Professional Documents
Culture Documents
Професор Студент
Сажетак.....................................................................................................................................3
Увод...........................................................................................................................................4
Артеријска хипертензија.....................................................................................................4
Олмесартан...........................................................................................................................8
Ентеропатија.......................................................................................................................13
Циљ..........................................................................................................................................14
Материјал и метод..................................................................................................................15
Резултати.................................................................................................................................17
Веродостојност документације.........................................................................................18
Екстракција података.........................................................................................................20
Дискусија................................................................................................................................22
Закључак.................................................................................................................................34
Референце................................................................................................................................35
Сажетак
Артеријска хипертензија
Важно је указати на феномен „хипертензије белог мантила“ који се јавља код око 13%
пацијената. Супротно њима имамо пацијенте са нормалним крвним притиском у
ординацији лекара а повећаним притиском код куће. Инциденца кардиоваскуларних
догађаја код ових пацијената је слична као код особа са константно повећаним крвним
притиском.
Као и АЦЕ инхибитори и АРБ штите циљне органе код пацијената са хипертензијом.
Шта више, дуготрајна примена АРБ је повезана са смањењем хипертрофије леве
коморе, побољшањем ендотелне функције и ремоделовањем малих артерија.
Релаксација великих артерија доводи до мање рефлексије таласа притиска и њиховог
споријег ширења дуж аорте, па на тај начин долази до пада централног систолног и
пулсног притиска. Ренопротективност је испитивана у раној фази нефропатије код
дијабетес мелитуса тип 2, а протеинурија се смањује независно од смањења крвног
притзиска. Није јасно утврђено да ли су АРБ ефикаснији од АЦЕ инхибитора у
смањењу протеинурије код дијабетичке нефропатије. Прва студија директног поређења
АРБ (телмисартан) и АЦЕ инхибитора (еналаприл) код пацијената са дијабетесом тип2
и раном нефропатијом није показала значајне разлике у редукцији стопе гломерулске
филтрације између ова два лека. У студији са много већим бројем пацијената, стопа
гломеруларне филтрације је најмање значајно смањена код рамиприла у поређењу са
телмисартаном. У истој студији је је доказано и то да је повећање албуминурије мање
код пацијената који су узимали телмисартан у односу на оне који су узимали
рамиприл.
Протективан ефекат на циљне органе највећим делом је последица смањења крвног
притиска, међутим, велики број доказа указује на директан ефекат АРБ на срце,
бубреге и артерије. Неколико мета анализа и системских прегледних радова је
означило АРБ као најефикасније антихипертензивне лекове за смањење хипертрофије
леве коморе и ремоделовање малих артерија. АРБ су ефикасни антихипертензиви код
укочености артерија, углавном кроз то ремоделовање артерија и редукције фиброзе у
зиду крвних судова.
АРБ су лекови који се релативно добро подносе. За разлику од АЦЕ инхибитора кашаљ
и ангиоедем се ређе јављају с обзиром на то да они не делују на киназу Ⅱ или друге
супстанце које су укључене у метабиолизам супстанце П, или других пептида.
Функционална бубрежна инсуфицијенција се јавља као и код АЦЕ инхибитора, с
обзиром на то да има исти механизам настанка. Због сличних разлога, АРБ, исто као и
АЦЕ инхибитори, су контраиндиковани током другог и трећег триместра трудноће.
Хиперкалемија се не јавља често, осим код оних пацијената са хроничном бубрежном
болешћу, срчаном слабошћу или дијабетесом, као и код пацијанта који користе
диуретике који штеде калијум или врше суплементацију овог елемента.
