AGATHA

UBITI JE LAKO
CHRISTIE

S engleskog prevela:
Jelena Katić Živanović
 Posvećeno
Rozalind i Suzan
prvim kritičarkama ove knjige
 Poglavlje 1

Saputnik

Engleska!
Engleska posle toliko godina!
Da li će mu se dopasti?
Luk Ficvilijam je to pitanje postavio sebi dok se spuštao brodskim
stepeništem na pristanište. Vrzmalo mu se po podsvesti sve vreme
čekanja u carinskoj baraci. Naglo je izbilo u prvi plan kada je napokon
zauzeo mesto u vozu koji kreće iz luke.
Dolazak u Englesku na odsustvo bio je nešto drugo. To je
podrazumevalo dovoljno novca za proćerdati (makar za početak!),
obilazak starih prijatelja, susrete sa drugima koji su kao i on bili u
poseti - bezbrižna atmosfera koja odiše stavom: „Pa, neće ovo
potrajati. Što da ne uživam dok mogu? Uskoro se vraćam.“
Međutim, sada nije bilo govora o povratku. Nema više vrelih
zagušljivih noći, nema više zaslepljujućeg sunca i tropske lepote
bogatog zelenila, nema više samotnih večeri ispunjenih stalnim
ponovnim iščitavanjem starih primeraka Tajmsa.
I eto ga sada tu, časno otpušten i penzionisan, s nešto sopstvenih
prihoda, gospodin bez obaveza koji se vratio kući, u Englesku. Šta će
sada da radi?
Engleska! Engleska u junu, sivog neba i oštrog hladnog vetra. Ništa
u ovakvom danu ne podseća na dobrodošlicu! A tek ljudi! Nebesa,
kakvi ljudi! Čitave gomile, svima su lica siva koliko i nebo nad njima -
lica nervozna, zabrinuta. Kuće takođe, niču na sve strane kao
pečurke. Gadne male kuće! Odvratne kućice! Grandiozni kokošinjci po
čitavoj unutrašnjosti!
S naporom je Luk Ficvilijam skrenuo pogled s predela koji se video
kroz prozor putnog vagona i usredsredio se na prelistavanje novina
koje je netom kupio. Tajms, Dejli Klarion i Panč.
Počeo je s Dejli Klarionom. Čitav Klarion se bavio samo Epsomskim
trkama 1
„Šteta što nisam stigao juče. Poslednji put sam na Derbiju bio s
devetnaest godina", pomisli Luk.
Izabrao je jednog konja sa spiska kladionice i potražio šta
Klarionov izveštač s hipodroma misli o njegovim izgledima. Ovaj ga je
otpisao jednom prezrivom rečenicom.

„Što se ostalih tiče, Džudžub drugi, Markova milja, Santoni i

Mali Džeri, teško da će se kvalifikovati za trku. S najmanje
izgleda za pobedu...“

Ali Luka nije zanimalo ko ima najmanje izgleda za pobedu. Pogled

mu je skrenuo na opklade. Džudžub drugi je imao kvotu od skromnih
četrdeset prema jedan.
Bacio je pogled na sat. Petnaest do četiri. „Pa“, pomislio je, „već se
završilo." Poželeo je da se kladio na Klarigolda koji je bio drugi favorit.
Zatim je otvorio Tajms i udubio se u ozbiljnije teme.
Ne zadugo, kako izgleda, pošto se jedan pukovnik prekaljenog
izgleda, koji je sedeo u uglu naspram njega, toliko rasrdio nečim što je
upravo pročitao, da je morao to ogorčenje podeliti sa svojim
saputnikom. Prošlo je punih pola sata dok se pukovnik nije umorio
govoreći šta misli „o tim prokletim komunističkim smutljivcima,
gospodine".
Pukovnik se najzad smirio i otvorenih usta utonuo u san. Nedugo
potom i voz je usporio, pa zakočio. Luk je pogledao kroz prozor.
Nalazili su se na prostranoj, naizgled pustoj stanici s mnogo perona.
Krajičkom oka je primetio novinski kiosk sa obaveštenjem: REZULTATI
DERBIJA. Luk je otvorio vrata, iskočio iz voza i potrčao prema
novinarnici. Trenutak kasnije sa širokim osmehom zurio je u
zamrljane linije najznačajnijeg izveštaja na svetu.

Rezultati trka:
DŽUDŽUB DRUGI
MAZEPA
KLARIGOLD

Luk se cerio. Hiljadu funti za trošak! Dobri stari Džudžub drugi,

koga su svi kladioničari s prezirom otpisali!
Presavio je novine, i dalje se cereći sam za sebe, pa se okrenuo
prema - praznom prostoru. U uzbuđenju zbog Džudžubove pobede nije
ni primetio da je voz napustio stanicu.
- Kad je, do vraga, otišao taj voz? - zahtevao je odgovor od
namrgođenog nosača.
- Koji voz? Nije bilo voza još od 3 i 14 - odgovorio je ovaj.
- Malopre je bio tu. Sišao sam s njega. Voz iz luke.
Nosač je strogo odvratio:
- Voz iz luke se ne zaustavlja nigde pre Londona.
- Ali, jeste stao - uveravao ga je Luk. - Sišao sam s njega.
- Nema stajanja sve do Londona - nepokolebljivo ponovi nosač.
- Zaustavio se baš na ovom peronu i ja sam sišao s njega, kad vam
kažem.
Suočen s činjenicama, nosač je promenio ploču.
- Nije trebalo to da činite - prekorio ga je. - Ne zaustavlja se ovde.
- Ali, jeste.
- To je bio semafor, znate. Crveno svetlo. Nije se stvarno
„zaustavio“, što b’ se reklo.
- Nisam toliko upućen u sve te fine nijanse kao vi - reče Luk. - Stvar
je u tome, šta sad da radim?
Nosač, čovek spore pameti, prekorno ponovi: - Nije trebalo da
silazite.
- Dobro, priznajem - reče Luk. - Šta je bilo bilo je; greške se
dešavaju, bilo ne ponovilo se; gorko ridamo samo za prošlošću koju ne
možemo oživeti - da citiramo gavrana: „Nikad više“, 2 „šta je napisano,
ništa ne povrati“, 3 itd., itd., i tako dalje i tako bliže. Ono što ja želim da
znam jeste šta mi vi, čovek vičan poslovima železničke kompanije,
preporučujete da sada uradim?
- Pitate šta bi trebalo da radite?
- To - reče Luk - i jeste poenta. Postoje, pretpostavljam, vozovi koji
se zaustavljaju, koji se stvarno zvanično zaustavljaju ovde?
- Reko bi’ - odvrati nosač. - Najbolje bi bilo da uzmete onaj u 4.25.
- Ako taj u 4.25 ide za London - reče Luk - onda je taj u 4.25 voz za
mene.
Koliko-toliko umiren, Luk je špartao gore-dole peronom. Velika
tabla obavestila ga je da se nalazi na Feni Klejton postaji kod Vičvuda-
podno-Eša, i upravo je voz koji se sastojao samo od jednog jedinog
vagona kojeg unazad gura zastarela mala lokomotiva, polako
dobrektao u stanicu i smestio se u tesni prolaz. Šestoro ili sedmoro
ljudi je izašlo i, prešavši preko nadvožnjaka, pridružilo se Luku na
peronu. Namrgođeni nosač se naglo prenuo i počeo da raznosi veliki
tovar kutija i korpi, a pridružio mu se još jedan nosač koji je krenuo da
zvecka limenkama mleka. Feni Klejton je oživela.
Napokon, pristigao je i voz za London, kao da je najvažniji na svetu.
Vagoni treće klase bili su prenatrpani, a onih prve klase bilo je samo
tri, i u svakom je sedeo bar po jedan putnik. Luk je podozrivo
pregledao svaki kupe ponaosob. Prvi, onaj za pušače, zauzeo je
gospodin vojničkog držanja sa zapaljenom cigarom. Luk je smatrao da
mu je za danas dosta anglo-indijskih pukovnika. Produžio je do
sledećeg kupea u kome se nalazila otmena mlada žena umornog
izgleda, vrlo verovatno guvernanta, i živahan dečarac od otprilike tri
godine. Luk je brzo nastavio dalje. Vrata narednog kupea bila su
otvorena, a u njemu je sedela samo jedna putnica, postarija dama.
Pomalo je podsetila Luka na jednu njegovu tetku, teta Mildred, koja mu
je hrabro dozvolila da zadrži beloušku kada mu je bilo deset godina.
Teta Mildred je očito bila dobra tetka, onoliko koliko to samo tetke
mogu biti. Luk je ušao u kupe i smestio se.
Nakon nekih pet minuta užurbanosti izazvane mlekadžijskim
kamionetima, kolicima za prtljag i drugim uzbuđenjima, voz je polako
krenuo iz stanice. Luk je otvorio novine i usmerio pažnju na one vesti
koje bi mogle zanimati čoveka koji je već pročitao jutarnja izdanja.
Nije očekivao da će dugo čitati. Kako je imao mnogo tetaka, bio je
gotovo siguran da se fina stara dama nije obavezala da u tišini putuje
za London.
Bio je u pravu - našao se prozor koji treba namestiti, kišobran koji
treba dohvatiti sa poda - i način na koji mu je fina stara dama navela
pogodnosti ovog voza.
- Samo sat i deset minuta. To je vrlo dobro, znate, zaista vrlo
dobro. Mnogo bolje nego jutarnji. Njemu treba sat i četrdeset minuta.
- Naravno - nastavila je - skoro svi putuju onim jutarnjim. Mislim,
kada imate povratnu kartu, blesavo je putovati popodne. Htela sam da
pođem još jutros, ali Vonki Pu je nestao - to je moj mačak, persijanac,
pravi lepotan, mada ga u poslednje vreme muči uvo - i naravno da
nisam mogla da odem od kuće dok ga ne pronađem!
Luk je promumlao:
- Naravno da niste - pa napadno vratio pogled na novine. Ali, nije
bilo pomoći. Brana je već pukla.
- I tako, iskoristila sam lošu situaciju najbolje što mogu i pošla
popodnevnim vozom, a to naravno ima svoje prednosti, pošto nije
gužva - iako to nije ni bitno ako putujete prvom klasom. Naravno, ja to
obično ne radim. Mislim, rekla bih da je to rasipništvo, šta ćemo sa
porezom i umanjenjem dividendi i tolikim povećanjem plata posluzi i
svim tim - ali zapravo sam bila mnogo uznemirena, pošto, znate,
imam neka vrlo važna posla, pa sam htela da dobro promislim šta ću
tačno da kažem - na miru, znate... - Luk je suspregao osmeh. - A kad s
vama putuju ljudi koje poznajete - ne može čovek da bude neljubazan,
jelte - pa sam tako pomislila da je makar jednom taj trošak sasvim
opravdan - mada zaista smatram da se ovih dana previše rasipa - i
niko ne štedi niti misli na budućnost. Da čovek požali što su ukinuli
drugu klasu - ta mala razlika je mnogo značila.
- Naravno - žurno je nastavila, bacivši letimičan pogled na Lukovo
preplanulo lice - znam da vojnici na odsustvu moraju da putuju prvom
klasom. Mislim, pošto su oficiri, od njih se očekuje...
Luk je bio podvrgnut ispitivačkom pogledu bistrih svetlucavih očiju.
Smesta je položio oružje. Znao je da će se to kad-tad desiti.
- Ja nisam vojnik - rekao je.
- Oh, izvinite. Nisam htela da... samo sam mislila... tako ste
preplanuli... da ste došli na odsustvo iz istočnih kolonija.
- Jesam stigao iz istočnih kolonija - odgovo-ri Luk. - Ali nisam na
odsustvu. - Predupredio je dalje raspitivanje otvorenom izjavom. - Ja
sam policajac.
- Radite za policiju? Zaista, to je vrlo zanimljivo. Imam jednu dobru
prijateljicu - njen mali je nedavno pristupio palestinskoj policiji.
- Malajski moreuz - rekao je Luk, ponovo skrativši priču.
- Oh, zaboga - veoma zanimljivo. Zaista, to je prava slučajnost -
mislim, to što putujete baš ovim vozom. Zato što, znate, taj posao zbog
kog idem u grad - ja zapravo idem u Skotland jard.
- Zaista? - odvrati Luk.
 Pomislio je: - Hoće li pričati ko navijena sve do Londona ili će se
nekad umoriti? - Ipak, nije mu zaista toliko smetalo, pošto mu je teta
Mildred bila vrlo draga i sećao se kako mu je jednom dala pet funti
kad mu je najviše trebalo. Osim toga, bilo je nečega tako prisnog i
engleskog u tim starim damama poput ove dame i njegove teta
Mildred. U Malajskom moreuzu nije bilo ničega ni nalik na njih. Mogle
bi da stoje rame uz rame sa božićnim kolačom sa šljivama, seoskim
kriketom i otvorenim kaminom na drva. Uz sve ono što naučite da
cenite kada ga više nemate i kada se nađete na suprotnom kraju
sveta. (Takođe i uz sve ono što vam vrlo brzo dosadi kada ga suviše
ima, ali kao što je već rečeno, Luk se na englesko tlo iskrcao tek pre tri
ili četiri sata.)
- Da, planirala sam da idem još jutros - zadovoljno je nastavila
stara dama. - Ali, već sam vam rekla, bila sam toliko zabrinuta za
Vonki Pua. Ne smatrate da će biti prekasno, zar ne? Mislim, Skotland
jard nema neko određeno radno vreme?
- Verujem da ne zatvaraju u četiri sata, ili tako nešto - reče Luk.
- Ne, naravno da ne, ne mogu, zar ne? Mislim, neko bi mogao
poželeti da prijavi kakav ozbiljan zločin u bilo koje doba, nije li tako?
- Upravo tako - odvrati Luk.
Za trenutak je stara dama utonula u tišinu. Izgledala je zabrinuto.
- Oduvek verujem da je najbolje ići pravo na izvor - najzad je
progovorila. - Džon Rid je sasvim fin momak - to je naš pozornik u
Vičvudu - vrlo uljudan, prijatan čovek - ali, nemam osećaj, znate, da je
on prava osoba koja može da se pozabavi bilo kojim ozbiljnijim
problemom. Navikao je da se bavi ljudima koji preteraju s pićem, ili
prekorače brzinu, ili uveče voze bez uključenih farova 4 - ili ljudima
koji nemaju dozvolu za držanje psa - a možda čak i s provalama. Ali,
mislim da on nije - sasvim sam sigurna u to - nije osoba koja može da
se nosi sa ubistvom!
Luk izvi obrve.
- Ubistvom?
Stara dama je žustro klimnula glavom.
- Da, ubistvo. Iznenađeni ste, jasno mi je. I ja sam bila isprva...
Stvarno nisam mogla da poverujem. Mislila sam da sigurno umišljam.
- Jeste li sasvim sigurni da ne umišljate? - upitao je Luk blago.
- Oh, sasvim. - Potvrdno je klimnula. - Možda sam mogla da
umislim jednom, ali ne i dva puta, niti tri ili četiri. Posle toga, čovek
zna.
- Hoćete da kažete da je bilo - ovaj - nekoliko ubistava? - upita Luk.
Odgovorio mu je tihi, blagi glas.
- Poprilično, bojim se.
Nastavila je:
- Zato sam mislila da bi najbolje bilo da odem pravo u Skotland jard
i obavestim ih o svemu tome. Zar vi ne mislite da je to bilo neophodno?
Luk ju je ozbiljno pogledao.
- Zaboga, da - mislim da ste potpuno u pravu - odgovorio je.
U sebi je pomislio:
- Oni će umeti s njom da izađu na kraj. Verovatno im svake nedelje
pola tuceta starih dama dolazi s pričom o broju ubistava počinjenih u
njihovim finim, mirnim selima po unutrašnjosti! Možda čak postoji i
posebno odeljenje koje se bavi tim dragim bakama.
 Zamislio je nekog brižnog nadzornika, ili zgodnog mladog
inspektora, kako uljudno mrmlja:
- Hvala vam, gospođo, veoma smo vam zahvalni, uveravam vas.
Slobodno se sada vratite kući, sve prepustite nama i više ne morate o
tome da brinete.
Nasmešio se sam za sebe dozvavši tu scenu.
„Odakle im samo te fantazije?", zapitao se. „Smrtno dosadan život,
pretpostavljam - nepriznata potreba za dramatikom. Neke stare
dame, kako čujem, zamišljaju kako im svi odreda truju hranu.“
Iz takvih misli prenuo ga je tanak, ljubazan glas.
- Znate, sećam se da sam jednom pročitala - mislim da je u pitanju
bio slučaj Aberkrombi - naravno, on je otrovao priličan broj ljudi pre
nego što su uopšte posumnjali na njega - šta sam ono htela reći? Oh,
da, govorilo se da je imao takav izraz lica - naročit pogled koji bi
nekome uputio - a nedugo potom ta bi se osoba razbolela. Nisam baš
bila uverena kad sam čitala o tome - ali, istina je!
- Šta to?
- Izraz nečijeg lica...
Lukje zurio u nju. Neznatno je zadrhtala, a njeni fini ružičasti
obrazi izgubili su malo boje.
- To sam prvo primetila u vezi sa Ejmi Gibs - i ona je umrla. Zatim u
vezi s Karterom. Pa kod Tomija Pirsa. Ali sada - juče - to je bio doktor
Hamblbi - a on je tako dobar čovek - stvarno dobar čovek. Karter je,
naravno, bio pijanica, a Tomi Pirs je bio užasno bezobrazan mali
drznik koji je maltretirao manje dečake, uvrtao im ruke i štipao ih.
Nisam se mnogo potresla zbog njih, ali doktor Hamblbi je drugačiji. On
mora biti spasen! A najgore od svega je to što, da sam otišla kod njega,
ne bi mi verovao! Samo bi se nasmejao! Ni Džon Rid mi ne bi verovao.
Ali u Skotland jardu će biti drugačije. Zato što su, prirodno, tamo
navikli na zločine!
Bacila je pogled kroz prozor.
- Oh, zaboga, stižemo za minut. - Uzbunila se malo, otvarajući i
zatvarajući torbu, spremajući kišobran.
- Hvala... hvala vam mnogo. - To je bilo upućeno Luku kada joj je
već drugi put dohvatio kišobran s poda. - Stvarno je bilo pravo
olaksanje razgovarati s vama - veoma ste ljubazni, zaista - vrlo mi je
drago što smatrate da radim pravu stvar.
- Siguran sam da će vam u Skotland jardu dati valjan savet - reče
ljubazno Luk.
- Stvarno sam vam izuzetno zahvalna. - Preturala je po torbi. -
Moja posetnica... Oh, zaboga, imam samo jednu - moram da je
sačuvam za Skotland jard...
- Naravno, naravno...
- Inače, zovem se Pinkerton.
- Vrlo odgovarajuće ime, zapravo, gospođice Pinkerton 5 - reče Luk
sa osmehom, pa žurno nastavi kada je primetio njen pomalo zbunjeni
izraz: - Moje ime je Luk Ficvilijam.
Dok je voz ulazio na peron, dodao je:
- Da vam pozovem taksi?
- Oh, ne, hvala. - Gospođica Pinkerton je izgledala prilično šokirana
tim predlogom. - Ići ću podzemnom. Tako stižem do Trafalgar skvera,
pa ću prošetati niz Vajthol.
 - Dobro onda, sa srećom - reče Luk.
Gospođica Pinkerton mu toplo stisnu ruku.
- Vrlo ste ljubazni - ponovo je promrmljala. - Znate, na početku
sam pomislila da mi ne verujete.
Luk je uspeo da porumeni.
- Pa - reče on - toliko ubistava! Prilično je teško toliko puta izvršiti
ubistvo i izvući se s tim, zar ne?
Gospođica Pinkerton je odmahnula glavom.
Iskreno je rekla:
- Ne, ne, dragi moj dečače, u tome grešite. Ubiti je lako, veoma lako
- dokle god niko ne sumnja na vas. I znate, osoba o kojoj je reč je
zapravo poslednja osoba na koju bi iko posumnjao!
- Pa, u svakom slučaju, nek vam je sa srećom - reče Luk.
Gospođicu Pinkerton je progutala gužva na stanici. On je pošao da
traži svoj prtljag, razmišljajući usput:
„Malčice udarena? Ne, ne verujem. Bujna mašta, to je sve. Nadam
se da će biti blagi prema njoj. Zapravo je draga starica."
 Poglavlje 2

Čitulja

Džimi Lorimer je bio jedan od Lukovih najstarijih prijatelja.

Zapravo, Luk se uselio kod Džimija čim se vratio u London. Upravo je s
Džimijem izašao u provod te večeri kad je stigao. Bolne glave je ispijao
šoljicu Džimijeve kafe sledećeg jutra, i nije reagovao na Džimijev glas
dok je nanovo iščitavao mali beznačajni pasus u jutarnjim novinama.
- Izvini, Džimi - reče on, naglo dolazeći sebi.
- U šta si se toliko zadubio - u političku situaciju?
Luk se nacerio.
- Kako da ne. Ne, zapravo je vrlo neobično - jedna fina bakica koju
sam juče upoznao u vozu pregažena je kolima.
- Verovatno se pouzdala u Belišovu lampu 6 -reče Džimi. - Kako
znaš da je to ona?
- Možda i nije, naravno. Ali, ime je isto - Pinkerton - oborio ju je i
pregazio automobil dok je prelazila ulicu Vajthol. Auto se nije ni
zaustavio.
- Gadna rabota - reče Džimi.
 - Da, jadna starica. Baš mi je žao. Podsetila me je na moju teta
Mildred.
- Ko god da je vozio kola biće optužen za to. Najverovatnije za
ubistvo bez predumišljaja. U poslednje vreme se smrtno plašim
vožnje, kad ti kažem.
- Koju marku vozila imaš trenutno?
- Ford V8. Kad ti kažem, dragi moj...
Razgovor je potpuno skrenuo na pitanja mehanike.
Džimi je zastao u svom izlaganju da upita:
- Šta to, dovraga, pevušiš?
Luk je za sebe pevušio: „Zakleo se bumbar u cvet i u med...“ 7
- To je neka stara pesmica iz mog detinjstva - izvinio se. - Nemam
predstavu zbog čega sam je se setio.

II

Prošlo je više od nedelju dana kada je Luk, ovlaš bacivši pogled na

naslovnu stranu Tajmsa, odjednom uzviknuo od iznenađenja.
- Ma, nek sam proklet!
Džimi Lorimer ga je pogledao.
- Šta se desilo?
Luk nije odgovorio. Zurio je u ime u novinskom stupcu.
Džimi je ponovio pitanje.
Luk se ispravio i pogledao prijatelja. Izraz njegovog lica bio je toliko
čudnovat da se Džimi prosto zapanjio.
- Šta je bilo, Luk? Izgledaš kao da si video duha.
 Luk nije odgovarao čitav minut ili dva. Ostavio je novine i počeo da
krupnim koracima šeta do prozora i nazad. Džimi ga je posmatrao sa
sve većim zanimanjem.
Luk se skljoka u stolicu i nagnu napred.
- Džimi, druže stari, sećaš li se da sam pominjao jednu staricu s
kojom sam doputovao u grad onog dana kada sam stigao u Englesku?
- Ona što si rekao da te podseća na teta Mildred? Ona što su je
pregazila kola?
- Upravo ona. Slušaj, Džimi. Stara devojka mi je nalupetala koješta
o tome kako ide u Skotland jard da prijavi gomilu ubistava. Po njenom
selu je vršljao ubica - na to se svodi cela priča, a smaknuća je vršio sve
jedno za drugim.
- Nisi mi pomenuo da je bila ćaknuta - reče Džimi.
- Nisam to ni mislio.
- Ma hajde, druže stari, ubistva na veliko...
Luk nestrpljivo odvrati:
- Nisam mislio da je luda. Samo sam smatrao da je pustila mašti na
volju, kako se to već dešava starim damama.
- Pa, da, pretpostavljam da bi moglo to biti u pitanju. Ali, verovatno
je bila i malo udarena, po mom mišljenju.
- Da zanemarimo tvoje mišljenje, Džimi. Trenutno, ja pričam tebi,
razumeš?
- Oh, sasvim... sasvim. Nastavi.
- Sve što je rekla bilo je posredno, pomenula je jednu ili dve žrtve
po imenu, a zatim pojasnila da ju je najviše uznemirilo to što je znala
ko će biti sledeća žrtva.
 - Da? - ohrabrivao ga je Džimi.
- Ponekad ti neko ime ostane urezano u sećanje iz nekog blesavog
razloga. Ovo ime mi se urezalo jer sam ga povezao sa starom dečjom
pesmicom koju su mi pevali kada sam bio dete. Zakleo se bumbar u
cvet i u med. 8
- Vrlo dubokoumno, ne sumnjam, ali u čemu je stvar?
- Stvar je u tome, blesane moj dobri, što je tom čoveku ime Hamblbi
- doktor Hamblbi. Moja stara dama reče da će doktor Hamblbi biti
sledeći, i bila je jako potresena jer ga je smatrala za „tako dobrog
čoveka". Ime mi se urezalo u sećanje zbog gorepomenute pesmice.
- Pa? - upita Džimi.
- Pa, pogledaj ovo.
Luk mu je pružio novine, prstom pokazujući na jednu od čitulja.

Hamblbi — u svom domu Sendgejt, u Vičvudu-podno-Eša,

iznenada je preminuo DŽON EDVARD HAMBLBI, doktor
medicine, voljeni suprug DŽESI ROUZ HAMBLBI. Sahrana je u
petak. Bez pogrebnih venaca, na zahtev porodice.

- Vidiš li, Džimi? To je to ime i to mesto, i on je doktor. Šta kažeš na

to?
Džimi je razmišljao neko vreme. Kada je napokon progovorio, glas
mu je bio prilično nesiguran, ali ozbiljan.
- Pretpostavljam da se radi o prokletoj slučajnosti.
- Da li je tako, Džimi? Da li je to samo slučajnost?
Luk je ponovo počeo da šeta gore-dole.
- Šta bi drugo moglo biti? - upita Džimi.
 Luk se naglo okrenu.
- Zamisli da je svaka reč koju je rekla ta dobra brbljiva starica bila
istinita! Zamisli da je ta fantastična priča bila doslovce čista istina!
- Ma hajde, stari druže! To bi bilo malko glupo! Tako nešto se ne
dešava.
- A šta je sa slučajem onog Aberkrombija? Zar se on nije zamalo
izvukao s velikim brojem ubistava?
- Za mnoge se nikad nije ni saznalo - reče Džimi. - Rođak jednog
mog poznanika je bio lokalni mrtvozornik. Ponešto sam načuo od
njega. Uhvatili su Aberkrombija kada je dao arsenik lokalnom
veterinaru, a onda su iskopali njegovu ženu, koja je isto bila otrovana,
a skoro je sigurno da je i njegov zet skončao na isti način - i to nije sve,
ni izbliza. Taj moj poznanik mi je rekao da se nezvanično smatra da je
Aberkrombi u svoje vreme skrivio smrt najmanje petnaestoro ljudi.
Petnaestoro!
- Baš tako. Dakle, tako nešto se ipak dešava.
- Da, ali ne često.
- Kako znaš? Možda se dešava mnogo češče nego što
pretpostavljaš.
- To sad iz tebe progovara islednik! Zar ne možeš da zaboraviš da
si policajac sad kad si u civilstvu i penziji?
- Jednom policajac, uvek policajac, izgleda - reče Luk. - Pazi sad,
Džimi, pretpostavimo da je, pre nego što se Aberkrombi bezumno
odvažio da ubistva vrši pod nosom policije, neka draga brbljiva
usedelica naprosto pogodila šta to on muti, pa otrčala da to prenese
vlastima. Misliš li da bi je saslušali?
 Džimi se nacerio.
- Nema šanse!
- Baš tako. Rekli bi da je prolupala ko otvoren prozor. Upravo ono
što si ti rekao! Ili bi rekli: „Previše bujna mašta, premalo obaveza.“ Kao
što sam ja rekao! I nijedan od nas dvojice, Džimi, ne bi bio u pravu.
Lorimer je to razmatrao nekoliko minuta, pa odgovori:
- I šta je tačno u pitanju - onako kako se to tebi čini?
Luk polako reče:
- Slučaj je sledeći... Izvesna gospođica mi je ispričala priču -
neverovatnu, ali ne i nemoguću priču. Jedan dokaz, smrt doktora
Hamblbija, podržava tu priču. A tu je i još jedna bitna činjenica.
Gospođica Pinkerton je imala nameru da svoju neverovatnu priču
ponovi u Skotland jardu. Ali nije ni stigla do tamo. Udarila su je i
pregazila kola koja se nisu zaustavila.
Džimi se usprotivio.
- Ne znaš da nije stigla do Skotland jarda. Moguće je da je ubijena
pošto je bila tamo, a ne pre.
- Moguće je, da - ali, mislim da nije.
- To je čista pretpostavka. Sve se svodi na to da ti veruješ u ovu...
ovu melodramu.
Luk je odsečno odmahnuo glavom.
- Ne, nisam to rekao. Sve što kažem je to da postoji slučaj koji treba
istražiti.
- Drugim rečima, ti ćeš otići u Skotland jard.
- Ne, još nije došlo do toga - ni blizu. Kao što kažeš, smrt ovog
Hamblbija može da bude puka slučajnost.
 - Pa o čemu se onda radi, ako smem da pitam?
- O tome da treba otići tamo i razmotriti sve činjenice.
- Dakle, o tome se radi, je li?
- Zar se ne slažeš da je to jedini razuman način da se počne?
Džimi je zurio u njega, a onda odvrati:
- Jesi li ozbiljan što se ovoga tiče, Luk?
- Krajnje.
- A ako se sve svede na ono: tresla se gora, rodio se miš?
- To bi bilo najbolje.
- Da, naravno... - Džimi se namrštio. - Ali ne veruješ da je tako, je l’
da?
- Dragi moj prijatelju, moj um je otvoren za sve.
Džimi je ćutao nekoliko minuta. Zatim je rekao: - Imaš li plan?
Mislim, moraćeš da imaš nekakav razlog da se iznenada pojaviš tamo.
- Da, pretpostavljam da ću morati.
- Nema tu nikakve pretpostavke. Da li shvataš kakvo mesto je
jedna takva mala varoš u unutrašnjosti Engleske? Svaka pridošlica
štrči kao bela vrana.
- Moraću da se prerušim - reče Luk, naglo razvukavši usta u
osmeh. - Šta predlažeš? Umetnik? Teško... Ne umem ni da crtam, a
kamoli da slikam.
- Možeš da budeš moderni umetnik - predlo-žio je Džimi. - Onda to
ne bi ni bilo važno.
Ali Luk se usredsredio na problem.
- Pisac? Odlaze li pisci u čudne seoske krčme da pišu?
Pretpostavljam da odlaze. Možda pecaroš - ali morao bih da se
raspitam ima li neka zgodna reka u blizini. Ratni invalid kome je
prepisan odmor na seoskom vazduhu? Ne bih uspeo to da odglumim, a
ionako sada svi odlaze u lečilišta. Mogao bih da se raspitujem o
kućama na prodaju u tom kraju. Ali ni to nije dobar izgovor. Ne vredi,
Džimi, mora da postoji bar neki uverljiv razlog za čilog neznanca da
poseti englesko selo?
Džimi reče:
- Čekaj čas... daj mi opet te novine.
Uzeo ih je i površno pogledao, pa je pobedonosno objavio:
- Tako sam i mislio! Luk, druže stari... da skratimo priču... ja ću sve
srediti za tebe. Biće to mačji kašalj!
Luk se osvrnu.
- Molim?
-I pomislio sam da mi je tu nešto poznato! - nastavio je Džimi, blago
ponosan. - Vičvud-podno-Eša. Naravno! Baš to mesto!
- Da nemaš, kojim slučajem, poznanika čiji je rođak mrtvozornik
tamo?
- Ne ovaj put. Imam nešto još i bolje, dragi moj. Život me je, kao što
već znaš, obdario mnoštvom rođaka - moj otac je bio jedno od
trinaestoro dece. Slušaj dobro: ja imam rodbinu u Vičvudu-podno-Eša!
- Džimi, ti si svetsko čudo!
- Nije loše, a? - reče Džimi skromno.
- Pričaj mi o njemu.
- O njoj. Zove se Bridžet Konvej. Poslednje dve godine radila je kao
sekretarica lorda Vitfilda.
- Vlasnika onog gadnog malog nedeljnika?
 - Upravo tako. Zapravo je i on sam gadan mali čovek! Uobražen!
Rođen je u Vičvudu-podno-Eša, a kako je on snobovski tip koji voli da
svima nabija na nos poreklo i lozu, i pritom likuje kako je sam uspeo u
svemu, vratio se u rodno mesto, kupio jedinu veliku kuću u kraju (koja
je inače pripadala Bridžetinoj porodici), pa se sad bavi njenim
pretvaranjem u „luksuzno imanje".
- A tvoja rođaka je njegova sekretarica?
- Bila je - odvrati Džimi tmurno. - Sad je napredovala! Sad mu je
verenica!
- Oh - ote se Luku i više nego iznenađen uzvik.
- On je prilika, nema sumnje - reče Džimi. - Valja se u novcu.
Bridžet se jednom prilično potresla zbog nekog momka, i to je manje-
više potpuno izbrisalo svaku ideju o romantici kod nje. Usuđujem se
reći da će ta veridba izaći na dobro. Ona će verovatno biti čvrste ruke,
a on će joj jesti iz iste.
- A gde se ja tu uklapam?
Džimi je smesta odgovorio.
- Ti ćeš da odsedneš kod njih - najbolje bi bilo da si i ti rođak.
Bridžet ih ima toliko da jedan manje-više ne pravi razliku. Sve ću da
sredim s njom. Nas dvoje smo oduvek bili u dobrim odnosima. A što se
tiče tvog razloga za odlazak tamo - vradžbine, druže.
- Vradžbine?
- Folklor, lokalno sujeverje - od svega pomalo. Vičvud-podno-Eša
bije takav glas. To je jedno od poslednjih mesta gde se održavao
veštičji sabat - i tamo su veštice spaljivane još koliko u prošlom veku -
svakovrsna tradicija. A ti pišeš knjigu, razumeš? Upoređuješ običaje
Malajskog moreuza i stara engleska narodna verovanja - dodirne
tačke, i tako to. Znaš te stvari. Obilazi kraj s beležnicom u ruci i
razgovaraj s najstarijim stanovnicima o lokalnim običajima i
sujeverjima. Tamo su prilično navikli na tako nešto, a činjenica da
odsedaš u vili Eš jamčiće za tebe.
- A šta je s lordom Vitfildom?
- Ne brini za njega. On je sasvim neobrazovan i potpuno lakoveran
- veruje čak i onome šta piše u njegovim vlastitim novinama. Bilo kako
bilo, Bridžet će se pobrinuti za njega. Bridžet je sjajna. Ja odgovaram
za nju.
Luk je duboko udahnuo.
- Džimi, druže stari, izgleda kao da će sve proći kao po loju. Ti si
čudo. Ako stvarno možeš sve da središ s rođakom...
- Sve će biti apsolutno okej. Prepusti to meni.
- Beskrajno sam ti zahvalan.
- Od tebe ne tražim ništa drugo - reče Džimi - do da me, kad već
loviš brutalnog ubicu, uključiš kad dođe do završnice!
Dodao je strogim glasom:
- Šta je bilo?
Luk je polako progovorio:
- Samo sam se setio nečega što mi je moja stara dama rekla.
Napomenuo sam kako nije lako da neko počini toliko ubistava i izvuče
se s tim, a ona mi je odgovorila da nisam u pravu - da je ubiti vrlo
lako... - Zastao je, a zatim lagano nastavio: - Pitam se da li je to istina,
Džimi? Zaista strašno zvuči.
- Šta?
- Ubiti je lako...
 Poglavlje 3

Veštica bez metle

Sunce je sijalo kada je Luk izbio iza brda i sišao u malu provincijsku
varoš Vičvud-podno-Eša. Kupio je polovni standard svolou, pa se na
kratko zaustavio na grebenu brda i isključio motor.
Letnji dan je bio topao i sunčan. Ispod njega se prostirala varoš,
upadljivo neiskvarena nedavnom urbanizacijom. Ležala je nevino i
mirno pod zracima sunca - pretežno sastavljena od jedne rastegnute
ulice koja se pružala ispod nadnesenih prevoja grebena Eš.
Izgledala je izuzetno zabačeno, neobično izdvojeno. „Mora da sam
poludeo", pomislio je Luk. „Sve ovo je potpuno nestvarno.“
Zar je zaista došao ovamo da ozbiljno juri ubicu - potaknut običnim
nesuvislim brbljanjem jedne stare dame, i slučajno pročitanom
čituljom?
Odmahnuo je glavom.
- Ovakve se stvari ne dešavaju stvarno - mrmljao je. - Ili se
dešavaju? Luk, čoveče, sad je na tebi da saznaš jesi li najveći lakoverni
magarac na svetu, ili te je tvoj policijski nos naveo na pravi trag.
 Upalio je motor, ubacio u brzinu i polako se odvezao niz krivudavi
drum koji ga je odveo do glavne ulice.
Vičvud se, kao što je već rečeno, uglavnom sastojao od jedne velike
ulice. Naokolo su se nalazile radnje, male kuće u džordžijanskom stilu,
uštogljene i aristokratske, izbeljenih stepeništa i uglancanih zvekira,
živopisni kućerci okruženi cvetnim baštama. Bila je tu i krčma
„Praporac i pajac" malo uvučena od same ulice. Video je i gradski park
s jezercetom za patke, a iznad njih je dominirala dostojanstvena
džordžijanska kuća za koju je Luk pomislio da zasigurno predstavlja
njegovo odredište, vilu Eš. Međutim, prišavši bliže ugledao je veliku
namalanu tablu sa obaveštenjem da su tu smešteni muzej i biblioteka.
Malo dalje naišao je na anahronu, prostranu belu modernu građevinu,
strogih linija i neusklađenu s bezbrižnom ležernošću ostatka mesta.
Luk je zaključio da to mora biti Tehnička škola i lokalni Klub za mladu
gospodu.
Tada se zaustavio da upita za pravac.
Rečeno mu je da je vila Eš udaljena nešto manje od kilometra -
trebalo bi da ugleda kapiju s desne strane.
Luk je nastavio svojim putem. Lako je pronašao kapiju - bila je od
novog i složeno izuvijanog kovanog gvožđa. Uvezao se, krajičkom oka
uhvativši odsjaj crvenih cigala kroz drveće, ali čim je izbio iza okuke
zapanjio ga je prizor odbojnih i neusklađenih bedema.
I dok je razmišljao o ovoj noćnoj mori pred sobom, sunce je zašlo
za oblak. Najednom je postao svestan sveprisutnog pretećeg izgleda
grebena Eš. Praćena naglim naletom hladnog vetra koji je skidao lišće
s drveća, iza ugla ozidane vile pojavila se devojka.
 Iznenadni udar vetra zakovitlao joj je crnu kosu oko glave, što je
Luka podsetilo na sliku koju je jednom video - na Nevinsonovu 9

„Vešticu". Izduženo bledo lice nežnih crta, crna kosa koja leti ka
zvezdama. Mogao je da zamisli ovu devojku kako se na metli uzdiže
sve do meseca...
Zaputila se pravo prema njemu.
- Vi mora da ste Luk Ficvilijam. Ja sam Bridžet Konvej.
Prihvatio je pruženu ruku. Sada je mogao da je vidi onakvu kakva
je zasta bila - a ne obojena iznenadnim naletom mašte. Visoka, vitka,
izduženog nežnog lica s neznatno upalim obrazima - ironično
izvijenim crnim obrvama - crnih očiju i crne kose. Podsećala je na
delikatnu gravuru, pomislio je dirljivu i prelepu.
Za vreme putovanja nazad u Englesku, Luk je u podsvesti nosio
prepoznatljivu sliku tipične engleske devojke - zajapurene i preplanule
na suncu - kako gladi konja po grivi, saginje se da oplevi leju, sedi ruku
pruženih prema plamenu kamina. Bila je to topla, prijatna vizija...
Sada - nije bio siguran da li mu se Bridžet Konvej dopada ili ne - ali
je znao da se ta tajna zamisao zaljuljala i raspršila - postala
besmislena i blesava...
- Drago mi je - reče on. - Moram da se izvinim što vam se ovako
namećem. Džimi me je ubedio kako vam to neće smetati.
- Oh, ne smeta nam. Oduševljeni smo. - Nasmešila se,
neočekivanim izvijenim osmehom koji joj je uglove usana podigao uvis
do pola obraza. - Džimi i ja smo se oduvek slagali. A ako pišete knjigu o
narodnim običajima, ovo je savršeno mesto za to. Legendi i živopisnih
detalja na sve strane.
 - Savršeno - reče Luk.
Zajedno su pošli prema kući. Luk je krišom bacio ponovni pogled
na zidine. Nazreo je tragove umerenog stila kraljice Ane, zatomljene i
potisnute grandioznim ukrasima. Setio se Džimijevih reči da je vila
nekada pripadala Bridžetinoj porodici. To mora da je bilo, smrknuto je
mislio, u danima kada još nije bila ovoliko okićena. Kradom bacivši
pogled na devojčin profil, na njene lepe duge ruke, ostao je zadivljen.
Imala je otprilike dvadeset osam ili devet godina, procenjivao je. I
bila je pametna. Pripadala je onom tipu ljudi o kojima ne znate
apsolutno ništa ukoliko oni ne odluče drugačije...
Unutrašnjost kuće je odisala udobnošću i dobrim ukusom - dobrim
ukusom prvoklasnog dekoratera. Bridžet Konvej ga je povela u
prostoriju ispunjenu policama za knjige i udobnim foteljama, s niskim
stočićem pored prozora, za kojim su sedele dve osobe.
- Gordone - rekla je - ovo je Luk, on je u neku ruku rođak mog
rođaka.
Lord Vitfild je bio omaleni proćelavi čovek. Imao je okruglo i
bezazleno lice, napućenih usana i iskolačenih očiju. Nosio je tipičnu
odeću provincijskog plemstva, u naizgled nemarnom stilu. Nije
pristajala njegovoj građi, koja se pretežno svodila na stomak.
Luka je pozdravio predusretljivo.
- Drago mi je, veoma mi je drago. Tek ste se vratili sa Istoka, je l’da?
Zanimljivi predeli. Pišete knjigu, reče Bridžet. Kažu da se danas piše
previše knjiga. Ne slažem se - uvek ima mesta za dobru knjigu.
Bridžet je rekla: - Moja tetka, gospođa Anstruter - a Luk je pružio
ruku sredovečnoj ženi neobično smešnih usana.
 Gospođa Anstruter, kako je Luk ubrzo saznao, posvetila je dušu i
telo baštovanstvu. Nikada nije pričala ni o čemu drugom, i njen um je
neprestano bio zauzet razmatranjima da li će neka određena biljka
uspevati na onom mestu koje joj je ona namenila.
Nakon upoznavanja, rekla je:
- Znate, Gordone, savršeno mesto za kamenu baštu bio bi prostor
odmah iza ružičnjaka, a onda bi mogli da imate najčudesnije vrtno
jezerce tamo gde potok pristiže s padine.
Lord Vitfild se vratio u fotelju.
- Sredite sve to s Bridžet - rekao je olako. - Perene su previše
zahtevne, po mom mišljenju, ali to nije bitno.
- Perene nisu dovoljno grandiozne za tvoj ukus, Gordone - reče
Bridžet.
Sipala je čaj za Luka, a lord Vitfild je smireno odvratio:
- To je istina. Nisu one vredne tolikih para. Sićušni cvetići koje
jedva možeš i da vidiš... Ja volim bujno šarenilo u staklenoj bašti, ili
koju dobru leju crvenih muškatli.
Gospođa Anstruter, koja je posedovala neprikosnoveni dar da
nastavi svoju priču kao da je niko nije prekinuo, reče:
- Mislim da bi se one nove alpske ruže savršeno uklopile u ovu
klimu - pa nastavi da prilježno lista kataloge.
Utonuvši zdepastim telom u naslon fotelje, lord Vitfild je srkutao
čaj i procenjivao Luka.
- Dakle, pišete knjige - promrmljao je.
Pomalo nervozan, Luk samo što nije počeo da objašnjava kada je
shvatio da lord Vitfild zapravo ne traži nikakvo obrazloženje.
 - Oduvek sam se bavio mišlju - samozadovoljno progovori njegovo
lordstvo - da bi trebalo da i sam napišem knjigu.
- Da? - reče Luk.
- Mogao bih, pazite šta vam kažem - nastavi lord Vitfild. - Al’ bi to
bila zanimljiva knjiga! Sreo sam mnogo zanimljivih ljudi. Problem je
što nemam vremena. Ja sam vrlo zauzet čovek.
- Svakako. Sigurno jeste.
- Ne biste verovali kakvo ja breme nosim na plećima — reče lord
Vitfild. — Lično se bavim svakim pojedinačnim izdanjem. Smatram da
sam odgovoran za oblikovanje javnog mnjenja. Sledeće nedelje će
milioni ljudi misliti i osećati tačno ono što sam ja nameravao da misle i
osećaju. To je vrlo ozbiljna pomisao. To znači odgovornost. E pa, ne
smeta meni odgovornost. Ne plašim se toga. Mogu ja da se izborim sa
odgovornošću.
Lord Vitfild se isprsio, pokušao da uvuče stomak, i ljubazno se
zagledao u Luka.
Bridžet Konvej je veselo rekla:
- Ti si veliki čovek, Gordone. Uzmi još malo čaja.
Lord Vitfild je jednostavno odvratio:
- Ja jesam veliki čovek. Ne, ne želim više čaja.
A onda je, spustivši se sa sopstvenih olimpijskih visina na nivo
običnih smrtnika, ljubazno upitao svog gosta:
- Poznajete li još nekoga u ovom delu sveta?
Luk je odmahnuo glavom. Ali tada, nagonski i sa osećajem da što
pre počne da se bavi svojim poslom to bolje, dodade:
- Doduše, ovde živi čovek koga sam obećao da ću potražiti -
prijatelj mog prijatelja. Zove se Hamblbi. On je lekar.
- Oh! - Lord Vitfild se s naporom uspravi u fotelji. - Doktor
Hamblbi? Šteta.
- Šta je šteta?
- Umro ie pre nekih nedelju dana - reče lord Vitfild.
- Oh, zaboga - odvrati Luk. - Žao mi je da to čujem.
- Ne verujem da biste marili za njega - reče lord Vitfild. -
Tvrdoglava, zloćudna, smušena stara budala.
- Što znači - ubaci se Bridžet - da se nije slagao s Gordonom.
- Po pitanju ovdašnjeg snabdevanja vodom - nastavi lord Vitfild. - I
mogu vam reći, gospodine Ficvilijame, da sam ja čovek okrenut
narodu. Meni je dobrobit ove varoši na srcu. Ovde sam rođen. Da,
rođen sam upravo u ovoj varoši...
Luk razočarano shvati da su napustili temu doktora Hamblbija i
vratili se na temu lorda Vitfilda.
- Ne stidim se toga i ne zanima me ko to zna - nastavljao je
pomenuti gospodin. - Nisam imao nijednu od vaših prirodnih
prednosti. Moj otac je držao radnju sa čizmama - da, običnu radnju sa
čizmama. I ja sam šegrtovao u toj radnji kad sam bio mlad momak.
Uspeo sam u životu zahvaljujući samo sopstvenim naporima,
Ficvilijame; bio sam odlučan da se iščupam iz te kolotečine - i iščupao
sam se iz kolotečine! Upornost, naporan rad i božja pomoć - to je bilo
potrebno! To me je učinilo onim što sam danas!
Luku su, za njegovo dobro, bili predočeni iscrpni detalji karijere
lorda Vitfilda, koji je pobedonosno zaključio:
- I sad sam ovde, i pozivam čitav svet da čuje kako sam ovde
dospeo! Ne stidim se svojih početaka - nikako, gospodine - vratio sam
se tamo gde sam rođen. Znate li šta se nalazi na mestu gde se nekad
nalazila radnja mog oca? Divna zgrada koju sam lično ja podigao i
opremio - Tehnička škola, Klub za dečake, sve prvoklasno i
savremeno. Unajmio sam najboljeg arhitektu u zemlji! Moram da
priznam da je ispalo nekako prosto i ogoljeno - meni liči na skladište ili
zatvor - ali kažu da to valja, pa pretpostavljam da tako treba.
- Razvedri se - reče Bridžet. - Imao si poslednju reč što se ove kuće
tiče.
Lord Vitfild se potvrdno zakikotao.
- Da, pokušali su da me nadglasaju! Da sačuvaju originalni duh
građevine. Ne, rekao sam! Ja ću da živim na ovom mestu, i za moje
pare hoću nešto čime mogu da se pohvalim! Kada jedan arhitekta ne bi
hteo da uradi ono što sam mu tražio, otpustio bih ga i doveo drugog.
Momak kojeg sam poslednjeg našao sasvim je dobro shvatio moje
zamisli.
- Udovoljavao je najgorim izlivima tvoje mašte - pojasnila je
Bridžet.
- Ona bi volela da je kuća ostala kakva je bila - reče lord Vitfild.
Potapšao ju je po ruci. - Nema svrhe živeti u prošlosti, draga moja. Ti
matori džordžijanci nisu bili mnogo pametni. Nisam želeo običnu kuću
od crvene cigle. Oduvek sam zamišljao zamak - i sada ga imam! -
Dodao je: - Znam da moj ukus nije rafiniran, tako da sam stručnjacima
dao odrešene ruke da urede unutrašnjost, i moram da priznam da se
nisu loše pokazali, mada su neki delovi kuće pomalo jednolični.
- Pa - reče Luk, s teškoćom nalazeći reči - sjajno je što znate šta
želite.
- A obično to i dobijem - odvrati lord i prigušeno se zacereka.
- Zamalo nisi uspeo da isteraš svoje što se tiče posla s vodom -
podsetila ga je Bridžet.
- A to! - reče lord Vitfild. - Hamblbi je bio budala. Svi ti postariji ljudi
znaju da budu zadrti. Neće da poslušaju razum.
- Doktor Hamblbi je bio vrlo otvoren čovek, zar ne? - odvažio se
Luk. - Mora biti da je na taj način sebi stvorio priličan broj neprijatelja,
rekao bih.
- N-ne, ne znam treba li da to kažem - premišljao se lord Vitfild,
trljajući nos. - A, Bridžet?
- Oduvek sam smatrala da je bio vrlo omiljen u narodu - odgovori
Bridžet. - Srela sam ga samo jednom, obišao me je kada sam povredila
članak, ali pomislila sam da je prava dušica.
- Tako je, bio je uopšte vrlo omiljen - priznao je lord Vitfild. - Ipak,
poznajem osobu ili dve koje su imale nešto protiv njega. Takođe zbog
njegove zadrtosti.
- Ta osoba ili osobe žive ovde?
Lord Vitfild je klimnuo.
- U mestu kao što je ovo ima mnogo malih zađevica i raznih klika -
rekao je.
- Da, verujem da je tako - odvrati Luk. Oklevao je, nesiguran koji
sledeći korak da preduzme.
- Kakvi ljudi pretežno žive ovde? - zapitao je.
Bilo je to prilično bledo pitanje, ali dobio je trenutan odgovor.
- Udovci i udovice, pretežno - rekla je Bridžet. - Sestre duhovnika,
njihove ćerke i žene. I lekara, takođe. Na svakog muškarca dođe po
šest žena.
- Ali ima i muškaraca? - rizikovao je Luk.
- Oh, da, tu je gospodin Abot, pravni zastupnik, kao i mladi doktor
Tomas, kolega doktora Hamblbija, zatim gospodin Vejk, glavni paroh,
i... koga još imamo Gordone? Oh! Gospodina Elsvortija, koji drži
antikvarnicu, on je tako preterano ljubazan! I majora Hortona, s
njegovim buldozima.
- Postoji još jedna osoba za koju su mi prijatelji napomenuli da živi
ovde - reče Luk. - Rekoše da je fina stara dama, samo što ne prestaje
da priča.
Bridžet se nasmejala. - To može da se odnosi na pola sela!
- Kako li joj beše ime? Setio sam se. Pinkerton.
Lord Vitfild se promuklo zakikota.
- Pa stvarno nemate sreće! I ona je mrtva. Pre neki dan je udariše
kola u Londonu. Mrtva na mestu.
- Izgleda da imate mnogo smrtnih slučajeva ovde - reče Luk
nehajno.
Lord Vitfild se smesta usprotivio.
- Nikako. Ovo je jedno od najzdravijih mesta u Engleskoj. Ne smete
računati nesrećne slučajeve. To može svakome da se desi.
Ali Bridžet Konvej se zamislila:
- Zapravo, Gordone, i jeste bilo mnogo smrtnih slučajeva u
proteklih godinu dana. Stalno se održavaju sahrane.
- Besmislica, draga moja.
- Da li je i smrt doktora Hamblbija bila nesrećan slučaj? - upita Luk.
 Lord Vitfild odmahnu glavom.
- Oh ne - reče on. - Hamblbi je umro od akutne sepse. Kao pravi
doktor. Ogrebao je prst o zarđali ekser ili tako nešto - nije obraćao
pažnju na to, i rana se zagadila. Za tri dana je bio gotov.
- Lekari znaju da budu takvi - reče Bridžet. - A naravno, vrlo su
podložni infekcijama, pretpostavljam, ako ne paze. Ipak, žalosno je to.
Njegovoj ženi je srce prepuklo.
- Ništa dobro ne dolazi od suprotstavljanja proviđenju - odvrati
lord Vitfild jednostavno.

