UNIVERZITET U NIXU

PRIRODNO-MATEMATIQKI FAKULTET
DEPARTMAN ZA MATEMATIKU

KLASIQNI
GEOMETRIJSKI
PROBLEMI
MASTER RAD

Mentor : Student :
Prof. dr Milan Zlatanovi Dejan Spasi

Nix, 2016.
 Temu diplomskog rada predloio je Prof. dr Milan
Zlatanovi.

Koristim priliku da se na ovom mestu najsrdaqnije

zahvalim profesoru Milanu Zlatanoviu na ukazanoj
struqnoj pomoi i savetima u toku izrade ovog diplo-
mskog rada.

Ovom prilikom elim da se zahvalim i svojoj poro-

dici, posebno roditeljima na bodrenju i na potpunom
razumevanju tokom studija.

Student : Dejan Spasi

Sadraj
Uvod 3

1 Kvadratura kruga 3
1.1 Drevne kvadrature . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
1.2 Hipokratove lunule . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
1.3 Antifon i Brison . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9
1.4 Kvadratrisa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
1.5 Arhimedova spirala . . . . . . . . . . . . . . . . . 16
1.6 Pribline vrednosti broja π . . . . . . . . . . . 19
1.7 Numeriqke kvadrature . . . . . . . . . . . . . . . . 20
1.8 Konstrukcija Koqanskog . . . . . . . . . . . . . . . 21

2 Udvostruqenje kocke 23
2.1 Hipokratovo rexenje Delskog problema . . . . . 24
2.2 Arhitina konstrukcija . . . . . . . . . . . . . . . . 24
2.3 Menehmeov dokaz . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30

3 Trisekcija ugla 33
3.1 Kratka istorija geometrije kroz problem tri-
sekcije ugla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
3.2 Egipatska geometrija . . . . . . . . . . . . . . . . . 34
3.3 Vavilonska geometrija . . . . . . . . . . . . . . . . 35
3.4 Grqka geometrija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35
3.5 Helenistiqka geometrija . . . . . . . . . . . . . . 36
3.6 Konstrukcije pomou lenjira i xestara . . . . . 38
3.7 Rexenje pomou xestara i lenjira sa oznaqenom
duinom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
3.8 Pribline konstrukcije . . . . . . . . . . . . . . . 41
3.9 Dokaz nemogunosti rexenja . . . . . . . . . . . . . 42
3.10 Morlijevi trouglovi . . . . . . . . . . . . . . . . . 43
3.11 Nada naivnih nematematiqara . . . . . . . . . . . 44
3.12 Upornost naivnih nematematiqara . . . . . . . . 45
3.13 Rexenje i razoqarenje maturanta Milutina Mi-
lankovia . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45
3.14 Nemogunosti lenjira i xestara . . . . . . . . . . 46
3.15 Rexenje trisekcije ugla korixenjem kvadratrise 48
3.16 Mehaniqka rexenje trisekcije ugla . . . . . . . 48
3.17 Rexenje korixenjem konusnih preseka . . . . . 52

2
Uvod
U toku razvoja matematike, koja je nesumnjivo jedna od najsta-
rih nauka uopxte, javljali su se u njoj razni problemi od kojih su
neki rexeni potpuno, neki delimiqno, a neki jox uvek qekaju svoja
konaqna rexenja. Ovi problemi postali su poznati upravo po tome
xto su se njima bavili ne samo amateri i laici, ve i najve-
i matematiqki umovi mnogih razdoblja. Svako rexenje ili sam
pokuxaj rexavanja jednog takvog problema mnogo su doprinosili
razvoju matematiqih ideja ili su qak podstakli stvaranje novih
matematiqkih disciplina. Kroz istoriju matematike javljali su
se raznovrsni problemi, a verovatno e tako biti i u budue.
Ovde emo se ograniqiti samo na neke probleme koji su oduvek
zaokupljali panju svih ljubitelja matematike.
Upoznaemo najpre tri osnovna klasiqna problema u geome-
triji. To su problemi iz doba antike kojima su se bavili jox
stari grci i koji su vixe od dve hiljade godina qekali svoje re-
xenje, a poznati su pod imenom :
– kvadratura kruga (konstruisati kvadrat qija je povrxina
jednaka povrxini datog kruga)
– udvostruqenje kocke (konstruisati kocku qija je zapremina
jednaka dvostrukoj zapremini date kocke) i
– trisekcija ugla (podeliti proizvoljan ugao na tri jednaka
dela).
Znaqaj ovih problema je u tome xto se oni ne mogu taqno geometri-
jski rexiti pomou konaqnog broja konstrukcija pravih linija i
krunica. Tek polovinom 19. veka dobijen je dokaz da nijedan od
ovih problema nije rexiv.

1 Kvadratura kruga
Najpoznatiji antiqki matematiqki problem je problem kvadra-
ture kruga. To je skraeni naziv za problem koji se najqexe opi-
suje reqenicom :”Konstruisati kvadrat iste povrxine kao dati
krug”. Pravi je izazov uz pomo xestara i lenjira pokuxavajui
konaqno mnogo puta konstruisati kvadrat iste povrxine kao dati
krug.

3
 Kako je povrxina kvadrata

Pkvadrata = a2 ,

a povrxina kruga
Pkruga = r2 π,
√
tada iz jednakosti povrxina a2 = r2 π proizilazi da je a = r π.

Slika 1.1.

Rexenje problema kvadrature

√ kruga xestarom i lenjirom za-
hteva konstrukciju broja π, i nemogunost rexenja sledi iz toga
xto je π transcedentni broj, a ne algebarski i zbog toga je njegova
konstrukcija nemogua. Lambert 1 je 1768. godine pretpostavio da
je π transcedentan, kada je pokazao njegovu iracionalnost, qak i
pre nego xto je dokazano postojanje transcedentnih brojeva. Li-
ndeman 2 je uspeo tek 1882. godine da dokae da π nije algebarski
ve transcedentan broj, tj. da ne postoji koren polinoma sa ra-
cionalnim koeficijentima. Njegove metode dokazivanja bile su
sliqne onima koje je devet godina ranije koristio Qarls He-
rmit 3 da bi dokazao da je e transcedentan broj.

1. Johann Heinrich Lambert (1728-1777) je bio xvajcarski matematiqar i fizi-

qar.
2. F erdinand von Lindemann (1852-1939) je bio nemaqki matematiqar.
3. Charles Hermite (1822-1901) bio je francuski matematiqar.

4
1.1 Drevne kvadrature
Jedan od najstarijih i najznaqajnijih saquvanih matematiqkih
spisa je Rajndov papirus nazvan po Henriju Rajndu 4 koji ga je
kupio u Luksortu 1858. godine. Ahmes 5 ga je napisao oko 1650.
godine p.n.e., ali neki matematiqari smatraju da se Rajndov pa-
pirus zasniva na radu koji dosee qak do 3400. godine p.n.e.
U Rajndovom papirusu, Ahmes daje pravilo za konstrukciju kva-
drata qija je povrxina priblino jednaka povrxini kruga. To
pravilo se sastoji u oduzimanju 19 preqnika kruga i konstrukcije
kvadrata od 98 preqnika kruga. Kako ovo nije bila prava geome-
trijska konstrukcija, sa druge strane kao takva ona nam pokazuje
da se za problem kvadrature kruga znalo jox na samom poqetku
matematike. Ovakvom konstrukcijom za π je dobijeno 3.1605.

Slika 1.2.

Zaista, ako je priblina vrednost P0 = d2 , te je priblina

vrednost broja π jednaka 4. Zatim, ako povrxinu kvadrata uma-
njimo za qetiri kvadrata A1 qija je stranica d6 , tada e priblina
vrednost povrxine kruga biti
( )2
d 8
P0 = d − 4 ·
2
= · d2 .
6 9

Odavde sledi da je π ≈ 3.555. Sa druge strane ako novodobijenu

povrxinu umanjimo za osam kvadrata A2 qija je stranica d9 , tada
4. Henry Rhind (1833-1863) je bio xkotski pravnik i egiptolog.
5. Ahmes je bio egipatski kievnik.

5
e priblina vrednost povrxine kruga biti
( )2 ( )2
8 2 d 8
P0 = · d − 8 · = · d2 .
9 9 9

Odavde sledi da je π = 4 · ( 89 )2 = 3.1605.

Anaksagora 6 iz Klazomene koji je roen oko 500. godine stare
ere je prvi matematiqar koji je pokuxavao da rexi problem kva-
drature kruga. Plutarh, u svom spisu O progonstvu u kojem texi
jednog prijatelja koji je bio prognan na neko ostrvo Egejskog mora,
kae : ”Ne postoji mesto koje qoveku moe da oduzme sreu, niti
njegovu pamet. Zaista, Anaksagora je pisao o kvadraturi kruga dok
je bio u zatvoru ”.
Problem je postao veoma popularan ubrzo posle ovog, meutim
ne samo meu mali broj mateamtiqara, ve i xire, na xta nam uka-
zuje odlomak iz Aristofanovih Ptica (414.p.n.e.), u kojem astro-
nom Meton 7 poznat po otrkiu kruga kae : ”Tad uzmem lenjir i
xestar i izmerim, i krug se u kvadrat pretvorio”. Ovaj stih, se
nije odnosio na problem kvadrature kruga, ve na podelu kruga
na qetiri podudarna dela. Posle Anaksagore kvadraturom kruga
bavili su se : Onopida, Hipia, Hipokrat, Antifon i Brison.
Onopidi se prepisuju dve teoreme :
1. Konstrukciju normale na datu pravu iz date taqke koja ne
pripada toj pravoj ;
2. Konstrukciju prave od date taqke na datoj pravoj, koja sa
datom pravom zahvata ugao.
Hit veruje da je znaqaj ovih rezultata bio u tome xto je Onopida
po prvi put izneo ravansku konstrukciju, tj. konstrukciju samo uz
pomo xestara i lenjira.
Ne postoji zapisi da je Onopida pokuxao da izvrxi kvadra-
turu kruga ravanskim metodama. Ipak, zanimljiva je qinjenica da
Grci nisu izvodili pogrexne dokaze prilikom kvadrature kruga
ravanskim metodama. Na alost, sa druge strane kasniji matema-
tiqari nisu sledili dobre primere koje su pokazali drevni Grci
i zaista su mnogi netaqno tvrdili da imaju dokaz uz pomo xe-
stara i lenjira.
6. Anaxagoras (oko 500-428 p.n.e.) je bio grqki filozof i matematiqar. Za ega
se kae da je on prvi qovek koji je filozofiju doneo u Atinu.
7. M eton (iveo u V veku p.n.e.) je bio starogrqki matematiqar i astronom koji
je otkrio da je 19 solarnih godina skoro jednako 6940 dana.

