Fakultet za medije i komunikacije

Univerziteta Singidunum

SUSRET KULTURA U FILMU PONOĆNI EKSPRES

KOLOKVIJUMSKI RAD

Nikada do sada nisam pogledala film Ponoćni Ekspres (Midnight Express). I ako su
mi neki filmovi sa spiska bili poznati, nikada ih nisam gledala kroz prizmu kulturoloških
razlika ili stereotipa. Zato sam odabrala baš ovaj, meni nepoznat film, da ga odgledam i
donesem sud.

Ponoćni ekspres1 je film američko-britanske produkcije, snimljen 1978. godine, po

romanu inspirisanom istinitim događajima. Radnja filma se dešava u Turskoj, 1970.
godine, gde mladić po imenu Bili Hejes, boravi sa devojkom Suzan, i na povratku kući, za
Ameriku, pokušava da prokrijumčari 2 kg hašiša. Ubrzo, pri ulasku na avion biva uhapšen,
devojka odlazi za Ameriku, a on dospeva u turski pritvor, pa pri pokušaju bega i u turski
zatvor. Zatvor, kao i čuvari i inspektori u Turskoj su predstavljeni kao najgore mesto na
svetu. Posle užasnog (na trenutke bizarno-komičnog) saslušanja odlazi u ćeliju ruiniranog,
prljavog zatvora gde mu je hladno, pa te noći iz susedne ćelije krade ćebe. Kasnije te noći
dolazi glavni čuvar Hamid, nasilno ga izvlače iz kreveta i odvode u prostoriju gde biva
brutalno prebijan, mučen i silovan. Posle par dana se budi iz nesvesti i biva okružen
ljudima koji će ga pratiti kroz ceo film, amerikancem Džimijem, britancem Maksom i
1
Naslov filma je zatvorski izraz za pokušaj bega.
šveđaninom Erikom. Dolazi mu otac u dirljivu posetu, američki konzul i ubrzo otpočinje
suđenje. Otac mu obećava da će ga izvući iz zatvora po svaku cenu, advokat, Turčin Jesli
koga mu je Maks preporučio takođe je ubeđen u blagu kaznu, tako da Bili biva osuđen na
četiri godine zatvora. Advokat ih uverava da je to odlično, jer može biti i doživotno, otac
govori da će sve učiniti da izađe i ranije, a da on samo bude dobar, poslušan i da se ne
zamera, jer bi mu se mogli “poigravati” kaznom. Sledećih nekoliko godina, Bili se miri sa
kaznom, vreme provodi sa prijateljima i gleda da se nikome ne zameri. Džimi ga nagovara
da pobegnu tunelima ispod zatvora, ali Bili ostaje uveren da će brzo izaći i želi da na miru
odsluži svoju kaznu. Nekih dva meseca od isteka zatvorske kazne, veseo zbog brzog
odlaska kući, dobija posetu konzula koji mu govori da je sud preinačio kaznu i da može
može dobiti doživotnu. Sud preinačava odluku i Bili dobija 30 godina zatvora, tu vidimo
prvo “pucanje”, gde na brutalan način vređa sud nazivajući ih svinjama. Razočaran,
pokušava bekstvo, ali bivaju otkriveni, Džimija odvode i više se ne vraća, on pokušava da
ubije Refkija (turčina sa posebnim povlasticama u zatvoru, koji je otkrio moguće bekstvo) i
završava u najgorem mogućem mestu turkog zatvora, u mentalnoj ustanovi gde se i Maks
nalazi. Tu provodi neko vreme, u posetu mu dolazi devojka, doživljava još jedan mentalni
šok, ali mu dostavlja novac i pokušava da potkupi Hamdija da ga prebaci u bolnicu. Hamdi
ga odvodi u prostoriju gde ga tuče, pokušava da ga siluje, ali ga Bili gura i nesrećnim
slučajem ubija. Uzima mu uniformu i izlazi iz zatvora, odakle se prebacuje u Grčku, pa
kući u Ameriku.

Po završetku filma sam shvatila da je ovo jedno mučno i tužno ostvarenja, samom
činjenicom što je istinito. Film je crno-siv. Baš ničeg pozitivnog u njemu nisam videla. Sve
je tužno, crno i sivo… A Turci? Za Turke su me vezivali pojmovi kao: Puši kao turčin!;
Užasno je kao u turskom zatvoru!; Prolazi kao pored turskog groblja! Vremenom sam
naučila da su to stereotipi. O Turcima kao i o drugim narodima imamo stereotipe i
uvrežena mišljenja, a ovaj film ih je pun. Da krenemo iz početka.