II

- Da li je to stvarno bilo proviđenje? - pitao se Luk kasnije, dok se

presvlačio za večeru. Sepsa? Moguće. Veoma iznenadna smrt, doduše.
A mislima su mu odzvanjale olako izgovorene reči Bridžet Konvej:
- I jeste bilo mnogo smrtnih slučajeva uproteklih godinu dana.
 Poglavlje 4

Luk započinje istragu

Luk je vrlo pažljivo promislio svoj plan, tako da je, sišavši narednog
jutra na doručak, bio spreman da ga bez mnogo buke sprovede u delo.
Tetke baštovanke nije bilo nigde na vidiku, ali lord Vitfild je jeo
džigericu i ispijao kafu, dok je Bridžet Konvej već završila svoj obrok,
pa je stajala kraj prozora, gledajući napolje.
Pošto su razmenili pozdrave za dobro jutro, i Luk seo za sto obilato
napunivši tanjir jajima i slaninom, započeo je:
- Moram da se bacim na posao - rekao je. - Nije lako navesti ljude
da pričaju. Znate na šta mislim - ne na ljude poput vas i... ovaj...
Bridžet. - (U poslednjem trenutku se setio da ne treba da kaže
„gospođica Konvej".) - Vi biste mi rekli sve što znate, ali problem je u
tome što ne znate ono što ja želim da znam, ne poznajete lokalna
praznoverja. Ne biste mogli ni da zamislite koliko je sujeverje živo u
skrajnutim delovima sveta. Znate, ima jedno selo u Devonširu. Paroh
je morao da ukloni neke stare granitne menhire koji su se nalazili u
blizini crkve, pošto ljudi nisu hteli da prestanu da hodaju oko njih,
izvodeći neki prastari ritual, svaki put kad bi neko umro. Neverovatno
kako ti stari paganski običaji opstaju.
- Sklon sam da se složim s vama - reče lord Vitfild. - Obrazovanje,
to treba narodu. Jesam li vam rekao da sam ovde opremio veoma
dobru biblioteku? Nekad je to bila stara vlastelinska kuća - prodavala
se u bescenje - sada je to jedna od najboljih biblioteka...
Luk je odlučno sprečio pokušaj da se razgovor okrene na
postignuća lorda Vitfilda.
- Sjajno - rekao je srdačno. - Odlično urađeno. Očigledno ste uvideli
koliko je ovde rašireno starovremensko neznanje. Naravno, s moje
tačke gledišta, to je upravo ono što mi je potrebno. Stari običaji,
bapske priče, nagoveštaji starih rituala kao što su...
Tada je skoro od reči do reči izdeklamovao stranicu jednog eseja
koji je pročitao zarad neke ovakve prilike.
- Smrtni slučajevi najviše obećavaju po tom pitanju - zaključio je. -
Pogrebni obredi i običaji uvek opstaju duže od drugih. Osim toga, iz
nekog razloga, seoski živalj voli da govori o smrti.
- Oni uživaju u sahranama - složila se Bridžet, sa svog mesta pored
prozora.
- Mislio sam da počnem odatle - nastavio je Luk. - Ako bih uspeo da
od parohije dobijem spisak nedavno preminulih, potražim ožalošćene
i popričam s njima, nema sumnje da ću vrlo brzo uhvatiti nagoveštaj
onoga za čim tragam. Od koga bi najbolje bilo da zatražim te podatke -
od paroha?
- Gospodin Vejk bi verovatno bio vrlo zainteresovan - odvrati
Bridžet. - On je jedan vrlo drag starac i, u neku ruku, poznavalac
starina. On bi ti mogao prilično pomoći, rekla bih.
 Luk je istog trena osetio zebnju pomešanu s nadom da sveštenik
nije toliko dobar poznavalac starina da bi mogao da raskrinka njegove
namere.
Ono što je rekao, zvučalo je srdačno:
- Odlično. Nemate predstavu, pretpostavljam, ko je to još preminuo
u toku prethodnih godinu dana?
Bridžet je promrmljala:
- Da se setim... Karter, naravno. Bio je vlasnik „Sedam zvezda", one
gadne krčme kraj reke.
- Pijanica i grubijan - dodade lord Vitfild. - Jedan od onih
socijalističkih, nasilnih divljaka, nikakva šteta.
-I gospođa Rouz, pralja - nastavila je Bridžet. - Pa mali Tomi Pirs -
on je bio gadan klinac, da znaš. Oh, da, naravno, i ona Ejmi kako-se-
zvaše.
Glas joj se neznatno promenio dokje izgovarala to poslednje ime.
- Ejmi? - zapita Luk.
- Ejmi Gibs. Bila je služavka kod nas, a potom je prešla kod
gospođice Vejnflet. Zbog nje se vodila istraga.
- Zašto?
- Blesava devojka je pobrkala neke bočice u mraku - reče lord
Vitfild.
- Mislila je da je uzela sirup za kašalj, a u stvari je uzela bocu farbe
za šešir - objasnila je Bridžet.
Luk je izvio obrve.
- Prosto tragičan događaj.
- Podozrevalo se da je to učinila namerno. U pitanju je bila svađa sa
izvesnim mladićem. - Bridžet je govorila polako, skoro nevoljno.
Usledila je stanka. Luk je instinktivno osetio prisustvo neizrečenih
osećanja koja su loše uticala na raspoloženje svih prisutnih.
„Ejmi Gibs?“, razmišljao je. „Da, to je jedno od imena koje je stara
gospođica Pinkerton pomenula."
Takođe je pomenula i mladog dečaka - nekog Tomija - o kojem je
očigledno imala loše mišljenje (a koje je, izgleda, delila i Bridžet). I da -
bio je skoro siguran da je izgovorila i ime Karter.
Ustao je od stola i bezbrižno rekao:
- Od ovakve priče osećam se veoma sablasno - kao da se bavim
samo grobljima. Svadbeni običaji su takođe zanimljivi - mada ih je
mnogo teže tek tako potegnuti u razgovoru.
- Nije mi teško da to zamislim - reče Bridžet, uz blago trzanje
usana.
- Uroci i kletve su takođe zanimljiva tema - nastavio je Luk, glumeći
oduševljenje. - Često se sreću u ovako zabitim mestima. Znate li kakve
glasine tog tipa?
Lord Vitfild je lagano zavrteo glavom. Bridžet Konvej je rekla:
- Takve priče obično ne stižu do nas...
Luk je shvatio i pre nego što je završila rečenicu.
- Nema nikakve sumnje, moraću da se krećem u nižim socijalnim
krugovima da bih postigao ono što želim. Prvo ću otići do vikarijata i
videti šta mogu tamo da saznam. Nakon toga, možda da posetim...
„Sedam zvezda“, rekoste? A što se tiče onog bezobraznog klinca? Ima
li on neku ožalošćenu rodbinu?
- Gospođa Pirs drži prodavnicu duvana i novina u Glavnoj ulici.
 - To je - reče Luk - i više nego podesno. Pa dobro, vreme je da
krenem.
Bridžet se hitro i ljupko pokrenula sa svog mesta kraj prozora.
- Mislim da ću poći s tobom - rekla je - ako ti ne smeta.
- Naravno da ne.
Izgovorio je to što je srdačnije mogao, ali ipak se zapitao da li je
primetila koliko je bio zapanjen njenim predlogom, makar za
trenutak.
Bilo bi mu lakše da izađe na kraj s postarijim sveštenikom koji se
zanima za starine bez budnog i pronicljivog intelekta pored sebe.
- Pa dobro - reče sam sebi. - Na meni je da moju ulogu odigram
uverljivo.
- Luk, hoćeš li me pričekati samo trenutak, da se preobujem? -
dodade Bridžet.
Luk - izgovaranje njegovog krštenog imena s takvom lakoćom
izazivalo je čudan osećaj bliskosti. A opet, kako bi ga drugačije mogla
nazvati? Kad je već pristala na Džimijevu spletku s rodbinskim
vezama, teško da mu se mogla obratiti sa gospodine Ficvilijame.
Odjednom je s nelagodom pomislio: „Šta li ona misli o svemu ovome?
Šta, za ime boga, misli?"
Čudno da ga to nije brinulo ranije. Džimijeva rođaka je bila samo
prigodna apstraktna zamisao - tek figura na šahovskoj tabli. Jedva da
ju je i dočarao sebi u mislima, jednostavno je prihvatio izjavu svog
prijatelja da je „Bridžet sjajna“.
Zamišljao ju je - onoliko koliko je uopšte pomislio na nju - kao malu
plavokosu sekretaricu, dovoljno snalažljivu da zagolica maštu
bogatog čoveka.
A ona je, zapravo, imala snagu, um, hladan bistar intelekt, i on nije
imao nikakvu predstavu šta ona misli o njemu. Razmišljao je: Nju nije
tako lako zavarati.
- Spremna sam.
Pridružila mu se tako tiho da nije ni čuo kada je došla. Nije nosila
šešir, niti mrežicu za kosu. Čim su izašli iz kuće, vetar je, jurišajući iza
ugla tih čudovišnih grudobrana, naglo zahvatio njenu dugu crnu kosu i
pomamno joj je zavitlao oko lica.
Progovorila je kroz osmeh:
- Potrebna sam ti da ti pokažem put.
- Veoma ljubazno od tebe - odgovorio je s puno obzira.
Zapitao se da nije umislio iznenadnu primesu ironije u njenom
osmehu.
Osvrnuvši se na bedeme iza njih, iznervirano je rekao:
- Kakva nakaza! Zar ga niko nije mogao sprečiti?
Bridžet je odgovorila: - Kuća jednog Engleza je njegov zamak -
bukvalno, u Gordonovom slučaju! On je obožava.
Svestan da njegova opaska nije bila prikladna, ali nemoćan da
zauzda jezik, on reče:
- To je tvoj stari dom, zar ne? Da li i ti „obožavaš“ da ga vidiš
ovakvog kakav je sad?
Tada ga je pogledala - strogo, ali ipak i kao da joj je sve to pomalo
zabavno.
- Zalim što ću ti urušiti dramatičnu predstavu koju si unapred
stvorio - procedila je. - Ali, ja sam zapravo imala dve i po godine kada
sam napustila ovo mesto, tako da se motiv doma ne može primeniti na
mene. Čak se ni ne sećam ove kuće.
- U pravu si - reče Luk. - Oprosti mi što sam se poslužio filmskim
jezikom.
Nasmejala se.
- Istina je retko kad romantična - dodala je.
I tada se u njenom glasu osetio neočekivani ogorčeni prezir koji ga
je trgao. Porumeneo je od stida, ali je onda naglo shvatio da ta
ogorčenost nije bila namenjena nemu. Bio je to njen lični prezir i njeno
lično ogorčenje. Luk je mudro ćutao. Međutim, još se više
zainteresovao za Bridžet Konvej...
Nije im trebalo duže od pet minuta da stignu do crkve i vikarijata
koji se nalazio odmah do nje. Zatekli su vikara u radnoj sobi.
Alfred Vejk je bio omaleni pogrbljeni čovek u godinama, vrlo blagih
plavih očiju, rasejan, ali ljubazan. Činilo se da ga je poseta obradovala,
ali pomalo i iznenadila.
- Gospodin Ficvilijam je odseo kod nas u vili Eš - rekla je Bridžet - a
želeo bi da se posavetuje s vama u vezi s knjigom koju piše.
Gospodin Vejk je osmotrio mladog čoveka blago upitnim pogledom,
a Luk je požurio da pruži objašnjenje.
Bio je nervozan - dvostruko. Pre svega zato što je ovaj čovek
raspolagao mnogo dubljim poznavanjem lokalnih narodnih običaja,
praznoverica i obreda nego što bi neko mogao da stekne prostim
žurnim bubanjem iz nasumice izabranih knjiga. S druge strane, bio je
nervozan i zato što je Bridžet Konvej stajala pored njega i slušala šta
govori.
 Laknulo mu je kada je saznao da se gospodin Vejk uglavnom
interesuje za rimske iskopine. Priznao je da veoma slabo poznaje
srednjovekovni folklor i vradžbine. Pomenuo je postojanje određenih
predmeta u istoriji Vičvuda, ponudio se da odvede Luka do određenog
grebena na brdu gde se, po priči, održavao veštičji sabat, ali je sa
žaljenjem izjavio da ne može da mu pruži nikakve posebne podatke.
Osetivši pravo olakšanje, Luk je izrazio neophodnu dozu
razočaranja, a zatim zatrpao sagovornika pitanjima o verovanjima
povezanim sa samrtničkom posteljom.
Gospodin Vejk je blago odmahivao glavom.
- Plašim se da sam ja poslednja osoba koja bi znala išta o tome.
Moji parohijani bi s mnogo opreza krili bilo šta nepravoverno od mojih
očiju.
- Tako je, naravno.
- Svejedno, nimalo ne sumnjam da mnoga sujeverja i dalje
preovlađuju. Ovakve seoske sredine su veoma zaostale.
Luk je hrabro nastupio.
- Zatražio sam od gospođice Konvej da mi navede sve nedavne
smrtne slučajeve kojih može da se seti. Mislio sam da možda mogu
nešto saznati na taj način. Pretpostavljam da biste mi vi mogli
obezbediti rečeni spisak, pa da ja izaberem najpodesnije sagovornike.
- Da, da - to bi se moglo urediti. Džajls, naš crkvenjak, dobar
momak mada gluv, nažalost - on će vam pomoći oko toga. Samo da
pogledam. Bilo ih je poprilično, poprilično - nestabilno proleće i gadna
zima pre njega - a i poprilično nesrećnih slučajeva - izgleda da smo
imali gadan period loše sreće.
 - Ponekad - reče Luk - period loše sreće se pripisuje prisustvu
određene osobe.
- Da, da. Stara priča o Joni. 10 Ipak, ne verujem da je bilo stranaca
ovde - niko se nije isticao ni na koji način, to je sigurno, a ja
nesumnjivo nisam čuo nikakve glasine tim povodom - ali opet, kao što
sam već rekao, može biti da nisam ni mogao da ih čujem. Dakle, da
vidimo - baš nedavno smo izgubili doktora Hamblbija i sirotu Laviniju
Pinkerton - dobar čovek, taj doktor Hamblbi...
Bridžet se ubacila:
- Gospodin Ficvilijam poznaje jednog njegovog prijatelja.
- Zaista? Vrlo tužno. Takav gubitak se stvarno oseti. Kada čovek
ima mnogo prijatelja.
- Kao i kada čovek ima ponekog neprijatelja - reče Luk. - Samo
ponavljam ono što sam čuo od svog prijatelja - dodao je živo.
Gospodin Vejk je uzdahnuo.
- Čovek koji govori šta misli - i čovek koji nije uvek uviđavan, da
tako kažemo... - Odmahnuo je glavom. - To ume da uznemiri ljude.
Ipak, niži slojevi su ga izuzetno voleli.
Luk je, kao usput, prokomentarisao:
- Znate, oduvek sam smatrao da je jedna od najneprijatnijih
životnih činjenica to što svaka smrt koja se desi, za nekoga drugog
predstavlja dobit - i ne mislim samo s novčane strane.
Vikar je zamišljeno klimnuo.
- Shvatam na šta ciljate, da. U čituljama uvek piše kako su svi
redom ožalošćeni zbog smrti nekog čoveka, ali to može samo retko da
bude potpuna istina. U slučaju doktora Hamblbija, niko ne poriče da se
položaj njegovog kolege, doktora Tomasa, prilično popravio smrću
doktora Hamblbija.
- Kako to?
- Tomas je, verujem, veoma sposoban momak, čak je i sam
Hamblbi uvek tako govorio, ali mu nije baš dobro išlo. Nalazio se, po
mom mišljenju, uvek u senci čoveka koji je odisao nedvosmislenom
privlačnom snagom. Tomas je naspram njega ostavljao vrlo bled
utisak. Uopšte nije imao uticaja kod pacijenata. Mislim da je i on
brinuo zbog toga, što je sve pogoršalo - bio bi još živčaniji, jezik bi mu
se skroz zavezao. Kad smo kod toga, već sam primetio zapanjujuću
promenu. Ima više samopouzdanja - više karaktera. Mislim da oseća
novo poverenje u samog sebe. Verujem da se on i Hamblbi nisu uvek
dobro slagali. Tomas se zalagao za nove postupke i terapije, a Hamblbi
se radije držao starih načina. Sukobili su se više nego jednom - i tim
povodom, kao i oko nekih privatnih stvari - ali sada, nije lepo da
tračarim...
Bridžet je blago i jasno rekla:
- Ali, mislim da bi gospodin Ficvilijam voleo da čuje te tračeve!
Luk joj je uputio brz uznemiren pogled.
Gospodin Vejk je sumnjičavo zavrteo glavom, ali ipak je nastavio,
smejuljeći se uprkos neodobravanju.
- Bojim se da čovek vremenom počne da se previše zanima za
poslove svojih suseda. Rouz Hamblbi je veoma lepa devojka. Nije čudo
što je Džefri Tomas izgubio glavu za njom. A i Hamblbijevo stajalište je
potpuno razumljivo - devojka je mlada, a sakrivena je ovde gde nema
mnogo prilika da upozna druge muškarce.
 - Protivio se? - upita Luk.
- Bez sumnje. Smatrao je da su previše mladi. A naravno da se
mladi ljudi vređaju kad im se to kaže! Odnosi između dvojice ljudi su
neskriveno zahlađneli. Ipak, moram da naglasim, siguran sam da je
doktor Tomas bio duboko potresen iznenadnom smrću svog kolege.
- Sepsa, kako mi reče lord Vitfild.
- Da - tek malena ogrebotina koja se inficirala. Doktori se izlažu
smrtnoj opasnosti dok vrše svoj posao, gospodine Ficvilijame.
- Zaista je tako - reče Luk.
Gospodin Vejk se prenu.
- No, odlutao sam predaleko od onoga o čemu smo pričali - reče
on. - Prava sam stara tračara, nažalost. Govorili smo o do danas
opstalim paganskim posmrtnim obredima i nedavnim smrtnim
slučajevima. Lavinija Pinkerton, na primer - jedna od naših najbrižnijih
crkvenih pomoćnica. A zatim i ona sirota devojka, Ejmi Gibs - tu
možda otkrijete nešto što vas zanima, gospodine Ficvilijame - postoji
blaga sumnja, znate, da je u pitanju samoubistvo - a u vezi s takvom
vrstom smrti uvek se javljaju izvesni prilično sablasni obredi. Njena
tetka - koja nije, bojim se, vrlo ugledna žena - i nije baš bila sklona
svojoj nećaci - ali je velika pričalica.
- To je korisno - reče Luk.
- Zatim imamo Tomija Pirsa - jedno vreme je bio u horu - divan
soprano - skoro anđeoski glas - ali dečko nije ni u kom drugom smislu
bio anđeo, nažalost. Na kraju smo morali da ga izbacimo, zbog njega
su se i drugi dečaci loše ponašali. Jadni momak, plašim se da ga nigde
nisu mnogo voleli. Našli smo mu posao u pošti, na isporuci telegrama,
ali je i tu dobio otkaz. Jedno vreme je radio kod gospodina Abota, ali je
vrlo brzo otpušten - petljao se u neka poverljiva dokumenta, mislim.
Zatim... da, tako je, bio je u vili Eš neko vreme, kao pomoćnik
baštovana, zar ne, gospođice Konvej - lord Vitfild je morao da ga otera
zbog nečuvene drskosti. Mnogo mi je bilo žao njegove majke - vrlo je
pristojna i marljiva osoba. Gospođica Vejnflet je bila jako ljubazna, pa
mu je sredila privremeni posao čistača prozora. Lord Vitfild se isprva
protivio, a onda odjednom pristao - zapravo, to i jeste tužno.
- Zašto?
- Zato što je momak tako i stradao. Čistio je gornje prozore
biblioteke (stara vlastelinska kuća, znate), pa je pokušao da izvede
neku budalaštinu - da zaigra na simsu ili tako nešto - izgubio je
ravnotežu, ili mu se zbog nečega zavrtelo u glavi, i pao je. Gadna stvar!
Uopšte nije došao svesti i preminuo je nekoliko sati nakon što su ga
primili u bolnicu.
- Da li je neko video njegov pad? - zainteresovano je upitao Luk.
- Nije. Bio je na strani okrenutoj vrtu - ne s prednje strane zgrade.
Procenili su da je ležao tamo makar pola sata pre nego što su ga
pronašli.
- Ko ga je našao?
- Gospođica Pinkerton. Sećate se, pomenuo sam vam malopre
damu koja je nesrećnim slučajem poginula na ulici pre nekoliko dana.
Sirotica, kako je samo bila strašno uznemirena. Užasno iskustvo!
Dobila je dozvolu da obreže neke biljke i pronašla je momka kako leži
tamo gde je pao.
- To mora da je bio krajnje neprijatan šok - s puno obzira reče Luk.
 ,,I još veći“, pomislio je za sebe „nego što mislite.“
- Gubitak mladog života je uvek tužan - reče starac, odmahujući
glavom. - Moguće je da su Tomijeve mane bile posledica njegove
živahnosti.
- Bio je grozni grubijan - reče Bridžet. - Znate da je tako, gospodine
Vejk. Uvek je mučio mačke i psiće lutalice, i štipao je druge male
dečake.
- Znam, znam. - Gospodin Vejk je tužno vrteo glavom. - Ali znate,
draga moja gospođice Konvej, ponekad surovost nije toliko urođena
koliko je posledica činjenice da ličnost sporo sazreva. Zato, kad
posmatrate odraslog čoveka s mentalitetom deteta, shvatite da on
jednostavno ne primećuje sopstvenu sumanutu podmuklost i
svirepost. Takav nedostatak razvoja se u neku ruku, ubeđen sam,
nalazi u korenu sveukupne surovosti i glupog divljaštva danas u svetu.
Čovek mora da se odrekne detinjarija...
Odmahnuo je glavom i raširio ruke.
Bridžet progovori neočekivano promuklim glasom:
- Da, u pravu ste. Znate na šta mislim. Čovek koji se ponaša kao
dete je nešto najstrašnije na ovom svetu...
Luk ju je radoznalo pogledao. Bio je uveren da misli na neku
određenu osobu, ali, iako je lord Vitfild u izvesnom pogledu bio
preterano detinjast, Luk nije verovao da su se njene reči na njega
odnosile. Lord Vitfild je bio pomalo smešan, ali ni u kom slučaju
zastrašujuća pojava.
Luka Ficvilijama je zaista zanimalo ko bi mogla biti ta osoba na
koju je Bridžet mislila.
 Poglavlje 5

Poseta gospođici Vejnflet

Gospodin Vejk je promrmljao još nekoliko imena.

- Da vidimo - sirota gospođica Rouz, i stari Bel, i ono dete
Elkinsovih, i Hari Karter - nisu to sve moji parohijani, razumete.
Gospođica Rouz i Karter nisu bili anglikanci. A onaj hladni talas u
martu odneo je napokon i jadnog starog Bena Stenberija - imao je
devedeset dve.
- Ejmi Gibs je umrla u aprilu - reče Bridžet.
- Da, sirota devojka... kakva tužna omaška. Luk podiže pogled i
primeti da ga Bridžet posmatra. Ona hitro obori oči. Pomislio je,
pomalo iznerviran:
„Ovde ima nečega što nisam sasvim prokljuvio. Nečega u vezi s tom
devojkom, Ejmi Gibs.“
Kada su se pozdravili s vikarom i ponovo se našli napolju, rekao je:
- Ma, ko je i šta je bila ta Ejmi Gibs?
Bridžet je nekoliko minuta oklevala da odgovori. Tada je
progovorila - a Luk je primetio neznatnu usiljenost u njenom glasu.
- Ejmi je bila jedna od najnesposobnijih služavki koje sam u životu
upoznala.
 - Zato je dobila otkaz?
- Ne. Ostala je napolju do kasno, zabavljajući se s jednim
mladićem. Gordon zastupa vrlo moralne i staromodne stavove. Što se
njega tiče, greh ne postoji dok ne otkuca jedanaest časova, ali posle
toga buja. Zato je otpustio devojku, a ona je postala vrlo drska!
Luk upita: - Zgodna devojka?
- Vrlo zgodna.
- Ona je progutala farbu za šešir misleći da je sirup za kašalj?
- Da.
- Prilično glupo - Luk je opipavao teren.
- Vrlo glupo.
- Da li je ona bila glupa?
- Ne, bila je sasvim oštroumna devojka.
Luk je krišom pogledao Bridžet. Bio je zbunjen. Njeni odgovori su
bili izrečeni ravnim glasom, bez naglašavanja ili čak mnogo
zanimanja. Ali iza njenih obaveštenja osećalo se nešto - bio je ubeđen -
nešto što nije izražavala rečima.
U tom času, Bridžet se zaustavila da popriča s visokim čovekom
koji je skinuo šešir i srdačno je pozdravio.
Bridžet, nakon nekoliko reči, predstavi Luka.
- Ovo je moj rođak, gospodin Ficvilijam, koji je odseo kod nas u vili.
Došao je ovamo da napiše knjigu. Ovo je gospodin Abot.
Luk je sa zanimanjem osmotrio gospodina Abota. On je bio pravni
zastupnik koji je zaposlio Tomija Pirsa.
Luk je imao donekle nelogične predrasude prema advokatima
uopšte - zasnovane na tome što veliki broj političara dolazi iz njihovih
redova. Takođe, nervirala ga je njihova oprezna navika da nikad ništa
ne obećavaju. Gospodin Abot, međutim, uopšte nije bio uobičajena
vrsta advokata, nije bio ni usukan, ni zatvoren, ni ćutljiv. Bio je to veliki
rumeni čovek, u odelu od tvida, srdačnog držanja i neobuzdano
razdragan. U uglovima očiju javljale su mu se sitne bore od smeha, ali
same oči bile su mnogo prepredenije nego što se to primećivalo na
prvi pogled.
- Pišete knjigu, a? Roman?
- O narodnim verovanjima - odvrati Bridžet.
- Na pravom ste mestu - reče advokat. - Ovaj deo sveta je čudesno
zanimljiv.
- Tako sam i ja čuo - odvrati Luk. - Usuđujem se reći da biste mi vi
mogli donekle pomoći. Zasigurno ste nailazili na neobične stare
dokumente - ili znate za neke zanimljive običaje koji su se do danas
održali.
- Pa, ne znam baš... možda, možda...
- Da li mnogo ovdašnjih ljudi veruje u duhove? - upita Luk.
- Što se toga tiče, ne bih znao - stvarno ne bih znao.
- Ima li zaposednutih zdanja?
- Ne - nisam upoznat ni sa čim takvim.
- Postoji i sujeverje u vezi s decom, naravno - reče Luk. - Smrt
dečaka - nasilna smrt, pritom - gde se dečak uvek vrati kao duh. I uvek
je u pitanju dečak, nikad devojčica - što je zanimljivo.
- Veoma - reče gospodin Abot. - Nikad ranije nisam čuo za to
verovanje.
Nije ni čudo, pošto ga je Luk upravo bio izmislio.
 - Čini mi se da je jedan ovdašnji momak - neki Tomi - radio za vas
neko vreme. Imam razloga da verujem da se on vratio kao duh.
Lice gospodina Abota je poprimilo blago modru nijansu.
- Tomi Pirs? Uobražena ništarija, koja uvek zabada nos i svuda se
meša.
- Duhovi su oduvek bili nevaljali. Dobri građani koji poštuju zakon
retko uznemiravaju ovaj svet nakon što ga napuste.
- Ko ga je video - šta se priča?
- Takve stvari je teško dokučiti - reče Luk. - Ljudi neće otvoreno da
daju izjavu o tome. Prosto se stvara takva atmosfera, da tako kažemo.
- Da, da, pretpostavljam da je tako.
Luk je vešto skrenuo s teme.
- Prava osoba s kojom treba razgovarati je seoski lekar. Oni svašta
čuju dok brinu o siromašnijim pacijentima. Svakovrsne praznoverice i
čarolije - verovatno gomila ljubavnih napitaka i tome slično.
- Morate se sresti s Tomasom. Dobar momak, taj Tomas, krajnje
savremen čovek. Ne kao jadni stari Hamblbi.
- Pomalo nazadan, je l’ da?
- Sasvim zadrt - nepopustljiv u najgorem mogućem smislu.
- Vi ste se dobrano zakačili oko posla s vodom, nije li tako bilo? -
upita Bridžet.
I ponovo se Abotovo lice obli dubokim rumenilom.
- Hamblbi je kočio svaki napredak - odvratio je oštro. - Zalagao se
protiv toga! Bio je vrlo nepristojan, pritom. Nije birao reči. Nešto od
onoga što mi je rekao bilo bi apsolutno dovoljno za podizanje tužbe.
Bridžet je promrmljala: - Ali, advokati nikada sami ne dižu tužbe,
zar ne? Oni su pametniji od toga.
Abot se neobuzdano nasmeja. Njegov bes se utiša istom brzinom
kojom se i javio.
- Vrlo dobro, gospođice Bridžet! A i nije da niste u pravu. Mi koji se
time bavimo, znamo i previše toga o zakonu, ha-ha. E pa, moram da
krenem. Pozovite me, ukoliko smatrate da vam mogu pomoći na bilo
koji način, gospodine... ovaj...
- Ficvilijam - reče Luk. - Hvala, hoću.
Kad su nastavili dalje, Bridžet reče:
- Tvoj metod, primećujem, sastoji se od toga da nešto izjaviš, pa da
vidiš šta ćeš time izazvati.
- Moj metod - reče Luk - nije potpuno iskren, to hoćeš da kažeš?
- Primetila sam to.
Pomalo uznemiren, oklevao je, ne znajući šta da sledeće kaže.
Međutim, pre nego što je stigao da progovori, ona je rekla:
- Ako želiš da saznaš nešto više o Ejmi Gibs, mogu te odvesti do
nekoga ko ti može u tome pomoći.
- Koga to?
- Gospođice Vejnflet. Ejmi je otišla kod nje nakon napuštanja vile.
Tamo je i umrla.
- Oh, shvatam. - Bio je pomalo iznenađen. - Pa... veoma sam ti
zahvalan.
- Ovde živi.
Prelazili su gradski park. Pokazujući pokretom glave u pravcu
velike džordžijanske kuće koju je Luk već primetio prethodnog dana,
Bridžet reče: - To je bilo vlastelinsko imanje Vič. Sada je tu biblioteka.
 Prislonjena uz zgradu biblioteke nalazila se mala kuća koja je u
poređenju s njom izgledala kao kućica za lutke. Bleštavo belo
stepenište, uglancani zvekir i besprekorno bele zavese na prozorima.
Bridžet je otvorila kapiju i krenula ka stepenicama.
U tom trenu otvorila su se ulazna vrata i izašla je postarija žena.
Izgledala je, po Lukovom mišljenju, kao prava provincijska
usedelica. Sitne građe, uredno obučena u suknju i kaput od tvida,
nosila je sivu svilenu bluzu s brošom od kairngorma. 11 Njen filcani
šešir čučao je čvrsto na vrhu njene lepo oblikovane glave. Imala je
prijatno lice i vrlo inteligentne oči, što se primećivalo uprkos
cvikerima. Luka je podsetila na one okretne crne koze koje se mogu
videti u Grčkoj. Oči su joj izražavale istu vrstu blage iznenađene
zapitanosti.
- Dobro jutro, gospođice Vejnflet - reče Bridžet. - Ovo je gospodin
Ficvilijam. - Luk se naklonio. - On piše knjigu o smrtnim slučajevima i
seoskim običajima i uopšte o sličnim grozotama.
- Oh, zaboga - reče gospođica Vejnflet. - Kako je to zanimljivo.
Uputila mu je blistavi pogled pun ohrabrenja.
Ponovo se setio gospođice Pinkerton.
- Mislila sam - reče Bridžet - i opet je primetio taj čudno
ravnodušni ton njenog glasa - da mu možete reći nešto o Ejmi.
- Oh - reče gospođica Vejnflet. - O Ejmi?
- Da. O Ejmi Gibs.
Bio je svestan nove osobine u izrazu njenog lica. Izgledalo je kao da
ga je vrlo pažljivo izabrala.
A onda, kao da je naglo donela odluku, povukla se nazad u hodnik.
 - Uđite - rekla je. - Mogu kasnije da izađem. Ne, ne - usprotivila se
Lukovom pokušaju da odbije poziv. - Zaista nemam nikakva hitna
posla. Tek neku sitnu nevažnu kupovinu za kuću.
Mala dnevna soba je bila iznimno uredna i odisala je blagim
mirisom spaljene lavande. Iznad kamina nalazile su se figurice pastira
i pastirica od drezdenskog porcelana, 12 sa slatkim usiljenim
osmesima na licima. Na zidovima su bili uramljeni akvareli, dve
tapiserije i tri goblena. Bilo je i fotografija koje se očigledno
prikazivale razne nećake i nećakinje, kao i nešto dobrog nameštaja -
čipendejl sto, stočići od svilenog drveta 13 - ali i jedna grozna, prilično
neudobna sofa u viktorijanskom stilu.
Gospođica Vejnflet je gostima ponudila stolice i rekla, izvinjavajući
se:
- Ja ne pušim, pa nemam duvana, ali slobodno zapalite ako želite.
Luk je odbio, ali Bridžet je odmah izvadila cigaretu.
Sedeći pravo kao strela u fotelji s duborezom na rukohvatima,
gospođica Vejnflet je nekoliko trenutaka proučavala svoje goste, zatim
oborila pogled kao da je zadovoljna uočenim, pa je rekla:
- Želite da čujete o onoj sirotoj devojci, Ejmi? Sve to je bilo jako
tužno i mnogo sam se bila potresla. Tako tragična greška.
- Zar se nije pominjala mogućnost samoubistva? - upita Luk.
Gospođica Vejnflet odmahnu glavom.
- Ne, ne, u tako nešto ne bih poverovala ni za trenutak. Ejmi uopšte
nije bila takva osoba.
- Kakva osoba je bila? - upita Luk otvoreno. - Voleo bih da čujem šta
ste vi mislili o njoj.
 Gospođica Vejnflet reče:
- Pa, naravno, uopšte nije bila dobra služavka. Mada u današnje
vreme, zaista, čovek treba da bude zahvalan da dobije bilo koga. Vrlo
aljkavo je vršila svoje obaveze i uvek je tražila slobodno veče -
naravno, bila je mlada, a devojke su takve u današnje vreme. Izgleda
da ne shvataju da njihovo vreme pripada njihovim poslodavcima.
Luk je imao prikladan izraz razumevanja na licu, pa je gospođica
Vejnflet nastavila da razglaba na istu temu.
- Nije bila osoba za koju bih ja marila - bila je prilično bezobrazna,
ali naravno, ne volim tako da pričam sada kada je pokojna. Čovek se
ne oseća hrišćanski - mada, zapravo ne smatram da je to logičan
razlog zbog koga bismo prikrivali istinu.
Luk klimnu. Zaključio je da se gospođica Vejnflet razlikuje od
gospođice Pinkerton po tome što je krase logika i bolji tok misli.
- Prijala joj je pažnja - nastavila je gospođica Vejnflet - i bila je
sklona da ima visoko mišljenje o sebi. Gospodin Elsvorti - on drži novu
antikvarnicu, ali je zapravo pravi džentlmen - pomalo se bavi
akvarelom i odradio je jednu ili dve skice njenog lica - pa mislim da joj
je to, znate, malo udarilo u glavu. Imala je običaj da se svađa s onim
mladićem za koga je bila verena - Džim Harvi se zove. On je mehaničar
u servisu i bila mu je vrlo draga.
Posle kraće stanke, gospođica Vejnflet je nastavila.
- Nikada neću zaboraviti tu užasnu noć. Ejmi se osećala loše -
gadno je kašljala i štošta još (one jeftine svilene čarape što devojke
vole da nose i one cipele kojima je đon praktično od papira - naravno
da će da se prehlade), i tog popodneva je bila kod lekara.
 Luk je smesta upitao:
- Doktora Hamblbija ili doktora Tomasa?
- Doktora Tomasa. I on joj je dao bočicu sirupa za kašalj koju je
donela kući. Neki vrlo bezazleni lek, gotov proizvod, verujem. Otišla je
rano na spavanje, mora da je bilo oko jedan sat po ponoći kada su se
začuli zvuci - neka vrsta užasnog vriska kroz gušenje. Ustala sam i
prišla vratima njene sobe, ali ona su bila zaključana iznutra. Pozvala
sam je, i ostala bez odgovora. Kuvarica je bila sa mnom i obe smo se
jako uznemirile. Tada smo izašle na ulazna vrata, gde je, srećom, Rid
(naš pozornik) taman prolazio, pa smo ga pozvale. On je otišao iza
kuće i uspeo da se popne na krov pomoćne zgrade, a kako je njen
prozor bio otvoren, lako je ušao unutra i otključao vrata. Jadna
devojka, bilo je strašno. Ništa nisu mogli da učine za nju, umrla je u
bolnici nekoliko sati kasnije.
- A u pitanju je bila - šta - farba za šešir?
- Tako je. To zovu trovanje oksalnom kiselinom. Bočica je otprilike
iste veličine kao i ona sa sirupom za kašalj. Sirup je bio na njenom
umivaoniku, a bočica s kiselinom nalazila se pored kreveta. Mora biti
da je uzela pogrešnu bočicu da joj bude pri ruci ako se u toku noći
oseti loše. Tu teoriju je podržala istraga.
Gospođica Vejnflet je ućutala. Njene pametne kozje oči su gledale u
njega, i Luk je bio svestan da je to pogled od naročitog značaja. Imao je
osećaj da je izostavila bitan deo priče - i još jači osećaj da je želela da
on toga bude svestan.
Usledila je tišina - dugačka i prilično neugodna. Luk se osećao kao
glumac koji je zaboravio tekst. Zatim je slabašnim glasom upitao:
 -I vi ne mislite da je izvršila samoubistvo?
Gospođica Vejnflet je smesta odgovorila:
- Ni slučajno. Da je devojka poželela da skonča, verovatno bi sama
nabavila nešto. Ovu bočicu je imala već godinama. A i kao što sam već
rekla, ona nije bila takva osoba.
- Dakle, vi mislite - šta? - otvoreno je zapitao Luk.
Gospođica Vejnflet reče:
- Mislim da je to bio nesrećan slučaj.
Zatvorila je usta i iskreno ga pogledala.
I baš kada je Luk očajnički osećao da mora pokušati da kaže nešto
što se od njega očekuje, nešto im je odvuklo pažnju. Začulo se
grebanje na vratima, praćeno tužnim mjaukom.
Gospođica Vejnflet se podigla da otvori vrata, posle čega je u
prostoriju ušetao veličanstveni narandžasti persijski mačak.
Zaustavio se, s negodovanjem osmotrio prisutne, a zatim skočio na
rukohvat fotelje svoje gazdarice.
Gospođica Vejnflet mu se tepajući obratila.
- Zaboga, Vonki Pu - gde je moj Vonki Pu bio čitavog jutra?
To ime je Luku zazvučalo poznato. Gde je to načuo nešto o
persijskom mačku po imenu Vonki Pu?
- To je vrlo lep mačor - rekao je. - Da li ga odavno imate?
Gospođica Vejnflet je odmahnula glavom.
- Oh, ne, pripadao je mojoj staroj prijateljici, gospođici Pinkerton.
Pregazilo ju je jedno od ovih užasnih motornih vozila, naravno da
nisam mogla dopustiti da Vonki Pu završi kod nekog nepoznatog. To bi
jako uznemirilo Laviniju. Prosto ga je obožavala - zaista je vrlo lep, zar
ne?
Luk se ozbiljno divio mačoru.
Gospođica Vejnflet reče: - Pazite mu na uši. U poslednje vreme ga
mnogo bole.
Luk je oprezno pomazio životinju.
Bridžet je ustala. - Morali bismo da krenemo - rekla je.
Gospođica Vejnflet se rukovala s Lukom.
- Možda se uskoro ponovo vidimo - rekla je.
Luk je razđragano odvratio: - Nadam se, iskreno.
Pomislio je da izgleda zbunjeno i pomalo razočarano. Njen pogled
se prebacio na Bridžet - kratak pogled s primesom ispitivanja. Luk je
osetio da između dve žene postoji nekakvo razumevanje u koje on nije
bio uključen. To mu je zasmetalo, ali obećao je sebi da će što pre
ispitati o čemu se tu radi.
Gospođica Vejnflet ih je ispratila napolje. Luk se neko vreme
zadržao na najvišem stepeniku sa odobravanjem posmatrajući čisto i
besprekorno uređene travnjake i jezerce za patke.
- Čudesno neiskvareno, ovo mesto - rekao je.
Lice gospođice Vejnflet se ozarilo.
- Da, istina - prilježno se složila. - Zaista izgleda isto onako kakvog
ga se sećam iz detinjstva. Živeli smo u vlastelinskoj kući, znate. Ali
kada je moj brat nasledio imanje, nije imao želju da tu ostane -
zapravo nije to sebi mogao da priušti, pa smo morali da je prodamo.
Preduzetnik koji je dao ponudu želeo je da „doprinese razvoju mesta“,
verujem da je upotrebio taj izraz. Na sreću, umešao se lord Vitfild,
otkupio imanje i sačuvao ga. Pretvorio je kuću u biblioteku i muzej -
stvarno je ostala maltene nepromenjena. Radim kao bibliotekarka dva
puta nedeljno - bez plate, naravno - i mogu vam reći da je pravo
zadovoljstvo boraviti u toj poznatoj zgradi i znati da neće biti uništena.
A zaista, prostor savršeno odgovara - morate posetiti naš mali muzej
jednog dana, gospodine Ficvilijame. Imamo neke veoma zanimljive
lokalne izložbe.
- Sigurno ću se potruditi da svratim, gospođice Vejnflet.
- Lord Vitfild je veliki dobrotvor Vičvuda - reče gospođica Vejnflet. -
Rastužuje me kada su ljudi toliko nezahvalni.
Stegla je usne. Luk smotreno nije postavljao pitanja. Ponovo je
poželeo doviđenja.
Kada su se našli van kapije, Bridžet je rekla:
- Želiš li da nastaviš sa istraživanjem ili da se vratimo kući putem
pored reke? Bila bi to prijatna šetnja.
Luk je smesta odgovorio. Nije imao nameru da sprovodi dalja
ispitivanja dok Bridžet Konvej sluša. Rekao je:
- Da se prošetamo pored reke, svakako.
Hodali su Glavnom ulicom. Jedna od poslednjih kuća u nizu imala
je istaknutu firmu ukrašenu slovima boje starog zlata, na kojoj je
pisalo „Starine“. Luk je zastao i virnuo kroz izlog u prohladnu
unutrašnjost.
- Ono je veoma lepa oslikana keramička posuda - primetio je. -
Odgovarala bi mojoj tetki. Pitam se koliko traže za nju?
- Da uđemo i pitamo?
- Nemaš ništa protiv? Volim da obilazim antikvarnice. Čovek tu
može da pronađe dobru stvar koja se nudi u bescenje.
 - Sumnjam da ovde ima toga - reče Bridžet suvo. - Elsvorti sasvim
precizno poznaje vrednost svoje robe, koliko znam.
Vrata su bila otvorena. U prvoj prostoriji nalazile su se stolice i mali
divani i toaletni stočići prekriveni mnoštvom porcelanskog i
kalajisanog posuđa. Sa obe strane predvorja, dvoja vrata su vodila u
još dve prostorije ispunjene robom.
Luk je ušao u onu levo i potražio keramičku posudu. U tom
trenutku iz zadnjeg dela prostorije, iza stola od orahovine u stilu
kraljice Ane, izronila je jedna mutna prilika.
- Ah, draga gospođice Konvej, zadovoljstvo vas je videti.
- Dobro jutro, gospodine Elsvorti.
Gospodin Elsvorti je bio veoma pristao mladi čovek, obučen u
kombinaciju smeđih i riđih nijansi. Imao je duguljasto bledo lice sa
ženstvenim usnama, umetnički dugu crnu kosu i izveštačeno držanje.
Čim je Bridžet predstavila Luka, gospodin Elsvorti je prebacio svu
pažnju na njega.
- Originalna stara engleska slikana keramika. Izvrsno, zar ne?
Volim sve moje komade, znate, teško mi je da ih prodam. Oduvek sam
sanjao o tome da živim na selu i držim malu radnju. Čudesno mesto,
ovaj Vičvud - ima duha, ako znate na šta mislim.
- Umetnički temperament - promrmljala je Bridžet.
Elsvorti se okrenu k njoj, ispruživši duge blede ruke.
- Ne govorite tu užasnu frazu, gospođice Konvej. Ne... ne,
preklinjem vas. Ne recite mi da sam pravi umetnik i veštak - ne bih to
podneo. Stvarno, stvarno, znate, ne držim ovde rukom tkani tvid i
ulubljenu bronzu. Ja sam trgovac, i to je sve, samo trgovac.
 - Ali, vi zaista jeste umetnik, zar ne? - upita Luk. - Mislim, slikate
akvarele, je l’ da?
- Ma, ko vam je to napričao? - uzviknu gospodin Elsvorti, pljesnuvši
rukama. - Znate, ovo mesto je zaista i više nego čudesno - čovek
prosto ne može da sačuva tajnu! Upravo to mi se i dopada ovde - toliko
se razlikuje od onog nečovečnog „svako-gleda-svoja-posla“ gradskog
stava! Tračevi i pakosti i skandali - sve je tako sočno, ako ih čovek
shvati na pravi način.
Luk se ograničio na to da gospodinu Elsvortiju odgovori na pitanje i
da ne obraća pažnju na drugi deo njegovih primedbi.
- Gospođica Vejnflet nam je rekla da ste uradili nekoliko skica one
devojke - Ejmi Gibs.
- Oh, Ejmi - reče gospodin Elvorti. Koraknuo je unazad i zamalo
oborio jednu kriglu za pivo. Pažljivo ju je umirio. Rekao je: - Zar jesam?
Oh da, pretpostavljam da jesam.
Izgledalo je da je donekle izgubio svoju staloženost.
- Bila je lepa devojka - reče Bridžet.
Gospodin Elsvorti je povratio samopouzdanje.
- Oh, mislite? - upitao je. - Vrlo prosečna, oduvek sam smatrao.
Ako vas zanima obojena keramika - obratio se Luku - imam par
keramičkih ptica - izvrsna izrada.
Luk je iskazao slabo zanimanje za ptice, a zatim je zatražio cenu
posude.
Elsvorti je izneo cifru.
- Hvala - reče Luk - ali ipak mislim da vas neću uskratiti za ovaj
komad.
 - Uvek mi lakne, znate - reče Elsvorti - kada ne prodam ništa.
Blesavo s moje strane, zar ne? Znate šta, daću vam je za gvineju
manje. Stalo vam je do nje. To mi je jasno - a to je ono što je bitno. Na
kraju krajeva - ovo jeste prodavnica.
- Neka, hvala - odvratio je Luk.
Gospodin Elsvorti ih je ispratio do izlaza, mašući rukama - Luk je
smatrao da su njegove ruke veoma neprijatne - koža na njima nije bila
bleda, već svetlozelena.
- Gadan primerak, ovaj gospodin Elsvorti - primetio je kada su se
našli dovoljno daleko da ne može da ih čuje.
- Gadan um i gadne navike, rekla bih - složila s Bridžet.
- Zašto je zapravo došao u ovakvo mesto?
- Verujem da petlja s crnom magijom. Nije u pitanju baš prava crna
misa, 14 ali jeste nešto slično. Reputacija ovog mesta doprinosi tome.
Luk prilično nespretno reče: - Blagi bože - izgleda da je on upravo
tip koji meni treba. Trebalo je da popričam s njim na tu temu.
- Misliš? - reče Bridžet. - On o tome svašta zna.
Luk reče s priličnom nelagodom:
- Potražiću ga neki drugi put.
Bridžet nije odgovorila. Sada su se već nalazili van grada. Skrenula
je na pešačku stazu koja ih je ubrzo odvela do reke.
Tu su se mimoišli s niskim čovekom krutih brkova i buljavih očiju.
Vodio je tri buldoga, na koje je naizmenično vikao promuklim glasom.
- Nerone, dolazi ovamo. Neli, fuj to. Fuj, kad ti govorim. Avguste!
Avguste, kažem...
Zaćutao je koliko da pozdravi Bridžet podizanjem šešira, zagledao
se u Luka očigledno izgarajući od radoznalosti, pa je nastavio da
promuklo opominje pse.
- Major Horton i njegovi buldozi? - citirao je Luk.
- Upravo tako.
- Zar nismo ovog jutra sreli praktično svakoga bitnog u Vičvudu?
- Praktično.
- Osećam se prilično nametljivo - reče Luk. - Pretpostavljam da je
pridošlici u engleskom selu suđeno da štrči kao bela vrana - dodao je
pokajnički, setivši se primedbe Džimija Lorimera.
- Major Horton nikada nije umeo da uspešno prikriva svoju
radoznalost - reče Bridžet. - On stvarno uvek zuri.
- To je tip čoveka za koga biste uvek mogli da kažete da je major,
gde god da ga vidite - reče Luk prilično zlobno.
Bridžet iznenada predloži: - Hoćemo li da malo sednemo na obalu?
Imamo dovoljno vremena.
Smestili su su na oboreno stablo koje je poslužilo kao prikladno
sedište. Bridžet je nastavila:
- Da, major Horton se drži vrlo vojnički - ponaša se kao da je u
oficirskom klubu. Nikad ne bi poverovao da je samo pre godinu dana
bio najveći papučar na svetu!
- Ko, on?
- Da. Njegova supruga je bila najneprijatnija žena koju sam u životu
upoznala. Novac je bio njen, takođe, a ona se nikada nije ustručavala
da to istakne u razgovoru.
- Sirota budala - na Hortona mislim.
- Uvek je bio vrlo fin prema njoj - oficir i džentlmen. Što se mene
tiče, čudim se da nije potegao sekiru ria nju.
- Nije bila baš omiljena, čini mi se.
- Niko je nije voleo. Prema Gordonu je bila prezriva, prema meni
snishodljiva, uopšte se neprijatno ponašala gde god bi se zatekla.
- Međutim, zaključujem da ju je milosrdno proviđenje uklonilo?
- Da, pre nekih godinu dana. Akutni gastritis. Priredila je pravi
pakao svom suprugu, doktoru Tomasu i dvema bolničarkama - ali je
umrla. Buldozi su smesta živnuli.
- Pametne zveri!
Usledila je tišina. Bridžet je dokono čupkala dugačke vlati trave.
Luk se odsutno mrštio na suprotnu obalu reke. Ponovo ga je mučila
snovidna priroda njegove misije. Koliko su od svega toga bile činjenice
- a koliko mašta? Zar je pametno da čovek ide naokolo i proučava
svaku novu osobu koju upozna, pitajući se da nije mogući ubica? Bilo je
nečega ponižavajućeg u takvoj tački gledišta.
„Neka ide sve dovraga“, pomislio je Luk, „predugo sam bio
policajac!"
Bridžetin zvonki, hladni glas ga je naglo otrgao iz te rasejanosti.
- Gospodine Ficvilijame - govorila je - zašto ste tačno došli ovamo?
 Poglavlje 6