6
1.2 Hipokratove lunule
Hipokrat je bio grqki matematiqar i astronom, koji je iveo
od 470. do 400. godine p.n.e. Roen je na ostrvu Hios i njegovo
prvo zanimanje bilo je trgovina. Dok je boravio u Atini i sa
tamnoxnjim matematiqarima razgovarao, zavoleo je matematiku i
vremenom postao jedan od glavnih i cenjenijih matematiqarima.
Smatra se i da je na Hiosu, Hipokrat bio ak Onopide.
Hipokrat je bio prvi qovek koji je koristio konstrukciju xe-
starom i lenjirom da bi izvrxio kvadraturu kruga. Njegova ideja
je bila da podeli krug na delove koji su oblika polumeseca. Ako
bi to stvarno bilo mogue i ako bi mogla da se izraquna povrxina
svakog takvog dela, onda bi povrxina celog kruga bila poznata.
Plutarh navodi da je :” Neki Hipokrat sa Hiosa, trgovac, nai-
xao je na gusarski brod i izgubio sve xto je imao, pa je doxao
u Atinu da tui gusare, i kako je dugo vremena boravio u Atini
radi tube, uqio je od filozofa i postigo toliko znanje u geome-
triji da je pokuxao nai kvadraturu kruga.”
Pri tim pokuxajima rexio je problem kvadrature lunula (po-
lumesec dobijen od dva polukruga) i time pokazao da ”krivoli-
nijski lik” moe biti jednak ”pravolinijskom”. Iako je Hipo-
krat kvadrira pojedine lunule, on nije pokazao da se svaka lu-
nula moe kvadrirati. Posebno interesantno da lunula koju je
on kvadrirao korixenjem ravanske konstrukcije kvadrata qija
je povrxina jednaka povrxini odreene lunule, ali i da krug
nije mogao kvadrirati korixenjem tih metoda. To naravno pre-
dstavlja logiqan zakljuqak jer bi u tom sluqaju Hipokrat rexio
problem kvadrature kruga.
Prvi podaci o Hipokratovim lunulama dolaze od Aleksandra
iz Afrodizije u Kariji. On je bio savremenik Septimije Severa
(193-211 godine) i u to doba najznaqajniji komentator Aristote-
lovih dela. On je dao interpretaciju kvadrature lunula u dva
sluqaja. U Simplikijevim komentarima Aristotelove Fizike za-
pisani su Aleksandrovi citati kao i segmenti Eudemove Istorije
geometrije o Hipokratovim lunulama.
Hipokratov dokaz koristi tri prelimenarna tvrenja :
1. Pitagorinu teoremu (a2 + b2 = c2 .) ;
2. Ugao nad polukrugom je prav ugao ;
3. Povrxine dva kruga se odnose kao kvadrati nad njihovim
preqnicima.

7
 Ako je dat jednakokrako pravougli trougao, zbir povrxina lu-
nula odreenih od polukruga na hipotenuzi i polukruga na ka-
tetama je jednaka povrxini trougla. Neka je AB preqnik kruga
kome je D sredixte a AC i BC ivice kvadrata koji je upisan u taj
krug. Nad ivicom AC kao nad preqnikom opisan je polukrug AEC.
Poveu se taqke C i D. Kako je
2 2
AB = 2AC
a krugovi se, kao i njihovi polukrugovi, odnose kao kvadrati nad
njihovim preqnicima, sledi da je
P (polukrugaACB) = 2P (polukrugaAEC).
Takoe je :
P (polukrugaACB) = 2P (segmentaADC).
Odakle sledi :
P (polukrugaAEC) = P (segmentaACD).
Oduzimanje zajedniqkog odseqka AF C sa leve i desne strane je-
dnakosti dobija se da je :
P (lunuleAECF ) = P (△ADC)
pri qemu je izvrxena kvadratura lunule.

Slika 1.3. Kvadratura lunula

8
 Neka od Hipokratovih tadaxnjih saznanja koja su primenjivana
u pojedinim dokazima su i :
– Konstrukcija pravilnog xestougla ;
– U pravilnom xestouglu kvadrat nad dijagonalom je qetiri
puta vei od kvadrata nad stranicom.
Hipokratu su takoe bila poznata i sledea znanja :
– Odnos izmeu upisanih uglova i lukova u krugu ;
– Princip sliqnosti : povrxine sliqnih figura su propo-
rcionalne kvadratima homologih stranica.
– Konstrukcija opisanog kruga oko trougla jednakokrakog tra-
peza ;
– Pitagorina teorema za pravougli trougao i njeno uopxetenje
za tupougle i oxtrougle trouglove.
Hipokrata izdvaja od ostalih matematiqara visok stepen stro-
gosti u svojim dokazima kao i vextina demonstrativne tehnike.
Pri konstrukciji lunula on se nije zadovoljavao da samo sa crte-
a nexto bude jasno kao npr. da je spoljaxnja granica vea od
unutraxnje on koristi i tadaxnji matematiqki aparat da to i do-
kae. Hipokratove lunule su znaqajne jer je pokazana kvadratura
krivolinijskih geoemtrijskih likova, kao i njegova ideja redu-
kcije problema udvostruqenja kocke i konstrukciju srednjih pro-
porcionala. Njegovi Elementi su inspirisali Euklida da pri-
kupi tadaxnja geometrijska znanja i sistematski ih izloi u svo-
jim neprevazienim Elementi.

1.3 Antifon i Brison

Antifon i Brison zajedno su dali ideje (dokaze) vezane za kva-
draturu kruga, koje su se pokazale veoma vanim za budui razvoj
matematike. O Antifonovom pokuxaju da rexi problem kvadra-
ture kruga, saznajemo od Temistija i Simplikija. Antifon prvo
konstruixe kvadrat (pravilni poligon) upisan u krug, a onda
konstruixe jednakokrake trouglove qije su osnovice strane kva-
drata a naspramna temena se nalaze na manjem luku (luk qija je
visina manja). Time je on dobio pravilan osmougao, poligon sa
udvostruqenim brojem strana. Nastavljajui postupak, Antifon
je mislio da e u jednom trenutku konstruisati poligon qija je
povrina jednaka povrxini kruga, a kako zna da konstruixe kva-
drat iste povrxine kao i poligon, on time zavrxava svoju ideju
konstrukcije (Slika 1.4.).

9
 Slika 1.4.

Aleksandar iz Afrodizije je pokazao da je njegova pretpostavka

netaqna. Aleksandar je primetio da prava moe da dotakne krug
samo u jednoj taqki, a zatim Eudem primeuje da je du neograni-
qeno deljiva. Ako je povrxina kruga neograniqeno deljiva, onda se
postupkom koji je Antifon opisao, konstrukcijom pravilnih po-
ligona sa sve veim brojem strana, nikada nee iskoristiti cela
povrxina kruga.
Brison je doxao generaciju posle Antifona i iskoristio nje-
govu ideju. Prema Aleksandru, Brison je upisao kvadrat u krug
i opisao drugi oko kruga, i pritom posmatrao kvadrat izmeu
njih (Aleksandar ne govori kako je konstrukcija tekla). Brison
primeuje da je srednji kvadrat manji od spoljaxnjeg a vei od
unutraxnjeg dok je krug takoe manji od spoljaxnjeg kvadrata a
vei od unutrxenjeg, i zakljuquje da su krug i srednji kvadrat je-
dnaki. Ovaj njegova zakljuqak je netaqan, jer ako na primer uzmemo
brojeve 8 i 9, oni su zajedno manji od 10 a vei od 7, ali nisu
jednaki (Slika 1.5.).
Xto se tiqe srednjeg kvadrata, neki smatraju da je to ari-
tmetiqka sredina upisanog i opisanog kvadrata, a neki pak da je
geometrijska sredina. I jedna i druga pretpostavka izgleda da su
posledica nesporazuma, jer prema diskusijama starijih tumaqa,
nigde nije jasno zapisano xta za Brisona predstavlja srednji kva-
drat. Ali, vrlo vane su Mistijeve izjave da je Brison utvrdio
da je krug manji od svih opisanih i vei od svih upisanih poli-
gona, i da je pretpostavljena aksioma taqna iako je malo qudna za
geometriju.

10
 Slika 1.5.

1.4 Kvadratrisa
Hipija iz Elide (iveo je u V veku p.n.e.) uvodi krivu u cilju
rexavanja problema trisekcije ugla, koju je kasnije Lajbnic 8
nazvao kvadratrisom. Menehmeovom 9 bratu, Dinostratu se pre-
pisuje prva uspexna demonstracija upotrebe kvadratrise na ko-
nstrukciju kvadrature kruga.
Opis Hipijine kvadratise moe se nai kod Paposa Aleksa-
ndrijskog 10 , u IV knjizi njegovog ”Zbornika”.
Papos je opisao naqin konstrukcije kvadratrise (Slika 1.6.).
Pretpostavimo da je dat kvadrat ABCD i da je u njemu upisana
qetvrtina kruga BED sa centrom u A.
8. Gottf ried Leibniz (oko 378−320 p.n.e.) bio je nemaqki filozof i pronalazaq
koji je dao znaqajan doprinos u optici i mehanici.
9. M enehmo (oko 378−320 p.n.e.) je bio starograqki matematiqar kome se prepi-
suje otkrie elipse, parabole i hiperbole.
10. P appus of Alexandria (290-350) bio je grqki matematiqar i pisac Matemati-
qkog zbornika u 8 kiga, u kojima su saquvana dostignua starih grqkih matemati-
qara i astronoma, kao i radovi samog Paposa.

11
 Slika 1.6.

Pretpostavimo da preqnik kruga uniformno rotira oko A od

pozicije AB do pozicije AD i da se u isto vreme du BC ravno-
merno pomera ka AD, ostajui sve vreme njoj paralelna. Na kraju
kretanja, i du AB i du BC poklopie se sa dui AD. Prili-
kom kretanja dui AB i BC se seku, pa skup njihovih preseqnih
taqaka odreuje jednu krivu, tj. kvadratrisu. Neka su neke od tih
preseqnih taqaka taqke F i L. Osobina ove krive je :
d = AB : F H.
\ : ED
]BAD : ]EAD = BED
Drugim reqima, ako za prave AD i AB uzmemo da su x i y osa, da
je AD = AB = 1, F (x, y) i za duinu luka ED d uzmemo α imaemo
da je :
π
: α = 1 : FH
2
π
:α=1:y
2
Iz ove proporcije dobijamo da je α = y π2 , a kako je xy = tgα, sledi
da je jednaqina kvadratrise :
π
y = x · tg(y ).
2
Primena kvadratrise u rexavanju problema kvadrature kruga je
mnogo tea nego pri trisekciji ugla, jer zahteva poznavanje koordi-
nata taqke G preseka kvadratrise sa dui AD. U narednom delu
emo detaljnije opisati ovu problematiku.
U meuvremenu, pretpostavimo da kvadratrisa seqe AD u taqki
G, i dokazaemo da vai relacija
\ : AB = AB : AG.
BED

12
Pretpostavimo suprotno, ako prethodna relacija nije jednaka
AB : AG,
onda mora biti jednaka AB : AK, gde jeAK ili vee ili manje od
AG. Razmotrimo ih ponaosob :
1. Neka je AK > AG, konstruiximo krug sa centrom u A i polu-
preqnikom AK (kvadrant KF L) koji seqe kvadratrisu u F i AB u
L. Presek AF sa polukrugom qiji je centar A a polupreqnik AD
oznaqimo sa E i konstruiximo normalu iz F na AD (Slika 1.7.).

Slika 1.7.

\ : AB = AB : AK = BED
BED \ : LF
\ K,
odakle sledi da je
\
AB = LF K.
Ali, na osnovu osobine kvadratrise je

AB : F H = BED d = LF
\ : ED \ d
K:F K.
\
Kako je AB = LF K, dobijamo da je
d
FH = F K
xto je nemogue. Dakle, AK nije vee od AG.
2. Neka je AK > AG. Kao i u prvom sluqaju konstruiximo krug
sa centrom u A i polupreqnikom AK (kvadrant KM L). Konstrui-
ximo normalu u K na AD i njen presek sa kvadratrisom oznaqimo
sa F , a presek AF sa kvadrantima oznaqimo sa M i E (Slika 1.8.).

