Viktor Igo

ČOVEK KOJI SE SMEJE

Naslov originala: Viktor Hugo - : L'homme qui eit

preveo s francuskog: Dušan Milačić

Beograd MMXII

2
 PREDGOVOR

Posle objavljivanja Pomoraca, Igo je došao na misao da pod opštim

naslovom Društvene studije napiše tri romana: prvi o Engleskoj posle
1688. (Čovek koji se smeje), drugi o Francuskoj pre 1789. (Monarhija) i
treći o Devedeset trećoj. To bi bile slike aristokratije, monarhije i
demokratije, u kojima bi imao da dođe do izražaja ne samo
romansijer, nego i istoričar, filozof, pesnik.
Prva knjiga te trilogije bila je Čovek koji se smeje, ili slika Engleske
posle 1688. To je istorija jednog deteta koje je palo u ruke društvu
zločinaca, koje kupuje decu, unakazuje ih ili pravi od njih bogalje,
kepece, da bi vlastelu snabdevalo čudovištima i dvorskim budalama.
Gvinplen, junak romana, tako je unakažen nožem da večno ima
osmeh na licu. Kad je imao deset godina, zločinci ga ostavljaju jedne
ledene zimske večeri na pustoj obali, bežeći pred engleskom policijom
koja ih je gonila.
Lutajući kroz noć i studen, Gvinplen čuje neko bolno
zapomaganje, odlazi tamo i zatiče malu i šlepu sirotu devojčicu na
grudima mrtve majke. On je uzima u naručje i posle dugog pešačenja,
nailazi na lakrdijaša Ursusa u društvu s pripitomljenim vukom,
zvanim Homo. Ursus je vašarski komedijaš, pesnik, filozof, plemenit
čovek koji čini dobra iako gunđa protiv ljudskoga roda. On prihvata
sirotu decu koju naziva Gvinplen i Dea. Oni rastu jedno pored drugog
i obožavaju se. Na svojoj turneji po Engleskoj, čatrlja stiže u London.
Gvinplen ima dvadeset pet godina, Dea šesnaest. Gvinplen je velika
privlačnost za publiku. Vojvotkinja Džosijana, kraljičina vanbračna
sestra, pokvarena i razvratna žena, zaljubljuje se u njega, baca mu se
o vrat i dovikuje mu: »Ti si strašan, a ja sam divna. Ti si lakrdijaš, a ja
sam vojvotkinja. Ja sam prva,a ti si poslednji. Hoću te. Hodi... Osećam
se ponižena kraj tebe, kakva sreća!... Volim te ne samo stoga što si
rugoba, nego i zato što si gadan. Volim čudovište, volim komedijaša.
Divno je to imati sramnog ljubavnika!... Vučica za svakoga... kučka za
tebe... Vređaj me; tuci me; kažnjavaj me. Postupaj sa mnom kao s
kakvom ženturačom. Obožavam te.« Gvinplen je u iskušenju. Ali u
tom času doznaje se prava istina o komedijašu. Zlikovci, koji su
unakazili Gvinplena, mučeni grižom savesti, pred svojim
brodolomom, bacili su u more bocu, nađenu na obali, sa izjavom da

3
je unakaženi dečko sin lorda Klenčarlija, koji je zbog svojih
republikanskih ideja izbegao u Švajcarsku. Dečko im je bio prodat kao
siroče, kad je imao dve i po godine, po naređenju kralja Džejmsa II.
Džosijana doznaje i da je Gvinplen priznat za sina lorda Klenčarlija i
da joj je određen za muža. »Izlazite! dovikuje mu ona sada, pošto ste
moj muž, izlazite! Nemate pravo da budete ovde. Ovo je mesto za
mog ljubavnika.«
Gvinplenu se vraćaju sve nasledne povlastice. On postaje član
Doma lordova i još istog dana u ulozi branioca potištenih i nesrećnih,
kao simbol bespravnih stradalnika, naroda s maskom unakaženom
bedom i nepravdom od strane moćnih i silnih, on izgovara žestoku i
žustru optužbu protiv kralja, protiv engleske aristokratije i njenih
privilegija ističući svoju ljubav prema republici, svoju mržnju prema
svakom despotizmu.
Lordovi ga dočekuju s podsmehom i pogrdama, na šta im on
dobacuje: »Ah! vi me smatrate za izuzetak! Ja sam simbol. Ja
predstavljam čovečanstvo onakvo kakvim su ga učinili njegovi
gospodari. Čovek je bogalj. Ono što je meni učinjeno, učinjeno je
ljudskom rodu. Unakazili su mu pravo, pravdu, istinu, razum,
inteligenciju, kao meni oči, nozdrve i uši; i njemu su kao meni stavili
u srce gnev i bol, a na lice masku zadovoljstva. Milordi, kažem vam,
ja sam narod.«
Posle sednice Gvinplen juri za Ursusom i Deom, koje je policija
prognala i stiže ih na brodu, iako je slepa, Dea je primetila Gvinplenov
nestanak, i stalno čami i gine od tuge i bola. Njegov neočekivani
povratak zadaje joj smrtni udarac. Dok brod silazi niz Temzu, ona se
bori s dušom i izdiše u njegovom naručju, šapućući nežne reči.
Očajan, Gvinplen ne želi da živi posle Deine smrti i skače u vodu.
Zapaža se da je Igoov ukus za antiteze došao do punog izražaja
u Čoveku koji se smeje. Ceo roman počiva na protivnostima. Glavni
junak ima divno telo a strašno lice; od vašarskog komedijaša
odjednom postaje lord; i Dea je lepa, ali slepa; vojvotkinja Džosijana
ima lice kao u kakve boginje a dušu kao u demona; pod svojim
životinjskim imenom, Ursus krije plemeniti duh i blagorodnu dušu;
Homo je vuk s ljudskim osećanjima. I intriga je sva u kontrastima i
iznenađenjima.
Roman se pojavio u proleće 1869. Uspeh kod publike bio je

4
osrednji i roman će tek kasnije osvojiti čitaoce, ali se kritika u
Francuskoj i Engleskoj pored svih zamerki divila živopisnom i živom
slikanju natčovečanskih ličnosti; njihovim potresnim pustolovinama
u okviru dirljivih tragedija prirode u kojima vetar, sneg, grom i
mesečina igraju silovite uloge neodoljivih moći i zagrevaju delo
životnim dahom elemenata; oživljavanju i vaskrsavanju engleskog
aristokratskog parlamenta; živopisnom i reljefnom prikazivanju
raznih tipova stare aristokratije; halucinacijama i realističkim
evokacijama koje se ne zaboravljaju; vatrenim prizivima samilosti
prema siromasima i patnicima, žrtvama nepravde i nerazumevanja
moćnih i silnih.
Kad je pročitao roman, Zola je uzviknuo: »Ne mogu se uzdržati
da prvi ne pustim krik divljenja. Nikad Viktor Igo nije bio snažniji...
Treba pročitati svaku stranicu, pratiti silan dah koji raste, u najmanjim
epizodama, od stvarnosti do epopeje.«
Onima koji su cenili delo samo na osnovu njegove istorijske
tačnosti, odgovorio je pesnik Svinbern rekavši da je knjiga »velika i
herojska, nežna i snažna, puna božanske i strasne ljubavi, svete i
vatrene samilosti prema svima koji pate krivicom ljudi, a isto tako
puna je lirske ljupkosti i lirske snage.«
Čovek koji se smeje nije običan roman; on više liči na istorijsku
legendu neobičnih razmera. To je duševna drama koja svojim
društvenim i filozofskim značajem zauzima jedno od prvih mesta u
Igoovom delu.
Lepota romana nije ni u suviše fantastičnoj intrizi, ni u
nedovoljnom poznavanju zemlje u doba koje oživljava, nego u
pesnikovom nepresušnom lirizmu, u njegovoj snazi pri opisivanju
prirode (opis snežne bure i brodoloma »Matutine« spada u
najstrašnije prizore okeana), u davanju života mrtvim stvarima. Delo
se pritom ustremljuje i kao snažan narodni protest protiv društvenih
nepravdi, kao slika unakaženog čoveka koji oličava gaženje i povredu
prava, razuma, pravde, istine.
Pesnik Farg Pomorce i Čoveka koji se smeje naziva »nečuvenim
knjigama«, a Bares ih je voleo više od svih drugih, što je svakako
preterano i neobično, i jedno i drugo, ali zanimljivo da se pomene.
Dušan Milačić

5
 ČOVEK KOJI SE SMEJE

Iz Engleske sve je veliko, čak i ono što nije dobro, pa i oligarhija.

Engleski patricijat je patricijat u apsolutnom značenju ove reči. Ne
postoji feudalizam slavniji, strašniji i žilaviji. On je, da kažemo
odmah, odgovarao svom vremenu. Ta pojava, feudalna aristokratija,
iziskuje da bude proučavana baš u Engleskoj kao što pojavu
monarhije treba izučavati u Francuskoj.
Pravi naslov ove knjige bio bi Aristokratija. Druga, koja će doći
posle ove, mogla bi da se nazove Monarhija. A te obe knjige, ukoliko
piscu pođe za rukom da završi taj posao, prethodiće i dovešće do još
jedne pod naslovom: Devedeset treća.
Otvil Hauz, 1869.

6
 PRVI DEO

MORE I NOĆ

DVE UVODNE GLAVE

URSUS
1

Ursus i Homo bili su povezani tesnim prijateljstvom. Ursus je bio

čovek, Homo vuk. Naravi su im se podudarale. Čovek je krstio vuka.
Sebi je sam, kako izgleda, nadenuo ovo ime; nalazeći da mu ime
Ursus bolje odgovara, smatrao je da Homo pristaje životinji. Družba
čoveka i vuka dobro je dolazila vašarima, crkvenim saborima,
uličnim ćoškovima po kojima su se u gomile skupljali prolaznici, i
svetini koja svuda i u svakoj prilici oseća potrebu da sluša budalaštine
i da kupuje bapske lekove. Poslušan i smeran, ovaj vuk se sviđao
prostom puku. Svako voli da vidi pripitomljavanje. Bezmerno nas
veseli kada posmatramo kako mimo nas u svečanom hodu prolaze
razni oblici pripitomljavanja. Zbog toga uvek ima tako mnogo sveta
na mestima kuda prolaze kraljevske svite.
Ursus i Homo pešačili su od raskršća do raskršća, od trgova u
Eberistvitu do onih u Jidbergu, iz pokrajine u pokrajinu, iz grofovije
u grofoviju, od grada do grada. A kada bi neko tržište potpuno
obradili, išli su na drugo. Ursus je stanovao u kolibici na točkovima,
koju je prilično obrazovani Homo vukao danju i čuvao noću. Na
teškim putevima, po uzbrdicama s mnogo džombi i blata, čovek bi
stavljao omču oko svog vrata i bratski, rame uz rame, teglio s vukom.
Tako su zajednički starili. Logorovali bi gde bi se zatekli: na ledini, na
proplanku, na raskršćima drumova, pred zaseocima, gradskim

7
kapijama, na trgovima, šetalištima, ivicama parkova, na utrinama
kraj crkvenih porti. A kada bi se na nekom vašaru kolica zaustavila i
kada bi seoske torokuše iz gomile zablenuto pritrčale, radoznali se
svet sakupio, Ur-sus je besedio, Homo mu odobravao. S čančićem u
zubima, Homo je među prisutnima učtivo sakupljao priloge. Tako su
zarađivali svoj nasušni hleb. Vuk je bio pismen, čovek takođe. Čovek
je dresirao vuka, ili se vuk za razne uljudnosti dresirao sam, što je
uticalo na njihove prihode. »Naročito pripazi da se ne izrodiš u
čoveka.« - govorio bi vuku njegov prijatelj.
Vuk nikada nije ujedao, čovek ponekad. Ursus je imao želju da
ujeda. Ursus je bio čovekomrzac i da bi to istakao, pretvorio se u
vašarskog lakrdijaša. Ovo je učinio još i zbog toga da bi mogao da
živi, jer želudac traži svoje. Ovaj pelivan - čovekomrzac, ili da se
prikaže nerazumljiviji ili što savršeniji, bio je lekar. Lekar - suviše
sitno; Ursus je bio i trbuhozborac. Posma-trali su ga kako iz trbuha
govori ne mičući usne. On je savršeno oponašao svaki naglasak i
izgovor. Oponašao je glasove tako da se čoveku pričini kao da sluša
razne ljude. Sam je žagorio kao gomila, čime je stekao naziv
trbuhozborac. On ga je prihvatio. Verno je podržavao cvrkut ptica,
kao drozda, kosa s belom gušom, ševu piskavicu, zebu - sve lutalice
kao što je i on. Činio je da slušate čas vašar prepun ljudske graje, čas
livadu punu životinjskih glasova, sad bučnu gomilu ljudi, sad rano i
tiho svitanje zore. - Uostalom, iako retki, takvi talenti postoje.
Poslednjeg stoleća, neki po imenu Tuzel, koji je oponašao graju ljudi
i stoke u isti mah i podražavao glasove svih životinja, služio je kod
Bifona kao menažerija. Ursus je bio pronicljiv, radoznao čudak, sklon
još čudnijim objašnjavanjima koje zovemo bajkama. Davao je utisak
kao da sam u njih veruje. Ta drskost bila je sastavni deo njegove
prepredenosti. Nekima je gledao u dlan, otvarao knjige nasumice i
donosio svoje zaključke, proricao i predskazivao sudbinu, govorio
kako je opasno naići na crnu kobilu i kako je još opasnije čuti, kada si
pri putu, da te vikne neko ko ne zna kuda ideš, a sebe je nazivao
»piljar sujeverja«. Imao je običaj da kaže: »Između mene i
kenterberijskog nadbiskupa postoji samo jedna razlika: ja se
prikazujem u pravoj boji«. S pravom ozlojeđen, nadbiskup jednoga
dana naredi da mu ga dovedu; međutim, Ursus kako je bio spretan,
recitujući svoju, Ursusovu, božičnu propoved, razoruža njegovu

8
svetost; oduševljen ovim, nadbiskup je nauči napamet i izgovori s
amvona kao svoju. Zahvaljujući ovome, nadbiskup mu oprosti.
Kao lekar, Ursus je isceljivao onako kako mu je i kad mu je slučaj
išao na ruku. Služio se opojnim drogama, poznavao je lekovito bilje.
Iskorišćavao je veliku moć koja se nalazi u gomili bezvrednog bilja,
kao u hudikovini, beloj leskovini, vrzini, trnovoj lozi, pasjem drenu.
Slatkom rakijom lečio je sušicu; mlečiku je upotrebljavao kao lek za
čišćenje, ako je iščupana iz korena, a za povraćanje, ako je otkinuta;
pomoću biljke koju zovu »čivutsko uvo« kao rukom vam skine
gušobolju; znao je za rogoz koji leči vola i za metvicu koja leči konja.
Znao je za lepotu i preimućstva biljke mandragore, koja je, kako je to
svakom poznato, u isto vreme muško i žensko. Poznavao je
medicinske formule za recepte. Opekotine je lečio dlakom
daždevnjaka, od koje je Neron, prema kazivanju Plinija, imao ubrus.
Ursus je imao svinutu laboratorijsku epruvetu i balon; vršio je
hemijsko pretvaranje jednog tela u drugo; prodavao je lekove za sve.
Pripovedalo se kako je jednom na kraće vreme bio zatvoren u ludnici
Bedlem; učinili su mu čast što su mislili da je šenuo, ali su ga pustili
na slobodu kad su saznali da je samo pesnik. Ova priča verovatno nije
istinita; slično se o svima nama pripoveda.
U stvari, Ursus je bio nadrilekar, čovek od ukusa i stari latinski
poeta. Učen u dva pravca podražavao je Hipokrata i Pindara u isto
vreme. U pogledu kićenog stila mogao se takmičiti s Rapenom i
Vidom. Sastavljao je jezuitske tragedije podjednako divne kao i otac
Bur.
Njegovo dobro poznavanje uvaženih ritmova i metrike starih
imalo je za posledicu da je kovao svoje sopstvene pesničke figure i
imao celu porodicu klasičnih metafora. Za majku s dve kćeri ispred
nje govorio je: »To je daktil«, za oca s dva sina iza sebe: »To je
anapest«, za dete između deda i bake: »To je amfimakr«. Toliko
znanje moralo se, najzad, završiti gladovanjem. Selernska škola uči:
»Jedite malo, a često«. Ursus je jeo malo, a retko; na taj način
pridržavao se polovine propisa i za drugu nije mario; međutim to je
bila krivica publike koja nije mnogo navaljivala i još rede nešto
kupovala. Ursus bi govorio: „Kad se jedna mudra izreka iskašlje,
čoveku lakne. Vuk nalazi utehu u zavijanju, ovca u runu, šuma u
lugu, žena u ljubavi, a filozof u mudrim izrekama«. Po potrebi Ursus

9
je fabrikovao komedije, koje je, manje-više, sam dobro igrao. To je
ubrzavalo prođu opojnih droga. Između ostalih dela u čast viteza Hju
Midltona koji je godine 1608. u London navrnuo reku, komponovao
je jednu herojsku pastirsku igru. Ova reka je mirovala u grofoviji
Hartfild, šezdeset milja daleko od Londona. Tamo je došao vitez
Midlton i uzeo je: doveo je brigadu od šest stotina motikama i
lopatama naoružanih ljudi, počeo je da prevrće zemlju, kopajući je
duboko ovde, uzdižući je onde, pokatkad dvadeset stopa u visinu,
pokatkad trideset u dubinu, napravio je vodovode od dr-veta i ovde-
onde osam stotina mostova od kamena, cigle i hrastovih oblica, pa se
desi da jednoga lepoga dana reka dođe u London koji je oskudevao u
vodi; od svih tih odista sasvim običnih pojedinosti Ursus je o velikom
toku Temze i rečice Serpentajne sastavio lep pastoralni dijalog. Veliki
tok pozvao je rečicu da mu dođe, ponudio joj svoje korito i rekao:
»Prestar sam da bi se svideo ženama, ali dovoljno bogat da ih platim«.
Uman i otmen obrt, da bi se videlo kako je gospodin Hju Midlton sve
radove izveo o svom trošku.
U razgovoru sa samim sobom Ursus je bio vanredan. Osoran i
brbljiv, u želji da nikoga ne vidi, a osećajući potrebu da s nekim
razgovara, on se zadovoljavao razgovorima sa samim sobom. Ko god
je živeo osamljen, taj zna kako je razgovor sa samim sobom urođen
čoveku. Reč iznutra kopka. Besediti prostoru, znači dati sebi oduška.
Glasno razgovarati jeste dijalog s bogom kojeg nosiš u sebi. To je,
kako je to svakom dobro poznato, bio i Sokratov običaj. On je
razgovarao sam sa sobom. Luter takođe. Ursus se ugledao na te velike
ljude. Raspolagao je onom dvopolnom osobinom da sam sebi bude
auditorijum. Sam je sebi postavljao pitanja i na njih odgovarao; a sam
je sebe slavio i grdio. S ulice su ga slušali kako sam razgovara u svojoj
kolibici. Slučajni prolaznici, koji opet svojim očima gledaju na
duhovite ljude, govorili su: budala. Pokatkad je, kao što rekosmo, sam
sebe prekorevao, a bilo je trenutaka kada je sam sebi odobravao. Tako
se jednoga dana u jednoj besedi, koju je sam sebi namenio, čulo kako
kaže: »Proučio sam bilje u svim njegovim tajnama: u stablu, pupoljku,
čašici, krunici, prašniku, tučku, u zametku, u ćeliji za stvaranje spora
gljivica askomiceta, u čauri za spore i u polnom organu lišajeva.
Proučio sam hromatiju i osmozu, t.j. stvaranje boje, mirisa i ukusa«.
U diplomi, koju je Ursus izdao Ursusu, bilo je, bez sumnje, nešto

10
taštine, ali neka se na njega bace kamenom pre svega oni koji nikako
nisu proučili hromatiju, osmozu i kimozu.
Na sreću, Ursus nije nikada odlazio u Holandiju. Sigurno bi ga
tamo izmerili u nameri da saznaju da li mu je težina normalna, iznad
ili ispod koje je čovek veštac. U Holandiji je ova celishodna mera
propisana zakonom. Ništa prostije ni pronicljivije. To je bilo
proveravanje. Metnu vas na vagu i ako poremetite ravnotežu, stvar je
jasna: ako ste suviše težak, obešeni ste, ako ste suviše lak, spaljeni ste.
Još i danas u Audvoteru može da se vidi vaga za merenje veštica; ali
ona danas, toliko se religija izopačila, služi za mere-nje sira. Svakako
je trebalo da se i Ursus obračuna s ovom vagom. On se na svojim
putovanjima podalje držao od Holandije, i to je dobro činio.
Uostalom, verujemo, da nije nikako koraknuo iz Velike Britanije.
Bilo kako mu drago, pošto je bio vrlo siromašan i namćorast i
pošto se u jednoj šumi upoznao s Homom, prohtelo mu se da se oda
skitničkom životu. Uzeo je vuka za ortaka i s njim krenuo na put, na
vazduh i slobodu, prepuštajući se velikom životu slučaja. Vešt i
lukav, spretno je lečio sve, operisao, spasavao ljude od boleština i
izvodio pojedina dela vredna divljenja; na njega su gledali kao na
dobrog pelivana i lekara; smatralo se takođe, i to se po sebi razume,
da je samo malo, ne suviše mađioničar. U ono vreme bilo je opasno
ako vas smatraju za đavoljeg prijatelja. Istini za volju, Ursus se zbog
svojih apotekarskih strasti i ljubavi prema bilju izlagao opasnosti, jer
je često, da nabere trave, odlazio u čestar, a tamo je bilo Luciferove
salate i tu se pri večernjoj magli, kako je to tvrdio savetnik Ankr,
moglo naići na čoveka koji izdžiklja iz zemlje, ćorav u desno oko, bez
kabanice, s mačem o bedru i bos. Međutim, mada čudna i
temperamentna izgleda, Ursus je bio isuviše otmen da bi privukao ili
rasterao grad i učinio da se javljaju duhovi, da bi ubio čoveka, mučeći
ga prevelikim igranjem i sugerišući mu svetle ili tužne i stravične
snove, i učinio da se izležu četvorokrili pevci; toliko zloban nije bio.
Bio je sposoban za neke gnusnosti, kao, na primer, da govori nemački,
hebrejski ili grčki, a da te jezike i ne poznaje. To bi bilo grozno
lupeštvo ili znak neke urođene bolesti čiji se uzrok nalazi u njegovoj
melan-holičnoj naravi. Ako je latinski i govorio, on gaje i znao. On
sebi ne bi nikada dopustio da govori sirijski, jer taj jezik nije
poznavao, a pored toga, zna se da je sirijski, jezik hebrejskog sabata.

11
U medicini je više voleo Galena nego Kardana. Ma koliko da je bio
učen, Kardano je ipak bio crv prema Galenu.
Sve u svemu, Ursus nije bio ličnost koju je policija uznemiravala.
Kolibica mu je bila dovoljno dugačka i široka, tako da je mogao da se
ispruži na sanduku, na kome su stajale ne baš raskošne prnje. Imao je
jedan fenjer, nekoliko perika, nekoliko o klinove okačenih alatki,
među njima i muzičke instrumente. Osim toga, imao je medveđu
kožu koju je navlačio za velike predstave što je nazivao
kostimiranjem. Govorio bi: imam dve kože; evo prave, i pokazivao bi na
medveđu. Kolibica na točkovima bila je njegova i vukova. Pored nje,
epruvete i vuka, imao je flautu i violončelo, i na njima je ugodno
svirao. Sam je proizvodio svoje napitke. Ta veština dala bi mu poneku
večeru. Kolibica je na tavanici imala rupu kroz koju je prolazio čunak
od tučane peći koja je stajala pored sanduka i dovoljno blizu da oprlji
drvo. Peć je bila podeljena na dve pregrade, Ursus je u jednoj
pripremao svoje alhemijske proizvode, u drugoj krompire. Privezan
labavo za lanac vuk je noću ležao pod kolibicom. Homo je bio mrke,
Ursus sede dlake; Ursus je imao pedeset, ako ne i šezdeset godina.
Njegovo mirenje sa ljudskom sudbinom išlo je tako daleko da je jeo,
kao što smo videli, krompire, odvratno jelo kojim su u to vreme
hranili svinje i robijaše. Jeo je s prezrenjem i pomiren sa sudbinom.
Nije bio velik već dugačak, pogrbljen i melanholičan. Poguren stas
starca je sleganje života. Priroda ga je učinila tužnim. Teško mu je
padalo da se smeje, a nemoguće da ikad plače. Nedostajala mu je
uteha - suze, i pomoćno sredstvo - radost. Star čovek je ruševina koja
misli; Ursus je bio takva ruševina. Šarlatanska rečitost, proročka
mršavost, namrgođena razdražljivost - eto takav je bio Ursus. U
mladim danima bio je filozof kod nekog lorda.
Sve se to događalo pre sto osamdeset godina, u vreme kada su
ljudi bili malo više vuci nego što su danas.
Ali, ne mnogo više.

2
Homo nije bio običan vuk. Prema apetitu koji je imao za mušmule
i krompire, moglo se pomisliti da je stepski vuk, a prema njegovoj
zatvorenoj mrkoj boji, da je likaon; a po zavijanju koje je prelazilo u
lajanje, ličio je na vuka Severne Amerike; međutim, ta vrsta

12
severnoameričkog vuka nije dovoljno proučena da bi se moglo reći
da zaista nije lisica, a Homo je bio pravi vuk. Bio je dug pet stopa, što
je za vuka, čak i u Litvaniji, lepa dužina; bio je vrlo jak. Imao je kos
pogled, što nije njegova krivica i sladunjav jezik, pa bi pokatkad
laznuo Ursusa; niz leđa mu se pružila tanka traka kratke dlake i bio
je mršav, prava šumska mršavost. Pre nego što je upoznao Ursusa i
počeo da vuče kolica, on je za noć lako prevaljivao svojih sto šezdeset
milja. Kada ga je susreo u čestaru kraj potoka izvorske vode i kada je
video kako oprezno i vešto hvata rakove, Ursus ga je počeo uvažavati
i pozdravio je u njemu vuka kupara, vrstu psa lovca na rakove.
Kao tegleća životinja Ursus je više voleo Homa nego magarca.
Bilo mu je odvratno uzeti magarca da mu vuče kolibicu; magarac mu
opet nije za to odgovarao. Primetio je, pored toga, da magarac,
četvoronogi mislilac koga ljudi slabo razumeju, ponekad načulji uši,
na način koji zabrinjava kada filozofi govore gluposti. U životu
između naših misli i nas, magarac je treće lice; to smeta. Ursus je više
voleo da ima za prijatelja Homa nego psa, smatrajući da vuk ne sklapa
tako lako prijateljstva.
Stoga je Homo bio dovoljan Ursusu. On je Ursusu bio više od
druga. Bio mu je sličan. Ursus ga je tapšao po upalim slabinama i
govorio: »Našao sam svoje drugo ja«. I još je dodavao: »Kad jednom
umrem i ako neko zaželi da me upozna, neka prouči Homa. Ostaviću
ga iza sebe kao vernu kopiju«.
Engleski zakon, koji se prema šumskim životinjama nije baš
odnosio blago, mogao je tog vuka da uzme na zub i da ga progoni
zbog njegove drskosti što se tako slobodno kreće po gradovima.
Međutim, Homo je koristio imunitet koji je bio odobren propisom o
kućnoj posluzi Edvarda IV, a koji kaže da »svaki sluga može u pratnji
svog gospodara odlaziti i dolaziti«. Pored toga, zbog mode dvorskih
dama, došlo je pod poslednjim Stjuartima prema vucima do izvesnog
popuštanja, jer su one umesto psa vodile male turkestanske vukove,
zvane adivima, velike kao mačke, koje su za skupe pare nabavljale iz
Azije. Jedan deo svojih veština Ursus je preneo na Homa; da se drži
uspravno, svoj bes da svede na neraspoloženje, mesto da zavija da
reži itd.; vuk je, sa svoje strane, učio čoveka onome što je on znao: da
se odriče krova nad glavom, da se mane hleba, da bude bez vatre i da
mu je milija glad u šumi nego robovanje u kraljevskom dvoru.

13
 Koliba, drvena kućica - kola koja se ne napuštajući Englesku i
Škotsku krstarila po najraznovrsnijim putevima - imala je četiri točka,
rudu za vuka i uže na štapu za čoveka. Uže na štapu služilo je u
slučajevima kad bi put bio rđav. Mada kao golubinjak sagrađena od
lakih dasaka, ova kućica je bila čvrsta. Spreda je imala staklena vrata
s malim balkonom za govore, nešto između tribine i katedre; pozadi
drvena vrata s prozorčićem. Pokretne stepenice s tri stepenika na
šarkama, učvršćene iza drvenih vrata, služile su kao ulaz u kolibicu
koja se noću zatvarala rezom. Mnogo kiše i snega palo je na nju. Bila
je obojena, ali se tačno ne zna kojom bojom, jer su promene godišnjeg
doba značile za nju isto što i promene vladara za dvoranine. Spreda,
spolja kao na nekoj drvenoj tabli, mogao se nekada razabrati natpis
ispisan crvenim slovima na beloj podlozi, dok se belo i crno, mešajući
se polako, nisu slili u jedno:
»Zlato gubi godišnje usred trenja hiljadu četirstoti deo svoje
težine; to se zove otiranje; otuda proizlazi da se na hiljadu četiristo
miliona zlata, koje je u opticaju u celoj zemlji, svake godine gubi jedan
milion. Taj milion zlata odlazi u prašinu, leti, lebdi, postaje atom,
može se udisati, opterećuje, pritiskuje savesti i amalgamiše sa dušama
bogatih, koje čini divnim, i s dušama siromašnih, koje čini divljim«.
Taj natpis, koji su kiše i dobrota proviđenja istrli, postao je srećom
nečitak, inače se njegova u isti mah zagonetna i providna filozofija o
zlatu koje se udiše ne bi svidela šerifima, sudijama i drugim
nosiocima kraljevskih zakona. Englesko zakonodavstvo toga
vremena nije znalo za šalu. Lako se postajalo izdajnik svog feudalnog
gospodara. Sudije su po tradiciji bile krvoločne, a svirepost je bila
praksa. Inkvizitorske sudije vrve. Džefris je nakotio mladunaca.

3
Unutar kolibice videla su se druga dva natpisa. Iznad sanduka,
na zidu od okrečenih dasaka, ispisane mastilom i rukom mogle su se
pročitati ove reči:
»Jedine stvari koje treba znati«.
»Baron, per Engleske, nosi venac sa šest zrna bisera«.
»Kruna započinje s vikontom«.
»Vikont nosi krunu s nizom bisera, grof krunu od bisera na

14
iglama, isprepletenim s jagodinim lišćem koje stoji niže; markiz biser
i lišće u istoj visini; vojvoda cvetiće bez bisera, kraljevski vojvoda
venac od krstova i krinovih cvetova; princ od Gala krunu sličnu
kraljevoj, samo što se ona ne zatvara.
Vojvoda je presvetli i najmoćniji princ; markiz i grof vrlo plemeniti
i moćni vlastelini. Baron pravi vlastelin.
»Vojvoda nosi naziv - Njegova milost; ostali perovi naziv-
Gospodstvo.
Perovi su neprikosnoveni. Perovi su parlament i sud, concilium et
curia1, zakonodavstvo i pravosuđe.
»Most honourable« je više »nego right honourable«
»Lordovi - perovi su kvalifikovani kao »lordovi s punim
pravom«; lordovi koji nisu perovi, nose samo taj naziv bez prava;
lordovi su samo oni koji su i perovi«.
»Lord nikada ne polaže zakletvu, ni kralju ni sudu. Njegova reč
je dovoljna. On samo kaže: na časnu reč.«
»Donji dom, dakle narod, kad se pozove na zasedanje lordova,
dolazi ponizno, gologlav pred perovima koji su pod kapama.
Donji dom upućuje lordovima po delegaciji od četrdeset članova
zakonske predloge; oni podnose predlog s tri duboka naklona.«
»Lordovi šalju Donjem domu zakonske predloge po običnom
pisaru.«
»U slučaju spora, oba doma zasedaju u svečanoj dvorani, članovi
gornjeg doma sedeći pod kapama, članovi donjeg doma stojeći
gologlavi.«
»Prema jednom zakonu Edvarda VI, lordovi uživaju povlasticu
ubistva. Lord koji ubije čoveka prosto ne odgovara.«
»Baroni su u istom rangu kao i nadbiskupi. Da se postane baron-
per, celu baroniju treba kao leno dobiti od kralja.«
Cela baronija sastoji se iz trinaest i jedne četvrtine plemićkih
feuda; svaki od njih donosi po dvadeset sterlinga, što iznosi četiri
stotine maraka.
Glavno središte baronije, caput baroniae, je zamak kojim se kao i
samom Engleskom, upravlja po pravu nasleđa, to jest on, osim u
nedostatku muških naslednika, ne može preći u nasleđe kćerima, a u
tom slučaju može pripasti samo najstarijoj kćeri, coeteris filiabus aliunde
satisfactis.

15
 »Baroni imaju povlastice lordova, po saksonskom laford,
klasičnom latinskom dominus i kasnijem latinskom lordus.«
»Sinovi prvenci i najmlađi po rođenju vikontova i barona
predstavljaju prve plemiće kraljevstva.«
»Prvenci perova imaju prvenstvo nad vitezovima podvezice, a
najmlađi po rođenju nemaju.«
»Sin prvenac vikonta dolazi posle svih barona, i ispred svih
baroneta.«
»Kćer jednog lorda zove se ledi. Ostale engleske devojke su mis.«
»Sudije su podređene perovima. Sudski izvršilac nosi kapu od
jagnjeće kože; sudija kapicu od sibirske veverice, od belih koža svake
vrste, sem her-melina, hermelin se čuva samo za perove i kralja.«
»Protiv lorda se ne može žaliti.«
»Lord ne može biti zatvoren, osim u Londonskoj Kuli.«
»Kad ga kralj pozove k sebi, lord ima pravo da u kraljevskom
parku ubije jednu ili dve košute.«
»U svom zamku lord drži baronsku svitu.«
»Lordu ne dolikuje da se ulicama šeta u plaštu i u pratnji dvojice
lakeja. On se može pokazati samo u velikoj pratnji njemu potčinjenih
džentlmena.«
»Perovi odlaze u parlament u kočijama po redosledu, ali članovi
Donjeg doma ne. Neki od njih odlaze u Vestminster u naslonjači na
četiri točka. Oblik tih stolica i kola s grbovima i krunama dozvoljen je
samo lordovima i sastavni je deo njihovog dostojanstva.«
»Na novčanu kaznu lorda mogu osuditi samo lordovi, i to samo
do pet, osim vojvode koji može da bude osuđen i do deset šilinga.«
»Lord može u kući imati šest stranaca, a svaki drugi Englez samo
četiri.«
»Lord može da ima osam bačvi vina a da ne plaća taksu.«
»Lord je oslobođen da se odazove pozivu okružnog sudije.«
»Lord ne plaća vojnicu.«
»Ako se lordu prohte, on digne puk vojske i preda ga kralju; tako
čine njihove milosti vojvode Athoe, Hemilton i Nortambrlend.«
»Lord zavisi samo od lordova.«
»U sudskim raspravama lord može zatražiti odlaganje suđenja
ako se među sudijama ne nađe bar jedan vitez.«
»Lord postavlja svoje kapelane.«

16
 »Baron postavlja tri; vikont četiri; grof i markiz pet; vojvoda šest
kapelana.«
»Lord ne može biti optužen čak ni za veleizdaju.
»Lord ne može da bude žigosan.«
»Lord je obrazovan čak ako je i nepismen. On s punim pravom
zna sve.«
»Vojvoda predstavlja presto svuda gde nema kralja; vikont ima
presto u svojoj kući; baron ima ogledni zaklopčić i drži ga ispod čaše
kad pije; baronica ima pravo da joj u prisustvu žene vikonta jedan
čovek drži šlep.«
»Osamdeset šest lordova ili lordovskih prvenaca sede u pročelju
osamdeset šest stolova, od kojih svaki ima pet stotina mesta, a
postavljaju se svaki dan njegovom veličanstvu u njegovom dvoru o
trošku pokrajine najbliže kraljevoj rezidenciji.«
»Ako građanin udari lorda, odseče mu se pesnica.«
»Lord je skoro kralj.«
»Kralj je skoro Bog.«
»Zemlja je lordovstvo.«
»Englezi kažu bogu milord.«
Nasuprot ovome mogao se pročitati drugi natpis, napisan na isti
način, a koji je glasio:
UTEHA ONIMA KOJI NEMAJU NIŠTA
»Henri Overkerk, grof Grenthem, koji sedi u Domu lordova
između grofa Džersija i grofa Griniča poseduje sto hiljada livra
sterlinga rente. Njegovom feudalnom dobru prinadleži palata
Grenthem Teres, sazidana sva od mermera i čuvena zbog takozvanog
lavirinta hodnika. To je znamenitost u kojoj se nalazi hodnik od
sarankolenskog mramora tamnocrvene boje, mrki hodnik od školjki
iz Ostrahana, beli od mramora iz Lanija, crni od mramora iz
Alabanda, sivi od mramora iz Starema, žuti od hesenskog mramora,
zeleni tirolski, crveni pola od češkog višnjeve boje, a pola od školjki
iz Kordobe, plavi iz Đenove, ljubičasti iz katalonskog granita, crno-
beli hodnik od škriljca iz Murvideroa, ružičasti hodnik od cipolina s
Alpa, biserni hodnik od školjki iz Noneta i hodnik u svim bojama od
šarolikog kamena, zvani hodnik dvoranina.«
»Ričard Lauder, vikont Lonzdejl ima lauder u Vestmorlandu s
raskošnim prilazima čiji je peron takav kao da zove kraljeve da uđu.«

17
 »Ričard, grof Skarboro, vikont i baron Lamli, vicegrof Voterfed u
Irskoj, lord-lajtnant i viceadmiral grofovije Nortambrlend i Darem,
grada i grofovije, ima dvostruki zamak s dvorcima Stensted, stari i
novi, gde čoveka zadivljuje prekrasna gvozdena kapija u polukrugu
oko bazena s neviđenim vodoskokom. Osim toga poseduje još i
zamak u Lamliju.«
»Robert Darsi, grof Holdernes, poseduje vlastito dobro istog
imena s baronskim kulama i beskrajnim baštama u francuskom stilu
po kojima se šeta u kočijama sa šest konja, a pred njim su dva
kopljanika, kako to dolikuje peru Engleske.«
»Čarls Boklerk, vojvoda od Sent-Albana, grof Berfeda, baron
Hedington, veliki sokolar Engleske, ima kuću u Vindzoru, kraljevsku
pored kraljeve.«
»Čarls Bodvil, lord Roberts, baron Truro, vikont Bodmin,
poseduje Vimpl u Kembridžu, od tri palate s tri fasade, jedna na svod,
dve trouglaste. Prilazi se kroz četvorostruki drvored.«
»Vrlo plemeniti i slavni lord Filip Herbert vikont Kerdif, grof
Montgomeri, grof Pembruk, feudalni gospodar per Kendela,
Marmiona, Sent-Kventina i Čerlenda, čuvar ćilibarskih rudnika u
grofovijama Karnuaj i Devon, nasledni nadzornik Isusovog koledža,
poseduje čudesnu baštu u Viltonu s dva vodoskoka, lepša od
versajskih iz doba vrlo pobožnog kralja Luja XIV.«
»Čarls Simur, vojvoda od Samerseta, poseduje Samerset-Haus na
Temzi, koji je ravan vili Pamfiliji u Rimu. Tu se na velikom kamionu
nalaze dve porcelanske vaze dinastije Jen, u vrednosti od pola
miliona franaka.«
»Artur lord Ingrem, vikont Irvin, ima u Jorkširu Templ-Njushem,
u koji se ulazi kroz slavoluk, a čiji su široki ravni krovovi nalik na
navarske terase.«
»Robert, lord Ferers od Čartlija, Baučira i Lovena, poseduje
dvorac Stonten-Herold u Lesterširu, sa parkom u obliku hrama, s
ukrašenim zabatom, a pred ribnjakom je velika crkva s
četvorouglastim tornjem.«
»Čarls Spenser, grof Sanderlend, jedan od privatnih savetnika
Njegovog veličanstva, poseduje Eltroup u grofoviji Northempton, u
koji se ulazi kroz gvozdenu kapiju s četiri stuba nad kojima se uzdižu
mramorni svodovi.«

18
 »Lorens Hajd, grof Ročester, poseduje Nju-Park, u Sariju, divan
po svom kamenom podnožju, svojoj zelenoj, drvećem opasanoj utrini,
svojim šumama čiji se okrajci svršavaju u jednom veštački
zaokrugljenom brežuljku nad kojim se izdiže hrast čiji se vrh vidi
izdaleka.«
»Filipu Stenhopu, grofu Česterfild, pripada Bredbaj u Derbiširu
koji ima paviljon s divnim časovnikom, sokolarnice, lovišta i duge
četvorouglaste i ovalne bazene, od kojih jedan u obliku ogledala s dva
visoka vodoskoka.«
»Lord Konvolis, baron od Aja, poseduje Braun-Hol, dvorac iz
četrnaestog veka.«
»Visoko plemeniti Eldžernon Keipel, vikont Molden, grof Eseks,
poseduje u Hersfordširu Kešioberi dvorac u obliku slova H, sa
lovištima prepunim divljači.«
»Čarls, lord Oseltoun, poseduje Doli u Midleseksu, do koga se
dolazi kroz italijanske vrtove.«
»Džems Sesil, grof Solzberi, ima, dvadeset osam kilometara od
Londona, Hartfild-Haus, s četiri divna paviljona, kulom u sredini i
počasnim belim i crnim pločicama popločanim dvorištem kao u
zamku Sen-Žermen. Tu palatu dve stotine sedamdeset i dve stope
dugačku sagradio je pod vladom Džejmsa I glavni rizničar Engleske,
pradeda sadašnjeg grofa. Tu se može videti krevet jedne od grofica
Solzberi neprocenjive vrednosti, izrađen od brazilskog drveta, koje je
lek protiv zmijinog ujeda, a koje se zove milhom-bres, što znači hiljadu
ljudi. Na krevetu je zlatnim slovima ispisano: Sram ga bilo ko zlo
pomislio.«
»Edvard Rič, grof Varik i Holend, ima Varik-Kasl, u čijim
kaminima lože čitave hrastove.«
»U parohiji Seven-Ouks, Čarls Sekvil, baron Bakherst, vicekont
Krenfil, grof Dorset i Midleseks, ima Noul, velik kao grad, a sastoji se
iz tri palate, uporedo jedna s drugom, kao redovi pešadije sa deset
trouglastih krovova nad stepenicama na glavnoj fasadi i s kapijom
pod kulom s četiri tornja.«
»Tomas Tin, vikont Vejmut, baron Vorminster, poseduje Lond-
Lit, koji ima skoro isto toliko kamina, fenjera, venjaka, malih kula,
paviljona i tornjeva koliko i Šambor u Francuskoj.«
»Henri Hauard, grof Safalk, ima palatu Odlien u Eseksu, trideset

19
i šest kilometara od Londona, koja se po veličini i lepoti može da meri
s Eskorijalom španskog kralja.«
»U Bedfordširu, Rest-Haus-end-Park, koji je čitava pokrajina
okružena opkopima i bedemima, pripada Henriju, markizu Kentu.«
»Hempton-Kort, u Herifedu, sa svojom moćnom kulom
osmatračnicom, puškarnicama i baštom, koju od šume odvaja jezero,
pripada Tomasu, lordu Koningsbaju.«
»Grimstarp, u Linkolnširu, sa dugačkom ispresecanom fasadom,
visokim šiljastim tornjićima, parkovima, jezerima, gajilištima fazana,
torovima za ovce, gradinama u kojim je drveće posađeno po pet u
grupi, i to četiri u kvadrat, a jedno u sredini, s visokim šumama i s
cvećem ukrašenim lejama u obliku kocaka i rombova, nalik na ćilime,
sa svojim trkalištima, i s divnom kružnom putanjom na kojoj se obrću
kola pre nego što uđu u zamak - pripada Robertu, grofu Lindzi,
naslednom lordu Valhemske šume.«
»Ap Park u Saseksu, četvorouglasti dvorac s dva simetrična
tornja i sa stražarom na dve strane počasnog dvorišta, pripada vrlo
poštovanom Fordu, lordu Greju, vikontu Glendejlu, grofu
Tenkervilu.«
»Njunhem Pedoks, u Varikširu, koji ima dva četvorougla
ribnjaka i zabat s velikim prozorima na četiri strane, pripada grofu
Denbaju, koji je grof od Rajnfeldena u Nemačkoj.«
»Vajtem u grofoviji Bark, s francuskom baštom, u kojoj se nalaze
četiri isklesana venjaka i velika kula s puškarnicama na koju se
naslanjaju dve visoke ratne kule, pripada lordu Montegju, grofu
Ebingden, koji ima takođe Raj-kot, gde je on baron i na čijim glavnim
vratima piše: Virtus ariete fortior’.«
»Viljem Kevendiš, vojvoda Devonšir, ima šest zamkova, među
kojima Četsvort u najlepšem grčkom stilu, na dva sprata, a pored
toga, njegova milost ima i svoju kuću u Londonu, na kojoj stoji lav
leđima okrenut kraljevskom dvoru.«
»Vikont Kinalmeki, grof Kark u Irskoj, poseduje Berlingten-Haus
na Pikadiliju sa širokim vrtovima koji se prostiru sve do livada van
Londona; poseduje i Čizvik, gde se nalazi devet divnih građevina; on
ima takođe Lande-sboro, novu zgradu pored stare palate.«
»Vojvoda Bofar poseduje Čelzi s dva gotska i s jednim
florentinskim zamkom; u Glosteru takođe ima Bedmingten,

20
prebivalište iz kog kao iz zvezde zrači bezbroj prilaza. Vrlo plemeniti
i moćni princ Henri, vojvoda Bofar, istovremeno je i markiz i grof od
Vustera, baron Reglen, baron Pauer i baron Herbert Čepstou.«
»Džon Holis, vojvoda Njukasl i markiz Kler, ima Boulzover, čija
je četvorouglasta kula veličanstvena, zatim Hotn u Notingemu, gde
se u sredini bazena nalazi piramida koja oponaša vavilonsku kulu.«
»Viljem, lord Kreivn, baron Kreivn od Hempstida ima u Vorkširu
rezidenciju Koum-Ebi, gde vidite najlepši vodoskok Engleske, a u
Barkširu dve baronije, Hempstid Maršal, na čijoj fasadi stoji pet
gotskih svetionika i Esdaun Park, dvorac na mestu gde se ukrštaju
putevi u šumi.«
»Lord Lineas Klenčarli, baron Klenčarli i Hankervil, markiz
Korleon na Siciliji, ima svoje perovsko boravište uz dvorac Klenčarli,
koji je devetsto četrnaeste godine podigao Edvard Stari protiv
Danaca, zatim Hankervil-Haus u Londonu, palatu, i u Vindzoru
Korleon-Lodž, takođe palatu i osam imanja s manjim zamkovima,
jedno u Brekstonu, na Trentu, s pravom iskorišćavanja majdana belog
mramora, zatim Gamdret, Houmbl, Morikeim, Trenvardret, Hel-
Kerters, gde se nalazi vanredno divan bunar, Pilinmor sa svojim
tresetištima, Rikalver u blizini starog grada Vegnip, Vajnkenton na
planini Noil-Enli; usto devetnaest manjih gradova i sela s
administratorima i celu pokrajinu Pensnetčejz, što sve zajedno
njegovom gospodstvu donosi četrdeset hiljada livri sterlinga rente.«
»Sto sedamdeset i dva pera, koji su vladali za vreme Džejmsa II,
raspolažu ukupno prihodom od milion i dvesta sedamdeset i dve
hiljade livri sterlinga godišnje, što predstavlja jedanaesti deo prihoda
Engleske.«
»Pored poslednjeg imena lorda Lineasa Klenčarlija, Ursus je
svojom rukom napisao ovu zabelešku: odmetnik; u izgnanstvu; imanja,
dvorci i posedi pod sekvestrom. Tako i treba.

4
Ursus se divio Homu. Čovek se divi onome što mu je blisko. To
je zakon.
Biti stalno u sebi ozlojeđen, bilo je stalno Ursusovo unutrašnje
raspoloženje, mumlati, njegovo spoljašnje ispoljavanje. On je bio
nezadovoljan sa sazdanjem sveta. Po svojoj prirodi on se bunio protiv

21
svega. Sve je posmatrao s rđave strane. Nikome i ni u čemu nije davao
za pravo. Ako pčela daje med, ubod joj se ne može oprostiti.
Rascvetala ruža ne pravda sunce što je izazvalo žutu groznicu.
Verovatno da je sam za sebe Ursus oštro kritikovao boga. Govorio je:
»Jasno, đavo ima snage, krivica je do boga što je popustio.« Za pravo
je davao skoro samo prinčevima i imao je svoj poseban način da im
odobrava. Kada je jednoga dana Džejms II darivao Bogorodici jedne
irske katoličke kapele kandilo od čistoga zlata, Ursus je tuda prolazio
s prilično ravnodušnim Homom, i javno, sav oduševljen uzviknuo:
»Sigurno je svetoj Bogorodici potrebnije zlatno kandilo nego cipele
onoj bosoj dečici onde.«
Takvi dokazi njegove »odanosti« i očiglednost njegovog
poštovanja postojeće vlasti prilično su pomogli da je policija kroz
prste gledala i na njegov skitnički život i na njegovu nepriličnu
zajednicu s vukom. Ponekad uveče iz prijateljske slabosti ostavljao bi
Homa da malo protegne noge i da slobodno prošvrlja oko kolibice;
vuk nije zloupotrebljavao to poverenje i ponašao se »u društvu«, to
jest među ljudima, skromno kao pudlica; međutim, ako bi se došlo u
sukob s predstavnicima mesne vlasti, koji su prema njemu bili loše
raspoloženi, to je moglo dovesti do neprijatnosti; zbog toga je Ursus
držao na lancu čestitoga vuka što je mogao više. U političkom
pogledu njegov natpis o zlatu, koji je postao nečitljiv i uostalom teško
razumljiv, bio je samo zamrljana daska i nije ga odavao. Štaviše, i
posle Džejmsa II, pod »časnom vladom« Viljema i Marije, mali
gradovi engleskih grofovija mogli su da vide njegova kolica kako
spokojno kroz njih promiču. Nesmetano je putovao s jednog kraja
Velike Britanije na drugi, prodavao svoje napitke i staklenca i,
zajedno s vukom, izvodio na raskršćima svoje nadrilekarske
mudrolije, pa se tako lako provlačio kroz policijske mreže, koje su u
to vreme bile razapete po čitavoj Engleskoj radi čišćenja skitačkih
bandi, naročito radi hvatanja »kompračikosa« koji bi nailazili.
Uostalom, tako je i trebalo. Ursus nije pripadao nikakvoj bandi.
Ursus je živeo s Ursusom, lice u lice, sam sa sobom, a u ovo je vuk
ljubazno uvlačio svoju njušku. Želja mu je bila da bude Karibljanin s
Antilskih ostrva, ali pošto to nije mogao, ostao je usamljenik;
usamljenik je deminutiv od divljaka koga je civilizacija prihvatila. A
ukoliko više luta, čovek je usamljeniji. Otuda njegovo večito

22
seljakanje; zadržati se negde, činilo mu se kao da se pripitomljava.
Život je proveo putujući. Posmatrajući gradove, u njemu je rasla
ljubav prema šumi, čestaru, trnju i pećinama. Kuća mu je bila šuma.
Nije mu bila tuđa vreva trgova, jako slična šumu drveća. Gomila
zadovoljava u izvesnom smislu želju za pustinjom. Vrata, prozori i
ono što je ličilo na kuću nije mu se sviđalo na njegovoj kolibici. On bi
dostigao svoj ideal da je mogao na četiri točka staviti pećinu i putovati
u toj jazbini.
Kao što rekosmo, on se nije nikada osmehivao, ali se smejao;
katkada, čak i često, gorkim smehom; u osmehu ima odobravanja,
dok je smejanje često negodovanje.
Bilo mu je najvažnije da mrzi ljudski rod. U toj mržnji je
neumoljiv. Pošto je uvideo da je čovečji život nešto strašno i zapazio
da nad jednom bedom stoji druga, kraljevi nad narodima, rat nad
kraljevima, kuga nad ratom, glad nad kugom, glupost iznad svega, i
pošto je utvrdio da u samoj činjenici postojanja leži izvestan deo
kazne, pošto je saznao da je smrt oslo-boditeljka, kad bi mu doveli
bolesnika, on bi ga izlečio. Imao je sredstva za jačanje srca i lekarije
pomoću kojih je produžavao život starcima. Podizao je bogalje na
noge i dobacivao im podrugljivo: »Evo te opet na svojim šapama. Da
još dugo hodaš ovom dolinom suza!« Kada bi primetio siromaha koji
umire od gladi, mumlajući mu je davao i svoju poslednju paru: »Živi
bedniče! Jedi! Istraj dugo! Neću ja da ti skratim tvoje robijanje.« A
posle toga trljao bi ruke i govorio: »Činim ljudima svako zlo koje
mogu.«
Kroz rupu na prozoru prolaznici su na tavanici kolibice mogli da
pročitaju natpis od krupnih slova, ispisan ugljenom iznutra, a vidljiv
spolja: URSUS, FILOZOF.

II
KOMPRAČIKOSI
1

Ko danas razume šta znači reč kompračikos, kome je poznato njeno

značenje? Kompračikosi ili komprapekuenosi bili su gadna i čudna
skitalačka družina, čuvena u XVII, zaboravljena u XVIII veku,

23
nepoznata danas. Kao i »prašak za nasleđe« kompračikosi su
karakterističan stari društveni detalj. Oni su sastavni deo prastare
rugobe čovečanstva. Za dalekosežni pogled istorije, koja sve
posmatra u celini, kompračikosi se nadovezuju na veliku pojavu
ropstva. Josif, koga su braća prodala, jedno je poglavlje njihove
legende. U krivičnim zakonodavstvima Španije i Engleske
kompračikosi su ostavili trag. U mračnoj zbrci engleskih zakona
susreću se tu i tamo posledice te čudovišne činjenice, kao što se naiđe
na otisak stopala divljaka u šumi.
Kompračikos kao i komprapekuenos je španska složenica i znači
»kupci mališana.«
Kompračikosi su se bavili kupovinom dece.
Kupovali su ih i prodavali.
Nisu ih krali.
Krađa dece predstavlja posebno zanimanje.
A šta su s decom radili?
Pravili su od njih čudovišta.
Zašto čudovišta?
Radi smeha.
Narod treba da se smeje; kraljevi takođe. Raskršćima treba
lakrdijaš, dvorovima dvorska budala. Jedan se zove Tirlipen, drugi
Tribule.
Čovekova nastojanja da se razonodi dostojna su pažnje filozofa.
Šta smo nagovestili na ovih nekoliko uvodnih stranica?
Najstrašnije poglavlje svih knjiga, glavu knjige koja bi se mogla
nazvati: iskorišćavonje ne-srećnih od strane srećnih.

