Donato Carrisi - Ja sam ponor

DONATO CARRISI IO SONO L'ABISSO

Antoniju i Vitoriju, mojim sinovima, mojim najlepšim pričama.
Why I should pity man more than he pities me?
Zar da poštujem čoveka kad me on prezire?

Frankenštajn ili Moderni Prometej

Meri Šeli, 1818. godine

U kući je!
Frankenštajn – film iz 1931. godine, u režiji Džejmsa Vejla
7. jun
U samom vrhu natpisa nedostaje nekoliko slova, ostala su iskrivljena. Iako ima samo pet
godina i još ne ide u školu, prepoznaje slova G i H, i zna da kružić uvek odgovara slovu O,
koje je sada i znak čuđenja koji se ocrtava na njegovim usnama.
„Grand hotel“, čita Vera umesto njega, dok pokazuje na visoku zgradu kojoj se
približavaju i koja ih čeka, sva uspavana. Prozori deluju kao mnoštvo slepih očiju. Po
zidovima se ističu dugačke bore, brazde suvih suza. Natpisi i obojeni crteži, umesto da
stvaraju radost, doprinose tome da zgrada liči na starog poniženog džina. Ulazna vrata
izgledaju kao polomljena vrteška i preprečena su drvenim daskama. Sitno grmlje izniče iz
asfalta na otvorenom trgu, kao prsti kostura koji pokušavaju da izađu iz grobova.
Usred hora nevidljivih cvrčaka čuju se samo Verine klompe i zvuk dečakovih plastičnih
papučica. Dečak u plavim pantalonicama i majici na bretele u raskoraku je sa vremenom, ne
uspeva da drži korak. Nasuprot njemu, Vera deluje tako sigurno u klompama sa visokom
petom sa sjajnom pređicom, poletna kao flamingo.
Sunce je zaslepljujuće. Ali dečak ne može a da ne podigne pogled i da se divi ženi dok
hodaju zajedno, jedno pored drugog. Vera nosi naočare sa tamnim sočivima, kao mačka, tri
krupne narukvice joj klize na lakat dok pridržava kosu od slame koja se njemu mnogo
sviđa, ona sa roze trakom koja se okreće na sve strane i koju su ukrali u jednoj prodavnici
suvenira. On ju je zamolio da je stavi na glavu pre nego što su izašli iz kuće i ona mu je
udovoljila. Ispod šortsa i majice Vera nosi bikini sa zelenim i žutim cvetovima, poput onog
što ga nose filmske dive. Njena izuzetno plava i razbarušena kosa blista na jutarnjoj
svetlosti. Koža joj je glatka i mekana, sa sićušnim i ljupkim tamnim mladežima, koji se mogu
primetiti samo ako joj se priđe sasvim blizu.
Dečak je posmatra i rastužuje se. Ponekad mu se čini da ne zaslužuje tako lepu mamu. On
tako musav i nezgrapan, ona tako savršena.
„Hajde, skoro smo stigli“, podstiče ga Vera, pomalo ljutite.
Dečak je sav zadihan, hteo bi da je zamoli da malo uspore, ali to ne čini, zato što se plaši
da će mu ona ispustiti ruku i nastaviti sama. Taj fizički kontakt toliko je redak da mu skoro
ne izgleda istinito da se još uvek nije oslobodila njegovog znojavog stiska.
Ali danas je poseban dan.
Vera nosi preko ramena veliku torbu u koju je natrpala platna od frotira, zajedno sa
ručkom koji se sastoji od dva sendviča i dve flašice koka-kole. Oseća se miris mortadele i
zvuk flašica koje zveče.
Danas je njihova Velika avantura.
Govore o tome već nedeljama. Ona sama mu je to predložila i već to je bilo prilično čudno.
Dečak je mislio da će Vera zaboraviti na to, kao i svaki drugi put. Ipak, to se nije dogodilo.
Dala mu je obećanje i, kako se čini, održala reč.
Uopšte nije važno što mesto Velike avanture nije onakvo kako ga je zamišljao. Barem
nema nikakve „muve zunzare“, nametljivog udvarača, zajedno sa njima. Usput se uvek
okreću dok Vera prolazi, okružuju je sa njihovih hiljadu očiju i mrmljaju nerazumljivim i
dosadnim glasom, kao muve. Samo što izgleda da ona to ne primećuje. Neko povremeno
uspeva da je nasmeje i onda se događa da ga Vera pušta da uđe u njihov život a da ga ne
pita da li mu je to po volji. Ali danas je drugačije. Danas niko neće nasmejati njegovu majku
do te mere da zaboravi na svog dečaka.
 Danas je Vera samo njegova.
Sada je već shvatio da „zunzare“ ionako dolaze i odlaze, niko ne ostaje. Vera se ponekad
zamori od njih, ponekad se događa suprotno. Obično ne obraćaju pažnju na njega i njemu to
odgovara. Ali ga ponekad neko primeti i možda počne da mu izigrava oca, iako to nije, i
odlučuje da mu daje lekcije iz vaspitanja. Uspomena na poslednju lekciju je trag ispod
pazuha, vatreni poljubac jedne cigarete.
Dečak ne zna ko je njegov pravi tata. Nikada to nije pitao Veru. Verovatno jedan od
„zunzara“ u prolazu. Neki ružni i debeli tip, pre nego što je nestao, stavio je svoju gadost u
Verin stomak. A rezultat je on. Možda mu je zbog toga Vera zabranila da je zove mama. On
je tako zove samo u svojim mislima. Isto tako ne koriste ni reč „porodica“. Ali čak i Vera zna
da, ako doneseš dete na svet, moraš da mu objasniš neke stvari i da se kasnije uveriš da ih
je ono naučilo. Na primer, pre nekoliko nedelja su zajedno odgledali film i u njemu je bila
jedna takva „porodica“ koja organizuje izlet na more. Bio je tu i dečak kao on. Njegov tata
mu je poklonio masku za ronjenje i potrudio se da mu objasni kako da je koristi.
U tome se sastoji Velika avantura: Vera mu je obećala da će ga danas naučiti da pliva.
Nema kupaći. Ali kada je to saopštio Veri, pre nego što su izašli iz kuće, ona mu je
odgovorila: „Ni ne treba ti, obične gaće će ti biti odlične.“
Sada mu to više nije važno, u redu je i tako. Dok mu srce lupa hiljadu na sat, zajedno sa
njom probija se kroz žbunje i, gazeći po komadima maltera i polomljenom staklu, obilaze
oko Grand hotela, sve dok ne stignu pozadi.
„Šta sam ti rekla?“, kaže žena oduševljenim glasom, pokazujući na bazen ispred sebe u
obliku zrna pasulja.
Ne primećujući, dečak izvlači ruku iz majčine i ukoči se. Uprkos tome što ima samo pet
godina, već je naučio koliko može da bude bolno kada se previše uzdaš u svoju maštu.
Naročito kada je u pitanju neka Verina ideja. Ali je sada drugačije. Stvarnost je kamen u
grlu.
Voda je crna. Mali leteći insekti i poneki vilin konjic jure, ovlaš dodirujući površinu koja
deluje kao providna membrana.
„Onda, šta nije u redu?“, pita Vera, sva iznervirana.
„Ništa“, pokušava da se pretvara, ali zna da nije uverljiv.
„Hajde, reci šta je?“
Ali on baš ne uspeva da prikrije razočaranje.
„Možemo da se odmah vratimo kući“, preti Vera.
„Ne!“, požuruje da je zaustavi, plašeći se da je sve upropastio. „Ostajemo“, pokušava da je
ubedi molećivim glasom.
Vera se za trenutak zagleda u njega, podiže obrvu iza tamnih naočara. Onda gleda oko
sebe. „Da potražimo neko mesto da se sunčamo“, presuđuje, srećom, i izvlači frotir iz torbe.
Na kraju se smeštaju najednom proširenju, usred kruga razvaljenih ležaljki. Vera skida
sorts i majicu i pruža se na zemlju. „Nećeš da se skineš?“, pita ga. „Hajde“, navaljuje.
Dečak počinje sa pantalonicama i tek posle toga skida i majicu na bretele. Njegova majka
je sve vreme zagledana u njega, a on je zbunjen. Očekuje da Vera izvede jednu od svojih
uobičajenih šala ili da ga nazove debeljkom ili buckom. Ali se ovog puta to ne događa.
„Zašto se ne bućneš?“ predlaže mu.
On kreće ka bazenu, sav zanemeo.
 Videvši njegovu reakciju, Vera prasne u smeh. Ali je to dobar smeh, zato što zatim
pretražuje po torbi i kaže: „Ponela sam jedno iznenađenje za tebe…“
Iznenađenje? Iznenađenja njegove majke obično nisu zabavna. Kao onda kada mu je
rekla da izlazi da mu kupi poklon za rođendan i onda ga ostavila samog u kući tri dana.
Ali mu Vera pokazuje par mišića za plivanje.
„Stavićeš njih za početak“, objašnjava mu, dok već počinje da ih naduvava. „Tako ćeš brže
naučiti da plivaš.“
Ne može da veruje. Na kraju krajeva, Vera je ukrala nešto za njega dok su se zajedno
muvali po nekoj radnji ili samoposluzi. Obično su to cipele ili odeća. Sve ono što dečak ima,
uključujući i nešto malo igračaka, sve je ukradeno ili je nešto što je neko odbacio. Kada je
majka završila sa naduvavanjem mišića, pomaže mu da ih stavi na ruke. On sav srećan
posmatra narandžaste krofne oko svojih mišica. Sada samo mora da skupi hrabrost da uđe
u tu vodu…
„Sada si spreman“, podstiče ga ona.
Dečak prilazi, pun poverenja, ali onda zastaje na pola puta: ne vidi majčinu senku pored
sebe. Onda se okreće. Vera još uvek sedi na frotiru, pali cigaretu. „Ti ne dolaziš?“, pita je.
„Samo da završim ovu i dolazim“, obećava mu. „Počni bez mene.“
Dečak bi hteo da je sačeka. Ona to odmah shvata.
„Šta je… plašiš se?“
Dečaku se ne sviđa taj ton. Ali ga Vera često koristi. Ponekad se to događa u prisustvu
nekog od njenih „zunzara“ i na kraju se završava zajedničkim smejuljenjem.
„Ne plašim se“, tvrdi on, dok pokušava da se pokaže sigurnim, zato što ne želi da uništi
ovaj dan. Onda opet kreće ka bazenu. Kada stigne do ivice, ispruži nogu preko nje i umoči
palac u vodu koja deluje kao da je pihtija. Zna da ga Vera gleda, oseća njene oči uprte
posred njegovih lopatica. Zato ne želi da previše okleva. Odlučuje da sedne i da zagazi
najpre nogama do kolena. Vidi ih kako nestaju u toj tečnoj senci i hladno golicanje počinje
da mu se penje duž oznojenih leđa. Tako načet i nesiguran, počinje da duboko diše.
„Mišići će te održavati na površini vode“, uverava ga Vera sa svog mesta. „Pored toga, ja
te držim na oku.“
Dečak traži snagu da uđe u tu nepomičnu tečnost. Zna da nema mnogo vremena. Vreme
je saveznik straha, naučila ga je Vera onda kada ga je tresnula staklenom pepeljarom,
jednog dana kada je bila nesrećna i kada je mnogo popila. Jedna suvišna bojažljiva sekunda
i završio je sa velikom posekotinom iza levog uva.
„Ako to ne učiniš sam, ja ću te baciti u taj jebeni bazen“, kaže njegova majka promuklim
glasom, dok ispušta oblak dima cigarete.
Dečak zatvara oči, odlučuje da to uradi.
Isprva potone, ali ga onda nešto potiskuje naviše. Mišići ga srećom održavaju na površini
te crne čorbe. Ali se čini kao da se bazen probudio. Nije to prijatan osećaj. Onda odlučuje da
grčevito pokreće noge, više da pobegne odatle nego da pliva.
„Vidiš da nije teško“, prekoreva ga Vera. „Sada pokušaj da ideš malo okolo.“
Da ide okolo? Kako to misli? Pa on ne zna ni kako da promeni pravac. Ali ne želi da je
razočara. Zato se trudi, maše i rukama, pomera se ka središtu bare. To što je uspeo da
prevali taj kratak potez ispunjava ga ponosom. Ali to traje kratko. Čini mu se da je okrznuo
nešto ispod sebe. Kao da je osetio milovanje po članku na nozi. Naglo se okreće, želeći da se
oslobodi toga. Šta je to, nečija ruka? Ispušta kreštav urlik – kao neka „tetkica“, rekla bi Vera
– kada mu se noga zakačila za neko strano telo, koje za trenutak izranja pored njega, pa
onda ponovo tone u dubinu. To je suva i čvornovata grana. Čuje svoju majku kako se smeje
izdaleka. Ali onda mu pažnju privlači nešto drugo. Izuzetno blag dašak vetra koji ga pogađa
pravo u obraz. Ali odakle dolazi? Okreće se ka desnom mišiću za plivanje.
Nazire se rupica na narandžastoj plastici.
Ta beznačajna rupica dovoljna je da pobegne sav vazduh. Dok se mišić izduvava, oseća
kako mu ruka postaje teža. Hteo bi da odlučno zamahne i vrati se ka ivici bazena. Ali nema
vremena da reaguje, a već oseća isto i u drugoj ruci.
Počinje da ga napušta jedina podrška koja ga održava iznad ponora.
Koprca se, potpuno ubeđen da prljava voda želi da ga zadrži. Vrhom brade neprestano
zaranja u vodu, odvratni čorbuljak penje mu se do usana. Bazen ne želi da ga pusti da ode.
Njegova prva reakcija je da obavesti Veru o onome što mu se događa. Uspeva da podigne
glavu u njenom pravcu i pokušava da je dozove, skoro da je u stanju da sasvim izgovori
njeno ime. Scena koju vidi traje nekoliko trenutaka, i uznemiruje ga.
Vera je pokupila frotir sa zemlje i stavlja ga u veliku torbu.
Obuzima ga strah. Koči se i završava pod vodom. Jedva izranja. Batrga se. Opet gleda.
Vera je navukla slamnati šešir i naočare u mačjem stilu i udaljava se okrenuta leđima,
bokovi joj se njišu dok mirno hoda na klompama sa svetlucavom pređicom. Njegovo dečje
srce govori mu da se to ne događa stvarno. Pokušava da vrišti, da je pozove. Ali zbog toga
samo proguta još gorke vode i gubi dah. Batrga se, propada. Zabacuje glavu unazad, da je
potraži pogledom. Ne vidi je. Otišla je. Nije tu.
Njegova majka više nije tu!
Mišići su sada mlitavi crvuljci. On plače i pravi krugove rukama. Iz ponora počinju da se
pojavljuju otpaci. Okružuju ga. Plastične boce i konzerve, poneki zarđali kanister, kese sa
smećem. U očajničkom pokušaju da se spase, čak nastoji da se uhvati za te otpatke, ali
uzalud. Čuje svoje prigušene jauke, dok mu tople suze teku niz vlažno lice. U stomaku mu
eksplodira užas zajedno sa strahom. Ivica bazena je blizu, a ipak tako daleko. I dalje je pod
vodom, ali opet uspeva da ispliva na površinu. Koliko će to da traje? Naredni udah mogao bi
da mu bude poslednji, zna to. Rita se, ne želi da se pomiri sa sudbinom. Koprca se kao riba u
ogromnoj sudoperi koja pokušava da se otrgne iz vrtloga smeća. Ivica je blizu. Ali ne
dovoljno.
Ne dovoljno!
Oseća da ga snaga napušta. Oseća da mu noge popuštaju, ukočene grčevima. Ruke već
nisu upotrebljive, skoro da ih više ne oseća. Debeljko se davi, debeljko tone, ponavlja u sebi,
rugajući se samom sebi istim nemilosrdnim glasićem koji je Vera mnogo puta koristila da
ga bočne.
Ali baš u tom trenutku otkriva nešto neočekivano. Neku tajnu ućutkanu u sebi ko zna
koliko dugo vremena, možda oduvek, sakrivenu ispod naslaga masti.
Neku nepoznatu silu.
Ruke za koje je verovao da su nepokretne pružaju se same od sebe i snažno šamaraju
površinu vode, noge i ruke oživljavaju i ulivaju mu odlučujuću snagu. Ne zna odakle potiče
taj instinkt. To je kao da je neko drugi preuzeo kontrolu nad njegovim nespretnim telom.
Glava mu izranja i on može da povrati dah. Pluća mu se ispunjavaju vazduhom koji znači
život. Još jedan zamah. Pa još jedan. Sve dok se ne sudari sa klizavim zidom od armiranog
betona, za koji se hvata mahnito, kako zna i ume. Ostaje tako, drhteći. Potpuno pobeleli
prsti grčevito se hvataju za pločice bazena. Pretresaju ga grčevi kojima ne uspeva da vlada.
Prolaze sekunde, a zatim i minuti.
Oko njega se čuje samo ravnodušni poj cvrčaka.
Dok se sve vreme hvata za ivicu bazena, oprezno prilazi malim zarđalim stepenicama
kojima nedostaje nekoliko prečaga. Uspinje se svom snagom i izlazi iz te tamne bare. Toplo
je, ali on oseća hladnoću. Mokraća mu teče između nogu, a da on to ni ne primećuje. U
ušima odjekuju samo pomamni otkucaji srca.
„Mama…“ doziva prvi put prigušenim glasom. „Mama…“ ponavlja kroz jecaje, ne hajući
što će ga ona prekoriti zbog toga.
Ne zna šta da radi, ne zna kuda da ode. Samo dve stvari su sigurne.
Njegova majka ga je ostavila samog. I on sada zna da pliva.
 1

Najmirnije mesto na planeti.

Čovek koji čisti je to pročitao u novinama koje je neko ostavio na sedištu u autobusu pre
mnogo vremena.
Naslov se odnosio na jezero Komo.
Članak je u stvari govorio o kućama, ne o osobama. Prazne kuće, odlična prilika za
ulaganje. Barem je on to tako shvatio. Nije bio mnogo dobar u čitanju i često mu je izmicao
smisao rečenica. Ali ipak su ga veoma dirnule te reči i odlučio je da ih protumači kao neki
znak.
Razmišljao je o tome i tog jutra u kasno proleće, dok je počinjao sa prikupljanjem
otpadaka u četvrti malih kuća okruženih zelenilom.
Brojčanik kvarcnog sata kojem je poverio zadatak da otkucava vreme njegovog života
pokazivao je tačno deset do pet. Još je bio mrak. Jezero se naziralo na horizontu kao
dugačka grafitna linija, crna i srebrnasta. Na krivudavoj uličici koja se pela uz brdo nije bilo
žive duše. Naravno, osim njega. Za volanom malog plavo-zelenog kamiona firme pod
gradskom upravom, sa staklom spuštenim tek toliko da može da uđe svež vazduh i da mu
ne pokvari urednu frizuru sa razdeljkom sa strane njegove crvenkastosmeđe kose.
Čovek koji čisti je posmatrao kuće, zamišljajući skriveni mir koji u njima vlada, san
njihovih stanovnika koji će još nekoliko sati biti očuvan toplinom pokrivača. Mlade parove,
one sa decom, starije bračne parove. Sve njih u svojim krevetima. Zatim su tu bili oni koji iz
raznih razloga nisu imali porodicu. Udovci, razvedeni, ili žene i muškarci koji tokom života
nisu pronašli nekog da bude sa njima. Usamljene osobe. Mnogi od njih su umirali a nisu
imali rođake, eto zašto je bilo toliko nenastanjenih kuća.
„Najmirnije mesto na planeti“, zapevuši tihim glasom. Ali je bilo i najusamljenije, iako to
niko nije rekao. A upravo iz tog razloga je čovek koji čisti pre deset godina odlučio da se
preseli baš tu. I usred svih tih samoća sada je tu bila i njegova.
Parkira se na ulici, ugasi motor. Vodeći računa da ne pokvari frizuru, navuče kapicu sa
obodom na kojem je bio utisnut logo firme gradske službe. Siđe i ostade nepomičan, tiho
zatvorivši vrata, i odmah ga obuzme zaštitnički mir, kao da mu je neko stavio topli pokrivač
preko ramena. Skide naočare sa poniklovanim okvirima, očisti stakla krajem marame koju
je nosio preko tamnozelene uniforme, pa ih onda ponovo stavi da pogleda okolo. Nedaleko
odatle je poneki prozor počeo da biva osvetljen, prvi predznaci skore poplave: ubrzo će
ludilo ponovo zahvatiti svet.
Ali još ne. Za trenutak je on još uvek bio neosporni gospodar svemira.
Preostalo mu je diskretno bogatstvo od dva ili tri minuta pre nego što započne smenu.
Odluči da ga iskoristi tako što neće previše remetiti to stanje predivne ukočenosti. Bili su to
obični gestovi koji u to doba dana poprimaju drugačije, prijatnije značenje. Kao kada
pucketa prstima i čuje taj slabašni zvuk koji će u haosu nestati i postati još slabiji. Ipak,
jedna mu se stvar sviđala više od bilo koje druge: to što diše. Udahne i izdahne punim
plućima. Bilo je to jedno od onih malih životnih zadovoljstava, mnogi su zaboravljali na
njega ili mu nisu poklanjali pažnju. Čovek koji čisti je, naprotiv, naučio da ga ceni sa samo
pet godina, dok je jedan smrdljivi bazen pokušavao da ga proguta.
Jutarnji vazduh je apsolutno bio nešto najbolje. Zbog toga je uvek pokušavao da dobije
prvu smenu. Pored toga što nije morao da dolazi u dodir sa kolegama, među prednostima je
bila i mogućnost da uživa u ekskluzivnom miru. Tako intimna privilegija nije mogla da se
podeli sa nekim. Čovek koji čisti bio je ćutljiv. I kada je razmišljao, njegova rezonovanja su
bila duga razmišljanja, protok nemih slika kroz glavu, suočenih sa skoro elementarnim
osećajima.
Međutim, primetio je da je zbog njegove zatvorenosti drugim ljudima neprijatno.
Nije želeo da nervira druge svojim prisustvom. Niko ne voli da bude pored nekog ko
nikad ne progovara ni reč, ko ne puši, ne pije alkohol, nije zainteresovan za razgovore o
sportu ili o ženama i nema ni ženu i decu na koje bi se žalio. Čoveka koji nema prijatelja,
rekao bi neko. Čoveka kojem ništa od toga ne treba, odgovorio bi on, kada bi mogao da na
pravi način artikuliše ideju o sebi. Zato što, kada bi razmišljao o sebi, čovek koji čisti nije
imao definiciju.
Čišćenje je nešto što ga najbolje prikazuje.
Bio je svestan da obični ljudi imaju negativnu percepciju njegovog posla. Shvatali su da
neko mora da se bavi njihovim otpacima, ali su isto tako prećutno sažaljevali onog ko je za
to zadužen. Kao da je to jedna vrsta prisile ili osude. Ali to njemu nije teško padalo. Nisu mu
smetali gadni mirisi, ni to što mora da stavlja ruke na ono što je drugima odvratno. Neko je
ipak morao da se prihvati tog nezahvalnog zadatka, bio je to neosporan zakon života.
Ta služba se u Komu i u zoni jezera odvijala diskretno. Bila je to neka vrsta igre prestiža.
Svake noći, sve do izlaska sunca, čitava vojska radnika iz gradske službe bila je zadužena da
očisti grad pre nego što se njegovi stanovnici probude.
Tri puta nedeljno, pre pranja ulica, mali plavo-zeleni kamioni prolazili su od kuće do kuće
i sakupljali kese sa smećem koje je svaki građanin prethodne večeri vredno odlagao na
trotoaru. Hermetički zatvorene i različitih boja, zavisno od sadržaja koji je u njih odložen,
korišćene su za diferencirano sakupljanje uz poštovanje preciznog kalendara.
Bio je četvrtak i na redu su bili otpaci organskog porekla.
Kvarcni sat čoveka koji čisti ispusti kratak elektronski signal: tačno pet sati. Mogao je da
započne smenu. Uze par zaštitnih rukavica iz kamiona, navuče ih. Onda se, u trenutku u
kojem se zora pojavljivala sa milion iskri po površini jezera u daljini, uputi duž puste ulice i
poče da skuplja kese ispred kapija kuća. Kada bi ih prikupio dovoljno, vraćao se nazad i
bacao ih jednu po jednu sa proverenom preciznošću u veliki kontejner na vozilu. Ne praveći
nikakvu buku, bio je vrlo pažljiv. Onda ih je gnječio odgovarajućim štapom.
Rasporedili su ga u tu četvrt pre šest nedelja i, prateći redosled rada po smenama,
narednog dana je trebalo da promeni zonu. Bilo mu je pomalo žao zbog toga, navikao je da
odlazi tu. Sada će morati da negde drugde ponovo stvara svoje male navike.
Na primer, tokom tih šest nedelja, svaki put kada je dolazio pred kućni broj 23, zastajao
je da gleda kućicu sagrađenu početkom dvadesetog veka, sa neobičnim trorogim
prozorima, sa krovom u obliku piramide i okruženu gvozdenom ogradom. Nalazila se na
sredini puta između crkve i malog zamka. Čipkaste zavese su bile navučene, ali se kroz sims
na kojem se nalazila saksija sa hortenzijom nazirao veliki jastuk na kojem se, šćućureno u
krugu, nalazilo pet mačaka. Jedna srebrnasta, jedna crno-bela, jedna sa lepom riđom
dlakom i dve tigraste.
 Opraštajući se poslednji put sa tom posebnom kućom, čovek koji čisti jednim prstom
namesti naočare koje su mu skliznule niz nos, zatim pokupi malu kesu sa organskim
otpacima stavljenu pored kapije.
Bila je teška jedva par kila.
Komo je bio najmirniji i najusamljeniji grad na svetu. I usred sve te samoće, pored
njegove bila je tu i ona koja je pripadala osobi koja je stanovala u toj kući.
Vrati se prema kamionu, ali umesto da baci kesu na gomilu zajedno sa ostalim, otvori
vrata i zavuče je ispod sedišta vozača.
Onda se pope u kabinu, upali motor i nastavi sa obilaskom.
 2

Oko tri sata jednog sunčanog ali svežeg popodneva, jedan od mnogih zaposlenih, u civilnom
odelu na sebi, izlazio je iz skladišta firme pod gradskom upravom i krenuo da se vrati kući.
Tako se čovek koji čisti pojavljivao: skinuo bi uniformu i oblačio odeću koju je kupovao u
jednom hipermarketu, birajući manje upadljive komade. Posebno je bio naklonjen
neutralnim bojama. Obično su to bile svetle farmerke i tamne cipele na pertlanje, tamnosivi
džemperić i svetloplava ili bela košulja, kao i svetlosiva jakna od poliestera, sa kapuljačom
koja je mogla da se izvuče iz okovratnika kada pada kiša.
Toga dana je nosio torbu sa crnim kaišem.
Promenio je najmanje četiri autobusa da stigne u četvrt na periferiji u kojoj je stanovao,
mada mu je za to bio dovoljan samo jedan. Nije bilo posebnog razloga za to, jednostavno je
smatrao da je tako mudro.
Izađe na uobičajenoj stanici i, hodajući spuštene glave i sa rukama u džepovima, uputi se
preko trga koji je služio kao dvorište za čitav konglomerat velikih zgrada. Dok mu je torba
ritmički odskakivala o bok pri svakom koraku, prođe kroz mnoštvo dečaka koji su jurili za
loptom na improvizovanim igralištima, podeljenim nesigurnim linijama iscrtanim kredom
na asfaltu.
Na obližnjim zidićima sedele su žene, pušile su i raspravljale se među sobom ili preko
mobilnih telefona na nerazumljivim jezicima, neke ljuljajući dečja kolica, druge preterano
gestikulirajući. Muškarci, izdvojeni po strani, ćaskali su naizgled smirenije i skoro svi sa
flašom piva u ruci. U pozadini se čula mešavina ritmova i muzike sa zvučnika parkiranih
automobila sa spuštenim staklima na prozorima. Usred te bučne i upadljive gomile ljudi,
čovek koji čisti bio je tuđinac. Bio je stranac i sigurno je upadao u oči. Ali ga niko nije
pozdravljao, niko ga nije udostojio nijednog pogleda. Ipak je morao da vodi računa da ne
prolazi blizu njih, ali je s vremenom shvatio da zapravo nema nikakve opasnosti u tom
smislu: njegovo prisustvo prolazilo je neprimećeno, kao što niko ne primećuje bubašvabu
na plesnom podijumu. Neko vreme je patio zbog toga, ali se zatim predomislio. Koliko je
ljudi imalo takvu moć? Po tome se razlikovao od običnih smrtnika.
Ja sam nevidljiv, govorio je sebi.
Uvuče se u jedno od predvorja velikog stambenog naselja. Na krovu se uzdizao rezervoar
za vodu. Uđe u jedini lift koji je bio u funkciji, da dođe do sedmog sprata. Njegov stan bio je
poslednji u dnu uskog i mračnog hodnika. Da bi se ušlo u njega, trebalo je otključati tri
sigurnosne brave, koje je postavio istog dana kada se tu preselio. Pretrese po džepu jakne i
izvuče mali metalni privezak za koji je bio prikačen svežanj ključeva i poče da okreće ključ.
Pređe preko praga i onda ponovo blindira svet iza svojih leđa uz osećaj olakšanja.
Prostor koji mu je bio na raspolaganju sastojao se od jedva dve sobice i skučenog
kupatila. Prva soba je služila kao dnevni boravak i čajna kuhinja, bio je tu i kauč koji je
svako veće postajao krevet za spavanje. Druga soba se nalazila iza zelenih vrata sa tri
ukrasna kvadrata i kvakom od poliranog mesinga.
Zelena vrata bila su zaključana.
 Leđima još uvek naslonjen na ulazna vrata, čovek koji čisti sačeka. Galama sa trga preko
puta postajala je sve prigušenija, uz zvuk uključenih televizora, svađa po stanovima i plača
novorođenčadi. Ali nakon nekoliko sekundi na njegovoj glavi se stvoriše blagotvorne
slušalice i svi ti zvukovi nestadoše.
Kroz prozor je curila prigušena svetlost, zbog neprozirne plastike kojom je prekrio
stakla. Nije ga interesovala panorama sazdana od betonskih zgrada, a naročito nije
podnosio pomisao da bi komšije mogle da ga uhode. Kada su mu se oči privikle na
prigušeno osvetljenje, pregleda okolinu, da proveri da li je imao neku neočekivanu posetu.
Samo neko ko je u stanju da prođe kroz zidove mogao je da uđe i izađe odatle bez ključeva,
pa ipak ga je nešto teralo da proveri. Nije imao ništa vredno. Nije imao kompjuter, ni
televizor. Pošto nije imao nikoga ko bi mogao da ga zove, nije mu bio potreban ni mobilni
telefon. Što se tiče novca, firma mu je uplaćivala platu na tekući račun u pošti, odakle je
podizao samo ono što mu je bilo strogo neophodno. Ali ipak ga je mučila pomisao da bi
neko nepoznat mogao da povredi ili, što je još gore, da uprlja njegov privatni prostor.
Međutim, sve je bilo onako kako je ostavio kada je otišao na posao vrlo rano tog jutra. Svaka
stvar stajala je tačno na svom mestu.
Naročito sto na sredini sobe. Ispod stolnjaka sa cvetićima bili su sakriveni neki predmeti.
Čovek koji čisti izuje cipele, oslanjajući se na pete, i ostavi ih uparene pored praga. Tek
onda se uputi u jedinu prostoriju koju je koristio. Skide torbu sa ramena, okači je o kuku na
zidu i nastavi ka malom dvokrilnom ormanu. Otvori levo krilo i tu ostavi preostalu odeću,
slažući je na police i vešalice pored ostale garderobe koju je tu držao. Pošto je ostao samo u
svetloplavim slip gaćicama i belim čarapama na sebi, zadrža se nekoliko sekundi
posmatrajući čitavu svoju figuru u odrazu ogledala sa unutrašnje strane ormana. Ćosav i
debeljuškaste građe, preširokih bokova, sa beličastim tenom posutim sitnim mladežima,
naočarima za vid i riđom, vrlo uredno začešljanom kosom.
Zašto se ne bućneš?
Odmahnu glavom i zatvori krilo ormana, da otera tu pomisao. Uze dugačku kecelju od
tamne plastike i navuče je preko glave. Onda se vrati do crne torbe. Bez žurbe povuče
rajsferšlus, zavuče ruku u to mekano udubljenje, odakle izvuče kesu sa organskim otpacima
koje je tog jutra pokupio ispred kuće sa brojem 23. Držeći je za ivicu, odnese je ka stolu.
Onda slobodnom rukom savi stolnjak sa cvetićima i otkri ono što je bilo sakriveno ispod
njega.
Brižljivo raspoređeno po površini stola, polazeći sleva nadesno, bilo je poređano sedam
otvorenih kutijica sa hranom za mačke i tri kartona hrskavih biskvita, četiri polomljene
bočice sa tečnošću protiv glista za mačke, tegla sa kremom protiv bora kojoj je istekao rok i
od koje je ostao samo požuteli talog, tuba pomade protiv celulita isceđena do kraja,
pakovanje kojem je nedostajalo osam pilula za mršavljenje, par hulahopki sa rasparanim
šavovima, desetak traka za depilaciju prekrivenih tamnim maljama, bočica tinkture za kosu
platinastoplavog tonaliteta tri četvrtine iskorišćena, četkica za zube roze boje, sa
istrošenim čekinjama, devetnaest zgužvanih paklica cigareta vog sa ukusom mente,
istrošeni tamnozeleni upaljač marke bic, tri prazne boce votke lošeg kvaliteta, dve plastične
flaše tonika u porodičnom pakovanju, stari lekarski recept za anksiolitik lorazepam od 20
miligrama u kapima, koje treba uzimati tri puta dnevno, iskorišćena kartica za dopunu
kredita na telefonu, tračerski časopisi, svežanj fiskalnih računa koje je on spojio spajalicom.
Na kraju kutijica sa šibicama sa reklamom za neki plesni bar.
 Blue.
Čovek koji čisti osmotri to malo blago od otpadaka sakupljenih u poslednjih šest nedelja,
koje potiče iz male vile sa brojem 23. Sa velikom pažnjom je odabrao te predmete,
odstranjujući ostalo, vodeći se onim što je naučio tokom godina.
Smeće neke osobe priča pravu priču o njoj. Zato što smeće ne laže, za razliku od ljudi.
Mnogo toga može da se sazna na osnovu onoga što ljudi bacaju. I na kraju krajeva, to je i
bio njegov način da održava odnose sa ostalim ljudskim bićima. Ali ne sa svima.
Interesovali su ga jedino njemu slični.
Usamljene osobe.
Ispod stola se nalazio svetloplavi lavor. Uze ga i stavi na površinu stola koja je namerno
ostavljena slobodna. U unutrašnjost posude stavi kesu sa organskim otpacima. Otvori
kovčežić, obrisa oznojene dlanove o kecelju, pa onda navuče gumene rukavice. Zatim uze
makaze.
Nakon što je izrezao tanak gornji sloj kese, izvrnu je da isprazni sadržaj.
Nije tu bilo nikakvog iznenađenja: ostaci obroka koje je poslednjih dana jela jedina
stanarka kuće sa brojem 23 potvrđivali su njene skromne navike. Čovek koji čisti poče da
vrhovima prstiju u gumenim rukavicama pažljivo odvaja ostatke, da ih detaljnije pregleda.
Ti skromni ostaci hrane, svedeni na vrlo skroman kvalitet, navodili su na to da se može lako
naslutiti da žena ne raspolaže velikim sredstvima. Uostalom, to su potvrđivali odsečci
fiskalnih računa koje je pronašao. Ipak, kada se bolje pogleda, bilo je tu i nečeg više.
Priča sakrivena u nijansama, stoga skoro nevidljiva za neiskusno oko.
Čovek koji čisti bio je dobar u razumevanju tog skrivenog značenja, u tome se krio njegov
pravi talenat. Skup ostataka koje je imao pred sobom u tom trenutku omogućavao je da se
sastavi slika osobe koja više voli da nahrani svoje mačke nego sebe. Alkohol i pušenje nisu
bili poroci, već način da omami tugu. A opsednutost fizičkim izgledom otkrivala je očajnički
pokušaj da poboljša svoj život pre nego što bude previše kasno. Ali jedini način da pobegne
od sopstvene nesreće bio je da zavidi sreći drugih, koja je na nemilosrdan način prikazana
na fotografijama nekih tračerskih časopisa.
Ipak, pored spekulacija, čoveka koji čisti tog je dana zapazio jedan značajan aspekt: u
organskim otpacima nalazio se dokaz da tokom šest nedelja stanarka kuće sa brojem 23
nije imala goste na ručku ili večeri i niko nije dolazio kod nje ni na popodnevni čaj ili na
kafu. U tim usamljeničkim obrocima čučalo je osećanje napuštenosti kojim je ta žena
odisala. A kada joj nežnost koju je ispoljavala prema svojim mačkama više nije bila
dovoljna, verovatno je tražila malo ljudske topline u slučajnim poznanstvima, koja se
obično sklapaju u trećerazrednim lokalima.
Kao što je Blue.
Čovek koji čisti skide rukavice, zatim uze iz kovčežića svesku sa linijama u kojoj se
između stranica nalazila jedna olovka. Prelista je na brzinu. Po danima je beležio sve ono
što bi pronašao među ženinim smećem. Neko bi rekao da nije lepo petljati se u tuđe stvari.
Neko bi ga definisao kao radoznalog.
Ti si jedno prokleto malo njuškalo!
On bi uzvratio da to nije tačno, zato što se upravo na taj način prikupljaju izvori za
reciklažu, njihovim stavljanjem u produktivni ciklus. Staklo, gvožđe, čelik, mogli su da imaju
drugi život. I to što on radi na neki način je doprinosilo tom časnom krugu.
To što on izvlači iz smeća mnogo je dragocenije.
 Savesno dopuni poslednji spisak, svestan da je ipak postigao cilj. Kada zatvori svesku,
oseti zadovoljstvo zbog odlično obavljenog posla. Ubrzo će opet pakovati u kese organske
otpatke, da bi ih zatim odbacio. Ali je mogao da se reši ostalog: sada je iz tih otpadaka
procurela prava priča o stanarki iz broja 23. Ona koju verovatno niko drugi nije znao. I koja
nikom drugom možda i nije bila važna. Ali se on smatrao čuvarem intime drugog ljudskog
bića. Zbog toga je ta žena mogla da bude mirna: njene tajne bile su na sigurnom i biće
sigurno iskorišćene u svrhu dobra.
Upravo se spremao da odloži svesku, kada mu pažnju privuče nešto što je blistalo usred
kašaste materije koja je ostala u lavoru. Naže se i vrhom olovke poče da kopa, sve dok ne
iskrsnu neki neobičan obojeni predmet koji mu je ranije promakao. Uze ga sa dva prsta,
očisti ga krajem kecelje, zatim ga prinese skoro do nosa da ga bolje osmotri.
Polomljeni nokat sa crvenim lakom.
Ostade zagledan u njega, potpuno očaran, začuđen. Bilo je to nešto mnogo više od
običnog otpatka. Bio je to deo nje.
Relikvija.
Pažljivo ga stavi na sto. Ispuštao je iz sebe neko neobično zračenje, neki duboki signal
koji on nije mogao jasno da razazna. Oseti izvesno uzbuđenje. Taj polomljeni nokat bio je
prvi pravi kontakt sa odabranom.
Čovek koji čisti se okrenu prema zelenim vratima. Opet se osećao spremnim da pređe
preko tog praga.
Došao je trenutak da se obrati Mikiju.
 3

Blue je bila masivna zgrada od armiranog betona sagrađena usred ničega.

U devet i petnaest uveče Miki se doveze na parking. U tom trenutku se moglo izbrojati
jedva osam parkiranih vozila na šljunkovitoj čistini ispred ulaza. Bio je tu i jedan stari
minibus, zato što su mnogi dolazili ovde koristeći to vozilo. Tabla je bila sastavljena od
neonskih svetala oblikovanih tako da formiraju natpis DANCING BLUE, ali neka slova nisu
svetlela i mogla su samo da se nazru. Stakla na lokalu bila su obojena u plavo, ali su se kroz
pukotine od oljuštenog laka nazirala stroboskopska svetla u sali.
Miki ugasi motor svog fjorina, ali je nekoliko trenutaka odugovlačio da izađe iz vozila.
Tokom godina je naučio da bude strpljiv. Vežbanje strpljenja bilo je značajno da se stekne
savršena kontrola. Bio je to deo pravila koja je nametnuo samom sebi, i bio je dobar u
osmatranju. A to je bilo od suštinske važnosti.
Iz unutrašnjosti lokala dopiralo je neko prigušeno dobovanje, koje je poticalo od svirke
basova. U njegovoj glavi je taj zvuk postajao molitveni hor. Ti glasovi su se molili za njega.
Znali su da on stiže.
Svaki detalj mora da bude brižljivo procenjen, bez žurbe, ponavljao je sebi da obuzda
nagon koji ga je pritiskao u stomaku. Zato, tek pošto je bio siguran da ga neće sačekati
nikakvo iznenađenje, izađe iz automobila i uputi se ka ulazu.
Na sebi je imao crni kožni sako i pantalone u boji. Svetlu košulju sa cvetićima i sa
podignutom kragnom. Tanku kravatu purpurne boje. Kaiš sa srebrnastom pređicom i
čizmice do članaka.
Kosa mu je bila pepeljastoplava.
Mrzovoljna kasirka utisnula mu je prozirni pečat na nadlanicu desne ruke. „Prva
konzumacija je besplatna“, obavesti ga. Miki zatim pomeri crvenu zavesu i nađe se u velikoj
sali utonuloj u prigušenu svetlost. U tom trenutku primeti da mu se na ruci ocrtala ulaznica
za boravak u baru. Bio je to efekat ultraljubičastih lampi. Interesantno, pomisli.
Na tom mestu je organizovan „četvrtak sa tematskom igrankom“ i to veče je bilo
posvećeno folk muzici, ali je glavni motiv koji je privlačio prisutne sigurno bilo to što je
radnim danom ulaz koštao manje, a pored toga se dobijala jedna konzumacija na poklon.
Miki pogleda okolo kroz zatamnjene naočare.
Na maloj bini, muzički sastav od pet članova svirao je sporu muziku za dva para koji su
igrali zagrljeni ispod svoda od ogledala. Između bara, podijuma i foteljica, izbroja otprilike
četrdeset gostiju. Pažljivo ih prouči. Kao što je i pretpostavljao, uobičajeni posetioci ovog
lokala imali su preko šezdeset godina.
Bilo mu je dovoljno samo nekoliko sekundi da uoči plavušu platinaste kose kako sasvim
sama sedi u odeljku za pušače. U ruci je držala rog mentol cigarete, dok je u plastičnoj čaši
koju je imala ispred sebe sigurno bila tonik-votka.
Informacije koje je imao čovek koji čisti bile su tačne.
Miki priđe šanku, pokaza šankeru ruku sa plavim pečatom i naruči koka-kolu. Zatim poče
da vrti plastičnu čašu po rukama, prateći ritam muzike glavom, pretvarajući se da se
zabavlja. U stvari, držao je na oku ženu koja je pušila, a da nije morao da skreće pogled ka
njoj.
Očekivao je da će ona zapaziti njega.
Primetiće me, reče u sebi. Zato što je ona u lovu. Osim toga, skoro svi prisutni bili su u
paru, a jedini koji su odavali utisak da su singl nisu mogli da se takmiče sa njim. Zato što je
Miki imao kvalitet koji oni više nisu posedovali.
Mladost.
Miki je izvlačio prosečnu starost gostiju lokala. Njegovo prisustvo bilo je toliko uočljivo
da je to bilo dovoljno da postane plen za kojim žudi žena koja je zagazila u zrele godine.
I kao što je predvideo, plavuša koja puši ga zapazi.
Krajičkom oka primeti kako se namešta na fotelji kako bi imala bolji pogled na
zagonetnog neznanca koji se nalazio sasvim sam u lokalu. U tom trenutku se sigurno pitala
šta on radi na mestu kao što je ovo.
Večeras još nije našla društvo, reče Miki u sebi. I to je bilo dobro za njega. A dobio je i
dokaz da je zainteresovana kada joj je prišao neki tip da je zamoli za ples, a ona ga je
ljubazno odbila.
Čeka me, pomisli on odmah. Bio je zadovoljan.
Poče sa manevrom približavanja. Najpre napravi nekoliko koraka u njenom pravcu, a
kada je bio na pravom odstojanju, izvuče iz džepa paklicu crvenog marlbora i zipo upaljač.
Uz izgovor da puši, ode da se smesti iza njene fotelje.
Žena je bila koncentrisana na podijum za igranje, ali je sigurno osećala težinu njegovog
pogleda na sebi, pošto je pokušavala da sačuva držanje koje ističe njenu ženstvenost. Miki
je sa mesta na kojem se nalazio mogao da se dobro zagleda u njen profil. Šezdeset četiri,
možda šezdeset pet godina. Teška šminka da pokrije bore. Nabori na vratu, ogrubela koža
zbog tolikih cigareta. Crna čipkasta haljina sa vrlo izdašnim dekolteom. Sandale sa štiklama
koje nisu uspevale da sakriju palac povijen napolje. Upadljiva bižuterija. Prodoran miris
koji se meša sa mirisom duvana aromatizovanog mentolom.
Da bi delovala opušteno, žena ispruži ruku prema stolu da uzme ono što je preostalo od
tonik-votke. Kroz slamčicu obojenu karminom povuče dugačak gutljaj, zatim poče da lupka
prstima po praznoj čaši. U tom trenutku on zapazi njene nokte nalakirane u crveno. A
posebno onaj na srednjem prstu koji je bio polomljen. Nepoznata koju je imao pred sobom
bila je upravo stanarka kuće broj 23. A to je već znao. Oduvek je to znao.
Čovek koji čisti bio je dobar u otkrivanju detalja.
Ugleda kako se proteže napred da u pepeljari ugasi ono što joj je ostalo od cigarete, pa
onda odmah uze još jednu iz torbice sa srebrnastim lažnim dijamantima. On iskoristi
priliku da napravi korak napred i ponudi joj plamen svog zipo upaljača. Ona se okrenu,
pretvarajući se da je iznenađena. Ali onda prihvati uz osmeh.
„Magda“, predstavi se.
„Miki“, uzvrati on i krenu da sedne.
„Jesi li prvi put u ovde, Miki?“ upita ona, naglašavajući njegovo ime kao da se podsmeva.
„Čuo sam za njega, ali nikada pre nisam dolazio.“ Onda baci pogled po lokalu. „Ali mi
deluje ljupko.“
„Šteta, nije bogzna šta za večernji provod“, prokomentarisa ona, pokazujući na
poluprazni podijum.
„Dolaziš li često ovde?“
 „Kada mogu“, priznade ona. „Vikendom je veća gužva, iznajmljeno vozilo dovodi one koji
kao ja ne voze, a muzika nije loša.“
Sastav u pozadini je svirao folk interpretaciju neke pesme za koju mu se činilo da ju je
već čuo.
Verovatno neki klasik, ali nije bio siguran. Molio se da ga Magda ne zamoli za ples. Samo
ne sada, poruči joj on u mislima.
„Šta piješ?“, upita ga žena.
Podiže čašu, kao da je uz odgovor bilo potrebno da proveri sadržaj. „Kuba libre“, šlaga.
Alkohol pomućuje čula, a on je morao da ostane bistar.
„Šta radiš u životu? Čime se baviš?“ Magda je pokušavala da podstakne razgovor, tražeći
motiv da ubrza njihovo poznanstvo.
„Ja sam trgovački putnik“, odgovori on. „Ženske cipele.“ Jednom je od nekoga čuo da su
žene lude za cipelama i da nikada ne bi prestale da ih kupuju i da pričaju o njima, samo da
mogu. Ta njegova izjava izazva smeh, ali je izgleda bila verodostojna, zato što ta informacija
odmah potpali njeno interesovanje. „Uvek sam na putu zbog posla“, nastavi on. „Malo je
naporno, ali mi se sviđa: uvek se otkrivaju nova mesta, upoznaje se mnogo ljudi.“
„Onda ko zna koliko ćeš lepih i mladih dama sresti“, brzo reče Magda, naročito naglasivši
ovo drugo.
On pogleda u prsten sa tirkiznim kamenom koji je nosio na malom prstu desne ruke.
„Istina je“, potvrdi ravnodušno. „Ali ne sudim o osobama na osnovu onoga što piše u ličnoj
karti… Pored toga, žena teško može da me obori s nogu.“
Ona prihvati kompliment ne pokazujući previše zadovoljstva. „A šta mora da ima žena da
bi te oborila s nogu?“, isprovocira ga.
„Plavu kosu“, odgovori on, prelazeći pogledom po njoj. I bilo je to tačno.
Magda se osmehnu i on iskoristi tišinu da je nežno uhvati za zglob desne ruke. „Mogu li?“,
upita, okrećući joj ruku da joj čita sa dlana.
„Šta je sad to, gledaš u dlan?“, upita uz kikot.
„Ponekad.“
„Onda, izvoli…“ dopusti mu ona, zainteresovana.
Miki skide naočare sa mutnim staklima. Onda nabra čelo i koncentrisa se, pretvarajući se
da ume da vidi tajnu sakrivenu među linijama isprepletanim na koži.
„Šta vidiš?“, upita ona nestrpljivo.
On je za to vreme nežno prelazio jagodicom prsta preko linija, znajući da ona počinje da
oseća mešavinu zadovoljstva i žudnje. „Vidim jedno dugo, dugo očekivanje u tvojoj prošlosti
i jednu veliku ljubav… Burnu ljubav“, pojasni, zapazivši blagu ukočenost u ženinoj ruci.
„Sudbina, sudbina je kriva što nisi mogla da ostvariš tvoj ljubavni san. Nepovoljna sudbina i
uplitanje loših i zavidnih osoba.“ Nije bilo potrebe da je gleda u oči da bi shvatio da je
pogodio u metu, dovoljno mu je bilo njeno ćutanje. „I od tada si nastavila da tražiš to
osećanje u svim muškarcima koje si upoznala, ali uzalud… Bila si povređena. Postala si
nepoverljiva i dobro si učinila.“
„I nema ničega u budućnosti?“, upita ona bojažljivo.
On se osmehnu. „Vidim jedno dugo putovanje, zato što si uvek želela da putuješ po svetu.
Vidim i jedno iznenađenje, nešto neočekivano. I vidim susret koji će zauvek promeniti sve:
vidim jednu osobu…“
„Ko je ta osoba?“
 On podiže glavu, posvetivši joj dug pogled svojih svetloplavih očiju. Pusti da ona sama
nasluti odgovor.
„Izgleda da si baš dobar“, pohvali ga blago. „Htela bih da popijem još nešto“, skrenu sa
teme, izvlačeći dlan i okrenuvši ga naglo na nadlanicu, gde je bio pečat koji je označavao da
je red na njega da časti piće. Očigledno joj se svidelo što joj se udvara.
„Naravno“, složi se Miki, ponovo stavljajući naočare. „Idem da uzmem još jednu turu.“
„Tonik-votka“, naglasi ona, pokazujući mu na praznu čašu.
Znam i to, hteo je da joj kaže.
Na putu između fotelja do šanka čestita sebi na tome kako se odvijaju stvari. Sve je
izgledalo tako prirodno. Zato je već unapred uživao u epilogu te večeri. Kada se jednom
završe formalnosti i sitna zavođenja, odmah će preći na stvar. Ionako znam šta želiš, iako
pokušavaš da me uveriš u suprotno. Inače večeras ne bi bila ovde. Samo je morao da bude
oprezan, da ne pokaže da previše gori od želje. Ali morao je dobro da pazi kako bira svaku
reč. Koliko puta mu se dogodilo da dođe do te tačke, da bi onda iznenada izgubio teško
stečeno poverenje samo zato što je rekao nešto pogrešno? Ubrzo se vrati kod nje sa
koktelom koji je naručila.
„Da li bi plesao sa mnom?“, upita Magda, prihvatajući čašu iz njegovih ruku.
Ćutao je. Videvši da je zbunjen zbog njenog zahteva, ona oseti razočaranje.
„Samo zato što je već malo kasno“, Miki pokuša da nađe opravdanje, gledajući odsutno u
pozlaćeni sat. „Bio sam samo u prolazu, a sutra moram da radim.“
„Nema problema“, složi se ona, uvređena jer se osećala odbijenom. Zatim skrenu pogled
prema ljudima na podijumu.
On je za to vreme imao skrušen izraz lica nekoga ko zna da je upravo sve upropastio.
„Reč je o tome da je moja bivša otišla i ostavila mi svoju mačku… a ja imam utisak da ona ne
voli da bude sama u kući tokom noći.“
To iznenadno poveravanje imalo je moć da razneži ženu, koja se onda opet okrenula ka
njemu. „Imaš mačku?“
„Pa, kao što sam rekao, nije baš moja… Ali, da, sada je sa mnom.“
„I ja imam mačke, znam šta to znači.“
„Nemoj mi reći“, podrža je on, poprimajući izraz iznenađenja.
„I meni je već kasno“, reče ona. „Da li bi mogao da me ispratiš?“
„Naravno.“
Pomogao joj je da obuče laki mantil, a onda su zajedno prošli pored podijuma i uputili se
ka izlazu. Kada su se našli napolju, zajedno su krenuli prema parkingu. Nijedno nije
progovorilo više ni reč, ali je Miki jasno osećao kako elektricitet protiče kroz njih. Veče je
bilo sveže i dah se kondenzovao u vazduhu. On je išao ispred nje, u isto vreme
proveravajući da li su sami. Jedino se čulo lupkanje ženinih sandala po pločniku. Fjorino je
bio parkiran na najudaljenijoj tački od lokala i sasvim blizu ulice. Odvoji se od nje i ubrza
hod, da joj pokaže kuda treba da se upute.
U tom deliću sekunde jasno oseti oprez u njenim koracima na šljunku.
Videla je stari teretni automobil, reče u sebi. Njena svest je zabeležila signal opasnosti i
sada usporava. Međutim, Miki je i to predvideo. Zato se okrenuo ka njoj uz smirujući osmeh.
„Voliš li cipele?“, upita je. „Baš sam glup, naravno da voliš. A koja žena ih ne voli?“, pokuša
da smiri napetost. „Imam lepe salonke da probaš, ako ti odgovara“, dodade, pokazujući na
zadnji deo vozila. „Koji broj nosiš? Odoka bih rekao trideset osam.“
 „Trideset osam“, potvrdi ona uz blago podrhtavanje glasa, sve vreme zagledana u vozilo.
Nedostajalo je samo nekoliko metara, ali Magda nije odavala utisak da želi da nastavi.
Miki se pretvarao da to ne primećuje. „To je broj koji najpre nestaje u radnjama, jesi li to
znala? Ali ti imaš sreće. Imam zalihu raznih uzoraka.“ Onda uz proračunati tajming izvuče iz
džepa jakne mali metalni tenk koji je služio kao privezak za ključeve.
Žena zapazi igračku.
„To je od mog sestrića, sina moje sestre. Poklonio mi ga je i nikada se od njega ne
odvajam.“
Kada je čula da govori o porodici, počela je da se smiruje. „To je baš slatko“, izjavi. „Sada
znam da imaš mačku, a i sestrića.“ Činilo se da je srećna zbog tih neuobičajenih otkrića.
Zamisli se još nekoliko sekundi, pa onda odluči da ima dovoljno informacija da stekne
poverenje.
Nastavi da hoda i priđe vozilu.
Kao pravi džentlmen, Miki otvori vrata i sačeka da se ona smesti na sedištu, pre nego što
ih zatvori. Onda napravi krug i uđe na mesto vozača. Upali motor i odmah uključi grejanje, s
obzirom na to da je izgledalo da je ona prozebla.
„Hvala“, reče Magda, zakopčavajući kragnu mantila.
U kabini se raširi miris bora iz mirišljave jelkice. Radio se uključi, bio je namešten na
stanici koja je emitovala samo italijansku muziku iz davnih vremena i sa zvučnika su se
začule note neke stare ljubavne pesme. Miki napravi manevar ispred lokala i prođe kroz
kapiju, pa se uputiše duž puste ulice, dok je magla koja je dopirala sa jezera padala na
okolna polja.
„I tvojih pet mačaka ne voli kada nisi kod kuće?“, upita on, pokušavajući da nastavi
malopre prekinuti razgovor.
„Stvarno mi se ponekad čini da sam gost u sopstvenoj kući“, odgovori Magda u šali.
Ali se onda ukoči, zamišljena.
Miki je to očekivao, zbog toga joj je postavio to pitanje. Bio je srećan što je sama došla do
tog saznanja, tako je bilo ispravno.
„Čekaj malo…“, započe odabrana nesigurnim glasom. „U lokalu sam ti pričala o mojim
mačkama, ali nikada nisam rekla da ih je pet.“
Miki provede nekoliko sekundi u tišini. „Tačno“, potvrdi mirno, ne skidajući pogled sa
puta. „Uopšte mi nisi to rekla.“
 4

Četke za pranje automobila na žeton imale su hipnotičko dejstvo.

