je to strašno ružan most. I nekako zlokoban. Čak i po
danu bacao je sa sebe neku tamnu senku, a u toku noći bio je
stvarno jeziv. Pored toga, na mestu gde je izgrađen završavao se
kej na Nišavi, tako da je uzvodno, sa njegove desne strane,
prestajao grad i počinjala pusta prostranstva zarasla u bagrenje i
kukuruz. A kad biste stali na njegovu sredinu i pogledali u tom
pravcu, mogli biste da vidite samo crnu rupu nadsvođenu
krošnjama drveća iz koje otiče Nišava. Taj prizor me je oduvek
ispunjavao nekom vrstom besmislenog straha.
„Ej... Momci...“, čuo sam sebe kako govorim, „ajmo drugim
putem.“
Bata se okrenuo i začuđeno me pogledao.
„Kojim drugim putem? Nema drugog puta.“
„Znaš... Ja bih da ipak zaobiđemo ovaj most.“
„Je li? A kako to? Da preplivamo Nišavu?“
„Može!“, dreknuo je Durlanac oduševljeno. „To je
ooooodlična ideja! Evo, ja ću skačem prvi!“
„Ćuti, moronu“, prekidoh ga. „Bato, daj da idemo preko
Jagodin male, jeste da je duže, al’ ćemo bar da zaobiđemo
most...“
„A šta tebi smeta most?“
„Ma ne smeta mi... Nego je nekako trulo... Mislim... Ne
volim da idem preko njega. Čudan je, nekako sjeban... A i onaj
mali se bacio s njega...“
„Koji mali?“
„Ma znaš. Mali Diki. Pre neku godinu. Devedeset šeste
valjda. Skočio je sa mosta u Nišavu i nikad ga više nisu našli.“
„Daj ne seri“, rekao je Bata i krenuo sa Daćom niz ulicu.
 Znao sam da je, što se njega tiče, rasprava bila završena, pa
sam, iako nevoljno, krenuo za njima. Pravo ka Novom mostu.
Pravo u susret sranju.

Mene predosećaj retko vara. Moglo bi se reći da imam peto i po

čulo, kao Dilan Dog. Da smo kojim slučajem išli zaobilaznim
putem, izbegli bismo sranje, a ovako – neke stvari na tom
ružnom mostu kao da su bile suđene da se dese.
Samo što smo krenuli pešačkim delom pored ograde, Dača je
stao da urla neke gluposti i morali smo da ga smirujemo da ne bi
probudio pola grada. Kao za inat, preko puta nas, pešačkim
delom sa druge strane kolovoza, prolazila je grupa momaka. Bili
su prilično nezainteresovani za nas trojicu pijanih kretena.
Međutim, to njihovo interesovanje naglo je poraslo kada je
Dača, onako razbijen i raspomamljen, počeo da im dovikuje:
„Alo, bre, pederi! Alo, mamu vam jebem! Dođite ovamo da
se pošibamo, pička vam materina!“
Odmah smo ga smirili, ja sam mu čak i zapretio da ću da mu
polomim pičku nastavi li da provocira.
Međutim, bilo je kasno.
Jedan po jedan, momci su počeli da prelaze kolovoz i dolaze
na našu stranu. Dača je nešto škrgutao zubima, očigledno
spreman za obračun, međutim, ne deleći to njegovo oduševljenje
za ponoćnu gimnastiku u vidu šorke, ja sam samo izbrojao
koliko ima tipova na koje smo se nameračili.
Jedan, dva, tri... Četiri, pet, šest...
Sedam?
Sedmorica? Zajebano. Mislim da bi nam u ovom slučaju više
pomogla diplomatija nego pesnice.
Kao da je pročitao ovu moju misao, Bata se odmah upustio u
spiku sa momcima.
„Ej, ljudi... Zajebite budalu. Vidite da je pijan. Ne zna ni gde
se nalazi, stoka... A i Durlanac je.“
Mislio sam da su likovi napaljeni za tuču, ali ipak se
ispostavilo da je Batina govorancija urodila plodom.
Raspravljali su se nekih pet minuta, Bata se stvarno potrudio da
izgladi stvari, oni su se malo nećkali, naročito jedan klempavi
glavonja među njima, na kraju je sve ispalo kako valja. Ekipa je
odlučila da pređe preko onog „pederi“ i „pička vam materina“,
krene dalje i ostavi nas na miru.
Većina njih već je bila pošla prema Bulevaru, kada se to
desilo.
Ne znam šta je bilo tom puždravcu, najbalavijem i
najsitnijem među njima, da zaostane i tako, nekako
provokatorski bulji u Batu.
„Mali...“, promrmljao je Bata nervozno. „Nemoj tako da me
gledaš...“
Klinac je bio uporan. Čak je i zastao.
Bata mu je prišao na korak udaljenosti. Opet mu je
napomenuo.
„Rekô sam ti... Nemoj tako da me gledaš...“
Dugi trenuci tišine. Nepomično sam zurio u njih i ponavljao u
sebi: Znao sam, znao sam, znao sam...
A onda je balavac izgovorio magične reči:
„A što da te ne gledam?“
Bata ga je odmah složio čelom u lice. Đusna mu je pukla
praveći vodoskok od krvi, dotad nisam imao prilike da vidim
tako nešto. Balavander je vrisnuo i zateturao se unazad.
Video sam kako njegovi ortaci zastaju dvadesetak metara
niže i okreću se ka nama. Počeo sam grozničavo da prebiram po
džepovima tražeći najkrupniji kamen. Dlanovi su počeli opet da
mi se znoje a srce je ludački udaralo u grudima. Nekoliko dugih
sekundi bio sam zanet tim poslom, a kada sam konačno napipao
jednu kvrgavu i golemu kamenčugu, vratio sam se nazad u
nimalo lepu stvarnost.
Podigao sam glavu i sve što sam video bilo je šest pretećih
silueta kako nam hitaju u susret.
Stigao sam samo da prozborim: „E, jebiga...“

Prvo su saleteli Batu, njih dvojica. On je najbližeg odmah

pripalio u glavu i skoro ga nokautirao. Drugi je stigao da ga
zaskoči i stali su da se šibaju.
Dača je, onako pijan i raspomamljen, krenuo u susret nekom
od tipova, ali ga je već prvi udarac oborio na zemlju.
Na mene je naleteo jedan zdepasti, rošavi majmun. Trčao mi
je u susret stežući malene pesnice, lokalna verzija Kvazimoda.
Kad je prišao dovoljno blizu, zviznuo sam mu onu kamenčinu
pravo u tu izbrazdanu facu. Zaurlao je i poskočio unazad, za
trenutak sam pomislio da sam mu isterao oko. Nisam imao više
vremena da razmišljam jer je na mene naleteo njegov ortak.
Zamahnuo je pesnicom pravo ka mom licu. Uspeo sam da
izbegnem taj udarac, ni dan-danas mi nije jasno na koji način.
Očešao me je po uvetu i to je bilo prilično bolno, ali mnogo
bolje nego da me je drmnuo posred face.
Ulične tuče daleko su od idealnih, uglavnom se sve svodi na
gušanje, secanje, potezanje i prljave udarce, ništa od onog kung-
fu sranja koje smo gledali u filmovima o Brusu Liju. U skladu s
tim, ja sam svog napadača povukao za rukav jakne, tako da je
on, izgubivši ravnotežu, zamalo pao preko mene. Ni sam ne
znam kako, pribio sam ga uz ogradu mosta, on se zapetljao i
malo presamitio, levom rukom sam ga potezao za nezgrapnu
jaknu, a desna mi je bila slobodna. Počeo sam da ga punim u
glavu, a on, jadnik, samo se bacakao kao krpeni lutak.
Ne znam odakle je tada došao taj glupavi osećaj neviđenog
ushićenja i zadovoljstva, ali meni je i te kako prijalo dok sam
bembao tu nesrećnu budalu. Toliko sam se zaneo, onako čisto
sadistički, da sam čak počeo da uživam.
Međutim, neko je ipak rešio da mi pokvari merak.
Osetio sam jak udarac u potiljak i sve mi se smračilo.
Zateturao sam se propisno ošamućen, okrenuo se taman da se
suočim sa klempavim debeljanom koji me je napao s leđa i da
primim još jedan udarac, ovog puta u pleksus.
Pao sam na kolena...
Senke su zaigrale oko mene, a jedna od njih mi je pritrčala i
oštar bol me je tada zaparao u predelu rebara.
Prevrnuo sam se na stranu...
Bio sam na zemlji, oboren.
Znao sam šta sad sledi. Nema više otpora.
Samo sam podigao ruke i njima pokrio lice.
Valjda neće mnogo da me ubiju.
Stali su besomučno da me šutiraju, njih trojica ili četvorica.
Njihov bes sam osećao po čitavom telu, udarci su se nizali jedan
za drugim, ali, na sreću, nijedan nije bio upućen ka mom licu.
Da..., rekoh sebi s gorčinom. Kakva korist što će faca da ti
ostane čitava ako ti istresu bubrege i polome rebra?
Kroz koprenu od bola i mraka vidim da Bata posustaje pod
udarcima trojice likova, povlači se unazad, još je u gardu, ali
pesnice mu zuje oko glave kao veliki pogani bumbari. Čujem
psovke izmešane s besom i pljuvačkom, vidim redove
bulevarskih zgrada iza senki koje igraju oko mene, utrnuo sam
od udaraca i valjanja po asfaltu...
Misli u mojoj glavi su bolni, isprekidani komadići svesti:
 Posrani most...
Znao sam... Znao sam... Znao sam...
Samo ne u lice...

Ne...

U lice...

I taman kad sam pomislio da će ovi klošari da nas useru od

batina, desilo se nešto neverovatno.
Kao Feniks koji vaskrsava iz pepela, Dača Durlanac je
poskočio sa kolovoza na kojem je dotad ležao kao odavno
mrtav...
...i iz unutrašnjosti kišnog mantila trgnuo svoje ljubljeno
sekirče.
Kao da se sve zamrzio u tom trenutku.
Zarđala sekira i ludak koji je steže balaveći od besa.
Ja, onako zgrčen na zemlji i propisno prebijen.
Most koji kao da se nekako ljulja pod teretom našeg pijanog
ludila.
I Nišava ispod njega koja kao da ne teče.
A onda...
A onda je sve ponovo krenulo.
Dača je zaurlao, raspomamljeno vitlajući iznad glave sekirom
kao čiča kome su mangupi orobili vinograd.
„AAAAAAAAAAAAAA!!!“
Tip koji mu je bio najbliži, potpuno izbezumljen od straha,
okrenuo se da beži, ali bilo je kasno. Tupi deo Dačine sekire
pronašao je put pravo do njegovih leđa.
Bolelo me je samo da to gledam.
Nešto je strahovito puklo (jedno, dva ili tri rebra...), a lik je
ispustio užasan krik od koga zamalo nisu popucali prozori na
obližnjim kućama i srušio se na asfalt kao da je presečen
rafalom iz mitraljeza.
Ostali su zajebali da nas mlate i okrenuli se ka Dači. Nije im
bilo jasno šta se događa, ali stvari su već počele da se kreću
svojim sumanutim tokom.
Kada je ludi Durlanac uleteo među njih i stao da ih mlati,
mislili su da su naleteli na inkarnaciju Tasmanijskog Đavola.
Najhrabriji među njima, onaj krupni bilmez sa klempavim ušima
koji me je tako gadno udario u glavu, mislio je da može da izađe
na kraj sa poludelim domorocem iz Durlana.
Bila je to loša računica.
Kada mu je prišao dovoljno blizu, Dača ga je zveknuo
sekirom pravo u facu, onako slepački, iz sve snage. Pregršt zuba
proletela je tada kroz vazduh i rasula se po ulici. Sa razbijene
obe usne, ispuštajući mumlave zvuke, klempavi je, ostavljajući
sluzavo-krvave tragove, pobegao u pravcu Bulevara.
Videvši šta se desilo sa najjačim i najagresivnijim članom
njihove družine, ostala bratija nije čekala da im Dača
sekiretinom objašnjava naravoučenije, već je, povevši sa sobom
gospodina Ispravljena Leđa, uhvatila šturu preko mosta prateći
svog osakaćenog predvodnika.
Stao sam na noge pridržavajući se za ogradu mrskog mi
mosta. Čitavo telo me je bolelo, osećao sam se kao da me je
pregazio tramvaj. Malo naniže video sam i Batu kako se gega
prema meni, držao se za stomak. On je izgleda prošao malo
gore... Ako je to uopšte moguće.
Ludi Dača je stajao na kolovozu, dovikivao nešto
pobeguljama koji su već bili izbili na kraj mosta i silazili niz
nasip kraj Nišave. Malo potom, okrenuo se ka nama i
oduševljeno uzviknuo:
„Šta kažete, a?! Razbismo ih!“
 „Je... Jesmo...“, klimnuo sam glavom. „Baš ih razbismo...“
Bata je prišao do mene, i zastao na trenutak duboko udišući
hladni noćni vazduh.
„Brate...“, prozborio je nekako. „Ajde da brišemo odavde...
Komšije su sigurno pozvale muriju...“
Složio sam se ovim njegovim predlogom.
Nije lepo buditi komšiluk.

Već je počelo da sviće kad sam se dovukao kući. Oprezno sam

se ušunjao u svoju sobu i presvukao se. Prljavu i na nekim
mestima pocepanu odeću ubacio sam u veš-mašinu. Zatim sam
stao ispred ogledala. Lice mi je bilo netaknuto.
Doduše, po telu je bilo dosta modrica, ali one se ne vide, je l’
tako?
Izvalio sam se u krevet.
Ispred očiju mi je zaplovila pusta belina plafona. Bila je to
neka vrsta moje privatne Nedođije. Ja sam, ruku na srce, bio
malo mator i malo grogi da izigravam Petra Pana, ali ova vrsta
meditacije i nije bila tako loša.
Nisam mogao da zaspim, pa sam uključio kasetofon.
Matori alkos Šejn Makgauan, koji me je ispratio u ovu
noćašnju tragikomičnu avanturu, poželeo mi je dobrodošlicu
nazad stihovima:

Bilo je Badnje veče

U ćeliji za alkose, lutko,
I neki matorac mi reče
Da sledeće videti neće
O rosi sa stare planine
On onda poče da peva
 A ja sam okrenuo glavu
O tebi mirno da snevam...3

Osećao sam se bedno i promašeno. Pitao sam se opet i opet

zašto mene stalno saleću takva sranja, razmišljao o tome zašto,
jebiga, nismo krenuli zaobilaznim putem, ali i o tome šta bi tek
bilo sa nama da Dača nije odlepio i počeo da deli pravdu i
zauške svojom zarđalom sekirom. Negde pred zoru sam zaspao.

Obreo sam se tada u košmaru koji neću zaboraviti dok sam živ.
Murija mi dolazi na vrata i mojoj kevi pokazuje nalog za
hapšenje...
Dok mi, kao u američkim filmovima, drotovi izriču prava i
stavljaju lisice na ruke, u uglu sobe, na dotrajaloj fotelji, vidim
mrsku pijanduru Šejna kako ispija svoj ojriš, i kroz krezubi
osmeh mi na iskvarenom srpskom kaže:
„Šjebô ši še, šinko...“
A zatim počinje da peva onu istu staru dobru stvar, neobično
prikladnu za ovu situaciju:

I have cursed, bled and sworn

Jumped bail an landed up in jail

Klimajući glavom u ritmu pesme i pevajući uglas kao irske

seljačine, veseli drotovi me voze kroz grad na zadnjem sedištu
legendarnog plavo-belog stokeca dok ja urlam: „Nisam ja, keve
mi! To je bio Dača! Vatajte njega, pizda vam materina
pandurska!“
A oni mi se cerekaju i pevuše:
 I am going, I am going,
Any which way the wind may blowing
I am going, I am going,
Where the streams of whiskey are flowing...

Pritajio sam se par dana. Čekao da modrice zacele. Izlazio

napolje samo da kupim novine ili hleb i mleko. Slušao Pougse i
čitao Dilana Doga. Gledao prenose Premijer lige. Dosađivao se i
zurio u plafon.
Bata me zvao u dva-tri navrata da se raspita za junačko
zdravlje i da mi uputi nešto kao izvinjenje. Zvali su me i ostali
ortaci, namerno sam izbegavao priču na osetljivu temu, a i oni
nisu navaljivali. Konačno, kada sam u prošli petak otišao sa
Vojvodom do Tajma na pivo, on mi usred jednog neobaveznog
razgovora reče:
„Brate, priča se da ste se šibali sa nekim likovima na Novom
mostu...“
„Aha...“, odgovorio sam lenjo.
„Čuo sam da ste ih razbili...“
„Valjda...“, slegnuo sam ramenima.
Napravio je kratku pauzu, zapalio cigaretu, malo poslušao
Džimija Morisona koji je sa zvučnika pevušio Come on, baby,
light my fire, a onda rekao:
„Dača Durlanac priča da su tebe totalno razbili i da bi bilo još
gore da on nije uskočio…“
Gledao sam ga trenutak-dva zbunjeno i zatečeno. Da li da mu
kažem da je Dača isprovocirao tuču? Da je prigrlio asfalt odmah
posle prvog udarca? Da li da mu kažem da ih je bilo po tri na
jednog? Da su me udarili s leđa? Da ih je Bata dobro oplajvazio?
Da...
Na kraju, čuo sam sebe kako mirno govorim:
 „Neka priča...“
To je bilo sve.
Vojvoda je još malo zurio u mene. Izgleda da je čekao da mu
ja malo pojasnim neke stvari. Ali ono nešto što sam osećao te
grozne večeri, onako isprebijan, buljeći u plafon svoje sobe,
ponovo mi je steglo grlo i sprečilo me da izustim ijednu reč.
Na kraju, dotukavši kriglu točenog piva, podigao sam ruku i
pozvao novu turu.
Za šankom je gazda Toni klimnuo glavom.
Vojvoda se isprva zbunjeno uzvrpoljio, možda mu je bilo
neprijatno, ne znam, a onda počeo da mi priča kako je trpao
neku sponzorušu koju je nekako uspeo da isfolira da je lovator.
Kad joj je ujutru dao pare za taksi, umalo ga nije ubila...
Slušao sam tu njegovu bizarnu dogodovštinu, zamišljajući
kako se po Durlanu i ostatku grada raspredaju priče o Bati i
meni kao poslednjim pičkama.
Zureći kroz njega, kroz zid kafića, kroz jebeno sivilo grada
što se kao pustinja protezalo i levo i desno, u lažni beskraj kome
lagano ističe rok trajanja, u tri pizde materine, počešao sam se
po onom mestu gde me je one noći zveknuo klempavi debil.
Pod prstima sam osetio blagu oteklinu.
Niz vrat mi je prošlo nešto kao talas nelagode. Ali kao što
rekoh...
Nisu udarci ono što boli.
Već poniženje.
 CRV SUMNJE
ILI DURLANSKI MASAKR KRATEŽOM
(DVANAESTOINČNA VERZIJA)

Znam šta će mi kažete...

Svi krimosi pričaju isto.
Al’ nije tako. Ja sam drugačiji. Ja sam vam, braćo i sestre,
faktički legenda. Kô Knele, Ljuba Zemunac i onaj čiča što
reklamira jagodinsko pivo.
Majke mi.
Pitbula da nemam.
Trenerke nikad da ne obučem.
Dobro, znam... Svi se pitate koj’ moj ja tražim ovde? A ja
vam kažem da je i zatvor za ljudi. Nego.
Ja sam bio jedini u familiju koji nije ležao mardelj. Morao
sam nekad da skinem danu. Svi bi me zajebavali i govorili da
sam ono... crna koza. A ja koza nikad nisam bio.
To je zato što sam natprosečno inteligentan. I što sam mnogo
duševan čovek. Možeš na ’leba da me mažeš. Da me jebeš, ne
bi’ ti ništa reko. Tol’ko sam dobar.
I zato sam sad ovde u ovu ćeliju... Zbog tu svoju dobrotu.
Al’ da ne tupim ja mnogo, nego da krenem iz početak.
Ja sam vam, braćo i sestre, iz Durlan.
Znam šta će pitate... A koje ti je taj Durlan?
Durlan vam je jedno mnogo lepo naselje u Niš, fino, uređeno,
mirno... I u njega žive dobri i pošteni ljudi, isto ko ja. I mi si u
Durlan tamo igramo basket, valjamo vutru, organizujemo borbe
kerovi i druge sportsko-rekreativne aktivnosti. Ponekad nekog
provezemo u gepek od auto ili mu polomimo kolena ako kasni s
kamatu... Ali sve to civilizovano i u skladu sa pravila lepog
ponašanja.
Moji su se u Durlan doselili iz Mate’vac.
Sad će pitate – a koje ti je pa taj Mate’vac?
E, to vam je jedno selo pored Niš, fino, uređeno, mirno... I u
njega žive dobri i pošteni ljudi, isto ko ja. I odatle je moj deda
Simča potego baš da u Durlan napravi kuću tamo pre četeres’
godine... U glavu ga seljačku izlapelu, nije našô bolje mesto,
nego baš tamo. Al’ šta da se radi. Tu se doselili i ostali rođaci.
A mi smo ti stara porodica, maltene antička, kako pišu po one
knjige iz istoriju što sam voleo da gi cepam i palim u srednju
školu. I poznati smo po našu krucijalnu ulogu u Čegarski boj.
Znam šta će kažete... Da lažem. Al’ stvarno je tako.
Svi misle da je onaj Stevan Sinđelić poginuo tako što je
pucao namerno u džebanu kad je shvatio da gi Turci ima ko
skakavci i da će dupeta na njega i njegovi ustanici da omaste
neomašćeni kolci. Ali ne... Nije tako bilo.
Vidite, taj Stevan Sinđelić i moj prapradeda Simča... Mi inače
to ime preferiramo u porodicu. Tako imamo Simču Prvog, pa
Simču Drugog, pa Simču Trećeg... Pa onda imamo Simču
Slepog, Simču Glupog, Simču Zulavog... Simču Lopova, Simču
Lažova i Simču Manijaka... Sve do mene, koji nisam Simča. Al’
to nema veze.
Daklem... Sede tako Simča i Steva Sinđelić u šanac i cepaju
naše mate’vačko vino, kad primete da im se bure ispraznilo. I
kaže Steva na deda Simču da probuši novo da bi mogli da se
dotepaju pre nego što izvrše odlučujući juriš na Turci. I tu ti moj
deda Simča kaže: „Nema lošô, Stevo!“, i potegne kuburu.
Al’ umesto u bure s vino, opali u bure s barut.
 Ostalo znate iz istorijski udžbenici.
Sad, ja ne znam što sam vam ovo ispričao, al’ nema veze...
Nikad nije naodmet da se proširi znanje i vidici. Je l’ tako? Jeste.
Al’ da se ja vratim na ovu moju problematiku.
Ja sam vam, braćo i sestre, nevin.
Ne u seksualni, nego u zakonski smisao. I ovde sam zaglavio
zbog onu moju kurvu. Evo da vam ispričam šta se to i kako
desilo, prošle godine, malo po Durlan, malo po Duvanište...
nabijem mu ga u dupište.
Dremali smo ova moja i ja zagrljeni i goli na kauč. Ligeštul
mi bio otišô u majčinu, pa sam morao da se grčim na ovom
sranju kome je poispadalo pola federi. Mislim se: ako mi je, kad
kupujem polovnu robu od narkomani. Sledeći put kad mi neki
durlanski drogoš ponudi komad nameštaj po cenu pola mića
dopa, ima prvo da mu naflekam facu sa bejzbolku pa onda da
vidim šta kupujem.
Ipak, na dobru jebačinu se u zube ne gleda. Bar je tako
govorio pokojni Peca Ciroza. Eto, sa’raniše ga bez igde ikog,
onomad na Vrežinsko groblje, nije mogô da izdrži što mu
doktori nisu davali da pije rakiju. Bar da je umro od nju... Nego
ga sprčio autobus kad je pijan hteo da pređe Knjaževačku.
Dakle, pojebasmo se dobro... ne ja i Peca Ciroza, nego ja i
ova moja. I mogu da vam kažem da je to bio jedan od bolji
seksovi, naročito kad sam je do’vatio zguza i stao da guslam...
Nije imala gde da bega, dobro, jedino možda kroz prozor, al’
tamo napolje mrak, manijaci i komšijski kučići, pa se baš i ne
isplati pretponoćno majanje po tamninu. Bolje joj je ovde, gde
ima toplu sobu, toplu kafu i toplu patku.
Keva mi bila oprala sve ćebiće (kaže da se usmrdeli na buđu,
a ja znam da je to od vutru), pa smo se nakon seksanje pokrili s
nekakve novine. Sve sama žuta štampa, al’ na kvalitetan papir,
malo šareno, malo crno-belo, ali ne mari... Važno da dupe nije
golo, je l’ tako? Grejao nas je smederevac. Nego šta. Nisam lud
pa da u kuću ubacujem one kvarcne grejalice i slična sranja, tu
samo sevne varnica i ode sve u majčinu. A s obzirom na
nezanemarljiv podatak u vezi s količinu gandže skrivene na moj
tavan, to baš i nije poželjna stvar.
I tako, džonjamo mi ispod te novine, ona mi malo dirka obraz
s onaj svoj prćasti nosić, malo mi šošolji mačora, a ja se kao
prenemažem, već sam triput svršio, pa mi nije do ništa.
Međutim, ona se nešto trže, kao... ’oće da si ide...
S jedan nagli pokret prebaci svoju butinu preko mene, ko što
rade one Plejboj zečice u dokumentarci od Hjua Hefnera, one
novine se raznizaše, sportska rubrika odlete levo a tračevi
desno... Jedino mi vesti iz domaću politiku ostale preko muda,
sa sve sliku od premijera i njegovu svitu. Ona poče nešto da se
bekelji, kao: „Odsad se više ne pokrivamo žutom štampom“, a ja
gu pitam: „Što, be?“, a ona će: „Zbog njih loše sanjam.“
’Tedo’ da joj udarim jednu vaspitno-popravnu, al’ se uzdrža’
i samo reko’: „To ti je od onu punjenu vešalicu što izedomo kod
Šašu Buljaša, uvek stavlja previše lukac...“ A ona će: „Ma nije
to... Stvarno sam sanjala nešto loše.“ I ja se već nerviram, al’
pitam: „Dobro. Šta si sanjala?“ A ona će: „Da si me prevario.“
E, jebaga?
Poče ja da se vadim: „Ja da te prevarim, maco? Pre bi’ si
ruku odseko. Evo, u šta da ti se zakunem? Evo, ’oćeš da ti se
zakunem u kilo krv? Oči da nemam? Dabogda mi umru oba
pitbula... I... I... Nikad više gandžu da ne pušim... Maco, bre, pa
ti me bar znaš... Ja sam najverniji čovek u Durlan i šire.“
Ona ustaje, vidim, oblači se... Nešto stalno zeva u sat, nisam
znao što joj se tol’ko žuri.
Kuka ona kako će zakasni. Da treba da bude tačna. Da je
čekaju... Da je mnogo važan sastanak i tako... A meni sve nešto
sumnjivo, pa pitam:
„Je l’ će i Uroš da bude tamo gde ideš?“
A ona kaže:
„Naravno.“
Osetio sam kako mi nešto gamiže po želudac. A znam da to
nije od Buljašev roštilj. Nešto me svrdla, ko kad popijem pola
litar votku i izedem teglu feferončići. Grize me... Nije gorušica,
ne mož’ se ratosiljaš od taj osećaj s pakovanje ranisani ili pola
litar jogurt, drugo je to nešto...
„Pozdravi ga“, kažem onako radi red, kroz zubi.
Taj Uroš je bio njen bivši, ali i kolega i prijatelj, bar ga je ona
tako zvala. Mislim, gde bre muško i žensko mož’ budu
prijatelji? Jedino prijateljstvo koje sam ja imao sa ženskinje bilo
je ono preko patku. A neko, bogami, i preko pesnicu.
Sećam se kako sam tako išô na jedan sastanak s jednu što
studirala srpski jezik i književnost.
Ne znam šta mi bi da se zakačim za štreberku, al’ ’teo sam da
malo promenim, da šetam intelektualku... A ne samo da se
vucaram sa ove durlanske polovnjače što ne znaju da razlikuju
Mocarta od mocart kuglu. I tako izađemo mi, i to u neki restoran
s lampioni i akvarijum, i ja krenem nešto da žvalavim, a ona će
da me ispravlja... Ja kažem jednu reč, ona kaže – nije ispravan
padež. Kažem nešto drugo, ona mi se nakenjava za akcenat.
Udavi me celo veče s nekog Andrića što bio inženjer i dizao
mostovi, nije mi bilo jasno da l’ sam se zajebao – da ona ne
studira srpski nego arhitekturu? I tako... Toroče ona na onaj njen
beogracki, krene da guši s nekog Makedonca... Crnjanski... Tako
se zvao... Taj imao firmu što radi selidbe. I ja se već pitam šta
mi sve to treba u životu i šta oni tamo uče po fakultet kad ti ona
na kraj stade da smara s nekog Turčina što ga vikaju Meša i što
je napisao neki seksualni priručnik, što se zove Drviš i smrt.
Sad, ja sam ga drvio dok sam bio mali, baš kao i svi iz ulicu, to
bilo normalno... Ali nisam znao da od drvenje može da umreš.
Još taj Meša, turim ga na džordana, odma’ direktno... nema cile-
mile... Drviš i – smrt! Meni starija braća jesu govorila da može
od drvenje da mi se osuši kičma il’ da mi počnu niču dlake na
dlanovi... Al’ ovo bre mnogo. I tu se ja zabrinem. A ova toroče
na beogracki i ič ne staje.
I tako, završi se večera, mi izađemo napolje i ja joj kažem:
„Iskrslo nešto. Mora si odma’ palim kući.“
A ona će krene da me ispravlja:
„Ne kaže se tako, seljačino, nego – moram da idem kući.“
Kad sam joj zavrnuo jednu slepačku, odma’ je iskočila iz one
njene cipelke.
Lakovane.
I tako...
Nisu za mene intelektualke. A strogo sam protiv ta... muško-
ženska prijateljstva.
Šta koj’ moj onda ovaj Uroš i ova moja ima da se druže? Će
razmenjuju recepti možda? Ili salvete? Prvo sam mislio da je to
neki peder... Čim se druži sa ženskinje, mora da jeste. Al’ kad
sam ga video, bilo mi jasno da je to jedan od oni prefrigovani,
što vole da skidaju tuđe ribe na kvarno...
Odma’ sam ga zamrzeo. I to mnogo.
A opet, zbog ovu moju lujku, morao sam da se pravim Englez
i da se pred njega kerebečim i foliram. S vremenom sam ga
tol’ko namrzo da sam noću sanjao kako ga mučim i mrcvarim.
Bili to mnogo ubavi snovi... Kao, ja i ortaci otmemo toga Uroša
i strpamo ga u gepek. Pa ga oteramo negde u divljinu, na
Kamenički Vis ili prema Međurovo.
I onda počnemo da se iživljavamo, malo ga šećemo, malo ga
palimo... Milina jedna.
Eh, pusti snovi, što bi rekô pesnik.
Prišla mi je, usput vezujući kosu, i poljubila me za rastanak.
„Vraćam se za par sati.“
Hteo sam da joj kažem da je vreme mnogo relativan pojam,
al’ nisam kapirao kako. Ne snalazim se dobro s te stranjske reči.
Mogla je da me pita šta znad to „relativno“, a ja ne bi’ znao da
joj reknem. I onda bi’ ispao mnogo glup, pa bi me zajebavala.
Umesto toga, ćutke sam je posmatrao kako odlazi do vrata. Pre
nego što je izašla, upitao sam je: „Je li, ne reče mi za onaj tvoj
san...“
„Šta to?“
„Je l’ bila mnogo dobra ta riba što sam je kecao?“
„Svinjo!“

Je l’ znate vi šta je to crv sumnje? E, to vam je onaj crvić što vas

gricka iznutra kad osećate da će se desi nešto loše. Grize vas
onako, na kvarno, malo-pomalo, sve dok ne utanjite sa živci i ne
počne da vas drma paranoja. Shodno tome, neki ljudi imaju toga
crva, a ja imam anakondu. Ako je za utehu, imam još jednu
anakondu, i to u gaće, zato me i ova moja lujka tol’ko voli i sa
mnom je, evo, već šes’ meseca.
Dakle, jede mene taj moj crv, to jest anakonda, i ne da mi
mir. Prosto ne znam šta ću sa sebe. Nit mi se pije rakija, nit mi
se puši gandža, nit mi se gleda Premijer liga... Znači – upao sam
u totalnu bedaru. Plus sam se dobro iznaskakao na ovu moju pa
ne ide ni da pozovem neku od dežurne kurave i opalim je da
smanjim nervozu.
Sve se mislim što je opet otišla kod Uroša... I šta će to tamo
da rade. Odma’ mi palo na pamet da se taj spremio da uradi
nešto pogano.
’Oće na prevaru da je obrlati. Ima da joj pusti neku
romantičnu muziku, nekog crnju što peva uz pratnju saksofoni.
Ili, ne daj bože, neku klasičnu muziku sa tugaljivu melodiju. Pa
će joj prvo skuva kafu i ponudi s neke luksuzne cigare... Onda
će otvori vino, i to ono skupo, sa čep i pozlaćenu etiketu. Pa će
joj sipa to vino u neku kristalnu čašu, pa će sedne do nju i će da
joj priča od to kako je nekad bilo lepo i ubavo, dok su njih dvoje
bili zajedno... Onda će, kao slučajno, da joj stavi ruku na rame.
Pa će počne da joj balavi nešto na uvo. Pa će, onda, malčice da
je dirka po koleno i da priča kako mu mnogo žao što su se njih
dvoje rastali. Za tu priču je sigurno smislio neki srcedrapateljski
uvod, sa sve cveće, majsko sunce i ljubičice što mirišu na
nevinost. To će zabiberi sa onu čuvenu teoriju kako su svi
muškarci svinje, kako on nije znao da ceni žensku personu i
kako mu, eto, mnogo žao što je ona otišla za drugoga. Možda će
se malo i zaplače, da je u’vati na emociju. Žene vole kad muški
ronzaju zbog njih, jebem li ga što... Kažu da je to zbog nekakav
osećaj superiornosti ili tako nešto.
Skočio sam iz krevet i počeo da se šetam po sobu ko onaj
profesor Baltazar iz crtani filmovi. Dobro! Ljubomoran sam, pa
šta?! Zar mi to nije dopušteno, sad kad sam ostao usamljen i bez
ribu?
Jeste! To je u pitanje. Kada je čovek sam, pogotovo kada kao
ja pati, to mož’ na svašta da ispadne. Onaj psihijatar na
regrutaciju, kad su me proglasili za doživotno nesposobnog,
rekô mi je da sam labilna ličnos’ i da sam paranoik.
E, ovo za regrutaciju mora vam ispričam...
Kaže nama razredni tamo u srednju školu da će nas pred
zimski raspust odvedu u higijenski zavod i tamo nas postroje i
krenu da nas testiraju i maltretiraju, da ne uvedu u vojnu
evidenciju, pa da nas posle šalju da za ništa ginemo za majku
Srbiju. A meni mnogo bilo pripelo da se skinem od vojsku, da
me oslobode... Stra’ me od oružje, a ne volim ni vojničku hranu,
naročito pasulj, mnogo prdim od njega.
I tako, smislim ja lukav plan.
Nisam se kupao mesec dana.
A nisam se ni šišao.
Kad sam došô na regrutaciju pred oni doktori, izgledao sam
ko bantu crnac.
Za vaške da ne pričam...
A tek što sam smrdeo... Trovanje!
Al’ nisu ni oni od juče. Pita mene jedan ćelavi u beli mantil:
„Momak, zašto tako ne vodiš računa o ličnoj higijeni?“
Ja mu kažem:
„Doktore, ja imam retku kožnu boles’, alergiju takoreći,
zabranjeno mi da se banjam sa sapuni i šamponi.“
A on će:
„Ne brini, kad stigneš u jedinicu, će ti daju šmirglu i lož-ulje.
Na to valjda nisi alergičan?“
Vidim ja... Ovaj nije glup. A još uz to voli da podjebava.
Ništa. Rešim ja da se pravim lud kod psihijatra.
On me pita:
„Ime i prezime?“
A ja mu kažem:
„Ping-Pong Loptić!“
On mi kaže da ga ne zajebavam, a ja mu kažem da mi je tatko
Kinez.
A on će:
„Možda je tvoj tatko Kinez, al’ ja zato nisam majmun. Marš
napolje!“
Vidim ja, će bude rutavo. A još sam ostao bez opcije. Još kod
očnog lekara da idem i ako me on proglasi za sposobnog, ima
dvanaes’ meseci gulim krompir i stražu negde na karaulu na
bugarsku granicu.
Uđem ja kod očnog. On i one sestre samo što ne popadaše u
nesves’ kolko sam smrdeo. Priđe mi on, pita me da l’ sam nekad
imao problem sa vid, ja ćutim. On izvadi neko staklence i naže
se da mi zeva u oči.
I tu ga ja ugrizem za ruku.
Zaskičao je ko prase. A ja grizem ko pitbul. One sestre
udariše u vrištanje ko da gi neko serijski siluje.
Uleteše neka dva vojna policajca i odma’ počeše da me
tepaju u glavu. Al’ ja ne puštam. Jedva su me odvojili od njega.
Na kraju vidim – doktor čuka na moj dosije s onaj veliki
pečat TRAJNO NESPOSOBAN.
A men mi lepo... Jedino me malo bolela glava.
I tako me oslobodiše.
I otad po Durlan kruži priča da nisam normalan. Al’ nema
veze...
Nego da se vratim ja na ovu moju problematiku.
Kad se tako ubedarim, ja rešim da je bolje da razgovaram s
nekog. Možda će me taj neko razuveri, možda će mi da podršku,
il’ će mi prosto predloži da radim nešto drugo dok se ova moja
ne vrati.
Prvo sam pozvao Miku Šljapču, cenim ga, on obrnuo tol’ke
ribe po ovaj grad, razume se čovek u materiju, će mi da neki
koristan savet. Čim se javio, odma’ sam znao da je pijan. Činilo
mi se čak da kroz slušalicu mogu osetim kol’ko bazdi na pivo.
„O, pa gde si, be, ti zlatna papučo!“, krenuo je odma’ s
podjebavanje.
„Upao sam u neku frku, brate...“
„Šta je bilo? Treba ti kinta? Il’ možda da istepamo nekog?
Kaži, brate, evo dolazi ekipa odma’!“
„De, be... Nije to. Nego ova moja.
„Ostavila te? Super!“
„Ajde ne jedi govna... Nije me ostavila.“
„Nego šta je?“
„Ljubomoran sam.“
„O, pa ti si to konačno provalio da se keca s pola Durian?
Dobro jutro!“
„Puši kurac!“, izderem se ja i zalupim slušalicu.
Ko jebe Šljapču, taj nikad nije imao obzir prema drugi ljudi,
uvek si gledao svoje dupe. Setim se ja mog burazera Dragčeta,
on je čovek školovan, završio dva razreda gimnaziju u
Leskovac. Uzmem opet telefon, zovem, dugo zvoni i onda se
čuje glas s drugu stranu.
„Da?“
„Ona me vara!“
„Ko te vara?“
„Ona!“
Kratka pauza, neko se kao premišlja nešto, a onda će mi
rekne:
„Dečko, je l’ znaš ti kog si pozvao?“
„Koga?“
„Autobusku stanicu.“
Pu, jebem mu mater. To je zbog onaj „redijal“ il’ onu
memoriju, šta li... Nije mi jasno koj’ moj ugrađuju te
zapadnjačke fore u naši telefoni kad na našu poštu i sistem ne
rade?
Popizdeo sam. Zar tamo neki Uroš da mi trpa ribu dok ja
sedim ovde sa smežuranu patku i gledam noćni program? Ako
se za to sazna, ima ceo Durlan da me odelje od zajebanciju.
Neću da mogu od sramotu godinu dana da izađem na ulicu.
 Sećam se tačno kad sam ga upoznao. Bilo to u Fora bar, on
došô s neki drugari i odma’ nam se prišljamčio. Kad sam mu
pružio ruku da se rukujemo, on je stisno ko drvoseča, misli će
ispadne mangup ako pokaže da je jak. Tačno sam hteo da mu
razbijem glavu s pivsku flašu, al’ sam se uzdržao, morao sam...
Zbog ovu moju.
„Znači ti si taj novi“, srao je nešto dok je cevčio pivo.
„Toliko je pričala o tebi, a nikako da nas upozna, pa sam morao
da je kritikujem da bi ispravila tu nepravdu.“
Leleeeee... Kol’ko me je iznervirao. Zamišljao sam kako mu
razbijam glavu s bejzbolku, a posle mu lomim ruke i noge. Al’
otrpeo sam sve to muški, smeškao sam se, jeo govna, a bilo mi
došlo iz kožu da iskočim. Sutra mi ova moja, kao usput,
spomenula da sam ostavio dobar utisak kod njega. Zar sam ja to
bio na neko procenjivanje?
„I šta je to taj tvoj Uroš rekao?“, baš me je zanimalo šta se to
pederče iskenjalo kod moju ribu.
Nije se obazirala na ono „taj tvoj“.
„Ma svašta. Baš smo se siti ismejali.“ Ona se smejala sa
Uroša! Au! On meni da se podsmeva?! Tako, dakle... Njih dvoje
su se meni smejali! Pre il’ posle jebanje?
Nabio sam glavu u muda, okrenuo se da ne spazi kakvu sam
facu napravio i zaškrgutao sa zubi:
„A što ste se smejali?“
„Pa tebi, bre, budalo. Znaš, Uroš iz hobija proučava
psihologiju, i mnogo je toga zaključio iz tvog ponašanja.“
Uroš se bavi sa psihologiju!, pomislio sam.
Uroš je išô u obdanište sa onoga Sigmunda Fjorda pa će sad
mene tura na kanabe da me ispituje nesam li piškio u gaće do
četvrti razred!
„I šta je to ON zaključio iz moje ponašanje?!“
 „Pa, znaš, kaže da si ti tipičan nesigurni mužjak koji se brzo
oseća ugroženim, pa mora da brani svoju teritoriju i vlasništvo.“
Ma nemoj!?
Uroš, dakle!
Bacio sam pogled na sat.
Već dosta vreme prošlo otkad je otišla. Odvukao sam se do
prozor i pomerio zavesu. Nema je. A onaj crv sumnje grize li
grize... Svašta mi pada na pamet. Verovatno su se već
izdo’vatali. Kako li ljudi mož’ budu tako pokvareni?
Odem do vitrinu i uzmem džonita vokera što mi poklonili
prošle godine za rođendan. Popijem jednu čašu, dve, tri...
Smirim se malo. Upalim televizor, puštim na video Skarfejs, da
se podsetim na onaj deo sa šmrkanje koku i ubijanje civili. Ma,
ne vredi... Onaj crvić mi pravi lom po želudac. Istresem ja još
dve-tri čaše viski, ustanem i kažem sebi:
„Prijatelju... Il’ si nindža, il’ si mindža!“
Gotovo. Nema kod mene trte-mrte, kad ja odlučim nešto da
uradim, ni rođeni tatko me ne mož’ odgovori. A i kad bi probao,
dobio bi po pičku.
Eto, branio mi da se tetoviram...
’Teo sam nešto da turim na levu ili desnu mišku, nekog sveca
ili Čiča Dražu... Možda srce ili znak od Najke. Al’ on zapeo ko
z’ulav, ću dobijem hepatitis i to...
A ja sam u to vreme išô s jednu Cecu iz Lalinac. I mnogo
smo se voleli. A tad beše bio izašô novi album od onu drugu
Cecu... Ražnatović... I ta CD kompakt ploča imala mnogo lep
naslov – Emotivna luda. I ja tako odlučim da iznenadim Cecu...
ne ovu Ražnatović... nego ovu moju iz Lalinac... i da istetoviram
na grudi, s levu stranu, jedno veliko srce, a preko njega da piše
„Ja sam tvoja emotivna luda“.
U Durlan u to vreme najbolje tetovirao Laza Gomoljica. Imao
čovek ruku... Naročito dobro tetovirao znaci od Mercedes i
Adidas i Svetoga Savu kako ubija aždahu. Pola Durlan imalo na
levu ruku one tri Adidas crtke, a na desnu ikonu od Svetog Savu.
Jedino Svetog Nikolu nije ’teo da tetovira, kaže uvredljivo
mnogo... A ja ga pitam što, a on mi odgovori: Pa Sveti Nikola
pokazuje cajper! I pokaže mi ikonu. Kad ja vidim – stvarno!
I odem ti ja kod njega, objasnim mu šta ’oću, a on kaže nema
problema i izvadi buksnu i litar komovicu.
On čovek ko oktopod, u isto vreme me tetovira, vari džoint i
trsi rakiju. Čudo jedno!
Odvalimo se mi, ja odem kući, zakovem se u krevet i
probudim se tek sutradan u dva po podne.
Glava me otkida! Ona komovica bila šećeruša.
Nema veze, odem ti ja pred ogledalo da si pogledam
tetovažu... Kad ono – ima šta da vidim.
Gomoljica napisao pogrešno. Umesto „Ja sam tvoja emotivna
luda“ piše „Ja sam tvoja emotivna muda!“
Poludeo sam. Zovem ga, a on će mi kaže „Daj bre, pa to
samo jedno slovo!“
Jeste jedno, kretenu, kažem mu ja, al’ gde su isto luda i
muda?
Posle sam ga tražio tri meseca s pajser po Durlan. Čuo sam
da je pobego za Švajcarsku. A ja sam morao da idem da mi ta
muda što mi gi napisao na grudi skinu s laser. Odraše me. I za
kožu i za pare.
Nego da ne tupim ja mnogo, šta je bilo, bilo je... da nastavim
gde sam stao.
Presvučeni ti se ja, umesto belu Diadora trenerku, obučem
crnu Adidas. Da me ne primete u mrak, logično. Siđem u
podrum, tamo mi stajao arsenal, za ne daj bože. Dvoumio sam se
šta da ponesem. Prvo uzmem tetejac, logično, pojačam se sa
sedamšesetpet, to mi, onako, za blisku borbu... Zadenem
skakavac u čarapu i zagrabim sa šaku u kutiju gde su stajale
kašikare. Nisam poneo mnogo, samo pet. A za glavno oružje
odaberem moj stari kratež. Malo nagaravljen i neugledan, al’
meni nekako lep...
Ja sam taj moj kratež mnogo voleo. To mi bilo prvo oružje
koje sam nabavio na crno. Dobio sam ga za tri kila vutru. Posle
sam nabavio ja svašta. Beretu, tetejca, dugu i kratku devetku,
kašikare, dva kalašnjikova... Al’ ništa mi nije priraslo za srce
kao taj kratež. Znate kako je to...
I majka najviše voli prvo dete.
Uzeo sam ćaletovog pasata i s njega sam se odvezo na
Duvanište. Usput sam slušao na kasetofon patriotske pesme da si
dignem moral, najviše me pogodila ona „Zovi samo zovi... Svi
će sokolovi…“, udariše mi suze na oči od ljubav prema majku
Srbiju.
Ja sam ti veliki patriota. A uz to sam i Srbin. I to originalni.
Ruku na srce, ovi po grad pričaju kako smo mi Mate’včani u
stvari Turci i da nam babe kecali ’odže i janičari. Al’ sa ti što to
pričaju često se dešavalo da gi neko pregazi s kola il’ da im
počnu trnu zubi i da ispadaju, pa se prestalo sa ta govorkanja. A
ja za Srbiju ’oću da ginem... Mnogo volim što sam Srbin i
pravoslavac. Uvek se prekrstim kad pijem rakiju. A počeo sam
to da radim i sa pivo. Nabavio sam i jedan veliki zlatni krst sa
čet’ri slova S, tol’ko bio težak da sam se sve zgrbavio od njega.
Kô Lale harmonikaš. Al’ mi nije žao, kad čovek voli svoju
zemlju, mora nešto i da žrtvuje.
Znao sam gde Uroš stanuje, ova moja lujka mi pokazala, bila
to jedna visoka kuća na dva sprata sa satelitsku antenu i onaj
zvučnik u kojega pričaš kad dođeš do kapiju... Kako se beše
zove? Interlefon? Parkiram ja pasata iza neki žbunovi, pored
kafanu Krajišnik, što gu držao drugar od Sikija Kučkara. Nisam
trebao baš tu, jerbo su iza to žbunje ove pijandure vršile veliku i
malu nuždu... Čim sam izašô iz kola, ugazio sam u govno.
Krenem da se očistim od tarabu, a ona pukne. Strovalim se u
neku kočinu, pa ustanem. Okrećem se oko sebe, dobro, niko me
nije video... A ono govno se zalepilo na vazdušni đon od moju
najku, trljam, grebem – ništa! Kô da je onaj što ga je israo pre
toga pojeo čet’ri vagona žvakaće gume. A patika bela, govno na
nju mu dođe ko fasada. Psujem, nerviram se, pa se setim da u
gepek imam rezervne. Skinem onu govnjivu patiku pa je vrljim
u mrak. Na to se čuje nešto kao treskanje, kao da puca staklo.
Pa će neko vikne:
„Jao, majke ti ga bezobrazne! Pa gde baš u šerpu s pasulj!“
Šmugnem ja da mi se neko ne natepa, obučem nove patike i
vratim se nazad.
Otišô sam do kuću za koju sam mislio da je Uroševa.
Preskočim ogradu, beše mnogo visoka, tedo’ muda da si ostavim
na šiljci. Upadnem unutra bez zvonjavu, a ono prazan hodnik,
nema niko... Samo se iz jednu sobu čuje neka galama, ko da
neko ostavio uključen televizor... Ja se ko jastreb ustremim
tamo, upadnem unutra i zateknem nekog tipa kako bulji u mene.
„Šta je bilo, balavac, došô si da kradeš?“, reče on, onako
bezobrazno.
Mnogo me uvredilo što se kurči, pa sam ga zveknuo sa jedan
kuršum u menzu. On odlete unazad, zalepi se ko muva na zid.
Ja mu priđem i sa onaj preteći glas od Al Paćina upitam:
„Gde je Uroš?!“
„Kakav Uroš, budalo?“
„Džabe ga štitiš! Znam da je gore na sprat! Keca mi
devojku!“
„Nema ovde... nikakav Uroš... Idi... ote.“
 Creva su mu se razlivala ko sladoled. Pokušavao je da ih
skupi u ruke, al’ mu nije išlo. Odma’ me je podsetio na cara
Murata kome je na Kosovo ravno Obilić sa nožekanju od tri
metra pocepao čkembe. Tako to rade pravi Srbi. Od učkura do
bijeloga grla, štono reče narodni pesnik... onaj ćoravi, kako se
zvaše? Filip Šljivić?
„Kako nema? Je l’ ovo Ulica palih krajišnika?“
„Jeste.“
„Broj 79?“
„Ova... u... ulica... ima sa... samo 40 brojeva... ko... konju
jedan...“
Tad vidim ja da sam se zajebao. Zapamtio sam ulicu, al’ sam
pogrešio broj. Beše mi krivo. Utepa čoveka za ništa. Gledam ga
onako i ne znam šta da radim... Bilo mi ga žao što se zlopati, pa
sam mu stucao glavu s kundak. Da se ne muči mnogo. Oduvek
sam bio human i saosećajan, kao takvog su me znali u ceo
Durlan, pa i šire, po Pantelej i Bulevar.
Sad sam se već iznervirao. Zar moram da upadam u svaku
kuću dok ne pogodim koja je Uroševa? A dugačka ulica... Ne
ide. Ima pobijem silan narod.
Setim se. Uroš vozi žutoga juga. Znači – ispred koju kuću je
parkiran jugić, tu treba upadnem.
Pronađem ja ta kola pred broj 34. Vidim na sprat neko svetlo,
galama, čuju se glasovi i trešti muzika. Moja omiljena pesma od
Acu Lukasa – „Kude idu ljudi kao ja“. Sigurno su je namerno
pustili meni da napakoste. Bre, majku mu, pa ovi prave orgije!
Tu se sad više ne zna ko koga guziči! Strašnilo!
Uzverem se uz oluk, i negde pri vrh pocepam nogavicu od
trenerku. Au, što sam popizdeo zbog to! Takvu trenerku nije
imao niko u ceo grad. Uđem na jedan prozor u sobu pored ovu
gde je bila galama, iskradem se u hodnik i priđem bliže vrata.
Treska, vika, galama... Čepa ona Cecina „Kad bi bio ranjen“. U
srce me pogodi. Mnogo to emotivna pesma. S onu krv i
transfuziju... To je, bre, ljubav! On umire, a ona će mu dava krv!
Udahnem duboko, stegnem onaj moj kratež, izbrojim do tri i
krenem...
Uletim ti ja unutra kao furija i zateknem Uroša u neku čudnu
pozu. Okrenuo se prema mene, u ruku mu neko belo kartonče,
veliko kao koverta za pisma. Ne obraćam ja pažnju, nego onako,
u doskok, viknem gromoglasno HA! i stisnem oba oroza.

BUM!

Sevnuše obe cevi, pocepa ga ona sačma ko peder Plejboj. On

se zatetura unazad i nešto prokrklja, nešto nerazgovetno:
„Eeeek...“
Postoja onako malo, sav izrešetan, izbulji se u mene, vidim,
malo je iznenađen, gleda me ko krava mrtvo tele, pa onda pade u
stranu. One ribe tad udariše u vrištanje i dreku, al’ mene mnogo
boleo kurac za to...
Jedan njegov drugar tad ustade, valjda video da sam ispalio
obe patrone, pa da me zaskoči dok sam bez municiju. Al’ nisam
ja glup, potegnem tetejac i zvekem ga u rame, metak se
rikošetira i ustreli glupaču iza njega u nogu. Ona krene u dreku i
tu nastane još veća panika i vriska, ja se uplašim od sve to, pa
potegnem i sedamšeset-pet i onako, nasumice, stanem da
rokam... ZVEKETE-ZVEKETE-ZVEK! Dok si rekô „britva“,
onaj silan narod zaglavi na vrata, jedino par ribe se nabile u
kuhinju i tamo drkću... U onu silnu gužvu uspeo sam da upucam
samo još dvojicu i to ne smrtno. Beše mi krivo zbog tako loš
moj učinak, pa opet uzmem kratež u ruke i napunim ga. Tad ova
moja počne da urla na mene:
„Šta si to uradio, ludaku?!“
 „A, tu si, kurvo! Jebete se ovde, a mene me ne zovete!“
„Manijaku! Zašto si ubio Uroša!?“
„Kako što? Zato što mi keca ribu!“
„Idiote! Moronu! Pa pogledaj šta ima u ruci!“
„Šta me boli cvetko šta ima u ruku!“
„Pogledaj!!!“
Priđem ja Urošu, to jest njegovom lešu, i uznem mu iz ruku
ono kartonče. Malo ga osmudila sačma, al’ jasno se vidi šta piše.

U SUBOTU, 3. OKTOBRA
VENČAĆE SE MARIJA I UROŠ
pozivamo Vas da svojim prisustvom uveličate...
bla-bla-bla

„Pa vi ste ’teli da se uzimate?!“, prenerazim se ja. „Još si ime

’tela da promeniš zbog njega, fanfuljo!!!“
„Ne mi, glupane! Uroš se ženi! Pozvao me je da mi to
saopšti! Hteo je da mu budemo kumovi!“
„A tako znači, kurvo? Htela si da se jebeš sa venčanog kuma?
Kako te nije sramota? Pa je l’ znaš, nesrećo jedna, da je to
najveći greh?! Pu, majke ti ga! I ti si mi neka pravoslavka!“
U taj trenutak se začu sirena napolje. Neko pozvao muriju. E,
ne može da živi čovek od drukeri i tužibabe. Koja je to bagra.
Podignem ja ruku i sa kažiprst zapretim na ovu moju:
„Za ovo će još mi da razgovaramo! Nemoj misliš da si se
izvukla... A sad mora idem. Znaš da mi još nije istekla ona
uslovna.“
Stuštim se ja niz stepenice pa pravo na ulicu. Međutim,
odozgo, baš u pravac gde sam parkirao pasata, dolazi pandurski
stokec. Kô u oni holivudski filmovi, zaškripaše kočnice i dva
pandura izlegoše napolje. Jedan odma’ potegnu utoku i potrča
prema mene, drao se nešto kô magarac. Sačekao sam ga da mi
priđe bliže, pa sam ga upucao u nogu, direktno u koleno, samo
je zaskičao ko prase i pao na zemlju. Ovaj drugi nije imao tol’ka
muda, a nije bio ni glup, pa se sakrio iza kola. Ispalio sam dva-
tri pucnja u njegov pravac, a onda potrčao niz ulicu.
Kad, ne lezi vraže, te gi još dvoja kola i marica, okrenuše se
postrance, izleteše panduri ko da neko džabe deli krofne i
stomakliju... Vidim ja, će bude rutavo, pa izvučem one kašikare
iz ranac. Kad sam gi bacio prema njih, oni polegaše svi na
zemlju... Da vidiš samo kako su bili uigrani, nanu im pandursku,
ko pod komandu! Atomski sleva, zdesna i odozgo! Jedino neki
stariji čkembar, pozornik, nije stigô da se strovali i, ko za inat,
njemu bomba eksplodirala odma’ iza leđa. Mora da mu je
opasno oprlila guzicu. Onda se i on pridružio na kolege što se
prućili po asfalt.
Potrčim ja u sokak levo, pređem preko neko dvorište, tu me
zaskoči doberman koji je čuvao kuću, overim ga s tri metka, nije
stigô ni da skikne. Gazda izleteo sa bejzbolku, al’ je odma’ savio
šipke kad je video s kakav arsenal raspolažem. Izbio sam na
raskrsnicu, tu sam naleteo na nekog čilagera kako čeka da se
otvori zeleno na semafor. Razbio sam mu njušku i izbacio ga iz
auto. Nije bio neki, polovni kadet, al’ na oteta kola se u zube ne
gleda, pa nisam pravio pitanje.
Stisnem volan, ubacim u brzinu, nagazim gas... I krenem
prema grad. Cenim ga, ako su pametni, blokirali su Novi most
što povezuje Duvanište i Bulevar kod Đačko ostrvo. Jedna kola
odma’ krenula po mene. Jurili su me kroz Sremsku pa prema
centar, odjebao sam gi kad sam zavrnuo kod Crveni pevac.
Samo sam u retrovizor vidô kako su se zakucali u kiosk za
gazirani soci, hot-dozi i mini-pice.
Imao sam nameru da pređem Most mladosti i štuknem u
Durlan preko Knjaževačku, al’ mojega...
 Panduri su blokirali raskrsnicu kod Jagodin malu. Vidô sam
jasno kakva je situacija, pa sam dodao gas do dasku. Zakucao
sam se među nji’ ko ekser u lajsnu, video sam neki dvojicu
drotovi koji su bili ispred kola kako mašu nešto s ruke ko oni
drogirani zečevi u crtani film...
Kasnije mi rekli da sam jednog podvuko pod kola, al’ da je
preživeo.
Ne zeca, nego pandura.
Prejebao sam tri murijaška pežola, semafor i izlog na mesaru
Papak, gde sam završio kad sam probio barikadu.
Slomio sam ključnu kost i to je bio presudan momenat zbog
kojega nisam mogô da nastavim borbu protiv okupatori i
ugnjetavači... U’apsiše me na pravdu Boga... Al’ ne beše mi
krivo, kad sam se setio Uroša kako onako mrtav lega po svoju
sobu, odma’ mi se razvuko osmeh na lice...
Oni panduri mislili da se to njima smejem, pa me utepaše s
pendreci kô vola.

Ona moja me ostavila odma’ sutra.