13
 Slika 1.8.

Analogno prvom sluqaju

\
AB = LM K
Iz osobine kvadratrise, sledi da je

AB : F K = BED d = LM
\ : DE \ d
K:M K.
\
Kako je AB = LM K, dobijamo da je
d
F K = KM
xto je nemogue, pa AK nije ni manje od AG. Kako AK nije ni
manje ni vee od AG, onda je jednako, pa vai relacija
\ : AB = AB : AG.
BED 
Ovaj dokaz se pripisuje Dinostratu, ako ne i samom Hipiji koji
je definisao kvadratrisu.
Vratimo se sada na taqku G. Kako su na kraju uniformnog kre-
tanja, pokretne dui AB i BC istovetne sa AD, nije jasno kako se
dobija taqka G.
Uz pomo analitiqke geometrije iz jednaqine kvadratrise do-
bijamo da je presek kvadratrise sa x osom
y 2 α 2
x= π = · · cos α −→ ,
tg(y 2 ) π sin α π

kad α −→ 0. Dakle, AG = π2 . Ovo vai ako i samo ako je

\ : AB = AB : AG,
BED

14
xto smo mi ve dokazali. Pokaimo sada kako se vrxi kvadratura
kruga.
Uz pomo kvadratrise konstruixemo du AG = π2 i pretposta-
vimo da nam je dat polupreqnik r, kruga qiju kvadraturu vrximo.
Ako je AG uzeta za x osu i y osa u A normalna na AG onda sa R(r, 0)
′
i R (0, −r) oznaqimo taqke preseka kruga(A, r) sa x i y osom. Neka
je U (0, −u) taqka u kojoj prava, u taqki R paralelna pravoj koja
′
sadri taqke G i R , seqe y osu. Na osnovu sliqnosti (Talesove
teoreme), bie
2
: r = r : u.
π
Ako je C(c, 0) taqka u kojoj x osa seqe krug kojem su dijametralno
′
suprotne taqke B(0, 1) i U (0, −2u), onda je

2u : c = c : 1.

Iz prve relacije imamo da je 2u = r2 π, a iz druge c2 = 2u, odakle

sledi da je
c2 = r2 π,
pa je AC traena ivica kvadrata, za dati polupreqnik kruga (A, r)
(slika 1.9.).

15
 Slika 1.9.

1.5 Arhimedova spirala

Arhimed je roen u Sirakuzi na Siciliji oko 287. godine p.n.e.
Spiralu je prvi otkrio Konon, ali je Arhimed pokazao njene bro-
jne osobine meu kojima je primena na problem kvadrature kruga.
U svom delu O spiralama , daje nam opis spirale : Neka polu-
prava Ox1 ravnomerno rotira oko fiksirane taqke O dok se taqka
M takoe kree du ove poluprave polazei od taqke O (koordi-
natni poqetak). Kriva koju opisuje ova taqka nazivamo spiralom.
Polarna jednaqina krive je oqigledno ρ = aθ, gde je a neki
realan broj a θ = 0 je poluprava.

16
 Slika 1.10.

Pretpostavimo da tangenta iz bilo koje taqke P spirale pre-

seca pravu normalnu na polupreqnik OP , u taqki T . Tada je OT
polarna podtangenta. Takoe, Arhimed dokazuje jednakost da, ako
je ρ radius vektor taqke P , onda je
ρ2
OT = .
a
Ako je P na n-tom obrtu spirale, poluprava e se zarotirati,
recimo, za ugao 2(n − 1)π + θ. Dakle ρ = a{2(n − 1)π + θ}, i
ρ2
OT = = ρ{2(n − 1)π + θ}.
a
Arhimed dakle, eli da kae da, ako je ρ obim kruga polupreqnika
OP (= ρ), i ako ovaj krug seqe poqetnu polupravu u taqki K,
d,
OT = (n − 1)p + KP
gde je KP unapred izmereno. Ako je P na kraju n-tog obrtaja spi-
rale, ovo dovodi do OT = n(obim kruga polupreqnika OP ), a ako

17
je P na kraju prvog obrtaja, OT = obim kruga polupreqnika OP .
U delu Merenje kruga, Arhimed je dokazao da je povrxina kruga
jednaka povrxini pravouglog trougla, qije su katete jednake po-
lupreqniku i obimu kruga. Dakle, povrxina kruga polupreqnika
OP jednaka je povrxini △OP T .
U nastavku emo opisati dokaz kvadrature : konstruiximo je-
diniqni krug sa sredixtem O, a zatim u njemu spiralu koja qini
jedan pun obrt pre nego xto preseqe krug u taqki P . Iz taqke pre-
seka se konstruixe tangenta na spiralu i njen presek sa normalom
u O na OP oznaqimo sa T . Sada je OT = π. Opixe se krug sa ce-
ntrom u S i polupreqnikom ST da bi se izraqunao koren iz π.
Sa tom stranicom se konstruixe kvadrat jednake povrxine kao i
krug (Slika 1.11.).

Slika 1.11.

18
1.6 Pribline vrednosti broja π
Vrednost broja π je bila poznata u nekom obliku jox od davnih
vremena. Vavilonski matematiqari u XIX veku p.n.e., koristili
su kao π = 258
≈ 3.125. Egipatski pisac Ahmes je za vrednost broja
π dobio 3.1605.
Arhimed, upisujui u krug i opisujui oko njega pravilne po-
ligone od 96 strana, i raqunajui njihove obime, dobija aproksi-
maciju 3 17 > π > 3 10
71
(merenje kruga). Kasnije je, dobio jox bliu
aproksimaciju. Na alost, brojevi koji stoje u Grqkom tekstu su
netaqni, donja granica je data kao odnos

211875 : 67441(= 3.141635),

a gornja granica kao odnos

197888 : 62351(= 3.17277),

tako da je data donja granica vea od prave vrednosti, a gornja

granica je vea od prethodne gornje granice 3 71 . Znaqajne ispravke
od strane Tanerije (211875 je zamenio sa 211872, a 197888 sa
195882) daju bolju vrednost, naime
1958882 211872
>π>
62351 67441
ili
3.1416016 > π > 3.1415904..
Jox jedna druga ispravka (umesto 67441 se uzima 67444, a umesto
197888 se uzima 195888) daje :
1958888 211875
>π>
62351 67444
ili
3.141697... > π > 3.141495...
Ako bilo koji od ova dva predloga predstavlja taqan broj, aritme-
tiqka sredina dve granice daje izvanredno blisku aproksimaciju
3.141596.
Ptolomej 11 daje vrednost obima kruga prema njegovom preqniku
8 30
izraenu preko xezdesetih delova, tj. 3 + 60 + 60 2 ili 3.1416. On

11. Claudius P tolem ( oko 83−161 godine posle Hrista) je bio starogrqki matema-
tiqar, geograf i astronom.
19
uoqava da je ovo skoro isto kao aritmetiqka sredina Arhimedo-
vih granica 3 71 i 3 10 71
. To je, meutim taqnije od ove sredine, i
Ptolomej je bez sumnje njegovu vrednost uqinio nezavisnom. Imao
je osnovu za izraqunavanje spremnu za uvoenje u svoju Tabelu te-
tiva. Ova tabela daje duine tetiva krugova obuhvaene lukom
◦ ′ ◦
od 12 , 1 , 1 12 ,i tako dalje. Tetive su izraene u stodvadesetim delo-
vima duine preqnika. Ako bi jedan od tih delova bio obeleen
kao 1p , tetiva obuhvaena uglom od 1◦ je u Tabeli izraena u ovoj
′
meri i njenim xezdesetim delovima dakle, 1p 2 50” . Kako ugao od 1◦
u centru kruga odreuje stranu pravilnog poligona od 360 strana
′
upisanog u taj krug, obim ovog poligona je 360 puta 1p 2 50” ili,
kako je
1
1p = ,
120.deopreqnika
′ ′′
obim poligona izraen u delovima preqnika je 3 puta 12 50 , xto
′ ′′
je 38 30 , xto je Ptolomejeva predstava broja π.
Grk qije se ime ne zna, dao je jox precizniji dokaz o jox bli-
oj proceni od Ptolomejeve. Indijski matematiqar Ariabhata 12
u svojoj knjizi Lekcije za raqunanje, kae : ”Broj 100 saberi sa
4 ; pomnoi sumu sa 8 ; saberi sa jox sa 62000 i to (xto imamo),
podelimo sa 20000, dobija se priblina duina krune linije
62832
kruga” ; on dobija 20000 ili 3.1416 kao vrednost broja π.

1.7 Numeriqke kvadrature

Ovo je metoda u kojoj se π aproksimira nekim razlomkom ili
algebarskom vrednoxu do neke eljene taqnosti, pa se pristupa
konstrukciji takvog broja.
Aproksimacija poljskog svextenika Koqanskog
√ (oko 1685. go-
√
dine) smatra se jednom od najboljih π ≈ 40
3
− 2 3.
Ramanudan 13 (1913.godine) opisao je konstrukciju za π ≈ 355 133
.
Dikson 14 je 1991. godine dao konstrukciju u kojoj je π ≈ 65 (1+ϕ),
gde je ϕ zlatni presek i
√
π ≈ 4 + (3 − tg30◦ )2 .

12. Aryabhata (476-550) bio je jedan od glavnih matematiqara−astronoma u Indiji.

13. Srinivasa Ramanujan (1887-1920) je bio indijski matematiqar.
14. Leonard Eugene Dickson (1874-1954) je bio Ameriqki matematiqar koji je prvi
poqeo da istrauje apstraktnu algebru.
20
1.8 Konstrukcija Koqanskog
Prvi deo :Konstrukcija vrednosti broja π (Slika 1.12.).

Slika 1.12.

Konstruiximo krug sa centrom u B i polupreqnikom BC = 1

i preqnike AC i OJ koji su normalni jedan na drugi. Na pravoj,
koja je u C normalna na AC nanesimo 3 segmenta
CD = DE = EF = 1.
Konstruiximo, zatim, luk sa centrom u J i polupreqnikom JB,
i presek luka sa krugom (B, BC) oznaqimo sa G i K. Ugao ABG
jednak je 30◦ . Presek BG sa pravom koja je u A normalna na AC je
H. Du F H je jednaka π.
Zaista, neka je IH normalna na CF . Iz △ABH imamo da je
AH
tg30◦ =,
AB
a kako je AB = 1 onda je AH = 0.57735. Na osnovu konstrukcije
znamo da je HI = AC = 2, a
IF = CF − CI = CF − AH = 3 − 0.57735 = 2.42265.
Iz Pitagorine teoreme, primenjene na △HDF, dobijamo da je
2 2 2
HF = HI + IF = 4 + 2.422652 = 9.86923,
odakle je HF = 3.141533. √
Duinu HF moemo odrediti i kao rastojanje dve taqke H( 33 , 1)
i F (3, −1) :
√ √ √
3 2 40 √
HF = (3 − ) + (1 − (−1))2 = − 2 3 = 3.141533.
3 3

21
 √
Drugi deo : Konstrukcija broja π (Slika 1.13.).

Slika 1.13.

