FAKULTET ZA OBRAZOVANJE DIPLOMIRANIH

PRAVNIKA I DIPLOMIRANIH EKONOMISTA

ZA RUKOVODEĆE KADROVE
NOVI SAD

SEMINARSKI RAD

Predmet: MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO

JAVNI POREDAK

Mentor: Student:
Prof. Dr. Siniša Ognjanović Petrović Jasmina
Broj indeksa I-323/11
 Čačak, decembar 2012. godine
Sadržaj

UVOD....................................................................................................................................2
1. JAVNI POREDAK I MEĐUNARODNI JAVNI POREDAK..........................................3
1.1. Teorije pojma javni poredak.......................................................................................4
1.2. Definisanje javnog poretka.........................................................................................6
1.3. Oblici javnog poretka..................................................................................................8
1.4. Funkcija javnog poretka..............................................................................................8
2. PRIMENA I POSLEDICE INSTITUTA JAVNOG PORETKA.....................................11
2.1. Javni poredak i imperativni propisi...........................................................................11
2.2. Javni poredak i načelo autonomije............................................................................11
2.3. Primena instituta javnog poretka...............................................................................12
2.4. Pravne posledice primene instituta javnog poretka...................................................13
3. USTANOVA JAVNOG PORETKA U MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU
REPUBLIKE SRBIJE..........................................................................................................14
3.1. Norme iz međunarodnog javnog prava.....................................................................14
3.2. Ustavom utvrđene osnove društvenog uređenja.......................................................14
3.3. Ostale imperativne norme.........................................................................................14
ZAKLJUČAK......................................................................................................................16
LITERATURA.....................................................................................................................17

1
2

UVOD

Davne 1824. godine, jedan engleski sudija je vrlo slikovito uporedio javni poredak sa
divljim konjem opisujući da je to „ ... veoma divlji konj za koga, kada ga jednom osedlate,
nikada ne znate kamo će vas odneti.
Na javni poredak se poziva samo ako sve ostalo propadne”. 1 Jedan drugi engleski
sudija, lord Denning, skoro sto pedeset godina kasnije, dovršiće ovu „definiciju”, utvrdivši:
„S dobrim jahačem u sedlu, taj divlji konj može se držati pod kontrolom”. 2 U doktrini i u
praksi međunarodnog privatnog prava, institut javnog poretka ne prestaje ni u najnovije vreme
biti u središtu zanimanja.3
Institut javnog poretka je institut međunarodnog privatnog prava. U savremenom
međunarodnom privatnom pravu njime se omogućuje državnom sudu da zaštiti domaći pravni
sistem od primene stranog prava koje je merodavno po kolizijskim pravilima prava suda ako
bi primena tog stranog prava bila suprotna osnovnim pravnim načelima domaćeg prava
(kolizijsko-pravni javni poredak) kao i da odbije priznanje i svrhu strane sudske ili arbitražne
odluke ako bi učinak njihovog priznanja i svrhe bio suprotan osnovnim pravnim načelima
domaćeg prava ili suprotan pravilima neposredne primene domaćeg prava (javni poredak za
potrebe priznanja).
Jednom rečju, javni poredak je ustanova međunarodnog prava pored izraza „javni
poredak” često se koristi naziv „međunarodni javni poredak”. Oba izraza vode poreklo iz
francuskog prava. Osnovni nedostatak izraza „međunarodni javni poredak” je u tome što
može da stvori utisak da se radi o nekoj naddržavnoj ustanovi.4
Ovaj seminarski rad će se baviti javnim poretkom, njegovim teorijam prvenstveno
njegovim definisanjem,funkcijam, a zatim i primenom sa posledicama, kako u svetu, tako i u
našem pravu.

1
Sajko K., Javni poredak - zaštita osnovnih pravnih načela domaćeg prava, Pravo i porezi, (2003) 1, 3.-11.
2
O razlici između kolizijskopravnog javnog poretka (kollisionsrechtlicher ordre public) i javnog poretka za
potrebe priznanja(annerkennungsrechtlicher ordre public) v. R. Geimer, Internationales Zivilprozefirecht, 5
Aufl., Verlag Otto Schmidt, Koln, 2005., rbr. 24.-29a, str. 8.-11.
3
Sajko K., Medunarodno privatno pravo, Narodne novine, Zagreb, 2005., str. 251.
4
Varadi T., Bordas B., Knežević G., Pavić V.; Međunarodno privatno pravo; Beograd , 2010, str 153.

2
3
1. JAVNI POREDAK I MEĐUNARODNI JAVNI POREDAK

Javni poredak je ustanova odstupanja od normi međunarodnog privatnog prava koja

omogućuje da nadležni organ ne primeni strano pravo, odnosno ne prizna stranu sudsku
odluku zbog toga što bi to imalo za posledicu povredu osnovnih društvenih vrednosti
priznatih u domaćoj zemlji.
Javni poredak ima da značenja koja su veoma povezana. Pod javnim poretkom se
podrazumevaju same osnovne norme domaćeg prava koje se u svakom slučaju moraju
zaštititi. Isti termin može da označava i instituciju međunarodnog privatnog prava koja
omogućava da domaći organ ne postupi po upustvu domaće kolizione norme ili ne prizna
stranu odluku.
Postoje vrednosti domaćeg pravnog poretka koje se ne mogu žrtvovati. One čine naš
javni poredak. Javni poredak čine pravila pravnog i društvenog poretka od kojih se ne može
odstupiti. Može se primeniti strana pravo i ako ono odstupa od domaćeg, ali se ne bih mogla
primeniti strana norma koja vređa osnovne domaćeg poretka. Postoje dva pristupa utvrđivanja
javnog poretka:5
1. apstraktna definicija-krug normi koje čine javni poredak jedne države,
2. enumeraciju normi-koja obuhvata ili, pak nabrajanje domena u kojima imperativne
norme predstavljaju automatski deo javnog poretka.
Različiti pokušaji definisanja javnog poretka nemaju rezultate koji bi mogli kao model
i kao orijentir za praksu. Najčešće se ostaje pri formulaciji da se neće priznati strana odluka
ako se očigledno protivi javnom poretku. Takve formulacije su prihvaćene i u Haškim
konvencijama.
U njima se postavlja pravilo da se primena prava na koje ukazuje koliziona norma
može odbiti samo ako bi strano pravo bilo suprotno javnom poretku. Isti princip slede i
kodifikacije međunarodnog privatnog prava, kao što su npr: Austrijski, Mađarski, ex-
jugoslovenski zakonici. Odrediti pojam javnog poretka jednom opštom definicijom nije ni
malo jednostavan zadatak. Javni poredak, u svojstvu ustanove međunarodno privatnog prava,
možemo shvatiti dvojako:
1. kao skup temeljnih principa društvenog i državnog uređenja jedne zemije koji moraju
biti očuvani, bez obzira na kolizione norme,
2. kao specifičan institut koji doprinosi ostvarivanju tog zadatka naređujući nadležnom
organu da od njih odstupi kada se negativne posledice njihove primene ne bi mogle
ctkloniti.
Javni poredak obuhvata pozitivno pravne norme kojima se štite temeljna načela
domaćeg pravnog poretka. Principi javnog poretka se izražavaju najčešće, kroz prinudne
pravne propise. Iz toga proizilazi da javni poredak ima funkciju zaštitne ustanove u
sprečavanju unošenja u domaći pravni sistem institute stranog prava.
Unutrašnji javni poredak kod pravnih odnosa bez stranog obeležja čine imperativne
norme domaćeg prava, kojim se štite osnovna načela domaćeg pravnog sistema. U literaturi
međunarodnog privatnog prava često se govori o međunarodnom javnom poretku,
podrazumevajući pod tim nacionalni javni poredak koji se primenjuje u oblasti sukoba
zakona.6