Jebem li ga što. Mora da je našla nekog manekena.
A izašo sam i u novine. I to na naslovnu stranu. Neki novinar
se dosetio pa turio naslov: DURLANSKI MASAKR
KRATEŽOM, izgledalo mnogo ubavo. Mada mi nije bilo jasno
jer se sve desilo u Duvanište... Posle mi rekli da je tako jer sam
ja iz Durlan.
Kad sam zalečio ona tri rebra što mi polomili panduri,
prebacili me odma’ u Istražni.
Ništa za to... Moj ćale pozvao neki svoji drugari, a ovi
podmitili pola sud.
Tužioca nismo morali ni da podmićujemo. On je Tomi
Ludaku ionako već na poker dugovao čet’ri ’iljade evra, pa smo
to prebili.
Mislim dug, ne tužioca...
A jednog porotnika smo sredili sa inkriminisane fotografije
od njegovu ćerku. Ispostavilo se da mala voli da blajvi đoku za
polutku žuto. Blajvila ga tako ona Nervoznom Lakiju, a on je,
onako iz zajebanciju, uslikao sa mobilni. I to više puta, u više
poze. Kasnije smo te slike poslali porotniku uz porukicu kako će
te sličke stignu i na televiziju i na internet istog momenta kada
pomisli da treba da me osude po tužiocev predlog.
Jedino se neki navodni svedok nešto pišmanio. Morao je
Nervozni Laki da ga poseti i prebroji mu rebra sa cevku od dva
cola. Tol’ko ga je dobro izđebrio da je ovaj posle pričao kako se
ništa ne seća jer je bio pijan i udrogiran.
Dobio sam tri godine. Nije mnogo. Uz dobro vladanje ima
izađem za godinu i po.
Dali bi mi oni i manje, al’ sam jednog pandura oterao u
invalidsku kad sam im bacio one kašikare. Bilo mi ga žao posle,
trebao čovek za dva meseca da ide u penziju... Gde baš njega da
pogode osam gelera u leđa?
Za onog što sam mu razneo koleno nisam dobio ništa. Sredio
to moj ćale tako što mu kupio novoga golfa i platio mu lečenje u
Sijarinsku banju. On na sud posle rekô da je sam sebi pucao u
nogu jer se uspaničio od vikanje, mrak i gužvu.
I balističar potvrdio isto.
Njega smo podmitili sa keš.
A onaj Urošev komšija što sam mu pocepao čkembe s kratež,
njega našli tek posle tri dana. Koštalo nas sedam ’iljade evra da
ovi što su vršili uviđaj nameste kao da se samoubio. Dobro,
malo su imali poteškoće da objasne kako je to sam sebi stucao
glavu s kundak od pušku, al’ i to prošlo...
 I evo, tako, sedim u svoju ćeliju. Malo-malo pa navrati
upravnik da me pita treba li štogod, a čuvari i ostali zatvorenici
me oslovljavaju sa „gospodine“.
I znate šta? Onaj crvić ga više nema. Otišô.
Eto ti šta je kad čovek ima inicijativu i zna šta ’oće. Da sam
kojim slučajom ostao kući i bedario, Uroš bi ispreskakao onu
kurvu. I što je najgore, posle bi ceo Durian znao kako mi drugi
jebu devojku, a ja tu sramotu ne bi mogô da podnesem. Sad kad
izađem iz mardelj i vratim se u kraj, svi ima da me tretiraju kao
veliku facu.
I sve to zbog crva sumnje.
Bog da ga poživi.
 DAS IST WINJAK!

Jesi li ti zakleti antialkoholičar?, pita me Džo.

Ne pijem između dva pića, kažem ja.
Džejms Džojs, Uliks

Ima više razloga zašto ne volim ponedeljke. Reći ću vam samo

onaj glavni.
Ponedeljak je prvi dan u sedmici.
Bilo bi sve u redu kad bi posle ponedeljka išao petak (a posle
petka ide vikend, sa svim svojim slastima, mastima i pošastima),
ali posle zajebanog ponedeljka ide još zajebaniji utorak, pa
sreda, pa četvrtak...
Bože, Bože, zar ti je zaista za stvaranje ovog usranog sveta
trebalo čak sedam dana? Izgleda kao da si ga stvorio za sedam
minuta...
Ne volim ponedeljak.
Tog dana svi hoće da započnu nešto novo, da okrenu novi
list, da slavno poginu u još jednom neuspelom pokušaju da budu
živi... Neće mene da zajebe nikakav ponedeljak niti bilo koji
drugi dan... Šta je? Treba da ustanem iz svog divnog, mekog i
toplog kreveta da odem do kupatila, stanem na ledene pločice i
kažem ogledalu: Od danas sam drugi čovek!
E pa, kurac, gospodo! Malo ste se zajebali!
Ne, ja nisam od onih koji doživljavaju prosvetljenje
početkom sedmice negde oko osam ujutru. Ja neću svojoj
sanjivoj faci u ogledalu da kažem: Od danas više nepušim! Ili:
Od danas više ni kap! Ili: Od danas držim dijetu!
 Nisam jedan od onih koji bi da promene svet. Ljudi, pa mene
mrzi i samog sebe da promenim! Šta će velikim snovima i
velikim ambicijama jebivetri kao ja? Ja hoću da ostanem lenj,
neobrazovan, neotesan, neženja...
I najviše od svega...
Ja hoću da ostanem u svom toplom krevetu, zamotan u
ambasador ćebiće i da knjavam. Ako neko samo pokuša da me
probudi i da me natera da napustim svoje toplo gnezdo, ima da
mu se najebem majke!
I znate šta još?
Nemoj da me je neko zvao...
DRIIIIN! DRIIIIN! DRIIIIN!
...na telefon.
Taj prokleto uporni zvuk probija se kroz sanjivu toplinu sobe
pravo do mojih ušiju. Ko je sad ovako rano? Pa nema još ni
dvanaest! Neki ljudi stvarno ne znaju šta je to kućni red i lepi
maniri.
Nekako uspevam da se iskobeljam iz svoje busije od ćebića i
levom rukom podižem slušalicu.
„Ko smeta?“
„Pivara?“
„Je l’ to pivara?“
„Marš, bre, u pizdu materinu!“
Vraćam se nazad, grlim jastuk... Život je lep... Naročito
ponedeljkom ujutru, kad si nezaposlen i nemaš nikakve obaveze,
kad si umotan u ćebe, kad ti matorci nisu kod kuće, kad te za sve
zabole... Stvarno, život je...
DRIIIIN! DRIIIIN! DRIIIIN!
...sranje.
Opet isto, slušalica u mojoj levoj ruci, sanjiv glas: „Ko je?“
Jedar, prodoran glas poljoprivrednika sa druge strane žice:
 „Komšijo, dobar dan!“
„Dobar dan...“
„Komšijo!“
„Taj sam.“
„Treba mi jedna usluga.“
„Sve za tebe, komšijo...“
„Znaš onu banderu što treba da je izmeste ovi iz distribuciju
da bi ja mogô da si uvedem svetlo u kokošinjac?“
„Znam...“
„Pa je l’ mogu ja da im kažem da je postave u tvoje
dvorište?“
„Može, komšijo...“
„Mislim... Neće bude nikakvi problemi?“
„Ma taman posla...“
„Dobro, fala ti komšijo!“
„Ma nema lošo, bre...“
„E, komšijo, još nešto...“
„Šta?“
„Pa, kapija ti zaključana. Mislim, stavio si golem katanac.“
„A to... Ma slobodno razvali...“
„Stvarno? Da razvalim?“
„Ozbiljno, bre... Ionako je stara, ću je menjam...“
„E, fala ti ko bratu, komšijo! Kad završim, ću davam
pijenje!“
Veza se prekida i u uvu mi ostaje samo zvuk statike. Ima već
godinu dana kako se prejebalo nešto u pošti. Ne znam tačno da li
je u pitanju kabl ili neka od onih njihovih supermodernih
centrala iz 1957, ali mene neprestano zovu raznorazni... Neki
traže svoje prijatelje i rođake, drugi se javljaju na oglase, treći
zovu pekare, dragstore i buregdžinice... Moj matori se žalio
nekoliko puta, ali ništa. Ako se ovo nastavi, ima da otmem
lokalnog poštara i izazovem talačku krizu dok ne poprave jebeni
kvar.
Šta li će da bude sa ovom budalom kad počne da postavlja
banderu u komšijsko dvorište? Nakon što obije kapiju... Eh,
čitaću sutra u crnoj hronici: komšija komšiju sekirom i tako to...
Ležim tako sa filozofskom dilemom u glavi. Da li da
nastavim da knjavam ili da ustanem?
DRIIIIN! DRIIIIN! DRIIIIN!
„Alo...“
„Kume!“
„Kaži, kume.“
„Kume, ženim se!“
„Opet? U, što me zabole...“
Spuštam slušalicu i rešavam da ustanem. Ovog puta nije
greška. To je zaista moj kum Kvisko. On je malo nedojeban, pa
kao svaki pičkopaćenik, čim nađe neku radodajku, hoće da je
ženi.
DRIIIIN! DRIIIIN! DRIIIIN!
„Kume!“
Opet on.
„Kaži, kume...“
„Ama... Ženim se stvarno! Svadba, kume! Svadba!“
„Ajde? A ko je mlada?“
„Pa, Gabrijela. Znaš je...“
„Gabrijela iz Novo Selo?“
„Aha!“
„E pa, turim vas na kurac, i tebe i Gabrijelu...“
Moram da ustanem. Za ovo jutro i za ovaj ponedeljak dosta je
telefonskih razgovora. Oblačim se, pokušavam da se setim gde
sam sinoć zakasao. U glavi mi je haos... Kad je bilo to sinoć?
Znam, juče.
Jučerašnjica je samo san kojeg se ne sećam.
Kaže Everlast u pesmi „Today“.
To je sa onog albuma Eat at Whitey’s?
Ne, nije... Nema veze...
Eh, da je meni ovde u komšiluku jedan Vajti, ne bih morao
sam sebi da pržim jaja na oko i prejebujem kevin tiganj.
Sa televizora iz druge sobe čuje se glas spikerke RTS-a
numero uno: premijer ovo, premijer ono, pa Vlada Republike
Srbije, pa Centralna banka, pa guverner svira solo na gitari, pa
vraćanje duga štedišama, pa trte, pa mrte... Zajapurila se mlada
voditeljica, sve vest do vesti...
Uzbudljiva ova demokratija.
Ulazim u dnevnu sobu sa doručkom na poslužavniku, taman
za vremensku prognozu:
„Danas će biti sunčano...“
Skrećem pogled ka prozoru.
Siv i tmuran dan s one strane stakla.
Ovi bivši nas bar nisu lagali za vremenske prilike.
Premijer je dekretom zabranio da pada kiša... Sutra će
poslanici to da izglasaju u skupštinskom bifeu između dve ture
lozovače. Predsednik je uveo zakon o 365 sunčanih dana u
godini. Još samo da ga usaglase sa Ustavom.
Još samo malo, braćo Srbi... Još samo malo... Izdržite...
Volim jaja na oko. I to rovita. I slana. Bez vegete, može
tucana paprika. Pa onda – boc! I poteče žumanac, a ti ga
prepadneš komadom ’leba... Pa onda slaninica... Pa jogurt. Pa
ajvar. Pa kajmak. To, Miki... Mešam ukuse kao slikar boje.
Kažu da je to odlika nezrelih osoba. Eto, ja sam nezreo. Ali ovaj
krastavčić iz tegle nije... Pa još... Dedina sušenica! Najslađi deo
je onaj na vrhu, on se najviše nadimio... Šta mi fali? Prženi
krompirići! I nešto slatko... Napolitanke. Može i žele bombone.
Ma, daj bilo šta...
Pa onda kafa...
Ljudi uglavnom žive u zabludi da kafu treba piti odmah po
ustajanju, na prazan stomak. Pogrešno. Kafa najbolje legne
posle obilnog, kalorijama nabijenog doručka. I onda je ispijaš
lagano, uz neku neobaveznu literaturu. Neku svesku stripa ili
krimića. I dnevne novine mogu poslužiti toj svrsi, ali pod
uslovom da ih čitate otpozadi. Tu foru sam naučio još iz
vremena kada je moj matori kupovao Politiku, a to je bilo
davno, još u vreme kada se u njoj imalo šta pročitati. Dakle,
krenem od poslednje strane, vidim šta ima na televizijskom
programu, zatim preskočim čitulje i male oglase i pročitam
zanimljivosti, onda je tu poslastica u vidu jednokaišnog stripa o
Paji i Mikiju, onda na red dolazi sport, pa neke neobavezne teme
tipa kulinarstvo i Ginisovi rekordi i na kraju kultura, gde se
zaustavljam. Dobro, umeo je tu da se nađe prikaz nekog
koncerta ili nove ploče nekog rok benda, recenzija dobre knjige i
tako to.
Tu završavam čitanje.
Znam šta se nalazi između naslovne strane i kulturne rubrike.
Političari i njihove usrane izjave i procene, ministri i njihovi
šoferi koji gaze slučajne prolaznike, predsednikova žena sa
novom frizurom, ratovi i poplave, murjaši koji prebijaju gladne
studente i radnike u štrajku, ubistva iz nehata, ubistva sa
predumišljajem, ubistva u pojam, panegirici vladajućoj
oligarhiji, gladna deca koju niko ne zarezuje, epidemija
veneričnih bolesti...
Moj matori je prestao da kupuje Politiku jednog dana kada je
na prvih deset strana izašlo isto toliko Slobinih fotografija i još
toliko dupeuvlakačkih tekstova o Našem Rosnom Cveću. Ja sam
se tad opet vratio staroj ljubavi – Politikinom zabavniku, u kome
su i dalje štampali Džeremaju i Bluberija.
Na groznom papiru, doduše, ali daj šta daš.
Dovršavam kafu uz Pahekove Astroiđane, a u trenutku kada
poručnik Pimbek i narednik Bada-Bum spaljuju pola svemirskog
broda i biljku ljudoždera sakrivenu u podrumu oglašava se
zvono na vratima.
Ako je poštar, ima da pustim kuče na njega, i to komšijsko...
A ako su oni Jehovini svedoci sa porcelanskim osmehom,
primerkom Kule stražare u nežnim bogougodnim ručicama i
rečenicom „Da li želiš da porazgovaramo o nečemu?“, biću
malo finiji...
Reći ću im da se teraju u pizdu materinu.
Nisu oni. To je moj drugar Vojvoda.
„Gde si, be, debilu?“
„Evo me, nabijem ti ga.
„Evo i mene, ispušiš mi…“
„Samo ti možeš da budeš toliki udav pa da mi se uvaljuješ na
gajbu u ovo doba...“
„Matori me izdigo jutros i poslao da platim struju. Dosad sam
se rvao s penzioneri i šalterski službenici... Reko’ da svratim na
kafu i...“
„Ajde upadaj.“
Nakon što smo razmenili uobičajene ljubaznosti, Vojvoda
ulazi u dnevnu sobu i u stilu odomaćenog živinčeta spušta dupe
u fotelju preko puta televizora. Samo on zna da bude tako
nedopustivo nonšalantan kada drugom upadne na gajbu. Prosto,
ponaša se kao da je njegova. On ti je jedan od likova kojima,
kad ti prvi put dođu u stan, posle deset minuta dupe viri iz
frižidera uz pitanje: „Ej, brate, što nisi kupio pivo?“
Kao za inat, na televiziji je krenuo prenos suđenja bivšem
predsedniku.
 On u krupnom planu, kulira, ko da je seo u neku kafanu.
„Šta misliš, ’oće li da ga osude?“, pita Vojvoda kao da ga to
stvarno brine.
„Ma ne... Vratiće ga iz Haga sa crvenom mašnicom oko vrata
i to baš na 29. novembar. Reći će nam: Evo vam ga nazad, dosta
je nas ovde jebavao u zdrav mozak... Vi ste bar navikli...“
„Eh, da... To se zove istorijski kontinuitet.“
„Idi, begaj...“
„Hoćemo li negde na kaficu?“
„Može. Ako ti častiš.“
„Izašo sam na kladionicu čet’ri ’iljade.“

Kada sam dovoljno odrastao da mogu sa ortacima da izlazim u

grad, dakle u petnaestoj, prvo mesto na koje sam otišao bio je
Tajm. Tada se u grad nije izlazilo u kafiće, nego ispred njih.
Ispred Tajma, ispred Sfinge, ispred Malog fudbala, ispred
Piramide... Depeche Mode su bili popularni u to vreme zbog
svog velikog albuma Violator, i The Cure, Pet Shop Boys, The
Sisters of Mercy... Mančesterska scena bila je u svom zenitu,
odatle je u stvari i potekao onaj pravi Rave: Happy Mondays,
The Charlatans, James, legendarni The Stone Roses i ostali...
Svi, naravno, predvođeni matorom ekipom iz New Ordera koji
su i do dana današnjeg, iz razloga koje ne mogu racionalno da
objasnim, ostali moj omiljeni bend.
Grickali smo tada, mi klinci napaljeni na raznorazne gluposti
i non-stop ismevani od starije braće, poslednje mrvice slatkih
osamdesetih. Nesvesni gorkog zalogaja devedesetih koji će nam
čitavu narednu deceniju stajati u grlu. Godine koje nismo mogli
da progutamo, jednostavno zato što ih nismo proživeli, već
preživeli.
 Tajm je jedino mesto koje se gotovo nije promenilo za sve
ove godine. Umnogome zahvaljujući činjenici da i danas iza
njegovog šanka stoji gazda Toni, autentična gradska legenda. On
je tu da ti sipa piće, da ti dozvoli da ga popiješ na recku ako
nemaš kintu, da te posavetuje u vezi s kladionicom ili ribom
koja te ostavila... Generalno, Toni radi sve ono što i treba da
rade pravi šankeri. Visok i naočit, pomalo podseća na Gregorija
Peka u najboljim godinama, u šanku je izgledao još kolosalnije,
jer je puštao odličnu muziku, a nije morao da se propinje na
prste da dohvati dozer kao većina šankera koji su bili niski i
slabo-telesni. Kolosalna pojava od čoveka, u svakom pogledu. Iz
žablje, ptičje i svake perspektive.
Toni, inače, ima jednu malu manu – pomalo zamuckuje. Ali
samo do petog vinjaka, posle priča normalno.
„Kako da zaradimo kintu?“, pita me Vojvoda dok nam gazda
Toni sipa piće.
„Kladi se na Majorku kad igra u gostima protiv Real
Madrida.“
„Ma, zajebi me... Mislim na veliku kintu.“
„Treba da uradimo nešto što niko nikad nije uradio u ovom
gradu.“
„Da ga operemo?“
„S tobom stvarno ne može da se razgovara dok si trezan.“
„He... To bar lako može da se reši...“, kezim se i podižem
čašicu sa vinjakom.
„Toni, daj još jednu turu!“
Dva sata i litar vinjaka kasnije bili smo u filozofskom fazonu
u koji pijandure zapadnu kad im dosade priče o seksu i fudbalu.
„Stvarno, bre...“, mrmlja Vojvoda dok prstima prebira po
činiji sa kikirikijem. „Stvari u životu su naopako postavljene.
Onaj ko ima pare ne ume da ih troši, a mi koji znamo šta bi s
njima, nikad ih nemamo dovoljno...“
„Ko zna zašto je to dobro.“
„Da. Možda kad budemo bili bogati, postanemo bahati,
sebični, oholi, uobraženi...“
„Pa, ti sve to jesi i bez kinte u džepu.“
„Što volim kad se neko posere po meni bez okolišanja. To
znači da mi je pravi prijatelj…“
„Čemu prijateljstvo ako nije iskreno i oslobođeno...“
„Ala vi mo... momci kenjate...“, dobacuje Toni dok pere čaše.
„Nemoj tako“, buni se Vojvoda. „Ovo je konstruktivan
razgovor dva prijatelja koji nemaju šta da kriju jedan pred
drugim.“
„Ću vidim da l’ će budete tol’ki prijatelji ka... kad treba da se
plati sve t... to što ste popili.“
„Ih, bre...“, odmahuje Vojvoda rukom. „Izašo čika Vojvoda
na kladionicu! A najpametnije potrošena lova jeste ona spiskana
na alkohol. Bar te posle ne grize savest.“
„Super, brate...“, keseri se Toni. „Sa... Sad kad odeš kući, ima
da i... ispišaš ’iljadarku.“
„Pišo sam ja i eure i dolare, i ćaletovu penziju i...“, vrata
kafića se otvaraju i Vojvoda zastaje u pola rečenice. Iz zvučnika
dopire Morisijev glas i prepoznatljivi gitarski rifovi, Smiths i
„Bigmouth Strikes Again“. U Tajm ulazi poznat lik, doduše ne
baš omiljen, a velika usta mog druga opet uzvraćaju udarac, baš
kao što pesma kaže.
„Vidi ko ide!“, oduševljeno kliče Vojvoda. „Mladen Moljac!“
Oniži, pomalo spečeni tip, ravne crne zamašćene kose, sa
licem koje upotpunjuje kvaziumetnička bradica, prilazi da se
nevoljno rukuje sa nama. Vidim, baš mu neprijatno što nas
uopšte poznaje.
„Vojvodo…“, mrtav je ozbiljan Mladen. „Sto puta sam ti
rekao da me tako ne zoveš.“
„Ma daj, bre... Ja se to samo zajebavam. Ne ljutiš se valjda?“
Mladen klima glavom i odlazi sa svoja dva ortaka koja ga
prate u stopu do drugog dela kafića, gde zauzimaju busiju za
stolom u uglu. Tu će verovatno da vode svoje parapolitičke
debate o ekologiji i pravima pedera. Polovni revolucionari što se
prodaju za zemičku i dva’es’ dolara. Ona druga dvojica su
očigledno likovi koje je Moljac regrutovao za svoju nevladinu
organizaciju, klasični pešadinci trenutno u fazi ispiranja mozga
koje vrši lično njihov guru. Jedan je rošav, visok i očigledno
iskompleksiran, drugi nizak, ružan i upadljivo nedojeban. Dok je
Mladen davao svoju uvodnu reč, gledali su u njega kao
penzioneri u TV dnevnik. Kada je završio, ustao je značajno, a
onda došao do šanka da naruči piće.
„Mladene, šta ima? Šljakaš li nešto?“, pitam ga, preduhitrivši
eventualno Vojvodino podjebavanje.
„Ma da…“, klima glavom Moljac i pravi se kao da mu je sve
to neka velika gnjavaža. „Evo, u sredu u Skupštini grada imamo
tribinu... Dolazi nam jedan profesor iz Norveške, svetski lik.“
„O čemu je tribina?“
„O ratnim zločinima.“
„Kakvim ratnim zločinima?“
„Kako kakvim?“, bulji on u mene gotovo zapanjeno. „Pa
našim ratnim zločinima.“
„Našim ratnim zločinima?“
„Da... O zločinima koje je počinila naša vojska na Kosovu...“
I onda Moljac kreće u opsežno izlaganje na temu
humanitarnog prava, genocida, Miloševića, velikosrpskog
šovinizma, demokratije, evropskih integracija... U nezgodnom
trenutku, baš kad je već pomislio da me je ubedio, prekidam ga.
„Izvini...“, kažem. „Ja sam, ovako naivan, oduvek mislio da
zločine vrše zločinci...“
„Da, ali mi moramo da se suočimo sa tim što smo učinili ako
hoćemo u Evropu i svet“, značajno će Mladen.
„Mi?“, gledam ga začuđeno. „Nešto se ne sećam da sam
onomad svraćao do Vukovara i Prištine.“
„Svi smo mi krivi za to. Zato taj čovek iz Norveške dolazi da
nam pojasni neke stvari.“
„I ne smeta ti mnogo činjenica da organizuješ takvu vrstu
tribine u gradu gde je 1999. usred bela dana kasetna bomba ubila
trudnicu i njeno nerođeno dete?“
Nisam dobio odgovor na pitanje. Nema veze, ionako je bilo
retoričko.
Trenuci ćutanja koji su usledili bili su pomalo neprijatni.
Onda se Mladen kao malo trgnu, napravi zamišljen izraz na
licu, okrenu se ka Toniju i reče narudžbinu. Dok Toni rutinski
klima glavom, Moljac, dobivši tako na vremenu i povrativši
samouverenost, krenu da oprezno argumentuje svoje stavove,
odabravši za to najadekvatniju frazu:
„Vidiš... Upravo takvo razmišljanje nas je dovelo dovde gde
smo.“
„To nije razmišljanje“, kažem mirno i dokrajčujem vinjak.
„To je činjenica. Razlika je samo u tome što pilot koji je bio u
tom avionu iz kog su rasute kasetne bombe nije ubica. On je
profesionalac. Radi ono za šta je plaćen. Ubija civile, ruši kuće i
mostove, posle toga se malo odmori, popije koka-kolu i proguta
par big mekova, pa onda opet tera dalje, u Avganistan, Irak...
Ono što ga ne čini zločincem jeste to što je on ubijao za kintu, a
ovi naši iz ubeđenja... Baš kao i ti.“
„Kako to misliš?“, namršti se Mladen.
„Lepo...“, slegnem ramenima i zagrabim šakom kikiriki iz
činije. „Oni odozgo su imali da odrade jednostavan posao. Malo
se voze avionom, razgledaju okolinu, pritisnu par dugmića, ko
na video-igri... Vi na zemlji, međutim, imate daleko težu rabotu.
Treba da dokažete kako i ubijanje dece bombama može da bude
humano. A to je malo zajebano, naročito u zemlji koja je osetila
svu blagodet i raskoš jedne takve humanosti. Mada, razumem te
ja, Moljac... Da ti neko drugi plati više, verovao bi u suprotno.“
„To nije tačno. To uopšte nije tačno!“, uzjoguni se Moljac.
„To su gluposti! Ja sam oduvek sebe smatrao vojnikom
demokratije, meni je ljudska sloboda najvažnija na svetu. A to o
čemu ti govoriš... Ta žena i taj pilot... Moramo da budemo
okrenuti opštem dobru... Ne možemo sad da se hvatamo za
pojedinačne slučajeve, to je samo...“
„Kolateralna šteta“, reče Vojvoda koji je dotad ćutao.
„Molim?“
„To je kolateralna šteta“, potvrdi Vojvoda. „Zapadnjački
izraz za ’ladnokrvno ubistvo.“
„A šta si ti radio dok su naši kopali masovne grobnice na
Kosovu?“, igra humanitarac na kartu Vojvodine građanske
savesti.
„Nabavljao sam im lopate!“
„I kreč! I kreč!“, dobacuje Toni iz pozadine.
„Ne mogu više sa vama da razgovaram…“, odmahuje Moljac
i uzima piće. „Javite mi se kad dosegnete potreban nivo
demokratske svesti.“
„More, ću ti se javim da ti ispeglam tu voštanu facu…“,
brecnu se Vojvoda. Mladen se napravi da ga ne čuje i odnese
piće dvojici šegrta koji su ga željno iščekivali u uglu.
Moljca znam već nekoliko godina. Preko nekih zajedničkih
prijatelja upoznali smo se na fakultetu koji obojica nismo
završili, onda smo se redovno sretali po gradu i na žurkama, a
povremeno i po takozvanim „urbanim“ mestima. Otkad ga
znam, srao je nešto na temu politike, prvo protiv Miloševića, a
onda, kad su ovog ražalovali prilikom petooktobarskog veoma
demokratskog spaljivanja Beograda, Mladen se fokusirao na rad
u „trećem sektoru“, gde je, osim pravljenja fingiranih projekata,
glavna fora bila pronalaženje fašista i neprijatelja demokratije.
Oduvek me interesovalo u čemu se pomenuti proces razlikovao
od nekadašnjeg proganjanja špijuna i domaćih izdajnika i on se
svojski trudio da mi to objasni.
Prestao je to da radi kad sam mu jednom prilikom rekao da je
razlika jedino u tome što demokrate i humanitarci, za razliku od
komunjara, nemaju svoj Goli otok.
Dok od Tonija naručujem još jednu turu, Ijan Braun pevuši
Down, Down, Down..., navučen sam na Mančester gotovo isto
koliko i na alkohol. U trenucima zaludnog dangubljenja kakav je
ovaj, dok sedim za šankom i slušam The Stone Roses, tonući
dole i dole i dole u slatkastu zvučnu apatiju, pitam sa nije li ceo
ovaj zavaravajući i iskvareni svet samo varka, Fools Gold4 koje
moram da delim sa ortacima u piću, šankerima i likovima poput
Mladena Moljca.
Pitam Vojvodu čisto reda radi:
„Kad ćeš da mi vratiš Poštu?“
„Nisam je još pročitao...“
„Jebote, kakav si ti lik... Bukovskom je trebalo tri nedelje da
napiše taj roman, a ti nisi mogô da ga pročitaš ni za tri meseca.“

Povratak kući kad si razbijen već u rano popodne prava je mala

avantura.
Prvo smo hteli da čekamo bus na stanici ispod Mosta
mladosti. Tu se kao za inat našla Vojvodina komšika Vesna,
profesorka francuskog u gimnaziji, uštogljena i spečena ko da je
progutala hektolitar stipse. Buljila je u nas svojim staklastim
očima nejebane usedelice toliko napadno i uporno da je čak i
meni počelo da smeta. Vojvoda je lupetao nešto o Maradoninom
golu protiv Engleza na Mundijalu u Meksiku 1986. koristeći
izraze tipa „isprdak“, „narkomančina“ i „hodajuće mudo“, pa u
početku nije obraćao pažnju na Vesninu puritansku
sablažnjenost njegovim bučnim izlaganjem.
Kada je konačno primetio da urokljivim buljavim očima zuri
pravo u njega, uzvratio joj je jednim dugim pijanim pogledom i
dobacio:
„Kravo! Mu!“
Vesna se trgla kao da ju je neko ubô špenadlom u dupe i
uvređeno nam okrenula leđa.
Vojvoda je tad počeo da sere kako je bolje da krenemo peške
jer ne može da deli autobusko stajalište sa „tarabom koja ima
pičku“ i krenuo u pravcu Jagodin male. Usput je stao da pevuši
stari evergrin Miroslava Ilića koji je u njegovoj interpretaciji
zvučao ovako:
Šmrkam, šmrkam koku i uprežem konje,
zaprosiću malu iz Lešice Donje...
Kad smo prešli most, iznenada ga je spopala nepodnošljiva
glad i to baš u neposrednoj blizini buregdžinice Bata Pera. Upao
je unutra kao da ima nameru da je opljačka i zatražio dve
četvrtine sa sirom i jogurt.
„Nemamo...“, rekla je prodavačica.
Vojvoda je onda izašao iz radnje, zastao malo ispred
promatrajući tablu iznad ulaza, a onda se opet vratio unutra.
„Ovde piše da je ovo buregdžinica....“, izložio je prodavačici
svoje otkriće.
„Da. Jeste“, slegla je ova ramenima zbunjeno.
„Pa što onda nemate burek?“
 „Imamo, ali nam je trenutno nestalo sira.“
„Ma šta kažete? A je l’ imate sa mesom?“
„Ne. Nije još ispečen...“
„A sa čim onda imate?“
„Imamo prazan burek, imamo...“
„Prazan burek?!“
„Da. Prazan burek.“
„Pa šta ima u tom praznom bureku?“
„Nema ništa.“
„Nema ništa? Pa što ga onda ne zovete burek s ništa?“
„Mislimo da je ovako bolje.“
„Pa jeste... Zvuči otmeno. I koji još burek imate osim tog
ispražnjenog?“
„Imamo pica burek.“
„Pica burek?!“, kliknuo je Vojvoda oduševljeno.
„Da“, procedila je ova kroz zube. „Pica burek.“
„Stavili ste celu piću u burek?! Kako vam je to uspelo?“
„Slušaj, dečko…“, prodavačica je već bila na ivici nerava.
„Gospođo…“, umešao sam se. „Dajte nam dva ta pica bureka
i dva jogurta.“
Prodavačica nam je što je brže mogla spakovala burek i
jogurt. Kad je krenula da mi vrati kusur, Vojvoda je odmahnuo i
rekao:
„Ne treba... Daj Bata Peri da kupi sira.“
Burek smo pojeli na klupi u parku iza osnovne škole „Di-
Džej Stanko“, takozvanom „Engleskom domu“. Vojvoda je
tupio kako u celom gradu ne možeš da pojedeš dobar burek kao
nekad i kako samo fali da ga prodaju na grame kao u Beogradu
pa da definitivno pređe na pljeskavice. Kad su već pomenute
pljeskavice, Vojvoda zakuka kako je još gladan i da ne bi bilo
loše da svratimo do najbliže birtije na po, jelte, pljeskavicu.
 „Ej, znam te...“, kažem mu. „To ti je samo izgovor da
nastaviš da ločeš...“
„A šta drugo da radim? Tek je pola pet.“
„Zaboravio si da večeras idemo na onu sedeljku?“
„Jeste, bre...“, seti se on. „A kad to beše?“
„Koliko ja znam, ti mene vodiš tamo. Rekao si mi da je u
devet...“
Već smo kod porte Crkve Svetog Pantelejmona, Vojvoda
iskazuje svoju duboku religioznost krsteći se upadljivo i ne baš
pravilno, zagledan u park i visoki zvonik koji svojom crveno-
belom fasadom podseća na šal navijača Crvene zvezde.
„Aj, pa oprosti nam, Bože, što smo ovolika stoka...“, mrmlja
Vojvoda pokajnički i skrušeno. „Imali smo na kog da se
metnemo.“
„Sad zvučiš ko Bata Đura5 koji se krsti za sve i svašta.
„He, nemoj tako... Veliki je to vernik. Onomad mi je rekô
kako je na prs’ u dupe sa popa Tiću iz Pantelejsku crkvu.“
„Baš si glup. To je zato što su zajedno švercovali gorivo iz
Bugarsku.“
Desetak minuta potom, nakon što sam jedva uspeo da
odgovorim Vojvodu od odlaska „na po pivo“ u kafanu kod Šaše
Buljaša, konačno smo ušli u njegovu ulicu. Hteo sam da ga
dopratim do samih ulaznih vrata jer ne želim da negde usput
napravi neko sranje. Kao, recimo, prošle godine kada je komšiji
skinuo znak sa novog mercedesa čisto iz zezanja. Alarm počeo
da urla a jadni gastarbajter izleteo sa utokom napolje, ufrkisan
da mu neko ne ukrade dva’es’ godina odricanja i pečalbe u
Germaniji.
Ostavio sam ga ispred ulazne kapije, nešto mi se nakenjavao
kako sam peder i ispala i kako gore kod mene takvi Dzudzani
bacaju u bunar, ali sam već navikao na ta njegova pijana
bulažnjenja. Preko puta, na prozoru se tada pojavi Vojvodina
prva komšika Maca, bucmasta službenica Poreske uprave,
spremna da se nabacuje bilo kome.
Ugledavši ga kako se blago klati na trotoaru, zavodljivo mu
je do viknula:
„Komšijaaaaa! Svrati na palačiiiiinke!“
Već sam zamicao za ugao kad sam čuo Vojvodin
džentlmenski odgovor.
„Jes’!“, dreknuo je da ga čuje pola kraja. „Pa da mi odgrizeš
patku!“

***
U kuću ulazim negde oko pola šest. Sobu sam zatekao onakvu
kakvu sam je ostavio. Matorci su na selu pa nema keve da
pospremi ono što ja razbacam i ostavim po ćoškovima.
Palim televizor i skljokavam se u krevet. Da sam pio pivo,
bio bih pospan i nadutog stomaka, ali ne bih imao glavu tešku
poput vojničke kase. Što je najgore, od piva se čovek lepo
uspava, a od vinjaka mi ostane neki slatkast ukus u ustima i rupa
u mozgu. Tu rupu još više buši i produbljuje zvonjava telefona:
DRIIIIIN! DRIIIIIN! DRIIIII...
Pružam se koliko sam dugačak da bih dohvatio slušalicu.
Napor je nezemaljski velik, sad znam kako je bilo jereticima
kada ih je rastezala inkvizicija...
„Da.“
„Alo!“
„Izvol’te.“
„Alo!“
Oho... Ovo je jedan od onih što su telefon dobili prekjuče,
verovatno u jednoj ruci drži slušalicu a kažiprst druge je nabio
sebi u uvo.
 „Ko vam treba?“
„Alo!“
„Alo i ja tebi! Šta ’oćeš, bre?“
„Ko je tamo?“
Eto. Bio sam u pravu. Seljačina koja telefon doživljava kao
polumističnu spravu i poslednje čudo tehnike pa još ne može da
poveruje da se sa druge strane javlja živ čovek.
„Alo!“, urla on opet. „Ko je tamo?“
„Onaj što te jebao pa ti nije dao priznanicu.“
„Na... Na... Nanu li ti bezobraznu... KLIK!“
Ne mogu da se ubeđujem sa neandertalcima, malo ću da
kuntam pa da pozovem Vojvodu da idemo na tu sedeljku. U
pitanju je takozvano fino društvo, uglavnom likovi iz centra. Ne
znam kako Vojvoda uvek zakači neku ribu iz tih krugova.
Valjda želi da bude na nivou... Da se pravi fin, da se folira da je
čitao debele knjige i da mu je deda stari Nišlija koji je
posedovao pola Dušanove ulice.
Probao sam da spavam, nije da nisam... Ali jednostavno nije
išlo. Ustao sam rešen da napravim jednu samoubilački golemu
kafu i pronađem sebi neku zanimaciju kojom ću ubiti vreme do
večeras.
Televizor je grmeo isijavajući spektar šljaštećih boja...
Upravo je išao spot neke nove zvezde u usponu koji promoviše
svoj brand new album na koji je spiskala par desetina hiljada
evrića. Elem, gospođa u cvetu svojih poznih srednjih godina
pokušava da izigrava tinejdžerku i uz idiotsku muzičku pratnju
četiri gologuze ovce koje, kao glume gudački kvartet, urla na
nedužnog kamermana i još nedužnije TV gledaoce: Ko si ti?! Ko
si ti?! Zatim pominje kidanje, ali ne donjeg veša, već duše, srca
ili nečeg sličnog. U izvanredno osmišljenom enterijeru šume
koja je možda pogodna za snimanje horora,6 ali koja i nije baš
najzgodnija za izradu muzičkog spota, živahna baba-devojka sa
vilicom tri broja većom nastavlja svoju pevačku bravuru
stihovima od kojih mi se ledi krv u žilama: Dođe mi sama
svojom rukom da ti presudim... Brrrrr... Ako je i za „Šiti
prodakšn“, mnogo je. Uz sve to, gospođa, pardon, gospođica je
adekvatno obučena u elegantni kožni mantil (model „Gestapo“
iz čuvene Himlerove kolekcije jesen-zima 1941) tako da ova
njena pretnja o presuđivanju sopstvenom rukom izgleda jezivo
realno.
Gasim televizor iz čiste predostrožnosti.
Može da me pogodi neki zalutali metak.
Odlazim do kuhinje i tražim najveću moguću džezvu. Nema
šećera. A i koji će mi moj? Opšte poznata stvar je da se
antimamurluk kafa ne zaslađuje. To je valjda zato što su alkohol
i šećer neka vrsta sijamskih blizanaca. Jedno proizvodi drugo ili
obrnuto... Jebem li ga...
Nakon što je, malo potom, prijatan miris ispunio trpezariju,
sipao sam ukusnu crnu tekućinu u staru šolju koju koristim
isključivo u te svrhe i na kojoj je bio odštampan modifikovan
saobraćajni znak ispod kog piše NE GAZITE DECU,
SAČEKAJTE UČITELJE. Odgegao sam do svoje sobe, rešen da
poradim malo na svom zapuštenom intelektu. Dograbio sam
prvu knjigu sa police (majku mu, kako ne dohvatih neki strip?).
U pitanju je bila Klarkova 3001: Konačna odiseja.
Svemir...

Svemir je malo zrnce peska

sakriveno u nepogrešivoj kongregaciji
smisla, trajanja i ega
u sveposebnom trvenju istrajnosti
O, nesavršenosti moja, kada li će
 nam svanuti tračak slobode?

Nakon ovog lirskog posezanja u beskraj onostranog, sledi

malo prizemnija izjava:

***
„Dobro... To je to. Ima li neko cigaru?“
Već duže vreme srećem odlikaše i gimnazijalce koji
pokušavaju da predstave sebe kao kul urbane tipove. Nosioci
Vukove diplome i mamine maze sad se upinju da dokažu da su
urbano srce Niša, upravo oni, i niko drugi. I puni su priča o
alkoholu, drogi, seksu, kriminalu...
„Vidiš...“, kaže mi taj lik dok pripaljuje cigaretu. Goloaz,
naravno. „Sve ti je to jedan urbani felš... Nešto što se vrti.
Mislim... Jebote, malo ludovanja, malo gudre, ovo-ono...
Bombastična, apokaliptična, džarmušovska storija o facama koje
prkose establišmentu... Poezija o bludu i alkoholu, začinjena
nikkejvovskom melanholijom, strava... Život na oštrici brijača...
O tome govore moje pesme.“
„Izvini...“, upravo počinjem da bivam zainteresovan za ovo
izlaganje. „O čemu to govore... te tvoje... pesme?“
„Pa, o stvarnom životu...“, kaže on, i vidim da mu je smorno
da troši svoj kvaziumetnički ego na nekog kao što sam ja, uopšte
i ne krije da ne želi da mu dosađujem. „O jebenom getu, brate!“
„O getu? Kakvom, bre, getu? Pa ti živiš u centru? Pored
zgrade SUP-a, u četvoroiposobnom stanu. Kakav ti je to geto?“
Lik me gleda iznenađeno, zatim uvređeno odgovara:
„Pa, geto, jebote...“, onda malo razmišlja, verovatno svestan
gluposti koju je upravo izgovorio. „Dno sa koga krećeš i...“
„...I ideš da kupiš ’leba, mleko i novine?“
„Ne, ne... Ti očigledno ne razumeš taj urbani milje… Seks
end drags end rokenrol... Kapiraš? Margina društva... kao kod
Bukovskog.“
„Bukovski je trideset godina živeo u kartonskoj kutiji. Ti si
dvadeset i pet godina živeo kao bubreg u loju. Sad ’oćeš malo da
izigravaš marginalaca i kul facu jer misliš da je to in. Sa koje,
bre, ti margine dolaziš?“
E, ovo je već skapirao kao uvredu. Mada mu je i za to trebalo
minut-dva moždane aktivnosti. Lik se zvao Milorad, prezime
sam zaboravio, ali je, naravno, to svoje pravo ime, koje je
neodoljivo asociralo na obore s ovcama i pivo pred zadrugu,
sakrio inventivnim umetničkim nadimkom koji je sam sebi
nadenuo. Dakle, Milorada su svi znali kao velikog urbanog
pesnika Markusa, ali je ipak mnogo poznatiji bio kao Mile
Grebator. Shodno tome, dubokoumne rečenice koje je najviše
puta izgovorio bile su: Brate, imaš li cigaru? Daj jedan cug i
Treba mi pet dinara za votku, ima li neko? Vidite, on jeste imao
kinte da nas sve kupi i to više puta, ali je grebanje bilo deo
njegovog jedinstvenog imidža i navike koje su mu njegovi
roditelji usadili kao malom. U njegovom slučaju to je bilo cool,
to je bilo originalno, u slučaju nas manje imućnih, to se
jednostavno zvalo tvrdičluk.
„Daj, ne zezaj čoveka...“, gura me Vojvoda laktom i mrmlja
previše diskretno. „To je Markus...“
„Pa šta?“
„Pa on je Milenin brat od strica, ’oćeš da mi upropastiš
šemu?“
Milena, naša večerašnja domaćica, razmaženo derište nastalo
kao produkt zajedničkih interesa bogatog advokata i profesorke
Filozofskog fakulteta, bila je uskopičasta plavuša na koju se iz
meni nejasnih motiva ložio Vojvoda. Jednom je to pokušao da
objasni rečenicom: „Brate, ja mislim da njoj i dupe miriše na
jorgovan!“ Nakon toga su mi stvari još manje bile jasne.
„Je li, Nikola...“, uprla je pogled u mene, sa očiglednom
namerom da odbrani Markusov poljuljani ugled i povređenu
sujetu. Unapred sam znao koje pitanje sledi:
„Jesi li ti završio fakultet?“
„Ne“, odgovorio sam kratko.
„Stvarno?“, bilo je to likovanje izmešano sa lažnim
čuđenjem. „Pa kako ćeš bez diplome? To ti je ulaznica u svet
uspešnih ljudi. Moraćeš da radiš neki težak posao. Kao... običan
radnik.“
Osetio sam kako se podrugljivi podsmeh širi oko mene poput
penušavog talasa prljave močvarne vode. Prvo se Markus
kvarno nacerio, onda nekoliko mediokriteta koji su sedeli na
kauču levo od njega, zatim dvojica Markusovih ortaka koje je
stalno vukao sa sobom, a na kraju i Milenine prijateljice koje su
bile preko puta mene. Jedino su Džoni Trošarinac i njegova
komšika koju je doveo sa sobom otkulirali. Verovatno zbog toga
što su i sami pripadali nižoj VKV rasi.
Ta stvar u vezi s obrazovanjem možda bi imala nekog smisla
u društvima gde su stvari postavljene na neke zdrave osnove i
gde se koliko-toliko zna neki red. Ovako, u novovekovnoj Srbiji,
visoko školstvo lagano postaje privilegija bogatih i uticajnih,
fakulteti počinju da liče na nasledne monarhije gde su na
diplome i radna mesta na univerzitetu pretplaćena isključivo
profesorska deca i razmažena kopilad lokalnih političara i
bogatuna. Ako čovek želi da sebe pronađe u jednom takvom
sistemu, ako želi da uđe na tu duševnu deponiju i pliva kroz
govna satirući sebe za komad papira na kome piše da je nešto
„završio“, mora da sebi učini jednu gadnu stvar.
Mora da postane isti kao i oni.
Ja to nisam želeo. A i da jesam, ne bi mi uspelo. Prsô bih
negde na pola studiranja, baš kao mnogi koje znam. Sećam se
male Jelene sa Pravnog koja je sebi utuvila u glavu da jednog
dana mora postati cenjeni advokat. Ta večita razapetost između
mogućnosti, želja i roditeljskih očekivanja, taj svakodnevni stres
prožet svešću da možda ipak ne radiš ono što želiš, konačno ju
je prošle godine bukvalno pocepao napola. Komšije su
pominjale drogu, raskid sa momkom koga nije imala godinama i
„mladalačko ludilo“, dijagnoza je u stvari bila jednostavna i
precizna – šizofrenija.
Ovi što večeras sede oko mene ne moraju da brinu. Njih neće
da strefi ništa slično. Da bi bio duševno bolestan, moraš prvo
imati dušu. Za njih su rezervisane neuroze, glavobolje, akne
vulgaris, šuljevi, čirevi na dvanaestopalačnom... Svaki karakter
ima svoju boleštiju.
Zvuk zvona na vratima sprečio je eventualnu nimalo ugodnu
raspravu. Bio sam se naoštrio da se svima najebem keve, da im
kažem šta stvarno mislim o svetu intelektualaca i „uspešnih“
koga se oni tako drčno drže samo zato što imaju lovu,
privilegije, veze i moral od plastelina.
„Ha, Moljac!“, dreknuo je Vojvoda oduševljeno. „Treći put
častiš!“
Zaista, na ulazu je bio naš ortak Mladen. U ruci je držao
Navipov „game“ od litar i po i zurio u nas očigledno ne mogavši
da poveruje da ga je zadesila ta nesreća da nas vidi dvaput u
toku istog dana. Sa sobom je vodio nekog mlađanog padavičara.
Čim sam ga video, provalio sam da se radi o jednom od onih
tipova koji su u vojsci prilikom grupnog kupanja vikali: „Ju-
huuuu! Ispade mi sa-puuuun!“
Vojvoda je odmah krenuo da Moljca smara u vezi s milion
raznih stvari, neprestano upotrebljavajući termine iz Vujaklije
koje inače ne bi izgovorio ni pod pretnjom smrću. Mladen se
samo kiselo smeškao i klimao glavom trudeći se da nekako istrpi
tu torturu. Na mene niko nije obraćao pažnju, pa sam odlučio da
malo pronjuškam po polici na kojoj su iznad starog Pionirovog
gramofona bile naređane ploče. Krenuo sam to da radim i, pored
novokomponovanih favorita Milenine mame, nabasao na ganc
novi nemački vinil Pink Floyda.
Wish You Were Here?
Hmmm... Baš i ne. Jedino ako ne želite da umrete od dosade.
Akustična gitara u toj stvari je nešto nezemaljsko, ne moraš
biti član redakcije Metodi mejkera da bi to skapirao. Sad,
emocije su zajebana stvar, neko se uz laganice ovakve vrste
rastuži pa popije litar vinjaka, neko se seti ribe koja ga je
ostavila još u srednjoj, neko poželi da ume da svira gitaru, a
neko...
E pa, neko poželi da da oduška pesničkom nadahnuću. Jedna
Milenina prijateljica, koja se tako slatko kikoće posle dve
žestine, ustala je i počela da nam recituje deo poeme iz svoje
zasad neobjavljene zbirke pesama.

„Treba mi miris tvoje nemirne kože

Treba mi zvono tvoje muškosti
Treba mi...“

Treba ti kurac da te razdeviči..., pomislim.

To je, bogami, potrajalo. Svi su joj aplaudirali na kraju,
umetnost je čudo...
Kako je vreme prolazilo, a količina popijenog alkohola
lagano ali neumoljivo rasla, sve poze, sve mimikrije, svi
isfolirani izrazi, pokreti, ustupili su mesto pijanoj spontanosti.
Kako je samo lako nestala stara slika stvari..., pevušio je
jednom Darko Rundek.
Nije imalo tu bogzna šta da se vidi. Osim da se ispod svakog
premaza malograđanštine kriju ista polupismenost, ista bahatost,
isti primitivni instinkti... Onu pesnikinju smo ja i Džoni negde
oko dva posle ponoći držali u kupatilu dok je povraćala. Milena
je pokazala određene simpatije prema Vojvodi, što je ovog još
više napalilo pa je navalio na nju ko mutav. Čudno, ali to joj nije
mnogo zasmetalo. Nešto kasnije spazio sam ih kako se vaćare na
terasi.
Ipak, najsmešniji je bio naš drug humanitarac.
Mladen je te noći rešio da obori Ginisov rekord u sporom
silaženju sa trećeg sprata. Imao je veoma zanimljivu taktiku,
uglavnom se kotrljao vukući svoju koščatu guzicu po podu,
praveći zanimljiv performans... Prvo malo peva, nešto od The
Doors, čini mi se, zatim malo povraća po sebi i stepeništu, pa
onda opet peva, pa opet povraća... I tako dobrih pola sata, sve
dok se nije dokotrljao do ulaza. Tu mu je bio kraj. Strpali su ga
Džonijev auto i odvezli kući. Sutra će se praviti da se sve ovo
nije dogodilo. I opet nas neće prepoznavati kad nas sretne na
ulici.
Na kraju, kada je Markus otišao sa svojim ortakom na neko,
kako reče, urbano mesto, u sobi smo ostali samo ja, pola flaše
gamea i Gilmor i drugovi na vrhu gramofonske igle. Mileninu
ortakinju što je ukomirana džonjala na kauču ne računam.
Taman kad sam dokusurio vino negde u zoru, Vojvoda je upao u
sobu i rekao da „nema smisla“ da se toliko zadržavamo i da je
vreme da se vadimo.
„Vreme za vađenje prošlo je još pre tri sata“, rekao sam
nehajno, gaseći gramofon. „Sad je vreme za burek.“
„Dobro, dobro, će svratimo kod...“
Vojvodu prekida pištanje telefona. Iz susedne sobe izleće
uspaničena Milena, dovikuje nam da budemo tihi uz logično
obrazloženje:
 „...To su moji! Zovu da vide da li sam ustala na vreme za
predavanja.“
Nisam mogao a da se glasno ne nasmejem dok sam zurio u
nju kako jednom rukom sklanja pramenove kose sa lica, drugom
popravlja nabore na izgužvanoj suknji, udiše duboko, a onda
podiže slušalicu i kaže:

***
„Da?“
„Je l’ tu Vujica?“
„Ma jok.“
„A gde je?“
„Umro.“
„Kako to?!“
„Lepo.“
„A od čega?“
„Od smrti.“
„Bre, majku mu... Reko’ mu ja da ne pije tol’ko...“
„Šta ćeš... Nije ni prvi ni poslednji koji je riknô od cirke.“
„Evo, dolazim ja odma’. Je l’ treba nešto?“
„Pa, ne znam... Ponesi sveće... One debele.“
„Važi. Evo stižem.“
Krk... Tu-tu... Tu-tu... Tu-tu...
Interesantno. Ovaj telefonski kvar počinje lagano da mi
pretvara život u epizodu Zone sumraka. Da vidimo koliko je sati
ovde gde vreme i prostor ne postoje...
Pola tri? Samo? Majku mu, postaću ranoranilac.
Podižem se i sedam na ivicu kreveta. Oči u oči sa
televizorom upaljenim jutros kada sam došao kući i koji nisam
ugasio jer je pijana pospanost bila prejaka.
Oho, šta mi to imamo ovde? Moja omiljena domaća
sapunica: prenos zasedanja Skupštine. Vesela skupina starih
drugova. Nisu čak ni onaj grb s petokrakom hteli da menjaju,
sviđa im se tako, podseća ih na burnu mladost. Obučeni u odela
po najnovijem kroju, zavukli mekana dupeta u tapacirana sedišta
i odlučuju o sudbini države. Turci su bili budale. Mogli su ovde
da ostanu večno. Trebalo je samo da nam uvedu višestranački
sistem.
Poslanik:... Ja bih hteo da kažem gospodinu predsedniku
Skupštine da je krajnje nedemokratski to što nam nije dozvolio
da raspravljamo o pljačkama i malverzacijama njegovog
sestrića.
Predsednik: Molim vas, to nije tema današnjeg pretresa...
Poslanik: More, ima da bude pretres. Al’ kod vas u stranku.
Da pronađu svu onu drogu i švajcarski franci što ih sakriste na
Kipar.
Predsednik: Oduzeću vam reč...
Poslanik: Možete da mi oduzmete reč, ali mi nikada nećete
oduzeti slobodu, poštenje, čast i želju da se borim za ovaj
napaćeni narod!
Jedan od poslanika iz klupe (dobacuje): Jedi goooovna!
Poslanik: Jedi ti! Lopove!
Glas spikera: I evo, dragi gledaoci, kao što vidite (u pozadini
se čuju psovke i galama narodnih tribuna, kao i kuckanje flaša i
čaša u blizini spikerovog mikrofona) Skupština zaseda već treći
dan i rasprava teče u demokratskoj i totalitarnoj... Ovaj,
tolerantnoj atmosferi... A sad idemo na jedan reklamni blok, pa
se opet vraćamo na prenos.
Sledi razigrani kaleidoskop boja u ultraveseloj reklami za
deterdžent. Domaćice sa porcelanskim zubima blistaju od sreće
perući muževljeve gaće i čarape. Deca se igraju u dvorištu. Čuje
se neka benigna, prijatna muzika za retardirane. Poruka je više
nego jasna. Samo srećni i uspešni ljudi kupuju najskuplji
deterdžent. Ostala bagra kupuje onaj „običan“.
Otvaram frižider. Prazan je. Stojim zamišljeno na dva koraka
od i te kako hladnog nagoveštaja gladi i u mislima dozivam stari
grafit na zidu osnovne škole: Zatvori frižider, duvaju hladni
vetrovi...
Nema mi druge. Mrska obaveza koju izbegavam kad god i
kako god mogu ovog puta me ne može zaobići. Odlazak u
kupovinu, agonija trošenja kinte na stvari za koje se
podrazumeva da ih uvek kupuju matorci. Da li da uzmem
konzervu sardine? Neeee, pa to su DVA piva! A štap čajne
kobasice? Kuku, to je pola litre vinjaka! Šta će na kraju da mi
ostane? Moraš biti ekonomičan, bratiću, neprestano
alkoholisanje je skup sport. Triput sam prebrojao ono malo love
kojom raspolažem do povratka matorih, zatim dugo razmišljao...
Dakle, skrpiću se nekako, svakodnevno bavljenje dilemama
od životnog značaja očvršćuje karakter.
Još kad bih ga ja imao...

***
A dragstor... To je već druga priča. Kad god uđem, dočeka me
preširok osmeh debele prodavačice Tamare. Ona bi zaista
svojim brkovima mogla da postidi i Marka Kraljevića. Opet, tu
se uvek nađe komšinica Radunka, da provodadžiše i sere:
„Ju, Nikola... Vidi što je lepo devojče za tebe! Lepo,
pametno, vredno... Odma’ da ga ženiš!“
Ne znam ko me više nervira, da li matora komšika ili njena
brkata štićenica.
Tamara se zarumenela, onako zdravo, seljački, vidi se da je
matorci dobro hrane i svaki vikend vode u rodnu Kamenicu na
kopanje. I sve me nekako gleda ispod obrva i trepće dok mi daje
kesu u kojoj su mesni narezak, pola hleba i čaša jogurta.
Radunka, naravno, ne popušta. Ih, koliko je momaka ona
ovako poženila nekad, u rodnoj joj Mezgraji.
„Nikolo, bre... Ti si velik momak poras’o. Vreme ti da
postaneš domaćin. Da se oženiš, skrasiš...“
Ona je tipičan predstavnik polururalnog stanovništva koje
živi na relaciji selo-grad zadnjih pedesetak godinica. Prosto
obožava da navodadžiše, ne znam samo zašto je toliko navalila
baš na mene.
„Devojčište ubavo, svršilo si usmereno obrazovanje, ima si
posô u drakstor. Zna si da raboti i po kuću a i po avliju. Šće ti
bolje?“
„Pa što je ne uzmeš za svog sina?“, pitam. „I njemu je vreme
da se priženjuje.“
„A, neeeee...“, gotovo će uvređeno Radunka. „On si sad
upisuje vakultet. Će si bude inženjer, doktor, možda i advokat.
Neje vreme za njega još... Treba školu da si uči, da si postane
gospodin čovek.“
„Ma nemoj? On da uči i da bude gospodin selac, a ja da ga
duvam?“
„Kako to misliš?“
„Pa, lepo. Tvoj sin je dobar za doktora i inženjera, a ja, pošto
neću da učim vakultet, treba da rintam na građevinu i da ženim
gabore. More, m’rš u pičku materinu!“
„Iju!“, ciknu Radunka. „Tako li te majka vaspitala?“
„Jeste. Nije me dresirala ko ti tvog sina... inženjera.“
Dok izlazim iz dragstora, razmišljam o Vojvodi koji kaže da
ga rakija tera na bes, vino na mafiju, a pivo na pišanje... On bi
matoru Radunku verovatno šutnuo u dupe. Ja sam je samo
oterao u majčinu. To ne znači da sam mnogo fin momak, već da
sam samo malo manja baraba.
 Kod kuće me odmah na vratima dočekuje zvonjava telefona.
Ko li je sad?
Sloba zove iz Haga i traži da mu pošalju dvesta sarmi?
Apotekar iz Aranđelovca koji nudi johambin po nabavnoj ceni?
Vođa navijača Radničkog iz Kragujevca koji se raspituje za cenu
dimnih bombi i baklji crvene boje? Mlada, nevina i neiskusna
koja se javlja na oglas i traži iskusnog starijeg gospodina sa
švajcarskom penzijom? Kreten koji će da dahće u slušalicu i
šapuće: Mileva, Mileva...
„Halo?“
„Je l’ to mamin zlatni dečko?“
„Ne, ovde mamin gladni dečko.“
„Šta, već si pojeo sve što sam ti ostavila u frižideru?“
„Naravno. I nije bilo nešto mnogo.“
„Ionako si se ugojio, dobro će da ti dođe dijeta...“
„Ajde? Dijeta? Je l’ to beše moderan naziv za gladovanje?“
„Ništa ne brini, evo, deda ti šalje celu svinju, pa čvarci, suvo
meso, slanina...“
„Dok vi dođete, ja ću da skapošem...“
„Nećeš, sine, nećeš... Kad bi manje trošio na mandanje sa
onim tvojim probisvetima, ostalo bi ti para celu porodicu da
hraniš...“
„Je l’ ti to aludiraš na nešto? Samo što sam komšiki Radi
zbog sličnih stvari... hm... objasnio neke stvari.“
„Opet? Pa nije to lepo, sine... Sa komšijama treba da si u
dobrim odnosima, nikad se ne zna kad će da ti zatrebaju...“
„Da mi zatrebaju? Za šta? Za svadbu ili za sa’ranu? Ionako
dolaze samo kad ima nešto da se krka i loče.“
„Nemoj tako...“
„Ma pusti to... Nego, kaži ćaletu da ode do pošte i da sredi
ovaj kvar na telefonu. ’Oću da poludim od poziva raznoraznih
idiota.“
„Važi, sine, vidimo se u ponedeljak... Zdravo.“
„Zdravo.“
Odlazim do kuhinje, sečem polubajati hleb i stavljam ga pod
toster. Jogurt sipam u svoju omiljenu šolju sa slikom Paje Patka.
Otvaram konzervu mesnog nareska, ali ne vadim sadržaj iz nje.
Primenjujem foru koju sam naučio u vojsci. Isečem narezak
uzduž i popreko a onda konzervu stavljam na vrelu ringlu. Ona
mast unutra lagano počinje da cvrči i vri i kad narezak
porumeni, znači da je spreman za jelo. Kad se to desilo kroz
nekoliko minuta, vadim hleb iz tostera i stavljam na njega tanke
kriške sira, koje se momentalno tope. Preko trpam ispečeni
narezak, premažem ga senfom i imam dva prilično ukusna
sendviča. Sve to stavljam na poslužavnik i odlazim do
trpezarijskog stola... Sedam, palim televizor... Opa, prsata
plavuša reklamira super nove silikonke, dođe mi da kao
Bukovski uzviknem: Ajde, fanfuljo! Digni dva’es’ santimetara
kite!
Sa izuzetnim uživanjem pristupam svetom trenutku
konzumiranja hrane, zagrizam sendvič, reš pečeni hleb hrska
pod zubima, ukusna vrelina mi se rastapa u ustima... Telefon
zvoni u predsoblju...
Podižem glavu i iznervirano zurim u pravcu iz kog dolazi
zvonjava.
Zabavi nikad kraja.