U prvom delu, dobili smo da je HF = π. Produimo, sada, HF

do M tako da je HM = 1. Neka je Q sredixte dui M F . Konstru-
iximo krug sa centrom Q i polupreqnikom QM , a zatim pravu
koja je u H normalna na
√ HF i njen presek sa krugom oznaqimo sa
L. Dobijana du LH = π.
Zaista, △LHM i △F HL su sliqni, pa iz njihove sliqnosti
sledi da je
LH : HM = HF : HL,
odakle je
2
LH = HM · F H.
Kako je HM = 1, F H = π, dobijamo da je
√
LH = π.
√
Dakle, povrxina kvadrata LP N H qija je strana jednaka π,
priblino je jednaka povrxini kruga sa centrom u H i polu-
preqnikom HM = 1.

22
 2 Udvostruqenje kocke
Problem udvostruqenja kocke se jox naziva i Delski problem,
jer potiqe od legende koja kae da je u Atini oko 430. godine pre
nove ere harala kuga, pa su zbog toga Atinjani, traei pomo,
otixli u poznato proroqixte u Delosu. Tamo su dobili odgovor
da e pobediti kugu samo ako uspeju udvostruqiti oltar Apolonu,
koji je bio u obliku kocke. Naivno su prixli problemu, Ati-
njani su udvostruqili svaku stranicu kocke, koja je predstavljala
oltar, meutim tako su dobili oltar osam puta vee zapremine
od polaznog. Kuga je nastavila harati gradom, budii da nisu
ispunili zahteva proroqanstva. Ovu legendu zapisao je Teon iz
Smirne.
O ovom problemu postoji i druga legenda, zapisana od strane
Eutociusa, u komentaru Arhimedova dela O kugli i valjku, koja
kae da je kralj Minos imao elju udvostruqiti grob pesnika
Glaukasa, koji je bio kockastog oblika.
Ukoliko dati problem posmatramo na algebarski naqin, pri
qemu duinu stranice zadate kocke √ oznaqimo sa a, problem se
3
svodi na rexavanje jednaqine x = 2a, xto je duina stranice
traene kocke. Bez smanjenja opxtosti dovoljno je posmatrati pro-
blem udvostruqenja kocke √ stranice jediniqne duine, pa tada osta-
je problem konstrukcije 3 2.
Ovaj problem se sastoji u odreivanju ivice kocke koja ima
dva puta veu zapreminu od zadate kocke. To znaqi da elementa-
rnim putem treba konstruisati veliqinu
√ x koja je rexenje jedna-
qine x3 − 2a3 = 0 tj. veliqinu x = 3 2 gde je a zadata du. To je
naravno nemogue. Meutim, mnogim generacijama matematiqara
taj problem je zadavao velike brige, sve dok opet Gaus nije do-
kazao da je nemogue ovaj problem rexiti elementarnim putem.
Prouqavanje ovog problema dovelo je do otkria mnogih krivih
i njihovih osobina. Nikomed je doxao do rexenja pomou konho-
ide (krive 4.reda), dok je Dioklo isto uqinio pomou cikloide
(krive 3.reda).
Postoje, naravno, i aproksimativna rexenja problema udvostru-
qenja kocke koja su dali Apolonije iz Perge i Heron iz Ale-
ksandrije.

23
2.1 Hipokratovo rexenje Delskog problema
Za rexenje Delskog problema, kako je utvrdio Hipokrat sa
Hiosa, dovoljno je nai dve srednje proporcionale za dve zadate
dui. Meutim, ako su a i b dve zadate dui dovoljno je nai x i
y, njihove dve srednje proporcionale, takve da je

a:x=x:y=y:b

da bi se rexio problem udvostruqenja kocke. Ovo vidimo iz sledee

jednakosti :
a3 a x y a
3
= · · = .
x x y b b
Sada, ako je a ivica kocke i ako je zadat odnos a : b, tada e i
odnos zapremina kocki ivica a i x biti jednak zadatom odnosu.
Analognom ovom vai
y3 y x a a
3
= · · = ,
b b y x b
tako da je odnos zapremina kocki kojima su ivice y i b jednak
zadatom odnosu a : b.
Poseban sluqaj traenja dve srednje proporcionale je kada je
odnos duina a i b jednak 2 : 1, tj. kada je duina ivice a dvostruko
vea od duine b. Tada je zapremina kocke ivice a dvostruko vea
od zapremine kocke ivice x, zapremina kocke sa ivicom y bie
dvostruko vea od zapremine kocke sa ivicom b. Na ovaj naqin,
kako je utdvrdio Hipokrat sa Hiosa, problem udvostruqenja kocke
sveden je na konstrukciju dveju srednjih proporcionala. Eutokije
o ovome svedoqi da je Hipokrat ”tu texkou pretvorio u drugu
ne manju texkou ”.

2.2 Arhitina konstrukcija

Arhita je roen u Tarantu, oko 428 godine, gde je odrastao
i umro izmeu 360. i 350. godine stare ere. Pripadao je mlaoj
generaciji pitagorejaca. Aristotel navodi da je najverovatnije
bio Filolajev uqenik, mada ga Eudem, tretira i kao vanog ne-
zavisnog mislioca koje je uspeho da rexi jedan od tri antiqka
problema u predplatonovom vremenu : udvostruqenje kocke, i to
konstrukcijom srednjih proporcionala Hipokrata sa Hiosa.

24
 Slika 2.1. Arhitina konstrukcija

Arhitina konstrukcija (Slika 2.1.) polazi od pravouglog △ADK,

sa pravim uglom kod temena K. Taqka I je podnoje normale iz ta-
qke K na AD, a taqka M podnoje normale iz I na AK. Tada, iz
sliqnosti trouglova △ADK, △AKI, i △AIM vai proporcija
AD AK AI
= = ,
AK AI AM
a iz ovoga sledi, prema zakljuqku Hipokrata sa Hiosa (Slika
2.2.), da je
2
AD AI
= 2.
AM AM

Slika 2.2. Srednje proporcionale Hipokrata sa Hiosa

25
 Neka je AM ivica zadate kocke. Tada je odnos zapremina kocki
qije su ivice AI i AM jednak zadatom odnosu AD : AM . U posebnom
sluqaju kada je du AD dvostruko vea od dui AM , zapremina
kocke qija je ivica AI je dvostruko vea od zapremine kocke sa
ivicom AM . Da bi se rexio problem udvostruqenja kocke potrebno
je konstruisati taqku I na dui AD kada su zadate dui AD i AM .
Prava potexkoa bila je u konstrukciji sliqnih trouglova
△ADK, △AKI, △AIM . Izborom taqke I na dui AD odreeni su
poloaji taqaka K i M i to tako xto taqka K pripada polukrugu
qiji je preqnik AD i pritom je KI normalno na AD a M je po-
dnoje normale iz taqke I na du AK. Ako se taqka I kree po
dui AD od taqke D ka taqki A, tada i AM opada od AD do nule,
pa je zbog toga u jednom ”trenutku”, AM podudarna nekoj unapred
zadatoj dui g, manjoj od AD.

Slika 2.3. Izgled Arhitine konstrukcije

Taj ”trenutak” kada je AM podudarna zadatoj dui g Arhita

trai na sledei naqin : on ravan △ADK postavlja tako da bude
upravna na ravan fiksiranog kruga k koje je AD preqnik, a potom
△ADK rotira oko prave i koja je u taqki A upravna na ”hori-
zontalnoj” ravni. Sredixte tog kruga je taqka A. Neka je krug l

26
 ′
opisan oko △AD K, Arhita primeuje da se neprekidnom rotaci-
jom ovog kruga oko prave i, dobija povrxi nekog torusa τ. Kako
osa i rotacije u taqki A dodiruje krug l, svi meridijani tog to-
rusa sadrae taqku A, pa e njegov unutraxnji polupreqnik biti
nula.

Slika 2.4. Poluvaljak i torus

Dopuxtajui osnu rotaciju △ADK oko prave i, Arhita pretpo-
′
stavlja da je taqka I taqka preseka rotirajue dui AD i ”hori-
zontalnog” kruga k i primeuje da je tada taqka K pripada pravoj
koja je u taqki I normalna na ravni kruga k. Stoga ona pripada
cilindru σ qije izvodnice sadre taqke ”horizontalnog” kruga i
upravne si na ravan tog kruga.

Slika 2.5. Prostorna kriva s koja predstavlja presek cilindra i

torusa

27
 Dakle, taqka K opisuje prostornu krivu s koja se dobija u
preseku dveju provrxi : cilindra σ i torusa τ.
′
Kako je ]AM I prav a ravan △AD K upravna na horizontalnu
ravan kruga k, taqka M pripadae sferi kojoj je AD preqnik. Kako
je, pri tome, AM ivica zadate kocke, podudarna nekoj dui g, ta-
qka M e pripadati i sferi sa sredixtem u taqki A i polupre-
qnikom g malo. Stoga ona pripada krugu q preseka ovih dveju
sfera. U posebnom sluqaju konstrukcije dvostruke proporcionala,
kada je potrebno rexiti problem udvostruqenja kocke, du AD je
dvostruko vea od dui AM , pa su stoga ove dve sfere podudarne
i sredixte jedne pripadae drugoj.

Slika 2.6. Krug q kao direktrisa konusa i trougao qijom

rotacijom nastaje konus

Budui da su taqke A, M i K kolinearne, one e pripadati

konusu κ sa temenom A kojem je direktrisa krug q koji se dobija u
preseku dveju sfera.

Slika 2.7. Torus τ iz koga je izvaen polucilindar i konus κ

28
 Slika 2.8. Konstrukcija taqke K koja se dobija u preseku
polucilindra, torusa i konusa

′
Slika 2.9. Konstrukcija taqaka I,D ,M

Stoga je taqka K presek prostorne krive s i konusa κ, tj. presek

jednog konusa, jednog cilindra i jednog torusa. Odredivxi taqku
K, koja predstavlja kljuqno mesto ove konstrukcije, Arhita je mo-
gao da odredi taqke I i M . Ovim je rexen problem udvostruqenja
kocke.

Slika 2.10. Svi elementi Arhitine konstrukcije dvostrukih

proporcionala

29
 Smelost i maxta ove veliqanstvene konstrukcije ogleda se u
tome xto on predvia presek u taqki K rotirajueg kruga (to-
rus), polucilindra i rotirajueg trougla (konus). Ovo rexenje
je u osnovi ”kinematiqno”. Xtavixe, Arhita se ne ustruqava da
koristi princip neprekidnosti kada odreuje ”trenutak” kada je
du AM koja opada od AD do nule, podudarna datoj dui g ma-
njoj od AD, pretpostavljajui da e neprekidna promenljiva koja
je najpre vea, a potom manja od date vrednosti, u jednom momentu
biti njoj jednaka.
Mi zaista ne znamo xta je navelo Arhitu da proizvede ovaj
neverovatan podvig prostorne imaginacije, u cilju konstrukcije
srednjih proporcionala i time rexavanja problema udvostruqenja
kocke. Kriva koja predstavlja presek poluvaljka i torusa je prva
prostorna kriva, tj. kriva koja ne lei u jednoj ravni, u istoriji
matematike. Ova kriva danas se naziva Arhitinom krivom.
Vrednost Arhitinog rexenja problema udvostruqenja kocke pre-
vazilazi oblast matematike. Iako nije mehaniqko samo po sebi,
rexenje je od ogromnog znaqaja za mehaniku jer omoguava ne samo
da se pomou njega duplira kocka, ve da se izgradi telo koje
vee ili manje od datog tela u bilo kom odnosu. Dakle, rexenje
omoguava izgradnju maxina na bazi radnog modela.