5
Varadi T., Bordas B,, Knežević G., Pavić V.; Međunarodno privatno pravo; Beograd, 2010, str 155.
6
Krvavac M.; Međunarodno privatno pravo (opšti deo);Kosovska Mitrovica, 2010., str 121.

3
4
1.1. Teorije pojma javni poredak
Javni poredak je pojam koji je inspirisao mnoge autore. Skoro da nema poznatijeg dela
opšteg karaktera iz oblasti me[unarodnog privatnog prava, a da ovom pojmu nije posvećena
izvesna pažnja.7 Ovima se pridružuju brojne studije koje za svoj predmet imaju upravo pitanje
javnog poretka.8 Ali, i pored veoma bogate doktrine, ovaj pojam je do danas ostao čuven po
svojoj nepreciznosti, nejasnosti i neuhvatljivosti. Ne bi se moglo reći da je bogat zbir teorija
doveo do nekog stabilnijeg rešenja. Naprotiv, čitav spektar različitih, često oštroumnih, ali i
neplodnih komentara, izaziva i danas kod mnogih autora izvestan pesimizam, pa čak i
„abdikaciju“ pred brojnim teškoćama koje rađa ovaj pojam. Kolika je ta misterija, kojom je
javni poredak obavijen, najreljefnije pokazuju formule izvesnih autora, koje prerušene u
stilske figure, izražavaju teškoće i nedoumice sa kojima su se ti autori sreli prilikom
istraživanja ili primene pojma javnog poretka.
Istraživati definiciju javnog poretka isto je što i hodati po živom pesku 9 ili ići
trnovitim putem.10. Po nekima, to je jedno pravo mučenje intelekta, 11 u stvari, jedna kaučuk
norma koja se može svakojako savijati, 12 to je jedna magijska reč kojom pravnici označavaju
najrazličitija pravila kada za njih ne mogu da nađu pravi osnov; uvek kada se zapletu u
teškoće, pravnici (civilisti i publicisti, zakonodavci i sudije, praktičari i teoretičari) pozivaju u
pomoć taj „čarobni“ javni poredak koji treba da ih oslobodi teškoća; nekada se taj paradoks
dovodi do kraja kada ovaj pojam predstavlja jedan okvir bez ikakve sadržine.13
Polazeći od rezultata do kojih je teorija o javnom poretku došla, ne može se nikako
reći da ima mesta pesimizmu u onoj meri u kojoj on provejava u radovima pomenutih autora.
Pojam javnog poretka, kao uostalom i mnogi drugi, je polje na kome se sučeljavaju različita
mišljenja koja se ponekad međusobno i isključuju. Činjenica da se o njima mnogo
raspravljalo i da se nije došlo do opšteprihvaćenog mišljenja ukazuje samo na otvorenost
diskusije i „večitu“ aktuelnost pitanja.
7
Preuzeto od Krvavac M.; Međunarodno privatno pravo (opšti deo);Kosovska Mitrovica, 2010., str 122, a
citirano prema Marty, Raynaud: Droit civil, Introduction generale a l'etude du droit et des institutions judiciaires,
Paris, 1961, str. 163; Planiol, Ripert, Boulanger: Traite elementaire de droit civil, t. II, Paris, 1952, str. 39;
Bekaert: Introduction a l'etude du droit, Bruxelles, 1965, str. 199; Carbonnier: Droit civil, t. II, Paris, 1964, str.
386; Weill: Droit civil, Les obliga-tions, Paris, 1971, str. 257; Colin, Capitant, Morandičre: Traite de droit civil,
t. II, Paris, 1959, str. 391.
8
Preuzeto od Krvavac M.; Međunarodno privatno pravo (opšti deo);Kosovska Mitrovica, 2010., str 123, a
citirano prema Simon: L'ordre public en droit prive, Rennes, 1941; Malaurie: L'ordre public et le contrat, Reims,
1953; Claps-Lienhart: L'ordre Public, Lyon, 1934; Marmion: Etudes sur les lois d'Ordre Public en droit civil
interne, Paris, 1924; Oprea: Essai sur la notion des bonnes moeurs dans les obligations en droit civil allemand,
Paris, 1935; Saiget: Le contrat im-moral, Paris, 1939; Pascanu: La notion, d'Ordre Public par rapport aux
transformations du droit civil, Paris, 1937; Tchavdaroff: De la notion des cause d'indignite, Lyon, 1930; Dorat
des Monts: La cause immorale, Paris, 1956; Bertrand: La notion d'ordre public en matiCre de nullites, Lille,
1939; Bonnecase: La notion juridique des bonnes moeurs, Etudes de droit civil a la memoire de H. Capitant,
Paris, str. 91; Morandiere: L'ordre public en droit prive interne, Etudes de droit civil a la memoire de H.
Capitant, Paris, str. 381; Kayser: Les nullites d'ordre public, Revue trimestrielle de droit civil, 1933, str. 1115;
Cohendy: Des interlts de la distinction entre l'inexistence et la nullite d'ordre public, Revue trimestrielle de droit
civil, 1914, br. 1, str. 33; Darbellay: Theorie generale de l'illicite, Fribourg, 1955; Guiraud: La police et l'ordre
public, Bordeaux, 1938; Ber-nard: La notion d'ordre public en droit administratif, Paris, 1962; Zivanović:
Osnovni problemi etike (Filozofije moralne), Beograd, 1935; Marković: Poštenje i moral u pravu, Arhiv, 1922,
str. 332.
9
Malaurie: L'ordre public et le contrat (Etude de Droit civil compare), t. I, Reims, 1953, str. 3.
10
Vareilles-Sommieres: Les lois d'Ordre Public et la derogation aux lois, Revue de Lille, 1899, str. 674.
11
Kautschuk Paragraphe in K. G. Wurzel, das juristische Denken Wienne, 1904, str. 84 (cit. prema Malaurie:
ibidem).
12
Geny: Methode d'interpretation et sources en droit prive positif, t. II, Paris, 1919, str.
178.
13
Morandiere: L'ordre public en droit prive interne, Etudes de droit civil a la memoire de Henri Capitant, Paris,
str. 381-401;