Miki ih je posmatrao sa rukama u džepovima dok su se bavile fjorinom, a za to vreme bio
je preplavljen unutrašnjim mirom. Na pustoj servisnoj stanici noćna hladnoća mešala se sa
mirisom benzina. Delovalo je to kao pravi preporod. Miki je već temeljno očistio
unutrašnjost automobila, prelazeći po kabini ozonskim sprejom. Kada automatski ciklus
završi sa brisanjem, opet uđe u auto, da ga odveze u višespratnu garažu, gde će ga prekriti
sivom ceradom.
Vrati se kući u jedan noću.
Mirno skide odeću sa sebe pored vrata. Pokupi je sa poda, i bez reda je ubaci u crnu
plastičnu kesu i odnese u kupatilo.
Upali svetlo i pogleda se u ogledalu.
Skide naočare sa zatamnjenim staklima, sklopi drške i stavi ih na umivaonik zajedno sa
prstenom sa tirkiznim kamenom i pozlaćenim satom.
Zagledan u odraz ogledala, skide lažne obrve i svetloplava kontaktna sočiva.
Onda prinese ruke iza ušiju, prstima dohvati krajeve lažne kože i poče da polako svlači
pepeljastoplavu kosu, otkrivajući potpuno ćelavu glavu zbog alopecije. Protrlja je
otvorenim dlanom da otkloni ostatke lepka i, dok je to radio, pomilova dva stara vertikalna
ožiljka, savršeno simetrična na obe strane glave. Dvadeset sedam tačkica sa jedne, dvadeset
tri sa druge strane.
Dva lepa rajsferšlusa…
Miki stavi periku na glavu od polistirola, pored one riđe koju je obično nosio kao čovek
koji čisti. Onda je očešlja, nakon što ju je učvrstio lakom za kosu i osušio fenom.
Stade pod tuš i protrlja se duž čitavog tela bez dlaka, abrazivnim sunđerom natopljenim
hlornim sapunom. Malo ga je grebao i peckao, ali je bio vrlo efikasan. Posluži se metalnom
četkom da ukloni eventualnu nečistoću ispod vrlo kratko isečenih noktiju i nadlanicom
desne ruke obrisa prozirni pečat za gratis konzumaciju iz Blua.
Onda dođe na red odeća.
Potopi u kadu pantalone, košulju, čarape i gaće, zajedno sa deterdžentom koji sadrži
enzime koji razaraju proteinske veze između organskih mrlja i tkanine. Doda u to punu
kašičicu praška za omekšavanje kože, koji se mogao nabaviti u svakoj samoposluzi i obično
su ga koristile domaćice da omekšaju zapečene površine, ali je isto tako upotrebljavan za
skidanje ostataka fizioloških tečnosti sa radne odeće zaposlenih u klanici.
Dok je čekao da se veš osuši, navuče malu masku sa filterom za vazduh i obavi hemijsko
čišćenje kravate i platnene postave kožne jakne rastvorom destilovane vode i
tetrahloroetilena. Istamponira spoljnji deo blejzera vunenom krpom natopljenom
rastvaračem na bazi prečišćenih ugljovodonika. Rastvorom amonijaka izvrši sterilizaciju
sata, prstena, novčanika i kaiša. Isto učini sa metalnim tenkićem i ključevima, uključujući i
onaj od fjorina. Natopi kožne đonove čizmica smolom na bazi baznog sulfata hroma, zatim
ukloni patinu za koju su ostala prikačena vlakna i humus. Istrlja cipele organskom
kiselinom razblaženom sedamdesetoprocentnim alkoholom, zatim ih premaza sjajnim
uljem u boji za omekšavanje. Još uvek potpuno nag, u tišini kuće ispegla odeću, pažljivo je
slažući.
Po završetku te duge procedure, Miki uđe u svoju sobu. Malo kasnije iz nje izađe čovek
koji čisti i zaključa zelena vrata.
Oslonjen na kvaku od poliranog mesinga, čovek koji čisti primeti da mu je još uvek žao da
se odvoji od Mikija. Njihovi odnosi su u početku bili pomalo uzburkani, ali su kasnije
uspostavili ravnotežu. U suštini, Miki je uvek ostajao pored njega. Mada su bili vrlo različiti,
uzajamno su se dopunjavali. On je bio stidljiv, Miki otvoren. On nije bio u stanju da
komunicira sa ljudima, Miki se izražavao rečenicama koje je godinama slušao od „zunzara“
koje su zujale oko Vere. Na primer, ideju da čita sa dlana pozajmio je od jednog srpskog
kamiondžije, ali samo zato što je njegova majka tada bila potpuno očarana time. Miki mu je
pružao nešto što inače nikada ne bi imao: život. Zauzvrat, čovek koji čisti se brinuo za njega.
Kupovao mu je novu odeću, štedeo da mu omogući da izlazi uveče. Među njima je postojao
čvrst dogovor. Suživot je do tog trenutka bio miroljubiv. Njihovo zajedništvo bilo je
savršeno.
Ali, ono što je značajnije od svega, za razliku od svih ostalih, Miki ga nikada nije napustio.
Kuda god budeš išao, biće dovoljno da obojiš vrata u zeleno i ja ću doći kod tebe.
Kratak elektronski zvuk ga povrati da dođe sebi. Njegov kvarcni sat pokazivao je četiri
sata i dva minuta ujutro. Napolju je još uvek bilo mračno.
Spremao se da započne svoj savršeni dan.
Sutradan je uvek bilo bolje. Osećaj da je učinio sve kako treba bio je još uvek svež i nije
iščileo. Nije voleo kada se to događa. Uskoro će to sećanje uvenuti, sve dok se ne rasprši u
apatiji, ali još ne. Zbog toga mora da u potpunosti iskoristi ono malo dragocenih sati koje je
imao pred sobom.
Pripremi moka aparat za kafu i stavi ga na plin, kao svakog običnog dana. Ubrzo će izaći
odatle i krenuti na posao, kao uvek. Bilo je važno ne menjati navike. Bio je iscrpljen, ali nije
imao sna. Još je u njemu bilo previše adrenalina. Znao je da će ga umor savladati, ali će
izdržati, sve dok se ne sruši po povratku kući. Sutra je ionako subota i moći će da ostane u
krevetu koliko god mu bude po volji.
U noći po završetku savršenog dana spavaće kao novorođenče.
Pošto je popio kafu, pokupi kese za razvrstavanje i u njih razmesti smeće koje je
nagomilao poslednjih nedelja za proučavanje žene iz Blua. Oslobodiće se toga duž puta ka
skladištu firme pod gradskom upravom, tako što će ga rasporediti po raznim kontejnerima.
Dok je raspoređivao te predmete, obuze ga osećaj praznine. Zbog spoznaje da je priveo delo
kraju, suočio se sa bolnom činjenicom da će morati da napusti zanimaciju koja mu je
ispunjavala dane.
Barem dok mu Miki ne zada novi zadatak.
Uz taj čudni osećaj nostalgije očisti krpom i varikinom ispražnjeni sto i tako izbrisa svaki
trag koji bi mogao da vodi ka njegovoj kući.
Kada završi te poslove, obuče uobičajeno odelo, obešeno u ormanu na zidu, koje će ubrzo
opet zameniti tamnozelenom uniformom ekološkog radnika. Zatim zalepi na glavu periku
riđe boje i natakne naočare za vid sa poniklovanim okvirima. Dok je izlazio iz kuće, zastade
na pragu sa metalnim tenkom sa ključevima u ruci.
Ja sam nevidljiv, podseti sam sebe. Sada je savršeni dan mogao da započne.
 5

Činilo se da ostrvo Komačina sa svojom divljom vegetacijom iskrsava kao relikt iz vode
jezera. Naspram njega mala plaža koju zapljuskuju slabi talasi. Da bi se stiglo do kratkog
kamenitog pojasa, bilo je potrebno preći strmu stazu koja se spušta duž padine sa
drvoredom. Krajem nedelje u proleće bilo je to jedno od omiljenih odredišta porodica sa
decom, da tu pojedu doručak koji su poneli u rancu ili da jednostavno prošetaju. Ali radnim
danima niko nije dolazio.
Tog petka ujutro čovek koji čisti bio je zadužen da zameni kese unutar drvenih korpi
postavljenih duž puta, dobro znajući da će naredne nedelje morati da dođe da ih isprazni.
Parkirao je kamionet na proplanku koji se nalazio iznad i spustio se peške niz puteljak u
šumi. Oko njega su se čuli samo zvuci prirode: ptice, žubor vode na obali i lagani povetarac
koji je dopirao sa planina i uporno se uvlačio u grmlje lovora i širio njegov miris.
Čovek koji čisti kao uvek obavi svoj posao vredno i pažljivo. Kada je završio, za trenutak
poče da okleva pre nego što se pope na greben, zadržavajući pogled na panorami Alpa koja
je okruživala vodeno ogledalo. Dan je bio umereno topao, ali je njemu bilo vruće, pa zato
izvuče maramicu iz radnog kombinezona i njom obrisa vrat i čelo. Dok ju je izvlačio, mali
obojeni komad nečega ispade ispred njegovih nogu. Saže se da ga bolje zagleda.
Nokat presvučen crvenim lakom koji je pronašao u smeću „odabrane“. Relikvija.
Pokupi ga, oduva zemlju sa njega i zastade da ga pogleda, zatečen. Kako je završio u
džepu uniforme? Po prvi put, pokleklo je njegovo granitno uverenje da uspeva da sve
kontroliše. Kako je bilo moguće da mu je promakao takav detalj? Koje god da je bilo
objašnjenje, svakako neće smiriti njegovu potrebu da osudi sebe zbog učinjene greške.
Znao je to, bilo je to u njegovoj prirodi: neće moći da se smiri. Međutim, dok se naprezao da
shvati, odjednom postade svestan da uopšte nema volju da ponovo sedne za volan. Bilo mu
je dobro ovde.
Htede da baci nokat, ali se zaustavi. Ponovo ga stavi u maramicu. Pomisli da je bolje da ga
se otarasi na mestu na koje se neće vraćati i to je bilo logično, ali ne sasvim tačno. Bilo je u
pitanju nešto drugo. Nije umeo da kaže šta je to. Podiđe ga je za. Taj predmet, naizgled
beznačajan, predstavljao je opasnost. Ipak je izazivao u njemu neobično uzbuđenje. I
emocije koje nije uspevao da kontroliše predstavljale su rizik, pa onda stavi žuljevitu ruku
na koru čempresa i zatvori oči, da dođe sebi. Dok je zamišljao kako drvo diše, preplavi ga
osećaj novog spokojstva.
U tom trenutku začu vrisak.
Otvori oči i odmah pogleda okolo, sav uznemiren. Vrisak utihnu i za trenutak pomisli da
mu se sve samo učinilo. Ali se zatim ponovi, mada nakratko. Srce mu jače zakuca, nije
uspevao da shvati šta se događa. Instinktivno usmeri pogled ka jezeru.
Kroz granje nazre telo koje se batrgalo u vodi.
Ko god da je bio, nalazio se na jedva desetak metara od obale i davio se. Pa ipak, na tom
odstojanju i u mirnom plićaku verovatno je lako mogao da ostane na površini i stigne do
male plaže. Onda čovek koji čisti shvati da je taj nesrećnik završio u jednom od podvodnih
virova o kojima su ljudi sa jezera često pričali. Hvatali su iznenada i odvlačili na dno, ne
ostavljajući mogućnost za spas. Shvati da nikada ne bi poželeo da prisustvuje takvoj sceni.
Takva smrt ga je užasavala. Možda zato što je besmislena, izgledala mu je još surovija. Ali u
isto vreme nije mogao da skrene pogled.
Nije uspevao da ostane ravnodušan zbog toga.
Pokrenu se, da bolje prati sudbinu jadnička kroz gustu vegetaciju. Ugleda ga kako nestaje
pa onda izranja i to u više navrata, očajnički se batrgajući u potrazi za spasom. Za trenutak
je uspeo da primeti njegovo lice. Bilo je to dete. Ali ne bilo koje.
Bilo je to bucmasto dete koje je na rukama imalo par izduvanih mišića.
Ne razmišljajući, poče da trči ka obali, skidajući teške radne cipele i ostavljajući ih na
šljunku zajedno sa naočarima za vid. Uđe u mirnu, ali tamnu i ledenu vodu, s mukom se
probijajući kroz tu gustu tečnost koja kao da mu nije dozvoljavala da prođe. Kao da jezero
traži taj život za sebe, kao da taj danak u mesu i krvi služi da izmiri stari dug sa bazenom
prepunim otpadaka.
Ali čovek koji čisti neće to dozvoliti.
Kada je zagazio do struka, prestade da se kreće, zaroni i krenu napred, koristeći jedinu
lekciju za koju se njegova majka pobrinula da mu održi, mada nehotično.
Plivao je.
Zamahivao je rukama, energično mlatarao nogama, pokušavajući da održi stalni ritam i
da uštedi snagu.
Vidi me, Vera, gledaj kako sam dobar!
Za to vreme se kretao kroz vodu ka detetu.
Kada je bio na nekoliko metara rastojanja, oseti kako ga vodena struja grize za list noge,
u pokušaju da ga odvuče naniže. Izgledalo je to kao pipak nekog džinovskog stvorenja, ali je
zapravo samo završio u jednom od ubistvenih vrtloga. Uspori, ali ne popusti i svom snagom
se oslobodi stiska. Shvati da mališan popušta, da više ne urla i da mu se ruke uznemireno
pomeraju, kao kod krpene lutke kojoj su upravo odsekli konce.
Hteo bi da mu dovikne da izdrži još malo, da će uskoro biti sve u redu.
Ali se dete ukoči kao olovno vreteno i nestade ispod vode.
Brzo udahnu i zaroni i on, uz molitvu da će imati dovoljno kiseonika. Ispruži ruku u
zelenkastu tamu, prodirući kroz šumu algi. Nije znao ni da li roni u pravom smeru. Ali za
trenutak oseti da je dodirnuo nešto. Instinkt mu reče da ga uhvati. Učini to i privuče ga sebi.
Bila je to podlaktica.
Stisak nije bio siguran, ali nije bilo vremena da se pokuša nešto drugo. Podiže glavu i dok
je dnevno svetlo nestajalo i mrak se neumoljivo nadnosio nad njim, pokrenu se prema
površini.
Izroni sa tim beživotnim teretom. Nije postojao način da sazna da li je živ ili mrtav. Jedino
što je mogao da uradi bilo je da ga odvuče ka plaži.
Po završetku tog beskrajnog putovanja, kada konačno oseti miris kamenite podloge pod
nogama, poče da vuče beživotno telo, čak se ne okrećući da proveri u kakvom je stanju ili da
ga samo pogleda. Dok ga je vukao držeći ga za ručni zglob, primeti da se podlaktica odvaja.
Iščašio mu je rame, ali nije mogao da se zaustavlja da to proveri. Ne još.
Kada stiže do peščanog dela obale, baci se na sve četiri. Teško dišući, jedva je dolazio do
daha. Tek onda se okrenuo.
Nije bio u pitanju dečak. Bila je to devojčica.
 Ležala je potrbuške, lica zarivenog u šljunak, ali on to zaključi na osnovu gavran-crne
duge grive i slabašne građe. Nije se zapitao šta radi u jezeru sa odećom na sebi. Ali na
osnovu crnih farmerki, patika i šarenog ranca koji je nosila na leđima, nasluti da se ne radi
o kupaču.
Slabašno se pomerala. Nije bila mrtva. Pokušavala je da diše.
Ne pitajući se kako je mogao da je pomeša sa dečakom od pet godina, okrenu je pre nego
što se uguši. Kada joj ugleda lice, ustuknu. Delikatne crte. Pirsing u ušima. Razmazana
olovkom iscrtana linija po kapcima. Čuperak ljubičaste kose preko čela.
Delovalo je da ima dvanaest, najviše trinaest godina.
Oči su joj bile izvrnute unazad i bela pena joj je izlazila na usta i kroz nos. Čovek koji čisti
posmatrao ju je smušeno, ne čineći ništa.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom nije disala. Neće poživeti dugo.
U tom trenutku pomisli da je rizikovao život samo da bi potom video kako umire na toj
maloj plaži i da je to bio uzaludan napor. Jedan deo njega nije mogao da to prihvati. Skupi
hrabrost i opkorači je. Poče da joj pritiska grudni koš obema rukama. Sve jače i jače. Nije
čak ni bio siguran da li to ispravno radi. Pod dlanovima je osećao krhke kosti, kao kod
ptičice. Grudni koš joj se skupljao pa se opet nadimao, ispuštajući promuklo krkljanje. Bio je
uporan, zadihao se u tom poduhvatu, sve dok mlaz vode nije pokuljao na njena usta kao
gejzir, zajedno sa kratkim grlenim i oštrim glasom. Čovek koji čisti se ukoči, neodlučan. Ali
onda shvati da je taj manevar efikasan i ponovi ga.
Ubrzo devojčica poče da kašlje i da izbacuje preostalu žućkastu tečnost iz pluća. Kada se
činilo da joj se disanje stabilizovalo, poče da se batrga kao polomljena lutka. Bilo mu je
potrebno nekoliko sekundi da shvati da ju je uhvatio grč. Seti se onog strašnog dana kada je
kao mališan odveden u hitnu pomoć u istom stanju. Uze maramicu iz džepa uniforme i
zavuče joj je u usta, tako da ne može da se ugrize za jezik.
Kada je shvatio da više ništa ne može da učini, povukao se, i dok je ustajao, zamalo nije
pao unazad. Ali nije uspevao da ode. Stajao je tu kao ukopan, dok mu je iz riđe perike curila
smolasta tečnost na lice, ne pomerajući nijedan mišić. Onda se ona smiri i istovremeno
ukrsti očima. Dubokim, vrlo tužnim očima kestenjaste boje.
I ona ga tim očima ugleda.
Ti ne možeš da me vidiš, pomisli odmah. Ja sam nevidljiv. Ona je bila nepomična, a on
shvati da drhti. Ostalo se desi vrlo brzo. Najpre glasovi koji su dopirali kao daleki eho. Zatim
ljudske figure koje trče prema njima, duž peščane obale.
Neko je prisustvovao sceni. Neko je dolazio.
Pre nego što se zapita ko su te osobe, čovek koji čisti je već doneo odluku. Ne sme da
ostane ovde. Iako nije učinio ništa loše, neće znati šta da kaže. Nije bio čak ni siguran da li
će mu poverovati. Iskustvo mu je govorilo da bude nepoverljiv. Onda uputi još jedan pogled
ka devojčici sa ljubičastim čuperkom, pitajući se šta se krije u tim bezizražajnim kuglama
koje nisu prestajale da ga fiksiraju.
Pokuša da uzme maramicu, ali ona nije popuštala stisak zuba.
Nije više bilo vremena. Pokupi naočare za vid i radne cipele koje je izuo pre nego što je
zagnjurio u vodu, brzo se uspne uz padinu, uzdajući se da će mu drveće pomoći da nestane.
Dok je hitro nastavljao prema kamionetu na čistini, začu iza sebe zadihane glasove onih
koji su dotrčali. Ponada se da su previše angažovani brigom oko devojke i da se niko neće
baviti njim, ali se ne okrenu da to proveri.
 Kada je stigao do svog vozila, popeo se u kabinu i odmah upalio motor. Samo je bacio
pogled na staklo retrovizora. Ali osim puta koji je ostavljao iza sebe, ne ugleda nikoga.
19. septembar
Probudio ga je miris. Dečak je već osetio taj miris, ali se ne seća gde.
Pokušava da otvori oči, ali su mu kapci teški, vrlo teški. A ne uspeva ni da shvati da li se
stvarno probudio ili još uvek spava. Povremeno mu se čini da se opet strmoglavljuje u san,
u osećaj mučnine u stomaku. Ali onda opet počinje da lebdi na površini. I onda tako ide
dalje, kao po rolerkosteru, ali u mraku. Nije nimalo zabavno.
Boli ga glava. Gvozdeni obruč mu je stegnut od jednog do drugog uva.
Miris je prodoran, poznat. Miris dezinfekcionog sredstva. Miris bolnice. Da, ja sam u
bolnici, kaže u sebi. Ponovo.
„Ti ne shvataš, ne može dalje ovako“, tvrdi neki uzbuđeni glas. „Ovog puta se završilo
dobro, ali šta će biti sledećeg? Jedva smo ga spasli na vreme.“
To je Martina, socijalna radnica. Grdi nekoga.
„Ja… Ja…“ cmizdri ta druga osoba.
„Šta, ja? To je tvoja odgovornost, Vera. Ti si majka, morala si da ga zaštitiš.“
Zajedno sa njim su u sobi. Raspravljaju žustro, ali tihim glasom, možda da ga ne probude,
ili možda zato što ne znaju da li može da ih čuje. I zatvorenih očiju uspeva da ih zamisli.
Veru sa kratkom suknjom i na visokim štiklama, htela bi da upali cigaretu i za to vreme
gricka zanoktice oko dugačkih lakiranih noktiju. Martinu, čija je kosa skupljena u rep i
suprotstavlja se Veri obuvena u patike i mada je mnogo mlađa od nje, obraća joj se kao da je
devojčica koja je ozbiljno zabrljala.
„Ja nisam verovala da je toliko loše…“ pokušava da se opravda njegova majka, jecajući.
„I šta si mislila, odakle su mu ove dve rupe koje ima na glavi?“
Dva lepa rajsferšlusa…
Dečak se seća tog glasa, tog smeha koji odjekuje u suterenu, zajedno sa mirisom krvi.
Njegove krvi.
„Nikada pre ga nije povređivao, govorio je da mu je kao sin. Jednom ga je čak vodio u
zoološki vrt.“
„Pobogu, Vera, kako možeš da budeš tako naivna? Ili si možda samo glupa!“
Nikada nije čuo Martinu tako ljutu. Martina je uvek blaga, uvek se smeši.
„Kako sam mogla da znam? Vratila sam se kući i zatekla ga kako spava u sobici. Stavio mu
je zavoj oko glave, ali je meni ispričao da je pao niz stepenice.“
„Nije spavao, Vera. Tvoj sin je već bio u komi.“
Vera počinje da plače.
Jesi li video šta si uradio? Za sve si ti kriv, dečko…
Nisam pao niz stepenice, hteo bi da kaže.
„Ne, ne prihvatam to.“ Raspoloženje njegove majke se iznenada menja. Sada je ona
uvređena.
„Nije to bio Miki… Ja ga poznajem, ne bio on to bio u stanju.“
„Zašto ga braniš? Mogao je da ga ubije.“
„On nas voli!“
„Zabole me sa kim se krešeš, Vera“, kaže ova druga ogorčeno. „Ali ako je jedan od tvojih
momaka jednog dana mrzovoljan i odluči da isproba koliko je izdržljiva glava tvog sina od
šest godina, najmanje što možeš da uradiš jeste da ga prijaviš.“
Dođi ovamo, dečko, da igramo jednu tepu igricu…
 Vratanca u podu se podižu. Vratanca koja vide u podrum su zelena. Spuštanje u tu rupu
na podu kuhinje. Ruka u ruci, stepenik po stepenik. Poslušno, bez pobune. Onaj ko te voli ne
može da te povredi.
„Kada popije, Milu pomalo gubi kontrolu“, priznaje Vera. „Ali nije loš, pored toga, uvek se
pokaje. Jednom smo se posvađali i razbio mi je nos, ali je posle mnogo, mnogo plakao. Da bi
prestao, morala sam da ga grlim čitavu noć.“
„Ja više ne znam šta da radim sa tobom, Vera. Ozbiljno, ne znam.“ Martina je umorna,
opaža se to po njenom glasu. „U svakom slučaju, policija traži Mikija. Ali ako se pojavi kod
tebe, moraš da nas obavestiš, je li jasno?“
„U redu, u redu“, frkće Vera.
„I pozabavi se tvojim sinom“, insistira Martina. „Kupi mu odeću, zato što mu je ono što
ima već malo. I pobrini se da jede kako treba, zato što izgleda manji za svoje godine.“
„Možda bi trebalo da mu potražiš neku drugu porodicu“, usuđuje se da kaže njegova
majka, odjednom pomirljivo. „Ja znam da bi to bilo bolje za sve. Naročito za njega.“
„Znaš kako je bilo poslednji put…“
„Da, ali bismo mogli da opet pokušamo“, predlaže, kao devojčica koja traži dozvolu od
nekog odraslog da nešto uradi i drhti u očekivanju odgovora.
Međutim, Martina je nepokolebljiva. „Niko neće da brine o tvom sinu, Vera. Čim saznaju
čitavu priču, povlače se. A sada, sa ta dva ožiljka na glavi biće još teže, to i ti znaš.“
Čitavu priču, ponavlja u sebi dečak, neprekidno lelujajući u toj vrsti bolnog sna. Koja je to
moja priča?
 6

Uđe i na brzinu pritvori vrata za sobom.

U tišini stana čulo se samo njegovo zadihano disanje. Dotrčao je kući ne vozeći kamionet
sa otpacima u skladište i čak ne menjajući odeću. Uniforma mu je još uvek bila potpuno
mokra, voda jezera kapala je po podu. Perika je delovala kao mokra krpa na glavi, dok su
mu se niz lice slivali tanki potoci vode.
Šta sam to učinio? Reče to u sebi, dok je besno skidao periku sa glave. Šta sam učinio?
Slika devojčice sa ljubičastim čuperkom koja širom otvara oči i fiksira ga pogledom,
ispružena na kamenitoj plaži, a on ne želi da ode, bila mu je sada utisnuta u svesti. I kao da
je i dalje nastavljala da ga gleda. Staviše, kao da može da ga vidi sada, baš u tom trenutku.
Videla je njegov pravi izgled i videla je i mesto na kojem živi, ono na koje čovek koji čisti
nikada nikoga nije uveo. Ali što je još gore, videla ga je iznutra.
Ja sam nevidljiv, neprekidno je ponavljao. Pa ipak se nikada nije osetio tako izložen,
ranjiv.
Obično je Miki odlučivao kada je pravi trenutak da se spusti maska. A kada najzad shvate
ko je on u stvari, nemaju vremena da razrade značenje tog otkrića. To se saznanje gasilo u
njihovim očima zajedno sa životnom svetlošću.
Ali sada je gotovo. Postojao je svedok.
Da ju je pustio da se udavi, ne bi se našao u ovoj situaciji. Želeo je da utiče na tok sudbine,
a posledica toga, ono što je sada osećao kako raste u njemu, bilo je nešto što odavno nije
osetio.
Strah.
Iskorenio je taj osećaj iz svog života i zakleo se da nikada više neće ispustiti kontrolu nad
svojim delima pred tako nedostojnim, prostačkim nagonom. Nasuprot tome, srce mu je
sada kucalo kao poludelo, kao kod ljudi bez hrabrosti.
„Ne“, začu onda sebe u tišini kuće. „Ne“, ponovi glas odlučno.
Čovek koji čisti se okrenu ka zatvorenoj sobi. Miki je govorio iza zatvorenih vrata. I na tu
komandu otkucaji srca usporiše, sve dok se nisu stabilizovali.
„Sećaš li se šta sam te podučio onog dana u suterenu?“
Sećao se toga. Svetlo sa prozorčeta. Smrad terpentina. Kutije sa ekserima, šrafovima i
zavrtnjima. Uredno složen alat na drvenom pultu. I ona čelična klešta, širom otvorena.
„Onda ponovi lekciju.
Čovek koji čisti automatski prinese ruke glavi, kao da se iz starih ožiljaka pojavio stari
bol.
„Naučio sam da ne plačem i da ne urlam“, potvrdi on.
Bol koji se širi, prejak za jedno dete. I lice zagledano u njega, sa cigaretom u uglu usana.
To je za tvoje dobro, sinko. Za tvoje dobro.
„I šta još?“, upita Miki.
„Naučio sam da strah nije potreban, da je beskoristan… zato što me neće spasti.“
„Dobro“, reče njegov mentor. „A šta radimo kada popustimo pred iluzijom straha?“
 Čovek koji čisti oklevao je za trenutak. „Kažnjavamo sebe.“
Već je znao šta treba da radi. Krenu kroz mali stan i uputi se ka čajnoj kuhinji. Otvori
fioku sa escajgom i zgrabi zašiljeni nož. Obavi šaku leve ruke oko sečiva.
I steže ga.
Novi bol izbrisa strah, očisti ga od sramote. Popusti stisak, baci nož u sudoperu i zavi
ruku krpom koja se odmah oboji jarkocrvenom bojom.
„Bravo, dečače moj“, pohvali ga Miki. Zatim glas opet nestade iza zelenih vrata.
 7

Provede ostatak jutra i čitavo popodne sedeći na kauču, zagledan uprazno. Moraće da
smisli izgovor zašto nije vratio kamionet – možda bi mogao da probuši par guma i da
simulira nezgodu. Ali mu to u ovom trenutku nije bilo važno i nastavljao je da odugovlači.
Osim mokre uniforme koja se postepeno sušila zbog topline njegovog tela, nije osećao
ništa.
Tama večeri proguta sobu. Kao da se uključio tajni prekidač u njemu, ustade na noge.
Krpa kojom je obavio ruku bila je potpuno mokra, ali je rez prestao da krvari, a bol se
pretvorio u snažno golicanje.
Ode u kupatilo da se opere.
Zatim zaši ranu iglom i koncem za šivenje, pa je onda zaštiti zavojem. Pripremi supu od
kocke i malo rezanaca, sede za sto samo u gaćicama i čarapama. Mehanički je prinosio
kašiku ustima, misli su mu bile negde drugde. Koža na telu mu je bila pocrvenela. Ali uprkos
dugom tuširanju vrelom vodom, još uvek je na sebi osećao oštar miris jezera, kao da mu je
ustajala voda prožimala meso. Uspevao je da to podnosi, ali je ipak bio iscrpljen. Kada je
završio sa večerom, oprao je tanjir i escajg i sve to stavio na svoje mesto u ormanu. Kao i
svake večeri, rasklopio je kauč za spavanje i stavio čiste čaršave. Onda je ugasio svetlo i
legao na leđa.
Zatvorio je oči u očekivanju sna.
Krenu u potragu za zvukom koji mu je obično pomagao da se opusti – bio je to zvuk
rezervoara za vodu na krovu. Ponekad ga je čuo kako curi ili čak kako peva poput kita, kroz
mlaznice protivpožarnog aparata na tavanu. Sistem verovatno nije funkcionisao već
godinama, kao ni mnogo toga u ovoj zgradi prepuštenoj nemaru. Ali ga je pomisao na tu
nepomičnu tečnu masu koja se nadnosila nad njim i onima od kojih ga je delilo samo
nekoliko centimetara betona smirivala, umesto da ga plaši.
Bilo je to kao da ima bazen iznad glave.
Ali je te večeri cisterna ćutala, kao nema opomena.
Prema planu, savršeni dan je trebalo da se završi lepim spavanjem. Trebalo je da se
skljoka u krevet i probudi se nakon više sati, potpuno okrepljen. Taj odmor bi bio nagrada
za naporan rad na istraživanju i pripremi koje je obavljao prethodnih nedelja za noć u Bluu.
Ali ono što se dogodilo tog jutra raspršilo je sve, uključujući i to da ga je sustigla
malaksalost. Činilo se da je protekla prava večnost u odnosu na raniji život. Osim toga, imao
je utisak da se pokvarila zajednica sa Mikijem. Isto tako, mada nije bio spreman da to
prizna, osećao je da tu bilo nečeg drugačijeg. Ne bi znao da kaže šta, ali je postojalo.
U njemu poče da se stvara jedna pomisao. Nije uspevao da je otera. Otvori oči.
Bilo je uzaludno da izbegava stvarnost i da se vrti okolo. Pokušavao je to čitav dan, ali se
pokazalo da je to uzaludno. Sada više nije mogao da se pretvara kao da nije ništa. Morao je
da sazna vesti o devojci sa ljubičastim čuperkom. Nije mu bilo važno da sazna ko je ni kako i
zašto je završila u jezeru. Pravo pitanje je bilo nešto drugo.
Da li je spasena?
 Ostavio ju je na onoj maloj plaži i pobegao. Video je osobe koje dotrčavaju u pomoć, ali
nije znao šta se dogodilo posle.
„Hajde, izgovori to…“, podsticao ga je Miki mirnim glasom, iza zelenih vrata.
„Ako je živa, setiće me se“, reče on onda on tihim glasom. „Ako je mrtva, potražiće me, da
saznaju šta se desilo.“
Njegova je sudbina bila neraskidivo povezana sa sudbinom drugog ljudskog bića. To se
ticalo njega više nego što bi želeo ili makar samo pomislio, tako da nije smeo da ne mari za
to i da jednostavno čeka da sve prođe.
„Znaš šta moraš da uradiš…“
„Ne, ne znam“, pokuša da uzvrati čovek koji čisti, ali to nije bilo tačno. I te kako je znao.
„Ne preostaje nam mnogo vremena. Doći će ovde.“
Ta pomisao ga je plašila nasmrt. Ali Miki je bio u pravu, bilo je to jedino rešenje.
Skloni pokrivače sa sebe i izvuče se iz kreveta.
 8

Izašao je iz kuće u jedanaest sati uveče, sa tamnom odećom na sebi i crnim kačketom,
natučenim tako da sakrije ćelavu glavu i lice.
Morao je da pronađe devojku.
Pošto nije imao pristup internetu, nije bilo načina da sazna da li na lokalnoj hronici ima
nekog izveštaja o jutrošnjem incidentu. Zato nije znao ni u koju bolnicu su je odveli. Jedina
mogućnost je bila da ih pregleda sve. Već je bio u Menađu, najbližoj mestu utapanja, a isto
tako i u Valdučeu, bez uspeha. Oko deset do jedan noću uđe u prazan autobus, da bi došao u
Svetu Anu. Ispred bolnice je bila stanica, ali iz opreznosti siđe na sledećoj i vrati se nazad
peške.
Na ulazu u bolnicu bila je okupljena mala grupa fotografa i kamermana. Ulogorili su se tu
u očekivanju nekoga. Verovatno se nešto dogodilo, pomisli. Njihovo prisustvo ga je činilo
uznemirenim, ali je to možda bio znak da se konačno nalazi na pravom mestu.
Izbegao je glavni ulaz, zato što je na istočnom krilu zgrade postojao sporedni ulaz za
kamione koji dolaze da preuzmu medicinski otpad. Naiđe na bezbednosni ulaz rezervisan
za osoblje, pokaže legitimaciju firme opštinske uprave noćnom čuvaru koji se sklonio u
stražarsku kućicu i koji bez provere uključi pokretni mehanizam i pusti ga da prođe.
Već je ranije bio tu, i noću. Zbog posla ili da ukrade lekove i medicinski materijal, kao što
je kolagenski konac kojim je sada zašio povredu na ruci. Uđe u jedno od skladišta i uputi se
ka svlačionici zaposlenih u službi dezinfekcije. Prostorija je bila pusta. Odabra jedan
ormarić nasumice, izvuče iz džepa šrafciger i njime obi katanac. Zameni svoju odeću
svetloplavom uniformom nekog od pomoćnih radnika. Navuče navlake za cipele i stavi
plastičnu kapicu na glavu, namestivši trake preko ušiju, tako da prikrije ožiljke. Pritvori
vrata. Iz jedne pomoćne prostorije pokupi uređaj za čišćenje podova i uđe u lift za nosila.
Uzdao se u činjenicu da je u bolnici noću manje prometa. Ali nije imao mnogo vremena
da pronađe devojku.
Usmeri potragu na odeljenje intenzivne nege i reanimacije.
Taj prostor je bio sterilan i zaposleni u tom odeljenju su nosili hirurške maske. Kada je
stigao na taj sprat, učinio je isto i tako je izbegao mogućnost da mu neko vidi lice.
Uključi uređaj za čišćenje podova. Obrtne četke proizvodile su tiho zujanje, koje se
odmah do savršenstva pomeša sa ujednačenim ritmom respiratora i zvonkim otkucajima
srčanih monitora.
Dok je čistio pod, pregledao je sobe. U nekima je bilo do četiri pacijenta, uglavnom
muškaraca i staraca. Izgledali su kao da samo što nisu odleteli, kao baloni. Kada se bolje
pogledaju, moglo se naslutiti da ih još samo tanka nit veže za ovaj svet.
Pa ipak, najmlađi gost ove vrste igraonice za utvare imao je sobu samo za sebe u dnu
hodnika.
Nije bila sama. Bolničarka je zapisivala vitalne parametre na nekom kartončiću. Kada je
završila, okači ga o krevet i izađe, prolazeći pored njega. Jedva da ga je primetila. Čovek koji
čisti sačeka da se ona udalji prema prijemnoj ambulanti, pa onda blokira uređaj, ne gaseći
ga, kako ne bi opet remetio harmoniju zvukova koji su prožimali to mesto.
Uđe u sobu.
Izgledalo je da devojka sa ljubičastim čuperkom spokojno spava. Verovatno je bila pod
dejstvom sedativa. Na ustima je imala masku za kiseonik. Elektronski aparat koji je snimao
otkucaje srca upozoriće ga u slučaju da se pacijentkinja probudi. Ali je u tom trenutku zvuk
koji je ispuštala bio pravilan, i zato je mogao da priđe krevetu.
Podignuta glava i crna kosa rasuta po jastuku. Imala je na sebi tanku košulju. Mršave
ruke, ispružene duž bokova. Sa levom su bile povezane dve cevčice za infuziju. Tanka linija
vrata koja se nastavljala na ramena, grudni koš obavijen zavojem koji je zahvatao i ključnu
kost, koju joj je iščašio dok ju je vukao izvlačeći je iz jezera. Sigurno joj je polomio nekoliko
rebara dok joj je snažno pritiskao grudnu kost da joj izbaci vodu iz pluća. Nožni članak joj je
bio polomljen i zaštićen ortopedskim štitnikom.
Dok se kretao prema njoj, zapažao je još pojedinosti. Prozirna koža bila je puna modrica.
Bili su to tragovi borbe da se oslobodi samrtnog zagrljaja vodene struje. Zagleda joj se
pažljivije u lice. Primeti da se ne seća dobro njenog izgleda. Opet se zapita zašto je osetio
nagon da joj spase život. Nije to bilo samo zato što ju je u početku zamenio sa sobom kada
je bio mali. Kada je postao svestan greške, mogao je da je ostavi na plaži ne pokušavajući da
je reanimira. Sve je to još uvek bilo vrlo čudno, konfuzno. Uvek se držao na marginama,
odbijajući svaki kontakt sa ljudima koji nije neophodan. Zašto je onda napravio izuzetak sa
tom devojčicom? U vezi sa njom nije postojalo ništa posebno. Shvati da su te misli opasne.
Miki ne sme nikada da sazna da ga nagriza takva sumnja.
Neko je ostavio ram sa fotografijom na poslužavniku za hranu na dnu kreveta. Odmah
shvati i razlog za to. Ako pacijentkinja otvori oči, odmah će se naći pred smirujućom slikom:
devojka sa ljubičastim čuperkom pozira između muškarca četrdesetih godina i znatno
mlađe žene. Sigurno su to bili njeni roditelji, lepi, preplanuli, nasmejani. Kakav čudan način
da se očuva sreća, govorio je sebi čovek koji čisti svaki put kada bi pogledao porodični
portret. Zar su neke osobe stvarno verovale da u fotografiju mogu da smeste ono što
osećaju? On nije nikada ovekovečen na nekoj fotografiji. Čak su i one na legitimaciji ili u
ličnoj karti pripadale nepoznatim osobama koje su ličile njega.
Na jednoj stolici ugleda prozirne kese, a u njima lične stvari pacijentkinje. Sa velikim
čuđenjem prepozna maramicu koju je stavio u devojčina usta dok je bila zahvaćena
grčevima. Odmah je pokupi i u tom trenutku se seti i nokta lakiranog u crveno koji je stavio
u nju.
Relikvija.
Otvori tkaninu, ali on, naravno, nije bio tu. Pomisli na moguće posledice te nepažnje. Biće
da se izgubio u vodi ili na plaži, pomisli. Bilo je besmisleno da ide da ga traži, nikada ga neće
pronaći. Ta priča mu je već donela previše glavobolje, pomisli dok je stavljao maramicu u
džep.
Došao je trenutak da stavi tačku na tu priču.
Okrenu se ka uglu sobe gde su se nalazila kolica sa lekovima i defibrilatorom. Priđe im,
već znajući da će u tim kutijama pronaći ono što mu je potrebno.
Gumene rukavice. Potkožna injekcija. Ampule sa insulinom.
 Držeći vrata na oku, pripremi obilnu dozu lekova. Niko neće primetiti sićušnu crvenu
tačku između prstiju na stopalima pacijentkinje. Još samo nekoliko sekundi i njihova veza
će se prekinuti. Nekoliko sekundi i oboje će biti slobodni. Zauvek.
Vrati se do kreveta. Izračuna da će imati na raspolaganju manje od jednog minuta da se
udalji, pre nego što kardio-monitor registruje neobično povećanje frekvencije i da uzbunu.
Ali je bio odlučan da posao privede kraju. Jednom rukom je držao špric uspravno, a drugom
podiže čaršav, otkrivajući nogu koja nije bila imobilisana ortopedskim štitnikom.
Dok se naginjao, zastade sa rukom u vazduhu. Na unutrašnjem delu lista noge, među
ogrebotinama, nalazio se mali izbledeli natpis. Niz brojeva, zabeležen nalivperom. Taj
prizor bio je dovoljan da u njega usadi reakcije u vidu domino efekta koje on ne ume da
zaustavi.
U tom trenutku shvati da nikada neće biti u stanju da joj ubrizga tu injekciju.
 9

U šest sati ujutru bar na železničkoj stanici počinjao je da se puni ljudima.

Čovek koji čisti je sedeo po strani, za jednim od stočića u dnu lokala, sa prljavom šoljom
ispred sebe, koju je ostavio neko ko je tu sedeo pre njega. Sa rukama u džepovima sive
jakne i beretkom natučenom na čelo posmatrao je gužvu od posetilaca koji su se smenjivali
za šankom. Stalni putnici koji idu na posao nisu imali prtljag, obavljali su doručak na brzinu,
pre nego što stignu na radno mesto. Ali oni sa koferima su se ponašali komotnije, pili su
kafu i povremeno proveravali vreme, spremni da se upute ka svom peronu. Čovek koji čisti
se pitao odakle dolaze i gde su se se uputili ti putnici? Da li odlaze da se vrate ili napuštaju
to mesto zauvek? Gde je njihova kuća, moraju li nekome da kažu zbogom ili da li ih neko
negde čeka?
Usred tih razmišljanja povremeno je skretao pogled ka televizoru okačenom na zidu, na
kojem su promicale slike najnovijih vesti. Sada je naučio napamet redosled vesti i znao je da
će se nakon reportaža o međunarodnoj hronici ponovo pojaviti onaj čovek i ona žena koje
je video na fotografiji u bolnici.
Izložen sevanju bliceva i okružen mikrofonima, otac devojčice sa ljubičastim čuperkom
davao je izjavu na izlazu iz Svete Ane. Njegov glas se mešao sa najavama polazaka i dolazaka
vozova koje su dopirale sa zvučnika.
„Želeo bih da upoznam čoveka koji je rizikovao život da spase moju kćerku“, govorio je,
držeći ruku preko ramena svoje lepe žene, još uvek previše šokirane da bi mogla da govori.
„Ne znam zašto je odlučio da ostane anoniman, ali poštujem to, mada se kao roditelj nadam
da će se pojaviti da mu stegnem ruku.“
Čovek koji čisti je slušao i ponovo slušao te reči, ali mu se svaki put činilo da uočava
neusklađenost u tonu. Znao je da nije mnogo inteligentan, ali je ipak bio u stanju da
predvidi posledice.
Ne znam zašto je odlučio da ostane anoniman…
Ta rečenica je bacala ozbiljnu sumnju na njega. Sigurno se neko pitao da li je motiv za
takvu odluku manje plemenit od gesta koji je učinio, da li dobri Samarićanin nešto krije.
Doći će da me potraže, ponavljao je u sebi, ne sumnjajući u to. Miki je bio u pravu, oni će
doći. Zbog toga je prekorevao sebe što nije uspeo da u bolnici likvidira devojku sa
ljubičastim čuperkom. Izgubio je priliku koja mu se više neće pružiti. To se Mikiju neće
svideti.
„Naša kćerka će se ubrzo oporaviti“, objašnjavao je čovek na TV ekranu.
Odavao je vrlo moćnu sliku snage i samopouzdanja. Nije znao ko je on, ni zašto su se
hroničari toliko interesovali za taj događaj. Ali je pretpostavljao da se radi o nekom bitnom,
s obzirom na to da nije mogao da se na miru suoči sa dramom koja je pogodila njegovu
porodicu. I taj aspekt je bio važan za čoveka koji čisti. Ljudi se neće umoriti od te priče, sve
dok im ne dosadi, proceni. A sudeći po broju ljudi koji su se zadržavali u baru da čuju vesti,
moglo se naslutiti da se to neće dogoditi tako brzo.
 Još jedan od razloga zbog kojeg se novinari neće zaustaviti bio je vezan za pitanje jednog
reportera o tome kako se odvijao incident. Dok je odgovarao, preko lica oca adolescentkinje
prešla je senka. Čovek koji čisti ju je nazreo, prepoznavši za trenutak sablast straha.
„Okliznula se i pala u jezero dok je slikala mobilnim telefonom, polomila je nožni članak.
Trenutak nepažnje koji je mogao skupo da je košta, ali zna se kakva su deca u tom uzrastu:
misle da su besmrtni“, izjavio je uz usiljen osmeh. „Verovatno je pravila selfi.“
Najveća briga tog oca bila je da se stvari nisu zaista odvijale onako kako je ispričao. Grizla
ga je nesigurnost. Neophodnost da zaštiti kćerku takođe je sakrivala bojazan od istine.
A verovatno je čovek koji čisti imao rešenje tajne.
Kako je to ironično, pomisli. Otac devojke nije mogao da zna ko je bezimeni stranac koji
sedi za stočićem u staničnom baru i koji je bolje od bilo koga drugog u stanju da shvati
sumnju koja ga opterećuje. Nije mogao da pretpostavi da neko nepoznat, potpuno različit
od njega, od njegove porodice i od onih koji ga obično okružuju, daleko od njegovog
shvatanja života i stvari u njemu, poseduje nešto što se odnosi na njega. Nešto što bi moglo
da u trenu razbije u komade njegov kristalni univerzum.
Odgovor.
Čovek koji čisti morao je samo da pronađe dobar razlog da potvrdi sopstvenu teoriju.
Ipak, to je podrazumevalo dalje uplitanje, pojavljivanje na svetlosti dana. Nije znao da li mu
se isplati napuštanje komfora mraka. Eto zašto je došao na železničku stanicu i sedi tu već
više od sat vremena.
Morao je da odluči da li je za njega najispravnije da se nasumice popne u neki voz i
nestane zauvek.
U suštini, već je to činio, mnogo puta. Ne noseći ništa sa sobom. Ostavljajući sve kako
jeste. Kuću, predmete male vrednosti, nešto malo odeće okačene u ormanu. Neće moći da
pronađu ništa što bi ga teretilo. Niko neće postavljati pitanja.
I nije imao bojazni ni u pogledu onoga što se nalazi iza zelenih vrata.
U početku će se pitati za razlog, ali će sve zaboraviti pošto uvide da nisu u stanju da
shvate.
Možda bi i on morao da pokuša da zaboravi devojčicu sa ljubičastim čuperkom, nadajući
se da će tako i on biti zaboravljen. Da ode u neki drugi grad, pronađe drugi stan. Oboji neka
druga vrata u zeleno i iza njih zatvori svoju tajnu. Ponovo dovede stvari na svoje mesto. Na
kraju krajeva, proveo je deset godina u Komu. Nikada nije bio tako dugo u jednom mestu.
Možda je to bilo dovoljno.
Kada shvati da je doneo odluku, ustade sa stolice. Osećao je žmarce u rukama, jer je
proveo previše vremena nepomičan u istom položaju, ili je to bila posledica napetosti koja
mu se skupila u leđima. Držeći pognutu glavu da ne bude primećen, izađe iz bara i uputi se
ka jednom od hodnika koji vode na perone.
Pored njega su prolazile razne osobe, ovlaš ga dodirivale. Niko nije znao ko je čovek koji
prolazi između njih. Bio je samo providna mrlja koja kratkotrajno prolazi kroz njihovo
vidno polje, da bi onda nestala. Ponekad se pitao kako bi reagovali kada bi se makar za
trenutak susreli sa njegovim pogledom. Jedina situacija u kojoj je čovek koji čisti odlučivao
da ode među ljude bila je kada je želeo da oseti moć zbog toga što je nevidljiv.
Ali sada je bilo drugačije.
 Pravi razlog zašto je tog jutra odabrao da se skloni na železničku stanicu bio je taj što je
tu još uvek mogao da pronađe javnu govornicu. Njegov dalji boravak u Komu bio je vezan
za poziv koji se spremao da obavi.
Podiže slušalicu i ubaci novčiće u odgovarajuću šupljinu. Zatim poče da pritiska niz
brojeva koje je primetio na listu noge devojčice u bolničkom krevetu.
Na drugoj strani linije začu se zvonjenje.
Nakon beskrajno dugog vremena odgovori neki muški glas. „Halo…“ Čovek koji čisti ne
reče ništa. Sačeka.
„Halo“, ponovi njegov sagovornik ljutite. „Ima li koga?“
Zna da sam ovde, čuje me kako dišem.
„Pa dobro, ko je to?“
Čovek koji čisti spusti slušalicu. To malo reči bilo je dovoljno da identifikuje glas.
Hteo si da me upoznaš, zar ne? Dobro, sada si me upoznao.
22. oktobar
„Raste, zar ne?“
Martina je odsutna, pakuje mu torbu. „Molim?“
Dečak je ispred prozora, ali ne vidi napolje, ne vidi ljude koji ulaze i izlaze iz bolnice.
Pogled mu se zadržava najpre na odrazu njegovog setnog lica na staklu. „Kosa“, pojašnjava,
posmatrajući se. „Raste li?“
Martina zastaje, ostavlja prtljag i prilazi mu. „Naravno da raste“, ohrabruje ga, dok mu
miluje kosu na kojoj se primećuju ljuskice peruti.
„A da li ožiljci nestaju?“
„Bojim se da ne.“ Martina je iskrena, nikada mu ne govori laži, zbog toga je voli. „Ali čim
izraste kosa, ožiljci se više neće videti.“
Dečak veruje u to ohrabrenje.
„Nego, u međuvremenu sam ti kupila poklon.“ Socijalna radnica ide ka torbi, izvlači nešto
i vraća se kod njega sa kapom u ruci. Stavlja mu je na glavu. „Pravi si dasa“, uverava ga.
Dečak opet proverava svoj odraz na prozoru. Nije mnogo ubeđen, ali ne kaže ništa, zato
što ne želi da je razočara. Danas je važan dan. Martina je srećna, zato što ga otpuštaju nakon
mesec dana. Ali on ne zna da li je srećan. „Veruješ li u raj?“
„Ponekad“, odgovara Martina. „Zašto me to pitaš?“
„Kada umreš i niko ne zna kako se zoveš, šta napišu na grobu?“
Martina je preneražena. „Kakvi su ovo razgovori? Šta ti to pada na pamet?“
On je uporan. „Kako Bog može da dođe da me pronađe i da me odvede u raj, ako ne može
da pročita moje ime na grobu?“
„Bog zna ko si“, smiruje ga žena.
„Kada sam došao ovde, niko nije znao kako se zovem…“ U hitnoj pomoći su svi oko njega
urlali, dobro se seća toga. Mnogo je drhtao, pa su mu doktori stavili nešto u usta, inače bi
pregrizao jezik. Ali tako nije mogao da im kaže svoje ime. Niko nije znao kako da ga zove.
Bio je sam.
„Ali sada je sve prošlo“, zaključuje Marina i ne protivreči mu.
Možda bi zaista mogao da bude zadovoljan što napušta bolnicu, ne može više da podnese
smrad dezinfekcionih sredstava. Ali je i tužan. „Da li je neophodno da se vratini kući?“
„Našla sam novi smeštaj za vas, veći stan, gde ćeš moći da imaš sobu samo za sebe.“
„Vera me ne želi“, odvaži se on da kaže. „Čuo sam vas… Mislile ste da spavam, ali bio sam
budan.“ Mislile ste da sam mrtav, ali bio sam živ.
„Tvoja majka govori mnogo toga, znaš to“, umiruje ga. „Ali sada ima posao i moći će da se
brine o tebi. Sve će biti dobro.“
„A Miki?“
Pitanje pada među njih kao kamen u baru. Nestaje u trenutku ispod površine, ali ne
smeju da ga ignorišu, zato što se voda neprekidno kreće.
„Vera mi je obećala da ga više nećeš videti“, tvrdi Martina svečanim glasom.
„Ne verujem.“
„Policija ga traži, ne verujem da Mikiju odgovara da bude pronađen.“
„Policija ga neće pronaći.“ Toliko je siguran da mu dođe da zaplače.
„Ne moraš da se plašiš, Miki više ne može da ti naudi.“
 Martina ne može to da zna, ali Miki nije kao ostale „zunzare“ njegove majke. „Ako
ostanem sa Verom, on će se vratiti.“
„Nije tako“, uporna je ona.
„Možeš li da mi se zakuneš?“
Socijalna radnica se koleba. I on to vidi. „Zakuni se.“ Dve reči koje prosto zakucavaju
odrasle. Dečak ima samo šest godina, ali je već shvatio kako funkcionišu stvari. Ako hoćeš
da saznaš da li ti neko od odraslih govori istinu, moraš da ga nateraš da se zakune. Taj mali
trik ne uspeva uvek. Na primer, sa Verom je to uzaludno. Ali Martina je drugačija od Vere.
Martini je teško da govori laži.
Žena seda na krevet i daje mu znak da i on sedne pored nje. Dečak posluša i penje se na
krevet.
„Sada ćemo nešto da uradimo“, kaže njegova prijateljica. Podiže mu nogu. Povlači naviše
nogavicu pantalona i spušta čarapu. Onda, dok se dečak pita šta joj je na pameti, Martina
uzima hemijsku olovku, zubima skida poklopac i počinje da piše po koži iznad članka. On
oseća blago i prijatno golicanje. „Ovo je moj broj telefona“, objašnjava mu, dok vrača
poklopac na olovku.
„Ne smeš nikada da ga izbrišeš ili opereš. I da znaš, svake nedelje ću dolaziti da vidim
kako se odvijaju stvari sa Verom i napisaćemo ga ponovo.“
„Čemu to služi?“, pita dečak, ali već zna da je to nešto dobro i oseća se ohrabreno.
„Biće to naša tajna: ako se nešto dogodi, pozvaćeš me ili ćeš pokazati broj nekome i
pozvaćete me. Ja ću odmah doći kod tebe.“
„A ako umrem?“
To pitanje prosto sledi mladu socijalnu radnicu.
Onda dečak sam odgovori umesto nje: „Ako umrem, barem ćeš moći da kažeš kako se
zovem.“
 10

Tegla sa turšijom među smrznutom hranom.

To je objašnjavala devojčicama još od osnovne škole i to im je ponavljala i kada su
odrastale. Bilo je od vitalnog značaja da shvate značaj toga. Nikada nije moglo da se kaže
kada i da li će nečemu poslužiti. Nadala se da joj to neće nikada zatrebati, ali je bilo dobro
da se zna da postoji i takva mogućnost. I ono što je od suštinskog značaja, bilo je
preporučeno da se ne govori muškarcima. Bila je to jedna vrsta tajne rezervisane za žensko
društvo.
Tegla sa turšijom među zamrznutom hranom bila je signal.
Kada neko od zaposlenih ko svako veče popunjava robom police bilo koje samoposluge u
tom kraju pronađe teglu sa turšijom među zamrznutom hranom, morao je da to odmah
saopšti direkciji, a ova da o tome izvesti nju. Niko od posrednika nije znao čemu služi ta
bizarna procedura. Samo osobi koja je smislila taj sistem bilo je poznato njeno značenje.
Hvatačica muva je onda sa sigurnošću znala da je neka žena negde u opasnosti. Zato što trpi
maltretiranje u porodici i nije slobodna da to prijavi, ili njen partner predstavlja ozbiljnu
pretnju ili je u najgorem slučaju žrtva otmice.
Hvatačica muva bila je jedina koja se bavila oslobađanjem tih zarobljenica i već više od
jedne nedelje neprestano je nadgledala jedan diskont na periferiji. Tačnije rečeno, otkako
joj je prijavljeno neobično prisustvo tegle sa krastavčićima u zamrzivaču.
Čitav dan se vrzmala između prolaza u samoposluzi, pretvarajući se da nešto kupuje, a u
stvari je držala na oku kupce, nadajući se da će zapaziti onu koja je poslala tajanstveni
alarm. Ako se žena koja je u opasnosti vrati u radnju, Hvatačica muva će je identifikovati.
Naravno da nijedna od njih ne nosi tablu sa natpisom ŽRTVA ZLOSTAVLJANJA, ali uvek
postoji neki detalj koji to otkriva. I marama ili rolka obučena u neodgovarajućem stilu za to
godišnje doba bili su indikativni, kao i isuviše kabaste naočare za sunce.
Kada bi primetila maltretiranu ženu, Hvatačica muva je tražila kontakt očima. I čim bi
ukrstila pogled sa njom, ova druga bi odmah videla svetlo mogućeg izlaza. U tim očima se
prepoznavala izmučenost, nemoć i pre svega strah.
Mučitelji su uvek bili pronicljivi i mnogim od tih žena nije bilo dozvoljeno da telefoniraju
ili da koriste internet, pa nikada neće smoći snage da obave telefonski poziv i da zatraže
pomoć. Zato je ostavljanje tegle sa turšijom na neodgovarajućem mestu već bio ogroman
korak napred. Obično u njihovom svetu sazdanom od ugnjetavanja i zastrašivanja, u kojem
je i najmanja greška kao što je i lomljenje tanjira bila grubo kažnjavana, turšija se stavljala
zajedno sa turšijom, a zamrznuta hrana sa zamrznutom hranom. I to je bilo jedno od
mnogih pravila koje nije smelo da bude narušeno, po cenu kažnjavanja batinama.
Stoga je kršenje zakona o policama već bilo prvi čin pobune.
Ali je tog ponedeljka Hvatačica muva rizikovala da izgubi svoj uobičajeni optimizam. Već
danima je punila kolica tokom svake kontrole i praznila ih posle nekoliko sati, da bi onda
opet počinjala iz početka. Bolela su je leđa zbog stajanja na nogama. Tome se pridodavalo i
odsustvo nikotina, zato što naravno nije mogla da priušti sebi pauzu svakih dvadeset
minuta i da puši. Otkako je počela sa tom zasedom, smanjio se broj paklica dijane koje je
svakodnevno praznila. Obično, kada je naglo prestajala sa pušenjem, spopao bi je gadan
kašalj, dubok i pun šlajma, umesto da joj se zdravlje poboljša.
U pedeset trećoj godini, fizičko stanje joj je bilo poslednje na pameti.
Nije vodila brigu o sebi, nije je to interesovalo. Njen psiholog joj je stalno govorio da je na
rubu ozbiljne depresije. Ali nakon pet godina terapije morala je da konačno uguši tu svoju
unutrašnju nelagodnost, što se još uvek nije manifestovalo. Umesto toga, nastavljali su da je
muče simptomi zakasnele menopauze i to onda kada je želela samo mir svojih čula.
Hvatačica se nije plašila starosti, ni bora, niti da će se ugojiti.
Jedno vreme je čak bila i privlačna, ali je to vreme prošlo i nije osećala da joj nedostaje.
Iz praktičnih razloga je nosila kratku kosu. Ni govora o šminki. I kupovala je samo
udobnu odeću.
Proveri vreme: bilo je petnaest do dva. Diskont se uglavnom praznio posle jedan.
Domaćice su već obavile kupovinu i spremale su ručak kod kuće. Kroz prolaze između
gondola motao se samo poneki samac ili neka starija gospođa koja je koristila te mirne
trenutke da bez žurbe proceni sva sniženja istaknuta u nedeljnom reklamnom letku. Onda
odluči da je valjda zaslužila jednu puš-pauzu. Ali kako se oslonila o prepuna kolica da skine
cipelu i izmasira bolnu nogu, za trenutak podiže glavu i pogleda prema odeljku sa
proizvodima za doručak.
Najviše dvadeset pet godina, građa modela, kačket u stilu repera, šarene helanke i patike,
velika torba luj viton, ogrnuta džemperom koji joj je dopirao do kolena. Birala je koju će
kutiju žitarica da kupi. Ali nije devojka toliko privukla njenu pažnju, koliko je to učinio
momak koji ju je sledio na nekoliko metara odstojanja. Dugačka kosa boje meda, uz naviku
da je stalno zabacuje iza ušiju, prsluk i majica, markirane patike, lep i zlokoban. Klasičan tip
u kojeg se zaljubiš i zatim se pokaješ zbog toga.
Plavušan je držao ruke prekrštene, pogleda uprtog u prijateljicu, kao da je na povocu.
Međutim, mogao je to da bude samo utisak Hvatačice. Na devojci nisu bili vidljivi očigledni
znaci udaraca. Ali je široka odeća koju je nosila mogla da bude način da ih prikrije. Osim
držanja momka, ponašanje para nije bilo sumnjivo.
Pa ipak je bilo nečega što se nije uklapalo.
Previše luksuzno odeveni za jedan diskont, pomisli. Oni su iz centra. Ona ga je ubedila da
dođu ovde da trguju, a on je protiv toga. Pita se šta rade u lokalu za imigrante i očajne
domaćice. I već je drugi put da ga devojka dovlači na to mesto. Žestoko će joj to naplatiti,
pomisli.
Odluči da potraži potvrdu za svoje pretpostavke.
Gurne kolica u njihovom pravcu. Kada su se sve troje našli pored frižidera, ona priđe i, ne
tražeći dozvolu, provuče se baš između njih da otvori vrata frižidera i uzme flašu mleka. Za
trenutak usmeri pogled ka devojci, uzdajući se da će ona to primetiti. Ali susret njihovih
pogleda potraja jedva delić sekunde. Prekratko da može da joj uputi pogled pun
razumevanja. Onda Hvatačici sinu ideja. Odvrnu čep flaše sa mlekom i naglo se okrenu.
Bela tečnost zapljusnu momka i zali ga od glave do pete.
„Izvini, nisam primetila da je flaša otvorena“, izvini se, ali jedva zadržavajući ironičan
osmeh.
On je, u neverici, reagovao baš kao što je očekivala. Instinktivno podiže ruku, spremi se
da je stegne u pesnicu, ali se u poslednjem trenutku uzdrža.
 Između njih kao da je iznenada zahladnelo. I devojka je videla taj pokret. U krajnjoj liniji,
nije bilo moguće da nije obratila pažnju na njega.
„U redu je, nije to ništa“, potvrdi plavušan, ali su napregnute vene na njegovom vratu
govorile da je napet. Upozorenje je bilo jasno: gubi mi se sa očiju.
„Već mi se to događalo“, bila je uporna, ne pomerajući se. „Ali sam tada prosula teglu sa
kiselim krastavčićima.“
Kada je čula da se spominju kiseli krastavci, devojka se trgla. Ali nije izgovorila ni reč. Iz
džepa džempera izvadi pakovanje papirnih maramica i uz izgovor da mora da obriše mleko
kojim je momak bio potpuno natopljen, okrenu joj leđa, praveći zaklon da joj dozvoli da se
udalji.
Dok se udaljavala, čula ga je kako govori: „Pusti, sam ću.
Hvatačica je postigla deo svog cilja. Za ostatak će se pobrinuti izvan diskonta.
Tu odmah uoči automobil koji je pripadao paru. Mogao je to da bude samo beli porše koji
se razlikovao od svih drugih automobila na parkingu. Zapali cigaretu i sačeka da izađu i njih
dvoje. Nije im dugo trebalo.
On je napolju konačno mogao da iskali nakupljeni bes. Devojka je išla nekoliko koraka
ispred njega, pogleda uprtog u zemlju.
„Potraži neku drugu marku žitarica, zato što ja više ne dolazim u ovu rupčagu“, besneo je
momak.
Kada su prošli pored nje, Hvatačica baci opušak cigarete na zemlju i krenu ka njima. „Hej,
izvini“, pokuša da privuče pažnju.
Plavušan se okrenu, iznenađen što je opet ima pred sobom. „Šta je sad?“
Ona poče da pretura po džepu i izvadi novčanicu od pet evra. „Napravila sam haos i htela
bih da ti platim perionicu.“
Ovaj nije znao da li da je pošalje dođavola ili da joj se nasmeje u lice. Opredeli se za
podrugljiv osmeh.
„Nema potrebe, veruj mi.“ Poslednje reči zvučale su kao upozorenje. Značenje je ovaj put
bilo: nemoj da me provociraš.
Ali ona napravi korak napred, opasno se približavajući onom što je njen psiholog
definisao kao „zaštićenu zonu“, područje unutar kojeg se nasilnički subjekat oseća
ovlašćenim da napadne.
„Slušaj, insistiram.“
„Zašto mi se ne skineš s vrata?“, zareža momak.
Njegova devojka je bila paralizovana od straha. Anđeosko lice samo što nije planulo.
„Vidi, osećam se krivom“, izjavi Hvatačica i pokuša da mu ugura novac u prednji džep
pantalona.
Iznenađen zbog tog tako drskog gesta, on ustuknu, ali onda opet krenu napred, zgrabi je
za vrat i gurnu na jedan od parkiranih automobila. „Ne dodiruj me, usrana lezbijko!“
Dok je pokušavala da se povrati i dođe do daha, Hvatačica muva skrenu pogled na
devojku koja je sva skamenjena posmatrala tu scenu. Dobro, reče u sebi. Vidi da je u stanju
da to učini i nekoj drugoj ženi, možda shvata da njegova ljubav nije prava. I možda pronađe
hrabrosti da učini nešto više od toga što će ostaviti teglu sa kiselim krastavcima na
pogrešnom mestu. Možda će ga prijaviti.
 Hvatačica izvuče jednu od ruku iz mladićevog stiska i uze nešto iz džepa teksas jakne. On
ne primeti taj pokret, ali se malo zatim izraz njegovog lica promeni. Srdžba na licu se ugasi i
odmah popusti stisak.
Prepoznao je oštricu noža skakavca koji je prinela njegovim testisima.
Hvatačica se zakašlja i u lice mu ispljunu ugrušak pljuvačke. „Izvini, dragi“, reče, dok joj je
grlo gorelo.
Muva je pala na vosak. Ali je sada devojka bila na potezu.
Hvatačica se okrenu ka njoj. „Sve je u redu“, smiri je. Onda uze smartfon i pruži joj ga.
Momak joj uputi pogled mržnje. „Poznaješ je?“
Ona se za trenutak zamisli, zagledana u telefon, nesigurna šta da radi. „Ne.“
„Kurvo, ipak je poznaješ.“
Hvatačica se umeša da joj pritekne u pomoć. „Možemo da ga prijavimo zbog
agresivnosti.“ Hajde, dušo, podsticala ju je u mislima, uzmi jebeni mobilni telefon i ukucaj
taj broj. Trenutak je da se zauvek otreseš tog kopileta. Dovoljno je da mi pružiš motiv,
makar mali. Bilo bi dovoljno da jednostavno zatražiš moju pomoć i snage reda će odmah
doći.
Međutim, devojka oklevala.
„Možemo da završimo sa svim tim“, izjavi onda Hvatačica otvoreno.
U tom trenutku se blago lice devojke preobrazi, pretvorivši se u neprijatnu grimasu.
„Šta si ti, jebote? Šta hoćeš od nas?“
To prvo lice množine vredelo je koliko i poraz. Njih dvoje su odjednom ličili jedno na
drugo. Hvatačica u trenu shvati da nikada neće moći da je spase. Ozbiljna psihološka
potčinjenost, trajna podjarmljenost: postojalo je mnogo načina da se definiše to stanje
zarobljenosti. Pripitomljena zver liže ruku ukrotitelju, savija se na sam zvižduk biča.
Razočarana, Hvatačica oseti obavezu da joj uputi još jedno upozorenje. „Prvi put samo opali
šamar i ti mu odmah oprostiš, kaže ti da on nije takav, da je možda previše popio. Drugi put
ti treba malo više da mu oprostiš, ali onda pripisuješ krivicu stresu. Treći put je krivica
tvoja, barem ti on tako kaže: gadno si ga naljutila, zato što si se tako napucala samo da bi
mogla da vrtiš muda muškarcima. Ali šamari u međuvremenu postaju sve jači. Zatim
postaju udarci nogom i pesnicama, a ti više ne znaš kako da pokriješ podlive, tako da ni
podloga za šminku nije dovoljna. On povremeno plače, traži da mu oprostiš. Vodiš ljubav sa
njim, nadajući se da će se sve zaboraviti, a za to vreme se moliš da ne ostaneš trudna. Jedino
što postižeš jeste da više ne možeš da se pogledaš u ogledalu, zbog sramote i zbog podliva.
Ali budi mirna, on će se pobrinuti da resi problem kada te zgrabi za kosu i tresne te po licu i
razbije ga u komade…“ Sklopi oštricu uz dršku noža. U tom trenutku zapazi skoro
neprimetno kolebanje kod devojke: skupila je ramena, sva utučena. Pogledom ju je
proklinjala da skupi hrabrost koja joj je do tada nedostajala, ali možda zaista nije bilo nade.
Sada si ponovo sama, pomisli umesto nje. Sama sa njim.
Okrenu se da ode. Dok se udaljavala usana stisnutih od besa, prođe pored poršea i, da oni
to ne primete, smartfonom snimi registarske tablice. Telefon u njenoj ruci poče da vibrira.
Neko joj je ostavio glasovnu poruku. Presluša je.
„Moraš da ideš u Neso“, reče kratko neki ženski glas. „Jutros je iz jezera izronila jedna
ruka.“
 11