2
Postojala su deca unapred određena da budu igračka ljudi (toga
ima još i danas). U primitivnim i divljačkim epohama to je bilo
posebno zanimanje. Osamnaesti vek, nazvan velikim stolećem, činio
je jednu od tih epoha. Taj je vek vrlo frivolan: odlikovao se
pokvarenom naivnošću i delikatnom svirepošću, tim čudnovatim
raznolikostima. Tigar se pravio kao da ne mari za meso. Gospođa de
Sevinje koketira dok se sprema lomača i točak za mučenje. U tom
veku mnogo eksploatišu decu, istoričari koji ga hvale, sakrili su ranu,
ali su ostavili da se vidi lek, Vensan de Pol.

24
 Da bi čovek-igračka uspeo, trebalo ga je pripremiti od malena. S
kepe-com treba da se počne od malena. S detinjstvom se igralo. Pravo
dete nije mnogo zanimljivo. Grbavo je već nešto veselije. Otuda
posebna veština. Našlo se majstora. Uzeo bi se čovek i od njega
napravilo nedonošče; uzelo bi se lice i načinila njuška. Sabijan je rast;
doterivana fizionomija. Ta veštač-ka proizvodnja nakaza imala je
svoja pravila. Bila je to čitava nauka. Neka se zamisli ortopedija u
suprotnom smislu. Tamo gde je Bog stvorio pogled, ta veština
stavljala je zrikavost. Tamo gde je Bog podario savršenstvo, ponovo
je vraćan lik zametka. Tamo gde je Bog stvorio harmoniju, stvorena je
rugoba. I, u očima poznavalaca, taj zametak bio je savršen. Bilo je isto
tako naknadnih radova i na životinjama; izmišljeni su konji šarci.
Tiren je jahao na konju šarcu. Zar se i danas psi ne bojadišu u plavo i
zeleno! Priroda je naše slikarsko platno. Čovek je od pamtiveka hteo
da ponešto doda Bogu. Čovek doteruje stvoreni svet nekad u dobrom,
nekad u rđavom smislu. Dvorska budala predstavlja u stvari pokušaj
da se čovek vrati majmunu. Napredak unatrag! Remek delo unazad!
U isto vreme pokušavalo se od majmuna načiniti čovek. Barb,
vojvotkinja Klivlend, grofica Sauthempton, imala je majmuna za
paža. Kod Fransoaze Set, baronice Dadli, osme po redu među
perovima na baronskom položaju, čaj je posluživao veliki afrički
majmun u zlatom izvezenoj odeći, koga je ledi Dadli zvala »moj
crnac«. Ketlin Sidli, grofica Dorčester, odlazila je na sednice
parlamenta u kočijama na čijem su zadnjem delu stajali s njuškama
uvis svečano livreisana tri majmuna. Jednoj vojvotkinji od Medina
Koeli, čijem je jutarnjem ustajanju prisustvovao kardinal Polis,
navlačio je čarape orangutan. Ti unapređeni majmuni činili su
suprotnost ljudima koji su postajali sve svirepiji i životinjskiji.
Mešanja čoveka i životinje, po volji moćnih, naročito su se isticala u
slučaju psa i ke-peca. Kepec nije nikada napuštao psa, koji je uvek bio
viši od njega. Pas je bio drugi kepec. To su bila dva sparena na lancu.
Stavljanje čoveka uporedo sa životinjom prikazuju mnogi domaći
spomenici, naročito portret Džefri Hadsona: kepec Anrijete, kćerke
francuskog kralja Anrija IV, žene Čarlsa I.
Ko čoveka želi da ponizi, taj pokušava da ga unakazi. Poniženje
je dovršavano unakaženjem. Neki majstori vivisekcije toga vremena
vrlo dobro su uspevali da s čovekova lica izbrišu božanski lik. Doktor

25
Konkvest, član koledža Amen-Strit i zakleti nadzornik londonskih
prodavača droga, napisao je na latinskom jeziku knjigu o toj
izopačenoj hirurgiji, čije metode iznosi. Pronalazač te hirurgije, ako
može da se poveruje Džastesu Kerik-Fergasu, bio je kaluđer po imenu
Aven-Mor; irska reč koja znači Velika Reka.
Kepec falačkog izbornog kneza, Perkeo, čija lutka - ili utvara -
iskače kao čupavac iz kutije u podrumu Hajdelberga, bio je poznati
primerak te u svojoj primeni vrlo raznolike nauke. Na taj način
pravljena su živa stvorenja čiji je životni zakon bio čudovišno
jednostavan: dozvoljavalo im se da pate, naređivalo im se da druge
zabavljaju.

3
Fabrikovanje nakaza vršeno je u velikim razmerama i u raznim
oblicima.
Bile su potrebne sultanu, bile su potrebne i papi. Prvome, da mu
čuva žene; drugome, da mu čita molitve. Bila je to posebna vrsta
stvorenja koja se nije mogla razmnožavati. Ta poluljudska bića služila
su razbludi i veri. Harem i Sikstinska kapela služili su se u isto vreme
istom vrstom čudovišta, ovde divljih, tamo uglađenih.
U ono vreme izrađivale su se stvari koje se danas više ne
izrađuju; bilo je talenata kojih danas više nema i nije bez razloga što
se neki dobrona-merni tuže na dekadenciju. Danas se više ne izvode
vajarski radovi na ljudskom telu; ovo otuda što veština mučenja
iščezava; nekada je u tome bilo majstora, danas ih više nema; ta
veština toliko je uprošćena da će uskoro možda zauvek iščeznuti.
Sekući udove živim ljudima, otvarajući im trbuh i kidajući utrobu,
hvatane su pojave pri samom ovom poslu i vršeni pronalasci; ovoga
se trebalo odreći i zbog toga smo lišeni napretka koji je dželat pružao
hirurgiji.
To nekadašnje paranje živih nije se svodilo samo na to da se
prave nakaze za vašare, dvorske budale za dvorove, kao dopuna
dvoranima, i evnusi za sultane i pape. Ono je bilo vrlo raznoliko.
Jedan od njegovih sjajnih uspe-ha bilo je pravljenje petla za kralja
Engleske. Bilo je uobičajeno da na dvoru engleskog kralja svake noći
zakukuriče jedan čovek kao petao. Ovaj noćobdija, uvek na nogama
dok su drugi spavali, šunjao se dvorom i svakog sata kukurikao

26
ponavljajući to onoliko puta koliko je trebalo da se zame-ni zvono
časovnika. Pretvoren u petla, ovaj čovek bio je još u svom detinj-stvu
podvrgnut operaciji grla, a ona predstavlja sastavni deo veštine koju
je opisao doktor Konkvest. Pošto se njegovo baljenje izazvano
operacijom gadilo vojvotkinji od Portsmuta, taj običaj je za vreme
Čarlsa II sačuvan da ne bi potamneo sjaj krune, ali je učinjeno da
neoperisan čovek kukuriče. Za tako časnu službu obično je biran neki
bivši oficir. Pod vladom Džejmsa II taj službenik se zvao Viljem
Sempson, Pevac, koji je za svoje kukurikanje primao godišnje devet
livri, dva šilinga i šest pensa.2
Pre skoro sto godina u Petrogradu, prema memoarima carice
Katarine II, kada bi se car ili carica naljutili na nekog ruskog kneza,
toga bi kneza stavili da čuči u velikom dvorskom predsoblju; u tom
položaju on je ostajao izvestan broj dana maučući po naređenju kao
mačka ili kvočući kao kvoč-ka na jajima i kljujući hranu sa poda.
Ovako nešto nije više u modi; pa ipak manje nego što se misli.
Dvorani danas koji kvoču da bi se dopali, samo malo izmene ton.
Mnogi dižu s patosa, da ne kažemo iz blata, ono što jedu.
Na sreću kraljevi se varaju. Na taj način oni se u svojim
protivrečnosti-ma ne zbunjuju. Odobravajući uvek sve, čovek je
siguran da je u pravu; to je ugodno. Luj XIV ne bi voleo da u Versaju
vidi ni oficira u ulozi petla, ni princa u ulozi ćurana. Ono što je
uzvisivalo kraljevsko i carsko dostojanstvo u Engleskoj i Rusiji,
izgledalo bi Luju Velikom nespojivo s krunom svetog Luja. Poznato
je njegovo nezadovoljstvo kad se madam Anrijeta u tolikoj meri
zaboravila da je jedne noći u snu videla kokoš: teška neprijatnost za
ličnost na dvoru. Ko pripada dvoru, nema šta da sanja o kokošarniku.
Bosije, kako se sećamo, podelio je tu bruku s Lujom XIV.

4
Trgovinu s decom u sedamnaestom veku upotpunjavao je, kako
smo to istakli, jedan zanat. Kompračikosi su se bavili tom trgovinom
i pored toga tim zanatom. Kupovali su decu i tu sirovinu donekle
prerađivali pa je potom preprodavali.
Prodavci su bili raznovrsni: od oca bednika, koji se oslobađao
svoje porodice, do feudalnog gospodara, koji je iskorišćavao svoju
ergelu robova. Prodavati ljude nije bilo ništa neobično. Još u naše

27
vreme vođeni su ratovi da bi se to pravo održalo. U pamćenju je -
otada nije proteklo ni jedno sto-leće - kako je hesenski izborni knez
prodao svoje podanike engleskom kralju, kome je trebalo ljudi da
gube svoje živote u Americi. Išlo se tome knezu isto onako kao što se
ide mesaru da se kupi meso. Hesenski izborni knez držao je to meso
kao hranu za topove. On je u svojoj prodavnici izlagao svoje
podanike. Pogađajte se, na prodaju je! U Engleskoj je, za vreme
Džefri-sa, posle Monmautove tragične pustolovine, bilo sijaset
feudalnih vlastelina i plemića kojima su odrubili glavu ili ih
raščerečili. Ti pogubljenici ostavili su iza sebe žene i kćeri, udovice i
siročad, koje je Džejms II poklonio svojoj ženi kraljici. Ove opet ledi
kraljica prodade Viljemu Penu. Po svoj prilici kralj je za ovo za sebe
izvukao proviziju. Nije čudo što je Džejms II te žene prodao, nego što
ih je Viljem Pen kupio.
Penova kupovina robe može da se opravda ili objasni time što je
Penu, koji je jednu pustaru hteo da zaseje ljudima, trebalo žena. Žene
su mu poslužile kao jedan deo njegovog oruđa.
Ove ledi predstavljale su unosan posao za njeno milostivo
veličanstvo kraljicu. Mlađe su prodavane skuplje. S neprijatnim
osećanjem čovek pomišlja da je Pen verovatno stare vojvotkinje
kupovao vrlo jeftino.
Kompračikose su takođe nazivali »šejla«, indijska reč koja znači:
pljačkaši dečjih gnezda.
Već dugo vremena kompračikosi su se samo donekle prikrivali.
Društvo ponekad gleda blagonaklono na mračne poslove; oni se tako
održavaju. Još u naše vreme videli smo u Španiji slična udruženja koje
je predvodio Ramon Seles i koje je - terorišući trideset godina
pokrajine Valensiju, Alikante i Mursiju - postojalo od 1833. do 1866.
godine.
Pod vladavinom Stjuarta kompračikosi su bili u milosti na dvoru.
Prema potrebi država se služila njima. Za Džejmsa II oni su bili oruđe
kraljevstva - instrumentum regni. To je bilo doba kada su čitave
porodice, koje su smetale i bile nepokorne, zatirane, kada su kidane
rodbinske veze i kratkim postupkom uništavani naslednici. Ponekad
bijedna rodbinska grana bila lišena prava u korist druge.
Kompračikosi su bili vešti da unakaze ljude, što ih je preporučivalo
za politiku. Bolje izobličiti nego ubiti. Postojala je gvozdena maska,

28
ali to su gruba sredstva. Evropu je nemoguće naseliti gvozdenim
maskama dok unakaženih lakrdijaša ima svuda tusta i tma, da to
nikome ne izgleda neverovatno; a potom gvozdena maska može da
se otkači, a prirasla ne. Maskirati vas zauvek vašim vlastitim licem,
ništa dovitljivije od toga. Kompračikosi obrađuju čoveka kao što
Kinezi obrađuju drvo. Poznavali su tu tajnu, rekosmo, znali su za tu
majstoriju. Ta se veština izgubila. Neka čudna zakržljalost proizilazila
je iz njihovih ruku. Bilo je to smešno i nedokučivo. Bili su u stanju da
malo stvorenje tako vešto unakaze da ga ni rođeni otac ne bi
prepoznao. Kadkada su kičmu ostavljali pravu, ali su zato
prepravljali lice. S deteta su skidali karakteristične crte kao što se s
maramice skida monogram.
Proizvodi namenjeni lakrdijašima znalački su imali razglavljene
zglobove. Reklo bi se kao da su bez kostiju. Tako su stvarani pelivani.
Kompračikosi su ne samo oduzimali detetu lice već su mu
oduzimali i pamćenje, ili u najmanju ruku od pamćenja ono što su
mogli. Dete nije bilo svesno osakaćenja koje je podnelo. Ta strašna
hirurgija ostavljala je traga na licu, a ne u svesti. Dete se u najbolju
ruku sećalo samo toga da su ga jednoga dana zgrabili ljudi, potom da
se uspavalo i najposle da su ga izlečili! Od čega? Ono nije znalo. Ono
se osim opekotina od sumpora i zasekotina gvožđem nije sećalo ničeg
drugog. Pomoću narkotičkog praška, za koji se smatralo da je
magičan i koji je suzbijao bol, kompračikosi su za vreme operacije
uspavljivali malog pacijenta. U Kini su taj prašak poznavali od
davnina i tamo se i danas upotrebljava. Ona je pre nas imala sve naše
pronalaske: štampariju, artiljeriju, vazduhoplovstvo, hloroform.
Razlika je što se pronalazak u Evropi odmah primenjuje i dalje širi,
postaje čudo i divljenje, dok u Kini ostaje u zametku i tamo se sačuva
mrtav. Kina je tegla zametaka.
Pošto smo u Kini, ostanimo u njoj zbog jedne malenkosti još koji
trenutak. U Kini je od davnina proučavan ovaj zanat, kalupljenje
živog čoveka. Uzme se dete od dve do tri godine, zatim metne u
manje-više čudnu vazu od porcelana, bez poklopca i dna, da mu
glava i noge mogu da prolaze. Vaza danju stoji uspravno, noću se
položi kako bi dete moglo da spava. Dete na taj način deblja a ne raste,
puneći lagano svojim pritešnjenim te-lom i uvrnutim kostima
udubljenje vaze. Ovo rašćenje u boci traje više godina. I jednoga dana

29
ono se završi. Kada se proceni da je rašćenje gotovo i da je čudovište
načinjeno, vaza se razbije, dete iz nje izađe i dobije se čovek u obliku
lonca.
To je zgodno; čovek može unapred da poruči kepeca u obliku koji
zaželi.

5
Džejms II je trpeo kompračikose. Iz prostog razloga što se njima
služio. To mu se dešavalo često. Ne potcenjuje se uvek ono što se
prezire. Ova majstorija odozdo, katkada vrlo celishodna za onu
odozgo koja se zove politika, ostavljena je namerno da tavori, ali nije
bila progonjena. Nije nadzirana, ali je bila pod prismotrom. Tako
nešto može da bude od koristi. Zakon bi zažmurio na jedno, kralj bi
otvorio drugo oko.
Kralj je katkada išao tako daleko da je priznavao svoje
saučesništvo. To su smelosti monarhističkog terorizma. Unakaženi je
bio žigosan; brisano mu je obeležje božje i stavljeno mu obeležje
kraljevo. Džejms Estli, vitez i baronet, gospodar Meltona, konetabl u
grofoviji Norfolk, imao je u svojoj porodici kupljeno dete na čijem je
čelu vrelim gvožđem prodavač utisnuo krin. Kada se u izvesnim
prilikama, bilo iz kojih razloga, želelo očuvati kraljevsko poreklo
unakaženog i prodatog deteta, onda je upotrebljavano to sredstvo.
Engleska nam je uvek činila čast da za lične svrhe upotrebi krin.
S razlikom koja deli neki zanat od fanatizma, kompračikosi su
ličili in-duskim daviocima; živeli su u družinama, izdavali se za
vašarske komedijaše. Na taj način lakše su se kretali. Čerge su dizali
čas ovde, čas onde, ali bili su ozbiljni, pobožni i nesposobni da kradu,
nimalo nalik na druge skitnice. Dugo vremena narod ih je pogrešno
brkao s Mavrima iz Španije i Kine. Ma-vri iz Španije bili su
krivotvoritelji novca, Mavri iz Kine kesaroši. Ništa slično kod
kompračikosa. To je bila poštena čeljad. Neka misli o njima šta ko
hoće, ali oni su ponekad bili iskreno savesni, otvarali su vrata, ulazili,
pogađali se za dete, platili i odneli. To je obavljeno sasvim u redu.
Bilo ih je iz svih zemalja. Pod ovim imenom, kompračikosi,
bratimili su se Englezi, Francuzi, Kastiljanci, Nemci, Italijani. Ista
misao, isto sujeverje, bavljenje istim zanatom međusobno su ih
povezali. U tom skitačkom bratstvu Levantinci su predstavljali Istok,

30
Sredozemci Zapad. Veliki broj Baska sporazumevao se tamo sa sijaset
Iraca; Bask i Irac međusobno su se razu-meli. Oni su govorili starim
pokvarenim punskim jezikom; dodajte tome bliske odnose katoličke
Irske s katoličkom Španijom, odnosi koji su se u Londonu završili
vešanjem bezmalo jednoga irskoga kralja, galskog lorda Bre-nija, što
je stvorio grofoviju Letrim.
Kompračikosi su bili više družina nego pleme. Pre talog nego
družina. To su ljudi sa dna celog sveta, čije je zanimanje bilo zločin.
Bila je to neka vrsta šarolikog sveta sastavljenog od svih zakrpa.
Učlaniti jednog čoveka značilo je prišiti još jedan dronjak.
Skitnja je bila životni zakon kompračikosa. Pokazati se, a potom
iščeznuti. Koga se ne podnosi, taj ne hvata koren. Štaviše, u
kraljevstvima gde je njihov zanat bio na usluzi dvorovima, a prema
potrebi pomagao kraljevsku vlast, prema njima se ponekad ipak vrlo
grubo postupalo. Kraljevi su iskorišćavali njihovu majstoriju, a
majstore trpali na galije. Te nedosledno-sti leže u plimi i oseci
kraljevske ćudi. Jer to je »naša volja«.
Na kamenu koji se kotrlja ne hvata se mahovina, na zanatu koji
se ski-ta, ne zarađuje se. Kompračikosi su bili siromašni. Oni bi mogli
da kažu isto ono što i ona mršava veštica u prnjama koja je, kad je
ugledala zapaljenu lomaču, rekla: - »Skuplja dara nego maslo«.
Moguće, čak i verovatno, njihovi prikriveni vladari, trgovci dece na
veliko, bili su bogati. Tu stvar, posle dva veka, bilo je teško objasniti.
To je bila, kako rekosmo, tajna družina.
Ona je imala svoje zakone, svoju zakletvu, svoje formule. Ona je
skoro imala i svoje tajno učenje. Ako bi neko danas hteo da nešto više
sazna
0 kompračikosima, morao bi da ode do zemlje Baska i do španske
Galicije. Pošto je među njima bilo mnogo Baska, legenda o njima živi
u njihovim planinama. O kompračikosima se još i danas pripoveda u
Arzunu, Lesu, Astigaragu. »Aguarda te, nino, que voy a llamar al
comprachicos!«1 - bio je uzvik majke kojim još i danas u tim krajevima
plaše decu.
Kompračikosi kao i Cigani sastajali su se s vremena na vreme,
njihovi su se glavari dogovarali; tako su u sedamnaestom veku

1 Pazi, dete, zvaću kompračikose!

31
postojala četiri glavna sastajališta. Jedno u Španiji, u tesnacu
Pankorbu; jedno u Nemačkoj na proplanku zvanom Zla Žena, u
blizini Dikirha, gde se nalaze dva zagonetna bareljefa, od kojih jedan
prikazuje ženu s glavom, muškarca bez glave; jedan u Francuskoj na
brežuljku gde se nalazio ogroman kip Masi-la Promes, u svetoj staroj
šumi Borvo-Tomona, blizu Burbon-le-Bena; jedan u Engleskoj pozadi
zida bašte Viljema Čelonera, plemića iz Gisbrua kod Klivlenda u
Jorku, između četvorouglaste kule i velikog zabata sa zasvođenom
kapijom.

6
U Engleskoj su zakoni protiv skitnica bili oduvek vrlo strogi. U
svom gotskom zakonodavstvu Engleska se, po svemu sudeći,
nadahnjivala ovim načelom: Homo errans fera errante peior.2 Jedan od
posebnih zakonskih propisa označava beskućnika »opasnijim od
zmije otrovnice, zmaja, risa i vasiliska«. Dugo vremena Engleska je
vodila podjednaku brigu o Ciganima, kojih se htela osloboditi, kao i
o vukovima, kojih se oslobodila.
Englez se u tom razlikuje od Irca, koji se moli svecima za zdravlje
vuka i zove ga svojim »kumom«.
Međutim, engleski zakon isto onako kako je, kao što smo videli,
podnosio pripitomljenog i odomaćenog vuka koji je u neku ruku
postao pas, podnosio je i skitnicu koji je postao podanik. Nisu bili
uznemiravani ni pelivani, ni mađioničar, ni pokućar, ni nadrilekar s
obzirom na to da svi oni imaju svoj zanat od koga žive. Bez obzira na
te izuzetke, vrsta slobodnog čoveka koji živi u čoveku skitnici,
zadavala je strah zakonu. Svaki prolaznik predstavljao je gotovo
javnog neprijatelja. Ta savremena pojava - lutati - bila je nepoznata.
Znalo se samo za antičku stvar: skitati se. »Sumnjiv izgled«, to nešto
neodređeno, što sav svet razume, a niko ne ume da definiše, bilo je
dovoljno da društvo ščepa za vrat čoveka. Gde stanuješ? Šta radiš? I
ako nije mogao da odgovori, čekale su ga teške kazne. Gvožđe i vatra
bili su u zakoniku. Zakon je protiv skitnje upotrebljavao usijano
gvožđe.
Otuda se na celoj engleskoj teritoriji pravi zakon o »sumnjivim

2 Skitnica je gori od lutajuće zveri.

32
licima« odnosio na skitnice, sklone zlu, naročito na Cigane, čije je
proterivanje pogrešno poređeno s proterivanjem Jevreja i Mavara iz
Španije i protestanata iz Francuske. Što se nas tiče, mi ne mešamo
hajku s progonom.
Kompračikosi, da ovo istaknemo, nisu imali ništa zajedničko s
Ciganima. Cigani su bili nacija; kompračikosi su mešavina svih nacija;
talog, kako smo pomenuli, odvratan sud prljave vode. Kompračikosi
nisu imali svoj jezik kao Cigani; njihov jezik bio je mešavina svih
narečja: svi jezici izmešani bili su njihov jezik. Govorili su neki
galimatijas. Kao i Cigani, oni su najzad postali narod koji se provlači
kroz druge narode; pa ipak njihova zajednička veza nije bila rasa nego
tajna družina. U svim razdobljima istorije, u širokoj tečnoj masi kakva
je čovečanstvo, mogu se zapaziti potoci otrovnih ljudi koji, trujući oko
sebe lagano, sami protiču izdvojeni. Cigani su bili jedna porodica;
kompračikosi su bili nešto kao slobodno zidarstvo, masonerija, koja
tu nije imala neki uzvišeni cilj, nego gadno zanimanje. Poslednja je
razlika u veri. Cigani su bili neznabošci, kompračikosi hrišćani, pa
čak i dobri hrišćani, onako kako to dolikuje tajnoj družini koja je, iako
sastavljena od raznih naroda, nikla u Španiji, u zemlji bogomoljnoj.
Bili su i više nego samo hrišćani - bili su katolici, više nego katolici
- bili su Rimska crkva; a toliko u svojoj veri oprezni i toliko čistunci
da su odbili da se udruže s mađarskim skitnicama iz peštanske
varmeđe, koje je predvodio i zapovedao im starac čiji je skiptar bio
štap sa srebrnom jabukom i s dvoglavim austrijskim orlom. Doduše,
ti Mađari bili su šizmatici, i to u tolikoj meri da su Veliku Gospojinu
slavili 27. avgusta, što je strašno.
Dok su Engleskom vladali Stjuarti, tajna družina kompračikosa,
iz pobuda koje su se mogle naslutiti, bila je gotovo povlašćena.
Fanatični Džejms II progonio je Jevreje i kao zveri gonio Cigane, ali
za kompračikose bio je dobar vladar. Videli smo zbog čega.
Kompračikosi su bili kupci ljudske robe, prodavač je bio kralj. Da
nekoga uklone, bili su pravi majstori. Državni interes zahteva
ponekad da neko nestane. Naslednik koji bi još za detinjstva bio
nekom na putu, a koga bi oni dograbili i obradili, bio je unakažen.
Time je olakšavano oduzimanje imanja. Prenos feudalnih baština na
ljubimce bio je uprošćen. Kompračikosi su, iznad svega, bili vrlo
poverljivi i ćutljivi; kad su se zarekli da će ćutati, održavali su reč, a

33
to je potrebno za državne poslove. Nema skoro primera da su odali
kraljeve tajne. To je doduše bilo u njihovom interesu, jer ako bi kralj
izgubio u njih poverenje, oni bi se našli u velikoj opasnosti. Politički
posmatrano, bili su, dakle, u najvećoj meri korisni. Pored toga, te
zanatlije snabdevale su Svetog Oca pevačima. Bez kompračikosa ne
bi bilo Alegrijevog »Miserere«. Naročito su slepo bili odani Mariji. Sve
je to odgovaralo papizmu stjuartovaca. Prema tako pobožnim
ljudima, koji su u svojoj pobožnosti prema Devici otišli tako daleko
da su fa-brikovali evnuhe, Džejms II nije mogao da se odnosi
neprijateljski. U Engleskoj je godine 1688. došlo do dinastičke
promene: oranijevci su proterali stjuartovce. Viljem II zamenio je
Džejmsa II.
Džejms II je umro u izgnanstvu, gde su se na njegovom grobu
zbivala čuda: njegovim moštima izlečili su episkopa Otena od žive
rane - dostojna nagrada ovom vladaru za njegove hrišćanske vrline.
Kako nije imao iste ideje ni istu praksu kao Džejms II, Viljem je
bio strog prema kompračikosima. On je uložio mnogo dobre volje da
istrebi tu žgadiju.
Jednim ukazom iz prvih godina vladavine Viljema i Marije teško
je udareno po tajnoj družini kupaca dece. Za kompračikose, koji su
otada smrvljeni, to je bio udarac maljem. Na osnovu tog ukaza članovi
tajne družine koji bi bili uhvaćeni i za koje su pruženi valjani dokazi,
žigosani su usijanim gvožđem preko leđa slovom »R«, što znači
»rogue« to jest skitnica; na levoj ruci slovom »T«, što znači »thief«, to
jest lopov; a na desnoj slovom »M«, što znači »man sloy«, to jest ubica.
Vođe za koje se pretpostavljalo da su bogate, mada su »prosjački
izgledali«, kažnjavani su collistrigiumom, a to je predstavljalo
vezivanje za sramni stub na javnom mestu, zatim su ih žigosa-li preko
čela slovom »I?«, njihova imanja zaplenili, drveće u njihovim šumama
iskrčili do korena. Oni koji jatakuju s kompračikosima kažnjavaju se
kao za teške zločine, oduzimanjem imanja i večnom robijom. Što se
tiče žena koje se nađu među ovim ljudima, one su dobijale »cucking
stool«, neku vrstu klopke čiji naziv potiče od francuske reči coquine i
nemački stuhl, što znači »drocina stolica«. Kako se engleski zakon
odlikuje začudo dugim životom, ta kazna u engleskom
zakonodavstvu postoji još i danas za »žene sva-đalice«. Cucking stool
se obesi iznad neke reke ili jezera, ženu posade u nju, stolica se potom

34
uroni u vodu, a zatim izvuče i tako se to umakanje žene ponavlja tri
puta; »da rashladi svoj bes«, kaže tumač Čemberlen.

35
 KNJIGA PRVA

CRNA JE NOĆ, ALI NE TAKO KAO ČOVEK

I
NA JUŽNOM RTU PORTLENDA

Nad evropskim kopnom, a još žešće nad Engleskom, duvao je

severac meseca decembra 1689. i januara 1690, žestoko i neprestano.
Zbog toga je došlo do one zlosrećne studeni s koje je ova zima na
rubovima stranica starog jevanđelja prezbiterijanske crkve, onih koji
ne priznaju ispovest, u Londonu, zabeleženo kao »znamenita za
siromahe«. Zahvaljujući izdržljivosti starog monarhističkog
pergamenta, koji se upotrebljavao za registre, još se i danas u mnogim
mesnim registrima mogu pročitati duge čitulje sirotana pomrlih od
golotinje i gladi, naročito u registrima »Klink liberti kort« grada
Sautvok, Paj pauder kort, u selu Stepni, koje drži nadzornik vlastelin.
Tem-za se bila zaledila, što u sto godina biva jedanput, jer se led teško
hvata na reci koju okružuje more. Teretna kola kotrljala su se po
zaleđenoj reci. Na Temzi se održavao vašar pod šatorima i izvodila
borba medveda i bikova; celog vola pekli su na ledu. Ovaj led se držao
dva meseca. Po svojoj žestini mučna 1690. godina prevazišla je zime
početkom sedamnaestog veka, koje je iscrpno opisao doktor Gideon
Delaun, onaj isti koga je grad London kao kraljevskog apotekara
počastio bistom na malom postolju.
Jedne večeri, jednog od najhladnijih dana januara 1690, u jednoj
od mnogobrojnih malih negostoljubivih draga portlendskog zaliva
dogodilo se nešto neobično, tako da su galebovi i bele pliske ne
smejući da se spuste, kružili i kliktali nad lukom.
U tu, kada zaduvaju neki vetrovi, najopasniju od svih draga
portlendskog zaliva, pa prema tome i najusamljeniju, a zbog te same
opasnosti baš i zgodnu da se u nju lađe sklone, pristao je uz samu
obalu, jer je voda ovde bila duboka, jedan mali brod i vezao se za vrh
stene. Pogrešno kažu da se noć spušta; trebalo bi reći: noć se diže, jer

36
sa zemlje dolazi mrak. Na podnožju hridi vladao je mrak a iznad nje
se još videlo. Ako bi se neko primakao ukotvljenom brodu, video bi
da je to biskajski jedrenjak.
Sunce, koje je bilo zamagljeno celog dana, upravo je zalazilo.
Suton je započinjao s dubokom i crnom slutnjom, što bi se zbog
utonutog sunca moglo nazvati strahom.
Pošto je vetar prestao da duva s mora, u dragi je bilo mirno.
Ovo je, naročito zimi, predstavljalo srećan izuzetak. Portlendske
drage skoro su uvek pristaništa sa sprudovima. Kad naiđe bura, more
se u njima jako zatalasa i potrebno je mnogo veštine i spretnosti da bi
se ovuda sigurno plovilo. Male, više prividne nego li prave luke, čine
rđavu uslugu. Opasno je u njih uploviti, još opasnije isploviti. Te
večeri, izuzetno, nije bilo nikakve opasnosti.
Biskajski jedrenjak bio je starinski model broda kakav je već bio
izašao iz upotrebe. Ta lađa tvrdog trupa, velika kao barka, čvrsta kao
brod, učinila je čak i ratnoj mornarici velike usluge. Ona je
učestvovala u Armadi; istina, ratna lađa ima veliku tonažu; tako je
komandni brod »Veliki Grifon« kojim je zapovedao Lope de Medina,
nosivosti od šest stotina i pedeset tona, imao četrdeset topova; ali ova
biskajska trgovačka i krijumčarska lađa bila je vrlo slab primerak.
Pomorci su na ovu sitnu lađu tako gledali i tako o njoj sudili. Brodska
užad jedrenjaka bila su od konopljanih prediva; kroz neka od njih bile
su provučene gvozdene šipke, što je, po svemu sudeći, odavalo
verovatnu, iako ne naučnu, nameru da se posmatra dejstvo privlačne
snage zemljinog magnetizma. Mada je oprema bila slaba, lađa je
imala debele palamare za teret, čvrsta jedra španskih galija i izdržljiva
vesla rimskih trirema. Kormilo joj je bilo jako dugačko, što je davalo
preimućstvo dugačkog kraka poluge, ali i nedostatak zbog malog
luka dejstva; dva točka s obe strane na kraju poluge ispravljala su taj
nedostatak i donekle nadoknađivala gubitak snage. Busola je bila
dobro smeštena u četvrtastu kutiju i uravnotežena s dva bakarna
okvira, smeštena vodoravno jedan u drugi na malim štapićima kao u
Kardanovim lampama. Bilo je nauke i veštine u izradi ovog
jedrenjaka, ali to je bila neznalačka nauka i varvarska veština.
Jedrenjak je bio primitivan kao što su splav i piroga; od splava je imao
stabilnost, od piroge brzinu. Kao i sva plovna sredstva koja su
proistekla iz gusarskog i ribarskog nagona, on je imao velika

37
preimućstva za plovidbu morem. Podesan za mrtve vode kao i za
otvoreno more. Njegova igra jedara, koju su na svim tačkama
pojačavali palamari s katarke, omogućavala mu je da plovi tiho u
zatvorenim lagunama Asturije, koje su maltene bazeni kao u Pasažu,
na primer; kao da plovi slobodno po morskoj pučini. Mogla je da
oplovi i jezero kao i ceo svet; neobična lađa podesna za jezero i za
buru. Među brodovima ona je bila ono što je bela pliska među
pticama, jedna od najmanjih, ali i od najsmelijih: kad pliska sleti na
granu, jedva savije stabljiku, a kad poleti, pređe okean.
Biskajski jedrenjaci, čak i oni najsiromašniji, bili su pozlaćeni i
išarani. Šara je u krvi tih divnih malo divljih naroda. Divno šarenilo
njihovih kao na kocke snegom i livadama ispresecanih planina ipak
ih upućuje na lepotu, makar i surovu. Siromašni su i divni. Na svoje
kolibe udaraju grbove; svoje magarce načičkaju šarenim praporcima,
a imaju i velike volove čije rogove okite perjem; njihova kola, čija se
škripa točkova čuje na dve milje, uvek su obojena svetio drečećim
bojama, izdeljana rezbarijama i okićena trakama; kod njih krpo ima
na vratima kip svetog Krepena i jednu papuču, obadvoje od kamena.
Kapute opšivaju kožom, zakrpu ne prišivaju nego je izvezu. Istinska
i divna veselost! Kao Grci, Baski su deca sunca. Dok se Valensijanac
go i tužan uvija u svoju kabanicu riđe boje, probušenu tek toliko da
proturi glavu, ljudi iz Galicije i Biskaje vole lepe košulje od beljenog
platna. Pragovi i prozori načičkani su vedrim i plavim, pod vencima
kukuruza, nasme-janim licima. Veselo i ponosno zadovoljstvo jasno
se ogleda u njihovoj naivnoj umetnosti, u njihovim zanatima, u
devojačkoj nošnji i pesmama. U Bi-skaji su planine, te ogromne trošne
zidine, svetle; sunčani zraci struje kroz sve njihove pukotine.
Jaizkvuivel je pun idila. Kao što je Savoja čar Alpa, tako je Biskaja čar
Pirineja. U opasnim zalivima Lesu i Fontarabiju, u blizini San
Sebastijana, s burama i crnim oblacima, u peni iznad brodskih
kljunova, u besnilu talasa i oluja, strahotama i tutnjavi krstare lađarke
s vencima ruža. Ko jednom vidi zemlju Baska, zaželi da je ponovo
vidi. To je blagoslo-vena zemlja. Žanje se dvaput godišnje. Sela
raspevana, vesela, ponosna sirotinja, svake nedelje zvuci gitare,
igranke, kastanjete, ljubavi, kuće svetle i čiste, rode na crvenim
zvonicima.
Ali vratimo se Portlendu, vrletnoj morskoj planini. Posmatrano

38
geometrijski, poluostrvo Portlend izgleda kao ptičija glava s kljunom
prema okeanu, potiljkom prema Vejmutu; vrat čini zemljouz.
Na veliku štetu svoje divljine, Portlend je danas predat industriji.
Obalu su mu otkrili kamenolomci i gipsari polovinom osamnaestog
veka. Sve od tog doba od portlendskog kamena prave takozvani
rimski cement, unosno iskorišćavanje koje obogaćuje zemlju i
nagrđuje zaliv. Ova obala bila je pre dvesta godina razorena hridina.
Danas je pust majdan. Pijuk je nagriza pomalo, more naveliko: lepote
je sve manje. Veličanstvenom pustošenju okeana sledilo je
sistematsko tesanje čoveka. Ono je zbrisalo dragu, u kojoj je ukotvio
biskajski jedrenjak. Da bi se ušlo u trag ovom malom razorenom
pristaništu, trebalo bi ga tražiti na istočnoj obali poluostrva, prema
rtu s one strane Foli Pira i Dirdl Pira, pa i iza Vajkhema, otprilike
između mesta zvanog Čerč-Hop i mesta zvanog Sautvel.
Nad dragom, sa svih strana oivičenom stenama višim nego što je
ona bila široka, sve se više spuštalo veče. Gusta sutonska magla
postajala je sve gušća kao mrak na dnu bunara. Uzani prolaz vodio je
iz drage u more; noću je izgledao iznutra kao neka belkasta pukotina
koja se ljuljala na talasima. Trebalo se primaći sasvim blizu da bi se
video uz stenje prikovan jedrenjak koji je bio sakriven kao da se
obavio velikim plaštom mraka. S jedrenjaka je na nisko i ravno
ispupčenje hridi, na jedinu tačku na koju se moglo stati, bila bačena
daska, koja ga je spajala s kopnom; crne senke dolazile su i ukrštavale
se na ovom mostu koji se klatio, i u takvoj pomrčini ukrcavali su se
ljudi.
Pošto je stenje koje se izdizalo na severu tog bazena činilo zaklon,
u dragi je bilo manje hladno nego na moru, pa ipak ljudi su drhtali.
Jako im se žurilo.
Sumrak oštro ocrtava oblike; na njihovoj odeći videli su se
iskrzani rubovi, što je govorilo da ovi ljudi pripadaju klasi koju u
Engleskoj nazivaju the ragged, što znači odrpanci.
Na samoj obali vijugava putanja jedva se raspoznavala. Devojka
koja zaboravi i na svojoj naslonjači ostavi gajtan da visi i da se tako
povlači, ne shvata da taj gajtan predstavlja skoro sve putanje svih
hridina i planina. Putanja ove drage, pune grebena i zavijutaka,
gotovo okomite, tako da je po-desnija za koze nego za ljude,
završavala se na zaravni gde se nalazila daska. Pribrežne staze obično

39
su tako strmenite da su malo privlačne, one su više zgoda za pad nego
za put, više se ruše nego silaze, a ovu, koja je po svoj prilici bila
ogranak nekog puta sa visoravni, bilo je neprijatno i pogledati, tako
je bila okomita. Odozdo se videlo kako se u cikcak penje do gornjih
slojeva hridine, odakle je preko stenovitih ruševina kroz usek u
kamenu izbijala na gornju zaravan. Ovom stazom morali su doći
putnici na koje je čekala biskajska lađa u dragi.
Oko ukrcavanja u dragi, koje je očevidno bilo prestravljeno i
nemirno, svuda je vladala tišina. Ni jedan korak, ni šum ni dah nisu
se čuli. Na drugoj strani luke, pri ulazu u zaliv Ringstid, jedva su
primetili očigledno zaluta-lo ribarsko brodovlje za lov na delfine.
Ćudljivost mora nateralo je ove polarne lađe iz danskih u engleske
vode. Tako severni vetrovi pakoste ribarima. Ovi su se sklonili u
pristanište, što je bio znak rđavog vremena, koje se moglo očekivati, i
opasnosti na morskoj pučini. Trudili su se da bace kotvu. Po starom
običaju norveškog brodovlja, glavni brod bio je izviđač. Na sre-
brnastoj površini mora sav njegov pribor izgledao je crn: spreda su se
vi-dele ostve sa svim vrstama kuka i harpuna za ribe seymnus
glacialis, squ-alus scanthias i squalus spinax niger i mreža za veliku
ribu selakhos. Osim tih nekoliko lađica, pometenih na isto mesto, nije
se na tom širokom por-tlendskom horizontu ništa živo videlo; ni
jedne kuće, ni jednog broda. Obala u to vreme nije bila naseljena.
Pristanište je u to doba godine bilo pusto.
Bez obzira na vreme, ljudi koji su se ukrcavali u biskajski
jedrenjak, žurili su da otplove. Izgledali su kao neka užurbana i
zbunjena gomila koja se brzo kretala. Teško ih je bilo razlikovati. Bilo
je takođe nemoguće saznati da li su mladi ili stari. U sumraku su se
ispremešali i kao osenčili. Senke su im kao maske prekrivale lice,
poput siluete u noći. Bilo ih je osmoro, a među njima, verovatno,
jedna ili dve žene, koje je bilo teško raspoznati pod dronjcima i
krpama, u šta je cela gomila bila odevena, odeća za koju se nije znalo
da li je muška ili ženska. Dronjci nemaju pola.
Između velikih kretala se jedna mala senka.
Možda kepec, možda dete.
Bilo je dete.

40
 II
NAPUŠTENO

Gledajući izbliza, evo šta se moglo zapaziti.

Svi su nosili duge pocepane i zakrpljene kabanice s kapuljačama,
kojima su se ogrtali, a po potrebi skrivali sve osim očiju. To im je bila
zaštita od vetra i od radoznalih. U njima su se lako kretali. Većina je
vezala maramu oko glave, ostatak turbana u Španiji. Ova vrsta ukrasa
na glavi nije bilo ništa neobično u Engleskoj. U to vreme jug je bio u
modi na severu. Poteklo je možda to otuda što je sever tukao jug.
Sever ga je pobedio i divio mu se. Posle poraza Armade, govoriti
kastiljanski bilo je otmeno na dvoru kraljice Elizabete. Govoriti
engleski kod kraljice Engleske bilo je gotovo »šoking«. Primiti nešto
od običaja onih kojima se kroje zakoni - bila je navika varvarskog
pobedioca prema kulturnijem pobeđenom. Tatarin gleda i podražava
Kineze. Zbog toga je i kastiljan-ska moda prodirala u Englesku, a u
zamenu za ovo engleski interesi u Španiju.
Jedan od onih koji su se ukrcali izgledao je kao vođa družine. Na
nogama je nosio espadrile, odeven u gajtanom optočene pozlaćene
rite, s prslukom od vezenog zlata, te je pod kabanicom blještao kao
riblji trbuh. Drugi je natakao široki šešir od klobučine u obliku
sombrera. Na šeširu nije imao rupu za lulu, što je odavalo da je
učevan.
Dete je, preko svog pocepanog odela, prema pravilu da je prsluk
odraslog kabanica za dete, navuklo otrcano pohabano odelo čuvara s
katarke, koje mu je padalo do kolena.
Po uzrastu odavao je dečka od deset do jedanaest godina. Bio je
bos.
Posadu jedrenjaka činili su vlasnik i dva mornara.
Jedrenjak je po svoj prilici doplovio iz Španije i tamo se vraćao.
Nema sumnje da je od jedne do druge obale vršio neku tajnu službu.
Lica koja su se ukrcavala međusobno su šaptala. Šaptanje između
tih ljudi predstavljalo je pravu zbrku. Čas poneka reč kastiljanska, čas
nemačka, sad francuska, pa onda galska, a nekad i baskijska. Neko
provincijsko narečje, osim ako to nije bio jezik apaša.
Izgledalo je kao da su pripadali svim nacijama i istoj družini.
Posadu su verovatno sastavili od svojih. Pri ukrcavanju bili su

41
jednodušni.
Izgleda da je ta šarolika gomila bio skup drugova, možda i
gomila saučesnika.
Da je bilo malo više vidno i da se gledalo s više radoznalosti,
mogle su se na ovim ljudima pod pocepanim odelima primetiti
prikrivene brojanice i ogrlice. Jedan od ovih u ovoj izmešanoj družini,
koji je mogao da bude žensko, nosio je brojanice po veličini slične
kuglicama derviša i lako je bilo ras-poznati da se radi o irskim
brojanicama iz Lanimdefrija, koji se takođe zove Lanandifri.
Da nije bilo tako mračno, mogao se videti i drveni pozlaćeni kip
Bogorodice s malim Hristom, na pramcu jedrenjaka. To je po svoj
prilici bila baskijska Bogorodica, neka vrsta Bogorodice starih
Kantabara. Ispod te figure umesto lutke na pramcu, nalazila se kutija
za svetio, koje u tom času još nije bilo upaljeno - preterana obazrivost
koja je odavala krajnju brigu da se ostane u tajnosti. Ova kutija za
svetlost imala je dvojaku svrhu: kada se upali, gorila je za svetu
devicu i osvetljavala more. Svetionik je zamenjivao voštanicu.
Dugačak, savijen i oštar, ispod prednje katarke, kljun jedrenjaka
strčao je napred kao rog polumeseca. Na mestu odakle počinje kljun,
pred Bogorodicom je klečao, naslonjen na prednji deo broda, anđeo
raširenih krila, gledajući horizont kroz durbin. Kao i Bogorodica i
anđeo je bio pozlaćen.
Na kljunu bilo je rupa i otvora kroz koje su prolazili talasi -
zgodna mesta iskorišćena za pozlaćivanje i arabeske.
Ispod Bogorodice krupnim pozlaćenim slovima bilo je ispisano
Matutina, ime lađe, koje se u ovom trenutku zbog pomrčine nije
moglo pročitati.
Na obali, u neredu i metežu pred odlazak, ležao je ceo tovar, koji
su putnici sa sobom nosili. Pomoću daske, koja je služila kao most,
oni su ga brzo prenosili s obale u lađu. Vreće biskvita, bure bakalara,
kutija praška za čorbu, tri bureta: jedno vode za piće, drugo ječmene
kaše, treće katrana; četiri do pet boca engleskog belog piva, jedan stari
čiviluk uvijen u kaiše, prtljag, sanduci, bale kučine za svitak na faru i
signale - eto to je bio taj tovar. Ovi odrpanci nosili su denjkove, što je,
po svemu sudeći, ukazivalo na skitnički život. Ti prosjaci skitnice
prisiljeni su da ponešto imaju; ponekad bi im se prohtelo da polete
kao ptice, ali to im je nemoguće učiniti, osim ako ne bi ostavili ono

42
čim zarađuju hleb. Bez obzira na svoje skitačko zanimanje, svi oni
nužno imaju sanduke pune alata i raznog oruđa za rad. Svoj prtljag,
koji im je bio smetnja u mnogim prilikama, nosili su sa sobom.
Sve to preneti do na samu obalu nije bilo tako lako. To je, između
ostalog, odavalo tajnu njihovog konačnog odlaska.
Nisu časili ni časa; jurili su bez prestanka od lađe do obale i od
obale do lađe; svi su nešto radili: jedan je nosio vreću, drugi denjak.
Moguće ili verovatno žene u toj zbrci radile su kao i drugi. Na dete su
suviše tovarili.
Da li je u toj družini ovo dete imalo oca i majku, bilo je neizvesno.
Nije bilo ničega po čemu bi se moglo zaključiti da oni postoje. Terali
su ga da radi i ništa više. Nije izgledalo kao dete u porodici, već više
kao rob u plemenu. Ono je sve služilo, a niko sa njim nije razgovarao.
Kao i mračnoj družini kojoj je pripadalo, tako se i njemu žurilo i
činilo se kao da i njega nosi samo jedna jedina misao: što pre se
ukrcati. Da li je ono znalo zbog čega? Verovatno nije. Ono se
mehanički žurilo, jer je videlo da se i drugi žure.
Lađa je bila natovarena. Smeštanje tovara u skladište brzo je bilo
izvršeno; došao je čas da se isplovi na pučinu. Na palubu je prenet
poslednji sanduk i preostali su da se ukrcaju još samo ljudi. Dvoje iz
družine, koji su ličili na žene, već se nalazilo na brodu; šestoro, među
njima i dete, bili su još na donjoj zaravni obale. Dat je znak za polazak:
vlasnik uze kormilo u ruke, jedan mornar dograbi sekiru i preseče
vezu. Presecati - znači žuriti se, jer kada ima vremena, užad se
raspliću. »Andamos!« (hajdemo) - poluglasno reče jedan između
šestorice, koji je sa izvezenim zlatnim listićima na svojim dronjcima
odavao da je vođa. Dete se zalete prema dasci u na-meri da prvo
prođe. Kako je stalo nogom, dvojica, gurajući se, zamalo ga ne baciše
u vodu i uđoše pre njega, treći ga gurnu laktom i prođe, četvrti ga
odbaci pesnicom i ode za trećim, peti, koji je bio vođa, više uskoči
nego što se ukrca na brod i uskočivši unutra, petom odgurne dasku
koja pade u more, sekirom preseče užad, kormila se okrenuše, lađa se
otisnu od obale, a dete osta na kopnu.