4
5
Zato je prethodno potrebno upoznati se sa raznim shvatanjima ili tačnije, sa
evolucijom i osnovnim tendencijama u ovoj materiji. Pri tome, treba reći da se teorija o
javnom poretku naročito razgranala u francuskoj doktrini, pošto je francuski Građanski
zakonik prvi prihvatio taj izraz.
Različiti izrazi kojima zakonici obeležavaju istu sadržinu daju nam za pravo, da bar u
osnovi, teoriju o javnom poretku shvatimo kao opštu teoriju o granicama slobode ugovaranja,
bez obzira kojim se rečima ta granica obeležava u pojedinom zakoniku. Iz tih razloga
potrebno je učiniti jedan teorijski pregled pojma javnog poretka koji je našao mesta u
francuskom Građanskom zakoniku i to ne samo u smislu njegove definicije, već u smislu
jednog fakta koji proizilazi iz neophodnosti ograničenja slobode ugovaranja. Različiti
zakonici granicu slobode ugovaranja obeležavaju različitim izrazima, ali je ta granica uvek
izražena u smislu zaštite opštih interesa čija je priroda određena karakterom konkretnog
društvenog i pravnog sistema.
Brojnost i polivalentnost ispoljenih mišljenja o pojmu javnog poretka stvaraju teškoće
u smislu njihovog grupisanja i stvaranja jedne harmonične celine i opšte slike. Teškoće su
dvostruke: prvo, koji kriterijum treba da posluži kao podloga grupisanja, i drugo, kako izbeći
opasnost da se neko mišljenje ne „povredi“ kada ono sadrži u sebi elemente različitih
kriterijuma podele.
Imajući u vidu ove teškoće, kao i opasnost koju svaka podela u nauci, iako neophodna,
nosi sobom, prilikom grupisanja različitih mišljenja i stvaranja opšte slike o teorijama javnog
poretka, čini se, da se može poći od sledećih momenata: kao kriterijum podele treba da
posluži stepen apstrahovanja pojma javnog poretka odnosno intenzitet u naporu pojedinih
autora da ovaj pojam definišu.
Tako, pojedini autori u principu odbijaju mogućnost, pa čak i potrebu, definisanja
javnog poretka, prepuštajući sudu da on prilikom konkretnog rešavanja formuliše odnosno
„oseti“ granice javnog poretka. Druga grupa autora, u nastojanju da otkrije elemente ovoga
pojma, pruža izvesne karakteristične oznake pojma javnog poretka, ali bez pokušaja čvršćeg
definisanja. Treći, opet metodom analitičkog nabrajanja evidentiraju zakone koji se tiču
javnog poretka, a među njima su i oni koji to nabrajanje vrše uz izvesnu sintezu.
Najzad, četvrta grupa autora, metodom sintetičkog formulisanja, pokušava da definiše
pojam javnog poretka. Prilikom izlaganja opšte teorije javnog poretka, čini se, da će biti
najcelishodnije ići ovim redom, ali uz napomenu da pojedina shvatanja sadrže i elemente neke
druge „susedne“ grupe, tako da će se izložiti samo osnovna tendencija pojedinih mišljenja
koja ga svrstava u određenu grupu, dok će se oni drugi elementi shvatiti ipak kao sporadični i
sekundarni. To je samo dokaz više da u ovoj materiji nema apsolutno čistih sistema.
Izvestan broj autora zastupa shvatanje da nije ni moguće, ni potrebno, ustanoviti jednu
definiciju javnog poretka koja bi bila prihvaćena u praktičnoj primeni prava. Prema ovom
shvatanju, pojam javnog poretka treba prepustiti sudu da ga on u svakom konkretnom slučaju
utvrđuje i primenjuje bez ikakveili bez čvršće sugestije od strane doktrine. Ova teorija se
usteže od istraživanja definicije javnog poretka, pa čak i od izvesnih direktiva, već sve to
jednostavno prepušta sudu. Umesto da sudu u praktičnoj primeni prava pomogne, ova teorija
ga usamljenog prepušta teškoćama koje se javljaju kada pojam javnog poretka treba primeniti
u konkretnom slučaju. Ipak, treba primetiti da izvesni autori koji brane ovu teoriju, bar u
izvesnoj meri, skreću pažnju sudu na neke principe koje ovaj treba da usvoji u materiji javnog
poretka. Međutim, to su sasvim uopšteni pojmovi, kao što je „javno mišljenje“, „društvena
korisnost“, „kolektivna svest“, i sl., što ne može biti od naročite koristi, jer se pomoću ovako
uopštenih pojmova ne može bliže odrediti javni poredak