2.3 Menehmeov dokaz

Menehmo (380-320 godine p.n.e.) roen je u Alopokoneji u Tra-
kiji (sadaxnjoj Turskoj) bio je brat poznatog geoemetra Dino-
strata. Prvi je u pokuxaju da rexi Delski problem otkrio krive
koje e kasnije biti poznate kao elipsa, parabola i hiperbola
koje su dugo bile poznate kao ”Menehmove krive”. Bio je prijatelj
Platona 15 i Eudoksov 16 uqenik i kako je bio poznat kao veliki
nastavnik geometrije bio je postavljen za uqitelja Aleksandra Ve-
likog. Njegovo rexenje problema pronaeno je u Eutokijevoj anto-
logiji Komentari o Arhimedovim sferama i cilindrima.
Naqin na koji on definixe elipsu, parabolu i hiperbolu je
interesantan jer bira ravan upravnu na jednoj izvodnici konusa,
pa u zavisnosti od toga da li je ugao konusa pri njegovom vrhu
15. P laton (427-347 p.n.e.) bio je neizmerno uticajan starogrqki filozof i bese-
dnik, Sokratov uqenik i osnivaq Akademije u Atini.
16. Eudoks (408-355 p.n.e.) je bio grqki matematiqar, astronom i nauqnik, jedan
od Platonovih uqenika.

30
oxtar, prav ili tup, presek ravni i konusa naziva elipsom, para-
bolom ili hiperbolom. Problemi koji se odnose na konusne pre-
seke postaju poznati posle Apolonija iz Perge i postaju jedna od
najrazvijenijih problematika matematike.
Menehmo takoe polazi od rezultata Hipokrata sa Hiosa koji
je prethodno pomenut i koji rexenje Delskog problema redukuje
na konstrukciju dveju srednjih proporcionala x i y zadatih dui
a i b takvih da je :
a x y
= =
x y b
i za sluqaj udvostruqenja kocke
( )
a3 ( a ) x ( y ) a 1
3
= = = .
x x y 2a 2a 2
Menehmo je predstavio dve metode gde pokazuje kako pomenute
krive dovode do rexenja problema dupliranja kocke. Ako je
x y
=
y b
tada je
y 2 = bx.
Ako je
a x
=
x y
tada je
x2 = ay
i ako je
a y
=
x b
tada je
xy = ab.
Prve dve jednaqine predstavljaju parabolu dok je trea hipe-
rbola. Menehmovo prvo rexenje koristi presek parabole i hipe-
rbole, a drugo dve parabole.
Ako pretpostavimo da je problem rexen, te da je ON = x i P N =
y, a ON i P N dve upravne prave, iz pretpostavljenih proporcija
sledi da je
x2 = ay
i
xy = ab.

31
 Slika 2.11. Menehmova konstrukcija

Dakle, zakljuqujemo da taqka P pripada jednoj paraboli kojoj je

teme O, i jednoj hiperboli qije su asimptote prave ON i OM xto
znaqi da se taqka P moe konstruisati kao presek jedne parabole
i jedne hiperoble.
Sliqno tome, kako je y 2 = bx, taqku P je mogue konstruisati i
kao presek dve parabole. Iako je Menehmova konstrukcija sasvim
teorijska jer se u njoj ne pominje nikakvo sredstvo za konstrukciju,
ve samo definicija konusnih preseka, malo je verovatno da je
on imao bilo kakvu ideju o relaciji izmeu krivih i jednaqina.
Ne postoji ni jedan dokaz o postojanju simboliqkog predstavljanja
nepoznate osim u goemetrijskom smislu.

32
 3 Trisekcija ugla
Trisekcija ugla potiqe iz 4. veka p.n.e. i predstavlja problem
konstruktivnog nalaenja treine zadatog ugla. Zanimljivo je da
su Grci uoqili ovaj problem pri gradnji svojih hramova, spome-
nika, te ornamenata, qije se ukraxavanje svodilo na trisekciju
odreenih uglova.
Ovaj zadatak koji spada u najstarije matematiqke probleme, po-
tiqe od grqkog filozofa Hipije iz Elide (4. veka.p.n.e.), a sastoji
se u tome da se zadani ugao podeli na tri jednaka dela (ugla) ele-
mentarnim putem (pomou lenjira i xestara). Ovim problemom
bavili su se mnogi matematiqari meu njima i Arhimed , ali
ga ipak nisu uspeli rexiti. Stari Grci su na mnoge naqine na-
stojali izvrxiti trisekciju ugla elementarnim putem, ali kako
nisu uspevali, pokuxali su rexiti problem pomou raznih kri-
vih. Izmeu ostalih, to je uspelo i Nikomedu pomou konhoide. U
novije doba taj su problem pomou krivih drugog reda rexili De-
kar i Klero. Ipak, tek je Gaus dokazao da je trisekciju nemogue
rexiti upotrebom samo lenjira i xestara. Taj se problem naime
svodio na jednaqinu treeg stepena oblika x3 − 3ax2 − 3x + a = 0,
koja se ne moe svesti na jednaqine nieg stepena. To znaqi da
se odgovarajua geometrijska konstrukcija ne moe izvesti ele-
mentarno.
Uz trisekciju ugla pomenimo i stari problem podele kruga na
jednake delove (konstrukcije pravilnog poligona). Taj problem se
najverovatnije javio pre nekoliko hiljada godina, kada su se ljudi
prvi put sreli sa problemom pravljenja toqka. Naime, ve su Va-
vilonci umeli dosta dobro aproksimativno razdeliti krunicu
na sedam jednakih delova, a Grci su znali elementarno geometri-
jski razdeliti krunicu na n = 2, 3, 4, 5, 6, 8 i 12 jednakih delova,
ali njihovi pokuxaji da to isto uqine za n = 7, 9, 11, 13... nisu
uspeli. I mnogi kasnije pokuxaji da se krunica elementarno
razdeli na n jednakih delova ostali su uzaludni, sve dok konaqno
Gaus krajem 18. veka nije dokazao da je taj problem mogue ele-
mentarno konstruktivnim putem rexiti samo za neke posebne slu-
qajeve broja n.

33
3.1 Kratka istorija geometrije kroz problem tri-
sekcije ugla
Zajedno sa teorijom brojeva, geometrija je predstavljala jednu
od dve oblasti grqke matematike. Klasiqna geometrija je akcenat
stavljala na konstrukcije pomou lenjira i xestara.
Peinski ljudi su prvi saquvali tragove poqetaka geometrije,
uspeli su otkriti tupe trouglove u antiqkoj dolini Inda i Vavi-
lonu oko 3000 p.n.e. Rana geometrija je bila kolekcija empirijski
otkrivenih principa koji su se odnosili na duine, uglove, po-
vrxine i zapremine, a qiji je razvoj bio motivisan praktiqnim
potrebama geodezije, graevinarstva, astronomije i razliqitih
zanata. Meu njima se nalazi i neki iznenaujue sofisticirani
princip koje bi moderni matematiqar texko mogao da dokae bez
upotrebe analize. Na primer, i Egipani i Vavilonci su pozna-
vali verzije Pitagorine teoreme jox 1500 godine pre Pitagore ;
Egipani su poznavali formulu za zapreminu zarubljene pravilne
qetvorostrane piramide ; Vavilonci
√ su imali trigonometrijske
tablice i znali su vrednost 2 na pet decimala.

3.2 Egipatska geometrija

Stari Egipani su znali da priblino izraqunavaju povrxinu
kruga kao : ( )2
8
Pkruga = R · , R − dijametar
9
Ovaj metod se koristio u 50. problemu iz Ahmesovog papirusa za
izraqunavanje povrxine kruga. Ova pretpostavka daje
( )2
8
π ≈4· , (= 3.160493...),
9

sa grexkom od 0.63. Ova prednost je malo loxija od Vavilonskih

proraquna (π ≈ 25
8
= 3.125, gde je grexka 0.53), ali inaqe nije pre-
vaziena sve do Arhimedove aproksimacije 211875/67441 = 3.14163,
qija je grexka oko 0.01. Interesantno je da je Ahmes znao za mo-
dernu 227
aproksimaciju za π, ali je i dalje koristio tradicio-
nalnu vrednost 256
81
prilikom izraqunavanja zapremine cilindra u
hekratima (stara Egipatska mera za zrnevlje, hleb i pivo).

34
 S druge strane, u 48. problemu se koristio kvadrat stranice
9, koji je podeljen mreom 3 × 3. Konstruisan je neregularni osmo-
ugao povrxine 63 uz pomo dijagonala ugaonih kvadrata mree,
xto daje drugu vrednost za π od 3.111. Ova dva problema zajedno
pokazuju da se egipatska aproksimacija za π kretala izmeu 3.11
i 3.16.

3.3 Vavilonska geometrija

Vavilonci su obim kruga raqunali kao troustruki dijametar,
a povrxinu kao dvanaestinu kvadrata oblika kruga, xto bi bilo
taqno ako bi se uzelo da je π priblino jednako 3. Zapreminu ci-
lindra su raqunali kao proizvod povrxine osnove i visine, dok
su zapreminu zarubljene kupe ili pravilne qetvorostrane pira-
mide pogrexno raqunali kao proizvod visina i polovine zbira
povrxina osnova. Pitagorina teorema je takoe bila poznata Va-
viloncima, dok je skoro iskopana tablica u kojoj je za π korix-
ena vrednost 25
8
.

3.4 Grqka geometrija

Za starogrqke matematiqare, geometrija je bila kraljica nji-
hovih nauka, postiui kompletnost i savrxenost metoda kao ni-
jedna druga oblast njihovog znanja.
Tales (635−543 p.n.e.) iz Mileta (sada u jugozapadnoj Turskoj)
smatra se ”ocem” grqke filozofije i najstarijim evropskim fi-
lozofom. On je napisao empirijske i direktne dokaze pet geome-
trijskih tvrenja, mada ovi dokazi nisu saquvani. Kao matema-
tiqar poznat je po Talesovoj teoremi. Sa druge strane mogue
da je Pitagora (582 − 496 p.n.e.), koji je iveo u Joniju bio Ta-
lesov uqenik. Iako je tvrenje iz njegove teoreme bilo poznato i
ranije, on je verovatno prvi koji je dao njegov kompletan dokaz.
Oko sebe je okupio grupu uqenika koja je prouqavala matematiku,
muziku i filozofiju i zajedno su otkrili veinu od onoga xto se
iz geometrije danas uqi u osnovnoj xkoli. Pored toga, otkrili su
postojanje nesamerljivih duina i iracionalnih brojeva.
Platon (427 − 347 p.n.e.) je bio najcenjenijim filozofom Grqke,
koji je iznad vrata svoje quvene xkole napisao ”Neka ne ulazi onaj
ko ne zna geometriju”. Iako on sam nije bio matematiqar, njegovo
mixljenje o matematici je bilo vrlo uticajno. Matematiqari su

35
stoga prihvatili njegovo ubeenje da geometrija ne treba da ko-
risti druga orua osim xestara i lenjira−nikada instrumente
za merenje, kao sto su lenjir sa oznakama ili uglomer, jer su to
instrumenti zanatlije i nisu dostojni nauqnika.
Ovo pravilo dovelo je do dubokih istraivanja konstrukcija
moguih samo sa lenjirom i xestarom i tri klasiqna konstru-
ktivna problema :
1. Kako pomou lenjira i xestara podeliti ugao na tri jednaka
dela ;
2. Konstruisati kocku qija je zapremina dvostruko vea od date
kocke i
3. konstruisati kvadrat qija je povrxina jednaka povrxini da-
tog krug.
Dokazi nemogunosti ovih konstrukcija, iako naeni tek u 19.veku,
iznedrili su vane principe o strukturi sistema realnih bro-
jeva.
Aristotel (384 − 322 p.n.e.), je Platonov najvei uqenik, koji
je napisao traktat o metodama zakljuqivanja u deduktivnim doka-
zima.