Farba za šešir

Luk se upravo spremao da zapali cigaretu. Neočekivanost njene

opaske mu je u trenutku ukočila ruku. Nekoliko sekundi ostao je
potpuno nepokretan, šibica je dogorela do kraja i oprljila mu prste.
- Prokletstvo - reče Luk, bacivši šibicu i snažno otresavši šaku. -
Izvinjavam se. Zaista ste me prepali. - Nasmešio se pokajnički.
- Zar jesam?
- Da. - Uzdahnuo je. - Oh, dobro, pretpostavljam da je neko zdrave
pameti morao da me kad-tad prokljuvi! Priča o tome da pišem knjigu o
narodnim običajima te nije zavarala ni za trenutak, zar ne?
- Ne otkako sam te videla.
- Do tada si verovala u nju?
- Jesam.
- U svakom slučaju, to nije bila mnogo dobra priča - reče Luk
kritički. - Mislim, bilo ko može da poželi da piše knjigu, ali moj dolazak
ovamo i pokušaj da se predstavim kao tvoj rođak - pretpostavljam da
te je to potaklo da posumnjaš?
Bridžet je odmahnula glavom.
- Ne. Imala sam objašnjenje za to - mislila sam da imam, zapravo.
Pretpostavljala sam da si manje-više švorc - dosta mojih i Džimijevih
prijatelja je u takvoj situaciji - pa sam mislila da je predložio štos s
rođačkim vezama da bi... pa, da bi ti sačuvao svoj ponos.
- Ali čim sam stigao - reče Luk - moj izgled je smesta nagovestio
takvo bogatstvo da to objašnjenje više nije dolazilo u obzir?
Njene usne se izviše u lagani osmeh.
- Oh ne - rekla je. - Nije bilo to u pitanju. Jednostavno nisi bio takav
tip osobe.
- Nedovoljno pameti za pisanje knjige? Nemoj me štedeti, radije bih
da znam.
- Mogao bi da napišeš knjigu - samo ne tu vrstu knjige - stara
sujeverja - čeprkanje po prošlosti - ne takve stvari! Nisi osoba kojoj
prošlost mnogo znači - možda čak ni budućnost - jedino i samo
sadašnjost.
- Hmm... shvatam. - Iskrivio je lice u grimasu. - Dovraga sve, zbog
tebe sam bio nervozan otkako sam stigao! Deluješ toliko zbunjujuće
inteligentno.
- Žao mi je - odvrati Bridžet suvo. - Šta si očekivao?
- Pa, nisam zaista razmišljao o tome.
Ona je smireno produžila:
- Nežnu malu devojku - sa sasvim dovoljno mozga da shvati sa čim
raspolaže i da se uda za svog šefa?
Luk je ispuštao zbunjene zvuke. Uputila mu je hladan zabavljen
pogled.
- Sasvim razumljivo. U redu je. Nisam ljuta.
Luk je izabrao da drsko odgovori.
 - Pa, moguće, nešto što pomalo podseća na to. Ipak, nisam skoro
uopšte razmišljao o tome.
Ona je polako rekla:
- Da, nisi taj tip. Ti ne razmišljaš o preprekama dok do njih ne
dođeš.
Ali Luk je bio utučen.
- Oh, ne sumnjam da sam svoju ulogu odigrao prilično rđavo! Da li
me je i lord Vitfild prozreo?
- Oh ne. Da si rekao kako si došao ovde zarad proučavanja vodenih
buba i s namerom da o tome napišeš monografiju, i to bi bez problema
prošlo kod Gordona. On ima tako divan lakoveran um.
- Sve u svemu, uopšte nije bilo ubedljivo! Nekako sam se zbunio.
- Ja sam ti pokvarila nastup - reče Bridžet. - Primetila sam. To me
je prilično zabavljalo, moram da priznam.
- Oh, siguran sam da jeste! Žene sa imalo pameti obično su
hladnokrvno svirepe.
Bridžet je promrmljala:
- Čovek mora da uživa u onome u čemu može dok je živ! - Utišala
se neko vreme, a onda je rekla: - Zašto ste ovde, gospodine
Ficvilijame?
Vratili su se pun krug na izvorno pitanje. Luk je bio svestan da
mora doći do toga. U poslednjih nekoliko sekundi pokušavao je da
odluči. Sada je podigao glavu i sreo njen pogled - vispren zapitan
pogled koji je sreo njegov, smireno i odvažno. U njemu je bilo
ozbiljnosti koju nikako nije očekivao.
- Najbolje bi bilo, mislim - rekao je dobro promislivši - da te više ne
lažem.
- Itekako.
- Međutim, istina je čudna... Da te pitam, da li si i sama došla do
nekog zaključka - mislim, da li si nešto shvatila povodom mog boravka
ovde?
Klimnula je polako i zamišljeno.
- Šta si pomislila? Hoćeš li mi reći? Zamišljam da bi mi to moglo
nekako pomoći.
Bridžet je tiho rekla:
- Pomislila sam da je tvoj dolazak ovamo u vezi sa smrću te
devojke, Ejmi Gibs.
- To je to, dakle! To je ono što sam primetio - što sam osetio - kad
god bi iskrslo njeno ime! Znao sam da tu ima nečega. Dakle, pomislila
si da sam zato došao ovamo?
- Zar nisi?
- U neku ruku jesam.
Zaćutao je i namrštio se. Devojka pored njega je takođe sedela u
tišini, ne pomerajući se. Nije rekla ništa što bi mu poremetilo tok misli.
Odlučio se.
- Došao sam ovamo da pecam u mutnom - prateći neverovatnu i po
svoj prilici sasvim apsurdnu i melodramatičnu pretpostavku. Ejmi Gibs
je deo čitave te zbrke. Zanima me da saznam kako je tačno umrla.
- Da, i pomislila sam da je tako.
- Ali, do sto đavola - zašto si to pomislila? Šta to ima u vezi s
njenom smrću da je - pa - probudilo tvoje interesovanje?
Bridžet je odgovorila:
 - Činilo mi se - oduvek - da nešto nije kako treba. Zato sam te
odvela da upoznaš gospođicu Vejnflet.
- Zašto?
- Zato što i ona tako misli.
- Oh. - Luk se užurbano prisećao. Sada je razumeo prikrivene
nagoveštaje pametne usedelice. - I ona, kao i ti, smatra da tu ima
nečega čudnog?
Bridžet je potvrdno klimnula.
- Zbog čega konkretno?
- Zbog farbe za šešir, pre svega.
- Kako to misliš?
- Pa, pre dvadeset godina ljudi jesu farbali šešire - jedne sezone
imate ružičasti, sledeće nabavite boju i on postane tamnoplavi - posle
možda još jedne bočice i eto crnog šešira! Ali danas - šeširi su jeftini -
bagatela koju bacite čim izađe iz mode.
- Čak i za devojke Ejminog staleža?
- Pre bih ja ofarbala šešir nego ona! Štedljivost nije u modi. A ima
još nešto. To je bila farba za šešir.
- Pa?
- A Ejmi Gibs je bila riđa - imala je kosu boje šargarepe!
- Hoćeš da kažeš da ne ide jedno s drugim?
Bridžet je klimnula.
- Nikada ne biste nosili jarko crveni šešir na riđoj kosi. To je nešto
što muškarci ne primećuju, ali...
Luk ju je prekinuo vrlo značajnom upadicom.
- Ne, muškarac to ne bi primetio. Slaže se - sve se slaže.
 - Džimi ima neke poznanike u Skotland jardu. Ti nisi... - zausti
Bridžet.
Luk je hitro odvratio:
- Ne, nisam zvanično detektiv - i nisam čuveni privatni istražitelj sa
sedištem u ulici Bejker, i tome slično. Ja sam upravo ono što ti je Džimi
i rekao - policajac u penziji koji se vratio sa Istoka. Uhvatio sam se u
koštac sa ovim slučajem zbog neobičnog događaja koji mi se desio u
vozu za London.
Ukratko je prepričao razgovor s gospođicom Pinkerton, kao i
događaje koji su usledili, a koji su uzrokovali njegov dolazak u Vičvud.
- Eto tako - završio je. - Suludo je! Tražim određenog čoveka -
serijskog ubicu - čoveka odavde, iz Vičvuda - verovatno poznatog i
uglednog. Ukoliko je gospođica Pinkerton u pravu, i ako si i ti u pravu, i
gospođica kako-se-zvaše u pravu - taj čovek je ubio Ejmi Gibs.
- Shvatam - reče Bridžet.
- Mogao je to da uradi neko ko je došao spolja, zar ne?
- Da, mogao je - reče Bridžet polako. - Rid, pozornik, popeo se do
njenog prozora s krova pomoćne zgrade. Prozor je bio otvoren. Nije
bilo baš lako, ali dovoljno spretnom čoveku ne bi predstavljalo veliku
teškoću.
- A posle toga, šta bi učinio?
- Zamenio bočicu sirupa za kašalj bocom farbe za šešir.
- U nadi da će ona uraditi upravo ono što jeste: probuditi se, ispiti
tečnost, pa će svi pomisliti da je ili pogrešila, ili izvršila samoubistvo?
- Da.
- U toku istrage nije se javila sumnja da je u pitanju, kako se to zove
u knjigama, „prljava igra“?
- Nije.
- U pitanju su muškarci, pretpostavljam - pitanje farbe za šešir se
nije postavilo?
- Ne.
- Ali, tebi je to palo na pamet.
- Jeste.
- I gospođici Vejnflet? Jeste li raspravljale o tome jedna s drugom?
Bridžet se slabašno nasmešila:
- Oh ne - ne u smislu u kom misliš. Hoću reći, nismo ništa izgovorile
naglas. Nisam uopšte sigurna šta je starica sama zaključila. Pre bih
rekla da je u početku bila samo zabrinuta - s vremenom sve više. Ona
je veoma inteligentna, znaš, pohađala je Girton 15 ili je to nameravala, i
bila je vrlo napredna u mladosti. Njoj nije pomućen um kao većini ljudi
ovde.
- Gospođici Pinkerton je um bio prilično pomućen, rekao bih - reče
Luk. - Zato nisam ni sanjao da u njenoj priči ima ičega vrednog
pomena.
- Oduvek sam smatrala da je bila prilično visprena - reče Bridžet. -
Većina ovih brbljivih dragih starica je na neki način vrlo britkog uma.
Kažeš da je pominjala i još neka imena?
Luk klimnu.
- Da. Mladog momka - to bi bio Tomi Pirs - setio sam se imena čim
sam ga ponovo čuo. I prilično sam siguran da je i ime Karter bilo
pomenuto.
- Karter, Tomi Pirs, Ejmi Gibs, doktor Hamblbi - zamišljeno je
nabrajala Bridžet. - Sam si rekao, skoro je previše neverovatno da bi
bilo istinito! Ko bi, za ime boga, želeo da ubije sve te ljude? Bili su
međusobno toliko različiti!
- Imaš li predstavu zašto bi iko poželeo da se ratosilja Ejmi Gibs? -
upita Luk.
Bridžet je zavrtela glavom.
- Ne mogu ni da zamislim.
- Šta je s tim čovekom, Karterom? Kako je uopšte on umro?
- Upao je u reku i udavio se. Vraćao se kući, bila je maglovita noć, a
on je bio skroz pijan. Postoji pasarela sa ogradom samo s jedne
strane. Svi su uzeli zdravo za gotovo da se okliznuo.
- Međutim, neko je lako mogao da ga malčice gurne?
- Oh, da.
-I neko je takođe sasvim lako mogao da gurne malog Tomija dok je
čistio prozor?
-Još jednom, da.
- Sve se svodi na činjenicu da je vrlo lako ukloniti troje ljudi, a da u
to niko ne posumnja.
- Gospođica Pinkerton je posumnjala - istakla je Bridžet.
- Tako je, blagoslovena bila. Njoj nije smetalo da je smatraju
previše melodramatičnom, ili čak ludom.
- Često je govorila da je svet veoma opako mesto.
- A ti si se samo tolerantno smeškala, pretpostavljam?
-I to s visine!
- Svako ko je u stanju da pre doručka poveruje u šest nemogućih
stvari, 16 bez sumnje pobeđuje u ovoj igri.
 Bridžet se složila, klimnuvši glavom.
- Pretpostavljam da nema svrhe da te pitam imaš li kakav
predosećaj? Nema u Vičvudu određene osobe od koje ti se diže kosa
na glavi, ili koja ima čudne blede oči - ili jeziv ludački smeh?
- Svi koje sam u Vičvudu upoznala, meni se čine nadasve razumni,
ugledni, i potpuno obični.
-I plašio sam se da ćeš to reći - odvrati Luk.
Bridžet reče:
- Misliš da je taj čovek nesumnjivo lud?
- Oh, rekao bih da jeste. Potpuni ludak, ali prepreden. Poslednja
osoba na koju bismo posumnjali - verovatno stub društva, kao što je,
recimo, upravnik banke.
- Gospodin Džons? Sigurno ne bih mogla njega da zamislim kako se
bavi ubistvima na veliko.
- Onda je on verovatno osoba koju tražimo.
- Mogao bi da bude bilo ko - reče Bridžet. - Mesar, pekar, piljar,
nadničar, putar, ili mlekadžija.
- Mogao bi da bude - tako je - ali mislim da je oblast malo skučenija
od toga.
- Zašto?
- Moja gospođica Pinkerton govorila je o pogledu u njegovim očima
dok je odmeravao sledeću žrtvu. Iz načina na koji je pričala, stekao
sam utisak - to je samo utisak, pazi - da čovek o kome je govorila
pripada najmanje njenom socijalnom staležu. Naravno, možda
grešim.
- Vrlo verovatno si u pravu! Te nijanse u razgovoru ne mogu da se
zabeleže crno na belo, ali predstavljaju ono nešto oko čega čovek ne
može da pogreši.
- Znaš - reče Luk - pao mi je kamen sa srca što ne moram da ti
krijem istinu.
- Verovatno ću ti sad manje kvariti nastup, slažem se. A verovatno
ti mogu i pomoći.
- Tvoja pomoć bi bila neprocenjiva. Stvarno nameravaš da ideš do
kraja sa ovim?
- Naravno.
Iznenada, Luk malčice posramljeno reče:
- Šta je s lordom Vitfildom? Misliš li...?
- Naravno da Gordonu nećemo ništa reći! - odvrati Bridžet.
- Smatraš da nam ne bi poverovao?
- Oh, kako da ne, poverovao bi! Gordon bi u svašta poverovao!
Verovatno bi bio prosto oduševljen i navaljivao bi da dovede bar pola
tuceta bistrih mladića ovamo da pretresu komšiluk! Jednostavno bi
obožavao čitavu ovu situaciju!
- To ne bi bilo prikladno - složio se Luk.
- Da, plašim se da mu ne možemo priuštiti da uživa u takvim
jednostavnim zadovoljstvima.
Luk ju je pogledao. Činilo se da je hteo nešto da kaže, ali da se
predomislio. Umesto toga pogledao je na sat.
- Da - reče Bridžet - trebalo bi da krenemo kući.
Ustala je. Među njima se javila iznenadna usiljenost, kao da su
Lukove neizgovorene reči nelagodno lebdele u vazduhu.
U tišini su odšetali do kuće.
 Poglavlje 7

Mogućnosti

Luk je sedeo u svojoj spavaćoj sobi. Za vreme ručka istrpeo je

ispitivanje gospođe Anstruter o tome kakvo je cveće imao u bašti u
Malajskom moreuzu. Predočeno mu je koje cveće bi tamo dobro
uspevalo. Takođe je odslušao novo predavanje lorda Vitfilda na temu
„Kako govoriti mladim ljudima o samom sebi“. Sada je napokon bio
blaženo sam.
Posmatrao je list papira na kome je ispisao niz imena. Izgledao je
ovako:

doktor Tomas
gospodin Abot
major Horton
gospodin Elsvorti
gospodin Vejk
gospodin Džons
Ejmin mladić
mesar, pekar, voskar, itd.

Zatim je uzeo drugi list papira i naslovio ga ŽRTVE. Ispod toga je

napisao:
 Ejmi Gibs: otrovana
Tomi Pirs: gurnut kroz prozor
Hari Karter: gurnut smosta (pijan? omamljen?)
doktor Hamblbi: trovanje krvi
gospođica Pinkerton: udarena kolima

Dodao je:

gospođa Rouz?
stari Ben?

A nakon kraće stanke

gospođa Horton?

Razmišljao je o svojim spiskovima, neko vreme pušio, a zatim se

ponovo latio pera.

Doktor Tomas: mogući slučaj protiv njega.

Nesumnjiv motiv u slučaju doktora Hamblbija. Način na koji
je potonji umro odgovara - to jest, stručno trovanje bacilima.
Ejmi Gibs ga je posetila popodne onog dana kada je umrla.
(Da li je nečega bilo među njima? Ucena?)
Tomi Pirs? Nema poznatih dodirnih tačaka. (Da li je Tomi
znao za njegovu povezanost sa Ejmi Gibs?)
Hari Karter? Nema poznatih dodirnih tačaka.
 Da li je doktor Tomas bio odsutan iz Vičvuda onog dana kada
je gospođica Pinkerton otputovala za London?

Luk je uzdahnuo i okrenuo novi list:

Gospodin Abot: mogući slučaj protiv njega.

(Osećaj da je advokat definitivno sumnjiv. Moguće da je u
pitanju predrasuda.) Njegova narav, bujna i srdačna, itd.,
sigurno bi predstavljala sumnjiv kvalitet u svim knjigama -
uvek sumnjajte u otvorenog, predusretljivog čoveka.
Primedba: ovo nije knjiga, već stvaran život.
Motiv za ubistvo doktora Hamblbija. Nesumnjivo je postojalo
trvenje između njih dvojice. H. je prkosio Abotu. Za
poremećen mozak, to je dovoljan motiv. Taj antagonizam bi
gospođica Pinkerton vrlo lako primetila.
Tomi Pirs? Njuškao je po Abotovim dokumentima. Da li je
otkrio nešto što nije trebalo da zna?
Hari Karter? Povezanost nije sasvim određena.
Ejmi Gibs? Nema poznatih dodirnih tačaka. Farba za šešir
sasvim odgovara Abotovom mentalitetu - staromodan um. Da
li je Abot odlazio iz sela onog dana kada je gospođica
Pinkerton stradala?

Major Horton: mogući slučaj protiv njega.

Nema poznatih dodirnih tačaka sa Ejmi Gibs, Tomijem Pirsom
ili Karterom.
 Šta je s gospođom Horton? Njena smrt ima primese trovanja
arsenikom. Ako je tako, ostala ubistva bi mogla da budu
posledica čega - ucene? NB 17-Tomas je bio njen lekar. (Još
jedna sumnjiva okolnost za Tomasa.)

Gospodin Elsvorti: mogući slučaj protiv njega.

Gadna cvećka - petlja se sa crnom magijom. Moguće da ima
temperament krvožednog ubice. Povezanost sa Ejmi Gibs.
Postoji li veza s Tomijem Pirsom? Karterom? Nije poznato.
Hamblbi? Možda je naslutio Elsvortijevo mentalno stanje.
Gospođica Pinkerton? Da li je Elsvorti bio van Vičvuda na dan
kad je gospođica Pinkerton ubijena?

Gospodin Vejk: mogući slučaj protiv njega.

Malo verovatno. Moguće rastrojstvo uzrokovano religijom?
Ubistvo kao misija? Prosvećeni stari sveštenici su mogući
pokretači radnje u knjigama, ali (kao i pre) ovo je stvaran
život.
Primedba. Karter, Tomi, Ejmi - svi su imali neprijatan
karakter. Bolje da budu uklonjeni po božanskom nalogu?

Gospodin Džons.
Podataka - nema.

Ejmin mladić.
Verovatno je imao sijaset razloga da je ubije - ali to je, sve u
 svemu, malo verovatno.

Ostali?
Ne bih rekao.

Iščitao je napisano.
Zatim je zavrteo glavom.
Tiho je promrmljao: - ...što je apsurdno! Kako je lepo Euklid
objasnio.18
Pocepao je listove i spalio ih.
Rekao je sam sebi:
- Ovaj posao neće biti nimalo lak.
 Poglavlje 8

Doktor Tomas

Doktor Tomas se zavalio u fotelju i provukao duge, nežne prste

kroz gustu plavu kosu. Bio je mlad čovek čiji je izgled mogao da
zavara. Mada je imao preko trideset godina, površan pogled bi mu
pripisao tek rane dvadesete, ako ne tinejdžerske godine. Neukrotivi
čuperak svetle kose, pomalo iznenađen izraz lica i svetloružičasti ten
davali su mu neodoljiv izgled školarca. Koliko god da je izgledao
nezrelo, ipak, dijagnoza koju je upravo doneo u vezi s Lukovim
reumatičnim kolenom slagala se gotovo u slovo sa onom koju mu je
pre nedelju dana dao eminentni specijalista iz ulice Harli 19
- Hvala - reče Luk. - Pa, laknulo mi je što mislite da bi terapija
elektricitetom mogla biti uspešna. Ne bih voleo da postanem bogalj u
mojim godinama.
Doktor Tomas se dečački nasmejao.
- Oh, ne verujem da vam preti takva opasnost, gospodine
Ficvilijame.
- Pa, oslobodili ste me brige - reče Luk. - Mislio sam da posetim
nekog specijalistu - ali sada sam siguran da za tim nema potrebe.
Doktor Tomas se ponovo nasmešio.
 - Idite, ako će vas to umiriti. Na kraju krajeva, uvek je dobro čuti i
mišljenje stručnjaka.
- Ne, ne, imam puno poverenje u vaš sud.
- Iskreno, ovo nije složen slučaj. Ako poslušate moj savet, sasvim
sam uveren da nećete imati daljih problema.
- Doktore, sasvim ste me oslobodili briga. Zamišljao sam da ću
dobiti artritis, da ću biti skroz vezan u čvor, nesposoban da se
pokrenem.
Doktor Tomas je odmahnuo glavom, uz blago povlađivanje u
osmehu.
Luk je brzo dodao:
- Ljudi se prilično prestraše u ovakvim situacijama. Naslućujem da
ste to sretali? Često mislim da se lekar oseća kao „vrač“ - neka vrsta
mađioničara, kada se radi o njegovim pacijentima.
- Vera se javlja kao veliki sastavni deo tog odnosa.
- Znam. Mnogi ponavljaju da „doktor tako kaže“ uz nešto nalik na
strahopoštovanje.
Doktor Tomas ispravi ramena.
- Kad bi samo znali! - promrmljao je šaljivo.
Zatim je dodao:
- Pišete knjigu o magiji, zar ne, gospodine Ficvilijame?
- Ma, kako ste to, zaboga, znali? - uskliknuo je Luk, možda malo
previše iznenađeno.
Doktor Tomas je izgledao kao da se zabavlja.
- Oh, dobri moj gospodine, vesti se vrlo brzo šire u ovako malom
mestu. Nemamo mnogo drugih tema za razgovor.
 - Verovatno dolazi i do preuveličavanja. Uskoro ćete čuti kako
prizivam ovdašnje duhove i glumim vešticu iz Endora. 20
- Baš neobično što to kažete.
- Zašto?
- Pa, priča se da ste prizvali duh Tomija Pirsa.
- Pirsa? Pirs? To je onaj dečak što je pao kroz prozor?
- Da.
- Sada me zanima odakle... pa naravno, napomenuo sam nešto
pravnom zastupniku - kako se beše zove, Abot?
- Tako je, priča je potekla od njega.
- Nemojte mi reći da sam preobratio oguglalog pravnog zastupnika
u nekoga ko veruje u duhove?
- Dakle, vi verujete u duhove?
- Vaš ton, doktore, govori mi da vi ne verujete. Ne, ne bih rekao da
zapravo „verujem u duhove“ - da se grubo izrazim. Ali, poznati su mi
neobični fenomeni u slučaju iznenadne ili nasilne smrti. Međutim, više
me zanimaju različita sujeverja u vezi s nasilnom smrću - kao što je,
recimo, verovanje da ubijeni čovek ne može da mirno počiva u svom
grobu. Kao i zanimljivo verovanje da krv ubijenog čoveka nastavlja da
kola ako ga dotakne njegov ubica. Pitam se kako su ta verovanja
nastala.
- Vrlo zanimljivo - reče Tomas. - Mada, ne verujem da se mnogo
ljudi danas seća toga.
- I više nego što biste mislili. Naravno, pretpostavljam da nemate
mnogo ubistava u ovom kraju teško je proceniti.
Luk je govorio kroz osmeh, pogleda naizgled bezbrižno prikovanog
na licu svog sagovornika. Ali, doktor Tomas nije izgledao nimalo
uznemiren, i uzvratio mu je osmeh.
- Tako je, mislim da nismo imali ubistvo ovde... oh, već godinama -
zasigurno još od pre mog vremena.
- Ne, ovo je mirno mesto. Nije podložno prljavoj igri. Osim ukoliko
neko nije gurnuo malog Tomija kako-se-zvaše kroz prozor.
Luk se nasmejao. I ponovo mu je doktor Tomas odgovorio
osmehom - prirodnim osmehom ispunjenim dečačkim oduševljenjem.
- Mnogo njih je imalo želju da zavrne šiju tom detetu - rekao je. - Ali
ne verujem da je iko otišao toliko daleko da ga zaista izbaci kroz
prozor.
- Čini se da je bio skroz-naskroz pokvareno dete - njegovo
uklanjanje bi moglo da se protumači kao gradanska dužnost.
- Čista je šteta što ta teorija ne može da se primeni malo češće.
- Oduvek sam smatrao da bi nekoliko ubistava bilo vrlo
blagotvorno po zajednicu - reče Luk. - Dosadnjakovića, na primer, koji
vam remeti odmor u klubu trebalo bi poslužiti otrovanim pićem. A tu
su i žene koje vas udave ogovaranjem svojih najboljih prijateljica.
Zlobne usedelice. Okoreli konzervativci koji se protive napretku. Ako
bismo njih bezbolno uklonili, kakva bi se samo promena nabolje
osetila u društvenom životu!
Osmeh doktora Tomasa se raširio u kez.
- Drugim rečima, vi zastupate zločin na veliko?
- Razumnu eliminaciju - reče Luk. - Zar ne mislite da bi to bilo
korisno?
- Oh, nesumnjivo.
 - Ah, ma vi niste ozbiljni - reče Luk. - Ali ja jesam. Ja ne gajim
poštovanje prema ljudskom životu kakvo se sreće kod običnog
Engleza. Svaka osoba koja predstavlja prepreku napretku treba da
bude eliminisana - tako to ja vidim.
Provlačeći prstima kroz kratku svetlu kosu, doktor Tomas reče:
- Dobro, ali ko treba da sudi o nečijoj podobnosti ili nepodobnosti?
- U tome je teškoća - priznao je Luk.
- Katolik bi smatrao komunističkog agitatora nepodobnim da živi -
komunistički agitator bi na smrt osudio sveštenika kao zastupnika
sujevernih shvatanja, lekar bi eliminisao bolesnog čoveka, pacifista bi
prokleo vojnika, i tako dalje.
- Morali biste da imate naučnika za sudiju - reče Luk. - Nekoga s
nepristrasnim, ali krajnje stručnim umom - lekara na primer. Kad
smo već kod toga, smatram da biste vi, doktore, bili prilično dobar
sudija.
- Koji sudi o nepodesnosti za život?
- Da.
Doktor Tomas je odmahnuo glavom.
- Moj posao se sastoji u tome da nepodesno načinim podesnim.
Priznajem da je to najčešće uzaludna bitka.
- Dobro, ali čisto razgovora radi - reče Luk. - Zamislite čoveka
poput pokojnog Harija Kartera...
Doktor Tomas oštro reče:
- Karter? Mislite na vlasnika „Sedam zvezda"?
- Da, to je on. Nisam ga poznavao, ali moja rođaka, gospođica
Konvej, mi je govorila o njemu. Čini se da je bio zaista pravi pravcati
nitkov.
- Pa - reče doktor - pio je, naravno. Loše se odnosio prema svojoj
ženi, maltretirao je ćerku. Bio je prznica i nasilnik, posvađao se s
većinom stanovnika.
- U stvari, svet bez njega je bolje mesto?
- Ima istine u tome, tako da mogu da se složim.
- Zapravo, ako ga je neko gurnuo s mosta u reku, umesto da je on
sam ljubazno odlučio da upadne u nju, ta osoba bi radila u korist
opšteg interesa?
Doktor Tomas je suvo rekao:
- Ta praksa koju zastupate - jeste li je primenjivali tamo u...
Malajskom moreuzu, čini mi se da rekoste?
Luk se nasmejao.
- Oh ne, ja se bavim teorijom - ne praksom.
- Da, ne verujem da imate osobine koje krase jednog ubicu.
- Zašto ne? - upita Luk. - Bio sam dovoljno otvoren u tom pogledu.
- Tačno tako. I previše otvoreni.
- Hoćete reći da, kada bih zaista bio osoba koja je preuzela zakon u
svoje ruke, ne bih razglašavao naokolo svoje stavove?
- To sam mislio.
- Mada, to bi mogla biti božja istina za mene. Mogao bih da budem
fanatik po tom pitanju!
- Čak i tada, sprečila bi vas potreba da zaštitite samog sebe.
- Dakle, ako tražite ubicu, obratite pažnju na finog, nežnog čoveka
koji ,,ne bi ni mrava zgazio“.
- To je možda pomalo preuveličano - reče doktor Tomas - ali nije
daleko od istine.
Luk iznenada reče:
- Recite mi - zanima me - jeste li ikada sreli čoveka za koga ste
pomislili da bi mogao biti ubica?
- Stvarno... kakvo neuobičajeno pitanje! - odvrati doktor Tomas
odsečno.
- Zar? Na kraju krajeva, lekar sreće mnoge čudne likove. Ko bi bio
bolji od njega da primeti - na primer - znake ubilačke manije u ranoj
fazi - pre nego što bi drugi mogli da ih naslute?
- Imate uopštenu laičku predstavu o tome šta je manijak s
ubilačkim namerama - podivljao čovek s nožem, kome samo što nije
krenula pena na usta - nastavi doktor Tomas prilično ljutito. - Kad vam
kažem, ludak sa ubilačkom namerom je možda jedna od stvari na
ovom svetu koju je najteže primetiti. Po svoj prilici, on može da izgleda
kao bilo ko drugi - recimo, kao čovek koji se lako uplaši, koji bi vam
možda poverio da ima neprijatelje. Ništa više od toga. Miran, bezazlen
tip.
- Tako znači?
- Naravno. Ludak sa ubilačkom namerom često ubija u
samoodbrani (kako to on smatra). Ali naravno, većina ubica su obični
razumni ljudi kao što smo to vi ili ja.
- Doktore, brinete me! Zamislite da kasnije otkrijete da sam ja
odgovoran za jedno pet-šest finih malih ubistava.
Doktor Tomas se nasmešio.
- Ne bih rekao da je to mnogo verovatno, gospodine Ficvilijame.
- Ne biste? Uzvratiću kompliment. Ni ja ne verujem da vi nosite pet-
šest ubistava na duši.
- Ne računate moje profesionalne propuste - razdragano reče
doktor Tomas.
Obojica se nasmejaše.
Luk ustade i pozdravi se.
- Oduzeo sam vam i previše vremena - reče izvinjavajući se.
- Oh, nisam zauzet. Vičvud je prilično zdrava varoš. Zadovoljstvo
mi je da popričam s nekim iz belog sveta.
- Pitao sam se... - reče Luk i zastade.
- Da?
- Gospođica Konvej mi je rekla kada me je poslala kod vas da ste
dobar... pa... prvoklasan lekar. Pitao sam se ne osećate li se prilično
zakopani ovde? Nema mnogo prilike da se iskaže talenat.
- Oh, opšta praksa je dobar početak. To je vredno iskustvo.
- Ipak, ne biste voleli da ostanete u kolotečini celog života? Vaš
pokojni kolega, doktor Hamblbi, bio je osoba bez ambicija, koliko
čujem - sasvim zadovoljan praksom ovde. Proveo je ovde veliki broj
godina, verujem?
- Praktično ceo život.
- Bio je razuman, ali staromodan, priča se.
- Ponekad je bilo teško izaći s njim na kraj... - reče doktor Tomas. -
Bio je vrlo sumnjičav prema savremenim pronalascima, ali
predstavljao je pravi primer odličnog lekara stare škole.
- Ostavio je za sobom prilično lepu ćerku, rečeno mi je - dodade
Luk šaljivim tonom.
Imao je zadovoljstvo da posmatra kako bledi ten doktora Tomasa
obliva duboko rumenilo.
- Oh... ovaj... da - rekao je.
Luk ga je blagonaklono osmotrio. Prijala mu je mogućnost da
izbriše doktora Tomasa sa spiska sumnjivih osoba.
Doktor povrati svoj prirodan izgled i naglo reče:
- Kad već pričamo o zločinima, mogu vam pozajmiti dobru knjigu, s
obzirom da vas zanima ta tema! Prevedena je s nemačkog.
Potčinjenost i zločin, od Krojchamera.
- Hvala - reče Luk.
Doktor Tomas je prstom prešao preko naslova na polici i izvukao
pomenutu knjigu.
- Izvolite. Neke od navedenih teorija su prilično iznenađujuće -
naravno, to su samo teorije, iako vrlo interesantne. Rane godine
izvesnog Mencelda, na primer, Mesar iz Frankfurta su ga zvali, ili
poglavlje o Ani Helm, sitnoj dadilji-ubici, koje je stvarno krajnje
zanimljivo.
- Ona je ubila otprilike tuce svojih štićenika pre nego što su vlasti
bilo šta namirisale, ako ne grešim - reče Luk.
Doktor Tomas klimnu.
- Tako je. Bila je izuzetno saosećajna osoba - posvećena deci - i
kako se čini, zaista potpuno skrhana bolom zbog svake pojedinačne
smrti. Psihologija je zapanjujuća.
- Zapanjujuće je kako se ljudi izvlače s takvim delima - reče Luk.
Nalazio se već na pragu. Doktor Tomas ga je pratio.
- Ne toliko zapanjujuće, zapravo - reče on. - Prilično je lako, znate.
- Šta to?
 - Izvući se s tim. - Ponovo se smešio šarmantnim, dečačkim
osmehom. - Ako ste oprezni. Čovek samo treba da bude oprezan - to je
sve! Ali pametan čovek jeste krajnje oprezan da mu se ne omakne
neka greška. U tome je cela stvar.
Nasmešio se i vratio unutra.
Luk je ostao zureći za njim uz stepenice.
Bilo je nečega snishodljivog u doktorovom osmehu. Tokom čitavog
njihovog razgovora Luk je sebe video kao osobu u punoj zrelosti, a
doktora kao žustrog i bezazlenog mladog čoveka.
Za trenutak je osetio kako su se uloge promenile. Doktorov osmeh
je bio osmeh odrasle osobe zabavljene bistrinom nekog deteta.
 Poglavlje 9

Izjava gospođe Pirs

U maloj radnji u Glavnoj ulici Luk je kupio paklu cigareta i današnji

primerak Dobre šale, zabavnog malog nedeljnika koji je donosio lordu
Vitfildu veliki deo njegovih primanja. Okrenuvši na rubriku s
rezultatima fudbalskih utakmica, Luk je uz uzdah odao informaciju da
je upravo propustio da zaradi stotinu i dvadeset funti. To je istog trena
izazvalo saosećanje kod gospođe Pirs, koja je opisala slično
razočaranje svog supruga. Tako je uspostavljen prijateljski odnos, i
Luk nije imao nikakvih teškoća da produži razgovor.
- Gospodin Pirs se jako zanima za fudbal - reče gospođa Pirs. - To
je prvo što gleda u novinama, jeste. A ja govorim, mnogo puta se
razočarao, ali u fudbalu ne može svako da dobije, to ja pričam, i
kažem da ne možeš protiv sudbine.
Luk se svesrdno složio s tim stavovima, pa nastavio da razgovor
navodi dalje, još dubokoumnijom izjavom o tome kako nevolja nikad
ne dolazi sama.
- Ah ne, nikako, gospodine, to je nešto što ja znam. - Gospođa Pirs
je uzdahnula. - A kad žena ima muža i osmoro dece - šestoro živih i
dvoje pokopanih, to jest - e pa, ona zna šta je nevolja, može se reći.
 - Siguran sam da je tako - oh, nema sumnje - reče Luk. - A vi ste...
ovaj... dvoje sahranili, kažete?
- Jedno ni pre mesec dana - reče gospođa Pirs melanholično.
- Blagi bože, to je tužno.
- Ne samo tužno, gospodine. Bio je to šok - tako je, pravi šok!
Nisam znala za sebe, uopšte, kada su mi javili. Nikad nisam očekivala
da bi se tako nešto moglo desiti Tomiju, jer, kako se kaže, kada vam
dečko donosi samo nevolje, ne dolazi vam prirodno da se brinete za
njega. Ali moja Ema Džejn, buvica slatka mala. „Nećeš dočekati da
odraste." To su govorili. „Previše je dobra za ovaj svet.“ I to je bilo
istina, gospodine. Gospod uzima sebi svoje.
Luk je podržao ta osećanja i potrudio se da vrati razgovor sa svete
Eme Džejn na manje svetog Tomija.
- A vaš sin je nedavno preminuo? - upita. - Nesrećnim slučajem?
- Jeste, nesrećan slučaj je to bio, gospodine. Čistio je prozore na
staroj vlastelinskoj kući, koja je sada biblioteka, i mora da je izgubio
ravnotežu i pao - s gornjih prozora, to jest.
Gospođa Pirs je nastavila da naširoko objašnjava sve detalje
nesreće.
- Zar se nije pričalo - reče Luk kao uzgred - da je viđen kako igra na
simsu prozora?
Gospođa Pirs je rekla da dečaci nikad ne odrastu, ali nesumnjivo je
to prepalo majora, pošto se on tako lako uznemiri.
- Majora Hortona?
- Da gospodine, onaj džentlmen s buldozima. Pošto se nesreća
desila, on je ulučio priliku da pomene kako je video našeg Tomija da se
ponaša veoma plahovito - i naravno, to govori da, ukoliko ga je nešto
naglo prepalo, lako bi mogao da padne. Zivahan je bio Tomi,
gospodine, to je bio njegov problem. Predstavljao mi je teško iskušenje
na mnogo načina - završila je - ali to je bilo to, tek živahnost - ništa
osim toga - kao i kod svakog momka ovde. Nije bio stvarno loš, kako
biste možda pomislili.
- Ne, ne, siguran sam da nije, ali ponekad ljudi, znate gospodo Pirs,
ljudi - trezveni sredovečni ljudi - teško mogu da se prisete da su i oni
nekad bili mladi.
Gospođa Pirs uzdahnu.
- Sušta istina, moj gospodine. Ne mogu da se ne nadam da će
izvesna gospoda, koju bih mogla da imenujem, ali neću, primiti teško k
srcu način na koji su bili strogi prema momku - samo zarad njegovog
nemirnog ponašanja.
- Znao je da se pošali sa svojim poslodavcima, je l’ da? - upita Luk s
blagim osmehom.
Gospođa Pirs je odmah odgovorila.
- Samo se malo zabavljao, gospodine, to je sve. Tomi je oduvek bio
dobar u podražavanju. Sve bi nas stomak zaboleo od smeha kada se
on prenemagao pretvarajući se da je gospodin Elsvorti iz prodavnice
rariteta - ili stari gospodin Hobs, iz crkvenog saveta - imitirao je
njegovo lordstvo dok je bio u vili i dva pomoćnika baštovana su se
smejala kad se lord nečujno primakao i na mestu mu dao otkaz - i
prirodno, to se i moglo očekivati, s pravom, a lord nije bio zlopamtilo,
pomogao je Tomiju da dobije drugi posao.
- Ali drugi ljudi nisu bili toliko velikodušni, zar ne? - upita Luk.
 - Uopšte, gospodine. Nikog ne prozivam. I nikada to ne biste
pomislili za gospodina Abota, koji je uvek tako ljubazan i uvek za sve
ima lepu reč i poneku šalu.
- Tomi je upao u nemilost kod njega?
- Sigurna sam da momak nije mislio ništa loše... - reče gospođa
Pirs. - A na kraju krajeva, ako su dokumenta privatna i nisu
predviđena da ih neko gleda, ne bi ni trebalo da se nalaze na stolu -
kad vam kažem.
- Oh, istina - reče Luk. - Privatna dokumenta u advokatskoj
kancelariji moraju da se čuvaju u sefu.
- Tako je, gospodine. To i ja kažem, a gospodin Pirs se slaže sa
mnom. A i nije baš kao da je Tomi mnogo toga stigao da pročita.
- Šta je bilo u pitanju - testament? - upita Luk.
Procenio je (verovatno s pravom) da bi pitanje o prirodi
dokumenata moglo da natera gospođu Pirs da se zaustavi. Međutim,
njegovo neposredno pitanje dobilo je trenutačni odgovor.
- Oh ne, gospodine, ništa tog tipa. Zapravo ništa bitno. Tek neko
privatno pismo - od dame - a Tomi nije čak ni video od koje. Tolika
larma se digla ni oko čega - kad vam kažem.
- Gospodin Abot mora da je čovek koji se mnogo lako vređa - reče
Luk.
- Pa, čini se da je tako, zar nije, gospodine? Doduše, kažem ja, uvek
je prijatno razgovarati s njim - uvek se šali i uputi vam neku lepu reč.
Ali istina je, čula sam da je nezgodan čovek ako mu se suprotstavite, a
on i doktor Hamblbi su bili na krv i nož, kako izreka kaže, neposredno
pre nego što je siroti gospodin preminuo. I nije bilo prijatno gospodinu
Abotu posle toga. Ima smrti kad čovek ne voli da se seti da su
pokojniku bile upućene teške reči koje sada ne može da povuče.
Luk je ozbiljno vrteo glavom i mrmljao:
- Suva istina... suva istina.
Nastavio je:
- Kakva slučajnost. Teške reči upućene doktoru Hamblbiju i doktor
Hamblbi umre; loš postupak prema vašem Tomiju - i dečak umre!
Pomislio bih da bi takvo dvostruko iskustvo primoralo gospodina
Abota da pripazi malo na svoj jezik.
- Hari Karter, takođe, dole kod „Sedam zvezda“ - reče gospođa Pirs.
- Razmenili su veoma oštre reči, nema ni nedelju dana pre nego što se
Karter utopio, ali ne može gospodin Abot da snosi krivicu za to.
Problem je poticao samo od Kartera - on je otišao do kuće gospodina
Abota, jeste, i to pijan, i uzvikivao najveće prostakluke koliko ga grlo
nosi. Jadna gospođa Karter, imala je pune ruke posla s njim, i mora se
priznati da je Karterova smrt bila pravo olakšanje, makar što se nje
tiče.
- Imao je i ćerku, zar ne?
- Ah - reče gospođa Pirs. - Ja nikad ne tračarim.
To je bilo neočekivano, ali je obećavalo. Lukje načuljio uši i čekao.
- Ne kažem da u tome ima ičega do praznih priča. Lusi Karter je na
svoj način lepa mlada žena, i da nema razlike u staležu, verujem da se
niko ne bi naročito potresao. Ali, ipak je počelo da se priča i to ne može
da se porekne - naročito kada je Karter otišao do njegove kuće, vičući i
psujući.
 Luk je pokupio nagoveštaje iz tog donekle zbrkanog odgovora.

- Gospodin Abot liči na čoveka koji ume da ceni lepu devoiku - reče
on.
- Često je to tako s gospodom - reče gospođa Pirs. - Ne misle
ozbiljno - tek reč ili dve u prolazu, ali gospodski stalež je takav da to
dovodi do posledica ako bude primećeno. To je sasvim očekivano u
jednom ovakvom mestu.
- Vrlo šarmantno mesto - reče Luk. - Tako neiskvareno.
- To isto kažu i umetnici, ali ja mislim da nas je vreme malo
progutalo. Zaboga, ovde se nije ništa izgradilo. Tamo u Ešvejlu, na
primer, imaju gomilu divnih novih kuća, neke od njih imaju zelene
krovove i vitraže na prozorima.
Luk se neprimetno strese.
- Imate sjajni novi Institut ovde - rekao je.
- Kažu da je to vrlo lepa zgrada - reče gospođa Pirs, bez nekog
oduševljenja. - Naravno, njegovo lordstvo je mnogo učinilo za varoš.
Ima dobre namere, svi to znamo.
- Ali ipak ne mislite da su njegovi napori urodili plodom? - reče Luk,
zabavljen.
- Pa naravno, gospodine, on nije pravi pripadnik plemstva - ne kao
gospođica Vejnflet, na primer, ili gospođica Konvej. Zaboga, njegov
otac je držao radnju s čizmama samo malo niže odavde. Moja majka
se seća kad je Gordon Rag usluživao mušterije - seća se kao da je juče
bilo. Naravno, sada ima titulu lorda i bogat je - ali to nikad nije isto, zar
ne, gospodine?
 - Očigledno nije - reče Luk.
- Oprostićete mi što to pominjem, gospodine - reče gospođa Pirs. -
Naravno, poznato mi je da ste odseli u vili i da pišete knjigu. Ali, vi ste
rođak gospođice Bridžet, znam, a to je sasvim druga stvar. Bićemo
veoma zadovoljni da je ponovo vidimo kao gospodaricu vile Eš.
- I te kako - reče Luk. - Siguran sam da hoćete.
Platio je cigarete i novine, neočekivano osorno.
- Lični element - prebacivao je sebi. - Čovek mora da ga se kloni!
Dođavola, ovde sam da uđem u trag zločincu! Kakve veze ima za koga
će se udati ili neće udati ta crnokosa veštica? Ona nije bitna za slučaj...
Polako je šetao niz ulicu. S naporom je potisnuo Bridžet iz misli.
- Dakle tako - reče sam sebi. - Abot. Slučaj protiv Abota. Povezao
sam ga s tri žrtve. Svađao se s Hamblbijem, kao i s Karterom, i s
Tomijem Pirsom - i sva trojica su umrla. Šta je sa Ejmi Gibs? Kakvo je
bilo to pismo koje je video onaj prokleti dečak? Da li je znao od koga
je? Ili nije? Možda nije rekao majci da zna. Ali, pretpostavimo da jeste
znao. Pretpostavimo da je Abot smatrao neophodnim da ga ućutka.
Moglo bi da bude! To je sve što o tome može da se kaže. Moglo bi da
bude! To nije dovoljno!
Luk je ubrzao korak, osmatrajući oko sebe sa iznenadnim
ogorčenjem.
- Ovo prokleto selo - ide mi na živce. Tako nasmešeno i mirno -
tako nevino - a sve vreme skriva ludački niz ubistava. Ili sam jedino ja
lud? Da li je Lavinija Pinkerton bila luda? Na kraju krajeva, sve ovo bi
mogla da bude čista slučajnost - da, i Hamblbijeva smrt i sve ostalo...
Osvrnuo se na Glavnu ulicu iza sebe - i ophrvao ga je snažan osećaj
nestvarnosti.
- Ovakve stvari se ne dešavaju... - pomisli za sebe.
Tada je podigao pogled do namrštenih obrisa grebena Eš - i
odjednom je osećaj nestvarnosti prošao. Greben Eš je bio stvaran - bio
je svedok čudnih dešavanja - video je vradžbine i surovost i
zaboravljene krvožedne događaje i zle obrede...
Trgnuo se. Dve prilike su hodale jednom stranom grebena. Lako ih
je prepoznao: Bridžet i Elsvorti. Mladi čovek je gestikulirao onim
svojim neobičnim, neprijatnim rukama. Nakrenuo je glavu prema
Bridžet. Izgledali su kao dve prilike iz sna. Čovek bi pomislio da njihova
stopala nisu proizvodila nikakav zvuk dok su kao mačke skakutali s
busena na busen. Ugledao je njenu crnu kosu koju joj je iza leđa
zakovitlao nalet vetra. I opet ga je zarobila ta njena čudna magija.
- Opčinjen sam, tako je, opčinjen - rekao je sam sebi.
Stajao je sasvim mirno - dok mu se telom razlivao čudan osećaj
obamrlosti.
S tugom je pomislio:
- Ko će raskinuti čaroliju? Nema nikoga.
 Poglavlje 10