Nema više Milana Mladenovića da u bivšem Muzičkom klubu

zapeva: Jesen u koži, dolazi mi jesen...
Dok slušam njegov glas koji dopire sa zvučnika okačenog
iznad ulaznih vrata u Tajmu, sećam se svega onog lepog na
koncertima EKV-a na Medicinskom i u hali Čair na tada
tradicionalnim brucošijadama koje su se kasnije izmetnule u
bezlične tehno hepeninge. Sedim tako za šankom i gledam svoje
lice u ogledalu koje je postavljeno iza Tonijevih leđa. Dođe mi
nekako izobličeno, pomalo i umorno...
„Da, da...“, čujem Vojvodin komentar upućen gazda Toniju.
„Treba se uradi nešto nesvakidašnje, nešto čega se raja
uželela...“
„M... Mislim... da imam o... odličnu ideju“, kaže gazda Toni,
a onda značajno podiže kažiprst desne ruke. „Žurka!“
„Ih, što si originalan...“
„Ne mislim na o... običnu žurku, s... some... O... Ovo ima da
bu... bude domaćinska žurka.“
„I u čemu će da se razlikuje od ostalih koje su ovde
pravljene?“
Toni se zagonetno smeši, u tom trenutku podseća na Klinta
Istvuda sa početka karijere, dok je još glumio u onoj crnobeloj
seriji Sirova koža. Podiže svoju praznu čašu i gura je u dozer
iznad šanka da dolije sebi sledovanje vinjaka. Zatim srknu malo,
pa se nagnu preko šanka i unese se Vojvodi u lice. Tu je već
podsećao na mladog Džona Vejna u filmu Koje ubio Libertija
Valansa.
„Prase parti.“
„Molim?“, izbulji se Vojvoda u njega.
„Prase parti...“, odmiče se Toni i širi ruke.
„Prase – šta?“, Vojvoda još ne može da veruje.
„Žurka s prasetom, pi... pizda ti materina glupa!“, kaže Toni
iznervirano i sad već više liči na Stiva Mekvina.
„I šta će prase da bude? Šanker? Di-džej?“, pita Vojvoda
podrugljivo, zatim se okreće ka meni i ironičnim glasom kaže:
„Ej, brate, zamisli ovo, plakat – žurka u kafiću Tajm, samo za
vas večeras: DJ PRASE! Do jaja!“
„V... Vojvodo…“, Toni sabrano nastavlja da obrazlaže svoju
ideju kao Marlon Brando koji odbija ponudu za dilovanje
heroina u Kumu. „Ti si, bre, mnogo p... pri-pros’ čovek... Onako,
nedoklepan. To će bude žurka na koju će sve da bude
regularno... P... Piće, m... muzika, ribe... Sve. Samo što ćemo o...
ovde, evo ovde u baštu, da obrnemo p... prase na ražanj im...
molim lepo... Ko ogladni može da zamezi malo prasetinu...
Prodaš piće, p... prodaš prase – e... eto ti zarada.“
Vojvoda se zamisli, zatim se okrenu ka meni kao da hoće
nešto važno da mi kaže, ali odustade od toga i pogleda opet u
Tonija.
„Znaš, Toni... To i nije tako loša ideja.“
„Pa ka... kažem ti ja“, sleže ovaj zadovoljno ramenima.
„Samo... Je l’ si siguran da će jedno prase da završi posô?“
„Pa, sad... Ako treba će o... obrnemo još neko... Nije
problem... Bitna je fora, čoveče... P... Prase parti! To još niko
nije uradio u ovom gradu!“
„Znate šta…“, ubacujem se tad, pre nego što sve ne pređe u
malo filozofskiju diskusiju. „I ja mislim da je ideja super, al’
dok ne kreneš u njenu realizaciju, gazda Toni, suni nam, deder,
koji vinjak jer bi trebalo da palimo uskoro.
„Što? Gde ćete ovako ra... rano?“
„Pa, vidiš... Dok tvoj Prase parti ne dođe na red, mi imamo
jedan večeras, samo bez praseta...“
„He!“, ceri se Vojvoda. „Će ima tamo druga živina!
Kokoške, krave, svinjčići, pekinezeri...“
„Da...“, potvrđujem ja. „I zbog toga ne bi bilo loše da se
odavde povadimo u roku od pola sata jer ako se ti zapiješ, ima
malo sutra da stignemo na tu žuraju.“
„Pa šta i da ne odemo?“, ravnodušno će on. „Tamo opet ima
da bude sve goli narkos...“
„A to tebi, kao, smeta?“
Vojvoda prihvata novu turu koju mu gazda Toni pruža preko
šanka, malo zamišljeno gleda u čaše ispunjene ledom i
vinjakom, a onda ravnodušno kaže:
„Ma ne smeta mi... Nego one ribe... Kad se urade, nisu ni za
na kurac. Samo kunjaju i bandaju gluposti...“

Na rođendanskoj sam žurci koju pravi moja i Vojvodina

zajednička prijateljica iz osnovne. Zurim u zapaljen džoint i u
nozdrvama osećam miris nečeg zagorelog i gorkog, od čega mi
se prevrće želudac. Odmahujem glavom i odlazim po pivo.
Za stolom krcatim pićem, Vojvoda je još pre dva sata zauzeo
borbeni položaj i ne odstupa ni za milimetar. Tamani žestinu i
mezeti maslinke, kačkavalj i krekere. Usput nekim klincima drži
predavanje o istinskim gradskim vrednostima i kako je „u
njegovo vreme“ sve bilo drugačije i bolje.
„...Nemate vi pojma šta je to nekad bilo“, vrti Vojvoda
glavom nezadovoljno. „Ovo je nekad bio Grad, jebote! Sa
velikim G! Mali fudbal, Piramida, Imidž...“
„Šta sereš, bre?“, upadam ja čisto da mu razbijem baronsku
rutinu. „Pa kad su ti kafići bili in, ti si još išô u osnovnu školu.“
„Bežao iz osnovne škole!“, ispravlja me pripiti ortak. „Da
odlazim do grada na cirku i zajebanciju...“
„Bežao jesi, al’ da ideš kod Velje u fliperanu.“
„Što? Pa i te fliperane su bile, kako da kažem... Neka vrsta
urbane institucije.“
„Tako je. Mnogo više od šminkerskih sastajališta koje si
pomenuo.“
„E, daj ne seri. Idi bolje vidi šta je to sa muzikom. Onaj
samozvani di-džej tamo udavi ovim njihovim hitićima... Nemo’
ja da mu dolazim.“
Odmahujem rukom i idem do improvizovanog di-džej pulta.
Tamo muziku pušta neki klinac sav unet u ulogu večerašnjeg
ceremony mastera. Kuckam ga po ramenu, on skida goleme
slušalice sa ušiju i okreće se ka meni. Diskretno mu pokazujem
na pijanog Vojvodu, koji kod stola sa pićem uz nepovezanu
gestikulaciju nešto objašnjava trojici balavaca.
„Vidiš onog tamo…“, kažem mu.
„Aha...“, klima on glavom zbunjeno.
„To ti je mlađi burazer od Pece Keleša. Čuo si za njega?“
„Jesam, jesam...“, potvrđuje ovaj zbunjeno. „Kako da nisam
čuo.“
„E pa, on ti je poručio da ako u roku od deset minuta ne
pustiš nešto po njegovom ukusu, ima da dođe ovde i da te obrije
nasuvo.“
„Nije valjda?“, zgranuto će balavac.
„Jeste valjda.“
„A šta ’oće da mu pustim?“
„Pa, vidiš... On je matoro kućište, voli stare stvari. Najbolje
bi bilo da izmotaš neki domaći rok iz osamdesetih... Šta ja
znam... Šarlo, Ekatarina, Azra, Haustor... Čuo si za njih?“
„Jesam, kako da ne... Ali...“
„Šta ali?“
Klinac zuri u mene blagotelećim pogledom, malo zbunjeno a
malo i ufrkisano, pa će da kaže:
„Ja ovde na diskovima imam od domaćih stvari samo Acu
Lukasa i neke repere...“
„Ne beri brigu, evo...“, pokazujem mu na hrpu longplejki iza
njegovih leđa. „Protalaskaj po onim pločama tamo i pusti neku
staru dobru stvar sa gramofona...“
 „Važi, važi...“, klima on glavom, „Evo odma… I pozdravi
čoveka od mene.“
Pokazujem mu podignut palac u znak odobravanja i spuštam
se u fotelju u uglu, odakle imam dobar pogled na žurku koja to u
stvari nije.
Tamara, vršnjakinja s kojom smo išli u osnovnu i jedna od
retkih koja se još nije udala, pravi ovu žurku zajedno sa četiri
godine mlađom sestrom. Interesantno je gledati sve te
generacijski različite ljude izmešane na jednom mestu gde se
susreću tek napupele klinke i likovi kojima je zadnji voz za brak
i porodicu pobegao još pre deset godina. One vragolasto vrte
guzićima i puće usne, oni balave kao kerovi ispred kasapnice.
Čist naturalizam prožet hormonima.
Iz zvučnika tada kreće prvo pucketanje, zatim lagani ali i te
kako epski uvod sa albuma Zabranjenog pušenja – Das ist
Walter i onda, praćen orkestracijama i zvonima, glas nemačkog
oficira... Sumnjam da bilo ko od klinaca uopšte zna za ovaj
domaći špageti vestern Hajrudina Krvavca, nekoliko puta
emitovan na kineskoj televiziji.
I kao što uvek biva, stare tehnologije imaju svoju falinku,
tako da hiljadu puta preslušana ploča počinje da preskače. Iz
zvučnika u ravnomernom ritmu idu unedogled iste reči:
„Das ist... Das ist... Das ist...“
„Vinjaaaaak!!!“
Vojvoda urla u pravcu šanka, glasno iskazujući negodovanje
zbog nestanka omiljenog mu uništavača moždanih i inih ćelija.
„Gde je ovde jebeni tinjak!“, dere se ko magarac na nedužne
likove koji su se našli u njegovoj blizini. „To nije VINJAK, u
usta vas jebem mrtva! To je jebeni TINJAK! Šta me gledaš,
pošušnjaru? Ja sam s njim na TI! Ja mu ne persiram! Ja ga
ločem!“
 Prilazim mu oprezno, već zabrinut da će napraviti neko
sranje.
„Šta se dereš, konju jedan? Nije ti ovo večiti derbi. ’Oćeš
opet da me brukaš, a, moronu neopevani?“
„Prvo...“, mumla on pijano zaplićući jezikom, „ja nisam ni
konj, ni moron, nego gospodin čovek... Drugo... Ovde nestao
vinjak... Popila stoka.“
„Misliš na sebe?“
„Mislim na ovi balavci ovde, turim gi na penis...“
„Pa što lepo ne pređeš na nešto drugo, nego arlaučeš?“
„Zato što je vinjak institucija. Sa njega se prelazi direktno na
glukozu...“
„Ma nemoj? Otkad to tebi smeta da mešaš pića?“
„I to što kažeš“, slegnu Vojvoda ramenima i natoči sebi dva
deci votke.
Di-džej pripravnik je povadio fleke nekim hitićem Valentina,
niko se nije bunio, a meni je bilo svejedno što u stanu ima i onih
koji gnevno dobacuju: „Daj, zajebi ti hevimetalci!“ Samo sam se
vratio u onu istu fotelju odakle je na svet pucao pogled kao sa
brda i nastavio da kuliram. Nije mi trebala vutra, nije mi trebala
šarena tabletica, ni napupele dude neke klinke, ne... Nisam bio
stondiran, pijan, napaljen, zavožen, podignut pa spušten, ubačen
u dobar ili loš trip... Bio sam jednostavno...
Pa... Malčice umoran.
Zadremao sam usred te tarapane i sanjao neke svoje
strejterske snove, muzika je treštala oko mene, parovi su se
žvalavili u spavaćoj sobi i na terasi, klinci su bljuvali u kupatilu,
oni malo matoriji slinili na evergrin hitove Dugmića i Čorbe...
Sve to sam čuo kroz izmaglicu dok sam uranjao u san i sve to
sam zatekao u skoro istom stanju kada sam se dva sata kasnije
probudio... U glavi mi je odjekivalo nešto kao eho, rep
nedovršenog sna... Napregao sam se da bolje čujem taj glas koji
je dopirao sa one strane svesnog i za trenutak mi se učinilo da
opet čujem dugo i otegnuto:
Vinjaaaaaaaaaaaaaaaaaak!
Poskočio sam sa stolice ošinut otkrovenjem i oduševljeno
saopštio svetu svoju genijalnu ideju:
„To je to! Jebote! Pa to je to! Vojvodo! Vinjak! Vinjak,
čoveče!“
Moj ortak, koji je kulirao uz pivo na jednom od kauča preko
puta, povukao je prvo dobar dim iz prilično velikog džointa koji
je delio sa trojicom urađenih buđavaca, a onda hrapavim glasom
promrmljao:
„E pa, nema više... Popili ga dušmani…“
„Ma ne to!“, prišao sam mu i uneo mu se u facu da me bolje
čuje. „Takmičenje, lova, puno love...“
„U, ala si se ti uradio...“
Zgrabio sam ga za krajeve dukserice i prodrmao ga.
„Kretenu, govorim o tome kako da zaradimo lovu! Vinjak,
takmičenje...“
„Kakvo takmičenje? Koji, bre, vinjak? Šta lupetaš, ’leba ti?“
Pustio sam ga i raširio ruke u gestu ukazivanja na očiglednu
stvar. Pomalo svečano, obratio sam se malobrojnom
auditorijumu koji je ispunjavao ruiniranu dnevnu sobu.
„Organizovaćemo takmičenje u ispijanju vinjaka...“
Okrenuo sam se oko sebe da vidim znake odobravanja,
oduševljenja, podrške...
Svi su zurili u mene kao u idiota.

Kad sam bio klinac, najbolja poslastičarnica bila je Balkan u

centru grada. Matorci su me tamo jednom nedeljno vodili na
sladoled i velike bele krempite. Krajem osamdesetih, kada je
krenula takozvana urbanizacija grada, prilikom koje su
pametnjakovići iz gradske vlasti porušili ono malo starih
predratnih zgrada koje su zaboravili da poruše njihovi
socrealistički prethodnici, taj isti Balkan je preseljen u Jagodin
malu. Kao srednjoškolac, u Balkanu sam kupovao kolače od
marcipana. Bili su okrugli i u raznim bojama: zeleni, sa ukusom
jabuke, crveni, sa ukusom jagode, braon-crni, sa ukusom
čokolade, belo-žuti, sa ukusom vanile... Matori prodavač
pakovao ih je na starinski način, u fišek od najjeftinijeg papira,
onog istog koji su koristili mesari i pekari. Išao bih tada lagano,
dugom Ulicom Kosovke Devojke, razmišljajući o tome kako
život i nije toliko loš, ovde i ovako...
Na mestu na kome se nekad nalazio Balkan danas je
Mekdonalds, to mu dođe kao nekakva ironija sudbine... Jer, na
neki čudan način, to pokazuje da smo poraženi... Big mek, koka-
kola i plastični tostevi proterali su iz centra grada krempite,
kabezu i kolače od marcipana. Prvo na periferiju, a onda u
zaborav. Zar nema nečeg simboličnog u svemu tome? Glave
nam nisu došle američke bombe, ali će nas svakako ubiti
pomodarstvo, džank fud i ignorisanje sopstvenog nasleđa, makar
ono bilo od testa i preliveno špinovanim šećerom...
Zašto sve ovo pričam?
Zato što sam danas oko jedan po podne, kada sam se
probudio, na stočiću u dnevnoj sobi zatekao plastičnu kutijicu u
kojoj je bilo par nepojedenih kolačića od marcipana. Gde li sam
ih samo našao u gluvo doba noći? I ko ih uopšte pravi u gradu?
Jedino što znam jeste da sam sinoć, pun sebe i oduševljen
idejom koja mi je došla u dremežu, krenuo da to proslavim
tamaneći prilične količine alkohola. Ne sećam se kada smo
napustili parti, niti gde smo posle išli. Ne vredi ni da zovem
Vojvodu, koji je sasvim sigurno bio triput pijaniji od mene. To
vreme, prošlo od trenutka kada mi se u glavi prekinuo film i
trenutka kada sam se probudio u svom krevetu, iscurilo je kroz
još jednu rupu u sećanju. Jedino je sasvim sigurno da sam
nekako, negde, na neki čudesan način u gluvo doba noći kupio
kolače od marcipana slične onima koje sam voleo kao klinac.
Trezan to nikad ne bih uradio.
Šta ću, u meni još uvek spava šestogodišnji dečak željan
slatkiša.
Naravno, televizor je ostao upaljen.
Nemam pojma kada sam ga uključio i zašto sam to uopšte
učinio. Možda sam želeo da slatke trenutka grickanja kolača
zagorčam najnovijim vestima iz zemlje i sveta. Moguće je to...
Volim da mešam ukuse.
Dok sam se lenjo protezao osećajući blagi mamurluk, na
ekranu je zatitrao prepoznatljivi logo emisije Riznica duše gde je
legendarnom voditelju, čija je omiljena fora bila pravljenje
dramskih pauza između reči, društvo pravio nekadašnji bek
Palilulca i reprezentativac bivše Jugoslavije. Koncept same
emisije vrlo je jednostavan: kao što i samo ime kaže, gost bi
svekolikom televizijskom auditorijumu stavljao ceo svoj život
na uvid, od trenutka kada je prohodao pa do trenutka kada je
ušao u studio da smara gledaoce i pije žuti sok. U pitanju je bila
repriza sinoćne emisije koju sam propustio zbog žurke i moram
da priznam da je jedna od zanimljivijih. Prvo je ingeniozni
voditelj u stanju blage pripitosti poželeo dobrodošlicu svom
gostu (za koga se, onako odoka, moglo reći da ima glavu
zašrafljenu za ramena, baš kao svaki deljadžija iz poslednjeg
reda odbrane), a onda je krenula priča koju je u datom trenutku
domaćin prekinuo pitanjem:
„Hoćete li nam... molim vas... reći... kako ste vi to... u dubini
vaše duše... osetili?“
Fudbaler se malo promeškoljio u fotelji. Jasno se videlo da bi
najradije počešao muda, ali ne može, snimaju ga kamere. Zato je
nakon duže pauze, u kojoj se čula prepoznatljiva sladunjava
tema Enija Morikonea u pozadini, uz težak uzdah rekao:
„Pa osetio sam... Nije da nisam osetio. Kad me je taj majmun
cepnuo po cevanice, ’teo sam da mu jeb... Da vrištim.“
Poskočio sam sa kreveta i prošetao se do kuhinje da zgotovim
prvu jutarnju. Lik je nastavio priču o prvenstvu bivše
Jugoslavije, o sudijama i nameštaljkama, rekordu u
isključenjima čiji je ponosni vlasnik, o transferima... Kada ga je
voditelj upitao kako je iz Radničkog došao u Crvenu zvezdu,
lakonski je odgovorio:
„Lepo... S Pikseta. U pežola!“
Zatim se okrenuo priči o neregularnostima i incidentima. Kao
važan momenat apostrofirao je utakmicu u Skoplju gde su
fudbaleri domaćih krenuli da ga biju nakon što je sudija odsvirao
kraj.
„Znate kako... Ja sam bio sav krvav posle tu utakmicu!
Domaći fudbaleri su svi nasrnuli na mene. Prethodno su na ruke
stavili kopačke... Znate li vi koliko je to? Jedanaest igrača puta
dve kopačke... To je dvajes’ šes’ kopački!“
„Strašno...“, promrmljao je voditelj. Nisam baš bio siguran da
li je mislio na pomenuti incident ili njegovo poznavanje
matematike.
Vratio sam se u sobu tačno u momentu kada su na ekranu išli
fragmenti iz fudbalerovog foto-albuma. U trenutku kada se
pojavila fotka nasmejanog riđeg bicmana kome je falila polovina
prednjih zuba, začulo se objašnjenje:
„To je moj prijatelj Mekormik, sa kojim sam igrao u Ipsviču.
Jedno veče smo se mnogo zapili u pabu. Ja sam posle ščukao
novog kadeta, a on se ugušio plinom u svojoj kući...“
Ovo je bilo previše čak i za mene pa sam promenio kanal.
Tada je zazvonio telefon.
Oprezno sam podigao slušalicu i javio se.
„Molim?“
„Opalim te golim.“
Duhovito. Originalno. Idiotski.
„Zdravo, Vojvodo.“
„Al’ sam te prešô...“
„Aha... Ko svinja ulicu...“
„I?“
„Šta i?“
„Pa, mislim... Kad ćemo da krenemo kod Sikija?“
„Kog Sikija?“
„Kučkara.“
„Sikija Kučkara? Šta ćemo kod njega?“
„Šta, ne sećaš se?“
„Ma jok...“
„Pa dok smo banzali gradom tražeći jebene kolače od
marcipana, dogovorili smo se da je idealno mesto za održavanje
takmičenja u ispijanju vinjaka neka birtija kojoj bi to ujedno bila
i reklama. Ti si predložio da to bude Sikijeva kafana.“
„Ja sam to predložio?“
„Ti.“
„Dobro. I šta s tim?“
„Kako šta? Dovlači dupe ovamo i idemo kod čoveka.“
Nevoljno se vučem po sobi spremajući se da izađem, mrzi me
što sam živ. Ta fenomenalna ideja od sinoć izgleda mi pomalo
sumanuto 24 sata kasnije, ali čini mi se kao da i nemam nekog
izbora... S jedne strane mogu da pokušam da uzmem neku kintu
na blesavu foru, a s druge, pa... Mogu da nastavim da gluvarim,
šljokam, čitam stripove, lenčarim...
Sve ono što inače radim, sve ono što drži moj život u
neprestanom statusu quo.
Pre nego što ugasim televizor, fudbaler na ekranu iznosi
svoju životnu filozofiju:
„Znate šta... Život vam je kao fudbal... Neko igra, a neko sedi
u publici i navija.“
Izlazim iz kuće pet minuta kasnije razmišljajući o istinitosti
ove rečenice koju je izgovorio čovek koji raspolaže
inteligencijom kore od banane.

Aca Glista je Vojvodin ortak iz srednje škole. Bio je poznat po

nikad izlečenoj hipohondriji zbog koje je mislio da boluje od tri
hiljade različitih bolesti od kojih je svaka druga smrtonosna.
Tako je Aca preležao rak kostiju, tuberkulozu, šuljeve,
reumatsku groznicu, leukemiju, čak i gliste pantljičare zbog
kojih je dobio pomenuti nadimak. Bilo je prosto neverovatno da
je njegov matorac legendarni Siki Kučkar koji je na Čairu držao
još legendarniju kafanu pod imenom Mali raj. Sam Siki je
prilično pizdeo što mu je sin takav kakav je i što po ceo dan sedi
kući i igra se na kompjuteru umesto da, kao on nekad, hara
gradom, usput obarajući pivišta i dobre pičke. Svojevremeno je
celu tu situaciju objasnio kroz prostu proširenu rečenicu:
„Ti be, sinko, ko da si od močku pravljen!“
Bilo je tek rano popodne kada smo upali kod Ace na gajbu,
jednospratnicu koju je pre trideset godina sagradio Sikijev otac,
a Acin deda, uređenu po sistemu tradicionalno-udobno-zeleno.
Aca je sedeo ispred opako velikog ekrana svog kompjutera i
jebavao majku nekakvim jadnim trolovima svojom
superopremljenom vojskom šarenih vilenjaka. Ponudio nas je
kafom i domaćom, a onda nastavio da razvija strategiju koja ga
vodi ka sledećem nivou.
Njegova dve godine mlađa sestra Dragana bila je u susednoj
sobi sa svojim novim momkom i njegova dva ortaka. Taj novi
je, koliko sam u prolazu uspeo da vidim kroz otvorena vrata
njene sobe, bio neki zalizanko, prigradski tip koji se neprestano
smeškao iz samo njemu znanih debilskih razloga.
Došli smo otprilike u vreme kada se Sikiju završavala smena
u kafani i kada ga je menjao njegov ortak Steva Tuljan. Dok
smo čekali da se pojavi, ispratili smo par veoma raskošnih light,
idiotism &magic duela između Ace i jadnog PC-ja u defanzivi i
taman kada je kampanja bila pri kraju, njegov matori se oglasio
sa kapije:
„Aco! Pederu!“
Aca uopšte nije reagovao. Samo je rešio da pređe sa zahtevne
strategije na malo manje zahtevniju vožnju kros kantrija. U
trenutku kada je počinjala trka kroz virtuelnu pustinju i prašumu,
u sobu je upao onizak proćelav tip zgužvane face u maskirnim
pantalonama sa vojnog otpada i prastaroj teksas košulji i počeo
da urla.
„Ti, be, majmunu jedan! Gde si danas na JAGNJE!?!“
Aca je odmerio ćaleta blago nezainteresovanim pogledom
pospanog bernardinca i promrmljao nešto nerazgovetno, što je
kod Sikija izazvalo novi talas nezadovoljstva:
„Šta muljaš, pička ti materina?! Imali smo JAGNJE danas!
Tuljan častio!“
Zatim se Siki okrenuo ka nama i raširio ruke u nekoj čudnoj
pozi punoj razočaranja, ali i mirenja sa sudbinom.
„Zamislite, momci, mi danas obrnuli jagnje, a ovaj vaš drugar
sedi kući i jebe si sojke s kompjuter! Umesto da sedne sa tatka i
drugari mu, da icepi neki špricer!“
 „Užasno…“, složi se Vojvoda značajno klimajući glavom.
„Užasno, jašta!“, reče Siki i sede na stolicu preko puta nas,
grabeći usput flašu sa domaćom. „Jebiga, sinko... Svi mi ovde
da seremo ukrug, od ovog mog sina nema ništa da ispadne...
Bolje da sam udario patku od kamen nego što sam njega
pravio!“
„Nemoj tako, čika Siki“, teši ga Vojvoda.
„Šta, bre, nemoj? Eto, da povede starog tatka u pičkarinju,
malo po grad, po kafane... Da si stari tatko malo protera kera. A
on? Izležava se ovde ko Žikina kobila!“
Siki nasu sebi jednu domaću, zatim nas pogleda ispod oka.
Kao po komandi iskapismo čašice i on ih automatski dopuni.
Ispili smo odmah na eks pa krenuli da drmnemo još jednu, tada
Siki primeti da su vrata Draganine sobe otvorena i da unutra ima
nekog.
„Šta je ovo? I ovamo ima neki gosti?“, upita.
„Aha...“, reče Vojvoda pružajući ispražnjenu čašicu.
„Draganin momak i neki njegovi drugari...“
„Koji momak? Onaj novi?“
„Jeste…“, klimnu Vojvoda glavom. „Onaj iz Komren. Znaš,
onaj što je na Acin rođendan rekao da je pančevačko pivo bolje
od niško...“
„Taj?!“
„Da. On. Kaže da je to zato što Pančevo ima bolju vodu...“
Kao poparen, Siki poskoči na noge lagane i zaurla u pravcu
Draganine sobe.
„Dragano!!!“
„Molim, tata?“, začu se tanušni glasić Acine sestre.
„Ako taj tvoj majmun opet bude nešto srao za naše pivo, ima
da ga na’ranim s pančevačka govna!“
„Dobro, tata...“
 Siki nam nasu još po jednu i uze cigaretu koju mu je ponudio
Vojvoda. Dok je pripaljivao, kroz ljuti duvanski dim uputi nam
dug, podozriv pogled.
„A vi, momci? Šta vi radite?“
„Pa tako...“, započe Vojvoda.
„...malo, onako...“, nastavih ja.
„...gluvarimo“, završi Vojvoda.
„Ako, valja se...“, reče Siki zadovoljno. „Koj’ moj će drugo
radite. Vidite da je sve otišlo u kurac.“
Izusmo na eks one naše tek nasute rakije, i to sam već
doživeo kao veoma zajebanu stvar jer je nešto oštro počelo da
mi svrdla želudac.
„Šta kažete na rakiju?“, upita nas Kučkar. „Dobra, a?“
„Odlična“, reče Vojvoda. „Mada ovaj vaš nesuđeni zet
onomad reče da oni u Komren prave mnogo bolju.“
„Ma nemoj?!“, Siki se okrenu u pravcu Draganine sobe i
mada nije video ljude koji su sedeli u njoj, poče da se dere
koliko ga grlo nosi:
„Sinko, je l’ znaš kako se prave kuće tamo po Komren?!
Mnogo prosto: dole – svinjac, gore – kokošinjac!“
Pošto se nikakav odgovor nije začuo iz sobe, Siki nastavi
razgovor sa nama.
„I tako... Gluvarite. A pičke?“
„Pa nađe se...“, kao snebiva se Vojvoda. „Al’ za to treba
kinta...“
„Pa što ne zaradite kintu?“
„E pa, zato smo i došli…“, rekoh ja zaplićući jezikom.
„Treba nam tvoja kafana.“
„Moja kafana? Za šta? Neće valjda neko od vas dvojicu da se
ženi?“
„Ma neeee... Ja imam...“
 „...Ideju“, dopuni me Vojvoda i iskapi rakiju.
Trebalo mi je pola sata da, onako pripit, Sikiju izložim svoju
zamisao. Kako je vreme prolazilo, bio je sve zagrejaniji za celu
tu stvar u vezi s takmičenjem, toliko da je na kraju odlučio da,
osim što će nam dati prostor, učestvuje i u organizaciji. To u
krajnjoj liniji i nije bilo mnogo čudno, i njemu je vinjak bio
stara, nikad prežaljena ljubav iz burne mladosti.
„Jedna stvar mi tu samo nije jasna…“, dodade na kraju.
„Osim dnevni pazar što će naprave gosti, ja ne vidim neki drugi
izvor zarade...“
„Klađenje“, rekoh ja.
„Klađenje?“
„Organizovaćemo kladionicu u okviru kafane, ljudi će moći
da se klade na takmičare, da prognoziraju pojedinačne rezultate i
konačnog pobednika turnira...“
„Alai ti vera, sinko... Ja se to ne bi setio. Aj’ da udarimo još
po jednu!“
„Tako je, čika Siki!“, kliknu Vojvoda oduševljeno. „Još kad
se samo setim da je ovaj Draganin momak rekô da se u vaš kraj
ne može organizuje ni basket dva na dva.
„To je rekô?“
„Aha, pre neki dan...“
„Alo, sinko! Komrenac!“, prodra se Siki. „Dobro da su vam
napravili onu pasarelu pa sad ne moraju po auto-put da vas gaze
Turci i Bugari!“
Kucnusmo se opet, i Siki krenu da nam priča kad, gde i kako
je jebavao neke frajle po Komrenu i okolini i kako su još tada
bili neviđeno selište. Vojvoda mu se pridružio u tom
proseravanju i njih dvojica su se prilično dobro zabavljali
urlajući jedan na drugog i ispijajući čašu za čašom. Zbog velike
ljubavi prema alkoholu i neartikulisanom ponašanju začinjenom
masom psovki, ponekad sam opravdano sumnjao da Vojvoda
možda nije Kučkarov vanbračni sin.
U jednom trenutku iz susedne sobe provirile su dve glave.
Draganin momak i njegov ortak zurili su u nas prilično
preneraženo.
Siki ih je ovlaš okrznuo pogledom, onda odmahnuo rukom i
dohvatio se flaše sa rakijom usput dozivajući ćerku:
„Dragano!“
„Molim, tata?“, opet se začu tanušni glasić.
„Zatvori vrata! Smrde na ovce!“

Za dobro vino važe tri kriterijuma:

- da je jeftino,
- da ga ima dovoljno,
- da može da se pije.
Crnjak koji je te večeri doneo Cane Grobljanac, inače čuvar
podruma u PIK-u Niš, bio je klasično stono vino, slično onom
koje je svojevremeno bilo valjano pod neadekvatnim imenom
„Kalča“. Imao je izgled crnog vina, ukus crnog vina, miris crnog
vina, a da nije ni prošao pored grožđa. E, to se zove čudo od
tehnologije. Odmah sam se setio one priče u kojoj Dzudzan na
samrtničkoj postelji potomstvu u amanet ostavlja mudre reči:
Sinko... Vino može i od grožđe da se pravi!
Imajući u vidu ko je činio ekipu za sedeljku te večeri kod
Duleta Palilulca na gajbi, ne bi se baš reklo da je iko očekivao
da će se piti nešto bolje. Tu su, za svaki slučaj, kao pojačanje
upala i dva litra limun-votke koju je Aca Glista konzumirao sa
đusom rizikujući da dobije rak želuca i sepsu istovremeno. Ovo
je ipak bio događaj za njega, s obzirom na činjenicu da retko kad
izbija iz svoje sajber jazbine, pa je zato davao sebi oduška
cirkajući netipično brzo i alavo. Dule je njemu bio nešto kao
dalji rođak, mada to nije bilo baš sigurno. Pre bi se reklo da je
njihovo prijateljstvo imalo veze sa onim koje decenijama neguju
Siki Kučkar i Duletov stric Jova Šebek, jedan od viđenijih
gradskih golubara.
Društvo koje se okupilo te večeri da ubije vreme i pokoju
moždanu ćeliju bilo je prilično šarenoliko. Vojvoda i ja voleli
smo tu da dolazimo zbog Duletovog običaja da nikad ne pravi
peder-balove, već gleda da sakupi srazmeran broj riba i frajera.
Tako da eventualni bliskiji kontakt osoba suprotnog pola, za
razliku od ostalih sedeljki ovakvog tipa, nije puka misaona
imenica.
Četiri ribe su već bile tu, dve Duletove komšike (obe mlade,
zgodne i glupe), zatim dve rokerke koje sam povremeno viđao
po koncertima i svojevremeno u Rocku i na Starom pravnom,
jedna crna, druga plava, malo ofucane od alkohola i koječega,
ali dovoljno pristojnog izgleda da se ubroje u potencijalne
seksualne objekte. Nedugo potom pojavila se i peta,
polulegendarna Duca Hladnjača koju je trpalo (i još uvek je trpa)
pola grada. Kikotala se onako debela, nadjačavajući New Order
koji se čuo iz zvučnika Duletovog prastarog Pionirovog stuba.
Lupetala je nešto o slikarstvu a onda naglo prelazila na srodne
teme, tipa sredstva za kontracepciju i najnovije epizode Dosijea
X (Jeste li videli kako su Moldera opet oteli vanzemaljci?). S
njom si mogao da pričaš o svačemu i ni o čemu, to je za nju bila
neka vrsta predigre jer za onu pravu nikad i nije imala vremena,
prosto bi zaskočila svakog za kog misli da je rad da je kresne i tu
se više ne bi znalo ko jebe a ko biva jeban. Lično nikad nisam
imao tu nesreću da joj se nađem između nogu, ali je zato
Vojvoda jednom prilikom, nakon gajbe piva, završio s njom u
nekom ćumezu. Kasnije mi je pričao da se ničega ne seća, ali ga
uvek oblije hladan znoj kad god ga podsetim na taj nemio
događaj.
„Jao, Voki, ali si mi smršao...“, kliberila se Duca nimalo
nežno štipajući mog ortaka za obraz.
„Odjebi, bre, debela...“, gurao je on nervozno njenu šaketinu
od sebe.
Negde do jedanaest već smo bili zaglavili kod pete litre,
namerni da otvorimo još jedan balon od ukupno četiri sa koliko
nas je opskrbio Cane, kada se u pauzi između dve pesme sa
kompilacije Substance oglasilo zvono na vratima. Dule je izašao
iz sobe da otvori neznanom gostu, a mi smo nastavili da tupimo
o španskom fudbalu i bodibildingu.
Kiki je ušla u sobu baš u trenutku kada je Piter Huk počeo da
kida žice na svom golemom basu praćen razigranim sinti
perkusijama. Svi prisutni muškarci (sem Ace, koji je već bio na
dobrom putu da se totalno ukomira) uzvrpoljili su se na svojim
mestima, očajnički se trudeći da otkuliraju činjenicu da je na
sedeljku ušetala jedna od najpoželjnijih riba u gradu. Ženski deo
ekipe takođe se potrudio da ne odreaguje na Kikinu pojavu,
zbog koje su im ljubomora i zavist pocurile na uši. Ipak, njima je
to teže išlo, naročito Duci Hladnjači, po čijem se sleđenom
zverskom pogledu jasno videlo da bi je najradije iskasapila
kuhinjskim nožem, onda sekirom isekla na komade i njenim
mesom nahranila džukce ispod terase.
Kiki je sela na tabure preko puta mene. Nisam baš bio
siguran da li je to učinila namerno ili ne, ali ta misao je isparila
istog trenutka kada me je pogledala svojim mačkastim očima i
razdragano drugarski rekla:
„Ej, ja tebe znam... Ti si onaj Pantelejac.“
„I ja sam!“, dobacio je pijano Vojvoda.
„Kako beše... Nikola? Imaš onaj smešni nadimak...“,
nastavila je ona ne obraćajući pažnju.
„I ja imam smešan nadimak!“, opet se ubaci Vojvoda.
„Mnogo smešan! He-he-he...“
„Zlatni Dečko?“, obazrivo je upitala naginjući se ka meni.
„Da“, slegoh ramenima. „Taj sam.“
„Eto vidiš da te znam“, samozadovoljno se vrpoljila
uzimajući od Duleta čašu sa vinom. „Viđala sam te na Pravnom,
u Rocku... I na keju.“
„Ej, i ja sam izlazio na ta mesta...“, Vojvoda je bio uporan.
„Ajde ne seri više, nego sipaj to vino“, prekida ga Cane.
„Nisam ga ukrao iz podrum samo za tebe.“
To što je Kiki izrazila interesovanje prvo za mene u stvari
nije ništa značilo. Ona je bili svačiji drug i ničija devojka.
Mnogi su je smatrali za lujku, međutim njena ekscentričnost
imala je dublje korene. Po gradu su je svi znali kao ribu koja ima
mat crnu kosu puštenu do dupeta sa jednim tankim ali dugim
plavim pramenom na levoj strani, da peva u nekom hardcore
bendu, da ima lice na kome bi joj pozavidele najveće holivudske
lepotice i glas od kog bi i okorelog pedera podilazili žmarci...
Naravno, ovaj grad ne bi bio to što jeste da se o Kiki nije znao
jedan hiljadu puta provereni trač.
A to je da može da popije za trojicu.
Prosto. Kiki jeste bila lepa kao anđeo, ljupka, inteligentna,
dobar drugar, ali je zato volela da pije kao muško. Uglavnom je
preferirala žestine, mada joj ni ostale stvari nisu bile strane.
O, da.
Kiki i ja smo se u stvari odlično poznavali. Naime, probao
sam da je smuvam tačno tri puta. Prvi put nije ni došla na Stari
pravni jer se pre toga prebila u Rocku pa su je odveli kući. Onda
sam sledeći put napravio šemu da se kao slučajno sretnemo kod
jedne naše zajedničke poznanice. Ja sam kasnio pola sata i kad
sam se konačno pojavio, ona je već bila otrsila pola litrice
vinjaka. Probao sam da je stignem na brzaka i sve se završilo
tako što sam se i ja ubio na mrtvo mesto pa, shodno tome, nisam
bio ni za kurac. Treći, „davljenik se i za slamku hvata“ pokušaj
bio je, verovali ili ne, na prošlom dočeku Nove godine.
Zamislite optimistu koji devojku sa takvim sklonostima ka
alkoholu muva na mestu gde se alkohol toči u hektolitrima i uz
to je još besplatan? Da, da... Kiki je bila moja nikad prežaljena
simpatija, nedosanjani san, nezavršena misao...
I evo je sada preko puta mene, smeši mi se onim svojim
„volim ceo svet“ osmehom, pita me o svemu i svačemu poput
radoznalog deteta, trepće svojim mačkastim okicama...
I pije ono vino ko da joj je zadnje.
Bio sam omađijan i bespomoćan u isto vreme.
Pričao sam s njom o muzici, njenom bendu, knjigama,
muškarcima i ženama, o tome kako održava toliko dugu kosu i
koje su joj omiljene replike iz filmova... U jednom trenutku,
negde oko pola dva, kada je Aca već uveliko džonjao na fotelji u
uglu, Cane presamićen na kauču grlio balonče s vinom i buncao
gluposti, komšike sa Ducom Hladnjačom odmaglile u grad na
otvaranje nekog fensi kafića, a Vojvoda i Dule obrađivali na
terasi one dve male rokerke, Kiki se opet nagnula ka meni kao
da hoće da mi šapne neku dugo čuvanu tajnu i upitala:
„Ej, Zlatni, znaš čime se sad bavim?“
„Da...“, promrmljao sam smetenjački, opčinjen dužinom
njenih trepavica i načinom na koji je rekla ono Zlatni.
„Ovaj, ne...“
„Crtam stripove“, izjavila je ponosno.
„Stvarno?“
„Da. Hoćeš da vidiš?“
„Može.“
 Oduševljeno je poskočila, dograbila malu crnu torbicu i sela
pored mene. Osetio sam miris lavande pomešan s mirisom
mleka. Udahnuo sam duboko da se ne bih ugušio od iznenadnog
naleta panike koji me je dušmanski zgrabio za gušu.
Izvukla je iz torbice svesku s kožnim koricama i počela da je
prelistava. Pred našim očima stali su da se redaju kaiševi i
sličice. Likovi, pejzaži, šrafure i oblačići sa upisanim tekstom,
sve to iscrtano flomasterima i tušem u boji. Primetio sam da je
ona sama glavni junak svake od tih mini-epizoda. Pogled mi je
bio mutan od popijenog vina, njen glas, tih poput šapata,
milovao mi je levo uvo, gotovo nisam mogao da se pomerim, ali
mi je na neki čudan način bilo lepo.
Ne, Kiki i ja se nismo smuvali te večeri. Niti bilo koje druge.
Niti će se između nas ikad desiti bilo šta više od sedenja u
polumraku i prelistavanja njene sveske sa stripovima dok New
Order u pozadini sviraju nešto nenametljivo i detinje mudro.
Miris njene kose, ovlašni dodiri rukom u trenucima kada okreće
strane svoje dragocene sveščiće, šapat u mom levom uvu... Reči,
reči, reči... Sve one stvari koje ti se čine tako važnim a u stvari
su prolazne poput tebe samog.
Sat nakon toga već je bila gotova.
Uspavala se dok mi je pričala o tome kako je kao klinka bila
zaljubljena u Bilija Ajdola. Odneo sam je u susednu sobu i
položio na Duletov veliki momački krevet. Nekoliko trenutaka
sam pijano zurio u nju, pitajući se u sebi da li će se sutra kada se
probudi uopšte sećati bilo čega u vezi s ovom večeri.
Položio sam svesku sa stripovima kraj njenog uzglavlja i
izašao napolje.
Malo kasnije sam pokupio Vojvodu, bukvalno ga istrgavši iz
čeličnog zagrljaja napaljene plavuše u Manowar majici ispod
koje očigledno nije imala brus i odvukao ga u sobu gde je
komirani Aca ležao totalno uneređen od votka-đusa.
Nakon kraće prepirke ubedio sam ga da je ipak odvođenje
Ace kući jači prioritet od masiranja duda nekoj pijanoj
hevimetalki, a onda smo pozvali taksi.
Kada smo konačno, negde oko pola pet ujutru, ušli u Acinu
kuću, prvo smo ga odveli do kupatila i naterali ga da povraća.
Dok je on urlao na nedužnu ve-ce šolju, stajali smo ispred
kupatila i blejali jedan u drugog. Vojvoda je nekako uspeo da
izmota paklu sa cigaretama i pripalio je jednu na jedvite jade.
Klatio se malo tamo-amo, a onda me upitao:
„I? Šta je bilo?“
„U vezi s čim?“
„U vezi s Kiki.“
„Ništa.“
„Ništa?“
„Ništa...“
„Kakav si ti kreten…“
Hteo sam nešto da kažem, ali sam odustao. Tada se iz
spavaće sobe pojavio i Siki Kučkar. Očigledno ga je probudila
buka koju je Aca pravio svaki put kada bi obasipao šolju
žućkastim vodoskocima. Prišao je mirno do dovratka kupatila,
podbočio se, zavrteo glavom i upitao svog sina:
„Šta je bilo? Prejeo si se kolači, pička ti materina?!“
Ostavili smo Acu da ga Siki na „starinski način“ otrezni i
zdimili za Pantelej. Dobro, više smo se teturali nego što smo išli,
ali jebiga, nije nam bio ni prvi ni poslednji put. Kad sam stigao
kući, bukvalno sam se dovukao do svoje sobe i ne skidajući
odeću, strovalio se na nerazmešten krevet. Zurio sam par
mikrosekundi u živi mrak oko sebe.
Svet se vrteo oko svoje ose, besna zver saterana u klopku...
Onda sam zaspao.
 I sve je bilo u redu.

Sutradan po podne bolela me je glava. Popio sam tri jake kafe i

pola pakovanja aspirina. Trebalo je da se nađem sa Vojvodom u
Sikijevoj kafani da utanačimo detalje oko takmičenja i
raspišemo konkurs za takmičare. U glavi sam imao nekakav
grub nacrt propozicija, ali nisam uspevao da pošteno povežem
dve iole razumljive misli. Bio sam tako sjeban sve do predveče,
kad sam se odvukao na Čair.
Kafana Mali raj nalazila se blizu samog Čairskog parka na
početku jedne od poprečnih uličica koje vode ka stadionu
Radničkog. Zadimljena birtija solidne kvadrature uređena „po
starinski“ kao da su dizajneri enterijera utekli sa zidanja
Padinske skele. Bilo je to čuveno sastajalište lovdžija, pecaroša,
golubara, starih Nišlija, navijača, raznoraznih „malih
privrednika“, alkoholičara svih boja i rasa i dokonih gnjavatora
kojih je uvek bilo u izobilju kad su ovakva mesta u pitanju.
Naravno, ta šarolikost klijentele bila je produkt činjenice da
samu kafanu drže dve gradske legende Siki Kučkar i Steva
Tuljan.
Odmah na ulazu dočekao me je radostan poklik jedne stalne
mušterije.
„Jugoslavijaaaaaaaa!“, drao se sedokosi alkos u uglu.
Da, bio je to Sveta Jugoslavija, kome to u stvari i nije bilo
pravo ime. Naime, zvao se Jorge Svenson, bio je Šveđanin iz
Malmea. Negde sredinom osamdesetih oženio se Nišlijkom i
prvi put došao u tadašnju SFRJ. Ove naše bitange su ga odmah
navukle na šljivovicu, ljute papričice i prasetinu. Oduševljen što
je pronašao svoj „mali raj“, Jorge tj. Sveta, kako su ga prozvali
lokalci, više se nikad nije vratio nazad u rodnu grudu leda i
otuđenosti, već se trajno nastanio u Nišu.
Po ceo dan sedi u kafani, gde troši svoju obilnu evropsku
penziju i druži se sa golubarima, lovdžijama i lokalnim
alkosima. S vremena na vreme, kad ga povuče emocija, on
podigne obe ruke uvis i urla: „Jugoslavija!“
Provlačim se između stolova i dolazim do onog gde Steva
Tuljan prepričava svoje ratne doživljaje. Za vreme NATO
agresije, on i četa njemu sličnih manijaka bili su stacionirani u
jednom selu pored Prolom Banje. Bili su poznati po genocidu
koji su počinili u zadružnom malinjaku. Kakav je to samo okršaj
bio... Grupa odvažnih specijalaca na višestruko brojno
nadmoćnije maline. Posle se cela četa prosrala, zajedno sa
podoficirima i kapetanom. Generalštab im je zato urgentno
poslao tehničku podršku u vidu stotinak rolni toalet-papira.
Steva Tuljan i njegova mala ali odabrana ekipa seratora
bukvalno su bili nepobedivi. I zato on sad može da kulira, da
sedi u kafani i čeka da mu stigne haška optužnica...
„Tamo pored Prolom Banju nam bilo super. Non-stop smo
pili i krkali nešto. Bio tu jedan gazda u čiju smo kuću odseli i
postigli smo dogovor: mi da majstorišemo a on nas čašćava tako
što obrne prasence na ražanj. Popravim ja gazdi bojler – za
prase! I cepam mu drva ispred kuću – za prase! Sredim mu
motor na traktor – za prase! Na kraju ’teo i ćerku da mi da...“
„Za prase?“, pita zbunjeno Mile Gomoljica.
„Jok, pizda ti materina glupava! Za ženu!“
„A što? Nestalo mu prasići?“
„Ma teraj se u kurac!“
Sedam za sto pored njihovog da sačekam Vojvodu. Miris
roštilja, nikotina i memle golica mi nozdrve. Od konobara u
kičastom odelu, užasnoj kopiji Armanija, naručujem kafu bez
šećera i kiselu vodu. Gleda me začuđeno, ko da sam mu upravo
rekao kako sam video leteći tanjir iznad stadiona Radničkog.
Zatim odlazi nazad do šanka i ne obazirući se na to što ću ja
ga čuti, dovikuje kuvarici:
„Draginja! Zamisli! Ovde ima jedan što mi naručio kafu i
kiselu!“
Pažljivo posmatram birtijaški svet oko sebe.
Sve same njuške.
Uglavnom matorani sa dugim alkoholičarskim stažem.
Ćudljivi, zgužvani, pogubljeni... Bore na njihovim licima su kao
godovi na drveću. Sikijeva i Tuljanova ćuftara liči na čekaonicu
za voz koji nikad neće doći. I čini mi se kako neki gosti ovde,
osedeli i naborani, obučeni u demodirane socrealističke krpe
koje smrde na jeftinu džibru i drinu bez filtera, nikad neće ni
dočekati taj fantomski voz. Baš kao što nikad neće ni umreti.
Jednostavno će istruleti poput starog drveća, predani zaboravu
kao školjke starih automobila koje anonimni bivši vlasnici
bacaju u Nišavu.
Vojvoda upada u Mali raj upravo u trenutku kada mi kelner u
izlupanoj starinskoj šoljici donosi kafu. Dolazi do mog stola i
spušta dupe na stolicu preko puta. Vidim, malo je neraspoložen.
Ili je nešto u vezi sa seksom ili ga je neko zajebao za kintu.
Trećeg nema.
„Ne mogu da verujem!“, počinje da urla. „Došlo zadnje
vreme! Ćale i burazer počeli da kriju rakiju od mene!“
Ipak grešim. Zaboravio sam na treći veoma bitan faktor –
alkohol. Zato smo i ovde, zar ne?
„Čudi me da pored tebe tako alavog uopšte imaju šta da
sakriju.“
„Ajde? A onaj prepek od proletos? Pa stakleni balon s šljivu
staru dva’es’ godine što je MENI zaveštao deda Simča pre nego
što ga Sveti Petar pozvao da se provozaju po nebeske njive?“
 „Jesi li sredio ko će da nam da vinjak?“
„Jesam.“
„Ko?“
„Nervozni Laki.“
„Onaj manijak?“
„I Dule Palilulac.“
„Ona lopurda?“
„Šta im fali? Važno da će sponzorišu...“
„Oni ništa ne sponzorišu, idiote. Sponzorstvo je kada ti neko
nešto da DŽABE. Oni ništa ne daju džabe. Šta su tražili
zauzvrat?“
„Ništa posebno. Procenat od onog što ide kući na konto
klađenja.“
„Koliki procenat?“
„Deset...“
„E, za to ću im dam kurac da isteraju oči! Za te pare mogu
kupim pet kartona vinjaka.“
„Malo je.“
„Šta je malo?“
„Pet kartona. Kad budeš vidô ko se sve prijavio na
takmičenje, plus ono što će se popije džabe, plus to što će vinjak
da se toči po sniženu cenu dok traje takmičenje, plus nagrade za
takmičari...“
„Šta, to već počela prijava?“
„Naravno, ja i Tuljan smo jutros okačili plakat. Eno ti tamo,
pored cenovnik.“
Ustajem sa stolice i odlazim do šanka iznad koga je do
cenovnika zalepljen papir formata A3.
Na njemu je neko nesigurnom rukom alkosa ispisao sledeće:

KAFANA „MALI RAJ“ ORGANIZUJE:

 TAKMIČENJE U ISPIJANJE VINJAKA
BOGATE NAGRADE.
KLADIONICA! TIPUJTE NA NAJBOLJI TAKMIČARI.
PRIJAVE U GORENAVEDENU KAFANU KOD TULJANA I VOJVODU.
BROJ NA TAKMIČARSKA MESTA OGRANIČEN.
PIĆE JEFTINO, A I JEDENJE.

Ispod je neko, drugačijim rukopisom dodao:

STIGLA PILEĆA KRILCA!

„Ko je sročio ovo?“, pitam.

„Ja i Tuljan.“
„Vidi se.“
„Što? Šta mu fali?“
„Fali Vuk Karadžić da vam se obojici najebe majke.“
„Nama? A zašto?“
„Zato što se on ceo život mučio da napravi srpski jezik i
gramatiku, a Tuljan i ti ste sto pedeset godina nakon toga i dalje
nepismena stoka.“
„Ej... Mani me s ta profesorska proseravanja. Plakat služi da
prenese informaciju a ne da mi ga ocenjuju eksperti i ostali
palamudi.“
„Daj da vidim ko se prijavio.“
Vojvoda mi oprezno pruža list hartije.
Već od letimičnog pogleda na spisak podilaze me žmarci:

MILE DŽIBRA
MIKI SVINJA
ZDRAVKO IZELICA
SAVA LJUŠTURA
ROĆKO POŠTAR
 „Jebote, pa ovo je reprezentacija Niša u alkoholisanju! Ko će
napoji svi ovi sunđeri?“
„Pa reko’ ti ja...“
„I što im niste uzimali prava imena i prezimena?“
„Koj’ će ti moj? Ko još zna kako je pravo ime na Mikija
Svinju?“
„Ajde? I šta sad, kad krene takmičenje, ima da ih najavljuješ
po nadimcima? U levom uglu, sa sedamdeset i dva posto
oštećenja jetre, užasnim zadahom iz usta i policijskim dosijeom
od 300 strane – Sava Ljuštura! U desnom uglu, nikad poraženi
šampion Ibarske magistrale i prvak u obaranje špriceri – Miki
Svinja!“
Vojvoda me gleda pomalo začuđeno, pa će da kaže: „Da znaš
da ti to uopšte nije loša ideja!“
Prilazi nam Tuljan, koji je završio sa recitovanjem svoga
Rata i mira, i pokazuje nam palcem leve ruke ka ulazu u kafanu.
„Ene ga tamo neki tunjavi mrsimudonja. Kaže da vas
poznaje...“
„Šta ’oće?“
„Pa da se prijavi na takmičenje, valjda.“
„Ma nemoj? Ko je uopšte ta budala?“
„Ne’am pojma. Kaže da ga šalje neki Markos, Markes...
Jebem li ga.“
„Markus?“
„Mož’ bidne i da je tako.“
Bacam pogled preko Tuljanovog ramena i na ulazu u kafanu
vidim niskog, podbulog pošušnjara uvučenog u skupu
„postmodernističku“ garderobu. Odmah sam ga prepoznao.
„Pošalji ga ovamo...“, kažem Tuljanu i sedam nazad za sto.
Borko Dileja je takođe pesnik. Jedan od onih koji pišu slobodnu
poeziju. To je ona koju niko normalan ne može da razume.
Čovek bi čitajući njegove pesme mogao da zaključi kako se on
teško napatio u životu i kako ga je najebô u svakom pogledu, jer
u njegovim pesmama uvek neko umire, neko odlazi i ne vraća
se, neko nekog izdaje i vara, zatim su tu groblja, mrtvačnice,
razne bolesti, smrt u svim mogućim vidovima i oblicima,
truljenje, mrak i kiše koje ne prestaju... Onda tu imamo i zlu kob
ukletih Sizifovih potomaka, generacije izgubljene u hodnicima
vremena, misli rasute po bulevarima uzdaha, osećanja zarivena u
stablo isušene trešnje, potoke suza i reke drugih telesnih
izlučevina... Tu je naravno i Borko, inkarnacija Don Žuana,
veliki ljubavnik, raznosač pica, osvajač Venerinih bregova i
cepač donjeg veša... Ali on nije rođen pod srećnom zvezdom,
jer, gle... Neverna draga odlazi sa najboljim ortakom. On,
naravno, neće da je moli da se vrati, već gordo posrče kroz
lavirint života... I između dve čaše rujnoga vina setno izgovara
reći: „Neka ti je prosto, nesretnice...“ Prava tragedija.
Borko je u stvari razmaženi direktorski sin, rođen sa zlatnom
kašikom u dupetu. Suviše lenj i netalentovan da piše prozu,
nesposoban da drži bilo šta teže od olovke, navikao da mu se sve
prinese ili stvori ni iz čega, logično je da se odao poeziji i
alkoholu. U njegovom slučaju i za jedno i drugo važi da su
sumnjivog kvaliteta.
„Slušaj ovo: Ljudi su gomila pacova na mom mrtvom lešu...“
„Mrtav leš? To mu dođe nešto kao srećan hepiend, a?“
„Ili slatki šećer...“
„Ili seljak iz selo... Ludo.“
„Vidi, vidi... Je l’ se nemoj piše sastavljeno ili se to nešto
promenilo otkad sam ja išao u školu?“
„Znaš kako, pesnici su ti ljudi van vremena i prostora, za njih
pravila gramatike ne važe kao za nas obične smrtnike...“
„Za Borka izgleda ne važi ni zakon gravitacije... Skoro je pao
sa terase na jednoj žurci.
„Eh... Tu bi mogô da izvedeš novi zakon: količina alkohola
uneta u organizam direktno je proporcionalna učestalosti
padanja na nos.“
„Bravo, majstore. I ti si trebao da studiraš nešto. Kad može
Borko, što ne bi i ti?“
„Moj matori je mislio da bih bio bolji kao vodoinstalater.“
„Borkov matori je znao da mu sin nije za crn kurac pa ga je
zato i poslao da studira filozofiju.“
Prelistavali smo primerak knjige Opalo lišće mladosti moje,
koju nam je autor poklonio pre nego što je zdimio u klozet da
olakša bešiku. Isprva nam nije bilo jasno šta neko kao što je on
uopšte traži na ovakvom mestu. Ipak, nije mi trebalo dugo da
sklopim mozaik. Borko je u Niš sišao sa neke planine na granici
sa Crnom Gorom gde mu se nalazi rodno selo i, kao takav, iz
sve snage se trudio da sebe što pre ubaci u takozvane „gradske
šeme“. Naravno, kao lika sklonog alkoholisanju i patetici odmah
ga je prigrlila Markusova ekipa dokonih samozvanaca. Nije
isključeno da ga je Markus poslao ovamo kako bi i njegov
kružok imao svog predstavnika.
Mada, ruku na srce, mislim da je najvažniji Borkov motiv za
prijavljivanje na ovakvu vrstu takmičenja bila prosta činjenica
da će tako najlakše doći do besplatnog alkohola.
Izašao je iz ćenife nakon skoro deset minuta, kao da se
porađao tamo. Seo je za naš sto i upitao za junačko zdravlje.
Onda je pokazao zanimanje za neke druge stvari:
„Šta ovde ima da se popije?“
„Ti si to, kao, voljan da nam platiš turu?“, nije se dao
Vojvoda.
 „Ej, Voki..snebivao se ovaj. „Nešto sam u krizi. Nisu mi moji
poslali kintu...“
Verovao sam mu. Tata jeste bio direktor, ali nije bio majmun.
Znao je da je napravio kretena, pa se shodno tome i ponašao.
Slao mu je i više love nego što treba, ali nikad previše. Zato je
Borko znao da vrlo često presuši jer bi mu rata roditeljskog
kredita trajala najviše nedelju dana.
Osim što je voleo da loče i ždere, bio je navučen i na poker
aparate.
Verovatno mu se sviđalo što su onako šareni i ispuštaju razne
piskutave zvuke, takvih stvari nije bilo gore kod njega u selu.
„Dete!“, dreknu Vojvoda. „Donesi nam svima vinjak!
Dupli!“
Armanijev maneken klimnu glavom, a moj drug mu odgovori
podizanjem palca.
„Otkad si ti toliko galantan u čašćavanju?“, upitao sam.
„Od jutros.“
„Šta je to bilo? Dobio si neko nasledstvo?“
„Ma jok. Još bolje – Siki i Tuljan mi otvorili recku...“
„Znao sam da ovo neće izađe na dobro.“
Konobar nas je uslužio ekspresno. Bio je prosto oduševljen
što smo naručili vinjak, a ne kafu i kiselu.
„Otkud ti ovde, a, Borko?“, upita ga Vojvoda bez okolišanja.
„Markus mi reče da pravite neko takmičenje i da je dobro
daše pojavim.“
„Jeste, pravimo. Ali ne Čitalačku značku nego turnir u
brzometnom ispijanju vinjaka. Mislim, jes’ da ste vi pesnici
teške pijandure, al’ ne znam kol’ko je ovo za tebe.“
Borko se prilično namršti na ove njegove reči, cimnu onaj
vinjak, udahnu duboko i gordo i dubokim glasom reče:
„Ja nisam pijandura. Ja sam boem.“
 „Boem?“
„Ma znaš...“, ubacujem se ja, „to ti je alkoholičar sa finim
manirima... Ne psuje, ne prdi, ne laže, kupa se svake subote,
pušta damama prednost.
„I pije za trojicu.“
„Pa, da. I to uglavnom na tuđ račun.“
„Divota.“
„Sprdajte se vi koliko hoćete…“, nastavi Borko glasom
Miloša Žutića koji čita rodoljubive pesme, „ali ja imam kvalitete
koji mogu da dođu do izražaja na jednoj ovakvoj
manifestaciji...“
„U, jeeee... Bratiću, ti ko da će se kandiduješ za poslanika.“
„Vojvodo, ne seri. Što da se čovek ne takmiči? Ima on šta da
pokaže... Mislim, u smislu atraktivnosti...“
Vojvoda me pogleda kao da nisam normalan. Namignuo sam
mu i nastavio da Borku slažem priču.
„Apsolutno. Na svakom takmičenju imaš favorite, jake
takmičare, ali i adute iz potaje...“
„I šta? Borko će ti bude taj adut?“
„Što da ne?“
Vojvoda slegnu ramenima, malo se zamisli, a onda naruči još
jednu turu.
Nastavili smo da šljokamo sa Borkom čitave večeri. Dobro se
učukao i počeo da nam priča svoje tripove u vezi s poezijom i to
kako on na neki čudesan način „oseća“ da je Niš pravo mesto za
njega. Baš kao i svaki dođoš, smatrao je da mu čitavo urbano
nasleđe moga grada pripada kao da je rođen u njemu, i što je
najgore, mislio je da se ta vrsta identiteta ne stiče i ne plaća, već
da se jednostavno uzima, kao da je servirano na tacni. S
vremena na vreme, pizdeo sam zbog činjenice da orangutani
sveže otpali sa nekog drveta u rodnoj im vukojebini dolaze
pravo u moj komšiluk i tu podižu svoje raskošne kućerine
opasane visokim betonskim zidovima. Zatim, kada prestanu da
se plaše autobusa i nauče gde da pređu ulicu, puni pohlepe i besa
upadaju na fakultete, u kultne kafiće, predratne kafane,
neprofitne organizacije ili političke stranke i tamo sa svojim
saplemenicima prave klanove i saveze. Ubrzo ih vidiš kako piju
espreso u bašti kafića u kojem si proveo pola života, kako
organizuju tehno žurke na kojima puštaju narodnjake do zore ili
kako na televiziji recituju rodoljubive stihove iz svoje tek izdate
zbirke pesama, baš kao što to, između ostalog, čini i ovaj drčni
lik koji večeras pije na naš račun. Bio sam gotovo rešen da ga
išamaram zbog te sirove bahatosti kojom sebi krči put kroz
život, meni pred nosom, prljajući svojim prisustvom moj rodni
grad, ali me je, kao i uvek, Vojvoda preduhitrio postavivši
Borku naizgled smisleno pitanje:
„A zašto ti, bratiću, lepo ne pišeš rimovanu poeziju pa da te
ceo svet razume?“
„Misliš nešto kao Šantić i Dučić?“
„Ma neee... Nešto u fazonu:
Gajim svinje, pomalo i praci,
’Odi mala da ti dizam kraci...“
„Odvratno.“
„Odvratno? Pa, jeste... Svinje su stvarno grozne životinje.
Dok ih ne serviraju uz kupus salatu i špricer. Tada su već super.“
„Nisam mislio na svinje, već na tvoje otvorene seksističke
aluzije...“
„A, misliš na dizanje kraci?“
„Baš to.“
„Pa šta tu ima loše? Ko je vama pesnicima kriv što nikad
ništa ne jebete?“
„Pa kako čovek da jebe kad je prezauzet odgonetanjem
smisla života i nastanka univerzuma?“, nadovezao sam se
logičnim pitanjem.
Vojvoda se tada zamislio kao da on pokušava da odgonetne
smisao života i nastanak univerzuma. Na kraju je odgovorio u
svom stilu:
„I te su stvari kao važnije od pičke? Idi begaj...“

Dule Palilulac tvrdi pazar.