Механизам деловања
Ефекти које изазива ангиотензин Ⅱ након везивања за своје рецепторе имају кључну
улогу у патофизиологији хипертензије. Блокатори АТ1 рецептора врше ефективну
инхибицију дејства ангиотензина Ⅱ. Ови орално доступни агенси су развијени око
заједничког структурног језгра заснованог на имидазолу. Најскорији члан ове групе
лекова који је од стране ФДА одобрен за клиничку употребу јесте управо олмесартан
медоксомил, он поседује јединствене карактеристике којима се може објаснити његова
ефикасност. Кључни структурни елементи олмесартана су хидроксиалкил група и
естарска група која може да хидролизује, ови супституенти се налазе на позицијама 4 и
5 имидазолског прстена. Интра и интермолекуларне водоничне везе могу да
потенцирају антагонистичко дејство. Олмесартан се селективно везују за рецептор
ангиотензина 1 (АТ1) и спречава везивање ангиотензина и испољавање његовог
хипертензивног ефекта. Као главни агенс система ренин-ангиотензин, ангиотензин Ⅱ
изазива вазоконстрикцију, стимулацију синтезе и ослобађања алдостерона,
стимулацију срца и бубрежну реапсорпцију натријума. Олмесартан блокира
вазоконстрикторне ефекте ангиотензина Ⅱ тако што селективно блокира везивање
ангиотензина Ⅱ за АТ1 рецептор у глатким мишићима крвних судова. Његово
деловање је, дакле, независно од путева синтезе ангиотензина Ⅱ. Све у свему,
физиолошки ефекти олмесартана доводе до смањења крвног притиска, нижих нивоа
алдостерона, смањене срчане активности и повећаног излучивања натријума.
Олмесартан такође утиче на ренин-ангиотензин алдостерон систем (РААС), игра важну
улогу у хемостази и регулацији бубрежних, васкуларних и срчаних функција.
Фармаколошка блокада РААС преко блокаде АТ1 рецептора инхибира негативну
повратну спрегу унутар РААС, што је фактор који доприноси патогенези и прогресији
кардиоваскуларних болести, срчаној инсуфицијенцији и болести бубрега. Посебно,
срчана инсуфицијенција је повезана са хроничном активацијом РААС-а, што доводи до
неодговарајућег задржавања течности, вазоконстрикције и на крају даљег слабљења
функције леве коморе. (5)
Фармакодинамика
Физиолошки ефекти олмесартана доводе до смањења крвног притиска, снижења нивоа
алдостерона, смањења срчане активности и повећања екскреције натријума. Код
пацијената са активираним ренин-ангиотензин алдостерон системом, као што су
пацијенти са смањеним волуменом (нпр. они који се лече високим дозама диуретика),
симптоматска хипотензија се може очекивати након почетка лечења олмесартаном.
Уколико се хипотензија јави пацијента је потребно поставити у одговарајући положај и
ако је неопходно администрирати интравенску инфузију физиолошког раствора. Такав
одговор није контраиндикација за наставак терапије након стабилизације притиска.
Као последица инхибиције система ренин-ангиотензин-алдостерон, могу се очекивати
промене у функцији бубрега код осетљивих особа које се лече олмесартаном. Код
пацијената чија функција бубрега зависи од активности ренин-ангиотензин-алдостерон
система (нпр. код пацијената са тешком конгестивном срчаном инсуфицијенцијом),
лечење олмесартаном може бити повезано са олигуријом и/или прогресивном
азотемијом и ретко са акутном бубрежном инсуфицијенцијом и/или смрћу. Показало се
да АРБ имају заштитни ефекат на срце побољшањем срчане функције, смањењем
накнадног оптерећења, повећањем минутног волумена срца и спречавањем
вентрикуларне хипертрофије и ремоделирања. Антихипертензивна активност
олмесартана последица је јединствене фармаколошке интеракције између лека и АТ1
рецептора, што резултира потентном, дуготрајном као и дозно-зависном блокадом
дејства ангиотензина Ⅱ.(6)
Фармакокинетика
Олмесартан медоксомил јесте естарски пролек који приликом апсорпције у
гастроинтестиналном тракту хидролизује до активне форме олмесартана. Орално
примењен олмесартан медоксомил се веома брзо апсорбује и конвертује у
гастроинтестиналном тракту. Настали олмесартан се елиминише без накнадног
метаболизма, док се медоксомил ослобађа као диацетил који се брзо елиминише даљим
метаболизмом и излучивањем. Апсолутна биорасположивост је 26%. Максимална
плазма концентрација лека се јавља 1-2 часа након оралне примене. Олмесартан се
везује за протеине плазме у великом проценту, чак 99% лека. Волумен дистрибуције је
низак са ограниченом екстраваскуларном дистрибуцијом у ткива и износи 17литара.