43
 III
USAMLJENO

Nepomično, ukočenog pogleda, dete ostade na obali. Nije zvalo,

nije vikalo, lako se to zbilo tako iznenada, ono ipak ne izusti ni jedne
reči. Na brodu su takođe ćutali, bez detinjeg vriska za ljudima, bez
»zbogom« onih ljudi detetu. Obe strane nemo su posmatrale
rastojanje koje je među njima raslo, slično rastanku mrtvih duša na
obalama Stiksa. Kao prikovano uz obalu, koju je plima počela da
zapljuskuje, dete je gledalo kako se lađa udaljava. Reklo bi se kao da
je razumelo. Šta? Šta je razumelo? Mračnu kob.
Malo potom jedrenjak je doplovio u moreuz pri izlazu iz drage i
otisnuo se kroz njega. Pod vedrim nebom, iznad gromada prosečenih
stena, između kojih je kao između zidina krivudao tesnac, video se
vrh katarke s jedrenjaka. Vrh katarke izdizao se iznad stenja i
pričinjavalo je kao da se u njih zabada. Potom se više nije video.
Jedrenjak je zaplovio morem.
Dete je posmatralo ovo iščezavanje.
Začuđeno, ali i zamišljeno.
Ova zaprepašćenost postajala je još veća zbog njegovog nejasnog
poimanja života. U tom malom biću izgleda da je bilo nečeg što je bilo
nalik na iskustvo. Ono je možda već moglo da rasuđuje. Iskušenje
koje naiđe isuviše rano stvara kadkad na dnu neodređenih detinjih
razmišljanja neku strašnu vagu na kojoj te male sirote duše mere
boga.
Pošto se osećalo nevino, ono se pomirilo sa sudbinom. Bez
jadikova-nja. Besprekoran ne prekoreva.
Na ovo iznenadno odbacivanje deteta se ne omače nijedan
pokret. Pridošla mu je nekakva unutrašnja čvrstina. Pred tim
iznenadnim nasiljem sudbine, koja je, izgleda, rešila kraj njegovog
života pre samog njegovog početka, dete nije pokleknulo. Uspravno
je primilo taj udarac groma.
Onome koji bi video njegovo zaprepašćenje bez ikakve
potištenosti bilo bi jasno da ga u družini koja ga je ostavila nije niko
voleo i da ono nije nikoga volelo.
Utonulo je u razmišljanje i zaboravilo na hladnoću. Najednom
mu voda okvasi noge; plima je nadolazila. Kroz kosu mu prostruja

44
vetrić; severac se digao. Ono zadrhta, drhtalo je od glave do pete
drhtanjem koje je buđenje.
Pogleda oko sebe.
Ostalo je usamljeno.
Na zemlji sve do tog časa za njega nisu postojali drugi ljudi do
onih koji su se sada nalazili na brodu. A ti ljudi su sada nestali.
I, dodajmo, što je još čudnije: ti ljudi, jedini koje je ono poznavalo,
bili su mu nepoznati.
I ono nije znalo da kaže ko su bili ti ljudi.
Među njima je provelo svoje detinjstvo. Nesvesno je njima
pripadalo. Bilo im je samo pridodano i ništa više.
Oni su ga već zaboravili.
Bez novca, bez obuće na nogama, jedva nešto odeće na telu, pa
čak ni parčeta hleba u džepu.
Zima. Veče. A odavde je trebalo pešačiti nekoliko dobrih milja do
nekog ljudskog naselja.
Ono ni slutilo nije gde se nalazi.
Ništa nije znalo, osim da su oni koji su s njim do morske obale
došli, otišli bez njega.
Osećalo je da je iz života izbačeno.
Osećalo je u sebi da još nije čovek.
Bilo mu je tek deset godina.
Dete se našlo u pustinji, između dubina odakle nadolazi mrak i
dubina odakle se čulo kako potmulo tutnje talasi.
Ispruži svoje mršave ručice i zevnu. A zatim, naglo kao neko ko
se na nešto rešio, hrabro i bez razmišljanja, spretno kao veverica -
možda pelivan - okrenu leđa dragi i poče da se vere uz stenje. Ispe se
na putanju, zatim skrene s nje i opet se na nju spretno i odlučno vrati.
Žurilo se prema kopnu. Kao da je imalo utvrđen pravac puta. Ono je,
međutim, išlo nasumice.
Kao begunac pred sudbinom, hitalo je bez cilja.
Čovekovo je da se uspinje, a na životinji je da puzi. Dete se
uspinjalo i puzalo. Pošto su portlendske strmeni okrenute jugu, na
putanji je bilo malo snega. Velika studen isitnila ga je u prašinu
prilično nezgodnu za pešake. Dete se na ovo nije obaziralo. Njemu je
smetao samo suviše širok prsluk, skrojen za odraslog čoveka. S
vremena na vreme nagazilo bi na neku strminu ili nagibe s malo leda,

45
zbog čega bi se okliznulo. U tome času hvatalo bi se rukama za
poneku suvu granu ili ispupčen kamen, pošto bi nekoliko trenutaka
visilo nad provalijom. Tako je jednom naišlo na napuklu kamenu
gredu koja se odjednom odroni i ponese ga sobom. Podmukla su
rušenja obronaka. Kao crep niz krov, dete je klizilo nekoliko trenutaka
i doklizilo do same ivice bezdana; spase ga busen trave, koji je na
vreme dohvatilo. Nad ponorom nije vrisnulo, kao što nije vrisnulo ni
pred ljudima; pribralo je svu snagu i ponovo se tiho uspelo. Strmen je
bila visoka. Bilo je tako nekoliko nezgoda. Zbog pomrčine provalija je
bila još opasnija. Okomitom stenju nije bilo kraja.
Pred detetom je uzmicalo stenje u nebeske visine i ukoliko se dete
pelo, izgledalo je kao da se i vrh penje. Puzeći ono je posmatralo ovo
crno postolje na vrhu, koje se kao prepona postavilo između njega i
neba. Najzad je stiglo.
Jednim skokom zakorači na visoravan. Skoro se moglo reći: stupi
nogom na tle, jer je stizalo iz bezdani.
Tek što se rešilo strmeni, zacvokota zubima; u lice mu udari
severac, taj ujed noći. Duvao je oštar severozapadni vetar. Svoj
mornarski prsluk prite-gnu čvršće oko grudi.
Bilo je to dobro odelo. Svojim jezikom mornari ga zovu »južnik«,
pošto takav prsluk ne propušta jugozapadne kiše.
Pošto je stiglo na visoravan, dete zastade i boso stade na
smrznuto tle, posmatrajući sve oko sebe.
Pozadi njega more, ispred njega kopno, nad glavom nebo.
Ali nebo bez zvezda. U neprozirnoj magli skrivao se zenit.
Kada je stiglo na vrh hridi, dete se našlo okrenuto prema kopnu,
koje je posmatralo. Pred njim, dokle mu je pogled dopirao, pružalo se
ravno zaleđeno i snegom pokriveno kopno. Podrhtavao je neki žbun
vresa. Putevi snegom zavejani. Ništa, čak ni čobanske kolibe. Tu i
tamo samo kovitlanje belih spirala snega koji je vetar nosio. Odavde
dalje pružalo se talasasto zemljište koje se gubilo u magli i boralo na
vidiku. Ogromne bezbojne ravni iščezavale su u beličastoj magli.
Duboka tišina širila se kao beskonačnost i bila je nema kao grob.
Dete se okrene prema moru.
Kao i kopno, more je bilo belo: kopno od snega, more od pene.
Ništa tuž-nije od sjaja ove dvostruke beline. Izvesna osvetljenja noći
su kruta; more je bilo kao čelik, morske hridi kao od abonosa. S visine

46
na kojoj se dete nalazilo, ceo portlendski zaliv, zaokružen
brežuljcima, izgledao mu je sur kao na geografskoj karti; u ovom
noćnom predelu bilo je nečeg sanjalačkog; bleda okru-glina koja se
gubi u mračnom polumesecu: ponekad mesec tako izgleda. Ćelom
obalom, od jednog do drugog rta, nigde ni zračka svetlosti koja bi
odavala vatru na ognjištu, osvetljen prozor, nastanjenu kuću. Nigde
svetla na nebu ni na zemlji; ni jedne svetiljke dole i ni jedne zvezde
gore. Iz ravne površine mora dizali su se u zalivu tu i tamo bučni
talasi. Vetar je burkao i borao vodenu površinu, a jedrenjak koji je
bežao, još uvek se video u zalivu.
Kao crni trougao, lađa je klizila po sinjem moru.
Nejasno, u daljini su se pomerali vodeni prostori u stravičnoj
polusenci beskonačnosti.
Matutina je šišala morem. I iz minuta u minut bivala sve manja.
Ništa brže od slivanja broda s daljinama mora.
Odjednom se na pramcu upali far; po svemu sudeći pomrčina
oko njega postala je uznemiravajuća i kormilar je uvideo potrebu da
treba baciti svetlost na vodu. Ova svetla tačka, svetlucanje koje se
videlo izdaleka, tužno je pristajala uz visoku i dugu priliku broda.
Činilo se kao da se na sred mora uspravio i da napred kreće mrtvački
pokrov pod kojim je neko lutao sa zvezdom u ruci.
U vazduhu se osećala neminovna bura. Svaki mornar bi od toga
zadrhtao, ali dete nije bilo svesno toga. Trenutak ispunjen stravom,
kada se čini da će se prirodne sile pretvoriti u živa bića i da ćemo biti
svedoci tajanstvenog pretvaranja vetra u orkan. More će razuzdati
svoje snage i postati okean, a ono što se smatra materijom jeste duša.
To će se videti. Otuda strah. Čovečja duša strahuje da se suoči s
dušom prirode.
Haos je nastupao. Gužvajući maglu i gomilajući crne oblake,
vetar je ukrašavao užasnu dramu talasa i zime koju nazivaju snežnom
olujom.
Predznak ovoga bile su lađe koje su plovile ka pristaništu. Za tili
čas pristanište više nije bilo pusto. Iza rtova su svakog trenutka
izbijale uznemirene lađe hitajući da se ukotve u maloj luci. Jedne su
plovile oko Portlend Bila, druge oko Sen Elbens Heda. Jedrilice su
stizale iz najudaljenijih strana. Radilo se o tome ko će prvi u zbeg. Na
jugu se pomrčina zgušnjavala i mračni oblaci približavali su se moru.

47
Težina oluje, koja se nadnela i visila nad morem, tužno je smirivala
talase. Nije bio čas za odlazak, pa ipak je naš jedrenjak otplovio.
Udario je pravcem juga, bio je već van zaliva, na otvorenom moru.
Odjednom je dunuo severac. Kao da je bila rešena da iskoristi
orkan, Matutina, koja se još prilično jasno videla, razvi jedra. Duvao
je severac, kog su ranije keltskim jezikom nazivali galern, vetar
podmukao i žestok. Severac se svom žestinom okomi na lađu, koja
udarena s boka posrnu, ali se ne pokoleba i nastavi da plovi prema
pučini. Sve je to ličilo više na bekstvo nego na putovanje, manje na
strah od mora koliko od kopna i više je to bila briga da se umakne
progonima od ljudi nego od vetrova.
Smanjujući se postepeno sve više, Matutina najzad iščeznu na
horizontu; izbledi zvezdica koju je nosila kroz tamu. Slivajući se sve
više s noći, jedrenjak nestade.
Ovaj put zauvek.
Dete je bar sve ovo tako shvatilo. Ono prestade da gleda u more,
i njegovi pogledi se upraviše prema ravnicama, pustarama,
brežuljcima i ostalim predelima gde će možda biti moguće da se naiđe
na neko živo biće. Ono krenu u nepoznato.

IV
PITANJA

Koja ono beše družina što je u bežaniji ostavila ono dete? Da ti

begun-ci nisu bili kompračikosi?
Ranije smo pomenuli mere koje je preduzeo Viljem III, koje je
izglasao i Parlament, protiv zločinaca, muškaraca i žena, zvanih
kompračikosi, kom-prapekuenosi i šeili.
Ima zakona s teškim posledicama. Ovaj zakon, udarivši po
kompračikosima, doveo je do opšteg bežanja ne samo kompračikosa
nego i skitnica svake vrste. Bilo je tako da je svako navalio ko će pre
da se izvuče i ukrca. Većina kompračikosa vratila se u Španiju. Mnogi
među njima, kako smo rekli, bili su Baski.
Zakon o zaštiti dece imao je čudne posledice. Opšte napuštanje
dece.
Ovaj krivični zakon odmah je stvorio gomilu nađene ili bolje da
se kaže: izgubljene dece. Ovo je vrlo lako razumeti. Svaka skitačka

48
družina, koja je imala dete, bila je sumnjiva. Sama činjenica postojanja
jednog deteta odavala ju je. - To su sigurno kompračikosi! - To je bila
prva pomisao sudije, kraljevskih i feudalnih predstavnika i policije.
Posle toga sledila su hapšenja i isleđivanja. Obični bednici prisiljeni
da prose i da se skitaju provodili su život u strašnom strahu da ih ne
zamene za kompračikose, mada to nisu bili; slabiji su prepušteni svim
mogućim greškama pravde. Skitačke porodice bile su u krajnjoj meri
zaplašene. Ono što se kompračikosima zameralo, bilo je
iskorišćavanje tuđe dece. Mešavina bede i nemaštine je tolika da je
pokatkad ocu i majci teško dokazivati da je njihovo dete stvarno
njihovo. Odakle vam to dete? Kako dokazati da im je od boga dato.
Dete je postalo opasnost! Trebalo se toga osloboditi. Da beže sami -
mnogo im je lakše. Otac i majka su se rešavali da ga ostave čas u šumi,
čas na žalu, a čas u bunaru. Deca su nalažena utopljena u čatrnjama.
Pomenućemo da je tada, po primeru Engleske, cela Evropa digla
hajku na kompračikose. Dat je znak za gonjenje. Udarilo se u veliko
zvono. U gonjenju kompračikosa nastalo je pravo takmičenje između
svih policija sveta; španski policajac bio je u tome isto toliko revnosan
kao i engleski. Na jednom kamenu na vratima Otero moglo se još pre
dvadeset i tri godine pročitati neprevodiv natpis - Slovo zakona prkosi
poštenju - gde je, između ostalog, podvučena velika razlika između
trgovaca i kradljivaca dece koji su na različite načine kažnjavani. Na
nešto divljačkom kastiljanskom jeziku taj naslov glasi: »Aqui quedan
los orejas de los comprachicos, y las bolsas de los robaninos, mientras que se
van ellos al trabajo de mar«. »Prema tome uši....i tako dalje, konfiskacija
nipošto ne sprečava robiju«. Otuda među skitnicama: neka se spase
ko može. Odlazili su zaplašeni i stizali drhteći. Na svim evropskim
obalama nadzirani su tajni prilazi. Nije bilo družine kojoj je bilo
moguće da se ukrca s detetom, a iskrcati se s njim bilo je opasno.
Izgubiti dete, bilo je, dakle, najlakše.
Ko je ostavio dete koje smo videli u sutonu portlendske pustoši?
Po svemu - kompračikosi.

49
 V
DRVO KOJE SU LJUDI IZMISLILI

Moglo je biti oko sedam časova uveče. Vetar je manje duvao: znak
skorog, još jačeg naleta. Dete se nalazilo na krajnjoj južnoj visoravni
portlendskog rta.
Portlend je poluostrvo. Ali dete nije znalo šta je poluostrvo, šta
više ono nije znalo ni za reč Portlend. Znalo je samo za jedno: da
pešači dok s nogu ne padne. Poimanje nečega ujedno je vodič, ali ono
nije imalo pojma ni o čemu. Doveli su ga tu i ostavili tu. Na ovom
svetu nije imalo nikakvog drugog oslonca osim nešto tla pod nogama,
malo hladne i tvrde zemlje za svoje bose noge. U tom velikom, sa svih
strana otvorenom i sumračnom svetu, šta je postojalo za ovo dete?
Ništa.
Išlo je ka tome ništa.
Beskrajna osama širila se oko njega.
Popreko je preseklo prvu, zatim drugu, potom treću visoravan.
Na završetku svake visoravni dete bi naišlo na odronjenu zemlju;
kosa je ponekad bila strma, ali uvek kratka. Visoke i ogolele
portlendske zaravni bile su nalik na velike pločnike koji su upola bili
užljebljeni jedan ispod drugog; južni deo izgledao je kao da ulazi u
zaravan pred sobom, dok se severna strana izdizala prema sledećoj.
Bio je to strm prelaz jednog zemljišta u drugo i dete ga je spretno
prelazilo. S vremena na vreme zastajkivalo je i izgledalo je kao da se
samo sa sobom savetuje. Noć je postajala sve mračnija; vidokrug se
sužavao. Videlo se samo nekoliko koraka pred sobom.
Odjednom zastade, za trenutak oslušnu, neprimetno klimnu
glavom, živo se okrenu i uputi ka uzvišici osrednje visine, nejasno je
nazirući na desnoj strani visoravni, koja je bila najbliža ivici obale. Na
ovoj uzvišici nalazilo se neko obličje u magli, nalik na drvo. Dete je s
te strane začulo neki zvuk koji nije dolazio ni od vetra ni od šuma
morskih talasa. Taj zvuk nije bio krik životinje. Pomisli da bi se tu
morao neko nalaziti.
S nekoliko koraka nađe se u podnožju brežuljka.
Ovde se zaista neko nalazio. Ovde je zaista neko bio.
Ono što je s uzvišice izgledalo nejasno, sada se moglo jasno
videti.

50
 Nešto kao velika ruka virilo je pravo iz zemlje. Na gornjem delu
ruke kažiprst, koji je odozdo podupirao palac, pružao se vodoravno.
Ova ruka, kažiprst i palac, ocrtavali su na nebu uglomer. Na tački,
gde su se sastavljali palac i kažiprst, bio je konopac o kome je visilo
nešto crno i bezoblično. Konopac koji se ljuljao na vetru čagrljao je kao
lanac.
To je bila ona buka koju je dete čulo.
Gledan izbliza, bio je to konopac koji se otkrivao svojim šumom,
brodski lanac s uskim beočuzima.
Po tajanstvenom zakonu spajanja, koji u celoj prirodi prividnosti
stavlja iznad stvarnosti, mesto, vreme, magla, tragično, daleko,
potmulo mu-mlanje mora na horizontu - sve se to pripijalo uz ovu
senku i činilo ju je još većom.
Masa obešena o lanac bila je nalik na neku navlaku. Bila je uvijena
kao dete, dugačka kao odrasli čovek. Gornji deo navlake bio je uvezan
lancem, donji se raspao. Kroz rupe na navlaci ispale su kosti.
Slab povetarac tresao je lanac a ono što je visilo o njemu lagano
se klatilo. Ova beživotna masa pokoravala se neodređenim
kretanjima prostora. Bilo je u toj masi nešto neizrecivo stravično:
strava koja izobličuje predmet gotovo je oduzimala toj masi oblik i
ostavljala joj osnovne crte, pa je izgledala kao zgusnuta crnina. Mrak
je vladao oko nje i u njoj; rasla je kao priviđenja na groblju; sutoni,
izlasci meseca, padanje sazvežđa iza hridi, podrhtavanje vaseljene,
oblaci, svi vetrovi postali su deo tog vidljivog ništavila; ova masa koja
je visila na vetru, delila je u daljini svoju rasturenu bezličnost s morem
i s nebom, a tmina je davala okvir onome što je bilo čovek.
Bilo je to nešto što više nije.
Biti ostatak - to ljudski jezik ne može da izrazi.
Ne postojati, a ipak trajati, biti u ponoru i van njega, ponovo se
kao nešto nepotopljivo pojaviti iznad smrti - u svemu tome ima nečeg
nemogućeg što se meša s takvom stvarnošću. Otuda dolazi ono što se
ne može iskazati. Ovo biće - da li je to bilo neko biće? - ovaj crni
svedok. Bio je ostatak, strašan ostatak. Ostatak čega? Prirode najpre,
društva potom. Ništa i sve.
Bio je prepušten na milost i nemilost, okruživao ga je dubok
zaborav osame. Bio je izručen čudljivostima nepoznatog. Nije imao
ničeg za odbra-nu protiv mraka, koji je od njega činio što je hteo. Za

51
svu večnost paćenik. Orkani su se okomili na njega. Pretužna uloga
vetrova!
Utvara je bila izložena pljački. Trpela je ovo strašno nasilje:
truljenje na vetru. Bez zaštite mrtvačkog kovčega. Podnosila je
uništavanje bez spokoja. Leti se pretvarala u pepeo, zimi u blato. Smrt
treba da ima veo, grob, stid. Ovde ni stida ni vela. Otvoreno ciničko
raspadanje. Smrt ima drskosti da pokaže svoje delo. Ne u svojoj
laboratoriji, grobu, nego ovde u prirodi. To je vređanje zagrobne
ozbiljnosti.
Ovo ugaslo biće bilo je opljačkano. Ogoliti mošti - kakav
nemilosrdan završetak. Ni moždine nije imao više u kosti, ni utrobe
u trbuhu, ni glasa u grlu. Leš je džep koji smrt izvrne i isprazni. Ako
je imao svoje ja, gde je to ja? Možda je još tu. Ta pomisao užasava.
Nešto što luka oko nečeg što je okovano u lance, može li se išta
avetinjskije naslikati u mraku?
Na ovom svetu postoje stvarnosti kao izlaz u nepoznato, kroz čija
vrata prolaze misli i kuda nasrću pretpostavke. Pretpostavka traži da
se dalje razmišlja. Na nekim mestima i ispred nekih predmeta ne
preostaje drugo nego da se opsednut mislima zaustaviš i da pustiš
duh da uđe unutra. Ima nešto u onom što se ne vidi odškrinutih
mračnih vrata i niko se ne bi mogao susresti s ovim mrtvacem a da ne
utone u razmišljanje.
Njega je potmulo izjedalo veliko rastvaranje. Krvi je imao koju su
popili, kožu koju su pojeli, meso koje su pokrali. Niko nije prošao a
da mu nešto nije oduzeo. Decembar mu je oduzeo - hladnoću, ponoć
- strah, gvožđe. Rđu, kuga - zadah, cveće - miris. Njegovo lagano
raspadanje bilo je davanje danka. Danka, koji daje leš vetru, kiši, rosi,
gmizavcima, pticama. Sve mračne ruke noći pretresle su ovog
mrtvaca.
Bio je to neki čudan žitelj noći. Nalazio se u ravnici i na brežuljku
i opet ni tamo nije bio. Opipljiv a uništen. Svojom senkom
upotpunjavao je tamu. Kada bi dan zamro i prosula se nema
pomrčina, on se pretužno mirio sa svime. Samo zbog toga što je bio
tu činio je još većom žalost oluje i tišinu zvezda. Ono neizrecivo što se
nalazi u usamljenosti sažimalo se u njemu. On, ostatak nepoznate
sudbine slio se sa svim surovim prećutkivanjima noći. U njegovoj
tajanstvenosti nejasno su se odražavale sve zagonetke.

52
 Svud oko njega kao da je tonuo život. Svuda oko njega opadali
su sigurnost i poverenje. Drhtanje šiblja i bilja, neutešna melanholija,
strava tamo gde je izgledalo da je bilo svesti, tragično su ceo predeo
prilagođavali tom crnog o lanac obešenom liku. Prisustvo utvare na
vidiku činilo je samoću još većom.
On je bio priviđenje. Dočekujući vetrove, koji se nisu smirivali,
bio je neumitan. Večito podrhtavanje činilo ga je strašnim. Izgledao je
kao centar u prostoru, što je strašno da se kaže, i na njega se oslanjalo
nešto beskrajno. Ko zna? Možda je to bila naslućivana i zapostavljena
pravičnost koja je iznad naše pravde. U ovom postojanju posle groba,
bilo je osvete ljudi i njegove lične. Bio je svedok u tom mraku i pustoši.
Bio je dokaz za materiju koja obespokojava, jer materija pred kojom
se drhti proizlazi iz ruševina duše. Da bi nas mrtva materija zbunila,
treba da je u njoj živeo duh. On je optuživao zakon zemlje pred
zakonom neba. Postavljen ovde od strane čoveka, očekivao je Boga.
Iznad njega su u nejasnim oblicima oblaka i talasa lebdeli ogromni
snovi mraka.
Iza ovog priviđenja nalazila se neka kobna zavesa.
Neograničenost, ničim oivičena, ni drvetom, ni krovom, ni
prolaznikom, stajala je oko ovog mrtvaca. Kada postojanje iznad nas,
nebo, ponor, život, grob, večnost, postane očigledna stvarnost, mi tek
tad osećamo kako je sve nedokučivo i ograđeno. Kada se
beskonačnost otvori, nema strašnije tamnice.

VI
BORBA SMRTI I NOĆI

Pred ovim dete zastade, zanemelo, zaprepašćeno, ukočenog

pogleda.
Ovo bi za odraslog predstavljalo vešala, za dete je to bilo
priviđenje.
Tu gde bi odrasli video leš, dete je videlo utvaru.
A posle svega ono nije ništa shvatalo.
Raznovrsne su privlačne snage bezdana: jedna takva stajala je
gore na brežuljku. Dete na njega zakorači jednim korakom, potom
učini još dva. Mada je želelo da sa njega siđe, ono je uspelo, i mada je
želelo da ustukne, ono mu se primaklo.

53
 Primaklo se hrabro i podrhtavajući, posve blizu, s namerom da
osmotri utvaru.
Došavši pod vešala, ispitivački podiže glavu.
Utvara je bila premazana katranom i na nekim mestima se sjala.
Dete je razabralo lice. I ono je bilo premazano smolom. Ta ljigava i
lepljiva maska vajana je pod odbljescima noći. Dete spazi usta koja su
bila šupljina, nos koji je bio rupa i oči koje su takođe bile šupljina. Telo
je bilo omotano i koncem opšiveno u platnenu sargiju natopljenu
naftom. Platno je bilo istru-lo i već se raspadalo. Jedno koleno ispalo,
kroz poderotine videla se rebra. Neki delovi bili su leš, neki skelet.
Zemljana boja lica; puževi koji su gmizali po njemu ostavljali su iza
sebe nejasne srebrnaste trake. Uz kosti pripijeno platno izgledalo je
kao odeća na kipu. Na naprsloj i rastrganoj lobanji nalazio se otvor
kao na trulom voću. Zubi su ostali čovečji, sačuvali su osmeh. Kao da
se još iz razjapljenih usta čuo ostatak jauka. Imao je samo nekoliko
dlaka na licu, na stranu naherena glava izgledala je kao da nešto
osluškuje.
Nedavno su vršene opravke. Lice je tek bilo premazano smolom,
a isto tako koleno koje je ispalo iz sargije i rebra. Pri dnu su virile noge.
Dole, u travi, video se par cokula koji je pod kišom i snegom
izgubio svaki oblik. Ova obuća pala je s mrtvaca.
Bosonogo dete zagleda se u cokule.
Prekidan zatišjem koje nagoveštava novu oluju, vetar je postajao
preteći; nekoliko trenutaka skoro je sasvim prestao da duva. Leš se
nije više micao. Lanac je stajao nepomičan kao visak od olova.
Kao kod svih koji tek stupaju u život ne obazirući se na naročito
teško breme svoje sudbine, u detetu su se besumnje rađale misli
svojstvene mladim godinama kada se otvara mozak, što liči na
kljucanje ptice u jajetu; međutim, sve što je ono u ovom času nosilo u
svojoj maloj svesti slivalo se u jezu. Imati suviše osećanja isto je što
imati i suviše ulja: misao se zaguši. Odrasli čovek postavljao bi sam
sebi razna pitanja, ali dete se nije zbog toga uznemiravalo: ono je u
sve to zabezeknuto buljilo.
Liceje zbog smole izgledalo mokro. Stvrdnute kapi smole u
onome što su nekad bile oči, ličile su na suze. Smola, uostalom, ako i
nije zaustavila razaranje smrti, ona ga je usporila i svela na što manje
raspadanje. Ovo pred čim se dete našlo, bila je stvar o kojoj se vodila

54
briga. Očigledno je ovaj čovek bio čovek od vrednosti. Nisu želeli da
ga zadrže živog, ali im je mnogo bilo stalo da ga sačuvaju mrtvog.
Vešala su bila stara, istrošena crvima, mada još uvek čvrsta i
upotrebljavana već dugo godina.
U Engleskoj je od davnih vremena postojao običaj da krijumčare
premazuju smolom. Vešali su ih pri morskoj obali, premazivali
smolom i tako obešene ostavljali; primeri iziskuju da imaju čistinu
oko sebe, a primerci premazani smolom duže se sačuvaju. Smola ima
nečeg čovekoljubivog. Obešene, koji su bili premazani smolom, nije
bilo potrebno često zamenji-vati. vešala su dizali u razmacima duž
obale, kao što u naše vreme stavljamo ulične fenjere. Obešeni je
zamenjivao fenjer, i na taj način upozoravao svoje drugove
krijumčare, koji su izdaleka, s mora, videli vešala. Eno ga jedan, bilo
je prvo upozorenje; potom još jedan, drugo upozorenje. Ovo nije
nipošto sprečavalo krijumčarenje, ali jedna uređena uprava baš se
sastoji iz takvih stvari. Ova moda sačuvala se u Engleskoj sve do
početka ovog veka. Još godine 1822. videla su se pred zamkom Duvr
tri obešena i smolom premazana čoveka. Uostalom, ovaj način
konzerviranja nije se zadržao samo na krijumčarima. Taj isti metod
primenjivao se u Engleskoj i na lopove, palikuće i ubice. Džon Penter,
koji je zapalio pomorska skladišta u Portsmutu, bio je obešen i
premazan smolom 1776.
Opat Kojer, koji ga naziva Žan Penter, video ga je ponovo godine
1777. Džon Penter bio je obešen iznad zgarišta kome je bio uzročnik i
s vremena na vreme premazivan je smolom. A njegov leš je bitisao,
moglo bi se reći živeo, skoro četrnaest godina, tako da je još 1788.
dobro vršio svoju dužnost. Međutim, godine 1790. trebalo ga je
zameniti. Egipćani su mnogo držali do kraljevskih mumija; mumija
iz naroda, sudeći po svemu, može takođe da bude od koristi.
Vetar, kome je mali brežuljak bio stalno na udaru, smeo je s njega
sav sneg. Na njemu je trava ponovo iznikla s nešto korova tu i tamo.
Brežuljak je bio obrastao onom primorskom debelom i kratkom
travom koja je svojim zelenim ćilimom prekrila celu obalu.
Ispod vešala, upravo na mestu nad kojim su visile noge
obešenog, izrasla je još viša i jača trava, što je bilo čudno na ovoj
posnoj zemlji. Leševi, koji su se na ovom istom mestu vekovima
raspadali, tumačili su ovu bujnost trave. Čovek zemlju hrani!

55
 Neke tužna opsednutost obuzela je dete. Ono je stajalo
zabezeknuto. Glavu je sagnulo samo jednom zbog koprive koja mu
ožari noge, tako da je pomislio da se radi o nekoj životinji. Potom se
uspravi. Iznad sebe posmatralo je lik koji ga je gledao. On ga je gledao
toliko više, jer je bio bez očiju. Pogled rasejan. Neizrecivo ukočen
pogled u kome je bilo svetlosti i tame, što su izlazile iz lobanje i zuba
isto onako kao i iz praznih očnih duplji. Mrtvačka glava cela gleda.
To uliva strah. Bez očiju je, a ipak te gleda. Strava priviđenja.
I samo dete, malo pomalo, postade strašno; ni da se makne, kao
obamrlo. Nije osećalo da gubi svest. Sve se više kočilo. Zima ga je tiho
predavala noći. Zima je nevera. Dete postade skoro kip. Kosti mu se
slediše poput kamena; senka smrti, taj gmizavac, uvlačila se u njega.
Sneg uspavljuje i ta uspavanost raste u čoveku kao mračna plima;
dete je postepeno kao i leš postajalo nepomično. Zaspalo je.
Na ruci sna stoji prst smrti. Dete je osetilo da ga je ta ruka
dohvatila i samo što ne pade pod vešala. Znalo nije da li je još na
nogama.
Neumitan svršetak, bez prelaza između biti i ne biti, vraćanje u
podzemlje, mogući nestanak svakog trenutka, eto, taj ponor je
stvaranje, zakon.
Još koji trenutak, pa će se dete i pokojnik, život u začetku i život
u raspadanju, sliti u istom nestajanju.
Utvara je odavala izgled kao da sve to razume, ali ipak da to neće.
Počela je iznenada da se kreće. Reklo bi se kao da je opominjala dete.
U stvari, vetar je ponovo počeo da duva.
Ničeg čudnijeg od ovog mrtvaca u pokretu.
Leš na lancu, koji se ljuljao na nevidljivom vetru, naginjao se
ukoso, uzdizao ulevo i spuštao, opet se dizao udesno i spuštao, zatim
ponovo dizao onom laganom i smrtnom ravnomernošću kao klatno
u zvonu. Surovo šetkanje. Čovek bi pomislio da kroz tamu ponora
vidi kazaljku na časovniku večnosti.
Tako to potraja neko vreme. Zbog klaćenja mrtvaca dete se budilo
i onako promrzlo čisto se uplašilo. Pri svakom klaćenju lanac bi
zaškripao odvratnom ravnomernošću. Izgledalo je kao da bi samo da
predahne, pa da opet započne. Škripanje je oponašalo cvrčanje
zrikavca. Iznenada vetar jače zaduva i pretvori se u oluju. Klaćenje
leša jezivo se ubrza. To nije više bilo ljuljanje, već treskanje, a lanac

56
koji je dosad samo škripao, zaciča.
Cika se izgleda dobro čula. Ako je to bio poziv, on je naišao na
odziv. Izdaleka se začu veliki šum.
Šum krila.
Dogodilo se nešto novo, buran događaj groblja i pustoši: dolazak
jata gavranova.
Crne leteće tačke proleteše kroz oblake, probiše se kroz maglu i
u sve većem broju približiše se, zbiše se jureći i gačući ka brežuljku.
Kao da ih je čitava legija. Ovaj krilati crvinjak mraka spusti se na
vešala. Unezvereno dete ustuknu.
Jata slušaju zapovesti. Gavranovi se sjatiše na vešala. Još ni jedan
nije bio na lešu. Dogovarali su se. Graktanje je strašno. Urlikati,
zviždati, rikati, znači živeti, graktanje je zadovoljno prihvatanje
truljenja. Čini ti se kao da slušaš graju koja nestane kad se razbije
ćutanje grobnice. Graktanje je glas u kome ima mraka. Dete se sledilo.
Više od strave nego od zime.
Gavranovi umukoše. Jedan sleti na skelet. To je bio znak. Za njim
svi pohrliše. Stvori se oblak od krila, krila se potom zatvoriše i obešeni
nestade pod mravinjakom crnih boboka koji su se kretali u mraku. U
tom trenutku mrtvac se zaljulja.
Da li je to baš on činio? Da li vetar? Strahovito je poskočio. Orkan
koji se digao priskočio mu je u pomoć. Utvara poče da se grči. To je
bio vetar koji je duvao svom žestinom, i kad se utvare dokopao,
razvitlao se njome. Strašan je bio. Obešeni je počeo da se otima.
Stravična lutka koja je umesto konca za igru imala lanac za vešala.
Neki ismejavač mraka uhvatio je lanac i igrao se s mumijom, a ova je
igrala i skakala kao da je htela da se rastrgne. Preplašene ptice
odleteše. Izgledalo je kao da su sve te gnusne životinje odjednom
odskočile od leša. Malo potom opet se vratiše i tada započe boj.
Pričinjavalo se kao da je mrtvac na čudan način oživeo. Vetar ga
je tako podizao kao da je hteo da ga odnese; reklo bi se kao da se
otimao i svim snagama upinjao da pobegne; sprečavao ga je lanac oko
vrata. Preplašene i ostrvljene ptice, koje su odletele i opet doletele,
činile su da se ponove svi ovi pokreti. Čudan pokušaj bekstva sjedne
strane, a s druge gonjenje sputanog. Progonjen kovitlanjem vetra,
mrtvac je skakao, udarao, besneo, ljuljao se tamo amo, dizao i padao
goneći od sebe razbijeno jato. Mrtvac je bio malj, jato oblak prašine.

57
Divlje jato ptica koje je navaljivalo nije ispuštalo plen i bilo je uporno.
Pod gomilom kljunova i kao ludilom obuzet, mrtvac besciljno poveća
svoje udarce u prazno, slične udarcima kamena privezanog za
praćku. S vremena na vreme na njemu su se nalazile sve kandže i sva
krila, a potom opet ništa; horda je nestajala da se odmah još besnija
vrati. Posle života produženo je užasno mučenje. Ove ptice kao da su
bile pobesnele. Mali prozori na paklu sigurno propuštaju slična jata.
Zabadanje kandži, kljucanje, graktanje, čupanje komada tela koje više
nije bilo meso, škripa vešala, čagrljanje gvožđa, grčenje skeleta, cijuk
vetra, opšta uzbuna -tužnije borbe nema. Utvara protiv demona.
Borba priviđenja.
Katkada, kada bi vetar jače duvao, obešeni bi se okretao oko sebe,
licem se okrenuo prema jatu, na sve strane u isto vreme, tako da se
činilo kao da je želeo da poleti zajedno s pticama i reklo bi se kao da
je zubima hteo da ih ujeda. Kao da su se mračni bogovi u to umešali,
vetar je bio s njim, a lanac protiv njega. Orkan je besneo. Mrtvac se
uvijao, jato ptica vijugajući je puzalo po njemu. Kovitlanje u vrtlogu.
Odozdo se čula teška, podmukla tutnjava mora.
A sve je to dete posmatralo kao u snu. Iznenada mu zadrhtaše svi
udovi. Žmarci prođoše telom, zanese se, strese, zamalo što ne pade,
potom se okrenu, i kao da traži neko uporište, uhvati se za čelo
rukama i unezve-reno i razbarušene kose brzim koracima sruči se,
zatvorenih očiju niz brežuljak, skoro i samo kao utvara i ostavljajući
iza sebe ono mučenje u noći, poče da beži.

VII
NA SEVERNOM RTU PORTLENDA

Nasumice, izgubljeno u snegu, u ravnici i prostoru, trčalo je sve

dok mu nije ponestalo daha. Bežanje ga je zagrejalo. Ovo mu je
trebalo. Da nije bilo trčanja i straha ono bi palo mrtvo.
A kada mu je ponestajalo daha, stalo bi, ali se ni tada nikako nije
usuđivalo da pogleda iza sebe. Priviđalo mu se kao da ga ptice
progone, da je leš raskinuo svoj lanac i da je krenuo istim pravcem
kao i ono, i da, jureći za lešom i sama vešala silaze niz brežuljak.
Obuzimao ga je strah da će to ugledati ako se okrene.
Kada bi malo predahnuo, nastavio je da beži.

58
 Nije u detinjoj prirodi da se obazire na činjenice. Ono je primilo
utiske kroz strah koji je rastao, ali ih nije povezivalo u svojoj svesti i
nije ništa zaključivalo. Ono je išlo kud bilo i kako bilo; trčalo je kroz
stravu i košmar sna. Od pre tri sata, kako su ga ostavili, ono je sada
svom putu, iako besciljnom, promenilo cilj: ispočetka je tražilo, sada
je bežalo. Nije bilo gladno, niti mu je bilo hladno: bilo ga je samo strah.
Jedan nagon zamenio je drugi. Pobeći nekud - bila je sva njegova
misao. Od svega. Sa svih strana život mu se pričinjavao kao strašan
bedem. Kada bi moglo da se iskrade stvarima, ono bi to učinilo.
Međutim, deca ne znaju za obijanje tamnice koje se naziva sa-
moubistvom.
Dete je trčalo.
Trčalo je tako neko vreme. Ali daha ponestaje. Straha takođe.
Odjednom, kao da su mu se iznenada vratili snaga i svest, ono
kao postiđeno što beži, zastade; odupre se, udari nogom o tle,
odlučno diže glavu i okrete se.
Iza njega ni brežuljka, ni vešala, ni jata gavranova.
Vidik je bio zamagljen.
Dete produži svojim putem. Nije više trčalo. Išlo je običnim
korakom. Ako bi se reklo da ga je susret s mrtvacem učinio čovekom,
to bi značilo smanjiti raznoliki i nejasan utisak koje je sa sobom
ponelo. A u tom utisku bilo je mnogo toga više i mnogo toga manje.
Ona vešala, vrlo nejasna za njegova prva poimanja, ostala su mu u
mislima kao priviđenje. Međutim, pošto je savladalo strah, dete se
samim tim osećalo jačim. Da je bilo u godinama da samo sebe ispita,
ono bi u sebi našlo hiljade drugih pobuda za razmišljanje. Ali
razmišljanje dece je bezoblično i jedva da osete gorki ukus onih za njih
nejasnih stvari koje čovek kasnije naziva gnušanjem.
Pomenućemo da dete poseduje dar da vrlo brzo prelazi preko
uzbuđenja. Njemu izmiču obrisi koji se udaljuju i beže, a koji daju
širinu bolu. Dete je zaštićeno svojom ograničenošću, koja nije drugo
nego slabost protiv suviše složenih uzbuđenja. Ono vidi činjenice i još
nešto malo uz to. Detetu je lako da se zadovolji delimičnim
pojmovima. Životni proces proučava se docnije kada nadođe
iskustvo sa svojim svežnjem akata. Tada dolazi do suočavanja niza
doživljaja. Moć rasuđivanja je otvorenija i veća i ona ih upoređuje;
uspomene iz mladih dana ponovo iskrsavaju pod strastima, kao što

59
je rukopis na pergamentu posle brisanja ponovo vidljiv; te uspomene
su uporišta za logiku i ono što je priviđenje u mozgu deteta, postaje
logički zaključak u mozgu odraslog. Uostalom, iskustva su različita,
dobra su ili rđava prema ljudskoj naravi. Dobra sazru. Rđava istrunu.
Dete je trčalo četvrt milje, drugu četvrt koračalo. Odjednom je
oseti-lo da ga nešto čupa u želucu. Snažno mu se nametala pomisao,
koja je odmah odstranila ono ružno priviđenje na brežuljku: jesti. U
svakom čoveku, na sreću, živi životinja. Ona ga vraća stvarnosti.
Ali šta da jede? Gde da jede? Kako da jede?
Opipa džepove mahinalno, jer je znalo da su prazni.
Potom ubrza korak. Ne znajući kuda ide, ovo učini u nadi da će
naići na neko skrovište.
Vera u skrovište dokazuje da je poreklo proviđenja u čoveku.
Verovati u skrovište, znači verovati u Boga.
Međutim, na ovoj prostranoj snežnoj površini nije bilo ničeg što
bi ličilo krov.
Dete je išlo dalje, pustolina se prostirala prazna u nedogled.
Na visoravni nije nikad bilo nekog ljudskog naselja. Dole u
podnožju hridine, u pećinama, nekada su, bez drveta da načine
kolibu, živeli stari primitivni stanovnici koji su od sveg oružja imali
samo praćku, od ogreva goveđu suvu balegu, od religije idola Hel,
podignutog na proplanku u Dorčesteru, a od zanimanja lov na one
lažne sive korale, koje su Gali nazivali plin i Grci isidis plocanos.
Dete se snalazilo onako kako je najbolje umelo. Sva je naša
sudbina neka raskrsnica. Izabrati pravac dosta je teško; ovo malo
stvorenje imalo je već zarana da bira između mračnih mogućnosti. Pa
ipak ono je išlo napred, ali iako je, kako se činilo, bilo dobar pešak
umor ga je počeo da savladava. U ravnici nije bilo ni jedne staze, a da
ih je i bilo, sneg bi ih zavejao. Po nagonu dete je krenulo prema istoku.
Oštro kamenje oderalo mu je kožu na tabanima. Da je bio dan, po
tragu na snegu mogle su se videti mrlje koje su bile njegova krv.
Više ništa nije raspoznavalo. Prošlo je portlendsku visoravan
sjuga na sever, dok je družina s kojom je dete došlo, i koja je
izbegavala da bilo koga susretne, tu istu visoravan prešla od zapada
prema istoku. Ona je po svoj prilici krenula u nekoj ribarskoj ili
krijumčarskoj barci s nekog mesta na obali Ugeskomb, kao što su Sen-
Katarin Kap ili Svenkri u pravcu Portlenda, gde je trebalo naći

60
biskajski jedrenjak koji je čekao, i iskrcala se u jednoj od draga Iston.
Dete je unakrst presecalo raniji trag. Stoga mu je bilo nemoguće da
prepozna svoj put.
Portlendska visoravan ima ponegde uzvisina koje su
odronjavanjem srušene i koje su okomito odsečene prema moru. U
svom lutanju dete je došlo do jedne od njih, začas zastalo, nadajući se
da će u širem prostoru, i tražeći da nešto vidi, naći više obaveštenja.
Pred njim se pružao neproziran vidik. Dete se zagleda u tu
neprozirnost, a ona pod njegovim oštrim pogledima postade
providnija. Dalje prema istoku, gde se tlo pri kraju završavalo
perivojem, pa sasvim na dnu one olovne neprozirnosti, kao neke
pokretne i blede strmeni, koje su ličile na hridine u noći, uvijali su se
i lelujali crni pramenovi poput nečeg rastrganog i neprozirnog. Ta
tamnobleda neprozirnost bila je magla, a crni pramenovi dim. Gde je
dima, tu je i ljudi. Dete se zaputi na tu stranu.
Na izvesnom odstojanju ono nazre padinu i u njenom podnožju,
između bezobličnih i maglom osenčanih stena, sprud ili zemljouz,
koji je po svoj prilici povezivao ravnice na vidiku s visoravni koju je
ono upravo prekrstarilo. Tuda je moralo proći.
Dete je u stvari stiglo do portlendskog zemljouza, prepotopskog
nanosa po imenu Čes-Hil.
Udarilo je niz padinu visoravni.
Kosa je bila teška i džombasta. Ovo silaženje sa suprotne strane
bilo je manje teško od onog uspinjanja koje je činilo da izađe iz drage.
Svaki uspon plaća se padom. Pošto je ispuzalo, dete se spuštalo.
Skakalo je sa stene na stenu, izlažući se opasnosti da ugane nogu ili
da se sruši u mračan ponor. Da bi se zadržalo kad se oklizne niz stenje
i sumrazicu, rukama se hvatalo za žbunje divlje trave i štipavice, čije
mu se trnje zabadalo u prste. I gde kosa nije bila tako strma, ono bi
silazilo predahnuvši, posle čega se opet dizala litica i za svaki novi
korak trebalo se nekako ispomagati. Pri silaženju niz provaliju svaki
pokret je rešenje jednog problema. Pred smrtnom opasnošću treba se
umeti snaći. Dete je ove probleme rešavalo po nagonu, tako da bi mu
i majmun na tome zavideo, tako vešto da bi mu se i pelivan divio.
Silaženje niz strminu bilo je dugo. Dete ga je ipak prebrodilo.
Sve više se približavao trenutak kada će stići na tlo zemljouza koji
je već naziralo.

61
 Skačući i prelazeći sa stene na stenu i čuleći uši kao oprezna srna,
ono je s vremena na vreme nešto osluškivalo. U daljini je, s leve strane,
osluškivalo neki razvučen i slab zvuk, nalik na duboko sviranje trube.
U stvari u vazduhu su se uskovitlali vetrovi koji su prethodili onoj
strahovitoj vetru-štini koja se najavljuje kad dolazi sa severa kao da
svira u trubu. Dete je na mahove u isto vreme osetilo na svom čelu,
očima, licu kao neke hladne pesnice koje su ga dodirivale; bile su to
krupne pahuljice snega, u početku rede, a zatim sve gušće, i
najavljivale su snežnu oluju. Dete je već bilo za-vejano. Snežna oluja,
koja je više od jednog sata besnela na moru, primicala se kopnu.
Polako je osvajala ravan. Na portlendsku visoravan dolazila je koso
sa severoistoka.

62
 KNJIGA DRUGA

JEDRENJAK NA MORU
I
ZAKONI VAN ČOVEKA

Snežna oluja jedna je od zagonetnih pojava na moru. Najmračnija

atmosferska pojava, mračna u svakom pogledu; smeša magle i oluje,
i do danas nismo bili u stanju da je objasnimo. Otuda tolike mnoge
nesreće.
Neki pokušavaju da sve to objasne vetrom i talasom. Pa ipak, u
vazdu-hu postoji sila koja nije vetar - u vodi sila koja nije talas. Ta sila,
ista u vaz-duhu i u vodi, jeste zemljin magnetizam. Vazduh i voda su
dve skoro isto-vetne tečne mase, koje putem zgušnjavanja i širenja
prelaze jedna u drugu, u tolikoj meri da je disati isto što i piti. Samo,
zemljin magnetizam je fluidan. Vetar i talas su samo pogon. Zemljin
magnetizam je struja. Vetar se vidi pomoću oblaka, talas pomoću
pene: zemljin magnetizam je nevidljiv. Pa ipak, s vremena na vreme
on kaže: evo me! Njegovo »evo me« - to je udarac groma.
Snežna oluja je zagonetka kao i suva magla. Ali, ako može da se
objasni španski kalin i etiopski kobar, sigurno je da će se pažljivim
posmatranjem moći da objasni i zemljin magnetizam.
Bez toga, niz činjenica ostaje zagonetka.
Svakako da promene u brzini vetra, koje se za vreme oluje
menjaju od tri na sto dvadeset pet stopa u sekundi, mogu da izazovu
promene u visini talasa, koja se kreće od tri palca na mirnom pa do
trideset šest stopa na uzburkanom moru. Nema sumnje da
vodoravno duvanje vetra, čak i kad se radi o vihoru, objašnjava kako
jedan talas visine trideset stopa može da ima dužinu od hiljadu i po
stopa; ali zašto su talasi na Pacifiku četvorostruko viši u blizini
Amerike nego Azije, to jest viši na zapadu nego na istoku; zašto je
suprotno na Atlantskom okeanu; zašto je pod Ekvatorom nivo mora
najviši; odakle dolazi ono pomeranje okeanskog ispupčenja? Samo
zemljin magnetizam zajedno s obrtanjem oko svoje osovine i

63
privlačnom snagom zvezda, može ovo da objasni.
Zar nije potreban ovaj tajanstveni splet pa da sebi objasnimo
pomeranje vetra, koji, na primer, preko zapada duva od jugoistoka u
pravcu severoistoka, da se potom naglo istim kružnim kretanjem
vrati od severoistoka na jugoistok, tako da za trideset i šest sati načini
onaj čudesni krug od pet stotina šezdeset stepeni, što se desilo pre
snežne oluje 17. marta 1867. godine.
Na obalama Australije za vreme plime talasi dosežu osamdeset
stopa visine; ovo se događa zbog blizine pola. Do oluje na ovoj
geografskoj širini ne dolazi toliko zbog naglih poremećaja vetrova
koliko zbog stalnih podmorskih električnih pražnjenja. Tako je
godine 1866. neka vrsta povratne groznice remetila funkcionisanje
prekookeanskog kabla redovno dva časa u dvadeset četiri sata, od
podne do dva sata popodne. Sadejstvo i razlaganje prirodnih sila
stvara pojave o kojima mornar treba da vodi računa, ako hoće da ga
ne zadesi brodolom. I onog dana kada moreplovstvo, koje se danas
zasniva na iskustvu, postane matematika, kada se bude radilo na
tome da se sazna zbog čega, na primer, u našim krajevima, topli
vetrovi duvaju sa severa, a hladni s juga, kada se shvati da pad
temperature zavisi od okeanskih dubina, kada se sazna da Zemljina
kugla kao veliki polarizovan magnet lebdi u beskonačnosti vasione s
dve osovine, osovinom rotacije i magnetskih polova koji se seku u
središtu Zemlje, i da se ti magnetski polovi okreću oko geografskih;
kada oni koji svoj život izlažu opasnostima budu hteli da ga izlože
naučnom, kada nesigurnost moreplovstva bude proučena, a kapetan
postane meteorolog, pilot hemičar-tada će se izbeći mnoge katastrofe.
U moru ima isto onoliko magnetizma koliko i vode; okean sila, može
da se kaže, plovi niz vodu po okeanu talasa; videti u moru samo masu
vode znači ne videti more. More je kretanje struja isto onako kao što
su plima i oseka kretanje tečnosti; sile zemljine teže uznemirava-ju ga
možda još više od orkana; athezija molekula, koja se, između ostalog
javlja u privlačnosti kapilara, ma kako za nas mikroskopski mala, i
ona ima svoj udeo u okeanu bezmernih vodenih prostora; talas
zemljinog magnetizma čas pomaže, a čas se opet suprotstavlja
talasima vazduha i vode. Onaj koji ne zna za zakon elektriciteta, tome
je nepoznat i zakon hidraulike, jer jedan zalazi u drugi. Istina, nema
teže i zamršenije nauke od ove. Ona se graniči sa empirijom kao

64
astronomija s astrologijom. Pa, ipak, bez te nauke nema
moreplovstva.
Toliko o tome, a sada pođimo dalje.
Snežna oluja jedna je od najstrašnijih pojava na moru. U osnovi
ona je magnetska. Nju stvara pol, kao što stvara i polarnu svetlost; on
je u magli, kao i u svetlosti; u snežnim pahuljicama, kao i u pramenju
plamena: zemaljski magnetizam svugde se oseća.
Oluje su živčane krize i nastupi ludila mora. I ono ima svoje
migrene. Oluje se mogu uporediti s bolestima: jedne su smrtonosne,
druge nisu, neke preboliš, druge ne možeš. Za snežne oluje obično se
smatra da su smrtonosne. Harabiha, jedan od Magelanovih pilota,
nazivao ih je »oblakom koji je izišao iz crnog đavola«. Sir Nouf je
govorio: »U toj oluji ima kuge«.
Ove iznenadne oluje sa snegom stari španski moreplovci nazivali
su: la nevada, a oluju s gradom la helada. Oni su mislili da s neba sa
snegom padaju slepi miševi.
Snežne oluje vrlo su česte u polarnim predelima. Međutim, one
se kadkad spuste naglo, moglo bi se skoro reći: sruše, i do našeg
podneblja, toliko rušenja ima u vazdušnim zbivanjima.
Pošto je isplovila iz Portlenda, Matutina je, kako smo videli, pošla
u susret velikoj noćnoj opasnosti, koju je pojačavalo približavanje
bure. Ovoj opasnosti ona se predala s tragičnom hrabrošću i ponosno.
Međutim, da ponovimo, ona je bila na nju dovoljno upozorena.

II
SAD SE SILUETE RASPOZNAJU

Dok je biskajski jedrenjak plovio portlendskim zalivom, more je

bilo mirno. Talasa skoro nije bilo. Koliko god je okean bio namrgođen,
nebo je bilo svetio. Severac je slabo udarao lađu. Jedrenjak je što je
više moguće plovio uz samu obalu, koja mu je bila dobar zaklon.
Na maloj biskajskoj lađi na vesla i jedra, bilo ih je desetoro, tri
čoveka posade i sedam putnika, a među njima dve žene. Na
otvorenom moru suton se pretvara u dan, i svi su likovi postali
određeniji i jasniji. Oni se, uostalom, više nisu ni skrivali, slobodno su
se ponašali, vikali su, ukratko: otkrili su svoje pravo lice, jer je za njih
odlazak bio spasenje.

65
 Odjednom je sinulo šarenilo družine. Ženama se nisu mogle
utvrditi godine: skitnički život prouzrokuje starost pre vremena, a
siromaštvo nagrđuje mladost. Jedna od žena bila je Baskijka iz
unutrašnjosti, a druga, ona s velikom ogrlicom oko vrata, bila je
Irkinja. Izgledale su kao prave bednice. Čim su se ukrcale na brod,
šćućurile su se jedna pored druge uz sanduke pri dnu jarbola. Potom
zapodenuše razgovor na irskom i baskijskom jeziku, koji su, kao što
rekosmo, dva bliska jezika. Baskijka je namirisala kosu lukom i
bosiljkom. Brodovlasnik je bio gipuskoanski Bask, jedan mornar Bask
sa severnih obronaka Pirineja, drugi, Bask s južnih obronaka, dakle
iste narodnosti, iako je jedan bio Francuz a drugi Španac. Baski ne
priznaju službenu otadžbinu. »Mi madre se Hama montana« - planina
je moja majka, govorio je Arijero Zalareus. Od petorice ljudi koji su
pratili ove dve žene jedan je bio Francuz iz Langdoka, drugi iz
Provanse, jedan Đenovljanin, onaj stari sa sombrerom bez rupe za
lulu, ličio je na Nemca, dok je peti, vođa družine, bio Bask iz
Biskarose. To je bio onaj isti koji je nogom gurnuo dasku u more kada
je dete htelo da se ukrca na lađu. Taj snažan, nagao i brz čovek,
nakinđuren, koliko se sećamo, jevtinim nakitima kao čipkama i
šljokicama, što je činilo da su se dronjci na njemu sijali, nije ni trenutak
mirovao na svom mestu, sagibao se, uzdizao, jurio od jednog do
drugog kraja lađe, nemiran zbog onoga što će se dogoditi.
Ovaj vođa družine, brodovlasnik i dva čoveka posade, sva
četvorica Baski, govorili su čas baskijski, čas španski, čas francuski,
pošto su sva tri jezika rasprostranjena s obe strane Pirineja. Uostalom,
skoro su svi, osim žena, govorili francuski, koji je služio kao apaški
jezik bandi. U to vreme narodi su počeli da se služe francuskim
jezikom kao posrednikom između suviše suglasnika na severu i
suviše samoglasnika na jugu. U trgovini u Evropi vladao je francuski
jezik. U krađi isto tako. Koliko se sećam Đibi, lopov iz Londona, lako
je razumevao Kartuša.
Fini jedrenjak, biskajska lađa, plovio je dobro. Pa ipak, deset
putnika s prtljagom bio je velik teret za takav brodić.
To što se banda spasavala pomoću te lađe nije moralo da znači
da joj je pripadala i njena posada. Bilo je dovoljno da su brodovlasnik
i vođa družine iz baskijskog plemena Vaskonaca. Međusobno se
pomagati, predstavlja u ovom plemenu dužnost kojoj niko ne izmiče.

