Академија васпитачко медицинских струковних студија Крушевац

Одсек медицинских студија Ћуприја

Фармакологија

Семинарски рад

ОПШТИ АНЕСТЕТИЦИ

Професори: Студенти:

х х

Ћуприја, 2024. година

 Садржај
Увод...............................................................................................................................1

1. Општи анестетици.............................................................................................2

2. Инхалациона општа анестезија........................................................................3

2.1. Фармакокинетика инхалационих анестетика.................................................3

Фактори регулације брзине ресорпције.............................................................3

Елиминација.........................................................................................................4

2.2. Механизам дејства............................................................................................4

2.3. Ток опште анестезије........................................................................................5

2.4. Испарљиви општи анестетици........................................................................5

Халотан.................................................................................................................5

Енфлуран..............................................................................................................6

Изофлуран............................................................................................................6

2.5. Анестетички гасови..........................................................................................7

Азотни оксидул....................................................................................................7

2.6. Токсичност испарљивих и гасовитих анестетика..........................................7

3. Интравенска анестезија.....................................................................................8

3.1. Бензодиазепини.................................................................................................9

Етомидат...............................................................................................................9

Пропофол..............................................................................................................9

Тиопентон-натријум..........................................................................................10

Кетамин...............................................................................................................10

4. Неуролептаналгезија и неуролептанестезија................................................11

4.1. Опиоидна аналгетичка анестезија.................................................................11

Интравенозна примена......................................................................................12
 Перорална примена...........................................................................................12

Епидурална или перидурална примена...........................................................12

4.2. Свесна и дубока седација...............................................................................12

4.3. Преанестетичка медикација...........................................................................13

Закључак.....................................................................................................................14

Литература..................................................................................................................15
 Увод

Општи анестетици су група лекова који се користе да би се постигла општа

анестезија, односно губитак сензације и свести код пацијента како би се обезбедило
безболно извођење медицинских процедура. Ови лекови имају велики значај у
медицини, обзиром да омогућавају лекарима да изведу различите медицинске захвате
и процедуре, како мање тако и веома инвазивне, без бола и дискомфорта за пацијента.

Постоје различите класе опших анестетика, а њихов избор зависи од врсте и

дужине процедуре, стања пацијента, и других фактора. Једна од најчешћих класа су
инхалациони анестетици, који се удише кроз маску или тубу у плућа пацијента. Друге
класе укључују интравенозне анестетике.

Главна функција опших анестетика је да изазову губитак сензације и свести код

пацијента, чиме се спречава појава бола током процедуре и обезбеђује пацијенту
комфоран и безболан процес.

Индикације за коришћење опших анестетика укључују различите медицинске

процедуре, како хируршке тако и нехируршке, као што су операције, процедуре за
снимање, амбулантне процедуре, итд. Такође, користе се и у случајевима када
пацијенти имају алергије или фобије које би спречавале извођење процедуре без
анестезије.

Са друге стране, постоје и неке контраиндикације за коришћење опших

анестетика, као што су алергије на саме анестетике, стања као што су нестабилна
срчана или респираторна функција, претходне реакције на анестетике, итд. Такође,
неки анестетици могу бити опасни за неке популације, као што су бебе или старији
пацијенти.

Примена опших анестетика укључује преоперативну припрему, где се пацијент

припрема за анестезију и врши се мониторинг у току процедуре. Они се користе у
различитим формама, од инхалационих гасова до интравенозних лекова, и дозирање и
начин примене зависиће од процедуре и потреба пацијента.

4
5
 1. Општи анестетици

Општа анестезија представља привремено губљење свести и бола у пацијенту

током медицинског захвата. Карактерише се аналгезијом (безболношћу), арефлексијом
(одсутством мишићних рефлекса), атонијом (губитком тонуса мишића) и амнезијом
(губитком памћења).

Циљ је осигурати нормално дисање и циркулацију без прекомерног

депримирања централног нервног система – контраиндиковано је изазивати депресију
ЦНС-а.

Методе уноса опште анестезије укључују инхалацију, интравенозну

апликацију, ректалну или пероралну анестезију, као и интрамускуларну
апликацију.

Примарна примена обухвата хирургијске процедуре и друге медицинске

захвате где је потребно спречити бол и осигурати комфор пацијенту.