5
6
1.2. Definisanje javnog poretka
Uzimajući u obzir sve potrebne elemente za definisanje javnog poretka, elemente koji
su se iskristalisali iz dugogodišnje primene ove ustanove u praktičnoj aplikaciji prava, kao i iz
veoma bogate teorije koja je u prošlosti pratila ovu ustanovu, može se reći da je javni poredak
skup principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane
zajednice, a koji se ispoljavaju preko određenih društvenih normi (pravnih i moralnih) koje
stranke u svojim odnosima moraju poštovati.
Opšti pojam javnog poretka primenjen samo na materiju ugovornih odnosa dobio bi
sledeći izgled: javni poredak je skup principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje
jedne pravno organizovane zajednice, a koji se ispoljavaju preko određenih društvenih normi
koje su u domenu predmeta i cilja ugovora tako postavljene da ih ugovorne strane moraju
poštovati.
Ustanova javnog poretka, kao što se vidi, po svojim atributima predstavlja specifičnu i
veoma složenu pojavu društvenog života. Njeni sastavni delovi čine jednu celinu čijom
strukturom naročito dominiraju sledeće tačke: skup određenih društvenih i pravnih principa;
ispoljavanje ovih principa kroz određene društvene norme; relativna vrednost javnog poretka
obzirom na mesto i vreme; primena javnog poretka ne sme ugroziti načelo pravne sigurnosti.
Sadržina i okvir ustanove javnog poretka, pre svega, zavisi od prirode i karaktera
osnovnih principa na kojima je zasnovana jedna zajednica i njena pravna organizacija. Tu su
principi ekonomskog konstituisanja i ekonomske organizacije jedne društvene zajednice, a
zatim principi moralnog poretka, kao i principi koji proizilaze iz određenog političkog i
filozofskog opredeljenja.
Svi ovi prinicpi kumulativno utiču na izgled javnog poretka, koji, zbog toga,
predstavlja žižu u kojoj se ovi principi sedinjuju kao osnovne determinante pojma. On je u
svakom društvu spona, ali ujedno i demarkaciona linija između individue i zajednice. On je
spona, jer samim tim što ograničava individualnu volju, on je čini i pravno valjanom u skladu
sa opštim interesom i u domenu dozvoljenog ugovaranja omogućava pravni promet između
određenih subjekata u datom društvu.
Javni poredak predstavlja i demarkacionu liniju, jer razdvaja polje dozvoljenog od
polja nedozvoljenog ugovaranja, stavlja granicu individualnoj volji u cilju zaštite opštih
interesa. Gde će ta granica biti postavljena i koje će opšte interese štititi, to upravo zavisi od
karaktera pomenutih principa, od stepena istorijske emancipacije jedne društvene zajednice.
Granice slobode ugovaranja, koje su satkane od tih izvanpravnih činilaca, bile su u
prošlosti, postavljane na veoma različita mesta i na različite načine. Ali, uvek se ispoljavala
jedna činjenica: granica slobode ugovaranja sublimira osnovne principe na kojima počiva
jedan društveni poredak.
Svi navedenii principi ili njihov eho dobijaju u izrazu javnog poretka jedan određeniji
i energičniji vid, tako da se oni, posredstvom javnog poretka i sankcijom koju on sobom
donosi, ispoljavaju i odražavaju i u svetu pravnih regula. Zato se javni poredak ne sastoji
samo od pozitivno-pravnih normi koje su snabdevene karakterističnim svojstvima, nego i od
drugih pravila ponašanja, pre svega, od moralnih normi odnosno dobrih običaja. I zato se
obično kaže da je jedan ugovor ništav ukoliko se protivi javnom poretku ili dobrim običajima.
Dobri običaji ulaze u pojam javnog poretka, oni su samo jedan aspekt javnog
poretka,14 zbog čega je pleonazam reći „javni poredak i dobri običaji“. Ukoliko se to i čini

14
Mazeaud: Lecons de droit civil, t. II, Paris, 1962, str. 94.

6
7
onda je to zbog toga što hoće da se što više istakne pravilo prema kome ugovor ne može
proizvoditi pravna dejstva ukoliko je u suprotnosti sa određenim normama moralnog poretka.
Ovo dolazi otuda što pravni poredak nije okrutno razdvojen od moralnog poretka.15
Na osnovu svega napred navedenog se slobodno može reći da je javni poredak
određen kao ustanova pomoću koje se razdvaja polje dozvoljenog i ne dozvoljenog
postupanja u odnosima međunarodnog privatnog prava.
Procesni javni poredak je institut kojim se štiti domaći procesni javni poredak kojim se
sprečava da strane sudske i arbitražne odluke koje su nespojive s bitnim načelima domaćeg
procesnog prava ostvaruju učinke u inostranstvu, pa se uskraćuje pravna pomoć ako se traži
na način bitno nespojiv sa domaćim procesnim pravom.
Pod javnim poretkom se podrazumevaju same osnovne norme domaćeg prava koji se
u svakom slučaju moraju zaštititi, isti termin može da označava i onu instituciju MPP-a16 koja
omogu’uje da domaći organ ne postupi po upustvu domaće kolizione norme ne prizna stranu
odluku koja ispunjava ostale uslove za priznanje, a da bi se zaštitio domaći javni poredak. Pri
utvrđivanju granica javnog poretka moguća su dva pristupa:
- krug normi koje čine javni poredak jedne države može se nagovestiti jednom opštom
klauzulom -apstraktnom definicijom,
- drugi način je enumeracija onih normi koje obuhvata javni poredak ili pak nabrajanje
onih domena u kojima imperativne norme predstavljaju automatski deo javnog
poretka.
Osnovni nedostatak ustanove javnog poretka je u tome što se ni u zakonodavstvima ni
u teoriji ni u praksi nisu oformili jasni pokazatelji niti su jasno opredeljene pretpostavke za
primenu te ustanove. Organu koji primenjuje pravo stoje na raspolaganju samo veoma
uopštena upustva.
Ustanova javni poredak za MPP predstavlja nužno zlo, dok sa druge strane da ta
ustanova ne postoji ni MPP ne bi postojalo. Ako se ustanova javnog poredtka stavlja u
dejstvo u postupku preispitivanja strane odluke, njeno desjstvo je veoma jednostavno-strana
odluka se neće priznati niti izvršiti na domaćoj teritoriji. ZMPP zasniva se na jednoj opštoj
klauzuli-ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja.
Pored unutrašnjih propisa međunarodnog privatnog prava, zaštitu normi javnog
poretka regulišu i pojedine multilateralne konvencije. Okviri primene stranog prava
postavljeni su imperativnim normama lex fori17, a ograničenja se tiču opšteg načela
međunarodnog privatnog prava da izabrano pravo ne može derogirati primenu prinudnih
pravila legis fori i primenu normi koje čine tzv. međunarodni javni poredak.
U oblasti sukoba zakona, tj. u domenu u kojem je njegovo funkcionisanje najizrazitije
javni poredak se može shvatiti kao ustanova na temelju koje dolazi do primene osnovnih
principa materijalnog i proceduralnog lex fori.
Principi kao što su na primer zabrana ropstva ili zabrana korupcije prilikom
zaključenja ugovora, zabrana diskriminacije u pravu obzirom na pol, veru ili boju kože
učesnika u međunarodnom pravnom prometu, predstavljaju opšteprihvaćena načela
međunarodnog privatnog prava.

15
Preuzeto od Krvavac M.; Međunarodno privatno pravo (opšti deo);Kosovska Mitrovica, 2010., str 132, a
citirano prema O odnosu prava i morala postoji bogata literatura; vid. naročito: La regle morale dans les
obligations civiles, Paris, 1927; Levy-Bruhl: La morale et la science des moeurs, Paris,
16
Skraćeno od međunarodno privatnog prava.
17
Takozvani zakon mesta suda, odnosno pravu države gde se sudi.