66
Bask nije, kako smo rekli, ni Španac ni Francuz, on je Bask i uvek i
svuda treba da spasava Baska. To je pirinejsko bratstvo.
Sve dok je jedrenjak bio u zalivu, nebo, mada se stuštilo, nije bilo
tako ružno, da bi begunce zabrinjavalo. Oni su se spasli, umakli su i
bili su zbog toga razuzdano veseli. Jedni su se grohotom smejali,
drugi su pevali. Smeh je bio suv, ali slobodan; pevanje tiho, ali
bezbrižno.
Uto Langdožanin poviče: »Caucagno«! to je vrhunac narbonskog
zadovoljstva. On je bio polumornar, pravi ribar iz močvarnog sela
Grisana na južnom obronku Klapa, više rečni lađar nego mornar, ali
vičan da upravlja čunčićem na jezeru i da na slani pesak Sv. Lucije
izvlači prepunu mrežu riba. Pripadao je onom plemenu koje na glavi
nosi crveno kapče, krsti se po španskom na vrlo zamršen način, pije
vino iz jarećeg meha, sisa mešinu, struže slaninu, kleči kad psuje
svetinju i preti kad se moli svecu: »Božji ugodniče, podari mi što te
molim ili ću da ti tresnem kamen o ćupu«.
On je, ako bi ustrebalo, mogao da bude pridodat posadi broda.
Pro-vansalac, u ostavi broda džarkao je vatru na tresetu ispod
gvozdenog lonca i kuvao čorbu.
Bila je to riblja čorba u kojoj je riba zamenjivala meso i u koju je
Pro-vansalac ubacio nešto graška, parče četvrtasto isečene slanine i
crvene paprike, ustupak ljubiteljima buja-besa i ola podrida. Pored
njega nalazila se odrešena vreća s namirnicama. Nad glavom mu je
svetleo gvozdeni fenjer, u staklu, koje je bilo premazano talkom, i koji
se klatio o klinu na plafonu ostave. Odmah do njega ljuljala se morska
lastavica - vetreuška. U to vreme verovalo se u narodu da se mrtva
lastavica - vetreuška, obešena o kljun, okreće uvek na onu stranu
odakle dolazi vetar.
Kuvajući čorbu, Provansalac bi, s vremena na vreme, nagnuo
grlić čuturice i gucnuo po gutljaj rakije. Čuturica je bila opletena
vrbom, široka i pljo-snata, s uškama, a nosila se o kaišu na bedrima,
pa su je stoga zvali »bedrena čuturica«. Od gutljaja do gutljaja
progunđao bi po neku seljačku pesmu bez sadržaja: izrovan seoski
put; vrzina; kroz vrzinu vidi se izdužena senka kola i konja na livadi,
sunce na smiraju, a s vremena na vreme iznad vrzine pojave se i
nestanu roglje sa senom. Sasvim dovoljno za jednu pesmu.
Svaki odlazak, već prema tome šta nosiš u srcu ili u mozgu, znači

67
olakšanje ili bol. Osim jednog, onog starog iz te družine, čoveka sa
šeširom bez lule, svi su drugi izgledali kao da im je laknulo.
Ovaj starac koji je pre ličio Nemcu, nego bilo kom drugom, s
jednom od ovih bezizražajnih fizionomija na kojima je izbrisana
narodnost, bio je toliko ćelav kao da mu je glava izbrijana. Svaki put
kada je prolazio mimo svete device na pramcu broda, skinuo bi šešir
od klobučine i na vratu su se tada mogla primetiti nabrane i staračke
žile. Stari pocepani ogrtač od dorčesterske vunene tkanine mrke boje
samo je upola pokrivao utegnuti te-sni i do grla kao mantija
zakopčani kaput. Ruke su mu bile u stalnom pokretu, kao da će ih
sada ukrstiti i onda opet sastaviti na svakidašnju molitvu. Boja lica
bila je, moglo bi se reći kao krpa; fizionomija je pre svega odraz i
zabluda je misliti da je misao bezbojna. Ova fizionomija očigledno je
bila izraz čudnog unutrašnjeg stanja, posledica suprotnosti koje su
nestajale jedne u dobru, druge u zlu, a posmatraču je otkrivala jedno
skoro ljudsko stvorenje koje je u stanju da se sroza ispod tigra i da se
uzdigne iznad čoveka. Postoje ti haosi duše. Na ovom licu nije se
moglo ništa pročitati. Ono što je u njemu bilo tajnovito prelazilo je u
apstraktno. Moglo se razume-ti da je taj čovek upoznao predukus zla,
što je račun, i paukus, a to je nula.
Njegovoj, možda samo prividnoj, hladnokrvnosti, bile su utisnute
dve skamenjenosti: skamenjenost srca, kao u dželata, i skamenjenost
duha, kao u mandarina. Moguće je tvrditi da mu je bilo sve moguće -
čudovišno zna na svoj način da bude potpuno - čak i da se uzbudi.
Svaki naučnik je donekle leš; taj čovek bio je učen. Bilo je dosta
pogledati ga pa da se nasluti ta učenost, usađena u njegovim
pokretima i naborima odeće. Ovaj lik bio je skamenjen i njegova
ozbiljnost odudarala je od naborane pokretljivosti. Ničeg
hipokritskog, ali ni ciničkog. Tragičan sanjar. Čovek koga je zločin
učinio zamišljenim. Imao je razbojničke obrve s vladičanskim
pogledom. Na slepo-očnicama retka proseda kosa. Hrišćanin s
turskim fanatizmom. Prsti su mu bili unakaženi od gihta. Oglodala ih
mršavost; visok krut stas bio je smešan; imao je mornarske noge.
Kretao se lagano palubom ne gledajući nikoga, zadubljen i mračnog
izgleda. Zenice mutne, prepune ukočenog sjaja duše, spremne na sve
mračno i sklone da se ponovo vrate savesti.
Vođa družine, brz i okretan, idući tamo-amo po lađi, prilazio mu

68
je s vremena na vreme i nešto šaptao. Starac je odgovarao klimajući
glavom. Reklo bi se da munja traži savet noći.

III
BESPOKOJNI NA UZNEMIRENOM MORU

Dva čoveka na lađi, starac i vlasnik biskajskog jedrenjaka, kog ne

treba zameniti s vođom družine, bili su potpuno zauzeti:
brodovlasnik morem, starac nebom. Prvi nije skidao očiju s talasa, a
dugi s oblaka. Nadgledanje vode bila je brodovlasnikova briga; starac
je izgleda pronicao zenit, kroz pukotine oblaka vrebao je na zvezde.
Bio je još dan, čas kada u predvečerje samo poneka zvezda slabo
rasipa svoju svetlost.
Horizont je bio neobičan, magla promenljiva.
Mnogo magle na kopnu, mnogo oblaka na moru.
Još pre no što je isplovio iz portlendske luke, brodovlasnik, koga
su talasi zabrinjavali, započeo je odmah da vrlo spretno manevriše.
Tačno je pregledao sve konopce i uverio se da su palamari dobro
povezani - oprez čoveka koji se hrabro sprema za brzu plovidbu.
Jedrenjak je, a u tom je bio njegov nedostatak, za polovinu
španskog vara prednjim delom gazio više nego zadnjim.
Svakog časa vlasnik je jurio do busole, vizirajući kroz oba
dioptera predmete na obali da bi utvrdio pravac vetra prema njima.
Najpre je dunuo povetarac pravo u jedra; vlasnik, iako ga je to
udaljavalo za pet stepeni od pravca za plovidbu, nije bio zbog toga
ozlojeđen. Sam je, koliko je to mogao, držao kormilo u rukama i
izgledao ubeđen da samo on može održati snagu kormila, jer je brzina
plovidbe pomagala krmarenju.
Razlika između pravog i prividnog razdela na kompasu utoliko
je veća ukoliko brod ima veću brzinu. Lađa je izgledala kao da hvata
brže prema ishodištu vetra nego što je to doista bilo. Ona nije imala
vetar iskosa i nije plovila u pravcu vetra. Ali se neposredan pravi
razdeo na kompasu zna samo kada se plovi s vetrom u krmu. Ako se
u oblacima primete dugačke trake koje svršavaju u istoj tački
horizonta, tada je ta tačka ishodište vetra; te večeri bilo je više vetrova,
pravac je bio poremećen; vlasnik se plašio da ga brod ne zavara.
Oprezno i hrabro krmanio je brodom, upravljao jedra prema

69
vetru, motrio na iznenadne promene pravca, pazio na nagla skretanja,
da prednji kraj broda ne bi skrenuo s pravca vetra, da ga ne zanese
struja vode, vodio je računa o malim udarima kormila, držao je na
oku sve okolnosti kretanja, nejednakosti u brzini plovidbe, promene
pravca vetrova, stalno se držao, strahujući od kobnih iznenađenja, na
oprezu prema obali pored koje je plovio i iznad svega održavao je
ugao vetrokaza i glavne uzdužne osovine broda otvorene više nego
ugao jedara, jer je razdeo pravca vetra u busoli uvek sumnjiv zbog
toga što je ona i suviše mala za plovidbu. Jasne, udubljene ženice
ispitivale su sve oblike koje je zaodevalo more.
Pa ipak, on odjednom podiže oči k nebu i htede da pronađe tri
zvezde koje se nalaze u štapcima, a njih zovu »Tri maga«, a jedna stara
poslovica drevnih španskih kormilara kaže: »Onaj koji ugleda Tri
maga, nije daleko od Spasitelja«.
U isti čas dok je brodovlasnik upirao svoje oči nebu, na drugom
kraju broda starac je gunđao:
- Ne vidimo čak ni Klaru Prethodnicu, ni zvezdu Antares, ma
koliko da je ona svetla. Nijedna zvezda ne sja.
Ostali begunci bili su bez tih briga.
Pa ipak kada je nestalo prve veselosti zbog uspelog bega, svima
im je najzad sinulo da se nalaze na moru u mesecu januaru i da je
duvao hladan vetar sa severa. U pretesnu i denjcima nakrcanu kabinu
nisu mogli svi da se potrpaju. Prtljag je pripadao putnicima, a denjci
posadi, jer jedrenjak nije bio izletnički već krijumčarski brod. Putnici
su bili prinuđeni da se smeste na palubi. Mala žalost za ove skitnice.
Navikli da žive pod vedrim nebom, njima nije bilo teško da se
rasporede za noćište; vedro nebo bilo im je prijatno; zima im je
pomagala da zaspu, kadkad i da umru.
Međutim, te noći, kao što smo videli, nebo nije bilo vedro.
Čekajući da večeraju, Langdožanin i Đenovljanin smotali su se u
klupče pored žena pri dnu jarbola, pod ceradu koju im dadoše
mornari.
Ćelavi starac i dalje je stajao nepomičan na pramcu broda i nije
osećao hladnoću. Tada vlasnik s kormila, gde se nalazio, dade neki
znak, sličan kliktanju ptica koje u Americi zovu eksklamator. Na ovaj
poklik priđe mu vođa družine i vlasnik ga ovako oslovi: »Etcheco
jauna!«. Te dve baskijske reči, koje znače brđanin, predstavljaju kod

70
tih starih Kantabra uvod u ozbiljan razgovor i zahtevaju našu pažnju.
Vlasnik upre prstom na starca i razgovor s vođom družine
nastavi se na lošem španskom jeziku, jer je to bio španski jezik brđana.
Evo pitanja i odgovora.
- Brđanine, ko je onaj čovek?
- Čovek.
- Koji jezik govori?
- Sve.
- Šta zna?
- Sve.
- Odakle je?
- Niotkuda i odsvakuda.
- Ko mu je Bog?
- Bog.
- Kako ga zoveš?
- Luđak.
- Kako kažeš da ga nazivaš?
- Mudrac.
- Šta je on u vašoj družini?
- Ono što jeste.
- Vođa?
- Ne.
- Pa onda, šta je?
- Duša.
Vođa i vlasnik se razidoše, svaki za se utone u svoje misli, a malo
posle Matutina isplovi iz zaliva.
Započe silno ljuljanje na morskim talasima.
More je, između zapenušanih talasa, izgledalo lepljivo;
posmatrani sa strane, kroz svetlost sutona, talasi su izgledali kao
lokvice žuči. Poneki talas, koji bi doplovio ćelom površinom, imao je
na sebi pukotine i zvezdaste naprsline poput stakla na prozoru kad je
razbijeno kamenom. Usred svih tih zvezdastih naprslina, u vrtlozima
koji su se obrtali, nešto je svetlucalo, što je bilo slično odbljescima
svetlosti iščezle s zenicama sove.
Ponosita i odvažna kao hrabra plivačica, Matutina je prošla kroz
opasno podrhtavanje šamburskog spruda, kroz tu nevidljivu
podvodnu branu pri izlazu iz portlendeske luke, koja nije bila običan

71
sprud nego amfite-ater. Cirkus od peska pod vodom, kolutima talasa
izgrađena kao da je potopljen alpski vrh Jungfrau, koloseum u
okeanu koji je sagledao samo gnju-rac u avetinjskoj providnosti - eto
to je Šambur. Tamo boj biju hidre, megdan dele nemani. Legende
kažu da na dnu tog džinovskog grotla leže olupine brodova koje je
ulovio i potopio ogromni pauk Kraken, koga takođe zovu riba -
planina. Tako je strašna dubina mora.
Ove avetinjske stvarnosti, koje čovek nije poznavao, odražavaju
se na površini u malim treperenjima.
Sprud Šambur je u devetnaestom veku postao ruševina.
Nedavno sagrađeni nasip ispreturao je i osakatio odbijanjem mora od
sebe ovu visoku podmorsku arhitekturu, isto tako kao što je nasip
podignut u Kroaziku godine 1760. za četvrt časa izmenio plimu i
oseku, lako su plima i oseka večne, ipak se večnost povinuje čoveku
više nego što se to misli.

IV
NA NEBU SE ČUDAN OBLAK JAVLJA

Starac, koga je vođa družine obeležio prvo kao luđaka, a potom

kao mudraca, stajao je kao ukopan na pramcu broda. Pošto su prošli
preko spruda Šambur, on je svu svoju pažnju posvetio nebu i okeanu.
Dizao je i ponovo spuštao poglede, a posebno i do sitnica posmatrao
severoistok.
Brodovlasnik poveri kormilo jednom mornaru, sam preskoči
spremište za palamare, pređe preko daske za iskrcavanje i nađe se na
uzvišenju na samom pramcu broda, ali ne priđe starcu s lica. Zadržao
se malo iza njega, spuštenih ruku niz bedra, glave malo naherene,
razgoračenih očiju i podignutih obrva, on se smeškao - stav
radoznalosti kad ona lebdi između podrugljivosti i poštovanja.
Starac, bilo što je ponekad iz navike sam sa sobom razgovarao,
bilo što je nekog primetio iza leđa, nastavi ponovo da govori sam sa
sobom, upirući oči u daljinu:
- Meridijan, od koga se računa ugao preseka, označava se u ovom
veku s četiri zvezde: Severnjačom, Kasiopejom, glavom Andromede i
zvezdom Algenibom, koja se nalazi u Pegazu, ali se nijedna od njih
ne vidi.

72
 Napola izgovorene, automatski, nerazgovetno i bez njegove volje
da ih naglasi, ove reči nizale su se jedna za drugom i u neku ruku
plovile van njegovih usta i nestajale. Razgovor sa samim sobom je
dim dubokog unutrašnjeg plamena koji sažiže.
Tada mu vlasnik upade u reč:
- Gospodaru...
Vrlo zamišljen, a možda u isto vreme i prigluv, starac ne
obazirući se nastavi:
- Premalo zvezda, a suviše vetra. Vetar uvek menja svoj pravac
da bi se okomio na obalu. Sruči se na nju okomito. Ovo dolazi otuda
što je zemlja toplija od mora. Vazduh na zemlji je lakši. Težak i hladan
morski vetar sruči se na kopno da ga nadomesti. Stoga, za lepog
vremena vetar sa svih strana duva prema obali...Vredelo bi duže
lavirati između stvarne i prividne geografske paralele. Plovi se dobro
ako se posmatrana geografska širina ne razlikuje od pretpostavljene
više od tri minuta na deset milja i četiri na dvadeset.
Brodovlasnik pozdravi starca, ali ga on ne primeti. Ovaj čovek u
plaštu, koji je poneo s univerziteta u Oksfordu ili Getingemu, ne
izmeni ni sada svoje nadmeno i jogunasto držanje. Poznavalac mora
i ljudi, on se udubio u more. Proučavao je talase, ali na taj način kao
da je od njih zahtevao da u njihovoj buci dođe do reči i da ih nečemu
pouči. Imao je nečeg od učitelja i proroka. A iznad svega ličio je na
učitelja mraka.
I dalje, možda u želji da ga i drugi čuju, nastavio je da razgovara
sam sa sobom;
- Moglo bi se boriti kad bi kormilo umesto poluge bilo točak. Da
se dobije brzina od četiri milje na sat, trideset funti pogonske snage
na točku u stanju su da deluju kao trista hiljada funti. Pa i više, jer ima
slučajeva kad se točku daju dva obrtaja više.
Brodovlasnik ga pozdravi po dugi put i reče:
- Gospodaru...
Starac ga ošinu oštrim pogledom i ne mičući telom, okrene samo
glavu.
-Zovi me doktorom.
- Gospodine doktore, ja sam vlasnik ovoga broda.
- Neka si - odgovori »doktor«.
I doktor, kako ćemo ga odsada zvati, sudeći po svemu pristade

73
na razgovor.
- Imaš li jedan engleski oktant, vlasniče?
- Ne.
- Bez engleskog oktanta ne možeš odrediti pravac ni napred ni
natrag.
- Baski su merili pravac pre nego što je bilo Engleza - uzvrati
vlasnik.
- Pripazi da se brod ne zanese.
- Kad ustreba, ja usporavam.
- Jesi li izmerio brzinu lađe?
- Da.
- Kad?
- Malopre.
- Čime?
- Pomoću loka, sprave za merenje brzine lađe.
- Jesi li tačno ispitao drvo loka?
- Jesam.
- Ide li sat-peščanik tačno za trideset sekundi?
- Ide.
- Jesi li siguran da pesak nije nagrizao prolaz između dva
stakla?
-Jesam.
- Jesi li prekontrolisao peščanik pomoću klaćenja obešenog
taneta stare kremenjače?
- Naravno.
- Jesi li navoštio konac da se ne razvuče?
- Jesam.
- Jesi li prekontrolisao lok?
- Izvršio sam kontrolni opit nad peščanikom pomoću taneta
kremenjače i kontrolni opit loka pomoću topovskog đuleta.
- Kog je kalibra tvoje đule?
- Jedna stopa.
- Dobra težina.
- To je staro đule našeg starog ratnog broda »la Kas de Par-
gran«.
- On je pripadao Armadi?
- Da.

74
 - A nosio je šest stotina vojnika, pedeset mornara i dvadeset
topova?
- Brodolom to zna.
- Kako si izmerio pritisak vode na đule?
- Ručnim nemačkim kantarom.
- Jesi li vodio računa o udaranju talasa na uže đuleta?
- Jesam.
- Pa kakav je rezultat?
- Pritisak vode iznosi sto sedamdeset livri.
-To znači da lađa na sat plovi četiri francuske milje.
- I tri holandske.
- To je ipak samo višak brzine plovidbe nad brzinom mora.
- Svakako.
- Koji pravac hvataš?
- Jednom zalivu između Lojijola i San Sebastijana koji dobro
poznajem.
- Brzo se stavi na uporednik mesta kome ploviš.
- Da. Sa što je moguće manje udaljavanja.
- Pripazi na vetrove i struje. Prvi izazivaju druge.
- Izdajnici.
- Ne psuj! More sluša. Nikog ne vređaj, budi zadovoljan što
možeš da osmatraš.
- Osmatrao sam i osmatram. U ovom času plima je protiv vetra,
ali čim udari s vetrom, biće nam dobro.
- Imaš li kartu?
- Ne. Za ovo more nemam.
-Tako dakle? Ploviš nasumice?
- Nikako. Imam busolu.
- Busola je samo jedno, a karta i drugo oko.
- I ćoravko vidi.
- Kako meriš ugao kojim se određuje pravac plovidbe s glavnom
osovinom broda?
- Imam deklinacionu busolu, a posle toga nagađam.
- Nagađati je dobro, znati je još bolje.
- Kristof je takođe samo nagađao.
- Kada se vreme poremeti i kada se ruža pravaca na busoli gadno
okreće, čovek ne zna više s koga kraja da zahvati vetar. I tada nema

75
ni pretpostavljene tačke, ni njene korekture. Magarac s plovidbenom
kartom vredi više od vrača-pogađača i svih njegovih proricanja.
- Nema još pometnje u vetrovima na severu. Ne vidim razloga za
uznemiravanje.
- Lađe su muve u mreži morskog pauka.
- Sve za sada normalno u talasima i vetrovima.
-Treperenje crnih tačkica na talasima, to su ljudi na okeanu.
- Ove noći ne predviđam ništa rđavo.
- Može da se dogodi nešto tako neodređeno i zamršeno da ćeš
imati stotinu muka da se izvučeš iz te zabune.
- Za sada je sve u redu.
Doktor oštro pogleda prema severoistoku.
Vlasnik dalje nastavi:
- Samo ako doplovimo do Gaskonjskog zaliva, tada odgovaram
za sve. Ah, tamo sam ja, boga mi, kao kod svoje kuće. Poznajem ja moj
Gaskonjski zaliv. I taj se umivaonik često razbesni, ali tamo poznajem
dubinu vode i njeno dno; poznajem nanos pred San Siprijano, školjke
pred Cizarkom, pesak ispred rta Penjas, Mli šljunak kod Buko de
Mimizana i poznajem boje svih šljunaka.
Vlasnik zaćuta. Doktor ga više nije slušao.
On je gledao prema severoistoku. Nešto neobično odigravalo se
na njegovom ledenom licu.
Na njemu se ocrtavao sav užas koji je moguć na maski od
kamena. Starac izusti samo ovo:
- U dobri čas!
Upirući poglede prema jednoj tački u prostoru, ženice mu se kao
u so-vuljage raširiše i zaokružiše od zaprepašćenja. Potom dodade:
-Tačno, što se mene tiče, pristajem.
Brodovlasnik ga je s čuđenjem posmatrao.
Govoreći sam sebi ili nekom duboko dole, doktor produži:
- Kažem, da.
Zatim zaćuta, oči su mu se s udvostručenom pažnjom prema
onom što je video sve više širile i on nastavi:
- Ovo dolazi izdaleka, ali zna šta hoće.
Prostor u kome su tonuli njegovi pogledi i misao, pošto se nalazio
na suprotnoj strani od zalaska sunca, bio je sutonskim svetlom
osvetljen tako kao da je dan. Taj deo prostora, koji je oivičila i

76
obavijala sivkasta bara, bio je modar, ali ta modrina više je ličila olovu
nego nebeskom plavetnilu.
Doktor se ponovo okrene moru i ne osvrćući se više na
brodovlasnika, kažiprstom upre u taj deo vazdušnog prostora i
progovori:
- Zar ne vidiš, vlasniče?
- Šta?
- Ono.
- Šta?
-Tamo.
- Modro. Da.
- Šta je ono?
- Krajičak neba.
- Za one koji idu na nebo - reče doktor. - Za one koji idu na drugu
stranu, to je nešto drugo.
Ove zagonetne reči proprati stravičnim pogledom koji nestade u
tami.
Nastade tajac.
Razmišljajući o onoj dvostrukoj karakteristici koju je o ovom
čoveku dao vođa družine, brodovlasnik se zapita: - Da li je luđak? Da
li je mudrac?
Svojim koštunjavim i ukočenim kažiprstom doktor je i dalje
pokazivao na modri i tmurni delić neba na horizontu.
Vlasnik se takođe zaustavi na ovoj modrini.
- U stvari, procedi on, ono nije nebo, to je oblak.
- Modri oblak je gori od crnog - reče doktor i dodade: - Ono je
oblak pun snega.
- La nube de la nieve - ponovi vlasnik kao da je tako hteo bolje da
razume ako ovu reč prevede na španski.
- A znaš li ti šta je to snežni oblak? - zapita doktor.
- Ne znam.
- Znaćeš uskoro.
Vlasnik nastavi da posmatra horizont i posmatrajući oblak on
procedi:
- Mesec vejavice, mesec kiše, januar koji kašlje i februar koji plače,
to ti je, brate moj, zima za nas Austrijance. Kiše su naše tople, a snega
imamo samo na planini. Ali, boga mi, pričuvaj se snežnog usova. On

77
nema milosti. To je životinja.
- A ciklon je neman.
Posle malog ćutanja doktor dodade:
- Evo ga gde dolazi.
I potom nastavi. - Nekoliko vetrova odjednom dadnu se na
posao.
Jedan nagli vetar sa zapada, drugi vrlo spor sa istoka.
- Onaj je pritvorica - reče vlasnik.
Modri oblak se širio.
- Ako je sneg opasan kad se spušta s planina - reče doktor -
promisli samo šta znači i kako izgleda kada se sruči s polova.
Oči mu se zastakliše. Kao da mu je oblak rastao na licu u isto
vreme kad i na horizontu. Kao kroz san nastavi:
- Svakog minuta bliži se čas. Javlja se volja odozgo.
Vlasnik se ponovo zapita: Je li ovo luđak?
-Vlasniče - progovori doktor stalno uprtih zenica u oblak - jesi li
mnogo plovio Lamanšom?
Vlasnik mu odgovori:
- Ovo je prvi put.
Doktor ovlaš slegnu ramenima, toliko ga uzbudi vlasnikov
odgovor, i kao što sunđer može samo do neke granice da upije vodu,
tako je i doktor, kog je zaokupljao modri oblak, imao granicu do koje
je mogao da strahuje.
- Kako to?
- Plovim obično samo do Irske gospodine doktore. Idem do
Fontarabija do Blek-Harbura ili do ostrva Akila, kog opet sačinjavaju
dva ostrva. Kadkad otplovim i do Brehipulta, a to je vrh pokrajine
Gal, koji zalazi u more. Krmanim uvek s one strane ostrva Sili. Ne
poznajem ovo more ovde.
- To je opasno. Teško onom ko sriče okean! Lamanš je more koje
treba čitati tečno. Lamanš je sfinga. Čuvaj se njegovog dna!
- Imamo ovde dvadeset pet hvati.
- Treba doseći pedeset pet na zapadu i izbeći dvadeset na istoku.
- Putem ćemo izmeriti dubinu vode.
- Lamanš nije kao ostala mora. Najviša plima u njemu ima
pedeset stopa, a najniža dvadeset i pet. Oseka ovde nije oseka. Odmah
sam ja video da si se ti zaista zbunio.

78
 - Noćas ćemo sve to izmeriti.
- Da izmeriš, treba se zaustaviti, a ti to nećeš moći.
- Zbog čega?
- Zbog vetra.
- Pokušaćemo.
- Vejavica sa snegom je nož u leđa.
- Izmerićemo, gospodaru doktore.
- Da namestiš jedra tako da lađa miruje, to nećeš moći.
- S verom u Boga.
- Pazi na reči. Ne izgovaraj olako ime koje je razdražljivo.
- Kažem vam, izmeriću.
- Budi skroman. Još malo pa ćete vetar oduvati.
- Hoću da kažem da ću pokušati da izmerim.
- Pritisak vode sprečiće olovo da se spusti i konopac će se
prekinuti. Ej ti, u ove vode dolaziš prvi put!
- Prvi put.
- E bogme, u tom slučaju, slušaj!
Naglasak na glagolu »slušaj« bio je izgovoren tako zapovednički
da se vlasnik pokloni.
- Slušaj, gospodaru doktore.
- Zategni užad s leve i jedrima pokri desnu stranu broda!
- Šta hoćete time da kažete?
- Razvij samo veliko jedro ka zapadu.
- Karamba!
- Razvij samo veliko jedro ka zapadu.
- Nemoguće.
- Na volju ti. To što ti kažem, to je za ostale. Meni je svejedno.
- Ali, gospodaru doktore, zakrmaniti na zapad...
- Tako je, vlasniče.
- To je đavolje treskanje napred i natrag!
- Tako je! Biraj reči.
- To znači lađa na šiljku.
- Tako je.
- Znači katarka slomljena.
- Moguće.
- Vi hoćete da okrenemo na zapad?
- Da.

79
 - To ne mogu.
- U tom slučaju bori se s morem kako ti je volja.
- Trebalo bi da vetar promeni pravac.
- Celu noć neće da ga promeni.
- Zašto?
- Vetar je dug svojih hiljadu i dvesta milja.
- Nemoguće je ploviti protiv takvog vetra!
- Okreni na zapad, kažem ti!
- Pokušaću, ali uprkos svemu struja će nas zaneti.
- U tome je opasnost.
- Severac nas tera na istok.
- Ne plovi ka istoku!
- Zašto?
- Znaš li, vlasniče, kako se danas zove naša smrt?
- Ne znam.
- Smrt se zove Istok.
- Okrenuću na zapad.
Ovog puta doktor pogleda vlasnika lađe pogledom kojim je hteo
da mu jednu misao utisne u mozak. Okrenu se prema njemu celim
telom i lagano, slog po slog, izusti:
- Ako noćas na sred mora začujemo zvuk zvona, brod je
izgubljen.
Sav u čudu vlasnik ga pogleda:
- Šta hoćete time da kažete?
Doktor ne odgovori. Oči mu se ponovo uvukoše u se.
Oko je ponovo postalo unutrašnje. Začuđeno pitanje vlasnika
prividno je prečuo. Motrio je samo na ono što je u samom sebi
osluškivao. Tiho kao žuborenje i razgovetno na slogove, njegove usne
izgovorile su nekoliko reči:
- Crnim dušama kucnuo je čas da se operu.
Vlasnik napući usne, tako da mu se donji deo lica primače nosu i
progunđa:
-Više luđak nego mudrac.
Posle ovoga se udalji, ali uprkos tome zaplovi prema zapadu.
More i vetar postajali su sve burniji.

80
 V
HARDKVANON

Gusta magla na moru poprimala je ružne naduvane oblike, i to u

isto vreme na svim tačkama horizonta, kao da su se neka nevidljiva
usta upi-njala da naduvaju mešine oluje. Ovo uobličivanje oblaka sve
je više zadavalo briga. Modri oblak bio je već zastro pozadinu neba.
Sada ga je na zapadu bilo isto onoliko koliko i na istoku. Kretao se
protiv severca. Takvih suprotnosti ima u oluji.
More, koje je još do malo pre bleskalo kao da je imalo krljušti,
sada je navuklo kožu. Tako je izgledao taj zmaj. Nije to više bio
krokodil, to je bila zmija boa. Ova olovna i prljava koža izgledala je
debela i sporo se borala. Mehuri ustalasanog mora, izdvojena kao
gnojnica, najpre su na površini narastali, potom se rasprskavali.
Morska pena ličila je gubi.
To je bilo u onom času kada se na jedrenjaku, koji je još uvek
izdaleka posmatralo ono napušteno dete, zapalilo svetio.
Prošlo je četvrt sata.
Vlasnik je očima tražio doktora; na palubi ga nije bilo.
Čim se rastao od vlasnika, doktor se zaogrnuo svojom kišnom
kabanicom i ušao u kabinu, seo je pored peći, na drvenu gredu. Iz
džepa je izvukao mastionicu od rapave kože i kožni novčanik. Iz
novčanika je izvukao četvorostruko presavijen stari, uprljan i požuteo
pergament, razastro ga, dohvatio pero iz mastionice, novčanik stavio
na kolena, a pergament na nju i na poleđini pergamenta, uz svetio
fenjera koji je kuvaru svetleo, počeo je da piše. Ometali su ga udari
talasa. Doktor je dugo pisao.
Pišući tako doktor primeti čuturicu s rakijom koju je Provansalac
svaki put kad je dosipao papriku u riblju čorbu probao kao da se s
njom savetovao zbog začina.
Doktor je primetio čuturicu, ne zbog toga što je ona bila boca za
rakiju, već zbog toga što mu je palo u oči ime koje je crvenom
trščanom likom bilo upleteno na celoj njenoj pozadini. U brodskoj
ostavi dovoljno se videlo da se ime moglo pročitati.
On prestade da piše i poče tiho da sriče:
- Hardkvanon.
Potom se obrati kuvaru:

81
 - Nisam obraćao pažnju na ovu čuturicu. Da li je ona pripadala
Hardkvanonu?
- Jeste. Našem jednom drugu Hardkvanonu.
Doktor produži:
- Hardkvanonu Flamancu iz Flandrije?
- Da.
- Koji je u tamnici?
- Da.
- U tvrđavi Četem?
- To je baš njegova sopstvena čuturica, odgovori kuvar, a on mi
je bio prijatelj. Čuvam je za uspomenu na njega. Kada li ćemo ga
ponovo videti? Da, da, to je njegova pljoska.
Doktor uze ponovo pero i nastavi da ispisuje pomalo kose crte na
pergamentu. Trudio se očigledno da to što napiše bude čitljivo.
Uprkos ljuljanju broda i podrhtavanju godina, on je završio ono što je
hteo da napiše.
Bio je poslednji čas, jer iznenada o brod udari jak talas.
Silni talasi zapljuskivali su jedrenjak i tada započe ona užasna
igra kojom lađe očekuju oluju.
Doktor se diže, priđe peći i koliko je mogao odupirao se udarcima
talasa savijajući kolena. A retke, koje je napisao, osuši kod lonca na
vatri, presavi pergament u novčanik i stavi je u džep zajedno sa
pisaćim priborom.
Po rasporedu i unutrašnjem uređaju lađe, peć je bila oštroumno
smeštena i bila je dobro izdvojena. Pa ipak se lonac na njoj klatio tamo
amo. Provansalac je morao da dobro pripazi na njega.
- Riblja čorba - reče.
- Za ribe - uzvrati doktor.
Potom se vrati na palubu.

VI
POVEROVALI SU DA SU SPASENI

Sa sve većom zabrinutošću osmatrao je doktor celo stanje i onaj

koji bi se našao pored njega čuo bi iz njegovih usta ove reči:
- Brod se suviše ljulja oko svoje dužne ose, a nedovoljno oko
poprečne.

82
 Mračno dejstvo doktorovog duha teralo ga je da ponovo zaroni
u svoja razmišljanja, kao rudar u svoje okno.
Ova razmišljanja nisu mu nimalo smetala da posmatra more.
Posmatrati more znači sanjariti.
Započinjalo je turobno mučenje večito nemirnog mora. Stihija je
stenjala. Neodređene i zloslutne pripreme ispunjavale su ceo prostor.
Doktor nije čak ni najmanju sitnicu gubio iz vida. Ali njegov pogled
nije bio neko po-smatranje. Ne posmatra se pakao.
Čudovišna, još poluprikrivena, ali u metežu vasione već jasna
trešnja pojačavala je i još više pogoršavala vetar, magle, talase. Ničeg
logičnijeg i ničeg apsurdnijeg od okeana. Ono razbacivanje samog
sebe leži u njegovoj suverenosti i jedan je od elemenata njegove
beskrajnosti. More je besprestance za i protiv. Ono se veže u čvorove
samo zato da bi se odrešilo. Jednom stranom napada dok drugom
oslobađa. Nema vizije kao što su talasi. Kako da se naslikaju ona jedva
realna udubljenja i naizmenični reljefi, one dolinice, one Ijuljaške od
mreže, ona poniranja i ponovna izronjavanja talasa? Kako da sebi
predstavimo ona penušanja u kojima su izmešane planine i snovi?
Tamo je sve i svuda neopisivo u svojoj rascepkanosti, boranju, nemiru
i stalnom negiranju, u zamršenosti, u maglenim privescima, u
svodovima večito razbijanim, u lukovima bez otvora i pukotina i u
paklenoj lomljavi koju ta pomama čini.
U ovom času dunuo je pravi severac. U svojoj žestini bio je toliko
podesan i koristan da ih udalji od Engleske, tako da se vlasnik
Matutine rešio da zaplovi punim jedrima. Jedrenjak je probijao kroz
stenu kao u galopu i s razvijenim jedrima uz vetar skakao je
pomamno i radosno s talasa na talas. Oduševljeni begunci su kikotali,
mlatarali rukama, pljeskali talasima, vodi, vetrovima, jedrima, brzini,
bekstvu, nepoznatoj budućnosti. Doktor se pravio da ih ne vidi i
razmišljao.
Nestao je i poslednji trag dana. Dogodilo se to u onom času kada
je dete, koje je sve to gledalo s dalekih litica izgubilo jedrenjak iz vida.
Sve dotle pogled mu je ostao ukočen i kao prikovan uz brod. Kakvog
je udela taj pogled imao u sudbini jedrenjaka? Kada je rastojanje
progutalo lađu i kada dete ništa ni od čega nije više videlo, ono se
zaputilo prema severu, a brod prema jugu.
Svi se izgubiše u noći.

83
 VII
PAKLENA STRAVA

Oni koje je jedrenjak sa sobom odneo, veselo su i živo posmatrali

kako se iza njih gubi i sve više umanjuje neprijateljska im zemlja.
Okean se, u svojoj mračnoj oblini, postepeno sve više širio, a kroz
suton su se smanjivali Portlend, Purbek, Tajnhem, Kimeridž, oba
Matraversa, izdužene hridi uz obalu i na njoj načičkani svetionici.
Engleska nesta s vidika. Oko begunaca ostalo je samo more. Noć
odjednom postade strašna.
Nesta širine i prostranstva; nebo se obavi tamom i sklopi nad
lađom. Sneg poče da pada. Kao duhovi padoše prve snežne pahuljice.
Inače se na toj vetrometini ništa drugo nije videlo.
Begunci osetiše da su prepušteni sami sebi. Sve je bilo moguće,
sve je bilo zamka. U našem podneblju polarni ciklon otpočinje s
ovakvom pećinskom tamom.
Tmurni oblaci, slični potrbušju hidre, spustiše se na okean, a taj
trbuh sinje boje mestimice se srašćivao s talasima. Neke od tih
priraslina bile su nalik na pocepane vreće, koje su usisavale more,
ispuštale maglu i opet pile morsku vodu. Na moru je ovo usisavanje
tu i tamo dizalo stogove morske pene.
Na jedrenjak se sruči oluja sa severa, kidišući na njega. Kao u
nekom dvoboju, vihor i jedrenjak, ustremiše se jedno na drugo.
Bekstvo je u tolikoj meri bilo ludilo da pri ovom prvom
besomučnom napadu ni jedro ne bi skupljeno, ni prednje trouglasto
jedro spušteno, niti koje jedro skraćeno. Kao preplašen, škripao je
jarbol i sav se previjao.
Cikloni se na severnom delu naše polutke kreću s leva na desno
kao kazaljke na satu, i to brzinom obrtaja koja katkada dostiže
šestdeset milja na sat. Mada posve izložen ovoj žestokoj navali vihora,
jedrenjak se ponašao kao da plovi po mirnom moru, trudeći se samo
da se održi na talasima i da postavlja veliko jedro prema ranijem
vetru, dočekujući sadašnji vetar s desna, kako bi se pozadi i s boka
zaštitio od njegove silne navale. U slučaju da vetar naglo izmeni
pravac, ova poluopreznost ne bi koristila ničemu.
Uskomešano more i dalje je bukalo po ovom nepristupačnom
predelu.

84
 Bilo je to urlanje bezdani, što se ne može ni sa čim uporediti. To
je ispolinski životinjski glas vasione. Ono čemu smo nadenuli ime
materija, onaj neizmerljivi organizam, spoj neizmerljivih energija, u
kome se katkada naziru samo neke neprimetne namere od kojih
čovek zadrhti, slepi i noćni kosmos, nepojmljivi bog Pan - sve to ima
svoj unutrašnji glas, čudan, produžen, uporan i stalan, slabiji od reči,
jači od groma. Taj urlik je orkan. Ostali glasovi prirode: pesme,
melodije, vika, reči izlaze iz gnezda, nasada, parenja, brakova,
skrovišta; ovaj pak izlazi iz ništa koje je Sve. Drugi glasovi izraz su
duše Vasione; ovaj duše čudovišta. To je nešto bezoblično, nešto što
urla. To je nešto nerazgovetno što izgovara beskonačnost, nešto jezivo
i bolno. Ti glasovi se čuju van i s one strane čoveka. Oni se izvijaju,
padaju, povijaju, izazivaju bujicu zvukova, svirepo zaprepašćuju
ljudsku misao kada čas kao truba silno zatrešte na uho, čas se rapavo
promukli gube u nedoglednim daljinama; to je šumor od koga hvata
nesvest, sličan govoru koji je odista govor; to je napor koji ulaže
vasiona da progovori, mucanje čudovišta. Ovde se u ovom kvečanju
nejasno ispoljava sve što strada, trpi, podnosi, usvaja i odbacuje
ogromne nerazumljive trzaje vasione. Najčešće to nerazumno bunca
i liči na napad neke hronične bolesti, to je više velika padavica nego
primenjena sila; čini ti se kao da prisustvuješ nastupu padavice u
beskraju. Katkada opet izgleda kao da prirodne sile ponovo traže
svoja prava; kao da haos traži da ovlada stvaranjem. Ponovo zatim
ridanje: vasiona se jada i pravda i svojim dokazima ustaje u odbranu
postojanja sveta; slutimo da je vasiona spor; slušamo i pokušavamo
da shvatimo iznete razloge, ono opasno »za« i ono opasno »protiv«.
To jaukanje mraka uporno je kao silogizam, za ljudski duh velika
pometenost, za mitologije i mnogoboštva razlog njihovog postojanja.
Strahotu ovog velikog komešanja prate prirodne pojave, koje, čim se
primete, odmah i nestanu, teško vidljive eumenide, glave meduza,
koje se ocrtavaju u oblacima, i skoro istinske plutonske himere. Nema
većeg straha od ovog jecanja i smejanja, od savitljive lomljave, ovih
pitanja i neshvatljivih odgovora, ovih dozivanja u pomoć nepoznatih
pomagača. Pred ovim stravičnim magijskim uzvicima čovek je u
nedoumici kud da se dene. Poklekne pred zagonetkom ove silne
drakonske pretnje. Šta je to, šta to znači? Kome to preti, koga to
preklinje? Postoji ovde neki gnev. Vika ponora ponoru, vaz-duha

85
vodi, vetra talasima, kiše stenju, zenita nadiru, zvezda peni. Kao da
se vrata pakla otvaraju, takva je ta buka, u koju se upliće ne znam
kakva tajanstvena rasprava sa svim zlim savestima.
U svojoj rečitosti, kao i u svom ćutanju, noć je podjednako
tužna. U njoj se iskaljuje bes neznanoga.
Noć je prisustvo. Čije prisustvo?
U gustoj magli misterije noći postoji nešto rasejano, prolazno,
trošno i zlokobno. Zemlja se ne oseća više. Oseća se neka druga
stvarnost.
Postoji neko ili nešto što živi u beskrajnoj i neshvatljivoj senci
noći, ali ono što tu živi deo je naše smrti. Posle našeg zemaljskog
života, kada će ova sen biti za nas svetlost, nas će zahvatiti život s one
strane našeg života. Izgleda, zasada nas samo iskušava. Mrak je samo
pritisak. Noć postavlja pravo neotuđivanja nad našom dušom.
Postoje takvi užasni i ozbiljni trenuci u kojima osećamo kako ono što
se nalazi iza nadgrobne ploče zadire u naše pravo.
Blizina ovog nepoznatog nije toliko očevidna kao za vreme oluje
na moru. Ovde ono što je strašno prerasta u fantastično. Onaj koji
možda pre-seca čovekova delanja, starodrevni Bog munja i gromova
da bi po svojoj volji izvajao događaj, gospodari i ovde nad
nepostojanom prirodnom silom, beskrajnim neskladom i
sveobuhvatnom šlepom silom. Oluja na moru, jedna od ovih
misterija, svakog časa preduzima i ostvaruje ko zna kakvu prividnu
ili stvarnu ćudljivost nečije volje.
Od davnina su pesnici krstili ovo ćudljivošću mora. Međutim,
ćudljivosti nema.
Pojave koje zaprepašćuju i koje u prirodi pripisujemo ćudljivosti,
a u životu slučaju, samo su delići zakonitosti koju naslućujemo.

VIII
SNEG I NOĆ

Snežna oluja odlikuje se time sto je crna. Svakidašnji izgled

prirode pri običnoj oluji, kada su kopno ili more crni, a nebo jako
bledo, izmeni se pri snežnoj oluji potpuno: nebo pocrni, more pobeli.
Dole zapeni, gore zamrači. Vidik se stušti, zenit se zavije u crninu.
Bura liči na unutrašnjost velike saborne crkve u dubokoj žalosti. Ali

86
nema nikakvog svetla u toj crkvi. Na vrhovima talasa nema plamena
svetog Elisa, žiška ni fosfornog svetlucanja, ništa osim beskrajne
tame. Polarni orkan razlikuje se od tropskog po tome što prvi zapali,
a drugi ugasi svako svetio. Vasiona se iznenadno pretvori u svod
podzemlja. Iz noći se na zemlju spuštaju rojevi bledih pramenova koji
se njišu između neba i mora. Te pege, snežne pahuljice, promiču,
lutaju, lelujaju, nešto nalik suzama na mrtvačkom pokrovu kad bi
oživele i počele da se kreću. U ovo zasejavanje umeša se razbesneo
severac. Crnina izmrvljena u belinu, bes u mraku, graja groba, orkan
ispod odra - eto to je snežna oluja.
Odozdo, skrivajući svoje strašne neispitane dubine, podrhtava
okean.
Snežne pahuljice, kada dune elektricitetom nabijen polarni vetar,
pretvaraju se u grad; atmosfera je puna metaka. Voda proključa pod
ovim kartečom.
Gromovi se udaraju. Sevanje u polarnim olujama je nemo.
Katkad se za mačku kaže da »frče«, isto to važi i za ovo sevanje. To je
na svoj način neumoljiva pretnja polurazjapljenog ždrela. Snežna
oluja je slepa i nema, a kada ona pregrmi, često i lađe ostanu slepe, a
mornari nemi.
Iz ovakvog ambisa mučno je izaći.
Pa ipak, svako bi se prevario, ko bi pomislio da je brodolom
neizbežan. Danski ribari Disko i Balesen, lovci na crne kitove, Hirn,
koji je oko Beringo-vog moreuza tražio ušće reke Majdana Bakra,
zatim Hatson, Mekenzi, Vankuver, Ros, Dimon d'lrvij, svi su oni na
samom polu doživeli najnemilosrdnije snežne oluje i opet su se iz njih
izvukli.
U takvu sličnu oluju pobedonosno je uleteo naš jedrenjak. Ludilo
protiv ludila. Montgomeri je bio isto tako suviše smeo kada je na
uzmicanju iz Rauna punom snagom i brzinom sa svojom galijom
nasrnuo na lanac koji je zatvarao Senu kod Buja.
Matutina je jurila. Njeno nagibanje pod jedrima pravilo je tu i
tamo s morem opasan ugao od petnaest stepeni, ali njeno dobro dno
lepilo se za talase kao za lepak. Osnovica se opirala navali orkana.
Napred je svetlelo svetio fenjera. Oblak koji je naduvao vetar,
prostirao se kao oteklina nad okeanom i sve je više sužavao širinu
mora oko jedrenjaka. Ni galeba. Ni morske laste. Samo sneg. Prostor

87
oko broda bivao je sve uži i postajao je sve strašniji. Videla su se svega
tri ili četiri talasa i oni su bili vrlo visoki.
Pozadi iza tmurnih naslaga na horizontu i zenitu s vremena na
vreme sevnula bi munja bakreno crvene boje i osvetlila teške oblake.
Ovo crveno obasjavanje odavalo je svu grozu olujnog neba. Naglo
osvetljavanje dubina, od koga su se ocrtavali prvi obrisi oblaka, i
daleka kretanja nebeskog haosa, ukazivali su na sliku ponora u
perspektivi. Na toj plamenoj pozadini snežne pahuljice postajale su
crne kao crni leptirovi koji lete u velikoj zaža-renoj peći. Potom se
opet sve ugasi.
Kada je prvi prolom minuo, oluja je, uvek goneći jedrenjak,
počela da urliče u produženom basu.
To je faza grmljavine, to je opasno stišavanje tutnjave. I ničeg
nema toliko obespokojavajućeg kao što je ovaj razgovor oluje same sa
sobom. Ovo turobno deklamovanje slično je predahu borbenih
tajanstvenih sila i ukazuje na nešto sto vreba iz nepoznatog.
Luđački hrabro produžio je jedrenjak da plovi. Nebo i more, s
mlazevima pene koja je prskala preko katarke, bili su kao mastilo. Kao
poplava prelivali su se preko palube silni talasi, a pri svakom nagibu
i savijutku, otvori na bokovima, čas s desne čas s leve strane broda,
kao iz otvorenih usta bljuvali su penu u more. Žene se skloniše u
kabinu, ljudi ostadoše na palubi. Sneg se uskovitlao i zasenjivao oči.
Ovome se pridružiše talasi. Sve se razbesnelo. U tom času, pozadi na
ogradi broda, vođa družine, držeći se jednom rukom za uže, koje
pridržava jarbol, a drugom dohvativši kapu s glave i njome
pokazujući prema svetlu, gord, zadovoljan, ponosan, razbarušene
kose, opijen svim tim što se zbivalo uzviknu:
- Slobodni smo!
- Slobodni! Slobodni! Slobodni! - ponoviše begunci. I hvatajući
se za užad, cela družina iskoči na palubu.
- Ura! - viknu vođa.
Družina zaurla kroz oluju:
- Ura!
I u času kada se ta graja rasplinula na vetru, s druge strane
broda dopro je dubok i ozbiljan glas:
- Tiho!
Sve glave se okrenuše.

88
 Prepoznaše doktorov glas. Tama je bila neprozirna. Doktor se
naslonio na jarbol, s kojim se stapala njegova mršava prilika, tako da
se nije video.
Glas ponovi:
- Čujte!
Svi zaćutaše.
Kroz tamu se jasno začu zvonjenje zvona.

IX
GLAS KOJI OPOMINJE NA BURNOM MORU

Brodovlasnik, koji je kormilario, prasnu u smeh:

- Zvono! Pa neka. Plovimo ulevo. Šta kaže ovo zvono? Da je
kopno na desnom boku.
- S desne strane nemate kopna.
- Ama jeste, povika brodovlasnik.
- Nema.
- Ali zvono zvoni sa suva.
- Zvono zvoni, uzvrati doktor, s mora.
Hrabri ljudi pretrnuše. Dve žene, kao dva prizvana duha,
unezverena lica proviriše kroz četvrtasti prozorčić brodske kabine.
Doktor koraknu napred i njegova dugačka crna prilika odvoji se od
jarbola. Duboko u noći brujalo je zvono.
Doktor nastavi:
- Nasred mora, na polovini puta između Portlenda i ostrvlja u
Kanalu Lamanšu nalazi se plovak koji je tu da opominje. Lancima je
privezan za dno i plovi po površini mora. Na njemu su prikovane
gvozdene skele, a o njegovom prečniku visi zvono. Kada je vreme
rđavo, uzburkano more zatrese plovak, a zvono zvoni. Ovaj trenutak
ga slušate.
Doktor pusti da prođe još jedan jak nalet vetra, sačeka da se
zvono opet začuje i produži:
- Čuti ovo zvono za vreme oluje kad duva severac, isto je i što i
biti izgubljen. Zašto? Evo zašto: ako čujete zvuk zvona, to znači da
vam ga nosi vetar. On dolazi sa zapada, a morski greben Orini nalazi
se na istoku. Vi čujete zvono samo zato što se nalazite između plovka
i morskih grebenova. Na njih vas vetar tera. Nalazite se na opasnoj

89
strani plovka. Da ste na drugoj strani, našli biste se na pučini, na
otvorenom moru, na sigurnom putu i zvono ne biste čuli. Vetar do
vas ne bi doneo zvuk zvona. Prošli biste pokraj plovka, a ne biste znali
da je tu. Skrenuli smo s pravca. Zvono je naš brodolom koji zvoni na
uzbunu, a sada budite oprezni.
Dok je doktor govorio, zbog toga što se vetar stišao, zvono je
odzvanjalo slabije, udar za udarom, i izgledalo je kao da je ovo
isprekidano zvonjenje primilo k srcu starčeve reči. Reklo bi se kao
posmrtno zvono podzemlja.
Sad onaj glas, a sad ono zvono, slušali su svi zadihano.