Општа анестезија има четири стадијума увођења: аналгезију, ексцитацију,

хируршку анестезију и медуларну парализу.

Компликације могу укључивати алергијске реакције, престанак срчаног ритма,

превентиве интубације, предозирање и локална оштећења ткива.

6
 2. Инхалациона општа анестезија

Инхалациони општи анестетици су хемијске лакоиспарљиве супстанце и

гасови.

Најчешће коришћени општи анестетици су азотни оксидул, халотан, енфлуран и

изофлуран.

Припадници ове класе лекова могу се поделити на:

 Халогеноване угљоводонике(халотан) – повећавају осетљивост

миокарда на катехоламине и постоји повећан ризик ветрикуларних
аритмија.
 Анестетички гасови(азотни оксидул).

2.1. Фармакокинетика инхалационих анестетика

Општи циљ примене инхалационих анестетика јесте доспевање пара и гасова у
одређеној концентрацији до паренхима великог мозга, док сама концентрација зависи
од концентрације супстанце у крви, а она је пропорционално зависна од парцијалног
притиска анестетичког средства у ваздуху у душницама.

Концентрација ових гасова се процењује применом Хенријевог закона о

притиску гасова – добијање баланса, при томе да парцијални притисци гаса у течности
и гасовима буду једнаки. Оно што је битно нагласити јесте разлика физичких
карактеристика одређује концентрацију гаса у фазама.

Сами општи анестетици су хемијски инертни(нереактивни), па самим тим имају

следеће карактеристике – ресорпција, распоређивање и елиминација без
сигнификантне хемијске промене.

Фактори регулације брзине ресорпције

 Концентрација анестетика у мешавини гасова које болесник удише
– када је концентрација анестетика већа, утолико је апсорпција бржа.

7
  Плућна вентилације – када је минутни волумент повећан, парцијални
притисак и брзина апсорпције је већа.
 Преузимање анестетика у крви – због танког слоја алвеоларне
мембране, омогућава брз проток гасова и пара. Посебно је успорено у
присуству ателектаза и емфизема плућа.
 Брзина проласка кроз алвеоларну мембрану у плућима –
детерминисано је деобним коефицијентом лека за крв и гасну фазу.
 Минутни волумент срца и плућна циркулација – повећан минутни
волумент помаже брже пражњење из алвеола.
 Парцијални притисак анестетичког средства у артеријској и венској
крви – када се парцијални притисак повећа успорава се брзина
ресорпције.

Елиминација
Приликом елиминације, фактори који утичу на степен ресорпције, и овде
обављају функцију. Овај процес је обрнут него ли код ресорпције. Када анестетик не
буде више унет у органита, парцијални притисак убрзо опада и последично долази до
дифузије медикамента из крви у плућа.Дисање омогућава убрзање елиминације
анестетика.

2.2. Механизам дејства

Механизам дејства инхалационих и интравенских општих анестетика до данас
није у потпуности разјашњен, али се верује да они делују на врше депресију неурона
на спонтано и евоцирано.

Инхалациони анестетици, као што су хлороформ, изофлуран и севофлуран,

сматрају се да делују на различите типове јонских канала у мембранама нервних
ћелија, што им омогућава да модулишу електричну активност тих ћелија. Они
дејствују и на глутамат и ГАБА (гама-аминобутерна киселина) рецепторе, који су
одговорни за пренос нервних импулса. Ово доводи до измене синаптичке преносе
информација и блокаде болних стимулуса.

8
 Што се тиче интравенских анестетика, они, као што су пропофол, тиопентал и
кетамин, делују на ГАБА рецепторе и глутаматове рецепторе, слично као и
инхалациони анестетици. Они такође могу модулисати активност других рецептора у
централном нервном систему, што има за последицу глобалну депресију централног
нервног система и губитак свести.

У оба случаја, механизам дејства анестетика усмерен је на модулисање

електричне активности нервних ћелија и промену преноса нервних импулса, што води
до њихових анестетичких ефеката као што су бесвести, аналгезија и мускулна
релаксација.

2.3. Ток опште анестезије

Најважнији елемент опште анестезије јесте блокада асцедентног ретикуларног
система у можданом стаблу, па је последица анестетичког дејства заправо утицај на
бројне синапсе.