Jezero Komo se pruža na prostoru od sto četrdeset pet kilometara, ima fjordovsku
strukturu i komplikovano je da se stigne od jedne tačke do druge.
Hvatačica muva je upravo stizala na istočnu obalu u zelenom kliju starom petnaest
godina, kojem je bio potreban niz popravki i jedno dobro pranje. Okrenu se i poče da traži
paklo cigareta među lecima razbacanim na suvozačevom sedištu. Štampala ih je na svom
kućnom štampaču i onda ih ostavljala okolo, lepila ih ispred samoposluga ili u čekaonicama
lekarskih ordinacija.
Broj telefona, podaci sa Instagrama i Fejsbuka, praćeni crtežom kuće bez vrata i prozora,
sa sloganom Put izlaza si ti!
Hvatačica je bila nervozna, osećala je potrebu da puši. Sledila je uputstva sa poruke koju
joj je osoba koja ju je obavestila ostavila na sekretarici, ali nije znala šta da očekuje.
Jezero je izbacilo ruku iz svoje tamne vode. Ruku. Nije mogla da veruje.
Hvatačica je mrzela jezero. I nije shvatala razloge onih koji su odlučili da se tu presele.
Dolazili su iz najudaljenijih kutaka sveta da kupe kuću u Belađu. I Varena, koja je nekada
bila ribarsko predgrađe, sada je postala utočište hipstera. Oduvek su ta mesta bila omiljena
milionerima i filmskim zvezdama, zbog pejzaža i istorije koja ih je krasila. Ali niko nije
izdržao. Pre ili kasnije ih je nešto teralo iz luksuznih kuća sa vrtovima i privatnim plažama
koje su još uvek bile tu, uspavane, sa spuštenim kapcima, u očekivanju da im se vrate
njihovi stanovnici.
Ipak, onaj ko se krije na tim mestima nije mogao da ode odatle.
Hvatačica je pokušala, preselivši se u stan u jednom dalekom gradu. Ali je ubrzo nakon
toga jezero došlo da je potraži i ona je počela da oseća njegov zov iz suvih, praznih
sudopera. Prodorni miris praćen glasom tajanstvenog žubora, poziv da se ponovo spoji sa
tom pradedovskom čorbom. A kada je pokušala da to objasni jednom vodoinstalateru, ovaj
ju je pogledao kao da je luda. Za to je bilo krivo jezero, koje ti uđe u kosti još od malih nogu.
Popiješ ga još dok si u stomaku svoje majke. Pripadaš mu još od tada.
Hvatačica se zbog toga vratila nazad.
Već pet godina posvećena je misiji da pronalazi žene u nevolji, pre nego što bude
prekasno. Zato što je primetila da inače o tome niko ne misli. Nudila im je izlaz iz nezdravih
odnosa, bolesnih veza, uzdrmanih brakova. Povremeno je uspevala u tome, a ponekad je
išlo loše. Nikada nije bila popustljiva prema žrtvama. Kao što je prezirala one koji su tvrdili
da je zlostavljana žena ili prijateljica „u krajnjoj liniji sama to tražila“, bila je isto tako
ubeđena da mnoge od njih nisu toliko nevine. Kao devojka iz diskonta koja se, nakon što je
tražila pomoć, povukla iz čiste računice. Nije se radilo samo o odricanju od luksuza koji joj
je nudio plavušan sa belim poršeom, nego što bi morala da potpuno iznova planira
sopstveni život. I to sve u mraku, bez sigurnosti.
Hvatačica je stalno ponavljala sebi da udarci ne čine osobe poslušnim, već lenjim.
Vrlo često je strah od suočavanja sa promenom jači od udaraca: mnoge žene apsurdno
očekuju da će mučitelj postati dobar, ne pomišljajući na opasnost da će se to ponoviti.
 Eto zašto je, kada ju je njena doušnica pozvala, odmah pomislila da možda još neka žena
nije pronašla u sebi put izlaza ili nije u stanju da zamisli sopstvenu smrt.
Oko četiri posle podne stiže u Neso, malo naselje sačinjeno od kuća zbijenih na brdu.
Mesto je bilo podeljeno po sredini dubokom liticom. Tu liticu, to grotlo, iskopale su dve
reke koje se spajaju i stvaraju slap, koji se onda baca u jezero nakon leta od dvesta metara.
Hvatačica parkira klio blizu vidikovca i poče da silazi niz trista četrdeset stepenika koji su
vodili do drevnog mosta Čivera, iz rimskog doba. Osim nje nije bilo nikoga u okolini.
Prolazeći ispod tremova kuća na strmini, mogla je da čuje jasan zvuk malih slapova. Zatim
začu i glasove, dopirali su sa pristanišnog mostića koji se nalazio ispod.
Kada bi se u ovom kraju dogodio neki krvavi čin, uvek su se sastajale iste osobe.
Pored gumenog čamca karabinijera bio je tu jedan stari novinar lokalne hronike. Obično
je smrdeo na loše cigarete i znoj. „Neću moći ništa da uradim sa ovim“, bunio se svojim
tipično promuklim glasom.
„A ja sigurno neću izgubiti san zbog toga“, uzvraćao je sudski lekar. Bio je to Silvi,
suvonjav tip od šezdesetak godina. Doktor za mrtve, kako ga je neko cinično prozvao,
ukazujući na činjenicu da je do njegove intervencije uvek dolazilo onda kada više nije bilo
potrebe ni za kakvim lečenjem.
„Moram da odnesem najmanje pet hiljada karaktera da bih dobio četrdeset pet evra u
metalu, a sa ovim jedva da mogu da napravim kratak pasus“, žalio se novinar.
„To nije moj problem“, uzvrati patolog, dok je pomagao roniocima da se oslobode
metalnih boca nakon zaronjavanja.
Jedan od njih je bio mladi poručnik. Usmeri pogled iza hroničara i ugleda Hvatačicu. „Ko
je vas obavestio?“, upita ljutito.
Neočekivana gošća mahnu rukom u znak pozdrava i produži sigurnim korakom prema
njima.
„Zaštitnica feministkinja“, podsmehnu se novinar. „Baš sam pomislio da neko
nedostaje…“
Popodnevno sunce povuklo se na suprotnu obalu, puštajući da se na njih spusti senka
planine. Postajalo je hladno, ali spoljna temperatura nije bila bitna. Bila je to studen koja se
osećala samo na mestu zločina, čak i leti.
„Šta ste upecali?“, upita odmah Hvatačica, ne obazirući se na njihove kritike.
„Nema ništa za tebe, možeš slobodno da ideš“, dobaci joj sudski lekar.
„Čula sam da se radi o ruci.“ Kada stigla do kraja mola, pokazala je na malu čeličnu kutiju
u koju su grobari verovatno stavili ostatke. „Je li u pitanju žena?“
Silvi upre pogled ka nebu. „Naravno da još nemam rezultate, ali možemo da
pretpostavimo da je žrtva ženskog pola“, odgovori nadmeno i ljutito.
„Ostatak tela?“
Patolog sleže ramenima. „Ko to zna…“
Niko drugi ne dodade ništa.
Bila je začuđena, delovali su skoro ravnodušno prema onome što se dogodilo. „Daćete
znak za uzbunu?“, zadirkivao ju je.
„Zbog čega?“, upita poručnik začuđeno.
„Da objavite da postoji ludak koji ide okolo i komada žene.“
Nasmejali su se.
 Zapravo, shvati da je malčice preterala kada je izvukla takav zaključak. Ali uradila je to
samo zato što je bila ogorčena jer njeno mišljenje nisu uzeli u obzir.
„Stvarno, već znamo ko je to“, umeša se novinar.
Ona ga pogleda, pokušavajući da proceni da li je ozbiljan.
„Ko?“
„Jezero“, odgovori doktor za mrtve umesto njega, pa se onda obrati hroničaru. „Objasni
joj zašto više nisi toliko zainteresovan za ovu priču…“
„Zato što nam jezero svake dve ili tri godine pokloni neko stopalo, neku nogu“, potvrdi
ovaj. „Jednom čak jednu lepu glavu.“
„Ne verujem“, reče Hvatačica, sva uzbuđena.
Činilo se da se patolog zabavlja i zato ohrabri novinara da nastavi. „Ispričaj joj o
nemačkom turisti…“
„Ah, da… Jezero mu je izbacivalo jedan po jedan deo: najpre uvo, zatim šaku, na kraju
trup.“
„Sastavili smo ga kao pazle, tako da je udovici vraćen skoro u komadu“, potvrdi Silvi.
Opet se nasmejaše. Osećali su da imaju pravo da se šale na taj račun, zato što je ova ruka
za njih samo predmet, pomisli Hvatačica. Bez lica, bez imena, nije postojalo saosećanje za
žrtvu.
„To su leševi onih koji dolaze da izvrše samoubistvo u ovim vodama“, umeša se poručnik
ozbiljnim tonom, da stavi tačku na ovaj ovu neprikladnu raspravu. „Bacaju se sa velikih
visina, udaraju u zidove stena, a onda podvodne struje obave ostalo: odbacuju tela tako da
udaraju o kamenje ili ih danima vuku po dnu.“
„Kako možete da budete sigurni da je vlasnica ruke izvršila samoubistvo?“
„Nismo sigurno u to“, priznade karabinijer. „Ipak, to je najverovatnija pretpostavka.“
„Da li to znači da nećete ići dole da tražite ostatak te jadnice?“
Karabinijer se okrenu ka naizgled mirnom prostranstvu iza njegovih leđa. „Činili smo to
do sada, ali ovde postoji jama od oko četiristo metara… I nije se lako spustiti tamo dole,
previše je mračno, a dno je peskovito. Čim se pokreneš, pesak te opkoljava, više ništa ne
vidiš i rizikuješ da izgubiš orijentaciju.“
Hvatačica muva rezignirano uzdahnu, pa se opet zagleda u sanduk. „Mogu li da je vidim
na trenutak?“
Novinar odmahnu glavom, zgađen. „U tom slučaju, ja odlazim.“
Poručnik se okrenu ka patologu, klimnuvši glavom. Silvi stavi čelični sanduk na mol,
otkači zatvarače i podiže poklopac.
Hvatačica napravi korak napred. Želela je da poštedi sebe tog prizora, ali je ta nepoznata
zasluživala barem jedan pogled koji nije gnušanje, nekog ko se seća da je bila ljudsko biće.
„Kavkaski tip, otprilike između šezdeset i šezdeset pet godina. Prema stanju očuvanosti
tkiva i tipičnim kidanjima, možemo pretpostaviti da je u vodi dva ili tri dana“, opisa sudski
lekar, služeći se tehničkim žargonom. „Otkidanje se dogodilo u visini desnog ramena.
Priroda povrede ne navodi na pomisao da je korišćen instrument za sečenje.“
Niko je nije isekao na komade, pomisli Hvatačica, pojednostavljujući stvari. Inače bi
nervi, vene i arterije, kao i koža oko vrha ramena, bili odsečeni na pravilan način umesto
što su istrgnuti. Mada ni to apriori ne isključuje ubistvo.
„Uzrok smrti: nepoznata sila.“
 Poslednja rečenica je bila ustaljeni izraz i obično se njom završavao izveštaj patologa
kada ne može da se ponudi objašnjenje smrti, pogotovo ako se dogodila na brutalan i
nasilan način. Ona se mogla naći i u policijskom izveštajima ili u presudama bez krivaca.
Često je bila udružena sa slučajevima kada zbog lošeg stanja očuvanosti ostataka nije bilo
moguće dopreti do identiteta leša.
Eto zašto se, u nedostatku imena, dala u potragu za nekim detaljem na ruci koji bi joj
nešto rekao o osobi kojoj je pripadala. Neki poseban znak koji bi otkrio da je ta žena imala
svoj život, kuću, osećanja. Ali jedini trag prošlosti na tom bledom i mlohavom ekstremitetu,
izmučenom boravkom u vodi, bili su nokti na ruci nalakirani crvenim lakom.
Zapazi da je jedan otkinut.
 12

Velika siva vila ležala je na obali jezera u Černobiju. Izdaleka je ličila na neku bogato
ukrašenu starinsku kutiju. Visoki prozori gledali su na vrt ograđen tarabama koje kao da su
izrezbarene tako da formiraju savršene geometrijske figure. Čempresi i žbunovi ruža.
Kamena sedišta i fontane.
Čovek koji čisti posmatrao je kuću sa obližnjeg uzvišenja, pokušavajući da zamisli kako bi
bilo živeti u njoj. Ali koliko god se trudio, nije uspevao u tome. Razlika između njegovog
sveta i tog tako blistavog bila je očigledna. Ali shvati da nije dovoljno preći preko neke
granice da bi se dobio odgovor, bilo je potrebno roditi se baš sa te druge strane. Na osnovu
njegovog jednostavnog pogleda na stvari, bio je ubeđen da su bogati uvek srećni. Ipak, ono
što se dogodilo pre dva dana odjednom je dovelo do toga da promeni mišljenje.
„Skliznula je u jezero dok je snimala mobilnim telefonom“, izjavio je otac devojčice sa
ljubičastim čuperkom novinarima hronike ispred bolnice. Međutim, broj telefona zapisan
hemijskom olovkom na listu noge njegove kćerke pričao je sasvim drugu priču.
Čovek koji čisti nije znao šta radi ispred te kuće. Ali nešto što nikada pre nije osetio i
čemu čak nije umeo da da ime, teralo ga je da otkrije koja je tajna devojčice koju je spasao.
Zbog toga je obukao uobičajenu zelenu uniformu, iako je tog jutra zvao preduzeće da uzme
slobodan dan.
Znao je da je jedini način da dođe do istine da kopa po otpacima tih ljudi.
Ljudi su slabi, govorio je sebi. Svojih se grehova često stide. I baš zbog toga nastoje da
sakriju ko su zapravo. Ali često zanemaruju jedno: stvari koje odbacuju sa tolikom lakoćom
dok kreiraju svoje laži, otpaci njihovog pretvaranja, mogu da otkriju ko su oni stvarno.
Bogati su bili posebno dobri u sakrivanju svog smeća, jer bi inače smrad zarazio sjaj koji
ih okružuje. Vlasnici vila na jezeru imali su samostalni sistem odlaganja organskih
otpadaka. Za ostatke je postojalo unutrašnje skladište, smešteno u odgovarajuću, prilično
udaljenu kućicu. U određenim danima posluga je ostavljala kantu ispred bočne kapije.
Čovek koji čisti proučavao je kako da dođe u posed sadržaja kontejnera, izbegavajući da
ukrsti pogled sa sigurnosnim kamerama. Neće biti jednostavno. Možda bi bilo bolje da
odustane od svega. Ipak, jedna ga je misao zadržavala da to učini.
Devojka je pokušala da sebi nanese zlo, bio je siguran u to. Nije upala u vodu greškom,
ponavljao je u sebi. Bacila se u nju.
Napisala je na sebi broj očevog mobilnog telefona, što je izražavalo njenu želju da njen
roditelj prvi sazna nakon što izvuku njen leš. Zbog toga ga je njegov pokušaj da ono što se
dogodilo prikaže kao nezgoda dovodio do besa. Bogati se služe visokim utvrđenim
zidovima, ali ne sa namerom da se zatvore među njima, nego da ne budu prinuđeni da
gledaju kako žive ljudi koji nisu kao oni. I zapošljavaju poslugu koja čisti njihov izmet. Zato
je ta laž samo drugi način da sakrije ono što mu se ne sviđa.
Čovek koji čisti se spremao da se vrati u svoj bedni stan kada je ugledao ambulantno
vozilo kako dolazi sa ugašenim sirenama, praćeno crnim mercedesom sa zatamnjenim
staklima. Kapija od kovanog gvožđa se otvori automatski i mala povorka uđe na stazu od
izrazito belog šljunka, koja je, vijugajući kroz blistavozelenu livadu, vodila do ulaza u vilu.
Iz zadnjeg dela automobila izađoše čovek u blejzeru i džemperu i žena u kišnom mantilu,
sa velikom torbom i tamnim naočarima. Roditelje devojke sa ljubičastim čuperkom
dočekala je gomila posluge poređane na ulazu, i odmah se postarala da unese njihov prtljag
unutra i da pripremi rampu na stepenicama.
Ubrzo bolničari otvoriše zadnji deo ambulantnih kola, izvlačeći kolica sa devojčicom.
Čovek koji čisti bio je predaleko da bi video kakvo je njeno stvarno stanje, ali mu se učini
da je prilično dobro, ako se izuzme noga sa štitnikom.
Majka je nepomično prisustvovala sceni, ruku stisnutih preko stomaka. Nasuprot njoj,
otac je odavao utisak da sve drži pod kontrolom. Izdavao je naređenja osoblju, kako bi
kolica preko prilaza bezbedno ušla u kuću.
Dok je posmatrao tu scenu, čovek koji čisti pomisli na to šta je radio neposredno pre
nego što je primetio devojku u jezeru. Savršen dan. Povetarac iz šume. Panorama Alpa.
Prijatna, blaga temperatura, ali se znojio. Izvadio je maramicu iz džepa da obriše vrat i čelo.
Istu onu koju je potom stavio u usta adolescentkinji, dok je bila u grču. Onda se seti
slabašnog telašceta koje se batrga, ali isto tako i muklog ropca koji je izlazio sa njenih usana
dok se naprezala da unese vazduh u svoja slabašna pluća. Ukočenog pogleda kojim je
prodrla kroz njega čim se vratila nazad iz mraka smrti.
Onog pre i onog posle. Dva udaljena i vrlo bliska trenutka. Od tada se sve promenilo. I
mada je bio svestan da mora da prihvati novo stanje stvari, čovek koji čisti još nije znao šta
je razlog tome.
Zašto je bio ovde? Nije mu tu bilo mesto.
Kolica su prešla preko praga vile i dok su se vrata zatvarala, zapazi da se otac devojčice
sa ljubičastim čuperkom zadržao napolju. Zastao je, ostao nepomičan nekoliko sekundi,
onda se naglo okrenuo prema jezeru i vrtu. Taj bogati i moćni čovek poče da luta pogledom
oko sebe, kao da traži nešto ili nekoga preko granice između svog sveta i onog drugog, gde
nikada nije gledao.
Možda je imao neki predosećaj. Možda je odgovor u nemom telefonskom pozivu koji je
primio u zoru.
 13

„Nepoznata sila.“
Formula kojom se završava priča o svakoj neobjašnjivoj i nasilnoj smrti nastavljala je da
je muči dok je vozila na povratku kući. Naprotiv, za Hvatačicu muva je svaka stvar morala
da ima svoje mesto, logičan smisao. Kao da je univerzum mesto kojim upravljaju precizni
zakoni, a ne haos.
„Odvajanje se dogodilo u visini desnog ramena“, rekao je Silvi, aludirajući na ruku koja je
izronila iz vode. „Priroda povrede ne navodi na pomisao da je korišćen instrument za
sečenje.“
Negde na dnu jezera leže ostaci žene bez imena. Jedini poznati detalji o njoj bili su da je
imala između šezdeset i šezdeset pet godina i da je lakiranje noktiju u crveno bilo jedna od
poslednjih stvari koje je uradila u životu. Hvatačica je bila zagledana u put kroz vetrobran
klija, ali joj je pred očima stalno bila ta scena. Četkica koja nežno klizi po noktima, miris
laka, blago duvanje po prstima da se osuši.
Nezadrživa nepoznata sila.
Bio je to izraz nemoći. Isto što i predaja. A ona ju je mrzela. Kao što nije mogla da
podnese reč koja definiše ženu stradalu od ruke muškarca. Nije mogla ni da je izgovori, zato
što umesto ubice obeležava žrtvu, brišući automatski iz sećanja njen identitet, šaljući je
pravo u zaborav kao „mrtvu ubijenu ženu“, kategoriju nesrećnica zauvek vezanih za sećanje
na muškarca koji ih je ubio.
Parkirala se u uličici i ugasila motor, koji je nastavio da bruji u pozadini, ali ona nikako
nije mogla da se natera da izađe iz automobila. Žena ne lakira nokte da bi potom otišla da
izvrši samoubistvo, pomisli.
Ipak, možda se sredila baš zbog toga, reče u sebi. Njena baka je do poslednjeg časa tražila
da joj donesu karmin kada je doktor dolazio da je pregleda. Možda se i žena iz jezera
ulepšala za romantični sastanak sa smrću. Ili da se ne obruka kada neko bude pronašao
njen leš.
Izašla je iz automobila i odmah krenula niz betonske stepenice koje su vodile u suteren
male kuće u kojoj je stanovala. Nakon što se vratila kući na kraju ovog dugog dana,
Hvatačica je bila iscrpljena. Ispustila je torbu na svoja stopala i ispružila ruku ka zidu da
potraži prekidač za svetlo. Uključila je stonu lampu na drugom kraju sobe, preko koje je
stavila staru ešarpu.
Utonula u žućkastu atmosferu, prođe kroz taj prostor da dođe do male peći između dva
kauča. Bilo joj je hladno i pre nego što je skinula jaknu, ubaci cepanice naslagane u korpi i
zapali vatru. Plamičci počeše da se šire i da ispuštaju prijatnu toplotu.
Hvatačica se osvrnu oko sebe. Kuća je bila u totalnom haosu. Papiri i prašina na sve
strane. U uglu se nalazio pisaći sto, sada samo skladište za razne stvari, kompjuter i
štampač bili su okruženi drangulijama koje je ko zna kako nakupila. Kuhinju i kupatilo je
bilo bolje preskočiti. Sve je to više ličilo na jazbinu neke životinje nego na stan ljudskog
bića.
 Kućica na dva nivoa u kojoj je živela bila je jedino nasledstvo od roditelja. Ipak, ona je
odlučila da boravi u donjem delu koji je nekada bio neka vrsta male taverne gde su njeni
primali prijatelje u zimskim nedeljama, da tu provedu popodne u igranju karata. Tu se
sakrivala kao mala, da izbegne prekore nakon što nešto zabrlja. Tu je i izgubila nevinost sa
jednim drugom iz gimnazije, jedne pijane letnje noći. Sada je odabrala taj podzemni brlog
da uštedi na grejanju, barem je to bio izgovor koji je davala samoj sebi. Na spratu je još
uvek bilo previše utvara.
Nije tu kročila već pet godina.
Imala je osećaj će je utvare barem tu dole ostaviti na miru. Spavala je na krevetu na
rasklapanje prislonjenom uza zid, ispod prozorčeta koje gleda na vrt, sa kojeg se takođe
mogao videti i put.
Mesto je bilo prilično izolovano, ali se ona nije plašila.
Kada se dovoljno ugrejala, uključi kompjuter da proveri da li su na profile njenih
društvenih mreža stigle poruke žena koje traže pomoć. Bila je usredsređena na to kada joj
je zazvonio mobilni telefon. Pogleda na ekran na kojem se pojavio natpis „nepoznat broj“.
Javila se, iako je već pretpostavljala ko bi to mogao da bude.
„Telefonski poziv na teret primaoca. Ovlašćenje broj 200607“, ponovi snimljeni ženski
glas. „Ako prihvatate poziv, ukucajte broj 9.“
Prekinula je pre nego što se uspostavila veza. Prošlo je godinu dana od poslednjeg puta,
ali je vreme proletelo.
Instinktivno pogleda prema plafonu. Ka spratu.
Odluči da zaboravi na telefon, ali pre nego što je sela ispred monitora, ode u kuhinju da
potraži nešto za jelo. Satima nije dotakla hranu i ogladnela je. Otvarajući ormariće, primeti
da je iscrpla zalihe, što je bilo prilično paradoksalno s obzirom na to da je poslednjih
nedelju dana neprestano nadzirala diskont. Trebalo je da obavi kupovinu, ali je zaboravila
na to. Jedina preostala zaliha u ostavi bila je gotova supa i nekoliko krekera. Nasu je u lonče
sa malo vode, pa to stavi da se zagreje na plinu. Učini joj se da čuje korake na spoljnim
stepenicama. Okrenula se ka ulazu i ukočila se.
Niko nije želeo da dolazi ovde.
Posle nekoliko sekundi neko zakuca. Hvatačica muva bila je na oprezu. Zatim ode da
otvori, pokušavajući da vidi posetioca kroz mutno staklo vrata.
„Izvini, nisam htela da te uznemirim“, reče žena na pragu. „Mogu li da uđem na
trenutak?“
„Naravno“, odgovori Hvatačica, pomerajući se da je pusti da prođe i ponavljajući u sebi:
Niko ne želi da dolazi ovde.
Pamela je bila u trenerci, što znači da je upravo izašla iz teretane. Mirisala je na penu za
kupanje i šampon od cimeta. Njena prijateljica nikada nije dolazila da je poseti. Nije mogla
da je kudi zbog toga. Ali ako je ona prevladala razumljivu uzdržanost, nešto se dogodilo.
Pamela se osvrnu oko sebe. Hvatačica je imala utisak da je podilazi zabrinjavajuća jeza.
Ipak, obe su se pretvarale da je sve u redu.
„Ovo mesto je u totalnom haosu“, reče Pamela, koliko da smanji napetost.
„Zbog toga te nikada ne pozivam“, uzvrati ona. „Čak i moj psiholog kaže da je urednost
samo zabluda.“
Njena prijateljica nije prihvatila tu dosetku ili možda nije želela da joj protivreči. Stajala
je sva ukočena, oslonivši ruke na bokove. Hvatačica primeti njenu nervozu, ali odluči da ne
istražuje razlog zbog kojeg je došla. Više je volela da se ona prva otvori, u slučaju da oseti
potrebu za tim.
„Ponudila bih ti pivo, ali je frižider prazan.“
„Nema nikakvih problema, ionako idem odmah.“ Pamela skide jaknu i ostade u pripijenoj
majici koja je otkrivala isklesane trbušnjake, nagradu za mnogo sati vežbanja.
Nasuprot njoj, Hvatačica je na istom delu tela imala svoje „rezervno dupe“. Tako je
definisala nagomilano salo na stomaku sa pupkom u središtu.
„Onda, kako je prošla priča o ruci na jezeru?“, upita je prijateljica.
Hvatačica sleže ramenima, prilazeći peći da ubaci veliku cepanicu. „Radi se o ženi starijoj
od šezdeset godina. Ekstremitet je bio u vodi otprilike od petka. Poručnik i sudski lekar
pretpostavljaju da je reč o samoubistvu, ali samo na osnovu iskustva iz sličnih slučajeva.“
„Pretpostavljala sam da će biti tako…“
Pamela je bila osoba koja joj otkucava informacije o nasilnim zločinima nad ženama.
Imala je samo trideset jednu godinu, a već je stigla do položaja narednika karabinijera.
Uprkos tome što ih je delila prilična razlika u godinama, bile su veoma vezane.
„Poručnik je isključio potragu za ostacima u jezeru, pa u ovom trenutku postoji samo
nada da izroni nešto što će omogućiti da se dopre do identiteta nesrećnice“, reče Hvatačica.
„Možda će kroz nekoliko dana neko od rođaka prijaviti njen nestanak“, pokuša da je
ohrabri prijateljica, pretpostavljajući šta je muči pošto ju je dobro poznavala.
„Upoređivanjem DNK, imaćemo i ime.“
„Ali to neće odagnati sumnju da je ona možda nečija žrtva…“
Pamela odmahnu glavom. „Nikad ne polaziš od toga da možda postoji jednostavniji
odgovor, moraš uvek da razbijaš glavu najgorim scenarijem.“
Hvatačica priđe jednoj polici i podiže glavu slamnatog pevca unutar koga je znala da će
pronaći duvan i cigaret-papir da pripremi cigaretu da puši. „Moraš da mi učiniš uslugu“,
reče oprezno, očekujući reakciju prijateljice.
„Da čujemo, o čemu se radi?“
Poče da pretura po džepu i izvadi smartfon, pa ga dobaci prijateljici koja ga uhvati u letu.
„Poslednje fotografije koje sam snimila.“
Pamela poče da razgleda slike. „Ovo ovde je auto sa prikolicom“ uzviknu kada nalete na
beli porše plavušana iz diskonta.
„Trebalo bi da mi pribaviš nekoliko informacija o vlasniku“, reče ližući kraj ručno
napravljene cigarete. „Ko je, šta radi, ima li prethodnih osuda za krivična dela, pogotovo
zbog maltretiranja. Njegova devojka je tražila pomoć, ali se onda povukla.“ Hvatačica je bila
ubeđena da će se ubrzo pokajati.
„Da li je imala tragove udaraca?“
„Ne očigledne.“
Pamela raširi ruke, kao da hoće da kaže da intuicija nije dovoljna da se dokaže krivica.
„Najgori siledžija nije onaj koji te tuče svaki dan, već onaj koji ti sutradan uvek donosi
cveće“, podseti je ova druga.
„U redu, pošalji mi sve to mejlom“, složi se prijateljica, vraćajući joj telefon. „Sada se
vraćam kući.“ Međutim, bilo je očigledno da joj nije do toga.
Hvatačica joj bez reči pruži cigaretu. Pamela je prihvati i povuče jedan dim, izbacujući
oblak sivog dima, ali ne i teret koji je nosila u sebi.
 „U svakom slučaju, po mom mišljenju, poručnik i doktor Silvi su u pravu u vezi sa
šezdesetogodišnjakinjom sa jezera“, reče Pamela, vraćajući se na temu ruke. „Skoro sigurno
se radi o samoubistvu, tako da je bolje da je pustimo da počiva u miru.“
„Ne želiš da znaš zašto je to učinila?“, podseti je ona.
„Njena jebena stvar. U krajnjoj liniji, to je ono što je želela: da bude zaboravljena.“
„Šta znaš o drami koja stoji iza toga?“
„Zar misliš da bi se osećala bolje ako to otkriješ?“
Hvatačica je u početku mislila da toliki cinizam ima veze sa Pamelinim raspoloženjem, ali
je sada razgovor skrenuo na nju. „Ništa ne može više da me usreći“, pojasni.
„Nisam htela to da kažem“, požuri da objasni prijateljica kada je shvatila da je nehotice
prešla granicu, ulazeći na osetljivu teritoriju.
Hvatačica nije mogla da negira da je ono što čini za druge žene način da ispravi greške iz
svog prethodnog života. Ipak, njena je prijateljica u krajnjoj liniji bila samo zabrinuta što se
previše upliće u sve to. „Nema veze“, odgovori ona, nastavljajući da puši.
Pameli je sada bilo neprijatno. „Istog dana kada je ta žena završila u jezeru, unutra je
upala i devojčica od trinaest godina“, reče, da se opravda. „Ali spasena je“, dodade odmah.
„Zamisli da smo nju pokupili u komadima.“
Zaista, to bi bilo još gore. „Ko je ona?“, upita odsutno Hvatačica, ali samo zato što je želela
da skrene priču sa svoje prošlosti.
„Kćerka Rotingerovih.“
Nije znala ko su oni. „Da li bi trebalo da ih poznajem?“
„Ljudi koji mogu da gledaju na život sa mnogo nula…“
„Devojčica se bacila u jezero?“
„Bila je pijana kada se to dogodilo.“
„Pijana?“
„U bolnici su otkrili visok nivo alkohola u krvi. Porodica insistira na tome da je u pitanju
nezgoda. Navodno je pala dok je pravila selfi, što potvrđuje polomljen članak na nozi. I da to
nije tačno, inženjer Rotinger je dovoljno moćan da sve ubedi u tu verziju.“
„Kako se spasla?“
„Svedoci su videli da je čovek vuče na obalu, rizikujući da se utopi i on, ali je onda
nestao.“
Interesantna priča. „Nestao?“ Nije mogla da veruje.
„Videćeš da će se pojaviti čim otkrije da se zahvalnost Rotingerovih može unovčiti.“
Hvatačica se ponada da on to neće učiniti. Bila je iskreno zadivljena tim anonimnim
herojem, takvi su bili tako retki. „Je li devojčica sada dobro?“
„Držali su je na posmatranju na intenzivnoj nezi, ali samo zbog njenog prezimena… Osim
nožnog članka koji je zahtevao malu hiruršku intervenciju, izvukla se sa iščašenim
ramenom i nekoliko ogrebotina“, nastavi Pamela. „Ah, ima još nešto: imala je neko strano
telo u ustima.“ Prijateljica je zaustila da kaže šta je u pitanju, ali onda je dodala: „Nećeš
verovati…“
„Šta?“, Hvatačica je bila primorana da pita.
„Nokat sa crvenim lakom.“
16. april
Vera je već danima vrlo tužna.
Ujutru neće da ustane iz kreveta, a ponekad spava do večeri. A ako ipak ustane, smešta se
na kauč ispred televizora i tako ostaje do zore. Pogledom fiksira ekran, ali ništa ne gleda.
Dečak to vidi po njenom praznom pogledu. Dečak takođe zna da bi morala da ide na posao i
da će je oterati ako ne se ne pojavi. Martina je učinila mnogo kada joj je pronašla mesto
frizerskog pomoćnika i Vera je u početku čak delovala srećno.
Šta će se sada dogoditi?
Vera je bila tako tužna i u drugim prilikama. Obično je neki od njenih „muva zunzara“
dovodi u to stanje. Kada se to događa, stvarno je ružno. Dečak to primećuje, zato što neko
vreme pre nego što se povuče u jazbinu, njegova majka počinje da radi pogrešne stvari. Kao
na primer, pušta da joj pepeo cigarete upadne u kafu i onda to popije kao da se ništa nije
dogodilo, izlazi na balkon bez gaćica ili ostaje satima ukočena u hodniku kuće, zato što je
zaboravila šta treba da uradi.
Dečak dobro zna da, ako se Vera ne vrati u frizersku radnju, neće joj dati novac za
kupovinu. Onaj iz novčanika je već potrošen. U sobičku gde drže zalihe hrane nije ostalo
ništa. Čini se da Veri to nije važno. A on svako veče odlazi u krevet sa grčevima u stomaku.
Najgore od svega je to što njegova majka, kada je tužna, ne razgovara sa njim. A ako je
nešto pita, ona ne odgovara. Kao da je otišla na neko drugo mesto, u neku drugu kuću, a tu
ostavila samo telo.
Koliko vremena je proteklo otkako je poslednji put jeo? Dečak je izračunao na kalendaru
u kuhinji. Sedam dana kako nije okusio hranu.
Martina mu je obećala da će dolaziti svake nedelje, ali je poodavno nema. Gde je? Zašto
ne dolazi?
I dečak je sada stalno sanjiv. Popije malo vode iz slavine pa onda ide da se ispruži pored
Vere. Do pre neki dan ju je preklinjao da mu nešto da. Sada više ne plače, shvatio je da je
uzaludno. Šćućuri se pored nje i osluškuje njeno disanje pre nego što zaspi.
U nekim drugim prilikama Vera je u određeno vreme ustajala iz kreveta, odlazila da se
umije i onda su polako nastavljali život odranije. Ali se to ovog puta ne događa. Dečak se
plaši da je sada drugačije. Plaši se da će se ona uskoro uspavati i da se nikada više neće
probuditi. Postaje sve slabija.
Jaka svetlost na zatvorenim očnim kapcima. Ne može da ih otvori, blesak je isuviše
snažan. Podiže glavu sa jastuka. Zavese su podignute. Dnevno svetlo ulazi u sobu kao
šamar.
Neko pevuši neku pesmu bez reči.
Dečak trlja oči. Umoran je, ali ne želi da nastavi da spava. Želi da sazna šta se događa.
Verin glas koji peva dopire iz kupatila. Čini se da je dobro raspoložena. Klecaju mu kolena,
pa hoda oslanjajući se o zid. Prilazi pragu. Ugleda je. Njegova majka je ispred ogledala. Gola
je. Češlja dugu plavu kosu. Glava joj je nagnuta na jednu stranu i njiše se pri svakom dodiru
četke, kao jo-jo. Stavila je i karmin. Prestaje da peva, uočila ga je i sada mu se smeši preko
ogledala. Blistav osmeh, jedan od onih koje je dečak retko viđao. Onda Vera opet počinje.
„… Svetla si kao zora, sveza kao vazduh…“
On zna tu pesmu. Njegova majka je peva samo kada je srećna. To je dobar znak, znači da
je tuga nestala. Ali dok peva, Verine usne su nepomične. Kako je to čudno. Njen glas u stvari
dopire iz druge sobe. Dečak se okreće da proveri. Vera više nije ispred ogledala u kupatilu,
sada je u kuhinji. Vidi je kako prelazi preko praga sa crvenom haljinom na sebi. Kako je to
moguće? Iako mu nije dobro, iako mu se sve vrti i ne može da stoji na nogama, dečak odlazi
do nje.
„Molim te, gladan sam. <,“, pokušava da joj kaže, ali nije siguran da je to tačno, zato što
ima nadražaj na povraćanje.
Vera zastaje, opet mu se smeši, bez reći. Uranja u oblak parfema i dečak onda shvata da
njegova majka izlazi. I zaista se upućuje bosa ka izlazu. On pokušava da je prati, ali teško
mu je da drži korak s njom.
„Gde ideš?“
Ne dobija nikakav odgovor. Vera prilazi vratima i obuva cipele sa vrtoglavo visokim
štiklama.
„Neću da ostanem sam“, pokušava da se buni. „Preklinjem te, nemoj da me ostavljaš ovde
samog…“
Ali Vera ne odlazi nigde. Ćuti. Dečak tek tada shvata da se ulepšala za nekoga.
Da, ali za koga?
Onda Vera upire pogled ka jednoj tački ispred sebe i to izgleda kao da mu nešto pokazuje.
Dečak prati liniju njenog pogleda.
Vrata sobička za zalihe hrane su zelena. Nisu bila takva pre, neko ih je ofarbao. Iza njih
dopire čudan zvuk. Sada ga čuje. Kao nekakav pisak praćen grebanjem malih noktiju po
drvetu.
Šta god da je, želi da izađe odatle.
„Hrabro“, podstiče ga njegova majka. „Čeka te.
Sada je siguran. Ima nekog u kući. Još neko je sa njima. Neki gost. Melodičan zvižduk, dve
produžene note, neprijatno sladunjave. Neki poziv.
Dečak se nesigurnim koracima kreće ka zelenim vratima. Kada stigne na pola puta, opet
se okreće prema Veri, ali nje više nema. Nestala je. Ne zaustavljajući se, dolazi do kvake,
pruža ruku, ali nema snage da je spusti. Pogled mu je zamagljen. Zatim odlučuje. Privlači je
sebi. Vrata se otvaraju. Događa se nešto izuzetno čudno. Dnevno svetlo ne zahvata sobu, već
uzmiče kao uplašeno mače. U mraku se nazire žar cigarete. Pali se i gasi na mahove.
„Kako si, dečače?“, pita poznat glas. „Kada zazviždim, moraš da potrčiš, znaš to.“
U mraku prepoznaje konture jedne figure. Ne može da veruje. Miki se vratio. I sada je tu,
stoji između praznih polica.
„Ovaj put nećeš nikom ništa reći, zar ne?“
Dečak odmahuje glavom.
„Vidim da ti kosa nije porasla…“
Martina je obećala da hoće, ali se to nije dogodilo.
„Tako je bolje“, tvrdi Miki. „Bolje se vidi rajsferšlus.“ Smeje se.
Martina mu je obećala i da se Miki više neće pojaviti, ali evo ga.
„Kažu mi da si gladan…“
Dečak ne zna šta da odgovori, pa onda klima glavom.
Miki ritmično cokće jezikom među zubima. To je zvuk koji ispušta kada je neraspoložen.
„Nije dobro, uopšte nije dobro… Tvoja majka se toliko žrtvuje za tebe, a kako joj ti
uzvraćaš?“ Odgovara sam sebi: „Tako što počinješ da kmečiš.“
„Neću to više činiti“, obećava dečak. „Nikada više neću tražiti da jedem.“
 Miki odmerava njegove reči, ćuteći. „Znam da si iskren, ali ću naći način da to više nikada
ne zaboraviš.“
Sitne tople suze padoše na dečakova bosa stopala.
„Ti to shvataš, neophodno je, to mi je dužnost“, pravda se Miki setnim glasom. „Kako
inače da te podučim?“
„Ne…“ pokušava da se suprotstavi tihim glasom. „Molim te, ne…“
„Koliko si hrane progutao ovih godina da postaneš tako debeo? I još optužuješ svoju
majku da ti ne pruža dovoljno?“, prekoreva ga. A zatim dodaje: „To je za tvoje dobro,
debeljko.“
Dečak pokušava da se uzdrži, ali zajeca.
„Hajde da završimo sa tim.“ Miki je nestrpljiv. I najzad mu pokazuje ruku sakrivenu iza
leđa.
Steže predmet koji svetluca u mraku.
Dečak bi hteo da pobegne, ali zna da je to uzaludno.
Miki stavlja cigaretu među zube. „Dođi ovde i otvori usta.
 14

Dok se divio požaru zore koji se širio po jezeru, čovek koji čisti mislio je na Mikija.
Nešto ga je mučilo.
Za sada je njegov sustanar mirno boravio iza zelenih vrata, u tišini. Ali bilo je samo
pitanje vremena. Uskoro će se opet javiti.
U međuvremenu je čovek koji čisti nastavio sa poslom. Nije bilo preporučljivo da previše
menja sopstvene navike. Zato je nastavio sa poslom, nakon što je opet obukao uniformu
firme pod opštinskom upravom.
Vratio se tamo gde se zbio događaj koji mu je poremetio planove: na mesto na kojem je
spasao devojčicu sa ljubičastim čuperkom, izgubio relikviju i nije poslušao Mikija.
Čovek koji čisti bio je svestan činjenice da tu više ništa ne može da promeni.
Kao što je i predvideo kada je prethodnog petka bio na maloj plaži, taj uski pojas obale
vikendom su opsedale porodice na izletu. Svedok da su one prošle tuda bile su drvene
korpe prepune otpadaka svih vrsta i ostataka njihovog piknika. Izvadi kese i zatvori ih
plastičnom trakom. Pre nego što ih utovari na kamionet, zameni ih novim.
Dok je obavljao te operacije, pažljivo je posmatrao okolinu oko sebe.
Nastavio je normalne aktivnosti baš zato da bi imao izgovor da se vrati tu a da ne upada u
oči. Hteo je da prouči scenu i da tako sazna šta se dogodilo pre nego što je primetio da se
neko davi u jezeru, misleći u početku da se radi o dečaku. Bilo je važno da rekonstruiše
trenutke koji su prethodili tom činu.
Tragao je za odgovorom na jedno pitanje: sa kojeg se mesta bacila devojčica sa
ljubičastim čuperkom?
Odluta pogledom. Pomisli na pravac struje koja ju je odvukla duž kanala između obale i
ostrva Komačina i pređe taj potez pogledom unatrag. Onda prekide to što je radio.
Na oko sto metara razdaljine uočio je kratak pristanišni mostić koji se jedva nazirao kroz
gustu vegetaciju.
Pre nego što je otišao da proveri, namesti alarm na kvarcnom časovniku da zvoni kroz
petnaest minuta, da ne bi rizikovao da se previše zadrži. Onda uz velike teškoće krenu duž
brda koje se prostiralo uz jezero, krčeći put kroz grmlje, koje kao da je htelo da ga zadrži.
Potrebna je velika odlučnost da se ode do tamo, pomisli. Ista ona koju poseduje onaj ko ima
dobar razlog da oduzme sebi život.
Kada je stigao na početak mostića, zastade zato što je drvo bilo trulo. Iako je još uvek
postojala ograda, nedostajalo je nekoliko greda. Mogućnost da puknu pod teretom
preterane težine ili zbog pogrešnog koraka ubedi ga da istraživanje završi pre vremena. Ali
onda primeti da baš na kraju pasarele ima nečega.
Bela kesa za kupovinu.
Mogao je da okrene leđa i da se vrati nazad ili da ode da vidi šta je u njoj. Nije postojao
nijedan dokaz da pripada devojčici sa ljubičastim čuperkom, ali mu je instinkt još jednom
govorio da ima veze sa njom.
 Kvarcni časovnik ga je požurivao. Proveri da li ima koga u blizini. Onda vrlo oprezno poče
da isprobava da li je mostić u stanju da ga izdrži. Prvi koraci su bili nesigurni, a kod trećeg
se umalo nije spotaknuo. Kada je stigao do sredine puta, morao je da izvede mali skok da
preskoči rupu između greda. Nikako nije želeo da opet završi u vodi, između ostalog zato
što je znao kakva se opasnost krije ispod nepomične površine. Bilo mu je potrebno šest
minuta da stigne do kraja mostića. Zgrabi kesu i, ne gubeći vreme da pregleda njen sadržaj,
okrenu se i odmah se vrati nazad. Kada se opet našao na obali, a zatim na maloj plaži, dok je
za to vreme alarm na satu zvonio, već je počinjao da se penje stazom koja vodi ka čistini na
kojoj je parkirao kamionet sa otpacima.
Kada je seo za volan, u tišini kabine čulo se samo njegovo ubrzano disanje. U njemu se
rađalo neko čudno uzbuđenje. Bio je to strah, ali i radoznalost. Kao kada se kreće u novu
avanturu i ne zna se šta se može dogoditi. Obično je taj osećaj bio rezervisan za Mikija u
noćima kada je izlazio da se sretne sa nekom odabranom ženom. Kao i uvek, čoveku koji
čisti pripadale su samo odbačene stvari. Međutim, ovaj put je imao utisak da je on glavni
junak. Sačeka nekoliko trenutaka da povrati trezvenost, pa onda odluči da otvori kesu.
Flaša viskija, dopola ispražnjena. Devojčice ne bi smele da piju ovo, pomisli. Ali šta je on u
krajnjoj liniji znao o adolescentkinjama? I onda shvati: učinila je to da skupi hrabrost, reče
u sebi. A to je potvrđivalo tezu da se bacila u jezero. Zatim čovek koji čisti izvuče nešto što
je ličilo na pločicu.
Njegovoj svesti su bile potrebne otprilike tri sekunde da prepozna šta je to. Njegova
reakcija bila je trenutna, odmah ju je odbacio, uplašen. Završi ispod sedišta suvozača i
nestade iz njegovog vidokruga.
Nije imao snage da se pomeri i bio je potpuno neodlučan šta da uradi. Srce mu je snažno
lupalo. Čovek koji čisti nikada nije imao mobilni telefon i držao se podalje od njega iz
najjednostavnijeg razloga: ta naprava bi mogla da onesposobi njegovu najveću moć,
nevidljivost. To što ljudi govore putem te stvari mogla bi da sluša policija, ili karabinijeri.
Verovatno se to događalo baš u tom trenutku. Morao je da ga se odmah otarasi.
Ispruži ruku u prostor između poluge menjača i sedišta i vrhovima prstiju potraži aparat.
Pronašao ga je.
Čim ga ugleda, poče da se smiruje.
Na osnovu tamnog ekrana, nasluti da je mobilni telefon koji je imao u rukama razbijen,
ispražnjen ili jednostavno ugašen. Zbog toga je, pre nego što smisli kako da ga se oslobodi,
poželeo da ga pregleda. Imao je nekakvu svetlucavu ružu na poklopcu, sa zvezdicama oko
sjajnog natpisa.
„F-u-c-k“, pročita s uobičajenom mukom, sričući slova.
Šta je to značilo? Možda je to ime devojčice sa ljubičastim čuperkom.
Miki bi se mnogo, baš mnogo naljutio. Naravno, mogao bi da sakrije ovu stvar. Ali, ko zna
kako, njegov drugar bi uvek sve saznao. Čovek koji čisti je bio okupiran tim razmišljanjima
zato što je u njegovoj svesti počela da se formira jedna ideja. Mobilni telefon je bio
opasnost. Ali je isto tako pružao šansu. Nije bio toliko glup da ne shvati da je Fak želela da
ga neko pronađe, ako ga je ostavila na mostiču. Otac, pomisli odmah, prisečajuči se broja
napisanog hemijskom olovkom na njenoj nozi. Zato je ovaj telefon devojci predstavljao
nešto važno.
Zašto?
 Ta tajna ga je golicala. Međutim, još ga je jedan razlog podsticao da zadrži mobilni
telefon: pripadao je njoj. Zahvaljujući njemu, bili su ponovo bliski, vrlo bliski. Kao onog
jutra na maloj plaži ili one noći u bolničkoj sobi.
Postojalo je nešto što ih je vezivalo. I čovek koji čisti morao je da otkrije šta je to.
 15

„To je nemoguće“, neprekidno joj je ponavljala prijateljica preko telefona. Sigurno se već
pokajala što je dozvolila da je ubedi.
Zakazale su sastanak u bolnici Sveta Ana.
Hvatačica muva je provela besanu noć razmišljajući o onom što joj je Pamela nesvesno
otkrila. Narednog jutra je vrlo rano ustala iz kreveta, moleći je da idu zajedno da provere da
li je ta priča zaista neka vrsta jezive šale. Želela je da greši. Nije tražila ništa drugo, zato što
nije želela novu opsesiju. Već je razmišljala koliko bi to moglo da je košta, njen psiholog bi
tvrdio da je to kap koja će preliti čašu. Ali dok je jedan deo nje odbacivao tu izuzetno
ekstremnu slučajnost, drugi nije mogao da je ignoriše.
Sudbina je surova sila, ponavljala je u sebi dok je vozila prema Komu. Ipak, ponekad je to
proizvodilo zabavne posledice. Nokat sa crvenim lakom mogao je da se pokaže kao jedna
od njih.
„Ako je on pripadao ruci izvučenoj u Nesu, morao je da pređe oko deset hiljada nautičkih
milja da završi u ustima Rotingerove kćerke“, Pamela je iznosila svoje mišljenje preko
mobilnog telefona.
„Da za trenutak ostavimo po strani apsurdnost te situacije: devojčica je upala u jezero u
petak i ako je ekstremitet pokupljen juče, može se pretpostaviti da se žena kojoj je pripadao
ubila istog dana. Jednom reči, struja ne bi mogla da odvuče nokat sa jedne do druge tačke za
tako kratko vreme.“
„U stvari, to i ja sama govorim sebi“, odgovori ona koja nije više bila sigurna ni u šta.
„Zašto me onda primoravaš da idem sa tobom?“, povika na prijateljicu ogorčeno.
„Zato što želim da se osetim kao idiot“, našali se Hvatačica, isto tako energično. „I neću
uspeti u tome bez tvoje pomoći.“
Oko sedam i dvadeset klio naiđe na rampu koja je vodila u podzemni parking bolnice.
Pamela je već bila tu i čekala ju je oslonjena na svoja kola, prekrštenih ruku i sa
uobičajenim ljutitim izrazom lica. Bila je u uniformi zato što je uskoro morala da ide na
dužnost.
„Uradićemo ovo, ali tako da idem samo ja“, obrati joj se odmah, idući prema njoj. „Ti me
sačekaj ovde.“
„Nema ni govora o tome“, uzjoguni se Hvatačica.
„Koliko je vremena prošlo otkad si poslednji put ušla na ovo mesto?“
Pitanje je ukoči u mestu. Tu su se upoznale jedne večeri pre pet godina. U stvari,
Hvatačica od tada nije kročila nogom ovde. „Dobro sam“, umiri je.
Njena prijateljica se samo zagleda u nju, sva ozbiljna.
„U redu“, popusti, a zatim ugleda kako se upućuje prema liftovima.
Ne obraćajući pažnju na zabranu pušenja u garaži, zapali cigaretu kada ostade sama.
Odlazila je u sve službe hitne pomoći na području jezera, često je tu otkrivala žene kojima je
očajnički trebala njena pomoć. Na mestima kao što je ovo počinjala je njena strpljiva akcija
ubeđivanja. Nije to bilo jednostavno, iz sasvim određenog razloga. Čoveka koji koristi
nasilje protiv žene nije pratio isti ružan glas u društvu kao ostale kriminalci. Zato što ga se
nepoznate osobe obično nisu uopšte plašile. Sa njima je uvek ljubazan, simpatičan, dobar
drugar. Tada je u očima drugih uvek bilo nečega što se nije uklapalo prilikom
rekonstrukcije činjenica. Zato je bilo neophodno uspostavljanje bezuslovnog poverenja sa
žrtvom, to jest istom onom osobom koja dugo trpi i ne buni se.
Možda je stvarno bilo previše da računa na osećajnost ljudi, razmišljala je Hvatačica.
Uostalom, ako bi se umesto najstrože kazne za ubicu žene osmislio zakon za strogo
kažnjavanje posle samo jednog šamara, možda bi se stvari odvijale drugačije. Ali je nekome
verovatno više odgovarala statistika mrtvih. Zato što su mrtvi predstavljali vest i, što je još
bolje, nisu mogli da govore. Bolje jedna mučenica više, nego jadna glupača primorana da
prizna da je neko zavlači iz ljubavi.
U tom trenutku se zapita da li je i žena čiju su ruku pronašli u Nesu pokušala da zatraži
pomoć od nekoga pre nego što je završila na dnu jezera.
Baci na zemlju opušak i zgazi ga đonom. Iako je dobro poznavala bolnice, nikada nije
odlazila u Svetu Anu. Nije verovala da će ikada povratiti hrabrost da tu ponovo kroči. I zbog
toga je uključila Pamelu, ne samo zato što je njoj bilo lakše da dođe do odgovora koristeći
svoja ovlašćenja. I zaista, dok je tu sama čekala, osećala je kako u njoj raste osećaj
nelagodnosti.
Čula je nečiji hod. Instinktivno pogleda oko sebe, ali je u tom trenutku na parkingu bila
samo ona. Kako je to bilo moguće?
Pokuša da pravilno udahne i izdahne, kako joj je psiholog savetovao da uradi u slučaju da
ima predosećaj skorog napada panike. Shvati da nema nikakve utvare tu sa njom.
Ono što je čula bili su njeni sopstveni koraci u jednoj junskoj noći pre mnogo vremena.
Na njenu sreću, vrata lifta se ponovo otvoriše i ona ugleda Pamelu kako joj ide u susret.
„Onda?“, upita je odmah zabrinuto.
Njena prijateljica sleže ramenima. „Kao što sam očekivala, bilo je to samo gubljenje
vremena.“
Ne obazirući se na to što je bila vidno neraspoložena, pokuša da je podstakne: „Šta su ti
rekli za nokat?“
„Da uopšte nije retkost da strana tela budu pronađena u usnoj duplji, u plućima ili čak u
stomaku onih koji su bili na putu da se udave“, pojasni ova druga. „Ponekad su to samo
otpaci, ali se može dogoditi da budu i drugi predmeti.“
„U redu, shvatila sam, ali da li su ga sačuvali?“
Pamela se ukoči. „Nije bilo razloga da ga sačuvaju.“
Hvatačica je bila razočarana. „Da li si im stavila do znanja da to može imati određeni
značaj u nekom drugom slučaju?“
„Da, ali je bačen zajedno sa ostalim bolničkim otpadom“, odgovori ova iznervirano.
Hvatačica pomisli da je to najlogičnije objašnjenje, da se to moglo očekivati. Ali je ipak
morala da pokuša.
Ali je Pamela bila ljuta na nju. „Ne znam zašto se uopšte obazirem na tebe.“
„Onda nećeš da pričaš o tome sa tvojim nadređenima?“
„Nije zabavno.“ Onda njena prijateljica dodade: „Bez nokta nije moguće izvršiti
upoređivanje sa DNK ruke. Zato, koliko znamo o tome, dva ostatka su pripadala dvema
različitim ženama.“
 Hvatačica nije htela da se preda, pratila ju je do njenog automobila i pre nego što ova
otvori vrata, prepreči se ispred nje. „Znam da može da ti izgleda besmisleno, ali ja osećam
da se nešto krije ispod toga.“
Pamela nestrpljivo pogleda prema nebu. „Neću ispričati ovu priču poručniku, zaboravi na
to. Znaj da mi to uopšte nije lako.“
Znala je to. „Kada si sinoć došla u moju kuću, bila si besna i uznemirena. Nemoj da misliš
da nisam primetila.“
„To je zato što me Džordžija dovodi do ludila“, otkri najzad mlađa prijateljica. „Uvrtela je
sebi u glavu da bi trebalo da objavimo pred svima, a kako da to uradim?“
„Jesi li pokušala da joj kažeš istinu?“
„A to je?“, upita ova druga, gledajući je popreko.
„Da je za jednu ženu u Karabinijerima već dovoljno komplikovano i bez iznošenja na
videlo i razglašavanja na sve strane sopstvene seksualne orijentacije.“
Ipak, Pamela je bila isuviše ponosna na uniformu koju nosi da bi prihvatila da nešto nije
u redu u načinu na koji je tretiraju kolege i starešine. Zbog toga njen izraz lica odjednom
otvrdnu. „Činjenica da ti pomažem oko tih maltretiranih žena ne znači da te smatram
apsolutnim čuvarem istine u vezi sa odnosima među parovima.“
„Štaviše, nema manje pogodne osobe za to od mene“, priznade Hvatačica muva bez
ikakvog problema. Htela je da doda da je to omiljena tema i njenog psihologa, ali je u tome
prekide zvonjava mobilnog telefona. Uze ga.
Još jedan poziv sa nepoznatog broja. Pomisli da je i taj na teret primaoca. Prekide vezu i
ne odgovori.
„Zašto si prekinula vezu?“, upita Pamela primetivši njen užurbani gest.
„To je samo telemarketing“, šlaga. „Hoće da me ubede da promenim operatora.“
Prijateljica joj je poverovala, ili možda nije želela da produbljuje stvar. Kao ni da nastavlja
da priča o svom privatnom životu. Vrati se na razlog koji ih je doveo tu ovog jutra.
„Ostavićeš po strani tu priču o noktu i ruci?“
„Ne“, uzvrati Hvatačica muva.
Onda se Pamela skloni, da ova otvori vrata automobila, odajući utisak da joj je preko
glave tolika tvrdoglavost. Ali se onda odjednom okrenu ka njoj sa kovertom u rukama.
Pruži joj je.
„Šta je to?“
„Kopija dosijea mlade Rotingerove: istraga o nezgodi na jezeru je arhivirana. Pošto te
poznajem i znam da ćeš početi da postavljaš pitanja o onome što se dogodilo, bolje da ti
odmah dam odgovore pre nego što se uvališ u haos.“
„A zašto bih završila u haosu?“, upita ona nadmeno, mada je vrlo dobro znala da je to
istina.
„Rekla sam ti: inženjer Rotinger čini sve da slučaj zatrpa peskom.“
„Zašto?“, uzvrati Hvatačica, koja nije verovala da je to tek onako.
Pamela odluči da bude iskrena. „Zamisli šta bi se dogodilo ako bi se saznalo da je upleten
neko sa tvojom prošlošću.
Koliko god to bilo brutalno, bila je u pravu, pomisli Hvatačica. Neko sa mojom prošlošću.
Prihvati kovertu bez reči.
 16

Neprekidno ih je posmatrao.
Kružili su ulicama kao da više nemaju kontrolu nad sobom, utonuli u blesak ekrana koje
su držali ispred lica. Ta svetlost je malo-pomalo počinjala da obasjava njihovu dušu i isto
tako odlučivala šta da rade, kakve pokrete da prave. Niko više nije gledao kuda ide, ni šta ili
ko je oko njih. Gledao ih je kako se smeju ili plaču na tim ekranima. Bila je to neka čudna
čarolija. Te osobe su bile tu, a ipak to nisu bile.
Čovek koji čisti se često pitao kako to izgleda na nekom drugom mestu, gde ljudski rod
provodi svoj paralelni život. Nikada nije bio tamo i plašio se da ode, zato što bi tamo, ne
znajući tačno kako to funkcioniše, isto tako mogao da izgubi svoju nevidljivost. Ipak, nakon
pronalaska mobilnog telefona koji je pripadao Fak, interesovanje za taj svet neobično je
poraslo.
Na kraju smene ušao je u autobus i počeo da proučava pokrete putnika koji su rukovali
tim aparatima, sa namerom da ih oponaša.
Nikada nećeš uspeti, ti si samo jedan retard!
Koliko puta je kao mali čuo tu uvredu kako izlazi iz Mikijevih usta? S vremenom je postao
ubeđen da je ovaj u pravu. Možda zbog one dve rupe na glavi, ali jeste bilo tačno da mu je
uvek bilo potrebno malo više da dopre do smisla stvari. Srećom, bilo je tu i aktivnosti koje
nisu zahtevale posebnu inteligenciju i koje je čak i neko kao on mogao da izvrši. Za dve je
mogao da kaže da su mu išle baš dobro.
Umeo je da pliva i umeo je da čisti.
Telefon koji je nekada pripadao Fak bio mu je u džepu jakne. Povremeno je proveravao
da li je još uvek tu, zato što se plašio da će ga izgubiti. Teško da je tako nešto moglo da se
desi, znao je to. Ali nije hteo da rizikuje. Pomisli da ostalim putnicima neće biti nimalo
čudno ako ga izvuče iz džepa da malo čeprka po njemu. Makar jednom je mogao da im bude
sličan. Odjednom dođe u iskušenje da to učini. Međutim, onda se seti ružičaste navlake sa
utisnutim imenom devojčice sa ljubičastim čuperkom i odustade.
Odlučio je da ne nosi mobilni telefon kući. Tako je sigurnije, rekao je u sebi. Da policija ili
karabinijeri ne mogu da ga uhode. Ali isto tako zato što je nameravao da ga drži što dalje od
Mikija. Pošto je dugo razmišljao o tome gde da ga sakrije, doživeo je jednu vrstu
prosvetljenja.
Siđe iz autobusa kada je već bilo sedam sati uveče, nakon lutanja koje je trajalo čitavo
popodne. U sumrak se uputi peške ulicom koja je vodila uz brdo. Oko njega je vladala
potpuna tišina. Prođe pored kuća koje je uvek gledao samo u zoru, još uspavane, dok je
završavao uobičajeni ciklus sakupljanja otpada. Sada su bile osvetljene i mogli su da se vide
ljudi koji su živeli u njima. Mame koje pripremaju večeru za decu, dok ih tate umotavaju u
mekane peškire posle kupanja, ili im pomažu oko školskih zadataka. Za trenutak je
pozavideo toj deci, zato što nikada nije imao ništa slično. Ipak, za njega je sada bilo
prekasno.
 Nastavljajući dalje bez žurbe, kao običan prolaznik koji se slučajno zatekao u tom kraju,
dođe do jedine kuće sa ugašenim svetlima.
Mala vila sa brojem 23 ga je očekivala.
Prepozna trouglasti prozor sa navučenim čipkastim zavesama koji je gledao toliko puta.
Hortenzija na simsu se osušila, a na jastuku pored nje nije bilo nijedne mačke. Čovek koji
čisti najpre proveri da li neko može da ga vidi. Onda preskoči kapiju i brzo krenu preko
livade. Zaobiđe nisku građevinu i nađe se iza nje, na mestu gde se nalazio mali vrt. Kao što
je predvideo, kuća je imala i zadnji ulaz.
Provali bravu i uđe unutra.
Nađe se u nekoj uzanoj prostoriji koja je predstavljala perionicu. Poče da osluškuje kuću.
Nikakvog zvuka ili buke koji bi mogli da ga upozore. Tišina je bila kao tečnost: svaki komad
nameštaja, svaki predmet utonuo je u nju. Na jednom od zidova nalazila se fotografija
njegove prijateljice Magde koja ga je posmatrala osmehujući se. Čovek koji čisti priđe i
skide ram sa zida. Poče da razgleda kuhinju sa papirnim tapetama boje slame, trpezariju sa
stolom i kredencom, dnevni boravak sa dva kauča, televizorom, porcelanskim statuicama,
vazama sa cvećem od svile. Kako je postepeno nastavljao sa istraživanjem okoline, skidao je
i ostale fotografije vlasnice male vile, sa namerom da ih se otarasi.
Stepenice su vodile na gornji sprat. Poče da se penje.
Kupatilo, garderoba, odeća, cipele, polica sa šminkom. Priđe da uzme bočicu sa
parfemom. Skide čep, omirisa ga i prepozna miris žene iz Blua. Okrenu se ka otvorenim
vratima spavaće sobe: na jednoj fotelji je bilo pet mačaka. Spavale su, neke na jastuku, neke
na naslonu ili na naslonima za ruke. Izgledalo je da su samo smršale. Ona srebrnasta podiže
glavicu i zagleda se u njega. Zatim to uradiše i sve ostale.
Čovek koji čisti zatim pripremi posude sa kroketima i sa vodom. Ostavi ih na podu
kuhinje. Životinje počeše da ih halapljivo proždiru. Posmatrao ih je sa praga. Zapita se zašto
ih hrani. Na kraju krajeva, niko se nikada nije brinuo da li on ima da pije ili da jede kada je
kao dete ostajao sam u kući, čak i po nekoliko dana. Sudbina ovih mačaka ne bi trebalo da
bude njegov problem. Šta se ovo događa sa njim? Pomisli da to čini jer bi inače njemu
pripao mučan zadatak da ih pokopa. Ali nije bio siguran da je to istina.
Kada je rešio tu stvar, mogao je da se konačno posveti mobilnom telefonu koji je nekada
pripadao Fuck.
Sede za trpezarijski sto i stavi mobilni telefon ispred sebe. Poče da ga razgleda. Duž
bočne ivice postojali su dugmići, verovatno su služili za uključivanje. Izabrao je da pritisne
ono najveće, ali kada je to učinio, ništa se nije dogodilo. Posle nekoliko trenutaka
nesigurnosti, ponovi postupak. Ovaj put se crni ekran lagano osvetli i iz tame izroni mala
bela zagrizena jabuka.
Izgledalo je da se neće dogoditi ništa drugo, ali onda je odjednom pločica oživela.
Nastade eksplozija mnoštva boja. Najpre se pojavi slika lobanje roze boje, zatim počeše
da zauzimaju mesta ostali mali elementi, svaki obeležen pratećim natpisom. Treća faza ga je
najviše iznenadila, zato što su se u brzim sekvencama pojavljivale slike sa ostalim
natpisima praćene zvucima cvrčaka i izgledalo je kao da je telefon sve te objave držao dugo
u sebi i sada kada je ponovo uključen, sve ih odjednom izbacuje napolje.
Čovek koji čisti nastavi da posmatra aparat sa strepnjom, ne znajući tačno šta da radi,
nadajući se da će sve to ubrzo prestati. Samo još koji sekund i želja mu se ispunila.
 Pošto je prisustvovao toj neobičnoj pojavi, nije znao kako da se ponaša. Nastavi da čeka,
ali u međuvremenu poče da čita natpise ispod simbola. Upade mu u oči jedna vrsta šarenog
cveta i reč „fotografije“. Ispruži kažiprst da pritisne znak. Pojaviše se razni albumi. Pritisne
jedan i opet se pojavi niz fotografija.
Najviše je bilo onih na kojima je Fak. To si ti, pomisli odmah čovek koji čisti. Bio je srećan
što je ponovo vidi.
Na nekim je fotografijama devojčica sa ljubičastim čuperkom bila sama ispred objektiva,
u smešnim pozama i sa izrazima lica koje on nije umeo da protumači, delovalo je kao da
čeka nečije odobrenje. Na drugima je bila u društvu prijateljice istih godina, koja je nosila
onu spravicu za zube. Bile su to bezbrižne, ponekad drske slike. U školi ili u nekom lokalu.
Kako stoje ili na skuteru. Uvek je nosila različitu odeću, pre svega majice i pocepane
farmerke. Čoveku koji čisti se učini čudnim da sa tako bogatim roditeljima nema novca da
kupi sebi novu odeću. Možda je to bio neki oblik protesta, pomisli. Ili je pokušavala da
prođe neopaženo oblačeći odeću koja nije raskošna, baš kao što je i on činio. Nastavljajući
sa pregledanjem, primeti da je na nekoliko fotografija devojka našminkana. Žudela je da
bude izazovna. Njemu se, međutim, nije sviđalo takvo njeno držanje, s obzirom na to da je
bila samo devojčica. To se mene ne tiče, ponavljao je u sebi. Ali možda jeste imao pravo da
se umeša, pošto joj je spasao život. Fotografija je bilo mnogo i dok je prelazio prstom ka dnu
ekrana, pojavljivalo ih se još. Bilo ih je na stotine. Zadrža se posebno na jednoj.
Fak je bila u pidžami, ispružena na roze krevetu sa baldahinom, verovatno onom u njenoj
sobi, bez šminke, i nevinog izraza lica. Stezala je u rukama belog plišanog medvedića.
Čovek koji čisti odluči da mu je ta fotografija omiljena.
Pošto nije bio vešt, nešto je pritisnuo i začula se neka setna pesma. Odjednom oseti kao
da je upao u neku drugu dimenziju. Neki muški glas, vrlo nežan i pun čežnje, pevao je na
jeziku koji on nije poznavao. Mada nije mogao da razume smisao reči, imao je utisak da
govore o njemu.
Everyone cries…
Everyone tells each other all kinds of lies…
Everyone falls…
Zatvori oči i prepusti se melodiji. Bilo je to prvi put. On je mrzeo muziku. Primeti da
nikada ranije nije osetio ništa slično. Sve je to bilo novo za njega. Novo i čudno. Obuze ga
iznenadna vrtoglavica, osećaj nesvestice. Otvori oči, uplašen. Šta se događa? Nije umeo da
protumači osećanja koja su ga obuzimala poput oluje. Plašeći se da će ga to savladati, opet
pritisnu bočno dugme i isključi telefon.
Fotografija devojčice koja steže plišanog medvedića nestade. Muzika utihne.
 17