X
BURA JE BILA VANDALIN

Utom brodovlasnik dohvati svoje dozivalo:

- Cargate todo, hombres! Secite zatege ljudi, savijte jedra,
namotajte užad donjih jedara! Hvatajmo zapad, držimo se pučine!
Pravac prema plov-ku, pravac je zvono! Tamo je široko more. Nije sve
izgubljeno.
- Pokušajte - reče doktor.
Ovaj plovak sa zvonjenjem, uzgred budi rečeno, ovaj zvonik na
moru, bio je uklonjen 1802. Stari moreplovci još se sećaju da su ga
slušali, opomi-njao je, ali kasno.
Svi poslušaše naređenje brodovlasnika. Langdožanin posta treći
mornar. Svi mu priskočiše u pomoć. Učiniše više nego što je trebalo i
ne samo da spuste jedra nego ih skinuše i zaviše; platna utegoše
kaiševima i saviše užad, odvojeno po jedrima. Navezaše užad koja
popreko pridržavaju katarke, zakovaše četvrtaste otvore na
prozorčićima, kao da zaziđuju brod. lako je sve ovo obavljeno u
neredu, manevar je bio pravilan. Da bi se nesreći odupro jedrenjak se
uprostio, ali ukoliko je više skinuo od svoje opreme i tako se smanjio,
utoliko je postojala sve veća uznemirenost u vazduhu i na moru.
Visina talasa dosezala je skoro polarne dimenzije.
Kao krvnik kome se žuri, orkan započe da komada lađu. Za tren
oka dođe do strašnog čerupanja: jedra se pocepaše, ograda bi
zbrisana, žljebovi za užad razglavljeni, palamari pokidani, katarka

90
slomljena- sve se u stravičnoj lomljavi pokida u paramparčad. Debeli
palamari popustiše, mada su čvorovi bili višestruko vezani.
Magnetski napon, kakav postoji za vreme oluje, pomogao je da
se pokidaju užad na brodu. I koliko su se kidala zbog vetra, isto toliko
su se kidala i zbog dejstva zemljinog magnetizma. Iskočivši iz kotura,
razni lanci nisu više funkcionisali, a bokovi i zadnji deo lađe ugibali
su se pod neizdržljivim pritiskom. Jedan talas odnese busolu i kutiju
s valjkastim kompasom. Drugi odnese čamac za spasavanje, koji je
prema nekom čudnom običaju u Austriji visio okačen o prednjoj
katarci kao da je na čiviluku. Još jedan talas odnese prečagu s prednje
katarke, a drugi opet Bogorodicu na pramcu lađe i njenu svetiljku.
Preostalo je samo kormilo.
Otplavljenu svetiljku zameniše velikom praznom granatom
napunjenom osmoljanom kučinom i smolom, koju upališe i staviše na
pramac lađe. Prebijena katarka s mnogim krpama od jedara,
užadima, prečnicima na jedrima i čekrcima zakrčila je palubu. Na
desnom boku lađe pri padu slomljena katarka srušila je komad
ograde. Brodovlasnik, uvek za kormilom, povika:
- Dok god možemo da krmanimo ništa nije izgubljeno! Deo lađe
pod vodom plovi dobro. Sekire ovamo! Sekire! Katarku u more!
Raskrčite palubu.
Groznica ogorčene bitke obuze posadu i putnike. Radilo se samo
o nekoliko udaraca sekirom. Katarku baciše u more. Palubu raskrčiše.
- A sada, zapovedi brodovlasnik, uzmite uže i privežite me za
kormilo.
Vezaše ga za polugu kormila.
Dok su ga vezivali, on se smejao i dovikivao moru:
- Buči, buči matorko moj! Video sam ja i gore na rtu Mačikako.
Kada su ga potpuno vezali, on s obe ruke zgrabi polugu kormila
i povika s onom neobičnom radošću koju rađa opasnost:
- U redu, drugovi! Da živi Bugolska Bogorodica! Zajedrimo na
zapad!
U taj mah nadođe sa strane jedan gorostasni talas i sruči se na
zadnji deo broda. U olujama se često vidi neki talas - tigar, zverski i
poslednji talas, koji se javlja u određeni čas, mili neko vreme
potrbuške morem, potom iznenadno skoči, zaurla, škrgutne zubima,
jurne na brod u nevolji i raskomada ga. Zadnji deo Matutine nesta pod

91
morskom penom i u okršaju mora i noći začu se neko rasklapanje.
Kada se pena razišla i pojavio zadnji deo lađe, na njoj nije bilo ni
vlasnika ni kormilara.
Bilo je sve zbrisano.
Poluga krme i čovek koji je za nju bio vezan otišli su s talasom u
tutnjavi oluje koja je vrištala.
Ukočena pogleda zurio je vođa družine u mrak i na španskom
uzviknuo:
- Ti nam se rugaš!
Posle ovog gnevnog uzvika sledio je drugi:
- Bacimo kotvu! Spasimo vlasnika!
Svi potrčaše ka čekrku. Baciše kotvu. Male biskajske lađice imaju
samo jednu. Ovo se svršilo time da je izgubiše. Na dnu mora nalazila
se izbočena hrid, uzburkano more je besnilo i čelično uže preseče se
kao dlaka.
Kotva osta na dnu mora.
Na kljunu broda preostao je samo anđeo koji je gledao na
dvogled. Od toga trenutka jedrenjak je bio samo olupina. Matutina je
bila zauvek onesposobljena. Lađa, koja je do malo čas plovila kao na
krilima i bila strahovita u svojoj brzini, sada je bila nemoćna. Nijedan
komad od njene opreme nije preostao a da nije bio oštećen i izglavljen.
Ukočen i umrtvljen, jedrenjak se predao čudnom besnilu mora. Da za
nekoliko časaka orao postane bogalj, moguće je samo na moru.
Duvanje je postajalo sve čudovišnije. Oluja je užasno pluće.
Tamu, koja se nije više mogla da smrači, ona je činila još sumornijom.
Kao da ga je neka divljačka ruka drmusala, zvono je očajnički zvonilo
nasred mora.
Matutina je nasumce plovila kako su je talasi nosili i njihala se na
njima kao čep od plute. Izgledalo je kao da će se svakog časa izvrnuti
s dnom na površini vode, kao mrtva riba. Samo još dobro očuvan
trup, koji nigde nije propuštao, sprečavao ju je od ove propasti. Ni
jedna daska nije propustila. Nije bilo pukotina ni otvora i ni kap vode
nije prodrla u tovarni prostor broda. To je bila sreća, jer se pumpa bila
pokvarila i oneposobila za upotrebu.
Na nemirnim talasima jedrenjak je strašno poigravao. Paluba se
grčila kao dijafragma kad hoće da povraća. Kao da se upinje da iz
sebe izbaci brodolomnike. A oni, nepomični, grčevito su se hvatali za

92
ostatke brodske opreme, za daske, mosnice, konopce, užad, za ostatke
ograde na kojoj su im klinci grebali ruke, za iskrivljene letve i za sve
bedne ostatke ove olupine. S vremena na vreme nešto bi osluškivali.
Zvuk zvona postao je sve slabiji. Reklo bi se da je i ono u samrtnim
mukama, a njegovo zvonjenje ličilo je na isprekidani ropac. Potom i
ono nestade. Gde su se, dakle, nalazili? Da li daleko od plovka? Zvuk
zvona ih je preplašio, a njegov prestanak prestravio. Severac ih je
možda naterao na pravac koji se više ne može popraviti. Osećali su
da ih je zaneo jedan ponovni nalet vetra. Olupina je srljala u tamu.
Samo je slepa brzina tako strašna. Pred sobom, iznad sebe, pod sobom
osećali su bezdan. Nije to više bila plovidba. To je bilo potapanje.
Iznenadno se, u ogromnoj buci snežne vejavice, na vidiku nešto
zacrvenilo.
- Svetionik! - povikaše brodolomci.

XI
HRIDINE

U stvari bila je to kula svetlija na hridinama Kaske.

Svetionik u dvanaestom veku je visoko sazidan valjak zasvođen
kupolom, na čijem se vrhu nalazi vešto zamišljena sprava za
osvetljavanje. Svetionik na hridinama Kaske sačinjavaju danas bele
kule s tri osvetljenja. Ova tri svetla okreću se po mehanizmu
časovnika tako tačno da noćni stražar na lađi koja je na pučini kad ih
posmatra pređe na palubi deset koraka pri svetlosti i dvadeset pet u
mraku. U žižinom polju sve je proračunato i u obrtanju osmougaonog
doboša, koji je napravljen od osam širokih običnih stepenasto
postavljenih sočiva i koji odozgo i odozdo ima dva niza diopteričnih
prstenova; ovu algebarsku spravu štiti od udara vetra i talasa
milimetarski debelo staklo, koje se ponekad razbije kada nalete
morski orlovi, ti veliki leptiri ovih džinovskih svetionika. Zgrada,
koja zatvara i optočava ovu spravu, sagrađena je takođe matematski.
Na njoj je sve ozbiljno, tačno, čisto i do sitnica pravilno. Svetionik je
broj.
Svetionik je u sedamnaestom veku bio neka vrsta zemljinog
ukrasa na obalama mora. Njegova arhitektura bila je divna i neobična.
Ovde se nije štedelo na balkonima, stubovima, tornjićima, ćelijicama,

93
venjacima i vetrouškama. Ovde su bile svuda samo maske, kipovi,
lišće, spirale, figure, figurice i okviri s natpisima. Na svetioniku
Edistenu bile su ispisane reči »Pox ln bello«3, samo uzgred budi
rečeno, ova izjava o miru ne razoružava uvek okean. Na svetioniku
koji je o svom trošku podigao Vinstenli na jednom nepristupačnom
mestu ispred Plimuta, ovo je takođe bilo ponovljeno, a kada je kula
svetlija bila sagrađena, on se u nju zatvorio i na oluji je isprobao. Oluja
je došla i odnela svetionik i Vinstenlija. Dakle, ove glomazne
građevine, poput onih nakinđurenih generala, koji zbog toga u
bitkama privlače na se udarce, bile su sa svih strana izložene
napadima vetrova. Pored maštarija u kamenu, bilo ih je i u gvožđu,
bakru i drvetu, zatim od gvožđa iskovanih reljefa i ispusta. Spolja, na
svim stranama svetionika, prikovane uza zid među arabeskama,
štrčale su razne korisne i nekorisne naprave, male dizalice, čekrci,
koturi, tegovi, lestvice, dizalice za tovar i čengele za spasavanje s četiri
kuke. Gore na sljemenu, oko žiška, nalazi se lepa umetnički izgrađena
gvožđarija, a na njoj veliki gvozdeni svećnjaci u koje su potapali užeta
natopljena u smoli - fitilji koji dugo gore i nema vetra koji bi ih ugasio.
Od vrha do dna kula je bila okićena pomorskim zastavama,
barjačićima, brodskim i ratnim zastavama i stegovima, zatim
signalnim zastavama, koje su se penjale od koplja do koplja, od sprata
do sprata, mešajući sve boje i sve oblike, sve grbove i sve signale do
samog svetionika i na oluji je sve to pravilo veselu buku prnja oko
plamsanja. Drskost vesele svetlosti na rubu ponora je nalik prkošenju
i davala je polet i hrabrost brodolomnicima. Pa ipak svetionik na
hridinama Kaske nije bio takav.
U to vreme bio je to običan varvarski svetionik, onakav kakav je
podigao Anri I, pošto je izgubio Blans-Nef: lomača koja plamti pod
gvozdenom rešetkom na vrhu hridi, žar iza vrata s rešetkom i plamen
na vetru.
Jedino poboljšanje koje je ovaj svetionik dobio od dvanaestog
veka naovamo, bio je meh koji se stavljao u pokret pomoću jednog
zupčanika s kamenim tegom, koji je bio pričvršćen za rešetku godine
1610.

3 Mir u ratu.

94
 Baš s ovim starinskim svetionicima morske ptice imale su
tragičnije doživljaje negoli s današnjim. Privučene svetlom, one bi
ovamo doletale i padale u plamen, a zatim se videlo kako u tom paklu
skakuću kao crni duhovi u samrtnim mukama. Nekad bi, pušeći se,
ispadale iz usijanog svetionika na stenje, hrome i oslepljene, isto
onako kao što nagorele muve padaju oko sveće.
Za dobro opremljenu lađu, koja je sposobna za plovidbu i kojom
može da upravlja vična ruka pilota, za takvu lađu svetionik Kaske bio
je do koristi. On viče: čuvaj se! On upozorava na sprud. Samo za
onesposobljenu lađu ovaj svetionik bio je strašan. Oduzeta i
umrtvljena, neotporna prema talasanjima vode, bez odbrane protiv
vetra, kao riba bez peraja ili ptica bez krila, ova slamka na vihoru
plovi sada kud je vetar nosi. Svetionik joj pokazuje krajnju metu,
najavljuje mesto nestanka, osvetljava pogreb. On je grobna luča.
Osvetliti neumitni ponor, upozoriti na ono što je neizbežno, kud
tragičnije ironije.

XII
U KOŠTACU S MORSKIM GREBENOM

Očajnici na Matutini shvatili su odmah tajanstveno podrugivanje

koje se pridruživalo njihovom brodolomu. Pojava svetionika najpre
ih je ohrabrila, a zatim utukla. Ništa da se preduzme i ništa da se
pokuša. Što je rečeno o kraljevima važi i za talase: njihov smo narod,
njihov smo plen. Što oni u ludilu pijanstva čine, mi podnosimo.
Severac je upravio jedrenjak u pravcu Kaske. I on je tamo plovio bez
ikakvog otpora. Struja ga je brzo nosila prema podvodnom delu
hridine; osećalo se da se dno diže; da se dubina mora mogla izmeriti
spravom za merenje; ne bi je bilo ni za tri do četiri hvata. Brodolomci
su osluškivali kako talasi potmulo uviru u podmorske pećinske
dubine. Ispod svetionika primetiše neku tamnu ploču između dve
granitne oštrice, uzan prolaz u malu, opasnu i nepristupačnu luku, za
koju se slutilo da je puna ljudskih skeleta i olupina brodova. Bilo je to
više zjalo pećine nego prilaz u neku luku. Osluškivali su pucketanje
vatre iz gvozdenog fenjera na visini. Divlja ugasito crvena svetlost
osvetljavala je oluju, susret plamena i grada još je više zgusnuo
maglu, a olujni oblak i crveni dim vodili su borbu kao zmija sa

95
zmijom, dok se žeravica raspršavala u vetar, a snežne pahuljice
izgledalo je kao da beže pred ovim iznenadnim napadom varnica.
Maločas osenčeni grebeni u moru jasno su se sada ocrtavali kao stene
s čukama, pršljenovima i ivicama. Uglovi su se takođe živo ocrtavali
svojim linijama zatvoreno crvene boje, a strmenite ravni plamtele su
u krvavom svetlu. I ukoliko su se begunci približavali, izbočine
grebena u moru zlokobno su rasle.
Irkinja, jedna od žena, izbezumljeno je premetala brojanice.
Umesto brodovlasnika, koji je ujedno bio i kormilar, ostao je vođa
družine, koji je bio kapetan. Svi Baski poznaju planine i more. Pred
ponorom su odvažni, u opasnostima dovitljivi.
Doplovili su blizu grebena i skoro će se s njim sudariti. Velika
severna stena grebena Kaske bila je tako blizu da je zaklonila
svetionik. Videli su samo hrid i iza nje svetlost. Uspravljena u magli,
ona je ličila na ogromnu ženu u crnini s plamenom kapom na glavi.
Ova ozloglašena hrid zove se Bible. Sa svoje severne strane ona
se naslanja na podvodnu stenu, koju opet druga stena, Etak-o-Glime,
podupire s juga.
Vođa puta osmotri ovu hrid i uzviknu:
- Ko se dobrovoljno javlja da tanki konopac odnese na stenu?
- Ima li iko ko zna da pliva?
Niko ne odgovori.
Na lađi, pa ni mornari, baš niko nije znao da pliva. Kod
moreplovaca ovo neznanje je vrlo često. Jedna, skoro odvaljena greda
njihala se na ogradi. Vođa puta je zgrabi obema rukama i reče:
- Pomozite mi.
Odvališe gredu i kada su je imali, mogli su od nje da čine sta hoće.
Iz sa-moodbrane prešli su u napad.
Bila je to duga hrastova, zdrava i čvrsta greda, pa je mogla da
posluži kao sprava za napad i kao uporište; poluga protiv tereta,
mašina za rušenje tvrđave.
- Drži - viknu vođa.
Odupirući se na krnjatku jarbola njih šestorica su je držali
vodoravno izvan palube, uperivši je kao koplje pravo u hridinu.
Manevar je bio opasan. Hrabrost je zadati udarac bregu. Odbojni
udarac mogao je šestoricu ljudi da baci u more.
Sve su to razni vidovi borbe za vreme oluje. Posle vihora, hrid;

96
posle vetra, granit. Sad imaš posla s neopipljivim, sad s nepomičnim.
Bilo je trenutaka tokom kojih kose pobele.
Greben i lađa ustremiše se jedno na drugo da se sudare.
Stena je strpljiva, ona je čekala.
Jedan pobesneo talas silno udari i preseče ovo iščekivanje.
Poduhvati lađu odozdo, diže je i zavitla kao praćka kamen.
- Čvrsto! - povika vođa. - Ovo je samo stena, a mi smo ljudi.
Greda je bila spremna. Njih šestorica radili su kao jedan čovek.
Oštri zacepljeni parčići zabadali su im se pod pazuh, ali ih oni nisu
osećali.
Snažan talas baci jedrenjak. Dođe do sudara. Ovo se odigralo u
oblaku pene, koja uvek prikriva ovakve događaje.
A kad se oblak od pene izgubio u moru, kada se ponovo talas i
stena razdvojiše, njih šestorica valjali su se na palubi: Matutina je
bežala duž grebena. Greda je dobro izdržala, i skrenula brod. Pošto je
talasanje mora bilo nezajažljivo, hridine Kaske ostaše im za nekoliko
sekundi iza leđa, i Matutina se za tren oka našla van neposredne
opasnosti.
I to se događa. Sličan udarac prednjim jarbolom pravo o obalu
spasao je Vuda Largoa na ušću Teja. Istim manevrom pomoću slične
grede protiv opasne stene zvane Branodi-Um, spasao se, pod
zapovedništvom kapetana Hemiltona, u divljim vodama rta
Vintertona brod »Rojal-Meri«, iako je bio samo fregata škotskog tipa.
Talasi su sila koja se tako brzo raspline da su skretanja laka, ili bar
moguća, čak i u najžešćim sudarima. U oluji na moru živi životinja;
orkan koji se može zavarati. Nastojati da se sa sekante pređe na
tangentu, eto u tome je tajna da se izbegne brodolom.
Ovu uslugu učinila je greda brodu: zamenila je vesla i kormilo.
Ali pošto je ovaj oslobodilački poduhvat jednom uspeo, on se nije više
mogao ponoviti. Greda je pala u more. Sila udarca izbila ju je ljudima
iz ruku, prebacila preko lađe i ona je nestala u talasima. Odvaliti
drugu gredu, bilo bi isto što i rastaviti trup broda.
Orkan ponovo ponese Matutinu, a hridine Kaske ukazaše se na
vidiku kao prohujala pretnja. U takvoj prilici ništa ne izgleda
zbunjenije od grebena u moru. Pored onog nepoznatog, tamo gde se
vidljivo susreće s nevidljivim, postoji u prirodi mnogo nepomičnih
zajedljivih oblika, koji zbog umaklog plena izgledaju kao uvređeni.

97
 Tako su izgledale i hridine Kaske dok je Matutina bežala. Što je
više uzmicala, svetionik je postajao sve slabiji, bledeo i naposletku se
utulio. Sumorno je bilo ovo njegovo tamnjenje: na plamen koji se tulio
spuštala se gusta magla. Zračenje se raspalo u beskrajnosti mora.
Plamen je lebdeo, borio se, tonuo i treperio, kao utopljenik. Žiža je
postala komad nagore-le sveće, a preostalo je samo bledo i
neodređeno treperenje. Unaokolo se prostirao krug blede i razlivene
svetlosti. Prigušeno svetio na dnu noći.
Zanemelo je zvono; svetionik, koji je pretio, iščezao je. Pa ipak,
kada su te dve opomene nestale, bilo je još strašnije. Jedno je bilo glas,
a drugo plamen. Imali su nešto ljudskog. Kad je i njih nestalo, ostao
je samo ponor.

XIII
U BORBI PROTIV NOĆI

Jedrenjak se ponovo nađe u krilu gustog mraka. Pošto je umakla

hridinama Kaske, Matutina se sada spuštala s talasa na talas. Predah,
ali u haosu. Popreko nošena vetrom i terana hiljadama talasa,
održavala je sva luda burkanja mora. Ona se nije više ljuljala po
dužini, opasan predznak za agoniju jednog broda. Olupine se ljuljaju
samo prema bokovima oko svoje dužne ose. Ljuljanje po dužini trzaji
su u borbi. Samo kormilo može da odoleva protivnom vetru.
Za vreme oluje, a pogotovu kad počne da pada sneg, more i noć
se sli-vaju u jedno i tako se izmešaju da čine gust dim. Magla, kovitlac,
tociljanje, u svim pravcima bez ikakvog mesta prema kome bi se
upravljala, bez počinka, večito počinjanje iznova, jedna za drugom
udoline talasa, bez vidljivih vidika, dubok, crn i beskrajan mrak - eto
kroz sve to plovio je jedrenjak. Osloboditi se hridina Kaske, a ne
nasukati se na greben, to je za brodolomce bila pobeda. Ali, pored
toga i iznad svega, zaprepašćenje. Ovaj put ne zakliktaše: »Ura«.
Slične nepromišljenosti ne čine se dva puta na moru. Tamo gde se
dubina mora ne može izmeriti, opasno je prkositi.
Odbiti se od grebena, izbeći stenu, to je već značilo da je učinjeno
nemoguće, a svi su se nad tim skamenili. Pa ipak, malo pomalo počeli
su da se nadaju. Takve su nepotopljive obmane duše. Nema te nesreće
koja čak i u najmučnijim časovima ne budi u svojim dubinama

98
odblesak neopisivog rađanja nade. Nesrećnici nisu želeli drugo nego
sami sebi da kažu kako su se spasli. Ovo mucanje bilo im je na
usnama.
Odjednom se pojavi nešto strašno, nešto što je u noći stalno raslo.
S njihove leve strane izbi i izdvoji se visoka okomita tamna masa, pod
pravim uglom kao četvorouglasta kula ponora.
Zablenuto osmotriše.
Talas vetra nanese ih na nju.
Pojma nisu imali šta je to bilo. Bio je to greben Ortaš.

XIV
ORTAŠ

Opet greben u moru. Posle Kaske Ortaš. Oluja nije umetnik, ona
je surova, svemoćna i ne iznalazi nove oblike.
Tama je neiscrpna. Svoje zamke i lukavosti ne dotera nikad do
kraja. Čovek brzo iscrpi svoja sredstva. On se istroši, bezdan ne.
Brodolomnici upraviše oči prema vođi, svojoj jedinoj nadi. On
samo slegnu ramenima: tužno preziranje sopstvene nemoći.
Ortaš je kamena kocka usred okeana. Stenoviti sprud sav iz
jednog komada, Ortaš se diže osamdeset stopa visoko nad
razbesnelim udaranjem talasa, a o njega se lome brodovi i talasi.
Nepomična kocka, čije pravolinij-ske ravni rone pravo u bezbroj
krivih linija mora.
Noću je sličan ogromnom trupu postavljenom na naborima
nekog velikog crnog sukna. U oluji iščekuje grom kao udarac
bradvom.
Međutim, tokom snežne oluje grmljavine nikad nema. Istina,
brodu su vezane oči, sve se tmine viju oko njega. Kao kad osuđeni na
smrt čeka da mu kucne suđeni čas. Što se tiče groma, koji brže okonča
mučenje, njemu se ne treba nadati.
Kao olupina koja plovi, Matutina krenu pravo prema ovom, kao
što je bila nošena prema onom drugom grebenu. Nesrećnike, koji su
za trenutak poverovali da su spaseni, ponovo obuze strava. Brodolom
iza njih, uskrsao je ispred njih. Hrid se ponovo dizala iz dubine mora.
Ništa se nije postiglo.
Hridine Kaske su gvozdena mreža s hiljadu okanaca. Ortaš je

99
bedem. Doživeti brodolom na prvom, znači biti raskomadan;
pretrpeti ga na drugom, znači biti smrvljen.
Ipak je postojao izlaz.
O pravu stenu - Ortaš je bio prava stena - talasi se ne odbijaju kao
ni topovsko đule. Talas je ovde sveden na običnu igru plime i oseke.
On dolazi kao talas a vraća se kao talasanje.
U sličnim slučajevima kada se radi o životu ili smrti, pitanje se
postavlja samo ovako: ako talasi okrenu lađu na greben, ona se razbija
o njega, izgubljena je; ali ako se talas vrati pre nego što lađa prispe,
on je ponese sa sobom, spasena je.
Teška strava. Kroz polu tamu brodolomnici primetiše jak talas
koji se ustremio na njih kao da će ih odneti. Udari li talas u lađu, oni
će biti bačeni o greben i razmrskani. Ako ispod lađe prođe...
Talas minu ispod lađe.
Oni odahnuše.
Ali kako će se vratiti? Šta li će od njih da učini povratni talas?
Povratni talas odnese ih natrag.
Matutina je, nekoliko minuta kasnije, plovila van voda grebena.
Ortaš se izgubi isto onako kao što su se maločas izgubile hridine
Kaske. Ovo je bila druga pobeda. Jedrenjak je po drugi put bio na ivici
brodoloma i uz-makao je u pravi čas.

XV
PORTENTOSUM MARE3

Očajnike na bespuću u međuvremenu obvi gusta magla. Ni slutili

nisu gde su se našli. Videli su samo nekoliko metara oko lađe. Uprkos
pravog kamenovanja gradom, koji ih je prisilio da pognu glave, žene
nikako nisu htele da siđu u kabinu. Nema toga očajnika koji želi da
potone zatvoren. Kada si blizu smrti, osećaš kao da je tavanica iznad
tebe pokrovac mrtvačkog kovčega.
Talasi su narastali sve veći a sve kraći. Baš ovo narastanje
nagoveštava neki tesnac, a za vreme magle boranje vode nagoveštava
moreuz. U stvari, a da to nisu znali, plovili su duž Orinija. Između
Ortaša i Kaske, na zapadu, i Orinija, na istoku, more je uzano i
stešnjeno i ovo mučno stanje prouzrokuje mestimično oluju. Kao i
svaka stvar u vasioni, tako i more pati, a tamo gde pati, ono se i

100
razbesni. Ovog tesnaca se svi boje.
Matutina se našla u tom prolazu.
Zamislite pod vodom oklop kornjače, velik kao Hajd park ili
Jelisejska polja, na kome je svaka pora između krljušti provalija, a
svaka izbočina hrid, tada imate sliku zapadnog Orinija. More ovde
skriva napravu za brodolom. Na ovakvoj ljušturi podmorskog stenja
razbijeni talas poigrava i peni. Kada je more mirno, tada zapljuskuje,
a tokom oluje nastaje haos.
Brodolomci su primetili ovaj novi zaplet, ali ga nisu mogli
objasniti. Ali odmah su razumeli. Na zenitu se odmah pojavi bleda
vedrina između oblaka, more malo pobledi, a na ovoj hridini, ukaza
se poprečan zagat na koji je, terajući lađu pred sobom, kidisao vetar.
Taj zagat bio je Orini.
Kakva je to bila brana? Od te pomisli svi pretrnuše. Još više bi
pretrnuli da im je neko kazao:
- Orini.
Čoveku nepristupačnijeg ostrva od Orinija nema. Pod vodom i
nad vodom ono drži krvoločnu stražu čiji je siljbok Ortaš. Na zapadu
Buru, Sotrio, Anfrok, Nijangl, Fondi-Krok, Žimel, Gros, Klank,
Ekvion, Vrak, Fos Malijer; na istoku Soke, Homo, Floro, Brenbete,
Kesleng, Kroklin, Furš, So Noar Pit, Kupi, Orbi. Šta su sva ta
čudovišta? Hidre? Da, iz vrste sprudova.
Jedan od tih grebena zove se Cilj, kao da pokazuje da svako
putovanje ovde svršava.
Ova gomila podvodnih hridi, izglačana vodom i mrakom,
izgledala je brodolomcima kao obična tamna traka, neka crna
brisotina na horizontu.
Brodolom je vrhunac ljudske nemoći. Biti blizu kopna, a ne moći
ga dosegnuti, biti na moru, a ne moći broditi, stajati na nečem sto
izgleda čvrsto, a u stvari je lomno, biti istovremeno usred života i
usred smrti, biti zarobljenik prostora zazidan između neba i okeana,
imati nad sobom beskonačnost kao mračnu tamnicu, a oko sebe
ogromno vijanje vetrova i talasa, i biti ulovljen, sputan, oduzet, ta
nemoć preneražava i ljuti. U tome se, moglo bi se reći, nazire
podrugljivo smejanje nedostižnog neprijatelja. Ono, čiji smo mi
zarobljenici, daje punu slobodu pticama i ribama. To izgleda da nije
ništa, a u stvari je sve. Zavisiš od ovog vazduha koji remetiš disanjem,

101
zavisiš od ove vode koju hvataš pregrštima. Zahvatite punu čašu
uzburkane vode - to je samo malo gorčine. Gutljaj toga, to je malo
otužnosti; talas toga, to je uništenje. Zrno peska u pustinji, pramen
pene u okeanu - sve su to pojave od kojih hvata vrtoglavica.
Svemoćnost se ne trudi da sakrije svoj atom. Od nemoći pravi silu i
svojim sve popunjava ništa, a pomoću beskrajno malog uništava vas
beskrajno veliko. Okean vas smrvi svojim kapljicama. Osećaš da si
igračka.
Matutina se našla malo iznad Orinija, što je bio povoljan znak, ali
ju je vetar nosio ka njegovom severnom rtu, što je opet bilo kobno. I
kao što se iz napetog luka odapne strela, isto tako severozapadni
vetar baci lađu na ovaj severni rt. Na ovom rtu, malo iza pristaništa
Korble, nalazi se ono sto na normandijskom ostrvlju mornari zovu
»majmun«.
»Majmun« -swinge- je opasna morska struja. Niz levaka na dnu
prouzrokuje niz vrtloga na površini. Kad vas jedan ostavi, drugi vas
dograbi. Lađa koju »majmun« zgrabi, okreće se od uvojnice, dok joj
oštra hrid ne razbije trup. Probušeni brod se sada zaustavi, zadnji deo
diže se iz talasa, a prednji zaroni, vrtlog učini svoje, te i zadnji deo
broda zaroni, i sve ponovo zatvori. Na moru se razastre lokva pene
koja plovi, i, osim tu i tamo nekoliko mehurova, koji nastaju usled
ugušenog disanja pod vodom, ništa se više ne vidi.
Tri najopasnija »majmuna« na kanalu Lamanšu jesu: »majmun«
u blizini spruda na glasu Girdler Sanda, »majmun« kod Džersija,
između Pinjonea i rta Noarmona, i »majmun« Orini.
Da se na Matutini našao neki meštanin pilot, taj bi brodolomnike
upozorio na ovu opasnost. Ali kako pilota nisu imali, oni su imali
nagon: u teškim prilikama postoji još jedno čulo vida. Visoki uvojci
pene, koje je pobe-sneli vetar gonio, odleteli su duž obale. To je
pljuvanje »majmuna«. U toj zamci potonule su mnoge barke. Ne
znajući šta je tu bilo, oni su se s užasom približavali.
Kako projedriti oko rta? Nemoguće.
Isto onako kao što su videli da su pred njima iskrsle hridine
Kaske, potom Ortaš, sada su gledali kako se pred njima uzdiže vrh
Orini. Podvodne stene stajale su kao gorostasi jedna pored druge. Niz
strašnih dvoboja.
Scila i Haribda su dvoje, Kaske, Ortaš i Orini troje.

102
 Ista pojava da hrid zakloni vidik ponovila se uz veličanstvenu
jednolikost ponora. Kao i Homerove bitke, bitke okeana odlikuju se u
svojoj veličanstvenosti čestim ponavljanjima.
Sa svakim talasom, ukoliko su mu se brodolomci primicali, rt je
strahovito uvećan porastao za dvadeset lakata. Po svemu sudeći,
rastojanje je bivalo sve manje i bilo je neizbežno. Dotakoše rub
»majmuna«. Prvi talas koji ih dohvati, baciće ih na hrid. Još jedan i
svršeno je.
Iznenadno i kao udarcem pesnice Titana, jedrenjak bi bačen
natrag. Talas se prope pod lađom, surva se i ponovo je sruči u svoju
grivu od pene. Tako podbijena Matutina se odmače od Orinija.
Ponovo se nađe na pučini.
Ko im posla ovu pomoć? Vetar.
Pravac vetra se pomerio.
Talas se s njima igrao, sad je došao red na vetar. Od hridina Kaske
izvukli su se sami, ali pred Ortašom talas je učinio preokret; pred
Orinijem vetar. Došlo je do nagle promene vetra od severa na jug.
Južnjak je zamenio severca.
Struja je vetar u vodi; vetar je struja u vazduhu. Ove dve sile su
se sudarile, a vetru se prohtelo da svoj plen ugrabi struji.
Neshvatljive su mračne plahovitosti okeana. Možda su one ono
večito. Kada si zavisan od njihove milosti, ne možeš se ni nadati ni
očajavati. One najpre grade, a potom razgrađuju. Okean se zabavlja.
Svi prelivi divlje svireposti nalaze se u tom širokom i podmuklom
moru, koje je Žan Bar nazvao »životinjom«. To je zabadanje kandži s
malo milovanja. Nekad bura brzo smandrlja brodolom, a nekada ga
brižljivo priprema, tako da bi se moglo reći da ga miluje. More ima
vremena. Uviđali su to oni koji su bili na samrti.
Katkada, da i to kažemo, ovo odgađanje da se izvrši smrtna
kazna nagoveštava oslobođenje. Ti su slučajevi retki. Bilo kako bilo,
oni koji su na samrti brzo poveruju u spas, dovoljno im je da pretnja
oluje samo popusti, pa da sami sebe uveravaju da su umakli
opasnosti; pošto su mislili da su pokopani, oni veruju u svoje
vaskrsenje, grozničavo prihvataju ono što nemaju i smatraju da je
nestalo ono što je nesreća sobom nosila; zadovoljni su, spa-seni su,
smatraju da im se Bog odužio. Međutim, ne treba se mnogo žuriti s
takvim blagodarenjima onom Nepoznatom.

103
 Južnjak započe s vihorom. Pomagači brodoloma su uvek
namćorasti. Matutinu je, s ostacima njene brodske opreme, vetar
snažno vukao na pučinu, kao kad pokojnicu vuku za kose. Ovo je bilo
slično onom oslobođenju koje je Tiberije davao po cenu silovanja.
Pomogao im je s gnevom. Bila je to pomoć bez milosrđa.
S ovim oslobodilačkim zlostavljanjem, raspadanje olupine broda
privodilo se kraju.
Krupan i tvrd grad, da bi njime pušku napunio, udarao je po
brodu, a pri svakom nagibu broda led se kotrljao palubom kao
bilijarska kugla. Jedrenjak je, između dve vode, pod zapljuskivanjem
i penom gubio svaki oblik, a na njemu je svako mislio samo o sebi.
I ko je mogao grčevito se hvatao za ono što je dohvatio. Posle
svakog silnog naleta mora bili su iznenađeni što su se svi opet našli.
Nekolicini je lice bilo izranjavano iverjem.
Srećom, očajanje ima čvrste šake. Detinja ruka u strahu ima snagu
džina. Prsti žene u strahu postaju klješta. Preplašena devojka zarila bi
svoje crvene nokte u gvožđe. Brodolomnici su se hvatali, držali i
održavali. Ali svaki talas pretio je da ih zbriše.
Iznenadno im laknu.

XVI
NENADANA MILOST ŠTO JE PRUŽA TAJNA

Orkan se odjednom stišao.

U vazduhu nije bilo više ni južnjaka, ni severca. Besni trubači u
prostoru umukoše. Stub vode sruči se iz oblaka a da pre toga nije ni
kap pala, bez prelaza i kao da se sam strmoglavio u bezdan, tako da
se nije znalo kud se deo. Snežne pahuljice, zameniše grad. Sneg poče
ponovo lagano da pada.
Na moru nestade talasa. More se stišalo.
Ovo iznenadno stišavanje javlja se samo tokom snežnih vejavica.
Pošto je električno punjenje iscrpljeno, sve se utiša, štaviše i more, koje
se često posle običnih oluja još dugo talasa. Ovde ne. Voda nije
nastavila da besni. Kao zamoreni radnik, vodena se masa brzo stiša,
što zapravo protivreči zakonima statike, ali ovo ne čudi stare pilote,
koji dobro poznaju more i znaju šta se sve u njemu nalazi.
Ova pojava događa se vrlo retko, štaviše i u običnim olujama, pa

104
se tako još u naše vreme tokom čuvenog orkana od 27. jula 1867. u
Džersiju vihor odjednom posle 14 časova duvanja naglo pretvorio u
tiho vreme.
Jedrenjak je nekoliko minuta kasnije imao oko sebe uspavanu
vodu.
Istovremeno, pošto ovakve pojave u svojoj poslednjoj fazi liče na
onu prvu, ništa se više nije razaznavalo. Sve što se bilo razvedrilo,
ponovo se naoblačilo; blede senke su se stapale u nejasnoj
pomućenosti i mrak beskonačnosti sa svih strana pade na brod.
Bedem mraka, ovo kružno opsedanje, ovaj krug čiji je prečnik iz
minuta u minut bivao sve manji, obavijali su Matutinu kobnom
sporošću leda, čije su se sante sklapale. Na zenitu ništa, krov tamnice.
Jedrenjak kao da se našao pred ždrelom ambisa. U tom ždrelu lokvica
tečnog olova bilo je more. Voda je mirovala. Sumorna nepomičnost;
nikad okean nije tako strašan kao kad se pretvori u jezero.
Sve je zaćutalo, utišalo se, zaslepelo.
Mirovanje stvari možda je samo njihova ćutljivost.
Posljednja zapljuskivanja talasa još uvek su klizila duž brodskog
oklopa. Paluba je bila vodoravna s neosetnim nagibima. Lagano se
micalo nekoliko istrganih delova. Čaura od granate, koja je
nadomestila svetiljku i u kojoj su gorele nasmoljene kučine, nije se
više ljuljala na pramcu i s nje nisu više padale u more plamene
kapljice. Ono malo vetra što je preostalo u oblacima, nije više fijukalo.
Padao je gust sneg, u velikim pahuljicama, vlažan i skoro okomito.
Nije se više čulo penušanje mora ni udaranje talasa o sprud. Mir tame.
Posle onih očajanja i velikih uzbuđenja, ovaj odmor bio je
neopisiva sreća za stradalnike koji su tako dugo tumarali. Činilo im
se kao da više ne dolaze u pitanje. Oko sebe i iznad sebe osećali su
kao da je neko voljan da ih spase. Vratilo im se pouzdanje. Pređašnja
pomama pretvorila se u tišinu, a njima se činilo kao da je sada
zaključen mir. Jadne im se grudi nadimale. Sad su bili u mogućnosti
da puste kraj užeta ili dasku za koju su se držali, mogli su da ustanu,
da se isprave, da stanu na noge, da koračaju i da se kreću. Osećali su
se neizrecivo smireni. Ima u mračnim dubinama tih blaženih utisaka
koju su predznak novih pojava. Bilo je sigurno da su najzad van
dometa vihora i udaranja talasa, van vetrova, van lude pomame i da
su najzad svega toga oslobođeni.

105
 Sve je govorilo za njih. Svanuće za tri-četiri sata i neki će ih brod
primetiti i prihvatiti. Ono najgore je prošlo. Ponovo su oživeli. Važno
je bilo što su se na vodi održali sve dok oluja nije prestala. Sami su
sebi govorili: Za ovaj put je svršeno.
Odjednom opaziše da je odista svemu kraj. Jedan mornar, Bask
sa se-vera po imenu Galdeazun, sišao je da potraži uže u grotlu broda,
zatim je izišao i viknuo:
- Grotlo je puno!
- Čega? - zapita vođa.
- Vode - odgovori mornar.
Vođa povika:
- Šta to znači?
- Znači - prihvati Galdeazun - da ćemo za pola sata potonuti.

XVII
POSLEDNJI NAPOR

Lađa je u svom podvodnom delu napukla i propuštala je vodu.

Niko nije znao da kaže kada se to dogodilo. Da li je to bilo kada su
pristajali uz hridine Kaske? Da ii je to bilo pred Ortašom? Ili tamo gde
su čuli ono talasanje pri dnu broda zapadno od Orinija. Bilo je
najverovatnije da su se dotakli »majmuna«. On ih je podmuklo
zagrizao. Usred grčevitog duvanja vetrova koji su ih potresli oni to
nisu primetili. U tetanusu se ne oseća ubod.
Jedan drugi mornar, poreklom Bask s juga, a po imenu Ave
Marija, spusti se takođe u grotlo, zatim se vrati i reče:
- U podvodnom delu lađe voda je visoka dva vara.
Šest stopa otprilike.
Uz ovo Ave Marija doda:
- I pre nego što prođe četrdeset minuta, svi ćemo potonuti.
Na kome je mestu lađa propuštala vodu? To nije moglo da se vidi.
To je mesto bilo pod vodom. Zapremina vode, koja je punila utrobu
broda, krila je pukotinu. Brod je bio probušen na trbuhu, negde ispod
nivoa mora, a nešto ispod svog nadvodnog dela. To je bilo nemoguće
videti. Bilo ga je nemoguće zapušiti. To je bila otvorena rana koja nije
mogla da se previje. Voda, međutim, nije brzo kuljala unutra.
- Da se voda pumpa!

106
 Na ovo Galdeazun odgovori:
- Nemamo više pumpe.
- Pa da se onda dokopamo kopna! - nastavi vođa.
- Kopna, a gde?
- Ne znam.
- Ni ja.
- Ta ono negde postoji.
- Tako je.
- Pa neka nas neko odvede tamo - nastavi vođa.
- Nemamo pilota - odgovori Galdeazun.
- Uzmi ti polugu od kormila.
- Nemamo je.
- Da na brzinu napravimo jednu od kakve grede.
- Ovamo klince, čekić, ovamo! Brzo! Alat!
- I sanduk za alat je pod vodom. Ni alata više nemamo.
- Svejedno, zakrmanimo bilo kuda.
- I kormila nemamo.
- Gde je čamac, siđimo ukrcajmo se, zaveslajmo.
- Ni čamca više nemamo.
- Pa da veslamo u ovoj olupini.
- Vesala više nemamo.
- Da razapnemo jedra.
- Ni jedara ni jarbola više nemamo.
- Da napravimo jarbol od neke grede, a jedra od mušeme. Samo
dalje odavde. Pustimo se vetru.
- Ni vetra više nema.
I odista, vetar ih je bio napustio, a prestanak vetra, za koga su
mislili da im je spas, bio je njihova propast. Da je južnjak potrajao, oni
bi svom brzinom bili izbačeni na neku obalu. Vetar bi brže pokretao
vodu i odneo bi ih možda na neki zgodan sprud i nasukao pre nego
što bi potonuli. Onaj žestoki vihor mogao ih je baciti na kopno. Kad
nije bilo vetra, nestalo je i poslednje nade. Bili su osuđeni na smrt, jer
više nije bilo orkana.
Kucnuo je poslednji čas.
Vetar, grad, vejavica i vihor, sve su to razuzdani borci koji se
mogu savladati. U nedostatku jedara, kormila, vesala i druge opreme
može se iskoristiti kao pogon i sama oluja. Nađe se sredstava protiv

107
žestine koja neprestano otkriva svoju slabu stranu, pogrešno se
postavlja i često promaši svoj cilj. Međutim, protiv mirnog mora, ne
može se ništa učiniti. Ni jednog ispupčenja za koje bi se čovek mogao
da uhvati.
Vetrovi su juriš kozaka: drž'te se dobro, i oni se rasture. Mirno
more dželatovo je klešto.
Lagano, ali bez prekida, rasla je voda u utrobi broda i za koliko je
ona rasla, za toliko je brod tonuo. Ovo je išlo dosta sporo.
Brodolomnici na Matutini osetili su kako ispod njihovih nogu
zjapi najočajnija od svih velikih nesreća, udes nepokretljivosti.
Spokojno ih je i kobno držala u rukama nepoznata sila. Vazduh se
ustajao, more se smirilo. Nepomično je isto što i neminovno. More ih
je ćutke upijalo. Kroz tamninu zanemele vode, bez srdžbe i bez strasti,
nehotice i nesvesno, nezainteresovano vuklo ih je sebi zlokobno
središte zemljine teže. Postajali su deo užasa koji je mirovao. Ovo više
nisu bile razjapljene čeljusti mora, dvostruke zlobne vilice vihora i
talasa, cerenje vodenog stuba ciklonom podignutog, penušava
pohlepnost burnog mora: pod ovim jadnicima zjapilo je crno ždrelo
beskraja. Osećali su da ulaze u mirne dubine smrti. Visina brodskog
trupa iznad vode postajala je sve manja, i to je bilo sve. Moglo se
izračunati kog će minuta potonuti. Ovakvo potapanje nije ni po čemu
nalik potapanju u plimi. Voda nije rasla prema njima, već su oni
silazili u nju. Sami su kopali svoj grob. Težina njihovog tela bila je
njihov grobar.
Smrtna presuda bila im je izrečena, ali ne po ljudskim zakonima,
već po zakonu stvari.
Sneg je i dalje padao i kako se olupina lađe nije više micala, na
palubi su ovi beli pramenovi pleli belu zavesu i pokrivali lađu
mrtvačkim pokrovom.
Grotlo broda bivalo je sve teže. Mogućnosti nije bilo da se rupa
začepi. Čak ni kofu za crpenje nisu imali. Uostalom, njom ne bi mogli
da se posluže, jer je jedrenjak imao krov. Zapalili su svetio, upalili su
tri-četiri buktinje koje zabodoše u otvore, kako su mogli. Galdeazun
donese nekoliko starih kožnih vedrica: hteli su da odvode vodu i da
zapuše dno broda, te se poredaše u lanac; vedrice su, međutim, bile
dugo van upotrebe i na jednim je koža bila rašivena, na drugima dno
probušeno, pa su se praznile još dok nisu bile nošene. Smešna je bila

108
razlika između onoga što je u lađu ulazilo i onoga što se crpio. Čabar
vode je ulazio, a čaša izlazila. To je bio uspeh. Bio je to račun tvrdice
koji pokušava da trošeći paru po paru potroši milion.
Vođa progovori:
- Olakšajmo lađu!
Nekoliko denjkova privezali su za vreme bure na palubu. Vezali
su ih za ostatak jarbola. Sad su ih odrešili i skotrljali u vodu kroz jedan
od otvora prolomljene ograde. Jedan denjak pripadao je Baskijki koja
se pritom nije sustegla da ne uzdahne:
- Ah, jao! Novi moj kapute s crvenom postavom! Kuku mene!
Srebrne minđuše moje što ih nosim u crkvu svakog Marijinog meseca.
Kada su palubu raskrčili, preostala je kabina. I ona je bila
pretrpana. U njoj je, kao što smo rekli, bio prtljag putnika i bale
mornara.
Bale su izvukli i gurnuli ih u more. Potom su ispraznili kabinu,
izneli prečke za katarke, buriće, vreće, bačvice, dizalice, lonac s
ribljom čorbom - sve je to otišlo u more.
Zatim su odšarafili davno ugašenu peć, izneli je na palubu, odneli
do provaljene ograde i bacili u more.
Sve što se moglo otkinuti od dasaka, užadi, jarbola i pokidane
brodske opreme, sve su bacili u more.
Vođa je s vremena na vreme dohvatao rukama buktinju, primicao
je brojkama koje na prednjem delu beleže najniži vodostaj i gledao
dokle su već potonuli.

XVII
KRAJNJI NAPOR

Rasterećena olupina broda tonula je nešto manje, ali je stalno

tonula.
U ovako očajnom stanju nije moglo da bude ni privremene
pomoći. Bilo je iscrpeno i poslednje sredstvo.
- Ima li još štogod da se baci u more? - povika vođa.
Doktor, na koga nije niko više mislio, izađe iz kutka kabine i reče:
- Ima.
- A šta? - zapita vođa.
Doktor odgovori:

109
 - Naš zločin.
Sve ih zahvati jeza i svi povikaše:
- Amin.
Stojeći bled, doktor upre prstom u nebo i reče.
- Na kolena!
Svi se sagnuše da bi se bacili na kolena. Doktor ponovi:
- Bacimo u more naše zločine. Oni su naše breme. To je ono što
nam potapa lađu. Ne razmišljamo više o spasavanju naših života već
da uhvatimo duši mesta. Naš poslednji zločin koji smo počinili, ili
bolje rečeno maločas izvršili, vi bednici koji me slušate, taj zločin nas
naročito pritiska. Bezbožnička je drskost što smo se usudili izazvati
pakao dok iza nas stoji predumišljaj ubistva. Ono što je učinjeno
protiv jednog deteta, učinjeno je protiv samoga boga. Znam, morali
smo se u lađu ukrcati, ali to je bila sigurna propast. Noć je jeknula
oluji da smo počinili zlodelo, i oluja je došla, i dobro je učinila.
Uostalom, nemate šta da žalite. Nedaleko od nas u onoj tami su
peščani sprudovi Vovila i rt Ug. Tamo je Francuska. Postojalo je samo
jedno moguće utočište, Španija. Francuska nam je opasna isto onoliko
koliko i Engleska. Da smo se spasli od mora, u Francuskoj bismo
završili na vešalima: ili obešeni ili potopljeni. Drugog izbora za nas
nema. Bog je za nas izabrao, slava mu, hvala i milost. On nam daje
grob koji spira. Braćo moja, neizbežno je već bilo tu. Razmislite o tome
da smo još maločas učinili sve što je moguće da nekoga otpravimo
gore, i to ono dete, i da možda baš u ovome času dok vam govorim,
iznad naših glava lebdi duša koja nas optužuje pred sudijom što nas
odozgo gleda. Iskoristimo poslednji trenutak. Potrudimo se da,
ukoliko to još možemo i u svemu što zavisi od nas, popravimo zlo
koje smo počinili. Ako nas dete nadživi pomozimo mu. Ako umre,
potrudimo se da nam oprosti. Odbacimo naša sagrešenja! Olakšajmo
naše savesti od ovog teškog bremena. Potrudimo se da i naše duše
pred bogom ne budu potopljene, jer to je najstrašniji brodolom. Tela
odlaze ribama, duše demonima. Smilujte se sebi samima! Na kolena,
kažem vam! Kajanje je lađa koja ne tone. Busole više nemate? To nije
tačno. Imate molitvu.
Vukovi postadoše ovce. Do takvih preobražaja čovek dolazi u
samrtnoj stravi. Događa se da i tigrovi ližu Hristovo raspeće.
Kada smrt odškrine svoja vrata, verovati je teško, a neverovati je

110
nemoguće. Ma koliko da su nesavršeni različiti začeci religija koje su
ljudi pokušali da stvore, čak i onda kad je verovanje neuobličeno i
kada se dogma u osnovnim crtama ne podudara s crtama večnosti
koja se predoseća, ipak na samrtnom času zadrhti duša. Nešto počinje
posle života. Ovaj pritisak se oseća na umoru.
Izdisaj je rok koji je istekao. Tog kobnog trenutka na nama je
najteža odgovornost. Onim što je prošlo, komplikuje se ono što će biti.
Vraća se prošlost i ulazi u budućnost, a ono što je poznato, postaje
ponorom isto onako kao i nepoznato. I ta dva ponora, jedan s našim
gresima, drugi s našim nadama i očekivanjima, isprepliću se
međusobno. Ovo stapanje dva ponora strah je za smrtnike.
Oni su izgubili i poslednju nadu u život. Stoga su se okrenuli na
drugu stranu. Drugi izlaz, van ove tame, nisu imali. To su razumeli.
Međutim, to je bila tužna opsena i strah se odmah vratio. Ono što se
shvata na umoru slično je onome što se u munji primeti. Sve, a potom
ništa. Sad se vidi, a potom se ne vidi. Posle smrti pogled se ponovo
širi i ono što je bilo munja, postaje sunce.
U jedan glas svi povikaše doktoru:
- Ti si spasenje naše! Ti! Ti! I šamoti! Slušaćemo samo tebe! Kaži!
Kaži! Šta da se radi?
Na ovo doktor uzvrati:
- Radi se o tome da pređemo iznad bezdani nepoznatog i da
stignemo da druge obale života koji je s one strane groba. A pošto sam
ja među vama onaj koji poznaje najviše stvari, to sam ja u najvećoj
opasnosti. Dobro činite ako prepustite da most izabere onaj koji nosi
najteže breme - a potom dodade:
- Nauka opterećuje savest.
Zatim produži:
- Koliko nam vremena još preostaje?
Galdeazun pogleda vodostaj i odgovori:
- Nešto više od četvrt sata.
- Dobro - reče doktor.
Donji deo limenog krova, na koji se doktor nalaktio, služio mu je
za sto. On izvadi iz džepa mastionicu i novčanik, iz koje izvuče
pergament, onaj isti na čijoj je poleđini, nekoliko sati pre toga, ispisao
dvadesetak krivudavih i sitno ispisanih redaka.
- Dajte svetla - zapovedi on.

111
 Padajući kao pena s vodopada, sneg je ugasio sve buktinje, jednu
za drugom. Preostala je još samo jedna. Skide je Ave-Marija i postavi
se s njom ispred doktora.
Doktor gurnu novčanik u džep, a na limeni krov stavi pero i
mastilo, razvi pergament i reče:
- Sad slušajte!
U tom času, nasred mora, na olupini koja je sve više tonula, kao
na nekom podu groba koji je podrhtavao, doktor započe ozbiljnim
glasom da čita pismo koje je izgleda slušala sva okolna tama. Svi
osuđenici oboriše glave. Svetlost buktinje činila je da su izgledali još
bleđi. Ono što je doktor čitao, bilo je na engleskom ispisano. Katkad
se činilo da neki od tih tužnih pogleda traži objašnjenje. Doktor je
prekidao svoje čitanje i lagano ponavljao rečenicu koju je pročitao bilo
na francuskom, španskom, baskijskom ili itali-janskom jeziku. Čulo
se prigušeno jecanje i muklo udaranje u grudi. Ostatak lađe tonuo je
sve više.
Kada je završio čitanje, doktor položi pergament na lim, uze pero
i na belini ispod onoga što je napisao, potpisao se ovako:
Doktor Gerhardus Gestemunde - a potom okrenuvši se prema
ostalima:
- Dođite i potpišite!
Prva priđe Baskijka, umoči pero i potpisa se Asunsion.
Potom dodade pero Irkinji, ona nepismena, stavi krst, a doktor
pored njega svojom rukom ispisa:
- Barbara Fermoa, s ostrva Tirifa u Ebidima.
Zatim dade pero vođi družine.
Vođa stavi potpis: G a i z d o r a, kapetan.
Ispod imena vođe potpisa se Đenovljanin: Đanđirate.
Langdožanin se potpisa kao Žak Katrurz, zvani Narbonac.
Provansalac se potpisa kao Lik Pjer Kapgarup, robijaš iz Maona.
Ispod svih tih potpisa doktor napisa sledeću belešku.
- Od tri čoveka posade, pošto je vlasnik nestao u talasima mora,
preostala su dvojica i oni su potpisali.
Oba mornara staviše svoja imena ispod ove doktorove zabeleške.
Bask sa severa potpisa se kao Galdeazun, Bask s juga kao Ave
Marija lopov.
Posle ovoga doktor reče:

112
 - Kapgarup!
- A gde ti je ona Hardkvanonova čuturica?
- Ovde.
- Daj mi je.
Kapgarup iskapi poslednji gutljaj rakije i dodade čuturicu
doktoru.
U lađi je voda rasla. Olupina broda sve je više tonula. Ivica, koja
je virila iz mora, postajala je sve tanja i najzad iščeznu pod tankim
slojem vode.
Svi brodolomci okupiše se na ispupčenom delu broda.
Pri plamenu buktinje doktor osuši mastilo, presavi pergament
uže nego što je bio prečnik grlića na čuturici, ugura ga u nju i povika:
- Dajte mi čep!
- Ne znam gde je - uzvrati Kapgarup.
- Evo parče kučine - dodade Žak Katurz.
Doktor začepi čuturicu parčetom i reče:
- Dajte smole!
Galdeazun poskoči i komadom kučine priguši plamen koji se
gasio u čauri, skide čauru s pramca i pruži je doktoru s upola
provrelom smolom.
Doktor umoči grlić čuturice u smolu i izvadi ga.
Čuturica s pergamentom i sa svim potpisima na njemu bila je
sada začepljena i zapečaćena katranom.
- U redu - reče doktor.
Sa svih usta, kao u grobnici, tužno i nerazgovetno ote se žagor na
svim jezicima.
- Amin!
- Mea culpa!
- Asi sea! (Amin)
- Aro rai! (U dobar čas)
- Amin!
Čovek bi pomislio kao da se kroz tminu rasipaju nerazumljivi
glasovi Vavilona koje nebo nije htelo da čuje.
Svojim drugovima po zločinu i nesreći doktor okrenu leđa,
zakorači nekoliko koraka prema ogradi broda. Kad se primakao do
same ivice, zagleda se u tamu i dubokim glasom izgovori ove
nemačke reči:

113
 - Bist du bei mir? (Da li si kraj mene?)
Verovatno je ovo govorio nekoj utvari.
Olupina broda je tonula.
Svi oni iza doktora takođe su utonuli u svoje misli. Molitva je viša
sila. Oni nisu poginuli, već su se prepustili sudbini. U njihovoj
skrušenosti nije bilo ničeg hotimičnog. Raznežili su se kao što se
olabavi jedro bez vetra. Skršenih ruku i oborena čela, ova
izbezumljena družina izražavala je, svako na svoj način, očajničko
poverenje u boga. Neki poštovanja dostojan odraz koji je došao iz
ponora ogledao se na tim zločinačkim licima.
Doktor im ponovo priđe. Bez obzira na njegovu prošlost pri svom
smirenju zanavek, bio je velik ovaj starac. Obuzimala ga je beskrajna
tišina okoline, ali ga nije zbunila. Bio je to čovek koga ništa nije moglo
da zaprepasti. Obuzimala ga je samo beskrajna strava. Na licu mu se
odražavala veličanstvenost boga koga je razumeo.
Ovaj stari u misli utonuo razbojnik, a da toga nije bio ni svestan,
izgleda je kao prvosveštenik.
On povika:
- Pripazite!
Za trenutak baci pogled u daljinu i dodade:
- Sad ćemo umreti.
Potom od Ave Marije uze buktinju i strese je.
Jedan plamen otkinu se od nje i nesta u noći.
Doktor baci buktinju u more.
Buktinja se ugasi. Nestade i poslednje svetlosti, a preostade samo
beskrajna nepoznata tama, onako kao kada se zatvara grob.
A kroz nju je odjekivao samo doktorov glas.
- Na molitvu!
Svi se baciše na kolena.
Klečali su u vodi, a ne u snegu.
Još samo nekoliko trenutaka.
Doktor je još uvek stajao. Pahuljice snega, koje su padale po
njemu, posipale su ga belim suzama i činile su da se bolje vidi u
mraku, kao kip koji govori u tmini.
Doktor se prekrsti, i dok je pod nogama otpočelo jedva primetno
ljuljanje koje nagoveštava trenutak kada će brod potonuti, on diže
glas i reče:

114
 - Pater noster quis es in coelis.
Provansalac ponovi na francuskom.
- Notre pere qui etes auh cieuh.
Ovo prihvati Irkinja na galskom jeziku, koji je razumevala
Baskijka:
- Ar nathair ata ar nemh.
Doktor nastavi:
- Sanctificetur nomen tuum.
- Neka se sveti ime tvoje, reče Provansalac.
- Naomhthar hainm, reče Irkinja.
- Adveinat regnum tuum, produži doktor.
- Neka dođe carstvo tvoje, reče Provansalac.
- Tigeadh do rioghachd, reče Irkinja.
Voda im je došla do ramena. Doktor nastavi.
- Fiat voluntas tua.
- Neka bude volja tvoja, promuca Provansalac.
Irkinja i Baskijka kriknuše.
- Deuntar do thoil ar an Hhalamb!
- Sicut in coelo, et in terra, reče doktor ( kako na nebu tako i na
zemlji). Niko mu više ne uzvrati.
On pogleda ispod sebe: pod vodom su bile sve glave. Niko se od
njih ne uspravi. Tonuli su klečeći na kolenima.
Desnom rukom doktor dohvati čuturicu, koju je bio ostavio na
limu, i diže je povrh svoje glave.
Brod potonu.
Potapajući se i sam doktor je izgovarao poslednje reči molitve.
Jedan trenutak još je virio gornji deo tela iznad vode, zatim
glava i najzad samo ruka koja je držala čuturicu, kao da ju je
pokazivala večnosti.
Ruka iščeznu. More se nabora onoliko kao što bi se naboralo
bure ulja. Sneg je i dalje padao.
Po moru je nešto i dalje plivalo dok nije u mraku na talasima
iščezlo. Bila je to čuturica koju je njen ovijač od trske nosio morem.