7
8
1.3. Oblici javnog poretka
Razlikujemo materijalno-pravni, koliziono-pravni i procesno-pravni aspeki instituta
javnog poretka. Predmet kontrole instituta javnog poretka su prvenstveno materijalno-pravne
norme stranog merodavnog prava. Procesno-pravni aspekt javnog poretka se javlja u slučaju
egzvekvature strane sudske i arbitražne odluke.
Procesno-pravni deo javnog poretka služi kao garant poštovanja minimalnog standarda
poštenog postupka, kao i osnovnih principa procedure zemlje egzvekvature. Tako, u svakom
postupku u kome se odlučuje o pravima i obavezama pojedinaca, svaki sud i sudija mora da
bude nezavisan i nepristrasan, a u postupku mora da se obezbedi poštovanje načela
obostranog saslušanja stranaka i njihov ravnopravni tretman.
Komplikovaniji je koliziono-pravni aspekt javnog poretka. Princip je da domaću
državu interesuje samo norme merodavnog prava, odnosno njihov krajnji materijalno-pravni
rezullat. Ali upućivanje iz kolizione norme je koliziono pravo.18

1.4. Funkcija javnog poretka

Sadržina i funkcija instituta javnog poretka su se tokom vremena menjale. U 19. veku
kolizije pravnih sistema su se odvijale između evopskih država i pravnih sistema koji su važili
u njihovim kolonijama.19
Javni poredak su mahom činile imperativne norme države foruma čiji je zadatak bio
zaštita javnih interesa. Primena javnog poretka mora da zadovolji dva bitna zahteva:
- da ne dopusti pravno dcjstvo akata u suprotnosti sa pravnim normama kojima se štiti
opšti interes i da ne bude instrument u rukama suda koji bi ga odveo u sferu
proizvoljnosti.
Pravnotehnički javni poredak ima dvostruku funkciju: pozitivnu (kojom se nameće
primena domaćeg, polaznog prava) i negativnu (kojom se isključuje primena mjerodavnog
stranog prava ako ta primena nije spojiva s osnovnim pravnim načelima polaznog prava):
- pozitivna funkcija je usmerena ka pokušaju da se proširi primena domaćih
imperativnih normi javno-pravnog karaktera na pravne odnose sa elementom
inostranosti. Ona se vremenom osamostalila u pravni institut pod nazivom „norme
neposredne primene”.20
- negativna funkcija javnog poretka ima zaštitni karakter. Zaštitna funkcija javnog
poretka zavisi i od veze protivpravnog odnosa sa domaćom zemljom. Čvršća veza sa
normama kojima se štite opšti interesi društvenog poretka i koje stranke moraju da
poštuju, dovodi do zaštite javnog poretka o kojoj nadlažni organ treba da vodi
računa.21
Negativna i pozitivna funkcija se međusobno ne isključuju. Razlika između njih dve
vodi poreklo iz Code Civile, tačnije iz članova 3. i 6. ove kodifikacije.
Dolazi do sve češće primene negativne funkcije institute javnog poretka jer se, usled
sve opšte globalizacije, evropsko pravo suočava sa njemu nepoznatim institutima,
npr.višebračnošću, privatnim oblicima razvoda braka. drugačijim načinom vršenja
roditeljskog staranja, zabranom ugovaranja kamate i sl.

18
Jakšić Av Međunarodno privatno pravo; Beograd, 2008., str. 330.
19
Krvavac M.; Međunarodno privatno pravo (opšti deo);Kosovska Mitrovica, 2010., str. 123-124.
20
Jakšić A., Međunarodno privatno pravo; Beograd, 2008. str. 328.
21
Jakšić A., op.cit.,str 328.

8
9
Ukoliko organ koji treba da primeni merodavno strano pravo occni čija je ono u
suprotnosti sa domaćim javnim poretkom, može primeniti domaće pravo lex fori. Do
odstupanja od primene merodavnog stranog prava može doći i kada treba da se primene
pravila kojima se regulišu ustanove nepoznate domaćem pravu, ukoliko se njima obezbeđuje
zastita javnog interesa.
Teoretičari iznose za i protiv primene ovog instituta. Neki autori smatraju da umesto
da bude, čuvar načela pravne sigurnosti” javni poredak ima upravo obrnutu funkciju i sud
može sopstvenim shvatanjem pojedinih opštih načela da dobije neograničenu volju i moć.
Mogućnost pozivanja na javni poredak u cilju zaštite osnonih vrednosti domaćeg
društvenog poretka je jedna od pretpostavki za uspostavljanje međunarodne pravne saradnje u
oblasti kolizionog prava.
Svi pravni poreci štite javni poredak, bez obzira na to da li o tome postoji zakonska
klauzula ili ne. Po engleskoj sudskoj praksi strano pravo se neće primeniti u sledećim
slučajevima:
- ako bi time bio povređen osnovni pojam engleske pravde ili morala;
- ako bi pravni posao o kojem se radi naneo štetu interesima Velikoj Britaniji ili dobrim
odnosima sa drugim državama; ili
- ako strano pravo vređa engleski pojam ljudskih sloboda.
Pri određivanju sadržaja javnog poretka ustavna načela imaju važnu ulogu, ali i
Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine ima važnu
ulogu..
Može li se isključiti primena merodavnog prava pozivanjem na javni poredak, ako se
radi o pravu države ili vlade koja nije međunarodno priznata? Uglavnom je odgovor
negativan, jer ta priznanja imaju političku konotaciju pa ne mogu uticati na privatno-pravne
odnose. Po pravilu se štiti samo domaći javni poredak.
Što se tiče kad je relevantno vreme za ocenu suprotnosti stranog prava domaćem
javnom poretku, to je trenutak donošenja odluke. Ako se od trenutka nastanka pravne situacije
o kojoj se radi pa sve do trenutka odlučivanja o zaštiti javnog poretka mnogo proširio ili suzio
opseg tog pojma, konačno rešenje o određivanju javnog poretka zavisi od pravila
intertemporalnog prava legis fori. Na zaštitu javnog poretka, nadležna domaća tela, državni
sudovi i arbitražna tela, paze po službenoj dužnosti.
Uz zaštitu domaćeg javnog poretka, štiti se i domaći procesni javni poredak kojim se
sprečava da strane sudske i arbitražne odluke, koje su nespojive sa bitnim načelima domaćeg
procesnog prava (npr. s načelom saslušanja stranaka) ostvaruju učinke u inostranstvu. Takođe
se uskraćuje pravna pomoć koja se traži na način koji je bitno nespojiv sa domaćim procesnim
pravom. Drugim rečima, na zaštitu procesnog javnog poretka pazi se po službenoj dužnosti.
U postupku priznanja stranih sudskih odluka, predmet ispitivanja je strana odluka, pa
čak i u slučaju kad je na nju primenjeno domaće materijalno polazno pravo. Za razliku od
javnog poretka, pri tome se ocenjuje eventualna bitna povreda ne samo domaćeg procesnog
već i materijalnog prava.
U državi priznanja strane sudske odluke u određenoj meri kontroliše se i sadržaj strane
sudske odluke što se tiče primenjenog materijalnog i procesnog prava, uvek polazeći od
potrebe zaštite domaćeg javnog poretka.
Primjer: Stranom sudskom odlukom utvrđuje se dužnost zaključenja braka; time se
povređuje načelo slobode zaključenja braka, pa se takva odluka ne može priznati.