Општа анестезија има 4 стадијума увођења у њу:

I. Стадијум АНАЛГЕЗИЈА – од момента давања анестетика и на неки од већ

поменутих начина делује на кору великог мозга. Долази до губитка осећаја бола,
при чему пацијент има осећај додира, али коначна фаза овог стадијума је потпуни
губитак свести.
II. Стадијум ЕКСЦИТАЦИЈА или ДЕЛИРИЈУМ – следи након претходног
стадијума и резултат је дејства на мали мозак, почетна фаза овог стадијума је
губитак свести, крајњи резултат је губитак спиналних рефлекса тј. успостављање
аутоматског дисања.
III. Стадијум ХИРУРШКА АНЕСТЕЗИЈА – последица дејства анестетика на
кичмену мождину, а почиње апстиненцијом спиналних рефлекса и атонијом
скелетних мишића, а дисање је регуларно и успорено односно такозвано
аутоматско дисање.
IV. Стадијум МЕДУЛАРНА ПАРАЛИЗА или КОЛАПС – последица предозирања
анестетицима.

9
 2.4. Испарљиви општи анестетици
Халотан
Халотан је инхалациони анестетик који се користи за општу анестезију током
хируршких процедура. Он припада групи испарљивих опших анестетика који се
удишу.

Халотан дејствује на централни нервни систем, индукујући аналгезију

(одсуство бола), амнезију (губитак памћења), и мускулну релаксацију. Он се обично
користи у комбинацији са другим анестетикама и лековима за стабилизацију крвног
притиска и друге функције.

Користи се у концентрацијама од 2 до 3 Vol%.

Мане халотана леже у томе што проузрокује хипотентију, срчане аритмије и

депресију дисања.

Највећа опасност јесте токсичност по јетру, која се манифестује масивном

некрозом, док је највећа компликације малигна хиперпирексија.

Енфлуран
Енфлуран је такође инхалациони анестетик који се користи за општу анестезију
током хируршких процедура. Једна од његових основних компоненти је халогеновани
етер. Као и други инхалациони анестетици, енфлуран делује на централни нервни
систем, изазивајући аналгезију, амнезију и мускулну релаксацију.

Употреба енфлурана је слична као и код других инхалационих анестетика, али

он је мање коришћен у савременим клиничким праксама због увођења новијих и
сигурнијих алтернатива. Енфлуран се обично примењује у комбинацији са другим
лековима за постизање оптималне анестезије током операција.

Ефикасна доза која доводи до успављивања пацијента је 4%, а хируршка

анестезија се спроводи у дози од 1.5-3%.

Пацијенту су зенице сужене, дисање је депримирано и прикључен је на

механичку вентилацију.

10
 Изофлуран
Изофлуран је још један инхалациони анестетик који се користи за општу
анестезију током хируршких процедура. Он такође делује на централни нервни систем,
индукујући аналгезију, амнезију и мускулну релаксацију.

Дозе изофлурана се могу разликовати у зависности од типа операције, степена

аналгезије, пацијентског одговора и преференција анестезиолога. Обично се користи
концентрација изофлурана у опсегу од 0,5% до 2%. Подразумевано, дозирање се
прилагођава индивидуалним потребама сваког пацијента и специфичним условима
операције.

Десфлуран и севофлуран су деривати халотана.

2.5. Анестетички гасови

Азотни оксидул
Гас смејавац или азотни субоксид, представља најмање токсични анестетички
гас, под условом да буде примењен исправно и да не постоје икаква оштећења ткива
или органа. Слаб је анестетик и чак при највећим концентрацијама не доводи до трећег
стадијума анестезије. Користи се као допунска односно комбинована метода
анестезије. Удисање смејавог гаса у неразблаженој форми доводи до аноксије и
цијанозе у кратком временском року.

2.6. Токсичност испарљивих и гасовитих анестетика

Токсичност испарљивих и гасовитих анестетика представља знатан изазов у
клиничкој пракси. Испарљиви анестетици, као што су хлороформ, етар, халотан,
изофлуран и други, могу имати потенцијално токсичне ефекте на органске системе
пацијената. Ефекти токсичности могу бити дозно-зависни или имати идиосинкратични
карактер, а могу се јавити и као резултат индивидуалних разлика у метаболизму или
патолошким стањима пацијената.