115
 KNJIGA TREĆA

DETE KROZ MRAČNE SENKE NOĆI

I
ČES-HIL

Na kopnu kao i na moru oluja je i dalje jednako besnela.

Onaj isti svirepi vihor silno se razmahao oko napuštenog deteta.
Dok slepe sile nesvesno rasipaju svoju srdžbu slabi i nevini snalaze se
onako kako mogu: mrak ne pravi razliku, a prirodne sile ne znaju za
milost koja se od njih očekuje.
Na kopnu je vetar skoro jenjavao; u hladnoći je bilo nečeg
nepomičnog. Ni jednog zrna grada, ali gusta vejavica bila je strašna.
Grad udara, mrcvari, izubija, zagluvljuje, lomi; snažne pahuljice
su još gore. Neumoljive i meke, pahuljice su obavljale svoj posao
ćutke. Ako je dotakneš, ona se topi. Čista je kao što je neki licemer
naivan. Preko snežnih belina. Koje se lagano slažu jedna na drugu, od
pahuljice dolaziš do usova, kao od lopova do zločina.
Dete je dalje odmicalo kroz maglu. Magla je slaba prepreka; baš
otuda i dolazi opasnost: ona popušta, a traje. Kao i sneg, magla je
nevera; čudan mali borac usred svih ovih opasnosti, dete je uspelo da
stigne do podnožja obronka i da se dohvati Čes-Hila. Našlo se, a da
nije znalo, na zemljouzu; kako je na obe strane imalo okean, ono u
ovoj magli, snegu i noći nije moglo da zaluta, a da idući udesno, ne
padne u duboku vodu zaliva, a ulevo, u burne talase otvorenog mora.
Ne sluteći ništa, išlo je između dve provalije.
Portlendski zemljouz bio je u to doba razriven i čagljav. Od
nekadašnjeg njegovog izgleda danas nema više ništa. Otkako su ljudi
došli na pomisao da portlendski kamen iskoriste za rimski cement,
cela ova stena pretrpela je preobražaj koji joj je uništio njen prvobitni
izgled. Ovde se još nađe krečnjačkih naslaga perioda jure, škriljaca i
porfirita koji iz kamenih naslaga štrče kao zub iz desni. Pijuk je
međutim zarubio i poravnao ove nakostrešene vrhove, na koje su se
jezivo spuštale ptice lomikos. Nema više visova na kojima su se

116
skupljale ptice grabljivice i ptice strvinarke, koje kao pakosnici vole
da ugnjuse vrhove. Uzaludno ćete tamo tražiti visoki kameni trupac
po imenu Godolfen, što na starom galskom jeziku znači: beli orao. Na
ovom se kao sunđer izrovarenom i izbušenom tlu, još beru ružmarin,
nana, divlji blagovan i petrovo zelje koje preliveno vrelom vodom
krepi srce, i ona divlja čvornasta biljka koja raste u pesku i od koje
pletu asure; ne vadi se više ni sivi ćilibar, ni crni kositar, ni onaj
trovrsni škriljac za tablice i pisaljke, jedan zelene, drugi plave i treći
žalfijine boje. Nestalo je lisica, jazavaca, vidra i kuna; bilo je divokoza
na ovim urvinama, kao i na rtu Kornuaj; ni njih više nema. Još se u
ponekoj uvali love ribe listovi i sleđevi, ali poplašeni lososi više ne
ulaze više uz Vei između Aranđelovdana i Božića da se tamo mre-ste.
Ne susreću se više, kao u vreme kraljice Elizabete, one stare čudne
kao kopči velike ptice koje su pregrizale jabuku i od nje jele samo
semenke. Nestalo je onih žutokljunih vrana, na engleskom cornish
chough, na latinskom pyrrocarax, koje su na slamne krovove
obešenjački bacale zapaljenu divlju lozu. Nestalo je i ptice volšebnika,
burnice, koja se doselila s ostrvlja Škotske, i koja je iz kljuna sipala ulje
kojim su ostrvljani palili svoje lampe. U sutone se, uz žuborenje oseke,
ne susreću više one drevne životinje iz bajki, koje imaju svinjske noge
i muču poput teleta. Ni plima ne izbacuje na pe-sak brkate morževe s
uvijenim ušima i oštrim kljovama, koji pužu na šapama bez noktiju.
Ovde, na ovom Portlendu, koji se više ne može ni prepoznati, nije
nikad bilo slavuja jer nije bilo šume, a sokolovi, labudovi i galebovi
davno su odavde odleteli. Portlendske ovce po mesu su sada debele i
po vuni fine; retke ovce, koje su pre dva veka pasle onu slanu morsku
travu bile su male i žilave i nakostrešenog runa, kao što to pristaje
keltskim stadima, koje su nekada davno čuvali pastiri jedući beli luk
i živeći po sto godina, a koji su iz daljine od pola milje svojim po aršin
dugim strelama probijali oklope. Zapušteno zemljište daje oštru
vunu. Današnji Čes-Hil ni po čemu nije sličan onom nekadašnjem,
toliko ga je ispreturao čovek i oni besni vetrovi koji dolaze od
Sorlenga i koji do kamena glođu.
Danas, na ovom jezičku zemlje prolazi železnička pruga koja
svršava u Česhiltonu, lepom šahovskom polju novih zgrada; tu je i
»Portlend stejšn«. Tamo gde su nekada puzale foke, danas jure
vagoni.

117
 Pre dvesta godina portlendski zemljouz bio je nalik na peskoviti
planinski venac čiju su kičmu činili grebeni.
Za dete je opasnost dobila sasvim drugi vid. Ono čega se dete
silazeći nizbrdo bojalo, bilo je da se ne skotrlja niz strminu; opasnost
na zemljouzu bila je da ne padne u rupčage. Ranije mu je pretio ambis,
sada jama. Na morskoj obali sve je zamka. Stenje je klizavo, pesak živ.
Uporišta su zamke. Čovek je kao neko koji gazi po staklu. Sve može
da se odjednom pod vama provali. Na pukotini si kroz koju iščezavaš;
kao dobro opremljeno pozorište, okean ima i treće prizemlje.
Teško su pristupačne ove duge granitne oštrice na koje se
naslanjaju dve padine zemljouza. Tamo se teško nalazi ono što se
jezikom scenarija na pozornici zove praktički izvodljivim.
Čovek ne treba da se od okeana nada gostoprimstvu, ništa više
od njegovog stenja nego od talasa; samo su ribe i ptice dorasle moru.
Zemljouzi su naročito ogoleli i načičkani šiljcima. More, koje ih troši i
podgriza s obe strane, svodi ih na njihov najprostiji oblik. Svuda oštre
izbočine, grebeni, testere, stršni komadi razlomljenog stenja, izupčani
useci kao vilica ajkule s bezbroj zuba, vratolomni prelazi s vlažnom i
klizavom mahovinom, strma kamena točila koja nestaju u peni. Onaj
ko nameri da pređe zemljouz, susreće na svakom koraku anatomiju
ogolelih hridi, bezoblične i kao kuće velike odronjene stene, slične
cevanici i bedrenjači ili plećki. One bore na morskim obalama ne zovu
uzalud rebrima. Iz tog krša ruševina pešak se izvlači kako ume, a
njegov trud liči koračanju preko kostiju ogromnog skeleta.
Prepustite detetu ovaj herkulovski posao.
Bio mu je potreban dan, a bila je noć; bio mu je potreban vodič, a
bilo je samo. Ni sva snaga odraslog muškarca ne bi mu bila dovoljna,
a ono je imalo nejaku detinju snagu. Bez vodiča, pomogla bi mu
pešačka staza. Te staze nije bilo.
Dete je, po nagonu, izbegavalo stenovite oštre lance i držalo se
što je više moglo morskog žala. Ovde je naišlo na rupčage. Pred njim
su se one množile i bile su trojake: lokve, smetovi i peščari. Ovo
poslednje je najopasnije. Zaglibiš se u živi pesak.
Znati čemu se suprotstavljaš, uzbudljivo je, ali ovo nepoznavati,
strašno je. Dete se borilo s nepoznatom opasnošću. Možda je nasumce
lutalo po svom grobu.
Bez oklevanja zaobilazilo je grebene, izbegavalo rupčage,

118
naslućivalo zamke, savladavalo strmine i vijuge i išlo napred. Pošto
nije moglo ići pravo, ono je išlo odlučno.
Kad bi se našlo u nevolji, ponovo se odlučno vraćalo. Umelo je da
se na vreme otme gadnoj masi živoga peska. Stresalo je sneg sa sebe.
Često je padalo u vodu do kolena, čim bi iz nje izašlo, njegove su se
prokisle rite usled jake noćne studeni odmah ledile i tada je u svojoj
sleđenoj odeći brzo odmicalo. Pa ipak je na grudima vrlo spretno
sačuvalo suvu i toplu mornarsku bluzu. Glad ga je mučila.
Zbivanja u provaliji nisu ničim ograničena; sve je moguće, čak i
spas. Izlaz je nevidljiv, ali se može naći. Kako je ovo dete - zavejano
tolikim snegom da se gušilo i ne razbirući ništa, izgubljeno na ovoj
uskoj uzvišici između dva ždrela ponora - uspelo da pređe zemljouz,
ni samo ne bi umelo reći. Klizalo se, puzalo je, kotrljalo se, lutalo je,
pešačilo je i najzad istrajalo. To je sve. Tu je tajna svake pobede. Za
manje od jednog sata osetilo je da se tlo penje i stiglo je na drugu
obalu, izišlo iz Čes-Hila i našlo se na čvrstom tlu.
Mosta, koji danas veže Sendford-Kes sa Smolmaut-Sendom, u to
vreme nije bilo. U svom pronicljivom lutanju ono je, po svemu sudeći,
uzašlo do ispred Vajk Redžisa, gde je tada još postojao jedan peščani
jezičak kopna, koji je kao prirodan drum presecao Ist Flit.
Dete se spasio zemljouza, ali se našlo lice u lice s olujom, zimom
i noći.
Pred njim se u nedogled širila mračna beskrajna ravan.
Ono je upiralo oči u zemlju i tražilo pešačku stazu. Odjedared se
saže. Ono što je opazilo u snegu ličilo je na trag noge.
I stvarno bio je to trag, otisak stopala koji se na snežnoj belini
jasno ocrtavao i mogao je da se raspozna.
Dete je pažljivo posmatralo ovo bosonogo stopalo manje od
čovečijeg, a veće od detinjeg.
Verovatno stopalo žene.
Dalje od ovog otiska nalazio se drugi, zatim još jedan; otisci su
sledili u rastojanju od jednog koraka i gubili se desno u ravnici. Još su
bili sveži i malo snegom zameteni. Ovuda je prošla žena.
Ta žena išla je i otišla istim putem odakle se video dim. Ne gubeći
iz vida ove tragove, dete krenu za njima.

119
 II
DELO SNEGA

Neko vreme dete je išlo za ovim tragom. Na nesreću, trag se sve

teže raspoznavao. Vejala je gusta i strašna mećava. Pod istim snegom,
istoga časa, na pučini je izdisao jedrenjak.
U nevolji kao i brod, mada na drugi način, u nerazmrsivom
ukrštavanju tame koja se pred njim dizala, dete nije imalo druge
pomoći osim onog otiska stopala u snegu koga se hvatalo kao konca
u lavirintu. Neočekivano, bilo što ih je sneg zameo ili iz posve drugog
razloga, tragovi nogu su nestali. Ponovo je sve postalo ravno, glatko,
izravnano, bez pega i detalja, zemlju je prekrivala samo bela, a nebo
samo crna zavesa.
Izgledalo je kao da je pešak odleteo odavde.
Našavši se u škripcu, dete se saže kao da nešto traži, ali uzalud.
Kada se uspravi, pričini mu se kao da je čulo nešto nejasno, ali je
bilo nesigurno da nešto čuje. Ovo je ličilo na glas, na dah, na mrak.
Više ljudski nego životinjski, više zagrobni nego od ovog sveta. Glas,
ali kao u snu.
Gledalo je, a ništa nije videlo.
Pred njim se pružala široka, žalosna i modra pustinja.
Ono oslušnu. Ono što je mislilo da je čulo, to se rasplinulo.
Možda ništa nije ni čulo. Ponovo oslušnu. Na sve srane tajac.
U celoj ovoj magli bilo je opsene. Dete krenu dalje. Pešačilo je
nasumice, jer je bilo bez traga koji ga je dosada vodio.
Jedva što je malo odmaklo, kad se zvuk ponovo začu. Ovog puta
nije se varalo. To je bilo kao neko cvilenje, jecanje.
Ono se obrnu. Pređe pogledom kroz noćnu tamu, ali ne spazi
ništa.
Zvuk se iznova začu.
Kad bi dečje duše mrtve duše u nebeskom predvorju mogle da
viču, onda bi tako vikale.
Ničeg prodornijeg i nežnijeg od ovog glasa. A to je bio glas! On
je dolazio iz duše. U ovom roptanju bilo je grčevito podrhtavanje. Pa
ipak, izgledalo je skoro nesvesno. Sličilo je patnji koja zapomaže, ali
bez svesti da je patnja i da zapomaže. Ovaj uzvik, možda prvi dah,
možda poslednji izdisaj, bio je jednak ropcu kojim se završava život i

120
kmečanju kojim on započinje. To je disalo, gušilo se i plakalo.
Nerazumljivo preklinjanje u nevidljivom.
Dete pažljivo osmotri svoju okolinu, iz daljeg i izbliza, odozgo i
odozdo. Nikoga nije bilo. Ničega nije bilo.
Načuli uši. Glas se još čuo. Čuo se razgovetno. A u tom glasu bilo
je nečeg što je ličilo na blejanje jagnjeta.
Dete spopadne strah i htede da pobegne.
Jecanje se ponovi. Po četvrti put. Bilo je tako jadno i žalostivo.
Osećalo se da će se ovaj glas, posle ovog krajnjeg više nehotičnog
napora, verovat-no ugasiti. To je bio poslednji protest pri izdisanju,
koji je po nagonu dozivao pomoć što se neodređeno nalazila u daljini;
neko mucanje u samrtnom ropcu upućeno neznanom proviđenju.
Dete krenu tamo odakle je glas dopirao. Još uvek ništa nije videlo.
Dete se približi polako, vrebajući.
Jecanje nije prestajalo. Od nerazgovetnog i isprekidanog kakvo je
bilo, sada je postalo jasno i skoro zvonko. Dete se bilo sasvim
primaklo glasu. Ali gde je taj glas?
Jecaj odjekivaše pored njega. Treperenje tog jecaja kroz prostor
prolazilo je pored njega. Ljudsko jecanje, koje je lebdelo u
nevidljivom, bilo je ono s čim se dete srelo. Takav je bio njegov utisak,
mutan kao i gusta magla u kojoj se izgubilo.
I dok se kolebalo između nagona koji ga je terao da beži i nagona
koji mu je savetovao da ostane, ono u snegu, ispred svojih nogu, na
nekoliko koraka, spazi neko talasasto uzvišenje, veliko kao ljudsko
telo. Mala, duga i uzana uzvišica, slična humci, kao grob na belom
groblju.
U istom trenutku glas uzviknu.
Dolazio je odozdo.
Dete se spusti, čučne pored uzvišice i obema rukama poče da
odgrće sneg.
Pod snegom, koji je dete odgrtalo, ukaza se prilika, i pod rukama,
u rupi koju je iskopalo, pojavi se bledo lice.
Lice nije govorilo. Oči zatvorene. Usta otvorena i puna snega.
Bilo je nepomično. Pod detinjom rukom ni pomaklo se nije.
Dotakavši ovo hladno lice smrznutim prstima, dete zadrhta. To je bila
glava žene. Po zamršenoj kosi pao je sneg. Žena je bila mrtva.
Dete nastavi da razgrće sneg. Pojavi se vrat pokojnice, zatim prsa

121
čije se telo videlo pod dronjcima.
Pipajući dalje, odjednom oseti jedva primetno micanje. Bilo je to
nešto malo što je bilo zatrpano i što se micalo. Brzo odgurnu sneg
rukama i otkri jedno telo nedonoščeta, slabašno i pomodrelo od
studeni, još živo i golo na obnaženoj dojci pokojnice.
To je bila devojčica.
Uvijena u malo krpa, ona je koprcajući se izišla iz njih. Pod njom
su njene jadne mršave nožice i iznad nje njeno disanje otopili sneg.
Dadilja bi joj dala pet ili šest meseci, ali ona je možda imala godinu
dana, jer je rašćenje u bedi žalosno usporeno, a katkad ide i do
rahitisa. Čim je udahnulo vaz-duh, zacvilelo je, a to je bio nastavak
onog jecanja pod snegom. Što majka nije čula ovo jecanje, biće da je
bila sasvim mrtva.
Dete uze malu u naručje.
Ukočena majka izgledala je jezivo. Lice joj je avetinjski zračilo.
Razjapljena usta bez daha kao da su započela da na nemuštom jeziku
odgovaraju na pitanja postavljena pokojnicima s one strane života.
Tamno bledi odbljesak svetlosti sa zaleđene ravnice prekrivao joj je
lice. Pod crnom kosom videlo se mlado čelo i od očiju do ruba usana
duboka bora od plakanja; kao s prezirom namrštene obrve, zatvoreni
očni kapci, injem zamrzle trepavice i stegnute nozdrve. Zima i grob
nisu neprijatelji. Sneg je osvetljavao pokojnicu. Lešina je santa leda od
čoveka.
Nagost dojki dirala je u srce. One su svoje izvršile; imale su
uzvišeni žig života koji je ta majka dala, a sama ga više nema, i ovde
je materinska veličina nadomestila devičansku čistoću. Na vrhu jedne
dojke bela krunica: kap mleka koja se zaledila.
Ispripovedaćemo odmah: sama u ovoj ravnici, na koju je naišao i
napušteni dečko, pre nekoliko sati, dojeći svoje odojče, ona je zalutala,
isto u poteri za malo krova nad glavom. Promrzla od zime, ona je pala
u sneg i tu se izgubila. Lavina ju je zatrpala. I koliko je više mogla,
privila je uza se svoju ćerkicu, a ona je dušu ispustila.
Devojčica je pokušavala da sisa ovaj mramor.
Sumorno poverenje koje nalaže priroda, jer izgleda da je majci
poslednje dojenje moguće čak i posle poslednjeg daha.
Detinja usta nisu pronašla dojku na kojoj se zaledila kap mleka
što ju je smrt ugrabila. Odojče je, više naviklo da leži u kolevci nego u

122
grobu, jecalo. Napušteni mali čuo je malu na izdisaju.
On ju je iskopao iz snega.
Uzao ju je u naručje. Kad se mala našla u naručju, prestala je da
plače. Lica oba deteta dotakoše se i modre usne deteta primakoše se
dečako-vom licu kao dojci.
Devojčica je već bila u stanju kada zgrušana krv počinje da
zaustavlja kucanje srca. Majka joj je bila već predala nešto od svoje
smrti: leš se prenosi; hladnoća je prilepčiva. Noge, ruke, mišice i
kolena ukočile su joj se od zime.
Dečko je osećao ovu strašnu studen.
On je nosio suvu i topliju odeću, svoju mornarsku bluzu. Sitno
odojče on stavi na grudi pokojnice, svuče bluzu i u nju povi devojčicu
i gotovo go s malom na rukama nastavi put po vejavici koju je gonio
vetar severac. Kada je najzad uspela da nađe dečakovo lice, mala
pritisnu svoje usne i tako za-grejana ona se uspava. Prvi poljubac ove
dve duše u tami.
Leđima na snegu, licem okrenuta prema noći, majka osta ležeći.
Ali u času kad se mališan svlačio da odene devojčicu, majka ga je
možda milovala pogledom odozgo iz večnosti.

III
NA PUTU STRADANJA NEVOLJA NEVOLJU STIŽE

Prošlo je više od četiri sata otkako je jedrenjak isplovio iz one

drage u portlendskom zalivu. Za vreme tih dugih sati, otkako je
prepušten sam sebi udario putem koji će ga možda ponovo vratiti
ljudskom društvu, imao je svega tri susreta. Jedan s čovekom, jedan
sa ženom i jedan s detetom. Susreo je onog čoveka na brežuljku, ženu
u snegu i dete, devojčicu koju je nosio u naručju.
Od umora i gladi dete je malaksalo.
Koračao je odlučnije nego ranije, s manje snage, a s više tereta.
Ostao je gotovo bez odeće. Ono malo krpa, koje su mu preostale
i koje su se sledile, bile su oštre kao staklo i greble su ga po koži. Dok
se on smrzavao, drugo dete se zagrevalo. Što je on gubio, nije bilo
izgubljeno: ona je dobijala. On je osećao tu toplotu koja je za jadnu
malu značila povratak u život. On je i dalje odmicao.
Držeći je čvrsto, on bi se s vremena na vreme sagnuo, rukom

123
zahvatio sneg i njim protrljao noge da se ne smrznu.
Drugi put opet, kada je osetio neku vatru u grlu, uzeo bi u usta
malo snega i sisao ga, što mu je na izgled gasilo žeđ, ali ju je ujedno
pretvaralo u groznicu. U stvari ovo olakšanje bilo je pogoršanje.
Usled prevelike žestine, mećava je postajala sve bezobličnija;
mogući su i snežni potopi, a to je bio jedan od njih. Ova pomama
vitlala je obalom i istovrememo uzburkala more. Dogodilo se to po
svoj prilici onog trenutka kada se u borbi sa sprudovima prestravljena
lađa počela komadati.
Dečko je pregazio šiban severcem preko široke snežne ravni,
idući sve dalje i uvek prema istoku; koliko je sati, on nije znao. Davno
već nije video dim. Ti znaci se brzo gube u noći; uostalom, vatre su
davno bile pogašene; možda se, najzad, i varao i možda nije bilo ni
grada ni sela u pravcu kojim je on išao.
Mada je počeo da sumnja, ipak je ostao uporan.
Mala je zaplakala dva do tri puta. Svoje hodanje on je tada
podesio je ljuljanju. Ona bi se smirila i ućutala, pa bi najzad tvrdo
zaspala i to dobrim snom. On je osećao kako je topla dok je sam u isto
vreme drhtao.
Često je nameštao svoju mornarsku bluzu oko vrata devojčice da
se mraz ne uvuče kroz neki otvor i da otopljeni sneg ne proteče
između odela i deteta.
Ravnica je bila talasata. Na strminama gde se spuštala, vetar je
naneo po uvalama snežne namete i za njega malog sneg je bio toliko
visok da je skoro sav upadao i bio prisiljen da ide upola zatrpan. Išao
je dalje i sneg je prtio kolenima.
Pošto je prešao preko uvale, naišao je na vetrom pometene
zaravni, gde je sloj snega bio tanak. Ovde je naišao na poledicu.
Lice mu obli topao dah devojčice, što ga za trenutak zagreja, a
zatim se taj dah zaustavi i sledi na kosi.
Bio je svestan jedne strašne opasnosti: nije smeo više da padne.
Predo-sećao je da se više nikad neće dići. Umor ga je savladao i teška
bi ga tama kao i onu mrtvu ženu oborila na tle, led bi ga živog za
zemlju prikovao. Niz strmine je silazio i ponovo uz njih uzlazio; preko
rupčaga je posrtao i iz njih se izvlačio; od sada bi običan pad za njega
značio smrt, a jedan nespretan korak otvorio bi grob. Pokliznuti nije
smeo, jer ni snage ne bi imao da se digne.

124
 Poledica je bila na sve strane oko njega; svuda zamrznut sneg.
Mala koju je nosio strašno mu je otežavala hod; ne samo da je ona
za njegovu zamorenost i iscrpljenost bila prevelik teret nego je bila i
velika smetnja. Obe ruke su mu bile njom zauzete, a za onog ko ide
po ledu, ruke su prirodna nužna poluga za održavanje ravnoteže.
Trebalo se snaći bez ove poluge.
On se snalazio i išao je ne znajući šta će mu se pod tim bremenom
dogoditi.
Mala je bila za njega kap koja je prelila čašu stradanja.
On je išao dalje povodeći se pri svakom koraku kao na nekoj
odskočnoj dasci; mada ga niko nije gledao, stvarao je čuda od
ravnoteže. Pa ipak, možda su ga, da kažemo opet i ovo, na ovom
tegobnom putu iz carstva mraka pratile oči majke i boga.
On se zanosio, povodio, uspravljao, pazio na dete, zavijao u
odelo, pokrivao glavu, zatim ponovo posrtao i uvek išao napred,
klizao se i zatim opet uspravljao. Vetar ga je podlo gurao.
Sudeći po svemu on je udario mnogo dužim putem nego što je
trebalo. Izgleda da se nalazio na onim ravnicama gde je kasnije
osnovana Binklivik Farm, između Spring Gardensa i Personidž
Hausa, kako se to danas zove. Danas majuri i letnjikovci, nekad
utrina. Često manje od jednog veka deli stepu od grada.
Najednom, pošto se stišala strašna vejavica, koja ga je zasenjivala,
on odmah pred sobom primeti gomilu trouglih fasada i dimnjaka, koji
su se ocrtavali na snegu, suprotno jednoj silueti, slika belog grada na
crnom horizontu, otprilike nešto što bi danas nazvali negativom na
fotografiji.
Krovovi, stanovi, skrovišta! Negde je dakle bio. Dečko oseti
neizrecivo ohrabrenje što još može nečem da se nada. Osmatrači na
katarci nekog izgubljenog broda kad kliču kopnu, proživljavaju slična
uzbuđenja. Dečko ubrza korak.
Najzad je, dakle, naišao na ljude. Dospeće do živih stvorenja.
Čega da se boji. U sebi je iznenadno osetio onu toplinu, sigurnost. S
onim iz čega se spasao, svršeno je, od sada više neće biti mraka, zime
i oluje. Činilo mu se da je sve ono što je moguće u zlu, sada bilo iza
njega. Ni mala mu više nije bila teška. Skoro je trčao. Baci pogled na
krovove. Tamo je bio život. Nije ih puštao iz vida. Isto tako bi gledao
mrtvac na ono što bi mu se javilo kroz odškrinuti poklopac groba. Bili

125
su to dimnjaci čiji je dim već bio zapazio.
Nije kuljao dim iz njih.
Dečko je brzo stigao do zgrada. Došao je u predgrađe grada koje
je bilo otvorena ulica. U ovo vreme nije vladao više običaj da se ulice
noću zatvaraju.
Ulica je počinjala s dve kuće. U njima nije bilo ni sveće ni lampe i
u celoj ulici ničeg, ničeg u ćelom gradu dokle god se moglo sagledati.
Kuća na desnoj strani ličila je više na krov nego na kuću; nešto
sasvim trošno; zid od ćerpiča, a krov od slame. Više krova nego zida.
Velika kopriva nikla pri temeljima zida, dodirivala je krov.
Ova straćara je imala samo jedna vrata, koja su ličila na mačija, i
jedan prozor, koji je bio obična rupa. Sve ostalo je bilo zatvoreno. Uz
zgradu sagrađen svinjac pokazivao je da se u ovoj straćari stanovalo.
Kuća na levoj strani bila je široka i visoka, sva od kamena, s
krovom od ploča. I ona je bila zatvorena. Bilo je to bogati preko puta
siromašnog.
Dečko nije oklevao. Uputio se prema velikoj kući. Dvokrilna,
šarena i hrastova vrata s velikim klincima bila su jedna od onih iza
kojih su se mogli nazreti čvrsti okovi železnih šipki i brava; na
vratima je visio gvozdeni zvekir.
Naporno, pošto su mu ukočene ruke bile više pesnice nego šake,
dečko podiže zvekir i udari jednom.
Odgovora nije bilo.
Pa zatim opet udari dva puta.
Ništa se u kući nije micalo.
Udari i po treći put. I opet ništa.
Pomislio je da unutra spavaju ili da neće da ustanu.
Posle ovoga dečko se uputi siromašnoj kući. Iz snega iskopa
kamen i njime udari u niska vrata.
Odgovora nije bilo.
Zatim se diže na prstima i polako zakuca na prozor, da ga ne bi
razbio, a opet dovoljno jako da bi se čulo.
Ne ču se nikakav glas, ništa se ne pomače s mesta i sveća se
ne upali.
Dečko pomisli da ovde niko ne želi da se probudi.
U kući od kamena i skrovištu od slame vladala
je ista ravnodušnost prema jadnicima.

126
 Dečko se reši da krene, okrene jednom mračnom i tesnom ulicom,
a ta je pre bila nalik na prolaz između dve stene nego na ulaz u grad.

IV
OPET NAPUŠTEN ALI DRUKČIJE

Ušao je u Vejmut.
Ondašnji Vejmut nije bio ugledan i divan kao ovaj danas. Onaj
drevni Vejmut nije imao kao ovaj današnji besprekoran i pravolinijski
kej sa spomenikom i krčmom u čast kralja Džordža III. Ovo se
dogodilo stoga što Džordž III još nije bio rođen. Iz istog razloga na
padini zelenog brežuljka prema istoku još nije bio naslikan ravno po
zemlji pomoću sitno podrezane trave i krede onaj beli konj, trideset
ari dug, s jednim kraljem na leđima i s repom okrenutim gradu, a sve
u čast Džordža III. Uostalom, on je takve počasti i zaslužio: Džordž
III, koji je pod stare dane izgubio samo pamet, koji ni u mladim
danima nikad nije imao, nije bio odgovoran za zla i pokore svoje
vladavine. On je bio nevin. Zašto da mu se ne digne spomenik?
Pre sto osamdeset godina Vejmut je bio isto onoliko simetričan
koliko i karte kad se izmešaju u igri. Legendarna semitska boginja
Astarta hodala je nekad zemljom noseći na leđima bisage u kojima je
bilo svega, pa čak i žena domaćica. Hrpa straćara koje su ispale iz te
đavolje torbe dale bi sliku o ovom ispreturanom Vejmutu. A pored
toga još i žene u straćarama. Kao ostatak ovih obitavališta stoji još i
danas kuća muzičara. Splet jazbina od izdeljanog i od crvi istrošenog
drveta, što predstavlja jednu drugu vrstu vajarstva, nakaradne,
naherene i rasturene kuće, neke sa stubovima, poduprte jedna o
drugu da ih vetar ne odnese, a između njih tesan, nakaradan i
krivudav prostor sa đubrištem, sokaci i raskršća koja je često plavila
plima ravnodnevnice, gomila starih zdanja načičkanih kao babe oko
neke starinske crkve-to je bio Vejmut. Vejmut je bio neka vrsta starog
normandijskog sela koje je slučajno bilo bačeno na englesku obalu.
Kada bi neki putnik ušao u krčmu, koju danas zamenjuje hotel,
umesto da carski plati prženu morsku ribu s bocom vina dvadeset i
pet franaka, morao bi se pomiriti da za dva marjaša pojede riblju
čorbu, koja je, uostalom, bila vrlo dobra. Jadno je to bilo.
Izgubljeno dete sa nahočetom u naručju udarilo je prvom, zatim

127
krenulo drugom, a onda trećom ulicom. Pogledom je po spratovima
i krovovima tražilo osvetljen prozor, ali sve je bilo zatvoreno i
utuljeno. S vremena na vreme udaralo je na vrata. Otuda mu niko nije
odgovarao. Srca nemaš za drugoga kad je tebi pod jorganom toplo.
Buka i lupa najzad probu-diše malu. Dečko je to osetio, jer je osetio
da mu sisa lice. Mala nije plakala, jer je mislila da je to njena majka.
Dečko se našao pred opasnošću da opet zaluta i da možda još
dugo tumara po raskrsnicama ulice Skrembridž, gde je bilo više bašti
nego kuća i više živica nego stanova, ali u pravi čas okrenu prolazom
koji se još i danas nalazi blizu Triniti skula. Ovim prolazom stiže do
morskog žala, neke vrste keja s ogradom, i s desne strane ugleda
most.
To je bio most Vej, koji veže Vejmut sa Melkoum Redžisom, ispod
čijih svodova se spajaju Harbur i Bek Voter.
Zaselak Vejmut bio je tada predgrađe grada i luke Melkoum
Redžis, koji je danas opština Vejmuta. Tako je selo progutalo grad.
Ovaj se posao obavio preko onog mosta. Mostovi su čudne sprave za
usisavanje, koje usisavaju stanovništvo i katkad uvećavaju neku
obalsku gradsku četvrt na štetu one preko puta.
Dečko krenu prema mostu koji je u to vreme bio brvno obloženo
mosnicama. Dečko pređe preko mosta. Kako je most imao krov, na
njemu nije bilo snega. Njegovim bosim nogama bilo je prijatno što idu
po suvim mosnicama.
A kada je prešao most, našao se u Melkoum Redžisu.
Kuće su ovde bile više od kamena nego od drveta. To više nije
bilo naselje. Bio je to pravi grad. Most je izlazio na prilično lepu ulicu
po imenu Sent Tomas strit. Dečko pođe njom. Na ulici se ukazaše
visoke zidane fasade zgrada, a tu i tamo izlozi dućana. On ponovo
zakuca na vrata. Ponestalo mu je snage da zove i da viče.
Kao u Vejmutu tako i u Melkoum Redžisu niko se ne mače. Brave
su bile čvrste i s dvostrukim rezama. Prozori su bili zatvoreni
kapcima kao usnule oči. Protiv buđenja i neprijatnog trzanja iz sna
bile su u ovom gradu preduzete sve mere opreznosti.
Mališan je lutajući osetio na sebi pritisak uspavanog grada koji
nije mogao da objasni. Tišina umrtvljenog mravinjaka dovodi do
nesvestice. Sve ove usnule davi košmar, njih je gomila, i iz tih poleglih
ljudskih tela izlazi dim snova. San ima mračne susede s one strane

128
života; razložena misao uspavanih lebdi iznad njih kao mrtvo i živo
isparenje i povezuje se s nekom silom koju naslućujemo i koja takođe
misli u prostoru. Otuda međusobno ispreplitanje. San, taj oblak,
stavlja svoje tmine i providnosti jedne iza drugih na zvezdu koja je
naš duh. Iznad tih spuštenih kapaka, gde je priviđenje zamenilo
gledanje, mrtvačko raspadanje senki i oblaka rasplinjava se u nešto
neopipljivo. Razasuti tajanstveni životi spajaju se s našim životom
preko ivice smrti, a ta je ivica san. Ova jedinjenja utvara i duša
odigravaju se u vazduhu tako da i onaj koji je budan oseća kako ga
zahvata ova atmosfera ispunjena kobnim životom. Smetaju mu
uobraženja koja ga okružuju, stvarnosti koje se naslućuju. Budan
čovek koji prolazi kroz utvare sna drugih, nesvesno tera od sebe
oblike koji nailaze, strahuje ili veruje da strahuje od neprijateljskog
dodira onoga što ne vidi i svakog trenutka oseća kao da ga neko
prisiljava na neki susret koji iščezava. Put u carstvo snova nalik je
putu u noći kroz mračnu šumu.
To je ono što se zove strahovati, a na znati zašto.
Ono što oseća odrastao čovek, dete oseća još više.
Ova nelagodnost od straha u noći, koju su uvećavale ove
stravične kuće, dolazila je povrh svega onog protiv čega se dete
borilo.
Dečko je ušao u ulicu Konikel Lejn i na kraju nje primeti Bek
Voter i ona mu se učini da je okean, tako da više nije znao na kojoj se
strani nalazi more. Stoga se ponovo vrati, skrene ulevo preko Mejdn
strita i ode natrag do Sent Albans rouda.
Ovde, nasumice i ne birajući mnogo zakuca jako na vrata prve
kuće. Ovo lupanje, koje mu je odnelo poslednju snagu, bilo je
neravnomerno, isprekidano i sve žešće. To je bilo kucanje groznice
koja je udarala po vratima. Samo jedan glas mu odgovori.
Glas gradskog časovnika.
Na starom zvoniku crkve svetog Nikole, pozadi, opet zavlada
tišina.
Da niko nije ni prozor odškrinuo, moglo bi nekom izgledati
čudno. Međutim, ovo se ćutanje može donekle objasniti.
Spomenućemo da je meseca januara 1690. harala u Londonu strašna
kuga, a tek je bila prošla i da je strah da se bolesnom skitnici ukaže
gostoprimstvo svuda umanjilo gostoljublje. Prozore niko nije

129
otvarao da ne udahne kužni zadah.
Detetu se učinilo da je studen ljudi strašnija od studeni noći. Ova
studen je svesna. Nikada dok je bilo samo nije toliko klonulo duhom.
Vratilo se životu ljudi i ostalo usamljeno. To je bio vrhunac muka.
Razumelo je nemilosrdnu pustinju, ali neumoljiv grad, to je bilo već
isuviše.
Časovnik, čije je kucanje izbrojao, još ga je više utukao. Pokatkad
nije više ništa tako ledeno kao časovnik koji izbija. To je objava
ravnodušnosti; večnost koja kaže: šta me se tiče.
Dečko zastade i nije siguran da se u tom tužnom trenutku nije
upitao, zar ne bi bilo jednostavno da se ovde ispruži i umre. Devojčica
nasloni glavu na njegovo rame i zaspa. Ovo njeno neobjašnjivo
poverenje pokrenu ga dalje.
On, na koga se sve sručilo, oseti da je nekome oslonac. Duboka
opomena dužnosti.
Ni misli ni to stanje nisu odgovarale njegovim godinama, a po
svoj prilici on ih nije ni shvatao. Radio je po nagonu i činio ono što je
morao da čini.
Krenuo je u pravcu Džonston rouda.
Dete više nije koračalo; ono se vuklo.
Levo od sebe ostavi Sent Meri strit, napravi jedan krivudav put i
na izlazu iz krivudave uličice, između dve straćare, nađe se na dosta
širokom prostoru. Prazno zemljište bez građevina, po svoj prilici ono
što je danas Česterfild trg. Ovde su prestajale kuće. Na desnoj strani
ugleda more, a na le-voj nesta grada.
Šta da radi? Iznova se prostrla poljana. Prema istoku ocrtavale su
se na širokim padinama Redipola velike strme površine snega. Da li
da nastavi lutanje? Da nastavi dalje i da ponovo utone u usamljenost
ili će opet krenuti ulicama? Šta da radi među ova dva ćutanja, između
ćutljive ravnice i glu-vog grada? Šta da od toga izabere.
Postoji kotva milosrđa, postoji i pogled milosrđa. Takav pogled
bacio je oko sebe jadni mali očajnik.
Iznenada začu neki preteći šum.

130
 V
POSVOJČAD ČOVEKOMRSCA

Do njega je kroz tamu dopirao nekakav čudan i uznemiravajući

škrgut.
Imalo je zbog čega da ustukne, ali ono pođe ka tome.
Onima koje je ćutanje utuklo, urlikanje se sviđa.
Ovo okrutno cerenje ohrabri ga. Preteći šum postade nada.
Postojalo je tu živo i budno biće, pa makar to bila i zver. Dete se uputi
pravcem odakle se čuo škrgut.
Ono zaobiđe ugao zidine i pozadi gde su se ukrštali odblesci
snega i mora, kao neko veliko kandilo na groblju, primeti nešto što se
tu sklonilo. To su bila kola, a možda i koliba. Imalo je točkove, dakle
kola su; imalo je krov, dakle dom je. Na krovu se video dimnjak, a iz
dimnjaka je sukljao dim. Dim je bio crven, a to je govorilo da se unutra
razgorela vatra. Pozadi je iz-bočena baglama pokazivala vrata, a kroz
malu četvrtastu rupu nasred vrata videla se svetlost u kolibi. Dete se
primače.
Ono što je škrgutalo, primetilo je njegov dolazak, jer kad je prišlo
kolibi, pretnja postade žešća. Nije to bilo režanje, to je bilo urlanje.
Kao lanac naglo zategnut čuo se kratak suv udarac, a odjednom pri
dnu vrata, između zadnjih točkova, sevnuše dva reda oštrih belih
zuba. U isti tren kada i njuška između točkova, proviri neka glava na
prozorčiću.
- Ćut' tamo! - prozbori glava.
Njuška zaćuta.
Glava nastavi:
- Ima l' koga tamo?
Dete odgovori:
- Ima.
- Ko je?
- Ja.
- Ti! A ko si ti? Odakle si?
- Umoran sam - reče dete.
- Koji je sat?
- Zima mi je.
- A šta tu radiš?

131
 - Gladan sam.
Glava uzvrati:
- Ceo svet ne može da bude srećan kao lord. Gubi se!
Glava se uvuče i zatvori prozorčić.
Dete pognu glavu i čvrsto stisnu uza se u naručju usnulu malu,
pribravši svu snagu da krene dalje. Učini nekoliko koraka i poče da
odmiče.
Međutim, u isti čas kada se prozorčić zatvorio, vrata su se
otvorila, i spustile se lestvice. S dna kolibe glas koji je govorio detetu
viknu Ijutito:
- Pa šta, što ne uđeš!
Dete se okrenu.
- Uđi već jednom, nastavi glas. Ko mi te posla takvog nevaljalka!
Gladan i promrzao, a neće da svrati.
Terano i pozivano u isti čas, dete osta kao ukopano, a glas
produži:
- Kaže ti se da uđeš, ugursuze!
Dete se reši da uđe i zakorači na prvu lestvicu od stepenica.
Pod kolima nešto zareža.
Ono ustuknu. Pojaviše se razjapljene čeljusti.
- Budi miran! - viknu čovečiji glas.
Čeljust se uvuče i režanje prestade.
- Penji se! - nastavi čovek.
S teškom mukom dete se jedva uspe preko tri lestvice. Smetalo
mu je drugo dete, tako ukočeno i tako uvijeno u bluzu da se ništa nije
raspoznavalo i da je izgledalo kao neka bezoblična mala masa.
Pređe preko tri stepenice i zaustavi se kad stiže na prag.
Verovatno zbog štednje u bedi, koliba je bila bez lojanice. Izbu je
osvetljavalo crvenilo što je probijalo kroz pukotine na gvozdenoj peći,
u kojoj je gorela vatra od treseta. Na peći su se pušili čanak i lonac, u
kojima je, po svoj prilici, bilo nešto za jelo. Lepo je mirisalo. Sanduk,
drveni stočić i o tavanicu obešen neupaljen fenjer - to je bio ceo
nameštaj ovoga stana. I još nešto: na zidovima polica od nekoliko
dasaka i čiviluk na kome su visile razne stvari. Na daskama i o
klincima bila je poredana staklarija, bakarni sudovi, naprava za de-
stilovanje, jedna staklenka za mrvljenje voska, koja se zove voštanik,
i sme-ša drugih raznih čudnih predmeta o kojima dete nije ništa

132
znalo, a to su bili hemičarski sudovi za kuvanje. Koliba je bila
duguljasta. Peć je bila postavljena spreda. To nije bila neka sobica. To
je bila jedva nešto veća kutija. Nju je spolja više osvetljavao sneg nego
unutra peć. U izbi je sve bilo nejasno i mračno. Pa ipak, sjaj vatre na
tavanici dopuštao je da se pročita ovaj natpis ispisan krupnim
slovima: Ursus filozof.
Dete se u stvari našlo kod Homa i Ursusa. Čulo se malopre
režanje jednog i govorenje drugog.
Kada je stiglo na prag, dete je pored peći primetilo dugačkog,
obrijanog i mršavog starca, odevenog u sivo, koji je stajao i čija je
ćelava glava dodirivala tavanicu.
Čovek ovde nije mogao da se sasvim uspravi. Izba je bila tačno
izmerena.
- Ulazi! - reče čovek, a to je bio Ursus.
Dete je ušlo.
- Stavi tu tvoj smotuljak.
Dete položi svoje breme pažljivo na sanduk, od straha da ga ne
uplaši i ne probudi.
Čovek produži:
- Al' ti to nežno spuštaš, ta ne bi tako ni ćivot sa svetim moštima.
Bojiš se valjda da ne pocepaš to malo svojih prnja, a?
- O ti gnusni nevaljalko! Uto doba pa po ulicama? A koj' li si ti?
Reci der! A ne, ne dam ti da odgovaraš. Hajdemo onom što je preče:
zima ti je. Hajde, zgrej se.
Zgrabi ga za ramena i gurnu pored peći.
- Sav si prokisnuo! Sav si se sledio! Zar se tako ulazi u moju kuću!
Hajde, skidaj te trule krpe, zlikovče!
Grozničavo užurbano skide mu jednom rukom dronjke, koji se
iscepaše u paramparčad, dok je drugom sa čiviluka uzimao mušku
košulju i prtenu maju koju još i danas zovu »kissmeqick.«
- Drž', eto ti veša!
Potom iz gomile krpa izvadi jednu vunenu tkaninu i istrlja ruke
detetu, koje je zaneto i iznemoglo stajalo pored peći, a ono je u tom
času dok mu je postajalo toplo, mislilo da vidi i dodiruje nebo. Pošto
mu je istrljao ruke, čovek mu obrisa noge.
- Hajde, skeletu, ništa ti nije promrzlo. Budala ja što se preplaših
da ti nije što promrzlo od prednjih ili zadnjih šapa. Ovaj put nećeš

133
ostati sakat. Obuci se!
Dete obuče košulju, a čovek mu obuče prtenu maju:
- E sada...
Čovek nogom primače stočić, zgrabi dečka za ramena, spusti ga i
kažiprstom mu pokaže na čanak koji se pušio na peći. Ono što je dete
u tom čanku moglo sagledati, bilo je opet nebo, to jest krompir sa
slaninom.
- Izgladneo si, pa jedi!
S police dohvati čovek koricu tvrdog hleba i zajedno s
gvozdenom viljuškom pruži ga detetu koje se malo snebivalo.
- Treba li da ti postavim sto! - reče čovek, i stavi čanak dečku na
kolena.
- Sve da poždereš!
Glad savlada nedoumicu. Dete se baci na jelo. Jadno stvorenje
više je žderalo nego jelo. Veseo šum od rskavog hleba ispuni kolibu.
Čovek je gunđao:
- Ne jedi tako brzo, gadni ždero! Kako je halapljiv ovaj nevaljalko!
Ova izgladnela žgadija jede tako da ti se baš smuči. Treba videti kako
lord večera. Video sam ja u mom životu kako vojvode jedu. Ta oni i
ne jedu skoro; to je fino. Oni, na primer, piju. Hajde, divlje prase,
nakrkaj se.
Gluvoća je odlika izgladnelog trbuha i dete se nije zbunjivalo
pred navalom žestokih epiteta, istina ublaženih i milosrdnim
postupcima, i ova suprotnost mnogo mu je koristila. U ovaj trenutak
njega su zaokupile dve hitne stvari, zagrejati se i najesti se.
Ursus produži tiho i mrmljajući da grdi dalje.
- Glavom sam video kralja Džejmsa kako ruča u Banketing
Hausu, gde se ljudi dive slikama čuvenog Rubensa; Njegovo
veličanstvo ni prstom da što dohvati, a ova skitnica ovde sve pobrsti.
Reč brstiti baš ovde i odgovara. Šta mi bi pa dođoh u ovaj Vejmut.
Odnelo ga sedam đavola! Od jutros nisam ništa prodao; ćaskao sam
sa snegom, svirao na frulu orkanu, a pazario ni mar-jaš i sad da mi
uveče dođu ovakvi bednici. Pogani kraj. Vodi se bitka, borba,
takmičenje između prolaznika luđaka i mene. Oni se trude da mi bace
samo marjaše, a ja se staram da im dam samo droge. I evo danas opet
ništa! Ni jednog idiota na raskrsnici, ni pet para u džepu! Žderi,
đavolji derane! Grizi i rskaj! Živimo odista u vreme kad ništa nije

134
ravno cinizmu čankoliza. Tovi se na moj račun, krpelju jedan! 0 to
stvorenje je pregladnelo i od toga je pobesnelo. To nije apetit; to je
zverinje žderanje. Iscrpeo ga je virus besnila. Ko zna? Možda ima
kugu? Imaš li kugu, razbojniče? Ako je preneseš na Homa! Ah, boga
mi to nećeš! Skapaj, ruljo, neka samo moj vuk živi. Uh, pa i sam sam
gladan. Izjavljujem da je to neugodan ispad. Radio sam danas duboko
u noć. Čovek se katkad u životu žuri. Ja sam večeras hitao da se
najedem. Sam sam ložio vatru, imao sam jedan krompir, koru hleba,
zalogaj slanine i kap mleka. Sve sam ovo ostavio da se podgreje,
velim: dobro je! Nadam se da ću se najesti. Jest, kad ono tras! Nabije
mi se ovaj krokodil. Prosto se ubaci među mene i ovo malo jela. A moj
jelovnik poharan! Jedi, štuko, jedi ajkulo! Koliko redi zuba imaš u
grlu, ždero, kurjačiću. Ne, povlačim reč, neka je čast vuku. Požderi
svoju zairu, udave jedan. Danas sam radio duboko u noć, želudac mi
krči, grlo suvo, gušterača ječi, creva usukana i nagrada mi je za sve to
da gledam kako drugi jede. Pa ipak, svejedno, podelićemo. Neka mu
bude hleb, krompir i slanina, a meni mleko.
U taj čas začu se žalostan i dug cik koji ispuni izbu. Čovek naćuli
uši.
- Sad drečiš, licemerče! A zbog čega drečiš?
Dečko se okrenu. Bilo je očigledno da on ne viče. Bila su mu puna
usta.
Kmečanje nije prestajalo.
Čovek ode do sanduka:
- Ovo dakle smotuljak kmeči! Sudnji dane! Eno smotuljak
skandira! Zašto gače ovaj tvoj smotuljak?
On rastvori bluzu iz koje otvorenih usta i sva uplakana proviri
detinja glava.
- Deder, šta je ovo? - reče čovek. - Ko je ovo? Ima još jedno. Tome
dakle kraja nema? Na oružje, kome je život mio! Kaplare, izvedi
gardu! I opet - tras! Šta mi ovo donese, razbojniče? Vidiš da je žedna.
Hajde, i ono treba da se napije. Dabome! Sad mi ni mleka ne ostade.
Iz hrpe na polici dohvati jedan zavežljaj platna za zavoje, sunđer
i bočicu i kao u ludilu promrmlja:
- Prokleta zemljo!
Potom se zagleda u malu.
- Boga mi devojčica. Raspoznaje se po kmečanju. I ona je mokra.

135
 Kao što je učinio s dečakom, tako sada i s nje skide prnje u koje je
bila više povezana nego povijena. Zavi je u parče sirotinjskog, suvog,
ali čistog grubog platna. Ovo brzo i naglo presvlačenje razdraži još
više devojčicu.
- Mjauče na sav glas - reče on.
Zubima otkide parče sunđera koje je stršalo, otcepi komad platna
i iz platna izvuče nekoliko konaca, s peći skide lonac s mlekom, nali
bočicu, pola sunđera uvuče u grlić, prekri sunđer platnom i uveza
koncem i bočicu prisloni uz lice, da vidi nije li suviše vruća, a pod
levu mišku uze povoj koji je i dalje kmečao.
- Hajde, stvoru, povečeraj, posisaj.
I stavi joj grlić bočice u usta.
Mala je pohlepno pila, a on je bočicu naginjao koliko je to trebalo
i u sebi gunđao:
- Svi su oni jednaki, podlaci jedni! Kad dobiju što žele, onda
zaćute.
Mala je tako naglo pila i tako zanosno uhvatila taj krajičak dojke,
što joj je ponudilo ovo čandrljivo priviđenje, da se zagrcnula.
- Zadavićeš se, - grdio je Ursus. -1 ovo je neki žderal
On joj istrgnu bočicu, pa sačekavši dok se kašalj smiri, stavi joj
opet u usta govoreći:
- Nasisaj se potrkušo!
Uto dečak odloži viljušku. Posmatrajući malu kako pije, sam je
zaboravio da jede. Do malopre, dok je jeo, u pogledu mu je blistalo
zadovoljstvo, a sada zahvalnost. Primetio je kako se mala vraća u
život. Sagledao je kraj uskrsnuća koje je on započeo i oči mu se ozariše
neizrecivim sjajem. Ursus je produžio da žvaće svoje pogrde. A s časa
načas dečak je upravljao svoje od neopisivog uzbuđenja vlažne oči
prema Ursusu, a da to svoje uzbuđenje ovo siroto biće, koje se
potucalo od nemila do nedraga i sada razneženo, nije moglo da izrazi.
Ursus ga osorno oslovi:
- Nuder, jedi!
- A vi? - sav drhteći i suznih očiju progovori dečko - vama neće
ništa ostati.
- Da sve to pojedeš, bagro! Nije to suviše za tebe, jer nije bilo dosta
ni za mene.
Dečko ponovo uze viljušku, ali ne okusi jela.