9
10
Strana sudska odluka kojom se nalaže domaćoj pravnoj osobi izvršenje ugovora o
prodaji oružja pravnoj osobi države sa kojom je polazna država priznanja u ratu u času
donošenja odluke o priznanju te odluke, neće se priznati, jer je protivna njenom materijalno-
pravnom poretku.
Materijalno-pravni javni poredak usmeren je protiv sadržaja odluke, a procesni javni
poredak sprečava priznanje inostranih odluka ako su donešene suprotno osnovnim načelima
procesnog prava države priznanja.
Klauzulu javnog poretka sadrže mnogi višestrani međunarodni ugovori, zatim
dvostrani ugovori o priznanju i izvršenju stranih odluka. Tu je prvo Briselska konvencija o
sudskoj nadležnosti, priznanju i primeni odluka u građanskim i trgovačkim predmetima,
odnosno Uredba Veća Evropske Unije br. 44/2001.
Uredba propisuje da se odluka ne priznaje ako bi priznanje bilo očigledno protivna
javnom poretku države u kojoj se priznanje traži.
Što se tiče Haških konvencija odredbu o zaštiti javnog poretka propisuju i Konvencije
o priznanju i izvršenju stranih odluka u građanskim i trgovačkim predmetima, Konvencije o
priznanju i izvršenju odluka o obvezama uzdržavanja.
U Srbiji su na snazi mnogi dvostrani međunarodni ugovori koji u okviru svojih
odredaba o priznanju i primeni stranih sudskih odluka, sadrže i klauzulu o zaštiti procesnog
javnog poretka država ugovornica.
Primena stranog prava je pravilo, a primena instituta javnog poretka je samo izuzetak.

10
11
2. PRIMENA I POSLEDICE INSTITUTA JAVNOG PORETKA

Prihvatanje kolizionog načina regulisanja privatno-pravnih odnosa sa inostranim

elementom za državu znači pristajanje na mogućnost da se pred njenim organima može
primenjivati i strano materijalno pravo. To bi, obzirom na različitosti nacionalnih
zakonodavstava, moglo dovesti i do toga da domaći organ treba primeniti neko strano pravo,
čija su rešenja neprihvatljiva za domaću državu.
Ni jedna država ne prihvata mogućnost primene stranog prava „bezrezervno”, već uz
tzv. rezervu javnog poretka. Pozivom na ovu ustanovu, domaći organ koji u konkretnom
slučaju treba da primeni strano pravo, jer ga na to obavezuje domaća koliziona norma, može
odstupiti od njegove primjene i umjesto njega primeniti lex fori - svoje pravo. Prema našem
ZMPP, ne primenjuje se strano pravo ako bi njegovo dejstvo bilo suprotno ustavom
utvrđenim osnovama društvenog urenenja.

2.1. Javni poredak i imperativni propisi

U pravnoj teoriji postavlja se pitanje da li pravni poredak čine sve imperativne norme
jedne države. Imperativne norme na čisto domaćem planu nemaju isti položaj sa imperativnim
normama na međunarodnom planu, tj. u odnosima sa elementom inostranosti. Ako su u
pravnom odnosu svi elementi domaće izraženi, do odstupanja od normi domaćeg prava može
doći jedino voljom samih subjekata pravnog odnosa. Ta volja može da utiče samo na
dispozitivne, ali ne i na imperativne norme.
U pravnim odnosima koji imaju međunarodno obeležje, do odstupanja od domačih
normi dolazi iz kvalitativno drugačijih razloga. Prvenstveni razlog je to što je proceni
domaćeg prava za raspravljanje datog odnosa kompetentnije strano pravo. Norme o
punoletstvu su imperativne norme i razlog za primenu drugačije norme o sticanju punoletstva
može se naći u tome što je lice u pitanju strani državljanin, a norme njegovog prava
predviđaju drugačiji uzrast za sticanje punoletstva.
Javni poredak se ne može izjednačiti sa imperativnim normama. On je svakako uža
kategorija od zbira imperativnih normi i obuhvata domaće norme koje štite najosnovnije
vrednosti našeg poretka.22

2.2. Javni poredak i načelo autonomije

Napred je uopšteno rečeno kako je zbog gotovo apsolutne primene stranog prava koje
je određeno kao merodavno, bilo kao posledica upućivanja kolizijskog pravila, bilo kao
posledica izbora ugovornih stranaka, jedina i poslednja zaštita domaćih interesa bio institut
javnog poretka. Na pitanje da je li opravdano da javni poredak bude jedina zaštita domaćih
interesa od neželjenih učinaka primene stranog prava određenog izborom ugovornih stranaka
možda će biti lakše odgovoriti ako se pojasne glavne odrednice instituta javnog poretka.

Jedna od glavnih karateristika javnog poretka sastoji se u tome da se isključivo

primenjuje.23 Znači da se institut javnog poretka isključivo primenjuje i na taj se način ne
prihvata primena stranog prava koje je postalo merodavno na temelju upućivanja domaćeg
kolizijskog pravila. Do neprimene stranog prava, pozivom na javni poredak, dolazi zbog toga
22
Varadi T, Bordas B.; Knežević G., Pavić V.; Međunarodno privatno pravo; Beograd , 2010,str. 169.
23
Preuzeto od Krvavac M.; Međunarodno privatno pravo (opšti deo);Kosovska Mitrovica, 2010., str 145, a
citirano prema Batifol/Lagarde, D.i.p., str. 569, Loussouarn/Bourel, Droit interantional prive, 4. izd. 1993. (dalje:
Loussouarn/Bourel, D.i.p.), str. 272.

11
12
što bi učinak primene konkretnog stranog prava mogao narušiti neku od glavnih vrednosti
domaćeg pravnog ili političkog poretka.

U teoriji javnog poretka se ističe načelo relativnosti javnog poretka.24 Gledanje na

pojedine vrednosti je podložno društvenom razvoju, a to znači i promenama. Zato se u pravilu
institut javnog poretka ne definiše precizno. Određuje se uopštenim pojmovima, a forum
primene (sud ili neko drugo telo) ispunjava definiciju konkretnim i preciznim sadržajem. Zato
se i kaže da je odredba koja se odnosi na javni poredak blanketno pravilo koje ispunjava
forum u konkretnom slučaju.