Dolaskom večeri, iz jezera je izlazila lepljiva vlaga, uvlačila se u odeću i ostavljala beličastu
patinu na stvarima.
Kada se vratila kući, Hvatačica muva odmah upali vatru u kaminu. Toplota ju je delimično
oslobodila onog osećaja lepljivosti i vlage.
Na povratku kući pronašla je vremena da svrati u neki mini-market da kupi pivo i
pakovanje bečkih kobasica. Kako nije imala želju da kuva, poješće ih sirove. Pošto ih je
stavila na tanjir da barem stvori privid pravog obroka, odnela ih je na kauč zajedno sa
konzervom toplog perlenbahera.
Ispruži se i umota u ćebe, a da nije ni izula cipele. Zatim se prepusti da je hipnotiše
pucketanje drva i poigravanje plamenova.
Provela je dan pomažući jednoj majci petoro dece, koja je konačno odlučila da prijavi
muža koji ju je tukao kaišem po nogama i zadnjici. Išla je sa njom u hitnu pomoć kako bi
lekar izdao lekarski nalaz o najsvežijim povredama i onda sačekala dok je žena prvi put sa
zadivljujućom smirenošću pričala o dvadeset šest godina zlostavljanja i nasilja, jednom
vodniku karabinijera koji je imao nešto manje godina nego što je trajao njen zlosrećni brak.
Najšokantniji detalj te priče nije bio vezan za dugotrajno i sistematsko nasilje ili lukavstvo
nasilnika da isključivo pogađa delove tela koji mogu lako da se pokriju odećom, već to da
petoro skoro odrasle dece za sve to vreme nikada ništa nije posumnjalo. Hvatačici je bilo
potrebno osam meseci da ubedi majku da uradi nešto da se prekine to licemerje. Sada je
bila malaksala od iscrpljenosti.
U torbi koja je ležala na podu pored kauča nalazila se koverta koju joj je Pamela predala
tog jutra na parkingu bolnice. Kopija dosijea o nezgodi koja je zadesila trinaestogodišnju
kćerku Rotingerovih. Čin dostojan pažnje snaga reda, ali koji nije imao nikakav sudski
nastavak.
Hvatačica nije mogla da nađe vremena da ga pročita. Ili ju je možda nešto sprečavalo.
Pomisli šta bi se dogodilo ako bi se saznalo da se umešala baš neka sa tvojom prošlošću…
Pamela je bila u pravu. Bilo je u tome nečega što ju je plašilo više od bilo čega drugog. Da
će njena prošlost uspeti da iskrsne iz zatvora zaborava u koji ju je proterala.
Zbog toga je Hvatačica ostala da izigrava čuvara u toj kući.
Ali morala je da sazna šta se dogodilo na jezeru, inače neće moći da pronađe mir. Zato se,
uprkos umoru, ispružila da stavi na pod ono što je preostalo od piva i istovremeno uzme
kovertu. Zubima pocepa jezičak koji ju je zatvarao i izvuče dokumenta.
Pregleda ih pomoću zlatnožute svetlosti iz kamina.
Izveštaj se sastojao od skromnog teksta, verovatno ulepšanog verzijom koju je iznela
sama porodica tinejdžerke. U taj famozni petak devojčica je pobegla sa časova u školi, da bi
otišla na jezero. Ušla je u autobus kojim se stiže na obalu preko puta ostrva Komačina, a
vozač je potvrdio da je bila sama. Međutim, priča se tu prekidala, sve do trenutka kada je
upala u vodu iz ne baš sasvim jasnih razloga, „verovatno dok je snimala selfi“.
 Pamela je rekla da je devojčica od trinaest godina bila pijana i lekarski nalaz je to
potvrđivao. Njena prijateljica je bila u pravu: sve je bilo podređeno ideji da slučaj izgleda
kao nestašluk.
Hvatačica onda pređe na sažetu analizu toka spašavanja, zato što ju je taj deo najviše
interesovao. Svedoci koji su dotrčali na malu plažu da bi videli šta se desilo tinejdžerki
opisali su napetu scenu. Izdaleka su videli kako se nepoznati muškarac baca u vodu da
pritekne u pomoć devojci u nevolji, rizikujući da i njega odvuku virovi jezera. Taj čovek je
uspeo da je odnese na obalu i da primeni postupak reanimacije.
Zatim je iščezao.
Hvatačica muva se zapita u kom trenutku je, sakriven među ovim redovima, nokat
lakiran u crveno završio u ustima devojčice. Možda se to dogodilo dok se batrgala u vodenoj
struji, u potrazi za kiseonikom. Međutim, šanse da je stvarno pripadao navodnoj samoubici
iz Nesa bile su minimalne, čak smešne. Ili je postojalo neko drugo objašnjenje. Nešto što je
promaklo svima, a što je verovatno još uvek tu, u tom izveštaju.
Jedna se pomisao uvukla u nju još otkako joj je Pamela ispričala šta se dogodilo. Zatim je
počela da poprima oblik u njenoj svesti, ali nije imala hrabrosti da o tome priča sa
prijateljicom, plašeći se da će je ova smatrati ludom. Ideja se odnosila na onog koji je sebi
prikačio ulogu heroja. On je zapravo bio najsumnjivija osoba u tom događaju.
Priče nikada nisu jednolične, ponavljala je u sebi, misleći i na svoju. Naprotiv, pravi su
lavirinti. A ponekad se naleti na zatvorena vrata, što dovodi do stvaranja paralelne
stvarnosti ili drugih tajnih priča.
Tajanstveni spasilac mogao je da bude ključ jedne od tih priča.
Zašto se tako hitro udaljio nakon što je učinio dobro delo?, pitala se. Ipak, tačno je da se
nikada ne bi tako izložio bacajući se da spase nepoznatu devojku, da je imao nešto da
sakrije. Šta ako je taj čovek poznavao devojku? Šta ako je na neki način snosio odgovornost
za incident? Ne, reče u sebi Hvatačica. Osim toga, ako stvari stoje drugačije, porodica
Rotinger ne bi pokušavala da sve prikrije, a karabinijeri ne bi mogli da se izvuku da ne
otvore istragu u vezi sa njegovim identitetom.
Hvatačica uze jednu od kobasica iz tanjira i zagrize je, ne skidajući pogled sa listova
papira. Svaka istina ima svoju slabu tačku, priseti se. Dobro je to naučila u svom
dosadašnjem životu. A bilo je tu još jedno nerešeno pitanje, koje je trebalo da pobudi
sumnju kod istražitelja.
Šta je taj čovek radio tamo?
Kucanje starog sata sa kukavicom, koji je njen otac dobio na turniru u lovu na pastrmke
kada je ona još bila devojčica, pratilo je njene misli dok je tražila neki odgovor. Skloni tanjir
sa kobasicama, zato što više nije bila gladna, i poče da razmišlja.
Svedoci davljenja imali su valjan razlog da budu u blizini ostrva Komačina tog petka
ujutro. Vrtlar koji je radio u obližnjoj vili, tri zidara koja su radila na obnovi neke kuće i
poštar koji je upravo završavao svoj krug isporuka. Anonimni spasilac je mogao da se
zatekne tu i slučajno, ali se nešto ipak nije uklapalo. Hvatačica je poznavala malu plažu na
kojoj se zbio čin, zato što su je vikendom opsedale gomile izletnika i porodica koje su želele
da uživaju u prirodi. Ali je radnim danima bila pusta. Onda pokuša da pretpostavi zbog čega
se taj čovek našao tu pomoću oskudnih informacija koje je imala o njemu.
Zaključila je da je iskusan plivač i da je shodno tome bio u stanju da izbaci vodu iz
devojčicinih pluća.
 Odmah pomisli da se radi o profesionalcu, spasiocu na plaži, roniocu, ili možda čak
lekaru ili bolničaru. U svakom slučaju, neko kome su bliski postupci Spašavanja života.
Ipak, tražeći odgovor u medicinskom kartonu mlade Rotingerove, morala je da se razuveri:
iščašeno rame i napukla rebra ukazivali su na intervenciju koja nije bila baš vešta. Štaviše,
bila je nespretna.
Ali pisalo je i da je adolescentkinja imala konvulzivni napad, a taj je čovek bio spreman da
joj ubaci nešto u usta i tako je spreči da se ugrize za jezik.
Hvatačica muva se zadrža na tom detalju. Iz teksta se nije moglo saznati o kakvom
predmetu se radilo. Možda je to bilo nešto što je pronašao tamo u okolini ili na primer neka
grančica. Ili komad njegove odeće ili odeće devojčice. U izveštaju se o tome nije govorilo.
Obuze je neka nova pomama, oslobodi se ćebeta, sede prekrstivši noge i rasporedi papire
ispred sebe na kauču, pa poče da traži nešto na šta bi mogla da se osloni ili zbog čega će joj
pasti na pamet neka ideja.
Uz dosije su bile priložene slike.
Snimljene su njene patike marke konvers, tamne farmerke, majica, školska torba. I
maramica bež boje sa tankom šarenom niti. Hvatačica je pažljivo prouči, pošto je bila
stavljena u odgovarajuću providnu kovertu. Sigurno nije bila nešto što bi pripadalo jednoj
tinejdžerki. Izgledala je prikladnije za odraslog muškarca. Upravo joj je to stavio u usta,
reče u sebi, oslanjajući se na iskonsko šesto čulo. A lakirani nokat već je bio u tkanini.
Uzročno-posledična veza bila je neporeciva. Sled događaja opravdan. Ali Hvatačica muva
još uvek nije mogla da bude zadovoljna, zato što je sada dolazio na red najteži deo.
Morala je da pronađe tu prokletu maramicu.
Možda se na njoj nalazio trag DNK vlasnice ruke iz Nesa. Ipak nije bilo zgodno da previše
žuri, ni da se zanosi iluzijama. Pošto istraga nije bila u toku i nije se radilo o dokaznom
materijalu, sigurno je vraćena porodici devojčice zajedno sa ostalim ličnim stvarima. Sada
je već bila zaturena, bačena ili uništena, kao što se dogodilo sa noktom.
Hvatačica muva opet pomisli na tajanstvenog spasioca. Još uvek nije mogla da izvuče
neki zaključak, ali mračna aura kojom su odisali papiri koje je imala pred sobom nije
pružala olakšanje. A dokaz za to bila je jeza koja ju je obuzela. Mogla je to da bude samo
paranoja, a možda i nije.
Dogodilo se nešto strašno. Nešto što se još uvek događa. Još jednom.
29. novembar
Drži jezik za zubima, ponavljao je dečak u sebi. Drži usta zatvorena i ne govori. Pored
ostalog, i zbog toga što kada pokuša da priča, mrmlja i pijucka. Onda je bolje da ćuti.
„Šta je, zašto ne govoriš?“ pita Martina, dok vozi kroz gusti saobraćaj.
Posela ga je pored sebe i vezala mu sigurnosni pojas. Lica su im za trenutak vrlo blizu.
Mogao je da oseti njen dah. Martinin dah je tako nežan i sladak. Taj kratak trenutak je bio
lep, ali joj to ne bi nikada priznao, iz straha da će pocrveneti.
Njegova prijateljica se ne miri sa njegovim ćutanjem. „Da li ti odgovara da malo uključim
radio?“, pita, pružajući ruku ka dugmetu.
Alije on zaustavlja, zgrabi je za ruku. Ne voli muziku. U poslednjih šest meseci svaki put
kada Miki dođe kod njih, Vera pušta ploču, tako da komšije ne mogu da ih čuju.
„To je dokaz hrabrosti“, pravdala ga je njegova majka. „Miki te mnogo voli. Hoće da
postaneš pravi muškarac kada budeš veliki, baš kao on.“
Ali dečaku je preko glave te hrabrosti sazdane od straha. Ponekad je čak žalio za
„zunzarama“. Srećom, jednog dana je došla Martina i odvela ga odatle. A sada, nakon što je
još mesec dana proveo u bolnici, vodi ga u jednu veliku ustanovu gde ima još dece. Ali mu
zubi, kao i kosa, više neće rasti. I on je siguran da će sa ožiljcima na glavi i svim ostalim biti
problema.
„Martina, koja je moja priča?“ pita, dok rukom prekriva usta.
Mlada socijalna radnica se na trenutak okreće prema njemu. „Molim?“ pita, pa onda opet
nastavlja da gleda na put.
„Rekla si Veri da me nijedna porodica neće, zato što se povlače kada čuju čitavu priču…
Koju priču?“
„Verovatno si loše razumeo“, kaže Martina. Ali spušta glavu.
Ustanova je velika zgrada braon boje. Kada stignu, već je veće. Dečak nema kofer, samo
odeću na sebi. Ipak, Martina je obećala da će mu dati i drugu odeću.
„Ovde si na sigurnom“, kaže mu pre nego što ode.
To se odnosi na Mikija, shvatio je. Miki je opet pobegao. A kada je dečak pitao za Veru,
Martina mu je odgovorila da je njegova majka bolesna i da su je odveli na neko mesto da je
leče.
„Slušaj“, dodaje zatim socijalna radnica, kleknuvši na kolena da ga bolje pogleda, oči u oči.
„Neću da te lažem, prvih dana neće biti lako. Ali ćeš se s vremenom uklopiti i svideće ti se
da budeš ovde.“
Dečak ne zna na šta tačno misli njegova prijateljica, ne zna ni da li treba da se plaši.
Martina čini nešto što njegova majka nikada nije učinila: naginje se i ljubi ga. Zatim odlazi.
Sa tim vlažnim otiskom na čelu ide za jednom časnom sestrom koja ga vodi duž pustih
hodnika. Hladno je i oseća se miris supe. Ulaze u neku veliku prostoriju utonulu u mrak. Tu
ima mnogo kreveta. U svakom krevetu spava po jedno dete. Sestra mu pokazuje gde će on
spavati.
„Doručak je u sedam“, objašnjava mu, dajući mu mali peškir i sapunčić. „Umivaj se dobro
i uvek izgovaraj molitve“, savetuje mu.
Kada sestra ode, on skida odeću, slaže je i ostavlja je na stolici. Zatim se uvlači ispod
pokrivača. Zatvara oči, pokušavajući da odmah zaspi.
 Oko njega se oseća miran san njegovih novih drugova. Ali i ta tišina je sazdana od jedva
čujnih šumova. Disanja koja se nadovezuju jedno na drugo. Opruge dušeka koje škripe kada
se neko od njih okrene ispod čaršava. Uzdaha koji se pojačavaju. Šapata koji se pretvara u
radoznale glasove. Šumova bosih nogu koje se približavaju. Opkoljavaju ga. Sada su svi oko
njegovog kreveta, došli su da vide ko je taj novodošli. Pošto ne otvara oči, može samo da
oseti njihovo prisustvo. To su senke koje se kreću iznad ekrana očnih kapaka. Čuje ih kako
se smejulje dok komentarišu njegovu ćelavu glavu, njegove „rajsferšluse“ na njoj.
Podsmevaju mu se, govore: „Nema nijednu dlaku, kao glista je.“ Ja nisam glista, hteo bi da
odgovori. Ja sam dečak. Nastavlja da se pretvara da spava, nadajući se da će se oni ubrzo
umoriti, ali to se ne događa. Sada počinju da ga drmusaju. Najpre polako, pa onda sve jače.
Neko počinje da ga štipa. „Glista je vlažna“, ruga mu se. „Glista je mrtva.“ Jedan od njih onda
kaže: „Ja ću da ga probudim.“ I radi nešto što dečak u početku ne shvata. Onda mu vrući
mlaz stiže pravo na lice. Prepoznaje opori miris mokraće. „Probudi se, glisto debela“, urla
taj, dok usmerava mlaz. Dečak nastavlja da drži zatvorene oči, ali počinje da plače. Ne može
da se uzdrži. I dok plače, pravi kobnu grešku, jer otvara usta. „Pogledajte“, neko govori.
„Izgleda kao novorođenče!“
Dođi ovde i lepo otvori usta…
Za to vreme se smeh širi kao vrtlog svuda oko njega, dečak oseća kao da postaje
progutan. Uvrede postaju udarci. Šamari po zadnjici i šutiranje po bubrezima. Jedan od
napadača se naginje nad njim i počinje da mu urla na uvo svom snagom koju ima u plućima.
Dečak pokušava da sve to izdrži, ali kao da postaje gluv. Onda se u tom trenutku naglo
okreće i ustremljuje se na njega: primećuje iznenađenje koje postaje svetlost užasa u očima
tog dečaka, dok on širom otvara vilicu u neku vrstu groznog, neljudskog osmeha. Oseća
neočekivano zadovoljstvo dok se ustremljuje da ga ugrize za lice. Zadovoljstvo koje nijedno
dete nikada ne bi smelo da oseti.
 18

Vetar se zavlačio među lišće i granje velike lipe, krijući se ispod platnenog stolnjaka, i činilo
se kao da želi da se igra sa njom. Devojčica sa ljubičastim čuperkom držala je glavu visoko,
prepuštena milovanju povetarca. Male stvari koje ranije nikada nije cenila. Ali pošto je sada
bila prinuđena da sedi u prokletim kolicima, imala je sve vreme da ih primeti.
Tog jutra je njen otac izdao naređenja posluzi da je odvedu da doručkuje u vrtu, u
paviljonu. Pored fontane, ali dovoljno daleko od jezera, preporučeno je, da bi se izbeglo da
se priseti nezgode, kako je on to nazivao. Nije se pobrinuo ni da je pita da li se slaže. Zato je
ona sada bila za stolom prepunim korpica sa kroasanima, raznim marmeladama,
prženicama, sokom od pomorandže i kajganom.
Njen otac je sve planirao, kako u porodici, tako i u firmi, i nije se mirio sa činjenicom da
joj se jaja gade.
I taj obrok je činio deo predstave. Sve je moralo da se što pre vrati u normalu. Epizoda sa
jezera je morala da bude arhivirana, tako da život nastavi da teče kao uvek i da privid bude
sačuvan, pomisli ona podrugljivo. Uprkos tome što je imala samo trinaest godina, vrlo rano
je naučila kodeks ponašanja Rotingerovih. Postojalo je pravilo ponašanja za svaku situaciju,
čak i za ono najneverovatnije. Zbog toga ne bi trebalo da čudi ako ono što joj se dogodilo ne
poremeti uobičajenu rutinu više nego obično: postojala je procedura koja je morala da se
poštuje čak i zbog problema „kćerke koja je glupo rizikovala da se udavi“.
Pade joj na pamet ruka koja ju je zgrabila za nadlakticu dok se strmoglavljivala u tamnu
vodu. Pri pomisli na taj kontakt, oseti drhtavicu. Nije se mnogo sećala ostalog.
Još nije dotakla jelo i uopšte nije bila gladna. Možda je to bilo zbog oporog osećaja u
ustima. Ukus jezera. Bilo je to kao da je progutala ribu u blatu. Bila je još uvek živa u njoj,
osećala je kako joj se pomera u stomaku. Sada je sve što bi probala bilo ljigavo i mirisalo je
na to. Ili su možda lekovi bili krivi za taj ukus. Bila je sigurna da se u soku od pomorandže
koji je blistao u kristalnoj čaši nalazi lek koji deluje na psihu, u kapima koje je njena majka
počela krišom da sipa, po savetu lekara. Doktori su govorili da bi bilo dobro da zaboravi
gotovo sve u vezi sa nezgodom i da će njena svest tako početi da se sama oporavlja od šoka.
Ipak, jednu stvar nije mogla da zaboravi. Ali o tome nije razgovarala ni sa kim, da bi izbegla
poniženje što joj ne veruju ili što je još gore, da se pretvaraju da joj veruju.
Svetlo biće koje se našlo pred njom kada je odjednom povratila svest.
Tačnije rečeno, senka koja se zadržala u zraku sunca koje se probijalo kroz drveće na
maloj plaži. Džin bez lica koji je ćutke razmenio pogled sa njom nestao je bez traga.
I ona bi želela da tako nestane. Umesto toga, i dalje je bila tu, blokirana.
Devojčica spusti pogled na nogu oslonjenu na držač. Štitnik koji ju je imobilisao dopirao
je do ispod kolena. Ortopedsko pomagalo naručeno specijalno iz Švajcarske omogućavalo je
da se nožni članak vrati na svoje mesto i da tako ne bude neophodna još jedna operacija, ali
je bilo potrebno mesec dana i onda barem još toliko za rehabilitaciju. Praktično joj je
propalo leto. Ili je možda činjenica da je dovedena u to stanje mogla da donese nešto dobro.
Sigurno jeste tako bilo za njene roditelje.
 Uprkos tome što je bila sama u paviljonu, nije mogla da ne zapazi pogled starog vrtlara
koji se spremao da potkreše grm sa ružama, ni onaj kućnih pomoćnica koje su se tu motale
pod raznim izgovorima, stalno se držeći podalje da ne upadaju previše u oči. Nadgledali su
je. Bila je sigurna da je to naredila njena majka. Čega se tačno plašila? Da će ustati iz kolica i
šepajući jurnuti ka obali da se još jednom lepo bućne?
Da bi izgledalo da je sve u redu i da još imaju poverenja u nju, roditelji su joj kupili novi
ajfon, poslednji model. Trebalo je da on zameni onaj stari, koji je po njihovoj verziji pao u
jezero zajedno sa njom posle famoznog selfija. Nerviralo ju je to što su smatrali da je kreten.
Ali niko nije želeo da stvarno sazna šta se dogodilo.
Možda ni ona sama nije znala.
U jutro nezgode probudila se sa čudnom idejom u glavi. Ne bi mogla da objasni šta je to.
Ali ju je nešto teralo da ukrade flašu viskija iz ormana u ateljeu, sakrije je u školsku torbu,
da uđe u autobus u koji nikada pre nije ušla i da ode na mesto na kojem nikada nije bila.
Sišla je na pustoj stanici, bez bez preciznog razloga. Sa ulice je primetila stari zapušteni
most, sakriven u vegetaciji. Kada je sišla sa brda, prolazeći kroz šumu grmlja, stigla je na
obalu. Hemijskom olovkom je na sebi zapisala broj očevog telefona: na nadlaktici, na
stomaku, na listovima nogu. Zatim je progutala piće, puštajući da joj opeče grlo. Stavila je
polupraznu flašu zajedno sa ajfonom u plastičnu kesu koju je pronašla u blizini.
Ostatak priče bio je konfuzan.
Ponekad je proklinjala tajanstvenog spasioca koji ju je vratio nazad. Zatim bi se pokajala i
zahvaljivala mu u sebi što je nije pustio da se stropošta u onaj ponor. Ko zna kako li je tamo
dole, u potpunoj tišini.
„Primetila sam da još nisi isprobala novi ajfon“, započe njena majka, prišavši joj s leđa.
Nosila je belu suknju koja joj se uvijala oko bokova i svilenu bluzu. Uvek je bila lepa i
elegantna i mada su svi govorili da liči na nju, devojčica sa ljubičastim čuperkom je osećala
da je ružna i nezgrapna u poređenju sa njom. „Nisi ga čak ni izvadila iz kutije“, prekori je
žena.
„Uradiću to kasnije“, odgovori kćerka, ne previše uverljivo.
„Čudno“, prokomentarisa njena majka. „Pre ti je nos uvek bio zabijen u tu stvar.“
Pre. Ta reč je bila jedini izuzetak od pravila koje je predviđalo da treba sve manje pričati
o nezgodi, sa idejom da potpuno nestane. Svi su bili koncentrisani na posle, ni ne pitajući se
zašto ona više ne želi mobilni telefon. Nikada više.
„Ako vam je baš stalo da mi date neki poklon, želela bih da ga ja izaberem“, reče odlučno.
Majka ni ne trepnu. „Da čujemo, šta želiš?“
„Štake.“
„Ortoped je rekao da je još rano za to.“
„Ortoped je rekao da mogu da počnem da ih koristim kada osetim da sam spremna za to“,
uzvrati ona, zato što se tačno sećala njegovih reči. „A u ovom trenutku to jesam“, izjavi.
Majka prekrsti ruke i upitno se zagleda u nju. „Zašto?“
Devojčica je želela da dođu baš na to. „Zabava.“
Bio je to događaj na kraju školske godine, održavao se u vili jedne njene školske
drugarice koja je pripadala poznatoj porodici iz Koma.
„Nema ni govora o tome“, reče njena majka.
Očekivala je takvu reakciju. Ali morala je da ide tamo. I to ne zato što za tom večernjom
proslavom žude svi njeni vršnjaci. To se nje uopšte nije ticalo.
 Morala je da se vidi sa jednom osobom.
Inače će opet završiti u tom prokletom jezeru, bila je sigurna u to. A nije želela da se
udavi, ne nakon što je osetila šta znači kada te proguta voda, oduzimajući ti snagu i dah.
„Nisi u stanju“, uzvrati žena, pokušavajući da bude mirna, ali glasom koji je drhtao, zato
što se užasavala pomisli da može da joj se opet dogodi nešto ružno.
Ako je ne bude imala za saveznicu, kako je mogla da se nada da će ubediti i oca?
Međutim, devojčica je smislila način. „Svima ste rekli da sam dobro. Ako ne odem tamo,
neko će početi da se pita zašto…“
Pusti da ta rečenica sama proizvede željeni efekat. Ugleda kako se na majčinom licu,
tačno iznad obrva, pojavljuje nešto kao znak pitanja. Najviše se plašila ogovaranja ljudi. Ali
ne svih, već samo onih koji pripadaju njihovom začaranom svetu.
„Moraćeš da pitaš oca“, reče.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom nije želela ništa drugo, zato što je sada već otvorila
pukotinu u otporu žene. Energične, ali u suštini krhke supruge inženjera Gvida Rotingera.
Ona koja je po mišljenju svih bila u stanju da ga navede na kapitulaciju i koja je po pisanju
mondenskih hronika imala poseban uticaj na njega. Ali koja je ipak bila potpuno potčinjena
autoritarnom karakteru muža i dejstvu antidepresiva.
Pre nego što je njena majka mogla bilo šta da doda, šef posluge priđe paviljonu sa
nekakvim letkom u ruci.
Na njemu je bila odštampana jedna rečenica. Put izlaza si ti!
Uz diskreciju koja ga je krasila, šef posluge se obrati gospođi Rotinger dovoljno tihim
glasom da može da ga čuje samo ona, ali i dovoljno glasnim da ne izgleda neučtivo prema
devojčici, koja jedva uhvati rečenicu: „Smestio sam je u kancelariju.“
Njena majka je imala posetu, još bolje što je tako. I zaista, ona se okrenu i uputi se prema
kući. Ko god da je bila ta nepoznata osoba, bilo joj je potpuno nevažno, ali joj je u sebi
zahvalila što su bile prinuđene da prekinu raspravu. Najzad opuštena, devojčica sa
ljubičastim čuperkom ispruži ruku ka stolu da uzme čašu sa sokom od pomorandže. Ispi je,
ne pitajući se kakav je lek unutra, uz jedinu nadu da će joj lek odagnati loše misli. Zatim
zatvori oči i ponovo se prepusti milovanju vetra. Ali ih gotovo odmah otvori, zato što je u
naletu vetra nešto prepoznala.
Bile su to note.
Nestadoše, što je navelo na pomisao da ih je samo zamislila. Pogleda okolo. Iza zidova
vile bilo je sve mirno i nije bilo nikoga. Šta se to događa? Da li je to neka šala? Onda se
muzika ponovo začu, zajedno sa nekim setnim glasom. Prepozna je i oseti slabost. Pesma je
bila upozorenje, opomena da račun nije plaćen. I dolazila je sa jezera.
Everyday Life grupe Koldplej.
Pesma koju je slušala na ajfonu onog jutra kada se bacila u vodu sa namerom da umre.
 19

Nikada nije ušla u takvu kuću. Nije ni pomislila da postoje takve, osim u filmovima.
Hvatačica muva se pojavila na kapiji vile sa svojim kliom. Pošto nije znala kako će je
primiti, samo je pozvonila. Na njeno veliko iznenađenje, ne samo da su joj otvorili već su je i
smestili unutar luksuzne kuće. Bila je sigurna da će je otkačiti uz izvinjenje čim bude pitala
za gospođu Rotinger. Naprotiv, jedna savesna sobarica je čak pozvala šefa posluge. I za njih
je mislila da su izmišljotina nekih petparačkih romana. Međutim, pojavio se čovek u sakou i
sa kravatom, besprekornog držanja. Ko zna šta je pisalo u njegovim dokumentima u vezi sa
profesijom. Dok je postavljala sebi to idiotsko pitanje, Hvatačica shvati da se nikada nije
setila da napravi vizitkarte, zbog čega je predala jedan od svojih letaka, nadajući se da je to
dovoljno da je vlasnica kuće primi. Bilo joj je dovoljno da pomene nezgodu na jezeru i čovek
je odmah odvede duž hodnika sa podom od mermera u obliku šahovskih crno-belih polja,
ukrašen statuama i starinskim nameštajem, do sobe u kojoj se nalazila sada.
Radne sobe sa ogromnom bibliotekom.
Hvatačica se smestila u jedinom delu prostorije koji nije bio prekriven skupocenim
tepisima. Nije znala zašto, ali ustručavala se da gazi po njima. I dok je gledala okolo,
nenaviknuta na toliku raskoš, osećala je vrtoglavicu. Ko živi u ovakvoj kući?, zapitala se.
„Ljudi koji mogu da gledaju svet sa mnogo nula“, kako ih je definisala Pamela.
Koliko su novca imali Rotingerovi? Hvatačica muva je znala koliko ga ona ima na svom
računu u banci: dve hiljade evra i neki sitniš. Da li su Rotingerovi znali iznos kojim iznosom
raspolažu? Kako to funkcioniše kod ovakvih ljudi? Čvrsta u ubeđenju da nemaju problema
sa plaćanjem računa, pitala se kakav je njihov odnos prema novcu. Kao što ona nije znala i
nikada neće saznati kako to izgleda biti milioner, kako su oni mogli da zamisle život nekog
kao što je ona?
Prepuštena takvim razmišljanjima, nije se ni potrudila da pripremi uverljiv razgovor sa
suprugom inženjera Rotingera. Izabrala je da se sretne sa njom, a ne sa njenim mužem, zato
što joj se činilo jednostavnijim da komunicira sa drugom ženom, jer je uvek uspevala da
otkrije neki zajednički detalj i da tako lakše započne razgovor. Nasuprot tome, muškarci su
je smatrali odbojnom i gotovo uvek su na kraju dolazili u sukob sa njom. Možda su mislili
da je jedna od onih psihopatskih feministkinja sa fiks idejom da treba da izbegava sve
muškarce na koje naiđe.
Sa francuskih prozora visine najmanje tri metra koji su gledali na vrt, primeti šefa
posluge kako ide ka paviljonu sa letkom u ruci. Ispod paviljona primeti gospođu Rotinger,
gordu i savršenu kao boginju, kako stoji ispred devojčice u kolicima. Devojčica je imala crnu
kosu i čuperak obojen u ljubičasto koji joj je padao na čelo. Majka i kćerka su se
raspravljale, primetila je to po načinu na koji je žena gestikulirala, u pokušaju da izađe na
kraj sa trinaestogodišnjakinjom. Šef posluge ih prekide. Gospođa Rotinger pročita letak i
krenu prema kući.
Dok je čekala da se pojavi, Hvatačica se još nekoliko sekundi zagledala u preživelu sa
jezera. Da li je tokom burnih trenutaka dok se davila imala mogućnosti da pogleda u lice
svog spasioca? A ako jeste, da li je u stanju da ga opiše? Htela je da razgovara sa njom, da je
to upita. Ali joj niko neće dozvoliti da joj priđe. Zbog toga je morala da poveže elemente i
potkrepi slučaj i da to kasnije predstavi istražiteljima, nadajući se da će ih ubediti da
započnu potragu za tim tajanstvenim čovekom. Da barem saznaju njegov identitet i razlog
zašto je pobegao.
„Dobar dan, obavestili su me da želite da se sretnete sa mnom“, predstavi se gospođa
Rotinger, a Hvatačica se trže. Možda je primetila da krišom gleda njenu kćerku ispod
paviljona. Došla je u pratnji šefa posluge, koji se skloni u stranu da nadgleda scenu.
Hvatačica muva se predstavi, pa onda odmah reče: „Žao mi je što vas uznemiravam,
nisam htela da remetim vaš privatni život posle svega što se dogodilo. Štaviše, srećna sam
kako se završio događaj na jezeru.“
„Šta ovo znači?“, preseče kratko žena, vraćajući joj letak. „Moja kćerka nije pretrpela
nikakvo nasilje, bila je to nezgoda.“
Žena je bila u defanzivi. Zamenila me je sa nekim ko traži novac, pomisli Hvatačica.
Očigledno da su mnogi pokušavali da iskoriste situaciju. „To nikada nisam rekla“, požuri da
objasni.
„Zašto ste onda došli, izvinite?“
„Interesuje me čovek koji je spasao vašu kćerku“, reče. „Često mi se događa da naletim na
beskrupulozne osobe, spremne na svakakva dela. Pomislila sam da priča o neznancu koji
rizikuje život da spase devojku i onda nestaje ne tražeći ni hvala zaslužuje da bude…“
Potraži reč. „… produbljena.“ Nadala se da je dvosmislenost razgovora dovoljna da je ubedi.
„Ako je taj čovek izabrao da se ne pokaže, možemo samo da poštujemo njegovu odluku.
Mi samo želimo da sve to zaboravimo.“
Želite samo da ljudi zaborave na vas, pomisli Hvatačica. Bilo je to razumljivo. I upravo na
to je računala. „Stvari nisu uvek onakve kako izgledaju. Taj čovek je možda imao razlog da
se tako ponaša“, dodade. „Razlog koji nema nikakve veze sa vašom kćerkom, dobrim
namerama i dobrim delima.“ Bila je to teška optužba i ona primeti da se žena ugrizla za
usnu. Sigurno su ona i njen suprug postavili sebi isto to pitanje, razmatrajući i posledice
svakog mogućeg odgovora.
„Koliko želite?“, upita onda žena, pokušavajući da sakrije uznemirenost.
Nije navikla da ispoljava emocije, pomisli Hvatačica. U ambijentu kojem je pripadala to se
smatralo nedoličnim. Bogati su kao gosti na zabavi koja se nikada ne završava, pomisli. Ne
smeju da prestanu da igraju i da se smeju.
„Ne želim novac, tražim samo pomoć da uđem u trag tom nepoznatom.“ Ostavljala je
utisak da zna mnogo više nego što pokazuje i ponudila joj je da se sve to za sada drži
podalje od policije i karabinijera.
„Moram da razgovaram o tome sa suprugom.“
Plašila se takvog odgovora. Nije mogla da čeka da se njih dvoje konsultuju. Pored toga, po
onome što se pričalo o inženjeru, proisticao je utisak da je manje popustljiv nego njegova
supruga. Zbog toga je morala da insistira. „Maramica“, reče da je zbuni. „Za vreme
konvulzivnog napada, taj čovek je među zube vaše kćerke stavio svoju maramicu. Ona vam
je sigurno vraćena iz bolnice zajedno sa odećom i ličnim stvarima. Ako mi je date, nestaću i
ja“, obeća.
Bila je to pravična razmena. Bez ikakvog novca. Samo jedna bedna maramica. Izgledalo je
da se žena zamislila. Onda se šef posluge zakašlja da privuče pažnju, i iskorači jedan korak.
 „Nije bilo nikakve maramice.“
Hvatačica se zagleda u njega, zbunjena. Nije znala da li da mu veruje. Verovatno je to bio
samo izgovor da dobije na vremenu, pomisli u sebi.
Čovek se okrenu ka njoj, kao da joj je pročitao misli. „Stvari iz bolnice su još u kesama u
kojima su nam predate. Ako želite, pokazaću vam.“ Onda se okrenu ka vlasnici kuće i sačeka
da mu ona da odobrenje za to.
Kada ona potvrdno klimnu glavom, čovek prvi krenu iz radne sobe.
Hvatačica ga je pratila zajedno sa gospođom Rotinger. Njene patike škripale su po
mermernom podu, za razliku od elegantnog bata cipela te vrste božanstva. Prošli su kroz
niz salona, kao i kuhinja, sličnih onima u nekom velikom restoranu. Kada su prošli kroz
nekoliko pomoćnih prostorija, našli su se u perionici.
Kese sa ličnim stvarima devojčice bile su još uvek položene na jednoj polici. Hvatačica
poče da pretura po njima. Maramice zaista nije bilo.
„Nemoguće.“ Nije mogla da veruje, ali nije ni smela da otkrije da ju je videla na
fotografijama priloženim izveštaju karabinijera. Pitali bi se kako je jedna građanka došla u
posed poverljivog dokumenta i uvalila bi Pamelu u nevolju.
„U trenutku otpuštanja iz Svete Ane vratili su nam samo ovo“, potvrdi šef posluge.
Izgubljena je, kao i nokat lakiran u crveno? Delovalo je to pomalo isforsirano kao
podudarnost. Ali za sada nije bilo drugih objašnjenja.
„I ako mi dozvolite još jedno mišljenje“, dodade šef posluge. „Ako je taj čovek zaista želeo
nešto da sakrije, nikada ne bi bio toliko ležeran da ostavi svoju maramicu na plaži pre nego
što je iščeznuo.“
Tom se rezonovanju nije mogla naći zamerka i učini se da se gospođa Rotinger najzad
opustila. Hvatačica pokuša da protumači njene misli. Više nije morala da se plaši te
neprijatne ženice koja se usudila da joj dosađuje u trenutku kao što je ovaj. Ali onda zapazi
njen upitni izraz lica. Poznavala je taj pogled, isuviše često ga je viđala na licima drugih
ljudi. Uostalom, Pamela ju je upozorila.
„Čekajte trenutak…“, reče vlasnica te kuće. „Ja vas poznajem, vi ste…“
Pomisli na to šta bi se dogodilo ako bi se saznalo da je umešan neko sa tvojom prošlošću…
„Da“, potvrdi Hvatačica muva, ne zbunivši se. „Ja sam ona majka.“
Reče samo toliko. Izvini se zbog smetnje i odmah napusti vilu. Dok se ubrzanim koracima
vraćala ka kliju parkiranom na šljunkovitoj aleji, stiskala je pesnice od besa. Nije uspela, čak
se i ponizila. Osim toga, ako Rotingerovi obaveste karabinijere o njenoj poseti, njena će
najbolja prijateljica biti u opasnosti da nadrlja. Dok je hodala, za trenutak joj se učini da
čuje kako vetar nosi neku setnu muziku. Ali melodiju preseče zvono mobilnog telefona,
najavljujući ko zna koji po redu poziv sa nepoznatog broja i na teret primaoca. Hvatačica
muva nije ni morala da proverava ekran telefona. Već je znala.
Savršen tajming, pomisli, pre nego što je bez odgovora prekinula vezu.
 20

Bio je četvrtak. Jedanaest ujutro. Znala je gde da ga pronađe. Iako se odavno nisu sreli,
Hvatačica je bila ubeđena da se navike čoveka kog je tražila nisu promenile.
I zaista, kada je prešla preko praga ljupkog kafića smeštenog među zidinama istorijskog
centra Koma, odmah ga uoči. Sedeo je za stočićem u dnu lokala, onom najviše skrajnutom,
blizu toaleta. Usred gužve koju su pravili gosti zadržavajući se da popiju espreso i pojedu
brioš sa kremom, profesor Rinaldi je bio neprimetan, usredsređeno je čitao novine,
prelistavajući ih nakon što obliže prst vrhom jezika. Ispred njega šoljica kapučina diskretno
dopunjena do vrha iz metalne čuturice koju je držao u unutrašnjem džepu sakoa braon
boje.
Hvatačica mu priđe. Profesor skrenu pogled sa novina i usmeri ga ka njoj. „Vidi, vidi…“,
reče. „Izgleda da si me otkrila.“
„Tvoj raspored časova se ne menja već dvadeset godina i četvrtkom uvek imaš slobodan
sat između jedanaest i podneva“, podseti se, izvlačeći stolicu preko puta njegovog mesta.
„Mogu li?“
Profesor joj dade znak glavom da može i Hvatačica sede.
Sa tog odstojanja mogla je da oseti miris alkohola u njegovom dahu. „Uobičajena rutina“,
primeti ironično, pokazujući pokretom brade na kapućino. „Šta o tome misle u školi?“
„Sve dok to nema veze sa nastavom i dobrobiti mojih učenika, nemaju na šta da se žale“,
uzvrati čovek spokojno. „Ne vozim, nisam agresivan. Na kraju krajeva, nikome ne nanosim
zlo.“
Bio je u pravu. Profesor Rinaldi bio je najispravniji i najbolji čovek kojeg je ikada
upoznala. Predavao je informatiku u gimnaziji prirodnog smera. Da je gajio i najmanju
sumnju da njegovo ponašanje može da naškodi učenicima, svakako bi se povukao.
„Ne znam zašto, ali bila san sigurna da ćeš se barem ti snaći“, rekla je, i bila je iskrena.
„Dve devojke koje vode ovo mesto bile su moje učenice“, objasni čovek, da se odbrani.
„Kada su otvorile, pomogao sam im da digitalizuju magacin, da organizuju narudžbine i
kreiraju veb-sajt lokala. Zauzvrat mi dozvoljavaju da budem ovde i da pročitam novine. Ne
smetam gostima, tako da…“ Ostavi rečenicu da visi u vazduhu, kao da hoće da kaže da se to,
u krajnjoj liniji, nje ne tiče. Više ne.
Primeti da se češe po čekinjavoj bradi, ko zna otkad se nije brijao. Kosa mu je bila
raščupana i imao je perut po ramenima. Priseti se vremena kada se brinula o njemu. Nikada
mu ne bi dozvolila da tako ide okolo. Svetloplave ženice očiju u koje se zaljubila sada su se
utopile u žućkaste beonjače, što je značilo da ima problem sa jetrom.
„Mogla sam da budem bolja supruga“, priznade ona.
„Šta je ovo, trenutak preispitivanja savesti? Ne bi trebalo da se krčkaš u osećaju krivice,
nije to dobro za tebe“, nasmeja se on i podiže šoljicu da ispije još jedan gutljaj zabranjene
mešavine.
Samouništavanje je započelo pre pet godina, sasvim tiho. Nije se sećala da ga je pre toga
ikada videla da popije više od jednog piva subotom uveče u piceriji. Primetila je da se to
događa sasvim slučajno, po mirisu njegove odeće dok ju je ubacivala u mašinu za pranje
veša. Od tada je profesor naučio da drži pod kontrolom svoj alkoholizam. Nikada se nije
opijao. Njegova svakodnevna doza bila je flaša bilo kojeg žestokog, ali razblaženog pića u
toku dvadeset četiri časa. Alkohol za njega nije bio porok, već neka vrsta kompromisa.
Profesor Rinaldi je pokušavao da održava stanje trajne učmalosti. Pošto nije imao snage da
završi sa tim, u pedeset šestoj godini mu je bio potreban samo praktičan način da neoštećen
pregura još jedan dan od onog što je preostalo od njegovog bednog života.
„Ne verujem da si došla da me potražiš samo da bi me prekorila zbog mog stila života.“
Nije se varao. Došla je tu da zamoli najpoštenijeg čoveka kojeg je poznavala da učini
nešto nezakonito. „Potreban mi je neko ko ume da uđe u bezbednosni sistem.“
Profesor se nije dao zbuniti.
„Znam da tražim mnogo od tebe, ali za to postoji dobar razlog.“
Čovek podiže obe ruke i, držeći raširene prste, ispruži ih ispred sebe. Drhtanje je bilo
očigledno. „Nekada su ovi prsti leteli po tastaturi. Sada moram da saspem u sebe više od
čaše, da ih smirim. Ali ako to uradim, onda nisam dovoljno trezven da radim.“
Ona ipak nije imala izbora i nastavi da insistira: „Ne znam kome da se obratim, a veoma
je važno.“
„Važnije od mene?“, upita on, uz dozu jetkosti.
Ona nije znala šta da odgovori.
„Nekada, svakog četvrtka, koristeći ovaj slobodan sat, oboje smo trčali kući da vodimo
ljubav.“
Njihovoj staroj kući, onoj u kojoj sada stanuje samo on. Hvatačica nije zaboravila te
trenutke, već ih je jednostavno ostavila u prošlosti.
„Vidi na šta smo sada spali…“ nastavi čovek sa gorčinom. I s obzirom na to da ona nije
imala šta da kaže na to, kratko preseče: „Da čujem, o čemu se radi?“
Hvatačica izvuče iz teksas jakne savijeni listić koji je prethodno pripremila. Dade mu ga,
tako što ga spusti na sto. „Tu sve piše.“
Profesor ga otvori i pročita ga, pa ga onda stavi u džepić sakoa. „Ne bi trebalo da imam
problema da ti pribavim ono što ti je potrebno.“
„Hvala.“
„Bila si dobra u svom poslu, nikada nisam shvatio zašto si ga napustila.“
Ali on jeste znao zašto. Iz istog razloga zbog kojeg je napustila svog muža.
„Čudno je što si došla da me potražiš baš sada“, reče profesor.
„Godišnjica“, uzvrati, da mu pokaže da je nije zaboravila.
„Nekada smo proslavljali godišnjicu venčanja, sada je ostalo ovo…“
Hvatačica je znala gde je hteo da stigne sa ovim razgovorom. Ako planira da joj predloži
razmenu, onda će morati da se odmah oslobodi te pomisli. „Jesi li i ti primio telefonski
poziv?“
Čovek potvrdno klimnu glavom.
„I odgovorio si?“
Profesor se začudi zbog tog pitanja. „Naravno da sam odgovorio.“
„I onda?“ upita ona nestrpljivo.
„Prošlo je pet godina, ima pravo na drugu šansu.“
„Nakon onog što je učinio?“ Bila je preneražena. „Znaš šta ja mislim: tamo mu je mesto,
neću mu pomoći da izađe odande.“
 „I Valentina bi se složila sa tobom…“
„Nemoj da si se ikada više usudio da kažeš nešto tako“, zapreti mu. „Ne u mom
prisustvu.“ Bila je besna, ustala je spremajući se da ode.
On spusti glavu u znak predaje. „Nedostaje mi moj pređašnji život. Nedostaješ mi ti…
Razvod ne briše sećanje na neke stvari: oni koji se rastaju ipak su prinuđeni da dele ista
sećanja, samo što to čine na dva različita mesta.“
Hvatačica muva zaćuta. Bilo je uzaludno mučiti sebe na taj način, s obzirom na to da nisu
mogli da se vrate nazad.
Profesor Rinaldi se pozdravi sa njom uz setan osmeh. „Kako se ono kaže… Dok vas smrt
ne rastavi, zar ne?“
 21

Za kratko vreme je naučila da se kreće po vili u kolicima. Najviše zbog toga što joj je bilo
preko glave da posluga trčkara za njom svuda okolo. Bili su pored nje po čitav bogovetni
dan, htela je da barem u nečemu bude nezavisna. Nije je bilo briga ni kada okrnji tu
prokletu drvenariju ili što ostavlja dugačke crne tragove po belom mermeru. Upravljajući
tim malim kolicima, često je namerno udarala u nameštaj, da izazove pad poneke
skupocene porcelanske statuice. Svaki put kada joj se to događalo neko bi pohitao da
popravi štetu, da počisti ili pokupi krhotine. Bio je to deo njene gerilske taktike protiv reda
koji je uspostavio režim koji je upravljao ovom kućom. Shodno novom značenju koje su u
porodici pripisali terminu „nezgoda“.
Istinu govoreći, bila je samo ljuta i više nije znala kako da ubije vreme. Onda, s obzirom
na to da joj svi pokušaji sabotaže nisu zavredeli ni najmanji prekor, zato što su svi bili
osujećeni hitnom intervencijom posluge, sredinom popodneva odluči da se povuče u svoju
sobu i da čita knjigu. Ali kada je otvorila vrata, suočila se sa nepredviđenom scenom.
Na krevetu je sedeo njen otac i čekao ju je.
Sivo odelo i svetloplava kravata bili su znak da se ranije vratio sa posla. Kao mala
devojčica, bila je očarana njegovom elegancijom, lepim mirisom kojim je zračio kada ju je
uzimao u naručje i onda je bacao gore-dole i dočekivao je na kolenima. Kako je rasla, ta
vrsta bliskosti između roditelja i kćerke je nestala, verovatno i njenom krivicom. I mada to
ne bi nikada otvoreno priznala, devojčica sa ljubičastim čuperkom osećala je da joj to
nedostaje.
„Kako si?“, upita je odmah otac, uz uobičajeni ljubazni osmeh. Pored njega je bila dugačka
bela kutija obmotana lepom crvenom mašnom.
„Prava divota“, odgovori ona kiselo. Čak je i sama mrzela kada joj je ton bio takav.
„Verovatno se pitaš zašto sam ovde“, nastavi on, ne hajući za njeno raspoloženje.
„Zato što ti je mama rekla za večerašnju proslavu“, uzvrati ona spremno, očekujući
razgovorčić o tome da to nije preporučljivo i da nije zgodno da ide s obzirom na stanje u
kojem se nalazi. Poklon na krevetu bio je način na koji je njen otac pokušavao da joj ugodi,
ali je ona isuviše dobro poznavala tu tehniku i neće dozvoliti da bude iznenađena. Nije
smela.
Međutim, on je zbuni. „I ja mislim isto što i ti: trebalo bi da odeš tamo.“
Šta se to događa? Nije mogla da veruje da će tako lako postići ono što želi. Verovatno se
nešto krilo iza toga. Trik, prevara. „Ali ćeš ti ipak stati na maminu stranu, zar ne?“, optuži
ga, verujući da je naslutila njegovu igru.
„Uopšte nije tako“, odgovori otac, odmahujući glavom. „Imaš trinaest godina, ne možemo
uvek da ti govorimo šta smeš, a šta ne smeš da radiš. Trebalo bi da sama shvatiš šta je
najbolje za tebe.“
U njihovim je očima odjednom postala odrasla. Ne samo da nije mogla da veruje u to, već
joj je došlo da se nasmeje na tu pomisao. „Onda pretpostavljam da se u ovoj kutiji nalazi
lepa večernja haljina…“ isprovocira ga.
 Njen otac ne obrati pažnju na tu drskost i poče da razvezuje mašnu. Podiže poklopac
kutije i pokaza joj njen sadržaj. Par štaka metalik crvene boje.
„Mislim da su ove bolje od neke lepe haljine. Dao sam da ih ručno izrade u fabrici, to je
ekskluzivni model od karbonskih vlakana.“
Devojčica nije mogla da poveruje da je dobila taj poklon, a naročito ne u činjenicu da je
on zaista na njenoj strani. Ne znaš koliko si mi potreban, tata, tvoja zaštita, htela je da mu
kaže. Pogotovo sada. Zbog toga sam ispisala po sebi tvoj broj telefona, pre nego što sam se
bacila u jezero. Želela je da mu objasni da uopšte ne želi da prisustvuje toj zabavi, ali da
nema izbora. Pored toga, želela je da mu pritrči i baci mu se oko vrata, što je radila kada je
bila devojčica.
„Pitao sam tvog ortopeda, rekao je da ćeš biti u stanju da ih koristiš odmah, ako uspeš da
napraviš deset koraka sa njima.“
Ta rečenica je pogodi kao da ju je polila kofa ledene vode. Devojčica oseti da joj se gasi
entuzijazam. U tome je caka, pomisli. Bila je to proba. Uvek je bilo tako sa njenim ocem.
Čovek primeti njenu razočaranu grimasu, pa sada dođe red na njega da se iskezi.
„Hoću da pokušam“, izjavi ona sigurno, zato što je taj susret koji je trebalo da se dogodi
na proslavi bio važniji od bilo čega drugog.
„Dobro“, saglasi se on. Ustade sa kreveta i poče da prelazi preko sobe. Pomeri stolicu,
skloni tepih, ukloni sve moguće prepreke. Na kraju uze sa noćnog stočića belog medvedića
sa kojim je spavala od malih nogu. Osmotri ga. „Još se sećam kada sam ti ga doneo iz
Njujorka, imala si nepune dve godine.“ Uzeo ga je u luksuznoj prodavnici igračaka FAO
Svare i toliko puta je kao mala čula obećanje da će se jednog dana zajedno vratiti u tu
čudesnu prodavnicu igračaka. To se nije nikada dogodilo, a sada je bilo prekasno.
Medvedić je bio postavljen na oko pet metara od kolica, kao odredište. Zatim otac izvadi
štake iz kutije i pruži joj ih.
Devojčica zablokira točkove kolica da ne bi skliznula unazad, pa onda ustade. Nesigurna
na povređenoj nozi i savršeno stabilna na onoj zdravoj, uze štake u ruke i zavuče ih ispod
pazuha. Njen otac se nasloni na zid prekrštenih ruku, da je posmatra i da bude sudija u tom
apsurdnom izazovu. Ona se zagleda u male staklene oči medvedića.
Oslanjajući se na štake, napravi prvi korak.
Nije bilo teško, ali još uvek nije bilo vreme za oduševljenje. Drugi korak je bio isto tako
lak. Kod trećeg se zanese, zato što ju je taj prokleti ortopedski štitnik, mada lagan, zanosio.
Četvrti korak je bio kraći. Kod petog se ohrabri, zato što je bila na pola puta. Pri šestom je
imala utisak da joj ruke popuštaju – klecnula su joj kolena, ali nije pala. Na sedmom koraku
oseti probadanje u naprslim rebrima, ukoči se, zato što joj je ponestalo daha. Došlo joj je da
odustane i da baci štake o zid, ali odluči da ne popusti. Osmi korak ju je koštao ogromnog
napora, mogla je da oseti da su joj sitne graške znoja orosile čelo. Na devetom iskezi zube i
ispusti besan krik, zato što ju je zabolelo i rame koje je iščašila.
Medvedić je bio tu, nedostajao je samo korak.
Nije mogla da se okrene da vidi oca, ali je želela da sazna da li je na njegovom licu izraz
sadističkog zadovoljstva ili ohrabrenja. Kada je napravila poslednji korak, želela je da
eksplodira od radosti. Ipak se suzdržala. Više je volela da uživa u reakciji onog ko je
poražen. Najzad pogleda u roditelja.
Inženjer Rotinger je, kao i obično, delovao savršeno mirno. „Bravo“, reče samo toliko.
„Ti si me naučio da se ne predajem“, povlađivala mu je.
 Ali on nije obratio pažnju na taj kompliment. Priđe, pokupi medvedića sa poda i pomilova
ga po stomaku. „Oskar će te odvesti na proslavu i ostaće napolju da te sačeka.“
Oskar je bio njegov vozač, a u isto vreme i bodigard i potrčko.
„U redu“, reče devojčica. Zatim ode da sedne na krevet, sva malaksala.
Pre nego što je napustio sobu, otac joj predade plišanu igračku. „Kao što sam već rekao,
trebalo bi da sama znaš šta je najbolje za tebe… Ali možda ćemo svi morati da se pomirimo
sa činjenicom da si u mnogo čemu još uvek samo devojčica.“
Kada je izašao, devojčicu sa ljubičastim čuperkom spopadne napad besa. Razdražena,
zgrabi medvedića za glavu i poče da je vuče sve dok je nije otkinula. Onda je baci u
kartonsku korpu koja je stajala pored pisaćeg stola i zaplače.
 22

Ljudi su se držali podalje od njene kuće.