136
 - Jedi, povika na sav glas Ursus, radi li se ovde o meni? Što ti
pričaš o meni? Zločesti bosonogi đakone iz parohije Bez Groša,
zapovedam ti da sve pojedeš. Ovde si da jedeš, piješ i da spavaš. Da
jedeš, inače ću te izbaciti napolje, tebe i tvoju nevaljalku.
Pod ovom pretnjom, dečko nastavi da jede. Nije se mnogo
potrudio da počisti ono što je u čanku ostalo.
Ursus je dalje gunđao:
- Ovo se zdanje slabo zatvara. Zima ulazi kroz prozore.
U stvari, spreda, usled truckanja kola, ili što je neki mangup bacio
kamen, bilo je razbijeno jedno okno. Na ovu rupu Ursus je prilepio
zvezdu od hartije, koja se odlepila. Tuda je ulazio vetar.
Upola je sedeo na sanduku, dok je u isti čas mala u naručju i na
kolenima požudno sisala bočicu s blaženom sanjivošću heruvima
pred bogom i dece pred majčinom dojkom.
- Napila se, - reče Ursus.
I potom nastavi:
- I dalje mi držite pridiku o umerenosti.
Vetar odnese hartiju s prozora i ona ulete u kolibu; ovo nije
uznemirilo decu koja su se ponovo rađala..
Dok je mala pila, a mali jeo, Ursus je grdio:
- Pijanstvo započinje s povojem. Ko bi hteo, dakle, da bude biskup
Tilotson i da grmi protiv preteranosti u piću. Prokleti vetar, kako
svira na ove rupe! A i peć mi je već stara. Dimi se da vam oči iscure.
Nije dobro ni s vatrom ni sa zimom. Ne vidi se dobro. Ovo stvorenje
ovde iskorišćava moje gostoprimstvo. A posle svega, ni lice ovog
bezobraznika nisam video. Kod mene unutra nema udobnosti. Tako
mi Jupitera, ja mnogo volim da posećujem velike gozbe u dobro
zatvorenim sobama. Promašio sam poziv, rođen sam za uživanje.
Najveći od svih mudraca jeste Filoksen, koji je želeo da ima vrat kao
u rode da bi mu slast od jela što duže silazila niz gušu. Opet danas
ništa ne pazarih! Ništa ne prodadoh ceo dan. Propast. Žitelji, lakeji i
građani evo pred vama lekara, evo lekarija! Ali uzalud se mučiš,
budalino matora! Spakuj svoju apoteku! Ovde su svi zdravi. Ovo je
uklet grad u kome niko ne boluje! Samo nebo ima proliv. Koliki sneg!
Anaksagora je učio da je sneg crn. Bio je u pravu, jer je crnina hladna.
Led, to ti je ponoć. A kakva oluja! Mogu da zamislim kako je prijatno
onima na moru. Orkan je putanja satane, vitlanje čudovišta koja

137
bezglavo jure i kotrljaju se povrh naših ćiverica. U oblacima, jedan
ima rep, drugi ima rogove, neki plamen mesto jezika, tamo onaj
kandže na krilima, onaj opet trbušinu lorda kancelara, ovaj ćupu
akademika i svaka buka svoj oblik. Za svaki novi vetar novi demon;
uho sluša, oko gleda, tutnjava je lik. Pa dabome, jasno je da i sad još
ima ljudi na moru. Prijatelji moji, bežite sa oluje; ja imam pune ruke
posla da se ispetljam iz ovog života. I onda, na kraju, držim li ja
krčmu? Zašto baš mene posećuju namernici? Opšta beda blatom
zapljuskuje sve do moje sirotinje. U moju kolibu padaju gadne kapi
velikog ljudskog brloga. Izložen sam proždrljivosti namernika.
Njihov sam plen. Plen onih koji umiru od gladi. Zima, noć, koliba od
kartona, jedan nesrećni prijatelj ispod nje, napolju oluja, jedan
krompir, malo vatrice, gotovani, vetar prodire kroz sve pukotine, bez
kršne sam pare, a oko mene smotuljci koji počinju da laju. Kad ih
otvoriš - unutra skitulja. I to mi se zove neka sudbina! Zakoni su,
velim vam, povređeni. Ah, skitnica sa svojom skituljom, opaki
džeparošu, zločesto nedonošče, ah! Ulicama kružiš po navečerju! A
kada bi naš dobri kralj za sve ovo znao, bacio bi te na dno podzemne
tamnice da se naučiš pameti! Po noći se gospodin šeće s gospođicom!
Gologlav, bos, po zimi od petnaest stepeni! Znaš li ti da je to
zabranjeno. Postoje uredbe i naredbe, buntovniče. Skitnice se
kažnjavaju, a pošteni ljudi koji svoje kuće imaju čuvani su i zaštićeni.
Kraljevi su očevi naroda. Ja imam stan, ja! Da su te negde sreli, tebe
bi javno išibali, i dobro bi uradili. U jednoj civilizovanoj državi reda
mora da bude. Grdno sam pogrešio što te ne dostavih policajcu. Ali
eto, takav sam, hoću dobro, a činim zlo. Ah! Razvratniče li jedan! Doći
u takvom stanju! Kada su ušli, nisam ni sneg na njima primetio, a on
se već topio. I eto, sva mi je kuća mokra. U kući mi je prava poplava.
Trebalo bi sagoreti nemoguću količinu uglja da se ovo jezero isuši. A
džak uglja staje dvadeset i pet para. Šta da uradimo pa da u ovoj kolibi
izdržimo. Sad otvaram dom za dadilje. U mojoj kući na dojenju je
budući naraštaj prosjaka Engleske. Moj posao, zvanje i zanimanje biće
mi da doterujem zametke koje je pobacila velika drolja Beda, da još u
ranom detinjstvu usavršavam rugobu zločinaca i da mladim
džeparošima dajem filozofske oblike. Ursusov je jezik božje dleto. Da
me, pravo da kažem, trideset godina ovakva stvorenja nisu sisala, ja
bih bio bogat, Homo ugojen, imao bih svoj medicinski kabinet pun

138
retkosti i hirurških sprava, kao i doktor Linakr, hirurg kralja Henrija
VIII, pa bih imao raznih životinja, egipatskih mumija i sličnih ostalih
stvari! Bio bih u društvu doktora, imao bih pravo na biblioteku koju
je godine 1652. podigao slavni Hervej, i da radim u kubetu Saborne
crkve, odakle se vidi ceo London. Ovde bih mogao da nastavim s
izračunavanjem zamračenja sunca i da dokazujem kako zamagljena
para izlazi iz ove zvezde. Tako je mislio Džon Kepler, koji se rodio
godinu dana pre svetog Bartolomeja i bio carev matematičar. Sunce
je ognjište koje se ponekad dimi. Isto kao i moja peć. Ona vredi koliko
i sunce. Da, obogatio bih se, moja ličnost bila bi drugačija i ja ne bih
bio običan čovek i ne bih po drumovima progonio nauku. Jer, narod
nije dostojan nauke, a pošto je narod gomila bezumnika, mutni splet
svih uzrasta, polova, naravi i uslova, te mudraci svih vremena nisu
prezali da ga preziru, a i najumereniji mrze, u svojoj pravičnosti jarost
i razuzdanost. Ah! Dosadno mi je ono što postoji. Najzad, ne živi se
doveka. Ljudski život svršava brzo. Pa ipak ne, dug je on. S vremena
na vreme, da ne izgubimo hrabrost i da bismo bili glupi da priznamo
da postojimo i da ne bismo propustili divnu priliku za tolike konopce
i eksere na vešalima, priroda se tobože ipak malo brine za čoveka.
Ove pak noći to nije bio slučaj. Ova podmukla priroda čini da žito
klija, grožđe sazri i da slavuj peva. Ona s vremena na vreme pruži
zrak zore ili čašu rakije, i to mi se zove sreća. Uzan rub dobra oko
beskrajnog pokrova zla. Našoj sudbini đavo je izatkao čoju. Bog ju je
porubio. A ti mi u međuvremenu, lopove, pojede večeru!
Odojče koje je stalno i vrlo nežno držao na rukama, mada se ljutio
za sve to vreme, sklapalo je oči, što je bio znak sitosti. Na ovo Ursus
zagleda u bočicu i progunđa:
- Bezobraznica jedna, sve je iskapila.
On ustade. Držeći malu na levoj ruci, on desnom otvori poklopac
na sanduku i izvadi medveđu kožu, koju je inače zvao »svojom
pravom kožom«.
Dok je ovo radio, prisluškivao je kako ono drugo dete jede i
posmatrao ga ispod oka.
- Biće prava muka hraniti ovog žderu dok ne poraste. Ovo je
pantljičara koju ću imati u trbuhu mog dućana.
Samo jednom rukom, i što je bolje umeo, prostirao je medveđu
kožu po sanduku, pomažući se pritom laktom i nastojeći da svojim

139
kretanjem ne poremeti prvi san male devojčice. On je poleže na kožu
sa strane blizu vatre. A kad je sve ovo završio, stavi praznu bočicu na
tle i povika:
- Sada sam i ja ožedneo!
Zatim pogleda u lonac u kome je preostalo još nekoliko gutljaja
mle-ka i prinese ga ustima. U času kada je već trebalo da pije, pogled
mu se zaustavi na devojčici. On vrati lonac na peć, dohvati bočicu,
otčepi je i u nju nali preostalo mleko, taman toliko da je napuni, začepi
je sunđerom i platno oko grlića zaveza koncem.
- Ipak sam gladan i žedan - ponovi, pa potom doda:
- Kad se ne može jesti hleb, pije se voda.
Iza peći stajao je krčag s okrnjenim grlićem.
On ga uze i ponudi dečku:
- Hoćeš da piješ?
Dete se napi i nastavi da jede.
Ursus uze krčag i prinese ga ustima. Zbog blizine peći
temperatura vode nije bila podjednaka. Ursus proguta nekoliko
gutljaja kisela lica:
- Vodo, tobož čista vodo, ti si kao lažni prijatelji: odozgo si mlaka,
odozdo hladna.
Dečko ja završio sa večerom. Čanak mu nije bio prazan već
olizan. Zamišljen, pokupio je i pojeo nekoliko mrvica koje su mu pale
po šavovima pr-tene maje i po kolenima.
Sada mu se Ursus otvoreno obrati:
- Ej, još nismo gotovi. Sada je na nas red. Nisu usta samo da jedu
nego i da govore. Pošto si se ogrejao i nakljukao, živino jedna, pazi da
sada odgovaraš na moja pitanja!
- Odakle si?
Dete odgovori:
- Ne znam!
- Kako ne znaš?
- Ostavili su me večeras na morskoj obali.
- Ah, mangupe! Kako ti je ime? Ti si toliko loš podanik da su te
roditelji napustili.
- Ja nemam roditelja.
- Povedi više računa o mom ukusu i čuvaj se, jer ja ne volim da
mi se pevaju pesme koje su obične bajke. Imaš roditelje, jer imaš

140
sestru.
- To nije moja sestra.
- Nije tvoja sestra?
- Nije.
- A šta ti je onda?
- Mala koju sam našao!
- Našao!
- Da.
- Kako, zar si je pokupio sa zemlje?
- Da.
- Gde? Ako slažeš, smlaviću te.
- Na ženi koja je umrla u snegu.
- Kada?
- Ima jedan sat.
- Gde?
- Milju odavde.
Ursus nabra čelo koje poprimi oštar izgled, karakterističan za
veđe uzbuđenog filozofa.
- Umrla! Jedna koja se usrećila! Treba je ostaviti u snegu. Tamo joj
je dobro. Na kojoj strani?
- Prema moru.
- Da li si išao preko mosta?
- Da.
Ursus odškrinu okno pozadi i radoznalo pogleda napolje. Vreme
se nije poboljšalo. Sneg je padao gusto i tužno. On zatvori okno.
Potom ode do razbijenog okna i krpom zapuši rupu, strpa treseta
u peć, razvuče koliko je više mogao medveđu kožu po sanduku,
dohvati veliku knjigu, koja je stajala u uglu i stavi je pod uzglavlje kao
jastuče, pa na to uzglavlje položi glavu uspavane male. Zatim se
okrete dečku.
- Lezi tu.
Dečko posluša i opruži se pored male.
Ursus presavi medveđu kožu preko oba deteta i podvije pod
njihove noge. Zatim priđe polici, dohvati i oko pasa priveza platneni
pojas s velikim špagom, u kome su se po svoj prilici nalazile hirurške
sprave i bočice s lekovima.
Posle toga skide s tavanice fenjer i upali ga. Fenjer se mogao paliti

141
tako da se svetlost vidi i ne vidi. Deca su bila u senci, mada je fenjer
goreo. Ursus odškrinu vrata i reče:
- Odoh. Ne bojte se. Vratiću se. Spavajte!
Spuštajući lestvice niz kolibu, on povika:
- Homo!
Odgovor na ovo - nežno režanje.
S fenjerom u ruci Ursus se spusti niz lestvice, one se potom
podigoše, vrata se zatvoriše. Deca ostadoše sama.
Jedan glas spolja, glas Ursusa zapita:
- Ej ti, dečko, što mi večeru pojede! Slušaj, zar još ne spavaš?
- Ne - odgovori dečko.
- E pa dobro, ako ona zakmeči, daj joj ono mleka što je ostalo.
Potom se čulo samo zveket odrešenog lanca i šum koraka čoveka
i životinje koji su odmicali.
Oba deteta nekoliko trenutaka posle toga zaspaše dubokim
snom.
Kakvo neobično ukršteno disanje; više od nevinosti: nepoimanje
svega; svadbena noć pre buđenja polova. Dečko i devojčica koji su
jedno pored drugog nagi ležali, bili su anđeoski sjedinjeni u noći za
tih nemih časova. Snovi, koliko su za njihovo doba bili mogući,
lebdeli su s jednog na drugo, a pod njihovim zatvorenim veđama bilo
je verovatno zvezdane svetlosti. Ako reč brak ovde ne odgovara, oni
su ovde bili muž i žena onako kako se postaje anđeo. Tolika nevinost
u tolikoj tmini, tolika čistota u takvom zagrljaju, ovo prisvajanje neba
moguće je samo deci i nikakva beskrajnost nije ravna ovoj veličini
mališana. Od svih tajni, ovo je najdublja. Strašna ve-čitost mrtvaca
okovanog s one strane života, grdna ostrvljenost okeana za vreme
brodoloma, široke snežne beline koje sakrivaju sahranjene oblike nisu
po svojoj uzbudljivosti ravne dečjim usnama koje se božanski
dodiruju u snu i čiji susret nije čak ni celov. Možda veridba, možda
katastrofa. Nepojmljivo pritiska ovo nagađanje. To je divno; ko zna
da nije i strašno? Srce se steže. Nevinost je uzvišenija od vrline. Nju je
stvorila sveta tama. Deca su spavala. Bila su mirna. Bilo im je toplo. S
nagošću njihovih isprepletanih tela slivala se čednost duša. Ovde su
bili kao u gnezdu ambisa.

142
 VI
BUĐENJE

Sumorno je svitao dan. Tužno dnevno belilo uvlačilo se u

kolibicu. Ledena zora. Ocrtavajući u pogrebnoj stvarnosti oblike
stvari, kojima je noć utisnula svoj avetinjski lik, ovo bledilo nije
probudilo tvrdo usnulu decu. Koliba je bila topla. Kao dva tiha talasa
neizmenično su se čula njihova. Napolju se orkan stišao. Sumračno
svetio širilo se lagano na vidiku. Sazvežđa su se gasila jedna za
drugim, kao utuljene sveće. Preostale su samo još nekolike veće
zvezde. Duboko pevanje vasione izbijalo je iz mora.
Peć se još nije sasvim ugasila. Od svitanja je postajao dan. Dečko
je spavao lakšim snom od devojčice. Bio je noćni stražar i čuvar. A
kada su sunčevi zraci malo jače udarili kroz okno, otvorio je oči;
detinji snovi svršavaju u zaboravu: ne znajući gde je, ni šta je imao
pored sebe i ne naprežući se da se toga seti, on je još dremuckao
gledajući u tavanicu i u polusnu se zabavljao slovima natpisa »Ursus
filozof«, koje je ispitivao pošto ih nije mogao odgonetnuti, jer nije
znao da čita.
Zvuk brave, u kojoj zaškripi ključ, učini te on ispruži vrat.
Vrata se okrenuše i lestvice se spustiše. Ursus se vraćao. S
ugašenim fenjerom u ruci penjao se preko tri stepenika.
U istom trenutku četiri šape polako zatapkaše preko stepenica.
Bio je to Homo koji je pratio Ursusa i koji se takođe vraćao. Probuđen,
dečko se trže.
Vuk je, pošto je bio gladan, po svoj prilici zapao u jutarnje zevanje
i tom prilikom iskezio je sve svoje jake bele zube.
Stajao je upola ispravljen na svoje prednje šape, podlaktivši se na
prag kao neki propovednik na ivici propovedaonice. Nekako
izdaleka pronjuš-ka oko sanduka, jer nije navikao da ga vidi tako
smeštenog. Njegov vučji lik, uokviren vratnicama ocrtavao se crno.
Odluči da uđe.
A kada je dečko ugledao vuka u kolibi, on se izmigolji iz
medveđe kože, ustade i stade ispred male koja je spavala tvrđe nego
ikada.
Ursus obesi fenjer o klin na tavanici. Tiho i s mehaničkim
spokojstvom skide pojas sa svojim lekarskim priborom i stavi ga na

143
jednu dasku. Ništa nije gledao i pravio se kao da ništa ne vidi. Imao
je staklen pogled. U duši mu se vrzmalo nešto duboko. Najzad, misao
mu, kao i obično, dođe do izraza u bujici reči. On povika:
- Odista srećna! Mrtva, posve mrtva!
Potom čučnu i ubaci lopaticu šljake u peć, pa džarajući treset,
zagunđa:
- Stalo me je teških muka da je pronađem. Nečija pakost zatrpala
ju je dve stope ispod snega. Da nije bilo Homa, koji nosom vidi isto
onako jasno kao Kristofer Kolumbo duhom, bio bih još tamo,
tabanajući po snegu i igrajući se žmurke sa smrću. Diogen je sa
svećom tražio čoveka, a ja sam uzeo sveću i tražio ženu; on je našao
sarkazam, ja tugu. Kako je bila ledena! Dotakao sam joj ruku, kamen.
Kakvo spokojstvo u očima: kako je moguće biti toliko glup, pa umreti
ostavljajući dete. Neće sada više biti tako lako da troje živi u ovoj
kutiji. Kad čoveka nešto bapne! Eto, odjednom sam i ja dobio
porodicu: momčića i devojčicu.
Dok je Ursus ovo govorio, Homo se privukao do peći. Ruka
uspavane male visila je između sanduka i peći. Vuk je počeo da je liže.
I lizao je tako nežno da se mala nije probudila.
Ursus se okrenu.
- Dobro, Homo. Ja ću biti otac, a ti čika.
A zatim ne prekidajući razgovor sa samim sobom, nastavi svoju
filozofsku rabotu, stalno džarajući vatru.
- Usvojiti! Hoćemo! Homo se uostalom slaže - potom se diže.
- Hteo bih samo da znam ko je odgovoran za onu pokojnicu. Da
li ljudi? Ili...
Pogled mu odluta nekud preko tavanice i on procedi:
- Da nisi ti?
Zatim kao pod bremenom saže glavu i nastavi:
- Noć se pobrinula da ubije onu ženu.
Oči mu se sudariše s likom probuđenog dečka koji ga je slušao.
Ursus ga iznenada zapita:
- Čemu se smeješ?
Dečko uzvrati:
- Ne smejem se.
Ursus se strese, oštro ga pogleda i posle kraćeg ćutanja reče:
- Onda si strašan.

144
 Noću je kolibica bila tako slabo osvetljena da Ursus nije još
raspoznao dečakovo lice. Pomogla mu je dnevna svetlost.
Zgrabivši dečka za ramena, on mu je posmatrao lice sa sve
uzbudljivijom pažnjom, dok mu ne podviknu:
- Da se ne smeješ više!
- Ne smejem se - reče dete.
Ursus zadrhta od glave do pete.
- Smeješ se - velim ti.
Zatim, stežući dečka sažaljivo, a možda i ljutito, upita plahovito:
- Ko ti je to učinio?
Dete odgovori:
- Ne razumem šta to govorite.
- Otkada se tako smeješ?
- Oduvek sam bio takav - odgovori dečak.
Ursus se okrenu prema sanduku i tiho progovori:
- Mislio sam da se ovo više ne radi.
Vrlo pažljivo, da je ne bi probudio, on ispod uzglavlja podiže
knjigu koju je maloj podmetnuo kao jastuk.
- Da vidimo Konkvesta - progunđa.
To je bila sveska u foliju, povezana u meki pergament. Palcem je
prevrtao listove, zaustavio sa na jednoj stranici, rastvorio prema peći
i pročitao ovo:
-... De Denasatis4 - Tu je.
I potom nastavi:
- Buca fissa usuque ad aures, gensivis de nudatis, nasoque murdridato,
masca eris, et ridebis semper."
-To je baš to.
Potom gunđajući stavi knjigu na policu:
- Pustolovina čije produbljivanje može da odvede svačemu.
Zadržimo se stoga na površini. Smej se, dečko moj.
Mala se probudila, a njeno dobro jutro bio je krik.
- Ajde, dadiljo, podoji je - reče Ursus.
Mala se uspravi i sede. Ursus uze bočicu s peći i dade joj da sisa.
Ovoga časa rađalo se sunce. Bilo je ravno s horizontom. Njegovi
crveni zraci probili su okno i pali na lik male, koja je bila okrenuta
prema suncu. Dečje ženice upravljene suncu odbijale su zrake kao

145
ogledalo, u obliku dva crvena kruga. Zenice su bile nepomične. Veđe
takođe.
- Gle reče Ursus, slepa je.

146
 DEO DRUGI
PO KRALJEVOJ ZAPOVESTI

KNJIGA PRVA

PROŠLOST JE VEČNO PRISUTNA ČOVEK, JE

OGLEDALO LJUDI
I
LORD KLENČARLI

1
U ono vreme živela je još u sećanju stara uspomena na lorda
Lineasa Klenčarlija. Kromvelov savremenik, baron Lineas Klenčarli,
bio je, da to odmah kažemo, jedan od onih malobrojnih perova
Engleske koji su se izjasnili za Republiku. Takvo opredeljenje imalo je
svoje uzroke, i strogo uzev, to se objašnjava time što je Republika
trenutno pobedila. Sasvim je bilo shvatljivo što je lord Klenčarli ostao
republikanac sve dok je republika bila na vlasti. Ali, lord Klenčarli je
istrajao i posle završene revolucije i pada parlamentarne vlade.
Plemićima je, međutim, bilo lako da se vrate u novo uspostavljeni
gornji dom, jer restauracije uvek praštaju pokajanicima i jer je Čarls II
prema njima bio popustljiv. Ali lord Klenčarli nije shvatio događaje
kako treba. I dok je nacija klicala kralju koji je ponovo zagospodario
Engleskom, dok su se svi ostali jednodušno izjašnjavali, a narod
pozdravljao monarhiju; dok se dinastija uzdizala usred slavnog i
pobedonosnog veličanja onoga što se poricalo, u času kada je prošlost
postajala budućnost, a budućnost prošlost, ovaj lord se nije pokorio.

147
On se otuđio od sve te velike radosti; dobrovoljno otišao u
izgnanstvo; mogao je da bude per, ali je više voleo da bude izgnanik.
Godine su prolazile; u svojoj odanosti prema mrtvoj republici on je
stario. Razume se samo po sebi da je zbog ove svoje detinja-rije
postajao smešan.
Povukao se Švajcarsku. Boravio je tamo u nekoj visoko sazidanoj
kuće-rini na obali Ženevskog jezera. Izabrao je ovo prebivalište u
krševitom kutku jezera, između Šilona, u kome je bio zatvoren
Bonivar, i Vevea, gde je umro Lidlov. Sakrivali su ga surovi, oblačni,
mračni i vetroviti Alpi. On je živeo ovde, sav utonuo u onu veliku
tamu koja se spušta s planinskih visova. Retko bi susreo nekog
prolaznika. Ovaj čovek nalazio se van svoje zemlje i skoro van svoga
veka. Za upućene i za one koji su poznavali tadašnje prilike, nikakav
otpor protiv postojećeg stanja nije u to vreme nailazio na opravdanje.
Engleska je bila srećna; uspostava monarhije je izmirenje supružnika;
kralj i nacija nisu više živeli odvojeno; ništa milije i veselije; Velika
Britanija je zračila; mnogo je imati kralja, a ona je još povrh toga imala
jednog dražesnog kralja; Čarls II bio je ljubazan, čovek od uživanja i
vlastodržac, i veliki posle Luja XIV; bio je gospodin i plemić; Čarlsa II
su podanici obožavali; ratovao je protiv Hanove-ra, i sigurno je znao
zašto, ali je to samo on znao; Denkerk, što je bio potez visoke politike,
prodao je Francuskoj; demokratski nastrojeni perovi, za koje je
Čemberlen govorio: »Prokleta republika zarazila je svojim smrdljivim
zadahom mnoge iz visokog plemstva,« imali su zdrav razum: uverili
su se kako je potrebno da budu ljudi svoga vremena i da ponovo
zauzmu svoje mesto u domu lordova; za ovo im je bilo dovoljno da
se kralju položi zakletva na ver-nost. I kada su se pomisli na sve ove
okolnosti, ovu lepu vladavinu, ovog odličnog kralja, na sve te
uzvišene prinčeve, koje su po milosti božjoj njihovi narodi opet
zavoleli i kada se govorilo da su tako ugledne ličnosti kao Monk, i
kasnije Džefris, prišli prestolu, i da su za svoju odanost i revnost bili
pravedno nagrađeni sjajnim zvanjima i unosnim položajima, a da je
lord Klenčarli za sve to znao, onda je njegovo držanje nerazumljivo,
jer je samo od njega zavisilo da slavodobitno pored njih sedne, u času
kada je Engleska, zahvaljujući svome kralju, postigla vrhunac
blagostanja, a ceo London bio samo svetkovina i parada, ceo svet
bogat i oduševljen, a dvor otmen, veseo i divan. Kada bi slučajno

148
daleko od ovog sjaja, a kroz neku tužnu polutamu, sličnu sutonu
primetili ovog starca, odevenog kao čovek iz naroda, bledog,
rasejanog, pogrbljenog, verovatno prema grobu, stojeći pored jezera i
ne obazirući se na buru i zimu, tumarajući ukočenog pogleda, sedih
kosa kojima se poigravao vetar u noći, ćutljivog, osamljenog,
zamišljenog, kad bi ga dakle takvog primetili, teško bi bilo ne
nasmejati se.
Izgledao je kao lud.
Razmišljajući o lordu Klenčarliju, o onom što je mogao biti i o
onom što jeste, da se samo čovek nasmeši, to bi bilo suviše blago.
Jedni su pucali od smeha. Drugi su ga se gnušali.
Razume se samo po sebi da je ovo drsko izdvajanje od sveta
vređalo ozbiljne ljude.
Olakšavajuća okolnost: lord Klenčarli nije nikad bio pri čistoj. U
tome su se svi slagali.

2
Neugodno je gledati ljude kako su uporni. Ne poštuje se
Regulusovo držanje i otuda potiče poneka ironija javnog mnjenja.
Upornosti ove vrste nalik su na prekor i opravdano ih ismejavaju.
Sve u svemu, jesu li ova jogunstva i ove upornosti vrline? Da li u
ovom preteranom naglašavanju samoodricanja i častoljublja nema i
dosta razmetljivosti? To je više paradiranje nego šta drugo. Čemu
služe ova preterivanja u usamljivanju i izgnanstvu. Ni u čemu ne
preterivati je načelo mudraca. Bunite se, to je u redu; grdite koliko
hoćete, ali učtivo i uz poklike: Živeo kralj! Biti razborit istinska je
vrlina. Ono što padne, trebalo je da padne, a ono što se diže, trebalo
je da se digne. Proviđenje ima svoje razloge: ono nagrađuje prema
zasluzi. Mislite li da se u ovo bolje razumete nego u ono? Kada prilike
izreknu svoj sud, kada jednu vladu zameni druga, kada se istinsko
uspešno izdvoji od lažnog, ovde poraz, tamo pobeda, tada sumnja
više ne postoji, pošten čovek prilazi onome što je prevagnulo, štaviše,
ako je to koristilo njegovom napretku i njegovoj porodici, on se time,
dakako, nije rukovodio, već je mislio, samo na opštu stvar i stoga svim
silama pomaže pobedniku.
Šta bi se dogodilo od države ako niko ne bi pristao da joj služi?
Da sve stane, dakle? Održati svoje mesto, dužnost je dobrog

149
građanina. Naučite se da žrtvujete vaše potajne simpatije. Položaji
zahtevaju da ih držite. Neko se uvek mora žrtvovati. Biti odan u
vršenju službene dužnosti, to je vernost. Kada bi službenici otišli
kućama, država bi bila paralisana. Kukavički je sam sebe izagnati. Da
li to služi kao primer? Kakva taština! Da li je to prkos? Kakva smelost!
Za što vi to sebe držite? Znajte da smo vam ravni. Mi, mi se ne
odmećemo. A kada bismo hteli, mi bismo takođe bili uporni i
neukrotivi i činili bismo gore stvari od vas. Ali mi više volimo da
budemo razboriti ljudi. Zato što sam Trimalhion, vi ne verujete da
sam u stanju da budem Katon. Taman posla.

3
Nikada kao godine 1660. nisu prilike bile jasnije i određenije.
Nikada razumnom čoveku nije toliko ukazivano na stav kakav on
treba da zauzme.
Engleska je odolela Kromvelu. Mnogo se nepravilnosti dogodilo
pod republikom: ostvarena je britanska prevlast. Pomoću
Tridesetogodišnjeg rata zagospodarila je Nemačkom, pomoću
Fronde ponizila je Francusku, a pomoću vojvode Bragansa oslabila
Španiju. Kromvel je načinio Mazarena svojim slugom; u ugovorima
se protektor Engleske potpisivao ispred kralja Francuske. Holandiji je
nametnuta kazna od osam miliona, Alžir i Tunis su mučeni. Jamajka
zauzeta, Lisabon ponižen, u Barseloni podstaknuto francusko
suparništvo, a u Napulju Masanijelo; Portugalija vezana uz Englesku,
od Gibraltara do Krita sprovedeno je čišćenje Berberaca; prevlast na
morima izvršena je u dva oblika, u vidu pobede i trgovine. Engleska
je 1653. uništila čoveka s trideset i tri izvojevane bitke, starog
admirala, kog su mornari zvali dedom mornara, onog Martina Haperka
Trompa koji je odneo pobedu nad španskom mornaricom; od španske
mornarice oduzela je Atlantski okean, Pacifik od holandske,
Sredozemno More od mletačke, a ugovorom o plovidbi
zagospodarila je svim obalama na svetu; pomoću mora zavladala je
svetom; holandska pomorska zastava ponizno je na morima
pozdravljala britansku; u ličnosti svoga ambasadora Mansinija,
Francuska je metanisala pred Oliverom Kromvelom; a ovaj Kromvel
se igrao s Kaleom i Denkerkom kao s pernatom loptom na reketu; od
Engleske drhtao je ceo kontinent; ona je diktirala mir, rešavala o ratu,

150
na svakom visu istaknuta je engleska zastava; samo jedan
Protektorov gvozdeni puk vredeoje u prestravljenoj Evropi čitavu
armiju. Kromvel je govorio: hoću da se Engleska Republika poštuje onako
kao što se u svoje vreme poštovala Rimska; ništa više nije bilo sveto; reč je
bila slobodna, štampa je bila slobodna, otvoreno se, javno i nasred
ulice govorilo što se htelo, bez nadzora i cenzure štampalo se šta se
htelo, ravnoteža prestola bila je poremećena; monarhistički poredak
u Evropi, kome su i Stjuartovci pripadali, bio je poljuljan. Najzad,
došao je kraj tom omrznutom režimu i Engleskoj je bilo oprošteno.
Milostivi Čarls II dao je u Bredi svoju dekleraciju. Dozvolio je da
Engleska zaboravi na ono vreme kada je sin jednoga pivara iz
Hantingdona zgazio glavu Luja XIV. Engleska je rekla svoje »mea
culpa« i odahnula. Op-šte oduševljenje, kako smo rekli, bilo je
potpuno. Ovoj opštoj radosti pridružila su se i vešala kraljoubice.
Uspostava kraljevske vlasti je osmeh, ali malo vešala nije na odmet,
jer valja zadovoljiti i javno mnjenje. Duh nepokornosti bio je pobeđen,
odanost ponovo učvršćena. Biti dobar podanik, bila je ubuduće jedina
težnja. Oslobodili su se političkog ludila, a blatom su se nabacivali na
revoluciju, ismevali Republiku i ono čudno vreme kada su se stalno
izgovarale velike reči: Pravo, Sloboda, Napredak. Grohotom su se
smejali nad ovim preterivanjima. Vraćanje zdravom razumu bilo je
divno; pod Kromvelom je Engleska samo sanjarila. Kolika sreća što se
otre-sla ovih zabluda! Ima li nečeg luđeg? Šta bi bilo kada bi se
svakom dala sva prava? Da li je moguće zamisliti kako bi to izgledalo
kada bi svi vladali? Da li je moguće zamisliti grad kojim upravljaju
sami građani? Građani su zaprega, a zaprega nije kočijaš. Glasati je
isto što i biti prepušten vetrovima na nemilost. Ili možda hoćete da
države lebde u oblacima? Nered ne zavodi red. Ako je haos arhitekt,
zgrada će biti Vavilonska kula i najzad kakva tiranija, ta tobožnja
sloboda! Hoću da se razonodim, a ne da vladam. Glasanje mi je
dosadno, hoću da igram. Kakvo proviđenje predstavlja vladar koji
preuzima sve na sebe! Odista, ovaj kralj je toliko plemenit kada se
toliko brine za nas! I potom, on je za ovo vaspitavan, on zna šta je to!
Sve je to njegova stvar. Mir, rat, zakonodavstvo, finansije, šta se to
naroda tiče. Narod, prirodno, treba da plaća, narod treba da služi, ali
to treba da mu je dosta. Može da ima, doduše, i neki udeo u politici;
iz njega država crpi dve snage: vojsku i budžet. Biti poreski obveznik

151
i biti vojnik, zar to nije dosta? A šta mu drugo treba? Narod je vojnička
i finansijska ruka. Divna je to uloga. Za njega se vlada. On treba da
nagradi ovu uslugu. Porezi i apanaže to su plate koje plaćaju narodi,
a koje vladari zarađuju. Narod daje svoju krv i svoj novac i po tu cenu
ga vode. Hteti sam sobom rukovoditi, kakva čudna misao. Narodu
treba vođa. Pošto je neuk, narod je slep. Zar slepac nema psa? Za
narod je lav onaj kralj koji pristane da bude pas. Kolike li dobrote! Ali
zbog čega je narod neuk? Tako treba. Neznanje je čuvar vrline. Gde
na-danja nema, nema ni stremljenja. Neuk je u tami noći koja ga
sakriva da se vidi i guši mu želje. Otuda naivnost. Ko čita, taj misli, a
ko misli, taj rasuđuje. Nerasuđivati je dužnost, a i sreća. Ove istine su
neosporne. Na njima se zasniva društvo.
Na taj su način u Engleskoj ponovo uspostavljena zdrava
društvena učenja. Tako je ponovo naciji vraćen njen ugled. U isto
vreme vratili su se lepoj književnosti. Šekspira su prezirali. Divili su
se Drajdenu. Drajden je najveći pesnik Engleske ovoga veka, govorio je
Eterberi, prevodilac Akitofela. To je bilo u ono vreme kada je episkop
iz Avranša, Ue, pisao Somezu koji je piscu »Izgubljenog raja«, učinio
čast time što ga je napadao i grdio: »Kako možete da se bavite tako
sitnim stvarima kao što je taj Milton?« Sve je ponovo bilo u
preporodu. Sve se vraćalo na svoje staro mesto. Drajden gore, Šekspir
dole. Čarls II na prestolu, Kromvel na vešalima. Engleska se pridizala
iz sramote i ludorija prošlosti. Velika je sreća za nacije kada ih
monarhije ponovo privedu dobrom redu i lepom ukusu u
književnosti.
Teško je poverovati da takva dobročinstva ostaju nepriznata.
Okrenuti leđa Čarlsu II i plemenitost koju je imao da se popne na
presto nagraditi nezahvalnošću, nije li to odvratno? Takvu žalost
naneo je lord Lineas Klenčarli poštenim ljudima. Duriti se na sreću
svoje otadžbine, kakva nastranost!
U parlamentu je, kako je poznato, godine 1650. doneta sledeća
odluka: »Zaklinjem se na vernost Republici bez kralja, bez suverena, bez
gospodara.« Pod izgovorom da se zakleo tom čudovišnom zakletvom,
lord Klenčarli je živeo van kraljevine i u opštoj sreći smatrao je da ima
pravo da bude tužan. U sebi je sačuvao duboko poštovanje prema
nečemu što više nije postojalo. Čudna odanost minulim danima.
Nisu mu mogli oprostiti i napustili su ga i oni koji su mu bili

152
najviše naklonjeni. Prijatelji su mu dugo činili čast što su verovali da
je on zaplivao u republikanske vode kako bi u okviru republike bolje
sagledao njene nedostatke i tako joj jednog dana sigurnije zadao
udarac u korist svete kraljeve stvari. Sačekati zgodan trenutak i
uništiti neprijatelja s leđa, praksa je monarhije. To se očekivalo od
lorda Klenčarlija: u tolikoj su meri bili skloni da o njemu povoljno
sude. Međutim, s obzirom na njegovu čudnu republikansku
upornost, bili su prisiljeni da odustanu od ovog dobrog mišljenja.
Očigledno da je lord Klenčarli bio ubeđen, a to će reći da je bio idiot.
Umereniji su se kolebali između detinje tvrdoglavosti i staračke
upornosti.
Oni ozbiljniji i stroži išli su još i dalje. Oni su žigosali ovog
jeretika. Slaboumnost ima opravdanje, ali ima i granica. Može se biti
nerazumno marvinče, ali se ne sme biti buntovnik. I na kraju krajeva,
ko je bio taj lord Klenčarli? Otpadnik. Napustio je svoj tabor,
aristokratiju, da bi prešao u protivnički tabor, narodu. Ovaj vernikje
bio izdajnik, on je bio »izdajnik« prema jačem, veran prema slabijem;
ostavio je pobednički i prišao pobeđenom taboru; doduše, ovom
svojom »izdajom« izgubio je sve, svoje političke povlastice, svoje
domaće ognjište, svoje perovsko dostojanstvo i svoju otadžbinu; za
ovo je dobio samo to da postane smešan, a kao čist ćar - izgnanstvo.
Ali šta ovo dokazuje? Bio je luckast. Slažemo se!
Dešava se da neko ispadne izdajnik i obmanut u isto vreme.
Neka je neko budala koliko mu drago, ali pod uslovom da ne daje
loš primer. Od budala se traži samo to da budu pošteni. I u tom
slučaju mogu da polažu pravo da budu temelj monarhije.
Klenčarlijeva kratka pamet je bila neopisiva. On je ostao zasenjen
revolucionarnim maštanjima. On je pustio da ga republika zavede i
otera. Osramotio je svoju zemlju. Njegovo držanje je čisto izdajstvo.
Biti odsutan, znači biti uvređen. Izgledalo je da se drži po strani od
opšte sreće kao od kuge. Njegovo dobrovoljno izgnanstvo značilo je
kao neko izbegavanje narodne radosti. Prema kraljevstvu se ponašao
kao prema zarazi. Na velikoj monarhističkoj radosti, koju je,
uostalom, proglasio za karantin, on je bio crna zastava. Šta! Zar prema
ponovo uspostavljenom poretku, ponovo obnovljenoj naciji i religiji
zauzeti tako zlokoban stav! Zar zaseniti zadovoljstvo Engleske, koja
se raduje! Biti mračna pega na ovom velikom plavom nebu! Ličiti na

153
pretnju! Protestovati protiv očiglednih želja nacije! Uskratiti opštoj
saglasnosti svoje »da«! To bi bilo odvratno kad ne bi bilo smešno. On
nije uviđao da je s Kromvelom pogrešio i da s Monkom treba da se
popravi. Pogledajmo Monka! On zapoveda republikanskom
vojskom; obavešten o njegovom poštenju, Čarls II piše mu iz
izgnanstva; Monk, koji je izmirio vrlinu s lukavstvom, najpre se
pretvara, potom odjednom na čelu vojske razbija buntovnički
parlament i dovodi kralja, postaje vojvoda Albimarl, priznaje mu se
da je spasao društveni poredak, postaje jako bogat, svoje vreme čini
zauvek slavnim, postaje vitez Podvezice s izgledom da ga sahrane u
Vestminsteru. To je slavni put jednog odanog Engleza. Do ovakvog
praktičnog saznanja svoje dužnosti lord Klenčarli nije mogao da se
uzdigne. On je bio zanet i čvrst u izgnanstvu. Zadovoljavao se šupljim
frazama i ukočio se u svojoj gordosti. Reči kao savest, dostojanstvo
itd, samo su najzad reči. Treba sagledati suštinu.
Klenčarli nije shvatao ovu suštinu. Bila je to kratkovida savest
koja, pre nego što krene na neku akciju, hoće pobliže da je osmotri i
omiriše. Otuda glupo gađenje. S takvom osetljivošću ne postaje se
državnik. Preterivanje u savesti izrodi se u slabost. Savesnost je
sakata ruka pred kraljevskim žezlom koji treba zgrabiti, i evnuh pred
srećom kojom se treba oženiti. Pričuvajte se savesnosti, one vas
daleko oteraju. Nerazumna odanost je strma kao podrumske
stepenice. Niz jedan stepenik siđeš, zatim još niz jedan i opet jedan,
pa se konačno nađeš u mraku. Oni veštiji ponovo se uspnu, gluplji
ostanu. Ne treba olako pustiti svojoj savesti da postane
nepristupačna. S jednog prelaza na drugi i postepeno dospeš do sve
tamnijih nijansi političke čednosti. Onda si konačno izgubljen. Takva
je bila pustolovina lorda Klenčarlija.
Načela svršavaju u ambisu.
S rukama na leđima on se šetao duž Ženevskog jezera. Daleko je
do-terao!
U Londonu se ponekad govorilo o ovom odsutnom čoveku. Pred
javnim mnjenjem izgledao je kao optuženik. Govorili su za i protiv
njega. Pošto su razlozi saslušani, kao olakšavajuću okolnost uzimali
su mu slaboumnost.
Mnogi od starih vatrenih pristalica bivše republike prišli su
Stjuartovcima. Potrebno ih je zbog toga pohvaliti. Razume se, oni su

154
ga pomalo klevetali. Tvrdoglavci smetaju popustljivima. Duhovite i
ugledne i ljude koji su na dvoru dobro stajali vređalo je njegovo
nezgodno držanje; obično su govorili: to što on nije prišao, to je zbog toga
što mu nije bilo dovoljno plaćano - itd. Hteo je da bude kancelar, a kralj
je to dao lordu Hajdeu. Jedan od njegovih »starih prijatelja« otišao je
tako daleko da je okolo došaptavao: Meni je lično to rekao. Ma koliko
usamljen, Lineas Klenčarli mogao je poneki put ponešto o tim
ogovaranjima doznati od nekih emigranata i kraljoubojica, kao što je
bio Endrju Broten, koji je stanovao u Lozani, našto bi Klenčarli
neprimetno slegao ramenima, a to je bio dokaz duboke okorelo-sti.
Ovo sleganje ramenima jednom je dopunio s nekoliko poluglasno
izgovorenih reči: Žalim one koji u to veruju.

4
Dobričina Čarls II ga je prezirao. Sreća Engleske bila je pod njim
više nego sreća. To je bilo ushićenje. Povratak monarhije isto je što i
stara pocr-nela slika, koju kad prelakiraš, sva se prošlost ponovo javi.
Dobri stari običaji opet ožive, a lepe žene opet uzeše vlast u ruke i one
su vladale. Zabeležio je to Evelin u svom listu. Može da se pročita:
»Sladostrašće, skrnavljenje i preziranje Boga. Jedne nedelje uveče
video sam kralja s njegovim bludnicama, gospođama Portsmut,
Klivlend, Mazaren i još s dve ili tri druge; bile su sve gotovo gole u
kockarskoj dvorani«. Primećuje se kako iz ovog opisa izbija malo
neraspoloženje, a Evelin je bio nadureni puritanac, zaražen
republikanskim maštarijama. On nije cenio koristan primer što ga
daju kraljevi s ovim velikim vavilonskim veseljima, koja najzad
podržavaju raskoš. On nije razumevao korist poroka. Pravilo: ne
iskorenjujte poroke nikako ako želite da imate dražesne žene; inače
ćete biti slični šupljoglavcima koji luduju za leptirima, a uništavaju
gusenice.
Čarls II, kako smo rekli, jedva je zapažao da postoji neki
takozvani Klenčarli, koji se ne pokorava, ali Džejms II je bio budniji.
Čarls II je vladao blago; to je bio njegov način. A uz ovo dodajmo da
zbog toga nije rđavo vladao. Katkad mornar labavo veže uže da se
odupre vetru i pusti da ga vetar stegne. To je glupost orkana i naroda.
Ovaj labavi čvor koji se brzo stegne bila je vladavina Čarlsa II.
Za vreme Džejmsa II započelo je ovo stezanje, nužno da se uguše

155
ostaci revolucije. Džejms II je imao hvale vrednu težnju da baš bude
valjan kralj. U njegovim je očima vladavina Čarlsa II značila samo
početak uspostavljanja monarhije; Džejms II išao je za
uspostavljanjem još potpunijeg poretka. On je godine 1660. zažalio što
se sve svelo na vešanje samo desetorice kraljoubica. Bio je realniji
obnavljač vlasti. Učvrstio je ozbiljna načela. Učinio je da vlada istinska
pravičnost, ona koja je iznad plačljivih deklamacija i koja pre svega
vodi računa o interesima društva. Po ovim strogim merama zaštite
poznaje se otac države. Rukovanje pravosuđem poverio je Džefrisu,
a mačem Kerku. Kerk je umnogostručio primere. Ovaj tako koristan
pukovnik jednog dana je naredio da se tri puta obesi i tri puta s vešala
skine isti čovek, republikanac, postavljajući mu svaki put isto pitanje:
»Odričeš li se republike?« A pošto je zločinac svaki put rekao: »Ne« -
bio je dokrajčen. - Obesio sam ga četiri puta, zadovoljno je govorio Kerk.
Te smrtne kazne u tri razdela dokaz su velike moći i vlasti. Zbog toga
što je u svojoj kući sakrivala dva pobunjenika, bila je pogubljena ledi
Lajl, iako je poslala svog sina u rat protiv Monmauta. Jedan drugi
pobunjenik, koji je u tolikoj meri bio pošten da je pokazao ženu
anabapti-stu, koja mu je ukazala gostoprimstvo, bio je pomilovan, a
žena živa spaljena. Jednoga dana, da bi dokazao kako zna koliko je
neki grad republikanski, Kerk je u tom gradu obesio devetnaest
građana. Zaista opravdan teror ako se ima u vidu da su u
Kromvelovo vreme odsecali noseve i uši od kamena istesanim
bogougodnicima po crkvama. Džejms II, koji je znao da pronađe
Džefrisa i Kerka, bio je vladar prožet istinskom verom, mučio je svoje
telo rugobom svojih ljubavnica, slušao oca Kolombijera, propo-
vednika, koji je skoro isto toliko bio popovski zanosan koliko i otac
Šemine, ali vatreniji, i koji se proslavio time što je u prvoj polovini
svoga života postao savetnik Džejmsa II, a u drugoj podstrekač Marije
Alakok. Usled ove jake verske hrane, Džejms II je bio u stanju da
dostojanstveno podnese izgnanstvo i da u svojoj povučenosti u Sen
Žermenu bude primer kralja koji se izdigao iznad svoje zle sudbine i
koji duševno spokojan pipa škrofule i vodi razgovore s jezuitima.'
Po sebi se razume da je kralj ovakvog kova morao donekle da se
bavi i jednim buntovnikom kao što je bio lord Lineas Klenčarli. Kako
su perstva, bila nasledna i obećavala su lep izgled za budućnost, bilo
je jasno da Džejms II neće oklevati da protiv ovoga lorda preduzme

156
izvesne mere predostrožnosti.

II
LORD DEJVID DIRI-MOIR

1
Lord Lineas Klenčarli nije oduvek bio star ni izgnanik. I on je
imao svoje vreme mladosti i strasti. Znamo od Herisona i Prajda da je
i Kromvel u svojoj mladosti voleo žene i uživanja, što ponekad - to je
drugo poglavlje o ženama - najavljuje kasnijeg buntovnika. Čuvajte
se raspojasanog mladića. Male praecinctum juvenem cavete.
Kao i Kromvel i lord Klenčarli je imao svoje greške i svoje
stranputice. Pripovedalo se o njegovom vanbračnom detetu, sinu. A
ovaj sin, koji je ugledao svet kada je republika izdisala, rodio se u
Engleskoj u trenutku kada mu je otac odlazio u izgnanstvo. Zbog toga
on svog oca nikada nije ni video. Ovo kopile lorda Klenčarlija odraslo
je na dvoru kao paž Čarlsa II. Prozvali su ga lord Dejvid Diri-Moir;
dobio je lordovsku titulu zbog majke koja je bila plemićkog porekla.
Dok je lord Klenčarli živeo u Švajcarskoj kao sovuljaga, majka se
rešila, pošto je bila lepa, da manje prkosi, i uspela je da joj drugi
ljubavnik oprosti zbog prvog. Ovaj drugi bio je svakako pitomiji od
prvog, štaviše i pristalica monarhista, jer je i sam bio kralj. Neko
vreme bila je ljubavnica Čarlsa II, dovoljno da bi njegovo veličanstvo,
očarano time što je republici ponovo otelo ovu lepu ženu, primilo
lorda Dejvid, sina svoje ljubavnice, u svoju telesnu gardu. I tako je
ovo kopile postalo oficir odan kruni i vatreni pristalica dinastije
Stjuart. Neko vreme lord Dejvid služio je kao gardist u telesnoj gardi,
jedan od onih sto osamdeset koji su opasivali veliki mač; potom je
svrstan u grupu pitomaca dvora i bio je jedan od četrdesetorice koji
su nosili pozlaćeno koplje. Osim toga, kako je pripadao toj plemićkoj
trupi, koju je osnovao Henri VIII za svoju telesnu gardu, imao je
privilegiju da na kraljevoj trpezi postavlja tanjire. I tako je lord Dejvid
napredovao za vreme Čarlsa II, dok mu je otac stario u izgnanstvu.
Posle ovoga napredovao je i pod Džejmsom II.
Kralj je umro, živeo kralj, to je deficit alter aureus.5
Prilikom stupanja na presto vojvode od Jorka, dobio je odobrenje
da se nazove lord Dejvid Diri-Moir, prema vlastelinstvu koje mu je

157
pokojna majka ostavila u nasleđe u onim velikim škotskim šumama,
gde živi ptica kraguj, koja svojim kljunom u hrastovom deblu dubi
svoja gnezda.

2
Džejms II bio je kralj, ali je priželjkivao da bude general. Voleo je
da se okruži mladim oficirima i javno se pokazivao na konju, sa
šlemom i pod oklopom, s velikom vlasuljom koja mu je virila ispod
kalpaka i padala po oklopu; ličio je na kip konjanika iz dana glupoga
rata. Lepo vladanje mladoga lorda Dejvida pribavilo mu je kraljevu
blagonaklonost. On je bio zahvalan ovom monarhisti što je ovaj bio
sin jednog republikanca; otac koga se odrekneš, nije nikako na štetu
karijeri koja započinje na dvoru. Kralj imenuje lorda Dejvida za
plemića kraljevskih odaja s platom od hiljadu livri.
Bilo je to lepo unapređenje. Svake noći taj plemić spava pored
kralja na postelji koja se namešta. Bilo ih je dvanaest i oni su se
međusobno smenjivali.
Na ovoj dužnosti lord Dejvid je postao šef kraljevskog magacina
zobi, onaj koji kraljevskim konjima sipa zob i ima dvesta šezdeset livri
plate. Pod sobom je imao pet kraljevih kočijaša, pet kraljevih jahača
na prednjacima zaprege, pet kraljevih konjušara, dvadeset lakeja za
pešačku pratnju i četiri nosioca kraljevskih nosiljki. Upravljao je sa
šest kraljevskih trkačkih konja, koje je kralj držao u Hejmarketu i koji
su Njegovo veličanstvo stajali šest stotina livri godišnje. On je vedrio
i oblačio u kraljevoj rušnici koja vitezove Podvezice snabdeva odelom
za dvorske svečanosti. Klanjajući se do crne zemlje pozdravljao ga je
vratar s crnom palicom, a taj je bio samo kraljev. Ovaj vratar bio je za
vreme Džejmsa II vitez Dipa. Lord Dejvid uživao je poštovanje g.
Bejkera, sekretara dvora, i g. Brauna, sekretara parlamenta. Raskošni
engleski dvor je zaštitnik gostoprimstva. Kao jedan od dvanaestorice
lord Dejvid je predsedavao na ručkovima i prijemima. Bio je počašćen
da se na dan darivanja nalazi iza kralja, to je dan kada kralj daje crkvi
zlatan novac, vizantinac, zatim na dan ogrlice, kada kralj nosi
odlikovanje svog staleža, i na dan pričešća, kada se niko ne pričešćuje
osim kralja i prinčeva. On je takođe na Veliki četvrtak uvodio kralju
dvanaest siromaha, kojima kralj daje onoliko srebrnih pensa koliko
mu je godina i onoliko šilinga koliko ima godina otkako je na vlasti.