Rouz Hamblbi

Jedva čujan zvuk iza njegovih leđa naterao ga je da se naglo

okrene. Tamo je stajala devojka, izvanredno lepa devojka smeđe kose
koja joj se kovrdžala oko ušiju, i prilično strašljivih tamnoplavih očiju.
Porumenela je od stida pre nego što mu se obratila.
- Gospodin Ficvilijam, je l’ tako? - upitala je.
- Da. Ja...
- Moje ime je Rouz Hamblbi. Bridžet mi je rekla da... da znate osobe
koje su poznavale mog oca.
Lukova preplanulost nije skrila činjenicu da je blago porumeneo.
- Bilo je to odavno - rekao je prilično neuverljivo. - Oni su ga znali...
ovaj... kao mladića, pre nego što se oženio.
- Oh, shvatam.
Rouz Hamblbi je izgledala pokunjeno. Ipak, nastavila je:
- Pišete knjigu, je l’ tako?
- Jeste. To jest, hvatam beleške. U vezi s ovdašnjim sujeverjem. I
slično.
- Shvatam. To zvuči strašno zanimljivo.
- Najverovatnije će ispasti dosadno kao žabokrečina - uveravao ju
je.
- Oh ne, sigurna sam da nije tako.
Luk joj se nasmešio.
- Naš doktor Tomas baš ima sreće! - pomislio je.
- Ima ljudi - reče on - koji uspevaju da najuzbudljiviju temu
pretvore u nešto najdosadnije na svetu. Plašim se da sam ja jedan od
tih.
- Oh, ali zašto tako mislite?
- Ne znam. Mada, to uverenje je sve snažnije.
- Mogli biste biti jedna od onih osoba koje čine da dosadne stvari
zvuče strašno uzbudljivo! - reče Rouz Hamblbi.
- E pa, to je stvarno lepa pomisao - odvrati Luk. - Zahvaljujem vam.
Rouz Hamblbi mu je uzvratila osmeh. Zatim je rekla:
- Da li verujete u... u ta praznoverja i sve to?
- To je komplikovano pitanje. Ne mora da znači, znate. Čoveka
može da interesuje nešto u šta ne veruje.
- Da, pretpostavljam da je tako - devojka je zvučala sumnjičavo.
- Da li ste vi sujeverni?
- N-ne - mislim da nisam. Ali ipak verujem da neke stvari dolaze u...
u naletima.
- Naletima?
- Naleti dobre i loše sreće. Mislim - osećam kako je u poslednje
vreme Vičvud začaran da bude - nesrećan. Moj otac je umro, i
gospođica Pinkerton je stradala, pa onaj dečko što je pao kroz prozor.
Imam... imam utisak kao da mrzim ovo mesto... kao da moram da
pobegnem odavde!
 Gotovo je izgubila dah. Lukju je zamišljeno posmatrao.
- Dakle, tako se osećate?
- Oh! Znam da je glupo. Pretpostavljam da je to zbog tako
iznenadne smrti mog sirotog tate - sve se tako strašno brzo desilo. -
Stresla se. - A onda i gospođica Pinkerton. Rekla je...
Devojka ućuta.
- Šta je rekla? Ona je bila divna stara dama, koliko sam mogao da
vidim - vrlo nalik jednoj tetki koja mi mnogo znači.
- Oh, poznavali ste je? - Rouzino lice se ozarilo. - Bila mi je vrlo
draga, a ona je bila vrlo odana mom tati. Ipak, ponekad sam se pitala
da nije bila ono što Škoti zovu „vidovita“. 21
- Zašto?
- Zato što - tako je čudno - izgledala je jako uplašena da bi nešto
moglo da se desi tati. Maltene me je upozorila. Naročito da obratim
pažnju na nesrećne slučajeve. A onda, tog dana - baš pre nego što će
poći u grad - ponašala se tako čudno - prosto se tresla od
uznemirenosti. Stvarno mislim, gospodine Ficvilijame, da je ona bila
jedna od onih ljudi koji imaju mogućnost predviđanja. Mislim da je
znala da će joj se nešto desiti. I sigurno je znala da će se nešto desiti
tati, takođe. To je... to je prosto zastrašujuće, tako nešto!
Približila mu se za jedan korak.
- Postoje trenuci kad je moguće predvideti budućnost - reče Luk. -
Ipak, ne mora to da bude ništa natprirodno.
- Ne, pretpostavljam da je zaista sasvim prirodno - tek sposobnost
koja manjka većini ljudi. U svakom slučaju to me... zabrinjava me...
- Ne treba da brinete - reče Luk nežno. - Ne zaboravite, sve je to
sada gotovo. Nije zdravo živeti u prošlosti. Čovek treba da živi za
budućnost.
- Znam. Ali, to nije sve, znate... - Rouz je oklevala. - Postoji još
nešto... u vezi s vašom rođakom.
- Mojom rođakom? Bridžet?
- Da. Gospođica Pinkerton je na neki način bila zabrinuta i za nju.
Uvek me je ispitivala... Mislim da se plašila i za nju - takođe.
Luk se naglo okrenuo, pogledom pretražujući padinu grebena.
Osetio je nerazumni napad straha. Bridžet sama, s čovekom čije su
ruke imale nezdravu primesu zelene boje tela u raspadanju! Pustio je
mašti na volju - to je sve! Elsvorti je bio običan bezopasan diletant koji
se igrao vlasnika radnje.
Kao da mu čita misli, Rouz reče:
- Da li vam se dopada gospodin Elsvorti?
- Nedvosmisleno, ne.
- Džefri - doktor Tomas, znate, ni on ga ne voli.
- A vi?
- Oh ne, mislim da je užasan. - Približila se još malo. - Mnogo toga
se priča o njemu. Čula sam da je održavao neke čudne ceremonije na
Veštičjoj livadi - mnogo njegovih prijatelja dolazi iz Londona - ljudi
zastrašujućeg izgleda. A Tomi Pirs mu je bio neka vrsta sledbenika.
- Tomi Pirs? - smesta upita Luk.
- Da. Nosio je stolu 22 i crvenu mantiju.
- Kada je to bilo?
- Oh, pre nekog vremena - u martu, mislim.
- Izgieda da je Tomi Pirs bio umešan u sve što se ikada u ovom selu
dogodilo.
- Bio je strašno radoznao - reče Rouz. - Uvek je morao da sazna šta
se dešava.
- Verovatno je na kraju saznao i više nego što je trebalo - primeti
Luk sumorno.
Rouz je prihvatila te reči zdravo za gotovo.
- Bio je prilično gadan mali dečak. Voleo je da raseca ose i da
zadeva kučiće.
- Smrt takvog momka teško da je za žaljenje!
- Da, pretpostavljam da je tako. Mada, njegovoj majci je bilo
najgore.
- Rekao bih da ima kod kuće pet blagoslova da je teše. Kakav jezik
ima ta žena!
- Stvarno mnogo priča, zar ne?
- Kad kupite paklu cigareta od nje, osećate da u detalje poznajete
život svake osobe u selu!
Rouz s tugom reče:
- To je najgore u mestima kao što je ovo. Svi znaju sve o svakome.
- Oh ne - reče Luk.
Upitno ga je pogledala.
Luk je značajno rekao:
- Nijedno ljudsko biće ne zna čitavu istinu o drugom živom biću.
Rouzino lice je poprimilo ozbiljan izgled. Neznatno je nevoljno
zadrhtala.
- Da - rekla je polako. - Pretpostavljam da je to istina.
- Čak ni o onima najbližim i najdražim - reče Luk.
 - Čak ni o... - ućutala je. - Oh, pretpostavljam da ste u pravu - ipak
bih volela da ne govorite tako strašne stvari, gospodine Ficvilijame.
- To vas plaši?
Lagano je klimnula.
Tada se naglo okrenula.
- Morala bih da pođem. Ukoliko... ukoliko nemate preča posla - ako
možete, mislim - dođite nam u posetu. Majka bi volela da vas vidi,
pošto znate tatine stare prijatelje.
Polako je otišla niz put. Glava joj je bila malko pognuta, kao da ju je
ophrvala neka briga ili nedoumica.
Luk je stajao i gledao za njom. Iznenada je osetio kako ga obuzima
zabrinutost. Osetio je želju da odbrani i zaštiti ovu devojku.
Od čega? Pitajući se, istog trena je nestrpljivo odmahnuo glavom.
Istina je da je Rouz Hamblbi nedavno izgubila oca, ali imala je majku, i
bila je verena za nesumnjivo privlačnog mladog čoveka koji je bio
potpuno sposoban da je zaštiti. Zašto bi onda on, Luk Ficvilijam,
osećao kompleks zaštitnika?
Ponovo podleže dobroj staroj sentimentalnosti, pomislio je. Lik
zaštitnika! Procvetao u viktorijanskom periodu, nastavio da opstaje u
edvardijanskom, i još uvek pokazuje znake života, uprkos onome što
bi naš prijatelj lord Vitfild nazvao naporima i žurbom modernog
vremena!
- Svejedno - reče sam sebi dok je krupnim koracima grabio ka
nadnetoj masi grebena Eš - dopada mi se ta devojka. Previše je dobra
za Tomasa - tog hladnog, nadmenog đavola.
Ponovo mu se vratilo sećanje na doktorov poslednji osmeh na
stepeništu. Samozadovoljan, nema sumnje! Ispunjen likovanjem!
Zvuk koraka koji su se približavali trgao je Luka iz tih pomalo
razdražljivih razmišljanja. Podigao je pogled i smotrio mladog
gospodina Elsvortija kako silazi stazom. Očiju prikovanih za zemlju,
smešio se sam sebi. Njegov izraz lica nije prijao Luku. Elsvorti nije
toliko hodao koliko se šepurio - kao čovek koji u mislima prati ritam
neke đavolske muzike za irski ples. Osmeh mu je poticao od čudne
iskrivljenosti usana - odavao je razdraganu prepredenost koja je
nesumnjivo izazivala neprijatnost.
Luk se zaustavio, ali Elsvorti samo što nije naleteo na njega pre no
što je napokon podigao pogled. Njegove oči, pakosne i razigrane,
zagledale su se u Lukove pre nego što su ga prepoznale. Tada je u
njemu, ili se bar tako Luku učinilo, došlo do potpune promene. Tamo
gde se pre minut nalazio razigrani satir, sada je stajao donekle
feminiziran i izveštačen mladi čovek.
- Oh, gospodine Ficvilijame, dobro jutro.
- Dobro jutro - odvrati Luk. - Divili ste se lepotama prirode?
Duge blede ruke gospodina Elsvortija se s prekorom podigoše.
- Oh ne, ne... oh, blagi bože, nikako. Priroda mi se gadi. Kao neka
sirova, nemaštovita ženturača. Oduvek sam smatrao da čovek ne
može da uživa u životu ukoliko ne postavi prirodu na njeno mesto.
- A kako predlažete da se to izvede?
- Postoje načini! - reče gospodin Elsvorti. - Na mestu kao što je ovo,
ovo izvrsno palanačko mesto, postoje tako prijatni izvori zabave za
čoveka koji ima ukusa - koji ima njuha. Ja uživam u životu, gospodine
Ficvilijame.
 - I ja - reče Luk.
- Mens sana in corpore sano 23 - reče gospodin Elsvorti. Ton
njegovog glasa je bio jedva primetno ironičan. - Siguran sam da je u
vašem slučaju to sušta istina.
- Ima i gorih stvari u životu - reče Luk.
- Dragi moj prijatelju! Biti razuman je tako neverovatno dosadno.
Čovek mora biti lud - na najbolji način lud - nastran - pomalo uvrnut -
da bi sagledao život iz novog i očaravajućeg ugla.
- Kao kroz prorez za gubavce 24 - predloži Luk.
- Ah, vrlo dobro - vrlo dobro - skroz duhovito! Ali, ima nečega u
tome, znate. Zanimljiva tačka gledišta. Nego, ne smem da vas
zadržavam. Vi se bavite telesnim vežbama - čovek mora da se bavi
telesnim vežbama - to je duh privatne škole!
- Kako vi kažete - reče Luk, uljudno se nakloni i nastavi dalje.
- Previše puštam prokletoj mašti na volju - mislio je. - Tip je običan
magarac, i to je sve.
Ipak, nekakva neodređena nelagoda naterala ga je da požuri. Onaj
čudni, prepredeni, trijumfalni osmeh na Elsvortijevom licu - da li je i to
samo umislio? A prateći osećaj da je taj osmeh bio izbrisan kao
sunđerom istog časa kada je Elsvorti primetio drugog čoveka da mu se
približava... šta s tim?
S rastućom nelagodom pomislio je:
- Bridžet? Da li je dobro? Popeli su se ovamo zajedno, a on se vraća
sam.
Ubrzao je korak. Sunce je izvirilo iza oblaka dok je razgovarao s
Rouz Hamblbi. Sada je opet zašlo. Nebo je izgledalo teško i preteće, a
vetar je povremeno duvao u kratkim naletima. Činilo mu se kao da je
iskoračio iz običnog svakodnevnog života u nekakav čudni polusvet
čarolije, kojeg je postao svestan istog časa kada je nogom stupio u
Vičvud.
Skrenuo je za jednu okuku i izašao na zaravan obraslu zelenom
travom, koju su mu već odozdo pokazali, pa je znao da je zovu Veštičja
livada. Upravo na tom mestu su, kako predanja navode, veštice
održavale svetkovine za Valpurgijsku noć 25 i uoči Svih svetih. 26 U tom
trenutku preplavio ga je nagli talas olakšanja. Bridžet je bila tamo.
Sedela je naslonjena na stenu padine. Bila je povijena napred, s
glavom u šakama.
Hitro joj je prišao. Divna prolećna trava je bila čudesno sveža i
zelena.
- Bridžet? - pozvao je.
Polako je podigla glavu. Njeno lice ga je mučilo. Izgledala je kao da
se vraća iz nekog udaljenog sveta, kao da ima poteškoće da se
prilagodi na ovaj svet sada i ovde.
Luk reče, prilično nespretno.
- Kaži mi... jesi li... dobro si, zar ne?
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je odgovorila - kao da se još
uvek nije potpuno vratila iz tog udaljenog sveta u kojem je bila
zarobljena. Luk je imao utisak da njegove reči putuju preko velike
daljine da bi doprle do nje.
Tada je progovorila:
- Naravno da sam dobro. Zašto ne bih bila?
Sada je njen glas bio oštar i gotovo neprijateljski.
 Luk se iscerio.
- Da me obesiš ako znam. Iznenada sam se zabrinuo za tebe.
- Zašto?
- Pre svega, mislim, zbog melodramatične atmosfere u kojoj
trenutno živim. Čini da preuveličavam stvari. Ako te izgubim iz vida na
sat ili dva, prirodno pretpostavim da ću pronaći tvoj krvavi leš u
nekom jarku. Tako bi bilo u nekoj predstavi ili u knjizi.
- Glavne junakinje nikada ne stradaju - reče Bridžet.
- Ne, ali...
Luk ućuta u poslednjem trenutku.
- Šta si hteo da kažeš?
- Ništa.
Hvala bogu da se zaustavio na vreme. Ne može čovek tek tako da
privlačnoj mladoj ženi kaže: - Ali, ti nisi glavna junakinja.
Bridžet je nastavila.
- One budu otete, zatočene, ostavljene da ih uguši gas iz
kanalizacije, ili da se udave u podrumima - one su uvek u opasnosti,
ali nikad ne umiru.
- Čak i ne izblede 27 - reče Luk.
Nastavio je:
- Dakle, ovo je Veštičja livada?
- Da.
Pogledao ju je.
- Još ti samo metla fali - rekao je blagonaklono.
- Hvala. Gospodin Elsvorti je rekao nešto slično.
- Malopre sam ga sreo - reče Luk.
 - Jesi li razgovarao s njim?
- Da. Verujem da je pokušao da me iznervira.
- Da li je uspeo?
- Njegovi pokušaji su prilično detinjasti. - Zastao je, a onda
odjednom nastavio. - On je čudna sorta. Jednog trenutka misliš da je
samo zbrkan, a već sledećeg se pitaš ima li nečega dubljeg u tome.
Bridžet je podigla pogled prema njemu.
- I ti si to osetio?
- Dakle, slažeš se?
- Da.
Luk je čekao.
- Ima nečega... čudnog u vezi s njim - reče Bridžet. - Pitala sam se,
znaš... Sinoć sam ležala budna i razbijala mozak. Oko čitave ove
stvari. Činilo mi se da ukoliko postoji pravi ubica, ja bih morala da
znam ko je u pitanju! Mislim, pošto živim ovde i tako to. Razmišljala
sam i razmišljala i sve se svodi na ovo - ako postoji ubica, nesumnjivo
mora da bude lud.
Imajući na umu ono što je rekao doktor Tomas, Luk reče:
- Ne misliš da bi ubica mogao da bude neko normalan kao što smo
ti ili ja?
- Ne ovaj tip ubice. Onako kako ja to vidim, ovaj ubica mora da
bude lud. A to me je, znaš, odvelo pravo do Elsvortija. Od svih ljudi
ovde, on je jedini koji je bez sumnje čudan. On jeste čudan, tu nema
zbora!
Luk je bio sumnjičav.
- Postoji mnogo njih od te sorte, diletanti, pozeri - obično su sasvim
bezazleni.
- Istina. Ipak, mislim da tu ima još nečega. Ruke su mu tako gadne!
- Primetila si? Zanimljivo, i ja sam to pomislio!
- Uopšte nisu bele - zelene su.
- Zaista ostavljaju takav utisak. Svejedno, ne možeš optužiti čoveka
da je ubica na osnovu boje njegove kože.
- Oh, tako je. Potreban nam je dokaz.
- Dokaz! - zarežao je Luk. - Upravo ono što nam sasvim nedostaje.
Čovek je preterano oprezan. Oprezni ubica! Oprezni ludak!
- Pokušavam da pomognem - reče Bridžet.
- U vezi s Elsvortijem, misliš?
- Da. Mislila sam da bih mogla izaći s njim na kraj bolje od tebe. Već
sam započela istragu.
- Ispričaj mi.
- Pa, izgleda da ima neku vrstu klike - grupu gadnih prijatelja.
Povremeno dolaze ovamo da održavaju svetkovine.
- Misliš na ono što se naziva bezimenim orgijama?
- Ne znam da li su bezimene, ali definitivno su orgije. Zapravo, sve
to zvuči vrlo blesavo i detinjasto.
- Pretpostavljam da obožavaju đavola i izvode opsceni ples.
- Nešto tako. Očito uživaju u tome.
- I ja sam saznao nešto novo - reče Luk. - Tomi Pirs je učestvovao u
jednoj od njihovih svečanosti. Bio je njihov sledbenik. Nosio je crvenu
mantiju.
- Dakle, znao je za to?
- Da. I to bi moglo objasniti njegovu smrt.
 - Misliš da je pričao o tome?
- Da - ili je možda pokušao da ga ucenjuje.
- Znam da zvuči neverovatno - zamišljeno je rekla Bridžet - ali se
ne čini toliko neverovatno kada se primeni na Elsvortija, za razliku od
ostalih.
- Slažem se - čitava priča postaje prosto zamisliva, umesto da bude
smešno nestvarna.
- Imamo vezu s dve žrtve - reče Bridžet. - S Tomijem Pirsom i Ejmi
Gibs.
- Gde se tu uklapaju krčmar i Hamblbi?
- Trenutno, nigde.
- Krčmar se ne uklapa. Ali mogu da smislim motiv da ukloni
Hamblbija. On je bio lekar i možda je naslutio Elsvortijevo nenormalno
stanje.
- Da, to je moguće.
Tada se Bridžet nasmejala.
- Dobro sam se pokazala jutros. Moje psihičke sposobnosti su
ogromne, kako izgleda, a kad sam ispričala kako je jedna moja pra-
pra-prababa jedva izbegla spaljivanje na lomači zbog veštičarenja,
vrednost mi je skočila do neba. Skoro sam sigurna da ću biti pozvana
da učestvujem u orgijama na sledećem skupu Satanskih igara, šta god
to bilo.
- Bridžet, za ime boga, budi oprezna - reče Luk.
Iznenađeno ga je pogledala. Ustao je.
- Upoznao sam Hamblbijevu ćerku maločas. Razgovarali smo o
gospođici Pinkerton. I mala Hamblbijeva mi je rekla da je gospođica
Pinkerton bila zabrinuta za tebe.
Bridžet, koja je i sama počela da ustaje, ukočila se u pola pokreta, i
ostala potpuno smrznuta.
- Molim? Gospođica Pinkerton - zabrinuta - za mene?
- Tako je Rouz Hamblbi rekla.
- Rouz Hamblbi je to rekla?
- Da.
- Šta je još rekla?
- Ništa više.
- Siguran si?
- Sasvim siguran.
Usledila je stanka, a zatim Bridžet reče: - Shvatam.
- Gospođica Pinkerton je bila zabrinuta za Hamblbija i on je umro.
Sada čujem da je bila zabrinuta i za tebe...
Bridžet se nasmejala. Ustala je i protresla glavom tako da joj se
duga crna kosa razletela na sve strane.
- Ne brini - rekla je. - Đavo se brine za svoje.
 Poglavlje 11

Domaći život majora Hortona

Luk se zavalio u stolicu s druge strane stola, naspram upravnika

banke.
- Pa, to zvuči vrlo zadovoljavajuće - rekao je. - Bojim se da sam
vam oduzeo i previše vremena.
Gospodin Džons je umirujuće odmahnuo rukom. Na njegovom
sitnom, tamnom, jedrom licu očitavao se srećan izraz.
- Nikako, gospodine Ficvilijame. Ovo je mirno mesto, znate. Uvek
nam je zadovoljstvo da upoznamo nekog novog.
- Ovo je fascinantno parče sveta - reče Luk. - Sve vrca od sujeverja.
Gospodin Džons je uzdahnuo i izjavio kako je obrazovnom sistemu
potrebno mnogo vremena da iskoreni sujeverje. Luk je napomenuo
kako smatra da se obrazovni sistem danas previsoko kotira, a
gospodin Džons je bio blago zaprepašćen tom izjavom.
- Lord Vitfild je bio - reče on - pravi dobrotvor našem mestu. On
razume nedostatak preimućstva koji je i njega samog mučio u
detinjstvu, i odlučan je da današnjoj omladini pruži bolju priliku.
- Nedostatak privilegija u mladosti nije ga sprečio da stekne veliko
bogatstvo - reče Luk.
 - Ne, to duguje svojoj nesumnjivoj sposobnosti... velikoj
sposobnosti.
- Ili sreći - reče Luk.
Gospodin Džons je izgledao potpuno šokirano.
- Ne možemo zanemariti sreću - reče Luk. - Uzmite, na primer,
ubicu. Kako se uspešni ubica izvuče sa ubistvom? Da li je u pitanju
sposobnost? Ili čista sreća?
Gospodin Džons je priznao da je najverovatnije u pitanju sreća.
Luk nastavi:
- Uzmite, na primer, onog Kartera, vlasnika jedne od vaših krčmi.
Tip je verovatno bio pijan šest večeri nedeljno - a ipak jedne noći izađe
i smandrlja se s pasarele u reku. Opet je u pitanju sreća.
- Neko se jeste usrećio - reče upravnik banke.
- Na koga mislite?
- Na njegovu suprugu i kćer.
- Oh, da, naravno.
Službenik je pokucao i ušao noseći dokumenta. Luk se potpisao na
dva mesta i dobio čekovnu knjižicu. Ustao je.
- E pa, drago mi je da je to gotovo. Imao sam malo sreće na Derbiju
protekle godine. A vi?
Gospodin Džons je kroz osmeh rekao da on nije osoba za klađenje.
Dodao je da gospođa Džons ima vrlo stroge stavove po pitanju
konjskih trka.
- Onda, pretpostavljam da ne posećujete Derbi?
- Nikako.
- Da li neko odavde odlazi tamo?
 - Major Horton. On je veoma posvećen trkama. I gospođin Abot
obično uzme slobodan dan. Nije pokupio opkladu, doduše.
- Pretpostavljam da mnogo njih nije - reče Luk, pozdravi se i izađe.
Izašavši iz banke, zapalio je cigaretu. Osim teorije da traži
„najmanje verovatnog počinioca“ nije video drugi razlog da zadrži
gospodina Džonsa na spisku sumnjivih. Upravnik banke nije ispoljio
nikakvu zanimljivu reakciju na Lukova probna pitanja. Činilo se sasvim
nemoguće zamisliti ga kao ubicu. Štaviše, nije bio odsutan na dan trka.
Uostalom, Lukova poseta nije predstavljala traćenje vremena, pošto je
dobio dva nova podatka. I major Horton i gospodin Abot, pravni
zastupnik, nisu bili u Vičvudu na dan Derbija. Bilo ko od njih dvojice,
dakle, mogao je da se nalazi u Londonu u vreme kada je gospođica
Pinkerton udarena kolima.
Iako Luk nije više sumnjičio doktora Tomasa, ipak je osećao da bi
bio mnogo srećniji ako bi sa sigurnošću znao da se dotični tog
određenog dana bavio svojim profesionalnim obavezama ovde u
Vičvudu. Podsetio je sebe da treba to da proveri.
A onda imamo Elsvortija. Da li je Elsvorti bio u Vičvudu na dan
Derbija? Ako jeste, pretpostavka da je upravo on ubica se
proporcionalno smanjuje. Mada, primetio je Luk, postoji mogućnost
da je smrt gospođice Pinkerton bila ni manje ni više do obična nesreća
kakvom se i činila.
Ipak, odbacio je tu teoriju. Njena smrt je bila suviše blagovremena.
Luk je ušao u svoja kola koja su ga čekala uz ivičnjak, i odvezao se
do „Pipvelovog servisa" na suprotnom kraju Glavne ulice.
Hteo je da proveri nekoliko različitih sitnih problema u radu
motora. Privlačni mladić pegavog lica saslušao ga je s razumevanjem.
Podigli su haubu i potpuno se zadubili u tehničku raspravu.
Začuo se glas:
- Džime, đođi na trenutak.
Pegavi mehaničar je poslušao.
Džim Harvi. Tako je. Džim Harvi, momak Ejmi Gibs. Vratio se brzo,
izvinjavajući se, i razgovor se vratio na tehničke teme. Luk je pristao
da ostavi auto u servisu.
- Jeste li imali sreće na derbiju ove godine?
- Ne, gospodine. Kladio sam se na Klarigold.
- Sigurno nema mnogo ljudi koji su se kladili na Džudžubu drugog?
- Da, gospodine, sigurno da nema. Verujem da ni u jednim
novinama nije pomenut ni kao favorit iz senke.
Luk odmahnu glavom.
- Konjske trke su nesiguran sport. Jeste li ih ikada gledali uživo?
- Ne gospodine, voleo bih da jesam. Zatražio sam slobodan dan ove
godine. Karta do grada, i povratna do Epsoma, bila je jeftina, ali gazda
nije hteo ni da čuje. Imali smo manjak osoblja, a mnogo posla tog
dana.
Luk klimnu i udalji se.
Precrtao je Džima Harvija sa spiska. Taj mladić prijatnog lica nije
bio serijski ubica, niti je kolima pregazio Laviniju Pinkerton.
Prošetao je obalom reke na putu do kuće. Tu je ponovo, kao i
ranije, sreo majora Hortona i njegove pse. Major je i dalje na isti način
ozlojeđeno vikao. - Avguste... Neli... NELI, kad kažem! Nerone...
Nerone... NERONE!
 I ponovo su se buljave oči zagledale u Luka. Međutim, ovog puta
usledilo je i nešto više. Major Horton reče:
- Oprostite... Gospodin Ficvilijam, zar ne?
- Tako je.
- Ja sam Horton - major Horton. Verujem da bi trebalo da se
sretnemo sutra u vili. Na partiji tenisa. Gospođica Konvej je bila vrlo
ljubazna da me pozove. Vaša rođaka, je l’ da?
- Tako je.
- I mislio sam. Nije teško zapaziti pridošlicu ovde, znate.
U tom trenutku im je pažnju odvukao pokušaj buldoga da pojure
olinjalog belog mešanca.
- Avguste - Nerone. Ovamo, gospodo - ovamo, kad kažem.
Kada su Avgust i Neron napokon nevoljno poslušali zapovest,
major Horton se vratio razgovoru. Luk je mazio Neli, koja je privrženo
zurila u njega.
- Lepa kuja, je l’ da? - reče major. - Volim buldoge. Oduvek i’ držim.
Više i’ volim od svi’ drugi’ rasa. Živim tu blizu, svratite na piće.
Luk je prihvatio i njih dvojica krenuše zajedno, a major Horton je
nastavio da priča o psima i o manjoj vrednosti svih ostalih rasa u
odnosu na onu koju je on lično više voleo.
Luk je saznao koje je sve nagrade Neli osvojila, o nečuvenom
ponašanju sudije koji je Avgustu dodelio tek visoku pohvalu kao i o
Neronovim pobedama na izložbama.
Do tada su već stigli do kapije. Major je otvorio ulazna vrata, koja
nisu bila zaključana, i dva čoveka uđoše u kuću. Major Horton je poveo
gosta u omanju, policama za knjige obloženu prostoriju koja se
pomalo osećala na pse, pa se pozabavio sipanjem pića. Luk je
posmatrao naokolo. Ugledao je fotografije pasa, primerke Života na
selu i par izlizanih fotelja. Po policama za knjige bili su raspoređeni
srebrni pehari. Iznad kamina nalazilo se jedno ulje na platnu.
- Moja supruga - reče major, podigavši pogled s boce sa sodom i
primetivši gde Luk gleda. - Izuzetna žena. Na licu joj se ocrtava
karakter, zar ne mislite?
- Da, svakako - reče Luk, posmatrajući portret pokojne gospođe
Horton.
Na slici je bila u ružičastoj satenskoj haljini i s buketom đurđevaka
u ruci. Smeđa kosa bila joj je razdeljena po sredini, a usne čvrsto
stisnute. Oči, hladne i sive, bile su zlovoljno uperene u posmatrača.
- Izuzetna žena - reče major pružajući čašu Luku. - Prestavila se
pre više od godinu dana. Još se nisam oporavio od toga.
- Zar? - reče Luk, ne znajući baš šta da odgovori.
- Sedite - ponudi ga major, mahnuvši u pravcu kožne fotelje.
On sam se smestio u drugu i nastavio da priča, srkućući viski sa
sodom:
- Ne, još se nisam oporavio od toga.
- Sigurno vam nedostaje - reče Luk nespretno.
Major Horton utučeno zavrte glavom.
- Čoveku treba žena da ga dovodi u red - reče on. - U suprotnom
postane nemaran... da, postane nemaran. Zapusti se.
- Ali, sigurno...
- Dečače moj, znam o čemu pričam. Imajte na umu, ne kažem da
čoveku brak ne pada teško u početku. Pada. Čovek kaže sebi, neka ide
sve do vraga, kaže on, ni sopstvena duša više nije moja! Ali, vremenom
popusti. Sve je stvar vežbe.
Luk pomisli da bračni živor majora Hortona mora da je više ličio na
vojni pohod nego na idilu kućnog blaženstva.
- Žene - nastavljao je major svoj monolog - žene su čudna sorta.
Ponekad se čini da im ne možeš udovoljiti. Ali, tako mi Boga, one drže
čoveka na nivou.
Luk je s puno poštovanja nastavljao da ćuti.
- Jeste li oženjeni? - raspitivao se major.
- Nisam.
- Ah, dobro, desiće se i to. I pazite šta vam kažem, dečače moj,
ništa ne može da se meri s tim.
- Uvek je ohrabrujuće - reče Luk - čuti da neko lepo govori o braku.
Naročito u ovo doba čestih razvoda.
- Pih! - reče major. - Od mladih ljudi me hvata muka. Nema kod njih
istrajnosti - nema izdržljivosti. Ništa ne mogu da podnesu. Nemaju
snage!
Luka je kopkalo da sazna za šta bi takva izrazita snaga bila
potrebna, ali se uzdržao.
- Pazite šta vam kažem - reče major - Lidija je bila jedinstvena žena
- jedna u hiljadu! Svi odavde su je poštovali i ugledali se na nju.
- Da?
- Nije trpela nikakve budalaštine. Umela je da pogleda osobu na
onaj njoj svojstven način - i ova bi svenula - prosto bi svenula. Neke od
ovi’ ćaknuti’ devojaka koje nazivaju sebe služavkama. Misle da ćemo
trpeti svakakvu drskost. Lidija bi im vrlo brzo pokazala! Znate li da
smo u jednoj godini promenili petnaest kuvarica i sobarica. Petnaest!
Luk je imao osećaj da se ta činjenica teško mogla pripisati
gospođinoj veštini vođenja domaćinstva, ali kako se činilo da njegov
domaćin misli drugačije, prosto je promrmljao nekakvu nejasnu
primedbu.
- Sredila bi i’ kao bele lale, stvarno bi, ako nisu odgovarale.
- Da li se to uvek dešavalo? - upita Luk.
- Pa, mnoge bi nas same napustile, naravno. Sa srećom im bilo -
tako je Lidija govorila!
- Istančan duh - reče Luk - ali, zar to ponekad nije bilo prilično
nezgodno?
- Oh! Meni nije smetalo da zasučem rukave i latim se posla - reče
Horton. - Vrlo sam dobar kuvar i znam da podložim vatru. Nikad
nisam mario za pranje, ali naravno, i to mora da se odradi - od toga
nema bežanja.
Luk se složio da nema. Zanimalo ga je da li je i gospođa Horton sa
uspehom obavljala kućne poslove.
- Nisam ja tip čoveka koji će pustiti ženu da radi za njega - reče
major Horton. - A i uostalom, Lidija je bila suviše nežna za tako nešto.
- Nije bila dovoljno snažna, dakle?
Major Horton je odmahnuo glavom.
- Imala je divan duh. Nikada se ne bi predala. Ali šta je samo ta
žena pretrpela! A bez i trunke saosećanja od strane lekara. Lekari su
bezdušna stvorenja. Razumeju samo običan fizički bol. Bilo šta što
izlazi iz uobičajeni’ okvira, za većinu nji’ je neshvatljivo. Eto Hamblbi,
na primer, izgleda da svi misle kako je bio dobar lekar.
 - Ne slažete se.
- Taj čovek je bio potpuna neznalica. Nije znao ništa o savremenim
dostignućima. Sumnjam da je ikada i čuo za neurozu! 28 Poznavao je
kako treba male boginje i zauške i slomljene kosti, pretpostavljam. Ali
ništa više od toga. Na kraju sam se posvađao s njim. Uopšte nije
shvatao Lidijin slučaj. Tako sam mu i rekao, bez okolišanja, i nije mu se
svidelo. Naljutio se i otišao. Rekao mi je da zovem kog ’oću drugog
lekara. Posle toga smo doveli Tomasa.
- On vam je više odgovarao?
- Sve u svemu, mnogo pametniji čovek. Da je iko mogao da je
izvuče iz poslednje bolesti, to bi bio Tomas. U suštini, ona se i jeste
oporavljala, a onda joj se bolest iznenada navratila.
- Da li je trpela velike bolove?
- Hm, da. Gastritis. Akutan bol, mučnina, i sve to. Kako je samo ta
jadna žena propatila! Ako mučenice postoje, ona je bila jedna od njih.
A one bolničarke što su se o njoj starale, bile su saosećajne koliko i
gomila cigli! „Pacijentkinja ovo“ i ,,pacijentkinja ono“. - Major je
odmahnuo glavom i iskapio piće. - Ne podnosim bolničarke! Tako su
uobražene. Lidija je tvrdila da je truju. To, naravno, nije bilo istina -
uobičajena bolesnička uobrazilja - mnogi ljudi pate od toga, kako reče
Tomas. Ali u svemu tome je bilo i zrnce istine - te žene je nisu volele. To
je najgora ženska osobina - uvek se okome jedne na druge.
- Pretpostavljam da je - reče Luk, sa osećajem da se nezgodno
izrazio, ali ne znajući šta drugo da kaže - gospođa Horton imala
mnogo odanih prijatelja ovde u Vičvudu?
- Ljudi su bili vrlo ljubazni - odgovori major nekako škrto. - Vitfild je
slao grožđe i breskve iz svoje staklene bašte. A i one stare torokuše su
znale da dođu i posede s njom. Onorija Vejnflet i Lavinija Pinkerton.
- Gospođica Pinkerton je često svraćala, zar ne?
- Da. Prava stara usedelica - ali drago stvorenje! Mnogo je bila
zabrinuta za Lidiju. Raspitivala se za njenu ishranu i terapiju. Iz
najbolje namere, znate, ali po mom mišljenju je dizala preteranu
larmu.
Luk je s razumevanjem klimnuo.
- Ne podnosim larmu - reče major. - Previše je žena u ovom selu.
Ne može da se održi pristojna partija golfa.
- A šta je s onim mladićem iz prodavnice rariteta? - upita Luk.
Major frknu kroz nos.
- On ne igra golf. Malo je on previše seka Persa za to.
- Živi li odavno u Vičvudu?
- Od pre otprilike dve godine. Gadna sorta. Mrzim te dugokose
tipove što se uspijaju. Za divno čudo, Lidiji se dopadao. Ne možeš
verovati ženskom mišljenju o muškima. One znaju da zavole neopisive
prostake. Čak je navaljivala i da uzima neku očigledno šarlatansku
lekariju od njega. U ljubičastoj staklenoj bočici potpuno iscrtanoj
znacima zodijaka! Valjda neke travke ubrane pod punim mesecom.
Čista zafrkancija, ali žene gutaju te gluposti - bukvalno i’ gutaju - ha
ha!
Svestan da sasvim naglo skreće s teme, ali s pravom ocenivši da
major Horton to neće primetiti, Luk reče:
- Kakav čovek je Abot, ovdašnji pravni zastupnik? Strogo se
pridržava zakona? Moram da potražim pravni savet, pa sam pomislio
da odem do njega.
- Kažu da je prilično prefrigan - potvrdio je major Horton. - Ne
znam. Zapravo, posvađao sam se s njim. Nisam ga video još otkako je
dolazio ovamo da sastavi Lidijin testament malo pre nego što je
preminula. Po mom mišljenju, taj čovek je podlac. Mada to, naravno -
dodao je - ne utiče na njegove sposobnosti kao advokata.
- Ne, naravno da ne utiče - reče Luk. - Ipak, čini se da je svadljiv
čovek. Koliko čujem, izgleda da se zakačio s mnogim ljudima.
- Njegov problem je u tome što je tako prokleto osetljiv - reče major
Horton. - Kao da misli da je svemogući Bog, a da je svako ko se s njim
ne slaže izvršio lese-majeste. 29 Jeste li čuli za njegovu svađu s
Hamblbijem?
- I oni su se svađali, je l’ da?
- Nego šta nego jesu! Kad vam kažem, to me nimalo ne iznenađuje.
Hamblbi je bio tvrdoglavi magarac! Ipak, tako je to.
- Njegova smrt je jako tužna.
- Hamblbijeva? Da, pretpostavljam da jeste. Nedostatak osnovne
brige. Trovanje krvi je prokleto opasna stvar. Uvek stavljajte jod na
posekotinu - tako ja radim! Prosta predostrožnost. A Hamblbi, jedan
lekar, da ne uradi tako nešto. Sve je jasno.
Luk nije bio sasvim siguran šta je tu jasno, ali je zanemario tu
izjavu. Bacio je pogled na sat i ustao.
Major Horton reče:
- Žurite na ručak? Da, vreme je. E pa, drago mi je što smo
proćaskali. Prija mi da sretnem čoveka koji je video malo sveta.
Moramo da popričamo o tome neki drugi put. Gde ste bili stacionirani?
Malajski moreuz? Nikad nisam bio tamo. Čujem da pišete knjigu. O
praznoverju i tako tom.
- Da... ja...
Ali major Horton se nije zaustavljao.
- Mogu vam ispričati neke veoma zanimljive stvari. Kada sam ja bio
u Indiji, dečače moj...
Luk je uspeo da pobegne nekih desetak minuta kasnije, nakon što
je izdržao uobičajenu storiju o fakirima, konopcima i mango-
trikovima, 30 tako dragu svakom Angloindijcu u penziji.
Kako je zakoračio na čist vazduh, praćen majorovim vikanjem na
Nerona, divio se čudu bračnog života. Major Horton je izgleda iskreno
žalio za ženom koja bi, po svemu sudeći, uključujući i njegovo lično
mišljenje, maltene mogla da se uporedi s tigrom ljudožderom.
Ili je to bila - Luk se iznenada zapita - da to nije bila krajnje vešta
varka?
 Poglavlje 12

Viteški megdan 31

Na sreću, popodne predviđeno za partiju tenisa bilo je lepo. Lord

Vitfild je bio u svom najsrdačnijem raspoloženju, posvetivši se ulozi
domaćina s velikim uživanjem. Često se osvrtao na svoje skromno
poreklo. Bilo je ukupno osam igrača. Lord Vitfild, Bridžet, Luk, Rouz
Hamblbi, gospodin Abot, doktor Tomas, major Horton i Heti Džons,
kikotava mlada ćerka upravnika banke.
U drugom meču tog popodneva, Luk se našao u paru s Bridžet,
naspram lorda Vitfilda i Rouz Hamblbi. Rouz je bila dobar igrač
snažnog forhenda, igrala je u okružnoj ligi. Iskupljivala se za propuste
lorda Vitfilda, pa su Brižit i Luk, a nijedno od njih nije bilo posebno
vešto, uspevali da nekako pariraju. Ipak su gubili, sve dok Luka nije
poterala neobjašnjiva sreća, pa su on i Bridžet poveli sa pet prema tri.
Tada je prvi put primetio da lord Vitfild gubi nerve. Raspravljao se
oko toga da li je lopta prešla liniju, proglasio je servis nepravilnim
uprkos Rouzinom poricanju, i ispoljavao je sve osobine razdražljivog
deteta. Imali su set loptu, ali je Bridžet baš tada poslala lopticu u
mrežu, a odmah zatim napravila duplu servis-grešku. Izjednačenje.
Sledeća lopta je bila vraćena po sredini, i dok se spremao na udarac,
Luk i njegova partnerka su se sudarili. Onda je Bridžet ponovo
napravila duplu servis-grešku i gejm je bio izgubljen.
Bridžet se izvinjavala: - Žao mi je, skroz sam se pomela.
To se činilo dovoljno istinito. Bridžetini udarci su bili nekontrolisani
i izgledalo je kao da ništa ne uspeva da uradi kako treba. Meč se
završio trijumfom lorda Vitfilda i njegove partnerke od osam prema
šest.
Usledila je kratka rasprava oko sastava timova za sledeću rundu.
Na kraju je Rouz ponovo igrala, s gospodinom Abotom u paru, a protiv
doktora Tomasa i gospođice Džons.
Lord Vitfild je seo i obrisao čelo, sa samozadovoljnim osmehom na
usnama, sasvim povrativši dobro raspoloženje. Upustio se u razgovor
s majorom Hortonom povodom serije članaka o „Dobrom zdravlju
Britanije“ koje je objavljivao jedan od njegovih časopisa.
Luk se obrati Bridžet.
- Pokaži mi povrtnjak.
- Zašto baš povrtnjak?
- Imam želju da vidim kupus.
- Može li grašak umesto kupusa?
- Grašak će odgovarati.
Napustili su teniski teren i došli do zidom ograđenog povrtnjaka. Te
subote popodne nije bilo baštovana, pa je vrt obasjan suncem izgledao
učmalo i tiho.
- Evo tvog graška - reče Bridžet.
Luk nije obraćao pažnju na cilj svoje posete.
 - Zašto si im, do đavola, prepustila set? - upitao je.
Bridžet neznatno podiže obrve.
- Žao mi je. Raspala sam se. Ja sam loš igrač.
- Ne toliko loš! One tvoje duple servis-greške ne bi zavarale ni dete!
A oni nekontrolisani udarci - svaki je poslao loptu po pola milje van
terena!
Bridžet je smireno rekla:
- To je zato što sam tako rđav igrač. Da sam iole bolja, možda bih
uspela da budem malčice uverljivija! Ali ovako kako je, ako pokušam
da smestim lopticu tik iza linije, uvek ostvarim poen i sve moram od
početka.
- Oh, dakle, priznaješ?
- Očigledno, dragi moj Votsone.
- A zašto?
- Jednako očigledno, zar ne? Gordon ne voli da gubi.
- A šta ćemo sa mnom? Uz pretpostavku da volim da pobeđujem?
- Bojim se, dragi moj Luk, da to nije na isti način bitno.
- Da li bi mogla da to malčice bolje pojasniš?
- Svakako, ako želiš. Čovek se ne zamera onome ko donosi hranu
na sto. Gordon donosi hranu na moj sto. Ne ti.
Luk je duboko udahnuo. A onda je eksplodirao.
- Zašto se, do sto đavola, udaješ za tog smešnog čovečuljka? Zbog
čega to radiš?
- Zato što kao njegova sekretarica dobijam šest funti nedeljno, a
kao njegova supruga imaću sto hiljada funti prenetih na mene, kutiju
za nakit prepunu bisera i dijamanata, zavidan džeparac, kao i brojne
privilegije udate žene.
- Ali i određene đužnosti druge vrste!
Bridžet hladno odgovori:
- Moramo li da imamo taj melodramatičan stav prema svakom
aspektu života? Ako si sebi stvorio lepu sliku Gordona kao odanog i
pokornog supruga, možeš odmah da je izbrišeš! Gordon je, kao što je
trebalo da već shvatiš, mali dečak koji još nije potpuno odrastao.
Njemu treba majka, a ne žena. Nažalost, majka mu je preminula kada
je imao četiri godine. On želi nekoga pri ruci kome može da se hvališe,
nekoga ko će mu vraćati poverenje u samog sebe i ko je spreman da u
beskraj sluša lorda Vitfilda i njegova naklapanja o sopstvenom liku i
delu!
- Baš imaš zajedljiv jezik, zar ne?
Bridžet oštro odvrati:
- Ne zavaravam se bajkama, ako na to misliš! Ja sam mlada žena
sa izvesnom dozom pameti, vrlo prosečnog izgleda i bez novca.
Nameravam da zaradim za pošten život. Moj život kao Gordonove
supruge biće gotovo nemoguće razlučiti od mog života kao Gordonove
sekretarice. Sumnjam da će se posle godinu dana uopšte sećati da me
poljubi za laku noć. Jedina razlika je u plati.
Odmeravali su jedno drugo, oboje bledi od besa. Bridžet se
podrugnu:
- Hajde. Prilično ste staromodni, gospodine Ficvilijame, zar ne? Zar
nije vreme da se latite starog dobrog klišea - kažite da se prodajem za
pare - to je uvek dobar argument, po mom mišljenju!
- Ti si prava mala zmija hladne krvi! - reče Luk.
 - To je bolje nego da budem prava mala budala uzavrele krvi!
- Je l’ tako?
- Jeste. Znam.
Luk se podrugljivo osmehnu. - Šta ti pa znaš?
- Znam šta znači imati osećanja prema nekom! Jesi li upoznao
Džonija Korniša? Tri godine sam bila verena za njega. Bio je divan -
prokleto mi je bilo stalo do njega - toliko da je bolelo! E pa, on me je
odbacio i oženio se finom jedrom udovicom s severnjačkim naglaskom
i prihodom od trideset hiljada godišnje! Tako nešto lako izleči osobu od
romantike, zar ne misliš tako?
Luk jeknu i naglo se okrete.
- Moglo bi - reče.
- Jeste...
Usledila je stanka. Tišina ih je oboje mučno pritiskala. Najzad ju je
prekinula Bridžet, glasa pomalo obojenog nesigurnošću.
- Nadam se da shvataš kako nisi imao nikakvo pravo na ovom
svetu da sa mnom razgovaraš na taj način. Odseo si u Gordonovoj
kući, i to je prokleto neprikladno.
Luk je povratio smirenost.
- Zar i to nije kliše? - uljudno je zapitao.
Bridžet je porumenela. - Kako god, istina je!
- Nije istina. Imam sva prava na ovom svetu.
- Gluposti!
Lukju je pogledao. Njegovo lice bilo je bledo kao kod čoveka koji
trpi fizičku bol.
- Imam pravo - rekao je. - Imam pravo zato što mi je stalo do tebe -
kako si ono maločas rekla? - stalo mi je toliko da to boli!
Ustuknula je korak. - Ti... - zaustila je.
- Da, smešno je, zar ne? Takva priča je kao stvorena da se od srca
nasmeješ! Dođem ovamo da završim posao, i onda se ti pojaviš iza
ćoška ove kuće i - kako da to objasnim - začaraš me! Tako se osećam.
Malopre si pomenula bajke. Ja sam zarobljen u bajci! Omađijala si me.
Imam utisak da kad bi uperila prst u mene i rekla: „Pretvori se u žabu“,
ja bih odskakutao odavde s buljavim očima na vrh glave.
Približio joj se za korak.
- Volim te do neba, Bridžet Konvej. I, pošto znaš da te volim do
neba, ne možeš da očekuješ od mene da se radujem što se udaješ za
trbušastog, arogantnog sitnog plemića koji gubi živce kad gubi u
tenisu.
- I šta predlažeš da učinim?
- Predlažem da se umesto toga udaš za mene! Ali, nema sumnje da
će taj predlog izazvati salve veselog smeha.
- Grohotnog smeha.
- Upravo tako. E pa, sad znamo na čemu smo. Da se vratimo na
teniski teren? Možda mi ovog puta pronađeš partnera koji igra da
pobedi!
- Zaista verujem - reče Bridžet dražesno - da ti poraz smeta isto
koliko i Gordonu!
Lukju je iznenada dohvatio za rame.
- Imaš đavolski jezik, je l’ da, Bridžet?
- Bojim se da ti se ne dopadam preterano, Luk, bez obzira koliko
strasti osećaš prema meni!
 - Mislim da mi se ne dopadaš uopšte.
Bridžet reče, posmatrajući ga:
- Nameravao si da se oženiš i skrasiš kad se vratiš kući, zar ne?
- Jesam.
- Ali ne sa nekim kao što sam ja?
- Nikada nisam ni pomislio na nekoga ko bi iole ličio na tebe.
- Ne - nisi - znam ja ljude kao što si ti. Tačno znam kakvi su.
- Tako si pametna, draga Bridžet.
- Neka stvarno fina devojka - skroz-naskroz Engleskinja - koja voli
selo i zna s kučićima... Verovatno si je zamišljao u suknji od tvida, kako
vrhom cipele gurka cepanicu da podstakne vatru u kaminu.
- Ta slika zvuči vrlo privlačno.
- Sigurna sam da zvuči. Da se vratimo do teniskog terena? Možeš
da igraš s Rouz Hamblbi. Toliko je dobra da praktično ne možeš da
izgubiš.
- Pošto sam staromodan, moram dopustiti da tvoja bude poslednja.
Ponovo je zavladala tišina. Luk je lagano sklonio ruke s njenih
ramena. Oboje su nesigurno stajali, kao da je nešto još uvek
neizrečeno lebdelo među njima.
Tada se Bridžet naglo okrenula i uputila nazad. Meč se upravo
bližio kraju. Rouz se pobunila protiv predloga da ponovo igra.
- Igrala sam dva meča zaredom.
Međutim, Bridžet je insistirala.
- Umorna sam. Ne želim da igram. Ti i gospodin Ficvilijam možete
protiv gospođice Džons i majora Hortona.
Ali Rouz se i dalje bunila, pa su se na kraju četvorica muškaraca
podelili u parove. Posle svega je bilo vreme za čaj.
Lord Vitfild je razgovarao s doktorom Tomasom, naširoko i uz
ogromno isticanje sopstvene važnosti opisujući nedavnu posetu
Istraživačkoj laboratoriji „Velerman-Krajc“.
- Želeo sam da lično ispratim poslednja naučna dostignuća -
iskreno je objašnjavao. - Odgovoran sam za ono o čemu pišu moje
novine. Mnogo mi je stalo do toga. Ovo je doba nauke. Nauka mora da
se učini pristupačnom širokim masama.
- Malo nauke bi moglo da bude opasno - reče doktor Tomas uz
blago sleganje ramenima.
- Nauka u kućnom domu, tome treba da težimo - reče lord Vitfild. -
Naučni umovi...
- Svest iz epruvete - reče Bridžet ozbiljno.
- Bio sam impresioniran - reče lord Vitfild. - Velerman me je lično
proveo, naravno. Preklinjao sam ga da me prepusti nekom
podređenom, ali on je bio uporan.
- Sasvim prirodno - reče Luk.
Lord Vitfild je izgledao zahvalno.
- I sve mi je objasnio vrlo razgovetno - kulture, serum, čitav princip
rada. Pristao je da lično napiše prvi članak u seriji.
Gospođa Anstruter je promrmljala:
- Oni koriste zamorce, verujem - to je tako okrutno - mada ne
toliko kao kad bi za to koristili pse, ili čak mačke.
- Takve koji za to koriste pse treba upucati - reče major Horton,
promuklo.
- Zaista verujem, Hortone - reče gospodin Abot - da pseći život
ceniš više od ljudskog.
- Uvek! - reče major. - Psi se neće okrenuti protiv vas kao što to
ljudi znaju. Pas vam nikad neće zariti nož u leđa.
- Samo zube u nogu - reče gospodin Abot. - A, Hortone?
- Psi odlično procenjuju kakav je ko čovek - reče major Horton.
- Jedna od tvojih zveri samo što me nije ćapila za nogu prošle
nedelje. Šta kažeš na to, Hortone?
- Isto što i malopre!
Bridžet se taktično umešala:
- Šta kažete na još malo tenisa?
Odigrana su još dva meča. Kada je Rouz Hamblbi poželela
doviđenja prisutnima, Luk se našao kraj nje.
- Ispratiću vas kući - rekao je. - I poneću vašu opremu. Niste došli
kolima, zar ne?
- Nisam, ali svakako nije daleko.
- Prijaće mi šetnja.
Ništa više nije rekao, jednostavno je preuzeo reket i cipele od nje.
Hodali su prilazom bez reči. Zatim je Rouz načela neke beznačajne
teme. Luk je odgovarao prilično šturo, ali devojka kao da to nije
primetila.
Čim su skrenuli kroz kapiju njene kuće, Lukovo lice se razvedrilo.
- Sada se osećam mnogo bolje - rekao je.
- Nije vam bilo dobro?
- Lepo od vas što se pravite da niste primetili. Oslobodili ste ovog
jadnika mrzovolje. Čudno, osećam se kao da sam iz teške senke od
oblaka kročio na sunce.
 -I jeste. Oblak se bio navukao na sunce kada smo krenuli iz vile, a
sada je već prošao.
- Dakle, i bukvalno i u prenesenom značenju. Ko bi to rekao, svet je
ipak lep.
- Naravno da jeste.
- Gospođice Hamblbi, ako biste mi oprostili na drskosti...?
- Uverena sam da nema šta da se oprašta.
- Oh, ne budite tako sigurni. Želeo sam da vam kažem da smatram
doktora Tomasa vrlo srećnim čovekom.
Rouz se zacrvenela i osmehnula.
Rekla je: - Dakle, čuli ste?
- Zar je to trebalo da ostane tajna? Jako mi je žao.
- Oh, ništa ne ostaje tajna u ovom mestu - reče Rouz tužno.
- Znači, istina je - verili ste se?
Rouz klimnu.
- Samo, za sada ne želimo da to objavimo zvanično. Znate, tata je
bio protiv, i čini se, pa... bezobzirno da... da to objavljujemo na sva
zvona čim je on preminuo.
- Vaš otac nije odobravao tu vezu?
- Pa, ne baš da nije odobravao. Oh, pretpostavljam da se na kraju
zapravo svodi na to.
- Smatrao je da ste suviše mladi? - blagim glasom upita Luk.
- Tako je govorio.
Luk oštroumno reče: - Ipak, vi mislite da je postojao još neki razlog.
Rouz je polako i neodlučno pognula glavu.
- Da, bojim se da se sve zapravo svodi na to da tata nije - pa, nije
mnogo voleo Džefrija.
- Nisu se slagali?
- Ponekad se tako činilo... Naravno, stari dobri tata je imao mnogo
predrasuda.
- A pretpostavljam da vas je veoma voleo i nije trpeo pomisao da
vas izgubi?
Rouz se složila, ali se i dalje osećala primesa uzdržanosti u njenom
ponašanju.
- Bilo je tu još nečega? - upitao je Luk. - Definitivno nije želeo da
Tomas postane Vaš suprug?
- Ne, vidite, tata i Džefri su toliko različiti - i u određenim stvarima
su se sukobili. Džefri je zaista bio vrlo strpljiv i dobar što se toga tiče,
ali to što je znao da se tati ne dopada učinilo ga je još uzdržanijim i
sramežljivijim, tako da tata u stvari nije ni uspeo da ga bolje upozna.
- S predrasudama je teško boriti se - reče Luk.
- Ponašao se potpuno nerazumno!
- Vaš otac nije naveo neke posebne razloge?
- Oh, ne. Nije ni mogao! Logično, mislim, pošto nije bilo ničega što
bi mogao da kaže protiv Džefrija, osim da mu se ne dopada.
- „Ne sviđate mi se, doktore Pao; a zašto je tako, to ne bih znao.“ 32
- Upravo.
- Ništa opipljivo za šta bi mogao da se uhvati? Mislim, vaš Džefri ne
pije, ne kladi se na konje?
- Oh, ne. Ne verujem da Džefri uopšte zna ko je pobedio na Derbiju.
- To je čudno - reče Luk. - Znate, mogao bih se zakleti da sam video
vašeg doktora Tomasa u Epsonu na dan trka.
 Na trenutak se zabrinuo da nije možda već pomenuo da je u
Englesku stigao upravo na taj dan. Ali Rouz je odmah odgovorila,
nimalo sumnjičavo.
- Pomislili ste da ste videli Džefrija na Derbiju? Oh, ne. Pre svega,
ne bi ni mogao da se izvuče. Bio je preko, u Ešvoldu, skoro ceo dan,
imao je slučaj teškog porođaja.
- Kakvo samo pamćenje imate!
Rouz se nasmejala.
- Sećam se samo zato što mi je ispričao da su bebi dali nadimak
Džudžub!
Luk je rasejano klimao glavom.
- U svakom slučaju - reče Rouz. - Džefri nikada ne ide na trke.
Nasmrt bi se dosađivao.
Dodala je, promenjenim tonom.
- Želite li da uđete? Mislim da bi majka volela da vas upozna.
- Ako ste sigurni da ne smetam?
Rouz ga je povela u prostoriju u kojoj je sumrak nekako tužno
lebdeo. Žena u fotelji sedela je čudno šćućurena.
- Majko, ovo je gospodin Ficvilijam.
Gospođa Hamblbi se podigla i oni se rukovaše.
Rouz je tiho napustila prostoriju.
- Drago mi je da vas vidim, gospodine Ficvilijame. Rouz mi reče da
su neki vaši prijatelji poznavali mog supruga pre mnogo godina.
- Tako je, gospođo Hamblbi. - Bilo mu je zaista mrsko što tu laž
ponavlja udovici, ali nije imao drugog izbora.
- Volela bih da ste ga upoznali. Bio je divan čovek i odličan lekar.
Snagom svoje ličnosti je izlečio mnoge ljude koje su drugi već otpisali
kao beznadežne slučajeve.
- Mnogo sam toga čuo o njemu otkako sam stigao ovamo. Znam
kako su ga ljudi cenili - učtivo reče Luk.
Nije mogao da jasno vidi lice gospođe Hamblbi. Glas joj je bio
prilično jednoličan, ali upravo je nedostatak osećanja u njemu
naglašavao činjenicu da su stvarna osećanja bila prisutna, ali s
naporom zadržavana.
Prilično neočekivano ona reče:
- Svet je veoma rđavo mesto, gospodine Ficvilijame. Slažete li se?
Luk je bio pomalo iznenađen.
- Da, možda je tako.
- Ne, da li znate da je tako? - bila je uporna. - To je važno. Mnogo je
pokvarenosti na svakom ćošku ... Čovek mora da bude spreman da se
protiv toga bori! Džon je bio spreman. On je znao. On je bio na strani
dobra!
- Siguran sam da jeste - Luk je nežno rekao.
- On je poznavao pokvarenost ovog mesta - reče gospođa Hamblbi.
- Znao je...
Iznenada je briznula u plač.
Luk je promrmljao:
- Žao mi je... - pa je zaćutao.
Povratila je kontrolu jednako brzo kao što ju je i izgubila.
- Oprostite mi - rekla je. Pružila je ruku i on ju je primio. - Dođite da
nas posetite dok ste ovde - rekla je. - To bi bilo dobro za Rouz. Veoma
joj se dopadate.
 -I ona je meni draga. Verujem da je vaša kćer najprijatnija devojka
koju sam upoznao za dugo vremena, gospođo Hamblbi.
- Mnogo je dobra prema meni.
- Doktor Tomas je veoma srećan čovek.
- Da. - Gospođa Hamblbi mu je pustila ruku. Glas joj je ponovo
zvučao ravno. - Ne znam, sve je tako teško.
Luk ju je ostavio da stoji u polumraku, prsti su joj se neprekidno
nervozno preplitali.
Na putu do kuće u mislima je pretresao razne detalje razgovora.
Doktor Tomas je bio odsutan iz Vičvuda dobar deo dana kada se
održavao Derbi. Odvezao se kolima. Vičvud je udaljen pedeset šest
kilometara od Londona. Navodno je vodio porođaj. Da li to potvrđuje
nešto drugo osim njegove reči? To bi, pretpostavljao je, moglo da se
proveri. Misli su mu skrenule na gospođu Hamblbi.
Šta je htela da kaže insistiranjem na toj frazi: Mnogo je
pokvarenosti na svakom ćošku...?
Da li je bila samo uzrujana i potresena zbog iznenadne smrti svog
supruga? Ili je tu bilo još nečega?
Da nije možda nešto znala? Nešto što je doktor Hamblbi saznao pre
nego što je umro?
- Moram da nastavim dalje s ovim - reče Luk sam sebi. - Moram da
nastavim dalje.
Odlučno je skrenuo misli sa viteškog megdana koji se odigrao
između njega i Bridžet.
 Poglavlje 13