Deca na biciklu su ubrzavala kada su prolazila pored nje, starice su se krstile. Jedne noći
je iznenadila grupu tinejdžera koji su pokušavali da uđu na gornji sprat i da izvedu neku
vrstu rituala sa krstovima i svećama. Ljudi sa jezera su je zvali „kućica užasa“, zato što su je
tako krstili u jednom novinskom članku. Njeni roditelji srećom nisu poživeli dovoljno da
moraju da podnose sramotu da vide kako je kuća u kojoj su proveli više od pedeset godina
sada obeležena tom tužnom reputacijom.
Hvatačica je bila primorana da pomisli na to svaki put kada se vraćala da se zavuče u svoj
brlog.
Osobe koje je do sada upoznala u životu pitale su se zašto je odlučila da se baš tu preseli
posle onog što se dogodilo. Ali sada, nakon što je prošlo pet godina, niko je više nije pitao.
Nekadašnji prijatelji su iščezli. Nije mogla da ih osuđuje, možda bi i ona učinila isto na
njihovom mestu. Imala je Pamelu, ali ona je došla posle. Uostalom, niko ne želi da bude blizu
onog ko se uprljao smrću, naročito ako se ta smrt dogodila na tako jeziv način, da je prosto
neobjašnjiva. A ona je još uvek nosila na sebi smrad krvi. Taj vonj bio je odbojan svima osim
muvama.
Otvori vrata suterena i otkri da se u poštanskom sandučetu nalazi paketić. Uze ga, zatim
upali svetlo da vidi o čemu se radi.
Izgleda da je njen bivši muž bio od reči.
Odloži omot na pisaći sto i ode u toalet, zato što se, otkako je ušla u auto da se vrati kući,
jedva uzdržavala da se ne upiški. Lutala je oko jezera skoro čitav dan. Nekada joj je vožnja
služila da razbistri misli. Dok je oslobađala bešiku, pomisli da joj preostaje još jedna
mogućnost pre nego što konačno završi sa pričom o ruci i crvenom noktu.
Tužne osobe privlače detalji.
Tako je govorio njen psiholog i bio je u pravu kada je tvrdio da je njen život sada prepun
opsesija. I to je verovatno bila jedina tačka oko koje su se slagali. Terapija joj nije donela
nikakvu korist, ali je nastavljala sa njom zato što ju je smatrala nekom vrstom alarma koji
će je upozoriti u slučaju da izgubi razum.
Njen najveći strah bio je da će poludeti.
Kada je bila gotova, otcepi malo toalet-papira da se obriše. Onda navuče farmerke i
pritisnu dugme vodokotlića. Dok je prolazila pored ogledala, uspori korak. Pogleda se i
zapita se gde se denula njena ženstvenost, želja da brine o sebi, da bude lepa za nekoga.
Nisu bile u pitanju samo godine, pedeset tri nije bilo baš toliko mnogo. Nešto je ušlo u nju,
nešto loše. Svilo je u njoj toplo gnezdo i nikako da ode. Zbog toga je ovo što je videla u
odrazu ogledala bilo rezultat kombinacije nje i tog parazita koji se hranio njenim bolom.
Pade joj na pamet i stanje u koje je zapao profesor Rinaldi. I on je bio tu, unutra.
Dok vas smrt ne razdvoji…
Ugasi svetlo u toaletu i malo kasnije upali kompjuter. Dok je čekala da se podigne sistem,
otvori paketić koji joj je poslao bivši muž. Unutra se nalazila fleš memorija. Ubaci je u
odgovarajući ulaz. Bio je tu jedan jedini folder sa raznim video-fajlovima sa odeljenja
intenzivne nege i reanimacije u bolnici Sveta Ana. Snimci napravljeni kamerama za nadzor
obuhvatali su četiri dana tokom kojih je kćerka Rotingerovih bila hospitalizovana posle
davljenja.
Ukupno devedeset šest sati.
Pregledaće ih sve, ako bude potrebno. Ali je bila ubeđena da je ono što traži ograničeno
na strogo određen period boravka devojčice sa ljubičastim čuperkom: noć. Zato što su
bolnice u to vreme najmirnije. I savršene ako neko želi da ostane neprimećen.
Odabra snimke perioda od jedanaest uveče do pet sati ujutro. Krenula je od prvog dana,
onog petka kada se dogodio incident na jezeru.
Pokrenula je reprodukciju. Ekran je bio podeljen na devet odeljaka, svaki se odnosio na
kadrove svake pojedine video-kamere. One su snimale odozgo pod najširim uglom, glavni
ulaz i hodnike, obuhvatajući i izlaz prema liftovima. Sobe u kojima leže pacijenti bile su,
naravno, isključene zbog privatnosti, tako da Hvatačica nije mogla da zna koja je soba u
kojoj je ležala devojčica.
Bilo je tek sedam uveče, ali je odmah stekla utisak da je čeka duga noć bdenja ispred
kompjutera. Ne ispuštajući monitor iz vida, ode do kuhinje da pripremi sebi kafu. Uskoro se
vrati za sto sa velikom šoljom u koju je nasula svu tečnost iz džezve. Zapali i cigaretu.
Na odeljenju intenzivne nege i reanimacije sve se događalo usporeno. Mirna užurbanost
lekara i bolničara i prigušena atmosfera ostavili su hipnotički efekat na nju. Pogledom je
mehanički preletala preko ekrana u potrazi za nekom anomalijom, koliko god je svest
mogla da odluta.
Nakon susreta sa profesorom, očekivala je da će se prošlost vratiti da je poseti u
konkretnoj formi. To se uvek događalo kada bi se našla ispred nekih zaključanih vrata
unutar sebe. Povremeno bi začula kucanje iza tih vrata.
Ona je morala da odluči da ignoriše tog „gosta“ ili da ga pusti da uđe. Obično je imao
obličje Valentine, sa licem izbrazdanim suzama, krvavim rukama i nogama i bezizražajnim
očima karakterističnim za leševe.
Da, ja sam ta majka…
Kada je razmišljala o sebi u budućnosti, Hvatačica je i dalje videla sebe u kući naseljenoj
utvarama. Sve ružnijoj. Sve usamljenijoj. Nešto najgore što može da se dogodi u životu jeste
da ostanete priklešteni u sadašnjosti. Zbog bola, vreme za nju više nije proticalo. Patnja ju je
sprečavala da zamisli mogućnost neke promene ili iskupljenja, nikako nije mogla da zamisli
da stvari izgledaju drugačije.
Na šta smo spali…
Profesor Rinaldi je bio u pravu. Ali da se nađu u takvom stanju, nisu bile potrebne godine,
bio je dovoljan jedan dan. Jedan jedini dan. Jedan prokleti dan. Bilo bi bolje da se to
dogodilo u dužem periodu, barem je ne bi progonio nepodnošljiv osećaj krivice. Zato što je
baš iz tog tako kratkog vremenskog razmaka poticao neprijatni osećaj da je možda mogla
da to spreči. Pored niza sumnji bez rešenja.
Da sam pazila… Da sam primetila neki znak, neki predznak… Ili da sam samo stigla malo
ranije…
Bile su to mentalne zamke u koje je obično izbegavala da upadne, da je ne sateraju u
ćošak. Zamke koje su se završavale istim, nepotrebnim zaključkom:
Možda sam mogla da je spasem.
 Njen bivši muž je bio isuviše popustljiv u vezi sa Valentininim ubistvom.
Prošlo je pet godina, ima pravo na drugu šansu.
Ne, nema tu nikakve druge šanse. Možda je profesor samo želeo da zaboravi, skloni,
izbriše. Onda mu je bilo u redu i da sklopi sporazum sa čudovištem. Ili je samo tražio
predah od bola. Nije mogla da ga prekoreva zbog toga. Izgubiti dete je već bila tragedija, ali
izgubiti ga na način kako se to njima dogodilo bilo je nešto najgore što može da se dogodi.
Zbog toga je Hvatačica mislila da njena muka čini deo presude ubici. Da predstavlja
dodatnu kaznu zato što nije bila dovoljno oprezna. Zato što nije bila dobra majka.
Za to vreme su slike sa telekamera nastavljale da protiču. Bilo je pola deset, a trebalo je
pregledati još mnogo snimaka. Ali posle dva i po sata, disanje joj je postalo pravilno i bila je
preplavljena neočekivanim talasom prijatnosti.
Na ekranu su hodnici odeljenja bili pusti, osim osobe zadužene za čišćenje, sa mnogo
odeće na sebi, maskom i kapom na glavi, spremne da uključi aparat za čišćenje podova.
Sporost njegovih pokreta imala je uspavljujuću moć, pa zato Hvatačica zapali ko zna koju
cigaretu po redu i pogleda u šolju, ali je ona bila prazna. Moraće da pripremi još jednu kafu.
A šta reći na to da nekada nije pila više od tri šoljice, inače bi odmah osetila tahikardiju. To
se događalo kada je njen nagon za samoodržanjem još funkcionisao i kada je njen život još
imao neki cilj. U tom trenutku oseti neizdrživ svrab u desnoj nozi. Refleksno pomeri ruku
da se počeše, ali tako da užarenim vrhom cigarete zakači ivicu pisaćeg stola. Žar pade na
nju i ona se odmah pomeri da se ne opeče i laktom udari u šoljicu, koja pade na pod i razbi
se u komade.
„Dođavola“, opsova, posmatrajući štetu koju je napravila.
Ispruži ruku i poče da sakuplja krhotine, da bi ih onda jednu po jednu bacala u korpu za
otpatke ispod stola. Primeti da joj je među prstima druge ruke ostala sada već ugašena
cigareta. Oslobodi je se tako što je zgnječi kao nekog beskorisnog insekta, usred opušaka
koji su ispunili činiju pored kompjutera. Dok je čistila majicu od pepela, za trenutak skrenu
pogled na monitor i zapazi detalj koji je natera da se ukoči.
U tim kratkim trenucima dok nije gledala u monitor higijeničar je nestao, ostavljajući
aparat za čišćenje nasred hodnika. Detalj koji je privukao pažnju Hvatačici bio je da ga nije
ugasio, zato što su se rotacione četke i dalje okretale.
Gde li je nestao?
Sva ustreptala, očekivala je da če se on vratiti svakog trenutka. Možda je samo otišao da
uzme nešto što je zaboravio, pomisli. Nešto što mu je potrebno da nastavi posao, neki
pribor ili još deterdženta. Ipak je to ponašanje bilo donekle neuobičajeno. Hvatačica je
fiksirala pogledom aparat za čišćenje podova, koji je neprekidno čistio isto mesto, kao
automat koji nije u stanju da prepozna beskorisnost jedne radnje, već je ponavlja zato što
se ograničava na to da sluša samo jednu komandu.
Kada je već počela da gubi nadu da će videti kako se opet pojavljuje i kada je bila
spremna da premota snimak, primeti da izlazi iz jedne od soba. Šta je tu radio i zašto se
zadržao tako dugo? I pre svega, ko je bio pacijent kojeg je otišao da poseti?
Zapravo, Hvatačici nisu bili potrebni odgovori, zato što ih je u dubini duše već znala. Iako
nije mogla da proveri, bila je ubeđena da je u toj sobi kćerka Rotingerovih i da čovek kojeg
ima pred sobom, lica prikrivenog kapicom za kosu i hirurškom maskom, ne radi u bolnici,
već je tu došao da uzme maramicu koju je greškom zaboravio na maloj plaži na obali jezera.
I ko zna zbog čega još. Ta se misao pridruži neprijatnom golicanju zbog uznemirenosti.
 Tužne osobe privlače detalji, pomisli. Zbog toga nije uspevala da odustane.
Drugima bi to bilo samo nagađanje, ali je za nju to bio znak koji je nikada do sada nije
prevario. Tamo napolju je zaista bio neko ko nešto krije. Lažni heroj sa prikrivenom tajnom.
Muva koju treba uloviti.
 23

Ta vila uživala je glas jedne od najpoželjnijih kuća u Belađu. Devojčica je to znala, zato što
njena majka nije prestajala da ogovara njene stanare. Sa obe strane drvoreda koji je vodio
ka ulazu stajala su dva reda baklji pored kojih je prolazio mercedes koji ju je vozio na
proslavu. Na prozorske pragove širom fasade bile su postavljene velike sveće, koje su
blistali na tamnom nebu desetinama žeravica.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom imala je na sebi crnu haljinicu od gabardena iz Prade,
ukrašenu tankim pojasom sa pređicom od lazurnog kamena, jednu Gučijevu kožnu čizmicu
na kojoj su izvezene male pozlaćene pčele, i naravno crvene štake, i stavila je rajf u kosu
začešljanu unazad pomoću voska. Kao šminku imala je samo teški krejon oko očiju. Znala je
da nije lepa i mada je zbog toga patila, tvrdila je da joj to nije važno. Njene vršnjakinje su
počele da se fizički razvijaju, dok je ona i dalje bila ravna kao daska. Nije bila samo mršava,
bila je slabašna. Ta osobena crta njenog detinjstva baš nije htela da nestane. Sa takvim
telom, teško su je smatrali zrelijom. Uistinu, jedan deo nje želeo je da vrati vreme unazad.
Zato što su svi odrasli koje je poznavala bili nesrećni. I zato što je kao mala mogla da računa
na zaštitu roditelja. Sa trinaest godina u njoj je postojala stalna borba dve suprotne želje: da
poraste i da se vrati unazad. Sa tom teškom okolnošću morala je da se sama izbori.
Automobil se zaustavi na nekoliko metara od crvenog tepiha koji je vodio do velike
pagode smeštene u vrtu. Kroz belu zavesu su se nazirala svetla sa stroboskopskih lampi
koja su igrala u ritmu muzike.
Vozač se okrenu ka njoj. „Da ti pomognem?“ upita, pokazujući pogledom na nogu sa
štitnikom.
„Sama ću, hvala, Oskare.“
„Ja ću ostati ovde“, podseti je. „Zovi ako ti zatrebam.“
„U redu“, reče ona, iako nije imala mobilni telefon. Onda sačeka da on ode da joj otvori
vrata, izađe iz auta i ohrabri se. Vežbala je čitavo popodne da ne bi ispala nespretna. Ustade
pomoću štaka i uputi se ka ulazu u pagodu.
Proslava je već poodavno započela kada je ušla. Kao što je predvidela, bilo je dosta
društva iz privatne škole koju je pohađala. Ali su godine starosti učesnika varirale, zato što
joj se odmah učini da ima mnogo onih koji su delovali starije. Dok je polako prolazila kroz
salu, mnogi su se okretali da je pogledaju. Pretpostavljala je šta misle – na kraju krajeva,
proteklo je manje od nedelju dana od incidenta na jezeru i delovalo je neverovatno da je već
tu sa njima. Pa ipak jesam, vratila sam se iz sveta mrtvih, reče ona u sebi. Ipak, osim
ogrebotina na rukama i nogama i štitnika oko nožnog članka, bila je ona stara.
„Kako si?“, upita jedan glas izrazito vrskavog izgovora.
Devojčica se okrenu i nađe se ispred Maje, svoje najbolje drugarice, koja je tako govorila
zbog toga što je nosila protezu. Bila je utegnuta u Diorovu haljinicu i, ne čekajući odgovor,
pokaza izliv nežnosti i zagrli je.
„Dobro sam“, smiri je, ignorišući probadanje u rebrima.
„Zabrinula si me, jebote.“
 Maja je imala lepo lice, bila je debeljuškasta, ali joj uopšte nije bilo važno mišljenje
drugih. Devojčica sa ljubičastim čuperkom joj se divila, zato što ona nije nameravala da
prestane da se kljuka slatkišima i ostalim gadostima. Štaviše, Maja je ulepšavala svoj izgled
neprekidnim obnavljanjem garderobe u buticima između ulica Montenapoleone i Spiga u
Milanu.
„Mislila sam da nećeš doći večeras“, reče njena prijateljica, odvajajući se od nje i detaljno
je zagledajući da se uveri da je stvarno sve u redu.
„Želela sam da više ne mislim na ono što se dogodilo i da vas sve vidim.“ Bila je to laž i
dok ju je izgovarala, gledala je okolo, u potrazi za jedinom osobom koju je stvarno želela da
sretne. Ali je još nije primetila.
„Nadala sam se da ćemo na leto pre polaska u srednju školu zajedno ići na Ibicu. Ali kako
ćeš sa tim na nozi?“, upita Maja, pokazujući na štitnik na nožnom članku.
Planirale su to putovanje mesecima. Ali su se onda iznenada udaljile i devojčica sa
ljubičastim čuperkom je mislila da njena prijateljica ne želi da krene sa njom.
„Čini mi se da ću ove godine morati da idem u Toskanu kod bake, znaš koja je to
gnjavaža“, reče Maja, pa se onda zagleda u nju, sva ozbiljna. „Slušaj, ne znam šta te je
obuzelo u poslednje vreme: nestala si, ne daješ glasa od sebe… Šta sam ti uradila?“
„To nema veze sa tobom“, požuri da kaže i bilo je to tačno. Razlog zbog kojeg je njihov
odnos zahladneo bio je vezan za nešto o čemu nije želela da govori. Maja to ne bi shvatila.
Pored toga, udaljavanje se nije ticalo samo nje, mnogo toga drugog se promenilo. Od lošeg
na gore. Devojčica sa ljubičastim čuperkom se mučila, zato što je želela samo da se vrati
starom životu. Htela je da kaže prijateljici da joj je žao, da je baš bila kreten i da će pokušati
da popravi stvari. Ali pre nego što je otvorila usta, primeti osobu koju je tražila.
Kestenjasta kosa mu je dopirala do ramena, imao je magnetski osmeh i izuzetno zelene
oči. Dečak je bio u grupi sa nekoliko prijatelja na drugom kraju sale. Nosio je farmerke,
košulju od žerseja i mokasine i imao je opušten izraz nekoga ko je naučio da se snalazi na
ovom svetu.
Devojčici srce snažno zakuca.
Maja presrete pravac njenog pogleda. „Kopilan je stigao u Ferarijevom oldtajmeru kojeg
mu je upravo poklonio otac.“
Kopilan, kako ga je nazvala njena prijateljica, bio je Rafaele, sedamnaestogodišnjak koji je
išao u gimnaziju. Priđe mu neka plavuša, sva zgodna kao neki top-model. Njili dvoje
razmeniše poljubac u usta i on joj stavi ruku na zadnjicu.
„Došla je i princezica“, prokomentarisa Maja, misleći na tu devojku. „Ko zna kako se oseća
neko ko je sa tim govnetom.“
Njena prijateljica ga nije podnosila, zato što joj se, dok još nije bila sigurna u sebe, Rafaele
javno rugao zbog fizičkog izgleda. Posle te epizode, devojčica sa ljubičastim čuperkom se
uvek držala podalje od njega, plašeći se da će doživeti isto zbog krhkog i nezgrapnog tela,
kakvo je bilo njeno.
Ali se onda jednog dana nešto dogodilo: Rafaele ju je primetio.
To iznenadno interesovanje bilo je jedan od razloga što se udaljila od Maje. Nije htela da
ih on upoređuje. Sada se osećala bedno. Ipak, odlučila je da stavi tačku na sve to. Baš ove
noći.
Sačeka da Rafaele ostane sam i nakon pola sata ga primeti kako izlazi u vrt da ispuši
cigaretu. Pomisli da je pravi trenutak i krenu za njim.
 Dečak je bio okrenut leđima, ruku je zavukao u džep i gledao je u bazen. Razgovarao je sa
nekim vršnjakom, tipom u kariranoj košulji. Ali razmenili su samo nekoliko rečenica, zato
što je ovaj drugi gotovo odmah otišao.
Onda se Rafaele okrenu, ugleda je. Očigledno ju je već bio primetio. Ali ne reče ništa,
samo se osmehnu i pokaza na kuću pokretom glave. Uputi se tamo, a ona krenu za njim na
štakama, držeći se na odstojanju.
Videla je da se penje uz mermerne stepenice koje su se uvijale kao spirala. Devojčica
pogleda naviše i reče u sebi da će uspeti. Kada se s mukom popela na prvi sprat, uoči ga na
dnu hodnika. Čekao ju je pored zatvorenih vrata. Priđe mu.
„Čuo sam šta ti se dogodilo“, reče on odmah.
Ali ona nije imala želju da razgovara o epizodi na jezeru. Došla je sa određenim ciljem i,
plašeći se da će joj ponestati hrabrosti, odluči da odmah pređe na stvar. „Hoću da
prekinem“, započe sigurnim glasom.
Rafaele je začuđeno pogleda. „Šta to znači?“
Pretvarao se, uopšte nije bio iznenađen. „Ono što sam rekla: gotovo je.“
„Da li to kažeš zbog poljupca od malopre?“
To što je poljubio devojku, a zakleo se hiljadu puta da će je ostaviti, nije je interesovalo.
Postojali su drugi razlozi koji su je podsticali da napravi taj korak, a on ih je verovatno
naslutio. „Baš me briga za nju, to je zato što se više ne osećam dobro zbog onog što radimo.“
Rafaele prekrsti ruke. „A šta mi to radimo? Da čujem…“, upita veselo.
Ona zaćuta i zagleda se u njega. Zaklela se sebi da neće skrenuti pogled ni za šta na svetu.
Tako će on najzad shvatiti koliko je ozbiljna.
Dečak promeni držanje, razneži se i pomilova je po obrazu. „Malena, nemam želju da se
svađam sa tobom.“
Ona skloni glavu, nije više želela da je on dodiruje.
„Zašto si sada takva? Nećeš više da budeš moja malena?“
Taj glasić uvređenog deteta išao joj je na živce. Do pre nekoliko nedelja ne bi ni sanjala da
će biti u njegovoj milosti, čak ni da će biti tako blizu njega. U početku nije mogla da veruje,
zatim je konstatovala da je sve istina. Ali se nikada nije zapitala zašto se neko kao Rafaele,
iep, poželjan, popularan, odjednom interesuje za beznačajnu osobu kao što je ona. Plašila se
da će otkriti da je sve to samo san ili što je još gore, varka njene svesti. Iluzija jedne jadne
glupače koja veruje da je odjednom postala poželjna. „Hoću da izbrišeš fotografije“, naredi
mu odlučnim glasom.
Dečak poče da se smeje.
„Ne šalim se.“
U tom trenutku primeti da on podiže glavu i gleda preko njenih ramena. Okrenula se i
videla da se uz stepenice popeo dečak u kariranoj košulji, sa kojim je Rafaele malopre
razmenio nekoliko reči pored bazena. U trenu shvati šta se događa. Preplavi je talas tuge, ali
se naterala da se uzdrži da ne brižne u plač.
„Moraćeš da mi pružiš još jedan dokaz ljubavi, malena“, reče kopilan.
Već mesecima je to tako išlo. U početku su to bili mali, skoro nevini zahtevi. Zatim je on
počeo da povećava očekivanja i da pred nju postavlja sve nezgodnije zahteve. Ona se nikada
nije povlačila, misleći da je normalno što se on trudi da ona stiče „iskustva“, s obzirom na to
da je tek izašla iz detinjstva. Tvrdio je da to u krajnjoj liniji čini zbog nje. Ali je ona nakon
izvesnog vremena počela da se oseća neprijatno. Prljavo, bila je prava reč. Najapsurdnije je
što je mislila da ona greši. Nikada je nije ni okrznula pomisao da on može da bude dostojan
prezira.
„Neću“, reče ovaj put.
On je delovao iznervirano. „Ne možeš da se povučeš, izblamirao bih se. On je moj prijatelj,
obećao sam mu.“
Glupo se ponadala da će ih obeshrabriti njeno stanje, sa štitnikom oko nožnog članka i
svim ostalim. Nije bilo tako.
„Neću“, ponovi glasom koji je postajao promakao.
Rafaele joj priđe, mogla je da oseti njegov dah koji je mirisao na cigarete „Ti sada ideš sa
njim tu unutra i radiš ono što moraš da uradiš, je li jasno?“ naredi joj, pokazujući na
zatvorena vrata. „Inače će one fotografije završiti na mobilnim telefonima čitavog Koma.“
Devojčica nije pretpostavljala do može da ide tako daleko. „Moj otac će te prijaviti“,
zapreti mu.
„Tvoj otac će se postideti tebe“, uzvrati on i sledi joj krv u venama. Zatim se uputi
hodnikom i klimu drugom dečaku, koji joj krenu u susret.
Kada su njih dvojica prošli jedan pored drugog, devojčica sa ljubičastim čuperkom
primeti kako novac prelazi iz ruke u ruku.
 24

Pokušavala je da bude odsutna, sve vreme lutajući u mislima i puštajući da taj nepoznati
dečak uzme ono što želi. Bilo je važno da to uradi na brzinu. Onda, kada je završio, videla je
da se na brzinu oblači, kao da je zbunjen onim što se upravo dogodilo.
Paradoksalno, oseti sažaljenje prema njemu.
Kada je izašao iz sobe, ona ostade još malo na krevetu, zagledana u plafon. Haljina joj je
bila zadignuta do pupka, gaćice na podu zajedno sa štakama, i osećala je peckanje na
intimnim delovima. Izgleda da nije bio mnogo iskusan, nije se čak ni pobrinuo da ona bude
spremna da ga primi. Dok je on bio zadihan kao pas posle trke, devojčica sa ljubičastim
čuperkom skoro nije ni disala. Istrpela je njegovu mlitavu težinu na sebi, mada joj je
pritiskao grudni koš. Na kraju se brzo povukao i pustio da rezultat njegovog oskudnog
oduševljenja iscuri po njenom stomaku. Još uvek je osećala kako joj vrela tečnost teče niz
bokove. Zgrabi ivicu pokrivača, privuče ga sebi i iskoristi ga da se obriše, pa onda sedne.
Vrtelo joj se u glavi. Spusti suknju, obuče se i nakon što pokupi štake, požuri da napusti to
mesto.
Siđe niz mermerno stepenište, pridržavajući se za ogradu od kovanog gvožđa. Svaki
stepenik, mali grč u nožnom članku. Stigla je skoro do dna, kada ugleda Maju kako joj
prilazi.
„Gde si bila?“ upita je prijateljica zabrinuto. „Svuda sam te tražila.“
Devojčica je osećala mučninu. „Znaš li gde je kupatilo?“
Maja primeti njenu nelagodnost, zato promeni izraz lica. „Naravno, ovamo.“
Pomogla joj je da dođe do njega, zatim se zatvorila unutra zajedno sa njom. Devojčica se
pogleda u ogledalu. Bila je bleda, a krejon oko očiju joj je sada tekao niz obraze, ali se nije
sećala da je plakala. Otvori slavinu i osloni se na umivaonik da povrati dah.
„Nisi valjda nešto uzela, zar ne?“, upita Maja, misleći da se možda radi o reakciji na neku
drogu.
„Ne“, smiri je, ali se seti da ju je Rafaele jednom prilikom primorao da proba neku roze
pilulicu. Samo da se malo zabave, rekao je. Nikada nije shvatila u čemu je „zabava“, zato što
se posle toga ničega nije sećala, ali je imala modrice svuda. On je uzimao koku, to je znala.
„Da li će ti biti teško da izađeš napolje i da potražiš Oskara? Htela bih da se vratim kući…“
Učini se da je Maja u prvom trenutku neodlučna, nije želela da je ostavi samu u tom
stanju.
„Molim te.“
„U redu“, reče Maja i izađe iz kupatila.
Devojčicu onda iznenadi nadražaj na povraćanje, sagnula se da povrati, ali nije izbacila
ništa iz sebe. Podrignula je, a iz dubine pluća se proširi poznati miris. Miris jezera.
Pade joj na pamet čovek koji ju je izvukao iz vode, njen tajanstveni heroj. Poče da viče.
„Gde si, dođavola, odvratni kurvin sine? Zašto nisi ovde sada kada si mi stvarno potreban?
Zašto me nisi pustio da se udavim, gade?!“ Dok je plakala i besnela na njega, za trenutak se
okrenula ka prozoru. Učinilo joj se da je nazrela nešto iza stakla.
 Dva sitna oka kako je fiksiraju pogledom.
Ispusti krik, ali odmah prekri usta. Odvoji se od umivaonika i napravi korak unazad,
rizikujući da se spotakne. Zatim jedan napred, pa još jedan. Kada se našla ispred prozora,
dohvati kvaku i širom otvori krila prozora. Nešto pade sa simsa na njene noge. Devojčica sa
ljubičastim čuperkom ugleda šta je to, potpuno zbunjena.
Na podu je bio plišani beli medvedić kojeg je bacila onog popodneva, pošto mu je besno
otkinula glavu.
Neko mu ju je ponovo prišio.
25. mart
Kada časna sestra dođe da ga pozove, on doručkuje zajedno sa ostalima u trpezariji. Ali oko
njega su samo prazne stolice. Sestra mu jednostavno kaže da je došao neko da ga odvede.
Samo posebna deca odlaze iz ustanove, pomišlja dok ga sestra prati do sobe da spakuje
stvari. Koliko puta je čuo tu rečenicu?
Dečak ne zna ko je došao da ga uzme, a posle tri godine to više nije ni očekivao. Uzbuđen
je dok stavlja svoje stvari u torbu. Nije mu žao što odlazi odatle. Nema prijatelja sa kojima
bi se pozdravio, ni naročitih sećanja koja ga vezuju za ovo mesto. Za sve vreme koje je
proveo tu naučio je uvek bude sam. Još od prve noći među ovim zidovima. Noći krika i krvi.
I osvete.
Miki je u nečemu bio u pravu: to ga je naučilo da postane pravi muškarac.
Od tada se niko nije usudio da mu nanese zlo, da ga zavitlava zbog toga što nema kosu ili
zbog „rajsferšlusa“ sa obe strane glave. Izbegavali su ga u širokom luku kao da je pas bez
vlasnika, koji je, pošto je stalno trpeo udarce, naučio da se brani ujedima.
Kada je završio sa pakovanjem, časna sestra ga odvodi u kancelariju direktorke. Vrata se
otvaraju i dečak prepoznaje jedno lice.
Martina ima poneku sedu vlas kose, ali u suštini izgleda uvek isto. Smeši mu se. „Zdravo“,
kaže. „Čeka nas voz. Pronašla sam ti porodicu.“
Dečak se više nije nadao tome, pomirio se sa sudbinom. Mislio je da je „njegova priča“
nepremostiva prepreka. Mada nikada nije tačno otkrio šta je to, zato što mu je niko nikada
nije ispričao.
Malo kasnije su u taksiju koji ih vozi na železničku stanicu. Taksista ih neprekidno
posmatra u ogledalcetu retrovizora. Dečak zna da je to zbog njegovog izgleda. Socijalna
radnica to ne primećuje i priča mu kao da se nisu videli tek nedelju dana, ali on oseća da se
nešto promenilo.
„Zašto nisi više dolazila da me posetiš?“, upita je, gunđajući.
Ona mu otkriva da je u međuvremenu upoznala jednog čoveka za koga se udala. „Preselili
smo se u drugi grad, zbog posla moga muža“, objašnjava ona. „Ali smo se sada vratili i ja
sam ponovo preuzela moje staro mesto.“
Ali dečak nije ljut na nju. Na kraju krajeva, Martina mu jednostavno govori da je njen
život krenuo dalje. Zato što niko nema obavezu da spasava svet. Uprkos bolu nekog drugog
ko se oseća napuštenim. Neko je srećan, neko drugi plaća cenu za to. Tako to funkcioniše, ni
on ni Martina ne mogu tu ništa da učine.
„Kako je bilo sa ostalom decom iz ustanove?“, pita ga. „Jesi li uspeo da stekneš prijatelje?“
Dečak je za trenutak pomislio da ona želi da joj ispriča o onome što se dogodilo prve noći,
ali Martina ne zna ništa o tome i on oseća olakšanje. „Da, mnogo prijatelja“, slaže, pa onda
dodaje: „Vera nikada nije došla da me poseti.“
Martina ga pomiluje po obrazu. „Vera više nikada neće doći.“
Ne zna da li mu je žao zbog toga. Možda bi trebalo, uostalom, majka mu je. Sada je
zamišlja na nekom toplom mestu, okruženu „muvama zunzarama“ koji joj se toliko sviđaju.
Ali je istina da ne oseća više ništa prema njoj. Plaši se da to kaže Martini, boji se da će ona
loše misliti o njemu zbog toga.
Već poduže dečak ne oseća više ništa ni prema kome.
 Putovanje traje nekoliko sati. Nikada ranije nije bio u vozu. Kada shvati kako ga gledaju
ostali putnici, Martina mu odmah na glavu stavlja kapu koju je ponela sa sobom. „Ne skidaj
je, važi?“
Kada stignu na odrediše, već je veče. Njegova nova porodica živi u nekom seocetu u
planinama. Zovu se Apenini. Da bi se stiglo u to mesto, neophodno je da se nastavi
automobilom. I zaista, iza male železničke stanice pronalaze jednog čoveka, došao je da ih
preuzme.
Dečak je shvatio da je to njegov novi otac, ali ne zna da li može da ga tako zove. Nikada do
sada nije imao oca. Osim Verinih zunzara, ali nikada nije ni sanjao da im se obraća na taj
način.
Njegov novi otac je visok čovek, širokih ramena i sa velikim rukama. Ima čudnu senku
preko lica, senku tuge i nepoverenja. Novi otac ga pažljivo zagleda. Dečak ne voli kada ga
neko fiksira na taj način.
„Ovde ćemo se pozdraviti“, saopštava mu Martina.
„Zar nećeš da me ispratiš?“, pita dečak. Nije pretpostavljao da će ga ona tek tako ostaviti.
„Moram da se vratim kući kod mog muža“, pravda se socijalna radnica. „Ali će ti ovde biti
dobro.“
Dečak ne zna ko je Martinin muž, ali misli da je veoma srećan zato što je sa njom. Podiže
glavu da pogleda čoveka koji je došao da ga preuzme.
„Idemo“, kaže mu ovaj kratko.
Ni ne znajući zašto, dečak ga uzima za ruku. Ali čovek ne obraća pažnju na to. Zajedno se
upućuju prema autu.
Njegova nova kuća je usred šume. Vrata se otvaraju i dočekuje ih nasmejana žena koja na
sebi ima svetloplavu kecelju. Ima urednu kosu i lepo izgleda. Oseća se prijatan miris jela.
„Dobro došao“, kaže mu oduševljeno. „Ovo je tvoja kuća.“
Kada bolje zagleda svoje nove roditelje, dečak odmah pomisli da nešto nije u redu. Trude
se da izgledaju mladi, ali su stari.
I kuća je čudna. U svakoj sobi postoji stolica na ljuljanje.
Izgleda da nova majka ne obraća previše pažnju na njegov izgled. Kao da ne primećuje
njegovu glavu i nedostatak obrva, ožiljke. Ne pita ga ni šta se dogodilo sa njegovim zubima.
Tokom večere govori samo ona. Dok novi otac drži glavu sagnutu nad tanjirom, utonuo u ko
zna kakve misli. Dečak počinje da se pita da li njegova nova majka nešto očekuje u zamenu
za toliku ljubaznost.
„Voliš li sladoled?“, pita ga žena dok završavaju odličan pire od povrća.
„Da, mama, odgovara on, misleći da je to ono što ona voli da čuje.
Na tu reč novi otac se trgne i odjednom prestaje da jede.
Nova majka ne kaže ništa tokom vremena koje deluje beskrajno. Ali nastavlja da se
osmehuje. „Možda je bolje da sladoled jedemo sutra, sada si verovatno umoran od dugog
putovanja“, saopštava ona u jednom trenutku, kao da je to nešto najnormalnije, ali ne
gubeći veseli ton glasa.
Novi otac i nova majka pokazuju mu njegovu sobu na spratu. Vrlo je lepa i prostrana. Sve
je novo: nameštaj, knjige, igračke koje nikada nije imao. U ormanu nema odeće, ali mu nova
majka obećava da će mu ubrzo kupiti po njegovoj meri. Dok su još na pragu, dečak se
mahinalno okreće prema dugačkom hodniku. U dnu nazire jednu zatvorenu sobu.
U polutami su vrata sa mutnim staklom. Zelene boje.
 „Šta ti je?“, pita nova majka, primetivši njegovu uznemirenost.
Dečak ne može da odgovori, paralizovan je. Čini mu se da je primetio neku senku koja
brzo prolazi iza matirane ploče.
Onda je red na novog oca da progovori, a glas mu je grub. „Nikada ne smeš da uđeš
onamo, je li to jasno?“
Svetla u kući se gase, vreme je da se ide na spavanje. Dečak je u sobici, nova majka mu je
donela čašu vode i zategla pokrivače. Umoran je, ali ne može da zaspi. Ostaje nepomičan,
širom raširenih očiju, zato što se plaši da će se nešto dogoditi ako ih zatvori. U tišini noći
čuje se samo vetar zbog kog podrhtava kuća i drveće u šumi. Ali se usred tih šumova uvlači
neki zvuk. U početku je slab, jedva nagoveštaj. Onda postaje sve očigledniji.
Dve produžene note, uznemirujuće sladunjave. Poznati zov.
Dečak zna da taj zvižduk neće prestati ako ne obrati pažnju na onog ko to traži od njega.
Uprkos naređenju novog oca, odlučuje da ustane. Lagano prolazi kroz hodnik, poslušno se
odazivajući pozivu. Stiže do dna, do zelenih vrata sa matiranim staklima. Okreće ključ u
bravi i spušta kvaku.
Gurne krilo vrata i zapahne ga miris koji je već mnogo puta osetio.
Miris dezinfekcionog sredstva. Smrad bolnice.
Nastavlja dalje, pokušavajući da shvati gde se nalazi. Mesec lagano prodire kroz
potkrovlje i obasjava hromirane delove čeličnog kreveta, nad kojim bdiju mnogi ugašeni
aparati. Tu je šipka sa infuzijom i kolica sa Jekovima. Ali uprkos svim tim stvarima, zidovi
su obojeni i tu ima igračaka.
To je soba nekog drugog dečaka.
Čuje se škripa. Naglo se okreće. Stolica na ljuljanje u uglu prostorije pokreće se u mraku.
Neko sedi na njoj. I puši.
„Jesi li primetio kako te je gledao taj čovek kada je došao da te preuzme na železničkoj
stanici?“ kaže Miki, šireći oko sebe sivi oblak dima. „Nije pokazao nikakvu reakciju kada je
video koliko si ružan.“
„Ni žena“, odgovara dečak. „Možda im to nije važno.“
Mild počinje da se smeje. „Istina je da jedan vredi koliko i onaj drugi.“
„Šta to znači?“
„Znači ti ili neko drugi, nema razlike.“
Dečak ne shvata.
Miki objašnjava preciznije. „Imali su sina. Taj sin je mrtav. Ti si ovde da ga zameniš, kao
neko dobro, poslušno majmunče.“
Dečak se opet osvrće okolo. Miki nije u pravu: ako su ga izabrali, znači da postoji razlog.
„Zar umesto mene nisu mogli da to učine sa nekim drugim?“
„Sin im je odapeo pre mnogo vremena, sada je prekasno za njih.“
„Ne daju decu onima koji su stari“, uzvraća, siguran da je sa njim napravljen izuzetak.
Zato što je on poseban.
„Ti si škart, dečko“, odgovara Miki. „Ovde si samo zato što su morali da se zadovolje
tobom.“
Dečak bi želeo da mu ne veruje, ali zna da je tako.
„Šta si očekivao sa tvojom pričom?“
Kako izgleda, i Mikiju je poznata. Onda dečak pokušava da pita: „Koja je moja priča?“
Ovaj drugi uvlači dugačak dim cigarete. „Zaista želiš da je saznaš?“
 „Da, molim te.“
Miki se onda malo zamisli. „U redu, dečko. Ali ćeš od danas pa nadalje raditi sve što ti
naredim.“
 25

Mačke mu krenuše u susret da ga dočekaju, okružiše ga i počeše da se trljaju o njegove

nožne članke. Čovek koji čisti zatvori vrata u zadnjem delu kuće sa brojem 23 i kao uvek
sačeka da sazna da li je jedini gost u kući. Zatim krenu napred. Nosio je papirnu kesu sa
parom trouglastih sendviča bez kore i Haškom negazirane vode koju je kupio na automatu.
Kada je završio sa poslom, uputio se tu direktno, ne svraćajući u svoj stan. Nije želeo da
sretne Mikija, nadao se da će mu umaći i da neće morati ništa da mu objašnjava. U krajnjoj
liniji, šta je Miki uradio za njega svih ovih godina? Čovek koji čisti se starao o njemu,
negovao ga. Bio je dobar sluga. Povlađivao je svakom njegovom prohtevu, pa i onim
najneprijatnijim. Nasuprot tome, Miki nije bio od reči.
Još uvek mu nije ispričao njegovu priču.
Zato čovek koji čisti nije ni najmanje želeo da se pravda što je poslednja dvadeset četiri
časa proveo u društvu devojčice sa ljubičastim čuperkom.
Posmatrao ju je sa jednog uzvišenja koje se nadnosilo nad vilom u kojoj ona živi, dok je
doručkovala u vrtu, sasvim sama. Video ju je kako zabacuje glavu unazad i zatvara oči i
oponašao je u tome, otkrivajući koliko je nežno milovanje vetra. Da bi joj uzvratio, pustio je
da sluša njenu omiljenu pesmu, sačuvanu na mobilnom telefonu koji je pronašao na
pristanišnom mostiću.
Bio je to način da joj pokaže da je blizu. I da ne mora da se plaši.
Zatim je pozajmio Mikijev fjorino i pratio je dok je odlazila na proslavu, da joj vrati nazad
njenog plišanog medvedića, koji je na čudan način dospeo u smeće, i to bez glave. Čak mu je
zašio glavu zbog nje. Kroz staklo vetrobrana ju je video kako onako izuzetno elegantna
izlazi iz tamnog automobila i ulazi u veliki osvetljeni šator, ispunjen muzikom.
Fak je bila prelepa.
Krišom se uvukao u posed, da je nadgleda, znatiželjan da sazna što više o njoj. Ko su njeni
prijatelji, kako joj je kada je među drugima, da li je srećna ili tužna. Video ju je kako ćaska sa
nekom vršnjakinjom i kako zatim odlazi u kuću u pratnji starijeg dečaka, dugačke kose koja
mu je padala do ispod ušiju. Čoveku koji čisti sviđala se dečakova kosa, želeo bi da i on ima
istu takvu. Njih dvoje su se popeli na prvi sprat, a on se, ne ispuštajući ih iz vida, uzverao uz
oluk. Sa krovnog venca je slušao njihovu prepirku, hvatajući nešto malo replika i neko
nejasno pozivanje na fotografije. Onda je došao drugi dečak u kariranoj košulji i Fak je ušla
sa njim u spavaću sobu. Čovek koji čisti nije hteo da gleda šta se događa tamo unutra. Bilo
mu je neprijatno, osećao je gađenje i razočaranje. Ali kada je ona izašla da se vrati dole,
primetio je da joj nije dobro. I zaista je onda otišla u kupatilo.
Seo je za kuhinjski sto i stavio ispred sebe ono što je bilo u kesi. Otvori prozirno
pakovanje prvog trouglastog sendviča bez kore i zagrize ga nekako odsutno, razmišljajući o
sceni kojoj je prisustvovao.
Dok ju je gledao kroz prozor u kupatilu, Fak je počela da vrišti ispred ogledala. Bilo je to
silovito i nepredvidivo davanje oduška. Čovek koji čisti u prvom trenutku nije shvatio da je
ljuta na njega, ali je onda kroz uvrede razaznao jedno pitanje.
 Zašto te sada nema ovde, kada si mi zaista potreban?
Devojčica je osećala potrebu za njim? Nije to očekivao, ta pomisao ga nikada nije ni
okrznula. Čovek koji čisti je odjednom počeo da se trese. Pošto nije znao šta da radi, ostavio
je plišanu igračku na simsu i pobegao.
Sada je mogao samo da razmišlja o tome da postoji nešto drugačije. Osećao je da se
promenio.
Zbog toga posle zabave nije mogao da se vrati u svoj stan, Miki bi u trenu shvatio da se
dešava nešto čudno. Miki je ponekad čitao njegove misli. Zbog toga se čovek koji čisti vratio
u kuću sa brojem 23, ostajući budan do vremena kada je morao da preuzme smenu. Tokom
čitavog dana je nastavio je da razmišlja o onome što se dogodilo. Nikada mu se nije desilo
nešto slično. Obično nikome nije bio potreban. Jedina korist koju su ljudi imali od njega bila
je da ih oslobodi onoga što više nisu želeli. Uostalom, osim što im je pomagao da se otarase
otpadaka, ne bi znao šta drugo da uradi za njih.
Popodnevno sunce curilo je kroz spuštene roletne, razlažući se u oštre zrake pozlaćene
prašine koji su sekli prostoriju. Čovek koji čisti shvati da više nije gladan. Izmrvi ono što je
preostalo od sendviča i rasporedi mrvice po podu, tako da mačke mogu da ih odmah smažu.
Pošto je otpio jedan gutljaj iz flašice sa vodom, zavuče ruku u džep i izvuče mobilni telefon
koji je nekada pripadao Fak.
Opet ga uključi.
Pojavila se zagrizena jabuka i ponovo mnoštvo obaveštenja, sa četvrtastim prozorčićima
koji su se otvarali i zatvarali. Nije bilo vremena da pročita ono što piše na njima, bio je
isuviše spor, ali ga u suštini to nije ni interesovalo.
Postojalo je nešto drugo što ga je pritiskalo da sazna.
Pošto je prikupio sve što ga je interesovalo o Fak, na osnovu toga je izvukao zaključke o
njoj. Devojčica sa ljubičastim čuperkom je pokušala da naškodi sebi, bacajući se u jezero. Ali
pre nego što je to učinila, ostavila je mobilni telefon na pristanišnom mostiću, kao da će u
njemu moći da se otkrije objašnjenje tog ekstremnog čina. Zatim je otišla na zabavu i imala
raspravu sa starijim dečakom, pa se onda izdvojila sa njegovim prijateljem i na kraju se
osećala loše.
Ali sve što je činila nije delovalo kao plod njenog izbora. Bilo je kao da joj sve to nameće
neka mračna sila. Kao da je i ona imala nekog Mikija koji joj izdaje naređenja. Fak nije želela
da uradi ono što je uradila, reče u sebi. Bila je prinuđena na to. Ali čovek koji čisti nije
primetio nikakvo nasilničko ponašanje, nikakvu pretnju. Duboko se zamislio. Ponekad
nema ni potrebe za tim, rezonovao je. Pade mu na pamet ono što je Fak rekla dečaku sa
dugačkom kosom.
Hoću da izbrišeš fotografije.
Ali o kojim fotografijama je govorila? Da li je moguće da postoji njihov trag u mobilnom
telefonu? Pošto je postao vičan nekim funkcijama, opet otvori ono što je izgledalo kao
album u kojem su sakupljeni snimci koje je Fak sačuvala. Posmatrajući slike od početka,
nije mu se učinilo da je uhvatio nešto novo ili neobično. Ali onda, puštajući da promiču
albumi na koje su slike bile podeljene, upade mu u oči poslednji simbol na tom spisku.
Mala kanta za smeće.
Čovek koji čisti je dobro znao da se ponekad u otpacima mogu pronaći odgovori koje je
najteže zamisliti. Zato što đubre nikada ne laže, kako je uvek ponavljao sebi. Obuzet blagom
strepnjom, pritisnu simbol.
 Ono što ugleda prosto ga zaprepasti.
Zabranjeni poljupci. Nepoznate ruke koje pretražuju po njenom telu, krhkom i nezrelom.
Činovi koje nikada nije iskusio, ni u mislima. Sve ono što ne priliči jednoj devojčici. Obuze
ga osećaj teskobe i ona mu steže grlo. Ustade i poče da tumara po kuhinji, zahvaćen besom.
Mrzeo ju je, pošto se osećao izdanim. Zašto mu je to učinila? Spremi se da udari pesnicom u
komodu sa fiokama, ali zastade, zato što ga jedan osećaj primora da razmisli. Bilo je nečeg
duboko nepravednog na tim slikama, jasno je to osećao. Ali to nije bilo usmereno ka njemu.
Neki novi bes poče da se uvlači u njega zajedno sa beskrajnim sažaljenjem.
Sitna suza mu skliznu niz obraz, a da čovek koji čisti to nije ni primetio.
 26

Pošto je dugo razmišljala, Hvatačica muva je najzad odlučila. Mora da se vrati nazad, da
počne iz početka.
Od ruke iz Nesa.
Ako otkrije vezu između žene bez lica i tajanstvenog spasioca kćerke Rotingerovih, moći
će da dopre do identiteta tog čoveka i da sazna šta on to krije. Bila je dovoljna jedna
jednostavna dodirna tačka između njih dvoje pa da započne da rekonstruiše njihovu priču.
Bilo je otprilike devet sati u noći prožetoj retkom maglom. U okolini nije bilo nikoga,
činilo se kao da je zima. Klio je bio parkiran ispred ulaza u Palatu pravde u Komu. Hvatačica
je iz kabine automobila držala zgradu na oku.
Čekala je Silvija, sudskog lekara dodeljenog slučaju navodnog samoubistva nepoznate
žene.
U međuvremenu se seti šta joj je patolog rekao pošto je obavio kratak pregled ostataka
izvučenih iz jezera. Žena kavkaskog tipa imala je približno između šezdeset i šezdeset pet
godina. Prema stanju očuvanosti tkiva i poderotinama, moglo se pretpostaviti da je žrtva
bila u vodi dva ili tri dana. Silvi je govorio o „otkidanju“ u visini desnog ramena,
pojašnjavajući da priroda povrede nije navodila na to da je korišćen neki instrument za
sečenje. Ali kao i pre nekoliko dana, Hvatačica opet pomisli da to ne isključuje ubistvo.
„Uzrok smrti: nepoznata sila“, ponovi tihim glasom, nastavljajući zaključak doktora za
mrtve.
Zazvoni joj mobilni telefon.
„Gde si? Bila sam kod tebe kući i nije te bilo.“ Pamelin glas je uvek sadržavao u sebi notu
prekora, čak i onda kada za to nije bilo razloga.
„Imala sam posla.“ Trebalo bi da joj kaže za otkriće do kojeg je došla na video-snimcima
iz Svete Ane, ali nije mogla to da uradi a da joj ne objasni kako je došla do njih i da sa pričom
dođe do posete kući Rotingerovih. Previše toga za jedan obični telefonski razgovor. A
naročito zato što nije htela da otkrije gde se nalazi u tom trenutku. „Šta se događa, jesi li se
opet svađala sa Džordžijom?“, upita, pokušavajući da skrene temu razgovora.
„Gadura se smirila“, saopšti joj prijateljica. „Ali ispitala sam ono što si tražila od mene.“
„Šta si ispitala?“
„Kopile iz poršea.“
Potpuno je smetnula s uma devojku sa teglom turšije među zamrznutim jelima i ono što
se dogodilo u marketu. Oseti krivicu. „Šta si otkrila?“
„Bila si u pravu, voli da postupa grubo sa ženama. Nema prethodnih osuda za krivična
dela, ali postoji nekoliko prijava bivših devojaka zbog maltretiranja, koje su zatim bile
povučene.“
Kupio je njihovo ćutanje, pomisli Hvatačica. Ili su devojke tim tužbama ipak postigle cilj
da ga se oslobode i tada je bilo uzaludno nastavljati. Iako je povlačenje optužbi dovodilo u
opasnost one koje su došle posle njih, nije osećala da ih treba osuđivati zato što su htele da
izbegnu ponižavajuće pojavljivanje pred sudom i stub srama na koji bi ih prećutno stavili
zbog toga što su prijateljice jednog nasilnika, kao da su njegove saučesnice, a ne žrtve.
„Šta nameravaš da uradiš?“, upita Pamela. „Pretpostavljam uobičajeni postupak?“
„Uobičajeni postupak“, potvrdi Hvatačica. Uskoro će kopilan saporšeom dobiti lekciju
kakvu zaslužuje.
Završi razgovor i pogleda na sat, pitajući se koliko će Silviju biti potrebno da dođe. Kao da
ga je prizvala mislima, ugleda kako njegova mršava figura silazi niz stepenice suda,
skupljena u kišnom mantilu. Kožna torba landarala je oko njega dok je gubio ravnotežu
zbog silovitog naleta vetra. Izgledao je kao grančica izložena stihiji.
Hvatačica upali komandnu tablu i nekoliko puta pritisnu sirenu, da mu privuče pažnju.
Silvi zastade, osvrćući se okolo. Kada ju je primetio, bilo mu je potrebno nekoliko sekundi
da je prepozna.
„Šta hoćeš?“, doviknu joj uobičajenim osornim glasom dok joj je prilazio.
Hvatačica otvori prozor, da razgovara sa njim. „Petnaest minuta tvog dragocenog
vremena“, reče sarkastično.
„Upravo sam završio iskaz od četiri sata, potpuno sam iscrpljen i hteo bih da idem kući.“
Čovek se spremi da ode, ali ona reče glasno: „Kćerka Rotingerovih je imala crveni nokat u
ustima kada su je polumrtvu izvukli iz jezera…“
Silvi se ukoči. Učini joj se da je osetio da se radi o izveštaju vezanom za ruku iz Nesa i da
se zamislio šta da uradi. I zaista se predomislio i uputio se direktno ka njoj. Hvatačica se
začudi, očekivala je da će se više pomučiti da ga ubedi. Kada shvati da on namerava da uđe
u automobil, brzo napravi prostor na sedištu pored nje, prepunom letaka i starih
neupotrebljivih paklica cigareta.
„Besana noć“, progunđa Silvi, dok se uvlačio u prijatnu toplinu i stavljao torbu na kolena.
„Onda, kakvo je to sranje sa noktom?“
Hvatačica krenu od priče o maramici u kojoj se nokat nalazio, pojašnjavajući da je taj
potencijalni organski dokaz sada zauvek izgubljen, bačen među bolničke otpatke. Umesto
da to odbaci kao mišljenje jedne nesrećne zaluđenice, patolog poče da razmišlja o onom što
se dogodilo. Ubrzo primeti da je prebledeo.
„Ovo prokleto proleće nikako da stigne.“
„Nemoj da vrdaš“, opomenu ga.
On je prostreli pogledom. „Šta radiš, zajebavaš me?“
„Uvek mi se sviđao ovaj naš iskreni način komunikacije“, priznala mu je. „Ozbiljno ti
kažem: ti si jedini koji me nikada nije tretirao sa sažaljenjem.“
„Nemoj da me gnjaviš“, uzvrati on, zadržavši taj svoj mrzovoljni stav. Ali možda nije želeo
da zadire u okolnosti pod kojima su se upoznali pre pet godina.
„Iskreno, mislila sam da ću morati da te preklinjem da opet razgovaramo o toj ruci“,
nastavi Hvatačica muva. Pogodila je u srž, zato što čovek opet zaćuta. „Obavio si autopsiju,
zar ne?“
„Pre četiri dana“, priznade Silvi, ne dodavši ništa drugo.
„I onda?“, ohrabri ga ona.
Nešto ga je mučilo. Čovek jače steže torbu koju je držao na krilu.
„Jesi li i dalje ubeđen da se radi o samoubistvu?“ Prema izrazu njegovog lica, nasluti da
više nije siguran.
 „U redu“, reče najzad sudski lekar. „U redu“, ponovi, da prikupi hrabrost, pa onda poče:
„Jezero Komo je geološki savršena deponija, ako hoćeš da se oslobodiš nečega, bilo čega, u
to nema nikakve sumnje. Tamo dole ima svega: olupina automobila, sa ko zna kakvim
prtljagom, sa sanducima, kovčezima. Priča se da se dole nalazi oklopno vozilo sa novcem i
dragocenostima koji je završio u vodi tokom jedne pljačke, sa tri kostura koji sada bdiju nad
tovarom zlatnih poluga.“ Osmehnuo se, ali je bio nervozan. Zatim se opet uozbilji. „Jezero
svojim strujama guta sve i retko nešto vraća. A kada to učini, želi da pošalje neku poruku.“
„Šta pokušavaš da mi kažeš?“
„Prema mirnoći površine se to ne bi reklo, ali na dnu jezera Komo postoji jedna vrsta
močvare. Kažu da, ako se kopa po toj močvari, svaki put iskrsne nešto… Ljudi koji žive ovde
oduvek znaju da moraju da raščiste sa tajnama koje se kriju tamo dole.“
Hvatačica nasluti da se Silvi plaši da joj saopšti šta je otkrio. „Ja nisam kao ostali“, reče, da
ga ubedi. Zato što ona nije pokopala sopstvenu tajnu.
Čovek se zagleda u nju. „Nikada nisam shvatio zašto si ostala ovde…“
„Ne možeš da se sakriješ od jezera“, odgovori ona. „Gde god da odeš, ono te pronađe.“
Patolog se zamisli. „U redu“, reče. „Ali moraš da to vidiš svojim očima.“
 27

Uđoše zajedno u pustu mrtvačnicu. Njihovi, koraci odjekivali su kao eho iz velike sobe sa
zamrzivačima.
„Obuci ovo“, preporuči joj Silvi pružajući joj mantil, navlake za obuću i masku, koje
navuče i on, zajedno sa rukavicama.
Onda priđoše čeličnoj košnici i patolog povuče kvaku jedne od pregrada na izvlačenje.
Unutra se podiže oblak ledene prašine koja se brzo proširi po okolini. Odmah zatim sudski
lekar izvuče kovčežić koji je Hvatačica muva već videla pre nekoliko dana u Nesu, a u kojem
se nalazila ruka koju su karabinijeri izvukli iz jezera.
Patolog odnese kutijicu na jedan od stolova za autopsiju koji su se nalazili u sali. Pritisnu
papučicu, upali operacionu lampu koja se nadnosila nad njim. Pre nego što je otvorio
metalnu kutiju, obratio joj se: „Kada sam započeo autopsiju, mislio sam da će se završiti kao
i obično: klasična definicija smrti nepoznatog uzroka, praćena oskudnim opisom ostataka
za arhiv Tužilaštva.“
„Međutim?“
„Međutim, iskrsle su dve pojedinosti…“
Silvi otvori kutiju, izvuče zamrznutu ruku i pažljivo je položi na čeličnu površinu.
Hvatačica je prepozna: na molu ga je zamolila da joj je pokaže, u znak poslednjeg
pozdrava ženi bez imena. Ali i sada je, u ovim okolnostima, to na nju ostavilo snažan utisak,
i bila je dirnuta.
Sudski lekari su zaboravljali da ostatak ljudskog roda nije navikao da ima tako blizak
kontakt sa smrću. Zbog toga Silvi nastavi bez razmišljanja: „Kao što znamo, na mesu su
prisutne povrede kompatibilne sa delovanjem struja i sa udarom u stene ili raspadnutim
materijalom. Ali ako se bolje pogleda, ima tu nešto drugo…“
Malim prstom u rukavici pokaza joj na tačno određenu tačku. Ona duboko udahnu i naže
se. U udubljenju lakta nalazila su se dva polukruga, jedan iznad drugog, ali blago udaljeni,
slični polumesecu. Za razliku od ostalih ozleda, ova se pokazala kao pravilna.
„Šta je ovo?“, upita iznenađeno.
„Ujed.“
Izgovorio je tu reč promuklim, gotovo avetinjskim glasom. Hvatačica se plašila da pita za
ostatak priče.
„Izvršeni pritisak i opseg lukova ne ostavljaju sumnju“, nastavi patolog. „Ali ima nešto što
se ne uklapa… Postoji samo jedna neprekinuta brazda, nedostaju pojedinačni ugrizi zuba.“
„Možda je u pitanju riba“, usudi se da kaže Hvatačica.
„U jezeru Komo ne postoje ribe koje su u stanju da ostave takav trag“, izjavi Silvi sigurno.
„Onda šta ili ko?“
Doktor za mrtve pokuša da pronađe odgovor, ali ga ne nađe. „Nemam pojma“, priznade.
Hvatačica uzdahnu. „Jesi li razgovarao o tome sa karabinjerima?“
„To sam istakao u izveštaju“, doktor izvrda odgovor. „Ali nemoj da se zanosiš, neće biti
izneta nijedna tačka optužnice, za sada je pretpostavka o samoubistvu još uvek na snazi.“
 „Zašto mi onda to pokazuješ?“
„Zato što sam mislio da možda ti možeš da otkriješ identitet te žene, možda je ona
stvarno žrtva muža ili nasilnog momka koji se sada raduje zato što se jeftino izvukao.“
Napravi pauzu. „Već noćima ne spavam zbog toga.“
„Malopre si rekao da su iskrsle dve pojedinosti tokom autopsije… Koja je druga?“
„Jesi li spremna da se začudiš?“
Hvatačica reče u sebi da je detalj sa ujedom već bio dovoljno iznenađujući. Šta može da
bude ovo drugo? Za to vreme Silvi priđe pultu sa raznim hirurškim instrumentima. Ona
oseti bojazan da će se vratiti sa skalpelom ili motornom testerom, ali se radilo samo o maloj
neonskoj lampi.
„Ljudska koža je kao neka vrsta belog lista papira“ reče sudski lekar. „Ponekad je na njoj
ispisana neka nevidljiva priča. Zato uvek koristimo ultraljubičaste zrake za otkrivanje
otisaka ili organskog materijala na leševima“, objasni joj. „Ali, iskreno rečeno, nikada ne bih
očekivao da ću pronaći ovo…“
Upali lampu koju je stezao u ruci, zatim ispruži nogu prema papučici da ugasi operacionu
lampu. Sala utonu u potpuni mrak i pretvori se u ljubičasti mehur koji ih je okruživao. Silvi
približi neonsku lampu ruci iz Nesa i poče da je pomera ka šaci žrtve.
Na nadlanici gde se do malopre nije ništa videlo pojavi se senka natpisa. Izgledala je kao
tetovaža napravljena nevidljivim mastilom.

DANCING BLUE – FREE DRINK

 28

Njena majka je sa šesnaest godina već bila foto-model.

Nastupala je na modnim revijama za Armani i putovala po svetu, sa angažmanima na
pistama i u fotografskim studijima. Bila je mlada, ali su joj svi koji su je znali prognozirali
blistavu budućnost. I tvrdili su da će ostaviti trag sa tim svojim posebnim licem, odbojnim i
zagonetnim. Ali je već sa osamnaest godina buduća gospođa Rotinger shvatila da nikada
neće postati top-model, pošto nije posedovala onaj tajanstveni kvalitet koji neka ljudska
bića čini posebnim u odnosu na druge. Zato bi joj pripala karijera poslušnog izvršioca i u
najboljoj od svih pretpostavki završila bi kao lepa statueta na zabavama kod nekog
parajlije. Privilegija jednog istinskog top-modela bila je da ode u krevet rano, dok su svi
drugi prinuđeni da se zabavljaju, a ona to nikada ne bi dostigla.
Sa ogromnom dozom samosvesti shvatila je da je jedina mogućnost, pre nego što ispari
magija lepote, da pronađe muža koji će joj obezbediti životni standard adekvatan telu koje
je dobio na dar. Možda bi se majka devojčice sa ljubičastim čuperkom zadovoljila i ulogom
supruge-trofeja nekog onižeg i nabijenog tridesetogodišnjaka sa vrlo uočljivim zlatnim
roleksom i cigarom među zubima, sposobna samo da pravi skandale koji će biti rešeni
novcem tatinog sina. Naprotiv, imala je sreće da se zaljubi u mladog i zgodnog potomka
jedne poznate porodice industrijalaca, koji je odmah izgubio glavu za njom.
Inženjer Rotinger je govorio šest jezika. Kao vrlo mlad bio je očaran ekstremnim
sportovima i postao je šampion za surfing i veslanje, čak je učestvovao i na olimpijadi.
Nakon što se školovao u najboljim međunarodnim školama, diplomirao je na Stanfordu. Sa
četrdeset godina, pored toga što je bio na čelu holding kompanije vredne stotine miliona,
predsedavao je dobrotvornom fondacijom koja se bavila izgradnjom škola i bolnica u
najsiromašnijim područjima planete.
Po legendi koju su joj pričali još dok je bila devojčica, njeni roditelji su se upoznali dve
godine pre nego što se ona rodila, tokom nevremena nasred Indijskog okeana, kada je njen
otac svojim brodićem izveo akciju spašavanja svoje buduće žene i grupe njenih prijatelja
koji su doživeli brodolom sa njihovim katamaranom. Od tog trenutka postali su jedan od
najpoželjnijih parova u okviru lokalnog džet-seta.
A sada je i ona bila deo tog apsolutnog savršenstva. Ona, devojčica sa ljubičastim
čuperkom.
Nedostajale su joj tri godine da navrši šesnaest, ali nije verovala da će to vreme biti
dovoljno da postane kao njena majka u tim godinama. Krenula je od ideje da se obično
ružni bogataši žene prelepim ženama, a plod njihove zajednice je uvek nešto nesigurno i
neubedljivo. Nesumnjiv primer bila je njena prijateljica Maja, kćerka plemića i filmske
glumice. Ali je u njenom slučaju genetika njenih roditelja trebalo da odigra u njenu korist.
Naprotiv, poigrala se tako da je u kćerki jedinici spojila ono malo nedostataka to dvoje
polubogova.
Nasledila je tanke noge svog oca, nesrazmerne u odnosu na gornji deo tela, koje su
delovale kao kandže neke ptice. Isto tako njegove previše velike ruke. Majčine klempave uši
koje je perika krila u značajnoj meri. I orlovski nos koji je njoj odlično pristajao i davao joj
arapsku crtu, na licu devojčice delovao je kao neka neprirodna, veštačka izbočina.
Pored toga, nije imala naročitih talenata. Bila je duduk za sport i ma koliko se trudila, u
školi je bila polukatastrofa. Nije gajila posebna interesovanja, nije se isticala ni u čemu.
Jedino što joj je dobro uspevalo bili su neprekidni prekori koje je dobijala od svojih
roditelja, zato što nije bila primer kćerke kakvu su očekivali. Mogla je da pročita
razočaranje na njihovim licima ili loše prikriveno u glasu kada razgovaraju sa njom.
Sa trinaest godina, pomisao da nije na njihovoj visini bila je više nego očigledna.
Možda se zbog toga prepustila Rafaeleu da je iskorišćava. Barem jednom je bila u stanju
da postigne rezultat koji niko nije očekivao od nje. Zanosila se da je on stvarno voli.
Verovala je u bajku koja nikada nije postojala i koju je ona zamišljala polazeći od
jednostavnog pitanja: „Zašto da se to ne dogodi i meni?“, ne uspevajući da posumnja u
pozadinu događanja ili na posledice. Bila je ubeđena da su zahtevi tog dečaka normalni i da
tajna koju je nametnuo njihovoj vezi postoji zbog činjenice da drugi nisu u stanju da shvate
njihovu ljubav i da će učiniti sve da je spreče.
Rafaeleu je poklonila svoj prvi put. Ali se kasnije zapitala kako to da on insistira da ona
ima seks sa njegovim prijateljima. U početku se osećala poželjnom, s obzirom na to da je
mnogo njih želelo da bude sa njom. Ali je kasnije polako morala da se suoči sa
nelagodnošću koja je rasla u njoj, a naročito sa nesposobnošću da se skloni iz tog
perverznog vrtloga, te igre velikih, dok se ona u suštini j oš uvek osećala kao devojčiča.
Potražila je izlaz u vodi jezera. Ali je tamo pronašla samo strah od smrti.
A kada je na proslavi primetila očiglednu razmenu novca između Rafaelea i dečaka u
kariranoj košulji, konačno je shvatila šta se događa. Nije se osećala povređenom zbog toga
što je on prodaje.
Između ostalog i zato što nekom kao što je Rafaele novac sigurno nije bio potreban
novac. Radili su to samo iz hira, plaćanje je činilo deo uživanja. Zato što u stvari nisu
kupovali nju, kupovali su mogućnost da jebu kćerku Rotingerovih. I nije imalo nikakve veze
da li je ona lepa ili ružna, zato što je ionako ono što su želeli bilo da uprljaju to savršenstvo,
da svojom ljigavom izlučevinom isprskaju sliku porodice.
To je bilo ono što ju je bolelo.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom osećala je da nije ponizila samo sebe, već sve njih.
Kod kuće, posle proslave, bacila je štake u neki ćošak i zatvorila se u svoju sobu. Nije više
izlazila, ni da jede. Kao opravdanje je iznela činjenicu da je dobila vrlo bolnu menstruaciju.
Pošto je i njena majka to isto trpela, poverovali su joj. Naprotiv, razlog zbog kojeg je
neprekidno krvarila bio je vezan za nespretno manevrisanje jednog neveštog adolescenta,
koji je nakon što je zadovoljio svoje prohteve klisnuo, a da joj nije rekao ni svoje ime. Jedina
uteha za devojčicu bila je pomisao da će se on možda postideti zbog toga, kada jednog dana
postane čovek. Uostalom, taj dečak je imao jasnu viziju onoga što će biti u ostatku svog
života: ako i bude imao decu i postane nežan suprug, zbog ovog jedinog puta će zauvek
ostati kukavica. Silovatelj.
Postojao je još jedan razlog zbog kojeg se devojčica sa ljubičastim čuperkom zavukla u
sobicu u kojoj je odrasla. Imalo je to veze sa pesmom grupe Koldplej koju je doneo vetar i sa
plišanim medvedićem koji se na proslavi pojavio niotkud na simsu prozora kupatila. Ko god
da mu je prišio glavu, vraćajući ga nazad iz plišanog pakla, znao je mnogo toga o njoj. Više
nego što bi ona sama želela da otkrije bilo kome.
 Bilo je lepo popodne, ali je zatvorila kapke prozora. Ljuljuškala se sedeći na krevetu, u
mraku. Za to vreme je razmišljala ko bi mogao da bude autor tih tajanstvenih poruka. Sada
je smatrala da se podrazumeva da se ne radi o šali. Jedini ko joj je padao na pamet bio je
nepoznati koji ju je spasao i zatim nestao. Biće svetlosti koje je nazrela tokom nekoliko
trenutaka na maloj plaži.
Možda je to bio anđeo.
Samo anđeli čine dobra dela, a zatim ne traže zahvalnost i zasluge. Možda je zaista bilo
tako, s obzirom na to da se ponovo pojavio baš u trenutku kada joj je uteha bila
najpotrebnija. I, kada dobro razmisli, osetila je njegovo prisustvo još jednom prilikom: prve
noći provedene u bolnici, kada je bila pod sedativima nakon intervencije na nozi, jasno je
osetila da se neko kreće po sobi i podiže čaršav, otkrivajući joj nogu na kojoj je bio napisan
broj očevog telefona, u slučaju da umre.
Da, sada je bila sigurna u to. Nije to bio samo san. Anđeo je došao da je poseti.
Ipak je sve to i dalje bilo previše čudno i nije znala da li sme da veruje u to. Šta god da joj
se događalo, nije smela da o tome razgovara ni sa kim. Ali ako je neko poslao anđela da je
zaštiti, to znači da tamo gore znaju šta je učinila i da je ne osuđuju zbog toga. Ali ako se radi
o osobi od krvi i mesa, onda je čak postojala nada da će staviti tačku na ovaj košmar.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom je imala utisak da neka tajanstvena sila deluje oko nje,
da ona ne može da je vidi i da će se na kraju sve srediti. Ali je u isto vreme znala da ne sme
da se zanosi. Vrebala ju je klopka gorčine zbog ko zna kojeg po redu dubokog razočaranja.
Morala je da ima neki dokaz.
Razmišljajući o tome kako se plišani medvedić vratio kod nje nakon što mu je ona
otkinula glavu i bacila ga, smislila je način kako da stupi u kontakt sa tajanstvenim
anđelom. Tog jutra je napisala jednu ceduljicu. Stavila ju je u kovertu koju je onda posula
šarenim šljokicama, da privuče pažnju. Umesto da je ubaci u poštansko sanduče, stavila ju
je u korpu za otpatke ispod pisaćeg stola. Zatim je sačekala da neka od kućnih pomoćnica
dođe da je uzme i isprazni je.
Nadala se da će to upaliti.
Proveri koliko je sati. Skoro četiri. Uze štake, izađe iz sobe i ode da potraži majku. Nađe je
u trpezariji kako izdaje naredbe šefu posluge i glavnoj domaćici o tome kako želi da bude
postavljen sto za večeru koja će se održati kroz nekoliko dana. Organizovanje otmenih
kućnih skupova bilo je jedino zanimanje gospođe Rotinger. Njen muž je sve prepuštao njoj i
nije hteo da ništa zna o tome. Za inženjera Rotingera je bilo važno da pronađe termin u
agendi i da bude na raspolaganju za utvrđeni datum. Ali je devojčica sa ljubičastim
čuperkom je sumnjala da sledeći mondenski skup u stvari ima određeni cilj. A to je da
dozvole zvanicama da se lično uvere da je nakon incidenta na jezeru sve u redu i da se na
taj način stavi tačka na razne priče i ogovaranja. Pošto je njena majka bila angažovana više
nego obično da ostvari tu skoro neostvarljivu ideju, neće joj bilo teško da dobije ono što je
došla da traži od nje.
„Mama?“, pozva je, prekinuvši njen razgovor sa poslugom.
Njena majka se okrenu, iznenađena što je ona tu. „Kako se osećaš?“, upita je odsutno.
„Bolje, hvala“, odgovori ona kratko. Pre nego što je njena majka nastavila da priča o
engleskom porcelanu i srebrnom posudu, preduhitrila ju je: „Možeš li da pitaš Oskara da
me odveze u centar Koma?“
Ovaj put joj gospođa Rotinger pokloni više pažnje, a njen pogled postade nepoverljiv.
 „Mislila sam da kupim nešto novo da obučem za večeru“, nastavi devojčica, pretvarajući
se da je oduševljena zbog tog događaja.
Majka se za trenutak zamisli. To vreme se devojčici sa ljubičastim čuperkom učini
beskrajnim.
„U redu, ali pokušaj da ne kasniš“, najzad reče žena hladno, ostavljajući utisak da nije
potpuno progutala tu pričicu. „Reći ću Oskaru da te ni na tren ne ispušta iz vida.“
Devojčica se uzdržala da ne pokaže zadovoljstvo, ali se u sebi obradovala zato što je
uspela u svojoj nameri. Sada je mogla samo da se nada da će se i ostatak plana odvijati
dobro.
 29

