53.

Javni mehanizmi za alokaciju resursa

Ravnoteža na privatnim tržištima postiže se u tački preseka krive tražnje i krive ponude. Kada
iz bilo kojeg razloga tražnja za nekim proizvodom raste, kriva tražnje za njim pomera se
naviše i cena raste, a to podstiče firme da proizvode više. Kada iz bilo kojeg razloga
proizvodnja nekog proizvoda postane jeftinija, njena kriva.ponude će se pomeriti naniže, cena
će se smanjiti, dok će pojedinci biti podstaknuti da preusmere potrošnju ka toj, sada jeftinijoj
robi. Jedan od glavnih rezultata savremene ekonomijc blagostanja, jeste to što je u
konkurentnoj privredi alokacija resursa efikasna.
Odluke u vezi s alokacijom resursa u javnom sektoru donose se na potpuno različit način.
Pojedinci glasaju za svoje izabrane predstavnike, a ti izabrani predstavnici sa svoje strane
glasaju za državni budžet, dok sam novac troše različiti organi uprave. Prema tome, postoji
velika razlika između načina na koji pojedinac odlučuje kako će trošiti sopstveni novac i
kako, recimo, Kongres odlučuje kako će trošiti državni novac.
Od člana Kongresa očekuje se da prilikom glasanja ispolji stavove svog biračkog tela, a ne
lične. Odlučujući kako će glasati, on se suočava s dva problema: najpre mora da utvrdi
stavove svog biračkog tela a zatim, budući da će seti stavovi po svoj prilici razlikovati, mora
da odluči koliku će važnost pridati različitim mišljenjima.
PROBLEM OTKRIVANJA PREFERENCIJA - Za razliku od pojedinaca koji svoje mišljenje
u vezi s poželjnošću jednog privatnog dobra u odnosu na drugo mogu jednostavno da ispolje
kupovinom ili nekupovinom, ne postoji uporediv, efikasan način na koji pojedinci mogu da
ispolje svoje stavove u vezi s poželjnošću jednog javnog dobra u odnosu na drugo.
Izbor državnih funkcionera prenosi samo ograničene informacije u pogledu stavova glasača
prema određenim javnim dobrima; izbori, u najboljem slučaju, prenose jednu opštu ideju u
vezi s opredeljenjem glasača za veću ili manju budžetsku potrošnju. Da li bi pojedinci, čak i
kada bi im se postavljalo direktno pitanje,iskreno i razumno otkrili svoje preferencije?
Ukoliko pojedinci nisu suočeni sa stvarnom potrebom da se nečega odreknu kako bi dobili
više nekog drugog dobra, odnosno ako se od njih ne zahteva trejdof, teško ih je navesti da
ozbiljno razmisle o svom izboru. Ako ono što moraju da plate ne zavisi od njihovog
odgovora, javlja se tendencija da traže više određenog dobra: obično se želi više javnih dobara
sve donde dok za njih ne mora da se plati. Međutim, ako ono što kaže utiče na to koliko će
morati da plati, pojedinac je podstaknut da se pretvara kako u tom dobru uživa manje nego što
je u stvarnosti slučaj - on zna da će njegov odgovor imati zanemarljiv uticaj na ukupnu
obezbeđenu količinu i zato bi želeo da bude besplatni korisnik.
PREFERENCIJE POJEDINACA U POGLEDU JAVNIH DOBARA - Zajedničko
odlučivanje je teško stoga što različiti ljudi imaju različite stavove, na primer, u vezi s tim
koliko bi trebalo da se troši na javna dobra. Do tih razmimoilaženja dolazi iz tri razloga.
Ponekad su to jednostavno razlike u ukusima. Druga dva izvora neslaganja predstavljaju
prihodi i porezi. Bogatiji pojedinci imaju veće prihode, te stoga radije troše više na sva dobra,
i javna i privatna. Međutim, kada država troši više na javna dobra, bogatiji pojedinci često
moraju da plate relativno veliki deo dodatnih troškova. Poreska cena predstavlja dodatni iznos
koji pojedinac mora da plati kada se državni rashodi povećaju za jedan dolar. Poreska cena
pomnožena s ukupnim državnim rashodima daje iznos poreza koji pojedinac treba da plati.
Viša poreska cena sama po sebi znači da će bogatiji pojedinci želeti niži nivo rashoda na
javna dobra.
Da bismo sagledali te efekte razmotrimo prvo situaciju u kojoj postoji N osoba od kojih svaka
mora da plati isti iznos, bez obzira na svoj prihod. U skladu s ovim sistemom jedinstvenog
oporezivanja, poreska cena iznosi 1/N, a porez G/N. Kada je u pitanju proporcionalno
oporezivanje, svako plaća isti procenat od svog prihoda. Poreska cena se može lako
izračunati. Ako Y predstavlja prosečan prihod, NY predstavlja ukupan prihod, ako je t
poreska stopa, onda je - ukupan državni prihod. Ovo mora da bude jednako državnim
rashodima:

Ako se državni rashodi povećaju za jedan dolar, povećanje poreza za pojedinca - njegova
poreska cena iznosi .Prema tome, pojedinac s prosečnim prihodom ( ) treba da plati
poresku cenu 1/N, pojedinac s natprosečnim prihodom ( ) treba da plati višu
poresku cenu, a pojedinac s prihodom manjim od prosečnog plaća nižu poresku cenu.
Progresivno oporezivanje je sistem u kojem visina poreza raste više nego proporcionalno s
prihodom, dok je regresivno oporezivanje sistem u kojem visina poreza raste manje nego
proporcionalno. Shodno tome, poreska cena za pojedinca s visokim prihodom u skladu sa
sistemom progresivnog oporezivanja obično je veća od .
Izbor “najpreferencijalnijeg” nivoa državnih rashoda od strane pojedinca.
Najpreferencijalniji nivo budžetskih rashoda za pojedinca nalazi se u tački dodira linije
budžetskog ograničenja i krive indiferentnosti. U slučaju proporcionalnog oporezivanja,
pojedinci s nižim prihodima suočeni su s nižom poreskom cenom (manje iskošenom linijom
budžetskog ograničenja), kao što je prikazano na dijagramu A. Efekti dohotka i supstitucije
deluju u suprotnim pravcima, te stoga nije sasvim jasno da li je najpreferencijalniji nivo
državnih rashoda viši ili niži. U slučaju jedinstvenog oporezivanja, kao na dijagramu B, svi
pojedinci su suočeni s istom poreskom cenom, tako da postoji samo dohodovni efekat. Za
bogate pojedince poželjniji su viši nivoi rashoda. (U ovom primeru je pretpostavljeno da su
krive indiferentnosti preferencije za bogate i siromašne identične; razlika postoji samo u
pogledu budžetskih ograničenja).
Slika A prikazuje slučaj kada efekat supstitucije (niža poreska cena) dominira nad
dohodovnim efektom, te stoga siromašniji pojedinac zaista pridaje veći značaj većoj količini
javnih dobara nego što točini bogat. U slučaju jedinstvenog oporezivanja postoji samo
dohodovni efekat,tako da će osobe s visokim prihodima biti opredeljene za veće javne
rashode (slika B); u slučaju progresivnog oporezivanja, pojedinci s manjim prihodima platiće
nižu poresku cenu nego u slučaju proporcionalnog oporezivanja, te će stoga biti opredeljeni za
još viši nivo rashoda nego u slučaju proporcionalnog, oporezivanja.

Slika pokazuje kako korisnost zavisi od nivoa državnih rashoda. Najpreferencijalniji nivo
rashoda pojedinca nalazi se u tački G*, ali korisnost dostiže maksimalni nivo ispod linije
budžetskog ograničenja, u tački dodira s krivom indiferentnosti. Što je stvarni nivo rashoda
udaljenijiod preferencijalnog nivoa G*, to je niži nivo korisnosti.
Slika prikazuje odnos između nivoa korisnosti i nivoa rashoda na javna dobra za tri različite
grupe - bogate, siromašne i srednje, pretpostavljajući određeni poreski sistem. Za svaku grupu
postoji poseban, preferencijalni ishod, a korisnost se smanjuje bez obzira na to da li su rashodi
iznad ıli ispod tog nivoa. Kada su rashodi iznad, granične koristi od povećanih javnih rashoda
manje su od graničnih troškova koje pojedinac snosi kroz dodatno plaćanje poreza, dok se
suprotno odnosi na rashode ispod preferencijalnog nivoa.

Korisnost kao funkcija G. Na ovom dijagramu prikazane su preferencije tri grupe,siromašnih,

pripadnika srednje klase i bogatih. U ovom primeru, bogati se opredeljuju za više nivoe
rashoda od pripadnika srednje klase, koji se sa svoje strane opredeljuju za više nivoe od
siromašnih.