Drugim rečima, države se ne žele vezati za određenu preciznu definiciju koju bi

trebalo ponekad menjati u relativno kraćim vremenskim razmacima. Od prvih početaka, kad
se javila svest o potrebi postojanja instituta koji bi omogućio da se strano pravo ne primeni u
konkretnom slučaju jer bi učinak takve primene mogao narušiti glavne vrednosti domaćeg
poretka, glavna funkcija instituta javnog poretka jeste neprimena stranog prava.

Od ranih statutaraca koji su uveli termin „statuta odiosa“ i na taj način odredili da
takvi statuti vrede samo na teritoriji za koje su donešeni, preko Hubera, Savignyja i
Mančinija, pa sve do današnjih dana, uvek se pozivom na javni poredak odbija primena
nepodesnog stranog prava ili prihvatanje učinaka primene takvog prava.

Kad je reč o javnom poretku, treba pojasniti da javni poredak neke zemlje predstavlja
skup najznačajnijih temeljnih pravnih, moralnih i političkih načela koja određuju pravnu i
demokratsku fizionomiju te države. Sa druge strane, institut javnog poretka je institut
međunarodnog privatnog prava koji omogućuje forumu da ne primeni ili ne prizna učinke
neprihvatljivog stranog prava.
Drugim rečima, što je više jačala potreba primene stranog prava na rešavanje
međunarodno obeleženih situacija, bila je sve prisutnija potencijalna opasnost da se sud ili
drugo telo primene suoči s činjenicom da mora primeniti nepodesno strano pravo koje bi
moglo narušiti osnovne vrednosti domaćeg poretka. Zato se može reći da je istovremeno sa
razvojem međunarodnog privatnog prava morao jačati i mehanizam koji bi legalno
omogućivao neprimenu nepodesnog stranog prava. Svakako je to institut javnog poretka koji
je, sa svojom svrhom zaštite, ujedno i omogućio blanko prihvaianje primene stranog prava.
Ovaj mehanizam autonomije javnog poretka se može pojednostavljeno opisati tako da se javni
poredak neke zemlje štiti u međunarodnom privatnom pravu uz pomoć instituta javnog
poretka.25

2.3. Primena instituta javnog poretka

Insitut javnog poretka služi za zaštitu fundamentalnih vrednosti države o kojoj se radi.
Za određivanje sadržine domaćeg javnog poretka, javni poredak trećih zemalja je irelevantan,
osim kod primene osim kod primene inistituta „Renvoi”.26
Svako zakonodavstvo pokušava da odredi koje su to fundamentalne norme koje se
štite primenom klauzule javnog poretka. Nemoguće ih je tačno odrediti, pa je određenje
konkretne sadržine javog poretka prepušteno sudskoj praksi koja treba da precizira slučajeve
u kojima se odbija primena stranog prava ili priznanje stranih sudskih odluka.
Odavde proizilazi da su predmeti zaštite koja se ostavruje intervencijom klauzule
24
Batifol/Lagarde, D.i.p., str. 569, Loussouarn/Bourel, Droit interantional prive, 4. izd. 1993. (dalje:
Loussouarn/Bourel, D.i.p.), str. 284
25
Varadi, Bordaš, Knežević, Međunarodno privatno pravo, 5. izd., 2001., str. 134.
26
Takozvano uzvraćanje i upućivanje dalje.

12
13
javnog poretka osnovi domaćeg društvenog, političkog i pravnog poretka i da ovaj institut ne
obuhvata sve imperativne norme domaćeg prava.
Predmet kontrole instituta javnog poretka je rezultat primene stranog merodavnog
prava, odnosno samo njeno dejstvo i to dejstvo u konkretnom slučaju.
Primer: strano pravo sadrži kao bračnu smetnju srodstvo do petog stepena pobočnog
srodstva. Norma je sama po sebi protivna ustavom utvrđenom načelu slobode zaključenja
braka. Međutim, ako u konkretnom slučaju njena primena ima za posledicu da u Srbiji ne
mogu da zaključe brak brat i sestra, strano merodavno pravo se primenjuje.
Moguće je i da sadržina inkompatibilna sa domaćim javnim poretkom, ali da u
konkretnom slučaju njena primena vodi ka rezultatu koji je sa ovim poslednjim nespoji.
Primer: strane države poput Izraela utvrđuju materijalne uslove za zaključenje braka u
skladu sa pravilima pripadnosti određenoj religioznoj zajednici. Ukoliko bi primena ovakve
norme imala za posledicu da državljanin ove države sa državljankom RS, tada bi primena
stranog prava bila u suprotnosti sa slobodom zaključenja braka koje je jedna od osnovnih
principa našeg pravnog sistema, pa bi primenu stranog prava trebalo odbiti sa pozivom na
domaći javni poredak.
Sama koliziona norma u lancu „Renvoi” može da povuče sa sobom odbijanje primene
stranog prava jer je sama ona po sebi protivna javnom poretku lex fori.
Primer: nas sud razvodi brak između državljanke RS i državljanina države X.
Merodavno pravo je lex nationalis27 supružnika, a upućivanje je koliziono-pravno. Ako
koliziona norma države X glasi da je za razvod braka merodavan lex domicile 28 supruga-
muža, primena takve kolizione norme pogoršava procesno pravni položaj supruge i samim tim
je protivna domaćem javnom poretku.29

2.4. Pravne posledice primene instituta javnog poretka

Nakon ne primene stranog merodavnog prava razlikujemo dve situacije:
- kada nastaje pravna praznina i
- kada ona ne nastaje.
Postoji mogućnost da pravna praznina ne nastane kada uz isključenje primene norme
stranog merodavnog prava stoji obavezna primena norme lex fori.
Međutim, situacija je komplikovanija kada isključenje primene stranog prava stvara
pravnu prazninu. Stav koji preovlađuje u doktrini je da pravnu prazninu treba zatvoriti
analognom primenom lex causae30 dokle god je to faktički moguće.
Kada pravnu prazninu nije moguće zatvoriti analognom primenom supstancijalnih
normi lex causae, zakon o MPP-u Austrije predviđa subsidijarnu primenu lex fori i umesto
stranog prava primenjuje lex fori. Za razliku od ovakvih koleziono pravnih i materijalno
pravnih rešenja/teoretičar Kegel predlaže primenu autonomne supstancijalne norme u MPP-
u.31

27
Takozvano državljanstvo
28
Takozvano prebivalište
29
Jakšić A., Međunarodno privatno pravo; Beograd, 2008., str. 279-280.
30
Pravo koje je perodavno za odnos koji se raspravlja.
31
Varadi T., Bordas B., Knežević G., Pavić V.; Međunarodno privatno pravo; Beograd , 2010, str. 162.