Ispred se okupila gomila dece. Prodavnica odeće zauzimala je čitavu zgradu u centru, koja
je poticala s početka dvadesetog veka. Unutrašnjost je bila prilično oronula, ali je fasada
delovala prilično netaknuto, samo što je sada preko nje bio okačen niz LED sijalica.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom se nađe ispred ulaza u radnju.
„Idem da parkiram i odmah se vraćam“, reče joj Oskar, dok je izlazila iz mercedesa na
štakama. „Ne pomeraj se“, naredi joj, pošto je dobio precizna naređenja.
Devojčica pomisli da je slomljeni članak na nozi dobar izgovor da se otarasi svog čuvara.
Da je mogla normalno da hoda, primorao bi je da ide sa njim. Kada se vozač udaljio,
okrenula se ka ulazu.
Skupila je hrabrost.
Dočeka je ogroman prostor prožet dimom i ispresecan svetlima lasera. Di-džej je pratio
izvođenje performansa uz trep muziku. Odeća za prodaju bila je izložena na običnim
štandovima, dok su cipele i toaletni pribor bili smešteni u osvetljenim izlozima.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom se zapita da li je bila dobra ideja da baš tu zakaže
sastanak sa svojim anđelom. Ali u stvari nije ni bila sigurna da je dobio njenu cedulju. Samo
je navela adresu i približno vreme, ali je sada bila zabrinuta da poruka nije bila dovoljno
jasna. Osećala se kao neki od onih brodolomnika koji poveravaju okeanu poziv u pomoć u
boci.
Bila je to prava mera njenog očajanja.
U očekivanju nekog znaka, poče da kruži po radnji. Nalete na grupu vršnjakinja koje su se
šalile među sobom i smejale bez razloga dok su zajedno birale odeću. Devojčica se ukoči
pred tom scenom. Pomisli na popodneva na tom mestu u društvu prijateljica, na razgovore
o dečacima, na bezazlena ogovaranja, na radost. Nedostajalo joj je da bude tako iskrena.
Primeti da je Oskar ušao u radnju i da je nestrpljivo traži, grubo se probijajući kroz one
koji su se isprečili ispred njega. Pre nego što ju je vozač uočio, nasumice zgrabi vešalicu sa
haljinom i odnese je ka kabinama da je isproba.
Odabra poslednju u dnu dugačkog hodnika i zatvori se unutra.
Sede na klupicu u tesnoj kabini i poče da se gleda u ogledalu. Pogodi je ono što je
ugledala. Nikada to nije primetila. Po prvi put shvati da liči na svoju majku. Ne izgledom,
nije postala lepa kao ona.
Kao da joj je odjednom omogućeno da vidi sopstvenu budućnost i da naleti na
razočaranu ženu, kakva će ubrzo postati. Oseti se zarobljena u tom teskobnom prostoru.
Muzika utišana zidovima, pristizala je u talasima. U toku jednog kratkog intervala
ispunjenog prigušenom tišinom, pažnju joj privuče neki šum.
Neko je kucao.
„Zauzeto je“, reče ljutito, okrećući se ka vratima. Ali ko god da je bio, nije odustajao i
ponovo pokuca. „Jebote, jesi li gluv?“, reče nestrpljivo. Tokom treće serije kucanja odluči da
se suoči sa gnjavatorom, već znajući da je to Oskar.
Širom otvori vrata, ali napolju nije bilo nikoga.
 Odmah požuri da se skloni u kabini. Ali pre nego što je mogla i da shvati šta se dešava, tri
spora udarca prstima otkriše da se, ko god da je pokušavao da privuče njenu pažnju, u
stvari nalazio u susednoj kabini.
Priđe zidu sa ogledalom i pažljivo prisloni na njega obe ruke i uvo. Srce joj je snažno
lupalo, disanje joj se ubrzavalo, a dah joj se kondenzovao na sjajnoj površini. Ali nije
uspevala ništa da čuje iza te tanke i hladne barijere. Odluči da uzvrati na zvučni poziv, pa i
sama pokuca. Tri udarca.
Neko joj odgovori sa druge strane.
Nastavi se taj neobični i tajanstveni dijalog i ona izvede četiri kratka udarca. I njen
sagovornik sa druge strane učini isto. Nastaviše tako, koristeći tajni jezik čija pravila
nijedno od njih dvoje nije poznavalo, ali čije je značenje bilo jasno oboma. Nije bilo važno
što to što su govorili jedno drugom nije moglo da se prevede u reči. Ono što je bilo zaista
bitno jeste to što su uspostavili kontakt.
Stvaran sam i ovde sam za tebe. Bila je to poruka.
Ali devojčici sa ljubičastim čuperkom to nije bilo dovoljno. Zato, kršeći sporazum koji se
u tom trenutku uspostavio između njih, odluči da razgovara sa njim.
„Reci mi nešto“, prošaputa. „Molim te…“ Zamišljala je da čuje neki glas, ali nije čula ništa.
Onda opet pokuša, opet zakuca. Ali niko ne uzvrati na taj zvuk. Obuzeta iznenadnom
strepnjom, zgrabi štake i izađe u hodnik. Susedna kabina bila je prazna, kao da u njoj niko
nikada nije bio.
Nemoguće da sam to samo zamišljala, pomisli.
Onda u dnu hodnika ugleda protivpožarna vrata koja se koriste, kako piše, „samo u
slučaju nužde“. Bila su pritvorena. Da li se anđeo poslužio njima da pobegne? Da pobegne
od nje, tačnije rečeno. Ta pomisao je zabole. Okrenula se i pošla u suprotnom pravcu, htela
je da odmah ode odatle. Forsirala je hodanje sa štakama i pri svakom koraku joj je iz
nožnog članka dopirao plamen bola. Za to vreme su joj beskorisne i patetične suze tekle iz
očiju. Oko nje se iz muzičkih kutija širio glas trepera izmenjen vokoderom. U tom trenutku
jedna reč nadjača muziku.
Njeno ime. Neko ju je dozivao.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom se naglo okrenu i ugleda Maju kako joj dolazi u susret,
praćena svojim radosnim zvonkim smehom. Skloni jednu ruku sa štake i njom pređe preko
lica da izbriše suze.
Njena prijateljica nije obratila pažnju na to. „Nisam očekivala da ću te videti ovde. Sinoć si
mi izgledala polumrtva.“
Pokuša da izvrda razgovor. „Kako se završila žurka? Jeste li se zabavili?“
„U ponoć je stigla džinovska torta. Mislili smo da je prava, ali je unutra bio sakriven klovn
sa nekom vrstom bazuke kojom je počeo da puca šlagom po prisutnima.“ Maja se nasmeja.
„Nastao je pravi masakr večernjih toaleta.“
Napregnula se da se pretvara da je to i za nju zabavno.
„Pokazaću ti fotografije“, reče Maja, mašući smartfonom.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom pomisli na ajfon na stolu u njenoj sobi, još uvek
zapečaćen u pakovanju. Njena majka je bila u pravu, nekada je bila ista kao Maja i nije
mogla da se odvoji od njega ni za trenutak i svako pojedino sećanje bilo je filtrirano tom
spravicom. Prednost je bila u tome što je stvarnost stizala sa značajnim zakašnjenjem, tako
da je mogla da se pripremi za to. Ali je sada sve bilo tako brutalno, sve tako prisutno.
„Možda bi mogla da mi ih pošalješ“, preseče kratko. „Ali sada moram da idem, Oskar me
traži.“
Pokrenu se, ali je neko slučajno zakači u prolazu. Maja je zgrabi tren pre nego što je pala.
„Kako možeš da ideš okolo na tim štulama?“, upita je, misleći na štake. „Ja bih se radije
bacila u jezero.“
Prividno cinična dosetka bila je tipična za nju. Devojčici se otrže smeh, ali se onda ugrize
za usnu, da opet ne zaplače. Htela je da joj kaže koliko joj je nedostajala ovih meseci.
Maja shvati da je otvorila makar malu pukotinu, zbog čega se skoro učinilo da je gleda
kroz nju. „Znaš da sam uvek tu i to za bilo koju stvar, zar ne?“
Znala je to. Ali je tajna koju je morala da čuva bila isuviše velika čak i za nju samu.
Pošto je zaćutala, Maja promeni temu. „Sećaš li se kada smo sa osam godina ubedile onog
mog glupog rođaka da smo obe zaljubljene u njega?“
„Naravno da se sećam!“
„A onda kada smo greškom zapalile jorkija tvoje tetke dok smo pokušavale da ga
očešljamo pomoću fena?“
„Pobegao je kao metak, jadničak. Morale smo da ga jurimo sa flašom vode.“
Počeše da se slatko smeju. Devojčica sa ljubičastim čuperkom zaboravi na razočaranje
što nije srela anđela. Naprotiv, bilo je za nju olakšanje što je srela Maju tog popodneva, zato
što je u tim anegdotama bila srž njihovog odnosa i njena prijateljica je htela da je podseti da
ono što ih vezuje nije stvoreno za nekoliko minuta, bile su za to potrebne godine. Zbog toga
je sada mogla da podnese bilo koje otkriće.
„Kada budem spremna“, obeća joj iznenada. I Maja joj poverova.
„I ja moram da bežim“, saopšti joj prijateljica. „Imam čas klavira i majka će me odvaliti
ako zakasnim.“ Bila je dražesna i kada je bila vulgarna. Ali pre nego što je otišla, zastala je i
opet joj se obratila: „Sećaš li se Tankredija?“, upita.
Zamisli se, pa onda odmahnu glavom. „Mislim da ga ne poznajem.“
„Kako ne? I on je bio na zabavi, imao je na sebi onu odvratnu kariranu košulju.“
Obli je iznenadni znoj. Zašto joj to govori? Imala je grozan predosećaj.
„Sinoć su ga oteli dok se vraćao kući na skuteru. Da bi mu oteli jebeni roleks, ostavili su ga
polumrtvog na asfaltu.“
Devojčica sa ljubičastim čuperkom oseti da joj ponestaje snage i oseti neobjašnjivu grižu
savesti. Jedna jedina strahovita misao sinu joj u glavi.
Anđeli ne rade takve stvari.
 30

Hvatačica muva parkira auto na pustom trgu. Bilo je pet sati jednog blago vetrovitog
popodneva i bilo joj je potrebno sat vremena da pronađe gde je lociran DANCING BLUE.
Tabla sa natpisom kluba bila je naravno isključena, a građevina je odavala utisak
industrijskog hangara pretvorenog u lokal za ples.
Izađe iz kola i uputi se ka glavnom ulazu, ali vrlo brzo otkri da je gvozdena roletna
spuštena. Priđe plavim staklima koja su se pružala duž čitavog lokala, pokušavajući da
zaviri kroz šupljine od oljuštenog laka. Činilo se da nema nikoga.
Nije se predala i isprobavala je kvake sigurnosnih vrata, tražeći bravu koja nije
zaključana spolja.
Uspela je u trećem pokušaju.
Uvuče se u prolaz sa blagajnom za prodaju ulaznica i garderobom, pa onda prođe kroz
crvenu zavesu. Nađe se ispred prostranog betonskog prostora za igru okruženog stočićima
i foteljama. Po podu je bio razastrt pohabani itison i osećao se neprijatan miris vlage i
cigareta. Hvatačica proceni da ovo mesto danju ne deluje bogzna kako inspirativno, a ko
zna da li je noću sa svetlima i muzikom bilo drugačije.
„Ima li koga?“, upita, okružena tišinom. Ali nije dobila odgovor. Međutim, onda joj se
učini da čuje zveket stakla.
Iza šanka nalazila su se otvorena vratašca. Odluči da ode da pogleda.
Kada je prešla preko praga, našla se u magacinu. Bio je tu neki čovek u majici na bretele,
sa leopardom istetoviranim na podlaktici, pomerao je sanduke sa praznim flašama i
pivskim buradima.
„Dobar dan“, reče, da najavi svoje prisustvo.
Čovek podiže glavu, ne prekidajući posao. „Zatvoreno je.“
Hvatačica ne obrati pažnju na njegov komentar i priđe mu. „Izvinite što smetam,
pretpostavljam da vi radite ovde.“
„Ja sam barmen“, potvrdi ovaj. „Ako tražite vlasnika, Mario ne dolazi pre sedam.“
„Samo bih htela da saznam da li obično prilikom poklanjanja konzumacije gostima
stavljate nešto na ruku“, reče pokazujući na jednu tačku.
„Pečat“, potvrdi čovek. „To je ideja Mariove žene. Vidljiv je samo na svetlima lokala, ali se
skida sa malo vode.“
Srećom, ne skida se, pomisli Hvatačica.
„Zašto želite da to znate?“, upita barmen sumnjičavo.
„Pitala sam se da li to radite često ili samo u posebnim prilikama.“
„Četvrtkom, kada je na programu veče sa plesom.“
Taj dan poklapao se sa trenutkom kada je po mišljenju sudskog lekara žena iz Nesa
završila u jezeru. Pokuša da ostane smirena. „Pretpostavljam da nikada ne preskačete neki
četvrtak…“
„Zašto bismo? To je dan kada zaradimo više, zato što ljudi dolaze da plešu uz živu muziku
i da popiju prvo piće besplatno.“
 „A da li ste slučajno zapazili nešto čudno u četvrtak pre dve nedelje?“, usudi se da upita.
Čovek zastade. Obrisa čelo tetoviranom podlakticom i obuhvati je pogledom. „Vi ste iz
policije?“
Hvatačica uze iz džepa jakne jedan od svojih letaka i pruži mu ga. „Pokušavam da saznam
da li je neko povredio jednu ženu koja je bila ovde te večeri“, priznade, ukazujući mu
poverenje, nadajući se da će on sarađivati sa njom. Ali odmah poče da gubi nadu, zato što je
čoveku bilo potrebno previše vremena da odgovori.
„Ne želim nikakve neprilike.“
„Niko ne želi da vas dovodi u neprilike, uveravam vas.“
„Nedavno sam izašao iz zatvora i ovde me još uvek drže na probi“, pravdao se.
Bilo je razumljivo da ga koči to što je bio u zatvoru. „U redu, znači da ću morati da se
vratim u sedam da razgovaram sa Mariom.“ Krenu da se udalji, ali primeti da je barmen
nastavio da zagleda letak.
„Vi ste…“
Shvati da ju je prepoznao. „Ja sam ta majka“, potvrdi ona po ko zna koji put.
„A sada se bavite ovim?“, upita iznenađeno, mašući listićem.
Hvatačica je znala da postoji kodeks časti u zatvoru, prema kojem onaj ko pipne žene i
decu ne zaslužuje nikakvo poštovanje. Iako nije volela da se koristi Valentininom smrću,
bila joj je potrebna pomoć tog čoveka. Klimnu glavom.
Barmen duboko uzdahnu, pa je onda pogleda. „Hajde, šta želite da saznate…“
„U četvrtak uveče pre dve nedelje među vašim gostima je bila jedna žena između
šezdeset i šezdeset pet godina.“
„Možete li da mi je opišete?“
„Nažalost, ne, ali je možda ovde bila sa nekim… Da li se slučajno sećate nekog posebnog
gosta, koji je previše popio ili je bio napadan? Ili nekog ko je napravio scenu?“
Čovek odmahnu glavom. „Ovde obično dolaze ljudi određenih godina.“ Pa onda dodade:
„Bez uvrede.“
Hvatačica naravno nije bila stara, ali je radije prešla preko toga. „Nema problema.“
„Mario kaže da je klijentela manje-više uvek ista, svi se poznaju i prilično su mirni.
Ponekad nudi konzumacije za čitavo veče, zato što se ovde nađe neki njegov prijatelj,
trgovački putnik koji pokušava da im proda šerpe ili tako nešto…“ Čovek je vrdao. „Ali ako
bolje razmislim…“ Da, biće da je to bilo u četvrtak pre dve nedelje…“
„Šta?“, upita ona nestrpljivo.
„Bio je neki… Visok, snažan, odeven u tamnu odeću, nosio je naočare sa mutnim staklima.
Čudna plava kosa, delovalo je kao da je zalepljena za glavu.“
Hvatačica je upijala sve te pojedinosti, uzdajući se da postoji nastavak. Mogla je da se seti
lika poslužitelja kog je videla na snimcima sa bezbednosnih kamera u bolnici, ali nije bila
sigurna.
„Ne znam da li je došao još neki put, zato što ne radim dugo ovde, kao što sam vam već
rekao.“
„Zašto ste ga onda primetili?“
„Zato što je bio mlađi od ostalih… Zapitao sam se šta radi sa svim tim matorcima.“ Zatim
se opet ispravi: „Opet bez uvrede.“
Hvatačica ovaj put nije obratila pažnju, bila je previše koncentrisana na priču. „Sećate li
se da je bio u društvu sa nekim?“
 „Zapravo jeste malo ćaskao sa jednom stalnom gošćom.“
„Prema načinu kako su se ponašali, da li vam se učinilo da se poznaju duže ili su se prvi
put sreli to veče?“
„Ne znam, ali sam ih posle video kako odlaze zajedno.“
Hvatačica je osećala kako joj se podiže plima u stomaku. „Znate li kako se zove ta žena?“
„Magda“, reče čovek. „Magda Kolombo.“
 31

Pošto je provela jednu beskrajnu besanu noć, devojčica sa ljubičastim čuperkom ustala je
oko šest sati i sišla. Skakutala je na štakama u tišini kuće, sve dok nije stigla na prag radne
sobe.
Kao što je pretpostavila, otac je već bio budan.
Svakog dana, pre nego što ode na posao, provodio je neko vreme za pisaćim stolom,
utonuo u čitanje hrpe dnevnih novina. Jutarnji ritual upotpunjavao je srebrni poslužavnik
na kojem se nalazila samo šoljica kafe, isključivo bez šećera.
Nije pokucala, sačekala je da on primeti njeno prisustvo.
„Dušo“, pozdravi je, začuđen što je vidi. „Zašto si ustala tako rano?“
„Mogu li da razgovaram sa tobom?“, upita ona, pa uđe u sobu i priđe stolu.
„Ubrzo moram na avion“, reče inženjer Rotinger, da naglasi da nema mnogo vremena.
Onda skide naočare i zagleda se u nju: „Šta se događa?“
„Mislila sam na čoveka koji me je spasao iz jezera…“
Otac ništa ne reče, kako bi shvatio na šta cilja sa ovim razgovorom.
„… i mislila sam da bi možda mogao da mu daš neku nagradu.“ Čovek se osmehnu. „Dao
bih mu, samo kada bi se pojavio“, smiri je. „Zašto ga onda ne potražiš?“
Rotinger se zavali na tapacirani naslon kožne fotelje. „Kažeš da bi trebalo da mu javno
ponudim novac da bih ga ubedio da se pojavi.“
Da, dođavola, pomisli devojčica: baš to je cilj.
„Shvataš li koliko bismo zlonamernih rizikovali da privučemo?“ Pa poče da nabraja:
„Mitomane, prevarante, da ne govorimo o novinarima.“
Devojčica sa ljubičastim čuperkom htela je da mu kaže da se u tom trenutku manje plaši
njih nego od nepoznatog koji ju je sprečio da se udavi. Možda se prevarila u vezi sa njim,
možda on uopšte nije anđeo. Možda je čak opasan. A ona mu je glupo dozvolila da se
previše približi njihovom životu. Ali nije smela da iznese tu pomisao, inače bi morala da
otkrije ocu i ostatak. A inženjer Rotinger, tako ubeđen da ima kontrolu nad sopstvenim
životom i životima svih njih, nikada ne bi podneo susret sa istinom. „Zato pretpostavljam da
je moj odgovor ne.“
Njen otac odmahnu glavom, iznerviran njenom upornošću. „Pusti da o tim stvarima
odlučuju odrasli. Je li to u redu, dušo?“, reče nervozno, ali sa dozom popustljivosti. Zatim se
vrati svojim novinama, označivši tako kraj diskusije.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom se nije pomerila. Shvatila je da bi mogla u trenu da
uništi roditelja i sruši njegovu iluziju moći, samo da je htela. Bilo bi dovoljno da sa njim
razgovara otvoreno, što bi uvek i trebalo da čini jedna kćerka sa čovekom koji ju je doneo
na svet. Umesto toga reče: „Imala sam tri godine. Jednog popodneva sam dremala, a ti si me
probudio. Stavio si me u auto i otišli smo zajedno na vidikovac. Ostali smo tamo satima,
gledajući panoramu, a da nismo izlazili iz kola.“ Napravi pauzu. „Možda misliš da sam bila
previše mala da se sećam toga, ali se ja ipak sećam.“
„Sačekali smo veče“, dodao je otac.
 „Da, ali sam te videla kako plačeš… Zašto si plakao, tata?“ Pusti da se pitanje slegne.
Nikada nije potegla tu temu sa njim, bila je sigurna da postoji valjan razlog za takvo njegovo
ponašanje. Možda inženjer Rotinger nije uvek bio tako jak kakvim je želeo da se prikaže.
Možda je i u njemu postojala mala doza slabosti, što bi ga u krajnjoj liniji učinilo humanim u
njenim očima. Da je to barem bilo tačno, devojčica sa ljubičastim čuperkom mogla bi da mu
se poveri. Najzad bi se opet otvorio prostor među njima, a ona bi mogla da iznese sve što
oseća, lepa i loša osećanja.
„Grešiš“, reče otac, odgovarajući hladno i tako zatvarajući svaki tračak nade. „Bila si vrlo
mala, ne sećaš se dobro.“
Bila je razočarana. „Pitala sam se kako bi reagovao da sam pre dve nedelje umrla.“
„To bi me uništilo“, priznade on.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom nije uspela da odredi da li je iskren. Dohvatila je štake
i krenula da se vrati u krevet, kad je čula da se otac nakašljao.
„Želeo bih da počneš da pomalo izbegavaš da nosiš kartije koji ti je baka poklonila za
Božić.“
Zagleda se u njega, pokušavajući da nasluti razlog za ovaj zahtev.
„Verovatno si čula za onog dečaka, malo starijeg od tebe, kojeg su oteli zbog sata.“
Tankredi, kako je mogla da ga zaboravi. Bila je to njena krivica. Tražila je neki znak od
anđela. I anđeo joj ga je poslao.
Otac joj pruži stranicu novina koje je upravo čitao. „Karabinijeri su ušli u trag ukradenoj
stvari.“
Za trenutak joj stade srce, pri pomisli da su uhapsili nepoznatog sa jezera.
„Kako izgleda, bila je to banda dečaka iz romskog naselja.“
U trenutku kada je počela ponovo da diše nakon što je zadržala dah, shvatila je da je
napravila ozbiljnu grešku. Loše je procenila jedino ljudsko biće kojem je zaista bilo stalo do
nje.
Anđeo je bio nevin.
Možda se ipak ne razlikujem od tebe, tata, reče u sebi. Zato što možda ni ona nije
uspevala da istinski razume ljude.
 32

U početku je mislio da zadrži taj lepi sat, da bi ga zatim odneo na poklon devojčici sa
ljubičastim čuperkom. Mogao je da ga ostavi u kabini one bučne prodavnice, kao što je
učinio sa plišanim medvedom na zabavi, i da onda izdaleka uživa u njenom čuđenju. Ali
kada mu se Fak obratila kroz zid, čovek koji čisti se predomislio.
Reci mi nešto… Molim te…
Taj poklon bio je preveliki rizik. Ne za njega, nego za njegovu štićenicu, pošto su se
policija ili karabinijeri sigurno dali u potragu za odgovornim za otmicu dečaka u kariranoj
košulji.
Nije želeo da Fak ide u zatvor njegovom krivicom.
Pobegao je i pošto je morao da se oslobodi ukradene stvari, pala mu je na pamet ideja da
se posluži njom da skrene sumnju sa sebe. Bilo je dovoljno da ostavi sat na stočiću u baru u
kojem se obično okupljala banda mladih Roma, poznata po krađama u tom kraju. Zatim je
čovek koji čisti obavio anonimni telefonski poziv da navede pandure na njihov trag.
Pitao se da li je Fak shvatila šta je uradio za nju.
Osveta njene časti bila je najprijatniji poduhvat koji je ikada priveo kraju. Nikada nije
pomislio da može da zaštiti nekoga. Uvek se trudio da zaštiti sebe, zato što je stalno bio
ubeđen da je najslabiji. Sviđala mu se ova nova uloga izvršioca kazne.
Nekoliko noći ranije potražio je dečaka u kariranoj košulji. Bio je siguran da će ga otkriti
ispred nekog od lokala u koje obično dolaze mladi i ostaju dokasno. Poznavao je ta mesta,
zato što je narednog jutra često morao da čisti đubre koje su ostavljali na trotoaru. Pošto ga
je uočio u grupici vršnjaka, bilo je dovoljno samo da sačeka. Oko jedan posle ponoći, nakon
što se pozdravio sa prijateljima, dečak je krenuo ka skuteru parkiranom nedaleko odatle.
Čovek koji čisti ga je sledio. Čim su ostali sami, dečak nije imao vremena da shvati šta se
događa kada mu je zadao prvi udarac pesnicom u lice. Ali, osim tog udarca pesnicom,
ostatak udaraca bio je poklon za Fak. Dok se udaljavao pošto je izvršio pravdu, obuzeo ga je
osećaj zadovoljstva, kakav nikada pre nije osetio. Tako se oseća neko nakon što je izvršio
dobro delo, pomislio je.
I sada, dok je kao i svakog jutra u zoru vozio kamionet sa otpacima, čovek koji čisti shvati
da je možda njegova prava sklonost mogla da bude da čini dobro. Miki nije bio u pravu u
vezi sa njim, nije on bio loše dete. Ali je svet bio takav prema njemu.
Možda je došao trenutak da se izmiri sa njim.
Kršeći pravilo koje je predviđalo da strogo poštuje rutinu i ne izlaže se nepotrebnim
opasnostima, odlučio je da napravi odstupanje od kruga sakupljanja smeća određenog za tu
nedelju. Otići će na nekoliko minuta u kuću sa brojem 23, da ponovo pogleda fotografije na
mobilnom telefonu, koji je sakrio u međuprostoru na tavanu, i da možda odsluša setnu
pesmu koja mu se mnogo sviđala.
Da, zasluživao je nagradu.
Dođe u uličicu sa drvećem i parkira vozilo na pedesetak metara od kuće sa trouglastim
prozorima i krovom u obliku piramide. Onda navuče na glavu kačket i peške se uputi prema
kući, sa namerom da opet uđe na zadnja vrata. Jutarnji vazduh je bio svež, a on začudo
veseo. Ali kada je stigao do gvozdene ograde, zastade za trenutak pre nego što će je
preskočiti. Učinilo mu se da se neko kreće u unutrašnjosti kuće. Možda je to bila samo neka
od mačaka, možda ne.
Sačeka.
Nije se prevario, neka senka se kretala po kući njegove stare prijateljice Magde. Dok se
udaljavao, krećući se polako unazad, čovek koji čisti je u trenutku zapazi kroz čipkaste
zavese. Senka sigurno nije imala ključeve, zato što je kapija bila zaključana. Zbog toga se
poslužila zadnjim vratima. Kao ja, pomisli čovek koji čisti.
Ali je uljez bila žena kratke kose, stara oko pedeset godina.
4. oktobar
Vrata kuće se pritvoriše, ali niko nije primetio da se on vratio.
Dečak se osvrnu okolo, pokušavajući da sazna gde su njegova nova majka i novi otac.
Skoro je vreme večere, a on je lutao čitav dan na biciklu koji su mu poklonili nakon upisa u
srednju školu. Još ne zna da li će ga prekoriti zbog toga. Imao je na sebi istu odeću u kojoj je
izašao tog jutra. Kratke pantalone, majica i patike bili su prljavi od zemlje i prašine, a on se
oznojio.
Kreće se oprezno duž hodnika i prilazi pragu kuhinje. Unutra vidi novu majku kako
stavlja pleh u pećnicu. Koristi to što je okrenuta leđima da brzo produži do toaleta. Ali pre
nego što uđe unutra, vidi da njegov novi otac sedi na kauču u dnevnoj sobi ispred
televizora. Na njegovom licu su se smenjivale šarene senke, dok se on zadubio u slušanje
televizijskog dnevnika.
Dečak se uvlači u kupatilo, ali pre nego što upali svetlo, zaključava se.
Diši. Diši. Diši. U ušima čuje samo sopstveno zadihano disanje. Ne zna šta će se ubrzo
dogoditi, da li će uspeti da slaže ili će se odmah slomiti. Tokom svih tih sati koje je proveo
napolju, razmišljao je koju verziju da ispriča, ali je nije pronašao.
Ali reči neće poslužiti ničemu, zato što je istina već otisnuta na njegovom licu.
Ide ka umivaoniku, obema rukama se oslanja na njegovu ivicu od keramike. Spuštene
glave, zato što još nema hrabrosti da se suoči sa sopstvenim odrazom u ogledalu. Sitne
slane kapi klize mu niz čelo i peku ga kada dopru do očiju. Onda ih obriše i počinje da ih
polako oseća na vlažnoj majici prilepljenoj uz grudni koš, koji mu se podiže i spušta zbog
kratkog daha, kao da je upravo završio neku beskrajno dugačku trku. Na kraju se susreće sa
tim pogledom, podeljenim između radosti i straha.
Susreće se sa sopstvenim pogledom.
Na ogledalu se pojavljuje i njegov osmeh. Osmeh njegovih novih zuba. Osmeh onog ko
zna da je ozbiljno zabrljao.
Otkriće, pomisli. Čim me pogledaju, sve će shvatiti. Siguran je u to. Ali ne zna da li mu je
to zaista važno. Ne misli na posledice. Još uvek je previše snažno uzbuđenje zbog onog što
se dogodilo tog jutra.
Jesen je, ali deluje kao da je leto. Prethodno veće je njegova nova majka obećala
njegovom novom ocu da će u tu nedelju raditi nešto zajedno, samo otac i sin. Kao na primer
da idu da sakupljaju pečurke ili u lov na drozdove. Kada se probudio, na krevetu pronalazi
čistu odeću koja još uvek miriše na veš mašinu, a koju mu je pripremila njegova majka.
Pripremila mu je i doručak: hleb i šećer, čašu mleka. Dečak joj je rekao da je srećan što će
nešto raditi zajedno sa novim ocem. Ali mu je ona otkrila da je novi otac nažalost zaboravio
na to i sasvim rano izašao sam.
Novi otac nikada nije provodio vreme sa njim i izbegavao ga je kad god je mogao. Nije
mnogo govorio. Zatvarao se u radionicu gde je pravio stolice na ljuljanje, kućice za ptice,
patuljke sa velikim crvenim kapama, mlinove na vodu i vetrokaze. Bila je to njegova
razonoda. Izlazio je da jede sam ili da gleda televiziju sa kauča. Za razliku od njega, njegova
nova majka je vrlo ljubazna, uvek se osmehuje. Dečak ju je dugo gledao kako noću stoji
pored njegovog kreveta.
Zato te nedelje ujutro dečak nije znao šta da radi.
 Zatim je odlučio da po tom lepom danu koji je imao na raspolaganju ode da se vozika na
biciklu. Pošto je pumpom naduvao gume i namestio zvonce na upravljaču, hteo je da sedne
na sedlo, ali je onda začuo zvižduk.
Dve produžene note koje se ponavljaju u beskraj, da mu privuku pažnju.
Pošto je znao da je jedino što je u takvim slučajevima mogao da uradi bilo da posluša,
dečak je odustao od svega i popeo se u sobu drugog sina. Pronašao je Mikija kako se ljulja
na uobičajenoj drvenoj stolici.
Miki mu je zadao neobičan zadatak. Takođe mu je objasnio šta treba da uradi. Dečak nije
shvatao koji je razlog za to, ali se nije usudio da ga pita.
Ubrzo potom krenuo je biciklom u polja.
Šljunak je škripao pod točkovima, lanac je zvečao pri svakom ubrzanju, taj osećaj slobode
koji možete da doživite samo kada ste sami. Skoro da je zaboravio na Mikijev zahtev. Onda,
posle jednog strmog uzvišenja, skrenu na puteljak u čijem dnu se nalazila benzinska pumpa
gde su se snabdevala poljoprivredna vozila. Na jednom zidiću je bio neki drugi dečak,
mlađi, imao je najviše tri godine.
Igrao se igračkom, metalnim tenkićem.
On siđe sa bicikla i priđe mu, razmišljajući o tome da roditelji nikada ne bi smeli da
ostavljaju samo dete tog uzrasta.
Sada, zatvoren u kupatilu, dok se koncentriše, još oseća u nosu miris kerozina sa
benzinske pumpe. Kroz vrata su dopirali zvuci televizijskog dnevnika koji je njegov novi
otac gledao sa kauča. Delovi reči. Dogodilo se nešto ozbiljno. Nešto strašno, nešto što je
teško izgovoriti. Onda primećuje da čovek na televizoru govori o njemu. Dečak je
iznenađen, zbunjen. Drhti, nije to očekivao. Biće kažnjen zbog ovog, to već zna. U kratkom
izveštaju o tome šta se dogodilo pojavljuju se neobične reči. „Nestao“. „Potraga“. „Bojazan
da mu se dogodilo nešto loše“. Ali mu jedna reč posebno privuče pažnju.
Čudovište.
Mislio je da čudovišta postoje samo u pričama i bajkama.
„Čudovište“, ponovi šapatom, puštajući da mu slova nežno klize kroz usne.
Misle da se radi o nekom odraslom, reče u sebi.
Dođe mu da se nasmeje. Možda ih je zajebao. Možda će onda uspeti da prevari i svoju
novu majku. Naravno, ne i svog novog oca. On će shvatiti, bio je siguran u to. Štaviše,
shvatio je to prvi put kada su se sreli, na železničkoj stanici kada je došao sa Martinom. Bio
je dovoljan jedan pogled da shvati da su on i njegova žena napravili veliku grešku. Ali je bilo
prekasno, nije se moglo vratiti nazad.
I dečak sa benzinske pumpe je imao poverenja u njega. Bilo je dovoljno obećanje da će
mu pokazati tek rođene mačiće i on je krenuo za njim. Odveo ga je u napuštenu kuću iza
brda. Ispred te kuće postoji vrlo dubok bunar. Ako se u njega ubaci kamen, ne čuje se
nikakva buka. „Mačići su tamo dole“, rekao je. Dete sa benzinske pumpe nije plakalo, samo
ga je gledalo. Nikada neće zaboraviti čuđenje u njegovim očima.
Neko kuca na vrata kupatila. „Večera je skoro gotova“, saopšti mu nova majka.
On ne odgovara, ali otvara slavinu i pušta vodu da teče, pretvarajući se da se umiva.
„Nikada ga nećete pronaći“, kaže tiho. Onda zavlači ruku u džep kratkih pantalona. Uzima
mali metalni tenk, osmatra ga. Kasnije će ga odneti Mikiju. Možda će moći da od njega
napravi privezak za ključeve. Siguran je da će Miki biti ponosan na njega, ne kao novi otac
koji ga gleda kao božju grešku.
 I Vera ga je tako gledala.
Kada je završio sa stvarnim umivanjem, dečak izlazi iz kupatila. Odlazi u kuhinju, ne
znajući šta će se uskoro dogoditi. Seda za sto na kojem je obilna porcija zapečenih
makarona. Još nije pogledao u oči nove roditelje. Pre nego što zabode viljušku, skuplja
hrabrost i podiže glavu.
Ništa. Ništa se ne događa.
Nastavljaju da jedu kao da je sve u redu. U tišini se čuje samo zveket escajga u tanjirima i
kucanje sata obešenog na zid.
On je srećan, i sada je veoma, veoma gladan.
 33

„Jezero Komo je najmirnije mesto na planeti“, reče stara službenica dok ju je vodila
meandrima matičnog ureda. „Pročitala sam to u jednom članku pre više godina, dirnulo me
je.“
„Šta to znači?“, upita Hvatačica muva.
„Da u Komu i okolini postoji mnogo praznih kuća, zato što su ljudi koji su u njima
stanovali mrtvi i bez naslednika.“
Hvatačica pomisli na malu kuću u kojoj je živela i koja je nekada pripadala njenim
roditeljima. Kakav će kraj doživeti posle nje?
„Ponekad se smrt dešava među zidovima kuće, iznenada, i niko to ne primećuje
godinama“, nastavi ta simpatična ženica, sitna poput devojčice. Nosila je naočare za vid sa
crvenim okvirima. „Ali sada postoji brži metod da se sazna da je stanar neke kuće mrtav.“
„A to je?“
„Računi“, odgovori žena veselo. „Posle nekog vremena isključuju svetlo ili gas zbog
neplaćanja duga. Onda je dovoljno obratiti se preduzećima koje vrše uslugu i tako se
izbegavaju mnoge neprijatnosti.“
„A ako neko plaćanja vrši preko banke?“
Žena se okrenu i zagleda se u nju. „Jednom prilikom je neki udovac pronađen
mumificiran u fotelji sa daljinskim upravljačem u ruci. Ostao je ispred televizora šest
godina… A da nije mogao ni da promeni kanal.“ Nasmeja se i nastavi da hoda.
Hvatačica je odlučila da ode u matični ured nakon posete kući Magde Kolombo.
Pošto je uporno zvonila na njeno kućno zvonce tokom dva dana i u različitim vremenima,
a da nije dobila odgovor, pokrenuta brigom, preskočila je gvozdenu ogradu i otkrila da su
zadnja vrata otvorena. Možda su bila namerno provaljena, ali nije mogla da to tvrdi sa
sigurnošću. Kršeći zakon i sva pravila zdravog razuma, počela je da šeta po pustoj kući,
nadajući se da će naići na dokaz da je gospođa Kolombo još uvek živa. Ali je zatekla samo
pet dobro uhranjenih mačaka, što je moglo da navede na pomisao da ih neko neprestano
hrani. Neki rođak? Komšinica? Ali nije bilo ni traga mužu ili prijatelju.
Magda Kolombo je bila žena koja je živela sama.
Zbog sumnje da pravi grešku i strepnje da će zaraditi prijavu za neovlašćeni upad u stan,
odlučila je da ode. Ali je pre toga pokupila plavu kosu sa četke na toaletnom stočiću. Već ju
je odnela Silviju da izvrši upoređivanje sa DNK ruke iz Nesa, ali ju je patolog obavestio da će
biti potrebno najmanje nedelju dana da se dođe do rezultata, pošto su laboratorije bile
zatrpane poslom.
Pa ipak, razlog koji ju je kasnije doveo u ovu mračnu opštinsku kancelariju bio je vezan
za detalj koji je iskrsao baš tokom pretresa kućice sa brojem 23.
U kući nije postojala nijedna fotografija njene stanarke.
To joj se učinilo čudnim. Sada je umirala od želje da vidi kako ta žena izgleda.
Da bi zaobišla ograničenja privatnosti, ispričala je službenici čistu i jednostavnu istinu:
da se boji da se gospođi Kolombo nešto dogodilo i da neće moći da je potraži a da nema
nikakvu fotografiju koju bi mogla da pokaže. Uzdala se u žensku solidarnost i službenica joj
je odmah odgovorila da je dovoljno stara da može da sebi dozvoli neko odstupanje od
protokola.
Dođoše do jednog izdvojenog pisaćeg stola koji se nalazio u dnu starog arhiva. Na osnovu
karata poređanih za pasijans, termosu sa kafom i kutijom voćnog želea, Hvatačica zaključi
da je to tajno skrovište službenice. Bio je tu i jedan prastari kompjuter. Žena sede za
terminal i uključi ga.
„Da vidimo da li će nam ova stvar dati odgovore koje tražimo“, najavi i poče da udara po
tastaturi iznenađujućom brzinom.
Bilo je dovoljno da ubaci ime i adresu stanovanja pa da iz memorije izvuče ličnu
memorijsku karticu Magde Kolombo. Na priloženoj fotografiji standardnog formata nalazila
se jedna negovana žena, čije je lice bilo uokvireno mekanom platinastoplavom frizurom,
napadnim minđušama i sa mnogo šminke.
„Izgleda kao da je mojih godina“, primeti Hvatačica, misleći da bi za istragu bila
najkorisnija neka novija slika.
„Kada je trebalo da obnovi ličnu kartu, gospođa Kolombo je priložila fotografiju iz
vremena kada je bila mnogo mlađa“, objasni službenica, namignuvši joj. „Neki ljudi ne vole
da ostare.“
Zagledana u snimak, Hvatačica se zapita da li je to zaista žena čija je ruka izvučena u
Nesu. Pomisao da se ostatak Magde Kolombo još uvek nalazi u nekoj jami dubokoj četiri
stotine metara u jezeru izazva u njoj snažnu neprijatnost.
„Da li ipak želite jednu kopiju slike, draga?“, upita stara službenica.
„U redu.“
Žena ubaci list u štampač u boji i obavi postupak pomoću miša. „U slučajevima nestalih
osoba, policijske službe nam dostavljaju obaveštenje“, reče zatim, a da je Hvatačica nije
ništa pitala.
Zagleda se u nju uz upitan izraz, lica.
„Pretpostavljam da želite da znate šta bi se dogodilo ako se gospođa Kolombo ne pojavi.“
„Šta bi se dogodilo?“ ponovi ova radoznalo.
„Mora da protekne deset godina pre nego što sud objavi navodnu smrt. U međuvremenu
nestala osoba ima pravni status koji visi između života i smrti i završava u odgovarajućem
registru, ovde ga zovemo ’knjiga utvara’.“
Hvatačica pomisli na brojne prazne kuće duž obala jezera Komo. One koje su napustili
živi, još uvek prepune sećanja na stare stanare. Kao što je ona u kojoj živi ona. Onda joj
pade na pamet jedna druga slika: čudni ujed na mesu ruke iz Nesa. „Da li je moguće
napraviti pretragu u registru nestalih?“ uhvati sebe kako pita, ne znajući tačno razlog za to.
Ili je možda to znala, ali još nije želela da prihvati tu mogućnost.
„Naravno“, reče službenica, skidajući za trenutak naočare da ih očisti maramicom. „Šta
treba da potražimo?“
Hvatačica oseti da joj ponestaje daha, ali je onda uspela da nabroji: „Žene koje su po
godinama starosti bliske Magdi Kolombo. Plave kao ona. I da su živele same.“
Dok je službenica ubacivala parametre u terminal, ona se pomoli da je pogrešila. Zato što
bi bilo strašno otkriće da postoji neka šema. Ali monitor počeše da ispunjavaju ženska lica.
I te kako su imale nešto zajedničko, pored toga što su nestale u poslednjoj deceniji.
„Neverovatno“, prokomentarisala je službenica. „Izgledaju kao…“
Hvatačica muva dovrši rečenicu umesto nje: „… sestre.“
 34

Tamni i teški oblaci klizili su po površini jezera. Nahranjeni toplim vetrom, postajali su
naduvani preko mere, gutajući popodnevni pejzaž. Unutar njih splet crvenih munja, tananih
poput kapilara.
Hvatačica muva parkira klio ispred kuće, dok su prve kapi kiše počinjale da padaju.
Krupne i bučne, odzvanjale su po površini predmeta. Stavi torbu preko glave da se zaštiti i
potrča prema stepenicama koje su vodile ka suterenu kućice.
Pritvori vrata baš tren pre nego što poče da besni nevreme. Za samo nekoliko sekundi
stvoriše se vodopadi, oslobađajući nabujalu reku vode koja se bučno sruči na zemlju. Usred
žestokih naleta, delimično utišanih zidovima, Hvatačica se odmah baci u potragu za
kaučem. Dok se bes neba ispoljavao kroz snažnu grmljavinu, ona se ispruži i umota u ćebe,
kao pokislo kuče. Iskolačenih očiju, poče da drhti. Nije bila uplašena od nevremena, već
zbog onog što je otkrila u prašnjavoj kancelariji matičnog ureda.
Istinu koju još nije bila u stanju da dokaže.
Tamo napolju neko je ubijao plavokose i privlačne žene. Tačnije rečeno, devet njih u
poslednjoj deceniji. Ili su to bile samo one za koje su uspeli da saznaju. Ko zna koliko ih je
još bilo, a da njihov nestanak nikada nije prijavljen.
Modus operandi svojstven ubicama govorio je da bira slične žene. Sve do sada, meta su
bile starije: od pedeset pet do šezdeset pet. Verovatno su žrtve starile zajedno sa ubicom.
Hvatačica je bila ubeđena da se radi o preciznom izboru i da ih napada koristeći se
činjenicom da je mlađi od njih, što je potvrđivao opis barmena iz kluba. Gde su sada bile te
žene? Odgovor je zapisan na ruci iz Nesa.
Na dnu jezera.
Ali ju je jedna činjenica užasavala više od ostalih: što toliko dugo niko nikada nije ništa
primetio. Samo sam ja to shvatila, reče u sebi. To je ipak nije stavljalo u povoljniji položaj.
Nikada mi neće poverovati, pomisli. I ako ispriča Pameli, šta je mogla da učini njena
prijateljica osim da o tome razgovara sa svojim pretpostavljenima? Osim toga, prijava
potiče od osobe „koja ima svoju prošlost“, zato bi svakako bili sumnjičavi. Hvatačica se
ponovo nalazila na ivici ponora, što je već isuviše dobro upoznala i naučila.
Pomisli na gornji sprat kućice.
Vi ste…
Da, ja sam ta majka.
Od Valentininog tragičnog kraja posvetila se tome da pokušava da spase druge žene
kojima je pretila opasnost koje često nisu ni bile svesne. U toj misiji ju je stalno pratila
bojazan da će pre ili kasnije naleteti na neko nevidljivo čudovište, kao ono sa kojim se
susrela pre pet godina. A sada kada se njen najgori košmar materijalizovao, bila je svesna
da nije u stanju da se suoči sa tim izazovom.
Previše teškim, previše bolnim za jednu malu ženu kao što sam ja, ponavljala je u sebi. Ne
mogu da izađem na kraj sa tim.
 Pljusak poče da se smiruje, kiša uspori, dok je grmljavina ostala da lebdi na nebu. Sada je
Hvatačica muva opet mogla da čuje otkucaje svog srca, u neskladu sa svim onim što je
okružuje. U toplom ambijentu koji je napravila preplavi je iznenadna obamrlost. Disanje joj
postade pravilno, očni kapci teški. Želela je da sve zaboravi i počinjala je da uspeva u tome.
Senka prošlosti se povukla unutar nje, ona sadašnja je zarobljena malo pre nego što ju je
savladala. Ponovo je pronašla mir.
Ali onda začu korake na tavanici.
Razrogači oči, i dalje nemajući snage da se pomeri. Pokuša da svu pažnju usredsredi na
uši kako bi shvatila da li je to samo zvučna varka. Ali ujednačeni hod para cipela potvrdi joj
da se ne vara.
Polako se vrati u sedeći položaj. Ćebe joj skliznu na bokove i izloži je naletu hladnoće.
Ugleda sopstveni dah kako joj se kondenzuje ispred lica, praćen jezom koja je duboko
protrese.
To je samo neki znatiželjni dečkić, pomisli. Ili neka skitnica koja traži sklonište od kiše.
Ali nijedna od tih pretpostavki nije bila dovoljno ubedljiva. Stavi ih pre ostalih, ali je to
ionako bilo beskorisno, zato što je imala samo dve mogućnosti: da sačeka da uljez sam ode
ili da ga lično otera. Pre posete matičnom uredu, ne bi se nimalo dvoumila i odmah bi otišla
da pronađe nasrtljivca koji je dozvolio sebi da oskrnavi to mesto i da ga zatim natera u
bekstvo. Ali sada, posle onog što je saznala, bilo joj je teško da donese takvu odluku. Zato
dohvati mobilni telefon da pozove pomoć. Međutim, oluja je izgleda prouzrokovala kvar na
repetitorima, pošto je signal nestao. Uvek može da pokuša bekstvo sa kliom, ali je obuze
predosećaj da se neko već pozabavio njenim automobilom.
Čudovišta ne dozvoljavaju da ih iznenade, pomisli.
U međuvremenu su se koraci i dalje čuli iznad njene glave. Mirni hod nekoga ko se ne
plaši da najavi svoje prisustvo.
Okrenu se ka unutrašnjim stepenicama koje su vodile između dva zida do gornjeg sprata.
Na vrhu su se nalazila vrata koja odavno nisu otvarana.
Hvatačica muva shvati da zapravo nema alternativu. Da bi dobila odgovor, moraće da se
opet pouzda u tu kuću.
 35

Najpre okrenu ključ u bravi, zatim lagano gurnu vrata i ona se tiho otvoriše. Uvuče se u
uzani prostor i krenu polako napred, gledajući oko sebe.
Hodnik se pružao između soba. Bordo itison sa rombovima. Zelene tapete prošarane
tankim prugama bež boje. Slike sa pejzažima sa jezera Komo.
Hvatačica muva je ponela sa sobom mobilni telefon, nadajući se da će funkcionisati. Ali je
imala i žarač iz peći u suterenu. Nož skakavac bio bi beskoristan, zato što ona nije bila u
stanju da se bori jedan na jedan.
Dok se kretala napred, pokušavajući da locira prisustvo uljeza pri svakom škripanju,
učini joj se da čuje sat sa klatnom koji je njen otac kupio posle venčanja i na koji je njena
majka bila tako ponosna. Sat godinama nije radio, ali kao da ga je sada sam ambijent naveo
da počne da ponovo kuca. Taj zvuk je pratio njeno detinjstvo, doba adolescencije i veliki
deo odraslog doba, sve dok sama nije odlučila da zaustavi vreme u toj kući, sa događajem
koji se zbio mnogo godina posle nestanka njenih roditelja. Od tada je ovo mesto bilo
neokaljano, lišeno svakog ljudskog prisustva. Život je proteran, dok je smrt nastavila da
stanuje među ovim zidovima.
Hvatačica nastavi da se kreće napred, znajući da je tu možda neko već čeka.
Ko god da je bio, ušao je kroz prozor u dnevnoj sobi koji je sada bio otvoren. Zavesice
koje je majka sašila kada je bila mlada udavača lepršale su na promaji i kiši koja je padala
dijagonalno, koristeći taj pravac da poplavi pod ispod simsa. Velika kamena peć, ribarski
trofeji i uokvirene porodične fotografije. Divani prekriveni belim platnom, kao i ostali
nameštaj.
Nastavi dalje.
U staroj kuhinji je memla napala zid i deo kuhinjskog ormana. Tanki krzneni čilim u
zelenoj i beloj boji pružao se od poda skoro do plafona. U sudoperi je polako tekla tamna
tečnost koja je zbog nevremena potekla iz cevi.
Hvatačica još uvek nije uspevala da zapazi nepozvanog gosta. Ali je sada više nego ikada
bila sigurna da je on tu negde.
Iz kupatila je dopirao miris ustajalog izmeta. Čak se i na ogledalu formirala beličasta
patina od kreča. Dok je prolazila pored njega, odraz njenog lika pretvori se u utvaru.
Roditeljska soba je bila pošteđena strpljivog nasilnog delovanja vremena. Osim prašine,
sve je ostalo kako je bilo. Porcelanska lutka sedela je na sredini kreveta. Masivni hrastov
orman koji joj je uvek delovao strogo dok je bila devojčica. Starinski izrezbareni stočić sa
miljeom. Zvono sa starom Bogorodicom sa jezera, sa širom raširenim rukama i očima koje
mole. Noćni stočići, jedan sa čašom i budilnikom, drugi sa jevanđeljem i malom vazom za
jagorčevinu i bele rade.
Nedostajala je samo jedna soba na kraju čudesnog putovanja kroz kućicu užasa. Njena.
Ona u kojoj je spavala sve do pred udaju za profesora Rinaldija, jedinu ljubav njenog života.
Za razliku od ostalih soba, vrata na njoj su bila jednostavno pritvorena. Znala je šta će
pronaći iza te poslednje slabašne barijere.
 Goli dušek na kojem se još uvek videla velika tamna mrlja: Valentinina krv potpuno je
natopila debelu tkaninu i postavu i procurela sve do poda.
Hvatačica je skinula sve ostalo. Postere pevača koje je volela kao devojka, nameštaj,
diplome, kao i sve uspomene sakupljene kada je sa dvadeset godina počela da radi posao
koji je kasnije napustila.
U svetilištu mržnje ostao je samo krevet. Nije imala snage da ga pomeri odatle. Nije bilo
ispravno.
Možda se uljez smestio baš na njemu. Ubrzo će to otkriti.
Jednom rukom obuhvati dršku žarača, a drugu stavi na drvena vrata. Htela je da ih širom
otvori, kada joj zazvoni mobilni telefon u džepu. Signal se vratio. Izvukla ga je i pokušala da
prekine poziv, ali joj je ispao na zemlju. Imala je tek toliko vremena da na ekranu pročita
„nepoznati broj“ i da pomisli kako se sudbina opet poigravala sa čudesnom tačnošću.
Sagnula se da ga uzme, ali joj se baš tada nešto sručilo na potiljak i nateralo je da padne.
„Telefonski pozivna račun primaoca. Ovlašćenje broj 200607“ reče snimljeni ženski glas,
dok je svet počeo da tone u mrak. „Ako prihvatate poziv, ukucajte broj 9.“
Pet godina ranije
Automatska vrata bolnice otvaraju se pred njom kao zavesa. Jedan deo nje dobro zna da,
ako jednom pređe tu granicu, ništa više neće biti kao pre. Ali je sumnja ponekad bolja od
istine. A posle profesorove poruke ne zna šta može da očekuje.
Osam je sati uveče, jednog sasvim običnog dana. Tamno nebo presecaju munje u daljini.
Već se oseća miris kiše, ali kiša još ne pada. Izvan i unutar Svete Ane vlada velika
užurbanost.
Ulazi, probijajući se kroz gomilu policajaca i bolničara koji ne obraćaju pažnju na nju.
Gleda oko sebe, da utvrdi kuda da ide. Muž je uoči, vidi kako joj dolazi u susret. Zagrli je i
privija uz sebe.
„Šta se događa?“, pita, zato što je još sigurna da želi da sazna, da ima snage da kontroliše
ili se čak suprotstavi stvarnosti koja je čeka, kakva god bila. „Policajci i karabinijeri su
svuda okolo“, saopštava. „Htela sam da dođem pre, ali mi nisu dozvolili da prođem.“
„Deca“, kaže on. Samo tu jednu reč. Deca.
„Šta se dogodilo deci?“, pita, dok njene razrogačene oči kreću u potragu za odgovorom u
njegovim očima. „Jesu li dobro?“
Muž je izvlači iz reke ljudi i odvlači je u stranu. „Deca su bila u staroj kući tvojih danas
posle podne“, govori joj. „Otišli su tamo da budu sami.“
Upravo ona im je dala ideju da mogu da je koriste da se tu sastaju. Nijedno od njih dvoje
još nije imalo vozačku dozvolu i bilo je nepotrebno izlagati se riziku sa svim ludacima,
manijacima i voajerima koji se vrzmaju okolo, kada postoji prazna kuća na raspolaganju.
Zbog toga se čak osećala kao moderna i progresivna majka. Njena majka, na primer, nikada
to ne bi učinila za nju.
„Ne znam kako je to moglo da se dogodi…“ muca profesor.
Ona i dalje ne shvata šta se tačno dogodilo. Još uvek misli da je u pitanju nezgoda ili
nesreća. U tom trenutku im prilazi jedna mlada karabinijerka.
„Pamela de Đorđo“, predstavlja se. „Pošto ste oboje tu, moram da vam postavim nekoliko
pitanja.“
Ali je ona i dalje zbunjena, sve se događa isuviše brzo. Hvata muža za ramena. „Nisi mi
odgovorio: kako su deca?“
On spušta glavu. „Valentina je gore, upravo je operišu… ali je izgubila mnogo krvi.“
„A Dijego?“
Profesor se sada zagleda u nju. „Traže ga.“
 36

Osećao je neku čudnu strepnju dok se spremao da otključa tri brave koje su sprečavale ulaz
u njegov stan. Čovek koji čisti nije tu kročio danima. Izabrao je kuću sa brojem 23 za svoje
novo boravište, ali više nije bio siguran da će se vraćati tamo. Moraće da pronađe način da
uzme mobilni telefon koji je pripadao Fak, sakriven na tavanu. Nije smeo da ga ostavi tamo.
U dnu hodnika stambene zgrade na periferiji, sa tenkićem kao priveskom za ključeve u
rukama, nesiguran šta da radi, mislio je na ženu koja ga je nanjušila. Nije znao da li ga iza
kućnog praga čeka još neko neprijatno otkriće.
Pošto je video kako se neka žena-uljez mota po stanu njegove stare prijateljice Magde,
vratio se do svog kamioneta sa otpadom. Na sigurnom, iza vetrobrana, video je nepoznatu
kako izlazi preskačući gvozdenu ogradu. Pratio ju je u stopu na pristojnom odstojanju,
pitajući se ko je ona i šta traži. Pratio ju je sve do kuće.
Do izolovane kućice tik uz jezero.
U tom trenutku se obrušilo nevreme.
Odlučio je da iskoristi nevreme da pripremi iznenađenje toj ženi. Nakon što ju je video
kako ulazi u suteren, onesposobio joj je automobil i uvukao se na gornji sprat.
Počeo je da pretura po kući koja je delovala napušteno, ne pazeći da stiša korake, tako da
je odozdo moglo da se čuje njegovo prisustvo.
Bio je spreman da siđe, ali se ona u međuvremenu popela gore.
Dobro se sakrio. Sačekao je da ona stigne pred poslednju sobu sa pritvorenim vratima, da
bi onda naglo iskrsao iza njenih leđa i udario je štapom kojim je gnječio kese sa otpadom u
sanduku kamioneta. Zvonjava ženinog mobilnog telefona poslužila je da joj odvuče pažnju.
Ali kada se spremao da joj da ono što je zaslužila, dok je već bila u nesvesti, širom su se
otvorila vrata sobe ispred njega. Tada je ugledao zgrušanu krv na dušeku. U tom trenutku je
odlučio da okrene nepoznatu i da je pogleda u lice.
Kada je shvatio ko je ta žena i gde se nalazi, zaustavio se. Nije mogao da je povredi još
jednom. Pobegao je, ostavljajući je onesvešćenu, ne znajući da li će preživeti.
I sada je opet bio kod svoje kuće. Najzad se odluči i poče da otključava brave. Uđe i
zahvati ga uobičajena tišina i mutna svetlost koja je curila kroz prozor zatamnjen
plastikom. Sačeka, nemajući hrabrosti da pogleda ka zelenim vratima.
„Gde si bio sve ovo vreme?“, upita Miki.
„Tu okolo“, šlaga, znajući da ovaj to neće progutati.
„Zviždao sam da te dozovem, ali nisi dolazio“, prekori ga, ali nije izgledalo da je ljut.
„Žao mi je.“
„Pa dobro, sada kada si već tu, imam nešto da ti kažem.“
Nije shvatao, nije znao ni da li treba da se plaši nečega, ali odluči da ga sasluša.
„Razmišljao sam mnogo o nama ovih dana. Odavno nismo ništa uradili zajedno.“
Najzad shvati: Miki je opet imao neki zadatak za njega. „Nismo spremni“, primeti, pošto je
to bilo tačno. „Nisam odabrao neku novu izabranicu, nisam obavio pretragu…“
 „Nema potrebe da uvek donosiš kući to usrano smeće“, prekide ga. „Ovaj put ćemo
uraditi kao što smo nekada radili, sećaš li se?“
Sećao se tog perioda. Miki se zadovoljavao ponekom prostitutkom pokupljenom na putu i
odvodio je na neko izdvojeno mesto. Onda je dolazio red na njega da počisti. „Opasno je“,
reče. „Mnogo puta smo rizikovali da nas neko primeti.“
„Kurva je predodređena za takvu sudbinu, to znaju i žace.“
Nije znao kako da ga ubedi. I da pronađe hiljadu razumnih razloga, ovaj drugi bi ipak
imao poslednju reč. Zato što, kada Miki uvrti u glavu neku ideju, ne postoji način da ga
natera da se predomisli.
„U redu“, reče na kraju. „Odmah počinjem sa pripremama.“
Miki poče da se zadovoljno smeje. „Bravo, ti si moj šampion.“
 37

Čovek koji čisti se godinama pitao zašto je došao na svet.