Испарљиви анестетици могу довести до депресије централног нервног система,

што може резултирати снижењем свести, губитком координације, и у најгорим
случајевима до коме.

11
 Неки анестетици могу имати негативан утицај на кардиоваскуларни систем,
што може довести до снижења крвног притиска, аритмија и других кардиоваскуларних
проблема.

Испарљиви анестетици могу довести до депресије дисања, што може изазвати

хипоксију и хиперкарбију.

Неки анестетици могу имати негативан утицај на бубрежни функције, што може
довести до оштећења бубрега или прогресије постојећих бубрежних болести.

Поред тога, неки анестетици могу изазвати хепатотоксичност и довести до

оштећења јетре.

Неки анестетици могу утицати на хематолошке параметре, укључујући

супресију костане сржи и различите хематолошке дисфункције.

Због потенцијално токсичних ефеката, неопходно је примењивати испарљиве

анестетике под надзором квалификованих медицинских стручњака и у сигурносним
условима који максимизирају безбедност пацијента. Такође, примењени треба бити
правилни мониторинг пацијената како би се брзо открили и манипулисали евентуални
нежељени ефекти.

3. Интравенска анестезија

Општи интравенски анестетици су група лекова која изазива депресију ЦНС-а

директим убрзгравањем у крвне путеве и неки представници су:

 Мидазолам – 10-15мг интрамускуларно,

 Етомидат – 0.1-0.3 мг/кг интравенски,
 Пропофол – 1%, 20мл, 50мл и 100мл интравенска ињекција,
 Тиопентон натријум – 2-5мл 5% раствора,
 Кетамин – 1-2л/кг интравенски.

12
 Интравенска примена општих анестетика има предност у односу на
инхалационе због лаке апликације и извођења, брзог нестанка, непостојања опасности
од експлозија, иритација респираторног тракта и без компликације приликом буђења.

Проблем ових медикамената је тешка контрола и управљање приликом уласка у

организам, а не може се брзо елиминисати. Најопаснија компликације јесте депресија
функције респираторног система.

Постоји уводна(базална) и краткотрајна општа анестезија.

3.1. Бензодиазепини
Бензодиазепини су седативи који успоравају и ублажавају реакцију код особа
код које су примењене. Проблем са седативима јесте тежак мамурнук након буђења.

Делују преко ГАБА(гама-аминобутерна киселина) рецептора олакшавајући

дејство ове аминокиселине. Бензодиазепини делују на ГАБА-А рецепторе и
повећавају учесталост њиховог опуштања.

Они ни у максималним количинама не доводе до депресије дисања или смрти.

Најпознатији представници су диазепам и лоразепам.

Не смеју се мешати са алкохолом јер појачава њихово дејство, које за

последицу има депресивно дејство на мозак све до престанка дисања.

Индикације су премедикација, интраоперативна седација и у комбинацији

балансиране анестезије.

Када дође до предозирања антидот је флумазенил као антагонист

бензодиазепинских рецептора.

Етомидат
Представља дериват имидазола и проузрокује брзу уводну анестезију са
минималним променема дисања и кардиоваскуларних функција. Липосолубилан
елемент који се у концентрацији од 90% избацује урином у облику метаболита. Делује
након неколико секунди изазивајучи хипнозу и опијеност. Нежељени ефекти су појава
мионуклеуса и супресија адренокортикалне функције.

13
 Пропофол
Сличан је интравенским барбитуратима по питању брзине наступања и
нестајања. Не узрокује повраћање, кумулативне ефекте или успорено буђење.
Биолошко полувреме овог елемента је 2-8 минута, а време полуелиминације је 1-3
сата. Изазива значајну хипотензију, а уколико се јави преосетљивост манифестује се у
виду копривњаче и бронхоспазма. Мана ове супстанце је висока цена.

Тиопентон-натријум
Краткотрајни општи анестетик који је завистан од количине лека и брзине
његовог убризгавања. Што је брже убризгавање, то је и седација бржа. Опоравак је брз
и проузрокује само поспаност. Брзо се елиминише из крви јер се распоређује по
периферним ткивима. Пацијент може да се пробуди након 5-10 минута, а пацијент није
одмах способан да хода. Нежељени ефекти су депресија и застој дисања, неправилност
срчаног рада, некроза ткива и др.