Izjava gospođice Vejnflet

Narednog jutra Luk je doneo odluku. Osećao je da je zaobilaznim

ispitivanjem postigao sve što je mogao. Bilo je neizbežno da pre ili
kasnije položi karte na sto. Osećao je da je kucnuo čas da odbaci
izgovor pisanja knjige i da otkrije da je u Vičvud došao sa određenim
ciljem na umu.
Za pomoć u ostvarenju tog plana, odlučio je da se obrati Onoriji
Vejnflet. Ne samo da je stekao povoljan utisak o toj sredovečnoj
usedelici, njenom osećaju za smotrenost i njenoj veštini zapažanja -
već je i smatrao da bi mu mogla dati određene podatke koji bi mu bili
od pomoći. Verovao je da mu je rekla sve što zna. Želeo je da je
potakne da mu kaže šta je možda pretpostavila. Imao je oštroumnu
zamisao da su nagađanja gospođice Vejnflet vrlo bliska istini.
Najavio se odmah nakon što je završena služba u crkvi.
Gospođica Vejnflet ga je primila sasvim prirodno, nimalo
iznenađena njegovom posetom. Kada se smestila pored njega, mršave
ruke je sklopila u krilu, a inteligentan pogled - tako nalik na pogled
mile koze - usmerila je na njegovo lice, pa mu nije bilo lako da pređe
na cilj svoje posete.
 - Usuđujem se reći da ste pogodili, gospođice Vejnflet, da razlog
mog dolaska ovamo nije samo istraživanje za knjigu o lokalnim
običajima? - rekao je.
Gospođica Vejnflet je pognula glavu i nastavila da sluša.
Luk nije nameravao da još uvek otkrije čitavu priču. Gospođica
Vejnflet je bila diskretna - zasigurno je na njega ostavila takav utisak -
ali, kada se radi o postarijoj usedelici, Luk je smatrao da teško može
da se osloni na to da će se ona odupreti iskušenju da uzbudljivu priču
podeli s jednom ili dve prijateljice od poverenja. Zarad toga je ponudio
srednje rešenje.
- Došao sam da istražim okolnosti u vezi sa smrću one jadne
devojke Ejmi Gibs.
- Hoćete reći da vas je policija poslala ovamo? - upita gospođica
Vejnflet.
- Oh ne, nisam detektiv u civilu. - Dodao je, pomalo šaljivim tonom:
- Ja sam onaj dobro poznati lik iz romana, privatni istražitelj.
- Shvatam. Dakle Bridžet Konvej vas je pozvala ovamo?
Lukje oklevao za trenutak. Zatim je odlučio da pristane na to
objašnjenje. Bez uvođenja čitave priče u vezi s gospođicom Pinkerton,
bilo je teško opravdati njegovo prisustvo. Gospođica Vejnflet je
nastavljala da priča, s primesom nežnog divljenja u glasu.
- Bridžet je tako praktična, tako učinkovita! Plašim se da bih ja, da
je bilo na meni, sumnjala u sopstvenu procenu - mislim, ako niste
apsolutno sigurni, mnogo je teško ubediti sebe da nešto treba
preduzeti.
- Ali, vi ste sigurni, zar ne?
 Gospođica Vejnflet je ozbiljno rekla:
- Zapravo ne, gospodine Ficvilijame. To nije nešto u šta čovek može
da bude siguran! Mislim, mogla bi da bude u pitanju uobrazilja. Kad
živite sami, bez ikoga s kim bi se posavetovali ili razgovarali, lako vam
je da se prepustite melodramatici i počnete da umišljate stvari koje
nemaju nikakvu osnovu u činjenicama.
Luk se u potpunosti slagao s tom izjavom, prepoznajući u njoj
ukorenjenu istinu, ali je blago dodao:
- Ipak, lično jeste uvereni u to?
Čak i sada se gospođica Vejnflet opirala.
- Ne pričamo o različitim stvarima, nadam se? - kolebala se.
Luk se nasmešio.
- Radije biste da vas pitam otvoreno? U redu. Da li mislite da je Ejmi
Gibs ubijena?
Onorija Vejnflet se trgnu na grubost tih reči.
- Nisam nimalo zadovoljna objašnjenjem njene smrti - reče. -
Uopšte nisam zadovoljna. Sve to je krajnje neprihvatljivo, po mom
mišljenju.
Luk je strpljivo nastavio:
- Ipak, mislite da njena smrt nije imala prirodan uzrok?
- Da.
- Ne verujete da je u pitanju bio nesrećni slučaj?
- To mi zvuči najneverovatnije. Ima toliko...
Lukju je prekinuo.
- Ne mislite da je izvršila samoubistvo?
- Nedvosmisleno se protivim toj pretpostavci.
 - Dakle - reče Luk blagim glasom - ipak mislite da je u pitanju
ubistvo?
Gospođica Vejnflet je oklevala, a onda progutala knedlu i odvažila
se.
- Da - rekla je. - Mislim!
- Dobro. Sada možemo da pređemo na stvar.
- Ali ja zapravo nemam nikakve dokaze na kojima bih zasnovala to
uverenje - objasnila je gospođica Vejnflet zabrinuto. - To je samo
pomisao!
- Upravo tako. Ovo nije zvaničan razgovor. Jednostavno pričamo o
tome šta mislimo i šta podozrevamo. Podozrevamo da je Ejmi Gibs
ubijena. Šta mislimo, ko ju je ubio?
Gospođica Vejnflet je zavrtela glavom. Izgledala je veoma
uznemireno.
- Ko je imao razloga da je ubije? - upita Luk, posmatrajući je.
Gospođica Vejnflet polako odgovori:
- Zavadila se, verujem, sa svojim mladićem, Džimijem Harvijem iz
servisa - vrlo je odmeren i vredan momak. Znam da se može u
novinama pročitati o mladićima koji su napali svoje dragane i o
sličnim užasnim događajima, ali zaista ne verujem da bi Džim učinio
nešto tako.
Luk klimnu.
Gospođica Vejnflet je nastavila.
- Osim toga, ne verujem da bi to učinio na taj način. Da se popne
kroz prozor i zameni bočicu otrova za onu u kojoj se nalazi sirup za
kašalj. Mislim, to mi se ne čini...
 Oklevala je, pa joj je Luk pritekao u pomoć.
- Kao čin besnog ljubavnika? Slažem se. Po mom mišljenju, već
sada možemo otpisati Džimija. Ejmi je ubio (složili smo se da jeste
ubijena) neko ko je želeo da je skloni s puta i ko je pažljivo isplanirao
zločin da izgleda kao nesrećan slučaj. Dakle, imate li ikakvu predstavu
- neku slutnju - da tako kažemo? - ko bi mogla da bude ta osoba?
Gospođica Vejnflet reče:
- Ne, zaista... ne, nemam ni najmanju predstavu!
- Sigurni ste?
- D-da... da, jesam.
Luk ju je pažljivo posmatrao. Njeno poricanje, imao je osećaj, nije
mu zazvučalo potpuno istinito. Nastavio je:
- Ne znate ni za kakav motiv?
- Ni za jedan.
To je zvučalo manje dvosmisleno.
- Da li je radila u mnogo kuća u Vičvudu?
- Provela je godinu dana kod Hortonovih pre nego što je prešla kod
lorda Vitfilda.
Luk je na brzinu izneo pregled događaja.
- Dakle, da vidimo na čemu smo. Neko je želeo da ukloni tu
devojku. Iz prikupljenih činjenica zaključujemo da - prvo - u pitanju je
muškarac, i to muškarac staromodnih pogleda (što nam kazuje detalj
s farbom za šešir), a drugo, da on mora biti umereno atletski tip,
pošto je jasno da se morao verati spolja preko pomoćne zgrade do
devojčinog prozora. Slažete li se s tim tačkama?
- Potpuno - reče gospođica Vejnflet.
 - Imate li nešto protiv da odem pozadi i pokušam to isto?
- Nikako. Smatram da je to vrlo dobra ideja.
Povela ga je napolje kroz sporedna vrata do zadnjeg dvorišta. Luk
je uspeo da dohvati krov pomoćne zgrade bez po muke. Odatle je lako
mogao da podigne okvir prozora i da se uz malo napora prebaci u
devojčinu sobu. Nekoliko minuta kasnije pridružio se gospođici
Vejnflet na baštenskoj stazi, otirući ruke maramicom.
- Zapravo je mnogo lakše nego što izgleda - rekao je. - Potrebno je
samo malo snage u mišićima, i to je sve. Nije bilo nikakvih tragova na
simsu prozora ili u dvorištu?
Gospođica Vejnflet je odmahnula glavom.
- Ne verujem. Naravno, pozornik se tuda popeo.
- Što znači da bi se za sve tragove koji su možda postojali,
pretpostavilo da su njegovi. Eto kako policijske snage pomažu
zločincu! Dobro, to je to!
Gospođica Vejnflet je povela Luka nazad u kuću.
- Da li je Ejmi Gibs imala čvrst san? - upita on.
Gospođica Vejnflet kiselo odgovori:
- Bilo je krajnje teško probuditi je ujutru. Ponekad bih morala da
kucam i kucam na vrata, pa i da je dozivam pre nego što bi otvorila. Ali
opet, znate, gospodine Ficvilijame, postoji izreka da niko nije onoliko
gluv koliko oni koji neće da čuju!
- Istina - složio se Luk. - E pa, gospođice Vejnflet, sada dolazimo do
pitanja motiva. I da počnemo od onog najočiglednijeg, mislite li da je
bilo nečega između devojke i onog tipa Elsvortija? - Žurno je dodao: -
Želim da čujem samo šta vi mislite. Samo to.
 - Ako me pitate za mišljenje, rekla bih da jeste.
Luk klimnu.
- Po vašem mišljenju, da li je Ejmi imala potrebu da pribegne uceni?
-I ponovo, ako se zadržimo na iznošenju mišljenja, rekla bih da je
to sasvim moguće.
- Da ne znate slučajno da li je kod sebe imala mnogo novca u vreme
kada je umrla?
Gospođica Vejnflet je razmišljala.
- Mislim da nije. Da je imala neki neuobičajeni iznos novca, mislim
da bih znala za to.
-I nije pokazivala bilo kakvo neobično rasipništvo pre nego što je
umrla?
- Ne verujem.
- To u velikoj meri pobija teoriju o uceni. Zrtva obično plati bar
jednom pre nego što odluči da preduzme krajnje mere. Postoji i druga
teorija. Devojka je možda nešto znala.
- U kom smislu?
- Možda je imala saznanja koja bi bila opasna po nekoga ovde u
Vičvudu. Da postavimo slučaj strogo hipotetički. Služila je u velikom
broju ovdašnjih kuća. Pretpostavimo da je saznala nešto što bi
naškodilo, recimo, karijeri gospodina Abota.
- Gospodina Abota?
Luk brzo dodade:
- Ili možda neki slučaj zanemarivanja ili profesionalne nebrige
doktora Tomasa.
Gospođica Vejnflet zausti: - Ali, zasigurno... - a onda ućuta.
 - Ejmi Gibs je bila sobarica, rekoste, kod Hortonovih u vreme kada
je preminula gospođa Horton.
Nakon kraće stanke, gospođica Vejnflet progovori:
- Kažite mi, gospodine Ficvilijame, zašto mešate Hortonove u ovo?
Gospođa Horton je umrla pre više od godinu dana.
- Da, a Ejmi Gibs je u to vreme bila prisutna tamo.
- Shvatam. Šta Hortonovi imaju s tim?
- Ne znam. Samo sam... pitao sam se... Gospođa Horton je umrla od
akutnog gastritisa, je l’ tako?
-Jeste.
- Da li je njena smrt na bilo koji način bila neočekivana?
Gospođica Vejnflet polako odgovori:
- Ja je nisam očekivala. Znate, bila je počela da se oseća mnogo
bolje - izgledalo je kao da se uveliko oporavlja - ali onda joj se bolest
naglo povratila i ona je umrla.
- Da li je doktor Tomas bio iznenađen?
- Ne znam. Verujem da jeste.
- A bolničarke, šta su one rekle?
- Iz ličnog iskustva znam da se - reče gospođica Vejnflet -
bolničarke nikada ne iznenade kada se bolest okrene na gore! Obično
je poboljšanje ono što njih iznenadi.
- Ali njena smrt je vas iznenadila? - nije odustajao Luk.
- Jeste. Bila sam kod nje samo dan ranije, i činila mi se mnogo
bolje, razgovarala je i izgledala sasvim vedro.
- Šta je ona mislila o svojoj bolesti?
- Zalila se da je bolničarke truju. Već je jednu od njih oterala, ali
kazala je da su i preostale dve jednako loše!
- Pretpostavljam da niste mnogo obraćali pažnju na to?
- Pa i nisam, smatrala sam to posledicom bolesti. Ona je bila vrlo
sumnjičava žena i - možda nije lepo to da pričam - ali volela je da se
pravi važna. Nijedan lekar nikada nije razumeo njen problem - a to
nikad nije bilo nešto jednostavno - mora biti da je u pitanju neka
nepoznata bolest, u suprotnom, neko pokušava da je „skloni s puta“.
Luk se potrudio da mu glas zvuči opušteno.
- Nije sumnjala da njen suprug pokušava da je se reši?
- Oh ne, tako nešto joj nikada nije palo na pamet.
Gospođica Vejnflet je neko vreme ćutala, a zatim tiho upita:
- Da li vi verujete u to?
Luk polako reče:
- Muževi su i ranije radili takve stvari. Po svemu sudeći, gospođa
Horton je bila žena koje bi svaki muškarac poželeo da se otarasi! A
koliko sam shvatio, on je nasledio znatan novac posle njene smrti.
-Jeste, nasledio je.
- Šta vi mislite, gospođice Vejnflet?
- Želite moje mišljenje?
- Da, samo vaše mišljenje.
Gospođica Vejnflet je rekla tiho i odmereno:
- Po mom mišljenju, major Horton je bio sasvim posvećen svojoj
ženi i nikada ne bi ni sanjao da učini tako nešto.
Luk se zagledao u nju, a u odgovor je dobio blagi pogled ćilibarskih
očiju, nepokolebljiv.
- Dobro - reče on - rekao bih da ste u pravu. Verovatno biste znali
da je situacija drugačija.
Gospođica Vejnflet je dozvolila sebi da se nasmeši.
- Mi žene dobro zapažamo, zar ne mislite?
- Apsolutno vrhunski. Da li bi se i gospođica Pinkerton složila s
vama, šta mislite?
- Ne verujem da sam ikada čula Laviniju da iznosi svoj stav.
- Šta je mislila o Ejmi Gibs?
Gospođica Vejnflet se malčice namršti, pokušavajući da se seti.
- Teško je reći. Lavinija je imala veoma čudne zamisli.
- Kakve zamisli?
- Smatrala je da se nešto neobično odvija ovde u Vičvudu.
- Mislila je, na primer, da je neko gurnuo Tomija Pirsa s tog
prozora?
Gospođica Vejnflet se zaprepašćeno zagleda u Luka.
- Kako ste to znali, gospodine Ficvilijame?
- Ona mi je rekla. Ne tim rečima, ali dala mi je uopštenu sliku.
Gospođica Vejnflet se nagla napred, zarumenevši se od uzbuđenja.
- Kada je to bilo, gospodine Ficvilijame?
Luk tiho odgovori: - Onog dana kada je stradala. Putovali smo
zajedno do Londona.
- Šta vam je tačno rekla?
- Ispričala mi je da se desilo previše smrtnih slučajeva u Vičvudu.
Pomenula je Ejmi Gibs, Tomija Pirsa i čoveka po imenu Karter. Takođe
je rekla da je doktor Hamblbi sledeći na redu.
Gospođica Vejnflet je polako klimala glavom.
- Je l’ vam rekla ko je odgovoran?
 - Čovek sa određenim pogledom u očima - reče Luk sumorno. -
Pogledom koji ne možete pogrešno da protumačite, prema njenom
mišljenju. Primetila je taj pogled u njegovim očima kada je razgovarao
s doktorom Hamblbijem. Zato je rekla da će Hamblbi biti sledeći.
- I jeste bio - prošaputa gospođica Vejnflet. - Oh, zaboga. Oh,
zaboga.
Naslonila se nazad u fotelju. Oči su joj odavale uznemirenost.
- Ko je taj čovek? - reče Luk. - Hajde, gospođice Vejnflet, znate ko
je, morate znati!
- Ne znam. Nije mi rekla.
- Ali možete da pogađate - reče Luk oduševljeno. - Imate prilično
jasnu predstavu na koga je mislila.
Gospođica Vejnflet neodlučno spusti pogled.
- Onda mi recite.
Ali gospođica Vejnflet energično zavrte gla-vom.
- Ne, nikako. Tražite od mene da uradim nešto što je krajnje
neprikladno! Tražite da nagađam na koga je možda - tek možda,
pazite - mislila prijateljica koja više nije živa. Ne bih mogla da iznosim
takve optužbe!
- To ne bi bila optužba - samo vaše mišljenje.
Međutim, gospođica Vejnflet je bila neočekivano odlučna.
- Nemam na osnovu čega da mislim, ništa nemam - reče ona. -
Lavinija mi nikada ništa nije zapravo rekla. Ja možda mislim da je ona
imala određenu ideju, ali, mogla bih da uopšte ne budem u pravu. A
tako bih vas uputila na pogrešan trag, što bi možda dovelo do ozbiljnih
posledica. Bilo bi veoma zlobno i nepošteno od mene da pomenem
neko ime. Mogla bih da sasvim, sasvim pogrešim! Zapravo, skoro
sigurno grešim!
I gospođica Vejnflet čvrsto stegnu usne, zagledavši se u Luka s
nepopustljivom rešenošću.
Luk je umeo da prihvati poraz kad nije imao drugog izbora.
Shvatio je da su se protiv njega udružili osećaj čestitosti gospođice
Vejnflet i nešto još maglovitije, što nije znao kako da nazove.
Džentlmenski je prihvatio poraz i podigao se da se oprosti. Imao je
čvrstu nameru da se kasnije vrati na stvar, ali nije dopustio da njegovo
ponašanje to makar i nagovesti.
- Morate da učinite ono što smatrate ispravnim, naravno - rekao
je. - Hvala vam za svu pomoć koju ste mi pružili.
Gospođica Vejnflet kao da je izgledala manje sigurno u sebe dok ga
je pratila do vrata.
- Nadam se da ne mislite... - zaustila je, pa promenila sastav
rečenice. - Ako postoji još nešto u čemu vam mogu pomoći, molim vas,
obavezno mi recite, molim vas.
- Hoću. Nećete nikome prepričati ovaj razgovor, je l’ da?
- Naravno da neću. Neću nikome ni reč reći.
Luk se nadao da je to istina.
- Pozdravite Bridžet - reče gospođica Vejnflet. - Tako zgodna
devojka, zar ne? I pametna. Nadam se... nadam se da će biti srećna.
A kako ju je Luk upitno pogledao, dodala je:
- U braku s lordom Vitfildom, mislim. Tolika razlika u godinama.
- Da, tako je.
Gospođica Vejnflet uzdahnu.
 - Znate, bila sam verena za njega jednom davno - reče ona
iznenada.
Luk je zaprepašćeno pogleda. Klimala je gla-vom i smeškala se
nekako tužno.
- Mnogo davno. Bio je dečko koji mnogo obećava. Pomagala sam
mu, znate, da se obrazuje. I bila sam toliko ponosna na njegov...
njegov duh, na to kako je bio odlučan da postigne uspeh.
Ponovo je uzdahnula.
- Moji su se, naravno, sablažnjavali. Klasne razlike su u to doba bile
veoma izražene. - Nakon nekog vremena, dodala je: - Oduvek sam
pratila njegovo napredovanje s velikim zanimanjem. Mislim da moji
nisu bili u pravu.
Zatim je, smešeći se, klimnula u znak pozdrava i vratila se u kuću.
Luk je pokušao da sabere misli. Sebi je predstavio gospođicu
Vejnflet kao „staricu". Sada je zaključio da verovatno još uvek nema ni
blizu šezdeset godina. Lord Vitflld sigurno ima preko pedeset. Mogla
bi, možda, da bude godinu ili dve starija od njega, ne više.
A on će se oženiti Bridžet. Bridžet, koja je imala dvadeset i osam.
Bridžet, koja je bila tako mlada i živa...
- Oh, prokletstvo - reče Luk. - Prestani da misliš na to. Posao. Vrati
se na posao.
 Poglavlje 14

Lukova razmišljanja

Gospođa Čerč, tetka Ejmi Gibs, bila je jedna nesumnjivo neprijatna

žena. Od njenog oštrog nosa, nestalnog pogleda i brbljivog jezika Luka
je spopala muka.
Prema njoj se postavio osorno, što je dovelo do neočekivanog
uspeha.
- Ono što se od vas zahteva - rekao joj je - to je da na moja pitanja
odgovarate najbolje što možete. Ukoliko bilo šta prećutite, ili ukoliko
budete zaobilazili istinu, posledice će po vas biti krajnje ozbiljne.
- Da, gospodine. Shvatam. Uveravam vas da sam spremna da vam
ispričam sve što mogu. Nikada nisam imala posla s policijom...
- I ne želite da imate - preuze Luk. - Pa, ako uradite kako vam je
rečeno, do toga neće ni doći. Želim da znam sve o vašoj pokojnoj
nećaki: ko su joj bili prijatelji, koliko je novca imala, da li je rekla nešto
što bi bilo neobično ili neprikladno. Da krenemo od njenih prijatelja. Ko
su oni bili?
Gospođa Čerč ga je prepredeno odmeravala krajičkom svog
neprijatnog oka.
- Mislite na muške prijatelje, gospodine?
 - Da li je imala neku prijateljicu?
- Pa, teško... ne bi se reklo, gospodine. Naravno, tu su bile devojke s
kojima je bila u službi - ali Ejmi se nije mnogo družila s njima. Znate...
- Više je volela jači pol. Nastavite. Pričajte mi o tome.
- Zapravo se zabavljala s Džimijem Harvijem, gospodine, momkom
iz auto-servisa. A kako je to fin i valjan mladić bio. „Nisi mogla boljeg
da nađeš“, rekla sam joj mnogo puta...
Luk je prekinu.
- A drugi?
Ponovo je zaradio lukav pogled.
- Pretpostavljam da mislite na gospodina koji drži radnju sa
starinama? Nije mi se to dopadalo, i to vam otvoreno kažem,
gospodine! Uvek sam bila ugledna i ne trpim takvo neprimereno
ponašanje! Ali, kakve su devojke danas, nema ni svrhe pričati s njima.
One rade šta im se ćefne. I često dočekaju da se pokaju.
- Da li je Ejmi dočekala da se pokaje? - bez okolišanja je upitao Luk.
- Ne, gospodine; mislim da nije.
- Otišla je da pita doktora Tomasa za savet onog dana kad je
stradala. To nije bio razlog?
- Ne, gospodine, skoro sam sigurna da nije. Oh! Zaklela bih se da je
tako! Ejmi se osećala bolesno i loše, ali to je bio samo težak kašalj i
prehlada. Nije bilo ničeg u tom smislu koji ste vi nagovestili, sigurna
sam da nije, gospodine.
- Verovaću vam na reč. U koliko je bliskim odnosima bila s
gospodinom Elsvortijem?
Gospođa Cerč se pritvorno smeškala.
 - Ne bih tačno znala, gospodine. Ejmi mi se nije poveravala.
- U veoma bliskim, zar ne? - osorno upita Luk.
Gospođa Čerč je uglađeno rekla:
- Taj džentlmen ovde uopšte nema dobru reputaciju, gospodine.
Svašta se s njim dešava. I ti prijatelji iz grada i kojekakva čudna
dešavanja. Gore, na Veštičjoj livadi, usred noći.
- Da li je i Ejmi išla tamo?
- Jeste jednom, gospodine, verujem. Ostala je van kuće cele noći,
pa je njegovo lordstvo to saznao (tada je radila u vili), pa je vrlo strogo
razgovarao s njom, a ona mu je nešto odbrusila, pa ju je on zato
otpustio, što se i moglo očekivati.
- Da li bi vam ikada prepričavala šta se dešavalo po kućama u
kojima je radila?
Gospođa Čerč odmahnu glavom.
- Ne baš, gospodine. Više se zanimala za svoje poslove.
- Radila je i za Hortonove neko vreme, je l’ tako?
- Skoro godinu dana, gospodine.
- Zašto je otišla?
- Dobila je bolju priliku. Otvorilo se radno mesto u vili, a plata tamo
je, naravno, mnogo veća.
Luk klimnu.
- Bila je kod Hortonovih u vreme kada je gospođa Horton
preminula? - upita on.
- Da, gospodine. Mnogo je gunđala zbog toga - uz dve bolničarke u
kući i sav taj dodatni posao oko njih, pa oko poslužavnika, pa čas ovo,
čas ono.
 - Nije nikada radila za gospodina Abota, advokata?
- Ne, gospodine. Za gospodina Abota radi jedan bračni par. Ejmi ga
jeste posetila jednom, u njegovoj kancelariji, ali ne znam zbog čega.
Luk je pohranio taj delić informacije kao nešto što bi moglo biti
važno. Pošto gospođa Čerč, međutim, očigledno nije znala ništa više o
tome, nije insistirao na toj temi.
- Da li u varoši postoji još neki gospodin koji joj je bio prijatelj?
- Nisam čula ništa što bi vredelo ponoviti.
- Hajte, gospođo Cerč, želim istinu, ne zaboravite.
- Nije u pitanju gospodin, ni blizu tome. Bilo je to ponižavajuće za
nju, jeste, a tako sam joj i rekla.
- Možete li da budete malo jasniji, gospođo Čerč?
- Čuli ste za „Sedam zvezda", gospodine? To nije mesto na dobrom
glasu, a njegov vlasnik, Hari Karter, bio je priprost tip, niskoga roda i
češće pijan nego trezan.
- Ejmi se družila s njim?
- Izašli su u šetnju jednom ili dvaput. Ne verujem da je tu bilo ičega
više od šetnje. Zaista ne verujem, gospodine.
Luk je s razumevanjem klimnuo i promenio temu.
- Jeste li poznavali Tomija Pirsa?
- Molim? Sina gospođe Pirs? Jesam, naravno. Taj je uvek bio
spreman na nestašluk.
- Da li se on često družio sa Ejmi?
- Oh ne, gospodine. Ejmi bi ga izgrdila da se sve puši, da je samo
pokušao da izvodi svoje smicalice pred njom.
- Da li je bila zadovoljna nameštenjem kod gospođice Vejnflet?
 - Bilo joj je pomalo dosadno, gospodine, a ni plata nije bila visoka.
Međutim, nakon što je onako bila ptpuštena iz vile Eš, prirodno, nije joj
bilo lako da nađe drugo dobro mesto.
- Mogla je da ode, pretpostavljam?
- U London, mislite?
- Ili u neki drugi deo zemlje.
Gospođa Čerč je zavrtela glavom. Rekla je polako:
- Ejmi nije želela da napusti Vičvud; ne kad tako stoje stvari ovde.
- Kako to mislite, tako stoje stvari?
- U vezi s Džimom i onim gospodinom iz radnje sa starinama.
Luk je klimnuo s razumevanjem. Gospođa Čerč je nastavila:
- Gospođica Vejnflet je vrlo fina dama, ali vrlo izričita po pitanju
mesinga i srebrnine, brisanja prašine i provetravanja dušeka. Ejmi ne
bi trpela to zanovetanje da nije imala neku vrstu razonode.
- Mogu da zamislim - reče Luk suvo.
Prebirao je podatke u mislima. Nije mogao da se seti šta sledeće da
pita. Bio je prilično siguran da je od gospođe Čerč izvukao sve što je
znala. Odlučio se za još jedan pokušaj.
- Usuđujem se da kažem da ste pogodili razlog za sva ova pitanja.
Okolnosti pod kojima je umrla Ejmi Gibs su prilično tajanstvene. Nismo
u potpunosti zadovoljni objašnjenjem da je u pitanju nesrećan slučaj.
Ako to nije u pitanju, shvatate šta bi drugo moglo da bude.
Gospođa Čerč reče, uz izvesnu dozu jezovite naslade:
- Prljava igra!
- Upravo tako. Dakle, pretpostavite da vaša nećaka jeste žrtva
prljave igre, šta mislite: ko je najverovatnije odgovoran za njenu smrt?
 Gospođa Čerč je obrisala ruke o kecelju.
- Obećana je nagrada, može biti, za upućivanje policije na pravi
trag? - značajno se raspitivala.
- Moguće je - reče Luk.
- Ne bih da kažem ništa određeno. - Gospođa Čerč je pohlepno
oblizivala tanke usne. - Ali, gospodin iz radnje sa starinama je čudak.
Sećate se slučaja Kastor, gospodine? I kako su pronašli parčiće one
jadne devojke prikačene svud po Kastorovoj kolibi na obali, i kako su
otkrili da je na isti način obradio još pet-šest devojaka. Možda je naš
gospodin Elsvorti od te fele?
- To je vaš zaključak, jelte?
- Pa, moglo bi da bude tako, gospodine, ne bi li?
Luk priznade da bi moglo. Zatim reče:
- Da li je Elsvorti bio odsutan na dan Derbija? To je vrlo važan
detalj.
Gospođa Čerč se zagleda u njega.
- Dan Derbija?
- Da - u sredu pre dve nedelje.
Odmahnula je glavom.
- Stvarno ne bih znala reći. On obično nije tu sredom - odlazi do
grada češće nego što ostaje ovde. Sredom ranije zatvara, znate.
- Oh - reče Luk. - Ranije zatvara.
Otišao je od gospođe Čerč, zanemarivši nagoveštaje da je njeno
vreme vrlo dragoceno i da stoga ima pravo na novčanu nadoknadu.
Zaključio je da je gospođa Čerč neopisivo odbojna žena. Uprkos
tome, razgovor koji je vodio s njom, iako nije izrazito doprineo
rasvetljenju slučaja, pružio mu je nekoliko značajnih detalja.
Pažljivo je pretresao činjenice u mislima.
Da, i dalje se sve svodi na sledeće četiri osobe: Tomasa, Abota,
Hortona i Elsvortija. Stav gospođice Vejnflet je izgleda to potvrđivao.
Njeno neraspoloženje i oklevanje da pomene ime. To sigurno znači,
to mora da znači da je osoba o kojoj se radi bio neko od ugleda u
Vičvudu, neko kome bi takav nagoveštaj mogao ozbiljno naškoditi. To
se, takođe, podudaralo s odlučnom namerom gospođice Pinkerton da
svoje sumnje iznese u glavnoj stanici u gradu. Ovdašnja policija bi
ismejala njenu teoriju.
Ovaj slučaj se nije odnosio na mesara, pekara, voskara. Ni na
običnog mehaničara iz servisa. Za osobu koja je u pitanju, optužba za
ubistvo bila bi nezamisliva, ali i ozbiljna stvar.
Postojala su četiri moguća kandidata. Sada je bilo na njemu da još
jednom postavi slučaj protiv svakoga od njih, i da donese odluku.
Prvo treba istražiti neodlučnost gospođice Vejnflet. Ona je savesna
i obzirna osoba. Veruje da zna kog čoveka je gospođica Pinkerton
sumnjičila, ali to je bilo, kako je istakla, tek verovanje. Postojala je
mogućnost da greši.
Na koga je gospođica Vejnflet mislila?
Gospođica Vejnflet se brinula da bi makar i nagoveštaj s njene
strane mogao na naškodi nevinom čoveku. Dakle, predmet njene
sumnje mora biti čovek od velikog ugleda, bez izuzetka voljen i
poštovan u zajednici.
Dakle, Luk je izvodio zaključak, to automatski isključuje Elsvortija.
On je praktično bio stranac u Vičvudu, reputacija među meštanima mu
je bila loša, a ne dobra. Luk nije verovao da bi gospođica Vejnflet,
ukoliko je Elsvortija imala na umu, imalo oklevala da ga pomene.
Dakle, makar što se tiče gospođice Vejnflet, može da otpiše Elsvortija.
A sada, ostali. Luk je verovao da može da isključi i majora Hortona,
takođe. Gospođica Vejnflet je sa izvesnom naklonošću pobila
predloženu sugestiju da je Horton možda otrovao svoju suprugu. Da je
na njega sumnjala u vezi sa ostalim zločinima, teško da bi bila toliko
ubeđena u njegovu nevinost povodom smrti gospođe Horton.
Tako ostaju doktor Tomas i gospodin Abot. Obojica ispunjavaju
neophodne uslove. Njihov profesionalni ugled bio je na visokom nivou,
protiv njih nikada nije rečena ni reč koja bi ih povezala s nekim
skandalom. Bili su, uopšte uzev, omiljeni i poštovani, obojica poznati
kao pravedni i čestiti ljudi.
Luk je prešao na sledeći aspekt slučaja. Može li on lično da precrta
Elsvortija i Hortona sa spiska? Istog časa je zavrteo glavom. Nije bilo
tako jednostavno. Gospođica Pinkerton je znala - zaista znala - ko je u
pitanju. To se i dokazalo, prvo njenom sopstvenom smrću, a zatim i
smrću doktora Hamblbija. Međutim, gospođica Pinkerton nikada nije
zaista pomenula određeno ime Onoriji Vejnflet. Dakle, iako je
gospođica Vejnflet mislila da zna, mogla bi lako i da ne bude u pravu.
Često znamo šta drugi ljudi misle, ali onda shvatimo da uopšte nismo
znali i da smo, u stvari, napravili nečuvenu grešku!
Dakle, sva četiri kandidata su i dalje u igri. Gospođica Pinkerton je
bila mrtva i nije mogla da pruži nikakvu dodatnu pomoć. Na Luku je
ostalo da uradi ono što je uradio ranije, na dan kada je stigao u Vičvud,
da odmeri sve dokaze i uzme u obzir sve mogućnosti.
 Počeo je od Elsvortija. Na prvi pogled, Elsvorti je bio najverovatniji
izbor. Bio je neobičan i moguće je da je imao izopačenu ličnost. Mogao
bi, vrlo lako, biti „ubica iz požude“.
- Da postavimo to ovako - reče Luk za sebe. - Sumnjičimo svakog
ponaosob. Elsvortija, na primer. Hajde da kažemo da je on ubica!
Hajde da, za sada, pretpostavimo da to znamo bez dvojbe. Sada, da
pogledamo žrtve hronološkim redom. Prvo, gospođa Horton. Teško je
uvideti koji bi motiv za uklanjanje gospođe Horton Elsvorti mogao da
ima. Međutim, imao je sredstvo. Horton je govorio o nekakvoj
šarlatanskoj lekariji koju je dobila od njega i popila. Određeni otrovi,
poput arsenika, mogli bi biti uneseni na taj način. Ostaje pitanje -
zašto?
- A sada, ostali. Ejmi Gibs. Zašto je Elsvorti ubio Ejmi Gibs?
Očigledan razlog: bila je smetnja! Pretila je da će se osvetiti za
prekršeno obećanje, možda? Ili je pomagala pri ponoćnoj orgiji? Da li
je pretila da će nekome reći? Lord Vitfild ima veliki uticaj u Vičvudu, a
lord Vitfild je, po Bridžetinim rečima, veoma moralan čovek. Mogao bi
da se založi protiv Elsvortija, ako bi ovaj bio upleten u nešto naročito
razvratno. Dakle - zbogom, Ejmi. Čini mi se da to nije bilo sadističko
ubistvo. Način na koji je izvedeno govori protiv toga.
- Ko je sledeći - Karter? Zašto Karter? Nije mnogo verovatno da je
on znao za ponoćne orgije (ili mu je Ejmi rekla?). Da li je njegova lepa
ćerka bila umešana? Da li je Elsvorti pokušao da joj se udvara?
(Moram da vidim Lusi Karter.) Možda je Karter bio prosto neprijatan
prema Elsvortiju, pa se ovaj, na svoj mačeći način, naljutio. Ako je već
izvršio jedno ili dva ubistva, postao bi dovoljno bezdušan da razmišlja
o ubistvu i iz najmanjeg mogućeg razloga.
- Sledeći je Tomi Pirs. Zašto je Elsvorti ubio Tomija Pirsa? To je
lako. Tomi je pomagao pri nekoj vrsti ponoćnog rituala. Tomi je pretio
da će nekome ispričati sve o tome. Možda Tomi jeste pričao o tome.
Trebalo mu je zapušiti usta.
- Doktor Hamblbi. Zašto je Elsvorti ubio doktora Hamblbija? To je
najlakše od svega! Hamblbi je bio lekar i primetio je da je Elsvortijeva
mentalna ravnoteža narušena. Verovatno se spremao da nešto
preduzme po tom pitanju. I tako je Hamblbi bio osuđen na propast.
Ovde postoji kamen spoticanja u vidu načina ubistva. Kako se Elsvorti
obezbedio da Hamblbi umre od trovanja krvi? Ili je nešto drugo uzrok
Hamblbijeve smrti? Da li je povreda prsta bila samo slučajnost?
- Na kraju imamo gospođicu Pinkerton. Sredom je zatvarao radnju
ranije. Elsvorti je tog dana mogao da ode do grada. Da li ima
automobil, pitam se? Nikad ga nisam video da vozi, ali to ništa ne
dokazuje. Znao je da ona sumnja na njega i nije hteo da rizikuje da
neko u Skotland jardu poveruje u njenu priču. Da nisu možda već
nešto imali o njemu?
- Tako izgleda slučaj protiv Elsvortija! Dobro, ali šta mu ide u
prilog? Pa, za početak, on sigurno nije čovek za koga gospođica
Vejnflet misli da ga je gospođica Pinkerton imala na umu. Takođe, ne
uklapa se - sasvim - u moj lični opšti utisak. Dok je ona pričala,
zamislio sam sliku čoveka - a taj čovek nije bio ni nalik Elsvortiju.
Predstava koju sam iz njene priče dobio prikazuje veoma običnog
čoveka - naizgled, reklo bi se nekog na koga niko ne bi posumnjao.
Elsvorti je ona vrsta ljudi u koju bi posumnjali. Ne, stekao sam utisak
da je u pitanju pre neko poput - doktora Tomasa.
- Tomas, dakle. Šta u vezi s Tomasom? Lako sam ga izbrisao sa
spiska nakon što sam popričao s njim. Fin, skroman momak. Ali,
čitava poenta oko ovog ubice - osim ukoliko nisam sve shvatio
pogrešno - i jeste u tome da on treba da bude fin skroman momak.
Poslednja osoba za koju biste pomislili da je ubica! Što bi, naravno, bilo
upravo onaj utisak koji odaje doktor Tomas.
- E sada, da krenemo ispočetka. Zašto je doktor Tomas ubio Ejmi
Gibs? Zaista, to se čini potpuno neverovatnim! Ali ona ga jeste posetila
tog dana, i on joj jeste dao tu bočicu sirupa protiv kašlja.
Pretpostavimo da je to zapravo bila oksalna kiselina. To bi bilo vrlo
jednostavno i promućurno! Ko je bio pozvan, pitam se, kada su je našli
otrovanu — Hamblbi ili Tomas? Ako je to bio Tomas, mogao je da
ponese staru bočicu farbe za šešir u džepu, neprimetno je spusti na
stočić i bezobrazno spakuje obe bočice na analizu! Tako nešto moguće
je izvesti, ako je čovek dovoljno hladnokrvan!
- Tomi Pirs? Ponovo ne primećujem verovatni motiv. To je problem
s našim doktorom Tomasom - motiv. Nema čak ni sumanutog motiva!
Isto kao i s Karterom. Zašto bi doktor Tomas želeo da se ratosilja
Kartera? Čovek može samo da pretpostavi da su Ejmi, Tomi i krčmar
znali nešto o doktoru Tomasu što nije bilo zdravo znati. Ah!
Pretpostavimo sada da je to nešto bilo u vezi sa smrću gospođe
Horton. Doktor Tomas se brinuo o njoj. A umrla je kad joj se bolest
potpuno neočekivano navratila. Sasvim lako je mogao to da izvede. A
Ejmi Gibs je, setimo se, bila prisutna u kući. Mogla je nešto da vidi ili
čuje. To bi rešilo pitanje njene smrti. Tomi Pirs, kako smo čuli iz
pouzdanog izvora, bio je izrazito znatiželjan dečak. Možda je iskopao
nešto. Ne mogu da uglavim Kartera. Ejmi Gibs mu je nešto ispričala.
Možda je to prepričao, onako pijan, pa je Tomas odlučio da i njega
ućutka. Sve je ovo, naravno, čisto nagađanje. A šta mi drugo
preostaje?
- Na redu je Hamblbi. Ah! Napokon stižemo do savršeno uverljivog
ubistva. Odgovarajući motiv i idealno sredstvo! Ako doktor Tomas nije
mogao da svom kolegi izazove trovanje krvi, nije mogao niko! Lako bi
mu bilo da nanovo zarazi ranu svaki put kada bi je previjao! Voleo bih
da je veza s ranijim ubistvima malo uverljivija.
- Gospođica Pinkerton? Malo teži slučaj, ali imamo jednu neoborivu
činjenicu. Doktor Tomas nije bio u Vičvudu najveći deo dana. Rekao je
da prisustvuje teškom porođaju. To može biti. Ipak, ostaje činjenica da
je otišao iz Vičvuda kolima.
- Ima li još nešto? Da, samo još ovo. Pogled koji mi je uputio kada
sam onog dana izlazio iz kuće. Nadmoćan, nadmen, osmeh čoveka
koji me je upravo provozao, i toga je svestan.
Luk uzdahnu, odmahnu glavom i nastavi da razmišlja.
- Abot? I on pripada istoj vrsti ljudi. Normalan, imućan, poštovan,
poslednji na koga bi... itd. Takođe je i uobražen, a i samopouzdan.
Ubice su obično takve! Preterano sujetne! Uvak smatraju da će se
izvući. Ejmi Gibs ga je jednom posetila. Zašto? Zašto je tražila da se
sretne s njim? Zarad pravnog saveta? Zašto? Ili je u pitanju bila lična
stvar? Ne zaboravimo i „pismo od neke dame“ koje je Tomi video. Da li
je to pismo bilo od Ejmi Gibs? Ili ga je napisala gospođa Horton -
možda je to pismo palo u ruke Ejmi Gibs? Koja druga gospođa bi mogla
pisati gospodinu Abotu o tako privatnim stvarima da on izgubi
kontrolu kada kancelarijski pomoćnik nenamerno spazi pismo? Čega
još možemo da se setimo povodom Ejmi Gibs? Farba za šešir? Tako je,
prigodan staromodni detalj - ljudi kao što je Abot obično nisu u toku
kada se radi o ženama. Ženskaroš stare škole! Tomi Pirs? Očigledno -
na osnovu pisma (stvarno, to mora da je bilo baš inkriminišuće
pismo!). Karter? Pa, bilo je nevolje s Karterovom ćerkom. Abot nije
hteo da dozvoli skandal - nesposobni prostak i nasilnik kao što je
Karter da preti njemu! Njemu koji se izvukao s dva pametna ubistva!
Zbogom, gospodine Karter. Mrkla noć i dobro procenjena ćuška.
Stvarno, ovo ubijanje je skoro previše lak posao.
- Jesam li shvatio Abotovu narav? Mislim da jesam. Gadan sjaj u
oku stare dame. Ona nije mislila ništa lepo o njemu... Zatim, svađa s
Hamblbijem. Stari Hamblbi se usuđuje da se suprotstavi Abotu,
pametnom pravnom zastupniku i ubici. Stara budala - kad bi samo
znao šta ga čeka! Gotov je! Usuđuje se da mene ugrožava!
- A onda - šta? Okreće se i primećuje pogled Lavinije Pinkerton. Sad
njegove oči odaju pokolebanost - znak nečiste savesti. On, koji se dičio
time što niko ništa ne sumnja, napokon je privukao pažnju na sebe.
Gospođica Pinkerton zna njegovu tajnu... Zna šta je uradio... Da, ali
sigurno nema dokaze. Ali, šta ako krene da ih traži... Šta ako
progovori... Šta ako... Abot je vrstan poznavalac karaktera. Pogađa šta
će ona na kraju učiniti. Ako s tom svojom pričom ode u Skotland jard,
tamo joj mozda i poveruju - možda počnu da se raspituju. Moraće da
povuče očajnički potez. Ima li Abot automobil, ili ga je unajmio u
Londonu? U svakom slučaju, nije bio ovde na dan trka...
 Luk ponovo zastade. Toliko se udubio u svoju ulogu da mu je bilo
teško da se prebaci s jedne na drugu temu. Morao je da pusti minut da
prođe pre nego što je uspeo da natera sebe da zamisli majora Hortona
kao uspešnog ubicu.
- Horton je ubio svoju ženu. Da krenemo od toga! Pretrpeo je i
suviše podbadanja, a njenom smrću se zavidno okoristio. U cilju da se
uspešno nosi s tim, morao je da priredi vrhunsku predstavu na temu
odanosti. Morao je da nastavi s tim. Povremeno, da kažemo, pomalo i
pretera u tome?
- Vrlo dobro, jedno ubistvo uspešno izvedeno. Ko je sledeći? Ejmi
Gibs. Da, savršeno uverljivo. Ejmi je bila u kući. Mogla je da vidi nešto -
majora kako ženi daje umirujuću porciju goveđe supice ili ovsene
kaše? Možda nije shvatila čemu je prisustvovala sve do nekog
vremena kasnije. Ta smicalica s farbom za šešir je nešto što bi sasvim
prirodno palo na pamet majoru - vrlo muževnom čoveku s vrlo malo
znanja o ženskim drangulijama.
- Ejmi Gibs upokojena, a pitanje njene smrti objašnjeno.
- Pijani Karter? Ista pretpostavka kao i ranije. Ejmi mu je nešto
ispričala. Još jedno jednostavno ubistvo.
- Sledeći je Tomi Pirs. Moramo da se vratimo na njegovu radoznalu
narav. Pretpostavljam da je pismo u Abotovoj kancelariji moglo da
bude žalba gospođe Horton da njen suprug pokušava da je otruje? To
je malo nategnuta pretpostavka, ali moglo bi da bude. U svakom
slučaju, major dolazi do saznanja da Tomi predstavlja smetnju, tako
da se Tomi pridružuje Ejmi i Karteru. Sasvim prosto i jednostavno i po
svim pravilima. Ubiti je lako? Oh moj Bože, zaista jeste.
 - Međutim, sada nailazimo na malo veću teškoću. Hamblbi! Motiv?
Vrlo nejasan. Hamblbi se starao o gospođi Horton u početku. Da li ga je
zbunio tok bolesti pa je Horton nagovorio svoju ženu da se prebaci kod
mlađeg, manje podozrivog lekara? Ali ako je tako, zašto je opasnost
od Hamblbija zapretila s tolikim zakašnjenjem? Nezgodno... I način
njegove smrti, takođe. Otrovana rana na prstu. Ne uklapa se s
majorom.
- Gospođica Pinkerton? To je savršeno izvodljivo. Major poseđuje
automobil. Video sam ga. A bio je odsutan iz Vičvuda tog dana,
navodno je bio na Derbiju. Mogao je da bude - tačno. Da li je Horton
hladnokrvni ubica? Da li je? Da li je? Kad bih samo znao...
Luk je zurio pred sebe. Čelo mu se nabralo od razmišljanja.
- Jedan od njih je... Ne mislim da je to Elsvorti, ali mogao bi biti! On
je najočigledniji izbor! Tomas bi bio najmanje verovatan izbor, da nije
načina na koji je Hamblbi umro. Trovanje krvi definitivno upućuje na
ubicu s medicinskim znanjem! Mogao bi da bude Abot - protiv njega
nema toliko dokaza koliko protiv ostalih - ali, nekako mogu da ga
zamislim u toj ulozi... Da, on se uklapa na način na koji se drugi ne
uklapaju. A mogao bi da bude i Horton! Žena ga godinama zlostavlja,
on se oseća ništavno - da, mogao bi da bude on! Međutim, gospođica
Vejnflet ne misli tako, a ona nije budala - poznaje ovo mesto i ljude u
njemu...
- Na koga ona sumnja, na Abota ili Tomasa? Mora biti jedan od njih
dvojice... Ako bih joj pristupio bez okolišanja - „Ko je od njih dvojice?" -
možda bih i uspeo to da izvučem od nje.
- Ali, čak i tada bi mogla da pogreši. Ne postoji način da se dokaže
da je ona u pravu, kao što je gospođica Pinkerton dokazala za sebe.
Više dokaza - to mi treba. Kada bi se desio još jedan slučaj... samo još
jedan... tada bih znao.
Zaustavio se kao gromom pogođen.
- Bože blagi - reče sebi u bradu. - Ja se zapravo molim za još jedno
ubistvo...
 Poglavlje 15