13
14
3. USTANOVA JAVNOG PORETKA U MEĐUNARODNOM
PRIVATNOM PRAVU REPUBLIKE SRBIJE

U našem međunarodnom privatnom pravu ustanova javnog poretka je regulisana

članom 4. ZMPP, i to generalnom klauzulom koja nalaže isključenje primene stranog
merodavnog prava ukoliko je njegovo dejstvo suprotno ustavu.
Zadatak organa koji primenjuje strano materijalno pravo je da utvrdi da li je dejstvo
norme stranog prava suprotno domaćem javnom poretku. Njime se kontroliše i kompatibilnost
strane arbitražne odluke sa domaćim javnim poretkom.
U literaturi ima shvatanja da odredbu člana 4. ZMPP treba tumačiti tako da primena
stranog prava može biti odbijena i kada kolidira sa osnovnim načelima ustava, ali i kada su u
pitanju imperativne norme koje su od fundamentalnog značaja za očuvanje domaćeg pravnog
poretka,bez obzira da li su sadržane u ustavu ili u nekom drugom normativnom aktu.
Konkretizacija će biti predstavljena u daljem delu seminarskog rada.

3.1. Norme iz međunarodnog javnog prava

Međunarodne konvencije i opšta prihvaćena pravila međunarodnog prava sastavni su
deo pravnog poretka RS. U norme javnog poretka Srbije spadaju one norme međunarodnog
javnog prava koje se smatraju međunarodnim javnim poretkom.
Ovde spadaju i sve materijalne norme koje se nalaze u Evropskoj konvenciji o
ljudskim pravima, u paktu o političkim i građanskim pravima iz 1966. godine, u univerzalnoj
deklaraciji OUN o Ijudskim pravima iz 1948. godine.32

3.2. Ustavom utvrđene osnove društvenog uređenja

Ovde spadaju one norme ustava kojima se štite osnovna prava i slobode čoveka i
građanina, kao što su:
- zabrana svake diskriminacije,
- lična sloboda,
- pravo na tužbu,
- pravo svojine i nasleđivanja,
- zabrana prinudnog rada i sloboda zaposlenja,
- sloboda privređivanja,
- posebna zaštita porodice i deteta i sl.

3.3. Ostale imperativne norme

To su norme koje predstavljaju konkretizaciju ustavnih principa i načela i odnose, pre
svega, na svrhu institucije braka u pravu RS koje isključuje višebračnost, brak između
homoseksualaca i posebu zaštitu deteta kod prava roditeljskog staranja nad detetom tokom i
nakon prestanka braka.
32
Član 28. Zakona o MMP-u RS:
Neće se primeniti odredba stranog prava čije je dejstvo očigledno suprotno javnom poretku Republike Srbije.
Prilikom primene stava 1 ovog člana, naročito se uzima u obzir intenzitet povezanosti odnosa sa pravnim
poretkom Republike Srbije i značaj posledica do kojih bi dovela primena odredbe stranog prava.
Ako odredba stranog prava nije primenjena, umesto nje se, ukoliko je potrebno, primenjuje odredba prava
Republike Srbije.

14
15
Ovde, takođe, spadaju i imerativne norme iz raznih oblasti prava kojima se
konkretizuje pravo na slobodu privređivanja, pravo na svojinu, pravo na ličnu slobodu. U
okviru slobode privređivanja spada i sloboda ugovaranja kao i ograničenja koja se tiču
zabrane zelenaških ugovora, načela savesnosti i poštenj,načela jednake vrednosti davanja.33

ZAKLJUČAK

33
Jakšić A., Međunarodno privatno pravo; Beograd, 2008., str. 337.

15
16
Javni poredak u svojstvu ustanove međunarodnog privatnog prava možemo shvatiti
dvojako: kao skup temeljnih principa društvenog i državnog uređenja jedne zemlje koji
moraju biti očuvani, bez obzira na kolizione norme međunarodnog privatnog prava lex fori, i
kao specifičan institut koji doprinosi ostvarivanju tok zadatka naređujući nadležnom organu
da od njih odstupi kada se negativne posledice njihove primene ne bi mogle otkloniti na drugi
način.
U najširem smislu javni poredak predstavlja skup principa na kojima se zasniva
pravno organizovana društvena zajednica. Ovi principi ispoljeni su u društvenim normama
koje stranke moraju poštovati.
Javni poredak obuhvata pozitivno pravne norme kojima se štite temeljna načela
domaćeg pravnog poretka, ali i druga pravila ponašanja kao što su moralne norme i dobri
obicaji.
Različiti pokušaji definisanja javnog poretka nemaju rezultate koji bi mogli kao
model i kao orjentir za praksu. Najčešće se ostaje pri formulaciji da se neće priznati strana
odluka ako se očito protivi javnom poretku. Takve formulacije su prihvaćene i u Haškim
konvencijama.
Javni poredak ima da značenja koja su veoma povezana. Pod javnim poretkom se
podrazumevaju same osnovne norme domaćeg prava koje se u svakom slučaju moraju
zaštititi. Isti termin može da označava i instituciju međunarodnog privatnog prava koja
omogućava da domaći organ ne postupi po upustvu domaće kolizione norme ili ne prizna
stranu odluku.
Postoje vrednosti domaćeg pravnog poretka koje se ne mogu žrtvovati. One čine naš
javni poredak. Javni poredak čine pravila pravnog i društvenog poretka od kojih se ne može
odstupiti. Može se primeniti strana pravo i ako ono odstupa od domaćeg, ali se ne bih mogla
primeniti strana norma koja vređa osnovne domaćeg poretka. Postoje dva pristupa utvrđivanja
javnog poretka:

LITERATURA

16
17
1. Jakšić A., Međunarodno privatno pravo, PF, Beograd, 2008.
2. Krvavac M.; Međunarodno privatno pravo (opšti deo), Kosovska Mitrovica, 2010.
3. Varadi T., Bordas B., Knežević G.M., Pavić V., Međunarodno privatno pravo, PF,
Beograd, 2010.
4. Sajko K., Javni poredak - zaštita osnovnih pravnih načela domaćeg prava, Pravo i
porezi, Zagreb, 2003.
5. Sajko K., Medunarodno privatno pravo, Narodne novine, Zagreb, 2005.
6. Geimer R., Internationales Zivilprozefirecht, 5 Aufl., Verlag Otto Schmidt, Koln,
2005.
7. Morandiere J., L'ordre public en droit prive interne, Etudes de droit civil a la memoire
de
8. Zakon o MMP-u RS

Internet izvori:

17