To ga je pitanje mučilo još od malih nogu. I pre nego što je njegova majka pokušala da ga
udavi u onom prljavom bazenu. Zašto sam ovde ako me niko ne želi?, pitao se. Šta ja to
radim? Dugo je ostao bez odgovora. Pitao se da li i druge osobe osećaju nešto tako. Ponekad
mu se činilo da je sam i u tome.
Rođen greškom i odbačen kao smeće.
Smeće je dokaz nesavršenosti sveta. I pošto ljudi ne vole da im se spominju njihove
greške, njegov zadatak kao odrasle osobe sastojao se u tome da ukloni svaki trag iz
njihovog vidokruga.
I zaista, niko nije želeo da zna gde završavaju njihovi odbačeni otpaci.
Ali je onda shvatio da svaka stvar na svetu ima svoj cilj. Čak i otpaci imaju neku vrednost.
Služe da neko kao on ima posao, ali isto tako mogu da budu reciklirani, da se od njih pravi
energija ili da ponovo budu iskorišćeni kao sirovine za proizvodnju drugih predmeta, koji
će opet biti ubačeni u životni ciklus stvari.
Čovek koji čisti utrošio je godine u traženju sopstvene vrednosti. Na kraju ju je pronašao
tamo gde niko nije imao hrabrosti da pogleda.
Na dnu ponora je otkrio da čak i neko kao on može da bude od koristi.
U početku je i njegova reakcija bila izazvana strahom. Bio je nespreman za istinu. Ali je
kasnije shvatio. I prihvatio je svoju ulogu. Ne može da postoji pravda bez nepravde, govorio
je sebi. Nema radosti bez bola. Bez smrti ne postoji život. A on više nije beskoristan, pošto
mu je Miki pribavio neki cilj.
Zato je, nakon što je otvorio zelena vrata, mogao da još jednom započne ritual pripreme.
Najpre je priuštio sebi jedno dugo kupanje. Zahvaljujući alopeciji, nije morao da se brije
ili da se depilira. Ipak, pošto se oprao, uklonio je mrtve ćelije površinskog tkiva rukavicom
od konjske dlake i kremom za piling. Pošto je u tim ostacima bio sakriven njegov pravi
identitet, bilo bi nezgodno da ih ostavlja okolo. Bilo je neophodno da ih se oslobodi, da bi
mogao da postane Miki. Sviđala mu se pomisao da je to u suštini jedna vrsta ekološke
aktivnosti. Kada je ta operacija završena, isekao je nokte na rukama i nogama i isturpijao ih
sve do živca. Zatim brižljivo pređe providnim lepkom preko glatke lobanje, preciznim i
mekanim potezima četkicom. Onda stavi pepeljastoplavu periku, vodeći računa da bude
dobro centrirana u odnosu na simetriju lica. Izuzetno laganim potezima namaza lice
kremom, da ukloni bledilo. Na kraju stavi svetloplava kontaktna sočiva i natakne naočare sa
mutnim staklima. Pošto je obukao kožni sako i stavio kravatu purpurne boje, dođe red na
dodatnu opremu. Pozlaćeni sat. Prsten sa tirkiznim kamenom. Upaljač zipo od čelika i paklo
mekog crvenog marlbora. Kožni novčanik braon boje.
Obuo je čizmice i ukopao se nasred sobe.
Ostade tako da stoji, nepomičan, sve dok se mrak nije prelio preko prozora i zahvatio
stan. Kada je osetio da je spreman, stavio je ruku u džep. Prepozna metalni tenkić, njegovu
amajliju pretvorenu u privezak za ključeve fjorina. U tom trenutku mu je preostalo da uradi
još jednu stvar.
Nakašlja se i izgovori, sričući:
„Mnogo mi je drago, Miki.“
Transformacija je uspešno obavljena.
 38

Nije sišla na večeru, ostala je u sobi u pidžami, izmislivši kao izgovor da mora da nauči
lekciju iz istorije, pa će pojesti nešto kasnije. Kroz manje od mesec dana, moraće da polaže
ispite iz trećeg srednje. Znala je da bi se svi uznemirili ako jednostavno kaže da nije gladna.
Poslednje nedelje bile su teške, ali je za poslednje dane devojčica sa ljubičastim
čuperkom mogla da kaže da joj se život okrenuo naglavačke.
Jednom je na internetu pročitala da se sve menja nabolje kada se dođe do tačke umiranja,
ali se ne umre, kao što se dogodilo njoj. Kao da životu ponekad treba neki veliki potres da bi
nastavio da teče, kao što sat mora da se navije da bi se pokrenuo. Jedno vreme je devojčica
sa ljubičastim čuperkom provodila sate na tim sajtovima. Bile su to devojčice boje kose kao
što je njena, koje su se konektovale sa najudaljenijih mesta na svetu. Volela je da makar
tako zamišlja te virtuelne prijateljice sa kojima je razmenjivala savete kako da sakrije hranu
ispod stolnjaka, a da niko za stolom to ne primeti. Ili kada mora da povrati, kako ne bi došla
u opasnost da svari masnoće i šećere iz upravo pojedenog obroka, ili kako da se poseče
žiletom na siguran način, birajući prava mesta na telu tako da se ne primete ožiljci.
Zbog toga je od tada njena majka strogo kontrolisala njenu ishranu, zahtevala da
prisustvuje dok se skida da se tušira i primoravala je da redovno meri težinu.
Pre jezera je devojčica je nesmetano savladala sve te kontrole, tako da su njeni mislili da
je najgore prošlo. I delimično jesu bili u pravu, zato što joj je Rafaele u početku pružio sreću
i razlog da ne mora da sebi nanese zlo. Međutim, kada je počela da naslućuje od čega je
zaista sazdana njegova ljubav, sve je počelo da se brzo ruši i doživelo kulminaciju tog jutra
kada se bacila sa mostića. Bilo je prirodno da se roditelji sada boje njenog ponovnog pada.
Izležavala se na krevetu, u mraku, gledajući u plafon i privijajući na grudi plišanog
medvedića, kome je neko tajanstveno stvorenje sazdano od senke povratilo život tako što
mu je prišilo glavu.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom je osećala krivicu.
Taj osećaj se odnosio na majku, na oca i na onog ko ju je spasao od davljenja. Prvo dvoje
zbog načina na koji traći njihovu naklonost, ovog poslednjeg zbog toga kako je profućkala
drugu priliku koju joj je pružio.
Zapita se kakvo lice ima njen anđeo i da li će ikada više imati priliku da ga sretne.
Zamišljala je da je smeđ, zelenih očiju, da ima lep osmeh. Ljubitelj prirode i životinja, pa i
onih lažnih. I odrastao je, ima mnogo više godina od nje i to ga sprečava da je voli kako bi
želeo. Zato se ne pojavljuje, govorila je sebi.
Iznenadni blesak prodre kroz prozor i za trenutak osvetli zid iza njenih leđa. Devojčica se
uspravi i sede, okrenuvši se ka velikom prozoru. Efekat se ponovi. Siđe sa kreveta i, krijući
se iza zavese, proviri napolje. U mraku noći nije se ništa primećivalo. Ali se onda snop
svetlosti odozdo ponovi i usmeri se ka balkonu. Neko je pokušavao da stupi u kontakt sa
njom i želeo je da ona siđe u vrt. Pomisli na šifru kojom se poslužila u kabini prodavnice:
moglo je da ima smisla, i srce poče da joj snažno lupa.
 Skakućući na zdravoj nozi, otišla je u kupatilo i umila se, zatim se brzo našminkala pred
ogledalom, da izgleda što pristojnije. Kada se vratila u sobu, otvorila je orman i odabrala
duksericu koju će obući.
Bila je spremna.
Uprkos tome što su joj štake ograničavale pokrete, uspela je da se odšunja napolje kroz
sporedni ulaz, a da je niko ne primeti. Nastavi preko pošljunčanog puta koji je vodio između
visoke žive ograde od kaline. Poče da se kreće po onom što je kao devojčica nazivala
lavirintom, kada je igrala žmurke sa svojim malim rođacima. Nije znala kako da stavi uljezu
do znanja da je tu. Onda začu korake iza leđa, okrenu se i u tom trenutku se upali lampa i
zaslepi je. Zakloni oči, pokušavajući da nazre izgled figure koja se kretala ka njoj.
„Zašto ne odgovaraš na onaj jebeni telefon?“
Prepozna Rafaeleov grubi glas. „Ja više nemam telefon“, odgovori razočarano. „Završio je
u jezeru kada sam pala“, šlaga.
Dečak je zgrabi za nadlakticu, poremeti joj ravnotežu i ona samo što nije pala. „Nemoj da
izvodiš ta sranja sa mnom“, zapreti joj. „Već danima primaš moje poruke i ne odgovaraš.“
U dubini njegovih očiju sevnu svirepi blesak. Devojčica je već iskusila njegovu okrutnost.
Nije odgovorila na optužbu, zato što je naslutila da nešto želi, čim je došao ovde. „Neću ništa
učiniti“, naglasi.
„Naprotiv, hoćeš“, odgovori on, siguran u sebe i u svoju moć. „Inače će neke fotografije
završiti u vašem porodičnom albumu.“
Devojčica sa ljubičastim čuperkom se pomoli da se u tom trenutku pojavi njen anđeo i da
je odnese. To se nije dogodilo. „Šta moram da uradim?“, upita i poče da plače.
„Otkrićeš u sredu uveče.“
„A šta da kažem mojima?“
„Baš me briga, snađi se.“ Zagleda se u nju, uhvati je za podbradak i poljubi je u usta. „I
gledaj da budeš lepa.“
 39

Probudi se u barici izbljuvka i krvi. Bilo joj je potrebno malo više vremena da se uspravi,
zbog vrtoglavice. Uhvati se za ragastov i pođe joj za rukom da ustane na nesigurne noge.
Udahnula je, izdahnula. Bilo joj je hladno, napolju je već pao mrak. Mobilni telefon u njenim
rukama bio je skoro ispražnjen, ali je na ekranu još uvek stajao trag poslednjeg primljenog
telefonskog poziva.
… Ako prihvatate poziv, ukucajte broj 9…
Snimljeni glas joj odjeknu u glavi. Godišnjica pada baš ovih dana, seti se. Oslanjajući se na
zid, Hvatačica muva krenu ka vratima koja vode u sobicu u suterenu. Onda siđe niz
stepenice, dok su joj kolena klecala.
Kada je najzad sišla, uputi se u kupatilo.
Žena koja se pojavila u odrazu ogledala kada je upalila svetlo nije bila ona. Preko levog
obraza pružala se linija od zgrušane krvi, išla je od nosa i usta do uva. I beonjače oko ženica
bile su natopljene krvlju, a modri podočnjaci isticali se na licu. Sigurno kao posledica
povrede glave, čiju će ozbiljnost otkriti tek kroz nekoliko sati.
Otvori slavinu i pusti hladnu vodu da teče.
Za trenutak je nije interesovalo zbog čega ju je napadač ostavio u životu umesto da je
dokrajči, što bi bilo logičnije. Verovatno je mislio da ću ionako umreti, pomisli.
Pljunula je u lavabo, zatim zahvatila vodu rukama i energično umila lice. Još uvek
ošamućena, širom otvori ormarić sa lekovima i poče da pretura po kutijama i bočicama, u
potrazi za nečim što će joj ublažiti migrenu. Pronađe ergotamin. Ne proveravajući rok
trajanja, proguta par pilula. U tom stanju morala je da se odmah uputi u bolnicu, ali nije joj
se išlo tamo. Mislila je da je dovoljno da uzme led iz zamrzivača, umota ga u krpu i ispruži
se na kauču, da ga čvrsto pritisne kao oblog na čelu i da čeka da univerzum završi da se
inati sa njom. Ali baš dok se spremala da zatvori vrata na ormariću, pogled joj pade na stari
karmin koji je tu ležao ko zna koliko vremena.
Poče da ga detaljno razgleda.
Iako se bavila ženama koje trpe nasilje, nikada nije i sama dobila batine od muškarca.
Sada je znala da je to hiljadu puta gore nego što je ikada mogla da zamisli. Pored fizičkog
bola, postojalo je nešto mnogo dublje, nešto što više razdire.
Poniženje.
Odjednom shvati da nijedan muškarac nikada ne bi mogao da oseti tu vrstu patnje koja
čini osobu tako ranjivom i inferiornom. Nije to bio samo plod neravnopravnog sukoba. Bilo
je to iznenadno saznanje, skoro prosvetljenje da se iza te brutalnosti krije nepodnošljiv
osećaj superiornosti. Nije me udario zato što je jači, već me je udario zato što misli da ima
pravo na to.
… Telefonski poziv na teret primaoca. Ovlašćenje broj 200607…
Svake godine u ovo vreme, Dijego je očajnički pokušavao da iz zatvora stupi u kontakt sa
njom. Hvatačica je znala šta on želi: da je još jednom zamoli za oproštaj zbog Valentinine
smrti. Ali mu ona nije verovala. Činio je to samo zato što je tako mogao da se nada
ublažavanju kazne. Ona i profesor Rinaldi imali su moć da se ne slože sa tim i da ga zadrže u
zatvoru. Ali, kako se činilo, njen bivši muž više nije bio ubeđen da je to što čini ispravno.
Prošlo je pet godina, ima pravo na drugu šansu.
Mučninu je razbio potmuli bes. Hvatačica muva nije mogla da prihvati da se to ponovi.
Nije mogla da dozvoli da se to dogodi nekoj drugoj ženi. Zato uze karmin, otvori ga i poče da
prelazi njim po usnama beskrajno nežno, pokušavajući da kontroliše prste koji su drhtali.
Uspela je da pronađe i korektor da pokrije kese ispod očiju, senku, olovku, čak i maskaru.
Nakon što je sredila kosu, izađe iz kupatila i ode do ormana, pa poče da bira odeću,
automatski eliminišući komotnije haljine u korist onih koje ističu ženstvenost. Kada je već
počela da gubi nadu, kao nekim čudom iskrsne crna suknja koja joj je dopirala do kolena.
Setila se kada ju je obukla poslednji put, na Valentininoj sahrani. Doživela je to kao neki
znak. Ali najteže je tek dolazilo. Kada je pokušala da navuče suknju preko glave, otkrila je
koliko se ugojila u poslednjih pet godina. Osim stomaka, zbog kojeg je ličila na jednu od
onih preistorijskih statuica plodnosti, problem su bili bokovi, zato što je imala utisak da je
zadnjica vuče udesno. Obula je cipele sa štiklama i otkrila da je još nestabilna na nogama,
uprkos ergotaminu koji je popila. I bolele su je cevanice, zato što nije navikla da hoda na pet
centimetara od zemlje. Nesigurno se krećući, uze smartfon čija je baterija bila na izdisaju i
poče da na internetu traži lokale u tom kraju namenjene klijenteli od šezdeset godina
naviše.
Bila je predviđena jedna večernja zabava u noćnom klubu Glorija.
Nije uopšte bila sigurna da će se čovek kojeg je progonila baciti na posao baš te noći, niti
da je izabrao to mesto da pribavi sebi žrtvu. I možda bi za nju bilo bolje da ostane kod kuće
i sačeka da joj prođu posledice udarca u glavu.
Ljut je, pomisli. Zbog toga je došao da me potraži. Ali iz nekog razloga ona nije završila na
dnu jezera. Nisam njegov tip. Nisam dovoljno stara i nisam plavuša. Zbog toga je bila
sigurna da će to ponoviti sa nekom drugom.
Da, biće to večeras.
Izađe iz kuće i uđe u klio. Bila je ubeđena da se napadač tog popodneva potrudio da
onesposobi njen automobil, kako bi je sprečio da pobegne. U tom slučaju će pozvati taksi.
Međutim, motor upali pri prvom pokušaju.
Još bolje, reče u sebi.
Opet se pogleda u retrovizoru. Pošto šminka nije bila dovoljna da nestanu tragovi sa lica,
uze tamne naočare iz pregrade.
Raspoložena, sigurna i zagonetna. Savršena zamka za muve.
 40

Tokom godina, Glorija je imala razne živote. Bila je noćni klub, diskoteka, striptiz bar,
svingerski klub. Zavese od crvenog somota, debeli itison, lusteri od kristala, fotelje i taburei.
Sve to je bilo prožeto sladunjavim mirisom dim mašine.
Miki širom otvori vrata sa okruglim prozorčićima, a ona se potom zatvoriše iza njegovih
leđa. Prvo što je zapazio dok je ulazio bio je pevač na sredini podijuma, ispred sintisajzera
koji je krio elektronsku tastaturu. Oko njega četiri para koji plešu.
Kao uvek, koračao je gledajući okolo, da oceni šta nudi večernja zabava. Poneko
društvance i uobičajena mešavina singl ljudi, muškaraca i žena. Ove druge su začudo bile u
većini, što je bio znak da su se među njima krile i prostitutke.
Stade uz dugačak šank oivičen mesinganim naslonom za ruke, ispred koga je bilo
postavljeno dvanaest tapaciranih barskih stolica. Izabrao je mesto u uglu, da bolje osmotri
salu. Naručio je sprajt, koji je po potrebi zamenjivao džin-tonik. Zatim poče da procenjuje
prisutne žene, pitajući se koja od njih bi mogla da bude njegova novoizabrana.
Kao obično, neće on izabrati. Već ona.
S obzirom na to da je odlučio da se pouzda u sudbinu, morao je da bude vrlo pažljiv da ne
napravi grešku.
Čovek koji čisti bio je u pravu što se bunio protiv izlaska bez adekvatne pripreme. Miki je
obično voleo da sazna sve o odabranoj i tako drži stvari pod kontrolom. Ali nije želeo da
popusti tom nezahvalniku kog danima nije bilo bez ikakvog objašnjenja. Želeo je da ga
kazni, i možda će to i učiniti. Ali je za sada mislio samo na to kako da se zabavi.
Zapazi dva oka uprta u njega iz drugog dela sale. Ta žena ga je mamila pogledom i sada je
prilazila laganim i senzualnim korakom, stežući svoj koktel u ruci. Nije bila plavuša i imala
je kratku kosu, ali ju je odmah prepoznao, uprkos tamnim naočarima. Preseče mu se dah.
„Zdravo“, reče dok je sedala na stolicu pored njegove, stavivši čašu na šank. „Tražiš li
društvo?“
Zagleda se u nju, ne shvatajući na šta cilja.
Ženi se otrže promukli smeh. „Šta je, ne govoriš moj jezik?“
„Naravno da govorim“, odgovori najzad, plašeći se da će se odati.
„Čekaš nekog?“
Zamisli se za trenutak. „Čekao sam tebe.“
Ona se opet nasmeja, zatim mu pruži ruku da se predstavi. „Vera.“
On joj uzvrati stegnuvši joj ruku. „Miki.“
Nikakve reakcije. Bila je to sasvim druga osoba, potpuno drugačija u odnosu na onu kada
ju je video poslednji put, pre toliko vremena. Gde se denula njena plava kosa, kao u filmske
dive? Lepota koja ga je očarala sada je uvenula. Na mestu lica imala je masku od bora, na
prevojima oko očiju nalazile su se gomile šminke. Koža joj je bila žućkasta. I sećao se da je
bila viša.
„Onda, ko si ti u stvari… Miki?“
 Nije me prepoznala, reče on u sebi. Ni izdaleka ne sumnja ko sam. Dokaz za to je što
flertuje sa njim bez razmišljanja. Odluči da nabaci onaj svoj legendarni osmeh. „Ja sam sve
ono što ti želiš.“
„Pretpostavljam da nisi oženjen, pošto mi se bestidno udvaraš.“
„Tačno“, potvrdi on. „Nemam ženu, nemam klince.“
„Ko zna zašto ti ne verujem“, reče žena, ispivši gutljaj iz čaše.
„A ti?“, upita on. „Nemaš porodicu?“
Ovaj put se ona prostački nasmeja: „Pobogu, ne.“ Onda mu se prisloni na uvo. „Je li ono
tvoj auto napolju?“
„Jeste.“
Uze mu ruku i stavi je na svoje grudi. „Zašto onda ne potražimo neko mirno mestašce?“
On poče da okleva.
„Ako odmah odemo, mogla bih da ti dam popust… A ti možeš da mi radiš sve što želiš.“
Namignu i ugrize se za usnu.
 41

Videla je kako se kreću na desetak metara od nje. Zbog podbulih očiju i tamnih naočara, nije
uspela da dobro razazna lica para. Ali se ipak napregla da upamti njihov izgled.
Hvatačica muva još uvek nije mogla da veruje da je pogodila iz prvog pokušaja.
Videla je tog čoveka kako ulazi pre dvadeset minuta. Visok, snažan kao poslužitelj na
snimcima iz Svete Ane. Odeven u tamnu odeću, sa naočarima sa mutnim staklima, kako ga je
opisao barmen iz Blua, koji je takođe govorio o „neobičnoj plavoj kosi koja je delovala kao
da mu je zalepljena za glavu“. Kada ju je ugledala, Hvatačica muva odmah pomisli na periku.
Ali je pre svega nepoznati bio previše mlad za lokal poput ovog.
Pratila ga je pogledom dok je odlazio da sedne u najudaljenijem uglu od šanka, ali odakle
je mogao da lako kontroliše salu. Videla je kako naručuje samo sprajt i taj izbor ga je
delimično odao, teško da neki antialkoholičar posećuje mesta kao što je Glorija, pomislila je.
Taj čovek je želeo da ostane trezan.
Nije prošlo mnogo vremena kada je neka žena od šezdesetak godina otišla da sedne na
stolicu pored njega. Sada će je se rešiti, pomislila je. Zato što uopšte nije odgovarala
omiljenom modelu žrtve subjekta kog je lovila.
Nije bila plavuša.
Međutim, na njeno veliko iznenađenje, nepoznati je prihvatio njeno navaljivanje i malo
kasnije su se zajedno uputili ka izlazu.
Hvatačica je ustala sa izdvojene fotelje odakle je prisustvovala sceni i krenula za njima,
pre nego što iščeznu, ali puštajući im prednost od nekoliko metara. Kada su prešli preko
praga lokala, videla je da su se uputili niz pustu ulicu. Pošto su visoke štikle mogle da
otkriju njeno prisustvo, izula je cipele i nastavila dalje bosa.
Žena je držala muškarca ispod ruke i hodali su stisnuti jedno uz drugo kao momak i
devojka. Dođoše do automobila, starog fjorina. Nepoznati smesti prijateljicu, pa onda
zaobiđe vozilo i sede za volan. Hvatačica iskoristi taj vremenski razmak da potrči ka svom
kliju i uđe u njega, sa namerom da ih sledi.
Napustili su naselje i odmah krenuli mračnom i krivudavom ulicom koja se prostirala duž
jezera.
Hvatačica je vozila držeći se na odstojanju od stotinak metara, dovoljno da je ne primete,
ali nedovoljno da može da pročita broj tablice. Nije imala nikakvo oružje kod sebe, čak ni
nož skakavac. A uz sve to, smartfon joj je bio skoro prazan. Uze ga sa sedišta pored sebe i
proceni da će možda moći da obavi jedan jedini razgovor. Bez previše razmišljanja odabra
Pamelin broj.
„Šta se događa, dođavola?“, javi se njena prijateljica iznervirano.
„Slušaj, nemam mnogo vremena i uskoro će pući veza.“ Pored toga, signal je bio loš.
„Možda sam pronašla muškarca koji je ubio ženu kojoj pripada ruka iz Nesa.“
„Šta?“ Pamela je mucala. „Šta si rekla?“
„Bio je večeras u Gloriji, ali ga sada pratim kolima, zato što je namamio još jednu.“
„Šta kažeš? Ne razumem, kako možeš da znaš da je on ubica?“
 „On je, veruj mi.“
„Skroz si poludela.“
„Nisam luda, imam dovoljno tragova da ti dokažem da se ne varam.“
Pamela joj nije verovala, trebalo je to da predvidi. Ipak, bila je zabrinuta za nju. „Gde se
sada nalaziš?“
„Na panoramskom putu, kopile ide ka Nesu.“
„Stvarno ga pratiš?“ Uznemirenost u pitanju nije zahtevala odgovor. „U redu, stižem, a ti
nemoj da izvodiš gluposti.“
„Zar nećeš da pozoveš pojačanje?“ Bila je iznenađena što će joj se pridružiti sama. „Ovo
kopile je opasno.“
„Ne znam šta mutiš, ali mi se čini da si ti opasna.“
Veza se prekinula i mobilni telefon se ugasio, samo koji sekund pošto je ispustio
produženi zvuk. Hvatačica ga opet baci na sedište, pa dohvati volan i nalete na oštru
krivinu. Zadnji deo klija se blago zanese, ali je ona srećom uspela da zadrži putanju. Ipak se
tim manevrom previše približila jjorinu. Čovek u njemu sada je mogao komotno da je vidi u
retrovizoru. Zbog toga Hvatačica smanji brzinu. Ali čim je nagazila kočnicu, njen mozak je
registrovao anomaliju.
Učini joj se da usporavanje automobila nije adekvatno snazi kojom je pritisnula pedalu.
Ponovo pokuša i primeti da zaista nešto nije u redu. Skide nogu sa gasa pre nego što je
naišla na blagu nizbrdicu. Uprkos tome, automobil nastavi da nemilosrdno poskakuje.
Obuzeta panikom, zgrabi ručnu kočnicu i povuče ručku svom snagom. Ništa.
Htela je da opsuje sebe, ali nije imala vremena. Automobil je bio van kontrole. Naišla je na
još jednu krivinu, a onda se prednji deo podivljalog vozila podigao i više nije dodirivao
zemlju.
 42

„Možeš li da zaustaviš za trenutak, molim te?“

Miki uradi kako je traženo od njega i zaustavi na stazi pored puta. Vera izađe iz fjorina,
noseći sa sobom tašnicu i teturajući se. Ostade na nogama da uzme vazduh na nekoliko
metara od auta. On ju je fiksirao pogledom kroz otvoreni prozor, pretpostavljajući da joj
nije dobro.
„Sve ove krivine, a možda sam previše popila“, potvrdi žena.
Nekada te je alkohol činio zlom i pretvarao te u svirepu zver, pomisli Miki. Ali sada je
smekšala. Za trenutak oseti gađenje prema njoj, ali ovo više nije bila njegova Vera.
Žena skide tamne naočare i pusti ih da padnu na zemlju, pa se nesigurnim korakom uputi
ka stazi koja je vodila u rastinje.
Odluči da je prati.
Vera se teturala, kao onog dana kada se udaljavala okrećući leđa bazenu i svom sinu koji
se davio. Miki se držao na odstojanju. Farovi automobila bili su još uvek upaljeni iza njih.
Što su se više udaljavali, svetlo je postajalo sve slabije. Uskoro je mrak šume postao toliko
gust da ju je izgubio iz vida, nije čak čuo ni njene korake.
Ali se onda barijera od drveća širom otvori tik uz vidikovac osvetljen mesečinom.
Pronađe je pored zidića, sa kojeg je moglo da se uživa u izuzetnom pogledu na jezero.
Veliku crnu uljanu mrlju, blistavu i nepomičnu. Oko njih lišće protreseno vetrom, kao da ih
je pozdravljalo bučnim aplauzom. Videvši je tako, pomisli da se život žestoko poigrao sa
njom. Već je zapazio njena trenutna pomućenja svesti. Te rupe u svesti sigurno su nastale
zbog nečega, možda se radilo o ranom obliku demencije. Čovek koji čisti bi sigurno
iskoristio ovaj slučajni susret i njeno stanje da je upita koja je „njegova priča“. Šteta što nije
bio tu.
Miki poče da se kreće ka njoj. „Sećaš li se kada sam u suterenu zavukao glavu tvog sina od
šest godina u čelične mengele i napravio mu dve lepe povrede na lobanji? Ili kada sam mu
kleštima čupao po jedan zub svaki put kada me nešto nije poslušao? Sećaš li se toga, Vera?“
Uspori, uzimajući sve vreme ovog sveta. „Ti si bila tu i nisi ništa učinila da me zaustaviš.“
Sada se nalazila na nekoliko metara od ograde. „Tvog sina su odveli, ali se kasnije vratio da
te potraži, znaš li to? Ja sam ostao pored njega, nisam mogao da ga ostavim samog… Ja sam
jedina porodica koju ima.“
Primeti da je Vera zatvorila oči. Žena je duboko udahnula i onda ih otvorila. Još jednom
nije pokazala nikakvu reakciju. U tom trenutku nije ni bio siguran da je čula ono što joj je
upravo rekao.
„Znaš… Ne znam zašto, ali ovo je čudno veče“, reče mirno. „Razmišljala sam o svom
rođendanu… Da li ikada pomisliš na tvoj rođendan?“
Nije shvatao na šta cilja, zato nije odgovorio.
Ali ona je ipak nastavila. „Kažu da je dan kada si rođen najdragoceniji dan u tvom životu,
upravo zbog činjenice da dolaziš na svet, zar ne? I onda ga proslavljaš svake godine i svi su
fini prema tebi i možda dobiješ i neki poklon. Ali to nije nešto što znaš odmah – kako
odrastaš, objašnjavaju ti da je to poseban i značajan dan za tebe.“ Smrači se. „Ja ne znam
koji je datum mog rođendana, nikada to nisam znala. Kao dan mog rođenja označili su neki
nasumice. A znaš li zašto ne znam? Zato što moja majka nikada nije htela da mi kaže. Kao
mala sam je molila: molim te, mama, reci mi kada sam rođena, sva deca imaju rođendan, i ja
ga želim. Ali ona ništa. Vera izvuče iz torbice paklicu cigareta i upaljač. Pokuša da zapali
jednu, ali je nevidljivi povetarac neprekidno gasio plamen. Nakon nekoliko pokušaja
odustade. „Zašto ti ovo pričam? Poznajem te tek pet minuta.“ Nasmeja se veselo, ali je njen
promukli glas govorio nešto sasvim drugo.
Miki je bio na korak od nje. Pri svetlosti meseca, Verin vrat je delovao kao da je od
slonove kosti. Bilo mu je dovoljno da ispruži ruku da ga dodirne.
Žena se okrenu i iznenada ga pomilova. „Nekada sam poznavala nekog ko se zvao Miki“,
priseti se uz beskrajnu mešavinu nostalgije i tuge. Onda poče da ispituje njegov izgled, kao
da je zapazila nešto poznato.
Da, reče joj on mislima. Porodio me je neki smrdljivi bazen, naučio sam da dišem u toj
prljavoj vodi. Ta rupa u zemlji bila je moja posteljica. Mulj, moj vodenjak. Priđe joj još bliže,
obuhvati je oko bedara.
Vera podiže obe ruke da mu skine tamne naočare, pa se zagleda u njega, sva nesigurna.
Prepusti joj se.
Potrese je ono što ugleda iza svetloplavih kontaktnih sočiva. Izraz njenog lica se
promenio, kao da je pogledala tamo gde nije smela. U bunar bez dna, kao nečisti telesni
otvor tajnih instinkata. A sada više nije mogla da se vrati nazad, znala je to. „Ko si ti?“, upita
ga, oklevajući.
On joj se osmehnu. „Ja sam ponor.“
18. februar
Danas je njegov četrnaesti rođendan.
Nova majka je pripremila tortu sa kremom od banane i zatražila od novog oca da napravi
nešto posebno u svojoj radionici za obradu drveta da proslave taj događaj. Napraviće malu
svečanost. I nova majka mu je pričala o nekom iznenađenju, ali bez daljnjih objašnjenja.
Otkako se probudio samo misli na to, pokušavajući da pretpostavi o čemu se radi.
Ovo je poseban rođendan, zato što se pre nedelju dana probudio sa mokrom pidžamom.
Upitao se šta je to, uplašio se. Pomislio je da se upiškio, kao kada je bio sa Verom ili u
ustanovi. Ali je onda shvatio da se dogodilo nešto drugo. Pokušao je da o tome razgovara sa
novim ocem, ali ga je njegov odgovor dezorijentisao.
„To je muška stvar.“
Samo to, ništa drugo. Zatim se zatvorio u radionicu i nije više nastavljao tu temu. Ali se on
zamislio i pošto je njegov novi otac upotrebio reč muškarci, shvatio je da sada više nije dete
i bio je srećan zbog toga.
Sto je bio postavljen u dnevnoj sobi, torta sa kremom od banane stavljena na sredini. Tu
su tacne i escajg iz dobrog servisa. Boca oranžade i flaša gaziranog napitka sa mentom.
Novi otac je kao obično sedeo ispred televizora. Nije delovao zainteresovano. Nova majka
je na stolici za ljuljanje pored peći, spremna da odmota klupčad vune i isplete mu džemper.
Čekaju nekoga, ali on ne zna o kome je reč.
Neko zvoni na vratima.
Nova majka prekida rad na džemperu i odlazi da otvori. Malo zatim Martina prelazi
preko praga sobe sa poklonom u rukama. Ona je to iznenađenje. Već godinama se nisu
videli, srećan je što je vidi.
„Kako je moj omiljeni dečak?“, pita socijalna radnica.
„Dobro sam“, kaže on. „Ja sam muškarac“, saopštava joj.
Martina mu se osmehuje i miluje ga. „Naravno, dušo. Sada si to.“
Onda joj nova majka pomaže da skine kaput i on tada ugleda nešto što nije očekivao.
Njegova prijateljica ima ogroman stomak.
„Koji mesec?“, pita nova majka.
„Eh, samo što nije“, saopštava ona.
„Znaš li pol?“
„Nismo hteli da saznamo, biće iznenađenje.“
Dok to govori, miluje se po stomaku, a on shvata da se unutra nalazi dete koje samo što
se nije rodilo. I odjednom se rastuži. Ne zna zašto, događa se i to je to.
Pale svećice na torti. Duva iznad njih i gasi ih. Nova majka aplaudira zajedno sa
Martinom, novi otac posmatra scenu izdaleka. On se napreže da se osmehne, ali nije srećan.
Zatim dolazi trenutak za poklone. Novi otac je napravio drvenu kutiju. „To je kovčežić za
dragocenosti“, objašnjava mu nova majka. „Moći ćeš da u njega staviš svoje najdragocenije
uspomene.“ Na poklopcu je urezana rečenica: SREĆAN 14. ROĐENDAN, MAMA I TATA.
Kada dođe red na Martinin poklon, on ga odvije, ali ga u stvari ne interesuje.
„To je vokmen“, saopštava njegova prijateljica. „Sa njim možeš da slušaš muziku.“
„Hvala“, kaže on, ali onda uzima oba poklona, istrčava iz dnevnog boravka i penje se gore.
Sprema se da uđe u sobicu, ali se predomisli.
Upućuje se prema sobi mrtvog sina. Otvara zelena vrata.
 „Ona te je već zaboravila, dečko“, tvrdi Miki, gledajući ga u lice. „Štaviše, već ti je našla
zamenu.“
„Nije tačno“, uzvraća on. „Pored toga, ja nisam dečko, ja sam muškarac.“
Miki počinje da se smeje.
„Šta je?“, pita ljutite.
Ovaj drugi nastavlja da se valja od smeha. To je iritantno. Da bi ga naveo da prestane,
uzima poklone koje je dobio i baca ih na zemlju, gde se razbijaju u komade. Ali se Mikijev
grohotan smeh pojačava.
„Ja ću se oženiti Martinom“, tvrdi on odlučno.
„Da bi se oženio njom, morao bi da zavučeš u nju onu tvoju stvar. Ali to je uradio neko
drugi.“
Više ne može da ga podnese, okreće se i vraća se dole. Čeka, sakriven pored praga
dnevnog boravka. Za to vreme čuje razgovor između Martine i nove majke. One nisu
primetile da je mnogo uznemiren, bolje što je tako. Kada shvati da se smirio, ulazi u sobu.
„Gde si nestao?“, pita ga Martina, uz uobičajeni ljubazni osmeh. Sela je na mesto nove
majke, igra se klupkom crvene vune i ljuljuška se pored peći.
On joj prilazi bez reči.
„Da li si raspoložen da malo slušamo muziku zajedno? U kolima ima mnogo CD-ova i
mogla bih da te podučim kako funkcioniše tvoj novi aparat za slušanje muzike.“
„Posle“, kaže on, dok dolazi ispred nje. Želi da je pita da li želi da postane njegova
supruga i da budu zauvek zajedno. Ali ne uspeva da pronađe prave reči.
Morao bi da zavučeš u nju onu tvoju stvar.
„Šta se događa, zlato?“, pita ga Martina.
Onda se on naginje iznad nje.
„Shvatila sam, hoćeš zagrljaj, je li tako?“
Njegova prijateljica širi ruke i on se prepušta zagrljaju. Kako lepo miriše, pomisli. Onda se
odvaja od nje i uspravlja leđa, pravi korak unazad. Ugleda kako se lagano gasi osmeh na
Martininim usnama. U njenim očima tužna neverica. Zatim žena spušta glavu i zagleda se u
iglu za pletenje koja štrči iz njenog velikog stomaka. Nova majka ispušta krik. Sada i novi
otac najzad skreće pogled sa televizora, da proveri šta se događa. Svi su šokirani i
nepomični.
On shvata da više ne sme da bude tu. Okreće se ka vratima i beži.
 43

Gvido Rotinger nije želeo decu. Devojčica sa ljubičastim čuperkom je to otkrila slučajno:
jednog dana, preturajući po majčinim stvarima, pronašla je nekoliko pisama koja su ona i
otac razmenili pre nego što se ona rodila. Mislila je da će naleteti na sladunjave reči i
kitnjaste izraze koji će sigurno dovesti u nepriliku roditelje ako samo saznaju da ih je ona
pročitala. Međutim, stalno su se vrteli oko iste teme.
Njena majka je preklinjala njenog oca da promeni mišljenje i da joj podari barem jedno
dete.
Izgleda da je uspela da se izbori, pomislila je devojčica sa ljubičastim čuperkom uz kiseli
sarkazam. Ali zabolelo je kada se uverila da je njen dolazak na svet nešto čemu se inženjer
Rotinger samo prilagodio.
Pitala sam se kako bi reagovao da sam pre dve nedelje umrla.
To bi me uništilo.
Mnogo je želela da mu veruje, ali nije uspevala u tome. U famoznim pismima otac
objašnjava svojoj nevesti razloge i naravno kaže da bi mrzeo to dete. Na kraju je popustio
pod jednim nezaobilaznim uslovom: da ima poslednju reč oko pola još nerođenog deteta.
Zbog toga je njena majka tri puta tajno abortirala pre nego što je dobila nju. I u sva tri
slučaja je to bio svestan izbor diktiran pregledom DNK. Zato je verovatno na kraju jedini
razlog zbog kojeg poznati inženjer nije mrzeo svoje jedino potomstvo bio taj što je
devojčica sa ljubičastim čuperkom žensko.
Gvido Rotinger je bio predodređen da postane to što jeste.
Kao najstariji od trojice braće, jednog dana je preuzeo dizgine industrijske imperije koju
je stvorio njegov sposobni deda i nasledio je od čuvenog oca. Njegova sudbina bila je
zapisana još u samom trenutku kada je prvi put zaplakao. I nije postojala nikakva
mogućnost da je menja ili da joj se prilagođava. Drugi su određivali tok njegovog života, to
je tačno. Zauzvrat, nikada nije osetio glad ili nesigurnost, uživao je pogodnosti koje je
većina ljudskih bića mogla samo da želi, i zauvek će biti privilegovan, a da ne mora ni
prstom da mrdne.
Ali se glavni aspekt čitave priče sastojao u tome da je sve moralo da se prenosi s kolena
na koleno.
Gvido Rotinger nije imao moć da se suprotstavi sopstvenoj sudbini, ali je mogao da spreči
da se isto to dogodi njegovom sinu. Žensko dete značilo je prekidanje muškog prokletstva
koje je zarobilo njegov život, gušilo svaki njegov san, svaku drugu ambiciju ili talenat. Ipak,
devojčica sa ljubičastim čuperkom nije smela da se zanosi: nije se radilo o činu krajnje
očinske velikodušnosti. Inženjer je to još jednom uradio samo zbog sebe. Zato ga krv
njegove krvi nije prezirala kao što je on prezirao sebe, a da ne može to da prizna zbog svog
statusa.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom je mislila da je možda činjenica da je njegova kćerka
jedinica postala kurva bila kazna koju je njen otac zaslužio, zato što je hteo da se upliće u
planove Boga. Nije trebalo da postojim, ponavljala je u sebi. Dugovala je svoj život trima
sirotim nevinim fetusima koji su joj prethodili. Gde bi sada bila ta tri dečaka? Kakvo zlo su
učinili da zasluže to što im se dogodilo? I zašto se ona nalazi tu na njihovom mestu?
Otkrićeš to u sredu uveče.
Dok je sedela za pisaćim stolom u svojoj sobi, misli su joj lutale oko sopstvenih dela,
vraćajući se stalno na poslednji susret sa Rafaelom, ali i na sve one odvratne stvari koje je
bila prinuđena da čini za njega. Nije znala šta je još čeka. Ni šta će morati da uradi ovaj put. I
pogotovo sa kim. Pokušavala je da skrene misli na knjige, s obzirom na predstojeće ispite,
ali nije uspevala. Jedini put spasa bio je uvek isti.
Da završi sa tim. Da se vrati u ništavilo odakle je silom otrgnuta da preotme mesto trojici
sirotih dečaka kojih nema.
Ali za razliku od drugih stvari u životu koje postaju lakše ako se ponavljaju, kada tražiš
hrabrost da se ubiješ po drugi put, suočavaš se sa neizbežnom stvarnošću da je umiranje
prokleto bolno. A i gladovanje ne bi ničemu poslužio, pošto je sreda bila već sutradan.
Možda bih mogla da o tome porazgovaram sa Majom, pomisli. Ali bi joj prijateljica ionako
savetovala ono što već zna. A radije bi pobegla od kuće nego da se poveri roditeljima.
Međutim, sa štakama i polomljenim nožnim člankom ne bi prešla veliki put. Bila je
blokirana tu.
Okrenula se prema krevetu i zagledala se u plišanog medvedića sa prišivenom glavom.
Posle onog što se dogodilo u vrtu pre neko veće, kada ju je Rafaele primorao da se opet
ponizi, više nije verovala ni u to da stvarno postoji taj anđeo koji izdaleka bdi nad njom. A
bez njega je bilo teško i pomisliti da može da se spase.
Kada bolje pogleda, postojalo je samo jedno jedino rešenje.
Ustade od stola i othrama do vrata. Odvuče se nekako do stepenica i poče da silazi niz
njih. Kada stiže do poslednjeg stepenika, proveri da li ima koga, pa onda nastavi ka radnoj
sobi.
Inženjer Rotinger je otišao na službeni put. Njena majka je bila napolju zbog nekih svojih
obaveza. Patrola posluge zadužena da je drži na oku proći će pored njene sobe kroz
petnaest minuta.
Imala je sve vreme na raspolaganju.
Zatvori vrata za sobom, vodeći računa da ne pravi buku. Ambijent je bio utonuo u prijatni
polumrak. U vazduhu se osećao miris njenog oca: sandalovina, duvan i muskatni orah.
Ekskluzivna mešavina esencija, pripremljena u jednom malom butiku u Kraljevskoj palati u
Parizu.
Devojčica se uputi ka biblioteci u čijem je središtu bilo izloženo mnoštvo Burijevih 1 slika,
koje su njeni kupili od nekog galeriste u Milanu. Opipa donji deo okvira, sve dok ne pronađe
dugme. Pritisnu ga. Slika iskoči napred i odvoji se od tog komada nameštaja. Pomeri je i
otkri mali elektronski sef. Devojčica sa ljubičastim čuperkom je znala kombinaciju. Bila je to
najčuvanija tajna u njenoj porodici. Pošto je ukucala osam brojeva datuma rođenja njene
majke, vratašca se otvoriše automatski.
Zavuče ruku u sef i izvuče vrećicu od crnog somota.
Odnese je do pisaćeg stola i sede na fotelju sa točkićima. Okrenu leđa stolu i ulaznim
vratima. Jutarnja svetlost curila je kroz roletne i spuštala se na omot koji je držala u krilu.

1 Alberto Buri, italijanski vizuelni umetnik, slikar i vajar. (Prim. prev.)

Devojčica ga otvori i zavuče ruku da uzme revolver. Bio je ispražnjen. Ali su se meci nalazili
u vrećici. Otvori burence i ubaci ih jedan po jedan, dok su joj ruke drhtale.
Ovo je samo proba, reče u sebi, da se smiri. Samo proba.
Ali nije bila tako sigurna. Zato što ne bi oklevala da pritisne okidač ako bi slučajno otkrila
da ima snage za to. Kao onog jutra na jezeru, kada je na kraju pristanišnog mostića osetila
neodoljivi zov ledene vode.
Kada je završila sa punjenjem pištolja, duboko je udahnula i širom otvorila usta. Skide
osigurač i zavuče cev među zube, sve dok ne oseti da joj čelični vrh dodiruje nepce. Ako
bude imala sreće, sve će trajati jedva delić sekunde.
Srce joj je izuzetno snažno kucalo, a ruke su joj se znojile. Pomisli šta bi mogla da bude
njena poslednja misao pre nego što umre. Bilo je smešno misliti da mora da na nešto
pomisli, ali nije želela da se oprosti sa životom sa pogrešnom pomisli ili pretpostavkom.
Zašto ne odgovaraš na taj jebeni telefon?
U njoj odjeknu Rafaeleov grubi glas kada su se poslednji put videli pored ograde u vrtu.
Oseti bes i srdžbu. Sada me sigurno nećeš pronaći, odgovori mu u sebi, uvređeno. Tako ćeš
sutra morati da se jebeš sam!
Zatim ponovo začu i svoj glas koji odgovara dečaku.
Ja više nemam telefon. Završio je u jezeru kada sam upala u njega.
Rafaele je na njenu laž reagovao tako što ju je zgrabio za nadlakticu i zapretio:
Nemoj da se zajebavaš sa mnom, već danima primaš moje poruke i ne odgovaraš.
U tom trenutku se seti da je pre nego što je stavila ajfon u plastičnu kesicu zajedno sa
bocom viskija odstranila sva ograničenja pristupa aparatu, tako da onaj ko ga pronađe
može da ga lako vrati njenoj porodici. Tako da njeni mogu da otkriju razlog njenog
postupka na osnovu fotografija sačuvanih u memoriji mobilnog telefona. Ali pošto je
smislila sve to, isključila je telefon. Jasno se prisećala:
… već danima primaš moje poruke i ne odgovaraš…
Oružje u njenoj ruci postade teže. Lagano ga izvuče iz usta. Neko je uzeo njen mobilni
telefon sa mola. Neko ga je uključio.
 44

Čovek koji čisti je plakao čitav dan nakon što mu je Miki ispričao za Veru. „Sada je dobro“,
rekao je. „Nikada više neće patiti.“
„I šta će se sada dogoditi?“, bilo je njegovo pitanje. „Jesmo li završili?“
Shvatio je da je Miki tražio Veru svaki put kada mu je poveravao neki zadatak. Zato što su
sve odabrane žene morale da po godinama budu što je moguće bliže godinama njegove
majke. Starile su zajedno sa njom.
Ovaj drugi je bio neodređen u odgovoru, ograničio se samo na to da kaže: „Videćemo.“
Čovek koji čisti je pomislio da mu od tog trenutka možda više nije potreban, da više
uopšte nije od koristi, osim da čisti. Nekada bi se zbog toga osećao loše, ali se sada samo
nadao da će Miki otići. Možda će morati da mu kaže da je i on imao jedan neočekivani
susret.
Ko zna da li bi spominjanje Hvatačice muva bilo dovoljno da ga uplaši.
Ipak, njegova osnovna misao u tom trenutku bila je Fak. Želeo je da sazna kako je, i pre
svega je želeo da je ponovo vidi. Ali je pre toga morao da uzme mobilni telefon koji je sakrio
u kućici sa brojem 23.
Ne obazirući se na činjenicu što je Hvatačica muva imala načina da obavesti policiju o
tome, uvuče se u kuću u rano popodne, kada je čitav taj kraj bio prekriven učmalom tišinom
i čuo se samo zvuk mašine za šišanje trave. Mačke ga dočekaše kao obično. Ništa se nije
promenilo. Ali nije imao vremena da im da da jedu, morao je da žuri. Trčeći, pope se uz
stepenice na tavan. U polumraku prepozna pregradu u potkrovlju u koju je sakrio mobilni
telefon. Uze ga i zastade, posmatrajući ga. Iako je znao da nije sigurno da se zadržava više
nego što je neophodno, dođe u iskušenje da ga uključi. Zatim je to i uradio. Sačekao je da se
aktivira i da se pojave uobičajene ikonice da može da što je pre moguće potraži fotografije.
Bio je nestrpljiv kao dete i bio je srećan.
Onda mobilni telefon poče da emituje neku uznemirujuću melodijicu.
Čovek koji čisti je bio dezorijentisan, ali je onda shvatio.
Neko ga je zvao.
 45

Neko na drugoj strani linije odgovorio je na poziv.

Bilo mu je potrebno malo više vremena da se odluči, pustio je da dugo svira muzika iz
serije Stranger Things, izabrana kao pozivna melodija starog ajfona. Ali se zatim javio. I
sada je ćutao.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom je sedela na podu u svojoj sobi i najzad je odmotala
pakovanje sa novim smartfonom koji su joj njeni poklonili kao zamenu za onaj za koji su svi
mislili da je završio u jezeru.
„To si ti, zar ne?“, upita. „Ti si onaj koji me je spasao…“
Sa druge strane se čulo samo disanje.
„I vratio si mi plišanog medvedića, pošto si mu zašio glavu.“
Opet samo ćutanje.
„Bio si u kabini pored moje, u radnji… Barem to možeš da mi kažeš, zar ne?“
Nikakvog odgovora.
Bilo je poražavajuće, ali je skupila hrabrost da nastavi: „Uradila sam loše stvari“, reče u
jednom dahu. „Stvari kojih se stidim. I neću više to da činim“, požuri da precizira. „Ali će me
on naterati da nastavim.“ Došlo joj je da zaplače, i zato je zajecala. „Ne znam zašto ti ovo
pričam, ali kome bih mogla da se poverim? Ni ne poznajem te, ne znam kako izgledaš, ali mi
je potrebno da mi pomogneš… Da mi opet pomogneš. Sada su joj suze obilno lile niz obraze.
„Sutra će Rafaele doći po mene i odvešće me na jedno mesto. Ne znam gde, znam samo da
ne želim da idem tamo.“ Pomoli se da je on dobro shvatio poslednje rečenice, pa onda
sačeka da joj tajanstveni sagovornik da makar neki znak.
Ali se veza prekide nekoliko sekundi kasnije.
 46

Prozor je bio napola otvoren, ali muva nije videla put izlaza i uporno je nastavlja da udara u
staklo još zatvorenog dela, komplikujući sebi život i verovatno samu sebe osuđujući na
sigurnu smrt. Nastavljala je tako već deset minuta i Hvatačici nije preostalo ništa drugo
nego da je posmatra iz bolničkog kreveta, osećajući se baš kao ona.
Bio je to drugi put da je smeštaju u bolnicu. Prvi put se to dogodilo kada se porađala. I u
oba slučaja profesor Rinaldi je bio pored nje.
„Dobra vest je da je klio sada otišao u staro gvožđe i konačno ćeš morati da se pomiriš sa
tim“, reče njen bivši muž, dok je sakupljao njene stvari razbacane po sobi zbog toga što je
uskoro trebalo da je otpuste iz bolnice.
Sećala se udarca u drveće, mirisa šume, sveta izvrnutog naopako. Ali je sve ostalo bila
tajna. Nije se sećala da ju je Pamela pronašla, ni poziva hitnoj pomoći, ni da je njena
prijateljica ostala sa njom dok su je ambulantna kola vozila u Svetu Anu. Ipak su je izvestili
da je ostala svesna sve vreme, i odgovarala na pitanja bolničara.
I da se izvukla sa polomljenom rukom i nekoliko ogrebotina, ali da je sve moglo da bude
mnogo gore.
Mislili su da je nesreća posledica udarca u glavu nekoliko sati ranije. Ipak, niko nije bio
spreman da veruje da je opasni ubica ušao u njenu kuću. Smatrali su da je reč o običnom
lopovu, koji ju je napao i zatim pobegao kada ga je otkrila. Ubice ubijaju, ne
onesposobljavaju, bila je njihova primedba koja se nije mogla dovesti u pitanje.
„Neko je petljao s kočnicama“, pobuni se ona, sva iznemogla.
„To si već rekla, ali je automobil sada samo jedna olupina i njime će se pozabaviti
osiguranje.“
Po izgledu lica, koje je delovalo ispijenije nego obično, Hvatačica nasluti da Rinaldi tog
jutra još nije okusio ni kap. Kao svi hronični alkoholičari, osećao se bolje kada pije. Lice mu
je bilo opuštenije, drhtanje ruku je nestajalo. Alkohol je anestezirao bol prouzrokovan
samim alkoholom. Čak i da se uskoro ponovo dohvati flaše, profesor je u tom trenutku bio
trezven zbog nje, a to je nešto što nije moglo da je ne ispuni zadovoljstvom.
Nijedno od njih nije spomenulo tragično sećanje koje ih je vezivalo za to mesto.
Dok je čovek izvlačio iz torbe odeću u kojoj će ona kroz sat vremena napustiti bolnicu,
Hvatačica je razmišljala kako bi želela da mu ispegla košulju. Kada su se venčali, podelili su
kućne poslove, sve osim tog. Nikada nije bila dobra u peglanju, ali bila je prinuđena da
nauči. I mada je prezirala što neki ljudi vrednuju supruge prema izgledu košulja njihovih
muževa, bilo joj je stalo da profesor odlazi u školu uredan.
Vrata su bila otvorena, ali neko ipak pokuca.
Hvatačica se okrenu i ugleda Pamelu kako proviruje uz ljubazan osmeh ucrtan na licu. To
joj je zasmetalo, zato što je obično bila stalno ljuta.
„Kako je danas?“, upita je lažnim, i zbog toga iritirajućim glasom.
„Bolje, hvala“, odgovori Rinaldi umesto nje.
„Onda je tačno, vraća se kući.“
 Primeti da je Pamela u uniformi, što znači da se barem neće dugo zadržavati. „Šta hoćeš?“
brecnula se odmah.
Ova podiže ruke u znak predaje. „Vidim da si još uvek ljuta na mene.“
„Naravno, zato što mi ne veruješ“, odgovori ljutite. „A dala sam ti sve što je potrebno da
shvatiš sa kim imamo posla.“
Pamela uze stolicu i sede pored kreveta. „Malopre sam bila kod Silvija“, reče. „Posle onog
što ti se dogodilo, sudski lekar je ubrzao postupak za upoređivanje DNK iz kose Magde
Kolombo i ruke iz Nesa.“
„I onda?“, upita ona neodlučno.
„Nema nikakve podudarnosti.“
Taj odgovor je sledi. „Kako je to moguće?“
„Jednostavno: vlasi kose koje si uzela sa četke potiču sa plave perike.“ Nije uzela u obzir
da je i ta žena nosila lažnu kosu. „Možete da se vratite u onu kuću i uzmete neki drugi
uzorak“, primeti.
„A uz koji opravdan razlog?“
Bila je zaprepašćena. „Taj da joj se možda desilo nešto užasno.“
„Možda bi bilo dobro da poneseš četkicu za zube kada sledeći put budeš vršila nelegalni
pretres kuće“, posavetova je Pamela ironično.
„A devet plavuša nestalih u poslednjih deset godina u oblasti Koma? Je li i to moja
izmišljotina?“
Pamela izgubi strpljenje. „Ako sada odemo u matični ured i izvršimo sličan pregled,
promenimo parametre u ’muškarac, kestenjaste kose, oko četrdeset godina starosti’,
pojavilo bi se izuzetno mnogo prezimena.“
„A kako objašnjavaš ujed na ruci iz Nesa?“
„Nemam šta da objašnjavam, ali nema ni dokaza da se radi o ubistvu.“
Profesor Rinaldi je prisustvovao njihovoj raspravi ne mešajući se. Hvatačica je pogledom
tražila njegovu podršku, ali ju je on ignorisao. Zatim se nagnula ka prijateljici i zgrabila je za
zglob na ruci. „Saslušaj me“, skoro da ju je preklinjala. „Te ubice se dele na dve kategorije:
na one organizovane i neorganizovane… Organizovani sve isplaniraju pre nego što deluju.
Dobro su se uklopili u društvo, imaju posao, plaćaju porez i poznaju zakon. Sadisti su, ali
veruju da imaju određeni cilj. Vrlo su oprezni i ne ostavljaju tragove na osnovu kojih mogu
da budu primećeni… Nasuprot njima, neorganizovani deluju nagonski. Ne biraju žrtve, čine
to nasumice. Žive na margini, često su bez prijatelja i porodice. Bezosećajni su i ubijaju iz
čistog zadovoljstva. Teško ih je uočiti, zato što su potpuno nepredvidivi, čak i ako
pogreše…“ Primetivši da je privukla Pamelinu pažnju, pusti joj ruku i nastavi: „Čovek kog
sam videla u Gloriji traži plavokose, ali je izašao iz lokala sa ženom kestenjaste kose. Dobar
je u sakrivanju leševa, ali je zaboravio na nokat koji je završio u ustima kćerke
Rotingerovih. Usamljenik je, ali je sposoban da se sprijatelji sa žrtvama i da ih obrlati. Ne
oseća nikakvu empatiju, ali je spasao devojčicu koja se davila.“
„Čini mi se da je u njegovom slučaju svaka karakteristika u protivrečnosti sa onom
drugom“, zaključila je njena prijateljica, i dalje sumnjičava. „Onda, u koju od te dve
kategorije spada?“
„U obe“, glasio je sažet odgovor Hvatačice. „Zbog toga je najgori koji je mogao da nas
zadesi.“
Pamela je zaćutala, a činilo se da i profesor razmišlja o njenim rečima.
 „Bes koji vlada tim čovekom potiče odavno. Rastao je u neprijateljskom okruženju,
hranjenje nasiljem, trpeo je zlostavljanja svih vrsta. Ali je uprkos svemu tome naučio da
preživljava, da se prilagođava.“ Napravi pauzu. „Nije to samo njegova osveta prema svetu
koji je ignorisao njegovu patnju, koji ga nije spasao kada je bio mali i nezaštićen. Ne smemo
da napravimo grešku, mislim da bi to bilo fatalno. On ima i tačno određen razlog koji ga
tera na ubijanje, isti onaj koji od tebe čini čuvara zakona, od Rinaldija nastavnika, a od
mene Hvatačicu muva… On misli da je to ispravno, zato što je to u njegovoj prirodi.“
Pamela se zavali uz naslon stolice, bila je začuđena. „Kako možeš da znaš sve te stvari?
Gde si to naučila? I zašto?“, promuca.
Hvatačica skrenu pogled na bivšeg muža. Za razliku od njene prijateljice, profesor je već
znao odgovore na ta pitanja. „Posle Valentinine smrti, ona je osetila potrebu da sazna“,
rekao je i zapravo nagovestio da se možda njima desila nesreća da nalete na jedno od tih
„pouzdanih“ čudovišta, u trenutku kada je verovatno započinjalo svoju kolekciju žrtava.
Pošto su se neke karakteristike koje je Hvatačica nabrojala do savršenstva poklapale sa
Dijegovim profilom. Onda se Rinaldi primače bivšoj supruzi, sa suzama u očima. „Morali
smo da je zaštitimo“, reče tihim glasom, nežno joj milujući čelo. „Na kraju krajeva, bila je to i
naša krivica.“
„Pokušaću da opet razgovaram sa poručnikom“, odluči na kraju karabinijerka. „Ali ti ništa
ne garantujem… I moraćeš da mi obećaš da se tvoja neovlašćena istraga ovde završava. Ako
zaista postoji takvo čudovište, neće oklevati da te opet povredi.“
Hvatačica muva odluči da joj, za trenutak, ta obaveza može biti dovoljna.
Pamela ustade i spremi se da krene. „Mogla bi da se posvetiš onoj drugoj stvari“,
posavetova je, namigujući joj. „Tip sa belim poršeom“, pojasni. „Imamo još jedan nerešen
slučaj, sećaš se?“
Rinaldi ih pogleda upitno.
„Ženske stvari“, otkači ga karabinijerka. Zatim je poljubi u obraz i napusti bolesničku
sobu.
Kada su ostali sami, profesor priđe da joj namesti jastuk ispod ruke u gipsu, ali ga
Hvatačica muva zaustavi odsečnom rečenicom: „Želim da ga vidim“, reče, bez potrebe da
doda bilo šta drugo. „Hoćeš li da me odvezeš?“
Rinaldi se najpre zagleda u nju. Zatim klimnu glavom.
 47

Valentinin ubica je bio maloletan u trenutku brutalnog ubistva, pa je zato u popravnom

domu proveo dve godine od ukupno osam na koliko je bio osuđen. A kada je postao
punoletan, premešten je u zatvorsku ustanovu za odrasle.
Prilikom ove posete, profesor je vozio ka zatvoru Opera. Na sedištu suvozača, Hvatačica
muva je držala u ruci jednu Valentininu fotografiju. Iako je nije gledala, osećala je potrebu
da je drži. Ko zna kako bi sada izgledala da je preživela gnev ubice, zapita se. Bila je
ubeđena da bi postala predivna žena. Možda zbog toga posle presude više nije htela da vidi
Dijega, ni na fotografijama koje je povremeno neki užasni paparaco uspevao da snimi
tokom društvenokorisnih aktivnosti osuđenika izvan zatvora. Zato nije znala da li se nakon
pet godina, koliko je proteklo, dečak promenio. Da li će ga odmah prepoznati ili će joj biti
potrebno malo više vremena? I kako će se završiti taj susret? Da li će je ubediti da se
pokajao ili će pronaći način da je opet razočara? Znala je samo da odlazi tamo sa vrlo
jasnim ciljem i da neće dozvoliti da bude izmanipulisana.
Stigli su blizu zatvorske jedinice, sive kamene građevine usred ničega u ravnici. Parkirali
su i krenuli prema ulazu, ali se Hvatačica onda okrenula prema profesoru. „Radije bih da to
uradim sama“, reče odjednom.
„Jesi li sigurna?“
„Da“, umiri ga.
„Nemoj nikada da zaboraviš koga imaš pred sobom“, upozori je bivši muž.
Ona iz te rečenice nasluti dve stvari. Da je Rinaldi već bio tu. I da se prevarila kada je
pomislila da je posle toliko vremena postao popustljiv prema Dijegu. Profesor je savršeno
dobro znao koja vrsta ljudskog bića se nalazi iza rešetaka.
Ostavila ga je tu, na suncu tog lepog dana, i uputila se ka ulazu.
Kada je obavila formalnosti i prešla preko bezbednosnog praga, smestili su je u sobu za
razgovore. Umesto zidova, tu su bila stakla debela najmanje pet centimetara. Nameštaj se
sastojao od čeličnog stola i dve stolice pričvršćene za pod.
Sačeka petnaestak minuta, držeći se za gips na ruci kao brodolomnik koji se hvata za
prvu olupinu u prolazu, plašeći se da ne potone na dno. Onda kroz prozirne zidove nazre
zatvorske policajce kako sprovode visokog i mršavog mladića, kose začešljane na stranu i
sa naočarima sa debelim staklima. Vrata su se otvorila i pomogli su mu da sedne preko puta
nje, pričvrstivši mu lisice za lanac provučen kroz prsten postavljen na sredini stola. Tokom
svih tih minuta neophodnih za izvođenje ovih operacija, Dijego je izbegavao da je pogleda.
Onda ih zatvorski stražari ostaviše same, zatvorivši teška vrata za sobom.
Hvatačica se ćutke zagleda u njega. Mnogo je porastao u odnosu na poslednji put, dečak
je postao čovek. Pa ipak mu je i dalje primećivala sitne bubuljice na obrazima. Retku bradu.
Dečačku naviku da gricka nokte. „Zdravo, Dijego“, pozdravi ga.
„Zdravo, mama.“
Prošlo je mnogo vremena otkad je Hvatačica muva čula da je neko tako zove. Bilo je to
šokantno, nije to predvidela. Skupi hrabrost. „Neću dati pristanak ni za jednu kaznu koja je
alternativa zatvoru. Tvoj otac i ja nismo bili na tvojoj strani tokom procesa, baš zato što
smo uvereni da ti je ovde mesto. Barem dok traje kazna, posle ćemo videti.“
„Zašto si onda došla?“, upita on blagim glasom, kao dete.
„Da čujem tvoju verziju.“
„Znaš je, moje priznanje je u dosijeu.“
„To je priča koju si ispričao drugima, hoću da čujem onu pravu.“
Dečak odmahnu glavom, i dalje je ne podižući. „Bojiš se da nisam rekao istinu? Da sam
ovde zato što su me primorali da optužim sam sebe?“ Nasmeja se veselo.
Nažalost, znala je da je ono što je njen sin izjavio na suđenju istinito. Ali su ignorisani
lični detalji, najintimnije nijanse, stanja duha koja se obično ne uzimaju u obzir kod
donošenja presude. „Niko nije pogrešio, ovde si zato što to zaslužuješ.“
Dečak duboko udahnu. Najzad je pogleda u oči. „Valentina je učila za jedan od poslednjih
ispita u školi. Pozvao sam je da je pitam da li želi da se vidimo u staroj kući bake i dede, zato
što smo tamo uvek odlazili da vodimo ljubav, kao što dobro znaš. Ali sam već duže vreme
shvatao da nešto nije u redu. Počeli smo da se udaljavamo, a nisam znao zašto. U početku
ona nije htela da dođe, ja sam insistirao i na kraju je popustila. Stigao sam pre nje u kućicu i
tu je sačekao.“
„Imao si nož kod sebe“, podseti ga ona, misleći na brojne nanete rane.
„Da, imao sam ga. Ali u tom trenutku stvarno nisam znao za šta ću ga upotrebiti, kunem
se. Možda sam samo hteo da je uplašim ili da joj pokažem da sam spreman na sve, samo da
je ne izgubim.“
„I onda?“
„Bio sam u kući, čuo sam njen skuter kako stiže na prilaz. Otvorio sam vrata i našao sam
se pred njom. Bože, kako je bila lepa…“
„I onda?“ podstače ga ona ponovo.
„Hteo sam da odemo u tvoju devojačku sobu, da vodimo ljubav i povratimo ono što smo
izgubili. Našu posebnu magiju… Ali me je ona pogledala i rekla mi da je upoznala nekog
drugog i da su već zajedno.“
Hvatačica je već bila puna gneva kada se nagnula ka njemu. „I šta si onda uradio?“, upita,
škripeći zubima.
„Uhvatio sam je za kosu i na silu je odvukao u sobu. Strgnuo sam joj odeću i bacio je na
krevet. Ona je plakala, preklinjala me, pokušavala da me zaustavi.“
„I ti si je silovao“, izjavi ona ljutito.
„Želeo sam, ali nisam uspeo“, priznao je bez problema. „Osetio sam se nemoćnim, zbog
toga sam izvukao nož.“
Hvatačica je bila preneražena. Te reči mržnje dolazile su iz srca dečaka kojeg je nosila u
krilu. Koga je dojila, odgajala, vaspitavala, verujući da čini ono što je najbolje za njega. Ali
nesvesna da je njen mališan sposoban za takvo zverstvo. „Zašto si je ubio?“
„Zato što sam bio nemoćan, a ona je to iskoristila da me povredi i nanese mi zlo.“
Hvatačica muva sa gađenjem zaključi da su opravdanja muškaraca koji koriste nasilje
prema ženama uvek ista, nezavisno koliko imaju godina. Tada povika na sav glas: „Zašto?!“
„Zato što sam bio jači i želeo sam da pati“, priznao je najzad.
Dijego poče da plače. Suze su mu nakvasile lice, a jecaji potresali grudi. Izgledao je kao
nezaštićeno kučence. Kao majka, oseti neobjašnjiv nagon da ga privije sebi i da ga uteši.
Znala je da je pogrešio i koliko god to želela, nije mogla da spreči sebe da misli tako. „Ti si
moj najveći promašaj“, reče, dok joj se duša kidala.
„Nisi ti za to kriva. A ni tata“, reče dečak. „Mislim da sam ovakav kakav sam sada još od
kada sam bio dete. To je kao da imaš susret sa smrću, ne znam kako drugačije da objasnim.
I znao sam da ću se sa njom susresti, pre ili kasnije.“
Umalo da se nije obeshrabrila, ali u tom trenutku u svest Hvatačice dopre senka
nepoznatog sa jezera, čudovišnog ubice koji se baca u vodu da pomogne adolescentkinji,
kćerki Rotingerovih. „To što tvrdiš da si tako sazdan i da ne možeš ništa da učiniš nije
opravdavajuća okolnost, štaviše, to je još gore“, odgovori smireno svom sinu. „Zato što si
mogao da spaseš Valentinu, umesto što si je ubio.“
Dečak nije shvatio. „Da je spasem, od čega?“
Njegova majka se tužno zagleda u njega. „Od sebe.“
Ubrzo su došli po Dijega da ga odvedu u ćeliju. Hvatačica muva je prisustvovala toj sceni
sa istom mukom sa kojom majka posmatra prolazak mrtvačkog kovčega sa detetom koje je
umrlo pre vremena. Verovatno su upravo to osetili Valentinini roditelji, i zato je osećala da
je to zaslužila.
Nakon što je prošla kroz poslednju zatvorsku kapiju, opet se nađe na parkingu, nemajući
pojma šta će biti sa njenim životom od tog trenutka pa nadalje. Iscrpla je snagu za
očajavanje, a i bol.
Ugleda profesora Rinaldija kako joj dolazi u susret.
Ništa nije rekla, samo ga je zagrlila. Zaplakali su. Iako su znali da nikada više neće biti
zajedno, u tom trenutku su opet bili dvoje mladih ljudi koji su se upoznali i zaljubili pre
mnogo godina i iz ljubavi doneli sina na svet.
Pre nego što opet jedno drugom kažu zbogom, za trenutak su ponovo bili kao porodica.
 48