Prva tura obećanog vinjaka nalazi se napolju u njegovim
kolima, ali on još uvek ne želi da kutije unese u kafanu.
Prvo želi da se dogovorimo.
A to je zamoran proces u kom palilulski šaner pokazuje
zadivljujuću veštinu pregovaranja. Trebalo je da ide u advokate
ili političare, tamo bi napravio karijeru. Siki, koji sedi za istim
stolom i učestvuje u ovim istorijskim pregovorima, cima svoju
stomakliju na eks i unosi mu se u lice:
„Sinko... Ja sam stara koska. Raspitaj se. Mene neće zajebeš.
Ne može od govno da bude pita...“
„Čika Siki, ja tebe poštujem i uvažavam…“, kaže Dule
oprezno i uvlakački. „Ali realno, deset procenata je sasvim
poštena ponuda.“
„Sinko... Svi mi da seremo ukrug ovde, od toj nema ništa da
bude. Ja ti nudim pet. A ti uzni ili ostavi.“
„Video sam kolika je gužva jutros, kladionica dobro šljaka,
nikako ne možete da odete u bulu... A opet, niko neće da ti dâ
vinjak po ovoj ceni.“
„Kradeni vinjak...“, ispravljam ga ja, „... po toj ceni.“
„Pa ni ovo što vi radite nije sto posto legalno“, ne da se on.
„Legalnije je od onog što ti radiš svaki dan.“
„Slušaj, ja sam ovaj vinjak pošteno ukrao i...“
 „Sinko...“, prekida ga Siki, „ja takvi pošteni lopovi s pošteno
ukradenu robu srećem vazdan po ovu kafanu. Ako misliš da si
jedini koji će mi danas ponudi kutije s vinjak po fabričku cenu,
grdno si se zajebao. Ti si samo došô ovde prvi. Prema tome, il’
prihvati našu cenu, il’ si nosi taj tvoj vinjak na buvlju pijacu.“
Vidim, Dule popušta. I njemu je jasno da ne može da se
zavrne jedan Kučkar. Naravno, neće iz prve da prizna, već se još
malo nećka, prolazi minut ili dva i on maše rukom dvojici ortaka
koji ga čekaju napolju, pored auta.
„Utovaraj!“
Nedugo zatim šank Malog raja puni se velikim kutijama.
Dule je ipak zadovoljan poslom, okreće se ka Sikiju i kaže:
„Gazda, može jedno pivo na račun kuće?“
„Može dva“, odgovara Siki i zove kelnera.
Bio je to drugi dan za prijavu takmičara. S obzirom na to da
su se već prvog prijavila šestorica, trebale su nam još dve prijave
pa da zaokružimo listu. Složili smo se da je najbolje da broj
takmičara ne bude veći od osam, što zbog ekonomičnosti, što
zbog sprečavanja eventualne gužve koja može da se izrodi u sve
i svašta... Masovnu tuču, recimo. Kladionica je zaista šljakala
dobro, iako spisak nije bio potpun. Mile Džibra i Sava Ljuštura
već su bili favoriti. Glavni autsajder je, naravno, bio naš drug
Borko Dileja, za koga je kvota bila najveća. Za divno čudo,
našle su se budale koje su uložile lovu i na njega.
Dok stojim u šanku i vadim flaše vinjaka iz kutija, čujem
razgovor za stolom za prijave gde busiju imaju Tuljan i
Vojvoda.
„Žao mi je, ali po statutu takmičenja, pederima nije
dozvoljeno da u njemu učestvuju.“
Skrećem pogled u tom pravcu i vidim mog ortaka kako
razgovara sa omalenim ćelavcem srednjih godina. Prepoznajem
odmah Žiku Bulju. A kako i ne bih? Da se ovde osnuje pederska
republika, Žika bi bio prvi ministar. Nije valjda da i on hoće da
se takmiči? To mu i nije loša ideja, u tarapani koja će da nastupi
sutra kad krene četvrtfinale može lako da pronađe neku srodnu
dušu da mu izbuši dupe.
Prilazim Vojvodi, podižem ga sa stolice i odvodim u stranu
do ulaza u klozet, gde se oseća smrad amonijaka i nečeg što truli
vekovima.
„Po kakvom statutu?“, pitam ga.
„Onom koji sam ja doneo jutros.“
„Je li? A gde ti je taj statut?“
„Zaboravio sam ga kući...“
„Pa kako onda...“
„Lepo! Ja upisujem takmičari i sigurno neću među svi ovi
pošteni domaćini ljudi da ubacim jednog dupekoljača.“
„Pa dobro, kakve veze ima to što je čovek homoseksualac?“
„Nije on homoseksualac! On je matora pederčina!“
„Šta te zabole za to? Bitno je da ekipa bude što raznovrsnija.“
„Šta? Da nećeš možda i sidu među takmičari?“
„Ajde, ne lupaj, ’leba ti…“
Ne stižem da izgovorim ovu rečenicu do kraja, Žika Bulja se
oglašava svojim tanušnim sopranom.
„Mali... Vidim da ima mnogo frustracije u tebi“, kaže on
Vojvodi. „Da nisi ti možda jedan od naših?“
Vojvodina faca menja boju iz jarkocrvene u kreč-belu. Kreće
ka Žiki i počinje da urla:
„Marš napolje! Marš u pičku materinu, sve ti jebem
pedersko! Vidim li te još jednom ovde, ima da ti nabijem
bejzbol palicu u bulju!“
„Bolje nemoj!“, dobacuje neko od alkosa za šankom. „Možda
mu se svidi!“
 Žika, zbunjen, uzmiče ka vratima, jer Vojvoda peni kao
pobesneli pitbul.
Grabim Vojvodu za kragnu teksas jakne i povlačim ga nazad.
Počinje da se batrga i breca, ali držim ga dovoljno čvrsto da ne
može da se otme i napravi neko sranje. Dok se bukvalno rvem s
njim, okrećem glavu ka pederu koji nas zgranuto gleda.
„Šta bleneš, moronu?! Beži odavde, pizda ti materina!“
Žika okreće svoje negovano pedersko dupence i zavidnom
brzinom izleće iz Malog raja praćen grohotom pijane publike.
„Što me nisi pustio da mu nadujem pičku?!“, urla Vojvoda na
mene.
„Zato što hoću da za vreme takmičenja budeš ovde, a ne u
istražnom.“
„E, baš ti fala što tol’ko brineš za mene. Car si.“
„Ne seri, nego nastavi da radiš svoj posao...“
„I ’oću! Pod uslovom da me ne ometaju raznorazni borci za
prava pedera.“
Pola sata kasnije sve flaše vinjaka bile su izvađene iz kutija i
poređane na kičastu stalažu iza šanka. Bio je to veličanstven
prizor, lep u svojoj primitivnoj raskoši. Bacio sam pogled do
Vojvodinog stola za prijavu da vidim šta se događa i tamo
spazio još jedno poznato lice.
Rufi je svirao ritam gitaru u bendu Kraš ekspres, koji je ime
dobio po pevačevom omiljenom napitku iz detinjstva. Jedino su
im pesme bile gluplje od imena grupe. Svojevremeno je radio
kao dispečer u SUP-u i tu svoju karijeru krunisao ne baš
prijatnim, ali u gradu veoma čuvenim incidentom.
U Medoševcu, odmah do vojnog aerodroma, nalazi se
legendarna kafana Stjuardesa. Tamo su uvek zalazili sumnjivi
likovi, šljam sa pedigreom, a društvo su im pravili padobranci iz
čuvene 63. brigade, čije je boravište bilo praktično u komšiluku.
S vremena na vreme, dolazilo bi do čarki između meštana i
pripadnika te najelitnije ekipe specijalaca koje bi se neretko
završavale masovnim tučama. Jedne večeri, kada je bila
Rufijeva smena, desio se sličan hepening i on je, kao revnosni
službenik narodne milicije, uputio patrolu pravo u Stjuardesu a
da im prethodno nije rekao ko se to sa kim bije.
Sad, zamislite situaciju u kojoj zajebani Medoševčani kidišu
na još zajebanije pripadnike 63. padobranske, sevaju pesnice,
flaše i inventar kafane, i usred celog tog cirkusa upadaju dva
kera uz tradicionalni jurišni poklik:
„Stoj! Milicija!“
Logično, Medoševčani ne vole padobrance, a ni padobranci
ne mirišu mnogo Medoševčane, međutim, i jedni i drugi iz dna
duše mrze jedan drugi soj.
Kljunove.
Dakle, momci su tada prestali da ubijaju boga jedni u
drugima, već su udruženim snagama krenuli na dva murijaša i
toliko ih uneredili od batina da su obojica završili na ortopediji.
Pošto u tom slučaju sve ide po starom sistemu „vuk pojeo
magarca“, kola su se slomila na Rufiju, koji je suspendovan i
prebačen u vatrogasce. Otada baš nije mnogo psihički stabilan
jer su ga tamo navukli na šljivovicu, pa je te probleme lečio
svirkom u pomenutom bendu. Znao je da usred svirke skine
gitaru i skoči u publiku da se izmariše s nekim. Kad su ga posle
pitali zašto to čini, rekao je da je to video od Sida Višiza.
Takođe je voleo da napada članove benda, naročito bubnjara,
kome je jednom prilikom razbio nos jer je ispao iz ritma. Mislio
sam da se smirio, ali me je svojim pojavljivanjem večeras
demantovao. On je bio sedmi prijavljeni učesnik, tako da nam je
falio samo još jedan pa da popunimo ekipu.
Međutim, prošlo je nekoliko sati i niko se nije pojavio.
Nervozno sam cedio svoj jedanaesti vinjak i zurio u masivni sat
na zidu koji je otkucavao jedan posle ponoći. Sedeo sam sa
Sikijem za jednim stolom u uglu, matori mi je pričao neke stvari
o ribolovu i slušao sam ga na jedno uvo. Otprilike u trenutku
kada je Kučkar objašnjavao koja vrsta soma se hvata na živi
mamac, Vojvoda mi je prišao i diskretno promrmljao:
„Imamo osmog takmičara.“
„Stvarno? Eto, sad možeš da kompletiraš spisak.“
„Mislim da neće moći.“
„Zašto? Da nije opet neki peder?“
„Nije.“
„Pa šta je onda?“
„Okreni se i pogledaj. Sve će ti bude jasno.“
Okrenuo sam se. Malj za tucanje kamena ošinuo me je
direktno u čelo.
Bila je od glave do pete obučena u crno. Crne martinke, crne
uske farmerice, crna tunika, crna rokerica... Ispod tunike se
nazirala vojna majica u maskirnim bojama. Duga kosa bila joj je
vezana u rep i padala niz leđa. Plavi pramen, njen osobeni znak,
i tako je bio veoma uočljiv. O ramenu joj je visio malecni crni
rančić. Stajala je u polumraku birtije i delovala je nestvarno.
Krhka figura u izmaglici od duvanskog dima.
„Kiki...“, promrmljao sam.
„Aha“, cinično frknu Vojvoda. „I ona bi da pije vinjak za
džabe.“
„Idi joj kaži da ne može da učestvuje.“
„A na osnovu čega to jedno žensko ne može da učestvuje u
takmičenje?“
„Na osnovu statuta.“
„Kog statuta?“
„Onog koji si napisao jutros i zaboravio ga kući. Idi joj kaži
da se tornja odavde...“
Vojvoda odlazi bez reči do stola za prijave. Ja uzimam čašu
sa vinjakom i trzam je na eks. Osećam se kao mali dečak
uhvaćen u krađi jabuka. Usne mi trnu a stomak se grči. Podižem
ruku i zovem turu za mene i Sikija. Vojvoda se vraća u trenutku
kada kelner stavlja novu čašu vinjaka ispred mene.
„Šta je bilo?“, pitam ga nervozno.
„Ništa.“
„Kako ništa?“
„Hoće da razgovara sa tobom.“
„Aha...“
Ustajem lagano, okrećem se i krećem ka stolu za prijavu.
Napinjem se da budem kul a verovatno izgledam kao jadnik.
Zastajem na par koraka ispred nje.
Čujem poznati glas:
„Tvoj ortak mi kaže da ne mogu da se prijavim.“
„Lepo ti je rekao.“
„Kaže da ti to ne dozvoljavaš.“
„Uh... I to je lepo rekao.“
„Dakle, on je tu da lepo priča, a ti da mudruješ?“
„Tako nekako.“
Napravila je lagani poluokret na petama martinki kao vojnik
koji napušta mrtvu stražu. Odšetala je do izlaza iz kafane. Pratio
sam je.
Zastala je na stepenicama, ispred izlaza.
Gledala me je isto onako kako me je gledala one večeri kad
smo listali njenu svesku sa stripovima. Samo joj je glas bio
drugačiji.
„Hoću objašnjenje.“
„Nema ga.“
„Mora da ga ima. Nisam ovo očekivala od tebe.“
 „Ne znam šta da ti kažem... Jednostavno... Ne mogu da ti
dozvolim da učestvuješ na takmičenju.“
„Zašto?“
„Zato što ti ovde, jednostavno, nije mesto.“
„A šta si mi ti pa da određuješ gde mi je mesto, a? Otac?
Stariji brat?“
„Kiki, molim te, pokušaj da skapiraš... Ne želim da te vidim
kako se s matorim alkosima i propalim slučajevima takmičiš u
ispijanju vinjaka do besvesti.“
„Kog boli kurac šta ti možeš ili ne možeš? Ja hoću da to
uradim i tačka.“
„Zašto?“
„Zašto?“, usne su joj se razvukle u podrugljivi osmeh. „Zbog
kinte, jebote. Zato što mi treba kinta.“
„I ne vidiš bolji način da je zaradiš?“
„Ne. Jer, znaš... Ne mogu da se vucaram s matorcima za
kintu, ne mogu da se trpam s dizelašima za kintu, ne mogu da
pevam narodnjake za kintu, ali mogu da pijem za kintu. Kapiraš
li sad?“
„O... Pa, to je... neviđeno glupo.“
„Ne, to je prirodno. Normalno. To sam ja.“
Vetar je šumio u Čairskom parku iza nje.
„Ne, Kiki...“, glas mi je bio tvrd, nisam imao pojma zašto.
„To nisi ti. To je... nešto... što imaš u sebi. Jesi li se ikad zapitala
zašto se toliko satireš od pića?“
„Ti bi da se radije satirem od kurca?“
„Nisam to rekao.“
„Ali si pomislio. Svi ste vi isti.“
„Vidi... Ne želim da te povredim...“
„I da hoćeš, ne možeš.“ U njenom glasuje bilo dovoljno
ponosa i dovoljno očaja, a onda je dodala staloženo i ravno: „Ja
sam sama, svoja, slobodna.“
„Ne…“, prekinuo sam je u pola rečenice i na neki suludi
način osetio da tačno zna šta ću joj reći. „Ti si usamljena, ničija
i izgubljena. Zato sve to radiš sebi.“
Zurila je u mene poluotvorenih usta, gledao sam u zemlju dok
sam ovo govorio, i pogled mi je još bio prikovan za vrh mojih
starki.
„Nikola...“, promrmljala je. „Znaš šta...?“
Podigao sam pogled. Oči su joj bile dva crna bisera. „Šta?“,
upitao sam oprezno.
„Mislila sam da si ti okej momak. U stvari si neviđena
pederčina. Mislila sam da si ortak, u stvari si pička. I na kraju...
Mislila sam da si muško, a ti si slabić.“
„Stvarno sve to misliš?“
„Da.“
„U redu onda.“
Zurila je iščekujući nešto, verovatno da pobesnim, da je
napičkaram ili joj zavalim šamarčinu. Osećao sam kako je moja
odglumljena mirnoća neopisivo iritira. Grizla je donju usnu
trudeći se da joj pogled ostane uperen pravo u mene. Njene oči,
koje kao da nikad nisu pustile suzu, sijale su u mraku poput dve
zvezde. Napravila je korak unazad, kao da hoće da se pomeri od
nevidljive granice koju smo između sebe upisali večeras. Još
malo me gledala zbunjena i tužna istovremeno, a onda se lagano
okrenula i otišla u pravcu Čaira. Dugi rep njene crne kose
pomerao se levo i desno poput klatna, jedna duga zlatna nit bila
je zapletena u njemu. Svaki korak u kabastim martinkama
odjekivao je u noći poput kuckanja kiše o glatko prozorsko
staklo, poput otkucaja starog časovnika...
Tik... Tik... Tik...
Ostao sam još malo da stojim tako, zagledan u njenu malu
figuru koju guta tama Čairskog parka. Neki hladni vetar počeo
je da duva jače niz pustu ulicu, a meni je došlo da kao Lijam
Galager zapevam:

...and so Sally can wait

she knows it’s too late
as we’re walking on by
her soul slides away

Da, Lijamova Seli će možda sačekati svog dripca u plavo-

belom dresu Sitija, kad ispije pintu točenog i ispuši poslednju
cigaretu, kada se u ponoć u Mančesteru zatvore svi pabovi, doći
će joj, makar u snovima, da joj promeni život i napravi puno
sitne dece. Ali Kiki nema srce mekano kao da je od marcipana i
nije razmažena bogataška ćerka što žudi za celuloidnim
prinčevima i životom iz TV reklame. Kiki je ničija, neljubljena,
nedokučiva... Sada, najdalje i najbliže, više nego što će mi to
ikada biti. I ja treba da pružim ruku ili kažem nešto, ali ne mogu.
Nema pokreta i nema reći.

but don’t look back in anger

Ne, nije se osvrnula.

i heard you say...

I to je nekako bilo u redu.

Kada sam sutradan oko podneva u Malom raju zatekao gomilu

sveta kako se tiska oko ulaza, bio sam prilično iznenađen.
Očekivao sam da takmičenje izazove publicitet, ali ne ovoliki i
ne ovakav. Neke njuške koje sam tu zatekao ni u kom slučaju
nisu se uklapale u alkoholičarsko-uličarski imidž celog
događaja. To mi je bilo sumnjivo, ali sumnje sam ostavio na
ulazu. Čim sam se obreo u birtiji već spremnoj da primi
takmičare, navijače i ostalu bagru, Vojvoda me je obradovao
vešću da se osmi takmičar prijavio pre nekoliko minuta.
„Pa gde je?“, upitao sam nepoverljivo.
„Eno ga dole, u ugao.“
Bacio sam pogled u tom pravcu i za stolom u uglu spazio
visokog tipa čudne raščupane kose kako cedi pivarku od sabajle.
Ispod šarene zeleno-žute trenerke na kojoj je pisalo Jamaica
nosio je dres koji sam odmah prepoznao. Crveno i crno, roso-
neri, Milan.
Samo mi je on falio.
Zvali su ga Mali Milanče zbog toga što je bio sve samo ne
mali. Živeo je na Panteleju, nekoliko ulica od mene, večiti
student filozofije čije su opsesije bile balavice, fudbal i ispijanje
alkohola. Hiljadu puta sam ga video kako pije, međutim nikad
ga nisam video pijanog. To mu je obećavalo dobru prođu, makar
u polufinale takmičenja. Podigao sam ruku u znak pozdrava, a
on mi je uzvratio podigavši pivsku flašu.
Pored šanka Siki je namontirao veliku školsku tablu maznutu
sa otpada. Na njoj su bili ispisani parovi četvrtfinala:

MILE DŽIBRA – SAVA LJUŠTURA

MIKI SVINJA – BORKO DILEJA
RUFI PSI HIĆ – ROĆKO POŠTAR
MALI MILANČE – ZDRAVKO IZELICA

Nazirao se žestok okršaj, naročito kada je u pitanju prvi par.

Radilo se o dva iskusna udarača.
Kladioničari, koji su već uplaćivali kintu kod Tuljana na
improvizovanom šalteru, cenili su da će Miki Svinja da obriše
patos plačljivim poetom Borkom, a da Roćko Poštar ima blagu
prednost u odnosu na živčanog Rufija. Milančeta niko nije
poznavao, pa su svi tipovali na Zdravka Izelicu kao predstavnika
lokalaca sa Čaira. Njegov kum je čak založio svoj ribolovački
pribor ne bi li uplatio što veću sumu. Derbi dana bio je ipak duel
iskusnih pijanaca: Save Ljušture i Mileta Džibre, to mu dođe
kao sudar titana, derbi kola.
Negde oko pola jedan Siki je otvorio vrata kafane i rulja se
stuštila unutra.
Vrlo brzo lokal se ispunio najraznovrsnijim gostima. Od
okorelih krimosa i alkosa, preko pandura u penziji i golubara na
odmoru, sve do večitih studenata i tunjavih štrebera.
Vojvoda je glasno prokomentarisao:
„Jebote, pa ovo je pravi sajam na budale!“
Za šankom sam prekratio dupli vinjak i srknuo malo kafe.
Rulja se gurala oko stola za klađenje dok je Tuljan, netipično
strpljivo za njega, primao opklade i uzimao kintu.
Siki je, kao general koji posmatra bojno polje, sa one strane
šanka merkao svaki kutak lokala ne bi li intervenisao ako se desi
nešto nepredviđeno.
Negde oko pola dva pojavio se i Borko Dileja, vodeći za ruku
dve balavice. Verovatno je tako zamišljao dolazak u „velikom
stilu“. Prvo je prišao da se pozdravi sa mnom, nakon što me je
upoznavao sa te dve namiguše, koje, ruku na srce, i nisu bile
nešto.
Upitao sam ga diskretno:
„Je li, Borko... A ko su ti ove ribe?“
„To su moje muze...“
„Muze?“
„Da.“
„Ma znaš, bre...“, ubacio se tad Vojvoda koji je bio u blizini,
„to su one ribe kojima pesnici pišu pesme, a drugi ih jebu.“
 Borko se nadureno povukao do stola za kojim ga je čekao
njegov takmac Miki Svinja. Kada je stao naspram njega i skinuo
kaput, debelo govedo je samo prezrivo frknulo iskazujući tako
svoju nadmoć.
Miki Svinja je dobio ovaj fini nadimak prevashodno zbog
svog karaktera koji je bio... svinjski. Bio je na glasu kao lik koji
bi rođenu majku prodao za pola kila zidarske salame. Tu i tamo
bi mu neko ispeglao rebra zbog krađe ili prejebotine, ali on je
spadao u ljude pokvarene u samoj srži karaktera, tako da ga bilo
kakve i bilo kolike batine nikad ničemu nisu naučile. Od njih je
postajao samo malo tvrđi i malo veća svinja.
Tačno u 14.00 Siki Kučkar je lupio dvaput u metalno zvono
maznuto iz obližnje osnovne škole i tako označio početak Prvog
svesrpskog takmičenja u ispijanju vinjaka.
Pravila su bila jednostavna. Za svakim stolom stajala su po
dva iskusna alkosa koje je delegirao organizator. Njihova
zaduženja su bila prosta. Prvi (onaj kome su se manje tresle
ruke) sipao bi takmičarima vinjak trudeći se da svakom sipa
podjednako, a drugi bi udarao recke u mali tefter, trudeći se da
ne zabušava. Pobednik bi, naravno, bio onaj takmičar koji popije
više čašica. Prosta stvar.
Početak, iako obeležen grajom već dobrano pripite mase koja
je glasno bodrila favorite, nije doneo ništa posebno zanimljivo
jer su se takmičari tek „zagrevali“ prvim vinjacima. Sedeo sam
na kraju šanka i ispijao piće. Prišao mi je Vojvoda i
prokomentarisao cinično:
„Kako gi ljuštiš, ti vinjaci, mogo si se i ti prijaviš na
takmičenje.“
„Aha...“, promrmljao sam odsutno.
Mislio sam o Kiki.
O tome kako sam je sinoć oterao odavde. O načinu na koji je
otišla. O onome šta je rekla. O njenom dugom repu crne kose. O
šarenim stripovima u maloj svesci sa kožnim koricama. Neka
čudna praznina mi se otvorila u grudima.
A ja sam, budala, mislio da mogu da je popunim ako popijem
dovoljno pića.
Iz mrtvila me je trgnuo Siki.
„Sinko!“, dreknuo je. „Ajd izađi napolje. Čekaju te neki
ljudi.“
„Koji ljudi?“
„S televiziju.“
„S kakve, bre, televizije?“
„S onu državnu. Iz Beograd. ’Oće da im daš izjavu.“
„Izjavu? U vezi s čim?“
„U vezi s takmičenje.“
„Pa što ti ne ideš da im daš tu izjavu? Ti si gazda.“
„Sinko, ne mo’ sereš klanfe... Gde ću ja ovakav štrokav i
nikakav da dajem izjavu za Dnevnik? Ti si mlad, lep i pametan,
dušu si dao za slikanje sas kameru. Ajde... Vuči dupe napolje.“
Slegnuo sam ramenima i krenuo ka izlazu.
Čuo sam Vojvodu kako viče za mnom.
„Zlatni, čekaj mene! ’Oću se i ja slikam za Dnevnik!“
Ekipa sa nacionalne televizije čekala nas je odmah ispred
ulaza, na trotoaru. Novinarka u kratkoj suknji, plavuša dugih
nogu i lica ozbiljnog kao da prenosi komemoraciju povodom
smrti nekog od očeva nacije, krenula je na mene onim
mikrofonom kao da hoće da me natera da ga progutam. Pratio ju
je kamerman nanišanivši nas objektivom kao snajperom.
„Jeste li vi organizovali ovaj događaj?“, upitala je žustro,
njene tanke crvene usne jedva da su se micale dok je izgovarala
reći.
„Jesmo“, priznao sam.
 „A zašto?“
„Molim?“
„Zašto ste ovo organizovali?“
„Ne razumem pitanje.“
„Takmičenje u ispijanju vinjaka. Kakav je njegov značaj?
Kako će unaprediti lokalnu zajednicu? Kakav je njegov uticaj na
društvo uopšte?“
Zurio sam prvo u nju, pa u onaj objektiv kamere kao u oko
Velikog Brata. Je l’ hoće da joj odgovorim na sva ova pitanja
odjednom ili samo želi da me zbuni? Pošto nisam znao šta tačno
da joj kažem, rešio sam da malo dobijem na vremenu.
Mislio sam da ću to najbolje učiniti ako se pravim pametan.
„Svi znamo da je boks plemenita veština, je l’ tako?“,
uzvratio sam na masu glupih pitanja još jednim takvim. „Znate
ono: dva bilmeza uđu u ring i lupaju se pesnicama u tikve dok
jedan od njih ne poljubi patos. Pucaju arkade i vilice, lipti krv na
sve strane, publika urla i psuje majku... Prava sportska
atmosfera... Eto, kao što je i boks plemenita veština tako je i
vinjak plemenito piće. Nije preterano jak, samo 19 gradi, pakuje
se u fine boce, koristi se kao sastojak u koktelima, ima ga kako u
ekskluzivnim kafićima tako i u najgorim rupama, piju ga svi, i
muškarci i žene, i sirotinja i bogatuni, i staro i mlado... A
posebno bih istakao da su generacije alkosa odrasle uz njega...
Znate... Kao uz eurokrem...“
„Eurokrem?“
Tada sam shvatio da sam se zajebao. U glavi je već počela da
mi se vrti reklama u kojoj kamera lagano ulazi u neku zapuštenu
birtiju iz čije unutrašnjosti trešti neki Sinanov evergrin. Kroz
maglu od duvanskog dima i otrovnih isparenja sa škare, vire
zgužvane face lokalnih alkosa, a svaki od njih drži čašu vinjaka
u ruci. U tom trenutku u kadar uleće euforična pijandura i uz
širok bezubi osmeh radosno kliče: Za generaciju koja raste!
Užasno.
Međutim, Vojvoda se tu upliće u nameri da spase ovaj
razgovor:
„Nikola u stvari hoće da kaže da mi želimo da utičemo na
mlade.“
„Kako mislite da će sve ovo da utiče na omladinu?“, uporna
je novinarka.
„Pa u tome je poenta. Mi ovde hoćemo da pošaljemo poruku
omladini...“
„Kakvu poruku? Da se odaju alkoholizmu?“
„Ma ne. Baš naprotiv! Mi ovim takmičenjem hoćemo da
kažemo mladima: ako preterujete u piću, postaćete isti kao ova
fukara unutra…“
Novinarka je ćutala nekoliko dugih sekundi, zatim vratila
mikrofon nazad i značajno rekla:
„Aha...“
Osetio sam se kao klinac uhvaćen u obližnjem dragstoru kako
krade čokoladice.
„U redu, gospodo. To bi bilo sve. Hvala vam na saradnji.“
Njeni zaslepljujuće beli zubi blesnuli su kad nam je uputila
službeni televizijski osmeh. Spakovala je mikrofon u torbu na
ramenu, a zatim su ona i njen kolega napravili nalevo krug i
odšetali niz ulicu, ostavljajući nas na ulazu u Mali raj,
nedorečene i zbunjene.
Vojvoda je tada rešio da opet progovori i, kao po običaju, nije
rekao ništa pametno.
„Je li, priki...“, promrmljao je zbunjeno. „Je l’ ovo znači da
će budemo na Dnevnik?“
„Aha“, klimnuo sam glavom. „I to u crnu hroniku.“
Bilo je tačno šest sati po podne kada je Borko Dileja ustao sa
stolice i počeo nerazgovetno da recituje stihove neke svoje
pesme. Pokušao sam da pohvatam neku od tih isprekidanih
mudrih misli, ali mi nije išlo.
„O, gordosti... Hoćeš li dati prolećni dan?“
Miki Svinja, i sam prilično načet alkoholom, na jedvite jade
je podigao glavu i začuđeno ga pogledao.
„Student... Koj’ ti je kurac?“
Borko Dileja je razrogačio i inače buljave oči i nastavio još
teatralnije:
„Eh, da mi je jedna reč... Suštastvenosti naša, kuda vodiš ove
samrtne čase?“
„Ovaj je gotov...“, reče mi Vojvoda. „Kaži sudijama da
proglase Mikita Svinju za pobednika.“
„Što?“, pobunio sam se. „Pa vidiš da je Borko još na
nogama.“
„Pa na nogama jeste... Ali mu je mozak otišô u aut. Ispada da
ga je Miki Svinja pobedio tehničkim nokautom.“
„Ako Borko nastavi da loče, znači da je još u igri. Nemoj
unapred da ga otpisuješ.“
„Je l’ ti to navijaš za ovog debila?“
„Jok. Samo hoću da se radi po pravilima.“
„Po ta tvoja pravila, ovog bi trebali da vode u hitnu pomoć na
ispiranje i glukozu.“
Borko se, ipak, držao.
S nogu je trgnuo još jedan vinjak i nastavio da bulazni.
Mikiju Svinji to baš nije bilo pravo jer je jamačno očekivao da
će lakše pobediti nadobudnog poetu. Namrštio se i eksirao svoj
vinjak. Borko je nastavljao sa recitovanjem potpuno nesvestan
vremena i prostora.
„Čašu ovu dižem... U ime svih krvavih filadendrona... U
vrtovima rajskim... Gde moja duša napaćena ishodište traži...
Ishodište praiskona kosovskoga!“
„Uuuuu, jebote!“, oduševljeno kliče Vojvoda iza mene. „Ovo
ko kad su nam u osnovnu dovodili pesnika i guslara da ih
slušamo u fiskulturnu salu! Samo još luđe!“
„Let je Ikarov... Tugo moja tužna... Jedino što nam
preostaje…“, zaključio je Borko i oborio još jedno vinjače. I
dalje je stajao, što je Mikija prilično nerviralo.
„Sedi, be, dole, student...“, mrmljao je debeli mučeći se s
novom čašicom. „Nije ti ovo fakultet... I onaj amfi... amfo...
amfotetar!“
Borko je prihvatio ponovo napunjenu čašu i podigao je
nazdravljajući:
„Ova čaša vina ruj noga...“
A onda se ukočio. Kao da ga je neka zla veštica vradžbinom
pretvorila u kameni kip. Stajao je tako par sekundi, pogleda
staklastog i lica čiji je izraz odavao popriličnu količinu
zbunjenosti.
„Ova čaša!“, dreknuo je još jednom. „O... O... 0...“
„Oho-ho...“, zlobno se kliberio Vojvoda. „Tol’ko mu beše.
Sad će poljubi patos.“
Borko se ipak držao, stezao je čvrsto onu čašicu vinjaka kao
jedinu preostalu sponu sa svetom oko sebe i pokušavao da
dovrši započeti stih:
„O... Oooooo... Ooo...“
A onda je pao unazad, kao klada. Da ga jedan gost nije
pridržao, razbio bi glavu o radijator. One dve šmizle s kojima je
došao pritrčale su i pokušale da ga podignu. Nekako su ga
odvukle do šanka, gde ga je Kučkar polio bokalom hladne vode.
„Šta je, student?“, upitao ga je zajedljivo. „Neće slonče u
lonče, a?“
 Miki Svinja je bio toliko pijan da nije mogao ni da likuje kad
ga je sudija proglasio pobednikom. Samo je tiho promrmljao:
„Jebem mu sve studentsko... Ubio sam se ko govedo.“
Tako je Borko okončao svoj nastup na takmičenju i,
žargonom fudbalskog komentatora rečeno, izborio častan poraz.
Na ostala tri stola i dalje se vodila ogorčena borba. Mile
Džibra i Sava Ljuštura opušteno su ćaskali trseći vinjake, Rufi je
nešto urlao na Roćka Poštara, koji je blago nasmejan klimao
glavom i ispijao vinjake.
Najveća gužva bila je oko stola za kojim su sedeli Mali
Milanče i Zdravko Izelica.
Suprotno svim predviđanjima, Milanče je izgleda bio u blagoj
prednosti. Sedeo je zavaljen u stolicu, cevčio svoje vinjake sa
neobičnim entuzijazmom i razgovarao sa radoznalcima
okupljenim oko njega. Njegov takmac Zdravko Izelica nije bio
toliko raspoložen, s obzirom na to da mu je postajalo jasno da se
baš njemu zalomio najtvrđi orah.
Izelica je likom i delom podsećao na matorog pacova i bio
poznat po tome što je mogao sam da pocepa litar domaće za
doručak. Iako je nedavno prevalio četrdesetu, izgledao je kao da
ima šezdeset godina. Koža mu je bila tamna, gotovo crna, i
smrdela je na duvanski dim i beli luk, oči sitne, sa ogromnim
podočnjacima, a kosa proređena i prošarana sedim vlasima. S
obzirom na telesnu konstituciju, mogao je neverovatno mnogo
da pojede. Kažu da je jednom prilikom, za neku proslavu Prvog
maja, slistio čitavo prase, otad je i vlasnik upečatljivog nadimka.
Za razliku od većine totalnih gubitnika koji su trulili u Malom
raju, on je bio prilično situiran. Pre petnaestak godina država je
od njega otkupila par njiva da na njima izgradi neku propalu
fabriku. Od te love Zdravko je kupio tri lokala i nadalje živeo od
rente.
 Imali smo, dakle, prvog polufinalistu, koji se tog mesta
dokopao neočekivano teško. Dok je primao čestitke, Miki Svinja
se klatio kao rasklimatani saobraćajni znak na vetru. Za to
vreme, Borka su potovarili u taksi koji ga je odvezao u
nepoznatom pravcu.
Neko je pozvao i muzikante, tako da su pola sata kasnije u
Mali raj upali Cigani predvođeni legendarnim violinistom
Jaškom i podigli atmosferu do usijanja. Alkohol se točio u
potocima, a Siki je samo stajao za šankom i trljao ruke. S
vremena na vreme pozvao bi svoju ženu kod kuće da proveri da
li je nahranila kučiće:
„Rekao sam ti da im staviš B proteine, a ne one druge! Je l’
znaš ti azbuku? Posle A ide B, pizda ti materina! Za koji kurac
sam te slao u večernju školu?!“
Prvi dan takmičenja se otegao, da čovek ne poveruje koliko
ljudi mogu da popiju. Pošto nije bilo nikakvih vremenskih
ograničenja, takmičari su gustirali pića bez žurbe. To je u neku
ruku i odgovaralo Sikiju i Tuljanu jer im je kafana sve to vreme
bila puna a Jaško i ekipa su svojim kafanskim standardima terali
prisutne da loču do iznemoglosti. Učinilo mi se u jednom
trenutku da se pravo takmičenje u ispijanju vinjaka događa za
šankom i drugim stolovima, a ne tamo gde su bili takmičari.
Na kraju se i to desilo.
Negde oko pola devet nestalo nam je vinjaka.
Siki se nije mnogo potresao zbog toga, već je odmah
telefonirao Duletu Palilulcu.
„Alo? Je l’ to Palilula? Zovem iz civilizaciju. Dušane, treba
mi još vinjak... Da. Popilo se. Ne veruješ? Pa spusti se odozgo iz
tu tvoju zabit pa se sam uveri. I ponesi mi još koji karton.
Molim? Ne kurton! Karton! S vinjaci, soklendžo! Kol’ko? Sve
što imaš. Aj’ zdravo...“
 Dule Paliluac je bio vrlo ažuran, kao i obično kada je živa
lova u pitanju. Pojavio se u Malom raju za nepunih pola sata.
Vojvoda, prilično pripit, startovao ga je već na ulazu i počeo
sa smaračinom.
„Bre, što si brz, Dule. Kako si došô? Autom?“
„Ma jok. Ringišpilom!“
„E, baš si duhovit... Sa’ ću te odobrovoljim s jednu pesmu...
Evo ga Jaško Ciganin s ovi njegovi džambasi, sa’ će ti na uvce
otpeva onu meraklijsku: A ja stari Palilulac, svima rado pušim
kurac.“
Dule je istovario još pet kartona ispred kuhinje, a onda mi se
pridružio kod šanka. Veštim pokretom ruke smotao je u džep
svežanj novčanica koje mu je dao Siki i ne izbrojavši ih.
„Šta piješ?“, upitao me je.
„A šta misliš?“
„Dete! Daj dva vinjaka. Dupla.“
Kucnuli smo se. Razmenili par kratkih rečenica o nebitnim
stvarima kao što su zdravlje, sreća, posao i bračno stanje. A
onda je razgovor krenuo u pravcu malo smislenijih stvari.
,Je l’ ovo tvoja ideja?“, upitao je.
„Misliš na takmičenje? Jeste.“
„Izgleda pomalo... Montipajtonovski.“
„To već nije moja ideja.“
„Nego se dogodilo samo od sebe, a?“
„Baš tako.“
„Takav ti je ovaj grad. Najbolje, najgore i najluđe stvari
događaju se nekako... slučajno.“
Iznenada, u jednom delu kafane masa je počela da se komeša.
Nedugo zatim, neko je počeo da urla kao da ga deru naživo:
„Ne može to tako, bre! Nema! Mene ste našli da prejebujete,
stoko dzudzanska!“
 Siki izroni iz mase i stade iza šanka. Prvo je trgnuo jednu s
nogu, a onda se prihvatio telefona. Onaj isti je i dalje urlao:
„Imam kući kalašnjikov i sto dv’aes’ metka! Sve ću vas
pobijem, u usta vas jebem raspala!“
Nagnuo sam se ka Sikiju i diskretno upitao:
„Ko je ova budala što galami?“
„Rufi. Malo ga vinjak poterao na mafiju“, reče Kučkar mirno,
ne dižući pogled. „Sad će to sredimo.“
„Zoveš muriju?“
„Ma jok. Ludnicu.“
Tako je i Rufi Psihić završio učešće u takmičenju. Ekipa u
belim mantilima pojavila se veoma brzo nakon Kučkarevog
poziva.
Ljubazni neki ljudi.
Dvojica trokrilnih šifonjera predvođena spečenim tipom kog
je Siki oslovljavao sa „Doco“. Dok su on i Kučkar stukli po piće
za šankom, Frankenštajnova deca su spakovala Rufija u onu
modernu košulju što se zakopčava na leđima i izveli ga iz
kafane.
Siki je, malo zatim, ispraćajući svog starog druga trajno
zaposlenog u mentalnoj instituciji, setnim glasom
prokomentarisao:
„Eh, da su nam i druge državne službe uređene kao ova vaša,
gde bi nam bio kraj...“

Sledeći koji je ispao iz igre bio je Sava Ljuštura. Mile Džibra ga

je pobedio za prsa. I to ne zbog toga što ga je natpio, već zato
što je u kafanu upala Savina žena.
Bila je to tetka koja je građom podsećala na osrednjeg
kubanskog boksera.
 Razgrnula je par likova na ulazu i prošetala se kroz masu
pravo do stola za kojim su njen muž i Mile Džibra delili vinjački
megdan.
Tresnula je nešto prljavo i metalno na astal i zaurlala:
„Dok ja kući rintam, ti ovde ločeš s ološi, pizda ti materina
pijana!“
„Ali, maco...“, guknuo je Sava.
„Šta je ovo?“, upitao je neko od gostiju upirući prstom na
kamencem nagrizen duguljasti metalni deo na stolu ispred
takmičara.
Savina žena je tada dograbila tu metalnu džamutku i tresnula
radoznalca njome u tikvu.
„To sam danas izvadila iz veš-mašinu! Pogledajte! Sve ga
izeo kamenac! Zarđalo! Raspalo se! A još prošli mesec sam mu
rekla da pozove majstora!“
„Maco...“, mrmljao je Sava. „Rekli su mi da kupim novu.
Mnogo je propala.“
„Propala sam ja pored tebe alkoholičara. Vuči se kući,
stoko!“
Jedan od „sudija“ prišao je Savinoj ženi i pokušao da je
urazumi rekavši nešto u fazonu „gospođo, ovde se odvija
takmičenje“. Povukao se nazad kad je i na njega zamahnula
metalnim delom koji je držala u ruci.
„Nemoj da mi se mešaš u brak, majmunu nevaspitani!“,
dreknula je i onda se okrenula ka Savi. „A ti, polazi!“
Pokunjen i bez reći Sava se ćutke pridigao sa stolice i u
pratnji životne saputnice napustio Mali raj otišavši u svoj Veliki
bračni pakao. Kada su izašli, kafanom se prolomio smeh
izmešan psovkama lokalaca koji su se kladili na Ljušturu.
„Znao sam da je papučar, u usta ga jebem!“, urlao je lik
pored mene i cepao svoj listić za klađenje.
 „Šta ćemo sad?“, zbunjeno je pitao Tuljan.
„Tehnički nokaut!“, viče jedan.
„Diskvalifikacija!“, viče drugi.
„Da popijemo još po jednu!“, viče treći.
Siki je ovu dilemu razrešio po kratkom postupku proglasivši
Mileta Džibru polufinalistom.
Onima koji su se bunili tražeći uložene pare nazad poručio je
da mogu da idu da ih traže od Savine žene.
A onim najupornijim nonšalantno je rekao da mogu slobodno
da mu se napasu muda.
Ostali su tako, za stolom u uglu, odmah ispod uramljenog
portreta Josipa Broza Tita, kao poslednji četvrfinalni par, Mali
Milanče i Zdravko Izelica.
Delili su težak megdan. Što bi rekô narodni pesnik: jetra na
jetru, junak na junaka...
Situacija je bila zidarskim ekserom zakucana u status quo,
kao da za dvojicu takmičara nije postojalo vreme. Umesto njega,
tekao je vinjak niz suva grla, kroz želudac i vene pravo do ono
malo mozga što nam je svima preostao u glavi.
Nisam ni primetio kada me je stiglo.
Odjednom, neka čudna utrnulost zgrabila mi je udove i razlila
se po telu. Gotovo da nisam mogao da mrdnem. Usta su mi bila
suva, a u njima jezik, otvrdnuli komad nečeg mrtvog. Vidik sa
istaknutog mesta za šankom iznenada je pukao poput
novogodišnjeg vatrometa i najednom mi se učinilo kao da sa dva
para očiju gledam neku ludu bioskopsku predstavu u kojoj stvari
nisu samo mrlje ne belom platnu već imaju svoju boju, miris i
oblik.
Buljio sam u tu čudnu, alkoholom izopačenu stvarnost,
omamljen od vinjaka i umora, u taj zakrivljen prostor i lica
zamućena do neprepoznavanja. Neko mi se drao blizu levog
uva:
„Ajde, tresi to do kraja! Pičkooooooo... Jeeeed-naaaaaa...“
„Ajdeeeeeee... Još jednom...“
Još jednom
Opet...
i opet...
i opet...
Senke su se nadvijale nad stolovima i igrale po zidovima
Sikijeve kafane, bezimena čudovišta, na vrtešci koja juri sve
brže i brže, na brodu od natrulih dasaka koji se ljulja... S
vremena na vreme, neko bi mi prišao i tada bih čuo glas, mutan i
miljama udaljen eho:
’Si dobro?
Podizao bih čašu da nazdravim. Ni sam ne znam zašto ni
kome.
Ahaaaaaaaaaaaa... Nikaaaaaaaad boooooljeeeee...
Tren potom sve staje.
I tone u mrak.

Vojvodino lice izranja iz tog mraka. Dok me drma svojim

ručerdama, stvarnost i san još uvek su sijamski blizanci. Telo ne
želi da me sluša, previše je zatrovano alkoholom, nikotinom,
grižom savesti, kajanjem. Pokušavam da ustanem sa stolice, ali
noge odbijaju da se pokrenu, zato se samo naslanjam na laktove
pridržavajući glavu šakama. Zenice mi se pune škrtom,
žućkastom svetlošću, polako prepoznajem sumračnu
unutrašnjost Sikijeve kafane, stolice podignute na stolove,
nogare koje štrče ka plafonu. Negde sa one strane prozora mrak
caruje pustim čairskim ulicama. Za trenutak mi se čini kao da u
njemu vidim tanušnu figuru koja se udaljava i dugi rep tamne
kose kako se klati na vetru...
Onda se setim gde sam i promuklim glasom pitam Vojvodu:
„Koliko je sati?“
„Jedan.“
„Jedan?“
„Aha. Posle ponoći.“
„U jebote... Ko je pobedio?“
„Zdravka Izelicu je pre dva sata odvezla hitna pomoć.“
„Stvarno?“
„Jašta. Zamalo da rikne.“
„Ne bi bila neka šteta...“
„To i Siki kaže.“
„A Milanče?“
Vojvoda ćutke pokaza palcem preko ramena.
Sa ogromnim naporom se okrećem i vidim za stolom Malog
Milančeta kako sedi sa Sikijem i Tuljanom. Pozdravlja me
dižući flašu piva.
Klimam glavom pa se opet okrećem ka Vojvodi. „Zdravko je
hteo da rikne a ovaj posle svega cuga pivo?“
„Aha...“, sleže on ramenima. „Ovo mu je treće.“
„O, jebem ti... Sutra zovem neki medicinski institut... Ovo je
za Ginisa.“
„Što, be? Možda čovek ima jak želudac.“
„Da, da... I koloniju osmih putnika u njemu.“
„’Oćeš kafu?“
„I sodu bikarbonu... Rastopljenu u pola litra vode. I limun...“
„Još nešto?“
„Suni mi i jedan vinjak.“
Napuštamo Mali raj negde oko pola dva, Vojvoda insistira da
pozovemo taksi, ali ja odbijam. Šetnja po svežem vazduhu zna
da okuraži alkoholom zatrovan organizam. Dok se vučemo
pustim čairskim ulicama, presekavši pored kafane Vidovdan ka
Dušanovoj, Vojvoda baljezga o tome kako su svi u Kučkarovoj
ekipi zreli za ludaru i kako nikad, ni na jednom mestu, nije video
toliko alkosa po metru kvadratnom.
Takođe se žalio da konobari prave tanak špricer i
najverovatnije razblažavaju vinjak.
Kada smo izbili na legendarnu Dušanovu ulicu, tačno na
raskrsnici kod kafića Imidž moj ortak se setio da, za promenu,
kaže i nešto pametno:
„Ajmo kod Mićka na burek, ja častim.“
Odvukli smo se do Voždove ulice i kod Mićka, u maloj radnji
preko puta Sremčeve gimnazije, pazarili po dve četvrtine i king
sajz jogurt od pola kile. Nekada, u devedesetim, kada sam imao
običaj da sa društvom obilazim znamenite niške kafane u potrazi
za jeftinim pićem i dobrom atmosferom, svako veče bismo
završavali jedući masan burek u sitne sate ispred ulaza u
Umetničku školu, koja se nalazila nedaleko od Mićkove radnje.
Ovog puta smo Vojvoda i ja bili suviše lenji da idemo do
susedne ulice, pa smo zato samo prešli preko puta i smazali
svoje sledovanje u dvorištu gimnazije, sedeći na stepeništu
ispred masivnih drvenih vrata.
Kući sam se dotaljigao nekih pola sata kasnije, na brzinu sam
se svukao i skljokao u krevet. Kao po komandi, posegnuo sam
za dalj inčem i upalio televizor. Dok sam šaltao kanale, pred
očima su mi promicale šarene slike virtuelnog i realnog sveta.
Spotovi turbo-folk zvezda, repriza neke političke emisije u kojoj
je debeli lik sa ružičastom kravatom svog protivnika nazvao
„steonom žabom“, zatim neki blesavi Irac koji se rve sa
krokodilima, prefinjene reklame za uloške sa anoreksičarkama
koje mogu da izvode piruete zahvaljujući tome što im je među
nogama nešto meko što dobro upija plavu tečnost... Na MTV 2
grupa satanista maskirana u hevi-metal bend svira glupavu stvar
na megadistorziranim gitarama, dok na prvom programu
nacionalne televizije Nedeljko Bilkić u srčanom izvođenju
evergrina „Ima jedna krčma u planini“ po ko zna koji put
iskazuje svoje oduševljenje poprsjem krčmarice Mare. Uspavao
sam se u trenutku kada je debeljko u tradicionalnoj srpskoj
nošnji krenuo da u frulicu svira „Žikino kolo“...
Probudio sam se vrlo rano, negde oko pola osam, što mi se
uvek dešava kada se uveče napijem. Televizor koji je ostao
upaljen i dalje je emitovao program nacionalne televizije, ovoga
puta jutarnji. Leškario sam u krevetu nekih pola sata, odgledavši
reportažu o liku iz Grocke koji je pripitomio majmuna
gologuzana i najnovije vesti koje su obilovale terminima tipa:
tranzicija, integracija, inflacija, masturbacija...
A onda, sasvim nenadano, uz veoma kratku najavu voditelja,
na ekranu se pojavila meni vrlo poznata čairska ulica i slika
lokala iznad čijeg ulaza je pisalo Mali raj. Dok je kamera
rutinski usnimavala spoljašnost i unutrašnjost Sikijeve kafane,
novinarka je ravnomerno saopštavala sve bitne i nebitne
činjenice o našem takmičenju. Delovalo je pomalo nadrealno,
kao da je reportaža rađena u Diznilendu.
Prilog je trajao neka dva ili tri minuta i po tonu i sadržaju
pratećeg komentara zaključio sam da ljudi sa televizije i nisu
preterano oduševljeni time što mi radimo u Malom raju,
naprotiv. Na samom kraju reportaže, kao nekakva poenta
čitavog priloga, samo nakratko, pojavile su se Vojvodina i moja
faca, a novinarka je iz offa suptilnim glasićem zacvrkutala:
„Ako preterujete u piću, postaćete kao ova fukara ovde!“
Šta da kažem?
Bio sam stvarno srećan...
Nije mala stvar kad te citiraju na nacionalnoj televiziji.
Neupadljiv i pomalo pogrbljen, osvrćući se levo i desno kao da
namerava da mazne pikslu ili nešto od inventara, lik u
poodmaklim srednjim godinama ušao je tog popodneva u Mali
raj. Seo je za sto u uglu, pažljivo i dugo šarao očima po birtiji i
njenim gostima i nakon što je od konobara naručio kafu i kiselu,
izvadio iz džepa jakne blokče i olovku i počeo nešto da zapisuje.
„Ej, Zlatni…“, cimao me je Vojvoda za rukav, glas mu je bio
pomalo sumnjičav a pomalo zaverenički.
„Šta je?“, upitao sam nevoljno osećajući kako mi eho
sopstvenih reći odjekuje u glavi natekloj od mamurluka. „Onaj
tamo...“
„Koji?“
„Onaj tamo, u ugao... Što pije kafu.“
„Da. Vidim ga. Šta s njim?“
„Sumnjiv mi je.“
„Stvarno? A što? Nije naručio kilo-kilo i šopsku?“
„Ma ne to... Mislim, u redu... Naručio je kafu i kiselu vodu,
al’ šta ga ja znam, možda je čiraš? Vidiš ga kako se užuteo?“
„Vidim. I šta s tim? Imaš nešto protiv čiraša?“
„Ma neeeee... Kažem ti da mi je poznat. Čini mi se da sam ga
vidô onomad na televiziju. Podseća me na nekog...“
„Je li? Na kog to?“
„Nisam siguran...“
„Evo, ja ću da ti kažem ko je. To je onaj pisac što je prošle
godine dobio prestižnu nagradu Šećerane iz Vršca.“
„Nije valjda? Gledaj ga samo na šta liči, a znaš kakve su mu
knjige? Seks, droga i rokenrol.“
„Knjige su mu okej.“
„Ajde?“
„Da, ja to znam jer sam ih za razliku od tebe čitao.“
„Čitao sam gi i ja... Onomad. Svraćao Dule Palilulac i doneo
mi kamaru knjige. Neki narkoman se zajebao, pa umesto
apoteku, obio knjižaru.“
„Ti si, izgleda, još pijan od sinoć.“
„Možda i jesam, al’ pogledaj onog... Piše nešto u blokče.“
„Pa nek piše. To mu je posô.“
„Jeste. Posô... Napiše lepo šta je vidô pa – fuć! Pravo u SUP.
I onda se posle sat vreme pojavi interventni vod da naruči tri’es’
ćevapa i polomi pokoju pičku...“
„Ti si stvarno još pijan... Čovek očigledno skuplja građu za
svoju novu knjigu.“
„Skuplja on građu da nas lakše ućorkira. To je, bre, pandurski
taster. Garant!“
„Ej, stvarno si prolupao... Neću više da razgovaram sa tobom.
Idi popij i ti jednu kafu i kiselu vodu. Dovedi se u red, da malo
ličiš na čoveka.“
Vojvoda tada, na moje iskreno iznenađenje, ućuta i stade da
odmerava pisca pogledom iskusnog lovačkog kera.
Nedugo zatim Siki se pojavi na ulazu Malog raja noseći u
rukama kutiju s novim čašama. Probivši se kroz redove stolova,
dođe do nas i položi kutiju na šank. Obrisa znoj sa čela, a onda,
sa izrazom na licu u kome je bilo dosta prekora, pokaza prstom
na pisca u uglu i upita nas:
„Ko je pustio ovu drukaru u kafanu, među pošten svet?“
„Eto! Eto!“, dreknu Vojvoda tik uz moje uvo. „Jesam ti
reko?! Znao sam da je cinkaroš, u usta ga jebem mrtva!“
„Šta da radimo s njim, čika Siki?“
„Ma pusti ga... Bolje da sutra sebe nađem u njegove knjige
nego u novine, među čitulje“, reče Kučkar nehajno i ode do
kuhinje.
„E pa, neće da može tako...“, procedi Vojvoda kroz zube i
krenu ka stolu za kojim je sedeo pisac.
 Preskočio je formalno upoznavanje svojstveno normalnim
ljudima, u koje on teško može da se ubroji, i odmah krenuo sa
unakrsnim pitanjima.
„Je li, be, ti... Da nisi možda pandur ili lokalni taster? Šta
žvrljaš po to tefterče vazdan?“
„Samo neke beleške...“, odgovorio mu ovaj zbunjeno.
„Kakve beleške? Za izveštaj muriji? Za moj dosije, a?
Subjekat primećen kako u pijanom stanju vređa organe vlasti...
Napiši i da sam rekô da je gradonačelnikov rotvajler lepši od
njegove žene.“
„Znaš kako, dečko, neko mora da bude hroničar ove pogane
palanke...“
„Ajde? Pa kad nisi mogô da nađeš neki normalan posô, nego
iskorišćavaš pošteni svet...“
„He, malo je ovde poštenih, sinko. U moje vreme ovaj grad je
bio urbana džungla na kojoj su gradske face igrale svoje velike
uloge i...“
„U tvoje vreme? Kad je to bilo? Pre nego što su izmislili
železnicu? Ako si tol’ki mudonja, što onda gledaš ko neki
voajer? Što se nisi prijavio na takmičenje?“
„Hvala, ali ja ne pijem...“
„Kako, be, ne piješ? Pa, u one tvoje knjige sve samo neko
alkoholisanje, jebanje i kretenluk!“
Shvatam da se stvari lagano otimaju kontroli i zato prilazim
Vojvodi, uzimam ga pod ruku i odvodim do šanka.
„Mani, bre, čoveka...“, pokušavam da ga urazumim. „Čuo
sam da ima bajpas na srcu.“
„Pa šta?“, brecnu se Vojvoda. „Miljan Miljanić ima čet’ri
bajpasa, pa još upropašćava domaći fudbal!“
Tačno. Nema šta. Čak i Vojvoda ponekad iz rukava ume da
izvuče jak argument. Ne obazirući se na ono šta sam mu rekao,
vratio se nazad do piščevog stola.
„Je l’ znaš ti šta mi ovde radimo s cinkaroši?“, nastavio je
zureći u pisca i dalje. „Besimo gi na prvu banderu. I to za
muda!“
„Slušaj, dečko...“, započe pisac ustajući iznerviran sa stolice.
„Ja sam onaj ko je proneo slavu ovog smrdljivog grada kroz celu
ovu čobansku zemlju i neću da dozvolim da me ponižava neki
balavac koji se tek juče ispilio i misli da može da me zajebava.“
„Je l’ tako?“, upita ga Vojvoda unevši mu se u lice.
„Tako!“, frknu škrabalo.
„E pa, kad je tako...“, Vojvoda zasuče rukave svoje
dukserice, ode nazad do šanka i zadrža se tamo nakratko.
Sledećeg trenutka vraćao se nazad držeći najveću bejzbol palicu
koju sam video u životu.
Pisac je namah zaboravio na svoj umetnički integritet i
ljudski ponos i u skladu sa novonastalom situacijom strugnuo
pravo na vrata. Vojvoda jurnu za njim vitlajući svojom XXL
bejzbolkom.
„Stani! Stani, pederu jedan! Da ti ja izdiktiram nešto!“
Pojurio sam za njima, pravo kroz izlaz, niz stepenice, pa u
Čairski park. Pisac je bio prilično brz za nekog njegove
konstitucije, ali ta hitrost je sasvim sigurno imala veze sa onom
starom narodnom poslovicom koja kaže da Bežanova majka ne
plače.
Sustigao sam Vojvodu negde kod ljuljaški za klince. Zgrabio
sam ga obema rukama i zamalo oborio na zemlju. Rvali smo se
par trenutaka, taman dovoljno da pisac u taktičkom odstupanju
odmakne u pravcu stadiona i izgubi se u gužvi.
„Puštaj me, Zlatni, jebem te u usta!“, otimao se Vojvoda.
„Uteče mi smrad!“
„Da l’ si ti normalan? ’Oćeš da te slikaju kako u parku pred
gomilom sitne dece lemaš bejzbol palicom priznatog pisca?“
„’Oću!“
„Nije ti dovoljno što su nas u jutarnjem programu prikazali
kao etalone za pijanice i fukaru?“
„Otkad ti to gledaš jutarnji program?“
„Gledao sam jutros.“
„Lažeš! Niko normalan nije budan u to vreme!“
Oteo sam mu bejzbol palicu iz ruke, za tren pomislio kako ne
bi bilo loše da ga njome raspalim po glavi, ali sam odustao jer
bih tako od njega najverovatnije napravio još većeg kretena.
Pokazao sam mu rukom u pravcu iz koga smo došli.
Gledao je malo u mene, malo u bejzbol palicu, a onda
nevoljno opsovao sebi u bradu i krenuo prema Malom raju.
Na tabli je pisalo:

MILE DŽIBRA-MALI MILANČE

MIKI SVINJA – ROĆKO POŠTAR

Bili su to pomalo neočekivani parovi polufinala, ali

iznenađenja se dešavaju i u Ligi šampiona, pa što ne bi i u
našem vinjačkom prvenstvu? Kladionica je radila bolje nego
juče i zbog toga sam, priznajem, počeo da bivam malo nervozan.
Nije mi bilo jasno kako je uz sav publicitet koji je takmičenje
sticalo neočekivanom brzinom jedna takva, nelegalna i, što je
još važnije, od države neoporezovana aktivnost već nekoliko
dana funkcionisala neometano. Osim toga, s obzirom na profil
gostiju i onih koji su polagali uplate, upadljivo odsustvo organa
reda delovalo mi je nekako nelogično. Prišao sam Vojvodi koji
se za šankom vešto borio sa porcijom ćevapa i upitao ga:
„Je li, bre, je l’ primećuješ ti nešto čudno ovde?“
„Aha. Ovi ćevapi ko da su od pravo meso.“
„Pazi, lokal je pun sumnjivih njuški, verovatno svi zajedno
imaju odležano petsto godina robije, organizuje se neprijavljeno
takmičenje u, hm... ne baš sportskoj disciplini... I što je
najvažnije, sprovodi se nezakonito klađenje.“
„I tebi je to čudno? Pa nije ovo Švedska. Ovde je
nepoštovanje zakona i države brižljivo negovana tradicija.“
„Čudno mi je što nema murije.“
„Što? Nedostaju ti?“
„Za ovih nekol’ko dana koliko se bakćemo ovde, u lokal
nijednom nije ušla patrola, čak ni da se ogrebu za džabe piće, što
redovno rade... A nisam ih video ni u okolini.“
„Možda štrajkuju?“
„Vojvodo... Jedi te ćevape. Nemoj da jedeš govna. Znaš na
šta mislim.“
Vojvoda se okrenu i pogleda me. Žvakao je čačkalicu i onako
neobrijan i zadrigo podsećao na notornog, ubuđalog seoskog
alkosa koji je pravo sa njive svratio u zadrugu da ubije dva
’ladna piva.
„Bre, što si ti naivan čovek... Pa zar ti nije jasno da je Siki to
regulisao?“
„Regulisao?“
„Aha... Preko Čočeta.“
„Kakvog sad Čočeta?“
„Ti ko da živiš u Tunguziju. Je l’ znaš ko je Dragiša
Budimirović Čoče? Čuo si valjda za njega?“
„Mislim da je Radnički iz Pirota imao centarfora sličnog
imena.“
„E, jesi klen. To ti je, bre, veliko mudo. Zamenik načelnika
niškog SUP-a.“
„Aha. I šta s njim?“
„Ništa. On i Siki su kumovi. A kako ti misliš da Siki opstaje
sve ove godine vodeći kafanu u ovakav kraj i sa ovakvu stoku
od gosti? Čim neko napravi sranje, ne gine mu đebrenje u
miliciju i besplatan pansion u Leskovac.“7
„Znači, Čočetu da zahvalimo na svemu?“
„Jeste. Na Čočeta da budemo zahvalni. Mada, Siki mu je već
poslao karton vinjak... Dete! Daj još deset ćevapa! I albansku. I
nemoj da mi štediš na vegetu! Ovo je bilo neslano. Suni malo
više. Ne spremaš gi za parastos.“
Dok smo čekali Vojvodino sledovanje sveže kučetine, pažnju
mi je privukla fotografija koja je treperila na ekranu starog
televizora u uglu. Zagledao sam je malo bolje
i odmah prepoznao facu koja nam se smešila sa kanala
lokalne televizije.
„Vidi...“, rekoh Vojvodi povlačeći ga za rukav. „Eno ga onaj
pisac što si ga isprepadao danas. Kelner! Pojačaj malo da
čujemo.“
Nakon što je konobar daljincem pojačao ton na televizoru, do
nas je dopro ravni glas spikerke koju očigledno dugo niko nije
povalio:
„... priznati pisac i dobitnik nagrade Šećerane iz Vršca za
roman Kukuruzni flešbek tvrdi da je danas na njega pokušan
atentat. U izjavi koju je dao za našu televiziju kao potencijalne
organizatore označio je ljude iz vrha establišmenta koje je, kako
tvrdi, prozvao u svojoj najnovijoj zbirci pesama u prozi.
Detaljniji izveštaj gledajte u našim centralnim vestima.“
Pogledali smo se i gotovo istovremeno izgovorili:
„Atentat?“
„Eto!“, pobuni se Vojvoda, „I šta si me koj’ moj zadržavao
kad sam krenuo da mu se najebem majke?“
„Da to nisam uradio, sledeća vest bi bila o tome kako je
uhapšen atentator... Dvadesetpetogodišnji sociopata i alkoholičar
sa Panteleja.“
 „O, pa ti to stvarno imaš lepo mišljenje o meni.“
Prilazi nam Siki Kučkar namrgođen više nego inače. Pitam se
šta ga je oneraspoložilo, kladionica dobro šljaka, murije nema na
vidiku, gosti ne prave uobičajenu frku.
„Imamo problem“, kaže on dok kroz stisnute zube cedi
stomakliju.
„Kakav?“, pitam ga oprezno.
„Onaj soklendža Roćko Poštar... Nije još došô.“
„Ma će da se pojavi taj. Možda se zapio negde.“
„Što da se zapija po birtije kad ga ovde čeka vinjak za
džabe?“
„Pa verovatno ni tamo ne plaća pijenje...“
„Nešto drugo me brine... On je juče otišô kući sa onaj njegov
krš od biciklu. Šta ako se negde strmeknuo u jarak?“
„Ma ne brini, čika Siki, alkosi su ko mačke, imaju devet
života.“
„Nije mi za drugo, nego će onaj smrad Miki Svinja
automatski da ode u finale.“
Sikijeva predviđanje su se ipak obistinila. Nekih sat i po
kasnije stigla je vest da je Roćko priveden u muriju zbog toga
što je na volšeban način iz njegove poštarske torbe nestao novac
za penzije. Kasnije se ispostavilo da torba koju je Roćko sinoć
poneo kada je izlazio iz kafane uopšte nije bila njegova.
Torbetinu sa oznakom „Pošte Srbije“, dobro natovarenu
paketima, pismima i, naravno, penzionerskom crkavicom,
Tuljan je našao iza šanka, gde ju je Roćko ostavio i zaboravio na
to. Svejedno, pošto se nije pojavio u dogovoreno vreme, morao
je da, po nepisanim pravilima takmičenja, bude diskvalifikovan i
ta činjenica nabacila je veliki, samozadovoljni osmeh na ružno,
podbulo lice Mikija Svinje. Gledao sam ga kako za stolom u
uglu likuje, čašćavajući drugare pivom i žestinom, dok je on sam
lagano ispijao klaker, pravdajući se da se čuva za sutrašnje
finale u kome će slistiti svog protivnika.
Ostali su tako Mile Džibra i Mali Milanče, a s obzirom na to
da je Džibra juče imao polovičan učinak i nije mnogo popio jer
mu je u pomoć pritekla Savina žena, većina opklada išla je na
njegovu pobedu. Samo ziheraši i oni koji su poznavali
Milančetove kapacitete imali su hrabrosti da paru stave na njega
iako je kvota za njegovu pobedu otišla u nebo.
Njihov duel otpočeo je u kasno popodne tog dana, negde oko
pola pet, i obećavao je borbu dostojnu dvojice polufinalista.
Mile Džibra, bivši konobar, a sada čuvena birtijaška faca i
uvoznik laminata, ranije je držao fliperanu u mom kraju. Uvek je
imao dobar osećaj za tajming, to jest, umeo je da provali šta raja
u koje vreme želi. Kada su svi otvarali dragstore, on je svoj
zatvorio, kada su mnoge njegove kolege počinjale sa sopstvenim
kafanama, on je sasvim nenadano otvorio kafić. Kada je i to
počelo da biva sve manje isplativo, kupio je dva flipera,
nekoliko videoigara, bilijar i poker aparat. Sve je to smestio u
baraku na Matejevačkom putu i krenuo sa poslom. To mesto
smo mi, momci iz kraja, zvali Barutana i osim igranja flipera,
bilijara, bacanja „manje“ i „veće“ na pokeru, te junačnih
nadmudrivanja sa svemirskim ptičurinama u Feniksu i
kockastim žabama koje prelaze auto-put u Frogeru, u lokalu je
moglo da se popije pivo i pojede koja porcija girica. Šta ćete
više od lokalnog mesta za ubijanje dosade? Mile je, međutim,
imao jednu manu i ona se ticala njegove iskrene ljubavi prema
dobroj kapljici. S obzirom na to da je kao konobar prošao celu
bivšu državu i par susednih pride, sav taj boravak po kafanama i
za šankovima kao tekovinu mu je doneo dve stvari: doživotnu
ljubav prema alkoholu i živopisni nadimak kojeg ni do danas
nije uspeo da se otarasi.
 Uz sve to, Džibra je bio neobično rečit i inteligentan tip, pa
je, shodno tome, za omiljenu zabavu imao podjebavanje
bližnjih, što je činio na retko duhovit i unikatan način. Pošto
tokom takmičenja nije imalo smisla da se ćuti, a vinjak, između
ostalog, služi da bi se podiglo raspoloženje i razvezao jezik,
Mile je odmah posle prve čaše počeo da sere. Na meti njegovog
verbalnog egzibicionizma tada se prvi našao Tuljan, kome je tog
dana zapala čast da bude „sudija“ u jedinom polufinalnom meču.
„Je li be, Tuljčo…“, započeo je Mile.
„Kaži, Džiki...“, uzdahnuo je Tuljan znajući šta ga čeka. „Ima
li šta novo gore kod tebe na Apelovac?“
„Pa... Protrči neka koza.“
„Aha. Kol’ko i ti da u’vatiš nešto...“
Nisam imao nameru da pratim do kraja Miletove egzibicije i
priče o tome kako je stara Jugoslavija bila raj na zemlji jer je
moglo da se jede, pije i jebe za male pare i na kredit koji će da
otplate praunuci. Rešio sam da ranije odem kući kako bih se
konačno, nakon nekoliko napornih dana, prvi put odmorio kao
čovek. Vojvodu je prilično iznenadila ova moja odluka.
„I ko će ovde vodi račun od takmičenje?“, upitao je. „Ko će
pazi da sva ova stoka ne napravi neko sranje?“
„Mislim da ćete ti i Siki sasvim dobro da se snađete.“
„Ma nemoj? A šta ako ispadne neki džumbus? Moj deda je
znao da kaže: Rakija ne miruje ni u bure.“
„E pa, u tom slučaju…“, nakezio sam se i pokazao palcem
preko ramena na ikonu Svetog Đorđa Taštoubice okačenu iznad
ulaza. „Pomolite se Bogu... I pozovite Čočeta.“
„Jebô te Čoče i ti njega!“, čujem Vojvodu kako viče za
mnom dok izlazim iz kafane.
Te večeri sam zaspao kao beba. Nisam čak ni televizor stigao da
upalim. Zaronio sam u snove kao u mutnu vodu i iz njih izronio
tek sledećeg jutra, negde oko deset. Probudio me je muzički stub
koji u sebi ima tajmer za paljenje. Iz zvučnika je grunulo: Rich
out – touch faith! Tako to biva kada se Depeche Mode bave
kritikom moderne religije. Jednostavan ritam, par gitarskih
rifova, malo dahtanja na mikrofon i eto ti klasike kakva je
Personal Jesus.
Telefon zvoni prateći masivni ritam.
Bog ima glas Dejva Gana, poručuje mi da podignem
slušalicu.
„Da?“
„Halo? Anita mi treba“, kaže blago mutirani glas tinejdžera
sa druge strane.
„Ma šta kažeš? A ko je traži?“
„Pa, ovaj... Njen momak.“
„Nije tu.“
„A gde je?“
„Poslao sam je na železničku stanicu da se kurva.“
„A, to... Dobro, hvala. Doviđenja, prijatno.“
„Aj’ zdravo.“
Taman spustim slušalicu, kad evo ga opet.
„Da?“
„Zdravo, rodo, ovde Doka Mesar.“
„Zdravo, Đoko.“
„Reče mi žena da si me tražio...“
„Jesam.“
„Šta treba?“
„Reko’, ako imaš vreme večeras da mi iskasapiš taštu.
„Molim?!“
„Nema tu mnogo posô, sve sam završio, nego, velim, ti si
majstor, mesar, znaš si rabotu. Ako možeš malo da je
ispangluješ, da izvučeš koju šniclu i kremenadlu, a čvarci i
kavurmu mogu i ja sam... Je l’ važi, Đoko?...Alo? Đoko?“
Prekide čovek.
Baš bez veze, odradio tolike svinje a ne može jednu taštu?
Danas je stvarno teško naći pravog profesionalca. U to ime
spremam sebi doručak, kao pravi profesionalni hedonista.
Slaninica pržena na tosteru, omlet sa lukom i ljutim
papričicama, pola litre jogurta, slatko od jagoda...
Na kraju, dva decilitra crne kafe bez šećera i moje dupe na
fotelji ispred televizora.
Da vidimo šta se danas dešava u svetu...
Opa... Ponovo poskupelo gorivo. Pepsi i dalje kaska za Koka-
Kolom. Kinezi prave intergalaktički svemirski satelit. Majk
Oldfild slupao svoj beli merdžan od sto hiljada evra. Kaže da
neće više da pije, ali mu žena ne veruje. Verovatno bi radije da
ga vrati na stari dobri LSD. Poplave u Francuskoj, Žan Mišel
Žar bi da održi humanitarni koncert, ali se ispostavilo da bina za
muzičare ne ispunjava ekološke standarde. Vidim ga kako daje
izjavu novinaru, od svih francuskih reći razaznajem samo
„merde!“. Japanci opet ubijaju kitove. Posle od njih prave mast
za reumu. A u Amazoniji od krokodila prave čizme za bogataše.
Londonski pederi organizovali masovne proteste, konzervativci
optužili Eltona Džona da je matori perverznjak... Eh, ne daj se,
Džoni, tvoje dupe trista kurca zna.
Idemo na vesti iz naše zemlje.
Aha... Ministar poljoprivrede napastvovao sekretaricu.
Njegova žena tvrdi da je to nemoguće jer je impotentan.
Opozicija tvrdi da je seksualni manijak, a njegova partija da je
homoseksualac. Predsednik skupštine pronađen kako u pauzi
zasedanja u ložionici ljušti šljivovicu sa portirom. Portira
otpustili a predsednik uzeo bolovanje da se malo odmori. I
otrezni, verovatno...
Menjam kanal, na lokalnim televizijama uvek isto smaranje.
Za to odsustvo ideja, ekskluziviteta i poznavanja novinarstva,
lokalni diletanti maskirani u urednike, novinare i spikere smislili
su adekvatan termin – „servisne informacije“. Ipak, zaustavljam
se na jednom kanalu jer u studiju zatičem poznato lice.
Onaj pisac od juče je izgleda resio da što bolje eksploatiše
činjenicu da je zamalo dobio batine u Čairskom parku. Zavalio
se u fotelju, tačno ispod reklame sponzora i preko puta
dugonoge voditeljke skoro savršenih oblina, koja mu postavlja
pitanje:
„Tvrdite da ste žrtva progona, da vlast želi da vas ućutka i
ukloni. To su teške optužbe. Imate li vi neke dokaze za to?“
„Vlast ne voli umetnike. Naročito ne genijalne.“
„Ako je tako, zašto onda proganjaju vas?“
„Šta hoćete time da kažete? Vi me provocirate?“
„Ne. Taman posla... Ali vi uporno politizujete čitavu stvar.
Prema izjavama nekih očevidaca vas juče po Čairskom parku
nije jurio nikakav atentator, već konobar kome niste platili račun
u obližnjoj kafani...“
„To je gnusna laž!“
„Ne toliko gnusna ako imamo u vidu da ste lečeni
alkoholičar.“
„Gospođo, moje avanture iz prošlosti već duže vreme se
nalaze iza mostova koje sam zapalio. O njihovim posledicama
možete pročitati u mojoj knjizi Preludijum za kromiranu dojku.“
„Znači, nije vas jurio konobar?“
„Ne! Bio je to dobro obučeni, istrenirani državni ker. Jedan
od onih koje je bivši režim slao po celoj zemaljskoj kugli da
ubijaju...“
 „Baš čudno... Evo, ovde u novinskom izveštaju mog kolege
koji je bio na licu mesta piše da je, prema izjavama očevidaca,
taj vaš plaćeni ubica bio obučen poput klošara i nosio drvenu
palicu koja je neodoljivo podsećala na polni organ.“
„He... Ja sam još svojevremeno u svojoj višestruko
nagrađivanoj zbirci pesama Dušo, ja sam tvoje dlakavo prase
rekao: bežati od gradskog šljama isto je kao i...“
„Znači, ipak ste bežali od nekog lokalnog ološa?“
„Ne! To nije bilo bežanje već taktičko povlačenje jednog
rokenrol krstaša kojeg pritiska nekultura, nerazumevanje,
mentalitet kasabe... Imate to objašnjeno u mojoj novoj knjizi
Urbani Rigoleto, u izdanju Književne komune Lajkovac.“
„Znate šta, ja vas nisam pozvala u emisiju da se reklamirate,
nego da iznesete neke činjenice. Vi za sve ovo vreme našim
gledaocima niste rekli ništa osim gde, kako i po kojim cenama
mogu da nabave vaše knjige.“
„Pa to je i poenta! U tim knjigama je prava i jedina istina o
stanju u ovoj zemlji. Svedočenje čoveka koji nije hteo da se
pomiri sa sveopštom krizom morala, duhovnosti, političkog
mišljenja... Čoveka koji...“
„...Za te iste knjige dobija zamašne autorske honorare dok
ostatak naroda čeka u redu za hleb i ulje.“
„Šta vi to pričate? Mene narod voli! Ja sam njegov poslednji
glasnogovornik! Meni će jednog dana ovaj smrdljivi grad podići
spomenik! Ako ni zbog čega drugog, onda zato jer sam pisac
scenarija za kultni film Poslednji dani Pljake Travara.“
„Ali taj film nikad nije snimljen.“
„Znate li šta bi vam Džim Džarmuš odgovorio na to? Ne
možeš igrati bilijar sa rukama u džepovima.“
„Jeste li sigurni?“
„Naravno. Mislio sam na pravi bilijar. Onaj u kome sam
nezvanični prvak države. Ne na onaj drugi.“
„Drugi? I u njemu ste nezvanični prvak?“
„Mlada gospođice... Moram priznati da se divim vašoj
prefinjenoj lascivnosti... Šta kažete da posle emisije odemo do
moje gajbe da vam pokažem svoju kolekciju Kleptonovih
ploča?“
„Hvala na pozivu, ali imam zakazano kod frizera.“
„Ma mogu i ja da vas izfriziram... He-he-he... Znate, to je
fora iz moje priče Sinsinati Kid ukida svadbarinu. Pravi
balkanski vestern. Kapirate igru reči?“
„Ne baš... Mora da je prilično sofisticirana.“
„Mlada damo, vaša erotična autokratičnost budi krevetskog
revolveraša u meni, čini mi se kako svi životni sokovi vre u
mojoj utrobi i pušeći se izlaze napolje... Osećate li i vi to?“
„Aha, izgleda da se dugo niste kupali.“
Kamera tada zumira voditeljku i ona se obraća auditorijumu
glasom koji u sebi ima mešavinu hladnokrvnosti i oholosti zbog
kakve su neke žene postale vlasnice ponosnog epiteta kučka.
„Bio je to naš... Hm... Poznati pisac. A sada idemo u sedište
jedne nevladine organizacije koja je za danas u podne zakazala
javni protest...“
Odmah prepoznajem unutrašnjost kancelarije koja je u kadru.
U pitanju su Moljac i oni njegovi padavičari. Konferencija za
štampu prilično je dobro posećena. Za stolom sede Mladen i još
dve baba-devojke koje znam sa fakulteta. Prva je Marija
Pitbulka, koja očima ne može da me vidi, druga je čuvena Ana
Milčić, toliko ženstvena da je dobila nadimak Čučuk Stana. A
sasvim pri kraju stola sedi neki tunjavac, proćelav i suv ko
grana. I on mi se činio poznat, ali je daleko od fokusa kamere,
pa ne mogu bolje da ga vidim.
Odmah nakon najave novinara, Moljac upada u krupni kadar
i počinje da sere:
„Devijantne pojave u našem društvu uzimaju maha i mi koji
smo za Evropu i demokratiju moramo da se borimo protiv tog
zla. Treba u korenu saseći sve oblike balkanskog primitivizma i
retrogradnog razmišljanja. Tu ne mislim samo na poguban uticaj
crkve i onoga što apologeti jednog novog klerofašizma nazivaju
tradicijom već i na neke pojave modernog doba koje sprečavaju
širenje demokratije u nas i guše ljudska prava i prava manjina.“
„Na šta konkretno mislite?“, pita ga reporter.
„Mislim na konstantno negativno delovanje određenih
društvenih slojeva koje mogu okarakterisati samo kao ogoljeni
šovinizam i fašizam. Mislim na gnusno orgijanje apologeta
Velike Srbije i recidive bivšeg režima oličene u nazadnim
elementima koji mrze sve što ima veze sa Evropskom unijom,
ljudskim pravima i demokratijom. Eto, i u našem gradu, u kojem
se svojevremeno razvio barjak demokratske revolucije, dešavaju
se stvari zbog kojih sutra treba da se stidimo i crvenimo pred
slobodnim i demokratskim svetom. Nije važno što organizatori
tog gnusnog događaja sve to nazivaju takmičenjem i to još
sportskim... Mi verni vojnici slobode i demokratije raskrinkali
smo ih u nameri da našu zajednicu nanovo gurnu u balkansko
blato i velikosrpski primitivizam.“
„Sudeći po saopštenju koje ste danas dostavili medijima,
odlučili ste se na javne proteste?“
„Tako je! Molim vas, organizovati takmičenje u ispijanju
vinjaka usred tegobnog procesa tranzicije? Praviti
primitivističke orgije usred zemlje koja hita ka Evropi? Robovati
najnižim varvarskim instinktima na početku dvadeset prvog
veka? Kuda nas to vodi? U srednji vek, dame i gospodo!“
„Pa, ako ćemo pošteno... Srednji vek na ovim prostorima nije
bio toliko mračan kao u ostatku Evrope.“
 „Ma bio je. Samo mi to ne znamo.“
„Ali istorija kaže.“
„Ma kakva istorija! Koga je briga za to? Istorija ove zemlje
počela je sa demokratskom revolucijom, pre toga mi nismo ni
postojali!“
„Dobro, kad i gde će se desiti taj javni protest?“
„Danas, tačno u podne, ispred kafane Mali raj mi ćemo
održati miting mira, slobode i tolerancije. Gde će hiljade
građana pokazati tim ljudima da im nije mesto u našoj
zajednici.“
Zurio sam raspamećen nekoliko sekundi u ekran ne mogavši
da verujem u ono što čujem i na kraju samo promucao:
„Jebote... Ovaj nije normalan.“
Reporter je tada prišao sasušenom tipu na kraju stola i ja sam
ga odmah prepoznao. Žika Bulja se kao malo snebivao, ali je
ipak na kraju dao izjavu.
„Zna... Znate kako…“, mucao je. „Ja sam tamo izložen
konstantnom šikaniranju od strane ljudi kojima se ne sviđa
moje... moje... seksualno opredeljenje.
Onda se Mladen opet ubacio u kadar.
„Eto, vidite! Zar ovo nije očigledan primer ugnjetavanja
manjinskih zajednica? Ovaj čovek ovde je juče u kafani Mali raj
bio izložen neviđenoj torturi samo zato što je pripadnik manjine.
Samo zato što je njegovo seksualno opredeljenje alternativno!“
„Da li je to konkretan povod za vašu akciju?“
„Da. On je juče po podne došao u naše prostorije da izloži
svoj slučaj i mi smo na upravnom odboru odlučili da odmah
reagujemo.“
„Ima li to neke veze s napadom na našeg poznatog pisca koji
se juče takođe desio na istom mestu?“
„Pa, ne znam tačno... Ali mislim da je sve to unapred
planirana diverzija, jedno sistematična akcija...“
Isključio sam televizor, obukao jaknu i izašao napolje. Malo
naniže, kod raskrsnice, sustigao me je beli stojadin za čijim
volanom je bio moj komšija Žika, sredovečni mehaničar i
alkofil. Zastao je kraj trotoara i mahnuo mi da uđem. Smestio
sam se na suvozačko sedište, kraj prozora na kome je bila
zalepljena čitulja sa slikom neke babe. Joca mi je objasnio kako
mu je onomad umrla prababa pa su joj pre neki dan davali prvu
subotu. Nakon što je izložio svoje viđenje prababinog ukopa,
koji se, kako reče, pokazao „veoma uspešnim“ zbog svrljiškog
jagnjeta kojim je njegov otac nahranio gladnu i ožalošćenu
porodicu, priupitao me je za zdravlje, posao i kuda sam se to
zaputio po ovom šugavom vremenu.
„Idem na neke demonstracije“, rekoh čisto reda radi.
„Opet protesti? A ja sam mislio da smo sa tim završili.“
„Srbija je ovo, komšijo…“

Pogledao sam na sat.

Jedanaest i petnaest.
Onda sam ušao u kafanu koja je već bila puna sveta.
Pila se kafa sa rahat-lokumom, mezetila turšija i obarala
kratka pića. Tradicionalisti su meraklijski ljuštili domaću
prepečenicu iz staklenih čokanjčića, jugonostalgičari su deljali
vinjak, štok i makedonsku mastiku, čiraši su se krpili
pelinkovcem, notorni pijanci su obarali pivarke: zaječarsko,
nikšićko, apatinsko, niško... Dve televizijske ekipe u uglu cedile
su svoje gazirane otrove. Iz polovnih zvučnika Carevac je na
Prvom programu Radio Beograda vadio dušu svojoj violini.
Stao sam za šank i naručio kafu.
„Nećeš vinjak?“, pita me Siki Kučkar.
 Odmahujem glavom.
„Ma ’oće, samo se femka“, dobacuje Vojvoda, koji sa
Tuljanom prebrojava listiće za klađenje.
„Je l’ gledao neko od vas televiziju od jutros?“, pitam ih.
„Televiziju?“, Kučkar me gleda kao da sam ga pitao da mi
objasni teoriju relativiteta i nacrta formulu na tabli. „Sinko, ja na
televiziju zadnje dva’es’ godine gledam samo pornići. I to samo
oni sa plavuše i crnci s golemi kalabasteri.“
„Jedna nevladina organizacija najavila je demonstracije.“
„Ajde? Šta je bilo, opet pokrali izbore?“
„Ne. Ove demonstracije će da budu ispred tvoje kafane.“
„Ispred moju kafanu?“
„Aha. U dvanaest. Javili jutros. Kažu da ugrožavamo
demokratski proces i evropske integracije. A takođe im se nije
dopao naš tretman pedera. Konkretno, Žike Bulje.“
„Pa će zbog Žikino izbušeno dupe da mi se okupljaju i sviraju
kurcu?“, dreknu Siki iznervirano. „Sinko! Ja sam još šes’et
osme, kad je ona studentska štroka razvalila pola Beograd, rekô
jednu mudru stvar: Seljake treba jebati! Ako mi se bilo ko od ti
pošušnjari nacrta ispred lokal, ima im svima osolim dupe s moju
tandžaru!“
Vidim da Sikija mnogo ne tangira to što Moljac i njegovi
tunjavci misle da se za evropsku Srbiju bore na njegovom pragu,
pa prelazim na drugu temu.
„Ko je pobedio noćas?“
„Neće mi veruješ, sinko! Onaj džigljavi u šarenu trenerku
uspeo je da natpije Mileta Džibru!“
„Zezaš?“
„Ma jok. Negde oko pola dva, vidim ja – Džiki ga usvitkao s
oči. Uštumeo ga, što kažu Prokupčani. Podiže onu čašu s vinjak,
gleda u nju ko tele u šarena vrata, popio bi gu, al’ mu se ne da...
Nije ni on ono što je bio. Al’ ispao je faca. Ostavi onu punu
čašu, ustade nekako, klati se, al’ drže ga noge... Pruži ruku na
onoga Milančeta i čestita mu.“
„Stvarno? Ko bi reko...“
„Ma Džiki je svetski čovek.“
„Kako to misliš?“
„Zna kad je dosta.“
U kafanu ulazi grupa ljudi galameći kao divizija gusara.
Okrećem se da ih dobro pogledam. Na čelu neki debeljko, sav u
euforiji, maše srpskom zastavom... Iza njega, tri socijalna
slučaja nose transparent, prljavi čaršav na kome je crvenim auto-
lakom napisano:
MIKI ČAIRAC – ŠAMPIJON U PIJENJE.
Iza njih ide pomenuti as, Miki Svinja. Rešio čovek da se za
ovu priliku udesi pa je iz plakara izvadio najbolje sindikalno
odelo. Čak ovde, kod šanka, mogu da osetim smrad naftalina.
Pored Mikija je otrcani krupajlija, neko mi je rekao da je to
njegov kum, koji se ponaša kao da mu je trener ili menadžer.
Masa aplaudira, a konobar im na služavniku donosi vinjak. Dižu
se čaše, nazdravlja se i eksira, ljudi tapšu i skandiraju:

Miki! Miki! Miki!

„Vidi ovog...“, iščuđuje se Kučkar. „Kad je Miki Svinja

dočekao svojih pet minuta slave, onda ceo svet treba da ode u
kurac!“
Miki i njegov kum odlaze do stola rezervisanog za
takmičenje. Mali Milanče, naravno, još uvek nije stigao. Rulja
se propisno napalila i Siki rešava da to iskoristi. U stari kasetaš
ubacuje svoju omiljenu kasetu sa patriotskim pesmama i
sledećeg trena ceo Mali raj peva: Spremte se, spremte, četnici.
Vesela atmosfera trajala je neko vreme i dobila na elanu i
bučnosti, tako da su združeni predstavnici trećeg sektora koji su
se pojavili ispred lokala nekih petnaest minuta pre dvanaest
imali šta da čuju i nad čime da se zgroze. U početku ih nije bilo
više od tridesetak, mahom studenti i lezilebovići, međutim već
oko podneva pridružili su im se članovi nekih drugih
organizacija, solidna skupina radoznalaca i, naravno, oni koje u
vestima novinari nazivaju „slučajnim prolaznicima“. To su
uglavnom ljudi koji su tu na zadatku. Stigle su još dve
televizijske ekipe kao i nekoliko novinara štampanih medija
među kojima se našao i Gane Šaran, stari Sikijev ortak zaposlen
u lokalnim Narodnim novinama.
Gane je, inače, radio u kulturnoj redakciji i nije pokrivao
ovakve događaje, međutim, on je za razliku od svojih kolega,
kojima je bilo mnogo interesantnije šta se događa ispred kafane
nego u njoj, jedini ušao unutra, ustremivši se ka šanku. Siki mu
je odmah nasuo dupli vinjak, koji je ovaj iskapio u dva cima.
Obrisavši debele usne, Gane se prvo raspitao za trenutnu
situaciju na Moravi i Batušinačkim barama, onda su srali nešto o
varaličarenju na Bovanskom jezeru, da bi na kraju došli do
nečeg konkretnog.
„Ovi napolje...“, kaže Gane i pokazuje prstom na izlaz.
„Traže da se pojavi neko iz organizacije kako bi mu uručili
protestnu notu.“
„Notu?“, izbeči se Kučkar.
„Protestna nota? To ti je artiče na koje piše da im se ne sviđa
ovo što radite.“
„U, što me zabole.“
„Bilo bi dobro da se neko pojavi. Čisto zbog medija.“
„Pa, evo, može Nikola da izađe.“
„Ja?“, gledam ga zbunjeno.
„Šta će ti fali? Ja ću za to vreme da pozovem Čočeta da
pošalje koju patrolu. Mož’ ovi padavičari da naprave neko
sranje.“
„Ja da pregovaram sa nevladinim organizacijama? Ti nisi
normalan. Ne dolazi u obzir.“
„Sinko, ovo je sve bila tvoja ideja. Ne možeš da prdneš a da
stisneš. Moje je bilo da dam lokal, Duletovo da dava pijenje, a
tvoje si je da se pobrineš za ostalo. Dakle, izleguj napolje i ne
seri kvake.“
Nedugo kasnije, idem ka izlazu Malog raja. Šta mi je sve ovo
trebalo? Usput psujem Kučkara, Duleta Palilulca, nevladine
organizacije, zemlju Srbiju... U trenutku kada sam iskoračio
napolje, na betonske stepenice, žamor mase koji se dotad čuo
pretvorio se u bučno negodovanje. Murija je već bila stigla i
rasporedila se na ključnim mestima. Petorica visokih drotova
stajali su ispred centralnog dela grupe demonstranata u nekoj
vrsti minijaturnog kordona. Iza, sa druge strane ulice, neki
veoma vesti pandur uparkirao je maricu u park, među ruže i
gladiole. Zurio sam u face u prvim redovima. Bili su tu
uglavnom balavci i studenti, nosili su neke debilne transparente i
par zastava Evropske unije i SAD.
Pri dnu stepenica, kraj nikad ispražnjenog kontejnera iz koga
je virila nepovratna ambalaža za vinjak, Mladen Moljac davao je
izjavu za medije.
„...Mi ne damo ovaj grad! Mi smo ga odbranili devedeset
šeste, mi smo srušili diktaturu dve hiljadite, mi ćemo stati na
barikade demokratske Srbije i sada kada je to najpotrebnije!“
Gledao sam ga sa pomešanim osećanjima gađenja i prezira.
Ako su postojali takozvani „demokratski profiteri“, on je
svakako bio jedan od najistaknutijih. Karijeru je započeo upravo
devedeset šeste, kada je na svom matičnom Filozofskom
fakultetu održao nekoliko govora, a onda pristupio protestnom
odboru. Bilo ga je svuda: na televiziji, za govornicom, po
amfiteatrima, u profesorskim kabinetima, na žurkama, u
kafanama, samo ga nije bilo tamo gde se protest zaista dešavao.
Na ulici. Zato smo svi mi, kada se i taj bunt neuspešno okončao,
dobili cvetka da isteramo oči, a on sopstvenu interesnu
organizaciju i tapiju na organizovanje svega i svačega. Ispod
kulisa priče o borbi protiv režima, ljudskim pravima i
demokratiji, Mladen i njegova ekipa beskrupuloznih zelenaša
napravili su uhodanu mašinu za pranje novca koji se slivao sa
svih strana. Iz raznih fondova, sponzorstava i donacija, te od
organizacija žurki, koncerata i putovanja inkasirao je za ovih
nekoliko godina ogromne svote šuški. Nisam imao ništa protiv
toga što je još jedan lopov našao banku koju će da pljačka, nije
ni prvi ni poslednji, ali me je opasno nerviralo kada su takvi,
lično ili preko medija, držali drugima lekcije iz morala. A
Mladen je prosto obožavao da to čini, za sve uglavnom kriveći
narod i njegovu „nedovoljno razvijenu demokratsku svest“.
„Imate li još nešto da izjavite?“, upitala je novinarka lokalne
televizije na kraju njegovog dugog i poučnog izlaganja.
„Imam!“, dreknuo je Moljac.
„Izvolite...“
„Živela demokratija! Dole Slobodan Milošević!“
Sišao sam niz stepenice, bliže masi. Odmah su me startovale
moje dve stare poznanice. Pitbulka i Čučuk Stana. Funkcionisale
su u starom filmskom fazonu: dobar policajac – loš policajac.
Pitbulka je kao bila saosećajna prema meni jer, na kraju krajeva,
i ja sam čovek, makar zabludeo u nacionalizam i ogrezao u
alkohol.
„Znaš, Nikola, nisam očekivala da te vidim ovde... To je
žalosno.“
„Aha...“, klimnuo sam glavom nehajno.
 „Ti si dečko koji ima... određene... potencijale. Ne bi trebalo
da se družiš sa ovim... barbarima.“
„Tako je!“, ubacila se tada Čučuk Stana. „Oni... Oni piju. I
pričaju prostote i vulgarnosti... I tuku se među sobom. I psuju.
I... I... I ne poštuju žene!“
„Znaš, Nikola…“, nastavila je Pitbulka glasom punim
dirljivog saosećanja. „Moraš što pre da se... otrezniš. Da shvatiš
u kakvom vremenu živiš. Postoji jedna japanska poslovica koja
kaže da je najgore ne biti savremenik svoga vremena...“
„Kineska.“
„Molim?“
„To je kineska poslovica.“
Ovo je već iznerviralo Čučuk Stanu, pa je prešla u
kontranapad.
„Nikola, kaži mi...“, poruga i prezir u njenom glasu bili su
gotovo opipljivi. Znao sam šta sledi.
„...Jesi li ti završio fakultet?“
„Ne. Nisam.“
„O, pa nije ni čudo. Onda ti i ne možeš razumeti sve ovo.
Nemaš dovoljno... intelektualnog potencijala. I obrazovanja.
Ovo je, ipak, neka vrsta politike.“
„Tako je“, složio sam se.
„He, lepo je što bar o nečemu imamo isto mišljenje.“
„Znaš, Ana, mene je moj matori učio da sa ženama ne treba
polemisati o dve stvari. Prva je fudbal. A druga – politika.“
Pogledala me je s neskrivenom željom da me zadavi:
„Šovinista! Seksisto!“
Slegnuo sam ramenima kada su mi obe okrenule leđa i
udaljile se. Tada mi je prišao Mladen Moljac pružajući mi parče
papira. Uzeo sam ga i pogledao. Pri vrhu je bilo nekoliko
logotipa nevladinih organizacija i jednog sindikata. A ispod je
tekst počinjao rečima:

Mi neiskvareni, slobodoumni i demokratski opredeljeni

građani Niša...

Pogledao sam ga, a on mi je uzvraćao naizgled čvrst pogled

pun iščekivanja.
„Ko je, bre, tebi dao pravo da govoriš u ime svih Nišlija,
pičko jedna zelenaška?“
Bio je u šoku. Kamere su krenule da ga snimaju tren potom
pa je nekako naterao sebe da progovori.
„Ka... Ka... Kako se usuđuješ da mi se tako obraćaš? Ja sam
predstavnik...“
„Ti si predstavnik sopstvenog džepa, smradu jedan
belopalanački!“
Ovo je već bio veoma nizak udarac.
Malo ko je znao da Mladen nije iz Niša, već da se pre desetak
godina doselio iz Bele Palanke. On se, logično, stideo svog
porekla, naročito otkad je postao demokratski glasnogovornik i
narodni tribun.
Zgužvao sam papir koji mi je dao i bacio mu ga u facu.
„Evo ti, obriši dupe ovim. A posle možeš da objasniš
novinarima koji si fond ovog puta orobio da bi organizovao ovu
smešnu paradu i koliki deo od svega toga će da se slije u tvoj
džep.“
Okrenuo sam se i pošao ka ulazu u kafanu. Pratio me je
glasan žamor i negodovanje. Novinarka koja je prethodno
intervjuisala Moljca progurala se do mene i upitala me:
„Imate li nešto da izjavite? Neki komentar...“
Zastao sam i pogledao je.
„Gospođo... Zar vam ja ličim na nekog ko ume da kaže bilo
šta pametno?“
„Pa... Ne znam... Hvala...“, nasmešila se zbunjeno.
„Nema na čemu“, rekao sam i ušao u Mali raj.

Milanče se pojavio oko jedan. Društvo su mu pravili lik sa

bradicom koji je neodoljivo podsećao na jednog pop pevača i
omalen, debeljuškast tip sa naočarima i bradom od tri dana. Seo
je za takmičarski sto, ispred arogancijom i samoljubljem
opijenog Mikija. Masa ih je opkolila.
„Sudija“ u finalu bio je Dule Palilulac. Obučen u skupo crno
matirano odelo upotpunjeno crvenom košuljom bez kravate,
podsećao je na rumunskog narko-dilera. Nakon što je održao
neku vrstu pozdravnog govora u kom je opomenuo takmičare da
„igraju pošteno“ i da je najvažnije učestvovati, napomenuo je da
vinjak kojim je bila opskrbljena birtija ovih dana može da se
kupi na veliko u njegovoj „firmi“ po cenama dosta nižim od
onih u diskontima i prodavnicama.
Onda je otvorio flašu vinjaka, podigao je i nazdravio svima.
Kafana mu je gromoglasno otpozdravila, a on je otpio prvi
gutljaj. Ostalo je bilo namenjeno finalistima i Dule im je uredno,
manirom krupijea koji u kockarnici reda žetone, napunio čaše do
vrha.
Tada se desilo nešto neočekivano.
Dok je Milanče samo načeo svoju čašicu, onako meraklijski
srknuvši gutljaj, Miki Svinja je podigao svoj vinjak, držao
kratko rebrastu čašu u visini očiju, da je svi vide, a zatim je ispio
na eks. Čašu je onda, umesto da je lagano položi, tresnuo na
drveni astal zastrt kariranim stolnjakom.
To prodorno TUP! značilo je samo jedno: izazov.
Miki Svinja je rešio da opravda svoj nadimak i otvoreno je
pozvao Malog Milančeta da današnji obračun reše brzo.
Iskreno sam se nadao da Milanče neće pasti na ovu Mikijevu
provokaciju.
Ali on je tada podigao svoju čašu, nazdravivši prvo svojim
ortacima koji su stajali pored njega a onda i svima ostalima.
Ruka sa čašom vinjaka stajala je u vazduhu neko vreme, prizor
je delovao gotovo nestvarno. Kafanom se širio miris tek
spremljenog roštilja i setna melodija sa radija...
Toma Zdravković je tužno pevušio: Ej, kafano, muko...
Onda je Milanče, ne skidajući širok osmeh sa lica, iskapio
svoj vinjak jednim kratkim potezom i lupio čašom o sto.

TUP!

Zavrteo sam glavom u neverici.

Masa je oduševljeno zaurlala, a Miki Svinja se pokvareno
smeškao ispod brka.
Krenuli su tada da piju i priznajem da nikad nisam video
žešći obračun.
U početku je sve išlo brzo, Dule je punio čaše, a Milanče i
Miki eksirali. Kroz žamor mase i Tomin kafanski bluz birtijom
su odjekivali udarci čaša o sto.

TUP! TUP! TUP!

Svaki od njih prisutni su pratili gromoglasno, kao kad na

večitom derbiju padne gol.

TUP! TUP! TUP!

Nije im trebalo dugo da isprazne prvu flašu.

Onda je Dule otvorio drugu, pa su i nju počeli da forsiraju
kao studenti podvožnjak na Novom Beogradu.
Namera Mikija Svinje bila je očigledna, resio je da ide na sve
ili ništa. Pitao sam se da li je to bila njegova ideja ili se toga
dosetio njegov kum alergičan na mozak. Pitao sam se, takođe,
da lije Miki primenio neku od oprobanih tehnika iskusnih
alkosa, da nije možda pre takmičenja popio dva-tri decilitra
zejtina ili neke druge tekućine koja svojom masnoćom može da
razgradi alkohol pre nego što uđe u krvotok. Svejedno, cela
situacija neodoljivo je podsećala na izvođenje penala.

TUP! TUP! TUP!

Odjekivalo je kafanom mešajući se sa žamorom prisutnih i

Prvim programom Radio Beograda. Na momente mi se činilo
kako to nije zvuk prazne vinjačke čaše koja lupa o drveni astal,
već to moja prazna glava udara u nevidljivi zid...
Na polovini druge flaše takmičari su posustali.
Miki je podigao svoju čašicu i zastao. Zurio je u nju pomalo
neodlučno a onda glasno podrignuo.
Masa je na to prasnula u smeh, a on je sasuo vinjak u grlo.
Onda je Milanče podigao svoju čašicu i bez problema je
iskapio.
Jedan gost je glasno prokomentarisao:
„Vidi ovog... Sliva ko u krtičnjak!“
Miki je uzvratio eksirajući sledeću čašu, ali po njegovom
izrazu lica dalo se primetiti da mu nije baš prijala.
Milanče je opet bez problema savladao svoj vinjak.
Miki je zatim podigao novu dozu i tada sam primetio da mu
je ruka blago zadrhtala.
Zastao je na tren, nekako neodlučan, njegove buljave oči
igrale su kao dva žumanca u tiganju punom ulja, a ženice su mu
se caklile kao lažni rubini u polovnom satu koje Cigani prodaju
na buvljaku. Gledao sam kako skuplja zadnje atome snage ne bi
li u sebe slio pet centilitara žestine. Ne znam zašto, ali tada mi se
nekako činilo da život ponekad ume da bude neopisivo banalan.
Miki je ipak iskapio čašu.
I tresnuo je o sto.

TUP!

Milanče ga je samo pogledao i uz karakterističan širok osmeh

bez imalo muke ispraznio svoje sledovanje.
Faca koju je Miki Svinja napravio kada mu je Dule Palilulac
nasuo novu turu bila je više nego tužna. Delovao je jadno i
bespomoćno, kao golman koji je skrivio penal u poslednjem
minutu finala Svetskog prvenstva.
Mašio se za čašu, oči su mu sevnule a usne se iskrivile u
groteskan grč. Neko je doviknuo: „Napred, majstore“, i to je
delovalo nekako ironično.
Njegovi debeli prsti nisu uspeli da se sklope oko rebraste
čašice, neposlušni i utrnuli, uspeli su samo da je obore... Vinjak
se prosuo po čaršavu ostavivši veliku mrlju. Miki je probao da
nešto kaže, ali jezik mu je bio otečen i tvrd. Samo je
promumlao:
„Dosta... Više...“
Tada je planuo njegov kum, živi dokaz da kromanjonci nisu
izumrli, karika koja nedostaje, čudo evolucije koje možete sresti
samo po čairskim birtijama.
„Šta, be, dosta!? Nema dosta, pičko jedna! Dule, sipaj mu
vinjak!“
Palilulac je slegnuo ramenima, podigao čašu i napunio je.
„Ovo mora popiješ ako si čovek!“, drao se zdepasti. „Sad
nema odustajanje! Znaš kol’ke smo pare turili na tvoju pobedu,
sunce ti jebem kalajisano!“
 Onda je podigao čašu i prineo je Mikiju, koji očigledno već
nije bio pri sebi.
„Pij!“
Scena koja je usledila nije bila praznik za oči.
Miki je konačno dao oduška sebi i konačno oslobođen svih
prepreka, izbljuvao se malo po astalu, malo po podu, a najviše
po svom kumu.
Rulja je pala u euforiju. Svi su čestitali Milančetu, grlili ga i
ljubili kao roda najrođenijeg, dok je on sa širokim osmehom to
primao kao nešto najnormalnije. Nakon što se euforija stišala,
Dule Palilulac je i zvanično proglasio pobednika Prvog
svesrpskog takmičenja u ispijanju vinjaka uručivši mu prigodnu
plaketu i prigodan poklon – karton vinjaka.
Tada je kum Mikija Svinje istupio iz gomile i, onako
ubljuvan, trgao Duleta za kragnu njegove krvavocrvene
kubanke.
„Šta ’oćeš, kratki?“, upitao ga je Palilulac.
„Ne može to tako! Valjda se i za drugo mesto dobija nešto!“
„Evo, evo…“, zacvrkutao je Dule mazno, iz levog džepa
izvadio mobilni telefon veličine poljske opeke i tutnuo ga
kromanjoncu u ruku.
„Filips Diga! Najmodernija reč telekomunikacione tehnike!
Telefon godine!“
„Koje godine?“, pita neko iz gomile.
„Ne sećam se... Neke pre bombardovanja.“
Kromanjonac, na ivici nerava i strpljenja, prvo je krenuo
prema toaletu gde mu se kum porađao pokušavajući da iz želuca
ispumpa litar vinjaka, a onda zastao na pola puta i okrenuo se ka
Duletu.
„Serem ti se na nagradu!“, dreknuo je i zavitlao mobitel.
Filips Diga, telefon godine devedeset i neke, sa baterijom
teškom kao topovsko đule, udario je Palilulca direktno u facu i
zamalo ga nije nokautirao.
Dule se zateturao, ali ostao je na nogama. Vreme kao da je
stalo u tom trenutku, a sranje je visilo u vazduhu poput otrovne
izmaglice. Na koži sam mogao da osetim elektricitet i brutalni
naboj koji je ispunjavao kafanu. Zurio sam kao skamenjen u
kuma kromanjonca, u njegovo izborano, grubo lice ispod kojeg
su se nazirale kosti lobanje i nizak IQ. Mogao sam se zakleti da
nikad nisam video ružnijeg čoveka. I tada, baš kao što to obično
i biva u životu, čitav haos nije započeo onako kako to nalaže
gospođica Logika.
Umesto da Dule poludi pa nasrne na Svinjinog mahnitog
kuma, neko treći je upao sa strane...
Video sam kako, kao na usporenom snimku, čvornovata
pesnica klizi kroz ustajali vazduh i udara kromanjonca tačno u
mesto gde prestaje brada a počinje jagodična kost. Njegova faca
zgrčila se u izrazu tupog bola i iznenađenja, pre nego što je
tresnuo među gajbe u uglu.
Kao na filmu, iz krupnog kadra otišli smo u total i ja sam
video napadača.
Bio je to Vojvoda.
Sekundu ili dve, blejao sam u njega ne mogavši da verujem
šta je upravo učinio, a zatim se kroz Mali raj prolomio ratnički
poklič:
„Udri bandu! Ubiše nam kuma!“

Bila je to jedna od najžešćih kafanskih tuča svih vremena.

Sve oko mene pretvorilo se u razbesneli tornado kroz koji su
se prisutni gosti gađali inventarom, pesnicama i psovkama. Na
samoj sredini lokala, odmah kod stola za takmičare, Čairci su
udarili na Palilulce, koje je predvodio Dule vitlajući barskom
stolicom. Dole u uglu, Vojvoda se tukao s nekim ćelavcem, a
gore, kod šanka, gde sam se ja ustremio, Tuljan se hvatao za
gušu s matorcem koji bi mogao ćale da mu bude. U ostalim
delovima kafane, na svakom kvadratnom milimetru, vodila se
ogorčena borba. Glavu sam pokrio rukama, dok su iznad, poput
artiljerijskih plotuna, sevale flaše i piksle. Dotrčao sam do
usplahirenog Sikija, koji je urlao u telefonsku slušalicu.
„Alo, Čoče! Izvini, brate... Mnogo sam uzbuđen! Ovde se
neki gađaju s mobilni telefoni! Jeste... Da tepaju, nego šta! Oderi
gi, Čoče!“
„’Oće li da upada ta patrola? Ima da polome ceo lokal!“
„Evo, javio sam na Čočeta, sad će da krene đebrenje! Nego,
sinko...“
„Šta?“
„Pazi leđa.“
Nisam stigao ni da se okrenem a već me je nešto gadno
opaučilo u potiljak. Zateturao sam se i video kako Siki debeljku
koji me je udario razbija pivsku flašu o glavu. Čim sam se
pridigao, na mene je nasrnuo neki polovni alkos iz Svinjine
ekipe. Počeli smo da se rvemo i nekako smo se doteturali do
prozora. Tu sam, dok mi je on kroz psovke i škrgutanje zubima
nabrajao sve članove uže familije, sa one strane zamašćenog i
cigaretnim dimom oprljenog stakla video veoma živopisan
prizor na platou pred kafanom.
Murija je, umesto da uđe u kafanu i prekine tuču, krenula da
demonstrante bukvalno ubija od batina.
Ona petorica bicmana što su glumili skraćeni kordon krčili su
pendrecima put kroz središte rulje, sa desne strane isto su činile
njihove kolege ubijajući boga u studentima filozofije koji su
držali to krilo. Video sam i Mladena Moljca kako se popeo na
neku žardinjeru i odatle vrlo kratko pozivao na mir, dok ga sa
tog visokog položaja nije skinuo pripadnik interventnog voda
opalivši ga slobodankom8 po cevanicama. Jedan deo
demonstranata razbežao se po Čairskom parku dok su oni
najuporniji ostali da dele neravnopravan duel sa Čočetovim
pulenima.
U samom uglu dešavala se jedna gotovo lirska scena: Čučuk
Stana i Marija Pitbulka pohvale su kiselom vodom
zanesvešćenog lika palog kraj zastave Evropske unije i
histerično vrištale na pandure koji su revnosno razbijali ostatak
demokratske bulumente.
Najsmešnije je delovao student kog su dva drota vijala po
trotoaru peglavši mu bubrege dok je on pokušavao da se odbrani
transparentom na kome je pisalo: Evropske integracije – SADA!
Puko mi je film, pa sam napasnika koji me je vukao za duks
psujući mi pritom majku i sestru zavario kolenom u muda.
Zastenjao je kratko i pao na kolena, a ja sam otrčao nazad do
šanka izbegavajući leteće projektile u vidu drvenarije i stakla.
„Čika Siki! Ovi biju demonstrante!“
„Ko, bre?!“
„Murija!“
„O, sunce im jebem žarko!“, zacvile Kučkar i ponovo poče
da vrti telefon. „Alo, Čoče! Brate! Zajebao si se! Ovi tvoji
tepaju demonstranti! Ma neeeee... Ne treba da biju ovi napolje,
nego ovi unutra! Jeste! Da uđu u kafanu i sve po red! Tako je,
brate!“
Nije prošlo ni minut a plavci su se obreli u kafani.
Ono što je usledilo nakon toga jednostavno nije za priču.

Stajao sam pored trafike i razmišljao o prolaznosti života.

 Rađamo se, živimo i umiremo, a između toga, igramo fudbal
i basket, pijemo pivo ispred dragstora, odvajamo polovnjače na
žurkama, vodimo ljubav, upražnjavamo seks, lažemo jedni
druge, lečimo komplekse, negujemo sujetu, trujemo pluća i
jetru, jedemo burek, svađamo se s roditeljima, bežimo iz škole,
upisujemo fakultete svesni da ih nikad nećemo završiti, gledamo
televiziju, mrzimo političare i bogataše, obilazimo kafane, ne
volimo narodnjake, preziremo pandure, ostajemo budni noću da
možemo lakše da prespavamo dan i u toj velikoj zbrci, gde je
bitno da se nešto događa, izvesno je samo jedno...
Starimo, starimo, starimo...
Svakim danom smo sve veći očajnici, a sve manje mladi.
I opet, kada se magični krug iscrta do kraja, otpočinjemo
novi, gotovo uvek na istom mestu: na uglu ulice, na trafici,
ispred dragstora, u nekoj kafani ili kafiću, uz list marihuane,
pivo, vinjak ili lozu... Uz priče o šansama Zvezde da uđe u Ligu
šampiona, o Piksijeva dva gola protiv Španije, o pesmama
Ekatarine Velike, o lepim danima u vreme studentskih protesta,
o onima koji su otišli i nikad se nisu vratili, o tome kako je
nekad, ne tako davno, sve izgledalo mnogo bolje...
Živimo po obodima tog magičnog kruga, mi deca lošeg
vremena, svesni da u njegovoj unutrašnjosti nema ničeg do gole
praznine.
Prodavačica, simpatična plavuša, dala mi je kusur i
pakovanje flastera. Klimnuo sam glavom u znak zahvalnosti i
prešao ulicu.
Stara predratna zgrada u čijem prizemlju se nalazio Mali raj
podsećala me je na Drakulin zamak. Iza nje, sumračni gradski
dekor delovao mi je sivlje nego ikada ranije.
Ušao sam u birtiju čija je unutrašnjost ličila na bojno polje.
Isprevrtani stolovi, porazbijani prozori, polomljene stolice i flaše
rasute svuda po podu... Slegnuo sam ramenima, nije da ovako
nešto vidim prvi put. Poražavajuće je što to sasvim izvesno nije
ni poslednji put da sebe zatičem na ovakvom mestu.
Napravio sam nekoliko opreznih koraka, a zatim se uputio ka
toaletu da tamo, pred ogledalom ako je možda nekim čudom
ostalo čitavo, flasterom pokrijem modricu na arkadi.
„Ej, Pantelejac“, čujem Sikijev hrapavi glas iza sebe.
Okrećem se i vidim njega, Tuljana i Vojvodu kako ispijaju
pivo za šankom.
„Pazi da ne ugaziš u srču!“

Televizor je bio upaljen.