Neprimereno ponašanje šofera

U krčmi „Sedam zvezda" Luk je ispijao svoje piće i osećao se

pomalo neprijatno. Pola tuceta čobanskih pari očiju pratilo je svaki
njegov i najmanji pokret, a sav razgovor je zamro čim se on pojavio na
ulazu. Luk je ispovrteo nekoliko komentara od opšteg interesa, u vezi s
letinom, vremenskim prilikama, fudbalskom sportskom prognozom,
ali nijedan od njih nije dobio odgovor.
Morao je da pribegne ljubaznostima. S pravom je pretpostavio da
je zgodna devojka iza šanka, crnokosa i rumenih obraza, zapravo
gospođica Lusi Karter.
Njegov pristup dočekan je blagonaklono. Gospođica Karter se
propisno kikotala i uzvraćala: - Ma hajte! Sigurna sam da uopšte ne
mislite tako! To je jasno kao dan! - i sličnim odgovorima. Ipak, njeno
držanje je očigledno bilo naučeno.
Luk, uvidevši da nema svrhe da se zadržava, iskapi svoje piće i
izađe. Hodao je stazom do mesta gde se preko reke pružao pešački
most. Stajao je i posmatrao ga, kada je drhtavi glas iza njega rekao:
- To je to, gospodine, tu je stari Hari propo.
Luk se okrenu i ugleda jednog od malopređašnjih drugara u piću,
onog što je bio naročito nesklon da odgovara na primedbe o letini,
vremenu i fudbalu. Sada je očigledno bio vrlo rad da ga uputi u pitanje
mrtvačkih grozota.
- Propo je pravo u blato - reče matori nadničar. - Pravo u blato,
zabio se glavom nadole.
- Čudno da baš ovde padne - reče Luk.
- Bijo je pijan, vala - reče seljak trpeljivo.
- Da, ali mora biti da je ovim putem prošao pijan mnogo puta
ranije.
- Skoro svaku noć - reče ovaj. - Uvek je naliven Hari bijo.
- Možda ga je neko gurnuo - reče Luk, onako usput.
- Moglo bi da bidne - složi se seljak. - Mada ne znam ko bi se
potrudio da to uradi - dodade.
- Moguće je da je vremenom stekao neprijatelje. Bio je prilično
nasilan kad bi bio pijan, zar ne?
- Kakvu jezičinu je imao - milina živa! Nije taj biro reči, ne Hari. Ali
niko se ne bi tolko potrudio da gurne pijanog čoveka.
Luk se nije protivio toj izjavi. Očito se smatralo krajnje nepoštenim
zloupotrebiti stanje omamljenosti alkoholom. Seljak je zvučao sasvim
zapanjen tom idejom.
- Pa - rekao je neodređeno - tužno je to.
- Nimalo za njegovu gospoju - reče starac. - Računam da ni ona ni
Lusi nemaju razloga da tuguju zbog toga.
- Možda ima i drugih ljudi kojima je drago što više nije smetnja.
Starac nije bio jasan po tom pitanju.
- Može da bidne - reče. - Al’ nije on nikom loše mislio, nije Hari
takav bijo.
Smislivši tako epitaf za pokojnog Kartera, rastali su se.
Luk usmeri korak ka staroj vlastelinskoj kući. Biblioteka je
zauzimala dve prednje prostorije. Luk je prošao iza, kroz vrata na
kojima je pisalo ,,Muzej“. Tu se kretao od eksponata do eksponata,
proučavajući ne baš inspirativnu izložbu. Nešto rimske keramike i
novčića. Nešto zanimljivosti s Južnih mora, jedan malajski ukras za
glavu. Razni indijski bogovi - donacija majora Hortona - uz velikog
Budu zlobnog izraza i neke egipatske perle sumnjivog porekla.
Luk odluta ponovo do predvorja. Tamo nikoga nije bilo. Tiho se
popeo uz stepenice. Gore se nalazila prostorija s novinama i
časopisima, kao i prostorija ispunjena knjigama dokumentarne
sadržine.
Luk se popeo još jedan nivo. Tu su prostorije bile ispunjene
stvarima koje je on procenio kao otpad. Preparirane ptice sklonjene iz
muzeja jer su ih napali moljci, gomile pocepanih časopisa, pune police
zastarelih romana i dečjih knjiga.
Luk priđe prozoru. Mora biti da je upravo tu Tomi Pirs sedeo,
verovatno zviždukao i povremeno snažno trljao prozorsko okno, kada
je začuo da neko dolazi.
Neko je onda ušao. Tomi je pokazao svoju revnost - tako što je seo
na prozorsku dasku, napola viseći napolje, i poletno glačao staklo. A
onda je taj neko prišao i, dok su razgovarali, iznenada ga jako gurnuo.
Luk se okrenu. Sišao je stpenicama i nekoliko minuta postajao u
predvorju. Niko ga nije primetio da ulazi. Niko ga nije video da se penje
na sprat.
 - Bilo ko je to mogao da uradi! - reče Luk. - Najlakša stvar na svetu.
Začuo je korake iz pravca bibliotekarske sobe. Kako je bio nevin
čovek kome nije smetalo da bude primećen, mogao je da ostane gde
jeste. Da nije želeo da bude viđen, mogao je vrlo lako da zakorači
nazad kroz vrata muzeja!
Iz biblioteke je izašla gospođica Vejnflet, s malom hrpom knjiga
pod rukom. Navlačila je rukavice. Izgledala je veoma srećno i zauzeto.
Kada ga je ugledala, sva se ozarila, pa je uzviknula:
- Oh, gospodine Ficvilijame, jeste li razgledali muzej? Bojim se da
unutra nema mnogo toga, zapravo. Lord Vitfild govori da će nam
nabaviti neke veoma zanimljive eksponate.
- Stvarno?
- Da, nešto moderno, znate, savremeno. Kao što imaju u Muzeju
nauke u Londonu. Predložio je modernu letelicu i lokomotivu i neka
hemijska jedinjenja pritom.
- To bi, može biti, malo razvedrilo ovo mesto.
- Zaista, smatram da muzej ne treba da se bavi isključivo
prošlošću, a vi?
- Možda i ne treba.
- A zatim i neka izložba o hrani - o kalorijama i vitaminima - tako
nešto. Lord Vitfild je oduševljen Velikom zdravstvenom kampanjom.
- Pomenuo je to pre neko veče.
- To je glavna stvar danas, zar ne? Lord Vitfild mi je pričao o poseti
Velermanovom institutu - kako je video toliko mnoštvo bacila i kultura
i bakterija - skroz sam se naježila. I ispričao mi je sve o komarcima i
bolesti spavanja i još nešto o metiljima, što je, bojim se, bilo malčice
previše komplikovano za mene.
- Verovatno je bilo previše i za lorda Vitfilda - reče Luk razdragano.
- Kladim se da je sve pogrešno shvatio! Vi imate mnogo bistriji um od
njega, gospođice Vejnflet.
Gospođica Vejnflet je staloženo odvratila:
- To je vrlo lepo od vas, gospodine Ficvilijame, ali bojim se da žene
nikada nisu toliko duboki mislioci kao muškarci.
Luk je potisnuo želju da se kritički izrazi o misaonom procesu lorda
Vitfilda. Umesto toga, on reče:
- Jesam, obišao sam muzej, ali posle toga sam se popeo da
pogledam gornje prozore.
- Mislite, tamo gde je Tomi... - gospođica Vejnflet zadrhta. - To je
stvarno užasno.
- Da, uopšte nije lepa pomisao. Proveo sam otprilike sat vremena s
gospođom Čerč - Ejminom tetkom - nimalo prijatna žena!
- Nimalo.
- Morao sam da se postavim prilično strogo prema njoj - reče Luk.
- Imam utisak da ona misli o meni kao o nekom vrhunskom policajcu.
Zaustavio se, primetivši naglu promenu u izrazu lica gospođice
Vejnflet.
- Oh, gospodine Ficvilijame, mislite da je to bilo mudro?
Luk reče:
- Stvarno ne znam. Mislim da je bilo neizbežno. Izgovor o pisanju
knjige mi je sve slabiji - ne mogu mnogo toga da postignem s njim.
Morao sam da postavim onu vrstu pitanja koja se otvoreno bave
slučajem.
 Gospođica Vejnflet zavrte glavom - uznemiren izraz joj je i dalje bio
na licu.
- U mestu kao što je ovo, znate - sve se mnogo brzo pročuje.
- Hoćete reći da će svi sada vikati za mnom ,,cajac-policajac“ dok
prolazim ulicom? Mislim da to sada nije zaista važno. Zapravo, mogu
više da postignem na taj način.
- Nisam na to mislila. - Gospođica Vejnflet je pomalo zvučala kao
da ostaje bez daha. - Mislila sam... da će on znati. On će uvideti da ste
mu na tragu.
- Pretpostavljam da hoće - polako reče Luk.
- Ali, zar ne vidite? To je užasno opasno. Užasno! - nastavila je
gospođica Vejnflet.
- Hoćete reći - Luk je napokon razumeo na šta misli - hoćete reći
da će ubica pokušati mene da sredi?
- Da.
- Smešno - reče Luk. - Nisam na to ni pomislio! Verujem da ste u
pravu, doduše. Pa dobro, to bi sada mogao da bude i najbolji razvoj
događaja.
Gospođica Vejnflet je iskreno rekla:
- Mislim da ne shvatate da je on... on je veoma pametan čovek.
Veoma oprezan, takođe! I ne zaboravite, ima mnogo iskustva - možda
i više nego što mi znamo.
- Istina - reče Luk zamišljeno. - To je verovatno tačno.
- Oh, ne dopada mi se to! Stvarno, osećam se sasvim uznemireno! -
uzviknu gospođica Vejnflet.
- Ne treba da brinete - reče Luk blagim glasom. - Biću uvek na
oprezu, uveravam vas. Vidite, prilično sam suzio izbor. U svakom
slučaju, imam predstavu ko bi ubica mogao biti...
Oštro ga je pogledala.
Luk joj je prišao za korak bliže. Spustio je glas do šapata.
- Gospođice Vejnflet, ako bih vas upitao koga od dvojice ljudi
smatrate verovatnijim počiniocem - doktora Tomasa ili gospodina
Abota - šta biste mi odgovorili?
- Oh... - reče gospođica Vejnflet. Ruka joj je poletela prema
grudima. Ustuknula je. U njenom pogledu se javio izraz koji je zbunio
Luka. Oči su joj odavale nestrpeljenje i još nešto, nešto slično tome, ali
što nije mogao tačno da odredi.
- Ne mogu ništa da kažem... - progovorila je. Naglo se okrenula, uz
neobičan zvuk - delom uzdah, delom jecaj.
Luk se pomirio sa sudbinom.
- Idete kući? - upitao je.
- Ne, pošla sam da odnesem ove knjige gospođi Hamblbi. To vam je
usput ako idete u vilu. Možemo zajedno jedan deo puta.
- Bilo bi mi drago - reče Luk.
Sišli su stepenicama i skrenuli levo, ivicom seoskog parka.
Luk se osvrnuo da pogleda veličanstvene obrise zgrade iz koje su
izašli.
- Sigurno je bila divna kuća u vreme vašeg oca - rekao je.
Gospođica Vejnflet uzdahnu.
- Da, bili smo veoma srećni ovde. Jako sam zahvalna što nije
srušena. Toliko starih kuća je već nestalo.
- Znam. Tužno je to.
 - A stvarno, ove nove nisu ni izbliza tako dobro građene.
- Sumnjam da će izdržati ispit vremena, takođe.
- Naravno - reče gospođica Vejnflet - ove nove jesu prigodne - vrlo
lake za održavanje, bez onih velikih promajnih prolaza koje treba
ribati.
Luk se složio.
Kada su stigli do kapije kuće doktora Hamblbija, gospođica Vejnflet
je oklevajući rekla:
- Tako prelepo veče. Volela bih, ako vam ne smeta, da prošetamo
još malo. Uživam u svežem vazduhu.
Donekle iznenađen, Luk je ljubazno izrazio zadovoljstvo. Teško da
je veče bilo takvo da se može opisati kao prelepo. Duvao je jak vetar,
žestoko drmusajući lišće na granama. Oluja, mislio je Luk, može početi
svakog momenta.
Gospođica Vejnflet, međutim, čvrsto zgrabivši šešir jednom rukom,
hodala je pored njega kao slika i prilika blaženstva, i pritom je od vetra
jedva mogla da progovori.
Bila je to manje-više usamljena staza kojom su šetali, pošto od
kuće doktora Hamblbija do vile Eš nije vodio uređeni prolaz, samo
sporedni puteljak koji se završavao pred jednom od zadnjih kapija vile.
Ta kapija nije bila od onog izuvijanog kovanog gvožđa, već je imala dva
upečatljiva stuba koja su krasila dva velika ružičasta ananasa. Zašto
su se tu našli ananasi, Luk nije uspeo da otkrije! Zaključio je da za
lorda Vitfilda ananasi predstavljaju ugled i dobar ukus.
Dok su se približavali kapiji, do njih je dopro zvuk ljutitih glasova.
Trenutak kasnije ugledali su lorda Vitfilda kako se dere na jednog
mladića u šoferskoj uniformi.
- Otpušten si - vikao je lord Vitfild. - Je l’ čuješ? Otpušten si.
- Ako biste prešli preko toga, milorde... samo ovaj put.
- Ne, neću da pređem preko toga! Da izvezeš moj auto! Moj auto! I
štaviše, pio si - jesi, jesi, ne poriči! Bio sam jasan, tri stvari neću da
trpim na mom imanju: jedna je pijanstvo, druga je nemoral, a treća je
bezobrazluk.
Iako mladić nije zapravo bio pijan, ipak je popio dovoljno da mu se
odveže jezik. Ponašanje mu se promenilo.
- Nećeš da trpiš ovo, i nećeš da trpiš ono, kopile matoro! Tvoje
imanje! Misliš da niko ovde ne zna da je tvoj stari držao radnju sa
čizmama ovde? Prevrćemo se od smeha, jeste, kad te vidimo kako se
šepuriš naokolo kao petao! Ko si, bre, ti, da mi je znati? Nisi ti ništa
bolji od mene - eto ko si.
Lord Vitfild je pomodreo.
- Kako se usuđuješ da tako pričaš sa mnom? Kako se usuđuješ?
Mladić je preteći zakoračio prema njemu.
- Da nisi tako bedan natovljeni mali prasac, razbio bih ti zube - da
znaš da bih.
Lord Vitfild se žurno povukao unazad, spotakao o koren i u trenu
našao u sedećem položaju.
Luk je pristigao.
- Odlazi odavde - grubo se obratio šoferu.
Mladić se prizvao sebi. Izgledao je preplašeno.
- Žao mi je, gospodine. Ne znam šta me je spopalo, nije mi jasno.
- Koja čašica preko mere, rekao bih - odvrati Luk.
 Pomogao je lordu Vitfildu da se osovi na noge.
- Ja... molim za oproštaj, milorde - mucao je mladić.
- Zažalićeš, Riverse - reče lord Vitfild.
Glas mu je drhtao od jačine osećanja.
Mladić je oklevao nekoliko trenutaka, a zatim se polako oteturao
negde.
Lord Vitfild je eksplodirao.
- Grdan bezobrazluk! Meni? Meni tako da se obrati? Nešto veoma
ozbiljno će zadesiti tog čoveka! Nema poštovanja, nema pravi osećaj
gde mu je mesto. Kada samo pomislim šta sve činim za ove ljude:
dobre plate... svaka pogodnost... penzija kad se povuku.
Nezahvalnost... osnovna nezahvalnost...
Gušeći se od uzbuđenja, primetio je gospođicu Vejnflet kako bez
reči stoji pored njih.
- Jesi li to ti, Onorija? Strašno mi je žao što si morala da
prisustvuješ ovako nedostojnoj sceni. Rečnik tog čoveka...
- Bojim se da nije bio sasvim pri sebi, lorde Vitfilde - reče gospođica
Vejnflet ukočeno.
- Bio je pijan, to je u pitanju, pijan!
- Tek pripit - reče Luk.
- Znate li šta je uradio? - Lord Vitfild je gledao u jedno, pa u drugo. -
Izvezao je moj auto - moj auto! Mislio je da se neću brzo vratiti. Bridžet
me je dvosedom odbacila do Lina. A ovaj momak je bio toliko
bezobrazan da izvede devojku - Lusi Karter, mislim - u mom autu!
- Krajnje neprikladno ponašanje - reče gospođica Vejnflet blago.
Lorda Vitfilda je to izgleda malko utešilo.
 - Da, zar nije?
- Ipak, sigurna sam da će zažaliti zbog toga.
- Pobrinuću se za to!
- Otpustili ste ga - istakla je gospođica Vejnflet.
Lord Vitfild je odmahnuo glavom.
- Neće dobro svršiti, taj momak.
Ispravio je leđa.
- Dođi unutra, Onorija, da popijemo čašu šerija.
- Hvala, lorde Vitfilde, ali moram da odnesem ove knjige gospođi
Hamblbi. Laku noć, gospodine Ficvilijame. Sada ste sasvim sigurni.
Klimnula mu je uz smešak, i žustro otišla. Bio je to maltene stav
dadilje koja je dopratila dete na zabavu, tako da je Luk duboko
udahnuo kada mu je ta slika iznenada pala na um. Da li je bilo moguće
da mu je gospođica Vejnflet pravila društvo isključivo zato da bi ga
zaštitila? Ta misao je zvučala smešno, a opet...
Glas lorda Vitfilda prekinuo ga je u razmišljanju.
- Veoma sposobna žena, Onorija Vejnflet.
- Izuzetno, rekao bih.
Lord Vitfild je krenuo ka kući. Kretao se prilično ukočeno, a rukom
se uhvatio za pozadinu, pa je oprezno protrljao.
Neočekivano se zakikotao.
- Bio sam veren s Onorijom nekad... pre mnogo godina. Bila je
zgodna devojka - ne ovako mršava kao sada. Sada mi se to čini
smešnim. Njeni su bili vlastela u ovom mestu.
- Zaista?
Lord Vitfild se prisećao.
 - Stari pukovnik Vejnflet je bio glavni. Čovek je morao da mu
salutira. Pripadnik stare škole, a ponosan kao sam đavo.
Ponovo se zakikotao.
- Kad je Onorija objavila da će se udati za mene, to je bila propast
sveta! Proglasila se za radikala, jeste. Najozbiljnije. Zalagala se za
ukidanje klasnih razlika. Bila je to trezvena devojka.
- Znači, njena porodica vam je pokvarila vezu?
Lord Vitfild je protrljao nos.
- Pa... ne baš. Zapravo, došlo je do svađe. Imala je tu prokletu pticu
- jednog od onih gadnih cvrkutavih kanarinaca - oduvek sam ga
mrzeo... loša rabota... zavrnuta šija. Eh, nema smisla živeti u prošlosti.
Zaboravimo to.
Stresao je ramenima kao čovek koji pokušava da se oslobodi
neprijatne uspomene.
Zatim je rekao, prilično ćudljivo.
- Mislim da mi nikada nije oprostila. Pa, možda je upravo to
očekivano.
- Verujem da vam je potpuno oprostila - reče Luk.
Lord Vitfild se razvedri.
- Zaista? Drago mi je. Znate da poštujem Onoriju. Sposobna žena, i
prava dama! To još uvek nešto znači u današnje vreme. Vrlo dobro
vodi biblioteku.
Podigao je pogled i glas mu se promenio.
- Eto - rekao je. - Stiže i Bridžet.
 Poglavlje 16

Ananas

Luk je osetio zatezanje mišića dok se Bridžet približavala.

Nije ni reč nasamo prozborio s njom još od onog dana kada su
igrali tenis. Izbegavali su se međusobno, po prećutnom dogovoru.
Sada je krišom bacio pogled na nju.
Izgledala je izazovno smireno, hladno i nezainteresovano.
- Počela sam da se pitam šta se, za ime sveta, desilo s tobom,
Gordone - bezbrižnim glasom je rekla.
Lord Vitfild je zastenjao.
- Došlo je do male rasprave! Onaj momak Rivers je bio toliko
bezobrazan da izveze rols danas popodne.
- Lese-majeste - reče Bridžet.
- Nije u redu da se s tim šališ, Bridžet. Stvar je ozbiljna. Izveo je
devojku.
- Pa, ne verujem da bi mu strašno prijalo da se vozika sam samcit!
Lord Vitfild se pribrao.
- Na mom imanju zahtevam pristojno i moralno ponašanje.
- Nije baš nemoralno provozati devojku kolima.
- Jeste, kad su to moja kola.
 - To je, naravno, gore od nemoralnosti! To je gotovo blasfemija. Ali
ne možeš potpuno isključiti seksualnost, Gordone. Mesec je pun, a i
zapravo je veče uoči Ivanjdana.
- Zar jeste, pobogu? - upita Luk.
Bridžet ga okrznu pogledom.
- To ima, izgleda, neki značaj za tebe?
- Da, ima.
Bridžet se okrenu lordu Vitfildu.
- Tri neobične osobe su stigle u „Praporac i pajac“. Pojava broj
jedan: čovek s naočarima, u kratkim pantalonama i divnoj svilenoj
košulji boje šljive. Pojava broj dva: žena bez obrva, obučena u peplum
33 i sandale, i s pola kila lažnih egipatskih perlica. Pojava broj tri:
debeli čovek u odelu boje lavande i odgovarajućim cipelama. Imam
osećaj da su u pitanju prijatelji gospodina Elsvortija! U trač-rubrici
piše: „Šapuće se da će večeras biti veselih događaja na Veštičjoj livadi."
Lord Vitfild je ponovo pomodreo i rekao:
- Neću to dozvoliti!
- Ne možeš ti tu ništa, dragi. Veštičja livada je javno dobro.
- Neću da dozvolim da se ovde održavaju te neverničke besmislice!
Razotkriću ih u „Skandalima". - Zastao je, pa rekao: - Podseti me da
napravim belešku o tome i zadužim Sidlija za to. Sutra moram do
grada.
- Pohod lorda Vitfilda na vradžbine - reče Bridžet olako. -
Srednjovekovno sujeverje i dalje buja u mirnoj provincijskoj varoši.
Lord Vitfild je namršteno zurio u nju zbunjenim pogledom, zatim se
okrenuo i ušao u kuću.
 Luk učtivo reče:
- Moraš da igraš svoju ulogu malo bolje, Bridžet!
- Na šta misliš?
- Bila bi šteta da izgubiš posao! Onih sto hiljada još nisu tvoje. Niti
svi oni dijamanti i biseri. Da sam na tvom mestu, sačekao bih da prođe
ceremonija venčanja pre nego što ispoljim svoj dar za sarkazam.
Njen pogled se hladno ukrstio s njegovim.
- Tako si uviđavan, dragi Luk. Ljubazno od tebe što toliko uzimaš k
srcu moju budućnost.
- Ljubaznost i uviđavnost su oduvek bile moje jače strane.
- Nisam primetila.
- Ne? To me čudi.
Bridžet otkide list puzavice.
- Čime si se danas bavio?
- Uobičajenim njuškanjem.
- Ima li rezultata?
-I da i ne, kako političari kažu. Nego, imate li alat u kući?
- Trebalo bi. Koju vrstu?
- Oh, nekakvu zgodnu malu alatku. Možda bih mogao da
pogledam?
Deset minuta kasnije Luk je izabrao šta mu treba s police u ostavi.
- To će sasvim fino završiti posao - reče on, pljesnuvši se po džepu
u koji ih je spakovao.
- Razmišljaš da počneš da se baviš provalama?
- Možda.
- Vrlo si zatvoren na tu temu.
 - Pa, sve u svemu, situacija je krcata poteškoćama. Nalazim se u
đavolski teškom položaju. Nakon našeg megdana u subotu,
pretpostavljam da bi trebalo da se čistim odavde.
- Takvo ponašanje se očekuje od savršenog džentlmena.
- Međutim, pošto sam uveren da sam na tragu ludom ubici, manje-
više sam prinuđen da osta-nem. Ako smisliš ijedan uverljiv razlog da
pređem u „Praporac i pajac“ i iznajmim sobu, za ime boga, progovori.
Bridžet je zavrtela glavom.
- To nije izvodljivo - pošto si kao rođak i tako to. Osim toga, krčma
je puna prijatelja gospodina Elsvortija. Imaju samo tri sobe za goste.
- Dakle, prisiljen sam da ostanem, koliko god to bilo bolno za tebe.
Bridžet mu se slatko nasmešila.
- Ni u kom slučaju. Nekoliko novih trofejnih skalpova uvek dobro
dođe.
- To je bilo - priznade Luk - krajnje pokvareno. Ono čemu se divim
kod tebe, Bridžet, jeste to što praktično nemaš osećaj za ljubaznost.
Tako dakle. Odbijeni ljubavnik će se sada povući da se presvuče za
večeru.
Veče je proteklo bez događaja. Luk je pridobio još dublju naklonost
lorda Vitfilda primetno dubokim zanimanjem s kojim je slušao njegovo
večernje predavanje.
Kada su prešli u dnevni boravak, Bridžet reče:
- Baš ste se zadržali.
- Lord Vitfild je bio tako zanimljiv da je vreme proletelo. Pričao mi
je kako je osnovao svoje prve novine - odgovori Luk.
Progovori i gospođa Anstruter.
 - Ove nove sadnice voćki u saksijama su savršeno čudesne, po
mom mišljenju. Trebalo bi ih rasporediti duž terase, Gordone.
Razgovor se nastavio uobičajenim tokom.
Luk se povukao rano.
Ipak, nije legao u krevet. Imao je drugih planova.
Upravo je otkucala ponoć kada se bešumno spustio niz stepenice, u
cipelama za tenis, prošao kroz biblioteku i izašao kroz prozor.
Vetar je još uvek duvao u divljim naletima, protkanim kratkim
zatišjima. Oblaci su se kovitlali nebom, povremeno zaklanjajući mesec
tako da se tama smenjivala s jasnom mesečinom.
Luk je zaobilaznim putem dospeo do prebivališta gospodina
Elsvortija. Ništa ne bi trebalo da spreči njegovu malu istragu. Bio je
gotovo siguran da će Elsvorti biti napolju s prijateljima na ovaj
poseban dan. Ivanjsko veče, mislio je Luk, zasigurno mora biti
obeleženo nekom vrstom ceremonije. A dok se ona vrši, pruža mu se
dobra prilika da pretraži Elsvortijevu kuću.
Preskočio je nekoliko zidića, zašao iza kuće, izvadio raznovrstan
alat iz džepa i izabrao odgovarajuće oruđe. Pronašao je prozor
pomoćne kuhinjske prostorije koji odgovara njegovoj nameri.
Nekoliko minuta kasnije izvukao je rezu, podigao okvir prozora i
prebacio se preko.
U džepu je imao baterijsku lampu. Upotrebljavao ju je štedljivo -
samo kratak blesak da mu pokaže put i spreči sudaranje sa stvarima.
U roku od pola sata utvrdio je da je kuća prazna. Vlasnik je bio ko
zna gde, baveći se svojim poslovima.
Luk se zadovoljno nasmešio i bacio na posao.
 Natenane je temeljno pretražio svaki dostupan čošak i svako
skrovište. U zaključanoj fioci, ispod dvetri bezazlene skice vodenim
bojama, naišao je na izvesne umetničke pokušaje koji su ga naterali da
podigne obrvu i ispusti zvižduk. Prepiska gospodina Elsvortija nije bila
prosvetljujuća, ali neke od njegovih knjiga - one koje su bile zavučene
u dno kredenca - izazivale su pažnju.
Pored toga, Luk je obezbedio tri oskudna, ali obećavajuća delića
informacije. Prvo, olovkom naškrabane reči u beležnici.i „Završiti s
Tomijem Pirsom“, a datum je bio nekoliko dana pre dečakove smrti.
Drugo je bila voštanim bojicama urađena skica Ejmi Gibs, besno
precrtana crvenom bojom posred lica. Treće je bila bočica sirupa za
kašalj. Ništa od toga nije bilo ni u kom slučaju ubedljivo, ali sve
zajedno uzev, moglo bi se reći da uliva nadu.
Luk je upravo vraćao i poslednju stvar na svoje mesto, kada se
naglo ukočio i isključio lampu.
Začuo je ključ u bravi sporednih vrata.
Prešao je preko prostorije u kojoj se nalazio i prislonio oko uz
pukotinu. Nadao se da će Elsvorti, ako je to bio on, otići pravo na sprat.
Sporedna vrata se otvoriše i Elsvorti uđe, uključivši svetlo u
predsoblju.
Dok je prolazio kroz hodnik, Luk ugleda njegov izraz lica i zastade
mu dah.
Bio je neprepoznatljiv. Oko usana mu se uhvatila pena, oči su mu
sijale čudnim ludačkim zanosom, dok se malim plesnim koracima
šepurio niz hodnik.
Ali ono što je nateralo Luka da zadrži dah bio je prizor Elsvortijevih
ruku. Bile su umrljane tamnom smeđecrvenom bojom - bojom
sasušene krvi...
Nestao je uz stepenice. Trenutak kasnije ugasilo se i svetlo u
predsoblju.
Luk je sačekao još malo, a zatim se veoma oprezno išunjao kroz
predsoblje do kuhinje i izašao kroz prozor. Pogledom je osmotrio
kuću, koja je sada bila mračna i tiha.
Duboko je udahnuo.
- Blagi bože - rekao je - ovaj tip je nesumnjivo lud! Pitam se šta
namerava? Zakleo bih se da je ono bila krv na njegovim rukama!
Sporednom uličicom je obišao oko varoši i vratio se zaobilaznim
putem do vile. U trenutku kada je skretao na puteljak, iznenadno
šuškanje lišća nateralo ga je da se u mestu okrene.
- Ko je tamo?
Visoka figura uvijena u tamni ogrtač izađe iz senke drveta.
Izgledala je toliko sablasno da Luk oseti kako mu srce preskače. A
onda je prepoznao izduženo bledo lice pod kapuljačom.
- Bridžet? Kako si me prepala!
Ona reče odsečnim glasom.
- Gde si bio? Videla sam te da izlaziš.
- Pa si me pratila?
- Ne. Izmakao si mi. Čekala sam da se vratiš.
- To je bilo prokleto glupavo - gunđao je Luk.
Nestrpljivo je ponovila pitanje.
- Gde si bio?
Luk veselo reče:
 - Vršio sam pretres kod našeg gospodina Elsvortija!
Bridžet dođe do daha.
- Jesi li... pronašao nešto?
- Ne znam. Bolje poznajem tu svinju sada - njegov pornografski
ukus i tako to, a postoje i tri detalja koji bi mogli da imaju određeni
značaj.
Pažljivo je slušala dok je on pobrajao rezultate svog istraživanja.
- To su vrlo slabi dokazi, doduše - zaključio je. - Ali, Bridžet, samo
što sam završio kada se Elsvorti vratio. I da ti kažem: čovek je potpuno
lud!
- Stvarno tako misliš?
- Video sam mu lice; bilo je... neizrecivo! Sam bog zna šta je radio!
Bio je u bunilu ludačkog uzbuđenja. A ruke su mu bile umrljane.
Kunem se da je to bila krv.
Bridžet se stresla.
- Užasno... - promrmljala je.
- Nisi smela sama da izlaziš, Bridžet. To je bila potpuna ludost.
Neko je mogao da te opauči po glavi - iznervirano reče Luk.
Bridžet se drhtavo nasmejala.
- Isto važi i za tebe, dragi moj.
- Ja mogu da se staram o sebi.
-I ja se prilično dobro staram sama o sebi, takođe. Oguglala sam,
verujem da bi me ti tako nazvao.
Osetio se udar oštrog vazduha. Luk iznenada reče:
- Skini tu kapuljaču.
- Zašto?
 Neočekivanim pokretom zgrabio je njen ogrtač i povukao ga. Vetar
joj je podigao kosu i zakovitlao je na sve strane. Zurila je u njega,
ubrzano dišući.
Luk reče:
- Nema zbora, Bridžet, ti si nepotpuna bez metle. Tako sam te prvi
put ugledao. - Posmatrao ju je još pun minut, a zatim rekao: - Ti si
okrutni demon.
Uz kratak nestrpljiv uzdah, dobacio joj je ogrtač.
- Evo ti... ogrni se. Idemo kući.
- Čekaj...
- Zašto?
Prišla mu je. Progovorila je tihim, skoro nečujnim glasom.
- Zato što imam nešto da ti kažem - delom sam te zato i čekala
ovde - izvan vile. Želim da ti to kažem sada... pre nego što uđemo... na
Gordonovo imanje...
- Dakle?
Oteo joj se kratak, prilično ogorčen smeh.
- Oh, sasvim je prosto.i Pobedio si, Luk. To je sve.
- Na šta misliš? - oštro je rekao.
- Na to da sam odustala od ideje da postanem ledi Vitfild.
Približio joj se.
- Je l’ to istina? - zahtevao je da zna.
- Jeste, Luk.
- Udaćeš se za mene?
- Da.
- Zašto, pitam se?
 - Ne znam. Govoriš mi tako neprijatne stvari, a izgleda da se meni
to dopada...
Uzeo ju je u zagrljaj i poljubio je. Rekao je:
- Svet je potpuno poludeo!
- Jesi li srećan, Luk?
- Ne naročito.
- Misliš li da ćeš ikada biti srećan sa mnom?
- Ne znam. Spreman sam da rizikujem.
- Da... i ja se tako osećam...
Prepleo je prste s njenim.
- Potpuno smo čudni u vezi sa ovim, dušo. Hajdemo. Možda
budemo malo normalniji ujutru.
- Da, prilično je zastrašujuće kada se nešto desi na način... -
Spustila je pogled i povukla ga da zastane. - Luk! Luk...i šta je to...?
Mesec je izašao iza oblaka. Luk je pogledao tamo gde je Bridžetina
cipela podrhtavala pored zgrčene mase na tlu.
Iznenađeno uzviknuvši, pustio joj je ruku i kleknuo. S bezoblične
gomile podigao je pogled ka stubu kapije. Ananas je nestao.
Najzad je ustao. Bridžet je stajala šaka čvrsto pritisnutih na
usnama.
- To je vozač - Rivers. Mrtav je... - rekao je.
- Ta prokleta kamenčuga - bila je rasklimana već neko vreme;
pretpostavljam da ju je vetar oborio na njega?
Luk odmahnu glavom.
- Vetar ne bi mogao da učini ništa slično. Oh! tako jei zamišljeno da
izgleda - tako jei zamišljeno da bude - još jedan nesrećan slučaj! Ali, to
je prevara. Ubica je ponovo napao...
- Ne... ne, Luk...
- Kažem ti da jeste. Znaš li šta sam napipao na njegovom temenu, u
čitavom tom lepljivom neredu? Zrnca peska. Ovde nema peska. Kažem
ti, Bridžet, neko je stajao tu i jako ga udario kada je prolazio kroz
kapiju na putu ka svojoj kući. Zatim ga je položio ovde i dokotrljao
ananas preko njega.
Bridžet jedva čujno reče:
- Luk... ima krvi... na tvojim rukama...
Luk odvrati sumornim tonom:
- Bilo je krvi i na još nečijim rukama. Znaš li o čemu sam razmišljao
ovog popodneva - da bismo, desi li se još jedan zločin, tada zasigurno
znali. Isada znamo! Elsvorti! Večeras je bio van kuće, vratio se s krvlju
na rukama, skakutao je i šepurio se, omamljen ubilačkim ludilom...
Pogledavši dole, Bridžet je zadrhtala i rekla tihim glasom: - Jadni
Rivers...
- Da, jadni momak - sažaljivo reče Luk. - Prokleti baksuzluk. Ali ovo
će biti poslednji slučaj, Bridžet! Sada sve znamo, uhvatićemo ga!
Primetio je da se zanela i u dva koraka je priskočio da je uhvati u
naručje.
Rekla je, tankim detinjim glasom:
- Luk, strah me je...
- Sve je gotovo, draga. Sve je gotovo... - odvratio je.
- Budi dobar prema meni, molim te - promrmljala je. - Toliko sam
bila povređena.
Rekao je: - Povredili smo jedno drugo. Nikada više.
 Poglavlje 17

Izjava lorda Vitfilda

U ordinaciji, doktor Tomas je zurio preko stola u Luka.

- Izvanredno - rekao je. - Izvanredno! Ozbiljni ste, gospodine
Ficvilijame?
- Potpuno. Uveren sam da je Elsvorti opasan manijak.
- Nisam obratio posebnu pažnju na tog čoveka. Trebalo bi da
kažem, doduše, da zaista spada u mogući nenormalni tip ličnosti.
- Ja bih otišao i mnogo dalje od toga - reče Luk sumorno.
- Zaista verujete da je taj Rivers ubijen?
- Verujem. Da li ste primetili zrnca peska u rani?
Doktor Tomas je klimnuo.
- Potražio sam ih nakon vaše izjave. Prinuđen sam da kažem da ste
bili u pravu.
- To jasno govori, zar ne, da je nesrećni slučaj bio lažiran i da je
ovaj čovek ubijen tako što je udaren vrećom peska; ili je bio makar
onesvešćen na taj način.
- Ne nužno.
- Kako to mislite?
Doktor Tomas se zavalio u fotelju i spojio vrhove prstiju na
rukama.
- Ako pretpostavimo da je taj Rivers ležao u jami s peskom u toku
tog dana - ima ih nekoliko u ovim krajevima - to bi moglo da bude
razlog zašto mu esak nalazi u kosi.
- Čoveče, govorim vam da je ubijen!
- Možete da mi govorite - reče doktor Tomas suvo - ali time nećete
ideju pretvoriti u činjenicu.
Luk je obuzdao svoje ogorčenje.
- Pretpostavljam da ne verujete ni reč od onoga što vam govorim.
Doktor Tomas se nasmešio, onim ljubazno nadmoćnim osmehom.
- Morate priznati, gospodine Ficvilijame, da je to prilično
neverovatna priča. Tvrdite da je taj Elsvorti ubio služavku, dečaka,
pijanog krčmara, mog sopstvenog kolegu i napokon ovog čoveka,
Riversa.
- Ne verujete u to?
Doktor Tomas slegnu ramenima.
- Imam određena saznanja u vezi s Hamblbijevim slučajem. Čini mi
se da nikako ne dolazi u obzir da je Elsvorti mogao prouzrokovati
njegovu smrt, a stvarno ne vidim da vi imate dokaze da je tako bilo.
- Ne znam kako je to uspeo - priznao je Luk - ali se sve slaže s
pričom gospođice Pinkerton.
- I opet, vi tvrdite da je Elsvorti nju pratio do Londona i udario je
kolima. I opet nemate ni trunku dokaza da se to desilo! Sve to zvuči
kao...pa... zaplet za roman!
Luk oštro odgovori:
- Sada kada znam na čemu sam, potrudiću se da nabavim dokaze.
Sutra odlazim u London da posetim starog prijatelja. Video sam u
novinama pre dva dana da je imenovan za zamenika komesara
policije. On me poznaje i saslušaće šta imam da kažem. U jedno sam
siguran, on će naložiti temeljnu istragu čitavog ovog slučaja.
Doktor Tomas je zamišljeno gladio bradu.
- Pa, nema sumnje da bi to bilo vrlo prikladno. Ako se ispostavi da
grešite...
Luk ga prekinu.
- Vi naprosto ne verujete ni reč od svega ovoga?
- U ubistva na veliko? - doktor Tomas podiže obrve. - Sasvim
iskreno, gospodine Ficvilijame, ne verujem, Čitava ta priča je previše
fantastična.
- Fantastična, možda. Ali sve se slaže. Morate priznati da se sve
slaže. Jednom kada prihvatite priču gospođice Pinkerton kao istinitu.
Doktor Tomas je vrteo glavom. Blagi osmeh javio mu se na usnama.
- Da poznajete neke od ovih usedelica tako dobro kao ja... -
promrmljao je.
Luk ustade, pokušavajući da obuzda nezadovoljstvo.
- U svakom slučaju, ime vam je prikladno - rekao je. - Pravi neverni
Toma, većeg na svetu nije bilo!
Tomas odgovori raspoloženo:
- Pružite mi neki dokaz, dragi moj prijatelju. To je sve što tražim.
Ne samo dugačko melodramatično naklapanje zasnovano na tome šta
je neka stara dama mislila da je videla.
- Ono što stare dame misle da su videle, često bude istina. Moja
teta Mildred je bila bezmalo jeziva u tome! Imate li vi tetke, Tomase?
 - Pa, ovaj... nemam.
- Šteta - reče Luk. - Svaki čovek bi trebalo da ima tetke. One
predstavljaju pobedu nagađanja nad razumom. Samo tetke imaju
pravo da znaju kako je osoba A ništarija zato što izgleda kao nepošteni
batler koji je nekada radio za njih. Ostali ljudi vrlo razumno tvrde da
ugledna osoba kao što je gospodin A nikako ne može biti prevarant.
Stare dame su svaki put u pravu.
Doktor Tomas se ponovo smešio svojim nadmoćnim osmehom.
Luk reče, dok mu je ogorčenje ponovo raslo:
- Zar ne shvatate da sam ja i sam policajac? A ne tamo neki običan
amater.
Doktor Tomas je kroz osmeh procedio:
- U Malajskom moreuzu!
- Zločin je zločin čak i u Malajskom moreuzu.
- Naravno, naravno.
Luk je napustio ordinaciju doktora Tomasa u stanju potisnute
razdraženosti.
Kada joj se pridružio, Bridžet ga upita:
- Dakle, kako je bilo?
- Nije mi poverovao - reče Luk. - Što, kad čovek malo bolje razmisli,
uopšte ne iznenađuje. Priča je fantastična, a ja nemam dokaze. Doktor
Tomas nedvosmisleno nije osoba koja će poverovati u šest nemogućih
stvari pre doručka!
- Hoće li ti iko poverovati?
- Verovatno neće, ali kada se sutra sretnem sa starim Bilijem
Bounsom, zupčanici će početi da se okreću. Proveriće našeg
dugokosog prijatelja, Elsvortija, i na kraju će morati nešto da otkriju.
Bridžet ozbiljnim glasom reče:
- Sada nastupamo sasvim otvoreno, zar ne?
- Nemamo izbora. Ne možemo - jednostavno ne smemo dopustiti
da se desi još neko ubistvo.
Bridžet zadrhta.
- Za ime boga, Luk, budi oprezan.
-I jesam oprezan. Ne treba se šetati pored kapija sa ananasima,
samotne šume treba izbegavati kad padne mrak, obratiti pažnju na
jelo i piće. Sve mi je jasno.
- Užasan je osećaj to što si obeležen čovek.
- Sve dok ti nisi obeležena žena, mila moja.
- Možda i jesam.
- Ne verujem. Ali ne nameravam da rizukujem! Pazim na tebe kao
staromodni anđeo čuvar.
- Ima li svrhe išta prijaviti ovdašnjoj policiji?
Luk je razmatrao taj predlog.
- Ne, mislim da nema; bolje je otići pravo u Skotland jard.
Bridžet promrmlja:
- To je i gospođica Pinkerton mislila.
- Da, ali ja ću biti pripravan na sve.
- Znam šta ću ja da radim sutra - reče Bridžet. - Odvešću Gordona
do radnje tog divljaka i naterati ga da svašta nakupuje.
-1Itime ćeš obezbediti da me naš gospodin Elsvorti neće čekati u
zasedi na stepenicama Vajthola?
- Takav je plan.
 Luk reče, pomalo posramljeno: - Što se tiče Vitfilda...
Bridžet ga prekide:
- Odložimo to dok se sutra ne vratiš. Onda ćemo sve izneti na
videlo.
- Hoće li biti mnogo žalostan, šta misliš?
- Pa... - razmišljalaje Bridžet. - Ozlovoljiće se.
- Ozlovoljiti? Bogovi! Nije li to previše blago rečeno?
- Nije. Zato što, znaš, Gordon ne voli da se ozlovolji! To ga
uznemirava!
- Osećam se prilično nelagodno povodom svega toga - ozbiljno
reče Luk.
To osećanje je dominiralo njegovim mislima dok se te večeri
spremao da po dvadeseti put sluša lorda Vitfilda na temu lorda
Vitfilda. Bila je to čista podlost, priznao je - odsesti u nečijoj kući i
preoteti mu verenicu. Ipak je osećao, međutim, da trbušasti,
uobraženi, razmetljivi skorojević kao što je lord Vitfild nikada nije ni
smeo da žudi za Bridžet!
Međutim, savest ga je pekla toliko da je slušao s dodatnom
količinom nepodeljene pažnje, što je kao posledicu izazvalo savršeno
povoljan utisak koji je ostavio na svog domaćina.
Lord Vitfild je ove večeri bio izuzetno dobro raspoložen. Pogibija
njegovog doskorašnjeg šofera više ga je oduševila nego što ga je
potresla.
- Rekao sam vam da će tog tipa snaći loša sudbina - likovao je,
podigavši čašu porta prema svetlosti i škiljeći kroz nju. - Zar vam
nisam to rekao sinoć?
 - Da, gospodine, zaista jeste.
- I vidite da sam bio u pravu! Zapanjujuće je koliko sam često u
pravu!
- To mora da je sjajan osećaj - reče Luk.
- Imao sam čudesan život... da, čudesan život! Moj put se uvek
prostirao čist i jasan preda mnom. Oduvek sam imao nepoljuljanu
veru u proviđenje. U tome je tajna, gospodine Ficvilijame, u tome je
tajna.
- Da?
- Ja sam religiozan čovek. Verujem u dobro i zlo i večnu pravdu.
Božanska pravda postoji, Ficvilijame, u to nema sumnje!
-I ja verujem u pravdu - reče Luk.
Lord Vitfild, kao i obično, nije bio zainteresovan za verovanja
drugih ljudi.
- Budi dobar svom Stvoritelju i tvoj će Stvoritelj biti dobar tebi! Uvek
sam bio čestit čovek. Dajem u dobrotvorne svrhe, a svoj sam novac
pošteno zaradio. Nikome nisam dužan! Svoj sam čovek. Sećate se iz
Biblije, kako su patrijarsi napredovali, stada i jata su im se množila, a
njihovi neprijatelji bili uništeni!
Luk zatomi zev i reče:
- Kako da ne, kako da ne.
- To je izvanredno - apsolutno izvanredno - reče lord Vitfild. -
Način na koji su neprijatelji pravednika kažnjeni! Vidite šta se desilo
juče. Taj tip me je vređao - čak je otišao toliko daleko da digne ruku na
mene. I šta bi? Gde je on danas?
Napravio je retoričku pauzu, a zatim sam sebi dramatično
odgovorio.
- Mrtav! Smožden božanskim gnevom!
Malo razrogačivši oči, Luk reče:
- Pomalo preterana kazna, može biti, za nekoliko žučnih reči
izrečenih nakon koje čašice previše.
Lord Vitfild zavrte glavom.
- Uvek je tako! Odmazda je strelovita i strahovita. A imam i dobar
merodavni izvor za tu tvrdnju. Ne zaboravite decu koja su ismevala
Jeliseja 34 - kako su medvedi došli i proždrali ih. Tako se odvijaju
stvari, Ficvilijame.
- Oduvek sam smatrao da je to bila izlišna osvetoljubivost.
- Ne, ne. Posmatrate na pogrešan način. Jelisej je bio veliki i sveti
čovek. Niko ne sme da ga ismeva i da preživi! Ja to razumem,
zahvaljujući mom ličnom slučaju.
Luk je bio zbunjen.
Lord Vitfild spusti glas.
- Isprva nisam mogao da poverujem. Ali, desilo se svaki put! Svi
moji neprijatelji i klevetnici su skršeni i istrebljeni.
- Istrebljeni?
Lord Vitfild polako zaklima glavom i srknu porto.
- Svaki put. Jednom mi se desilo baš kao i Jeliseju - mali dečak.
Naišao sam na njega ovde u bašti - tada je bio zaposlen ovde. Znate li
šta je radio? Imitirao me je. MENE! Ismevao me je! Šepurio se gore-
dole pred publikom koja ga je gledala. Rugao mi se na mom
sopstvenom imanju! znate li šta se desilo s njim? Nije prošlo ni deset
dana, a on je pao s gornjih prozora i poginuo!
 - Zatim je došao red na onog siledžiju Kartera - pijanicu poganog
jezika. Došao je ovde da me psuje. Šta se s njim desilo? Nedelju dana
kasnije bio je mrtav - udavio se u blatu. Bila je i jedna služavka, takođe.
Digla je glas i vređala me. I njena kazna je brzo stigla. Greškom je
popila otrov! Mogao bih da vam ispričam za još gomilu slučajeva.
Hamblbi se usudio da mi se suprotstavi povodom posla s vodom. On je
umro od trovanja krvi. Oh, dešava se to već godinama - gospođa
Horton, na primer, bila je strahovito neučtiva prema meni i nije prošlo
mnogo, a i ona je preminula.
Ućutao je i nagnuo se napred, pruživši bokal porta Luku.
- Da - reče. - Svi su mrtvi. Zadivljujuće, zar ne?
Luk je zurio u njega. Čudovišna, neverovatna sumnja zaposela mu
je um! Posmatrajući ga u novom svetlu, zurio je u tog malog debelog
čoveka koji je sedeo uvrh stola i lagano klimao glavom, i čije su buljave
oči, praćene bezbrižnim osmehom, sada srele Lukov pogled.
Navala ranije nepovezanih misli brzo se smenjivala u Lukovom
mozgu. Major Horton, koji kaže: „Lord Vitfild je bio vrio ljubazan.
Poslao je grožđe i breskve iz svog staklenika." Lord Vitfild je
velikodušno dozvolio da se Tomi Pirs zaposli kao perač prozora u
biblioteci. Lord Vitfild, koji ne prestaje da priča o svojoj poseti institutu
,,Velerman-Krajc“ i njihovim serumima i bakterijskim kulturama,
neposredno pre smrti doktora Hamblbija. Sve je jasno ukazivalo u tom
pravcu, a on, budala kakva je, nije čak ni posumnjao...
Lord Vitfild se i dalje smešio. Smirenim, zadovoljnim osmehom.
Učtivo je klimnuo glavom prema Luku.
- Svi su mrtvi - reče lord Vitfild.
 Poglavlje 18