Биоискористљивост се повећава са повећањем дозе. Елиминише се путем урина и жучи
као непромењен лек, од тога око 35-50% апсорбованог лека се реапсорбује у бубрезима
а остатак се елиминише путем урина и фецеса.Терминално време полуелиминације је
између 10 и 15часова. Равнотежна концентрација се постиже у првих неколико дана
терапије. Олмесартан медоксомил се такође веома брзо апсорбује и конвертује и код
старијих пацијената, као и код пацијената са реналном и/или хепатичком
дисфункцијом. Код старијих пацијената (65-75година), након администрације 80мг
олмесартан медоксомила једном дневно, вредности максималне концентрације лека су
за 44% веће у поређењу са млађим пацијентима ( <46 година). Време полуелиминације
је дуже код старијих особа и износи 12,8-16,5часова, у поређењу са млађим особама
где се вредности крећу од 10,6-12,3часова.
Након примене 10мг лека дневно код особа са реналном дисфункцијом долази до
повећања вредности максималне концентрације лека због смањења реналног клиренса
и клиренса креатинина. Вредности код благе и умерене реналне дисфункције су за
39%-82% веће него код пацијената без тог стања. Код особа са благом хепатичком
дисфункцијом вредности максималне концентрације се не разликују у великој мери у
поређењу са вредностима код пацијената без овог обољења. Сматра се да у овим
групама пацијената није неопходно вршити прилагођавање дозе. Међутим, код
пацијената са тешком бубрежном инсуфицијенцијом треба применити мању ударну
дозу, и дневна доза не би требало да прелази 20мг. (5)
Дозирање
Уобичајена препоручена почетна доза олмесартана је 20мг дневно. Доза се може
повећати до 40мг након две недеље терапије уколико је неопходно даље снижавање
вредности крвног притиска. Чини се да дозе изнад 40мг немају већи ефекат као ни
подела једне дневне дозе у две појединачно примењене дозе у току дана. Треба бити
обазрив код пацијената са смањеним интраваскуларним волуменом, препорука је да би
требало у тим случајевима смањити почетну дозу лека. Уколико се контрола крвног
притиска не постиже олмесартаном могуће је у терапију увести и диуретик. Генерално,
олмесартан се може комбиновати са другим антихипертензивима и може се узимати са
и без хране. Доступан је у облику таблета у дозама од 5, 20 и 40мг. Обично није
неопходно прилагодити дозу олмесартана према старости, као ни у случајевима благе и
умерене реналне и благе хепатичке дисфункције. Код особа са тешком реналном
инсуфицијенцијом и умереном хепатичком дисфункцијом терапију треба започети
мањом дозом и постепено је повећавати до 20мг дневно. (5)
Нежељена дејства
Нежељени ефекти су ретки и могу укључивати главобољу, вртоглавицу, умор, кашаљ,
гастроинтестиналне сметње и феталну токсичност. Поред тога, олмесартан је повезан
са случајевима тешке ентеропатије која се јавља након месеци или година терапије и
која се манифестује хроничном дијарејом, губитком тежине и нелагодношћу у стомаку.
Биопсија црева показује спљоштење и атрофију ресица, слично целијакији. Међутим,
дијета која подразумева рестрикцију уноса глутена није довела до побољшања
симптома, као и ни употреба кортикостероида. Уочено је повлачење симптома тек по
престанку узимања олмесартана. Сличан синдром је повезан са употребом других АРБ
укључујући валсартан и лосартан. Доступни су ограничени подаци у вези са
предозирањем лека код људи. Највероватније манифестације предозирања
олмесартаном укључују хипотензију и тахикардију; брадикардија би се могла јавити
ако дође до парасимпатичке (вагалне) стимулације. Иако се олмесартан може
користити код деце са хипертензијом, није одобрен за употребу код деце млађе од
једне године. Лекови који делују директно на систем ренин-ангиотензин (РАС) могу
утицати на развој незрелих бубрега. Употреба олмесартана у трудноћи је такође
контраиндикована. Док употреба током првог тромесечја не указује на ризик од
великих аномалија, употреба током другог и трећег триместра може изазвати
тератогеност и тешку феталну и неонаталну токсичност. Токсични ефекти на фетус
могу укључивати анурију, олигохидрамнион, феталну хипокалварију, интраутерино
ограничење раста, превремени порођај и отворени дуктус артериосус. Олмесартан је
повезан са ниском стопом повећања аминотрансферазе у серуму (<2%) која у
контролисаним студијама није била већа него код плацебо терапије. Ова повишења су
била пролазна и ретко су захтевала модификацију дозе. Нису пријављени специфични
случајеви клинички очигледног акутног оштећења јетре у вези са терапијом
олмесартаном, али као и други АРБ може бити повезан са ретким случајевима
симптоматске хепатотоксичности. Код већине АРБ-а, почетак оштећења јетре је у