Mir ponora. Ogromni mir dna jezera. Lebdi u ledenoj vodi, dok njeno telo leluja, njiše se,
nošeno vodenom strujom. Oči su joj otvorene, gleda okolo. Tišina je okružuje i štiti je. Ništa
i niko ne može da je dodirne. Devojčica sa ljubičastim čuperkom nastavlja da zamišlja sebe
u tom savršeno mirnom stanju i za to vreme računa vreme koje je deli od onog što je
neizbežno.
Tog jutra je došao ortoped da joj pregleda nogu. Pošto se oporavljala velikom brzinom,
oslobodio ju je štaka i stavio joj lakši štitnik sa kojim će moći da se slobodnije kreće.
Ali to nije bila dobra vest, s obzirom na to šta ju je čekalo te srede uveče.
Izabrala je nasumice trenerku iz ormana. Vezala je kosu u rep, kao što uvek radi kada
nema vremena da je opere. Namerno se nije istuširala i poprskala se odvratnim parfemom.
Želela je da učini sebe nepoželjnom, da se suprotstavi Rafaeleovom naređenju „da pokuša
da bude ljupka“, nadajući se da će se nepoznati dečak kojem ju je ovog puta prodao povući.
Ali, kada je došlo devet uveče, već je izgubila svu rešenost i plašila se da će takvo ponašanje
biti shvaćeno kao neoprostiva uvreda.
Da bi dobila dozvolu da izađe iz kuće uveče radnim danom, ispričala je majci da će po nju
doći najlepši „frajer“ kojeg je ikada upoznala. Nažalost, bila je to istina. Ali se gospođa
Rotinger nije zapitala kako to da se takav tip interesuje baš za njenu kćerku. Odmah se
zanela da je taj dečak uspeo da u njoj primeti gene majčine lepote. U suštini, želela je samo
da ubedi sebe da njena devojčica nikada neće doživeti da je mrze zato što nije nasledila
njen šarm.
Rafaele se pojavi u unutrašnjem dvorištu vile na motoru koji mu je poklonio otac.
Osmotri devojku sa ljubičastim čuperkom i ne naljuti se zbog načina kako se skockala,
štaviše, otrže mu se smeh.
„Barem si se otresla onih jebenih štaka“ prokomentarisao je. Dao joj je drugu kacigu i
pokretom glave pozdravio gospođu Rotinger, koja se zadržala na pragu samo da ih
pozdravi. Savršen dečkić iz dobrostojećeg dela Koma.
Dok su kretali punom brzinom, devojčica se privila uz njega, osećajući toplinu njegovog
tela na vetru. Za trenutak zatvori oči i zamisli da je zaista Rafaeleova devojka. Kako bi bilo
lepo da stvari stoje drugačije nego kakve zapravo jesu. Takve da samo izazivaju gađenje.
Obuze je osećaj mučnine, širom otvori oči i, gledajući farove automobila koji su im dolazili u
susret, ćušne ga u bubrege. Motor se opasno zanese. Odjeknu sirena i njen zvuk nestade iza
njihovih leđa.
„Koji ti je?“, dreknu dečak na nju, pošto je vratio motor na pravi put. „Hoćeš li da nas
poubijaš?“
Da, želela je da mu odgovori. Ali samo je rekla: „Izvini.“
Putovanje je potrajalo skoro pola sata, a skoro sve vreme su se kretali uz jezero. Zatim su
se uvukli na neki mračni puteljak koji je vodio uz brdo. Na kraju su stigli ispred jedne
zgradice iz sedamdesetih godina prošlog veka, sa natpisom HOTEL.
 Devojčica sa ljubičastim čuperkom siđe sa motora i pogleda okolo. Bio je to star i oronuo
hotel. Ili je ona bila previše mlada da bi bila tu. „Neće nam dati sobu“, iznese bojazan. „Mi
smo maloletni.“
„Ti nemoj da se brineš za to“, upozori je Rafaele, dok je uzimao ranac pričvršćen za
rezervoar. „Ćuti i sledi me.“
Uđoše u hol. Unutrašnjost je delovala još gore od spoljašnjosti, ako je to uopšte moguće.
Iz drvenog nameštaja širio se jak miris vlage i osveživača u spreju. Dečak joj dade znak da
ga sačeka na odstojanju, dok se on dogovori sa portirom. Ugleda kako se domunđava sa
čovečuljkom skupljenim u plavom sakou, koji joj čak uputi prezriv pogled dok mu je Rafaele
davao novčanicu od dvadeset evra. Devojčica se odjednom zbuni i spusti pogled. Malo zatim
njen mučitelj se vrati kod nje sa ključem.
Popeše se do sobe broj dvesta devet.
Rafaele širom otvori vrata i pusti je da uđe. Upali svetlo i ona se nađe u klaustrofobičnom
ambijentu. Soba je bila veličine najviše deset kvadratnih metara, a skoro čitav prostor
ispunjavao je bračni krevet. Bio je tu televizor debelim ekranom, okačen o zid i mali frižider
za pića koji je strahovito zujao. Iz teskobnog kupatila dopirao je smrad mokraće. Prekrivač
za krevet bio je prljav, kao i zavesa na prozoru sa dopola spuštenom roletnom.
„Šta radiš tu kao neki debil?“, prekori je Rafaele dok je otvarao ranac.
Ona zakorači napred, pitajući se šta je tu čeka. Onda primeti kako on nešto stavlja na
krevet. Intimni veš. Čarape sa halterima, providne gaćice i prsluče koje nije znala kako da
ispuni. Zatim joj pruži neseser. Eto zašto ga nije interesovalo što se nisam sredila, pomisli
devojčica.
„Idi u kupatilo i našminkaj se“, naredi joj. „Onda obuci ovo.“
Ona ga uhvati za ruku. „Sačekaj.“
„Šta je sada?“
Htela je da mu zapreti, da mu kaže da će njen anđeo doći da je opet spase i da će joj skupo
platiti za sve. Ali posle nemog telefonskog poziva više nije bila sigurna ni u šta. A kada je
pokušala da ponovo pozove stari broj, stalno je zvonio uprazno. „Ništa“, reče, dohvati
kutijicu sa šminkom i pokupi veš.
Pre nego što je počela da se sprema, Rafaele je obavesti: „Osoba koja će sada doći platila
je gomilu novca da te ima.“
Možda je ovo govno mislilo da će zbog toga biti polaskana. Ali je osećala samo gađenje. I
prema samoj sebi. „Ne tiče me se kojem od tvojih prijatelja si me prodao ovaj put, dovoljno
je samo da bude brz kao svi ostali.“
Rafaele se pozdravi sa njom uz smeh, a ona se zatvori u kupatilo.
Dok je stavljala karmin, čula je kako neko ulazi u sobu. Izgleda da je „osoba“ stigla.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom pomisli na tu reč. Zašto ga je Rafaele nazvao na taj
način? Čula je kako se svlači, zatim prepoznala škripu opruga dušeka i shvatila da se
ispružio i da je čeka.
Ugasi svetlo u kupatilu. Nasloni se čelom na vrata, izdahnu i prikupi svu hrabrost kojom
je raspolagala. Najzad odluči da otvori vrata.
Unutrašnjost sobe bila je mračna. Ostala je na pragu, privikavajući se na mrak. Kada su joj
se oči navikle na to nešto malo svetla koje je prodirale kroz roletnu, nazrela je ko je čeka
ispružen na krevetu.
Nije to bio dečak, već odrastao čovek sa ogromnim stomakom i vrlo vidljivom erekcijom.
 „Priđi, dođi da te vidim“, pozva je odvratno sladunjavim glasom. „Samo hrabro.“
Ona krenu napred i stade ispred kreveta, leđima okrenuta ulazu u sobu.
„Mnogo si lepa, znaš li?“, obrati joj se čovek, gutajući pljuvačku.
Ne, nisam lepa, odgovori mu u tajnosti svog uma. Ja sam devojčica, a ti si čudovište.
Nesvesno poče da plače.
„Zašto to radiš?“, upita je čovek, lažno sažaljiv. „Da se sada malo zabavimo.“ Ali kako ona
nije mogla da prestane, on dreknu: „Sada je dosta! Jebote, tako ćeš sve da upropastiš!“
Pokušala je da zaustavi suze, ali nije joj išlo, mnogo se loše osećala.
Čovek je sve teže disao. „Zašto ne dođeš i ispružiš se malo pored mene?“, predloži
umiljato, praveći joj mesto.
Htela je da posluša, kada je začu kako se vrata iza njenih leđa otvaraju. U isto vreme na
licu čoveka počeše da se smenjuju razne emocije. Uzbuđenje. Čuđenje. Strah.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom oseti nečije prisustvo iza sebe.
„Ne okreći se“, naredi joj neki glas.
Posluša. Neko joj stavi preko ramena ogrtač ili možda mantil, da je pokrije. Ne, bila je to
siva sportska jakna.
„Sada idi odavde.“
Uprkos štitniku oko nožnog članka, ona potrča koliko je noge nose ka vratima. Širom ih
otvori i odmah ugleda onesvešćenog Rafaelea, sa licem podbulim od udaraca. Čula je da i
čovek na krevetu cvili.
„Ko si ti?“, upita debeljko, ne dobivši odgovor.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom trebalo je samo da se udalji u hodniku, ne gledajući
iza sebe. Ali je iskušenje da barem jednom vidi lice svog anđela bilo isuviše snažno. Lagano
se okrenu i u trenu koji joj se učini beskrajno dugim primeti senku džina kako zavlači ruku
u usta i odatle izvlači zube.
Pokaza osmeh svojih čeljusti sazdanih od slonovače, zašiljenih kao sečivo.
Dok su se vrata pritvarala, devojčica ugleda kako se njegovo ždrelo širom otvara i
ustremljuje se na nesrećnika koji nije znao šta ga je snašlo.
Ne oseti nikakvu mržnju ni samilost prema njemu. Želela je samo da ode odatle.
 49

Kada je u dva sata noću stigao ispred vrata svog stana, shvati da nema ključeve kod sebe.
Zgrada na periferiji bila je tiha i mirna, ali je on bio umazan krvlju. Izgubio ih je, nije imao
drugo objašnjenje. Sportska jakna, seti se. Ostavio ih je u džepu jakne koju je stavio preko
njenih ramena. Neće moći da dopru do mene na osnovu nekog metalnog tenkića i nekoliko
ključeva, pomisli. Pored toga, devojčica sa ljubičastim čuperkom to nikada neće dozvoliti.
Ona je moja prijateljica.
Držao je rezervni svežanj ključeva sakriven ispod ratkapne rezervnog točka fjorina. Ode
da ih uzme. U svakom slučaju će zbog opreznosti zameniti brave kada se vrati sa posla. U
tom trenutku plan je bio da se istušira, preobuče se i što je moguće brže izađe, tako da Miki
ništa ne primeti.
Ali kada najzad uđe u kuću dočeka ga glas njegovog sustanara. „Šta to kriješ od mene,
dečko?“, reče odmah iza zelenih vrata. „Ništa“, glasio je odgovor čoveka koji čisti.
„Ni ne pokušavaj, dečko, znaš da to kod mene ne pali.“
„Nemam ništa da krijem“, ustvrdi, ali je bio svestan da nije uverljiv.
„Onda, šta imaš u džepu?“
Čovek koji čisti spusti glavu. U stvari, iz prednjeg džepa pantalona virio je mobilni telefon
koji je nekada pripadao Fak. Poneo ga je sa sobom u hotel, ali je onda zaboravio na njega. I
nije ga ni sakrio. Neoprostiva greška.
„Kako objašnjavaš ovo?“, podbode ga Miki.
Nije znao šta da odgovori.
„Ti misliš da ja ne vidim ništa, da ne znam ništa… Je li tako, dečko?“, reče zajedljivim
glasom. „Misliš da je Miki glup.“
„Ne“, požuri da odmah kaže.
„Naprotiv, misliš!“, zaurla ovaj na njega. „Misliš da jedan balavac kao što si ti može da se
zajebava sa starim Mikijem?“
„Ne“, opet je glasio odgovor. Trpeo je grdnju spuštene glave.
„Sada stavi taj usrani telefon na sto“, naredi mu.
Posluša.
„A sada mi reci: šta si radio sa tim jebenim mobilnim telefonom?“
„Gledao sam fotografije“, priznade tihim glasom.
„Šta? Nisam te čuo, dečko, govori glasnije…“
„Fotografije“, ponovi. „Gledao sam fotografije.“
„Gledao si fotografije neke devojčice, jesam li dobro shvatio? Šta si ti, perverznjak?“
„Ne“, branio se, zato što nije želeo da ga upoređuju sa tipom iz hotela. „Ona je moja
prijateljica.“
Nadao se da će se ova tortura završiti, da će Miki odabrati kaznu za njega ili će ga ostaviti
na miru.
„Oprosti mi“, reče, da ubrza kraj rasprave. „Pogrešio sam i zaslužujem lekciju.“
„I te kako je zaslužuješ“, složi se ovaj drugi. „Otvori fioku stola.“
 Nije znao šta mu je na pameti, ali je bilo bolje da mu se ne suprotstavlja.
„Vidiš li šrafciger?“
Čovek koji čisti ga je video i nije znao šta da očekuje. „Šta moram da uradim?“ upita,
pokušavajući da se pokaže spremnim na sve.
„Znaš li koja je kazna za voajere?“
Ne, nije to znao. A plašio se da ga pita.
Mikijev glas je postajao sve neprijatniji. „Nisu ti potrebna dva oka, dečko. Dovoljno ti je
jedno.“
Čovek koji čisti proguta knedlu, poče da se znoji.
„Šta je? Nemaš hrabrosti za to?“
„Ne… zapravo, da…“ promuca. Dohvati alat, ali je oklevao.
„Šta sam te naučio tokom ovih godina?“
„Da je strah uzaludan. Da me strah neće spasti“, ponovi.
„Šta još?“
„Da je to za moje dobro, samo za moje dobro.“
„I šta onda čekaš?“
Nije znao da li će uspeti.
„Ti si jedan običan popišanko, gadiš mi se.“
Poče da prinosi šrafciger licu, držeći ga obema rukama, uperenog ka levom oku. Spusti
pogled i ugleda vrh kako se približava. Lagani rez na koži jagodice obraza, mala kapljica
krvi. Brzo je disao, tražeći u sebi odlučnost da to učini i za to vreme se naprezao da ne drhti.
Ali je to bilo prokleto teško.
„Sami smo nas dvojica, dečko“, nastavi Miki u pozadini. „Nemoj da se zanosiš, nemaš
nikog na svetu osim mene.“
Sa šrafcigerom na milimetar od ženice oka, čovek koji čisti pomisli da to nije tačno. Bila je
tu i Fak. Ona je to i dokazala tražeći od njega da je spase drugi put. Obuze ga neki nepoznati
bes i pre nego što je alatka mogla da mu iskopa oko, odluči da se odupre i uspeo je u tome,
pa ga zafrljači prema zelenim vratima uz neverovatno moćan krik, koliko god je imao
vazduha u plućima.
„Posle svega što sam učinio za tebe, nezahvalniče…“ bio je Mikijev prezrivi komentar.
Čovek koji čisti nastavi da gleda uprazno koji minut, sav zadihan. Onda skoro da strže
odeću sa sebe i navuče radni kombinezon. Bilo mu je preko glave da prima naređenja. Stavi
telefon na sto, zato što je znao da će Fak pozvati. Ovaj put će razgovarati sa njom. Pokupi
rezervne ključeve i spremi se da krene, kada se Miki opet oglasi.
„Vratićeš se, dečko, i sam to znaš… Bez mene si niko i ništa.“
 50

Pobegla je iz hotela samo u sportskoj jakni i onim odvratnim intimnim vešom na sebi. Našla
se bosa i šokirana na ulici, ne znajući kuda da ode, dok su automobili promicali pored nje,
svirajući sirenama ili skrećući u poslednjem trenutku da je ne pregaze. Onda se jedan
sažaljivi vozač zaustavio i ponudio joj da je poveze. Kada je najzad stigla do kuće, devojčica
sa ljubičastim čuperkom je probudila roditelje, briznula u plač i pala im u naručje. Ispričala
im je sve, izostavljajući pojedinost da ju je još jednom spasao tajanstveni anđeo.
„Uspela si da pobegneš?“ upitala ju je majka, još uvek u neverici.
„Sutra ujutro ću se odmah čuti sa našim advokatom“, rekao je njen otac, pre nego što je
ona mogla da se oda. „Ta priča se ne završava ovde, platiće.“
Nikada ga nije videla tako odlučnog da brani svoju porodicu. Suprotno onom što je
mislila do tada, njeni su odmah bili razumni i ni za sekundu joj nisu uskratili svoju
bezuslovnu podršku i naklonost.
Majka joj je pripremila toplu kupku.
„Trebalo je da razgovaraš sa mnom o tome“, reče joj, dok joj je pomagala da se opere.
Sedela je u kadi, obuhvativši kolena rukama, i prepustila se nežnom milovanju sunđera.
„Mogla sam da ti pomognem“, bila je uporna njena majka, ali je nije prekorevala.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom nije imala hrabrosti da joj uzvrati. Zatvori oči.
Majčinska ruka se zavlačila u vodu pa se onda izvlačila uz koncert kapi koji je odjekivao u
tišini pare sa mirisom lavande.
„Stvarno će to učiniti?“ upita bojažljivo.
„Šta?“
„Tata… naplatiće mu to?“
„Poznajem tvog oca i sigurno znam da neće dozvoliti da se onaj ko ti je naneo zlo jeftino
izvuče.“
Na neki način ju je to obećanje ohrabrilo. „Da li se to tebi ikada dogodilo?“ uhvati sebe da
pita, strepeći od bilo kakvog odgovora.
Njena majka je za trenutak oklevala. „Da“, priznala je. „Kada sam nastupala na pisti,
dobijala sam zahteve… kojima nisam želela da udovoljim.“
„I šta si uradila?“
„Uspela sam da odolim u najvećem broju slučajeva.“
To iskreno priznanje imalo je moć da malo ublaži njen osećaj krivice. Možda ni njen otac
nije znao za to i prvi put oseti da je na istoj talasnoj dužini sa svojom majkom. Više ništa
nisu rekle jedna drugoj. Smirena, devojčica sa ljubičastim čuperkom pusti da je majka očisti
od bola i da joj pomogne da obuče mirišljavu pidžamu.
Pre nego što je zaspala, gospođa Rotinger je sela pored nje na krevet, kao što je činila
kada je bila mala. Skloni joj kosu sa čela. „Sve si nam ispričala, zar ne?“
Ujede se za usnu i spremi se da joj otkrije deo priče koji je sakrila. Ali onda pomisli na
vilice koje se nemilosrdno otvaraju u tami, na anđela koji se preobražava i postaje demon
osvetnik. Nije još bila spremna. „Da“, slagala je. „Sve sam vam rekla.“
 Majka joj je poverovala. Onda je skrenula pogled na sivu sportsku jaknu koju je stavila
preko stolice. „Moraćemo da je vratimo tom ljubaznom gospodinu koji te je dovezao kući“,
reče.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom ne reče ništa na to.
Onda joj majka spusti kratak poljubac na čelo i izađe iz sobe, pritvorivši vrata tako da do
nje dopire svetlost iz hodnika. Slušajući zvuk njenih koraka dok se udaljavala, devojčica sa
ljubičastim čuperkom oseti da je obuzima iznenadni nalet umora. Ali je možda to pre svega
bio osećaj pomirenja.
Malo pred zoru probudi je zebnja. Nalakti se na posteljini, nadajući se da će nestati. Ali
ubrzo shvati da je se neće lako osloboditi. Kroz čaršav nazre jaknu kojom ju je njen anđeo
zaštitio. Njegov oklop. Ispruži ruku prema stolici, dohvati je i privuče u svoj brlog od
kreveta. Privi je uz sebe i oseti nešto oštro i šiljato u tkanini. Poče da pretura po jakni i
zavuče ruku u prednji džep, pa otkri metalni tenkič sa ključevima.
Zagleda se u njih, pitajući se šta otvaraju. Ubrzo se opet uspava.
Ponovo je probudi bol u nozi. Otvori oči i primeti da je dan već poodmakao, ali nije
shvatala koliko je sati. Piškilo joj se, pa je morala da se obuče i siđe. Pored toga, osećala je
blagu malaksalost.
Siđe u prizemlje i osim posluge ne ugleda roditelje. Idući za jednom kućnom pomoćnicom
sa poslužavnikom, primeti da su u unutrašnjem dvorištu, na ručku sa porodičnim
advokatom, čovekom u kog je otac imao najviše poverenja i kog je spomenuo te noći, sa
namerom da kazni onog ko joj je naneo zlo.
Skrivena iza zavesa u dnevnom boravku, devojčica je mogla da sluša njihov razgovor. Bila
je znatiželjna da otkrije šta će preduzeti protiv onih koji su je zlostavljali.
„Ponavljam vam da me naročito brinu fotografije“, govorio je advokat. „U prijavi nećemo
moći da izostavimo njihovo postojanje. Ali će se onda svi utrkivati da ih se dokopaju,
naročito novine.“
„Nismo čak ni sigurni da te slike postoje“, primeti majka.
„Ali ako postoje, onda su na raspolaganju nekom drugom… Zar mislite da će se onaj ko je
prodavao vašu kćerku kao kolgerlu ustezati da to isto učini sa običnim fotografijama?“
Kolgerla. Ta definicija je povredi.
„Slušaj me, Gvido“, reče advokat, obraćajući se direktno njenom ocu, koji do tog trenutka
nije otvorio usta. „Ne smeš sebi da dopustiš skandal. Štaviše, trebalo bi da me ovlastiš da
odmah zataškam tu ružnu priču.“
Advokat je mislio na novac, devojčica je bila sigurna u to. Njegova ideja je bila da inženjer
Rotinger plati tim kopilanima i tako kupi njihovo ćutanje. Alije isto tako bila ubeđena da
njen otac neće prihvatiti.
„Ako to ne uradiš sada, šta će se dogoditi kada tvoja kćerka poraste?“, nastavi advokat.
„Hoćeš li da bude obeležena u životu zbog greške napravljene kada je imala trinaest
godina?“
„To se neće dogoditi“, pobuni se njena majka. „I odvešćemo je odavde, ako bude
neophodno.“
Otac poče da masira podbradak, pa duboko uzdahnu. „Nećemo se izlagati“, presudi.
Ta rečenica pogodi je kao pesnica u stomak. Gde su završile sve one dobre namere iz
prethodne noći? Još uvek joj je u glavi odzvanjalo ono „platiće nam“, izgovoreno
neočekivano odlučno. Nije verovala da je dozvolio da ga tako lako nagovore, samo se plašio
za svoju porodicu, bilo je to razumljivo. Htela je da istrči napolje i zaurla na tog prokletog
advokata, da kaže da je za nju u redu i ako dođe do bilo kakvog skandala, samo da se sve ne
završi bez krivaca. Da joj nije važno šta će misliti ljudi, zato što će ih njen tata ućutkati. Ali
inženjer Rotinger onda reče nešto što je vrati u surovu stvarnost.
„Ne odgovara mi.“
Još jednom je stavio sebe ispred svega drugog. I njegova devojčica će morati da se tome
prilagodi. Onda se ponadala da će se makar njena majka opet suprotstaviti, i to sa više
energije.
„Znači da ćemo je poslati u neki koledž u Švajcarskoj, kako bismo je držali daleko“,
potvrdi gospođa Rotinger popustljivo.
Rafaele joj je rekao da će se njeni roditelji stideti nje. Bio je u pravu. Okrenula se, da se
udalji od te scene, dok je kiptela od besa i dok su joj suze tekle niz lice.
Vratila se u svoju sobu i zalupila vrata za sobom. Onda se zavukla u krevet, krijući lice
među jastucima i prepuštajući se očajničkom kriku. Kada je izduvala sav vazduh koji je
imala u telu, za trenutak podiže glavu i ugleda sivu jaknu, a onda i tenkić sa ključevima
položen na noćni stočić, pored belog plišanog medvedića. Zapita se gde je njen anđeo.
Onda joj se javi intuicija.
Novi ajfon je bio na pisaćem stolu. Sinhronizovala ga je sa Ajklaudom, i uspela da u
potpunosti izvuče memoriju. Ali nikada nije dezaktivirala funkcije tog starog mobilnog
telefona. A na jednu je sasvim zaboravila.
Ode da uzme mobilni telefon i potraži na ekranu aplikaciju za utvrđivanje geografske
lokacije, pomoću koje može da se uđe u trag izgubljenim elektronskim uređajima. U tom
trenutku pokazivala je da je stari ajfon uključen i da šalje trepćući signal na maloj mapi.
Moći će da pozove broj jer je opet bio aktivan, možda će ovog puta dobiti odgovor.
Ali se predomislila, zato što je imala bolju ideju.
 51

Prošli su vekovi otkako se poslednji put vozila autobusom. Uostalom, i da je još uvek imala
svoj stari klio, nije mogla da vozi sa rukom u gipsu. Bilo je vruće popodne s početka leta, ali
je u vozilu radila klima i osećala se dobro. Hvatačica muva je odabrala mesto pored prozora
i sada je uživala u panorami jezera.
Išla je u Komo. Jedan agent za nekretnine joj je zakazao sastanak odmah posle ručka.
Odlučila je da proda kućicu svojih roditelja. Znala je da neće moći da izvuče mnogo, zato što
je kućica bila zapuštena i uživala je loš glas. Ali će možda sa novim stanarima, na primer
mladom porodicom sa decom, prokletstvo nestati. Hvatačica se tome nadala.
S obzirom na to da je autobus stajao usput da se ukrca još putnika, putovanje se pokazalo
dužim nego što je mislila. Ipak, nije bilo mnogo ljudi oko nje i nije joj smetalo što je tu, sa
svim tim suncem koje joj je milovalo kožu lica.
Dok su prolazili ulicom pored jezera, zapazi kroz prozor ostrvo Komačina.
Priseti se da se tu preko puta odigralo spašavanje one adolescentkinje, kćerke
Rotingerovih. Nakon posete Dijegu obećala je da se više neće petljati u taj slučaj. Odagna tu
pomisao i uze mobilni telefon iz torbe, pokušavajući da se zabavi. Ionako će autobus ubrzo
proći stanicu u nivou male plaže preko puta ostrvceta i ona će opet moći da zaboravi na sve
to. Ali nije bilo nagoveštaja da će se nemir smiriti. Bilo je to iskušenje, iskonski nagon. I
koliko god se koncentrisala na ekran smartfona, nikako nije mogla da se odluči da otvori
neku aplikaciju koja će joj skrenuti misli: nije važno da li je to elektronska pošta, internet ili
društvene mreže, njena pažnja je bila usmerena negde drugde. Neposredno pre nego što je
vozilo naišlo na krivinu, Hvatačica shvati da više ne može da izdrži i prekide oklevanje:
ustade sa svog mesta i podiže ruku u pravcu retrovizora pomoću kojeg je vozač kontrolisao
putnike.
„Izvinite“, reče. „Htela bih da siđem.“
Čim je kročila na užareni asfalt, osetila se mnogo bolje. Autobus nastavi dalje, ostavljajući
je samu. Dok se buka motora udaljavala iza njenih leđa, pogleda oko sebe. Bio je tu jedan
mali prostor pretvoren u parking, u tom trenutku prazan. Odatle je polazila staza i uvlačila
se u šumu prema obali. Uputila se u tom pravcu, govoreći sebi da će joj u svakom slučaju
prijati da uzme malo vazduha, ionako je imala još dosta vremena do zakazanog sastanka. U
stvari, htela je da vidi mesto na kojem se biće sa hiljadu konfliktnih likova prvi put pojavilo,
žrtvujući svoju nevidljivost da bi spasio devojčicu koju nije ni poznavalo.
Dok je hodala između drveća, primeti da tu ima stolova za piknik, postavljenih upravo za
one koji dolaze na izlet tokom vikenda. Ali bio je radni dan kada se devojčica davila i
teorijski je mesto tada moglo da bude pusto.
Hvatačica muva sede na klupicu pored čempresa i osmotri malu plažu gde se sve
odigralo. Na tom uskom šljunkovitom pojasu dogodio se susret između nedužne osobe i
nemilosrdnog ubice. Zamisli šta je on video tog jutra. Telo koje se batrga u vodi, dok ga vuče
vodena struja. Možda devojčica pronalazi dah da pozove u pomoć. On shvata da ima samo
nekoliko sekundi da donese odluku. Onda bez oklevanja zaranja u vodu, rizikujući da ga
proguta neki od strašnih vrtloga skrivenih ispod naizgled mirne površine.
Zapita se zašto se bacio u jezero. Šta ga je navelo na to? Bio je sam, mogao je da izignoriše
situaciju i da ne ugrožava svoju dragocenu anonimnost.
Padoše joj na pamet očevici scene koji su pritekli u pomoć devojci nakon bekstva
navodnog heroja. Vrtlar koji je radio u obližnjoj vili, tri zidara angažovana na obnovi kuće i
poštar koji je završavao krug isporuka. Pročitala je o tome u izveštaju koji joj je Pamela dala
u poverenju.
Niko nije video lice nepoznatog. Ali su svi oni bili tu s razlogom, osim tog tajanstvenog
čoveka.
Međutim, da li je zaista bilo tako?
Šta si radio tu tog jutra nakon što si ubio i raskomadao sirotu Magdu Kolombo?
Oslobodio si se tela na nekoliko kilometara od ove plaže. Zašto onda baš ovo mesto?
On je još uvek tu negde, slobodan da se kreće i da opet ubija. Iako niko nije bio spreman
da u to poveruje, ona je to znala. Ali se sve do sada pitala gde je on sada, potpuno
zanemarujući razlog zbog kojeg se u petak u kojem je sve počelo našao baš preko puta
ostrva Komačina.
Dunu povetarac i pokrenu lišće drveća. Do Hvatačice dopre miris lipe u cvatu koja se
nalazila ko zna gde. Zatvori oči i prepusti se da je taj miris zapahne, u isto vreme uživajući u
harmoniji sa okolnom prirodom, a koju je proizveo upravo taj vetar. Ptice koje lete, žubor
jezera, zagrljaj grana, smeh lišća.
Ali među svim tim zvukovima bio je jedan koji je odudarao.
Hvatačica muva se usredsredila da ga razazna. Kao instrument potpuno neusklađen sa
ostatkom orkestra. Onda otvori oči i potraži pogledom okolo.
Nedaleko od stola za kojim je sedela nalazila se drvena korpa za otpatke. Zvuk je dolazio
odatle. Za trenutak joj pred očima prođe slika pomoćnog radnika kako gura ispred sebe
aparat za pranje podova na odeljenju intenzivne nege. Jedini put kada se nevidljivo
čudovište pojavilo uzelo je izgled čoveka koji čisti.
Podstaknuta tim razmišljanjem, ustade i ode da proveri korpe za smeće. Dok je prilazila
jednoj, primetila je da ima još sličnih, raspoređenih duž staze. Sagnula se i zapazila zelenu
plastičnu kesu nameštenu unutar korpe. U tom trenutku je kesa bila prazna, i zbog toga je
proizvodila zvuk dok ju je vetar pomerao. To je značilo samo jedno.
Neko je te kese redovno menjao.
 52

Bilo joj je potrebno sat i po da dođe do stambene četvrti na periferiji Koma. I još pola sata
da pronađe poveću zgradu iz koje je dopirao signal starog ajfona. Bio je to kompleks zgrada
sa praznim prostorom u sredini, gde su deca igrala fudbal, a odrasli međusobno čavrljali,
slušali latino muziku, pili pivo i pušili. Devojčici sa ljubičastim čuperkom se odmah svidela
ta razdragana multietnička atmosfera. Dok je prolazila između njih, dočekalo ju je mnoštvo
osmeha dobrodošlice.
Pre nego što je izašla, obukla je svetloplavu haljinicu, kratku i pripijenu uz telo. Kupila ju
je davno, ali je onda haljina završila na dnu ormana, zato što je bila ubeđena da zbog svoje
građe ne može više da je dozvoli sebi. Ipak, sada se osećala prijatno u njoj, zato što je opet
verovala u sebe, posebno zbog toga što je bila sigurna da će je njen anđeo prihvatiti takvu
kakva jeste. Na zdravoj nozi je nosila vojničke čizme i čarapu sa škotskom šarom. I obukla
je sivu sportsku jaknu, iako joj je bila prevelika. Ali ju je smirivalo da na sebi ima nešto što
pripada anđelu, u njoj se osećala zaštićeno. Držala je ruke u džepovima. U jednoj je stezala
svežanj ključeva, u drugoj mobilni telefon koji je povremeno izvlačila da proveri da li je na
pravom putu.
Zgradica koja ju je interesovala bila je ona u sredini, sa velikim rezervoarom koji se
isticao na krovu.
Uđe u predvorje i krenu ka liftu, ali joj aplikacija mobilnog telefona nije pokazivala na
kom bi spratu trebalo da siđe, pošto se signal koji ju je vodio pomerao samo horizontalno.
Nije joj više bila od koristi i to je bio ozbiljan problem. Pomisli da opet pozove svog anđela,
da mu prizna da se nalazi tu dole i on onda neće imati izbora. Ali još jednom niko ne
odgovori na starom ajfonu.
Onda pusti da taj mobilni telefon neprekidno zvoni i dade se u potragu za zvukom
melodije iz serije Stranger Things. Naravno, bilo je to odlično rešenje.
Sa telefonom u ruci i uprkos štitniku oko članka, krenu u obilazak od sprata do sprata.
Svaki put kada bi se linija prekinula, ona je ponovo pozivala. Na sedmom spratu prepozna
prigušeni signal koji je dopirao iz dna dugačkog hodnika.
Zadihana, priđe vratima zaključanim sa tri brave.
Note koje je čula dopirale su iza te barijere. Došao je trenutak istine i bila je veoma
uzbuđena. Prekinula je vezu, duboko udahnula i pokucala. Iznutra nije bilo nikakvog
odgovora. Onda ponovo pokuša, moleći se da je anđeo kod kuće i da samo odbija da
prihvati poziv.
Očigledno nije bio tu.
Zafrkta, razočarana.
Ali uopšte nije imala nameru da odustane, i zato se oslonila leđima o vrata i skliznula na
zemlju. Ostaće tu da sedi i sačekaće ga. Izvuče žvaku i ubaci je u usta. Poče da se igra
mobilnim telefonom, ali vreme nikako da prođe, a malopređašnje uzbuđenje pretvorilo se u
nepodnošljivu dosadu. Pogleda na sat, bilo je četiri posle podne. Zatim stade da proverava
vreme maltene svakih pet minuta. Pomisli da neće moći još dugo da izdrži.
 Izvuče iz džepa jakne tenkić sa ključevima, osmotri ih, odmeravajući ih na dlanu, dok je
jedna ideja počela da joj se mota po glavi.
Ako uđe i uzme svoj stari telefon, to ne bi bilo ništa loše. Mogla je da ostavi cedulju
anđelu i da mu zahvali na svemu što je učinio za nju i zakaže mu pravi-pravcati sastanak.
Šteta što nije ponela sa sobom plišanog medvedića, mogla je da mu ga ostavi da ga on tu
zatekne.
Odluči da je to najbolje što može da uradi. Ustala je i počela da petlja oko brava.
Pošto je zatvorila ulazna vrata za sobom, morala je da sačeka nekoliko sekundi da joj se
oči priviknu na polumrak. Jedini prozor bio je prekriven plastičnim platnom i kroz njega je
prodirala slabašna svetlost.
Pogleda okolo. Nalazila se u nekoj vrsti dnevnog boravka sa kuhinjicom. Sve je bilo u
savršenom redu. Jedini izuzetak bila je odeća umrljana krvlju, bačena na pod. Osmotri je i
pomisli na čoveka koji se spremao da je siluje u hotelu i na njegov prestrašeni izraz lica.
Ko si ti?
Shvati da je više ne interesuje šta mu se dogodilo, zato što je znala da je njen anđeo
izvršio pravednu stvar, odgovarajući na neku višu volju koja čak ozakonjuje nasilje.
Odmah primeti da se sa njene desne strane nalaze neka čudna vrata obojena u zeleno.
Devojčica za trenutak zaboravi na njih i poče da pretresa sobu u kojoj se nalazila, kao i
susedno kupatilo bez prozora. Kauč na razvlačenje. Dvokrilni orman. Sto prekriven
stolnjakom sa cvetićima, na kojem se nalazio njen stari mobilni telefon. Uze ga i proveri
ekran, pa pomisli da je stigla baš na vreme, zato što je baterija bila pri kraju i uskoro će se
ugasiti. Vrati telefon gde je bio, zato što je primetila da se ispod površine stola nalazi
otvorena fioka. Zvirnu unutra. Gumene rukavice, par makaza i sveska sa olovkom
stavljenom između stranica. Uze je i prelista. Zabeleške su bile čudne, napisane nesigurnim
rukopisom, pune pravopisnih grešaka. Uprkos tome, uspela je da dešifruje nekoliko redaka:
radilo se o vrlo dugačkim spiskovima predmeta, proizvoda raznih vrsta i hrane.
Kada je bolje razmislila, delovalo je kao nečije smeće.
Vrati svesku na mesto i priđe ormanu. Otvori levo krilo i nađe se ispred čitavog niza
potpuno iste odeće. Tamnosivi džemperi, svetle farmerke, bele ili svetloplave košulje, crne
cipele na pertlanje. Bila je tu i crna plastična kecelja i torba sa kaišem koja je trenutno bila
prazna. Ali su iza desnog krila bili okačeni sako od tamne kože, košulja sa cvetnim dezenom
stavljena na vešalicu, kao i tanka kravata purpurne boje. U jednoj pregradi su bile složene
kožne čizmice, kaiš sa srebrnom pređicom, pozlaćeni sat, prsten sa tirkiznim kamenom i
par naočara sa mutnim staklima. U drugoj pregradi zbirka svezaka, istih kao ona koja se
nalazila u fioci ispod stola.
Izračuna da ih je najmanje tridesetak.
Dok se spremala da uzme jednu od njih, primeti da se na najvišoj polici nalazi poveći
predmet prekriven peškirom. Devojčica se prope na prste, dohvati ivicu platna i skide ga.
Ljudska glava.
Ustuknu, uplašena, i završi na podu. Ali kada se bolje zagleda, primeti da je to samo
osnova od polistirola za pepeljastoplavu periku.
Oseti se glupo, a to je i zaslužila. Spremi se da ustane, ali sa mesta na kojem se nalazila
primeti nešto na podu, baš ispred zelenih vrata.
Priđe četveronoške i ugleda šrafciger.
 Na osnovu udubljenja u drvetu shvati da ga je neko verovatno bacio tu. Ustala je i
uhvatila se za kvaku, ali je soba bila zaključana. Sve je to bilo vrlo čudno. Onda odluči da
pokuša sa nekim od ključeva iz svežnja sa tenkićem.
Imala je sreće. Pri trećem pokušaju, brava se otvori.
 53

Širom otvori zelena vrata i iz dubokog mraka se raširi smrad. Ustajala voda i hlor.
Verovatno je roletna bila neprekidno spuštena, nije bilo protoka vazduha. Ali je tu bilo još
nečeg oporog. Muški parfem ili losion posle brijanja, pomisli.
Delovalo je skoro kao poziv da uđe.
Devojčica sa ljubičastim čuperkom bila je uzbuđena. Kroči unutra i ispruži ruku da
dodirne zid pored sebe, u potrazi za prekidačem za struju. Pronađe ga. Prigušeni blesak
lampe obešene na sredini plafona osvetli okolinu.
Ali ono što je otkrila nije imalo mnogo smisla.
Soba je bila prazna.
Devojčica se zapita zašto se sav nameštaj nalazi u drugoj sobi, a ovaj prostor nije
iskorišćen. Krenu nesigurnim korakom napred, okrenu se oko sebe, pokušavajući da shvati.
Nemir ju je sve više obuzimao, nešto kao vrtoglavica. Nije umela da objasni, ali se osećala
ugroženo, kao da je u opasnosti. Odjednom joj dođe da zaplače. Svetlo lampe iznad njene
glave poče da treperi, kao da je došlo do naglog skoka napona. Dašak vetra koji je dopro ko
zna odakle natera je da se ukoči. Sve je ličilo na ružnu halucinaciju. Pre nego što je mogla da
shvati, učini joj se da je neka senka prošla pored nje i okrznula je kao da je miluje.
Sada je bila sigurna. Tu unutra, zajedno sa njom, nalazilo se nešto zlokobno.
Dok je pokušavala da razumno objasni ono što je osećala, neki glas iza njenih leđa reče:
„Ne bi smela da budeš ovde.“
 54

Okrenu se i ugleda visokog i snažnog čoveka, mlitavog i bledunjavog izgleda. Nosio je zeleni
kombinezon radnika gradske čistoće, kačket ispod kog je izvirivala čudna crvenkasta kosa,
kao da pripada nekoj lutki. Perika, pomisli devojka sa ljubičastim čuperkom. Debela stakla
naočara za kratkovide, ispod kojih su se nazirale sitne crne oči, kao da ženice nisu imale
dužicu.
On ne može biti moj anđeo, reče ona u sebi.
Čovek zakorači napred u teškim cipelama. „Fak“, reče uznemireno.
„Moraš da odeš, Fak.“
Bila je dezorijentisana, nije shvatala kakve su mu namere i zašto je vređa. Onda se priseti
natpisa sa maske njenog starog mobilnog telefona. Ovaj čovek je mislio da je to njeno ime,
koliko god to bilo neverovatno. Nije znala šta da radi, bila je samo strašno uplašena. „Da,
idem odmah“, smiri ga.
Ali dok je kretala ka izlazu, čovek se ispreči ispred nje. „Ne, to se neće desiti“, saopšti on
odlučno.
Zašto je odjednom promenio mišljenje? Nije shvatala.
„Ona nikome neće pričati o ovome.“ Onda je uhvati za ramena i prodrma je. „Je li tako da
nećeš ništa reći, Fak? Jesam li u pravu?“
„Da, neću ništa reći…“
„Ona nema veze sa ovim, moraš je pustiti da ode.“
Devojčica shvati da nepoznati ne razgovara sa njom, već sa prisutnom pojavom koju je
malopre osetila u sobi. „Da“, podrža ga. „Neću nikome reći“, obeća, ali je ovaj put bila
užasnuta koliko i on.
„Hajde, dečko, završimo sa tim!“ reče opet čovek, neshvatljivo besan. Ali devojčica
primeti da nije samo promenio ton glasa.
Bio je to neki drugi glas u pozadini njegovog glasa.
Pre nego što je mogla da dođe do bilo kakvog objašnjenja, nepoznati je privuče sebi i
steže je u zagrljaj. „Ne, nećeš je povrediti“, zacvile. „Neću ti to dozvoliti.“
Ona nije znala šta da radi, delovalo je da se čovek zaista muči, ali je stisak njegovih ruku
bivao sve jači. „Molim te, povređuješ me“, pokuša da mu kaže.
„Prokletniče! Prokletniče!“ ponavljao je on kroz suze. I nastavljao je da steže sve jače.
Kada ju je obuzeo isti osećaj koji je doživela u jezeru, devojčica shvati da je na putu da se
uguši. Nagon za samoodržanjem natera je da se otrgne. Time je samo pogoršala situaciju,
zato što je nakon te reakcije nepoznati steže još jače.
„Uzmi je zajedno sa mnom!“ kriknu očajnički, vrteći se ukrug. „Samo sa mnom!“
Devojčica je zakovrnula očima, samo što se nije onesvestila, ali ju je on pridržavao,
podižući je sa zemlje. Dok su plesali taj neujednačeni ples, pogled joj se zamagli. Sada više
nije imala daha da govori, ni snage da pruža otpor.
Metež. Koraci. Neko povika: „Pusti je!“
Čovek nije obratio pažnju na naredbu i nastavio je da kruži.
 Ženski glas ponovi: „Smesta je pusti!“
Opet krici, ali sada devojčica sa ljubičastim čuperkom više ništa nije čula. Zatim se začu
pucanj.
I poče da pada kiša.
Anđeo se ukoči. Onda širom raširi ruke i ona se sruši. Udari temenom o vlažni pod i bol
joj delimično povrati svest. Shvati da još uvek zadržava dah i da će umreti ako odmah ne
naredi plućima da nastave da dišu. Učinila je to i svet pred njenim očima poče da polako
postaje bistriji. Ali je sada sve bilo usporeno. Sa mesta gde se nalazila ugleda ženu koja se
kretala ka njima sa pištoljem u ruci, preskačući pokrivač sačinjen od vrlo sitnih kapi. Čovek
je ležao na leđima, sa rupom u vratu, odakle je šikljala jarkocrvena tečnost. Devojčica
otpuza ka njemu i ispruži obe ruke da zaustavi fontanu krvi koja se mešala sa vodom koja je
padala sa plafona. Karabinijerka joj naredi da se drži podalje, upozori je da je opasno. Ona
jedva primeti njen glas usred uznemirenog krika, ali je nije bilo briga za to. Sve joj je
delovalo ludo, delovalo joj je nepravedno, zato što je bila ubeđena da bi je on na kraju
oslobodio zagrljaja.
Vi ne razumete, ne bi me povredio, on me štiti!
Anđeo primeti šta ona čini za njega i osmehnu joj se. Gušio se. Ali sa ono malo kiseonika
što mu je preostalo, reče joj: „Kao mali, zamalo sam umro u jednom bazenu. Možda je bilo
bolje da se to tada dogodilo.“
Devojčica sa ljubičastim čuperkom odgovori jecajući: „Da si umro tog dana, ja nikada ne
bih bila spasena.“
Onda je neko odvoji od njega, odnoseći je kroz tu besmislenu kišu. Ali za sve vreme koje
mu je preostalo nisu prestali da se gledaju.
 55

Dok je vozila, na Pamelinom licu lebdeo je neobično srećan izraz. Nikada je nije videla
takvu, i zato Hvatačica muva nije znala treba li da se zabrine. „Nešto se dogodilo“, reče
samouvereno.
„Nije“, odgovori njena prijateljica.
„Naprotiv, jeste. I ti to kriješ od mene.“
Još jedan osmeh. Eto dokaza. „Šta se događa?“
„Ma, ništa…“ Pamela se okrenu ka njoj. „Đorđa i ja se uzimamo.“
Iznenadi se. „I to mi tek tako kažeš?“
„Pitala me je pre tri dana, već smo saopštile porodicama.“
„Pa to je divna vest“, obradova se ona. „Konačno si odlučila da je učiniš poštenom
ženom.“ Taj banalni seksistički komentar natera je da prasne u smeh. Bila je srećna zbog
Pamele, iako je sumnjala da Đorđa nije prava osoba. Ali joj to naravno nikada ne bi rekla.
Bila je dužna svojoj prijateljici, a ova je sa svoje strane bila dužna njoj.
Pošto je na prostoru preko puta ostrva Komačina otkrila da tajanstveni čovek nije niko
drugi do radnik gradske čistoće, telefonom je obavestila Pamelu, moleći je da u
komunalnom preduzeću proveri ko je bio na dužnosti na maloj plaži tog čuvenog petka
kada je spasena kćerka Rotingerovih. Dobila je ime i adresu. Prilikom rutinske kontrole u
njegovoj kući, karabinijerka je naišla na strašnu i nadrealnu scenu.
Čovek je pokušavao da zadavi devojčicu sa ljubičastim čuperkom, stežući je u grčevit
zagrljaj.
Njegova priroda je da ubija, ne da spasava, rekla je sebi Hvatačica.
Pamela je pucala. Pucanj je aktivirao stari protivpožarni uređaj povezan sa rezervoarom
vode na krovu. Čovek je bio mrtav, metak ga je pogodio u vratnu žilu. Postojao je jedan
element koji se ponavljao u ovoj priči.
Voda.
Hvatačica se priseti kako je sve počelo. A sada je bilo kao da jezero ponovo dobija svoju
ulogu i u finalu.
Devojčica je vraćena porodici, koja ju je smestila u neku terapeutsku zajednicu, kako bi
joj pomogla da prevaziđe traumu. Hvatačica se molila da uspe u tome.
Sam događaj je i dalje imao nejasne konture.
Njena teorija da je nepoznati bio opasni ubica bila je za trenutak ostavljena po strani. Nije
iskrslo ništa kompromitujuće na njegov račun. Kao ni povezanost sa navodnim žrtvama sa
spiska iz matičnog ureda. Ipak, ostala je nerešena tajna i odnosila se na identitet tog čoveka.
Došao je niotkuda.
Da bi se zaposlio, priložio je lažna dokumenta, a isto je uradio i prilikom otvaranja
tekućeg računa u pošti, kupovine automobila i iznajmljivanja stana u kojem je živeo. Osim
toga, niko nije znao zašto je osećao potrebu da povremeno odlazi u lokale, prerušen u neku
drugu osobu. U svakom slučaju, Hvatačica muva je odbila da joj njena prijateljica opisuje
njegov stvarni izgled, zato što se plašila da će ga ponovo videti u nekom košmaru.
 Stavili su ga u grob bez imena.
U nedostatku pravog imena, odlučila je da ga jednostavno nazove „čovek koji čisti“.
„Šta je?“, upita Pamela primetivši da je zamišljena.
„Ništa“, odgovori, tražeći bolji položaj za ruku u gipsu koju je držala u krilu.
„Skoro smo stigle“, najavi joj prijateljica.
Ubrzo su parkirale auto ispred ulaza u jedan od najluksuznijih butika u Komu. Hvatačica
je htela da izađe, ali je Pamela zaustavi.
„Sačekaj, htela sam prvo da ti dam ovo…“
Pruži joj paketić obmotan crvenom trakom. Ona ga začuđeno pogleda, a onda ga bez reči
otvori. Unutra je bio mali metalni tenk koji je služio kao privezak za ključeve.
„Pripadao je nepoznatom“, pojasni prijateljica. „Trebalo je da bude bačen zajedno sa
ostatkom njegovih stvari, ali sam pomislila da ga uzmem i da ga dam tebi.“
„Zašto?“
„Zato što bez tebe nikada ne bih stigla na vreme.“
Hvatačica muva spusti pogled na staru igračku, pitajući se kakva je njena priča i kako je
dospela u život tog čoveka. Bila je savršeno svesna da nikada neće dobiti odgovor na to.
„Onda, jesi li spremna za akciju?“, upita Pamela.
Hvatačica muva potvrdno klimnu glavom. „Da, spremna sam.“ Stavi tenkić u džep i izađe
iz auta, pa se uputi ka ulazu u butik.
Pošto je ušla, jedna od prodavačica pođe joj u susret. „Dobro došli, mogu li da vam
pomognem?“
„Htela bih da razgovaram sa vlasnicom, molim vas.“
Devojka je zbunjeno pogleda, verovatno se pitajući zašto ona nije dovoljno dobra. Ali
onda se pomiri sa situacijom i nestade u unutrašnjosti radnje. Ubrzo dođe jedna elegantna
gospođa njenih godina, neverovatno lepa.
„Tražili ste me?“, upita, osmehujući joj se.
Hvatačica muva sačeka ćutke, pa onda reče. „Ne prepoznajete me?“
„Da li bi trebalo?“, upita ova druga veselo. „Jesmo li se već srele?“
„Ja vas vidim prvi put“, priznade.
„Izvinite, ali ne razumem…“ Bila je zbunjena. „Onda, zašto bi trebalo da vas poznajem?“
„Hajde, pogledajte me bolje. Dobro me pogledajte.
Možda se žena plašila da je u pitanju šala, poče da se nervira. A zatim shvati. „Vi ste…“
Rečenica koju su svi izgovarali. Dala joj je uobičajeni odgovor. „Da, ja sam ona majka.“
Druga žena je postajala sve nesigurnija.
Hvatačica poče da priča. „Uhvatili su mog sina posle bekstva koje je trajalo tri dana.
Pokušavao je da kupi sendvič na železničkoj stanici u Milanu sitnišem koji je napabirčio
moleći za milostinju. Nije odmah priznao. Neprekidno je ponavljao da je nevin, a za to što je
još uvek na sebi imao krv devojke koju je ubo nožem pripisivao je krivicu nekom
fantomskom napadaču koji je upao kroz prozor i ubio Valentinu.“ Primetila je da je žena ne
prekida, i bio je to dobar znak. „Moj muž i ja otišli smo u kvesturu, gde su nam dozvolili da
provedemo sa njim samo nekoliko minuta. Kada sam ga videla, Dijego je bio sav potišten,
kao prebijeno kuče. Kunem se da bih ga u tom trenutku najradije zadavila sopstvenim
rukama. I dok je i nama kroz suze i jecaje ponavljao tu glupu priču, za trenutak sam videla
neku mračnu svetlost u njegovim očima i shvatila sam. Ne samo da se nije pokajao već mu
zapravo uopšte nije bilo važno.“ Žena ju je posmatrala, bila je dirnuta. „Samo majka može
da shvati šta prolazi kroz srce njenog deteta, samo majka može to da zna. A ja sam znala.
Znala sam sa sigurnošću koju nikada ne bih želela da posedujem. Rekla sam sebi: Bože moj,
učini da mu ne poveruju, učini da ne progutaju ovu ogromnu, odvratnu laž.“ Hvatačica
duboko uzdahnu. „Uobražavamo da ih poznajemo samo zbog toga što smo ih donele na
svet, ali se ponekad prepuštamo ljubavi koju osećamo prema njima i odbijamo da vidimo.
Ali duboko u sebi znamo odlično… Ako ne učiniš ništa da ih sprečiš da naprave nešto loše,
onda je to tvoja krivica.“
Žena je bila uznemirena. „Zašto to pričate meni?“
„Zato što vaš sin poseduje jedan beli porše i zato što njegova mlada i zgodna devojka krije
modrice širokom odećom i gomilom šminke. I zato što je za mene već prekasno…“
Žena se za trenutak zamisli, kršeći ruke. Pogled joj se izgubi, sada je bila zabrinuta.
Hvatačica muva nije više ništa dodala. Okrenula se i izašla iz radnje.
23. februar
Svetlost zimskog popodneva počela je da bledi kako se bližio sumrak. Poslednji sunčevi
zraci ulaze u bolničku sobu i ljupko padaju na krevet na kojem je ispružena Martina, blago
uzdignutih leđa pomoću jastuka. Praznog stomaka i tužnog pogleda. „Lekari su pokušali sve
da spasu moje dete.“
Policajka u civilu sedela je pored nje. Izvukla je beležnicu kada su počele da ćaskaju, ali
do sada nije zabeležila ništa. „§ta možete da mi kažete o dečaku?“
„Da do tog trenutka nisam verovala da može da bude ljubomoran. Da li će vam se učiniti
apsurdnim ako vam kažem da ne mogu da budem ljuta na njega?“
„Ne znam, zavisi.“
„Sa pet godina se umalo udavio u bazenu napuštenog hotela, trebalo je odmah da
shvatimo da se nije radilo o nezgodi.“
„Šta hoćete da kažete?“
„Majka je bila sa njim. Kasnije je pričala da joj je nešto odvuklo pažnju, ali to nije bilo
tačno, videla je da se davi i onda namerno otišla.“
„I, po vašem mišljenju, od tog je trenutka počelo nasilje?“
„Ta epizoda je morala da bude naše zvono za uzbunu. Mislim da Vera nikada nije želela
dobro svom sinu. Štaviše, mislim da je razvila istinsku averziju prema njemu.“
„Hoćete da kažete da ga je mrzela? Kako je moguće da to niste primetili?“
„Postoji hiljadu objašnjenja za to. Zato što naša katolička kultura idealizuje figuru majke
ili zato što nam je stalo da iz korena izbrišemo i samu pomisao da možemo da preziremo
ono što smo doneli na svet. Ubeđeni smo da je alternativa ljubavi ravnodušnost i svaki
psiholog će moći da kaže da je to slučaj sa najvećim delom čovečanstva, osim sa majkom. Za
razliku od svih drugih, majka nema izbora, a često ni ona sama nije svesna toga.“
„Majka voli ili mrzi istim intenzitetom.“
„Tačno. I Vera je primer za to. Štaviše, prelazila je iz jedne komplikovane veze u drugu, od
jednog nasilnog muškarca do drugog. Eto zašto smo joj verovali kada nam je pričala o
Mikiju.“
„Mikiju?“
„Ubedila nas je da taj njen povremeni prijatelj ima pik na dečaka i da ona ne može da ga
zaustavi.“
„A to nije bilo tačno?“
„Ne.“
„I kako ste to otkrili?“
„Jednoga dana je neki komšija čuo krike dečaka i pozvao je policiju. Kada su stigli
policajci, Vera je opet htela da pripiše krivicu Mikiju, ali u stanu nije bilo nikog drugog.“
„Onda je majka i dečaku isprala mozak.“
„Znam, može izgledati apsurdno što istina nije odmah izašla na videlo. Ne tražim
opravdanje, bila je to i naša krivica. Moja pre svih. Međutim, sve se to dogodilo zato što se i
dalje držimo apsurdne predrasude da samo muškarci mogu da rade takve stvari, žena i
majka ne.“
„A kada ste otkrili kako stoje stvari, odveli ste dečaka u neku ustanovu.“
„Da. Mada je on želeo da bude usvojen.“
„Nekoliko godina kasnije ta želja mu je ispunjena.“
 „Ali je možda već bio isuviše veliki da bi mogao da se prilagodi realnosti neke porodice.
Kada sam pronašla bračni par koji je izgubio sina njegovih godina, rekla sam sebi da bi
mogli da nastave život tamo gde je prekinut i ublaže zajedničku patnju. Pored toga, bili su
jedini spremni da mu ukažu poverenje. Ostali su bežali zbog njegove priče.“
„Njegove priče?“
„Nadimak Verinog oca bio je Miki. Dečak je plod incesta.“
„Zlo se vrti ukrug.“
„Mislite li da ćete ga pronaći?“
„Vrlo verovatno. Gde može da se sakrije dečak od četrnaest godina?“
„Ali niste previše uvereni u to, slažete li se?“
„Slažem se.“
U tom trenutku se začu plač.
Policajka se naginje nad kolevkom koja je stajala pored kreveta, da pogleda novorođenče.
„Jeste li već odabrali ime?“
„Mom mužu je stalo da mu damo ime njegovog oca… Zove se Dijego.“
Policajka sklanja beležnicu u koju nije ništa zapisala, uzima torbu i sprema se da se
pozdravi.
„Muve zunzare, tako ih je on definisao…“ Martina se sada toga setila. „Muškarce koji su
zujali oko Vere. I govorio je da samo ja mogu da ih držim podalje od njega… Hvatačica
muva, tako me je zvao.“
Policajka kreće ka vratima. „Brinite o svom sinu i zaboravite ovu ružnu priču.“
Martina je gleda dok izlazi. Zatim pruža ruke ka kolevci, da uzme novorođenče koje
kmeči. Ljubi ga u obraze, smeši mu se i privija ga na grudi, da ga smiri. Posmatra ga dok
proždrljivo uzima hranu iz njene dojke. I za to vreme se pita koja će biti njegova prva reč,
kada će se otkriti njegov pravi karakter i kakav će čovek postati kada odraste. Njen sin je
nekim čudom spasen. Bog ga je sačuvao za nešto značajno, bila je sigurna u to. Zna da je u
suštini pomalo glupo što tako priča sama sa sobom, ali nije je briga.
Uskoro će Dijego početi da sam smišlja svoju budućnost. Njegova majka u međuvremenu
sanja i želi umesto njega.
 Beleška autora

Priče iz ovog romana inspirisane su stvarnim događajima.

 Zahvalnice

Stefano Mauri, izdavač, prijatelj. A zajedno sa njim svi izdavači koji me objavljuju u svetu.
Fabricio Koko, Đuzepe Straceri, Rafaela Ronkato, Elena Pavaneto, Đuzepe Somenci,
Gracijela Čeruti, Alesija Ugoloti, Patricija Spinato, Ernesto Fanfani, Dijana Volonte, Đulija
Toneli, Đakomo Lanaro, Đulija Fosati i najdragocenija Kristina Foskini. Moja ekipa. Endru
Nirnberg, Sara Nandi, Barbara Barbijeri i izvanredne saradnice iz londonske agencije. Tifani
Gasuk, Anais Bakobza. Otavio koji nas je prihvatio kao brat. Vito koji je uvek pored mene.
Akile. Antonio Padovano zbog sjajnog prijateljstva kojim mi čini čast. Paolo Pavone, zbog
velikodušnosti i sve pažnje koju mi ukazuje. Dani Antonanđeli, brižni savetnik. Antonio
Takija, zbog brige i naklonosti. Đanpjetro Kampaneli, zbog snage njegovog prijateljstva.
Marija Đovana Luini, moj vodič kroz mrak. Tajno udruženje tajnih udruženja. L. M. koji je
udahnuo dušu čoveku koji čisti. Antonio i Fjetina, moji roditelji. Kjara, moja sestra. Sara,
moja „večno prisutna“.
 O autoru

Donato Karizi rođen je 1973. u Italiji. Studirao je pravo i kriminologiju, pre nego što je
počeo da se bavi pisanjem. Od 1999. pisao je scenarije za televiziju. Njegov prvi roman
Šaptač osvojio je pet međunarodnih književnih nagrada i preveden je na desetine jezika.
Karizi živi u Rimu