Кетамин
Кетамин или циклохексиламин има психотропно дејство и представља предмет
злоупотребе. Фунција му је у ометању дејства глутаминске киселине у ЦНС-у. Када се
апликује настаје истовремено аналгезија и амнезија, при томе да је тонус очуван а
некада и повећан. Осећаји који подсећају на губитак екстремитета за пацијента назива
се дисоцијативна анестезија. Дисање је правилно, али постоји ризик од депресије
дисања. Ефекти крећу 5-10 мин од и.в. апликације или 10-20 након интрамускуларне
апликације. Нежељени ефекти су узбуђење, живахност, непријатни снови и буђења.
Користи се у дечијој хирургији највише за дијагностичке и терапијске процедуре.

14
 4. Неуролептаналгезија и неуролептанестезија

Неуролептаналгезија и неуролептанестезија су две важне терапијске стратегије

у медицини које се користе у контроли бола и седације пацијената. Ове методе се
користе у различитим клиничким окружењима, укључујући оперативне захвате,
интензивну негу, обнову и пролазне процедуре. Овде ћемо испитати шта су
неуролептаналгезија и неуролептанестезија, како функционишу, које лекове користе, и
зашто су значајне у медицини.

Неуролептаналгезија и неуролептанестезија су комбинација неуролептика

(антипсихотичних лекова) и аналгетика (лекова против бола), који се заједно користе
за постизање адеокватне контроле бола и седације пацијената. Неуролептици делују на
централни нервни систем, специфично на допаминергичке рецепторе, док аналгетици
дејствују на различите механизме који регулишу перцепцију бола.

Ове методе се обично примењују интравенозно, али могу се користити и у

форми прописаних лекова за превенцију и лечење бола и анксиозности. Међу
лековима који се најчешће користе у неуролептаналгезији и неуролептанестезији су
неуролептици попут хлорпромазина, халоперидола, и аналгетици као што су фентанил,
морфин или трамадол.

Неуролептаналгезија и неуролептанестезија функционишу тако што

неуролептици делују на централни нервни систем и могу смањити перцепцију бола и
анксиозности пацијента, док аналгетици додатно смањују осећај бола. Комбиновани
ефекат ових лекова пружа ефикасну контролу бола и седације, олакшавајући
процедуре и опоравак пацијената

4.1. Опиоидна аналгетичка анестезија

Опиоидна аналгетичка анестезија је метод анаестезије који користи опиоидне
аналгетике за постизање адеокватне контроле бола током хируршких процедура.
Опиоиди су класа лекова који делују на опиоидне рецепторе у централном нервном
систему, што резултује блокадом преноса бола и смањењем перцепције бола.

15
 У опиоидну аналгетичку анестезију спадају различите технике примене
опиоидних аналгетика за контролу бола. Ово укључује:

Интравенозна примена

Опиоиди се могу администрирати интравенозно преко вене као дел оперативног

протокола за контролу бола. Ово може бити у форми једнократне дозе за индукцију
аналгезије или као континуирана инфузија током операције.

Перорална примена
Неки опиоиди се могу применити у облику таблета или капсула за пероралну
употребу. Ово се најчешће користи за постоперативну контролу бола или за лечење
хроничног бола.

Епидурална или перидурална примена

Опиоиди могу бити администрирани и директно убризгани у епидурални или
перидурални простор ради локалне аналгезије током оперативних захвата или за
постоперативну контролу бола.

Опиоидна аналгетичка анестезија је значајна у медицини јер пружа ефикасну

контролу бола и смањује потребу за другим анестетским средствима. Међутим,
коришћење опиоидних аналгетика треба да буде под надзором квалификованих
медицинских стручњака због потенцијалних нежељених ефеката, укључујући ризик од
зависности, супресију дисања и друге респираторне компликације.

Балансирана анестезија представља стратегију примене различитих

анестетика и аналгетика у комбинацији са циљем да се постигне стабилна и безбедна
анастезија, минимизујући нежељене ефекте и компликације.