Prozor u svet koji ne postoji.
Rasturena, beživotna pikselizovana stvarnost. Sa malo
šminke i kolora. Sa glasovima koji kao da dolaze iz druge
dimenzije i pripadaju ljudima koji su odavno mrtvi.
Zurim u ekran kao u čarobnu kuglu.
Na njemu, ljudi su lepi i pametni, sunce uvek šija, život nije
prevara, a sve probleme može da otkloni šolja dobre kafe,
pakovanje žvakaćih guma bez šećera ili mentol uložak sa
krilcima.
Onda krenu vesti i sve postaje normalno.
U Skupštini poslanik čašom vode polio ministra za kapitalne
investicije. Nakon što ga je ovaj nazvao konjem. Tome je
prethodila rasprava o malverzacijama prilikom izvoza
vakuumirane deteline i stajskog đubriva. Cenim ga da je
poslanik kompetentan da raspravlja na tu temu, kad ga već
proglašavaju za konja.
Pederi bi da registruju stranku, država ni da čuje, boji se
nazadnih pojava. Alarmantan broj kineskih emigranata. Žive po
njih dvadeset u jednoj garsonjeri i hrane se kartonskim kutijama.
Penzioneri opet kukaju da će da crknu od gladi. Nema veze,
spremni čekaju kontejneri. Radnici štrajkuju a deca beže iz
škole.
Nakon dužeg bloka u kojem su nabrojana sva najavljena
poskupljenja, prelazimo na vesti iz regiona.
Krupan kadar.
Murija delje demonstrante.
Iznad tog haosa jasno se razaznaje neonska reklama sa
firmom Mali raj. Deluje čudesno i ironično, a opet, sasvim
normalno za zemlju u kojoj živim. Novinarka koja je danas bila
na licu mesta, stežući mikrofon u desnoj ruci, levom pokazuje na
dešavanje iza nje kao da saopštava vremensku prognozu.
„I to se dešava...“, kaže ona opušteno, a mene podilaze
žmarci od ovakve njene mirnoće. „Jedno bezazleno sportsko
takmičenje prekinula je grupa huligana čije se orgijanje moglo
pretvoriti i u nešto ozbiljnije da naši revnosni organi reda nisu
intervenisali na vreme. Ovaj neprijavljeni skup, iako najavljen
juče kao miran i dostojanstven, izmetnuo se u grubo narušavanje
reda i mira tako da je intervencija policije bila neminovna. A
ako smem da dodam... (kamera zumira drota koji mariše nekog
žgoljavog nesrećnika)... i veoma brza i efikasna.“
U kadru su zatim još malo demonstranti i drotovi koji im
čitaju bukvicu iz građanskog vaspitanja, a onda se vraćamo
novinarki, koja sad već ima sagovornika. U pitanju je krupan,
podgojen pandur u uniformi.
„Sa nama je kapetan Dragiša Budimirović, komandir
interventnog voda i zamenik načelnika niškog SUP-a.
Gospodine Budimiroviću, šta možete da kažete o današnjim
vandalskim izgredima na ulicama inače mirnog Niša?“
Čoče, Sikijev kum, malo se zamislio da bi na kraju pomalo
smoreno rekao:
„Znate kako... Mi smo, ovaj, intervenisali... Malo smo ih,
ovaj... tukli... Mislim... Nismo mnogo... Određena lica su
privedena i njima će biti određen pritvor... I tako to. Poručujem
svima koji bi da u bližu budućnos’ organizuju ovakve...
događaje... da si malo pripaze i da traže odobrenje od organi
reda. Inače, opet će moramo da... bijemo... Mislim, ovaj...
intervenišemo.“
Kamera se pomera malo ulevo. Dvojica drotova vuku
Mladena Moljca i trpaju ga u maricu. Kroz žamor i psovke
čujem ga kako zapomaže:
„Nisam kriv! Nisam kriv, majke mi! Nemojte u muda!
Drugovi! Braćo! Budimo civilizovani!“
Visprena novinarka se vraća u kadar. Nakon što je naciji
podarila još jedan blistavobeli osmeh, slegnula je ramenima i
dala zaključak:
„Eto. I to se događa.“
Slede vesti iz kulture. Neka drtina iz Leskovca je dobila
književnu nagradu. Njegovu njušku viđao sam svojevremeno po
kongresima Slobine partije. Sad ga i ovi nagrađuju. Biće da su
mu knjige teško sranje čim valjaju i jednom i drugom režimu.
Zatim sport. Zvezda opet igrala nerešeno s nekim palanačkim
džiberima. Ni ove godine ništa od titule.
Na kraju – vreme.
Tmurno, oblačno, kišovito...
Nakon odjavne špice i još malo reklama sledi muzička
emisija čiji se voditelji odazivaju na Šaša i Peja. Dekoltirana
snajka reklamira najnovija dostignuća plastične hirurgije, onda
neki ružni degenerik bez sluha zavija kao da mu je neko stao na
kurje oko, zatim neko nesrećno dete koje je Peja proglasio
„talentovanim“ peva tradicionalnu pesmu tako dobro da prosto
požališ što si Srbin. A mnogobrojna publika u studiju (sve teče,
tetke i poneki debil u prtenom džemperu) oduševljeno tapše i
seiri. Zatim ide pravi krešendo – Peja i Šaša se prihvataju
mikrofona i počinju da arlauču neku poskočicu sa vrlo
aktuelnom temom: svadba, veselje, kum, mlada i mladoženja,
baraka... Sve u skladu sa onom starom filozofskom maksimom:
Jedi, pij, veseli se i na život naseri se.
Dok sam, onako pospan, buljio u dvojicu kretena koji su se
kerebečili na ekranu, u glavi je počeo da mi se vrti interesantan
horor film u kome glavne uloge igramo ja, Peja, Šaša i motorna
testera marke tomos.
Te noći me nisu mučili ružni snovi.

Nikad u životu nisam jeo zečji paprikaš.

Siki Kučkar je rešio da me prosvetli po tom pitanju.
U zemljanom grnetu ispred nas je nešto vruće i opasno
zaljućeno i začinjeno. Mutni oblačić pare diže se iz posude kao
iz vulkanskog grotla obećavajući nesvakidašnji, meraklijski
obrok. Vojvoda i ja sedimo u dnevnoj sobi Sikijevog toplog, u
zeleno obojenog doma i čekamo da nam saopšti kako smo
finansijski prošli s takmičenjem. Vojvoda je nervozan, stalno se
češka i vrpolji na stolici. Znam šta je u pitanju. Zečji paprikaš je
tu, onda sveže ispečena domaća pogača i meze u vidu ljutog
kulena i mladog zaplanjskog sira. Fali ono najvažnije – alkohol.
Ima već petnaest minuta kako je Siki sišao do podruma da natoči
flašu komovice i nikako da se vrati. Preko puta nas sedi njegov
dični potomak Aca Glista i nezainteresovano ispija odvratni
žućkasti sok.
„Aco! Pederu!“, čuje se urlik iz hodnika.
Siki poput furije uleće u sobu i sinu gura pod nos praznu
flašu.
„Šta je OVO!?!“
Aca ga gleda svojim pogledom pospanog bernardinca i pita:
„Šta?“
„Kako šta?! Ko je popio svu rakiju, sve vam jebem ništačko!
Pričaj, da ti ne izvadim oko sa viljušku!“
„Pa... nešto ste popili... A nešto je deda prodao.“
„Prodao? Kome?!“
„Pa... komšiji... Vladi, auto-mehaničaru.“
„Onom ništaku?! Turim gi na kurac sve po red, pleme im
jebem seljačko! Je l’ ostavila matora izlapotina bar neki litar
poza’ ćošku? Čisto da ne lipšemo od žeđ.“
„Pa... koliko ja znam... Nije.“
Siki se nervozno okreće oko sebe, steže onu praznu flašu i
nervira se.
„I sa šta sad da poslužim ljudi?! S kurac?!“
„Pa... imaš tamo u šanku neki vinjak.“
„Vinjak?“
„Aha... Rubinov.“
Kučkar zafrljači praznu flašu kroz otvoren prozor. Sa ulice se
začu lomljava stakla i zavijanje nečijeg alarma na kolima. Ode
do šanka i vrati se sa neotvorenom flašom vinjaka. Dok nam je u
čašice sipao braonkastu tečnost, Vojvodine okice se zacakliše od
sreće i zadovoljstva.
„Eto…“, mrmlja Siki sebi u bradu. „Kô da smo osuđeni na
ovaj vinjak... Al’ nema veze... Da smo mi živi i zdravi.“
Kucnusmo se i ispismo vinjak na eks.
Dok Kučkar sipa novu turu, sa vrata se oglašava zvono. Aca
izlazi na trenutak i vraća se s novim gostom. Moj kum Kvisko u
stanju euforije upada u sobu i drastično mi pogoršava
raspoloženje.
 „Jebote, čoveče! Ne mogu danima da te nađem!“
„Šta ti tražiš ovde?“, pitam ga nervozno. „Vidiš valjda da...
Vodimo važan poslovni razgovor.“
„Sedi, Kvisko…“, nudi mu Kučkar stolicu do sebe. „Dani s
dušicu. Eve, ću ti sunem jedan vinjak da se povrneš.“
Kvisko seda pored Kučkara i prihvata ponuđenu čašicu. Dok
se kucamo, on euforično izjavljuje:
„Kume, ženim se!“
„Znam, to pričaš zadnjih pet godina... Ajde mani me sad,
’oću da malo uživam u ovom zecu.“
„Ma ne, stvarno, evo ćale je i pozivnice uradio...“
Preko stola punog hrane pruža mi koverat odvratne ružičaste
boje.
Prihvatam ga i otvaram oprezno, kao da je u njemu sakrivena
mini-bomba. Na kičasto ukrašenoj pozivnici zlatnim slovima
jasno piše:

Dana tog i tog svoju ljubav brakom će krunisati Gabrijela i

Bojan. Pozivamo Vas da svojim prisustvom uveličate... bla-
bla-bla...

„Ti to mene zajebavaš?“, zurim u njega i ne verujem da je sve

ovo istina.
„Ma jok, kume!“, sav ozaren će Kvisko. „Svadba!“
„Lele, će bude pijenje!“, oduševljen je Vojvoda.
Njemu nije važan povod. Može da bude i sahrana. Važno je
da ima da se pije.
„E pa, kad je tako...“, svečanim glasom kaže Kučkar i uzima
flašu sa vinjakom. „Red je da se u to ime popije po jedna. Sinko,
nek ti je sa sreću... Će ti treba. Još se niko nije usrećio u bračne
vode. Tamo su ti sve budale i brodolomnici.“
 Tresemo onaj vinjak do kraja. Siki ponovo puni čaše i obraća
mi se:
„Ti, Nikolo, pošto si kum, mora se pokažeš. Taman će ti
dobro dođu ove pare što ću ti dam.“
Klimam glavom i pružam svoju čašu. Eto, ispada da ipak
nisam sve radio za džabe. To što ću kintu da spiskam na frižider
ili veš-mašinu za mladence, a resto na muzikante i svadbarske
takse i nije toliko bitno, važno je da bude veselo... Pa nek ide
život. Ionako nije ništa posebno.
Negde na polovini flaše vinjaka u sobu upada Sikijeva ćerka
Dragana vukući sa sobom nekog tunjavka.
„Da vas upoznam s novim dečkom…“, smeši nam se sva
ushićena. „Ovo je Cvetko.“
Kučkar ga gleda podozrivo i namrgođeno dok nam puni čaše
vinjakom.
,Je li, sinko... A odakle si ti?“
„Iz Malošište…“, muca onaj mučenik.
„Stvarno? Pa kako si se dovuko u grad? Svratio si da
prodavaš paprike i boraniju?“
„Ne, idem ovde na fakultet. Studiram...“
„O, bravo, bravo... Batali ti to na vreme, sinko. Ne može od
govno da bude pita.“
„Tata, mislim da ste dovoljno razgovarali“, Dragana na
vreme prekida diskusiju.
Međutim, Siki je uporan:
„Sinko, je l’ znaš ti što u Malošište nema groblje?“
„Ne znam“, smušeno će ovaj.
„Pa zato što svi umirete u zatvor, pička vam materina!“
Kroz sobu se prolama pijani grohot dok Dragana odvodi
pokislog tunjavca u svoju sobu. Siki, prilično oraspoložen,
eksira svoj vinjak. Vojvoda petlja nešto oko muzičkog stuba i
tren potom iz zvučnika kreće stara meraklijska „Kude je taj
Niš?“. Dok Robi Palilulac sa stare longplejke peva o nišlijskom
kalfi Aleksi koji se udavio „baš kod Brzi Brod“ i iza sebe
ostavio udovicu Staniku koju nema „kuj da pripazuje“, Siki
Kučkar urla u pravcu sobe svoje ćerke:
„Dragano! Pazi na ovog tvog! Nemoj nešto da drpi!“

Postoji više razloga zašto ne volim subote pre podne.

Trenutno je najjači onaj da ove subote treba da budem kum
na Kviskovoj svadbi.
Moraću da stavim kravatu.
Moraću da pevam narodnjake i da držim govor, pa onda da
nazdravim mladencima, poželim im srećan brak, dug život i
puno debele, razmažene dece da im taj isti život zagorčaju. U
stvari, mrzim svadbe, i gajim mnogo otrovnog cinizma prema
toj instituciji braka. Ali ko mene šta pita?
Zna se čemu služi kum. Ja sam samo tu da se potpišem u
opštini, da popijem najviše, da budem najveseliji i dam
muzikantima najveći bakšiš.
Zvonjava telefona prekida me u pola misli.
Podižem slušalicu i čujem ravni glas službenika sa druge
strane veze.
„Dobar dan. Zovem iz pošte. Imamo ovde prijavu da vam je
telefon u kvaru.“
„Jeste.“
„A šta je u pitanju?“
„Stalno me zovu neki debili.“
„Hmmm... Vi to ozbiljno?“
„Najozbiljnije. Evo, upravo razgovaram sa jednim.“
Klik! Tu-tu... Tu-tu...
 Eto, niko ne razume moju muku. Čak ni ljudi koji su za to
plaćeni.
Izlazim napolje u dan koji kao da najavljuje kraj sveta. Nebo
reda pasijans iznad krovova zgrada u Somborskoj ulici, sve
oblak do oblaka, jedan sivlji od drugog. Neki čudan vetar nosi
prašinu niz ulicu, malo duva a malo zastane da se odmori. Moj
kraj je neobično tih ovog prepodneva. A ni meni nije nešto do
priče.
Taksi me čeka ispred kuće. Nov bleštavobeli mercedes za
čijim volanom sredovečni taksista čita novine.
Upadam na zadnje sedište poput ministra. To nikad ne radim,
ali ovoga puta su okolnosti drugačije, moram da učinim nešto u
pogledu samopouzdanja inače ću da crknem od treme i nervoze.
„Turim vam ga svima, lopovi!“, psuje vozač i baca novine u
stranu.
„Šta je bilo, majstore? Opet loše vesti?“
„A kad su pa bile dobre? Gde se vozimo?“
„Do kafića Tajm.“
„A, kod gazda Tonija? Još drži onu rupu?“
„Aha.“
„Ko bi rekô. Ja sam mislio da ga je odavno iz’ela ciroza.“
„Ne sekiraj se. Će nadživi taj i mene i tebe.“
„Misliš?“
„Sigurno. Legende nikad ne umiru.“
Deset minuta potom upadam u Tajm, gde za šankom zatičem
Vojvodu i Tonija sa druge strane9 kako urla raširenih ruku:
„Dobro, be, Pantelejac sam! Eto, priznajem! Sa... Samo me
ma... mani!“
Vojvoda se okreće ka meni i oduševljeno kliče:
„Ej, Zlatni! Priznao! Priznao je da je Pantelejac!“
„Koliko si naporan, čudi me da nije priznao da je
Južnoafrikanac.“
Sedam za barsku stolicu i od Tonija naručujem vinjak i
espreso.
„E... espreso? Nešto si se pro... profinio.“
„Ma ne... Nego ne ide da kum ljušti tursku.“
„Jebaga, što o... onda nisi na... naručio i viski umesto vi...
vinjak, kad si već ku... kum?“
„Ne pijem hemiju.“
„Je li, be, gde si ti dosad?“, ubacuje se Vojvoda, koji je već sa
Tonijem uhvatio popriličan zalet. „Čekam te ovde sat i po.
Mislim, nema smisla...“
„Znaš gde stanujem. Trebalo mi je vreme da se sredim i
dođem.“
„Je... jeste“, potvrđuje Toni dok na šank preda mnom spušta
čašu napunjenu vinjakom. „Ti, be... Gde stanuješ, u tri pi... pizde
materine.. Na... najbliži komšije su ti Ta... Tarzan i Sneško
Belić. Al’ šta da se radi. Pa... Pantelej je to.“
„Imaš nešto protiv?“
,Ja? Ma... Ma jok. Pa je l’ ni... nisi čuo? I ja sam Pa...
Pantelejac. Evo gledao sam jutros na televiziju... Kažu da je i
Te.. Tesla bio sa Pantelej... I Ajnštajn. I Ma... Maradona. Sve
Pantelejci! U usta gi jebem.“
„Daj ne seri i pusti onu moju.“
Toni klima glavom, trza svoj vinjak i podiže čašu da nalije
novu dozu. Zatim se saginje ispod šanka i nešto petlja oko CD
plejera. Tri i po sekunde potom iz zvučnika kreče prepoznatljivi
uvod na gitari, zatim malo stihova... Deep Blue Something i
njihov jedini hit „Breakfast at Tiffany’s“.
„Cenim ga da bi ova stvar mogla da se prekrsti u Doručak
kod Tonija. Kafa, vinjak i cigarete...“, Vojvodin glas hrapav je
od takvog doručka.
 „A ja ga cenim da si već popio dovoljno, treba se čuvaš za
svadbu.“
„Ja? Pa, čuvam se. Vidiš kako gi smicam lagano ovi vinjaci?“
„Pa, jeste... Nisi alav kao obično.“
„Ja nikad nisam alav... Samo... uživam u životu.“
Srknuo sam espreso, eksirao vinjak i ustao.
„Eeeej...“, zavapi Vojvoda. „Tek sam na pola cigaru.“
Ako nešto mrzim u životu to je da čekam pušača da dokrajči
cigaretu. Ponekad mi se čini da ću jednog dana da otegnem
papke na nekoj barskoj stolici čekajući da jedan od ortaka završi
svoju cigaretu. Zato uzimam Vojvodinu pljugu i gasim je u
pepeljari.
„Eto, sad si je završio. Je l’ možemo da krenemo? Toni,
pozovi nam taksi.“
„Ne mogu da verujem“, buni se Vojvoda. „Pa ja jednom u
godinu dana čurim dugački marlboro i ti mi ugasi pola cigaru...
Stvarno nisi kršten.“
Taksi stiže ispred bašte kafića nekih pet minuta kasnije.
Plaćam Toniju vinjak i kafu i krećem ka izlazu.
Skoro sam se sudario s njom na ulazu.
Napravio sam korak unazad, pomalo smetenjački, pa se
pomerio u stranu da je propustim da uđe. Kiki je zastala ispred
mene i pogledala me.
Bilo mi je... I lepo i neprijatno.
Ipak, nisam mogao a da ne uzvratim pogled. Dugački plavi
pramen, rokerica, tamni ruž na usnama...
Šta će sada da uradi?
Da me iskulira kao da uopšte i ne postojim? Da mi kaže nešto
ženski otrovno? Da me gleda dugo, dugo, sve dok se ne
pretvorim u zrno graška?
„Mislim…“, glas joj je bio šuštav i mek. „Mislim da ti ta
kravata ne stoji baš najbolje.“
Zaplela je svoje duge prste u nespretno vezan čvor na mojoj
kravati i malo ga popustila... Skinula mi je kravatu i stavila je
sebi oko vrata.
„Kako mi stoji?“
„Dobro.“
„Evo, vratiću ti je u ponedeljak. Recimo... Oko devet? Ovde
u Tajmu.“
Klimnuo sam glavom, još ne mogavši da verujem da se sve
ovo stvarno događa.
„Dogovoreno.“
Kiki je ušla u kafić kao da se ništa nije dogodilo, pozdravila
se sa Tonijem i poljubila ga preko šanka u obraz. Matora
prejebotina je prokomentarisao nešto u fazonu:
„Odakle ti ta kravata? Čuo sam da slične prave gore na
Pantelej.“
„Ajde, be, Zlatni!“, dere se Vojvoda iz taksija. „Taksimetar
kuca u najveće!“
Ušao sam u taksi i rekao majstoru da nas vozi do Saborne
crkve.
„Šta je, sinko?“, upitao me je. „Će se ženiš?“
„Ma jok. Al’ drugar se rešio...“
„Šta će mu to u životu?“
„I ja se pitam...“
Taksi je bešumno klizio po prljavom niškom asfaltu. „Nego,
momci...“, oglasio se taksista kada smo stali na raskrsnici kod
Narodnog pozorišta. „Jeste li čuli novu gradsku priču?“
„Ne znam na koju misliš?“
„Pa, o onu dvojicu luđaci što su organizovali takmičenje u
ispijanje vinjak. Bilo to i na televiziju...“
„Majstore, pa to sm...“, zavapio je Vojvoda, ali sam ga
gurnuo laktom.
„Nikad čuo, bratiću. O čemu se radi?“
„E pa, vi ste baš neobavešteni... To su ti dva lika, totalno
opičeni... Jedan ležao mardelj u Švajcarsku, mada fin čovek,
intelektualac, al’ nije imao sreću u život, sve ga terao neki
maler... A drugi je s Pantelej, neki propalitet, al’ zapatio kintu od
kockanje...“
„Ma ko je propalitet, maj...“, breca se Vojvoda, ali ga opet
ućutkujem.
„I tako...“, nastavlja vozač. „Napravili takmičenje u ispijanje
vinjak...“
„Vinjak?“
„Da, be... Vinjak ti je, sinko, ako nisi znao, neprevaziđeno
piće. Za sve prilike i za sva društva... I za sirotinju i za bogati...
Alal im vera kako su se samo setili za to. I tako, krenu oni u
neku kafanu na Čair da organizuju i takmičenje i klađenje. Kod
nekog Mikija Mačkara. Ispala tu žešća tarapana, upadala i
murija i nekakvi demonstranti, bilo to na televiziju, gledao
sam...“
„I šta je bilo na kraju?“
„Pa ništa. Čuo sam da su uzeli opasnu kintu. Da ovaj sa
Pantelej planira da otvori streljanu... A onaj drugi,
intelektualac... E, on je pokupio svoju bivšu ribu, neku rokerku, i
s njom otputovo na Havaji... ili neko drugo grčko ostrvo... ne
sećam se ime.
Zurio sam u semafor na kojem su se smenjivale boje i
razmišljao o Havajima, velikoj palmi ispod koje je pesak boje
zlata i o staroj kravati mog matorog...
Na semaforu se otvorilo zeleno svetlo.
Taksista je dodao gas i mi smo krenuli napred.
Grad nas je primio u svoje naručje, poput davno zalutale dece
koja se vraćaju sa dugog puta.
 LOPUŽE POPUT NAS

Čak i najgora sranja u životu moraju da se završe. Tad obično

odahneš, zakucaš se u krevet, pustiš muziku, i dok buljiš u neku
zamišljenu tačku na zidu, razmišljaš o tome šta ti je sve to
trebalo. Traka u glavi se vrti unazad, vraćaš na početak i
pritiskaš play... Sve ti izgleda kao niskobudžetni B-movie sa
otvorenim krajem... Sve je konfuzno... nepovezano... Jedino što
stvarno znaš o čitavom tom sranju koje si ostavio iza sebe jeste
kako je počelo...

12.30
Prešao sam dvadeset petu. Prestar za rokenrol, premlad za
umiranje. Zato i vrtim House of Pain – „Same As It Ever Was“ u
diskmenu po čitavi dan.
Isti kao nekad?
Nikako. Stariji, iskusniji, na vrhuncu forme. Nikada neću da
ispadnem iz voza koji juri ka tridesetoj. Zauvek mlad.
Evo nas u sedištu jedne od kombi stranaka što nam kroje
sudbinu i otimaju pare u ime demokratije i boljeg sutra.
U istoj ulici neko od predstavnika lopovske demokratske
vlasti otvorio ekskluzivni lokal. Stara zgrada banke odnedavno
je Irski pab. Svi koji su dovoljno pametni znaju da će to biti
lokal za lažnu elitu. Već ih vidim kako hrle kroz masivna, u
zeleno ofarbana vrata... Pičići sa dekolteima do pupka, klinci u
bodi majicama u kojima se broje rebra, matori perverznjaci,
organizatori orgija, dileri ekstazija, dileri kokaina, panduri na
radnom zadatku ili odmoru...
Već za petnaest dana biće ovo fensi mesto. Obilazim
gradilište. U gomili cigala, dasaka i ostalog građevinskog
materijala zatičem nekoliko radnika. Žderu pola kile salame u
vekni hleba. Tu je i polić rakije.
„Dobar dan…“, rekoh izvadivši slušalice iz ušiju. „Gde vam
je gazda?“
„Eno ga dole u Čegar...“, reče jedan od njih između dva
zalogaja.
„U Čegar? A šta radi tamo?“
„Šljoka!“
Čegar je deset metara niz ulicu. Ulazim u klasičnu nišku
rupčagu sa izanđalim stolovima pokriveni kariranim stolnjacima
koji nisu prani još od proslave mature 1962. Iznad njih
izgužvana lica od ranog jutra cirkaju vinjak i pivo razmišljajući
gde su se zajebali u životu.
Sredovečna raspuštaljka služi piće, tu je i dotrajali radio sa
kog dopiru setni narodnjaci.
Repertoar: promašene ljubavi, promašeni životi... promašena
zemlja.
Rade Ceremonija, nekadašnji sitni prevarant, objašnjava
dvojici alkosa kako je Maradonin gol rukom delo Boga.
Slušaju ga bez reći.
Očigledno piju na njegov račun.
Obučen u elegantni crni kaput, upadljiv je kao hevi-metalac
na koncertu Tome Zdravkovića.
„Alo! Palilulac! ’Odi ovamo!“ – mahnu rukom čim me je
prepoznao.
Zavrtim glavom i proguram se kroz, čini mi se, beskrajne
redove stolova.
„Pa gde si ti, siso palilulska?“
„Ja sam tu, Ceremonijo... Tebe nema...“
„Kako me nema, bre? Evo me... Malo cirkam, he-he, he...“
 „Slušaj... Došao sam da te pitam...“
„Će da popiješ nešto?“
„Ne, hvala... Došao sam da te pitam u vezi s onom...“
„Kako, bre, nećeš ništa da popiješ?“, zavapi Ceremonija
uvređeno. „Pa ne može tako da sediš s mene a ništa da ne piješ...
Mora nešto da trgneš.“
„’Oću nešto da te pitam.
„Kako, bre, ne možeš?... Alo, Nevenka! Nevenka! Donesi
malom dupli vinjak!“
„Čeki, ajde već jedared da se dogovorimo u vezi s onim
viskijem za tvoj pab...“
„Kad već govoriš o pabu, evo, upravo ovoj gospodi ovde...“,
Ceremonija pokaza na dva socijalna slučaja za stolom, a oni
klimnuše glavom u znak odobravanja, „...objašnjavam kako će
da izgleda unutrašnjost paba. Vidiš, kraj ulaza ima da stoji
uramljen veliki poster Štiva Kolinsa...“
„Zajebi Stiva Kolinsa! Šta da radim sa onolikim viskijem,
a?!“
Ceremonija napravi izraz iskrenog čuđenja, i šireći ruke,
zapanjeno me upita:
„Šta ti je, bre, mali? Što si nervozan ovako izjutra? To je
verovatno zato što nisi ništa popio. Evo, stiže tvoj vinjak... Pini
malo... Smiri živce. Pa će se dogovorimo...“
Četrdesetogodišnja tetka u crvenim helankama spusti deci
vinjaka na sto ispred mene i vrati se ćutke nazad do šanka.
Ceremonija se naceri od uva do uva i nagnu se prema meni kao
da hoće da mi kaže nešto veoma važno:
„Šta kažeš na Nevenku, a?“
Nisam mogao da verujem u ono što čujem.
„’Oćeš da ti je nabacim?“, uporan je i dalje.
„Može keva da mi bude...“, rekoh zgađeno i otpih malo
vinjaka. „Možda čak i baba...“
„Uuuuuu... Vi Palilulci ste fina gospoda. Pijete samo viski i
karate dobre ribe...“
„Nego šta ja da radim sa onih dvadeset kutija viskija koje si
poručio?“
„Pa već sam ti reko...“, promrmlja Ceremonija i sruči svoj
vinjak u grlo.
„Šta si mi rekô?“
„Pa to...“, bio je neodređen, stresao se od jačine pića.
„Šta to?!“
„Da ne valja.“
„Kako ne valja? Što ga onda piješ kad ne valja?
„Ma... Viski je prva liga za cirku. Nije ni Bugarin ni Turac...
Samo nije za moj pab.“
„A šta mu fali?“
„Pa fali mu... Škotski je.“
„Škotski?“
„Polako, mali... Ja sam ti lepo rekô da otvaram irski pab.
Irski! To znači da mi treba irski viski. Da si nabavio ’talmor dju’
ili ’ajriš mist’, bila bi to druga priča, ali ovako...“
„Čekaj, čekaj... Kao prvo, ’ajriš mist’ nije viski, seljačino
nepismena, budući vlasniče irskog paba! Kao drugo... Je l’ ti to
pokušavaš da mi kažeš da će fukara koja će da se navlači u
tvojoj nalickanoj birtiji da zna razliku između škotskog i irskog
viskija?“
„A tu će da izvineš!“, poskoči Ceremonija uvređeno sa
stolice, kao da mu je neko udario cajper. „Ja otvaram lokal za
kulturni ljudi!“
„Ajde?!“
„Baš tako! Znaš... Kod tebe je osnovni problem u
obrazovanju... U moj irski pab ima da dolaze ljudi koji čitaju
Džojsa i Oskara Vajlda... Koji slušaju U2 i Šinejd O’Konor...“
„He...“, nacerim se na silu. „Ja sam više za House of Pain...“
„Vidiš...“, nastavlja Ceremonija, „ja bi’ bio težak smrad kad
bih takvim ljudima uvaljivao škotsko sranje od džoni vokera.“
„Pa ti nisi normalan. Sereš o irskoj književnosti i kulturnoj
raji koja ne zna da razlikuje kurton od kese za povraćanje, ali
zato zna šta je to irski a šta škotski viski, a meni kod Nervoznog
Lakija propada dva’es’ kutija džoni vokera.
„Ih, propada...“
„S kim ja radim, jebote...“ odmahnuh rukom i ustadoh sa
stolice.
„Gde ćeš, bre, mali...? Sa’ će Nevenka...“
„Popušite mi ga i ti i Nevenka!“
„A, ’oće ona! Samo je odvedi na neko skrovito mesto!“
Krenem ka izlazu. Razmišljam šta da radim sa tolikim
viskijem koji me čeka u šteku kod Nervoznog Lakija. Samo fali
da ga opet uhapse, kao što redovno rade svakog meseca, pa da
moram da potplaćujem nekog iz murije da mi vrati robu.
Dok izlazim, Tozovac peva: Prazna čaša na mom stolu...

12.55
„Dušane, sine, jesi li gladan?“
To je pitanje kojim me majka uvek dočekuje kad uđem na
vrata. Ona još uvek misli da ja imam pet godina, da sam išao
negde da pikam loptu i igram klikere, pa se sad, onako umoran i
umazan blatom, vraćam željan da smažem tri jaja na oko.
Uvek se razočara kad joj dam uobičajeni odgovor:
„Nisam, kevo... Jeo sam usput.“
Onda se povlači u kuhinju govoreći kako se od suve hrane
dobija zatvor, grčevi u stomaku i tako to... Tako, izgleda, stoje
stvari. Možeš biti odrastao za ceo svet, ali ne i za sopstvene
roditelje.
„Gde je Marija?“, pitam za sestru.
„Eno je u sobi...“
„Šta radi?“
Kratka pauza.
„Ništa...“
Nije mi bilo teško da iz toga izvučem zaključak.
„Znači, opet se posvađala sa momkom? Dobro.“
Ulazim u sobu svoje dve godine starije sestrice i zatičem je
kako se šminka pred ogledalom. Sa kasetofona dopire neka
žalopojka Bijelog dugmeta... Ili su to možda Divlje jagode? Glas
pevača obe grupe je nekako sličan. Ko će ga znati? Krivo je
more...
„Znaš šta... Što se ti lepo ne udaš za njega? Tako bar nećete
morati da raskidate svakog drugog dana.“
„Da sam htela savet, zvala bi’ advokata. Ili astrologa. Nikako
mlađeg brata koji gleda samo svoje dupe.“
„Mlađeg brata koji ti pozajmljuje pare bespovratno, mlađeg
brata koji ti izigrava taksistu, mlađeg brata...“
„Da, ti si jedan od onih koji rešavaju tuđe probleme... Zato ti
verovatno ne ostaje vremena za sopstvena sranja.“
„Mmmm, da... Koja se trenutno svode na dvadeset kutija
neprodatog viskija. Imaš li možda neki savet za mene, o starija i
pametnija sestro?“
„U stvari, imam“, reče ona i prestade sa šminkanjem. „Pozovi
one tvoje manijake pa se ponapijajte ko goveda. Za nabavnu
cenu. One flaše što preostanu porazbijajte o svoje prazne tikve.
Kako ti se sviđa ideja?“
„Savršeno. Nego, ko će posle da pokupi toliku srču?“
„Nazovite komunalce. Nek pokupe i vas usput.“
 Marija prolazi pored mene i otvara orman iz koga vadi dugu
crnu haljinu. Stavlja je na krevet i okreće se ka meni.
„Daj hiljadarku.“
„Za šta?“
„Za taksi.“
Dajem joj novčanicu crvene boje razmišljajući o tome ko je
ovde stariji, ja ili ona?
„Nisam znao da JAT ima taksi službu.“
„Ako hoćeš da ti izigravam savetnika, moraš da me platiš.“
„Eh, pa da... Dakle? Znaš da si poslednja osoba koju bih pitao
gde da uvalim ukradeni viski, ali davljenik se i za slamku
hvata.“
„Idi kod Lapca. On večeras pravi rejv.“
„Rejv?“
„Da. Kaži da si mi brat. Neće biti frke.“
„Ako pravi rejv, ko će tu da pije alkohol? Ta stoka se samo
naguta eksera, ili se uradi nečim drugim, pa mlatara rukama i
skače do jutra. Prave pauzu samo da popiju po čašu vode ili da
ispuše džoint.“
„Ništa ti ne brini.“
„Dobro. Inače, gde ćeš biti večeras?“
„Kako gde? Pa sa Sašom, u Galeriji.“
„Zar se niste posvađali?“
„Jesmo, ali to je idealna prilika da se pomirimo. Ali što ja
tebi to pričam? Ti ne znaš šta je to ljubav.
„Ako je ljubav ime za ono što vezuje vas dvoje kretena, onda
je bolje da se nikad ne zaljubim...“
Dok izlazim iz Marijine sobe, razmišljam o tome koju priču
da složim Lapcu, njenom drugu iz gimnazije. To mi se čini kao
jedini trenutni problem, relativno lako rešiv.
13.40
Zamislite gospođu Postmodernu koju su silovali šoferi Srbija
transa.
Zamislili?
Sad zamislite kako bi izgledao plod tog svetogrdnog čina. I to
ste zamislili?
E, sad otprilike imate predstavu kako izgleda unutrašnjost
kafića adekvatnog imena Šizofrenija čiji je vlasnik razmaženi
potomak čuvene budžovanske porodice Lapčević. Hedonizam
ovog bludnog sina išao je toliko daleko da je pomenuti
mladunac imao prilike da na sebi testira sve moguće droge do
kojih je imao prilike da dođe. A s obzirom na činjenicu da je
mogao da si priušti putovanja po raznim delovima zemaljske
kugle, bratiću, bilo je tu svačega.
Ipak, mlađani Lapac nije toliko poznat po tome što je bio
hodajući pokusni kunić dobrovoljac koliko po slučaju koji se
desio pre koju godinu. Naime, Buljavi Stanko, njegov ortak i lik
koji se treskao po veni još u vrtiću, jedne večeri nije imao gde da
se uradi pa je, eto, pozvonio na vrata Lapčevog stana. Lapac,
kao dobri samarićanin, nije hteo da mu se drug i kolega po igli
zlopati po zapišanim haustorima i javnim ve-ceima, pa ga je
toplo primio rešen da se i on ogrebe od onog što je Stanko sebi
namenio za večernji intermeco. I tako, sednu oni, pripreme sve
lepo, prokuvaju dop, Stanko se bio raskenjao kako je u pitanju
prvoklasna roba i možda je baš zbog toga odlučio da poveća
dozu. Ispostavilo se da to nije trebalo da radi. Ili da roba i nije
baš bila toliko prvoklasna. Svejedno, čim se Stanko roknuo,
Lapac je spremio sebi šut, ali je, čudnom igrom sudbine, odlučio
da, kao pravi meraklija, izdivani jednu kafiću pre toga. To mu je
i spasilo život. Jer kad se vratio nazad sa džezvom tek skuvane
kafe, zatekao je Buljavog opruženog na kauču i poprilično
mrtvog. Naš narod kaže: „Zasviraj, zasviraj, pa za pojas zadeni.“
E pa, Stanko je te večeri zadenuo svoju frulicu za učkur, i to
zauvek. Međutim, tu su već nastali problemi za našeg junaka.
Heroina se brzo rešio bacivši ga u ve-ce šolju (jer ga je, gle
čuda, iznenada prošla volja za drogiranjem), međutim, to isto
nije mogao da učini sa lešom u svojoj dnevnoj sobi.
Tako je došao na genijalnu ideju da ga strpa u zamrzivač.
Nedelju dana su Stanka svi tražili po gradu. I njegovi ortaci, i
dileri kojima duguje, i murija... Čak i familija koja ga se bila
odrekla. A on se sve to vreme baškario u Lapčevom zamrzivaču,
u stanju dubokog smrzavanja, kao Volt Dizni.10 Sve bi to
potrajalo i duže da se Lapčevoj tetki koja mu jednom mesečno
čisti stan nije učinilo zgodno da malo sredi i zamrzivač. Tako je
između uredno složenih pakovanja graška i pilećih bataka
pronašla zaleđenog narkomana u stanju večite nirvane.
Lapac se ipak izvukao samo sa uslovnom. Neko vreme je bio
na metadonskoj terapiji da bi se potpuno preorijentisao na
takozvane lakše stvari. U mom selu se kaže: „Stra’ lojze čuva.“
Elem, Lapčeva Šizofrenija bila je frontalni napad na ukus, ali
je klincima naloženim na „moderni saund“ bila jedno od
omiljenih mesta za izlazak. Lapac je tu navukao i par boljih di-
džejeva, dobru rasvetu, a za drogu se brinuo lično. Čak mislim
da je imao i plantažu marihuane negde na izlazu iz grada. Ne bih
se mnogo iznenadio ni kad bih saznao da je od podruma
napravio laboratoriju.
„Da, da...“, klimao je glavom dok je rolao džoint. „Napravio
sam lošu procenu, jebiga... Biće tu i dosta onih brđana, znaš...
Malo ljakse varijanta. Vidiš, sad su svi napaljeni na tehno, svi bi
da budu in... A praziluk im viri iz dupeta, seljačine... Nema
veze, jebiga. Oni će da loču viski pa će tih tvojih dvadeset kutija
da me pokrpe, ima i da pretekne... Al’ nema veze, prodaću ja to
za mesec dana. Kažeš da je pravi džoni? Nije smućkani?“
„Original škotski. Ima deklaraciju, pečate, sve... Lično sam
ga ukrao iz magacina robnih rezervi.“
„A i to drže kao robnu rezervu? Pametno, pametno... To ti je,
bre, demokratija, nek se zna što smo izlazili na ulice...“
„Ma da, u Slobino vreme robne rezerve su bile šećer, ulje i
brašno. Ovi danas su napredniji.“
Lapac završi sa motanjem svog debeljka. Pripali ga i kao
pravi domaćin prvo ponudi mene.
„Neka, hvala…“, odbih ga galantno. „Ja sam alkoholičar.“
„Dobro. Lepo je to. Ne moraš da se truješ ovim sranjem.“
„Vidi... Imam nekih problema sa prevozom. Bilo bi lepo ako
možeš da mi obezbediš neki karavan ili tako nešto...“
„Nema frke, tebra. Evo, Vili će da preveze robu kombijem.
Jo! Vili!“
Iza šanka proviri glava suvonjavog klinca. Zatim čitava
njegova duguljasta figura. Šta li je samo radio tamo? Pokušavao
da ga popuši sam sebi?
„Kaži, Lapac?“, začu se tanušni glasić.
„Ovo je moj tebra Dule Palilulac... Upali veća kolica i kreni
sa još dvojicom s njim da pokupite skivi. Živa?“
„Živa, Lapac!“, skiknu Vili i podiže palac.
Nešto mi se prevrnu u stomaku.
Možda onaj dupli vinjak iz Čegra.
Bio je to samo prvi znak da stvari neće krenuti na dobro.

14. 04
Krenuli smo Lapčevim kombijem za nabavke. Vili je sa
sobom poveo još dva hodajuća kostura kao ispomoć. Verovatno
planira da trojica nose jednu kutiju.
 Ali ne da se meni.
Taman kad sam mislio da sve ide kako treba i u mislima već
brojao pare koje će mi na ruke dati Lapac kad mu odvezemo
viski, Vili je zastao na raskrsnici kod rampe, nedaleko od moje
kuće gde je prvo trebalo da svratimo, i izašao napolje:
„Idem po pljuge. ’Oćeš ti nešto?“
Odmahnuo sam glavom i zavalio se u sedište. Čekao sam
tako minut ili dva dok je svet užurbano jurio pored mene, svi
nešto zauzeti, svi kao u žurbi, ogrnuti kaputima i obučeni u
jeftine kineske perjane jakne. Klizaju se po poledici ko guske u
magli, vuku sa sobom tek ošurene prasiće i turšiju u staklenim
teglama. Paketiće za nestašnu decu i čokolade od trista grama...
Paradiraju ti obični ljudi noseći neobičan teret, tek ubijene jelke
da ih posade u svoje dnevne sobe i okite šljaštećim ukrasima. Da
tako zamaskiraju zločin i još jednom zavaraju sebe...
Pogled mi se tada prikovao za retrovizor.
Nisam mogao da verujem.
Ona dva narkića na zadnjem sedištu bila su već u žešćoj
akciji. Jedan je tražio venu stegnuvši komad gume oko ruke, dok
je drugi već imao spreman špric. Kad ga pre napraviše, majke
im ga narkomanske? Odgovor mi je odmah zasvetleo u glavi kao
ona lampica u crtanim filmovima. Ovi su se već bili spremili za
rokanje kad ih je Vili prekinuo pozivom da mu pomognu. E,
nećete ga majci...
Okrenuo sam se ka njima i upitao ih:
„Je li, braćo... A šta vi to radite?“
„Pa drogiramo se, hi-hi-hi...“, bio je iskren gospodin Ne
Mogu Da Pronađem Venu.
„To vidim. Pa zar usred bela dana? Na raskrsnici? U jebenom
kombiju?“
„Tebra, znaš kako kaže naš narod: Nužda zakon menja.“
 „Slušaj, suvopičasti...“, već sam bio na ivici nerava, „Odma’
da ste prestali s tim sranjem da vam ne bi’ jebô mater u pičku,
jasno?“
„Ma odjebi, bre, pederu...“, reče mi on ’ladno. „Ako ti se ne
sviđa to što radimo, ti izađi napolje.“
Poslušao sam ga. Izašao sam napolje, zaobišao kombi i stao
do prozora s njegove strane. Pokucao sam na staklo i rekao mu
da ga spusti. Prvo je oklevao, a onda to i učinio. Kad se staklo
spustilo do kraja, zgrabio sam ga za kosu, izvukao mu glavu
napolje i počeo da ga penalim. Krenuo je da se bacaka i jauče,
onaj drugi je pokušao da ga uvuče unutra, ali nije imao snage za
to, pa je uglavnom vrištao kao neka žena.
„Ti će mene zajebavaš, pizda ti materina!“, urlao sam dok
sam davao oduška svom besu.
I ko zna kako bi jebeni džanki prošao da u jednom trenutku
nisam postao svestan stvarnosti oko sebe. Jednostavno, pesnica
mi se zaustavila u pola zamaha, ukočio sam se koju sekundu,
zastao... A onda okrenuo glavu.
Bio je to jedan od onih trenutaka koji mudraci nazivaju
„prosvetljenjem“.
Kao što rekoh, bili smo na raskrsnici.
Crveno svetlo na semaforu.
Ja sa podignutom pesnicom, držim za kosu uplakanog
đankozu.
Drugi drogoljub, u stanju totalne panike, urla ko magarac, to
jest koliko ga grlo nosi...
A iza nas stoji autobus pun putnika.
I svi gledaju u mene.

14.52
 „Ne mogu da verujem! Pošaljem te da sa čovekom završiš
posao, a ti mu prebiješ ortaka!“
„Polako... Polako... Ne znaš celu priču...“
„Neću ni da je znam, Dušane! Ceo komšiluk te gledao dok si
mlatio tog jadnika, manijače jedan! Komšika Svetlana je već sve
ispričala kevi!“
„Sojka Pendžeruša?! Pa, jebaću joj...“
„Nećeš ti ništa, budaletino jedna! Nemoj da si me više pitao
za bilo kakvu uslugu. Nikad! KLIK!“
Vraćam mobilni telefon u džep i lagano pizdim u sebi.
Stvarno, Dule...
Ajde što si uprskao već ugovoren posao, ajde što si ostao bez
love, ajde što si popizdeo na kretena od džankija, ali zar si
morao da ga biješ dok te gleda pola Palilule? Sutra kad izađeš na
ulicu, bolje stavi papirnu kesu na glavu da te niko ne prepozna.
A ona Sojka... Klasična opajdara iz srpskog komšiluka.
Takve bi mogle da nam budu pravi izvozni brend. Naš originalni
proizvod. Popila mužu krv još pre dvadeset godina, pa kad je
jadničak otegao papke i otišao pod zemlju da se konačno odmori
ko čovek a deca se razbežala na četiri strane sveta, ona je ostala
sama u troiposobnom stanu. I šta takva spodoba da radi u
trenucima dokolice i u pauzi između dve južnoameričke serije?
Umesto da hekla ili veze goblene, ona se nakalemi na prozor i
gleda ko šta radi, ko se pijan vratio kući u tri izjutra, ko je kome
očešao kola prilikom parkiranja, ko se sa kim napičkarao...
Stalno je čovek može videti na onom njenom prozoru, bulji kao
ptica grabljivica u potrazi za svežim tračevima, zbog toga je i
dobila takav nadimak...
Kad li je pre saznala za ovo moje sranje?
Mora da je bila u autobusu koji je stao na raskrsnici. Nije ni
išla kući, nego je prvo svratila kod keve da joj sve ispriča, mogu
da je zamislim kako joj slaže svoju verziju događaja:
„Lele, komšike... Onaj tvoj ludi sin ič si dušu nema. Ete, sad
utepa neko dečište dole kod rampu... Sve ga ubi od pesnice!“
Kakva rospija. I posle se čudi što joj neko zapišava
ružičnjak? Kad budem to činio sledeći put, povešću još petoricu
drugara. Na leto će umesto cveća moći da ubere kitku kurčeva.
Stojim tako na ulici sam. Ko neki jebeni Sneško Belić koga
su deca napravila na pogrešnom mestu. Samo mi fali probušeni
lonac na glavi i šargarepa umesto nosa... Ali u redu je. I ovakav
sam dovoljno smešan sebi i drugima.
Telefon opet zvoni. U dilemi sam da li da se uopšte javim,
prvo gledam identifikaciju na displeju. Lepo piše: Vojvoda.
„Da...“
„Dobar dan, Palilulac. Pa gde si ti?“
„Na Paliluli.“
„To je malo širok pojam. Gde na Paliluli?“
„Hmmm... Evo ovde... Ispred kafane Niški...“
„Ti stvarno nisi normalan! Jesi li zaboravio koji je danas dan?
31. DECEMBAR, bratiću! Jebena NOVA GODINA!“
„Za mene i te kako jebena...“
„Umesto da se spremaš, ti se vucaraš po kafanama. Koja si ti
dileja...“
„Ne staj mi na muku. Ceo dan pokušam da uvalim onaj moj
viski.“
„I to ne može da sačeka?“
„Ne može. Neću sa nezavršenim poslovima da uđem u novo
leto, ima da me bije maler.“
„Kakva glupost. Tja... To i liči na vas Palilulce. Sujeverni
ste... I bandoglavi.“
„Da, a vi moroni sa Panteleja mnogo ste bolji...“
„Slušaj, bratiću... Imam jedan zadatak za tebe.“
 „Koji?“
„Trebaće nam večeras, za doček, određene količine gandže...
Pošto smo mi ovde u nekoj frci, ajde budi drug pa po podne
svrati kod Marlija u Durlan i kupi nam sto grama one njegove
domaćinke. Daćemo ti pare.“
„Ja da svratim? Ja, kao, nisam u frci?“
„Ma zajebi taj viski, dođi da se oduzmemo večeras... Znaš
gde Marli stanuje?“
„Marli?“
„Da. Marli, čuveni diler... Najčuveniji... Kô Bob Marli.
Ajron, Lajon, Zajon...“
„Čuo sam za Marlija. Živi kod tri solitera, naći ću ga.“
„Car si, bate. Hvala ti, vidimo se večeras. Zdravo.“
„Zdravo...“
Eto još jedne obaveze. Ali šta da radim. Vojvoda mi je stari
drugar, išli smo zajedno u mašinsku školu. Sredio mi je da za
džabaka slavimo Novu godinu u tom kafiću u Ulici Filipa
Kljajića, nisam mogao da ga odbijem. Osim toga, na toj žurci će
biti i Lela, jedna fina studentkinja ekonomije iz Leskovca na
koju sam odavno bacio oko. Kad kažem fina, mislim na to da je
cura još uvek neiskvarena. Tek što je došla u grad da studira, još
uvek se nije navukla na dizelaške kafiće, skupu garderobu i
turbo-folk. Dakle, sirov i neobrađen materijal koji bih ja rado da
propustim kroz šake, da izvajam svoju džepnu Veneru ili tako
nešto... Može i Trejsi Lords11 za poneti.
Dok tako razmišljam o oblinama mlađane Leskovčanke,
osećam se bolje, samo da nije tog jebenog viskija što mi stoji
nad glavom i maleriše mi ulazak u novu godinu.
„Eto, kad ti čovek treba, ti ga odma’ nađeš!“, kaže neko levo
od mene.
Sloba Buljavi viri kroz prozor svog jugića i kezi mi se onim
svojim osmehom čoveka koji se pravi da nema nikakvih
problema u životu. Izgleda malo bizarno, obučen u fensi odelo,
dok sedi za volanom tog krša koji bi bio odličan muzejski
eksponat na izložbi „Srbija u praistoriji“. On je bio jedan od
onih likova koji su stalno u spidu, stalno valjaju neku robu,
stalno ugovaraju neke poslove i tako to... Verovatno zbog sve te
frke, već godinama vozi ista kola i nosi isto odelo, jebiga, nema
se vremena da se kupe nove stvari...
„Ako tražiš čoveka, zajebô si se... Ja sam samo Palilulac.“
„Čista filozofija, brate!“, urla Sloba da me odobrovolji, zatim
postavlja čuveno pitanje: „Je li, brate... Je l’ oćeš ti da zaradiš
neke pare danas?“
Aha, čari ekonomije... Slobo, gde si bio sve ovo vreme da me
prosvetliš i učiniš trulim bogatašem?
„Ne znam... Nešto me neće kinta ovih par poslednjih sati.“
„Upadaj...“, pokazuje mi on na suvozačko sedište. „Tražim te
ceo dan za onaj tvoj viski. Imam nekog ko je zainteresovan za
to.“
Gledam u njegovo okruglo lice, malo s nevericom a malo i sa
oklevanjem. Sloba vidi da se kolebam, pa će da kaže:
„Ajde, bre, Palilulac. Ljudi nas čekaju...“
„A gde to?“
„Gore, u kafani Apelovac... Videćeš...“
Nikad me nije bilo teško ubediti, naročito kad je kinta u
pitanju. Ne znam samo da li sam zbog toga više naivan ili više
pohlepan.