„Stereotipi su univerzalni, koriste ih svi ljudi u procesuiranju informacija,

neizbežni su i često sasvim funkcionalni za efektivnu društvenu interakciju“ - učili smo na
predavanju.
 Stereotipi se obično definišu kao preterano uprošćene, često predrasudne koncepcije
stvarnosti, otporne na promene. Sama reč potiče iz grčkog i sastoji se od dve reči stereos,
što znači čvrsti, i typos, što znači model, oznaku, utisak. U početku se ta reč koristila za
jednu vrstu grafičkog umnožavanja, a u današnjem značenju prvi ju je upotrebio 1922. u
svojoj knjizi Public Opinion čuveni novinar i publicist Volter Lipman. 2 Iako su stereotipi,
po definiciji generalizacije, neizbežno neprecizni, oni su mešavina fantazije i realnosti.

Opis Turaka u filmu je ravan dečijoj predstavi crnog i belog, dobrog i lošeg u
bajkama. Od samog susreta na aerodromu, gde se izigravaju i smeju frizbiju iz Bilijeve
torbe, pa do poslednjeg “ludaka” u duševnoj bolnici, svi imaju jednu nit, plitkoumnosti,
neinteligencije, ničeg dobrog, nedostatak humanističke ojentacije. Pošto je u zatvoru bilo i
dece, i tu je bio razgovor između zapadnjačkih prijatelja, da ni njima ne treba verovati. Niti
jednog turskog pozitivnog lika, ni advokat, ni sudija, ni sapatnik u zatvoru.

Turski zatvor je prikazan kao strašna, prljava, oronula rupa, higijene nema, ćebadi,
posteljine, ničeg što bi bilo dostojno čoveka. Užasna scena mačke koja visi… toliko je loše
– loše da i ljubimce ubijaju.

Ovde je Turska prikazana i kao zemlja kojoj reč i pravosuđe ništa ne znače, bez
problema preinačuju presudu i biraju “strance”, posebno zapadnjake za primer.
Interesamtan mi je bio govor Bilija koji se pozivao na milosrđe, gde su ga tužioc i porota
gledali bez emocija, sudija se nevešto pravdao, ali “zli” Turci su to i ostali i osudili ga na
30 godina.

Čitajući o ovom filmu, pronašla sam i interesantne poglede samih Amerikanaca,

koji se slažu da je film, i pored istinitog događaja, nerealan. U knjizi Turkish
Reflections autorke Mary Lee Settle objavljene 1991. godine piše: "Turci koje sam videla u
filmovima Lawrence od Arabije i Ponoćni ekspres su poput karikatura iz crtaća kada ih
upoređujem s ljudima koje sam znala i među kojima sam živela tokom tri najsretnije
godine svoga života."3 Ili: Časopis When the Lights Go Down takođe je kritikovao film :
"Ovo je priča koja se mogla dogoditi u bilo kojoj državi sveta, ali ako je Billy Hayes

2
Predrag J. Marković , Transfer etničkih stereotipa – Balkan je negde drugde
3
Mary Lee Settle. 1991. Turkish Reflections. Prentice Hall Press. New York. ISBN 0-13-917675-6
namerno planirao biti uhvaćen kako bi komercijalno profitirao koje je mesto bolje od
turskog zatvora? Ko uopšte želi braniti Turke?"4

Za kraj bih navela jedno istraživanje koje se održalo 2020. godine, ovde kod nas u
Srbiji, gde smo na pitanje o Turcima i Turskoj izjavili:

Vrednosni stavovi i sudovi: Turci se kao etnička grupa najčešće određuju pridevima
sa negativnom konotacijom. Najfrekventnije negativne reakcije odnose se na higijenu.

Savremeni srpski stereotip oslikava Turčina kao brkatog, crnog trgovca koji nosi
turban, puši i pije čaj.5

Mnogo bolje nego iz filma.

Literatura:

Ivana R. Gligorijević, Istraživanje etnokulturnih stereotipa na primeru stimulansa:

Turci, Turčin… Zbornik radova filozofskog fakulteta, Beograd, 2020

Mary Lee Settle. 1991. Turkish Reflections. Prentice Hall Press. New

York. ISBN 0-13-917675-6

Pauline Kael. 1980. When the Lights Go Down. Hall Rinehart and Winston. New
York. ISBN 0-03-042511-5

Predrag J. Marković , Transfer etničkih stereotipa – Balkan je negde drugde

4
Pauline Kael. 1980. When the Lights Go Down. Hall Rinehart and Winston. New York. ISBN 0-03-042511-
5
5
Ivana R. Gligorijević, Istraživanje etnokulturnih stereotipa na primeru stimulansa: Turci, Turčin… Zbornik
radova filozofskog fakulteta, Beograd, 2020