периоду од 1. до 8. недеље од почетка терапије, а серумски ензимски узорак је типично
хепатоцелуларан са акутним клиничким синдромом сличним хепатитису. У неким
случајевима се развила холестаза која може бити продужена и повратна, али терапија
АРБ-ом није повезана са синдромом нестајања жучних канала или хроничним
оштећењем јетре. Имуноалергијске манифестације (осип, грозница, еозинофилија)
нису честе, као ни формирање аутоантитела. Пацијенти који развију тешку
ентеропатију због олмесартана могу имати пратећу болест масне јетре и
стеатохепатитис са повишењем серумске аминотрансферазе који се, као и дијареја,
повлаче прекидом терапије. Узрок мањег повећања аминотрансферазе у серуму није
познат. Чини се да се олмесартан не метаболише у јетри и има минималне интеракције
са другим лековима. Оштећење јетре које прати ентеропатију повезану са
олмесартаном вероватно је последица болести масне јетре узроковане дијарејом и
неухрањеношћу.(6)
Интеракције
Избегавати истовремену примену алискирена и олмесартана код пацијената са
дијабетесом. Такође, избегавати истовремену примену ова два лека код пацијената са
смањеном бубрежном функцијом (ГФР <60 мЛ/мин). Двострука блокада ренин-
ангиотензинског система (РАС) блокаторима ангиотензинских рецептора, АЦЕ
инхибиторима или алискиреном повезана је са повећаним ризицима од хипотензије,
хиперкалемије и променама у функцији бубрега (укључујући акутну бубрежну
инсуфицијенцију) у поређењу са монотерапијом. Већина пацијената који примају
комбинацију два инхибитора РАС не добијају никакву додатну корист у поређењу са
монотерапијом. Генерално, избегавати комбиновану употребу инхибитора РАС.
Пажљиво пратити крвни притисак, функцију бубрега и електролите код пацијената
који узимају олмесартан и друге лекове који утичу на РАС. Пријављени су пораст
концентрације литијума у серуму и токсичност литијума током истовремене примене
литијума са антагонистима рецептора ангиотензина Ⅱ, укључујући
олмесартан.Потребно је пратити нивое литијума у серуму током истовремене употребе.
Постоји потенцијална фармаколошка интеракција (ослабљен хипотензивни ефекат)
када се антагонисти рецептора за ангиотензин Ⅱ користе истовремено са нестероидним
антиинфламаторним агенсима (НСАИЛ), укључујући селективне инхибиторе
циклооксигеназе-2 (COX-2). Такође је могуће погоршање бубрежне функције,
укључујући могућу акутну бубрежну инсуфицијенцију. Функцију бубрега треба
периодично пратити код геријатријских пацијената са смањеним волуменом
(укључујући оне који истовремено примају диуретичку терапију) или код пацијената са
оштећењем бубрега, као и код пацијената који примају истовремену терапију
олмесартана и НСАИЛ, укључујући селективне инхибиторе COX-2. Фармакокинетичка
интеракција између олмесартана и колесевелама (смањена максимална концентрације
олмесартана у плазми). Примена олмесартана најмање 4 сата пре колесевелама смањује
степен ове интеракције и треба је размотрити. Пошто олмесартан смањује производњу
алдостерона, диуретике који штеде калијум или суплементе калијума треба давати
само за документовану хипокалемију и уз често праћење калијума у серуму. Замене
соли које садрже калијум такође треба користити са опрезом. Пацијенти који узимају
диуретике, а посебно они код којих је тек недавно уведена диуретичка терапија, могу
повремено да доживе прекомерно смањење крвног притиска након почетка терапије
олмесартаном. Могућност симптоматске хипотензије уз употребу олмесартана може се
минимизирати прекидом примене диуретика пре почетка лечења. Није идентификована
интеракција од клиничког значаја са тиазидним диуретицима.(6)
Ентеропатија
Ентеропатија је трајно оштећење или иритација и оток танког црева. Целијакија (ЦД) је
најчешћи узрок ентеропатије у западним земљама. Вилозна атрофија односно атрофија
цревних ресица (ВА) је начин на који се ентеропатија приказује када се посматра под
микроскопом. ВА је типично повезана са интраепителијалном лимфоцитозом (ИЕЛ)
код ЦД-а. Постоје стања у којима крвна слика не указује на целијакију или нема
значајног повећања ИЕЛ (<30 ИЕЛ/100 ентероцита) на врху ресица, или је додатном
биопсијом утврђено да се ради о нецелијакалној ентеропатији (НЦЕ). И ЦД и НЦЕ
могу бити клинички „нечујне“. Међутим, класични симптоми за ЦД укључујући
дијареју, губитак тежине, бол у стомаку и умор, као и недостатак витамина Б12 и
фолата, који се могу јавити у оба случаја. Ови симптоми су од мале користи у
разликовању поремећаја и постављању дијагнозе. Многа стања могу да изазову
нецелијачну ентеропатију, нека од њих јесу честа варијабилна имунодефицијенција,
Кронова болест, аутоимуна ентеропатија, поствирална ентеропатија као и неки лекови.