15.17
U Srbiji postoji jedna posebna vrsta društvenih parazita.
To su univerzitetski profesori.
 Oni su praktično neuništivi, u stanju su da prežive sve: i
političke promene, i revolucije, i trovanja alkoholom... Tu i tamo
nekog omanda infarkt, ali ništa strašno, to je samo još jedna
žrtva prinesena na oltar nauke. Čisto da bi neki drčni asistent
mogao da se uzvere na katedru kao majmun na bananu, pa da
tamo ubire plodove višegodišnjeg dupeuvlačenja, sve dok i
njemu glave ne dođu špriceri i teleće glave u saftu.
Pogleda malo mutnog od popijenog rozea, dva podgojena
krmka gledala su u nas preko brda od pečenja. Jednog sam
poznavao, bio je to profesor Šljivić sa Pravnog fakulteta, nekad
je predavao marksizam a sad se preorijentisao na političke
nauke. Morao je sam sebi da izmisli novi predmet kako bi
zadržao katedru. Intelektualac sa erudicijom koja ne vredi ni
četvrt bureka. Tako nešto moguće je samo ovde u Srbiji. I pored
toga što je na sebi imao selski prteni džemper, Šljivić je i da je
negovao svoj prepoznatljivi imidž, onako proćelav sa bradom
koju su prošarale sede, malo zamašćenom od prasetine i kupus-
salate, ličio je na druga Lenjina.
Drugi je bio neki lik s medicine, gromada od čoveka, buljavih
očiju i debelih, pohlepnih usana. Zavalio se nazad u stolicu,
opterećen prenapornim radom na satiranju hrane i pića, košulja
mu se povukla naviše tako da mu je pola golog čkembeta ispalo
napolje. Nije mnogo mario za to, ljudi kao on sopstvenu
bahatost doživljavaju kao nešto sasvim prirodno. Sloba mi je za
njega rekao da je neko mudo na medicini, to jest, da je jedan od
vodećih niških stručnjaka iz oblasti hirurgije, pomenuo je
prezime, ali ga nisam zapamtio, nisam želeo.
Dakle, gospodo profesori, vi ćete da kupite moj viski? Treba
vam za podizanje intelektualnog nivoa predavanja ili tako nešto.
Stvarno lepo... Još će ispasti da jedan lopov sa Palilule daje
doprinos visokoškolskom obrazovanju, ludilo.
 Tada se onaj debeli, hirurg, trgnuvši pre toga ostatak vina iz
svoje čaše, nagnu prema Slobi, pa će da mu kaže:
„Sinko... Što imam ljubavnicu... Dupence joj ko moja muda!“
Onda poče svojim šaketinama da pokazuje koliko je mala
pozadina njegove dragane, napomenuvši pritom da se radi o
studentkinji koja ima devetnaest godina. Pokušavam da
zamislim tu glupavu ovcu ispod ove hodajuće svinjske polutke,
ali mi nešto ne ide... Šta ću kad sam gadljiv čovek.
„... I onda je ja stisnem za to njeno dupence, a ona kaže: Jao,
profesore, što ste vi nevaljali! A ja onda navalim ko mutav... Pa
kad joj ga svirnem...“
„Dobro, dobro, Milorade…“, prekida ga Šljivić nervozno,
zatim se okreće ka meni. „Ti, momak, imaš taj silni viski, je l’
tako?“
Klimam glavom.
„I voljan si da nam ga prodaš?“
Klimam glavom.
„Mogao bi da nam ga isporučiš odmah? Bez odlaganja?“
Klimam glavom.
„Dobro... E pa, ovako. Nama je Sloba rekao da si mu ti neki
ortak pa ćeš da nam izađeš u susret. Vidiš... Mi ćemo to da ti
platimo pola sad, a pola posle Nove godine. Naravno,
podrazumeva se da ćeš malo da nam spustiš cenu, na kraju
krajeva... Ko će drugi da ti kupi dvadeset kutija viskija
poslednjeg dana u godini?“
Gledam u njega nimalo iznenađen. Upravo mi je
demonstrirao svoj uobičajeni način ophođenja sa ljudima.
Profesor Šljivić je definitivno bio jedan od onih koji su do svoje
titule i svojih društvenih privilegija došli gazeći preko leševa.
Shodno tome, meni se obraćao onako kako je i navikao, s visine,
sa sebi primerenom arogancijom, s navikom da se svaka njegova
želja bez pogovora ispuni, sa ubeđenjem da je uvek u pravu...
E pa, nećeš ga majci.
„Slušaj, matori...“, kažem ja njemu i krajičkom oka vidim
kako Sloba, koji sedi kraj mene, lagano počinje da bledi u licu.
„Nisam ja neki tvoj potrčko ili gladni student kojeg ćeš da
podjebavaš na ispitu čisto zato što ti žena prethodne večeri nije
dala da je jebeš.
On zuri u mene poluotvorenih usta, hoće nešto da kaže, ali ja
nastavljam.
„Šta, bre, pola sad – a pola posle? Nisam ti ja hipotekarna
banka. Ima da platiš sve odma’ i sad. I to po punoj ceni. Nisi ti
ništa bolji od ostalih, naprotiv... Ja sam pošten lopov i taj sam
viski pošteno ukrao. Ako ti se ne sviđaju uslovi, teraj se u
kurac.“
„Ma, ne, ne, neeeeee!“, ubacuje se Sloba histerično, „Taman
posla... Profesore, molim vas, izvinite... To je nesporazum. Nije
vas razumeo. Sad ću ja da porazgovaram s njim...“
Sloba me podiže sa stolice i odvodi u stranu, ujedan ugao.
„Je l’ si ti normalan?!“, histeriše na mene kao manijak.
„Kako to razgovaraš s njim?! Pa to je univerzitetski profesor, a
ne neki tvoj dripac sa Palilule!“
„Ajde? I zato ne zna šta znači kad mu neko kaže da ide u
kurac?“
„Slušaj, bre, Dule... Ja još nisam položio ispit kod njega...“
„Pa ’oćeš da to završiš mojim viskijem? Neće moći ove
noći...“
„Hteo sam da uradim dve korisne stvari odjednom. Da bude
dobro i meni i tebi. Spusti malo loptu, ja ću njega da omekšam,
dogovorićete se... Važi?“
Gledam ga par sekundi onako zajapurenog i isfrustriranog, a
onda kažem:
 „Aj’ da vidimo i to čudo...“
Vraćamo se za sto. Sloba seda naspram Šljivića sa širokim
poltronskim osmehom. Ja ih kuliram i naručujem od konobara
pivo.
Sloba se sad tu nešto domunđava sa Šljivom. To traje malo
duže, taman toliko da ja odgustiram svoj amstel. Dok sve to
traje, gledam u uglednog stručnjaka za hirurgiju preko puta sebe.
Onako pijan, zapleten u svoje čkembe kao u veliko govno,
pokušava da ustane sa stolice, očigledno gonjen neumoljivom
fiziološkom potrebom. Teret velike društvene odgovornosti i
godina provedenih u vernom služenju nauci i državi prikucao ga
za stolicu pa mu ne daje da mrdne. Mora da je strašno biti
akademac, mislim se... Stalno neke večerinke, neki kokteli,
simpozijumi i seminari, od svega toga čovek nekako oteža,
umori se...
„Evo, ovako...“, kaže Sloba na kraju, diplomatski i poslovno.
„Profesor Šljivić će da ti plati cenu koju tražiš, ali ona verzija za
pola sad, a pola posle ostaje.
Cirkam ja onaj amstel, baš mi fino lego, ko pred Ligu
šampiona. Gledam u ova dva idiota, pa na kraju kažem Šljivi:
„Da vas pitam nešto, profesore... Je l’ primate vi mito?“
Sloba, već na putu da dobije srčani napad, krenuo da
izglađuje stvar, ali Šljiva ga prekida i gotovo uvređeno
odgovara:
„Primam. Pa šta?“
„Pa je l’ može da se plati pola pre ispita, a pola posle?“
„Ne može!“
„E pa, ne može ni moj viski! Plati pa klati! Što je šestica iz
tvog usranog predmeta bolja od mog džoni vokera?“
Dovršim ja lepo onaj moj amstel i ustanem sa stolice. Nema
posla sa ovakvim ljudima. Sad mu ne bi’ prodao viski pa da mi
ga plaća suvim zlatom. Pre bih ga sam sveg popio nego da ga
prodam ovoj smradini.
„Slobo, ajde da me odbaciš nazad.“
Sloba se kao pravi lud, razočarano gleda ispred sebe i ne
jebava me.
„Možeš ti i peške“, kaže.
„Slobo…“, kažem ja njemu sa doziranom pretnjom u glasu.
„Ja mogu i sam da se odvezem onim tvojim kršem... Treba samo
da spojim dve žice.“
Malo oklevajući, zbunjen i pometen, Sloba ustaje sa stolice i
izvinjava se onoj dvojici volova. Šljivić ga ignoriše uvređeno.
Al’ će lepo da ga obori kad dođe ispitni rok... Dok odlazimo ka
izlazu, ne trudim se mnogo da slušam Slobu kako mi priča da
sam ga zajebô, da sam ispao pička i kako sam netolerantan.
Malo potom, iza nas urla profesor Šljivić:
„Milorade! Opet si se upišô! Neću nikad više s tobom da
idem u kafanu!“

16.00
Sloba me je ostavio na mestu gde me je i pokupio, ispred
kafane Niski u mom komšiluku. Stojim tako ko usran, deset sati
pre početka nove kalendarske godine na trotoaru i razmišljam
gde sam se zajebô.
Jebô me viski. Da sam ukrao tonu domaće brije, lakše bih je
prodao.
Ali ne vredi mi sad da kukam. Razmišljaj, Dule... Nađi
odgovor na nemoguće pitanje: Kome treba dvaes kutija džoni
vokera 31. decembra u četiri sata po podne?
Kô da je izašao kroz šaht na kolovozu, pored mene se tada
stvori moj komšija Joca. Prosto mi nije bilo jasno kako nisam
primetio takvu gromadu od čoveka, mora da sam se bio mnogo
zamislio. U stvari, čovek je samo izašao kroz vrata kafane iza
mene.
„Komšijo…“, oslovi me on, verovatno kao uvod u pitanje o
mom performansu na rampi od pre dva sata. Loše vesti imaju
ružnu osobinu da se brzo šire.
„Kaži, čika Joco?“
„Je l’ možeš da uđeš ovamo da mi pomogneš nešto?“
Eh, pa mogu... Ja sam čovek koji ima sve vreme ovog sveta.
Uspeo sam da zaserem svud gde sam mogao, pa sad mogu i
malo da kuliram i izigravam dobro dete.
Ulazimo zajedno u kafanu, gazda Joca i ja, malo je bolje
sređena u odnosu na ono kakva je bila kad sam poslednji put tu
ušao pre nekoliko meseci. Može slobodno da se kaže da je
lokalna birtija zahvaljujući renoviranju i boljoj vinskoj karti
avanzovala u malo jaču švalersku kafanicu sa solidnim roštiljem
i kič reprodukcijama romantičarskih slikara po zidovima. Sve je
tu bilo spremno za doček, konobari su okitili sve što su mogli
onim glupavim šarenim visećim ukrasima što se kupuju na
metar, a kuvarice su šećerom u prahu ukrasile prozore
nazovipahuljicama i lažnom zimskom idilom i ispisale ono
„srećna nova“ i slične gluposti. Odvratno. Ima li očiglednije
demonstracije životnih stereotipa od ove? Kako je ono bio rekao
Bukovski? Nova godina me je oduvek ispunjavala užasom. E pa,
bio si u pravu, matora pijanduro...
„Eno, vidiš, gore…“, pokazuje Joca prstom na vrh velike
jelke. „Tu treba da se nakači jedna džamutka... Znaš ono...
Ukras...“
„Aha“, klimam ja glavom i postavljam logično pitanje: „A
što je dosad niste nakačili?“
„Pa, vidiš…“, kao vajka se on. „Mene nešto žiga reuma, a ovi
moji konobari svi imaju neku rabotu, treba se postave stolovi,
čisti stonjaci, escajg... Evo, sa’ ću ti ja donesem merdevine i tuj
džamutku.“
Džamutka je glupavi porcelanski ukras, dugačak i šiljat, sa
okruglim zadebljanjem pri dnu. Trebalo bi da predstavlja
nekakvu zvezdu, kometu, jebem li ga... Mene je neodoljivo
podsećala na onu stvar.
Penjem se ja tako uz one merdevine i punih petnaest minuta
pokušavam da nakačim taj porcelanski kurac na vrh jelke... Prvo
je preširok, pa je preuzak, pa je prekratak, pa spada... Blagi užas.
Al’ šta da radim, kita ko kita, nema veze što je veštačka... A
ispod mene, matori Joca, koji je izgleda već svirnuo neku, sere li
sere... Priča on meni kako je spremio mnogo dobru prasetinu,
kako mu je neki lik iz Mramorskog Potoka doneo mnogo dobar
kajmak i vrške papričice za one što vole ljuto, kako će da dođu
neki direktori i političari... Kad konačno siđem dole, on me
potapše po ramenima uz zadovoljni osmeh.
„Bravo, Dule... Baš te namuči...“
„Ne mari, čika Joco. Nego, daj jedno hladno pivo da se
povrnem.“
Sedamo mi tako za jedan od stolova. Joca donosi jednog
rogonju12 za mene i domaću za njega i nastavlja da mi priča svoj
ugostiteljski život i priključenija. Ja pijem ono pivo i razmišljam
nešto na temu uzaludnosti života i okrutnosti sudbine prema
nama poštenim lopovima kada mi privlači pažnju jedna rečenica
koju on izgovara: „Čuo sam da imaš neko piće za prodaju.“
Gledam u njega, malo sa nevericom, kao da nisam siguran da
me je ovo stvarno pitao, umesto odgovora samo mrmljam:
„Aha...“
On tada podiže svoju golemu čvornovatu šaku-lopatu i
debelim palcem pokaza na šank iza svojih leđa.
 „Će mi treba taj fin alkohol za doček večeraske. Zajebao sam
se... Prijavilo mi se mnogo više gosti nego što sam očekivao. A
će bude dosta i direktori i ostali đuvečari. A oni loču samo viski.
Ja nisam kupio ni flašu. Mislio sam, koji će mi moj, nek se pije
domaća komova, dobra im je...“
„Stvarno?“, nacerio sam se oduševljeno.
„Kol’ku količinu imaš?“
Dok mi u glavi Mik Haknal i Simply Red sviraju onu njihovu:
I’m talkin’ about money, money, money, ja kažem:
„Imam dva’es kutija.“
Komšija Joca se malo zamisli, pa na kraju izgovori magičnu
reč:
„Može.“

16.47
Eto nas ispred kuće Nervoznog Lakija.
Odlučio sam da sve ostavim kod njega jer je on jedan zajeban
tip. Niko neće da ga pita otkud mu toliki viski, niko neće tražiti
na zajam par flaša ili par kutija, niko se neće usuditi da ukrade...
Da. Definitivno se niko neće setiti da krade od Lakija.
Ima i lakših načina da se umre.
Došli smo tamićem Jocinog bratanca, koji je sa sobom poveo
jednog od konobara. Parkirali smo se u dvorištu ispred garaže
koju Laki koristi kao skladište. Laki mi je pre polaska za Egipat,
gde sa ribom čeka Novu godinu, dao ključ od kuće i garaže.
Otvorio sam momcima i pokazao im koje kutije su moje. Nisu
krili da su prilično iznenađeni unutrašnjošću Lakijevog
privatnog magacina. Bela tehnika, razne vrste pića, čitave
stabljike kanabisa, gume i felne sportskih automobila,
kompjuteri...
 „Čovek je mali privrednik...“, objasnio sam. „Radi sve i
svašta. Samo vi tovarite, ne obazirite se na ostalo.
Šta da su gvirnuli u prostoriju iza i videli sve ono silno oružje
i municiju? Ima ga dovoljno da se opremi Al Kaida i IRA
zajedno. Pobegli bi glavom bez obzira.
Dok su oni utovarivali robu, ja sam otišao do ograde i bacio
pogled na ulicu i komšiluk. Nikad se ne zna kad može da se
pojavi neki radoznali penzioner i pita: Deco, a šće vam ti
kutičiki?
Tada sam čuo neko komešanje iza sebe i povike Jodnog
bratanca i druga mu. Otrčao sam nazad u garažu i zatekao
sledeću scenu: njih dvojica sabijeni u jedan ugao, među
pakovanja kurtona i kukuruznih pahuljica, sa podignutim
rukama drhte ko mala deca dok Laki nešto urla mašući im
kratežom ispred očiju.
„Laki!“, povikao sam. „Pusti ih! Ti momci su sa mnom!“
On se okrenu i, iznenađen što me vidi, zbunjeno reče:
„Dule? Brate, što se nisi najavio? Zamalo da im osolim
dupeta!“
„Kako da ti se najavim? Mislio sam da si u Egiptu.“
„Ma bio sam, brate... Al’ mi se smučilo. Zamisli, brate, tamo
uopšte NEMA ALKOHOL! Štaviše, zabranjen je! A i one
piramide, obična gomila kamenja... Kamenčuge, kažem ti... Kô
one iz Gornju Dubravu! A tek ona reka Nil... Brate... PA TO
SMRDI! Ja stvarno ne znam šta ljudi vide u tome... I na šta
bacaju pare. Kažem ja onoj mojoj ovci: da brišemo mi u Srbiju
dok nas nisu iz’eli krokodili!“
„Pametno...“
„Jesi li pazio na kuću? Nije bilo neke frke?“
„Ma jok. Sve je bilo u redu.“
„A jesi zalivao cveće? ’Oće me ubije matora ako je
uvenulo...“
„Jesam. Redovno. Ovaj... Ovi momci su došli po onaj moj
viski. Je l’ mogu da nastave sa utovarom?“
„Ma naravno... Ja sam mislio da su neki lopovi pa sam izašô
da im pucam u noge... Samo vi nastavite, braćo. Ne obazirite se
na mene. Ja nisam normalan.“
I tako njih dvojica utovariše svih dvadeset kutija, i to vrlo
brzo, uopšte nisu zabušavali i nisu se razvlačili. Krenuli smo
nazad dvadesetak minuta kasnije. Dok sam ulazio u tamića, Laki
mi mahnu rukom i doviknu:
„Lepo se provedi večeras, Palilulac! Vidimo se sledeće
godine!“

18.09
To spremanje za novogodišnju žurku je neka vrsta rituala.
Kao večeras se događa nešto mnoooogo važno. Večeras treba da
budeš najbolji frajer jer može da ti se desi da se baš u tebe (tako
skockanog i mirišljavog i obrijanog) zagleda neka guska sa
idealnim merama. Ja sam sebi već jednu takvu obezbedio, malu
Leskovčanku što mi je Vojvoda obećao...
Prvo se lagano brijem i gledam svoju facu u ogledalu. Da ja
nisam ja, to jest da sam neko drugi, dao bih ovom tipu u
ogledalu bar tri godine manje. Možda i četiri. Malo li je? Posle
se pakujem u košulju i odelo. Bez kravate, naravno. Koji će mi
kurac ta palačinka? To se nosi samo na venčanju ili
simpozijumima o pedeset godina rudarstva u Pljevlji. Na kraju
dolazi onaj moj dugi džekovski kaput što sam ukrao u Italiji pre
dve godine. Pa lažni roleks što sam maznuo jednom Grku prošle
godine na letovanju. I one fine lakovane cipele koje sam dobio u
zamenu za cement koji smo ja i još dva ortaka digli iz jednog
stovarišta.
Tako... Izlazim u hodnik i stajem pred ono veliko ogledalo u
kome čovek može da se ogleda od glave do pete. Uz surovi,
jebački osmeh ponosno konstatujem:
„Jebote, Dule... Ala si frajer!“
Onda skidam kaput i odlazim u svoju sobu da udarim još
neku pivarku. Imam dovoljno vremena do polaska.

20.32
Evo me u Durlanu, tri i po sata pre Nove godine. Činim
uslugu ortaku.
Kakvo sranje.
Od svih krajeva u Nišu, Vojvoda je našao da pazari vutru
ovde, gde na dva stanovnika u prošeku ide po jedna moždana
ćelija. Zašto jednostavno nije otišao sam po tu gandžu? On je
Pantelejac, a ovo šugavo naselje mu je praktično komšiluk.
Verovatno ne želi to da učini zbog one čuvene netrpeljivosti
između dva susedna naselja, a Vojvoda generalno nije lik koga
bi voleli da vide ovde u ovo doba, mogli bi da se poigraju
fudbala njegovom glavom.
Taj lik Marli, inače, bio je jedan od najpoznatijih dilera trave
u Nišu, ne samo zbog svog specifičnog nadimka već i zbog
kvaliteta robe kojom je opskrbljivao lokalne buđavce i duvadžije
navučene na to zeleno sranje. Svi koji su probali njegovu
domaćinku kleli su se u kevu da više neće pazariti ni kod kog
drugog već samo kod njega. Marli ih je očigledno navlačio
cenom, kvalitetom i diskrecijom. Pravi trgovac.
Sišao sam iz autobusa na stanici preko puta čuvena Tri
solitera, tj. Tri sočke kako su u žargonu nazivali tri crvene
zgrade u Knjaževačkoj ulici. Marli je stanovao u jednoj od njih,
ali ja nisam znao tačno u kojoj. Rešen da dođem do tog podatka,
prešao sam ulicu i uputio se ka trojici lokalaca koji su pili pivo
ispred jednog dragstora.
„Zdravo, momci...“
„Vozdra, tebra“, reče jedan od njih.
„Je li... Možete li da mi kažete gde da nađem Marlija?“
„Marli je mrtav, tebra...“
„Ne taj Marli... Onaj drugi. Diler.“
„A... Taj Marli? Mojne mene da tašpi, tebra, ja to ne znam.“
„Daj, ne znaš... Svi Durlanci znaju Marlija.“
„Treba ti vutra za vakano? A?“
„Tako nešto.“
„Pa ’de baš sad da ga žištra? Sa’ će novak, za koji sat.
„Da. Vidim, vi ga dočekujete spremni...“
„Šta ćeš, tebra. Socijala. Ima se – može se.“
„Dobro. I? U kojoj od ove tri ruine stanuje ta jebena živa
legenda?“
„Polako, tebra. Može jedan dil? Ti nama tišpla po vopi, a mi
ti žemoka di je Marli?“
„Prevedi to na srpski pa se možda i dogovorimo.“
„Kažem: platiš nam po pivo, a mi ti kažemo zgradu i broj
stana.“
„U redu...“
Ulazim u dragstor i kupujem tri piva. Na izlazu me onaj
dripac zaustavlja rečima:
„Ne može tako, tebra, moraš i ti sa nama da popiješ vopi.
Nema smisla.
I tako... Evo me u Durlanu, tri sata pred kraj stare
kalendarske godine, uparađen za doček, u odelu i cipelama...
Pijem pivo ispred dragstora.
21.00
Iz stana broj 27 čuje se neki poletni turbo-folk biser, ide
otprilike ovako:

Opasnice, spusti loptu, i zaigraj na dobrotu,

Divlja mačko, kandže skrati, u jagnje se preobrati!

Malo sam zbunjen. Da me oni dripci nisu zajebali? Znajući

Marlijevu reputaciju, a imajući u vidu čime se bavi i po kome je
dobio nadimak, u najmanju ruku sam očekivao neki rege, dab ili
drum &bass. Kakve su sad ovo gluposti? Iza ovih vrata se
verovatno nalazi gomila pijanih dizelaša što razulareno urla
„...kad oca nemaaaaaaaaam jaaaaaaaa!“ i još toliko balavica sa
podignutim sisama i stajlingom a la Karleuša ili Ražnatović
Ceca. Neko vreme stojim ispred vrata ko usran golub i dvoumim
se. Da ja sve lepo batalim, odem na žurku i kažem Vojvodi da
on i ekipa umesto vutre večeras mogu da puše cvetka? Gotovo
da sam i prelomio u sebi, kada osetim kako mi neki đavo ne da
mira.
Na kraju sam ipak pozvonio i minut potom mi je vrata
otvorio visoki bilmez sa pet minđuša u levom uvu, obučen u
svilenu košulju sa odvratnim šarama ispod koje se nazrala kajla
od tri kila zlata, utegnut u sive pantalone, a celokupni imidž cool
lika upotpunjavale su cipele s pačjim kljunom. Izgleda da sam
upao direktno na bal monstruma.
„Š’a je bilo, tebra?“, kaže on na nečemu što bi trebalo da je
srpski sa naglaskom pripitomljenog orangutana.
„Tražim…“, kažem ja, pa se još nekako predomišljam, jer mi
se sve čini da ako pomenem Marlija, lik ima da me upita: Ko je?
„Tražim Marlija“, izustih nekako na kraju.
„Ja sam“, kaže on.
 Par sekundi zurim u šoku. Da mi oni smradovi nisu sipali
nešto u pivo pa sad haluciniram? Zar je moguće da je ovaj
nakićeni dizelelator kome je najhitinije potreban logoped,
legendarni Marli, čovek koji gaji najbolju biljčicu u gradu na
Nišavi? Nema šanse. Nikako. Pa to bi bilo kao da se jednog jutra
probudiš i neko ti kaže kako je Kajli Minog u stvari suvonjavi
travestit sa perikom i lažnim australijskim akcentom. U
najmanju ruku sam očekivao lika u majici sa bojama
jamajčanske zastave na kojoj je list kanabisa preko kojeg je
ispisano Legalise it!, sa frizurom koju ima Kojot iz Eyesburna,
kako kulira uz debeloguzi džokavac dok se iza njega čuju
taktovi „Buffalo Soldiers“.
„Šalje me Vojvoda...“, kažem ja.
„Ooooo... Mušterija? Izvol’te, izvol’te, tebra!“, oduševljava
se Marli i pomera se na stranu da bih mogao da uđem u njegov
topli dom.
„Pravim žurku sa ortacima, malo se popilo…“, govori mi dok
me sprovodi kroz stan u kome par desetina raspomamljenih
snobova daje oduška sebi i svojim najnižim instinktima. „Eto, i
mi da budemo moderni... Sad piči malo tehno, turbo i tako to...
A posle dolazi Bešir iz Mezgraju da malo razveze neko kolce.
Čuo si za njega?“
„Aha…“, klimam glavom u neverici i sve nekako imam
utisak da prolazim kroz neki od devet krugova pakla.
Ulazimo u jednu sobu, gde mi Marli iz natkasne vadi već
spreman paketić na kome je zalepljena ceduljica sa imenom
mušterije: Vojvoda, iz Pantelej. Plaćam mu dok mi uši para
veselica iz druge sobe:

Nosiće nas, veruj, zauvek na duši,

Onaj ko poželi sreću da nam sruši.
 Okrećem se da krenem, to jest da pobegnem glavom bez
obzira, kad me Marli zaustavlja rečima:
„Polako, tebra...“
Zastajem. Nešto, izgleda, nije u redu. Moj prastari uličarski
instinkt me ne izdaje. Ruka mi je već u desnom džepu kaputa.
Nervozno stežem šakom skakavac. Ako ovaj nalickani
obožavalac Željka Šašića proba bilo šta glupo, ima da sazna
kako mu izgleda želudac iznutra.
„Ima još nešto…“, kaže Marli galantno, zatim iz fioke na
stolu vadi to još nešto.
„Vojvoda je tražio i ovo.“
S nevericom gledam u pištolj koji drži u ruci. Ovo mora da je
neka vrsta uvrnutog zezanja? Jebeni Pantelejac nije pominjao
nikakvo oružje, samo vutru. Kakva je sad ovo nameštajka?
„Ako je tražio utoku...“, govorim trudeći se da ostanem
’ladan ko špricer, „neka sam dođe po nju da je uzme.“
„Ma neeee...“, keseri se Marli, „nije to što misliš!“
A onda okreće pištolj u mene i povlači obarač.
Na vrhu cevi, tamo gde treba da izađe metak, pojavljuje se
plamičak.
„Vidiš?“, oduševljava se debil od dilera. „To je upaljač.
Dobra fora, a?“
„Pištolj izgleda kao pravi“, cedim ovu rečenicu kroz zube.
Lik nije ni svestan da je zamalo izbegao autopsiju na živo.
„Pa u tome je i štos! Izvadiš utoku, i taman kad svi oko tebe
pomisle da ćeš nekog da isprangijaš, ti sebi zapališ pljugu!
Ludilo!“
„Aha...“, klimam glavom uz neskrivenu želju da ga puknem
preko pičke i uzimam mu lažnu utoku iz ruke. „Ja bih sad da
krenem. Nova godina je...“
 „Važi, tebra, svrati opet... Imaću novu robu tamo od
ponedeljka. Prva liga.“
„Neka hvala, ne trujem se tim sranjem.“
Opet prolazim kroz ustalasali vašar snobovštine, balavice vrte
dupićima i puče usne sve u želji da budu što vernije kopije
silikonskih kraljica sa Pinka. A balavci svi liče jedan na drugog,
kao da ih sklapaju na montažnoj traci... Nose one crne majice što
se pripijaju uz telo, tako da im se vide rebra i nejaka poprsja ko
u džukaca lutalica, mašu raspomamljeno čašama punim viskija i
tekile, dok iz zvučnika cvili Željko Šašić u epskom zamahu:

Gori more, tope se planine,

Od lepote tvoje i tvoje blizine.

Dok izlazim iz Marlijevog stana, nekako se osećam

rasterećeno, kao bokser koji izlazi iz ringa. Pre nego što krenem
ka stepenicama, jer lift ne radi, onaj isti đavolak u mojoj glavi
me podbada trozupcem i tera me da se okrenem ka mom
ljubaznom domaćinu, koji još uvek stoji u dovratku. To i činim,
rešen da dobijem odgovor na jednu veliku misteriju.
,Je li, brate...“, kažem ja njemu. „A što tebe zovu Marli?“ On
se ceri kao majmun kome su upravo poklonili kilo banana i
prostom rečenicom poništava još jednu urbanu legendu:
„Ćale mi limar!“

21.20
I šta sad? Telefoni taksi službi su zauzeti, a busa nema. Gde
da šipčim peške preko pola grada...
Okrećem se oko sebe kao vreteno... Još samo da zapevam
onu od Željka Joksimovića, na kog neodoljivo podseća jedan
moj komšija. Telo vreteno... Svaki pogled u bulju me dira...
Bljak.
Džepove mi žulja ona vutra i još više onaj lažnjak. Šta da
radim ako me startuju panduri i počnu da me zapitkuju? Odakle
ti ovolika trava?
Jebiga, rodilo...
A ovaj pištolj?
Ma nije to pravi, to je upaljač.
Stvarno? Upaljač? A šta njime pališ?
Džoint, logično. Može i ampulica kreka. A mogu i da si
skrčkam rokić...
Posle ovog bi verovatno počeli da me šamaraju. Baš bez
veze.
Eto, rešavam se za potez očajnika. Prilazim ivici trotoara,
ispružam ruku i podižem palac. Ne volim da stopiram, ali šta da
radim... Valjda će neko da se zajebe i da mi stane. Ali nema
takvih sledećih petnaest minuta...
Već zamišljam sebe kako furam duž duge Knjaževačke ulice
i psujem Novu godinu, Vojvodu, Niš ekspres, sve na svetu...
Auto se zaustavio ispred mene bez ijednog šuma. To je
verovatno zbog toga što je imao jedan od onih novih motora koji
se ne čuju. Opaka neka mašina. Baš bih voleo da u budućnosti
ukradem jednu takvu, čisto da je malo provozam...
„Ajde upadaj...“, rekao je jedan smežuran ćelavko sa zadnjeg
sedišta.
Malo sam se dvoumio, zureći u lepe felne tog novog
mercedesa, pitajući se za koliko mogu da se uvale sva četiri
komada. Takav sam ja, nikako da se opustim i ne razmišljam o
poslu. Jebiga, i lopovi mogu da imaju profesionalnu
deformaciju.
Sedišta su bila prekrivena kožom i stoga neudobna. Na
zadnjem, gde sam sedeo pored tog suvonjavog kretena koji je
upravo izvlačio crtu na ogledalcetu, imao sam fin pogled na
Knjaževačku i dva ćelava potiljka spreda. Kao usud, pratio me je
Željko Šašić, ovog puta je u duetu sa Cecom Nacionale pevao
neku žalopojku: Ko na grani jabuka...
„’Oćeš malo...“, upita me živi leš, nudeći mi kokain.
„Ne, hvala.“
„O, pa ti si neki strejt momak?“, okrenu se tada copina na
suvozačkom sedištu i zadah viskija me udari pravo u facu.
„Nisam. Samo ne podnosim te stvari.“
„Ma da... Svako ima pravo da uzima ono što ’oće, je l’ tako,
Savo?“
Sava klima glavom i steže onaj volan. Nije baš pričljiv.
Bio je to samo prvi od znakova koji su me naterali da se na
trenutak osetim nelagodno. Ali sam prešao preko toga. Vozikali
smo se ćutke, dok je umesto nas radio-voditelj brbljao o tome
kako je napolju hladno, ali da od snega, što se tiče ove Nove
godine, nema ništa. To će baš da upropasti ugođaj svim onim
mediokritetima koji ovaj jebeni praznik smatraju jednim od
značajnijih životnih stereotipa... Baš šteta za njih.
Baš kad sam mislio da će sve proći kako treba i da ću na
žuraju da upadnem u kakvo-takvo normalno vreme, mutavi Sava
je okrenuo kola na raskrsnici kod Ulice Kosovke Devojke.
Nisam hteo da budem sitničav, ali ovi likovi su se vraćali nazad
u Durlan. Da nisu zaboravili ulaznice za novogodišnji parti?
„Ja se izvinjavam…“, pitam onako, radi reda. „Ali zašto se
vraćamo nazad?“
„Pa što da ne? Još je rano. Je l’ ti to smeta?“
„Moglo bi da se kaže...“
„Ma daj... Sad ćemo malo da idemo do Vrežine. Videćeš.
Fino je tamo. Ti si, vidim, lepo obučen, doteran za doček,
obrijan, namirisan... A mali Milanče...“
Tip mi pokaza na nakazu što sedi do mene i kikoće se.
„Pa... Mali Milanče voli upravo tako fine, doterane dečake...
Je l’ tako, Milanče?“
„Baš tako, Lazo... Hi-hi-hi... Lepe i doterane.“
I tu Milanče stavlja svoju sasušenu ručicu na moje koleno. Ja
onako nonšalantno, gospodski, uzvraćam ljubaznim gestom na
ljubazni gest, izvlačim onaj lažnjak iz džepa kaputa i prislanjam
mu cev na čelo uz sasvim bezazleno pitanje:
„Ma nemoj?“

22.00
Groblje u Vrežini ima dve velike prednosti.
Nalazi se bukvalno na petnaest minuta od grada, ali tako je
zavučeno i odsečeno od sveta da se na njemu osećaš kao da si
pobegao u zadnju vukojebinu sveta. Ovde se mogao završiti bilo
koji posao, mogla je da se odvede riba na laganu gažu u kolima,
a pala su ovde i mnoga lažna silovanja...
„Dobro, be... Nemoj tako, mali...“, kao izvinjava se ćelavac.
„Samo smo se zajebavali... Nismo znali...“
„Da imam utoku? Inače vam ne bi na um palo da mi atakujete
na dupe?“
„Ma ne, samo smo...“
„Prosto ne mogu da verujem! Zar sam od svih normalnih
ljudi u gradu morao da stopiram vas tri pedera?“
„Nemoj tako…“, kaže meni pijani Laza. „Sava je
biseksualac. Je l’ tako, Savo?“
Sava ćuti i klima glavom.
Gledam u njih trojicu, naredio sam im da izađu iz kola i
postroje se ispred jedne istrulele drvene ograde. Stoje oni tako,
malo se snebivaju, kao neprijatno im, a ja gledam u one felne od
mercedesa pa se pitam da l’ da ih maznem... Odagnavam tu
grešnu misao kao komarca što mi zuji oko glave i vadim iz
levog džepa skakavac. Pazeći da ne usvinjim previše cipele
blatom, zaobilazim auto i krećem da bušim gume, jednu po
jednu... Dok to činim, čujem ćutljivog Savu kako zapomaže iza
mene...
„Nemoj, bre... Pa nove su...“
Ne obraćajući pažnju na to, ja lepo dovršavam posao. Zatim
vraćam skakavac u džep i opet se okrećem ka njima.
„Tako. A sad...“
Zinuli su u mene kao da čekaju da im izreknem smrtnu
presudu.
„Gospodo, budite ljubazni, pa mi predajte svoje novčanike.“
Sledi malo tišine. Kao, nije im jasno šta hoću.
„Šta je bilo? Pa, jebiga... Kurate ste sreće noćas... Naleteli ste
na lopova.“
I tako ih lepo opelješim. Mada uz sav taj pederaj i kurčenje,
očekivao sam da su im novčanici deblji, ali dobro... Maznutoj
lovi se u zube ne gleda.
„Šta je, bre, ovo? Samo ovoliko? A ja mislio da ste vi neke
mudonje. Kuda ide ova država... Lazo, daj taj tvoj zlatni lanac.
Mora da povadim fleke.“
„Nemoj, brate“, kuka Laza. „To mi je poklon...“
„Pokloniće ti drugi. Daj to ovamo.“
Prebrojao sam lepo svu lovu, odmerio onaj zlatni lančić u
ruci i sve lepo spakovao u unutrašnji džep kaputa, pored
Vojvodine vutre. Pre nego što sam krenuo uz blatnjav put,
napolje iz ove selendre, okrenuo sam se ka gospodi da im
zahvalim:
„E pa, momci... Želim vam lep provod i sve najbolje u novoj
godini.“

22.47
Poslednja stanica u Vrežini nalazi se na okretnici, to je jebeno
slepo crevo grada. Stojim pod onom žutom plastičnom
pečurkom kao idiot. Sa mnom na stanici je neka pijandura i lik u
železničkoj uniformi. Pijandura sere nešto sebi u bradu kako nije
kriv, kako nije uradio ništa, kako ga je zajebala bagra i kako će
im se najebati majke kad se otrezni. Onaj železničar mi priča da
su ga zvali pre pola sata da odmeni kolegu.
„Šefovi nemaju milos’ prema nas radničku klasu“, kaže mi
dok uzima ponuđenu cigaretu. „Čim nešto zagusti, ajde Jova,
kad treba da se radi prekovremeno, ajd’ opet Jova... Evo, i na
Novu godinu me zovu, kolega se razbole... II’ se opet uroljao
negde, pre će bude da je tako. Pa gde tu ima pravda?“
„Eh, šta ćeš. Takva ti je sudbina radničke klase…“
„A ti, sinko? Koji ćeš ti matrak ovdena u ovo doba? Pa ete gu
Nova godina za sat vreme. I tebe zvali na rabotu?“
„Može da se kaže.“
„I? Koje rabotiš? Da nisi pandur, možda?“
„Taman posla. Ja sam trgovac.“
„Jeli?“
„Ma da... Valjam neku robu.“
„Valjaš robu na 31. decembar? Kakva ti je to trgovina?“
Dok gledam kako nam se iz pravca grada približava autobus,
sležem ramenima i odgovaram mu:
„Lopovska...“
23.40
Kad sam upao u taj jebeni kafić, parti je već bio u zamahu.
Basovi iz zvučnika su mi pravili rupe mozgu, a u mraku samo
sjaje oči, čvrsta dupeta, razgolićena ramena i šljokice na njima.
Balavica sa dekolteom poput strelice koja ide nadole i kao da
pokazuje „vidi koliko mi je porasla maca“ merka me odmah sa
ulaza. Ne obraćam pažnju na to, imam ja ribu za večeras.
Probijam se kroz masu do šanka na kome piće služi niko drugi
do Vojvoda. Znači, on je večeras koma-majstor. Već vidim
naslov u novinama: MASOVNO TROVANJE ALKOHOLOM
U NIŠU. Sedam za barsku stolicu trudeći se da ne čujem
njegovo prekoravanje u stilu gde si do sad? i šta je bilo s mojom
vutrom? Predajem mu paket uz napomenu da ne kenja više, jer
mogu da padnem u iskušenje da mu polupam pičku. Za divno
čudo, poslušao me je. Neko vreme sedim tako, privikavam se na
jebenu mikroklimu – preglasna muzika, usiljena euforija,
isfolirani osmesi, isfolirane grimase, lažne plastične grudi, lažna
italijanska odela i lažni ljudi u njima. Uh, biće ovo jedna duga
noć. Ne okrećući se, pitam Vojvodu:
„Je li, Vojvodo... A gde je Lela?“
„Eno je tamo…“, kaže on nehajno i pokazuje u pravcu jednog
separea.
Gledam u pokazanom pravcu i vidim zgodnu plavušu u
zagrljaju nabildovanog majmuna. Dok su se krljali, onako
filmski (doduše, više pornićarski nego holivudski), on ju je
grubom ručerdom stiskao za guzicu, čisto da mu ne pobegne.
„Vojvodo, reci mi nešto…“, glas mi je smiren ko u sveca, a
pizdim u sebi, „zar ona nije bila rezervisana za mene?“
„Pa jeste, brate…“, nećka se on, „al’ joj dosadilo da te čeka.“
„Aha...“
„Je l’ si još zainteresovan za nju? Možemo to da regulišemo.“
 „Stvarno? A kako, ’leba ti, to misliš da izvedeš?“
Vojvoda me pogleda, malo se zamisli, pa na kraju reče:
„Ja mogu ono steroidno čudovište da namamim napolje i
ispeglam ga bejzbolkom a ti je siluj u toaletu?“
„Super ideja...“
„Šalim se, naravno... Mada, ako si baš tol’ko zagoreo...“
„Daj nešto da popijem.“
„’Oćeš viski?“
Okrenuo sam se i uputio mu jedan od onih veoma ozbiljnih
pogleda:
„A je l’ ’oćeš ti da te ja pripalim preko pičke?“
„De, de... Što ste vi Palilulci nervozni ljudi... Evo ti tekila. So
i limun imaš za onim stolom.“
Otišao sam do „onog stola“, uzeo so i limun i uz dubok uzdah
spustio dupe na stolicu preko puta. Riba koja je sedela do mene
podari mi jedan nepotreban osmejak i reče:
„Ćao, ja sam Milena. A ti?“
„A ja nisam raspoložen...“
Milena nadureno ustade i ode da đuska s prijateljicama.
I ona je montirana, onako... Kao da ide da proda svoje
uzdignuto dupence Holivudu. Čudna stvar je ta ženska pamet.
Večeras su sve sređene, sa tri sloja šminke na licu, izbrijane
tamo gde se to ne vidi, utegnute, namirisane. Sve sami
labudovi... A kada se sve ovo završi, negde oko šest izjutra,
nepovaljene princeze idu kući. I tad ih možeš videti kako čekaju
taksi ili lome noge na visokim štiklama... Debele ili anoreksične,
ružne ili ružnjikave, sa tragovima razmazane šminke na
umornim licima, sa kosom koja bazdi na cigarete i ko zna šta
još, sa očima praznim i ugašenim... I nijedna od njih više nije
labud, sve sami ružni pačići.
Je li ovo kraj jebeno lošeg dana, jebeno loše godine ili još
goreg veka? Dosta sam sranja preturio za danas, za čitavu
godinu, za celo prokleto stoleće na izdisaju. Šta još treba da se
desi pa da čitava slika dobije potpuni okvir? Znam... Treba da se
sklope kazaljke u ponoć, da euforija dostigne svoj vrhunac, da se
popale prskalice i konfete polete uvis. U tim trenucima lažne
magije svi će biti srećni, kao da im Deda Mraz u ponoć donosi
nove živote u koje će da se uvuku kao u potpuno novu kožu. I
šta onda? Stigla je nova godina, staru smo oterali kao matorog
beskućnika-pijanduru, i mislimo da su sva naša sranja otišla s
njom. Ali jebiga, malo smo se zajebali... Kada se ujutru svi
probude, kada se otrezne, umiju i srede, speru sa sebe
prljavštinu, znoj, miris jeftinog parfema i jeftinog alkohola, sve
će biti isto kao i pre ponoći, kao i u staroj godini. Ružni će biti
ružni, glupi će i dalje biti glupi, siromasi i dalje neće imati ni
prebijenog dinara, sujetni će i dalje voleti samo sebe, alkosi će ti
tražiti deset dinara za pivo, a političari će i dalje da lažu... Šta
nam donosi ovaj glupi praznik osim ispraznog
samozavaravanja? Ah, da... I dobrog povoda da se ožderemo i
napijemo. Da se pojebemo sa strancem bez peckanja griže
savesti... Jesmo li prokleto drugačiji tog prvog januara ujutru?
Nismo. Jesmo li bolji? Ne. Jesmo li ista onakva govna kakva
smo i bili pre nego što su se kazaljke sklopile u ponoć a
vatromet zaparao mutno nebo nad gradom? O, da, to jesmo... To
svakako jesmo.
Ako je tako, onda koji kurac sve ovo?
Deset, devet, osam...
Masa je već počela da dostiže taj dugo očekivani kolektivni
orgazam. Ovo prokleto odbrojavanje ubedljivo je najgluplja
stvar u svemu tome. Kao, sad ćemo malo da proveravamo šta
smo to naučili u školi. Neka vrsta vraćanja da se oteraju đavoli, i
problemi, i nemoć, i bes...
 Sedam, šest...
Još samo malo i sve će da bude drugačije. Malo pijanog
oduševljenja, malo ljubljenja u obraz, malo lepih želja, pa opet
sve po starom... A može li se drugačije?
Pet, četiri...
Još malo pa će početi da mi prilaze potpuni stranci da mi
čestitaju novo leto, izljube me kao brata rođenog i požele sve
najbolje. Da me kojim slučajem sutra tresnu kola na ulici, većina
njih bi prošla pored mene kao pored zgaženog pseta. To je ono...
Ljubi bližnjeg svog i ostalo...
Tri, dva, jedan... NULAAAAAAA!
Aha...
I šta sad?

00.33
Evo, već više od dvadeset minuta neka razmažena balavica
me gnjavi svojim zamornim životnim pričama.
„Meni kad nešto zatreba, ja samo okrenem tatu...“, kaže ona s
neskrivenim ponosom u glasu. Kao da je ona napravila bogatog
tatu budžovana, a ne on nju. „I on mi to stvori u roku od pola
sata.“
„Stvarno?“, ne krijem iznenađenje. „A meni kad nešto treba...
Ja to ukradem.“
Gleda me zbunjeno, očigledno joj nešto nije jasno.
„Bez zajebancije...“, kažem joj i otpijam gutljaj piva.
Vojvoda tad uskače i izbavlja me. Izgleda da poznaje ovu
razmaženu bogatašicu, dovoljno mladu da nema ličnu kartu i
dovoljno staru da se kara s kim stigne.
„Nisi čula za Duleta Palilulca?“, kaže on njoj, kao da sam ja
neka filmska zvezda. „To je čuveni šaner... I više od toga! Pravi
Robin Hud!“
Naravno, ona na to ostaje ravnodušna. A i što bi se
oduševljavala? Njen tatica je, u neku ruku, moj kolega. S tim što
on za svoje rabote, za razliku od mene, ne koristi kalauze i
pajsere, nego advokate, političare i banke. Šta se tu može, svako
radi sa onim što ima.
„Ajde ovamo kod nas, Palilulac“, kaže meni Vojvoda. „Tu je
cela ekipa. Nemoj da sediš tu sam, ko neki baksuz.“ Odlazim s
njim do drugog kraja kafića. Naravno, tamo se opija čitava
gradska reprezentacija sumnjivih likova i totalnih budaletina. Još
sam im samo ja falio.
Tu su svi. Vojvodin najbolji ortak Zlatni Dečko Nikola,
njegov kum mršavi Kvisko, glavati debeljan Stuplja Stambolac,
psihopata-gitarista Rufi, Bata Rumenige, nerazdvojni par Šteta i
Lignja, kao i Aca Glista, car svih hipohondara. Tu se negde
muva Psiho Grobljanac i onaj manijak Pera Sajgon. Trebalo mi
je pola sata da se ispozdravljam sa svima.

01.15
I taman kad sam mislio da ću ostatak usranog dočeka provesti
kulirajući uz pivo i lagane gradske priče, sreća je opet rešila da
mi okrene dupe. Naime, Vojvoda je počeo da peni kako je
gladan, pa je zato otišao do švedskog stola. Desetak minuta
kasnije, eto njega sa punim tanjirima hrane. Upravo u tom
trenutku, iz mase izlazi tip obučen u crveno-beli kostim Deda
Mraza. To je bio neki moron, ortak ili burazer gazde kafića koji
se pojavio tačno u ponoć u tom kretenskom kostimu ne bi li
podigao atmosferu ili šta već... Kad je pre stigao da se urolja i
udrogira, ne znam. Možda je takav i došao na doček. Svejedno,
on se nekako izmigoljio iz rulje koja je urlala Neodoljiv
neumoljiv, voleh te i suviše, takvi kao ti me jebaše... i iz
Vojvodine ruke uzeo jedan od tanjira.
Vojvoda je zastao, okrenuo se ka njemu i na sebi ne baš
svojstven način, staloženo i mirno mu rekao:
„Da si vratio te kiflice odma’, Božić Bato, da ti ne bi’ jebao
sestru u pičku.“
„Nisam ja Božić Bata…“, misli lik da je mnogo vickast, „ja
sam Deda Mraz.“
„Boli me kurac i da si jebeni Nikola Pašić. Vraćaj te kiflice.“
„Ne mogu…“, ceri se bradonja i već gricka one kiflice.
„Mnogo su dobre.“
Vojvoda ga gleda tako trenutak-dva, vidim tačno da bi ga sad
pukô u glavu, al’ mu nijedna ruka nije slobodna. Deda Mraz je
to protumačio pogrešno, kao odraz kukavičluka ili nedostatak
muda, pa je nastavio i dalje da ga podjebava.
„Šta si stao tu kô usran? Idi nosi to da ovi tvoji majmuni ne
ostanu gladni.“
Naravno, „majmun“ koji je stajao najbliže Vojvodi zvao se
Dule Palilulac, dakle, ja.
„Šta ti to reče, bratiću?“, pitam ga učtivo.
„Tebi nisam rekô ništa. Odjebi“, odgovara on još učtivije.
Zahvalio sam mu se najučtivije ga udarivši pesnicom preko
velike bele HO-HO-HO brade. Nije odmah pao, zateturao se od
udarca. Krenuo sam ka njemu i udario ga još jednom, negde u
predelu levog uva. Pošao sam da ga tresnem i treći put, ali nisam
stigao... Uz urlik ranjenog indijanskog poglavice, Vojvoda je
nasrnuo preko mene na tog nesrećnika, a kad sam se okrenuo,
već su se iza nas tiskali prvo debeli Stuplja, koji šansu da nekog
usere od batina ne propušta ni za živu glavu, a za njim Šteta,
Bata Rumenige, Lignja i Pera Sajgon. Jao, šta su mu samo
uradili... Odraše čoveka od batina. Pošto sam ga ja već bio
uzdrmao, iako je bio u pitanju krupan momak, Vojvoda ga je
oborio na patos jednim udarcem. Nakon toga je pristigla bratija i
počela da njegovom glavom igra fudbal.
Dvojica likova, verovatno Deda Mrazovi drugari, krenuli su
da mu pomognu, ali su se ispred njih isprečili Psiho Grobljanac i
njegova lepeza.
„Krenuli smo do ve-cea“, reče jedan od njih.
Pet minuta kasnije, gužva se već završila, lik je ostao da leži
ispod švedskog stola, pokriven kačkavaljem, šunkom,
kolačićima, krekerima i naravno kiflicama, a neka gologuza
šmizla ga je pohvala kiselom vodom i brisala mu krv sa lica.
Masa je napravila krug oko nas držeći sigurno odstojanje, kao da
smo šugavi.
„Koji si ti majmun…“, nervira se Zlatni Dečko Nikola i kori
Vojvodu, „izbismo čoveka ni za šta!“
„Nije za ništa!“, protestuje Vojvoda. „Za kiflice!“
„A ja sam ga tepao za to što sam partizanovac!“, dobacuje
debeli Stuplja.
Prilazi nam tad i gazda kafića i gotovo počinje da cmizdri:
„Pa vi niste normalni, to je moj burazer od strica!“
„Stvarno?“, čudi se Vojvoda. „A ja sam mislio da je to Deda
Mraz.“
„Da znate da ste ga najebali…“, cvili i dalje gazda. „On ima
crni pojas u karateu!“
„Pa što ga nije poneo sa sobom?“, postavlja debeli Stuplja
logično pitanje.
I ko zna koliko bismo dugo nastavili da se ubeđujemo sa
uplakanim gazdom da neki lik nije otvorio vrata kafića i
doviknuo:
„Ljudi. Bež’te! Neko je pozvao muriju! Evo ih, idu!“ Čitavu
ekipu je tad, na pomen organa reda i zakona, zahvatila blaga
panika. Prvi je reagovao Psiho Grobljanac, koji je bio na
uslovnoj zbog prebijanja dvojice kontraša u autobusu gradskog
saobraćajnog.
„Brzo! Ima li ova rupa zadnji izlaz?“
Za tili čas smo svi zaglavili na vrata koja su bila levo od onih
što vode do ve-cea i u podrum. Nek plačipička od gazde
slobodno sačeka muriju da im do zore objašnjava ko je unakazio
dobrog duha Božića, mi imamo pametnija posla.
Pre nego što je izašao, Vojvoda se okrenuo ka masi koja nas
je i dalje gledala preneraženo i uputio im pretnju za rastanak:
„Drukne li me neko, jebaću mu mater!“
Kada smo prošli kroz vrata, obreli smo se u zadnjem delu
dvorišta, koje je bilo uzano i prepuno pivskih gajbi i otpada.
Većina je odlučila da se izgubi u mraku sa leve strane, gde je
duga staza vodila ka kapiji. Ja sam hteo da budem mnogo
pametan, pa sam po staroj lopovskoj navici zagrebao uz dva
metra visoki zid od cigala koji je bio sa desne strane. Jebiga, šta
je sigurno – sigurno je...

01.37
Okrećem se da vidim gde sam. Jebote, upao sam pravo u
dvorište kafea Mezanin. On se nalazi u ulici paralelno od one
gde je birtija iz koje smo upravo uhvatili maglu. Murijašima je
dovoljno samo da skrenu iza ugla i da me startuju ovde. Sva
sreća da je naša murija glupa, dok se oni sete toga, ja ću već da
budem...
Daleko?
Dva drota se pojaviše na kapiji koja, naravno, nije bila
zaključana. Baš nemam sreće. Sad će da padnu šamari, a
najverovatnije i privođenje. Još kad u muriji vide da imam
dosije debeo kao tri toma Larusove enciklopedije, ima da
napipam tvorza na neko vreme.
„Momak…“, oslovi me jedan od njih ulazeći u prazno
dvorište kafića.
„Ko? Je l’ ja?“, pravim se nevešt.
„Ja ne vidim nikog drugog ovde. Kaži mi... Vide li ti možda
nekog kako preskače ovaj zid ovde?“
„Ma jok.“
„Nisi? A, ako nije tajna, šta ti radiš ovde u dvorište?“
„Ja slavim Novu godinu ovde u Mezaninu. Izašao sam malo
na svež vazduh.“
„Ajde?“
„Jeste tako... Keve mi.“
„Jaoooo...“, ceri se drot i okreće se ka kolegi. „Badžo, reko’ li
ti ja da najviše volim ovi što se kunu u majku. Odma’ znaš da
lažu.“
„Ne lažem“, branim se ja. „Samo sam...“
„Sa’ će vidimo koji si ti, mali. Ajde, kreći...“
I taman kad sam pomislio da su sve prilike da će me murijaši
vratiti na mesto zločina gde će sveže rasvešćeni Deda Mraz da
upre prstom u mene i zacvili: „Jeste, ovaj me je tukô! Pizda mu
materina!“, jedan baršunast glasić se začu iza mene.
„Srce, pa gde si ti?“
Panduri tad zinuše kô dve banke, skoro da prestadoše da dišu,
a meni ništa nije jasno. Okrećem se koju sekundu kasnije i na
verandi kafića vidim deveto svetsko čudo.
Jeste da nisam neki ljubitelj crnki, ali ova je bila svetska
klasa. Oslonjena na zid, pušila je duguljastu mentol cigaretu i
odmeravala nas mačkastim očima. I telo joj je bilo mačkasto, a
tek noge...
Lagano je sišla niz male stepenice, elegantno njišući guzom.
Nogu pred nogu... Stala je pored mene i blago se oslonila na
moje rame. Miris nekog parfema što podstiče erekciju zagolicao
mi je nozdrve.
„Gospodo milicioneri.“, nasmešila se vragolasto dvojici
plavaca dunuvši im pritom dim pravo u lice, „nije valjda da vam
je moj momak pravio probleme?“
„Da... Ma ne...“, mucao je onaj pametni, što ne voli kad ga
lažu. „Ovaj, gospođo... To jest, gospođice... Istepale se neke
bitange ovde u komšiluk pa jedan preripio ovuj ogradu, to jest,
zid. Reko’ ja mom kolegi: Badžo, daj da vidimo da nije upao
ovde u dvorište, će si napravi neki karambol...“
„Pa mi nismo videli nikog takvog“, smeši se ona, a onda
okreće glavu i strelja me onim svojim očima. Provaljujem da su
stvarno mačkaste. I zelene. „Je l’ tako, dušo?“
„Naravno“, potvrđujem ja.
„Vidite...“, nastavlja ona. „Moj lepi dečko je popio koju više,
pa je izašao malo na svež vazduh. Nije to valjda neki prekršaj?“
„Taman posla“, klima glavom onaj pametni. „Mi tražimo
neku barabu, a ovo je, vidi se, fin momak...“
„Rođo...“, upliće se tad Badža. „Aj’ ne kenjaj više. Idemo
dalje.“
Rođa nam tad salutira, pa sa kolegom požuri na izlaz da juri
bitange i probisvete grada Niša.
Nekako mi je bilo žao kad su otišli. Jer tad je nastupilo ono
što se zove „neprijatna tišina“. Da li ćemo sad ja i moja lepa
spasiteljka morati da radimo ono što Tarantino zove „njak abaut
d bulšit“? Taman sam počeo da se osećam bezvezno, kada me
ona upita:
„Da li ti je neko nekad rekao da ličiš na Vladu Georgijeva?“
Zurim u nju zbunjeno, pa čisto da pokažem da sam totalni
idiot, pitam je:
 „To bi, kao, trebalo da bude kompliment?“
Ona se smeši, odmaknu se malo od mene, odmeri me od
glave do pete onim svetlucavim očima, ispitivački i tipično
ženski.
„Zašto te juri policija?“
„Ja i ortaci smo prebili Deda Mraza.“
„Stvarno? A zašto?“
„Nije nam doneo poklone.“
„Možda ste bili nevaljali...“
„Ma nismo... Evo... Ja samo tako malo kradem, dilam travu i
lažne pištolje, prebijam ljude... Inače sam dobar kô ’leba.“
„Ti baš vodiš zanimljiv život...“
„Ma da... Ludo se zabavljam. Kad nisam u sranju, jurim
gradom da pronađem neko u koje ću da se uvalim.“
„Hoćeš sa mnom unutra? Da ovog puta probaš da se uvališ u
nešto dobro?“
Gledam je zbunjeno, kao tele, još kao nisam svestan da mi se
ovako nešto događa, kakav sam baksuz, unutra ima da me
sačeka njena drugarica gabor ili brat od strica koji je pederiška i
kome su gotivni upravo likovi što liče na estradne zvezde. Na
kraju klimam glavom, gotovo polusvesno, glupo mi da je
odbijem, a pomalo mi glupo da se zaletim kao neki balavac.
Onako se zagonetno smeši, puši onu cigaretu, pa se onda
okreće i polazi ka ulazu kafića njišući onim dupetom. Ja gledam
u te njene čvrste guzove i znam... Treba samo da ih pratim.

***
I kao što rekoh...
Čak i najgora sranja u životu moraju da se završe. Evo me
kako ležim na krevetu u svojoj sobi i buljim u plafon. Prvi je
januar, rano izjutra, grad miriše na smog i ozon, moja soba na
tek skuvanu kafu...
A na radiju Brajan Feri peva ono svoje Now the party is
over...13
Ne znam da li sam to ja postao drugačiji ili se svet
jednostavno promenio zato što mu je dosadilo da bude tako
prokleto isti, tako površan, dosadan i glup. Jedino znam da
prokleta Nova godina nema veze s tom promenom u meni i van
mene.
U ruci držim tanku paklicu mentol cigareta na kojoj je
ispisano žensko ime i broj telefona. Ne mogu da sa ne nakezim
onako pokvareno, lopovski... I od srca.
Biće ovo dobra godina.
 KUME, IZGORE TI DŽAMIJA

Ako ne izgubimo, sigurno će pobedimo...

Dejan Rambo Petković
(Bivši fudbaler niškog Radničkog i Crvene zvezde)

Kafanski život je jednostavan.

Imaš svoju kafanu, u njoj svoj sto, za stolom svoje društvo,
svog konobara koji ti služi tvoje piće i tako... Sediš, piješ, pričaš,
ako ima muzike, možeš i da zapevaš nešto, ako ogladniš, naručiš
nešto sa roštilja, pa to zaliješ špricerom ili pivom i tako ukrug...
Ono što kafane razlikuje od prenatrpanih, zagušljivih kafića, gde
cediš svoje preskupo plaćeno malo pivo dok te dobro
namontirane balavice ne zarezuju, a klinci sa zlatnim kaj lama
gledaju pogledima istreniranih pitbulova, upravo je ta opuštena,
domaćinska atmosfera... I ta jednostavnost. Sediš, pričaš, piješ,
pušiš, pevaš, jedeš, psuješ, svađaš se, prodaješ pamet, hvališeš
se, kukaš... Onda, kada gazda vikne fajront, u neke sitne sate
odlaziš da bi se opet vratio... U tu istu kafanu, za taj isti sto, da
piješ isto piće i pričaš iste priče.
Ipak, postoji jedna za mene nerešiva enigma, i kada bih kojim
slučajem bio toliki lezilebonja i neradnik da se bavim
filozofijom, sigurno bih joj posvetio punu pažnju i sate
razmišljanja. Tu enigmu bih verovatno nazvao „fenomenom
poslednjeg ćevapa“. Možda zvuči malo neozbiljno, ali to je
zaista jedna veoma značajna tema. Naime, svi znamo kako to
izgleda kad se ode na ždranje i oblokavanje u kafanu pa kada
konobar donese oval pun ćevapa. Društvo navali da tamani sve
sa tog ovala, dok na kraju ne ostane jedan jedini ćevapčić. I on
stoji tako u mrvicama hleba i u masnoći, kô siroče, niko ga
neće... A svi ga nekako merkaju ispod oka, kao žensku u
prekratkoj suknji. I svi bi da ga maznu, ali oklevaju, nekako ih
sramota. I stoji tako taj sirotan, ohladio se i otvrdnuo, napušten,
a istovremeno i potreban, neko bi se tačno zasitio tim jednim
ćevapom.
I tako... Mislim se ja...
To je ono malo što nam fali u životu.
Ćevapče.
Jadno, ’ladno i neukusno.
Ali bez njega ne možemo da budemo ni siti ni srećni. I
neprestano nam je tu nadohvat ruke, a mi nećemo da ga
uzmemo, glupo nam od ostalih koji sede za stolom, jer i oni ga
merkaju i smazali bi ga u slast, al’ ne mogu... Sramota ih od nas.
Stara priča o stvarima koje su nam neophodne, i tu su, možemo
da ih imamo, al’ nam se ne da, zbog sveta, zbog principa, zbog
nas samih...
Jebiga, život je surov... A ni pivo više nije kao što je bilo.
„Konobar! Ovo pivo ne peni!“, urla Vojvoda da ga čuje cela
kafana.
Zatim podiže čašu i mućka je.
„Evo vidiš! Nema pena! Jebeš pivo bez penu! Koj’ si mi moj
ovo doneo, siso konobarska? Izvukô si iz ratne zalihe? ’Oćeš da
me otruješ, a?“
Lik u beloj košulji dolazi do našeg stola i počinje nešto kao
da se izvinjava. Ali Vojvoda je neumoljiv:
„Evo, evo... Vidiš ove siiiitne čestice. Vidiš? E, to ti je ono...
Kako se zove... Surogat... Nečistoća. Jebem li ga. Je li, brate,
gde si ti radio pre ove kafane? Kod Simu Trovača na Bubanj?“
„Ne...“, kaže kelner tvrdo. „U Staroj Srbiji.“
 „U Staru Srbiju? Pa to je državna kafana. Tamo rade najveći
lopovi! Mora da su tebe isterali zato što si malo krao. He-he-
he...“
„Ne, sâm sam otišao...“
„Je li? Bila jaka konkurencija, a? Il’ su te isterali zato što si i
njima tamo uvaljivao pokvareno pivo?“
„To pivo je ohlađeno, gospodine. Zato i ne peni kao
uobičajeno.“
„O’lađeno? I zato ne peni?“
„Da.“
„Ma nije valjda? Ih, šta ti je život... Nikad nije kasno da
naučiš neke stvari. I kaži sad ti meni, burazeru, ako se ja kojim
slučajem noćas proserem od ovo tvoje o’lađeno pivo, ko će tu da
bude kriv? Ja što sam te poslušao ili ti što si mi ga uvalio ovako
kvarno, a?“
„U redu, u redu...“, odustaje kelner od ubeđivanja. „Doneću ti
drugo.“
„To, lutko!“, oduševljeno kliče Vojvoda, koji je izvojevao još
jednu diplomatsku pobedu.

***
Ceo taj dan su do nas dolazile loše vesti. I svaka nova vest bila
je gora od prethodne. Neko je opet zapalio Kosovo. Sve je
počelo neproverenom vešću da su se neka albanska deca
podavila u Ibru. Naravno, ko će drugi da bude krivac za tako
nešto nego Srbi? Imam utisak da kada bi se, recimo, srušio onaj
krivi toranj u Pizi, CNN bi odmah javio kako su krivci za taj
necivilizacijski čin upravo zli divljaci iz Srbije. RAI UNO bi to
potvrdio jer zna se da su Žabari pičke. Ruje bi bili neutralni kao
i uvek, pustivši tu vest kao zanimljivost iz sveta građevinarstva.
Iranci bi nas proglasili za heroje islama i prangijali automatskim
puškama u vazduh halačući o veličini Alaha. A na BBC-ju bi
već požurili da se uvuku Amerima u čmar tako što bi napravili
montiranu sekvencu gde se jasno vidi kako Vojvoda i ja uz
svesrdnu pomoć nekog kafanskog propaliteta (recimo, Steve
Tuljana iz Čaira), onako grozni, zamašćeni i sa bradama od
nedelju dana kidišemo bagerom direktno na taj jedinstveni
spomenik zapadne kulture ponosno kličući: „Srbija do Pize!“
I?
Gde jedan pravi Srbin i pravoslavac da odbrani ugroženu
kolevku Srpstva nego u kafani?
Osećamo se nekako sigurniji, sakriveni iza barikade od
roštilja i pivskih flaša. Tako je pozivarima i vojnoj policiji teže
da nas nađu. Seremo o svemu i svačemu, svađamo se, prepiremo
i psujemo jedan drugog. Svako ima svoje rešenje za situaciju,
svako bi da bude najpametniji, svako ima svoj politički program
i svako vuče na svoju stranu... Ali se svi slažemo u jednom.
A to je da su naši političari govna.
I ovi na vlasti i oni iz opozicije. A jedina veća govna od njih
smo mi, koji smo ih izglasali.
Sedimo već nekoliko sati u Šećer mali i bistrimo politiku,
ćevape i pivarke. Miris roštilja i duvana nam se uvukao pod
kožu, a alkohol u mozak. Atmosfera je dobra pod krovom
pokrivenim prastarom ćeremidom i između zidova od tugle.
Vojvoda loži kube, koje je odmah do našeg stola, cepankama od
suve bukovine i za nas ove prohladne martovske večeri nema
zime. Društvo nam prave ortaci koji dolaze i odlaze, svako sa
svojim pričama i svojim pićem.
Teča Slaviša, koji se nasadio na stolicu do mene, propali je
muzičar i još jedan u armiji harmonikaša-alkoholičara. Pati od
čuvenog „Gidrinog sindroma“. Baš kao i legendarni glumac,
fanatični konzument stomaklije, i Slaviša ima duge a tanke
noge, nevidljivo dupe, pileće grudi i stomak veličine genetski
modifikovane lubenice. Pomalo podseća na jednu od kreatura sa
slika Hijeronimusa Boša.
„Brate...“, kaže on meni. „Ja sam ceo dan u pripravnos’.
Pijem samo sokovi!“
„Kakvu, bre, pripravnost?“, pita ga Vojvoda.
„Kako kakvu? Pa nikad se ne zna kad će nas pokupe. Ako
ovo sranje potraje, svi ćemo u uniforme – pa pravac dole!“
„Jesi li ti služio vojsku, Slavišo?“
„Nisam.“
„Pa koj’ ćeš kurac dole? Da im sviraš moravac?“
„Aha...“, ubacujem se ja. „On će da bude ’armonikaš pri
padobrancima.“
„Polako... Polako...“, vrti glavom Slaviša i cedi svoju koka-
kolu, agresorsko piće. „Ima samo da stane vojna marica ovde
ispred kafanu i da nas sve potovare...“
„Mogu...“, slaže se Vojvoda. „Al’ šta će rade s nas? Jedino da
nas teraju na ispiranje želuca.“
Želim i ja da nešto pametno saopštim u vezi s ovom temom,
ali mi u tom trenutku pisti mobilni. Stigla neka poruka.
Opet će da bude ono:

NAGRADNA IGRA!
POŠALJITE SMS PORUKU, A MI ĆEMO
VAMA MERCEDES ILI PAKOVANJE KURTONA.