3.5 Helenistiqka geometrija

Slika 3.1. Euklid

Euklid (oko 325 − 265 p.n.e.) iz Aleksandrije, qesto se smatrao

sinonimom za geometriju. Njegovi Elementi geometrije (pozna-
tije u skraenom obliku − Elementi) u 13 knjiga su jedan od

36
najvanijih i najuticajnijih knjiga u istoriji matematike. Euk-
lid je geometriju zasnovao kao aksiomatski sistem, u kome se sve
teoreme(taqna tvrenja) dokazuju iz malog broja aksioma. Ele-
menti poqinju definicijama pojmova, osnovnim geoemetrijskim
principima(zvanim i postulati) i opxtim kvantitativnim pri-
ncipima(zvanim ”zajedniqke ideje”), iz kojih se ostatak geome-
trije izvodi logiqkim zakljuqivanjem. Njegovih pet postulata su :
1. Bilo koje dve taqke se mogu spojiti pravom.
2. Bilo koja du se moe produiti u pravu.
3. Za bilo koju du, moe se nacrtati krug sa dui kao polu-
preqnikom i centrom u jednom kraju dui.
4. Svi pravi uglovi su meusobno jednaki.
5. Ako dve prave u ravni seqe trea prava (zvana transverzala),
i ako unutraxnji uglovi izmeu dve prave i transverzale
koji lee sa iste strane transferzale zajedno imaju manje
od dva prava ugla, onda e se sa te strane transferzale te
dve prave sei, ako ih produimo dovoljno dugo.
Elementi takoe zadre sledeih pet ”zajedniqkih ideja” :
1. Stvari koje su jednake istoj stvari jednake su i meu sobom.
2. Ako su jednaki delovi dodati jednakim delovima, onda su i
celine jednake.
3. Ako se jednaki delovi oduzmu od jednakih delova, onda su i
ostaci jednaki.
4. Stvari koje su podudarne jedna drugoj su jednake jedna dru-
goj.
5. Celo je vee od bilo kog dela.
Bojer u knjizi ”Euklid iz Aleksandrije” napisao : ”Euklidovi
Elementi nisu samo najranije znaqajno delo starogrqke matema-
tike koje je doxlo do nas, ve i najuticajnija knjiga svih vremena.
Prvo xtampano izdanje Elemenata se pojavilo u Veneciji i to je
bila jedna od prvih xtampanih matematiqkih knjiga.
Procenjuje se da su od tada Elementi odxtampani u preko hil-
jadu izdanja. Verovatno nijedna druga knjiga, sem Biblije, ne moe
imati toliko mnogo izdanja, i sigurno je da nijedno drugo ma-
tematiqko delo nije imalo uticaj koji bi se mogao porediti sa
Elementima ”.
Arhimed (287−212 p.n.e.) iz Sirakuze na Siciliji, koja je tada
bila grqki grad−drava, se qesto smatra najveim starogrqkim

37
matematiqarem i ponekad qak smatra jednim od trojice najveih
matematiqara uopxte (zajedno sa Njutnom i Gausom). Qak i da nije
bio matematiqar, ostao bi upamen kao veliki fiziqar, pronala-
zaq i inenjer. U svojoj matematici, razvio je metode vrlo sliqne
koordinatonom sistemu u analitiqkoj geometriji i graniqne pro-
cese integralnog raquna. Jedini element koji mu je nedostajao
za zasnivanje ovih oblasti je bila efikasna algebarska notacija
kojom bi izrazio svoje koncepte.
Nakon Arhimeda, Helenistiqka matematika je poqela da opada.
Postojalo je jox nekoliko matematiqkih umova tog vremena, ali
je zlatno dobra geometrije proxlo. Proklu(410-485 n.e.), autor
Komentar prve knjige Euklida, je bio jedan od poslednjih vanih
liqnosti u Helenistiqkoj geometriji. Bio je vrhunski geoemetar,
ali vanije, bio odliqan komentator dela koja su postojala pre
njega. Veina tih dela danas nije saquvana i poznata su nam samo
kroz njegove komentare.

3.6 Konstrukcije pomou lenjira i xestara

Lenjir i xestar u geometrijskoj konstrukciji nemaju prvenstve-
no karakter tehniqkog, nego u prvom redu logiqkog sredstva. U
XIX veku postalo je poznato da se svaka geometrijska konstruk-
cija koja se moe izvesti lenjirom i xestarom moe i izvesti i
samo xestarom. Ova qinjenica poznata je pod nazivom Maskero-
nijeva 17 teorema.
Koristei samo xestar i neoznaqeni lenjir, grqki matemati-
qari su pronaxli naqine kako da podele du na proizvoljan broj
jednakih delova, da crtaju paralelne prave, da nau simetralu
ugla, da nacrtaju neke od regularnih poligona i da konstruixu
kvadrat koji ima povrxinu jednaku ili dvostruko veu od po-
vrxine datog poligona. Meutim, tri osnovna geometrijska pro-
blema ostala su nerexiva.
Na neki naqin, trisekcija ugla je najmanje popularan od ova
tri problema. U vreme starih Grka dupliranje kocke je bilo najpo-
pularniji problem, dok je u novije vreme kvadratura kruga posta-
la najpopularniji problem, naroqito meu matematiqarima ama-
terima. Postoji nekoliko razloga zaxto se problem trisekcije
ugla razlikuje od druga dva problema.
17. Lorenco M askeroni (1750-1800) je bio italijanski matematiqar koji je 1790
godine izraqunao Ojlerovu konstantu na 32 decimale.

38
 Najpre, ne postoji jak istorijski razlog zaxto je problem uo-
pxte poqeo da se prouqava. S obzirom da su znali kako da podele
du na proizvoljan broj jednakih delova i kako da podele ugao
na dva jednaka dela, starogrqki matematiqari su sigurno hteli
da pronau naqin da podele ugao na proizvoljan broj jednakih
delova. Kako bi to bilo mogue, tada bi znali da konstruixu
regularne poligone sa proizvoljnim brojem stranica, xto je za
tadaxnje geoemetre sigurno bio interesantniji problem.
Zatim, to je problem sasvim drugaqijeg tipa : ne moe se kva-
drirati niti jedan krug, niti se moe duplirati bilo koja kocka.
Meutim, neki uglovi se mogu podeliti na tri jednaka dela. Na
primer, postoji relativno jednostavan metod za trisekciju pravog
ugla (Slika 3.2.). Za dati pravi ugao ]CAB, konstruixe se kru-
nica sa centrom u A koja du AB seqe u taqki E. Iz taqke E kao
centra, konstruixe se druga krunica sa istim polupreqnikom
koja seqe prvu krunicu u taqki D. Tada je △DAE jednakostra-
niqni trougao, tako da je ugao ]DAE = 60◦ i ]DAC = 30◦ . Prema
tome, ugao ]CAB je podeljen na tri jednaka dela.

Slika 3.2.

3.7 Rexenje pomou xestara i lenjira sa oznaqe-

nom duinom
Iako je texko dati taqan datum kada se problem trisekcije
ugla prvi put pojavio, poznato je da se Hipokrat sa Hiosa (oko
470-410 p.n.e), koji je dao prvi znaqajniji doprinos rexavanju pro-
blema kvadrature kruga i dupliranja kocke, bavio takoe i pro-
blemom trisekcije ugla. On je dao priliqno jednostavan naqin
trisekcije proizvoljnog ugla (Slika 3.3.).

39
 Slika 3.3.

Za dati ugao ]CAB, konstruisati pravu iz C normalnu na

pravu AB koja seqe AB u taqki D. Neka je F qetvrto teme pravou-
gaonika CDAF . Produiti pravu F C do taqke E, izabrane tako
da prava AE seqe CD u taqki H i da je HE = 2AC tada je ]EAB
jednak treini ugla ]CAB.
Dokaz : Neka je G sredixte dui HE, tako da je HG = GE =
AC. Poxto je ]ECH pravi ugao, to taqka C pripada krunici
nad HE kao preqnikom, pa je CG = HG = GE. Dalje je
]EAB = ]CEA = ]ECG.
Kako je AC = CG, vai da je ]CAG = ]CGA. Ali
]CGA = ]GEC + ]ECG = 2]EAB,
pa je ]CGA = 2]CAB/3 i ]EAB = ]CAB/3. 
Jedan od razloga zaxto problem trisekcije ugla nije bio to-
liko popularan kod starogrqkih matematiqara lei verovatno i u
tome xto je gornju konstrukciju mogue lako izvesti u praksi, bez
obzira xto izbor taqke E nije mogue izvesti samo pomou neo-
znaqenog lenjira i xestara. Mehaniqki tip rexenja je sledei :
na lenjiru postaviti dve taqke na rastojanju 2AC, zatim pomerati
lenjir drei jednu oznaku na pravoj CD, a drugu na produetku
prave F C, sve dok lenjir ne proe kroz taqku A. Dakle, u praksi
je problem lako rexiv, iako se matematiqke taqke gledixta stari
Grci nisu bili zadovoljni mehaniqkim rexenjima. Kao xto je Pla-
ton rekao : ”Zar u postupanju na mehaniqki naqin nismo izgubili
najbolje od geometrije...” odnosno
”Duxa geomtrije je zanemarena i unixtena, jer se opet vraamo
u svet oseaja, umesto da se uzdignemo i promemo veqnim i ne-
materijalnim slikama misli...”

40
3.8 Pribline konstrukcije
Arhimed je pronaxao sliqan metod koji je takoe koristio
lenjir sa oznaqenom duinom, dok je nexto kasnije Apolonije iz
Perge (oko 262-190 p.n.e) pronaxao metod koji je za trisekciju
ugla koristio osobine hiperbole. Tokom istorije je pronaeno
jox dosta takvih metoda − u [7] delo Roberta Jatesa, gde je opi-
sano 15 mehaniqkih konstrukcija koje, pored xestara i neoznaqe-
nog lenjira, koriste i druga pomona sredstava.
Samo pomou xestara i lenjira je mogue dati pribline ko-
nstrukcije. U [10] delo ima Loja nalazi se pregled tridesetak
takvih konstrukcija. Ovde prenosimo jednu od njih, koju je prvi
put opisao Mark Stark, (Slika 3.4.) a koja ima neverovatno ve-
liku taqnost :
1. Neka je dat proizvoljan oxtar ugao sa temenom u O;
2. Konstruisati krunicu sa centrom u O koja seqe krake u
taqkama A i B;
3. Iz taqke A kao centra, konstruisati krunicu koja seqe du
AB u taqki D i prethodnu krunicu u taqki E, negde izmeu
1
4
i 12 rastojanja izmeu A i B;
4. Ako du DE prolazi kroz taqku O, onda je ]AOE = ]AOB/3;
5. Produiti du OA preko taqke O i oznaqiti taqku F na
pravoj OA tako da je OF = 3OA;
6. Konstruisati krunicu sa centrom u O i polupreqnikom OF .
Oznaqimo sa G onaj presek krunice i prabe kroz DE, koji
je blii taqki F ;
′
7. Produiti pravu kroz GO i nai presek E sa originalnom
′
kruniciom iz O. Tada je ugao ]AOE priblino jednak tre-
ini ugla ]AOB.