Потврђено је да је употреба олмесартана и неких нестероидних антиинфламаторних
лекова попут ибупрофена и аспирина повезана са појавом ентеропатије. Симптоми се
побољшавају када се престане са применом лека. (7)
Клиничка слика обично укључује тешку хроничну дијареју која доводи до губитка
тежине, различитог степена дехидратације, умора као и мучнину и повраћање, бол у
стомаку, надимање и, ређе, симптоме рефлукса и губитак апетита. Чини се да овај
поремећај утиче на цео гастроинтестинални тракт. Лабораторијска процена обично
указује на малапсорпцију са нормоцитном анемијом, хипоалбуминемијом и
вишеструким абнормалностима електролита. Дехидрација и акутна бубрежна
инсуфицијенција су најчешћи узроци хоспитализације. Хистолошка испитивања се
најчешће обављају у дванаестопалачном цреву и указују на делимичну или тоталну
атрофију ресица, повећање интраепителних лимфоцита и упалу у ламини проприји.
Такође је описана захваћеност слузокоже желуца и грла. Повезаност између употребе
олмесартана и појаве ентеропатије први пут је описана 2012.године. Међутим, постоје
прикази случајева у којима се наводи и веза између примене других блокатора АТ1
рецептора и развоја овог стања. Патофизиологија ентеропатије индукване
олмесартаном још увек није у потпуности јасна. Међутим, скорашње студије наводе
улогу IL-15 у сигнализацији и дисрупцији тесних спојева протеина ZO-1 у патогенези
болести и показују преклапања између промена уочених код пацијената са
олмесартаном индукваном ентеропатијом и оних код пацијената са активном и
рефракторном целијакијом. Познавање насталих промена је од суштинског значаја за
правилну идентификацију пацијената и спровођење врло једноставних а опет моћних
интервенција, а то би била само замена антихипертензивних лекова. (8)
Циљ
Циљ овог рада је да се анализом валидне литературе утврди узрочно-последична веза
између примене олмесартана и појаве ентеропатије.
Материјал и метод
У циљу проналажења и одабира најрелевантнијих и методолошки највалиднијих
студија, у јануару 2022. године је претражена медицинска база података „PubMed“.
Кључне речи које су том приликом коришћене биле су „olmesartan AND enteropathy“.
Број добијених студија у бази података „PubMed“ првим претраживањем је био 162.
Укључивањем филтера „full text“, „case reports“ и „humans“ тај број је износио 62
студијe. Детаљним прегледом је одабрано 10 студија које испуњавају наше
критеријуме. Те студије ће даље бити анализиране у делу „резултати“.
Укључујући критеријуми:
Искључујући критеријуми:
Резултати
Да ли постоји лабораторијска
Да ли је описан Dechallenge-
Да ли је описан Rechallenge-
шта се дешава по престанку
Да ли постоје алтернативни
Да ли је описан временски
Да ли постоји рационално
појаве нежељеног дејства
Да ли је такво нежељено
објашњење механизма
дејство већ описано?
примене лека?
примене лека?
О
Студије
потврда?
дејства?
Ц
лека?
Е
Н
А
1 Да Да Да Да Не Да Да 3
2 Да Да Не Да Не Да Да 3
3 Не Да Не Да Не Да Да 2
4 Да Да Не Да Не Да Да 3
5 Не Да Не Да Не Да Да 2
6 Да Да Не Да Не Да Да 3
7 Да Да Не Да Не Не Да 2
8 Да Да Не Да Не Не Да 2
9 Да Да Не Да Не Да Да 3
10 Да Да Не Да Не Не Да 2
Питања
Студије Оцена
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.