Naravno, ako si dovoljno glup da pošalješ tu jebenu poruku,

oni ti skinu pola kredita i kažu ti da nisi imao sreće i da probaš
opet, sutra, prekosutra i za nedelju dana. Tako uglavnom dobiješ
ono na šta se pomenuti kurtoni navlače.
Ne mora da bude baš ta poruka. Može da bude i legendarni
Bata Đura sa poteškoćama u pisanju:

Sfrni na rakiicu!

Ili možda moj kum Kvisko kako ispituje potencijale jezika

primitivnih zajednica:

Ja SM SE N#PIO!3NOGO, =E SE VIDMO
SUUU74TRA, MOZOA.

Eh, taj divni svet daljinskih komunikacija. Budućnost čeka

iza ugla. Sa pajserom u ruci i fantomkom preko glave,
nameračila se na tvoj novčanik i patike.
Uzimam telefon u ruke i otvaram poruku.
Da vidimo... Evo, lepo piše:

BRATE, JA SAM ISPRED DŽAMIJU.

MNOGO LEPO GORI.

Čekaj, tu nešto nije u redu. Kakva džamija? Šta to gori?

„Ljudi! Zapališe džamiju!“, urla neka pijana budala sa vrata
kafane.
„Ko je zapali?“, pita neko od gostiju.
„Kako ko?“, buni se pijana budala. „Pa, NAŠI!“

NAŠI krstare gradom, vitlaju srpskim zastavama i pevaju

četničke pesme. S tom razlikom što ovog puta nismo opet razbili
nekog u košarci. Ovog puta je razlog malo prozaičniji. Spalili
smo istorijski spomenik iz osamnaestog veka. Dobro de... Huni
sravnili Rim sa zemljom, Amerikanci zbrisali ceo Drezden,
Hrvati srušili Mostarski most... Možemo valjda i mi da zapalimo
džamiju usred Niša koju su uz to gradile naše rođene poturice?
Jes’ da nema nikakve veze sa Kosovom i Šiptarima, al’ paljevini
se u zube ne gleda.
Guram se kroz masu što se okupila nedaleko od centra da
pozdravim još jednu ritualnu vatru. Baš kao što su moji
slovenski preci dve hiljade godina ranije pozdravljali onu koja
se nikad nije gasila u Kijevu i koja je gorela u slavu boga
Peruna. Malo-malo pa se o moje rame očeše neki revnosni
patriota sa šajkačom i majicom na kojoj je Draža ili Raša
Karadžić, ili se sudarim sa nekim skinhedom ili navijačem
Radničkog. Prilazim trotoaru i zgradi nagrizenoj vatrom. Stojim
tako nekoliko minuta i zurim u plamene jezike koji ližu iz Islam-
agine džamije podignute 1720. godine i gledam kako se dižu
uvis i šaraju bistro zvezdano nebo...
Kada sam bio mali, stariji su mi branili da se igram šibicama.
Ako to činiš, govorili su, uveče ćeš da se upiškiš u snu. Čisto da
to proverim, u drugom osnovne sam zapalio čilim koji je moja
baba okačila da se suši u dvorištu, i stvarno sam se posle
upiškio, ali tek pošto me je matori urnisao od batina. Tako se
neslavno završila moja kratka karijera piromana. A taman sam
pomislio da imam talenta za tako nešto.
Ove večeri nisam imao šanse...
Čak i da sam hteo da uletim u džamiju sa kantom benzina ili
Molotovljevim koktelom, neko bi me u tome sprečio. Naravno,
ne naša superbrza murija, koja se pojavila sa uobičajenim
zakašnjenjem od jedne svetlosne godine, nego ostale patriote
koji su, poneseni osvetničkim žarom i brigom za ugroženo
Srpstvo, već kresali šibice i polivali zidove bogomolje
benzinom.
A stvarno su je lepo zapalili... Onako meraklijski.
Prvo je izgorela iznutra, pa se onda plamen dohvatio nosećih
greda i krov se lepo urušio u unutrašnjost. Na kraju su ostali
samo zidovi i minaret bez šiljka na vrhu.
Gledam ga nešto i mislim se...
Mogao bi dobro da posluži kao dimnjak za skaru.
Stvarno. Da se ovako nešto desilo, recimo, u Ženevi,
ekspeditivni i poslovni Švajcarci bi koliko sutra na istom ovom
mestu napravili ugostiteljsku radnju sa zvučnim imenom:

РОШТИЉ КОД ИСЛАМ-АГЕ

Specijalitet bi, naravno, bila pečena prasetina.

Desno od sebe, kod saobraćajnog znaka dvadesetak metara
niže, vidim Duleta Palilulca kako mi maše. Legendarna lopurda
sišla sa svog brda da vidi senzaciju. Ili je jednostavno bio da
odšanira nešto, pa se našao blizu mesta zločina. Vojvoda, koji
stoji iza mene, pijanim glasom mu dovikuje:
„Džabe si dolazio, Dule! Nema ovde ništa da se ukrade! Sve
izgorelo!“
Dule mu pokazuje srednji prst umesto odgovora. Vojvoda
uzvraća istim gestom.
„Ljudi!“, urla neko iza mene. „Jeste li čuli?! Pet hiljada
mrtvi’!“
„Stvarno?! A gde?!“
„Na Novo groblje!“
Tu je i Siki Kučkar, zabatalio preganjanje sa alkosima u
Malom raju i dotrčao da se malo ogreje na vatri razbuktalog
velikosrpstva.
„To, braćo!“, urla promuklim glasom. „Jebite gi mamicu! U
usta gi jebem šiptarska!“
„Nisu to Šiptari“, buni se neko. „To su Turci!“
„Sinko! Nemo’ sviraš kurcu za male pare! Zna čika Siki bolje
od tebe koji su oni!“
 A onda se opet okreće ka paljevini i viče:
„Jebite gi mamicu! Sve gi jebem tursko!“
Prilazim i pozdravljam se s njim. Onako pripit i zarozan,
obučen u tradicionalnu kučkarsku garderobu (dakle: maskirne
pantalone, teksas košulja i kožna jakna), Siki mi objašnjava šta
dalje sledi po pitanju diplomatskih odnosa:
„Sinko! Dali smo gi rok sedam dana! Posle rokamo s
nuklearke!“
Gužva oko džamije je velika, dok revnosni organi reda
obezbeđuju lokaciju, narod galami, psuje i peva, vesti se šire
kroz žamor, atmosfera podseća na onu pred prolećno
bombardovanje 1999. Osećam nedefinisanu jezu kako mi klizi
kroz telo dok gledam kako plamen proždire drvo i malter...
Vojvoda se uzvrpoljio pored mene, sve ovo bi mu delovalo
mnogo zanimljivije kada bi se na trotoaru pored bogomolje
delilo besplatno pivo.
„Eto, i to smo videli...“, kaže smoreno. „Šta sad?“
Kako šta? Zna se. Nazad u kafanu!

Šećer mala radi punom parom. Muzika trešti iza zamašćenih

prozora, graja se čuje pedeset metara niže, čak do grafitima
išarane zgrade gimnazije, primamljiv miris dopire sa roštilja i
podseća me da nisam završio sa ćevapima za večeras. Ulazimo
unutra i vidimo kako nas za onim istim stolom čeka Teča
Slaviša, koji iz straha od mobilizacije nije hteo da ide do
džamije. Društvo mu prave pridošlice – Stuplja Stambolac i
njegova dva ortaka iz kraja. Pola sata kasnije pridružuje nam se i
Dule Palilulac tako da za stolom postaje pretesno.
Odmah za njima u kafanu upada veoma bučno društvo
sačinjeno od trojice momaka naših godina. Sedaju za sto preko
puta nas i naručuju piće. Nedugo zatim jedan od njih vadi i
stavlja na sto nekakvu šarenu tapiseriju izvezenu zlatnim nitima.
Nešto komentariše i cereka se, a zatim vitla njome kao da je
zastava koju je skinuo s tribine navijača protivničkog kluba.
Viđao sam takve stvari na televiziji, očigledno je momak sebi
obezbedio suvenir iz zapaljene džamije, čisto da ima jednog
dana unucima da pokaže dokaz koliki je idiot bio u mladosti.
„Malo si se zajebô, bato“, dobacuje mu Dule cinično. „Nije ti
to Aladinov leteći ćilim...“
Lik ne odgovara ništa, samo cedi svoje pivo i zbunjeno gleda
u Palilulca.
„Šta je, Dule? Što zajebavaš čoveka?“, pitam ga.
„Krivo mu što ovaj ukrao nešto, a on nije“, ubacuje se
Vojvoda sa oštroumnim zaključkom.
„Zna li neko ovog pošušnjara?“, pita Dule glasom gorkim od
prezira.
„To je sin od onog gnjilanskog sudiju što otvorio tri
pekare...“, odgovara mu Stuplja. „Jednu na Bulevar, a dve u
Duvanište.“
„O, znači to je onaj što valja najgore pecivo u grad?“
Za susednim stolom počinje da biva življe. Momci su malo
bahati, vitlaju onim ćilimčetom, deru se kô nenormalni dižući tri
prsta, maltretiraju konobara, prete muzici. To traje neko vreme,
sve dok muzika ne uzme novu pauzu. Iskoristivši trenutke
zatišja, Vojvoda dobacuje Kosovaru:
„Priki, ako te ne utepaju što se kurčiš, ima sigurno da te
odrobija neko što ovde, usred Niš, uvaljuješ one tvoje gletave
pituljice i još gi nazivaš burek!“
„Nemoj da kritikuješ nešto što nisi probao“, pokušava ovaj da
bude pametan.
„Jes’, mi Nišlije ne znamo šta je to burek, nego si ti potego iz
Gnjilane da nas naučiš!“
„Ne znate vi Nišlije još neke stvari…“, ne da se Kosovar.
„Recimo kako je to biti Srbin!“
„Ajde? I to će naučimo ako provalimo u džamiju s kantu
benzin i tri grama mozak?“
„Pa šta? Ja sam uradio nešto konkretno. Nisam sedeo u
kafani.“
„Imaš nešto protiv kafanu?“
„Nemam, nego...“
„Onda nemoj da jedeš govna.“
„Šta pa ti ’oćeš? Dok ste vi pili pivo ovde, ja i ortaci smo već
uveliko palili ono džihadlijsko gnezdo u centru!“
Postoji u meni neka mešavina inata i samosvesti, verujem baš
kao i kod svakog Srbina. Zato umesto Vojvode odgovaram
obesnom Kosovaru:
„Što nisi tako palio džamije po Gnjilane?! Nego si pobegô kô
pička, pa si došao ovde da otvaraš pekare i nama daješ lekcije iz
patriotizma... Smradu jedan kosovarski!“
„Nisam ja Kosovar!“, urla kreten i ustaje sa stolice. „Ja sam
Kosovac!“
„Nisi ti Kosovac! Ti si govno!“, objašnjava mu Vojvoda neke
finese.
„Sad će da vidiš ko je govno, pederu jedan!“, besno zacvile
kretenčina i već sledećeg trenutka razbi pivsku flašu o pod
kafane.
„Pazi, dečko...“, razložan je Dule. „Svaka razbijena flaša se
plaća. Al’ tebe boli kurac, pun si s pare otkad si dedovinu
prodao Šiptarima.“
Vidim, Kosovar pizdi, zaobilazi sto i kreće ka nama, izgleda
da je potrošio sve psovke. Njegovi ortaci se nešto uzmrdali, kao
da su neodlučni da se i oni upuste u frku. Zure u porumenelog
Stuplju i njegove ortake. Iz aviona se vidi da im nije do frke.
Nije ni čudo. Nas je više, pijaniji smo i imamo prednost
domaćeg terena. Ima da ih pokrivimo od batina. Već se unapred
radujem okršaju koji će iz mene ispumpati nagomilani bes i
ubrzati mi krv u venama...
Tada Vojvoda, baš kao što to uvek biva, čini nešto
nepromišljeno. Ustaje sa stolice i iz džepa vadi skakavac.
Kosovar zastaje na pola puta do našeg stola.
Za tren oka lice mu je dobilo boju više puta opranog toalet-
papira. Dok je zurio u deset centimetara dugo sečivo, verovatno
je razmišljao šta da radi, bio bi teška pičketina da se sad vrati
nazad, a očigledno mu se nije prilazilo bliže jer Vojvoda je u
trenucima kao što su ovi bio baš onaj pravi. Pantelejac sa malo
mozga i puno sadističkih poriva.
Ostatak društva za stolom već je u blagoj panici, ne znaju šta
im je činiti. Lica ih odaju isijavajući strah i zbunjenost.
Definitivno nisu došli večeras ovde da se biju. Paljevina, to
može, ali udaranje glavom o tuđu pesnicu, to je malo previše. A
i zna da boli. Za nas je cela situacija nekako rutinska, navikli
smo, ne bi nam to bila ni prva ni poslednja kafanska tuča.
Krajičkom oka vidim kako Stuplja skida prstenje i sat sa ruke,
Duleta već drma adrenalin, sav se naježio od želje da se nekom
najebe majke. Vojvoda stoji i ceri se, tako će biti još koju
sekundu, i ako nadobudni sudijin sin ne priđe bliže, on će se
odšetati do njega. Neće koristiti nož, znam ga za toliko, ma
koliko da je pijan, ima u sebi dovoljne rezerve prisebnosti da
majmuna nafleka golim pesnicama. Skakavac je tu čisto iz
psiholoških razloga.
Tada se dešava nešto nesvakidašnje.
Neko je pojačao ton na televizoru i sa njega dopre dramatični
muški glas:
 Sve se ovo ne bi desilo kad bismo mi Srbi znali šta je
sloga i solidarnost. Kada ne bismo bili toliko kivni
jedni na druge zbog političkih podela i drugih
gluposti... Dok se mi krvimo međusobno, drugi nam
radi o glavi...

Ove reči kao da su celu situaciju preokrenule iz korena.

Nekako su je obesmislile. Vojvoda i Kosovar zure jedan u
drugog netremice, ali kao da je nešto iščilelo iz njih. Bes iz
Vojvode, nadmenost iz Kosovara. Sekundi tišine i neodlučnosti
traju beskrajno dugo dok se komentar sa televizije gubi u
zadimljenom kafanskom bezdanu. „Muzika!“, viče tada neko iza
nas.
Spale i njegovi ortaci, potpuno nezainteresovani za ovo naše
kačenje, počinju da piče onu vojvođansku poskočicu „Moja
mala nema đane“. Većina gostiju u kafani diže ruke uvis i
nazdravlja. Krajičkom oka spazim da na ekranu televizora iznad
šanka gori neki manastir na Kosovu. Kroz zavesu od dima i
mraka nazire se masivni krst u vrelom zagrljaju vatre. Onda se
opet zagledam u skamenjenog Vojvodu i Kosovara zaribalog na
pola puta.
Gledaju se njih dvojica tako, dok celu sliku upotpunjava
Spaletov duboki bariton, cviljenje violine i brundanje velikog
basa. Zatim se Kosovar lagano i nekako oprezno okreće nazad i
odlazi do svoga stola. Vojvoda, koji je to jedva dočekao, brzo
sklapa nož i seda za sto. Prihvata pivsku flašu kao dete cuclu i
dobro poteže iz nje, zatim diže ruku i doziva kelnera:
„Dečko, daj još pet piva!“
„Je l’ sa penom?“
„Mnogo si ti vickast!“
Još pod utiskom za dlaku izbegnute frke malo pričamo,
pravimo se da nas je pogodio set Tominih žalopojki koji je
usledio nakon izmiksovanih lalinskih pesama i s vremena na
vreme buljimo u televizor, na čijem se ekranu slike spaljenih
bogomolja smenjuju sa slikama unesrećenog naroda.
„Konobar! Daj i kilo-kilo i jednu... koka-kolu... Za ovog
američkog špijuna ovde!“

Prošlo je sigurno sat i po ili dva u spontanom razgovoru,

pevanju narodnjaka i satiranju alkohola i roštilja. Gotovo da smo
i zaboravili na incident zbog čije eskalacije bi nekog krpili
doktori, a gazda kupovao novi inventar za kafanu.
Vojvoda je zvao konobara dežurnim imenom...
„Zoki! Donesi ovamo dve porcije ćevapi!“
...malo preispitivao svoj uzdrmani osećaj nacionalnog
ponosa...
„Zoki! Šta je ovo? Albanska salata? Dal’ si ti normalan?
Vraćaj ovo, večeras bojkotujem sve šiptarsko!“
...i pio kô nenormalan.
„Zoki! Ću crknem od žeđ ovamo! Kamo to pivo što sam
naručio!“
Kelner je došao do našeg stola i uz tresak spustio poslužavnik
s pićem.
„Da znaš samo da se ja uopšte ne zovem Zoki“, uneo se
Vojvodi u facu.
„Pa šta ja imam s tim? Priki, to je tvoj problem, a ne moj.“
Konobar diže ruke od dalje rasprave i počinje da skuplja
prazne flaše i čaše sa stola.
„Šta je ovo?“, pobuni se Vojvoda zureći zbunjeno u
poslužavnik krcat pićem. „Naručio sam jednu turu.“
„Druga vam je od ovog momka iz ugla“, nehajno će kelner
pokazujući palcem preko ramena na Koso vara s kojim smo se
zakačili.
Ovaj klima glavom i diže čašu u znak pozdrava.
Nazdravljamo i mi zbunjeno.
Ćutimo neko vreme i cevčimo ono pivo. Na kraju Vojvoda
smireno izjavljuje:
„Hitler je za vreme Drugog svetskog rata hteo da potamani
Jevreje, Cigane i nas Srbe... Kad bolje razmislim... Možda je
čovek bio u pravu.“

Razišli smo se nepunih pola sata kasnije. Dule je odvezao Acu

Glistu i Stupljine ortake, dok je ovaj ostao sa nama ispred
kafane. Otpešačili smo do Jagodin male gde je bila najbliža
trafika koja je radila u to doba da on i Vojvoda kupe cigarete. E,
nakon toga više nismo znali šta ćemo sa sobom. To je ona
zajebana situacija. Uhvatio si dobar zalet, potegao junački,
uspeo se uz planinu zvanu „Dobro raspoloženje“ i baš na pet
šest-metara od vrha – nestalo ti goriva. Uz sve to, gori džamija u
centru. Baš bezvezno. Stojimo tako ophrvani osećanjem
besciljnosti i zurimo u mokri asfalt Pantelejske ulice. Tada
Vojvoda izgovara još jednu od svojih velikih mudrosti:
„Znaš šta, brate, najviše mrzim kad sam ovako... nedopijen.“
„I ja... ’Oćeš da idemo kod Bata Đure?“, pitam ga.
„Pa da mi opet priča kako su im devedes’ devete iskršili radar
na Mramorsko brdo i kako je spasio život na celu četu?“
„Ne, noćas neće... Ima da ti priča o tome kako vikendom na
Batušinačke bare ima veliki somovi.
„Da, da... Ima ih kol’ko ’oćeš. Sede pored obalu i bulje u
plovak.“
„Nemoj tako. Opštepoznata stvar je da Bata Đura i ekipa idu
u ribe da bi mogli da piju rakičinu u prirodi.“
„Kol’ko ima sati?“
„Mmmm... Pola dva. Da nije malo kasno?“
„Za Bata Đuru? Ma jok. Kod njega je sad uveliko sedeljka.
Verovatno je snimio paljevinu džamije pa sad po stoti put gleda
usporeni snimak.“
Okrećem se ka Stambolcu i pitam ga:
„Stupljo, ’oćeš s nama kod Bata Đure?“
On samo sleže ramenima i vraća mobilni u džep.
„Dok ste vi banđali gluposti, ja sam već pozvao taksi.

Bata Đura je imao tri braka, iz svakog po jedno dete. I to sve tri
ćerke. To ga je mučilo više od činjenice da se još uvek ne zna
gde je Dražin grob. Sve tri žene, jedna po jedna, brzo su kapirale
s kim imaju posla pa su ga još brže napuštale odvodeći decu sa
sobom. On nije mnogo brinuo oko trostruke alimentacije jer je,
kako kaže, imao siguran biznis i „dosta drugari“. Ruku na srce, i
biznis i drugare menjao je veoma često, a pare je trošio nemilice
na svašta i koješta. Iako je često imao kinte u izobilju, Đura
nikad nije bio preterano ekonomičan, pa mu se dešavalo da
danas ima džepove pune love, a sutra nema da kupi sebi
cigarete.
Za svoja najveća životna dostignuća smatrao je tri stvari: to
što je Srbin, to što je pravoslavac i to što je pre dve godine na
Bovanskom jezeru upecao soma kapitalca.
Više od deset godina on je živeo u velikoj kući na obodima
grada, blizu Fazanerije. Kaže da je to „strateški dobar položaj“ u
slučaju da ispadne neko sranje. Verovatno misli da može odatle
da gađa minobacačem Komren. Posedovao je impozantnu
kolekciju streljačkog oružja, nešto od toga je krio na tavanu i u
podrumu, a nešto je i zakopao. Desilo mu se tako da je nakon
rata 1999. zakopao kalašnjikov i deset okvira u dvorištu i da više
nije uspeo da ih pronađe jer je bio mnogo pijan kad je to učinio,
pa se ne seća tačne lokacije rupe. Dve kutije kašikara, što
ofanzivnih, što defanzivnih, držao je u kokošinjcu na placu o
kojem se brinuo njegov deda. Dosad mu se nije desilo da umesto
svežeg jajeta u tiganj ubaci bombu, ali imajući u vidu njegovu
sklonost ka ispijanju žestine, ne bi me iznenadilo da se i to
jednog dana desi.
Negde oko deset do dva posle ponoći brbljivi taksista koji je
sve vreme vožnje smarao o tome kako je devedesetih pečalbario
u Švajcarskoj, izbacio nas je ispred Bata Đurine kuće na
Fazaneriji. Stali smo ispred velikih vrata od crnog kovanog
gvožđa i pozvonili. Bata Dura se pojavio nekih pet minuta
potom, sa svežnjem ključeva u ruci.
„Videste li šta uradismo s džamiju?“, bio je oduševljen i
upadljivo pripit. „Nanu im šiptarsku!“
„Ja sam čuo da je ta džamija turska“, kaže Vojvoda.
„To je isto!“
„Pa, jeste... Tako kaže i Siki Kučkar...“
Kada je konačno otključao svih pet brava, Bata Dura je
otvorio kapiju i pustio nas unutra. Stajao je sa strane, kao
ambasador koji dočekuje goste na koktelu, nakon što se rukovao
sa svom trojicom, okrenuo se u stranu da se ispisa. Vojvoda ima
teoriju o tome, kaže da tako obeležava teritoriju.
Ušli smo u kuću, veliku dvospratnicu pokrivenu crepom
pomalo čudne, zelenkaste boje. U dnevnoj sobi, ispred
televizora sa ogromnim ekranom i nekoliko poluispražnjenih
flaša rakije, zatekli smo čuvenog pantelejskog pijanca Lazu
Skobalja. On je bio Bata Đurin drug za ribolov i alkoholisanje.
Čuo sam da je nekad bio perspektivan fudbaler, ali da su ga
alkohol i druženje sa likovima kao što je Bata Đura sjebali za
sva vremena. Pozdravili smo se s njim, a on nam je uzvraćao
mrmljajući i klimajući glavom.
„Stupljo... Vojvodo... Zlatni...“
Smestili smo se u udobnu ugaonu garnituru koja je videla i
bolje dane. Bacio sam pogled na ogromni ekran gde se na kanalu
neke lokalne televizije Ljuba Tadić kao major Kursula
raspravljao s vojvodom Putnikom.
„Šta je ovo?“, iščuđavao se Stuplja. „Opet puštaju Marš na
Drinu? Da nije počeo rat? Tako su i pred bombardovanje puštali
patriotske filmove da dignu narodu moral. Čim u isti dan ide
Kozara i Boj na Kosovu, znači – sprema se neko sranje.“
„Ja ga cenim da je ovo zbog paljenje džamiju...“, nudio je
Vojvoda oštroumno objašnjenje. „Znaš, u ovaj film ima mnogo
pucanje iz topovi. Možda ’oće tako da proslave paljevinu.“
„Jes’, majku mu... Biće da je to. Sad kad smo potepali i
prognali svi šiptarski teroristi iz Niš, možemo da krenemo
dalje...“
„Na Leskovac?“
„Ma jok – na katolici. Ene im je crkva pored Pravni fakultet.“
„Znaš kako, ima se namuče svi oni junaci kad udare na dve-
tri opatice što je opslužuju. Video sam jednu u dragstor, izgleda
opasno.
„Aha, čuo sam da znaju neke borilačke veštine. Kô oni
monasi iz Šaolin.“
„Šta, nemaju šta da rade između dve mise pa vežbaju bacanje
kamena s ramena?“
„Ne, be, budalo... Vežbaju karate i džiju-džicu. Vidi samo
kako su obučene u crno. Kô nindže.“
Stuplja i Vojvoda bi nastavili sa bulažnjenjem do jutra, ali
Bata Đura, srećom, upada u sobu noseći na poslužavniku meze.
Tresnuo je na sto tri tanjira sa ajvarom, nekakvom salamom
čudne boje i nečim što bi trebalo da bude kačkavalj.
„Jesam vam ja pričao što sam bio šampion stare Jugoslavije u
karate?“
„Jesi“, stiže brz odgovor od Vojvode.
„Kad?“
„Onomad... I jedno deset puta pre toga.“
„E, jebaga?“
„Jebaga, ne jebaga, tako ti je. Ako misliš da nas opet daviš s
tu priču, odma’ će si idemo.“
„Dobro, be, Vojvodo, nemo’ si na kraj srce... Eve, zamezi
malo. Ovo je najbolja salama, nema gu po dragstori. Ima samo
kod Bata Đuru... Kompenzovao sam to s jednog dužnika.“
„Čime se bavi taj dužnik? Ima privatnu kafileriju?“
„Šta ti je to?“
„Kafilerija? Mesto gde se dovode ulovljeni kučići da se od
njih napravi evo ovakva salama...“
Ne obraćajući pažnju na ovu Vojvodinu gastronomsku
opasku, Đura počinje da prebira po poluispražnjenim flašama
koje su bile na stolu.
„’Oćete rakiju?“, pita nas.
„Nemaš pivo?“, pitam ja njega.
„To li ti je alkohol? Cepni si jednu rakijičku, da proplakneš
crevca. Jesi Srbin ili nisi?“
„E, da ga jebem... Izgleda da se večeras pripadnost Narodu
Nebeskom dokazuje jedino kroz alkoholizam i piromaniju.“
„Ima neka votka, ako ’oćete... To je jedino što mogu pijem
sem rakiju. Rusi su naša braća!“, kaže Bata Đura i odlazi do
kuhinje.
Vraća se nazad i stavlja neotvorenu flašu votke pred nas. Eto
ti dileme. Čime da se dotepamo noćas? Stuplja i ja se
odlučujemo za votku, dok je Vojvoda rešio da rizikuje sa
rakijom. Bata Đura, kao i uvek, hvali na sav glas „domaću
prepečenicu“, koju sipa u duguljaste čaše za tekilu.
„Probaj rakijičku, Vojvodo. Nije mnogo jaka, 23 grada.
Kupio sam je kod dedu.
„Kakvog dedu?“
„Pa onog istog što redovno kupujem od njega.“
„A, to? Dobro onda.“
Kucamo se i nazdravljamo. Na velikom ekranu ispred nas
šetaju naizmenično slike zapaljenih džamija i zapaljenih crkava.
Izgleda ironično. Ispašće da se dve različite religije mogu
sjediniti samo vatrom...
Naginjem se ka Vojvodi i zavereničkim glasom mu šapućem:
„Da znaš samo da taj deda što Bata Đura od njega kupuje
vino i rakiju uopšte nema vinograd...“
Vojvoda se kao malo zagrcnu, ali iskapi čašu do kraja. To
smo učinili i mi sa votkom. Bata Đura je bio tipičan primer
agresivnog srpskog domaćina, kod njega nije imalo trte-mrte. Ili
ćeš da piješ na eks, ili ćeš biti prokažen kao izdajnik Srpstva i
pička od čoveka.
Kada nam je nasuo novu turu, on svečanim glasom reče: „Da
su živa deca! I naša i dušmanska!“
Vojvoda ne bi bio to što jeste kad ne bi imao svoje verziju
zdravice:
„Da su žive jetre, naše i dušmanske!“
Đura se prvo malo mrštio zbog toga što mu Vojvoda
neprikladno prekida izliv empatije i hrišćanskog milosrđa, a
onda je počeo da se krsti, prilično nepravilno, i da nešto
nerazgovetno mrmlja. Opet smo iskapili čaše i opet ih je on
ekspresno napunio. Svaki put kad bi ispijao svoju rakiju, Đura je
ponavljao onaj ritual sa kršćenjem i mrmljanjem, što je Vojvodu
prilično nerviralo. Na kraju, negde kod pete čašice, pukao mu je
film.
„Slušaj, be, Bata Đuro...“, brecnuo se. „Sledeći put se ti samo
prekrsti, a ja ću ti prebajem!“
„Kakvo, bre, bajanje?“, pobunio se ovaj. „Je l’ znaš ti da sam
ja kršten još dok sam bio u kolevku?“
„Vojvodo, jebem ti mater“, oglasio se tada Stuplja. „Šta ga
podevaš? Ima da nam priča do ujutro kako je najveći
pravoslavac na Zemljinu kuglu.“
Bata Đura tada poskoči, izađe iz sobe i nestade u polumraku
hodnika. Čekali smo ga neko vreme, dobrih dvadeset minuta.
Konačno se vratio, urlajući još sa ulaza: „Eve! Eve! Našo sam!“
Sa neskrivenim ponosom, stavio je pred nas sliku u kičastom
ramu. Na njoj je bila naslikana mlada žena okruglog lica iznad
kog je bio zlatni oreol, sa raširenim rukama i srcem na grudima
koje je nekako gorelo. Iz njega, u svim pravcima pružali su se
redovi LED dioda. Bata Đura je petljao nešto pri dnu rama i
konačno pomerio preklopnik, diode su počele da svitkaju,
naizmenično i u nekom bizarnom ritmu.
„Kakvo je ovo svetogrđe?“, upitao sam zgrožen.
„Nije to svetogrđe!“, pobuni se Đura. „To je ikona!“
„Čija ikona? Bogorodice iz Las Vegasa?“
„Nemaš ti pojma. Ovo je ikona od Bogorodicu Svetu Devu
Mariju. Vidi se da nisi kršten! More, svi ste vi bezbožnici!“
„I ovo si, kao, kupio u crkvu?“
„Nego šta!“
„Ja sam iste takve vidô na buvljak...“, oglasi se tada Laza
svojim polumrtvim glasom. „Sotir Ciganin ih prodaje dvesta
dinara komad.
„Ti nemoj da jedeš govna!“, izdra se Đura na njega,
demonstrativno ustade, poljubi onu „ikonu“ i stavi je na vitrinu
pored televizora.
„Koliko ja znam, ovo što ti imaš nije pravoslavna ikona...“
„Otkud ti znaš šta je pravoslavna ikona?“
„Naša Bogorodica uvek mora u naručju da ima bebu Isusa...
A na ovoj tvojoj ga nema.“
„Normalno da ga nema!“, javi se tad Vojvoda. „Otišô čovek
na pivo. Dosadilo mu da gleda vas budale.“
„Ne mogu ja da se raspravljam sa vas...“, odmahnu Bata Đura
rukom i prihvati se čaše sa rakijom. „Kad se krstite, tad će
razgovaramo!“
Pošto smo time okončali ovu našu malu religioznu raspravu,
nastavili smo da pijemo. Stvari su išle svojim tokom, Stuplja,
Vojvoda i Đura su se raspravljali malo na temu patriotizma a
malo na temu fudbala, Laza je kuntao uronjen u svoju fotelju, a
ja sam zurio u ekran televizora. Na njemu su kosovske
bogomolje i dalje gorele. Pitao sam se da li i Albanci koji su ih
tako lako zapalili misle da je Bogorodica samo nevešto nacrtan
lik, sa svetlećom lampicom umesto srca. Pitao sam se šta će
činiti kada ih noću budu pohodili sveci da potraže nazad oči koje
su im izgrebali noževima. Hoće li da vrište? Hoće li da polude,
kao mnogi pre njih? Hoće li tražiti oproštaj od sile za koju su
mislili da ne postoji?
Onda je Bata Đura došao u onaj stadijum kada ga pogodi
emocija. Tada je obično hteo da čuje malo muzike.
„Ej, Vojvodo, ene ti ga tamo CD plejer... Pusti Tomicu da se
proveselimo! Može ona: ’Dotakô sam dno života’.“
„Ih, što ti je to veselo...“
„Dobro, može onda ona od Šabana Šaulića, ’Dva galeba
bela’.“
„Ono sa bacanje na stenu, dok vetar duva, a Šabanu opada
kosa? Nema šanse.“
 „Bre, što si ti neki sitničav čovek. Eve, će pustimo Radio
Belami, oni sigurno sad piče neku srpsku muziku.“
Đura ustaje, prilazi rashodovanom muzičkom stubu i
uključuje ga. Malo se muči da nađe stanicu jer mu je alkohol
okamenio prste. Iz zvučnika se začu zanosni glas Harisa
Džinovića.
„Bata Đuro...“, zabrunda Laza iz svoje fotelje. „Jesi siguran
da je ovo Belami?“
„Jesam, evo lepo kaže skala... Samo što... ovaj Haris nije
Srbin!“
„Te ti pakost!“, jada se Stuplja.
„E pa, ne može to tako...“, gnevno će Đura. „Mi zapalismo
džamiju, će ratujemo sa Šiptari, a oni, gle šta puštaju…“
Nesigurnim hodom, on odlazi do ugla sobe gde je telefon.
Vrti nervozno brojčanik i iz trećeg puta dobija radio-stanicu.
„Alo! Radio Belami? Može jedna muzička želja? Može?
Dobro. Imate li ’Sprem’te se, sprem’te, četnici’? Nemate? A
’Istrule mi dunja u fioci’? Ni to? Nemate NIJEDNU četničku
pesmu? Ma nemoj? A onog Turčina imate? Pizda vam materina
izdajnička!“
Sledi pola minuta tišine u kojoj Bata Đura, poput Rodenovog
Mislioca stoji kao smrznut, stežući masivnu telefonsku slušalicu.
Konačno, Vojvoda se oglašava pitanjem.
„Šta ti reče?“
„Otera me u pizdu materinu!“
Bata Đura ipak ne odustaje, vrti opet onaj isti broj. Konačno,
nakon petog ili šestog pokušaja, uspeva da opet dobije vezu.
Ovoga puta je odlučniji, urla u slušalicu:
„Alo, radio... Ovde srpski dobrovoljci! Da ste odma’ pustili
neku srpsku pesmu da ne dođemo da i vas zapalimo kô
džamiju!“
 Zatim uz tresak spušta slušalicu nazad u ležište i odlazi do
muzičkog stuba. Vadi tri diska, već znam koja. Jedan je „best
of“ Tome Zdravkovića (ili kako ga Vojvoda zove: „Pesme za
veselje i razonodu“ ), drugi je kompilacija „Pesme Zvezdinog
severa“, a treći, naravno, četničke pesme. Ubacuje CD u kućište
i petlja nešto. Međutim, iz zvučnika dopire samo zujanje.
„Šta da radimo?“, glas mu je pomalo očajan. „Neće plejer da
zavrti disk.“
„Daj da ga malo properemo s rakiju!“, dolazi Stuplja na
spasonosnu ideju.
Nisu oprali disk, bukvalno su ga udavili u rakiji. Trebalo im
je pet minuta da ga obrišu. Konačno, Đura ga je ubacio u plejer i
sa zvučnika se oglasila truba koja poziva sinove otadžbine u ljuti
boj, to ga je prosto ozarilo, pa je oduševljeno uskliknuo:
„Jesam ti reko? Rakijička je zakon! Bog da je poživi!“
Onda se vratio na svoje mesto, iskapio dozu i svima nasuo
novu. Krenulo je razuzdano arlaukanje uz pratnju harmonike i
basa. Međutim, problem je u tome što Bata Đura nema pojma da
peva bilo koju četničku pesmu. Jebiga, ko će da uči sve te teške i
komplikovane tekstove? Zato se njegovo „pevanje“ svodi na
polumelodično mumlanje, povremeno ispresecano nekom
rečima koje je prepoznao: „Mmmm... Četnici... Mmmmpf...
Draža... Mumu-mmmm... Bacajte bombe... Mmmmmmpf...
Sunce slobode... Mmmm... Draža... Mmmmmmpfff... Četnici...“
Kada se baš iznervira, on lupi teškom šakom o sto i drekne:
„Srbin sam si, nanče mu jebem!“
Trajalo je to neko vreme, a onda su zvučnici opet zanemeli.
Đura je poskočio sa svoje stolice, prišao muzičkom stubu i
počeo da psuje.
„Jebem ti lebac! Ovo, be, riknulo!“
„Možda smo stavili previše rakiju?“, iščuđuje se Stuplja.
„Aha…“, klimam glavom. „Ispašće da je ovo jedini CD plejer
koji je riknô od ciroze.“
Bata Đuru je overa muzičkog stuba baš iznervirala. Prišao je
stolu i nasuo malo rakije na dlan.
„Bole me sinusi“, vrti glavom i mršti se. „Mora da ušmrkam
malo rakiju...“
Šaku prinosi licu, a onda ušmrkava rakiju. Lice mu postaje
crveno, a onda maltene modro, za trenutak mi se čini da će da ga
udari srčka. To traje nekih minut ili dva, a onda počinje da kija,
glasno kao kad se čepa stoletni hrast. Na kraju, briše nos krpom
kojom je dotad brisao ruke i seda nazad za sto.
„Ete, tako...“, glas mu je spokojan. „’Oče neko da proba?“
Na moje iznenađenje, Stuplja uzima flašu sa rakijom. Kaže
da takođe ima problema sa sinusima, pa i on ušmrkava malo.
Gledam ga nakon što je to učinio, zacrveneo se i izbuljio, oči mu
kô sarme.
„Ej, ’oću i ja!“, čujem Vojvodu i ne mogu da verujem.
Nakon što se i on urokao, posle dva minuta mučnog
stenjanja, okreće se ka meni i kaže:
„Jebote, Nikolo, mora i ti ovo da probaš! Bolje je od koku!“
„A ti si, kao, nekad šmrkao kokain?“
„Jesam! Onomad, na ispraćaj u Gornju Vrežinu!
Priznajem, zapanjen sam. Prosto ne znam šta je sledeće. Da
probamo rakiju intravenozno?
Ja se ipak držim starog dobrog oralnog konzumiranja. Šta ću,
još uvek me ne muče sinusi i manjak moždane mase.
Nastavljamo da pijemo i priča tera dalje, u noć... Fudbal,
Kosovo, pornići, Srpstvo, roštilj... Skačemo sa teme na temu
nazdravljajući usput svemu i svačemu. U jednom trenutku,
osećam neku utrnulost u udovima. A malo mi je otekao jezik.
Kad bolje razmislim, i usne su mi utrnule...
 „Ej, Zlatni...“, gura me Stuplja laktom u rebra. „Šta, be, mi
ovo pijemo?“
Okrećem flašu i gledam u etiketu. Lepo piše:

BALTIĆ VOTKA

„Ma to je isto kô baltik votka, samo bolje!“, upada Đura sa

komentarom. „Pravi je jedan moj drugar s Palilulu!“
„He-he...“, cereka se Vojvoda kvarno i gura me laktom. „Pazi
kad te sutra pozove Dule da ti nudi deset kartona originalnu
votku za male pare...“
Pokušavam nešto da kažem, ali mi ne ide. Buljim sav utrnuo
u etiketu na flaši. Sve je isto kao kod prave baltik votke koju
pravi Takovo. Tu je plava pozadina, brodić na talasima, a iznad
bi trebalo da srebrnim slovima bude ispisano BALTIC. Tako i
stoji, s tim što je iznad slova C dodata nekakva kvačica pa se
baltičko poreklo votkice pretvorilo u srpsko prezime Baltić. To
se, cenim ga, zove „posrbljivanje alkohola“.
Zvonjava telefona para mi uši. Ko je sad pa to? Murija? Haris
Džinović traži prateće vokale? Ministar vojni zove pojačanje?
Milošu Obiliću treba podrška prilikom upada u Pentagon?
Karađorđe juriša na Tiranu? Ili se komšije jednostavno žale na
buku?
Đura poseže za slušalicom i po tonu glasa kapiram da je sa
druge strane žice jedna od njegovih bivših životnih saputnica.
„Šta ’oćeš, majke ti ga? Jeste, budan sam... Pa šta? Dosadno
ti u treću smenu? Ajde? Nema ga nijedan doktor da ti udari
patku?“
O, pa da... To je Nina Doktorica, poslednja u nizu Đurinih
žena. Radi kao medicinska sestra na hirurškoj klinici. Upečatljiv
nadimak dobila je zbog toga što je imala običaj da prima penis
kao penicilin. Na svakih dvanaest sati po jedan.
 „Sad me zoveš da mi kvocaš u ovi, za Srpstvo odsudni
momenti?“, nervira se Đura. „Pa je l’ znaš, ovco glupava, da
sutra mož’ krenemo na Šiptari? Briga te? E pa, ako je tako...
Sutra ujutro, kad krenemo na Kosovo, kad obučem uniformu,
opašem se sa redenici i uzmem u ruke kalašnjikov... Ima prvo
svratim kod tvoji u Malošište da vam se svima najebem majke!“
Mala pauza u kojoj Nina izlaže svoje argumente. Onda Đura
iznosi svoj protivargument, onaj ključni:
„Ti da si neka Srpkinja – rodila bi mi sina!“
Ninu, izgleda, ovo mnogo ne pogađa i zato nastavlja da
zvoca. Međutim, ne da se Đura:
„Pa šta? Ja ču bar umrem kô heroj. Neću budem pička kô tvoj
burazer što se pravio kilav na regrutaciju pa ga otpisali kô
nesposobnog!“
Razgovor se završava malo zatim i Đura besno zalupljuje
slušalicu.
„Od prvu ženu me jedino više nervira druga. Al’ od nikog ne
mogu tol’ko da ispizdim kô od treću ženu!“
Bata Đura bi se možda ovako nervirao do jutra, srećom, tu su
bili rakijička i radio-stanica sa narodnjacima koju je Vojvoda
nekako izmotao iz etra. Kada su sa zvučnika krenuli prvi taktovi
pesme „Janičar“ u antologijskom izvođenju Predraga Gojkovića
Cuneta, atmosfera je skočila za par podeoka više. Svi smo
pevali, tačnije urlali, dižući ruke i čaše uvis. Đuru je, doduše,
iznerviralo kada je Vojvoda stih majka htede nešto reći, ali ne
izusti promenio u majka htede nešto reći, ali ne zna turski, ali je
ipak otkulirao i nastavio da se baca u karasevdah. Toliko se bio
uneo da je negde pred kraj pesme počeo da roni suze za
Raspetim Kosovom i zlom sudbinom majčice Srbije, psujući
malo demokrate a malo komuniste.
„Je l’ znate vi da ja uvek plačem na ovu pesmu?“
 „Znamo“, ravnodušno će Vojvoda.
„Kako?!“
„Plakao si prošli put kad smo bili kod tebe.“
„Nisam!“
„Jesi, jesi... I to dvaput.“
„Dobro...“, sleže Bata Đura ramenima i obrisa suze sa lica.
Malo se zamisli, a onda poče da maše stegnutom pesnicom i
otkri nam poentu svega.
„Al’ ja ne plačem zbog janjičara! Ko ga jebe! On je izdajnik!
Ja plačem za majku!“
„E pa, ako je tako...“, nakrivi glavu Vojvoda. „Onda je to već
druga stvar. Je l’ tako, Nikolo?“
„Aha...“
Ona utrnulost me je već celog preplavila. Nisam bio siguran
da li je to bilo zbog umora, stresa ili lažne baltik votke,
svejedno, lagano sam tonuo u san. I dok sam tako ceo zaranjao u
fotelju, pred očima su mi promicali prizori unesrećenih i
prognanih... Zarobljeni između dva kadra spaljenih bogomolja i
reklama za kafu i deterdžent, oni su samo usputna vest. Nečije
dokazivanje patriotizma i neumitne potrebe globalnog
supermarketa važniji su od njihove nesreće. Majčica Evropa je
kupler majstor sa fiskalnom kasom, a mi budale sa Balkana
uzdamo se u njenu razboritost i milosrđe.
Sledeće što sam čuo kada sam se probudio, pokrivajući oči
rukama da ih ne iritira tek izašlo sunce, bila je, naravno, pesma
sa radija. Ne, nije bio u pitanju neki poletni patriotski evergrin
ili bedarasta žalopojka o ženama i kafani, već Gibonni i neki od
hitova sa njegovog poslednjeg albuma.

Prepoznaćeš slobodu
Kao vest iz novine
 I sve što ljudi čine
U njeno ime, a protiv nje...

„Ko je pustio ovog ustašu?“, oglašava se Bata Đura.

„Ja sam čuo da je on Italijan“ kaže Vojvoda.
„To je isto“
Poslednji put kada sam se ovako uspavao, bilo je to na nekom
malo boljem mestu od ovoga i nakon buđenja sam došao na
dobru ideju za zarađivanje kinte.14 Sada je bilo drugačije. Hteo
sam jedino da kidam kući.
Bata Đura je bio u svom elementu. Njemu ne bi smetalo da
ostanemo i do sledećeg jutra.
„’Oće li neko da doručkuje? Eve, imam ovde neku slaninu...
A mogu da ispržim jajca...“
„Čija jajca?“, pita ga Vojvoda.
„Iz kokošinjac! Ene, dedine kokoške se izleguju vazdan.
Nema ništa zdravije od sveža jajca!“
„Moja su sveža i bez da ih pržim.“
„Neka fala, mi bi’, ipak, da palimo kući...“, kažem
mamurnim glasom dok guram Stuplju koji je zaspao na kauču.
„Kako si ’oćete...“, odmahuje rukom Đura. „Lazo, će
izedemo jedan omlet?“
„A?“
„Će jedeš omlet, soklendžo?“
„Može... može...“
Nakon što nas je Đura ispratio do kapije, krenuli smo
vijugavim neasfaltiranim drumom prema gradu. Sa tog dela brda
ukazivala se panorama tek probuđenog grada. Pogled mi je
klizio po vrhovima kuća i zgrada koje su virile iz mora od
smoga i izmaglice. Pospane oči još uvek nisu uspevale da se
naviknu na škrtu jutarnju svetlost. Moj grad ličio je na mitski
Avalon, ostrvo u sivoj izmaglici, sablasno mesto na kome se
događaju neobjašnjive stvari. Razlika je u tome što naši lokalni
mađioničari umesto čarobnog štapića koriste benzin i šibicu.
Nisam mogao a da ne razmišljam o tome šta se desilo sinoć.
Ovako treznom, sve ono što se desilo delovalo mi je kao san
prouzrokovan mešanjem šljivovice, LSD-a i čistog, nekrštenog
ludila... Slike su mi se redale u glavi kao u čudesnom
kaleidoskopu. Žive boje i živi zvuci.
„Ja sam gladan...“, zavapi tada Stuplja glasom hrapavim od
cigareta i mamurluka.
„Okej. Će svratimo u Jagodin malu na burek.“
„Mogli smo ostanemo kod Đuru na kajganu...“, bio je
Vojvoda kontradiktoran kao i uvek.
Zaustio sam da mu kažem nešto ružno, ali već sledećeg
trenutka negde iza nas je grunulo.

KA-BOOOM!

Okrenuli smo se i videli kako se podno brda, baš u pravcu

Bata Đurine kuće, diže vijugavi stub crnog dima..
Nije prošlo dugo, a Vojvoda se oglasio:
„Braćo! Na redu je odlučujući rat – Srbija protiv Beograda!“
 OUTRO

Ponekad mi se čini kao da čujem zvuk...

Lenjo, razvučeno pevušenje. I taj zvuk se sliva niz Ulicu
Kosovke Devojke, dole ka Jagodin mali, pa preko mosta
Mladosti na drugu obalu Nišave u gradsku vrevu i metež, među
dovikivanje seljaka na tvrđavskoj pijaci, milujući nežno golišave
stomake devojaka što šetaju kejom kraj Nišave. Pomešan sa
psovkama taksista i hvalisanjem pijandura u lokalnim birtijama,
on kreće duž Pobedine i Dušanove ulice, gore ka Čairu, među
„meraklije“ na južnoj tribini stadiona, pretvoren u ono
gromoglasno: „Pomozi, Bože!“ Taj zvuk huči u ušima starih
Nišlija gore, na Palilulskoj rampi i na putu ka Niškoj Banji kao
sablasni, nikad prežaljeni tramvaj, ukinut posle velikog rata.
Provlači se između tezgi uličnih prodavača i između kopački
fudbalera OFK Niša i Sinđelića, zastane da odmori na stolu u
bašti Tajma, pa krene dalje zanjihavši prljavi i cigaretama
izbušeni sivi stolnjak i krošnje drveća u Ulici kralja
Prvovenčanog. Posedi malo sa golubovima na vrhu zgrade
Banovine, pa poleti s njima visoko, ka nebu, među oblake...
Taj zvuk...
Glas grada koji je živ, grada koji sanja, zajedno sa onima koji
žive i sanjaju u njemu, i koji se samo ponekad lenjo protegne u
tom snu, kao retka, pospana zver.
 Beleške autora
Leva strana druma je moja debitantska knjiga i ona u sebi
sumira dosta toga autobiografskog, a vezano za moj rodni Niš i
neka vremena koja sada već mogu da se nazivaju „istorija“.
Priče u njoj bave se tim nekim „tranzicionim“ periodom na
prelazu iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek i one su neka vrsta
svedočenja, pa čak i hronike. Žanrovski bi to moglo da se
definiše kao neka vrsta „krtog realizma“ na tragu Bukovskog,
Fantea, Mike Oklopa, Žike Pavlovića, Dragoslava Mihailovića...
Ali realno, na knjigu je najviše uticala serija Mućke, koju je
maestralno pisao legendarni Džon Saliven. Zato je humor u njoj
presudan, jer bi inače bila još jedna u niz oporih priča o
nesrećnim devedesetima i protraćenoj prvoj deceniji novog
milenijuma. Sama „mozaična“ struktura preuzeta je iz čuvenog
romana Irvina Velša Trejnspoting.
Po formi, knjiga nije ni zbirka priča, ni roman, već i jedno i
drugo. Igor Marojević, moj kolega i urednik nekih mojih knjiga
u Laguni, svojevremeno je Levu stranu druma opisao kao
„mozaik-roman“. Opet, knjiga nije pisana kao roman niti je
namera bila da bude roman, ali sama se otrgla od pisca i sada je
na čitaocu da sam odredi da li je pročitao roman ili zbirku priča.
Naslovna priča je prva objavljena, i to u zrenjaninskom časopisu
Ulaznica kao prvonagrađena na konkursu, sada već davne 2002.
godine. Priča „Heroji ulice“ je štampana u časopisu Gradina,
dok je priča „Crv sumnje ili Durlanski masakr kratežom“
štampana u časopisu Trash. Prvo izdanje knjige ugledalo je
svetlost dana 2007. godine, izdavač je bio SKC Niš, a urednik
Aleksandar Blagojević. Krasila ga je korica koju je uradio Joca
Ukropina, a crnobele ilustracije je upriličio Vlada Aleksić.
Obojica su danas poznati strip-autori koji rade za
najrenomiranije francuske, italijanske i američke izdavače.
Marko Stojanović je bio likovni urednik knjige. To prvo izdanje
danas je pravi raritet i može se ponekad naći na internet
aukcijama, za masne pare. Drugo izdanje objavio je niški
Medivest 2010. godine i ono je potpuno drugačije dizajnirano,
prednje korice krasi Bob Dilan, a zadnje Tom Vejts po čijoj
pesmi „Wrong side of the road“ zbirka i nosi ime. To drugo
izdanje se razlikuje od prvog po tome što je pridodata priča
„Durlanski masakr kratežom“, koje nije bilo u SKC-ovom
izdanju. Razlikuje se i po tome što su izbačeni „intro“, „outro“ i
rečnik na kraju knjige. Treće izdanje je takođe objavio Medivest
2013. godine i ono je, opet, drugačije od prva dva. Na koricama
su bili Brus Li, Tozovac, scena iz filma Ratnici podzemlja
Voltera Hila i najpoznatiji niški lovdžija i lažov Mihalać Nikolić
Kalča. U ovom izdanju vraćeno je sve ono što je izbačeno u
prethodnom. Verzija „Durlanskog masakra“ tu je produžena i
dorađena, pa je shodno tome nazvana „dvanaestoinčna“, ta
verzija se nalazi i u ovom, Laguninom izdanju.
Lagunino izdanje Leve strane druma, dakle, predstavlja
definitivno izdanje te knjige, i kao takvo se prvi put stavlja
čitaocima na uvid. Tu su sve priče iz ciklusa ambiciozno
nazvanog „Pantelejske herojske hronike“. Urađene su neke
manje ili veće intervencije, pre svega jezičke i lektorske, neke
priče su blago izmenjene, u nekima su urađena neka dopisivanja,
u nekim skraćenja. Najviše sam intervenisao u noveli „Das ist
Winjak!“, pre svega u samom ritmu, koji sam ubrzao
izostavljanjem nekoliko digresija. Verzija te novele u ovom
Laguninom izdanju, dakle, nešto je kraća, za nekoliko hiljada
karaktera, ništa strašno.
 Iz ovog izdanja knjige izostale su u međuvremenu objavljene
priče iz istog ciklusa: „Kraj detinjstva“ (objavljena u Laguninoj
antologiji Orlovi ponovo lete, 2016) i „Vlaški skok“ iz
antologije Čuvari zlatnog runa (Kučevo, 2017). One će biti
zametak svojevrsnog nastavka koji će nositi naslov „Klaker
Town“.
Priče „Lopuže poput nas“ i „Durlanski masakr kratežom“
upriličene su kao radio-drame i emitovane u sklopu dramskog
programa Radio Beograda. Dramatizaciju za obe uradio je moj
stari saradnik Ivan Velisavljević, poznatiji i pod konspirativnim
nadimkom Žika Kišobranac/Kosmajac/Kolašinac. „Durlanski
masakr kratežom“ zaživeo je i u pozorištu, kao monodrama koja
je imala premijeru u Narodnom pozorištu u Nišu 6. juna 2014.
Marlija Durlanca je nadahnuto odigrao sjajni Marjan Todorović
Maksa. Uskoro bi trebalo da počne i snimanje pilot epizode za
TV seriju.
Kako je vreme odmicalo, Leva strana druma sticala je neku
vrstu kultnog statusa. A pošto je po stilu, temi i izvedbi ta knjiga
potpuno drugačija od svega što sam kasnije pisao, naročito od
mojih romana sa istorijskom tematikom, ostala je u priličnoj
meri nepročitana. Oni koji su imali sreće da se dokopaju nekog
od rasprodatih izdanja veoma često su umeli da kažu da im
knjiga deluje kao da ju je pisao neki drugi pisac. Ostatak
književne javnosti i dalje misli da je Konstantinovo raskršće
moja prva knjiga.
Došlo je, konačno, vreme da se ta nepravda ispravi.
D. S.
Niš, maj 2018.
 O autoru
Dejan Stojiljković, prozni i dramski pisac, filmski i strip
scenarista, rođenje u Nišu 1976. godine.
Dosad je objavio romane Konstantinovo raskršće, Duge noći
i crne zastave, Znamenje anđela, Olujni bedem i Kainov ožiljak
(u četiri ruke, sa Vladimirom Kecmanovićem), kao i prozne
zbirke Leva strana druma, Low Life i Kišni psi. Zajedno sa
Vladimirom Kecmanovićem i Draganom Paunovićem autor je
ilustrovane trilogije o Nemanjićima, koju čine knjige U ime oca,
Dva orla i U ime sina.
Autor je više dramskih tekstova i strip-scenarija. Jedan je od
scenarista serije Senke nad Balkanom, u režiji Dragana
Bjelogrlića.
Laureat je prestižne književne nagrade „Miloš Crnjanski“ (za
roman Konstantinovo raskršće). Proza mu je prevođena na ruski,
engleski, grčki, slovački, makedonski, slovenački i francuski.
Jedan je od najčitanijih savremenih srpskih pisaca.
Član je književne grupe P-70 i Srpskog književnog društva.
Živi i radi u Nišu.
 Napomene
[←1] Preveo Aleksandar Blagojević (Tom Waits, „Sabljasti
trombon“ , Odabrane pesme 1976-1995, Gradina/SKC, Niš,
1997).

[←2] Ovo fino piće pravi firma čija je glavna orijentacija

proizvodnja veštačkog đubriva, pesticida i otrova za bubašvabe.
Klinci kažu da ih pomenuta votka „tera na mafiju“ , a iskusne
pijandure da se od nje umire brže nego od plućne kuge.

[←3] Fairytale of New York, The Pogues, prevod Aleksandar

Blagojević, akademski list Pressing, br. 33, decembar 1999.

[←4] Pesma grupe The Stone Roses.

[←5] Vidi priču „Kume, izgore ti džamija“ .

[←6] ...i to onog u kojem mahniti kreten sa hokejaškom

maskom i kamom od pola metra juri sisate tinejdžerke i seče im
uši, ruke, noge i ostale ekstremitete.

[←7] Vojvoda ovde ne misli na grad Leskovac, nekada davno

poznat po dobrom roštilju i nadimku „Srpski Mančester“, već na
izvesnu vaspitno-popravnu instituciju na izlazu iz ovog mesta u
kojoj dug državi odužuju tzv. „pilićari“, tj. osuđenici za dela
koja ne predviđaju vremenski duge kazne.

[←8] Popularni naziv za palicu koju su nosili policajci

devedesetih. Dobila naziv po prvom demokratski izabranom
predsedniku Srbije.

[←9] Toni, u ovoj pozi, podseća na Dejvida Bouvija iz svoje

berlinske faze.

[←10] Za one kojima nije poznat ovaj podatak, legendarni autor

Paje Patka, Mikija Mausa dao je da ga posle smrti zamrznu, ne
bi li ga kroz par hiljada godina oživeli Atlantidani ili Marsovci.

[←11] Čuvena porno-diva iz osamdesetih, kasnije počela da

glumi u „ozbiljnim“ filmovima gde nije bilo cepačine.

[←12] „Jelen“ pivo.

[←13] Stih iz pesme Avalon.

[←14] Vidi priču: „Das ist Winjak!“