41
 Slika 3.4. Starkova konstrukcija

Prava prednost ove konstrukcije je xto se moe iterirati :

′
ako se proces ponovi od koraka 3 koristei AE kao polupreqnik,
tada se u nekoliko koraka moe dobiti ugao koji od treine ugla
]AOB odstupa za manje od 0.00000001◦ .

3.9 Dokaz nemogunosti rexenja

Dokazi da se tri klasiqna starogrqka problema ne mogu re-
xiti samo pomou xestara i lenjira su se pojavili tek u 19.
veku. Gaus je tvrdio da se ovi problemi ne mogu rexiti, ali je
prvi dokaz nemogunosti konstrukcije dao tek Pjer Loren Va-
ncel 18 1837 godine. U sluqaju dupliranja kocke, nemogunost ko-
18. P ierre Laurent W antzel (1814-1848) bio je Francuski matematiqar.
42
nstrukcije proizilazi iz qinjenice da se konsturkcije pomou
xestara i lenjira mogu predstaviti jednaqinama prvog i dru-
gog reda, dok dupliranje kocke zahteva nalaenje rexenja jedna-
qine treeg stepena. Sliqna je situacija sa problemom trisekcije
ugla, koju emo ilustrovati na primeru nemogunosti trisekcije
ugla od 60◦ .
Geometrijski problem trisekcije ugla se moe povezati sa alge-
brom − specifiqno, sa korenima polinoma treeg stepena− s obzi-
rom da je cos 3θ = 4 cos3 θ − 3 cos θ. Neka je, kao i obiqno, Q polje
racionalnih brojeva. Primetimo da su brojevi koji se mogu u je-
dnom koraku konstruisati iz polja Q nule polinoma drugog ste-
pena. Ugao π3 = 60◦ je konstruktibilan, ali njegova treina nije
konstruktibilna. Primetimo da je cos 60◦ = 12 . Ako bi se ovaj ugao
mogao podeliti na tri jednaka dela xestarom i lenjirom, tada
bi minimalni polinom za cos 20◦ u Q bio drugog stepena. Neka je
y = cos 20◦ . Iz trigonometrijskog identiteta
cos(3θ) = 4 cos3 θ − 3 cos θ
imamo da je
1
cos 60◦ = = 4y 3 − 3y.
2
Mnoenjem sa 2 dobijamo 8y 3 − 6y − 1 = 0, smenom x = 2y sledi
x3 − 3x − 1 = 0. Neka je p(x) = x3 − 3x − 1. Minimalni polinom za
x(samim tim i za cos 20◦ ) je faktor polinoma p(x). Ako bi polinom
p(x) imao racionalan koren, on bi morao da bude jednak +1 ili
−1, jer su najstariji i slobodan qlan jednaki ±1.
Meutim ni jedan od ovih brojeva nije koren polinoma p(x) pa
je on nerazloiv u polju Q i minimalni polinom za cos 20◦ je ste-
pena 3. Prema tome, ugao od 60◦ nije mogue podeliti na tri jed-
naka dela xestarom i lenjirom. U opxtem sluxaju vai sledea

Teorema : Ugao θ se moe podeliti na tri jednaka dela xestarom

i lenjirom ako i samo ako je polinom p(x) = 4x3 − 3x − cos θ razloiv
u ekstenziji polja Q(cos θ).

3.10 Morlijevi trouglovi

Kako je nemogue podeliti ugao na tri jednaka dela samo pomou
xestara i lenjira, veoma je vano spomenuti i jednu teoremu koja
govori o odnosu izmeu pravih koje dele uglove trouglova na tri
jednaka dela.

43
 Teorema, koju je 1899. godine otkrio ameriqki matematiqar
Frenk Morli, tvrdi sledee : neka je dat proizvoljni trougao i
podelimo svaki od unutraxnjih uglova na tri jednaka dela. Na-
zovimo trimetralama prave koje ugao dele na treine. Tada taqke
preseka parova trimetrala susednih uglova obrazuju jednakostra-
niqni trougao.
Ovaj rezultat je tada bio iznenaujui, da je uxao u matema-
tiqki folklor pod imenom Morlijevo qudo.

Slika 3.5. Morlijevi trouglovi

3.11 Nada naivnih nematematiqara

Stari grqki matematiqari mnogo su se bavili konstruktivnim
geometrijskim zadacima. Oni su mnoge probleme koje mi danas re-
xavamo algebarski rexavali qisto geometrijski, a pri konstru-
kciji su dozvoljavali sebi samo upotrebu lenjira i xestara. Po-
reklo ovog uslova je u tome xto su oni smatrali pravu i krug za
savrxene linije. Zato su ve u njihovo vreme bili uoqeni neki
konstruktivni zadaci koji se na taj naqin ne mogu rexiti. Neki
od tih zadataka su vremenom postali quveni, a jedan od njih je i
problem trisekcije ugla.
Meutim, ne samo mnogo quveni matematiqari, nego i mnogi
slabi poznavaoci matematike pokuxavali da ga rexe, ovi poslednji
qesto i zato xto su za rexenje raspisivane velike nagrade. Sada
se pak matematiqari ne bave vixe tim problemom. Njime se bave
jox neki put samo ljudi koji ne znaju matematiku, pa im se qini
da mogu nai rexenje i za ono xto je nerexivo.
Izvesti, meutim, trisekciju ugla drugim instrumentima, koji
crtaju druge sloenije algebarske krive linije, mogue je. Xe-
starom i lenjirom zadatak se, za proizvoljni ugao, moe rexiti
priblino, i to po elji velikom taqnoxu.

44
3.12 Upornost naivnih nematematiqara
Ovaj quveni problem, koji je od vajkada zanimao matematiqare,
zanimae i ubudue bar one koji ne znaju taqno u qemu se on
sastoji, ali znaju toliko da je to nexto od qega su se lomila
mnoga koplja, pa je ipak posao ostao nesvrxen. Prvi pojam o tom
problemu bar prividno je pristupaqan svakome, pa i onome koji
jedva ima prve, osnovne, geoemetrijske i raqunske pojmove. Pravi
smisao problema jasan je samo onima koju su dovoljno upueni u
pitanja matematiqke analize, a takvi se sigurno nee vixe njime
baviti.
U istoriji francuske Akademije nauka od 1775. godine nalazi
se zapisana odluka Akademije, da vixe nee ulaziti u ispitivanju
rexenja problema kvadratura kruga, trisekcije ugla i udvajanje
kocke, koja bi joj bila podneta ma od qije strane. U objavi, Aka-
demija odluqno poriqe da je u Akademiji rezervisana znatna suma
novca za nagradu srenom pronalazaqu rexenja od tih problema,
stoji od reqi do reqi ovo : ”Stalno se pronose glasovi da je
francuska vlada odredila veliku nagradu onome koji rexi jedno
od gornjih pitanja. Verujui u te lane vesti, masa ljudi lixenja
svakog matematiqkog znanja, odaje se takvim bespredmetnim poslo-
vima, zapuxtajui svoje prave poslove i svoje porodiqne briga.
Njihova upornost prelazi u ludilo, koje je u toliko tee za le-
qenje xto su pronalazaqi, koji nemaju pojma o pravom smislu pro-
blema, i koju su nesposobni da razumeju ni o qemu se radi, ubeeni
da ih je Provienje naroqito odredilo da trae i nau rexenje
problema i da oni za svoje uspehe u tome imaju da zahvale jednoj
vrsti inspiracije koja ne nailazi na prave nauqnike.”

3.13 Rexenje i razoqarenje maturanta Milutina

Milankovia
Prvo nauqno otkrie i veliko razoqarenje, naxeg velikog na-
uqnika svetskog glasa Milutina Milankovia bilo je upravo re-
xenje problema trisekcije ugla. Posle mature (juna 1896) a pre
odlaska na studije graevinske tehnike, oktobra meseca u Beq,
imao je dosta vremena. To vreme iskoristio je da poseti rod-
jake i prijatelje porodice Milankovi u Beogradu. Tom prili-
kom nabavio je i svesku ”Glas Srpske kraljevske akademije” koja
je te godine izaxla iz xtampe. U toj svesci ”Glasa” naxao je
opxirnu raspravu akademika Ljubomira Kleria pod naslovom

45
”Traktoriograf i konstruisanje Ludolfovog broja π i osnovice
e prirodnih logaritama”. U tom radu je bilo na korektan naqin
pokazano da se klasiqni problem rektifikacija (odnosno kvadra-
tura) kruga, istina samo upotrebom xestara i lenjira ne moe
rexiti, ali sa drugim instrumentima, njegovim traktoriografom
koji crta traktrise, transcedentne krive, to moe postii.
Milankovi kae u svojim Uspomenama : ”Ve sam taj naslov
me ivo zainteresovao, jer sam, i sa uskim znanjem srednjoxkolske
matematike, mogao da xvatim o qemu se u toj raspravi radi, tim
pre xto me je moj profesor Variak liqno obavestio o neqem xto
nije smatrao interesantnim za ostale moje drugove”. To obave-
xetenje se odnosilo na tri quvena stara problema. Bilo je ve
dokazano da se ni jedan od ovih problema ne moe rexiti samo
xestarom i lenjirom, tj. da se ne moe nikako svesti samo na crta-
nje pravih linija i krugova. Kleri je pokazao da se za problem
kvadratura kruga to moe postii crtanjem traktrise.
Na Milankovia je to uqinilo veliki utisak ; qak i samo upo-
znavanje sa jednim novim instrumentom, jer on do tada osim xe-
stara i lenjira druge nije poznavao. Stoga je sebi postavio za-
datak da na neki naqin rexi trisekciju ugla ”koja je lakxi pro-
blem” kako on kae. On je razmixljajui o tome u svojoj baxti
na drvenoj klupi nacrtao rexenje traenog problema. Meutim,
nesrea je bila u tome xto je taj problem ve bio rexen na isti
naqin, xto on, naravno nije znao. Milankovi je problem tri-
sekcija ugla rexio u istom onom smislu u kojem je Kleri rexio
problem kvadratura kruga − pomou krive koja se zove konhoida.

3.14 Nemogunosti lenjira i xestara

U elementarnoj geometriji ne postoji algoritam kojim bi se,
u opxtem sluqaju, moglo odrediti koji se konstruktivni zadatak
moe rexiti pomou lenjira i xestara, a koji ne. Odgovor na
ovo pitanje dobija se primenom analitiqke geometrije uz teoriju
algebarskih jednaqina. Analizirajui elementarne konstrukcije,
lako je uvideti da se svaki konstruktivni problem moe svesti
na odreivanje traenih taqaka, polazei od datih taqaka u fi-
guri. Svaka nova taqka u procesu konstrukcije dobija se u bilo
u preseku dve prave, bilo u preseku prave i kruga, ili u preseku
dva kruga. Prave u analitiqkoj geometriji predstavljaju se linea-
rnim jednaqinama oblika (1) ax + by + c = 0, a krugovi jednaqinama
drugog stepena oblika (2) x2 + y 2 + dx + ey + f = 0.