4.2. Свесна и дубока седација

Свесна седација представља стање у коме се пацијент налази у седативном
стању, али је још увек свестан и способан за одговарање на стимулусе и упутства
лекара. Пацијент је релаксиран и опуштен, али остаје способан да сарађује са
медицинским особљем. Овај вид седације се често користи за процедуре као што су

16
ендоскопија или стоматолошки захвати где је потребно да пацијент остане бодар и
способан за сарадњу, али без бола и анксиозности.

Дубока седација је напредније стање седације у коме пацијент достиже дубље

нивое сензорног и несвесног стања. У овом стању, пацијент је далеко мање свестан
околине и може бити мање способан за одговарање на спољне стимулусе. Могуће је да
пацијент дубоко спава и неспособан је за сарадњу, али још увек је способан за
самостално дисање. Дубока седација се често користи за процедуре као што су
болничке операције или процедуре које захтевају дубоку релаксацију пацијента без
потпуног губитка свести.

У оба случаја, примена седативних лекова и практични начин примене зависиће

од типа процедуре, здравственог стања пацијента и преференција лекара. Важно је да
се сваки вид седације примени под надзором квалификованог медицинског особља
ради осигурања безбедности и доброг исхода за пацијента.

4.3. Преанестетичка медикација

Преанестетичка медикација представља примену одређених лекова или других
терапијских поступака пре почетка анестезиолошке процедуре. Ова медикација има за
циљ да припреми пацијента за анестезију и операцију, у циљу максималног комфора,
безбедности и успешности процедуре. Главни циљеви преанестетичке медикације
укључују смањење анксиозности и страха, подешавање медицинских стања,
подешавање физиолошких параметара и припрему анестетског тима. У основи,
преанестетичка медикација је важан дел процеса анестезије који има за циљ да осигура
безбедност и комфор пацијента током операције или друге медицинске процедуре.

У овом случају се користи више лекова, а њихов избор зависи од

предоперативног стања пацијента.

Лекови који се користе су бензодиазепини, барбитурати, антихистаминици,

фенотиазини, опиоиди, антихолинергици и други.

17
 Закључак

Анестетици су супстанце које се користе за привремену инхибицију

осетљивости на бол и свесности за време медицинских процедура. Поделили смо их на
две основне категорије: инхалационе и интравенске анестетике. Инхалациони
анестетици се удишују, док се интравенски анестетици давају путем интравенске
инјекције.

Коришћење општих анестетика је неопходно за обављање разних хируршких

здравствених процедура и посебних медицинских ингеренција. Међутим, као и свака
медицинска интервенција, коришћење анестетика носи одређене ризике и
контраиндикације. Нежељена дејства укључују могућност дубоке или свесне седације,
као и потенцијалне реакције на анестетике које могу бити опасне по здравље
пацијента. С обзиром на ове факторе, важно је да се коришћење анестетика практикује
у сигурносним условима и под надзором квалификованог медицинског особља.

Општи анестетици представљају неизоставан део савремене медицине,

омогућавајући изводење процедура и операција без бола и дискомфора за пацијента.
Ипак, њихово коришћење захтева пажљиву примену и пратњу, како би се осигурала
безбедност и успешно завршетак медицинских поступака.

18
 Литература

1. Варагић М., В. и Милошевић П., М. (2007). Фармакологија, двадесетпрво

издање.
2. Јанковић, М. С. (2021). Фармакологија и токсикологија за стоматологе. Очитано
01.04.2024. Доступно на http://www.medf.kg.ac.rs/eknjige/pdf/index.php?
files=aHR0cDovL3d3dy5tZWRmLmtnLmFjLnJzL2VrbmppZ2UvU1RPTUFUT0xP
R0lKQS9GYXJtYWtvbG9naWphJTIwemElMjBzdG9tYXRvbG9naWp1JTIwMjAy
MS5wZGY=
3. Лнчир, И. (2011). Фармакологија за стоматологе. Очитано 01.04.2024. Доступно
на https://www.croris.hr/crosbi/publikacija/rad-ostalo/744620
4. Остојић Колонић, С., Павлиша, Г. И Мандац Рогуљ, И. (2012). Фармакологија.
Очитано 01.04.2024. Доступно на
https://www.croris.hr/crosbi/publikacija/resolve/croris/745839

19