Sastanak u Londonu

Ser Vilijam Osington, drugovima iz ranijeg doba poznat kao Bili

Bouns, s nevericom je posmatrao svog prijatelja.
- Zar nisi imao dovoljno posla s kriminalom u Malajskom
moreuzu? - upitao je tužno. - Zar si morao da se vratiš kući i da ovde
radiš naš posao?
- Kriminal u Malajskom moreuzu se ne vrši na veliko - reče Luk. -
Ono s čime se sada suočavam jeste čovek koji je izvršio bar pola tuceta
ubistava i izvukao se, ne izazvavši ni trunku sumnje!
Ser Vilijam uzdahnu.
- Dešava se i to. Šta mu je specijalnost - supruge?
- Ne, nije taj tip. Verovatno još uvek ne smatra sebe bogom, ali
uskoro će početi.
- Lud?
- Oh, nesumnjivo, rekao bih.
- Ah, ali verovatno nije pravno lud. Postoji razlika, znaš.
- Rekao bih da je svestan prirode i posledica svojih postupaka -
reče Luk.
- Upravo tako - reče Bili Bouns.
 - Pa dobro, nećemo cepidlačiti oko pravnih tehnikalija. Još nismo
ni blizu te faze. Možda nikada i nećemo biti. Ono što mi od tebe treba,
druže stari, to su činjenice. Na dan Derbija desila se ulična nesreća,
između pet i šest časova popodne. Stara dama je udarena kolima na
Vajtholu, vozač se nije zaustavio. Njeno ime je Lavinija Pinkerton.
Potrebno mi je da o tome iskopaš sve činjenice koje možeš.
Ser Vilijam je uzdahnuo. - Mogu to da ti nabavim. Daj mi
dvadesetak minuta.
Održao je reč. Za manje od predviđenog vremena Luk je
razgovarao s policajcem koji je bio zadužen za taj slučaj.
- Da, gospodine, sećam se pojedinosti. Većinu sam i pribeležio. -
Pokazao je na list papira koji je Luk proučavao. - Sprovedena je
istraga; gospodin Sačerverel je bio dežurni mrtvozornik. Vozač
automobila je proglašen krivim.
- Jeste li ga ikada uhvatili?
- Nismo, gospodine.
- Koji automobil je bio u pitanju?
- Činilo se prilično sigurnim da je rols - veliki automobil sa
šoferom. Svi svedoci su jednoglasni po tom pitanju. Većina ljudi
prepoznaje rols kad ga vidi.
- Niste uspeli da dobijete broj tablica?
- Ne, nažalost, niko se nije setio da pogleda. Postoji beleška o
tablicama FYX 4498 - ali to je pogrešan registarski broj, neka žena ga
je primetila, pa pomenula drugoj, a ova ga je dala meni. Ne znam da li
je druga žena pogrešno čula onu prvu, ali u svakom slučaju, broj nije
bio pravi.
 Luk strogim glasom upita: - Kako znate da nije bio pravi?
Mladi policajac se osmehnu.
- FYX 4498 je broj tablica automobila koji pripada lordu Vitfildu.
Bio je parkiran ispred Bumingtona u pomenuto vreme, a šofer je pio
čaj. Imao je neoboriv alibi - nema šanse da je on u pitanju, a automobil
se nije pomerio s mesta sve do 6 i 30, kada je njegovo lordstvo izašlo iz
zgrade.
- Shvatam - reče Luk.
- Uvek bude tako, gospodine - uzdahnu mladić - pola svedoka je
nestalo još i pre nego što je pozornik stigao na lice mesta i zapisao
detalje.
Ser Vilijam klimnu.
- Pretpostavljamo da je u pitanju broj koji liči na FYX 4498 -
verovatno počinje s dve četvorke. Potrudili smo se najbolje što smo
mogli, ali nismo uspeli da uđemo u trag takvom automobilu. Istražili
smo nekoliko njih sa sličnim tablicama, ali su svi vlasnici mogli da
potvrde gde su bili u to doba.
Ser Vilijam je upitno pogledao Luka.
Luk odmahnu glavom. Ser Vilijam reče:
- Hvala, Boneru, to bi bilo sve.
Kada je policajac izašao, Bili Bouns se ispitivački zagleda u svog
prijatelja.
- O čemu se ovde radi, Fic?
Luk uzdahnu. - Sve se poklapa. Lavinija Pinkerton je dolazila
ovamo da obelodani nečije zločine - da pametnim ljudima Skotland
jarda ispriča sve što zna o opasnom ubici. Ne znam da li biste je uopšte
saslušali - verovatno ne biste...
- Verovatno bismo - reče ser Vilijam. - Često saznamo nešto na taj
način. Neka su to samo rekla-kazala i tračevi - ne zanemarujemo
takve stvari, uveravam te.
- To je i ubica mislio. Nije hteo da rizikuje. Oslobodio se Lavinije
Pinkerton, i iako je jedna žena bila dovoljno bistra da primeti
registarski broj, niko joj nije verovao.
Bili Bouns se ispravi u svojoj stolici.
- Ne misliš valjda...
- Da, mislim. Kladiću se s tobom u šta hoćeš da je Vitfild kriv za to.
Ne znam kako je uspeo. Šofer je pio čaj. Na neki način,
pretpostavljam, Vitfild se iskrao, uzevši od šofera kaput i kapu. Ali, on
je kriv, Bili!
- Nemoguće!
- Uopšte nije. Lord Vitfild je izvršio najmanje sedam ubistava, bar
koliko ja znam, a verovatno i mnogo više.
- Nemoguće - ponovi ser Vilijam.
- Dragi moj prijatelju, maltene mi se time hvalio još koliko sinoć!
- Dakle, on je lud?
- Lud je, nego šta, ali je i prepredeni đavo. Moraćeš da budeš
oprezan. Nemoj mu odati da sumnjamo na njega.
Bili Bouns promrmlja: - Neverovatno...
Luk reče: - Ali istinito!
Položio je ruku na prijateljevo rame.
- Gledaj, Bili, druže stari, moramo se smesta pozabaviti ovim.
Izneću ti sve činjenice.
 Dva čoveka su razgovarala dugo i ozbiljno.
Sledećeg dana, Luk se vratio u Vičvud. Dovezao se rano izjutra.
Mogao je da se vrati još prethodne večeri, ali bilo mu je izrazito
odbojno da u ovim okolnostima prespava pod krovom lorda Vitfilda ili
da na bilo koji način koristi njegovo gostoprimstvo.
Na putu kroz Vičvud, dovezao se do kuće gospođice Vejnflet.
Sobarica koja mu je otvorila vrata zaprepašćeno se zagledala u njega,
ali ga je uvela u malu trpezariju gde je gospođica Vejnflet upravo
doručkovala.
Ustala je da ga pozdravi, pomalo iznenađeno.
Nije gubio vreme: - Izvinjavam se što vam dolazim ovako rano.
Osvrnu se oko sebe. Sobarica je napustila prostoriju i zatvorila
vrata za sobom. - Postaviću vam jedno pitanje, gospođice Vejnflet.
Prilično je intimne prirode, ali verujem da ćete mi oprostiti zbog toga.
- Molim vas, pitajte šta god hoćete. Sasvim sam uverena da su vaši
razlozi za to opravdani.
- Hvala.
Zastao je.
- Želim da znam zašto ste tačno raskinuli veridbu s lordom
Vitfildom pre toliko godina.
To nije očekivala. Rumenilo joj je oblilo obraze, a jedna šaka
poletela prema grudima.
- Da li vam je on nešto rekao?
Luk odgovori: - Nagovestio mi je nešto o ptici... o zavrnutoj šiji...
- Rekao je to? - Glas joj je zamro. - Priznao je? To je neverovatno!
- Hoćete li mi ispričati, molim vas?
 - Da, reći ću vam. Ali, preklinjem vas da nikada o tome ne govorite
s njim - s Gordonom. Sve je to u prošlosti... sve je to bilo pa prošlo; ne
želim da se ponovo poteže.
Molećivo ga je gledala.
Luk klimnu.
- Radi se o mojoj ličnoj radoznalosti - reče on. - Neću ponoviti vaše
reči.
- Hvala vam. - Povratila je staloženost. Kada je nastavila, glas joj
nije više drhtao. - Bilo je to ovako... Imala sam malog kanarinca;
veoma mi je bio drag - i možda sam bila pomalo blesava, kao i sve
devojke u to vreme. Umele su da se prilično... pa... prenemažu u vezi
sa svojim ljubimcima. To mora da je izazivalo razdražljivost kod
muškaraca - jasno mi je.
- Da - reče Luk kad je ona zastala.
- Gordon je bio ljubomoran na pticu. Jednog dana mi je sasvim
zlovoljno rekao: „Verujem da tu pticu voliš više nego mene.“ A ja, na
onaj blesavi način na koji su se devojke tada ponašale, nasmejem se,
podignem prst i kažem nešto kao: „Naravno da te volim, ptičice, više
nego velikog blesavog momka! Naravno da je tako!“ A tada - oh, bilo je
zastrašujuće - Gordon mi otme pticu i zavrne joj vrat. Bila sam u
takvom šoku... nikada to neću zaboraviti!
Potpuno je ubledela u licu.
-I tako ste raskinuli veridbu? - upita Luk.
- Da, posle toga nisam mogla da gajim ista osećanja. Znate,
gospodine Ficvilijame... - oklevala je.
- Nije bila stvar samo u tome šta je uradio - što je moglo da bude
učinjeno u naletu ljubomore i srdžbe - već u užasnom osećaju da je
pritom uživao; e, to je bilo ono što me je prestravilo!
- Čak i pre toliko vremena - mrmljao je Luk.
- Čak i tada...
Spustila mu je šaku na mišicu.
- Gospodine Ficvilijame...
Ozbiljnim mirnim pogledom presreo je uplašenu molbu u njenim
očima.
- Lord Vitfild je počinio sva ona ubistva! - rekao je. - A vi ste znali
sve vreme, zar ne?
Snažno je odmahivala glavom.
- Nije da sam znala! Da jesam, onda bih... naravno da bih rekla; ne,
samo sam se pribojavala!
- A ipak, niste mi čak ni nagovestili?
Naglo je skršila ruke u mukama.
- Kako sam mogla? Kako sam mogla? Nekad mi je bio drag...
- Da - reče Luk blago. - Shvatam.
Okrenula se, počela da pretura po torbici, i na trenutak prinela
očima malu čipkom oivičenu maramicu. Zatim se okrenula nazad,
suvih očiju, dostojanstvena i pribrana.
- Tako mi je drago - rekla je - što je Bridžet raskinula veridbu.
Udaće se za vas, je l’ tako?
- Tako je.
- To će biti mnogo prikladnije - reče gospođica Vejnflet pomalo
usedelički uštogljeno.
Luk nije uspeo da suzbije smešak.
 Međutim, lice gospođice Vejnflet poprimilo je ozbiljan i zabrinut
izraz. Nagnula se napred i ponovo mu položila šaku na mišicu.
- Pazite se - rekla je. - Oboje morate da se dobro pazite.
- Mislite zbog lorda Vitfilda?
- Da. Bilo bi bolje da mu ništa ne kažete.
Luk se namršti. - Ne verujem da bi ijednom od nas dvoje to bilo
pravo.
- Oh! Šta ima veze? Izgleda da ne shvatate da je on lud - lud! Neće
to trpeti - ni za trenutak! Ako bi joj se išta desilo...
- Ništa joj se neće desiti!
- Da, znam - ali shvatite da mu niste dorasli! On je tako
užasavajuće prepreden! Odvedite je, smesta - to vam je jedina nada!
Naterajte je da ode van zemlje! Najbolje bi bilo da oboje odete van
zemlje!
Luk polako reče:
- Možda bi valjalo da ona ode. Ja ću ostati.
- Plašila sam se da biste to mogli reći. Ali, svakako je odvedite
odavde. Iz ovih stopa, čujete li!
Luk lagano klimnu.
- Mislim - reče - da ste u pravu.
- Znam da jesam! Odvedite je pre no sto bude prekasno.
 Poglavlje 19

Raskinuta veridba

Bridžet je čula da Luk stiže. Izašla je na stepenice da ga dočeka.

Izjavila je bez uvoda:
- Rekla sam mu.
- Molim? - Luk je bio zatečen.
Njegova zaprepašćenost je bila toliko neskrivena da ju je Bridžet
primetila.
- Luk - šta je bilo? Izgledaš uzrujano.
- Mislio sam da smo se dogovorili da ćemo sačekati da se vratim -
polako je rekao.
- Znam, ali mislila sam da je bolje završiti s tim. Počeo je da pravi
planove u vezi s venčanjem, s medenim mesecom - sve to!
Jednostavno sam morala da mu kažem!
Dodala je, s primesom prekora u glasu.
- To je bio jedini ispravan postupak.
- Jeste, s tvoje strane gledano - priznao je. - Oh, da, to razumem.
- S bilo koje strane gledano, čini mi se!
- Postoji vreme kada čovek ne može da sebi priušti pristojnost! -
naglasi Luk.
 - Luk, na šta misliš?
Nestrpljivo je odmahnuo.
- Ne mogu ti reći sada i ovde. Kako je Vitfild primio vest?
- Izvanredno dobro - polako reče Bridžet. - Stvarno izvanredno
dobro. Bilo me je sramota, Luk, što sam tako potcenila Gordona -
samo zato što je toliko uobražen i povremeno zaludan. Zaista verujem
da je sasvim... pa... sjajan čovečuljak!
Luk klimnu.
- Da, vrlo je moguće da jeste sjajan - na način na koji nismo ni
pretpostavljali. Slušaj, Bridžet, moraš da odeš odavde što je moguće
pre.
- Naravno, spakovaću se i odlazim još danas. Možeš me odvesti do
grada. Pretpostavljam da ne možemo oboje odsesti u krčmi „Praporac
i pajac“, čak i ako je Elsvortijeva delegacija otišla?
Luk odmahnu glavom.
- Ne, bolje bi bilo da se vratiš u London. Uskoro ću ti sve objasniti. U
međuvremenu, pretpostavljam da bi trebalo da se vidim s Vitfildom.
- To je verovatno neophodno. Sve je ovo prilično grozno, zar ne?
Osećam se kao prava koristoljubiva bednica.
Luk joj se nasmešio.
- Bila je to poštena pogodba. Bila si iskrena prema njemu. U
svakom slučaju, nema svrhe jadikovati nad stvarima koje su bile i
prošle! Idem da se vidim s Vitfildom.
Zatekao ga je kako krupnim koracima šeta gore-dole po dnevnom
boravku. Bio je naizgled smiren, na usnama mu je čak lebdeo i slab
osmeh. Ipak, Luk je primetio da mu je vena na slepoočnici besno
pulsirala.
Okrenuo se kada je Luk ušao.
- Oh! Tu ste, Ficvilijame.
- Nema smisla da kažem kako mi je žao za ono što sam uradio; to
bi bilo licemerno! - reče Luk. - Priznajem da sam se, s vaše tačke
gledišta, poneo loše i nemam mnogo šta da kažem u svoju odbranu.
Ovakve stvari se prosto dese.
Lord Vitfild je nastavio da šeta.
- Svakako... svakako! - Odmahnuo je rukom.
- Bridžet i ja smo se sramno poneli prema vama - nastavio je Luk. -
Međutim, šta je, tu je! Stalo nam je jedno do drugog i tu se više ništa ne
može učiniti, osim da vam kažemo istinu i da vam se sklonimo s puta.
Lord Vitfild zastade. Pogledao je Luka svetlim izbuljenim očima.
- Ne - reče - više ništa ne možete da učinite.
Njegov glas imao je vrlo čudnovat prizvuk. Stajao je i gledao Luka,
blago vrteći glavom, kao da izražava saosećanje.
Luk oštro reče: - Kako to mislite?
- Više ništa ne možete da učinite! - reče lord Vitfild. - Prekasno je!
Luk mu priđe za korak.
- Recite mi o čemu se radi.
Lord Vitfild neočekivano reče:
- Pitajte Onoriju Vejnflet. Ona će razumeti. Ona zna šta se dešava.
Jednom mi je pričala o tome!
- Šta to ona razume?
- Nijedno zlo ne prolazi nekažnjeno - reče lord Vitfild. - Mora biti
pravde! Žao mi je, pošto mi je Bridžet draga. Na neki način mi je žao
vas oboje!
- Vi to nama pretite? - upita Luk.
Lord Vitfild je izgledao iskreno zaprepašćen.
- Ne, ne, prijatelju. Ja se tu ništa ne pitam! Kada sam Bridžet učinio
čast da je izaberem sebi za ženu, ona je prihvatila određene
odgovornosti. Sada ih je se odrekla - ali u ovom životu nema povratka
na staro. Ako prekršiš zakon, platićeš kaznu...
Luk stegnu pesnice.
- Hoćete da kažete da će se nešto desiti Bridžet? - upita. - Slušajte
me dobro, Vitfilde, ništa se neće desiti Bridžet, a ni meni! Ako bilo šta
pokušate, to će biti kraj. Bolje bi vam bilo da pazite šta radite! Znam ja
sve o vama!
- Nema to nikakve veze sa mnom - odvrati lord Vitfild. - Ja sam
samo oruđe više sile. Ono što viša sila odredi, to se i desi!
- Vidim da vi u to verujete - reče Luk.
- Zato što je to istina! Ko god da mi se suprotstavi, plati za to. Vi i
Bridžet nećete predstavljati izuzetak.
- U tome grešite - reče Luk. - Koliko god da nekog dugo sreća prati,
kad-tad će ga napustiti. Vaša samo što nije presušila.
Lord Vitfild blagim glasom reče:
- Dragi moj mladiću, vi ne shvatate s kim razgovarate. Ništa ne
može da naškodi Meni!
- Zar ne može? Videćemo. Bolje se pripazite, Vitfilde.
Lord kao da je na momenat zadrhtao. Progovorio je izmenjenim
glasom.
- Bio sam veoma strpljiv - reče lord Vitfild. - Ne iskušavajte više
moje strpljenje. Odlazite.
- Idem - reče Luk. - Što brže mogu. Ne zaboravite da sam vas
upozorio.
Okrenuo se u mestu i žurno izašao iz prostorije. Otrčao je na sprat.
Zatekao je Bridžet u njenoj sobi kako nadgleda sobaricu koja je
pakovala odeću.
- Jesi li skoro gotova?
- Za deset minuta.
Pogledom je postavila pitanje koje je zbog prisustva sobarice bila
sprečena da pretoči u reči.
Luk je kratko klimnuo.
Otišao je u svoju sobu i na brzinu pobacao stvari u kofer.
Vratio se deset minuta kasnije i našao Bridžet spremnu za pokret.
- Hoćemo li krenuti sada?
- Spremna sam.
Dok su silazili stepenicama, sreli su batlera.
- Gospođica Vejnflet traži da vas vidi, gospo-đice.
- Gospođica Vejnflet? Gde je ona?
- U dnevnom boravku, s gospodinom lordom. Bridžet se zaputi
pravo u dnevni boravak, Luk ju je u stopu pratio.
Lord Vinfild je stajao pored prozora i razgovarao s gospođicom
Vejnflet. U ruci je držao nož - s dugačkim, tankim sečivom.
- Savršena izrada - govorio je. - Jedan od mojih mladih radnika
doneo ga je iz Maroka, gde je bio specijalni dopisnik. Mavarski je,
naravno, sa Rifa. 35 - Nežno je prevukao prstima preko sečiva. - Kakva
oštrica!
 Gospođica Vejnflet strogo reče:
- Skloni ga, Gordone, za boga miloga!
Nasmešio se i spustio ga među ostala oružja iz kolekcije na stolu.
- Dopada mi se kakavje osećaj - rekao je tiho. Gospođica Vejnflet je
izgubila nešto od svoje uobičajene pribranosti. Bila je bleda i nervozna.
- Ah, tu si, Bridžet, draga moja - reče.
Lord Vitfild se zakikota.
- Da, eto je Bridžet. Iskoristi priliku, Onorija. Neće biti ovde još
dugo.
Gospođica Vejnflet oštro reče.
- Kako to misliš?
- Kako? Tako što odlazi za London. To je istina, zar ne? Šta bih pa
drugo mislio?
Sve ih je obuhvatio pogledom.
- Imam novosti za tebe, Onorija - rekao je. - Bridžet se na kraju
krajeva neće udati za mene. Odlučila se za ovde prisutnog Ficvilijama.
Čudna je to stvar, taj život. E pa, ostavljam vas da popričate.
Izašao je iz prostorije, prstima prebirajući po sitnini u džepovima.
- Oh, bože... - reče gospođica Vejnflet. - Oh, bože...
Duboka uznemirenost u njenom glasu bila je toliko primetna da se
Bridžet zaista iznenadila. Nelagodno reče:
- Žao mi je. Stvarno mi je užasno žao.
- Ljut je, strašno je ljut; oh, bože, ovo je grozno. Šta ćemo da
radimo? - upita gospođica Vejnflet.
Bridžet je zurila u nju.
- Radimo? Na šta mislite?
 Gospođica Vejnflet ih oboje obuhvati svojim prekornim pogledom:
- Nije uopšte trebalo da mu kažete!
- Koješta - reče Bridžet. - Šta smo drugo mogli?
- Nije trebalo sada da mu kažete!
Bridžet kratko odvrati:
- To je stvar gledišta. Mislim da je bolje s neprijatnostima završiti
što je moguće pre.
- Oh, draga moja, da je samo to u pitanju...
Zastala je. Pogledom je Luku postavila pitanje.
Luk odmahnu glavom. Usnama je obrazovao reči: - Ne još.
Bridžet reče pomalo razdraženo:
- Da li ste želeli da me vidite nekim naročitim povodom, gospođice
Vejnflet?
- Pa, jesam. Zapravo, došla sam da ti predložim da me posetiš.
Mislila sam, ovaj, da će ti biti neprijatno da ostaneš ovde i da ti je
možda potrebno nekoliko dana da... ovaj... pa, napraviš planove.
- Hvala vam, gospođice Vejnflet, to je bilo vrlo ljubazno od vas.
- Znaš, kod mene bi bilo potpuno bezbedno, a...
Bridžet se umeša:
- Bezbedno?
Gospođica Vejnflet, pomalo usplahirena, brzo se ispravi:
- Udobno, to sam htela reći; potpuno udobno kod mene. Mislim,
nije ni približno raskošno kao ovde, naravno, ali topla voda je zaista
topla, a moja mala služavka Emili stvarno lepo kuva.
- Oh, uverena sam da bi sve bilo divno, gospođice Vejnflet - reče
Bridžet mehanički.
 - Ali, naravno, ako odlazite u grad, to je mnogo bolje...
Bridžet polako reče:
- Ovo je pomalo nezgodno. Moja tetka je jutros rano otišla na sajam
cveća. Nisam imala prilike da joj kažem šta se dogodilo. Ostaviću joj
poruku da sam otišla u stan.
- Ideš u stan svoje tetke u Londonu?
- Da. Tamo nema nikog. Ali mogu da ručam u restoranu.
- Bićeš sama u tom stanu? Oh, bože, ja to ne bih radila. Nemoj da
ostaješ tamo sama.
- Niko me neće pojesti - reče Bridžet nestrpljivo. - Osim toga, tetka
će mi doći sutra.
Gospođica Vejnflet je zabrinuto vrtela glavom.
- Bolje da odeš u hotel - reče Luk.
Bridžet se okrete k njemu.
- Zašto? Šta se dešava s vama? Zašto se prema meni ponašate kao
prema nerazumnom detetu?
- Ne, ne, draga - usprotivila se gospođica Vejnflet. - Samo želimo
da budeš oprezna - to je sve!
- Ali zašto? Zašto? O čemu se ovde radi?
- Slušaj, Bridžet - reče Luk. - Želim da razgovaram s tobom. Ali ne
mogu ovde da pričam. Pođi sada sa mnom u auto i idemo negde gde je
mirno.
Pogledao je gospođicu Vejnflet.
- Možemo li da dođemo do vas za nekih sat vremena? Postoji dosta
toga što želim da vam kažem.
- Bez ustručavanja. Čekaću vas tamo.
 Luk spusti šaku na Bridžetinu ruku. Klimnuo je glavom gospođici
Vejnflet u znak zahvalnosti.
- Kasnije ćemo pokupiti prtljag. Hajdemo - rekao je.
Poveo ju je iz prostorije i duž predsoblja, i izveo napolje. Otvorio je
vrata od kola. Bridžet je ušla. Luk je upalio motor i brzo se odvezao niz
prilaz. Ispustio je uzdah olakšanja čim su prošli gvozdenu kapiju.
- Hvala Bogu da sam te bezbedno izveo odande - rekao je.
- Jesi li potpuno pobenavio, Luk? Čemu čitava ova ,,pst, ne mogu
sada da ti kažem šta mislim“ predstava?
Luk sumorno reče:
- Pa, nije baš jednostavno, znaš, objasniti da je čovek ubica, dok se
zapravo nalaziš pod njegovim krovom!
 Poglavlje 20

U ovome smo zajedno

Bridžet je čitav minut nepokretno sedela pored njega.

- Gordon? - upita.
Luk klimnu.
- Gordon? Gordon - ubica? Gordon, onaj ubica? U životu nisam
čula ništa besmislenije!
- Tako ti se čini?
- Da, naravno da mi se tako čini. Gordon ne bi ni mrava zgazio.
- To je možda istina - smrknuto reče Luk. - Ne znam. Ali, nema
sumnje da je ubio kanarinca, a i prilično sam siguran da je ubio znatan
broj ljudskih bića, takođe.
- Dragi moj Luk, jednostavno ne mogu da poverujem u to!
- Znam - reče Luk. - Zaista zvuči krajnje neverovatno. Zaboga,
nisam nijednom posumnjao na njega kao na mogućeg krivca sve do
pre dve večeri.
Bridžet se usprotivila:
- Ali, ja znam sve o Gordonu! Znam kakav je! Stvarno je fini
čovečuljak - uobražen, da, ali pre svega izaziva žaljenje.
Luk zavrte glavom. - Moraćeš da preispitaš svoje stavove u vezi s
njim, Bridžet.
- Nema svrhe, Luk, jednostavno ne mogu da poverujem! Šta ti je
utuvilo tako apsurdnu zamisao u mozak? Zaboga, pa pre dva dana si
bio apsolutno siguran da je krivac Elsvorti!
Luk se neznatno trgnu.
- Znam. Znam. Verovatno misliš da ću sutra sumnjičiti Tomasa, a
da ću dan kasnije biti ubeđen da je Horton taj za kim tragam! Nisam
zaista toliko neuravnotežen. Priznajem da je ta zamisao potpuno
zapanjujuća kada se isprva sretneš s njom, ali ako je podrobnije
ispitaš, uvidećeš da se sve uklapa izvanredno dobro. Nije ni čudo što
se gospođica Pinkerton nije usudila da se obrati ovdašnjim vlastima.
Znala je da bi joj se smejali! Skotland jard je bila njena jedina nada.
- Ali, koji bi uopšte motiv Gordon mogao da ima za sva ta ubistva?
Oh, to je tako blesavo!
- Znam. Ali, zar ne shvataš da Gordon Vitfild ima veoma visoko
mišljenje o sebi?
Bridžet reče: - On se pravi da je izuzetan i vrlo važan. To je samo
kompleks niže vrednosti, jadno jagnje!
- To je i mogući izvor problema. Ne znam. Ali razmisli, Bridžet,
samo razmisli o svemu. Seti se svih onih fraza koje si i sama, šaleći se,
upotrebljavala u vezi s njim - veleizdaja, i tako to. Zar ne uviđaš da je
ego tog čoveka napumpan preko svake mere? I u savezu je s religijom.
Draga moja devojko, on je potpuno lud!
Bridžet je neko vreme razmišljala.
Napokon je rekla: - I dalje mi je teško da poverujem. Kakve dokaze
imaš, Luk?
- Pa, njegove sopstvene reči. Rekao mi je, sasvim jasno i
nedvosmisleno, preksinoć, da svako ko mu se na bilo koji način
suprotstavi ubrzo završi mrtav.
- Nastavi.
- Ne mogu tačno da ti objasnim na šta mislim - bio je to način na
koji je rekao. Sasvim smireno i samozadovoljno i... kako da se
izrazim? Sasvim naviknut na tu ideju. Samo je sedeo tamo, smešeći
se za sebe... Bilo je jezivo i prilično užasno, Bridžet!
- Nastavi.
- E, onda je produžio da mi nabraja sve osobe koje su nastradale
zato što su njegovom veličanstvu pričinile neprijatnost! I slušaj sad,
Bridžet, spisak osoba koje je pomenuo: gospođa Horton, Ejmi Gibs,
Tomi Pirs, Hari Karter, Hamblbi, i onaj šofer Rivers.
 Bridžet je napokon bila potresena. Potpuno je ubledela.
- Naveo je sve te ljude poimence?
- Sve njih! Da li sada možeš da poveruješ?
- Oh, Bože, pretpostavljam da moram... Šta su mu bili razlozi?
- Užasno beznačajni - zbog toga je i sve to toliko zastrašujuće!
Gospođa Horton ga je izgrdila, Tomi Pirs ga je imitirao pred
baštovanima koji su se smejali, Hari Karter ga je vređao, Ejmi Gibs
je bila nečuveno drska, Hamblbi se usudio da mu se javno suprotstavi,
Rivers mu je pretio u mom prisustvu i prisustvu gospođice Vejnflet...
Bridžet je dlanovima zaklonila oči.
- Užasno... Potpuno užasno... - mrmljala je.
- Znam. A onda, postoje i drugi, objektivni, dokazi. Automobil koji
je pregazio gospođicu Pinkerton u Londonu bio je rols, a broj
registarskih tablica poklapa se s brojem na automobilu lorda Vitfilda.
- To je nesumnjivo poslednja potvrda - reče Bridžet polako.
- Da. Policija je smatrala da je žena koja im je dala taj broj
zasigurno pogrešila. Ma kakva greška!
- To mogu da razumem - reče Bridžet. - Kada su u pitanju bogati,
moćni ljudi poput lorda Vitfilda, poverovaće se u njihovu priču,
prirodno!
- Tako je. Tim pre treba shvatiti nevolju gospođice Pinkerton.
- U nekoliko navrata mi je rekla neke prilično neobične stvari -
reče Bridžet zamišljeno. - Kao da me je upozoravala na nešto... U to
vreme nisam ni najmanje razumela... Sada shvatam!
- Sve se uklapa - reče Luk. - Tako to ide. Isprva neko kaže (kao što
si ti rekla): „Nemoguće!", a kad jednom prihvati tu ideju, sve se uklopi!
Grožđe koje je poslao gospođi Horton - a ona je mislila da je bolničarke
truju! I ona njegova poseta institutu „Velerman-Krajc“ - mora da je na
neki način uspeo da se dočepa neke kulture bacila i da
zarazi Hamblbija.
- Ne vidim kako mu je to uspelo.
- Ni ja, ali povezanost postoji. To se ne može zanemariti.
- Ne... Kao što kažeš, uklapa se. I naravno da je on mogao da
uradi ono što drugi nisu mogli! Mislim, bio bi tako potpuno van svake
sumnje!
- Verujem da je gospođica Vejnflet sumnjala. Pomenula je tu
posetu institutu. Potegla ju je sasvim nenametljivo u razgovoru, ali
verujem da se nadala da ću nešto učiniti povodom toga.
- Znala je, dakle, sve vreme?
- Duboko je sumnjala. Mislim da je bila u nepovoljnom položaju, s
obzirom na to da ga je nekada volela.
Bridžet klimnu.
- Da, to se slaže. Gordon mi je rekao da su jednom bili vereni.
- Nije želela, shvataš, verovati da je on u pitanju. Međutim,
vremenom je bila sve uverenija da jeste. Pokušala je da mi nagovesti,
ali nije mogla podneti da otvoreno istupi protiv njega! Žene su čudna
stvorenja! Mislim da joj je, na neki način, još uvek stalo do njega...
- Čak i pošto ju je šutnuo?
- Ona je šutnula njega. To je prilično ružna priča. Slušaj...
Prepričao joj je taj kratak, ružan događaj. Bridžet je zurila u njega.
- Gordon je to učinio?
- Da. Već tada, shvataš, izgleda da nije bio normalan!
Bridžet je drhtala i mrmljala:
- Pre toliko godina... toliko godina...
- Moguće je - reče Luk - da se otarasio mnogo većeg broja ljudi
nego što ćemo ikada saznati! Samo je niz učestalih smrtnih slučajeva
u poslednje vreme skrenuo pažnju na njega! Kao da ga je
uspeh načinio nemarnim!
Bridžet klimnu. Neko vreme je bila tiha, zadubljena u misli, a zatim
je iznenada progovorila:
- Šta ti je tačno gospođica Pinkerton rekla - tog dana u vozu?
Kako je počela?
Luk se prisećao.
- Rekla mi je da ide u Skotland jard, pomenula je seoskog
pozornika, naglasivši da je fin momak, ali da nije sposoban da se
izbori sa ubistvom.
- Tada je prvi put izgovorena ta reč?
- Da.
 - Nastavi.
- Zatim je rekla: „Iznenađeni ste, jasno mi je. I ja sam bila isprva...
Stvarno nisam mogla da poverujem. Mislila sam da sigurno umišljam.“
- A dalje?
- Pitao sam je da li je sigurna da nije tako - da ne umišlja, hoću
reći - a ona mi je sasvim mirno odgovorila: „Oh, sasvim. Možda sam
mogla da umislim jednom, ali ne i dva puta, niti tri ili ćetiri. Posle toga,
čovek zna.“
- Izvanredno - primetila je Bridžet. - Nastavi.
- Zato sam joj, naravno, u želji da joj udovoljim, rekao da sam
uveren kako radi pravu stvar. Bio sam pravi neverni Toma, da većeg
na svetu nema!
- Znam. Vrlo je lako biti mudar kada je sve gotovo! I ja sam se isto
osećala pored te jadne stare dame, tako fino i nadmeno. Kako je
razgovor tekao dalje?
- Čekaj da se setim... oh! pomenula je slučaj Aberkrombi - znaš,
onaj velški trovač. Kaže da nije poverovala da je imao pogled -
specijalan pogled - koji je upućivao svojim žrtvama. Ali da sada
veruje, pošto je i sama tako nešto videla.
- Koje tačno reči je upotrebila?
Luk je razmišljao, mršteći se.
- Rekla je, i dalje tim nežnim damskim glasom: „Nisam baš bila
uverena kad sam čitala o tome - ali, istina je!“ A ja sam pitao: „Šta to?“
A ona je rekla: „Izraz nečijeg lica...“ I tako mi svega, Bridžet, način na
koji je to rekla, sasvim me je pogodio! Njen tihi glas i izraz njenog lica -
kao kod nekog ko je zaista video nešto bezmalo previše užasno da bi
se o tome pričalo!
- Nastavi, Luk. Sve mi ispričaj.
- Tada je pobrojala žrtve - Ejmi Gibs i Kartera i Tomija Pirsa, i
rekla je da je Tomi Pirs bio grozan dečko, a da je Karter bio pijanica. A
zatim je rekla: »Ali sada, juče, to je bio doktor Hamblbi, a on je
tako dobar čovek, stvarno dobar čovek.“ I rekla je da, kada bi otišla
kod Hamblbija i ispričala mu, on joj ne bi verovao, samo bi se
nasmejao!
Bridžet je duboko uzdahnula.
- Shvatam - rekla je. - Shvatam.
Luk ju je pogledao.
- Šta je bilo, Bridžet? O čemu razmišljaš?
- O nečemu što je gospođa Hamblbi jednom rekla. Pitala sam se...
ne, nije bitno, nastavi. Šta ti je ono rekla na samom kraju?
Luk je ozbiljno ponovio te reči. Ostavile su na njega jak utisak, i ne
bi mogao tek tako da ih za-boravi.
- Rekao sam da je teško izvući se s toliko ubistava, a ona je
odgovorila: „Ne, ne, dragi moj dečače, u tome grešite. Ubiti je lako,
veoma lako - dokle god niko ne sumnja na vas. I znate, osoba o kojoj je
reč je zapravo poslednja osoba na koju bi iko posumnjao!“
Zaćutao je. Bridžet oseti jezu i reče:
- Ubiti je lako? Užasno lako; to je sušta istina! Nije ni čudo što su ti
te reči ostale u sećanju, Luk. Ostaće i u mom - celog života! Za čoveka
kao što je Gordon Vitfild - oh! naravno da je lako.
- Nije baš lako prikačiti mu tako nešto - reče Luk.
- Tako misliš? Palo mi je na pamet kako bih mogla da budem od
pomoći.
- Bridžet, zabranjujem ti...
- Ne možeš da mi zabraniš. Ne može čovek uvek samo da mirno
sedi i nikad ne rizikuje. Ja sam umešana u ovo, Luk. Može da bude
opasno - da, priznaću to - ali, moram da odigram svoju ulogu.
- Bridžet...
- Umešana sam, Luk! Prihvatiću poziv gospođice Vejnflet i ostaću
ovde.
- Draga moja, preklinjem te...
- Opasno je za nas oboje. Znam. Ali oboje smo umešani, Luk; u
ovome smo zajedno!
 Poglavlje 21

„Oh, zašto u rukavicama šetaš

ti kroz cveće?" 36

Spokojna unutrašnjost kuće gospođice Vejnflet gotovo je

predstavljala antiklimaks nakon napetih trenutaka u kolima.
Gospođica Vejnflet je Bridžetino prihvatanje njenog poziva
dočekala pomalo podozrivo, ali je požurila, međutim, da ponovo
ponudi gostoprimstvo objasnivši da uzrok njene sumnjičavosti leži u
nečemu drugom, a ne u nevoljnosti da je ugosti.
- Stvarno smatram da je ovako najbolje - reče Luk - pošto ste bili
tako ljubazni, gospođice Vejnflet. Ja idem u „Praporac i pajac“. Radije
bih da držim Bridžet na oku, nego da je pošaljem u grad. Na kraju
krajeva, setite se šta se tamo već dogodilo.
- Mislite na Laviniju Pinkerton? - upita gospođica Vejnflet.
- Da. Reklo bi se, zar ne, da će čovek biti bezbedan usred gradske
gužve.
- Hoćete reći - odvrati gospođica Vejnflet - da bezbednost jedne
osobe zavisi prvenstveno od činjenice da niko ne namerava da je
ubije?
 - Tačno tako. Spali smo na to da zavisimo od onoga što se naziva
dobra volja civilizacije.
Gospođica Vejnflet se složila ozbiljnim klimanjem glavom.
- Koliko dugo ste znali da... da je Gordon ubica, gospođice Vejnflet?
- upita Bridžet.
Gospođica Vejnflet uzdahnu.
- Na to pitanje je teško odgovoriti, draga moja. Rekla bih da sam
bila prilično sigurna, duboko u srcu, već neko vreme... Ali trudila sam
se koliko sam mogla da ne priznam taj osećaj! Znate, nisam želela da
verujem u to, pa sam sebe ubedila da je to samo moja zlobna i
čudovišna zamisao.
Luk neuvijeno upita:
- Zar se nikad niste plašili za sebe?
Gospođica Vejnflet je razmislila o tome.
- Mislite da bi Gordon, ukoliko bi posumnjao da znam, pronašao
način da se otarasi i mene?
- Da.
Gospođica Vejnflet reče blagim glasom:
- Naravno, uzela sam u obzir i tu mogućnost... Pokušala sam da...
da se čuvam. Ipak, ne verujem da bi me Gordon smatrao za istinsku
pretnju.
- Zašto?
Gospođica Vejnflet je malčice porumenela.
- Mislim da Gordon ne veruje da bih ja ikada mogla da učinim bilo
šta što bi... što bi njega dovelo u opasnost.
Luk iznenada reče:
 - Otišli ste toliko daleko da ste ga upozorili, zar ne?
- Tako je. Zapravo, nagovestila sam mu da je čudno što svako ko
mu se zameri ubrzo nakon toga doživi nesreću.
-I šta je on rekao? - zanimalo je Bridžet. Zabrinuti izraz prešao je
licem gospođice Vejnflet.
- Uopšte nije reagovao na način na koji sam očekivala. Činilo se -
zaista je krajnje čudnovato! - činilo se da je time zadovoljan... Rekao
je: „Dakle, primetili ste?“ Skoro kao da se pravio važan, ako mogu da
iskoristim taj izraz.
- Lud je, naravno - reče Luk.
Gospođica Vejnflet se spremno saglasi.
- Da, upravo tako, ne postoji drugi izraz za to. On nije odgovoran za
svoje postupke. - Spustila je šaku na Lukovu mišicu. - Neće... neće ga
obesiti, zar ne, gospodine Ficvilijame?
- Ne, ne. Očekujem da će ga poslati u Brodmur. 37 Gospođica
Vejnflet uzdahnu i utonu u naslon fotelje.
- Laknulo mi je.
Pogled joj se zadržao na Bridžet, koja se mrštila u pravcu tepiha.
- Ipak - reče Luk - još smo daleko od toga. Obavestio sam nadležne
organe, i ovoliko mogu da kažem: spremni su da slučaj shvate
ozbiljno. Međutim, morate shvatiti da imamo zanemarljivu količinu
dokaza na osnovu kojih delamo.
- Nabavićemo dokaze - reče Bridžet.
Gospođica Vejnflet pogleda u nju. U njenom izrazu osetila se
određena osobina koja je Luka podsetila na nekoga ili na nešto što je
ne tako davno primetio. Pokušao je da prizove tu neuhvatljivu
uspomenu, ali nije uspeo.
Gospođica Vejnflet sumnjičavo reče:
- Veoma si uverena, draga moja. Pa, možda si u pravu.
- Poći ću autom, Bridžet, da pokupim tvoje stvari iz vile - reče Luk.
Bridžet istog časa odvrati:
- Poći ću i ja.
- Više bih voleo da ostaneš.
- Da, a ja bih više volela da pođem.
- Zaboravi sada na majčinski instinkt, Bridžet! - iznervirano reče
Luk. - Odbijam da me ti štitiš!
Gospođica Vejnflet promrmlja:
- Bridžet, stvarno mislim da će biti bezbedan u automobilu i usred
bela dana.
Bridžet se malčice pokunjeno nasmeja.
- Stvarno se ponašam kao idiot. Sve ovo mi utiče na živce.
-I gospođica Vejnflet me je štitila pre neko veče, prateći me sve do
kuće - reče Luk. - Hajdete, gospođice Vejnflet, priznajte sad! Hteli ste
da me zaštitite, zar ne?
Ona priznade, smešeći se.
- Znate, gospodine Ficvilijame, niste bili nimalo podozrivi! A da je
Gordon Vitfild dokučio istinu, tj. da ste ovamo došli kako bi se petljali u
njegova posla i ni iz kog drugog razloga... pa, nije bilo baš bezbedno. A
to je vrlo samotan puteljak - svašta je tu moglo da se desi!
- E pa, sada sam i više nego svestan opasnosti - reče Luk sumorno.
- Neče me uhvatiti na spavanju, uveravam vas.
Gopođica Vejnflet reče uznemireno:
 - Ne zaboravite, veoma je podmukao. I mnogo pametniji nego što
biste ikada pomislili! Zaista, krajnje genijalan um.
- Upozoren sam.
- Muškarci su hrabri, to se zna - reče gospođica Vejnflet - ali
mnogo ih je lakše obmanuti nego žene.
- To je tačno - složila se Bridžet.
- Ozbiljno, gospođice Vejnflet - upita Luk - stvarno mislite da sam u
opasnosti? Mislite li, rečeno filmskim jezikom, da lord Vitfild
namerava da me se ratosilja?
Gospođica Vejnflet je oklevala.
- Mislim - rekla je - da glavna opasnost preti Bridžet. Njeno
odbijanje njegove bračne ponude je najgora uvreda! I mislim da će,
nakon što se pobrine za Bridžet, pažnju usmeriti na vas. Dakle,
smatram da će nesumnjivo pokušati da dođe do nje prvo.
Luk je zastenjao.
- Beskrajno bih voleo da odeš van zemlje sada odmah, Bridžet.
Bridžet stisnu usne.
- Ne idem nigde.
Gospođica Vejnflet uzdahnu.
- Ti si hrabro stvorenje, Bridžet. Divim ti se.
-I vi biste učinili isto da ste na mom mestu.
- Pa, moguće.
Bridžet reče, dubokim glasom punim emocija:
- Luk i ja smo zajedno u ovome.
Izašla je s njim do vrata. Luk reče:
- Pozvaću te čim se bezbedno izvučem iz lavlje jazbine i smestim u
„Praporac i pajac“.
- U redu.
- Dušo moja, nemoj se uzrujavati! Čak i najveštiji ubica mora da
ima dovoljno vremena da usavrši svoje planove! Rekao bih da će nas
ostaviti na miru bar dan ili dva. Načelnik Betl dolazi danas iz Londona.
Od tada nadalje, Vitfild će biti pod stalnom prismotrom.
- U stvari, sve je u redu, i možemo da prekinemo s melodramom.
Luk ozbiljno reče, položivši joj ruku na rame:
- Bridžet, dušo, obavezujem te da ne poduzimaš ništa prenagljeno.
-I ja tebe, dragi Luk.
Stisnuo ju je za rame, uskočio u auto i odvezao se.
Bridžet se vratila u dnevnu sobu. Gospođica Vejnflet se skroz
užurbala, na osećajan način jedne usedelice.
- Draga moja, soba ti još uvek nije sasvim spremna. Emili će se
pobrinuti za to. Znaš li šta ću ja da uradim? Ima da ti pripremim finu
šolju čaja! To je baš ono što ti treba posle svih ovih uznemirujućih
dešavanja.
- To je izuzetno ljubazno od vas, gospođice Vejnflet, ali stvarno
nisam raspoložena za čaj.
Bridžet je bila raspoložena za neki jak koktel, pretežno smućkan
od džina, ali je s pravom procenila da takva vrsta osveženja verovatno
neće biti poslužena. Nimalo nije volela čaj. Obično joj je smetao želucu.
Gospođica Vejnflet, međutim, odlučila je da je čaj upravo ono što
njenoj mladoj gošći treba. Užurbano je nestala iz prostorije, a vratila
se pet minuta kasnije, ozarenog lica, noseći poslužavnik s dve krhke
šoljice od drezdenskog porcelana, pune mirisnog napitka koji se
pušio.
- Pravi Lapsang sučong 38 - reče gospođica Vejnflet ponosno.
Bridžet, koja je kineski čaj volela još manje od indijskog, bledo se
osmehnu.
U tom momentu Emili, omalena devojka trapavog izgleda i nateklih
krajnika, pojavi se na vratima i reče:
- Ako vab je po volji, gospođice - da ii ste bislili na jastučnice s
karneriba?
Gospođica Vejnflet žurno napusti dnevnu sobu, a Bridžet iskoristi
priliku da prospe čaj kroz prozor, jedva izbegavši da ošuri Vonki Pua,
koji se nalazio u leji sa cvećem ispod njega.
Vonki Pu je prihvatio njeno izvinjenje, skočio na prozorsku dasku,
pa nastavio da se mota oko Bridžetinih ramena, i da umiljato prede.
- Kakav lepotan! - reče Bridžet, mazeći ga po leđima.
Vonki Pu izvi rep i poče da prede dvostruko jače.
- Lepi mačor - reče Bridžet, šašoljeći ga po ušima.
U tom času se vrati i gospođica Vejnflet.
- Blagi bože - uzviknula je. - Vonki Pu te je baš prihvatio, je l’ da?
Strašno je nedruželjubiv, bez izuzetka! Pazi mu na uvo, draga,
nedavno se povredio i još mu je prilično bolno.
Opomena je stigla prekasno. Bridžet je već pipnula bolno uvo.
Vonki Pu je frknuo na nju i povukao se, gomilica narandžastog
povređenog dostojanstva.
- Oh, zaboga, da li te je ogrebao? - povikala je gospođica Vejnflet.
- Ne mnogo - reče Bridžet, prinevši ustima dijagonalnu ogrebotinu
na nadlanici.
 - Da ti stavim jod?
- Oh ne, sasvim je u redu. Ne uzbuđujte se.
Gospođica Vejnflet je izgledala pomalo razočarano. Osetivši da je
ispala nezahvalna, Bridžet brzo reče:
- Pitam se koliko li će se Luk zadržati?
- Bez bojazni, draga moja. Uverena sam da gospodin Ficvilijam zna
da brine o sebi.
- Oh, Luk je žilav, nema sumnje!
U tom trenutku zazvonio je telefon. Bridžet je požurila da se javi.
Začula je Lukov glas.
- Halo? Bridžet, jesi li to ti? Ja sam u krčmi. Možeš li bez svog
prtljaga do posle ručka? Pošto je Betl stigao ovde - znaš na koga
mislim...
- Onaj načelnik iz Skotland jarda?
- Da. I želi da odmah popriča sa mnom.
- Meni ne smeta. Donesi mi stvari posle ručka i ispričaj mi šta on
kaže o svemu ovome.
- U redu. Vidimo se kasnije, dušo.
- Vidimo se.
Bridžet je spustila slušalicu i prepričala razgovor gospođici
Vejnflet. Zatim je zevnula. Osećaj premorenosti smenio je njeno
uzbuđenje.
Gospođica Vejnflet je to primetila.
- Umorna si, draga moja! Bolje da prilegneš - ne, to možda ne bi
bilo dobro ovako pred ručak. Upravo sam se spremala da odnesem
nešto stare odeće jednoj ženi čija se kuća nalazi nedaleko odavde -
veoma prijatna šetnja preko polja. Možda bi želela da kreneš sa
mnom? Imamo taman dovoljno vremena do ručka.
Bridžet je rado pristala.
Izašle su na sporedni ulaz. Gospođica Vejnflet je nosila slamnati
šešir, a navukla je i rukavice, što je Bridžet bilo zabavno.
- Kao da idemo u ulicu Bond! 39 - pomislila je.
Dok su šetale, gospođica Vejnflet je prijatno čavrljala o mnogim
sitnicama seoskog života. Prešle su preko dva polja, presekle preko
jednog džombastog puta, pa krenule stazom koja je vodila kroz
neuređen čestar. Dan je bio vreo i Bridžet je uživala u prijatnoj senci
drveća.
Gospođica Vejnflet predloži da sednu i odmore se nekoliko minuta.
- Stvarno je nepodnošljivo toplo danas, zar ne misliš? Sigurna sam
da će uskoro biti grmljavine!
Bridžet, pomalo pospana, prećutno se složila. Naslonila se na nasip
- očiju polusklopljenih - dok su joj se mislima vrzmali neki stihovi.

Oh, zašto u rukavicama šetaš ti kroz cveće,

Oh, debela bela ženo koju baš niko neće?

To nije uopšte tačno! Gospođica Vejnflet nije debela. Bridžet izmeni

reči da se uklope u trenutnu situaciju.

Oh, zašto u rukavicama šetaš ti kroz cveće,

Oh, suva siva ženo koju baš niko neće?

Gospođica Vejnflet je prekide u razmišljanju.