46
 Prema tome, pronalaenje koordinata novih taqaka svodi se na
rexavanje sistema od dve jednaqine, od kojih je svaka bilo tipa
(1), bilo tipa (2). Analitiqkim rexavanjem problema trisekcije
ugla dobija se (poznata) trigonometrijska jednaqina
α α
cos α = 4 cos3 − 3 cos ,
3 3
koja zamenom cos α = a i cos α3 = x prelazi u algebarsku jednaqinu
(3) 4x3 − 3x − a = 0.
Moe se pokazati da se ova kubna jednaqina (3) za proizvoljnu
vrednost a, tj. ugla α ne moe razloiti na sistem od dve jedna-
qine, tipa (1) i (2). To znaqi da nije mogue pomou xestara i
◦
lenjira podeliti ugao na tri jednaka dela. Kada je ugao α = 90 2n
gde je n = 1, 2, 3... jednaqina (3) se moe razloiti na jednaqine
tipa (1) i (2), tj. trisekcija se moe izvrxiti pomou xestara i
lenjira.
Godine su prolazile a da niko nije uspeo da rexi ove na oko
sasvim jednostavne probleme. Matematiqari su poqeli da pomi-
xljaju na to da se problem uopxte ne moe rexiti pa su se poja-
vili prvi dokazi takve tvrdnje. Trebalo je, meutim, da prou 22
veka da bi 1837. godine u jednom francuskom matematiqkom qaso-
pisu bio objavljan prvi matematiqki rigurozan dokaz da se svaki
ugao ne moe podeliti na tri dela, tvorac ovog dokaza je Pjer
Loren Vancel.
Matematiqari su, naravno, opseno proveravali Vancelov rad
i pronaxli mu samo jednu zamerku : dokaz je, primetili su, veoma
sloen i texko ga je prevesti na ”obiqan” jezik.
Ovaj problem je verovatno najmanje quven od sva tri problema
Antiqke Grqke. Problem trisekcije zadatog ugla je verovatno je-
dan sa najvixe pogrexnih dokaza xto je savrxeno normalno jer
je dokazano da je takva podela nemogua korixenjem lenjira i
xestara.

47
3.15 Rexenje trisekcije ugla korixenjem kvadra-
trise
Hipia iz Elise je bio meu prvima koji je pokuxao da rexi
ovaj problem. Kvadratrisa predstavlja skup taqaka (BF IH) koji
nastaje presekom dve linije koje se pomeraju, AE (polupreqnik
′ ′
kruga AB) i prave B C koja je paralelna pravoj BC i pomera se
u pravcu AD.

Slika 3.6. Kvadratrisa

Neka je ]EAD taj koji treba da bude podeljen na tri jednaka

dela. Neka je F taqka preseka strane AE i kvadratrise i neka je
JK = 13 F K. Konstruisati pravu parelenu AD koja prolazi kroz
K. Neka je presek ove prave i kvadratrise taqka I, tada je ugao
]GAD treina ugla ]EAD.

3.16 Mehaniqka rexenje trisekcije ugla

Jedan od razloga zaxto je ovaj problem bio manje privlaqan
antiqkim matematiqarima je taj xto je rexenje bilo jednostavno
pronaeno korixenjem mehaniqkim pomagala, pa samim tim nije
zadovoljavao znatieljnost koja proizilazi iz nemogunosti re-
xenja koja postoji kod prethodna dva problema. Arhimedovo re-
xenje moe se smatrati jednim od prvih mehaniqkih rexenje pro-
blema.

48
 Slika 3.7. Arhimedov dokaz

Neka je dat ugao AOB, ako se produi prava OA u oba pravca

i konstruixe polukrug sa centrom u O i polupreqnikom OA tako
da je C taqka preseka polukruga i produene prave OA. Lenjir se
obelei sa dvema taqkama E, D qiji je razmak jednak dui AO, tj.
polupreqniku. Lenjir se pomera tako da taqka E lei na pravoj
OA, taqka D je na polukrugu i lenjir prolazi kroz taqku B. Tada
je
DE = OA = OB = OD.
Kako su △OBD i △DOE jednakokraki, tada su ]DEO = ]DOE = α
i ]OBD = ]ODB = 2α.

Slika 3.8. Verzija Arhimedovog dokaza

Ovo se lako dokazuje korixenjem teoreme o spoljaxnjim uglo-

vima u trouglu gde znamo da je spoljaxnji ugao u trouglu jednak
zbiru dva nesusedna ugla. Tada je

]DEO + ]DOE = ]ODB

i tada je
]OBD = ]ODB = 2α

49
Isto tako je ]AOB = ]DEO + ]OBD tako je

]AOB = α + 2α = 3α.

emphspirala predstavlja jox jedan naqin da se ugao podeli

na tri jednaka dela, ali se sama spirala ne moe konstruisati
pomou lenjira i xestara. Sledea slika ilustruje tu trisekciju.

Slika 3.9. Arhimedova spirala i trisekcija ugla

Bitno je znati da je odnos razdaljina izmeu temena ugla i

bilo koje taqke na spirali i formiranih uglova uvek konstantna.
Iz ove proporcije trisekcija ugla svodi se na trisekciju dui od
temena ugla do R tj. do spirale. Ako se rezultirajue podeljene
dui rotiraju, tako da seku spiralu tada uglovi dobijeni na ovaj
naqin predstavljaju trisekciju polaznog ugla.
Kao i Arhimedes tako je i Nikomedes (280-210 pre Hrista)
koristi oznaqeni lenjir u svom dokazu. Nikomedes je poznat po
krivoj koju zovemo Nikomedesova konkoida koja slui kao osnova
trisekcije ugla. Datum njegovog rexenje je relativno lako utvrdi-
ti po Hitu jer se Nikomedes istakao po nepovoljnim kritikama
Erastotenovih dokaza o dupliranju kocke, a Apolonije je nazivao
svoje krive sestrama konkoida. Njegov dokaz je verovatno nastao
u periodu izmeu Eratostena i Apolonija. Po Paposu postojale
su razliqite verzije ove krive, ali ”prva” je korixena u trise-
kciji ugla. Nikomedes je napravio mehaniqku napravu da bi ko-
nstruisao ovu krivu.

50
 Slika 3.10.

Sprava (Slika 3.10.) se sastojala od tri lenjira, AB sa pro-

rezom paralelnim njegovoj duini, njemu upravnog F E sa fiksnom
klinom C i pokretnog P C sa vrhom P i prorezom sa C. Klin D
se slobodno kretao du proreza na lenjiru AB, a sliqno tome se
klin C se kretao po prorezu na lenjiru P C. Nikomedesov dokaz
trisekcije se moe ilustrovati sledeim dijagramom.

Slika 3.11. Nikomedesov dokaz

Neka je dat ]AOB. Konstruixe se prava BD paralelna pravoj

OA. Zatim se konstruixe BE upravna na OA. Taqka C je izabrana
tako da je F C = 2OB, i taqka C je sredina dui F C. Tada je
]AOC = ]BCO
i
]CBE = ]BEO
(uglovi sa paralelnim kracima),
|BG| = |F G| = |CG| = |OB|

51
jer je G sredina hipotenuze pravouglog trougla, pa prema tome
podjednako udaljena od njegovih temena.
Tada su △GBC i △BEO jednakokraki pa su i sledei uglovi
jednaki
]CBG = ]BCO
i
]BOG = ]BGO.
Po teoremi o spoljaxnjim uglovima trougla

]BGO = 2]BCO

i prema tome je
]BCO = 2]AOC,
xto pokazuje
]AOB = 3]AOC.

3.17 Rexenje korixenjem konusnih preseka

Apolonije je rexio problem trisekcije ugla koristei konusne
preseke konkretno hiperbole. Sliqno njemu i Papos predlae re-
xenja koja koriste hiperbolu, i njegov rad Kolekcija sadri di-
skusiju trisekcije ugla na visokom nivou. Obe diskusije obja-
xnjavaju kako su antiqki Grci poboljxali rexenje od mehaniqkog
do rexenja koje koristi konusne preseke. Hit u svojim odlomcima
o Paposu komentarixe o izvanrednosti dokaza koji je postojei
do danas i koji se odnosi na centar u direktrisu hiperbole.

Slika 3.12. Paposovo rexenje

Neka je data prava AC i taqka B tako da ako se formira △BAC

pretpostavimo da je
]BCA = 2]BAC.

52
 Neka se konstruixe upravna kroz B na AC sa presekom u D.
Neka je taqka E na dui DA takva da je DE = DC. Tada kako je
BE = BC, sledi da je

]BEC = ]BCE.

]BEC = ]BAE + ]EBA

(spoljaxnji ugao u trouglu jednak je zbiru dva nesusedna ugla), i
po pretpostavci
]BCA = 2]BAE
sledi
2]BAE = ]BAE + ]EBA
onda je jednostavno redukcijom

]BAE = ]ABE,

pa prema tome i
AR = BE.
Ako se AC podeli taqkom C tako da je

AG = 2GC

ili
1
CG = AC
3
i neka je F E = ED tada je
1
CD = CF
3
1 1
GD = (AC − CF ) = AF
3 3
Sada je
2 2 2 2 2
BD = BE − ED = BE − EF
Isto tako
2 2 2 2
DA · AF = AE − EF = BE − EF .
Pa prema tome
2
BD = DA · AF = 3AD · DG
Koristei gore navedene jednakosti
2 2 2
BD : AD · DG = 3 : 1 = 3AG : AG .

53
Otuda je D√na hiperboli gde je AG realna osa, a imaginarna osa
je jednaka 3AG.
d kruga sa centrom u O na tri je-
Ako elimo da podelimo AB
dnaka dela, tada se odredi tetiva AB i podeli taqkom C tako
da je AC = 2CB i√ konstruixe hiperbola kojoj je AC realna osa,
a prava jednaka 3AC konjugovana osa. Neka se hiperbola i luk
dodiruju u taqki P. Ako se povuku dui P A, P O, P B, tada je po
gornjem primeru

]P BA = 2]P AB
i dupli uglovi se odnose

]P OA = ]P OB
[
i prema tome prava OP deli AP B kao u na tri jednaka dela.

Slika 3.13. Trisekcija ugla korixenjem hiperbole

54
Literatura
[1] T.L. Hit, Istorija Grqke Matematike, Dover, Njujork, 1982.
[2] M. Stankovi, Osnovi geometrije, Prirodno matematiqki fa-
kultet, Nix, 2006.
[3] M. Zlatanovi, V. Stankovi, Elementarna geometrija, Pri-
rodno matemaqki fakultet, Nix
[4] B. Pavkovi, D. Veljan, Elementarna matematika 1 ,
Xkolska knjiga, Zagreb, 2004.
[5] M. Petrovi, Kvadratura kruga i trisekcija ugla pred Fra-
ncuskom akademijomnauka, Srpski knjievni glasnik, 1928.
[6] B. Qabi, Trisekcija ugla, Matematiqki magazin, Te-
nrag(Australia), 2001.
[7] R. Jates, Problem trisekcije ugla, Nacionalni matematiqki
magazin, 1941.
[8] Z. Luqni, Ogledi iz istorije analitiqke geometrije, Slu-
beni glasnik, Beograd, 2009.
[9] M. Radoji, Opxta matematika, Nauqna knjiga, Beograd,
1950.
[10] im Loj, Trisekcija ugla, Matematiqki magazin, 1942.

55