Не Не Не Не
Студија 1 Да Да Да Да Да Да 9
знам знам знам знам
Не Не Не Не
Студија 2 Да Да Да Не Да Да 8
знам знам знам знам
Не Не Не Не Не
Студија 3 Да Да Да Не Да 7
знам знам знам знам знам
Не Не Не Не Не
Студија 4 Да Да Да Не Да 7
знам знам знам знам знам
Не Не Не Не Не
Студија 5 Да Да Да Не Да 7
знам знам знам знам знам
Не Не Не Не Не
Студија 6 Да Да Да Не Да 7
знам знам знам знам знам
Не Не Не Не Не
Студија 7 Да Да Да Не Да 7
знам знам знам знам знам
Не Не Не Не Не
Студија 8 Да Да Да Не Да 7
знам знам знам знам знам
Не Не Не Не Не
Студија 9 Да Да Да Не Да 7
знам знам знам знам знам
Студија Не Не Не Не Не
Да Да Да Не Да 7
10 знам знам знам знам знам
Табела 8 – Процена каузалности према Нарањо скору.
Упитник се састоји од 10 питања и могући одговори су: ДА, НЕ или НЕ ЗНАМ.
Просечна вредност Нарањо скора за све студије укупно износи 7,3 што указује на
вероватну повезаност између примене oлмесартана и појаве ентеропатије.
Оцена Број
Оцена Оцена
Студије веродостојнос случајева по
опсежности квалитета
ти студији
Студија 1 3 3 1 7
Студија 2 3 3 1 7
Студија 3 2 3 1 6
Студија 4 3 3 1 7
Студија 5 2 3 1 6
Студија 6 3 3 1 7
Студија 7 2 3 1 6
Студија 8 2 3 1 6
Студија 9 3 3 1 7
Студија 10 2 3 1 6
Екстракција података
У следећој табели су представљени подаци за сваку обрађену студију појединачно, и
то:
Olmesartan-Induced
Enteropathy: An
Unusual Cause of Пацијент
Олмесартан
9 Villous Atrophy 7 мушког пола, Опорава 6 7
Хидрохлорти
Eusébio M, Caldeira старост 63 к месеци
азид
P, Antunes AG, et al. године
Дискусија
8. Significant Weight Loss in a Patient Taking Olmesartan: An Unusual Case Report (18)
Закључак
(1) Jordan J, Kurschat C, Reuter H. Arterial Hypertension. Dtsch Arztebl Int. 2018 Aug
20;115(33-34):557-568
(4) H.P. Rang, M.M. Dale, J.M. Ritter, P.K. Moore (2005) Фармакологија (пето издање).
(5) Al-Majed AA, Bakheit AHH, Abdel Aziz HA, Al-Jallal AAM. Olmesartan. Profiles Drug
Subst Excip Relat Methodol. 2017;42:241-286.
(6) National Center for Biotechnology Information. PubChem Compound Summary for CID
158781, Olmesartan.
(7) BIDMC Celiac Center Revision Date: March 26, 2021 Editors: Melinda Dennis, MS, RD,
LDN, and Amelie Therrien, MD
(10) Rubio-Tapia A, Herman ML, Ludvigsson JF, et al. Severe sprue-like enteropathy
associated with olmesartan. Mayo Clin Proc. 2012;8:732–38.
(11) Cook DR. Olmesartan enteropathy: an important cause of malabsorption and diarrhoea.
Intern Med J. 2020 Jan;50(1):130-132.
(12) . Menne J, Haller H. Olmesartan and intestinal adverse effects in the ROADMAP
Study. Mayo Clin Proc. 2012;87:1230–31.
(18) Makri A, Florentin M, Elisaf MS, Liamis G. Significant Weight Loss in a Patient Taking
Olmesartan: An Unusual Case Report. Curr Drug Saf. 2019;14(3):238-241.
(20) Naik DK, Martelli MG, Gonzalo DH, et al. An atypical case of chronic diarrhoea:
olmesartan-induced sprue-like enteropathy. BMJ Case Rep. 2015 Sep
14;2015:bcr2015212318.