 - Veoma si pospana, draga, zar ne?
Te reči behu izgovorene nežnim svakodnevnim tonom, ali nešto u
njima nateralo je Bridžet da naglo otvori oči.
Gospođica Vejnflet se naginjala prema njoj. Oči su joj bile
nestrpljive, jezik blago prislonjen na usne. Ponovila je pitanje:
- Veoma si pospana, zar ne?
Ovoga puta nije bilo greške - ton njenog glasa bio je bez sumnje
značajan. Munja je blesnula u Bridžetinom umu - zaslepljujući blesak
spoznaje, praćen bleskom zgroženosti pred sopstvenom glupošću!
Podozrevala je istinu, ali to je bila tek mutna slutnja. Imala je
nameru da se uveri, radeći tiho i u potaji. Ali, nije ni za trenutak
pomislila da će nešto ugroziti nju samu. Verovala je da je potpuno
prikrila svoje sumnje. Niti je mogla da sanja da će se bilo šta razviti
tako brzo. Budala. Stotinu puta budala!
Iznenada se prisetila:
- Čaj... nešto je bilo u čaju. Ona ne zna da ga nisam popila. To mi je
prilika! Moram da se pretvaram! Šta li je bilo unutra, pitam se? Otrov?
Ili samo sredstvo za spavanje? Očekuje da mi se spava - to je očito.
Pustila je da joj kapci ponovo padnu. Glasom za koji se nadala da
zvuči prirodno sanjivo, rekla je:
- Jesam - užasno sam pospana... Kako je to čudno! Ne sećam se da
mi se ikada ovoliko spavalo.
Gospođica Vejnflet je nežno klimala glavom.
Bridžet je pažljivo posmatrala staru ženu kroz skoro zatvorene
kapke.
- Svakako mogu da je savladam! - mislila je. - Moji mišići su
dovoljno jaki, a ona je mršava, krhka starica. Ne, moram da je
nateram da priča - tako je - nateram da priča!
Gospođica Vejnflet se smeškala. Nije to bio fin osmeh. Bio je lukav i
ne mnogo nalik na ljudski.
Bridžet pomisli:
- Kao koza je. Bože! Kako je ista kao koza! Koza je oduvek bila
simbol zla! Sada vidim i zašto! Bila sam u pravu - moja neverovatna
pomisao je bila tačna! Ni u paklu nema veće furije od prezrene žene...
40 To je bio razlog - sve je odatle poteklo!

Mrmljala je, ali ovog puta je njen glas odavao nesumnjiv prizvuk
strepnje.
- Ne znam šta se događa sa mnom... Osećam se tako čudno... tako
strašno čudno!
Gospođica Vejnflet je brzim pogledom pretražila okolinu. Mesto na
kome su se nalazile bilo je potpuno zabačeno. Dovoljno daleko od
varoši da povik ne može da se čuje. U blizini nije bilo kuća ni koliba.
Počela je da pretura po paketu koji je ponela - u kojem je trebalo da
bude stara odeća. Naizgled i jeste bila. Papir se pocepao, otkrivajući
mekani vuneni odevni predmet. Ipak, ruke u rukavicama su preturale i
dalje.

Oh, zašto u rukavicama šetaš ti kroz cveće?

- Da - zašto? Zašto rukavice?

Naravno! Naravno! Sve ovo je bilo tako prelepo isplanirano!
Omot je pao sa strane. Pažljivo, gospođica Vejnflet je izvukla nož,
držeći ga veoma brižljivo, kako ne bi pokvarila otiske prstiju koji su
već bili na njemu - tamo gde su ga držali kratki, zdepasti prsti lorda
Vitfilda, ranije tog dana, u dnevnom boravku vile Eš.
Mavarski nož oštrog sečiva.
Bridžet je osetila slabu mučninu. Mora da odugovlači - da, i mora
da natera ovu ženu da govori - ovu suvu sivu ženu koju niko neće. Ne
bi trebalo da bude teško, ne zaista. Zato što ona sigurno želi da govori,
oh, tako jako, a jedina osoba kojoj bi mogla da priča bio bi neko poput
Bridžet - neko ko će ubrzo biti zauvek ućutkan.
Bridžet reče slabim, otegnutim glasom:
- Šta ćete... s tim... nožem?
A tada se gospođica Vejnflet nasmejala.
Grozan smeh je to bio, tih i muzikalan kao kod neke dame, ali
sasvim neljudski.
- Nož je za tebe, Bridžet - rekla je. - Za tebe! Mrzela sam te, znaš,
već dugo vremena.
- Zato što je trebalo da se udam za Gordona Vitfilda? - upita
Bridžet.
Gospođica Vejnflet klimnu.
- Pametna si. Baš si pametna! Ovo će, shvataš, biti krunski dokaz
protiv njega. Tebe će naći ovde, presečenog grla, a pored tebe njegov
nož, s njegovim otiscima! Kako sam promućurno tražila jutros da ga
pogledam!
- A onda sam ga, uvijenog u maramicu, krišom ubacila u torbu dok
ste vi bili na spratu. Tako lako! Ma, čitava ova rabota je bila laka.
Nikad ne bih poverovala.
 Bridžet progovori i dalje teškim, prigušenim glasom osobe koja je
omamljena:
- To je... zato... što ste... tako... đavolski... pametni...
Gospođica Vejnflet se nasmeja onim svojim tihim damskim
smehom. Užasno ponosno reče:
- Tako je, oduvek sam bila pametna, čak i kao devojčica! Ali mi nisu
ništa dozvoljavali... Morala sam da ostanem kod kuće i da ne radim
ništa. Onda je došao Gordon - tek običan sin čizmara, ali tako
ambiciozan, i ja sam znala. Znala sam da će uspeti u životu. A on me je
šutnuo - šutnuo je mene! Sve zbog onog besmislenog incidenta s
pticom.
Njene šake su napravile čudan pokret, kao da uvrću nešto.
Ponovo je talas mučnine obuzeo Bridžet.
- Gordon Rag se usudio da šutne mene - ćerku pukovnika Vejnfleta!
Zaklela sam se da ću mu to naplatiti! Nekada sam razmišljala o tome
iz noći u noć... Ali, bili smo sve siromašniji. Morali smo da prodamo
kuću. I to njemu! Došao je tada, onako pokroviteljski, da mi ponudi
posao u mom starom domu. Kako sam ga samo mrzela! Ipak, nikada
nisam dozvolila tim osećanjima da izbiju na površinu. To smo naučile
još kao devojčice - nema vrednije obuke. U tome se, oduvek sam
smatrala, prepoznaje pravo vaspitanje.
Neko vreme je ćutala. Bridžet ju je posmatrala, gotovo se ne
usuđujući da diše, u strahu da ne prekine bujicu reči.
Gospođica Vejnflet je tiho nastavila:
- Sve to vreme sam smišljala i smišljala... Isprva sam mislila o tome
da ga prosto ubijem. Ali tada sam počela da čitam o kriminologiji -
tajno, znaš - u biblioteci. Stvarno mi se kasnije to čitanje isplatilo više
nego jednom. Vrata Ejmine sobe, na primer. Saznala sam kako da
pincetom okrenem ključ sa spoljašnje strane brave, nakon što sam joj
zamenila bočice pored kreveta. Kako je samo ta devojka hrkala, bilo je
skroz odvratno!
Zastala je.
- Da vidimo, gde sam stala?
Onaj dar koji je Bridžet razvila, dar koji je šarmirao lorda Vitfilda,
dar savršenog slušaoca, sada joj je dobro došao. Onorija Vejnflet
možda jeste bila manijakalni ubica, ali je bila i nešto mnogo običnije od
toga. Ludsko biće koje želi da govori o sebi. A s takvom vrstom ljudi,
Bridžet je bila odlično uvežbana da izađe na kraj.
Rekla je, a glas joj je izražavao pravu mera ohrabrenja:
- Isprva ste hteli da ga ubijete...
- Da, ali to me nije zadovoljilo - previše uobičajeno - morala sam da
smislim nešto mnogo bolje od običnog ubistva. Tada mi je na um pala
ideja. Samo mi je sinulo. Valjalo bi da istrpi kaznu za mnoge zločine
koje nije počinio. Valjalo bi da ispadne ubica! On bi trebalo da bude
obešen za moje zločine. Ili bi rekli da je lud i zatvorili ga do kraja
njegovog života... To bi bilo još i bolje!
Sada se zakikotala. Užasnim kratkim kikotom... Oči su joj bile
sjajne i čudno proširenih zenica, pogled ukočen.
- Kao što ti već rekoh, pročitala sam mnogo knjiga o zločinu. Birala
sam svoje žrtve vrlo pažljivo - nije smela da se na početku javi
preterana sumnja. Shvati - glas joj se produbio - uživala sam u
ubijanju... Ona neprijatna žena, Lidija Horton - i ona me je gledala s
visine - jednom me je nazvala baba-devojkom. Bilo mi je drago kad se
Gordon posvađao s njom. Dve muve jednim udarcem, mislila sam!
Kako je bilo zabavno sedeti pored njenog kreveta, sipati joj arsenik u
čaj, pa izaći i preneti bolničarki kako se gospođa Horton žali na gorak
ukus grožđa lorda Vitfilda! Šteta što glupača nikad to nije ponovila.
- A onda i ostali! Čim bih čula da je Gordon imao zamerku na
nekoga, bilo je strašno lako srediti nesrećan slučaj! A on je bio takva
budala - takva neverovatna budala! Navela sam ga da poveruje da će
patiti ko god mu se suprotstavi. Poverovao je sasvim lako. Jadni stari
Gordon, poverovao bi u bilo šta. Tako je lakoveran!
Bridžet še setila kako i sama prezrivo govori Luku:
- Gordon! Taj bi u svašta poverovao!
Lako? Koliko lako? Jadni uobraženi lakoverni mali Gordon.
Mora saznati i ostalo! Lako? I ovo je lako! Godinama je radila isto
to, kao sekretarica. Neprimetno ohrabrivala poslodavce da pričaju o
sebi. A ova žena je strašno mnogo želela da priča, da se hvali
sopstvenom pameću.
Bridžet promrmlja:
- Ali kako ste sve to uspeli? Ne vidim kako ste mogli da to izvedete?
- Oh, pa sasvim lako! Potrebna je samo organizacija. Kada je Ejmi
otpuštena iz vile, smesta sam je zaposlila. Smatram da je zamisao s
farbom za šešir bila izuzetno pametna - a time što su vrata bila
zaključana iznutra, ja sam bila sasvim bezbedna. Ma naravno da sam
uvek bila bezbedna, pošto nikad nisam imala nikakav motiv, a ne
možeš da sumnjičiš nekoga za ubistvo ako ne postoji motiv. I ubiti
Kartera je bilo skroz lako - teturao se kroz maglu, pristigla sam ga na
pasareli i malko ga gurnula. Zapravo sam vrlo snažna, znaš.
Zaćutala je i ponovo počela da se tiho i grozno cereka.
- Bilo je tako zabavno! Nikada neću zaboraviti Tomijev izraz lica
kad sam ga onog dana gurnula s prozorskog simsa. Nije imao ni
najmanju predstavu šta će se desiti...
Poverljivo se sagnula do Bridžet.
- Ljudi su stvarno mnogo glupi, znaš. Nikada ranije nisam to
uviđala.
Bridžet vrlo tiho reče:
- Ali vi... Vi ste neuobičajeno pametni.
- Da, da; verovatno si u pravu.
- Doktor Hamblbi - to mora da je bilo mnogo teže izvesti? - upita
Bridžet.
- Jeste, stvarno je neverovatno kako je to uspelo. Moglo je i da
omane, naravno. Ali Gordon je svima redom pričao o svojoj poseti
institutu „Velerman-Krajc“, a ja sam se pitala, kada bih samo uspela da
ljudi zapamte tu posetu i kasnije povežu dva događaja... A Vonki Puovo
uvo je stvarno bilo mnogo gadno povređeno, s puno sekreta. Uspela
sam da zakačim doktorovu šaku vrhom makaza, a zatim sam bila
toliko uznemirena da sam insistirala da mu previjem ogrebotinu.
Doktor nije znao da je zavoj bio zaražen gnojem iz Vonki Puovog uveta.
Naravno, moglo je i da mi ne upali - male su šanse bile za uspeh.
Oduševila sam se kada je uspelo - naročito jer je Vonki Pu bio Lavinijin
mačak.
Lice joj potamne.
- Lavinija Pinkerton! Ona je pogodila... Ona je pronašla Tomija onog
dana. A kada su se Gordon i doktor Hamblbi svađali, primetila je kako
gledam doktora. Uhvatila me je nespremnu. Upravo sam se pitala
kako to da izvedem... I ona je odmah znala! Okrenula sam se i
primetila da me posmatra i... odala sam se. Shvatila sam da zna. Nije
mogla ništa da dokaže, naravno. Bila sam sigurna u to. Ipak, svejedno
sam se uplašila da će joj neko poverovati. Plašila sam se da će joj
poverovati u Skotland jardu. Bila sam ubeđena da je baš tamo pošla
onog dana. Ukrcala sam se u isti voz i pratila je.
- Sve je bilo tako lako. Prelazila je Vajthol i zastala na pešačkom
ostrvu. Bila sam tik iza nje. Nije me ni videla. Naišla su velika kola i ja
sam je gurnula iz sve snage. Vrlo sam snažna! Pala je pravo pod
točkove. Rekla sam nekoj ženi pored mene da sam videla tablice i dala
registrski broj Gordonovog rolsa. Nadala sam se da će ga ponoviti
policiji.
- Srećna okolnost je bila to što se automobil nije zaustavio. Neki
šofer koji se vozikao bez znanja svog gazde, pretpostavljam. Da,
poslužila me je sreća. Mene uvek služi sreća. Ona scena pre neki dan s
Riversom? I Lukom Ficvilijamom kao svedokom? Kako sam se samo
zabavljala navodeći ga na određen trag! Zanimljivo, bilo je jako teško
naterati ga da posumnja u Gordona. Međutim, posle Riversove smrti bi
sigurno posumnjao. Morao bi!
- A sada... pa, ovo će samo lepo zaokružiti čitavu priču.
Osovila se na noge i prišla Bridžet. Rekla je blago:
- Gordon me je šutnuo! Hteo je da se oženi tobom. Čitavog života
trpim razočaranja. Nikada ništa nisam imala... nikada ništa...
 Oh, suva siva ženo koju niko neće...

Naginjala se nad njom, smešeći se, s ludačkim pogledom u očima...

Oštrica je sevnula...
Svom svojom snagom i mladošću, Bridžet je skočila. Kao tigar se u
punom naletu bacila na drugu ženu, odgurnuvši je i zgrabivši joj ručni
zglob.
Zatečena iznenadnim napadom, Onorija Vejnflet se zanela unazad.
Ali onda, nakon trenutka nepokretnosti, počela je da uzvraća. Njihova
snaga nije mogla da se poredi. Bridžet je bila mlada i zdrava, mišića
zategnutih sportom. Onorija Vejnflet je bila krhko stvorenje sitne
građe.
Ipak, postojao je jedan činilac na koji Bridžet nije računala. Onorija
Vejnflet je bila luda. Njena snaga je bila snaga poludele osobe. Borila
se kao đavo i njena ludačka snaga nadvladala je snagu Bridžetinih
mišića. Nadvlačile su se napred-nazad, Bridžet je i dalje nastojala da
joj istrgne nož iz ruke, Onorija Vejnflet ga je i dalje čvrsto stezala.
Ali onda, malo pomalo, snaga lude žene počela je da prevlađuje.
Bridžet je krenula da doziva:
- Luk... Upomoć... Upomoć...
Nije se mogla nadati pomoći. Njih dve su bile same. Same u
mrtvom svetu. Poslednjim naporom iskrenula je zglob druge žene i
začula kako nož pada na zemlju.
Sledećeg trenutka obe šake Onorije Vejnflet sklopile su se oko
njenog vrata u ludačkom stisku, cedeći život iz nje. Ispustila je jedan,
poslednji zagrcnuti jecaj...
 Poglavlje 22

Izjava gospođe Hamblbi

Snažna pojava načelnika Betla ostavila je povoljan utisak na Luka.

Bio je to čvrsto građen čovek opuštenog držanja, širokog rumenog lica
i velikih privlačnih brkova. Na prvi pogled se nije činilo da odiše
izrazitom pameću, ali bi se već na drugi svaka oprezna osoba
zamislila, jer je načelnik Betl zapravo bio izuzetno vispren.
Luku se nije desila omaška da ga potceni. I ranije je sretao ljude
Betlovog tipa. Znao je da im može verovati, i da oni uvek donose
rezultate. Nije mogao poželeti boljeg čoveka da bude zadužen za ovaj
slučaj.
Kada su ostali sami, Luk reče:
- Čudo da tako krupnu zverku šalju na ovako sitan slučaj?
Načelnik Betl se osmehnu.
- Moglo bi se ispostaviti da je ozbiljna stvar u pitanju, gospodine
Ficvilijame. Kada je umešan neko poput lorda Vitfilda, ne želimo da
dođe do propusta.
- Cenim to. Jeste li sami?
- Oh ne. Poveo sam i jednog detektiva-narednika. On je u drugoj
krčmi, u „Sedam zvezda", i zadužen je da pazi na kretanje njegovog
lordstva.
- Shvatam.
- Po Vašem mišljenju, gospodine Ficvilijame, nema nikakve
sumnje? Sasvim ste sigurni da je to on? - upita Betl.
- Po onome što mi govore činjenice, ne vidim da je ikakva druga
teorija moguća. Da li želite da vam izložim činjenice?
- Ne hvala, ser Vilijam mi je već sve objasnio.
- Pa onda, šta vi mislite? Pretpostavljam da se vama čini krajnje
neverovatnim da neko na položaju lorda Vitfilda može biti zločinac i
ubica?
- Vrlo malo toga se meni čini neverovatnim - reče načelnik Betl. - U
zločinu ništa nije nemoguće. Stalno to pričam. Da mi kažete da su
neka fina stara večita devojka, ili neki nadbiskup, ili neka mlada
školarka, zapravo opasni kriminalci, ne bih poricao. Istražio bih stvar.
- Ako ste već čuli glavne činjenice od ser Vilijama, onda ću vam
ispričati samo ono što se zbilo jutros - reče Luk.
Ukratko je prepričao glavne detalje razgovora s lordom Vitfildom.
Načelnik Betl je slušao s velikim interesovanjem.
- Kažete da je držao nož. Da li je nekako posebno ukazivao na
njega, gospodine Ficvilijame? Da li je pretio tim nožem?
- Ne otvoreno. Ispitivao je oštricu na sasvim odvratan način -
iskazao je neku vrstu estetskog zadovoljstva za koju ja uopšte nisam
mario. Gospođica Vejnflet je, verujem, osećala to isto.
-To je dama koju ste pominjali... ona koja celog života poznaje
lorda Vitfilda, i nekada je bila verena za njega?
- Tako je.
 Načelnik Betl reče:
- Mislim da ne morate više da brinete što se mlade dame tiče,
gospodine Ficvilijame. Zadužiću nekoga da je drži na oku. Na taj način,
a s obzirom na to da Džekson prati njegovo lordstvo, ne bi trebalo da
joj preti nikakva opasnost.
- Pao mi je ogroman kamen sa srca - reče Luk.
Načelnik je saosećajno klimnuo.
- U gadnom ste položaju, gospodine Ficvilijame. Brinete za
gospođicu Konvej. Da vam kažem nešto - ne očekujem da će ovo biti
lak slučaj. Lord Vitfild je nesumnjivo jako lukav čovek. Verovatno će se
primiriti na neko duže vreme. To jest, ukoliko već nije ušao u poslednju
fazu.
- Šta podrazumevate pod poslednjom fazom?
- Neku vrstu prenaduvanog egoizma kada zločinac smatra da ne
može biti otkriven! On je prepametan, a svi drugi su mnogo glupi! Tada
ga, naravno, uhvatimo!
Luk klimnu. Ustade.
- E pa - reče - sa srećom. Recite mi ako bilo kako mogu da budem
od pomoći.
- Svakako.
- Nemate neki predlog?
Betl je razmišljao o tome.
- Ne verujem. Trenutno nemam. Samo želim da steknem opšti
utisak o ovom mestu. Možda možemo ponovo da popričamo večeras?
- Zašto da ne.
- Tada ću bolje znati na čemu stojimo.
 Luk se osećao manje-više utešeno i umireno. Ljudi su često imali
takav osećaj nakon razgovora sa načelnikom Betlom.
Bacio je pogled na sat. Da li da ode da vidi Bridžet pre ručka?
Bolje ne, razmišljao je. Gospođica Vejnflet bi mogla da se oseti
primoranom da ga pozove da ostane na ručku, a to bi joj možda
poremetilo uobičajeni red u domaćinstvu. Sredovečne dame, što je Luk
znao iz iskustva sa svojim tetkama, sklone su pravljenju pometnje
zbog načina na koji se poštuje red. Pitao se da li je i gospođica Vejnflet
tetka? Verovatno jeste.
Laganim korakom izašao je iz krčme. Prilika u crnom, koja je
žurila niz ulicu, naglo se zaustavila kada ga je ugledala.
- Gospodine Ficvilijame.
- Gospođo Hamblbi.
Prišao joj je da se rukuju.
- Mislila sam da ste otišli?
- Ne, samo sam se preselio. Sada odsedam ovde.
- A Bridžet? Čujem da je napustila vilu Eš?
- Da, jeste.
Gospođa Hamblbi uzdahnu.
- Tako mi je drago... tako mi je mnogo drago što je napustila
Vičvud.
- Oh, još uvek je ovde. Zapravo, odsela je kod gospođice Vejnflet.
Gospođa Hamblbi ustuknu. Njeno lice, iznenađeno primeti Luk,
poprimilo je vanredno uznemiren izraz.
- Odsela je kod gospođice Vejnflet? Oh, ali zašto?
- Gospođica Vejnflet joj je vrlo ljubazno ponudila da ostane
nekoliko dana.
Gospođa Hamblbi je lagano zadrhtala. Prišla je bliže Luku i uhvatila
ga za mišicu.
- Gospodine Ficvilijame, znam da nije na meni da nešto kažem... da
bilo šta kažem. Preživela sam mnogo tuge i bola u poslednje vreme, i
zbog toga možda počinjem da umišljam! Ove moje slutnje možda su
samo proizvod bolesne mašte.
Luk ljubazno upita:
- Kakve slutnje?
- Ovaj osećaj zla!
Bojažljivo je pogledala Luka. A kako je on samo ozbiljno pognuo
glavu i izgleda da nije preispitivao njenu izjavu, nastavila je:
- Tako je mnogo pokvarenosti - ta me misao nikad ne napušta -
pokvarenosti ovde u Vičvudu. A ta žena je uzrok svega. Sigurna sam u
to!
Luk je bio zbunjen.
- Koja žena?
Gospođa Hamblbi reče:
- Onorija Vejnflet je, uverena sam u to, veoma pokvarena žena! Oh,
vidim, ne verujete mi! Niko nije verovao ni Laviniji Pinkerton. Ali, obe
smo to osetile. Ona je, mislim, znala mnogo više od mene... Ne
zaboravite, gospodine Ficvilijame, ako žena nije srećna, ona je
sposobna za užasna dela.
Luk blagim glasom reče:
- Može biti - tako je.
Gospođa Hamblbi brzo dodade:
 - Ne verujete mi? A i zašto biste? Ali ja ne mogu da zaboravim dan
kada se Džon vratio od nje s rukom u zavoju, iako je on olako odbacio
svaku brigu i rekao da je u pitanju tek ogrebotina.
Okrenula se.
- Doviđenja. Molim vas, zaboravite moje reči. Ja se... ne osećam se
najbolje ovih dana.
Luk ju je posmatrao kako odlazi. Pitao se zašto je gospođa Hamblbi
nazvala gospođicu Vejnflet pokvarenom ženom? Zar su doktor
Hamblbi i Onorija Vejnflet bili prijatelji, a doktorova supruga bila
ljubomorna?
Šta je ono rekla? „Niko nije verovao ni Laviniji Pinkerton." Dakle,
mora da je Lavinija Pinkerton poverila svoje sumnje gospođi Hamblbi.
Navrla su mu sećanja na kupe u vozu i zabrinuto lice fine stare
dame. Ponovo je začuo ozbiljan glas kako govori: „Izraz nečijeg lica.“ I
način na koji se njeno sopstveno lice promenilo, kao da je stvorila
veoma jasnu sliku nečega u svojoj glavi. Za trenutak, sećao se, njeno
lice je bilo potpuno drugačije, ogoljenih zuba i čudnog, gotovo
likujućeg pogleda u očima.
Iznenada je pomislio: Ali, video sam da neko upravo tako izgleda,
da ima taj isti izraz lica... sasvim nedavno... kada? Tog jutra! Naravno!
Gospođica Vejnflet, dok je posmatrala Bridžet u dnevnom boravku vile
Eš.
I sasvim neočekivano ga je preplavila još jedna uspomena. Od pre
mnogo godina. Njegova tetka Mildred koja kaže: - Znaš, dragi moj,
izgledala je skoro tupoglavo! - a njeno sopstveno razumno prijatno
lice je na kratko dobilo imbecilan, bezuman izraz...
 Lavinija Pinkerton je govorila o izrazu koji je videla na licu tog
čoveka - ne, te osobe. Da li je moguće da je, samo za trenutak, njena
živa mašta reprodukovala izraz koji je videla - izraz lica ubice koji
posmatra svoju narednu žrtvu...
Tek napola svestan šta radi, Luk je ubrzao korak u pravcu kuće
gospođice Vejnflet.
Glas u njegovom umu ponavljao je iznova i iznova.
- Ne čoveka - nikada nije pomenula čoveka - ti si sam pretpostavio
da je čovek, jer si mislio na čoveka, ali ona to nikada nije rekla... Oh,
Bože, jesam li skroz poludeo? Nije moguće ovo što mislim... zasigurno
nije moguće, ne bi imalo nikakvog smisla... Ipak, moram kod Bridžet,
moram da znam da je sve u redu... Te oči... te čudne, svetle oči boje
ćilibara. Oh, poludeo sam! Sigurno sam poludeo! Vitfild je zločinac!
Mora da bude. Maltene je to i sam rekao!
A opet, kao u noćnoj mori, video je lice gospođice Pinkerton kako
na trenutak podražava nešto užasno i ne sasvim razumno.
Zgoljava mala služavka je otvorila vrata. Pomalo zatečena
njegovim žestokim nastupom, rekla je:
- Mlada gospođica je izašla. Gospođica Vejnflet mi je tako rekla.
Videću da li je ona tu.
Progurao se pored nje, ušao u dnevni boravak. Emili je otrčala na
sprat. Vratila se zadihana.
-I gazdarica je izašla.
Luk joj je stavio ruke na ramena.
- Kojim putem? Gde su otišle?
Gledala ga je otvorenih usta.
 - Mora da su izašle na sporedni ulaz. Videla bih ih da su izašle na
glavni, pošto kuhinja gleda na tu stranu.
Sledila ga je kada je istrčao u malenu baštu i još dalje. Neki čovek je
kresao ogradu. Luk mu je prišao i postavio mu pitanje, nastojeći da mu
glas zvuči uobičajeno.
Čovek je usporeno rekao:
- Dve dame? Da, pre nekog vremena. Užinao sam u hladu ograde.
Računam da me nisu primetile.
- Kojim putem su otišle?
Očajnički se trudio da mu glas bude normalan. Ipak, oči drugog
čoveka su se začuđeno raširile dok je polako odgovarao:
- Preko onih polja... Na onu stranu. Ne znam gde su posle otišle.
Luk mu se zahvalio, pa je potrčao. Snažan osećaj da će zakasniti se
produbio. Mora da ih pristigne... mora! Možda je sasvim poludeo. Po
svoj prilici su samo izašle u prijatnu šetnju, ali nešto u njemu je
negodovalo, zahtevajući žurbu. Strašnu žurbu!
Prešao je dva polja i neodlučno zastao na sredini staze. Kuda sada?
Tada je začuo dozivanje - glas slab, udaljen, ali prepoznatljiv.
- Luk, upomoć. - I ponovo: - Luk...
Nepogrešivo je jurnuo ka šumi i pravcu odakle je dopirao krik.
Sada se čulo više zvukova: metež, dahtanje, tihi grgoljavi jecaj.
Izleteo je iz drveća taman na vreme da otrgne šake lude žene s grla
njene žrtve, da je zadrži, dok se ona otimala, penila, proklinjala, dok
napokon nije grčevito zadrhtala i ukočila se u stisku njegovih ruku.
 Poglavlje 23

Novi početak

- Ali, ne razumem - reče lord Vitfild. - Ne razumem.

Trudio se da zadrži dostojanstvo, ali uprkos nadmenoj
spoljašnjosti, njegova tužna zbunjenost bila je očigledna. Jedva da je
mogao prihvatiti taj zapanjujući izveštaj koji su mu podnosili.
- Radi se o sledećem, lorde Vitfilde - reče Betl strpljivo. - Za
početak, postoji naznaka ludila u porodici. Sada znamo i to. Čest
slučaj sa ovim starim familijama. Rekao bih da je bila sklona bolesti. A
pritom, bila je ambiciozna dama koja je bila osujećena. Prvo u karijeri,
a zatim i u ljubavi. - Nakašljao se. - Koliko sam shvatio, vi ste nju
šutnuli?
Lord Vitfild je ukočeno primetio.
- Ne dopada mi se taj termin.
Načelnik Betl je izmenio pitanje.
- Vi ste raskinuli veridbu?
- Pa... jesam.
- Ispričaj nam zbog čega, Gordone - reče Bridžet.
Lord Vitfild pocrvene.
- Oh, pa dobro - reče - kad već moram. Onorija je imala kanarinca.
Mnogo ga je volela. Umeo je da jede šećer s njenih usana. Jednog dana
ju je slučajno žestoko kljucnuo. Razljutila se, uhvatila ga i... zavrnula
mu šiju! Ja... posle toga više ništa nije bilo isto. Rekao sam joj da
smatram da smo oboje pogrešili.
Betl je klimnuo glavom. Rekao je:
- Od toga je sve počelo! Kao što je priznala gospođici Konvej,
usmerila je sve svoje misli i svoju neospornu mentalnu sposobnost ka
samo jednom cilju i jednoj svrsi.
Lord Vitfild je s nevericom rekao:
- Da mene osude kao ubicu? Ne mogu da poverujem u to.
Bridžet reče: - Istina je, Gordone. Znaš, i sam si bio iznenađen
neverovatnim načinom na koji svako ko te ozlovolji bude bez
odlaganja kažnjen.
- Postojao je razlog za to.
- Onorija Vejnflet je bila taj razlog - reče Bridžet. - Utuvi to sebi u
glavu, Gordone. Nije proviđenje gurnulo Tomija Pirsa s prozora, a ni
bilo koga drugog. Bila je to Onorija.
Lord Vitfild je vrteo glavom.
- Sve mi se to čini sasvim neverovatno! - rekao je.
- Kažete da ste jutros telefonom dobili poruku? - upita Betl.
- Da - oko podneva. Zamoljen sam da smesta odem u šumarak Šo
pošto ti, Bridžet, imaš nešto da mi kažeš. Trebalo je da ne uzimam
kola, već da dođem peške.
Betl klimnu.
- Upravo tako. To bi bio kraj. Gospođicu Konvej bi pronašli
presečenog grla, a pored nje vaš nož s vašim otiscima prstiju! I još
biste vi sami bili viđeni u blizini mesta zločina, u pravo vreme! Ne biste
imali nikakve osnove za odbranu. Nema porote na svetu koja vas ne bi
osudila.
- Mene? - reče lord Vitfild, iznenađen i rastužen. - Zar bi svi
poverovali u tako nešto o meni?
- Ja nisam, Gordone - nežno reče Bridžet. - Nikada nisam
poverovala.
Lord Vitfild je hladno pogleda, a zatim usiljeno reče:
- Imajući u vidu moju ličnost i moj položaj u društvu, ne verujem da
bi iko, makar i za trenutak, poverovao u tako čudovišnu optužbu!
Dostojanstveno se okrenuo i otišao, i zatvorio vrata za sobom.
- Nikada neće razumeti u kolikoj opasnosti je bio! - reče Luk, a
zatim dodade:
- Hajde, Bridžet, ispričaj mi zbog čega si posumnjala u Vejnfletovu.
Bridžet je objasnila.
- Bilo je to onda kada si mi govorio daje Gordon ubica. Nisam
mogla da poverujem u to! Shvataš, ja ga tako dobro poznajem. Bila
sam mu sekretarica dve godine! Poznajem ga kao svoj dlan! Znam da
je ohol i sitničav i potpuno zaljubljen u samog sebe, ali takođe znam i
da je dobra osoba, gotovo apsurdno mekog srca. Teško mu je i osu da
ubije. Ona priča o tome da je ubio kanarinca gospođice Vejnflet -
zvučala je skroz pogrešno. On jednostavno nije mogao to da uradi.
Jednom mi je rekao da je on nju šutnuo. A onda mi ti kažeš da je bilo
obrnuto. U redu, to je moglo da bude istina! Ponos mu možda ne bi
dozvolio da prizna kako ga je ona odbacila. Ali ne i ta priča s
kanarincem! To prosto ne liči na Gordona! Nikada nije čak ni u lov
išao, jer bi mu bilo muka kad vidi ubijene životinje.
-I tako sam jednostavno znala da taj deo priče nije istinit. Međutim,
ako je tako, onda je gospođica Vejnflet sigurno lagala. A kad malo
bolje razmisliš, bila je to stvarno neobična laž! Pa sam se najednom
zapitala da li je lagala još o nečemu. Ona je vrlo ponosna žena - to se
vidi. To što je bila tako odbačena mora da joj je užasno povredilo
ponos. Zbog toga bi verovatno bila veoma ljuta i osvetoljubiva;
naročito, imala sam utisak, ako bi se kasnije ispostavilo da je on
postao bogat i uspešan. Pomislila sam: ,,Da, verovatno bi sa uživanjem
pokušala da mu pripiše neki zločin.“ Tada mi se javila neka čudna
vrtoglavica - šta ako je sve što je izrekla bila laž? - i odjednom sam
uvidela kako bi lako žena kao što je ona mogla da od čoveka napravi
budalu! Pa sam pomislila: „Neverovatno je, ali šta ako je zapravo ona
ubila sve te ljude i ubacila Gordonu bubicu da je u pitanju božanska
odmazda?“ Bilo bi joj sasvim lako da ga natera da u to poveruje. Kao
što sam ti već jednom rekla, Gordon bi u svašta poverovao! Onda sam
pomislila: ,,Da li je ona mogla da izvrši sva ta ubistva?" I shvatila sam
da jeste. Mogla je da gurne pijanog čoveka s mosta; i da gurne dečaka
kroz prozor; a Ejmi je umrla u njenoj kući. Gospođu Horton takođe -
Onorija Vejnflet ju je posećivala dok je ova bila bolesna. Doktor
Hamblbi je predstavljao teškoću. Tada nisam znala da je Vonki Pu
imao bolesno uvo i da je ona inficirala zavoj kojim je doktoru previla
ruku. Smrt gospođice Pinkerton je bila još teža, jer nisam mogla da
zamislim gospođicu Vejnflet prerušenu u šofera za volanom rolsa.
- A onda sam, odjednom, shvatila da je to ubistvo bilo još i najlakše!
Obično guranje otpozadi, tako lako izvodljivo u gužvi. Auto se nije
zaustavio i ona je zgrabila priliku, rekla drugoj ženi da je videla broj
tablica i dala registraciju rolsa lorda Vitfilda.
- Naravno, sve te misli su mi se vrlo zbrkano rojile po glavi. Ali, ako
Gordon definitivno nije počinio ta ubistva, a ja sam znala - da, znala
sam da nije - pa dobro, ko onda jeste? I odgovor se činio sasvim
jasnim. „Neko ko Gordona mrzi!“ Ko mrzi Gordona? Onorija Vejnflet,
naravno.
- Zatim sam se setila da je gospođica Pinkerton nesumnjivo rekla
da je ubica muškarac. To je srušilo moju lepu teoriju, pošto ona ne bi
bila ubijena da nije bila u pravu... Zato sam ti tražila da ponoviš tačne
reči gospođice Pinkerton, i ubrzo sam otkrila da ona zapravo
nijednom nije rekla Čovek“. Tada sam osetila da sam bez sumnje na
pravom tragu! Odlučila sam da prihvatim ponudu godpođice Vejnflet
da ostanem kod nje, i rešila sam da pokušam da iščačkam pravu
istinu.
- A da meni pritom ne kažeš ni reč? - prekide je Luk ljutito.
- Ali, dragi moj, ti si bio tako siguran u svoju teoriju, a ja u svoju
nisam uopšte! Sve je bilo tako nejasno i neizvesno. I nisam ni sanjala
da bih mogla dospeti u bilo kakvu opasnost. Mislila sam da imam
dovoljno vremena...
Zadrhtala je.
- Oh Luk, bilo je užasno... Njene oči... I taj jezivi, ljubazni, neljudski
smeh...
Luk reče kroz blagu drhtavicu:
- Nikada neću zaboraviti kako sam stigao do vas u poslednjem
momentu.
 Okrenuo se prema Betlu. - Kako joj je sada?
- Prešla je crtu posle koje nema povratka - odgovori Betl. - To se
dešava, znate. Ne mogu da podnesu šok saznanja da nisu toliko
pametni koliko su mislili.
Luk žalosno reče:
- Pa, baš sam ja neki vajni policajac! Nijednom nisam posumnjao u
Onoriju Vejnflet. Vi biste se bolje pokazali, Betle.
- Možda, gospodine, a možda i ne. Sećate se kako sam rekao da u
zločinu ništa nije nemoguće. Pomenuo sam i večitu devojku, verujem.
- Pomenuli ste i nadbiskupa i školarku! Treba li da shvatim kako
sve njih smatrate mogućim kriminalcima?
Betlov osmeh iskliznuo je u kez.
- Bilo ko može da bude kriminalac, gospodine, to sam mislio.
- Osim Gordona - reče Bridžet. - Luk, hajde da vidimo gde je.
Pronašli su ga u radnoj sobi kako užurbano pravi beleške.
- Gordone - reče Bridžet krotko. - Molim te, sada kada sve znaš,
hoćeš li nam oprostiti?
Lord Vitfild je milostivo pogleda.
- Svakako, draga moja, svakako. Shvatio sam istinu. Ja sam
zaposlen čovek. Zapostavljao sam te. Prava istina je to što, kako je to
Kipling mudro sročio: „Najbrže putuje onaj ko putuje sam. Moj životni
put je samotan." - Isprsio se. - Preuzeo sam na sebe veliku
odgovornost. Moram da je nosim sam. Za mene nema partnerstva,
nema deljenja bremena; moram ići sam kroz život, dok ne stignem na
kraj puta.
- Dragi Gordone! - reče Bridžet. - Zaista si zlatan.
 Lord Vitfild se namršti.
- Ne radi se o tome. Hajde da zaboravimo čitavu ovu glupost. Ja
sam zauzet čovek.
- Znam da jesi.
- Organizujem da što pre krene nova serija članaka. Žene zločinci
kroz vekove.
Bridžet ga je pogledala s divljenjem.
- Gordone, mislim da je to divna ideja.
Lord Vitfild je važno uzdahnuo.
- Zato me, molim vas, sada ostavite. Ne želim da me uznemiravaju.
Imam mnogo posla.
Luk i Bridžet na vrhovima prstiju izađoše iz prostorije.
- Ali, stvarno jeste zlatan! - reče Bridžet.
- Bridžet, verujem da ti je taj čovek zaista bio drag!
- Da znaš, Luk, i ja verujem da jeste.
Luk pogleda kroz prozor.
- Biće mi drago da odem iz Vičvuda. Ne sviđa mi se ovo mesto. Ima
mnogo pokvarenosti ovde, kako bi rekla gospođa Hamblbi. Ne sviđa mi
se kako se greben Eš nadnosi nad selom.
- Kada smo već kod grebena Eš, šta je sa Elsvortijem?
Luk se nasmeja pomalo postiđeno.
- Krv na njegovim rukama?
- Da.
- Navodno su žrtvovali belog petla!
- Kako savršeno odvratno!
- Mislim da će našeg gospodina Elsvortija zadesiti nešto vrlo
neprijatno. Betl priprema malo iznenađenje.
Bridžet reče:
- A jadni major Horton nikada nije pokušao da ubije svoju suprugu,
a gospodin Abot je, pretpostavljam, samo imao kompromitujuće
pismo od neke dame, a doktor Tomas je tek fini skromni mladi lekar.
- On je vrhunski magarac!
- To kažeš samo zato što si ljubomoran jer će se oženiti Rouz
Hamblbi.
- Ona je previše dobra za njega.
- Uvek sam mislila da ti se ta devojka dopađa više od mene!
- Draga, ne misliš da se ponašaš potpuno besmisleno?
- Ne, zapravo ne mislim.
Ćutala je neko vreme, a zatim rekla.
- Luk, da li ti se sada dopadam?
Krenuo je prema njoj, ali ga je ona sprečila.
- Pitala sam da li ti se dopadam, Luk - ne da li me voliš.
- Oh! Shvatam... Da... Dopadaš mi se, Bridžet, isto koliko te i volim.
-I ti se meni dopadaš, Luk... - reče ona.
Nasmešili su se jedno drugom, pomalo stidljivo - kao deca koja su
se sprijateljila na zabavi.
- Dopadanje je mnogo bitnije od ljubavi - reče Bridžet. - Duže traje.
Želim da ovo među nama traje, Luk. Ne želim da samo zavolimo jedno
drugo, venčamo se, dosadimo jedno drugom, i poželimo da se
venčamo s nekim drugim.
- Oh! Ljubavi moja draga, znam. Ti želiš stvarnost. I ja. Ovo među
nama trajaće zauvek, zato što je zasnovano na stvarnosti.
 - Je l’ to istina, Luk?
- Istina je, dušo moja. Zato sam se, mislim, i plašio da te volim.
-I ja sam se plašila da volim tebe.
- Plašiš li se sada?
- Ne.
On reče:
- Bili smo u prisustvu smrti toliko dugo. Sada... s tim je gotovo!
Sada... počinjemo novi život...

sken: janja

obrada: BABAC
 1 Epsom (Epsom Downs Racecourse) - prvorazredni hipodrom na
kojem se trke zvanično održavaju još od 1661. godine; najpoznatije po
čuvenom Epsomskom Derbiju, trci čistokrvnih rasnih konja. (prim.
prev.)

2 Stih iz pesme „Gavran - Edgara Alana Poa. (prim.prev.)

3 Stih iz rubaije Omara Hajama (1048-1131), persijskog

matematičara, astronoma, filozofa i pesnika. (prim.prev.)
„Šta je napisano - ništa ne povrati.
Pobožnost i razum pomoć neće dati
da povučeš nazad ma i jedno slovo
kog ni tvoje suze neće izbrisati.
(prevod Fehim Barjaktarević)
4 U Ujedinjenom Kraljevstvu je još od XIX veka zakonom propisano
da pola sata posle zalaska i pola sata pre izlaska sunca sva vozila na
neosvetljenim putevima moraju imati upaljene farove. (prim. prev.)

5 Nacionalna detektivska agencija Pinkerton, osnovana 1850.

godine u Sjedinjenim Američkim Državama - prva privatna agencija za
obezbeđenje i istražiteljske poslove. (prim.prev.)

6 Belišova lampa (poznata i kao pelikan lampa) - okrugla lampa

narandžaste boje na visokom crno-belom stubu koja obeležava
pešačke prelaze na putevima u Ujedinjenom Kraljevstvu, nazvana po
ministru saobraćaja koji ih je uveo tridesetih godina XX veka. (prim.
prev.)
 7 „Fiddle-de-dee, Fiddle-de-dee/The Fly has married the Bumble
Bee“ - stara dečja pesmica. (prim. prev.)

8 Bumbar se na engleskom kaže bumble bee, a izgovara skoro

identično kao Hamblbi (Humbleby). (prim. prev.)

9 Kristofer R.V. Nevinson (1889-1946), britanski slikar, pejzažista,

bakropisac i litograf; jedan od najpoznatijih umetnika Prvog svetskog
rata. (prim. prev.)

10 Jona - jevrejski prorok koji je tri dana i tri noći proveo u utrobi
kita; ta priča se javlja i u Bibliji i u Kuranu. (prim. prev.)

11 Kairngorm - vrsta poludragog kamena sa istoimenih škotskih

planina, tzv. smeđi kvarc, tamnožućkaste ili sivosmeđe boje.
(prim.prev.)

12 Drezdenski porcelan - iz fabrike porcelana pored Drezdena,

osnovane 1872. godine, koja do danas održava tradiciju evropske
porcelanske umetnosti. (prim. prev.)

13 Svileno drvo je tropsko tvrdo drvo, koje uspeva u regionu Indije i

Šri Lanke; raste u visinu do 20 m, sa tankim stablom i listovima kao
kod paprati; može se uglačati do visokog sjaja. (prim. prev.)
 14 Crna misa (lat. Missa niger) - naziv za rituale koje su u
srednjem veku i kasnije navodno obavljale veštice na svojim
okupljanjima i čiji je cilj izrugivanje katoličkoj misi, pre svega
skrnavljenje hostije; pojam se u Engleskoj prvi putjavlja 1896. godine,
no takvi su se obredi održavali još ranije. (prim.prev.)

15 Koledž Girton - jedan od ukupno trideset jednog koleđža u

sastavu Univerziteta u Kembridžu, i jedan od prvih internatskih
ženskih koledža u Engleskoj. (prim.prev.)

16 U knjizi Luisa Kerola „Alisa u zemlji iza ogledala" (1871), Alisa ne

veruje da kraljica ima više od sto godina, jer je to nemoguće, pa joj ova
kaže da mora više da vežba: „Kada sam bila tvojih godina, vežbala sam
po pola sata dnevno. Zaboga, ponekad sam još pre doručka verovala u
čak šest nemogućih stvari.“ (prim. prev.)

17 Nota bene - latinska fraza koja znači „ubeleži dobro“ (dosl.),

zapravo „upamti dobro, obrati pažnju" i u savremenoj Engleskoj se
javlja naročito u pravnim dokumentima. (prim. prev.)

18 Reductio ad absurdum - svođenje na protivrečnost (na

kontradikciju, tj. nemoguće); jedan od najčešćih dokaza u logici,
potekao od helenskih filozofa, kada se pri izvođenju dokaza na
početku pretpostavlja suprotno od onoga što se želi dokazati - ako na
kraju, u sledu istinitih tvrdnji, dođe do kontradikcije, znači da je
početna pretpostavka neodrživa. (prim. prev.)
 19 Ulica Harli - ulica u centru Londona, koja je još od XIX veka
poznata po velikom broju privatnih lekarskih i hirurških ordinacija.
(prim. prev.)

20 Endorska veštica - u Bibliji poznata kao žena iz Endora koja

zaziva mrtve; navodno je prizvala duh proroka Samuila, na zahtev
kralja Saula (prva knjiga Samuilova, 28:3-25). (prim. prev.)

21 Fey - naziv za osobu koja predoseća nastupajuću smrt, zato što

je i sama osuđena na skoru propast. (prim. prev.)

22 Stola - široka traka koju katolički sveštenici za vreme obreda

nose oko vrata, tako da krajevi vise niz grudi. (prim. prev.)

23 Mens sana in corpore sano - u zdravom telu zdrav duh. (prim.

prev.)

24 Hagioskop - otvor pod kosim uglom na zidu crkve kroz koji su

vernici iz onih đelova crkve koji nemaju pogled na oltar, mogli da vide
pričešće. Kada se nalazi na spoljašnjem zidu, naziva se i „prozorom za
gubavce" (the leper's squint), a služio je leproznima da prisustvuju
službi bez dolaska u dodir sa ostatkom stanovništva. (prim. prev.)

25 Valpurgijska noć - engleski prevod nemačkog naziva za 30.

april, veče uoči praznika svete Valpurge, opatice iz VIII veka. Zvanično
predstavlja hrišćanski praznik, ali se u folkloru taj datum vezuje za
veliki veštičji skup na najvišem vrhu planine Harc, u centralnoj
Nemačkoj.

26 Noć veštica (Halloween, skraćeno od „All Hallows’ Evening“) -

svetkovina koja se obeležava veče pred praznik Svih svetih, 31.
oktobra; poreklo vuče iz paganskih običaja. Kelti su verovali da se u
noći pred novu godinu (Samhain) duhovi mrtvih vraćaju na zemlju,
uništavaju useve i uzrokuju nesreće; zato su se palile velike lomače,
prinosile žrtve, a učesnici su oblačili kostime, da ih duhovi bližnjih ne
prepoznaju. (prim. prev.)

27 Stih iz stare balade: „old soldiers never die; they just fade away“
- stari ratnici nikad ne umiru, oni tek izblede. (prim. prev.)

28 Neuroza - lakši, funkcionalni oblik duševnog obolje-nja, kod

koga nije pronađen organski uzrok; karakterišu ga napadi
uznemirenosti, histerične reakcije, fobije, tikovi... (prim. prev.)

29 Lese-majeste („injured majesty“) - zločin protiv vladajućeg

suverena, uvreda dostojanstva njegovog/njenog veličanstva, odnosno
države; tj. veleizdaja. (prim. prev.)

30 Indijski mango-trik - iluzionistička varka pri kojoj se u roku od

nekoliko minuta od semena manga stvori čitavo drvo sa zrelim
plodovima. (prim. prev.)
 31 „Pas d'armes - passage of arms“ - vrsta viteških ratnih igara
koja se razvila u XIV veku, kao romantična varijanta često po život
opasnih turnira; grupa vitezova bi zauzela neki prometni most ili
gradsku kapiju i zahtevala dvoboj od svakoga ko želi da prođe; dame
su morale da ostave rukavicu ili maramu, koju bi sledeći vitez koji
naiđe mogao da spase i vrati vlasnici. (prim. prev.)

32 Dečja pesmica „I do not like thee, Doctor Fell“ za koju se smatra

da ju je 1680. godine napisao engleski satirični pesnik Tom Braun, o
Džonu Felu, dekanu koji ga je izbacio sa Oksforda, ali i ponudio da
odluku povuče ako Braun uspešno prevede Marcijalov epigram. (prim.
prev.)

33 Peplum - produženi rub gornjeg dela odeće, podseća na kratku

suknju ili karner, a nosi se preko drugog sloja odeće, suknje ili
pantalona. (prim. prev.)

34 Jelisej - starozavetni prorok, iz IX veka p.n.e. Hrišćanska

tradicija navodi da je gorku vodu u Jerihonu pretvorio u pitku, s
dvadeset hlepčića nahranio stotinu ljudi, oslepio celu jednu vojsku...
ali i prokleo grupu dečaka koji su ga ismevali zbog ćelavosti, nakon
čega su dve medvedice izašle iz šume i rastrgle četrdeset i dvojicu njih.
(prim. prev.)

35 Rif- pretežno planinska oblast u severnom Maroku, još od

praistorije naseljena berberskim plemenima. (prim.prev.)

36 Franses Krofts Kornford (1886-1960) - engleska pesnikinja,

unuka Čarlsa Darvina. Najviše je ostala upamćena po trioletu (lirska
pesma od jedne strofe sa osam osmeraca) „Debela žena koju videh iz
voza“ iz 1910. godine. (prim. prev.)

37 Bolnica Brodmur (Broadmoor Hospital) - psihijatrijska bolnica

maksimalnog obezbeđenja, osnovana 1863. godine u Berkširu,
Engleska. Među njenim pacijentima nalazili su se Džejms Keli (jedan
od osumnjičenih u slučaju Džeka Trboseka), Grejem Jang (čuveni
trovač, primljen sa 14 godina), itd. (prim. prev.)

38 LapsangSouchong - kineski crni čaj, poznat i kao „dimljeni čaj“

jer se njegovo lišće tadicionalno suši u dimu od zapaljene borovine, što
mu daje specifičan ukus. (prim. prev.)

39 Ulica Bond - ulica u Londonu u kojoj se nalaze brojne modne

radnje sa skupocenom robom, otmeno mesto za kupovinu još od XVIII
veka. (prim. prev.)

40 Često navođen citat iz tragedije „Ožalošćena mlada“ Vilijama

Kongrejva (1670-1729): „Na nebu besa nema većeg od ljubavi u mržnju
pretvorene/niti u paklu furije veće od prezrene žene“ („Heav'n has no
Rage, like Love to Hatred turn'd/Nor Hell a Fury, like a Woman
scorn'd").(prim. prev.)