54. Glavni problem u vezi s javnim izborom

OTKRIVANJE PREFERENCIJA - Utvrđivanje željene količine javnih dobara za svakog
pojedinca
PROBLEM AGREGIRANJA PREFERENCIJA - Na privatnom tržištu, firma ne mora da
uravnotežuje zahteve i interese jedne grupe u odnosu na drugu. Ako je pojedinac spreman da
za određenu robu plati cenu koja prevazilazi granične troškove proizvodnje, firmi se isplati da
mu je proda. Odluke se donose individualno. S druge strane, odluke u javnom sektoru donose
se zajednički - kada političar glasa za povećanje rashoda za neko javno dobro, to nije isto kao
kada bi za to dobro morao sam da plati. Svrha njegovog glasanja jeste zastupanje interesa
biračkog tela, ali mišljenje ljudi koji ga sačinjavaju po svoj prilici neće biti jedinstveno. Neki
pojedinci bi radije podržali veće, a neki manje vojne izdatke, odnosno neki pojedinci se
opredeljuju za veće rashode i na socijalnu pomoć, a neki za manje.
Problem usaglašavanja različitih stavova javlja se prilikom svakog donošenja zajedničke
odluke. Pošto različiti ljudi žele različite stvari, kako se na osnovu tih različitih stavova
donosi jedna društvena odluka? Odgovor na ovo pitanje lak je u diktaturi gde dominiraju
preferencije diktatora. S druge strane, u demokratskim zemljama ne postoji tako lako rešenje.
Predlaže se više načina izglasavanja, između ostalog, jednoglasno izglasavanje, izglasavanje
prostom većinom i izglasavanje dvo-trećinskom većinom; prilikom odlučivanja u
demokratskim zemljama najviše se koristi izglasavanje prostom većinom.
 55. Većinski sistem glasanja i paradoks glasanja
Pretpostavimo da glasamo za A Ili za B. Prvi I drugi glasač glasaju za A, tako da pobeđuje
varijanta A. Zatim se opredeljujemo između A i C. Drugi i treći glasač daju prednost C, tako
da pobeđuje varijanta C. Čini se da bi C moglo da predstavlja društveni izbor. Varijanta C je
pobedila varijantu A, koja je pobedila varijantu B. Međutim, pokušajmo sada da direktno
sučelimo varijante C i B. I prvi i treći glasač daju prednost varijanti B u odnosu na C. Ovo je
tzv. paradoks glasanja, ili paradoks cikličnog glasanja. Jasan pobednik ne postoji. B pobeđuje
C, a C pobeđujeA, ali A pobeđuje B.
Da bi izbegle ovakve cikluse glasanja, demokratske zemlje se često opredeljuju za
odlučivanje zasnovano na sekvencijalnom glasanju; na primer, A protiv B, posle čega se
pobednička varijanta suprotstavlja C, pri čemu konačna odluka zavisi od ishoda tog glasanja,
bez daljih provera. U ovom slučaju, može da bude veoma važna kontrola redosleda glasanja.
Na primer, mi znamo da će, kao što smo to upravo objasnili, A poraziti B,a C poraziti A, te da
će stoga C pobediti. Ali, pretpostavimo da smo prvo birali između B i C, a onda pobednika
suprotstavili A. Na tim izborima pobedila bi varijanta A. Konačno, pretpostavimo da smo
prvo birali između A i C, a pobednika suprotstavili varijanti B. U tom slučaju, jasno je da bi
pobedilo B. Prema tome, pobednika svih ovih izbora odlučuje isključivo redosled kojim se
sučeljavaju dve varijante.
Obratite takođe pažnju da će pojedinci, ako shvate da će se glasanje obavljati po određenom
redosledu, možda želeti da strateški glasaju. To znači da prvi glasač u prvom krugu glasanja
možda neće glasati za ono za šta je zaista opredeljen, recimo, varijantu A u odnosu na
varijantu B, već će razmišljati o posledicama svog glasanja na krajnju ravnotežu.
Ova analiza pokreće dva pitanja. Prvo, postoje li pravila koja će obezbediti određeni ishod
bilo kojeg glasanja? Drugo, postoje li bilo kakve okolnosti pod kojima će izglasavanje
prostom većinom obezbediti određen ishod?
56. Erouova teorema mogućnosti