158
Imao je za dužnost da iz dvorske kapele pozove dva sveštenika da
neguju Njegovo veličanstvo kada se ono razboli i da ne dopusti da
lekari uđu bez odobrenja državnog saveta. Pored ovoga on je bio
potpukovnik škotskog puka kraljeve garde, koji maršira uz dobošanje
škotskog marša. S ovog položaja vodio je slavodobitno više vojnih
pohoda, jer je bio hrabar ratnik. On je bio odvažan vlastelin, stasit,
lep, plemenit, uglađenog vladanja i govora. Ličnost mu je odgovarala
položaju. Bio je visokog rasta kao i porekla. Jedno vreme mal'te nije
bio imenovan za »groom ofthe stole«, što bi mu pribavilo privilegiju da
kralju navlači košulju, ali za ovo trebalo je biti princ ili per.
Proizvesti nekoga za pera, to je mnogo. Znači trebalo je osnovati
perstvo, a to izaziva zavist. To je blagonaklonost koja kralju stvara
jednog prijatelja, a stotinu neprijatelja, bez obzira na to što i prijatelj
postane nezahvalan. Iz političkih obzira Džejms II nije rado stvarao
perstva, ali ih je rado prenosio s jednog na drugog. Prenošenje perstva
ne bode toliko oči. To je prosto produženje imena, a lordovi se zbog
toga manje uzbuđuju.
Kralj je bio sklon da lorda Dejvida Diri-Moira uvede u gornji
dom, ali samo da ga uvede kroz vrata nekog prigrabljenog perstva.
Njegovo veličanstvo samo je želelo da se pruži prilika pa da počasni
lord Dejvid Diri-Moir postane lord po pravu.

3
Ova se prilika ukazala.
Jednoga dana pročulo se da se starom izgnaniku lordu Linaesu
Klenčarliju mnogo koječega zbilo, a najvažnije od svega, da je otišao
bogu na istinu. Za mnoge ljude smrt ima i tu dobru stranu što se tada
o njima počne više da govori. Tako se o poslednjim godinama lorda
Lineasa pripovedalo što se znalo ili mislilo da se zna. Po svemu
sudeći, bile su to samo pretpostavke i legende. Ali ako se može
poverovati ovim bez sumnje suviše smelim pričama, lord Klenčarli se
potkraj svoga života još jače zagrejao za republikansku ideju, i to u
tolikoj meri, kako se tvrdilo, da se oženio - čudno tvrdoglavstvo
izgnanika - kćerkom jednog kraljoubice, Anom Bredšo, čije ime
doslovno navode, koja je takođe umrla pošto je rodila muško dete, a
koje je, ako su sve ove pojedinosti tačne, bio zakoniti sin i naslednik
lorda Klenčarlija. Ova vrlo mutna kazivanja slična su više onom rekla-

159
kazala nego stvarnim činjenicama. Ono što se u to vreme događalo u
Švajcarskoj, bilo je za ondašnju Englesku isto toliko daleko koliko za
današnju ono što se danas događa u Kini. Lordu Klenčarliju, kada se
oženio, bilo je pedeset i devet godina. Šezdeset kada mu se rodio sin,
a malo posle toga, ostavivši iza sebe dete, siroče bez oca i majke, on je
umro. Ovo je doduše moguće, ali nije verovatno. Dodavali su da je
dete bilo »lepo kao dan«, što se čita u svim bajkama o vilama. Kralj
Džejms presekao je ova po svemu neistinita naklapanja i jednoga
lepoga dana po kraljevskoj milosti, a u nedostatku zakonitog deteta, on
objavi da je lord Dejvid Diri-Moir jedini pravi naslednik lorda Lineasa
Klenčarlija, svog nezakonitog oca, pošto je bilo utvrđeno da ne postoji
nikakvo drugo srodstvo i potomstvo. 0 ovome su u Domu lordova
protokolisani dokumenti. Prema ovim dokumentima kralj je darovao
titule, prava i povlastice navedenog pokojnika lorda Lineasa
Klenčarlija lordu Dejvidu Diri-Moiru, pod uslovom da se ovaj oženi
jednom devojkom kada ona sazre za udaju, a koja je u to vreme bila
dete od nekoliko meseci i koju je kralj, ne zna se zbog čega, imenovao
vojvotkinjom, još dok je bila u kolevci. Čitajte ako hoćete, zna se dobro
zašto. Maloj vojvotkinji nadenuli su ime Džosijana.
U Engleskoj su u to vreme bila u modi španska imena. Jedan od
kopi-ladi Čarlsa II zvao se Karlos, grof Plimut. Po svoj prilici ime
Džosijana dolazi od Džosefa i Ana. Međutim, moguće je da je
postojala Džosijana isto onako kao što je postojao Džosijas, jer se i
jedan od plemića Henrija III zvao Džosi-jas di Pasaž. Kralj je malu
vojvotkinju darivao Klenčarlijevim perstvom. Bila je perkinja dok joj
se ne pronađe per. Per bi joj bio muž. Ovo perstvo sastojalo se iz dva
vlastelinska poseda: baronije Klenčarli i Hankervila, a pored toga kao
za nagradu za neke stare ratne podvige i po milosti kraljevoj lordovi
Klenčarli bili su sicilijanski markizi Korleoni. Engleski perovi ne
mogu nositi strane počasne titule, pa ipak je bilo izuzetaka: tako je
Henri Arendel, baron Arendel Vardaur, kao i lord Kliford, bio grof
od Sent-Empajra, a lord Kuper princ od Sent-Empajra. Vojvoda
Hemilton je u Francuskoj vojvoda Šatlerol; Basil Filding, grof Denbi
u Nemačkoj je grof Habzburg, Laufenburg i Rajnfeldan. Vojvoda
Marlboro bio je princ od Mindelhajma u Švapskoj isto kao što je
vojvoda Velington bio princ od Vaterloa u Belgiji. Isti ovaj lord
Velington bio je španski vojvoda Siudad-Rodrigo i portugalski grof

160
Vimeira.
U Engleskoj je bilo, a ima još i danas, feudalnih i građanskih
poseda. Imanja lordova Klenčarli bila su plemićka. Ovi posedi,
zamkovi, gradići, zakupi, slobodna imanja i nepokretnosti u okviru
perstva Klenčarli-Hankervil privremeno su dospela u ruke ledi
Džosijane i kralj je izjavio da će, kada se Džosijana uda, lord Dejvid
Diri-Moir biti baron Klenčarli.
Osim Klenčarlijevog nasledstva, ledi je imala i svoj lični posed.
Imala je velika imanja od kojih je nekoliko dobila darovanjem koje je
Gospođa bez repa učinila vojvodi Jorku. Gospođa bez repa znači
Madame.6 Tako su zvali Anrijetu Englesku, vojvotkinju Orleansku i
posle kraljice prvu ženu Francuske.

4
Pošto je napredovao pod Čarlsom i Džejmsom, lord Dejvid je
napredovao i pod Viljemom. U svom Džejmsinstvu nije otišao tako
daleko da za Džejmsom II pođe u izgnanstvo. Produžujući da voli
svog zakonitog kralja, on je bio dovoljno lukav da služi otimaču.
Međutim, mada pomalo nedisciplinovan, on je bio odličan oficir;
prešao je iz kopnene vojske u mornaricu, gde se istakao u beloj
eskadri. Ovde je, kako se tada nazivalo, postao »kapetan lake
fregate«. Sve je to najzad učinilo da je postao vrlo otmen čovek,
odmakao u otmenosti poroka i bio pomalo pesnik kao i ceo svet,
zatim dobar sluga države, dobar vladarev podanik, stalno na
proslavama, ceremonijama, priredbama, svečanostima, dvobojima,
suviše ponizan kad zatreba, nadmen, kratkovid ili oštrog pogleda, što
zavisi od onoga što gleda, neusiljeno pošten; preterano ljubazan i
nadmen baš kad treba, otvoren i prostosrdačan pri prvom susretu,
spreman da se potom odmah pretvara, vrlo dobar posmatrač dobrog
i rđavog kraljevog raspoloženja, ravnodušan pred oštricom mača,
uvek spreman da na mig Njegovog veličanstva junački i ponizno
položi svoj život; uvek gotov da uvredi, nikad neučtiv, uglađen i
vičan dvorskoj etikeciji, gord što na kolenima može da prisustvuje
velikim monarhističkim priredbama, čovek vedar i smeo, gospodar
među malima, udvorica među velikim, sasvim mlad u svojoj
četrdeset petoj godini.
Lord Dejvid je pevao francuske pesme i njihova se lepa vedrina

161
sviđala Čarlsu II.
Voleo je rečitost i lep način izražavanja. Jako se divio onim
poznatim vašarskim frazama koje zovu Bosijeovim slovima.
Od svoje majke imao je toliko da je gotovo mogao da živi, oko
deset hiljada livri sterlinga prihoda, što predstavlja dvesta pedeset
hiljada franaka rente. S ovim je jedva sastavljao kraj s krajem i
zaduživao se. Niko mu nije bio ravan u darežljivosti, nastranostima i
u poslednjim modnim novostima, a čim bi primetio da ga oponašaju,
on bi promenio modu. Jašući na konju, nosio je lagane čizme od
izvrnute goveđe kože s mamuzama. Nosio je šešire kakve niko nije
imao, upadljive podvezice i samo za njega skrojene grudnjake.

III
VOJVOTKINJA DŽOSIJANA

1
Mada je ledi Džosijani oko 1705. bilo dvadeset i tri, a lordu
Dejvidu četrdeset i četiri godine, do njihovog braka još nije došlo, i to
iz opravdanih pobuda. Da se nisu mrzeli? Daleko od toga. Samo što
ne može da vam izmakne, ne tera vas na žurbu. Džosijana je htela da
ostane slobodna, a Dejvid mlad. Vezati se što je moguće kasnije, činilo
im se kao neko produženje mladosti. U ovoj otmenoj epohi starih
momaka je bilo na pretek. Udvarači su bili prosedi ljudi. Saučesnik je
bila perika, kasnije puder pomagač. U pedeset i petoj godini lord
Čarls Džered, baron Džered Bromli bio je u Londonu poznat kao
ljubimac žena. Lepa i mlada vojvotkinja Bekingem, grofica Koventri,
ludovala je za lepim šezdesetsedmogodišnjim Tomasom Be-lesisom,
grofom Falkombergom. U to vreme navođeni su poznati stihovi
sedamdesetogodišnjeg Korneja dvadesetogodišnjoj devojci: »Markizo,
ako moje lice«. I žene su takođe ubirale svoje jesenje plodove. Primer
su za ovo Ninon i Marion. To su bili uzori.
Džosijana i Dejvid na poseban način su se sviđali jedno drugom.
Oni se nisu voleli, oni su se jedno drugom dopadali. Dovoljno im je
bilo da se nađu jedno pored drugog. Zbog čega žuriti da se to okonča.
Romani iz onog vremena podsticali su zaljubljene i verenike na ovu
vrstu bračne pripreme, koja je smatrana lepim vladanjem. Džosijana
je, sa svoje strane, znala da je i ona kopile, ali se osećala princezom i

162
gledala ga je s izvesnom pažnjom, s visine. Lord Dejvid joj se sviđao.
Povrh toga bio je još i lep, a ona je smatrala da je otmen.
Biti otmen znači sve i sva. Otmen i divan Kaliban ostavlja za
sobom siromašnog Arijela. Tim bolje, lord Dejvid je bio lep. Opasnost
biti lep jeste u tome što se izlažeš opasnosti da postaneš dosadan.Toga
kod njega nije bilo. Kockao se, boksovao i pravio dugove. Zbog
njegovih konja, pasa, gubitaka na kocki i ljubavnica, Džosijana ga je
mnogo cenila. Sa svoje strane, lord Dejvid je bio očaran vojvotkinjom
Džosijanom, devojkom bez mana i predrasuda, gordom,
nepristupačnom i odvažnom. On joj je slao sonete koje je Džosijana
katkad čitala. On je u njima uveravao da imati Džosijanu znači isto
što i ispeti se do zvezda, što mu opet nije smetalo da to uspinjanje
uvek odloži za sledeću godinu. On je čekao da uđe u njeno srce, a to
je odgovaralo i jednom i drugom. Na dvoru su se divili vanrednom
ukusu ovog otezanja. Ledi Džosijana je govorila: - Nesreća je što sam
prinuđena da se udam za lorda Dejvida, a ja ne želim drugo no da
budem zaljubljena u njega.
Džosijana je sva bila telo.
Nema ničeg divnijeg! Bila je velika, suviše velika. Boja njene kose
mogla se nazvati purpurno plava. Bila je punačka, sveža, snažna,
rumena, vrlo odvažna i vrlo duhovita. Očiju izrazitih. Ljubavnika nije
imala, nevinosti još manje. Ogradila se zidom gordosti. Za muškarce,
ni da čuje. U najboljem slučaju samo je Bog ili neko čudovište mogao
biti nje dostojan. Ako je vrlina biti nepristupačan, Džosijana je bez
ikakve nevinosti bila sušta vrlina. Zbog nipodaštavanja nije imala
pustolovina; ali, ako bi joj se neke pripisale, ona se na to ne bi srdila,
pod uslovom da su bile neobične i da odgovaraju ličnosti kao što je
ona. Malo je držala do svog ugleda i mnogo do svoje slave. Izgledati
lako osvojiva, a biti nesavladiva, to je remek-delo. Ona je bila svesna
svoje lepote i draži. Lepota kojoj se teško prilazi, više obuzima nego
što očarava. Po srcima je gazila. Bila je ovozemaljska. Podjednako bi
se začudila ako bi joj u njenim grudima otkrili dušu ili krila na njenim
leđima. Raspravljala je o Loku. Bila je vrlo učtiva. Podozrevali su da
zna arapski.
Biti telo i biti žena, dve su stvari. Onu slabu stranu žene,
sažaljenje, na primer, koje tako lako prelazi u ljubav, Džosijana nije
imala. Ne da je bila neosetljiva. Antičko poređenje tela s mramorom

163
u svemu je pogrešno. Lepota tela baš je u tome što ono ni po čemu
nije mramor: telo treperi, drhti, rumeni, krvari; ono je čvrstina, a ne
tvrdoća; belo, a ne hladno, ono ima svoje trzaje i svoje slabosti; ono je
život, a mramor je smrt. Na izvesnom stepenu lepote, telo ima pravo
da bude nago; ono se kao velom prekriva sjajem kojim zaslepljuje.
Ako bi neko Džosijanu video golu, taj bi samo kroz prelamanje
svetlosti video odraz njenih oblika, a ona bi se rado pokazala jednom
satiru ili evnuhu. Volela je mitološku drskost. Radovala bi se da
svojom nagotom muči i kinji jednog Tantala. Kralj ju je učinio
vojvotkinjom, Jupiter Nereidom: dvostruko zračenje koje je
sačinjavalo čudesan sjaj ovog bića. Diveći joj se, čovek je osećao kako
postaje bezbožnik i lakej. Kopilan-stvo i more bili su joj poreklo,
izgledala je kao da je izašla iz morske pene. Prvim zamahom sudbine
otišla se niz vodu, ali u velikoj kraljevskoj sredini. U sebi je nosila
nešto slučajno, gospodstveno i burno. Bila je obrazovana i učena.
Nijedna strast joj nije bila bliska, a sve ih je isprobala. Gadilo joj se
svako ostvarenje strasti i isto tako ga je volela. Kada bi se ona probola
nožem, bilo bi to kao sa Lukrecijom, tek posle svršenog čina. Sve
pokvareno-sti u obliku vizije nalazile su se u toj devojci. Ona je mogla
da bude Astarta u pravoj Dijani. Iz oholosti zbog svog visokog
porekla ponašala se izazivački, a bila je nepristupačna, pa ipak, ona je
mogla smatrati zanimljivim da sama sebi priredi pad. Živela je u
oblacima slave, u želji da s te visine siđe, a možda bi je više zanimalo
da padne. Za ovaj oblak bila je malo teška. Pad bi joj se ipak sviđao.
Prinčevska razuzdanost ima pravo da svašta oproba i jedna
vojvodska ličnost zabavlja se tamo gde bi za jednu građanku bila
propast. Sve u svemu, po rođenju, lepoti, ironiji, obrazovanju,
Džosijana je bila skoro kraljica. Jednom se za trenutak zagrejala za
Luisa Buflera, koji je konjsku potkovicu lomio prstima. Bilo joj je žao
što je Herkul umro. Živela je u iščekivanju nekog razvratnog i
uzvišenog ideala.
U pogledu morala Džosijana je podsećala na stihove u Poslanici
Pizonima: Desinit in piscem
Lepi trup žene koji završava hidrom.
Ona je imala plemenite grudi, divne dojke pod kojima je skladno
kucalo kraljevsko srce, živ i bistar pogled, vedro i gordo lice, i, ko zna?
Pod vodom, u svetlucavoj i mutnoj prozirnosti nazreo bi se zmijolik

164
natprirodan, možda kao u hidre nakazan nastavak njenoga tela.
Uzvišena vrlina koja se u dubini snova predavala svima porocima.

2
A i pored toga precioza.
Takva je bila moda.
Setimo se Elizabete.
Ona je bila uzor koji je tri veka, šesnaesti, sedamnaesti i
osamnaesti vladao u Engleskoj. Elizabeta je bila više nego samo
Engleskinja; bila je anglikanka. Otuda ono duboko poštovanje
anglikanske crkve prema ovoj kraljici; to je poštovanje saosećala i
Katolička crkva, ali ga je izrazila kraljičinim odlučenjem iz svog krila.
Od prokletstva koje je nad Elizabetom izrekao papa Sikst V postao je
madrigal. »Un gran cervello di principessa« kaže on. Marija Stjuart, koju
je više zanimalo pitanje žene od pitanja crkve, nije mnogo poštovala
svoju sestru Elizabetu i pisala joj je kao kraljica kraljici i kao namiguša
čednoj ženi: »Vaša mržnja prema braku dolazi otuda što vi trudeći se
da vas neko voli, ne želite da izgubite slobodu.« Marija Stjuart se
igrala lepezom, Elizabeta sekirom. Nejednaka igra. Uostalom, obe su
se nadmetale u književnosti. Marija Stjuart pisala je stihove na
francuskom; Elizabeta je prevodila Horacija. Ružna Elizabeta
proglasila se lepom i volela je stihove od četiri strofe i akrostihove.
Naređivala je da joj kupidoni iznose gradske ključeve, ujedala se za
usne na italijanski i kolutala očima na španski način; u svojoj
garderobi imala je tri hiljade haljina i toaleta, među njima nekoliko
kostima Minerve i Amfitrite. Irce je cenila zbog njihovih širokih pleća,
a svoju na kukovima navučenu suknju prekrivala je šarama leptira i
čipkama, obožavala ruže, grdila, psovala, tukla pesnicama dvorske
gospođice, dođavola slala Dadlija, tukla kancelara Barlija, koji je, stara
životinja, plakao, pljuvala Metjua, hvatala za jaknu Hetona, šamarala
Eseksa i svoju butinu pokazivala Basonpijeru, i najzad ostala devica.
Ono što je ona činila Basonpijeru, radila je kraljica od Sabe
Solomonu. To je dakle bilo u redu, pošto se po Svetom pismu to ranije
dešavalo, a što je biblijsko, može da bude i anglikansko. Biblijski
primer ide čak dotle da napravi dete koje se zove Ebnehakvem ili
Melilehet, što znači mudračev sin.
Otkud takvi običaji? Bestidnost vredi koliko i licemerstvo.

165
 Engleska, koja i dan-danas u licu Veslaja ima svog Lojolu, obara
pomalo oči pred ovom prošlošću. Ta joj prošlost nije baš po volji, ali
se njom ponosi.
U svim tadašnjim običajima preovlađivao je ukus za ružno,
posebno kod žena, a naročito kod lepih žena. Čemu lepota ako nema
nekog kusorepog majmuna? Šta vredi biti kraljica, ako nema neku
nakazu koja će je oslovljavati sa »ti«. Marija Stjuart bila je »milostiva«
prema jednom ljigavom Ričiju. Marija Terezija bila je »malo
familijarna« s nekim crncem. Otuda crna kaluđerica. U salonskim
krugovima galantnog stoljeća s grbavim leđima se dobro prolazilo: za
ovo je primer maršal Luksemburg, a Konde pre Luksemburga »ovaj
tako lepi velelepni čovečuljak«.
I same lepotice mogle su bez štete da budu nakazne. To je bilo
usvojeno. Ana Bolen je imala jednu dojku višu od druge, šest prsta na
jednoj šaci ijedan izrastao prednji zub. La Valijer je imala krive noge,
što Henriju VIII nije smetalo da za njom luduje i Luju XIV da se ludo
zaljubi.
Ista su skretanja i u moralu. U višim krugovima gotovo nema
žene koja nije bila teratološki slučaj. Agneza je u sebi nosila Melusinu.
Danju žena, noću vampir. Išle su na obalu da tamo ljube tek odsečene
glave nabijene na gvozdene kolce. Margarita Valoa, predak precioza,
nosila je o pojasu u limenoj kutiji pod katancem, prišivenoj za suknju,
sva srca svojih pomrlih ljubavnika. Anri IV sakrio se jednom pod ovu
doboš-suknju.
Vojvotkinja Beri, regentova ćerka, u osamnaestom veku ukratko
je pravi odraz svih ovih kreatura u jednom skaradnom i kraljevskom
tipu.
Lepe žene su pored toga znale latinski. Od šesnaestog veka ovo
je predstavljalo poseban čar za žene. Žana Grej je u svojoj otmenosti
otišla tako daleko da je znala hebrejski.
Latinizirala je i vojvotkinja Džosijana. Štaviše, to je bio drugi vid
otmenosti, bila je i katolkinja. Potajno, naglasimo to, više kao njen ujak
Čarls II nego kao otac Džejms II. Džejms je zbog svog katoličanstva
izgubio kraljevstvo, a Džosijana nikako nije htela da svoje perstvo
izloži opasnosti. Zbog toga je u četiri oka i među otmenim ženama i
muškarcima bila katolkinja, a protestant samo spolja. Za svetinu.
Shvatiti religiju i na taj način, dosta je prijatno; uživaju se sva

166
preimućstva vezana uz zvaničnu episkopalnu crkvu, a docnije se, kao
Grocije, umre u mirisu katoličanstva i ovenčan slavom što vam otac
Peto čita molitvu.
Mada punačka i zdrava, Džosijana je, moramo ovo da istaknemo,
bila savršena precioza.
Bilo je trenutaka kada je njen uspavljujući sladostrastan način
otezanja kraja rečenice ličio na šunjanje tigrice u džungli.
Preciozama bio je cilj da se izdignu iznad ljudskog roda: nije im
više čast što mu pripadaju.
Važno je, pre svega, držati ljudski rod na odstojanju.
Kada nemaš Olimpa, uzmi hotel u Rambujeu.
Junona se pretvara u Aramintu. Kad ti ne pođe za rukom da
budeš božanstvo, pretvaraš se u čepu. Kada ne možeš grmeti, možeš
se šepuriti i natresati. Hram se zgrči u budoar. Ne mogavši postati
boginja, tada napravi od sebe idola.
Pojam o onome što je otmeno sadrži pored toga i izvesno
sitničarenje koje se sviđa ženama.
Kaćiperka i sitničar jedno drugom su vrlo bliski. Kad se oni
sastave, rodi se uobraženko.
Prefinjenost proističe iz čulnog, pohlepa teži za finoćom. Grimasa
prezasićenosti pristaje sladostrašću.
I još jednom: cela ta galantna praksa štiti slabosti žene i
preciozama nadomešta predrasude. To je opkop sa šančevima. Svaka
galantna dama izgleda da joj je sve otužno. To štiti.
Ona će kasnije pristati, ali za prvi mah prezire, ali samo za prvi
mah.
Džosijanina savest nije bila čista. Osećala je toliku sklonost za
bestidnost da se pretvorila u sveticu. Potiskivanje ponosa u
suprotnom pravcu naših poroka vodi nas suprotnim porocima.
Preveliko usiljavanje da bude nevina činilo je od nje izveštačeno
čednu ženu. Nalaziti se suviše u odbrani, otkriva potajnu želju za
napad, a onaj koje osoran, nije strog.
Ona se okružila nadmenošću svoga izuzetnog položaja i porekla,
imajući, možda, kao što smo rekli, u vidu neki iznenadni rasplet.
Svitalo je osamnaesto stoleće, Engleska je počela da proživljava
ono što se u Francuskoj proživelo za vreme regentstva. Valpol i Diboa
pružaju ruke jedan drugome. Marlboro se borio protiv svoga bivšeg

167
kralja Džejmsa II, kome je, kako kažu, prodao svoju sestru Čerčil.
Videlo se kako sav u sjaju blješti Bolingbruk i kako se pomalja
engleski Rišelje. Galantnom stoleću godilo je izvesno mešanje
društvenih položaja; izjednačavanje se vršilo putem poroka, a tek
docnije se imalo vršiti putem ideja. Mešanjem s narodnim ološem,
aristokratska predigra, počelo je ono što je kasnije završila revolucija.
Nije daleko bio operski pevač Želiot koji je u po bela dana seo na
krevet markize Epine. Doduše, običaji se ponavljaju: šesnaesti vek
video je Smetonovu noćnu kapu na jastuku Ane Bolen.
Ako je žena greh, kao što se to utvrdilo na ne znam kome
crkvenom saboru, onda žena nije nikada toliko bila žena koliko u
ovom stoleću. Nikada ona nije tako vešto znala da prikrije prolaznost
svojih draži i slabost svoje svemoći da se tako neodoljivo uzdigne do
tolikog ugleda. Kada je zabranjeno voće postalo dozvoljeno, Eva je
bila poražena, ali kada je dozvoljeno voće postalo zabranjeno, ona je
pobedila. Time je i završila. U osamnaestom veku žena zabravi vrata
mužu pred nosom. Sa sotonom se zabravi u raju. Adam ostaje
napolju.

3
Svi nagoni terali su Džosijanu da se radije poda otmeno nego
zakonito. Podati se otmeno stvar je literature i podseća na Menalka i
Amarilisu, i gotovo da je to neko učeno delo.
Gospođica Skideri podajući se Pelisonu nije imala drugih
pobuda, na stranu privlačnost ružnoće kao ružnoće.
Samostalna devojka, a žena potčinjena to su bili stari ukorenjeni
engleski običaji. Čas ovog potčinjavanja Džosijana je odlagala koliko
je više mogla. Da treba da stupi u brak s lordom Dejvidom, pošto je
dobro kraljevsko raspoloženje tako zahtevalo, besumnje je bilo
potrebno, ali kolika šteta! Džosijana je primala i odbijala lorda
Dejvida. Između njih je prećutan sporazum da ništa ne zaključe i da
ništa ne raskinu. Vešto su se izigravali. Ovakav način vođenja ljubavi,
korak napred, a dva natrag, našao je odjeka u igrama toga vremena,
menuetu i gavoti. Biti oženjen ne pristaje dobro izgledu, kvari toaletu
i stari. Brak je očajničko rešenje. Beležnik vam izruči ženu, kakvo
poniženje! Brutalnost braka stvara svršena stanja, uništava volju,
ubija izbor, ima svoju sintaksu kao gramatika, zamenjuje nadahnuće

168
pravopisom, ljubav pretvara u diktat, razbija ono tajanstveno u
životu. Čini providnim povremene i neizbežne radnje, profaniše
vilinski izgled žene u košulji, skraćuje pravo onog koji ga vrši i onoga
koji mu se potčinjava i narušava, pretezanjem vage na jednu stranu,
divnu ravnotežu snažnog prema moćnom polu, snage prema lepoti,
stvara ovde gospodara, a tamo služavku, dok, van braka, postoje rob
i kraljica. Učini krevet prozaičnim svaljujući ga u pristojnost, da li se
može zamisliti nešto prostačkije. Voleti se bez prepreka, nije li to
glupo!
Lord Dejvid je sazrevao. Četrdeset godina su čas koji već
opominje. On sam to nije primećivao. U stvari, izgledao je kao da mu
je trideset. Više je voleo da čezne za Džosijanom nego da je ima. Imao
je on i drugih; imao je žena, a Džosijana je opet, sa svoje strane, imala
snova.
Snovi su bili gori.
Vojvotkinja Džosijana imala je tu osobinu, uostalom češću nego
što se to misli, da joj je jedno oko bilo plavo, a drugo crno. U njenim
zenicama ži-vele su ljubav i mržnja, sreća i nesreća. U njenim
pogledima ispreplitali su se dan i noć.
Njena taština bila je sledeća: dovinuti se do onoga što je
nemoguće.
Jednoga dana rekla je Sviftu:
- Vi zamišljate, svi vi, da vaš prezir postoji.
»Svi vi«, značilo je ljudski rod.
Ona je samo površno bila pristalica pape i njeno katoličanstvo
išlo je samo do one mere koja je bila potrebna otmenosti. Odevala se
u duge haljine od kadife, atlasa ili moarea, a neke od njih imale su
petnaest aršina i više, bile su porubljene zlatom i srebrom, a oko
struka su imale mnogo bisera pomešanog s dragim kamenjem.
U gajtanima je preterivala. I katkada se odevala u platneni
gajtanima opšiveni kaput kao neki studentić. Mada su u Engleskoj
postojala ženska sedla koje je još u četrnaestom veku uvela Ana, žena
Ričarda II, ona je jahala na muškom sedlu. Ruke, lice, rame i vrat prala
je kristalnim šećerom, koji je po kastiljanskoj modi rastapala u
belancu. Kad bi neko u njenom prisustvu nešto duhovito pripovedao,
značajno bi se i s vanrednim čarom na-smejala.
Sve u svemu, nije biia zloća. Pre je bila dobrodušna.

169
 IV
MAGISTER ELEGANTIARUM7

Razumljivo, Džosijani je bilo dosadno.

U razuzdanom životu Londona lord Dejvid Diri-Moir bio je
gospodar situacije. Obožavali su ga plemići i građani.
Pomenućemo jedan čuven podvig lorda Dejvida: on se odvažio
da nosi kosu. Započeo je s otporom protiv perike. I kao što se godine
1824. Ežen De-verija usudio da pusti bradu, tako se Prajs Devre
usudio da se pod maskom vešto uređene frizure javno pokaže s
prirodnom kosom. Pojaviti se pod svojom kosom, značilo je gotovo
isto što i život izložiti opasnosti. Negodovanje je bilo opšte. Ali, Prajs
Devre je bio vikont Herford i per Engleske. Napadali su ga, ali
činjenica ostaje: vredelo se izložiti za ovu stvar. I kada je povika
dostigla vrhunac iznenadno se pojavio i lord Dejvid takođe sa svojom
kosom, i to bez perike. Takve stvari nagoveštavaju smak ljudskog
društva. Još teže od lorda Herforda bio je okaljan lord Dejvid, ali on
je izdržao. Prajs Devre bio je prvi, Dejvid Diri-Moir drugi. Katkad je
teže biti drugi nego prvi. Potrebno je manje oštroumnosti, ali više
hrabrosti. Zanet maštarijom, ovaj prvi nije baš mogao da predvidi
opasnost; drugi već vidi ponor, pa ipak tamo srlja.
U ovu provaliju - ostati ubuduće bez perike - strmoglavio se
Dejvid Diri-Moir. Drugi su ih kasnije samo oponašali; posle ova dva
revolucionara ljudi su se hrabrili da nose svoju kosu, a puder je
pridošao kao olakšava-juća okolnost.
Da bi uzgred utvrdili ovaj važan datum u istoriji, kazaćemo samo
da stvarno prvenstvo u ratu protiv perike pripada kraljici Kristini
Švedskoj, koja se odevala u muško odelo i pokazivala se od 1680. u
svojoj prirodnoj kestenjastoj kosi, napudrovanoj i češljanoj, bez šešira.
Pored toga imala je, kaže Mison, »nekoliko dlaka na bradi.«
Svojom bulom od marta 1694. papa je, sa svoje strane, nešto
omalovažio periku, jer ju je digao s glave episkopima i sveštenicima i
ćelom duhovništvu naredio da pusti kosu.
Lord Dejvid nije dakle nosio periku, ali je nosio čizme od kravlje
kože. Ove velike stvari pribavile su mu opšte divljenje. Nije bilo kluba
kome on nije bio na čelu, ni boksa gde ga nisu želeli kao izvestioca.
Izvestilac je bio sudija.

170
 Za nekoliko klubova visokog društva sastavio je pravila; osnovao
je nekoliko klubova otmenosti, od kojih je jedan, Ledi Gvineja, postojao
još 1772. u Pel-Melu. Ledi Gvineja bio je klub gde su se okupljali svi
mladi lordovi. Ovde se kockalo. Fišek od pedeset gvineja bio je
najmanji ulog, na stolu nikada nije bilo manje od dvadeset hiljada
gvineja. Pored svakog kockara stajao je stočić za čaj i drveni pozlaćeni
čanak, u kome su stajali fišeci gvineja. Kao lakeji kad svetlaju noževe,
igrači su nosili kožnate rukave radi zaštite čipki na rukavima, kožnate
prsnike radi zaštite okovratnika, a na glavi, da zaklone oči od jake
svetlosti i da sačuvaju frizuru, široke slamnate šešire pokrivene
cvećem. Oni su se maskirali da se ne bi primetilo njihovo uzbuđenje,
pogotovo kada se igralo u petnaest. Kapute su oblačili naopako da bi
privukli sreću.
Lord Dejvid bio je član Biftek kluba, Seli kluba, Splitfading kluba,
Kluba namćora, Kluba džimrija, Kluba ćemeraša, Kluba rojalista i
Martinus Skribleus kluba, koji je osnovao Svift umesto Miltonovog
Rota kluba.
Mada lep, on je bio član Kluba ružnih. Ovaj klub je bio posvećen
ružnoći. Tu su se zavetovali da će se tući ne radi lepe žene već radi
ružnog muškarca. Za ukras klupske dvorane služile su ružne slike,
rugobe kao što su Tersit, Tribule, Duns, Hudibras, Skaron; između
dva ćorava, Koklesa i Kamoensa, na kaminu je stajao Ezop; Kokles je
bio ćorav u levo, Kamoens u desno oko, a svaki izvajan s ćorave strane
i ta dva profila bez očiju gledala su jedan u drugog. Onog dana kad je
lepa gospođa Visar obolela od velikih boginja, Klub ružnih je u njenu
počast priredio banket. Ovaj klub je cvetao još početkom
devetnaestog veka. I poslao je svoju diplomu Mirabou kao počasnom
članu.
Vraćanjem ne presto Čarlsa II revolucionarni klubovi su bili
ukinuti. U uličici, u blizini Murfilda, srušena je krčma u kojoj se
sastajao Klub teleće glave, nazvan tako zbog toga što se 30. januara
1649, dana kada je pod sekirom tekla krv Čarlsa I, u ovom klubu pilo
u Kromvelovo zdravlje crno vino iz teleće lobanje.
Republikanske klubove nasledili su monarhistički.
U njima se pristojno zabavljalo.
Postojao je Ši ramps klub. Na ulici uhvate ženu, prolaznicu,
građanku, što je moguće lepšu i mlađu; silom je ubace u klub i narede

171
joj da korača na rukama, s nogama uvis a posuvraćena suknja pokriva
joj lice. Ako bi se otimala, malo bi je opocnuli korbačem po delovima
koji nisu bili pokriveni. To se smatralo njenom krivicom. Menadžeri
za ovo zvali su se »skakavci«.
Postojao je zatim Klub sevanja pred sušu Ili prenosno Meri igre.
Ovde su crnkinje i bele žene izvodile igre koje se igraju u Peruu,
naročito Mozalama, »zla devojka«, igra koja svoj vrhunac nalazi u
tome da plesačica na kraju krajeva sedne u gomilu mekinja, na kojoj,
kada se s nje digne, ostavi svoj venerin otisak. Ovome prizoru
dodavali su Lukrecijev stih:
»Tune Venus in sylvis jungebat corpora amantum«? Postojao je i Klub
plamena, u kome se prikazivala bezbožnost. Borba oskrnitelja
svetinja! Za najstrašnija bogohuljenja nagrada: pakao.
Potom je bio Klub udaraca glavom, koji je ovo ime nosio zato što
su ovde ljude udarali glavom. Naručili bi nekog amalina širokih pleća
i glupa izgleda. Ponudili bi mu i prema potrebi primorali bi ga da
uzme i popije lonac crnog piva, ako naime dozvoli da ga udare sa
četiri udarca glavom u grudi. Onda bi se kladili na njega. Jednom je
neka galska zvrndovčina, po imenu Gogangerd, izdahnuo pod trećim
udarcem. Ovo je izgledalo kao teži slučaj. Došlo je do isleđenja i
islednički sud doneo je sledeću odluku: »Umro od proširenja srca
usled prekomernog pića«.
Gogangerd je zaista popio lonac crnog piva.
Postojao je dalje i Fen klub. Fen je kao »cant« i kao francuski
»humor«, naročita reč koja se ne može prevesti. »Fen« je za šalu ono
što je paprika za začin. Provaliti u nečiju kuću, razbiti u njoj neko
skupoceno staklo, pocepati porodične slike, otrovati psa, ubaciti
mačku u kavez, za sve se to kazalo prirediti »fen«. Pustiti rđavu vest
zbog koje ožalošćeno lice obuče crninu - i to je »fen«. »Fen« je na
jednom Holbajnu u Hempton-kartu izbušio četvrtastu rupu. Fen bi
bio gord da je on prebio ruku Veneri Miloskoj. Neki mladi lordovski
milioner, za vreme Džejmsa II, zapalio je noću nečiju straćaru zbog
čega je ceo London praskao od smeha, a lorda su prozvali kraljem fena.
Jadnici iz straćare spasli su se u košuljama. Članovi Fen kluba iz
redova aristokratije lutali bi Londonom i dok bi ostali građani mirno
spavali, oni su čupali šarke s vrata, presecali cevi na pumpama,
ulupljivali cisterne, skidali natpise na radnjama, harali po usevima,

172
gasili svetla, testerisali grede kojima su se podupirale kuće, razbijali
prozorska okna, naročito u siromašnim četvrtima. I sve ovo
priređivali su bogataši siromasima. Žaliti se nekome zbog ovoga bilo
je nemoguće. Uostalom, sve je to bila šala. Ovi običaji nisu sasvim
nestali. U raznim krajevima Engleske ili u engleskim posedima, na
primer u Džernsiju, noću vam, s vremena na vreme oštete kuću,
polome ogradu, istrgnu bravu na vratima itd. Da ovako nešto urade
siromasi, oterali bi ih na robiju; ali to čine otmeni mladići.
Najotmenijem klubu predsedavao je car s polumesecom na čelu,
a zvali su ga »Veliki Mohok«. Mohok je prevazilazio »fena«. Program
mu je bio: činiti zlo radi zla. Ovaj klub imao je sledeći divan cilj: biti
štetočina. Da bi ovo sproveo u život, on nije birao sredstva. Onaj koji
je postajao član Mohoka polagao je zakletvu da će nanositi štetu.
Zadatak je bio činiti štetu po svaku cenu bilo kad, bilo kome i ma
kako. Svaki član Mohok kluba trebao je da ima za nešto dara. Jedan je
bio »učitelj igranja«, to jest terao je siromahe da skaču u vis šarajući
im pri tom svojim mačem listove na nozi. Drugi su znali da »puštaju
znoj«, to jest nekog siromaška opkolilo bi šest do osam džentlmena s
dugačkim šiljastim mačevima u rukama; tako opkoljen sa svih strana,
on jadan nije imao kud no da nekome okrene leđa; džentlmen, kome
bi ovaj čovek okrenuo leđa, kažnjavao bi ga ubodom mača, što je
dovodilo do toga da se čovek brzo okrene; ponovni ubod mača u leđa
dao bi do znanja nesrećniku da neki od plemića stoji iza njega, i tako
ga redom svaki ubada kad god se ovaj okrene; kada bi se ovakav
čovek, zatvoren u krugu mačeva i iskrvavljen, dovoljno naigrao i
naokretao, tada bi naredili da ga lakeji išibaju kako bi mu promenili
tok misli. Drugi su »tukli lava«, što znači da su smejući se zaustavljali
prolaznika, razbijali mu pesnicom nos i zabadali mu palac u oči. Ako
bi oči procurile, oni bi mu ih platili.
Eto, tako su, sve do početka osamnaestog veka, dokoni londonski
bogataši utucavali svoje vreme. Pariški besposličari provodili su ga
nešto drukčije. Gospodin Šarole je opalio pušku na jednog građanina
koji je stajao na pragu svoje kuće. Omladina se uvek zabavljala.
U sve ove razne ustanove za razonodu lord Diri-Moir unosio je
divan i slobodarski duh. I on je kao i drugi veselo potpaljivao straćare
i kolibice, oprljivši pomalo i one koji su u njima živeli, ali bi im posle
toga sagradio kuću od kamena. Desilo mu se da je naterao dve žene

173
da igraju na rukama u Ši ramps klubu. Jedna od njih je bila devojka i
njoj je dao miraz, druga je bila udata i njenog muža je postavio za
kapelana.
Njegova je zasluga što je usavršena borba petlova. Bilo je pravo
uživanje posmatrati lorda Dejvida kako priprema petla za borbu.
Petlovi se zgrabe za perje kao ljudi za kose. Zbog toga je lord Dejvid
doterao svog petla da bude što ćelaviji. Makazama mu je podsecao
sve perje na repu, i od glave do krila perje na vratu. »Biće manje za
neprijateljev kljun«, govorio bi tada. Posle toga raširio bi svome petlu
krila i dobro zašiljio svako pero, tako da su krila bila načičkana
harpunima. - »Evo, ovo je za neprijateljeve oči«, govorio je. Zatim bi
perorezom zašiljio kandže, na poslednju navukao čeličnu mamuzu s
oštrim sečivom, pljunuo bi mu na glavu, na vrat, namazao ga
pljuvačkom, kao što se atlete mažu uljem, i ovako strašnog pustio ga
uz uzvik: »Evo, kako se od petla pravi orao, kako pile iz kokošarnika
postaje zverka s planine«.
Lord Dejvid je prisustvovao boksu i u tome je bio živo pravilo.
On je pri velikim priredbama vodio računa kako da se pobode kolje i
postave konopci, određivao je broj hvati za borilište. A kada je bio
sekundant, u stopu je pratio svog boksera, noseći u jednoj ruci bocu,
a u drugoj sunđer i vičući: »Udri jakoh Sugerisao mu je lukavstva,
davao mu savete, brisao ga ako je bio okrvavljen, pridizao ga ako bi
pao, držao ga na kolenima i gurao mu grlić boce u usta, a iz svojih
usta napunjenih vodom, prskao mu kao sitnom kišom oči i uši, što je
oborenog vraćalo u život. Kad je bio sudija, sudio je o ispravnosti
udaraca i svakom bez razlike, osim sekundantima, zabranjivao da
prati borce, a za pobeđenog borca objavljivao onoga koji se, lice u lice
protivniku, ne pridržava tačno pravila, pazio je da vreme rundi ne
prekorači pola minute, rastavljao borce kad se uhvate u koštac,
okrivljivao onoga koji udara glavom i sprečavao je da se udari onaj
koji je već na zemlji. Sva ta veština nije učinila da bude sitničar i ništa
nije oduzimala od njegovog ugleda u javnosti.
Kada je on sudio, tada se nije moglo dogoditi da se napuckane,
bubuljičave i razbarušene pristalice ovog ili onog usude da preskoče
užad, da uđu u ogradu, počupaju kolje, pokidaju užeta i da nasilno
posreduju u borbi, kako bi pomogli svog boksera koji malaksava i
tako izvrnuli vagu opklade. Lord Dejvid bio je jedan od onih

174
malobrojnih sudija na koga se niko nije usudio da nasrne.
Niko nije znao da »trenira« kao on. Bokser, kome je on pristao da
bude »trener«, bio je siguran u svoju pobedu. Lord Dejvid izabrao bi
nekog Herkula, masivnog kao stena, visokog kao toranj, i načinio ga
svojim detetom. Učiniti da ova ljudska stena iz odbrane pređe u
napad, bio je problem.
I tu je lord Dejvid bio odličan. Kad jednom usvoji kiklopa, on ga
više ne napušta. On mu postaje dadilja; odmeravao mu je vino, merio
meso, merio spavanje. On je pronašao odlični režim za atlete, koji je
docnije obnovio Morli: našte srca živo jaje sa čašom hereskog vina, u
podne polupresan ovčji but s čajem, u četiri sata pržen hleb s čajem,
uveče pivo i pržen hleb. Posle ovoga bi ga svukao, izmasirao i
namestio mu da spava. Ni na ulici ga nije gubio iz vida, čuvajući ga
od svake opasnosti: ispregnutih konja, kolskih točkova, pijanih
vojnika i lepih devojaka. On je bdeo nad njegovom vrlinom. Ova
materinska briga stalno je usavršavala vaspitanje pitomaca. On ga je
učio udarcima pesnicom kojima se izbijaju zubi i udarcima palcem
kojim se izbija oko. Zar ima ičeg lepšeg.
Na taj način lord se pripremao za politički život, u koji je docnije
trebalo da bude pozvan. Nije lako postati pravi džentlmen.
Lord Dejvid Diri-Moir strasno je voleo javne priredbe i
komedijaška po-zorišta po vašarima, cirkuse sa zanimljivim
životinjama, ulična pozorišta, klovnove, slike sa drečećim bojama,
komedijaše, lakrdije na ulicama i ostala čuda po vašarima. Pravi
gospar je onaj koji saoseća sa čovekom iz naroda. Zbog toga lord
Dejvid nije izlazio iz krčmi, iz zabavišta u Londonu i pristaništu Pet.
Najzad, da bi bio u stanju da se ako ustreba guša s mornarima i
crncima, a da ne kompromituje svoj rang u beloj eskadri, silazeći na
ovo društveno dno, nosio je mornarsku bluzu. Za ovakva
prerušavanja bilo je zgodno to što nije nosio periku, jer je čak i za
vreme Luja XIV narod zadržavao svoju kosu kao što lav drži svoju
grivu. Tako je on bio slobodan. Mali ljudi, koje je lord Dejvid u toj
vrevi susretao i s kojima se mešao, visoko su ga cenili, a nisu znali da
je lord. Zvali su ga Tom-Džim-Džek. Pod tim je imenom bio poznat i
čuven u ovom šljamu. Majstorski je umeo da se umangupi. U nekoj
zgodici zviznuo bi po neku pesnicu. Za ovu stranu njegovog otmenog
života znala je ledi Džosijana i jako je cenila.

175
 V
KRALJICA ANA

1
Nad ovim parom bdela je Ana, kraljica Engleske.
Kraljica Ana bila je najobičnija žena: vesela, predusretljiva, skoro
dostojanstvena. Nijedna njena osobina nije se dovinula do vrline, i
nijedna mana nije pala do poroka. Po gojaznosti - prava dunda; njena
pakost bila je troma, njena dobrota glupa. Uporna i ravnodušna u isti
mah, kao supruga neverna i verna, imala je svoje ljubimce kojima je
poklanjala svoje srce, i muža za koga je čuvala svoju postelju. Kao
hrišćanka bila je jeretična i verski zatucana. Posedovala je samo jednu
lepotu: kao u Niobe dežmekast vrat. Ostatak njene ličnosti je posve
neuspeo. Bila je nezgrapno koketna. Koža bela i nežna i rado ju je
isticala. Od nje potiče moda nošenja ogrlice od krupnog bisera, koja
se stezala oko vrata. Niska čela, čulnih usana, punačkog lica, krupnih
ali kratkovidih očiju. Njena kratkovidost hvatala je i njen duh. Osim
tu i tamo ponekog zračka veselosti, teške gotovo isto toliko kao i njen
bes, ona je obično živela u nekom ćutljivom gunđanju i u ćutanju koje
gunđa. Tada bi joj se omakle reči koje bi trebalo odgonetati. Bila je
mešavina dobre žene i zle veštice. Volela je iznenađenja - to je duboka
osobina žene. Ana je bila grubo izvajani primerak Eve. Ovom, u
svakom pogledu nedovršenom stvorenju, upalio je jedan slučaj:
presto. Pila je. Muž joj je poreklom bio Danac.
Kao torijevka, vladala je pomoću viga. Ženski i ludo. Spopadali
su je nastupi besa. Bila je razbijačica. Za rukovanje državnim
poslovima, nespret-nije ličnosti nije bilo. Propuštala je događaje. Sva
joj je politika bila propala. Divno je uspevala da iz malih uzroka stvori
velike katastrofe. A kada bi je spopalo da se poigra vlašću, to bi
nazivala pokerskipotez.
Sanjarski je izgovarala ovakve i slične reči: »Pred kraljem nijedan
per ne može biti pod kapom, izuzev Kosija, barona Kinsele, pera
Irske«. Zatim je govorila: »Bila bi nepravda ako moj muž ne postane
lord admiral, jer mi je to i otac bio«. I tako je danskog princa Džordža
učinila da bude veliki admiral Engleske. »And of ali Her Majesty's
Plantations«. Stalno joj je iz celog tela isparavalo rđavo raspoloženje;
svoju misao nije izražavala nego ju je izlučivala. U ovoj guski živeo je

176
sfings.
Ona nije mrzela »fen«, zajedljivu i zlobnu šalu. Da je mogla
Apolona da napravi grbavim, ona bi se tome radovala, ali bi ga
ostavila da bude bog. Kako je bila dobra, ideal joj je bio da nikoga ne
učini očajnim, a da svakome dosađuje. Često je izgovarala grube reči
i iznad svega psovala kao Elizabeta. S vremena na vreme iz muškog
džepa na svojoj suknji uzimala bi okruglastu srebrnu kutiju, na kojoj
se između dva slova Q. A. nalazila njena slika u profilu, otvarala je i
s prstom vadila pomalo pomade da narumeni usne. A potom,
uredivši usta, smejala se. Mnogo je volela kolačiće sa Zelanda.
Ponosila se što je debela.
Više nego išta drugo bila je puritanka, ali je rado pomagala
pozorište i druge zabave. Po ugledu na Francusku, priželjkivala je
muzičku akademiju. Neki Francuz po imenu Fortroš, hteo je da u
Parizu godine 1700. sagradi »kraljevski cirkus«, koji bi stajao četiri
stotine hiljada livri, čemu se suprotstavio D'Aržanson; ovaj se Fortroš
potom odselio u Englesku i kraljici Ani predložio da u Londonu
sagradi pokretno pozorište, lepše od pozorišta francuskog kralja, jer
bi ovo imalo četvrtu spusnicu, time se ova za trenutak oduševila. Kao
i Luj XIV volela je da joj kočije galopiraju. Njene zaprege, sa zgodno
nameštenim zaprežnim stanicama za smenu konja, prelazile su put
od Vindzora do Londona ponekad za nešto manje od sat i četvrt.

2
Za Aninog vremena, bez odobrenja dvojice mirovnih sudija, nije
mogao da se održi bilo kakav sastanak. Ako bi se dvanaestorica
sastala, pa makar da samo pojedu ostrige i popiju crno pivo, oni su
već počinili izdajstvo.
Za ove srazmerno blage vladavine, nasilno vrbovanje mornara
vršeno je s krajnjom oštrinom, mračan dokaz po kome je Englez više
podanik nego građanin. Engleski kraljevi su vekovima u ovome
postupali kao tirani i time porekli sve stare povelje o slobodi, nad čim
je naročito likovala Francuska i čega se gnušala. Ono što pomalo čini
manjim ovo likovanje, jeste u tome što je prema prinudnom
vrbovanju mornara u Francuskoj postojalo prinudno vrbovanje
vojnika. U svim većim gradovima Francuske, svaki zdrav čovek koji
je mirno prolazio ulicom za svojim poslom, bio je izložen opasnosti

177
da ga lovci na regrute uguraju u kuću zvanu »furuna«. Tu su ga u
gomili s drugima zatvorili, potom odabirali one koji su sposobni za
službu, pa su ove vrbovane prolaznike predavali oficirima. U Parizu
je godine 1695. bilo trideset ovakvih »furuna«.
Zakoni koje je Ana donela protiv Irske bili su svirepi.
Ana se rodila 1664, dve godine pre požara u Londonu, pa su joj
astrolozi - još ih je bilo, a za ovo je dokaz Luj XIV koji se rodio pomoću
astrologa i bio umotan u horoskop - predskazali da će, jer je »starija
sestra požara«, biti kraljica. I, zahvaljujući astrologiji i revoluciji 1688,
ona je to postala. Sebe je smatrala poniženom što joj je kumovao samo
kenteberijski arhiepiskop Gilber. U Engleskoj nije bilo više moguće
postati papino kumče. Običan arhiepiskop je osrednji kum. S ovim se
Ana morala pomiriti. To je bila njena krivica. A zašto je bila
protestantkinja?
Njeno devičanstvo, Virginitas empta, kažu stare povelje, platila je
Danska mirazom od šest hiljada dvesta pedeset livri sterlinga rente
koju je davala s feudalnih imanja Vardinburga i Femerna.
Za viljemovskim tradicijama Ana je išla bez uverenja i iz navike.
Pod ovim kraljevstvom, koje se rodilo iz revolucije, Englezi su uživali
toliko slobode koliko je moglo da stane između Londonske kule, u
koju su zatvarali govornike, i sramnog stuba, za koji su vezivali
književnike. Ana je govorila nešto danski kada je šušorila s mužem, i
nešto francuski kada je to činila s Bolingbrukom. Pravo trućanje, ali
to je, pogotovo na dvoru, bila velika engleska moda. Lepa reč
postojala je samo na francuskom jeziku. Ana se takođe brinula o
novcu, naročito o sitnom narodnom novcu, i u tome je želela da
postane neka velika ličnost. Za njene vlade iskovano je šest fartinga.
Na naličje tri prva naredila je da se utisne samo presto, na naličje
četvrtog kočije pobede, a na naličje šestog boginju koja u jednoj ruci
drži mač, a u drugoj maslinovu grančicu s natpisom Bello et Pace.
Kćerka prostodušnog i krvoločnog Džejmsa II bila je i sama surova.
Pa ipak je u suštini bila blaga. To je bila samo prividna
protivrečnost. Bes bi je svu izmenio. Peci šećer, on proključa.
Ana je bila popularna. Engleska voli žene vladarke. Zašto? Zato
što ih Francuska isključuje, a to je već za Englesku razlog. Možda čak
i nema drugog. Za engleske istoričare Elizabeta je veličanstvena, Ana
je dobra. Kako uzmete. Neka bude. Ali u svim tim ženskim

178
vladavinama nema ničeg finog.
Linije su vrlo nezgrapne. To je nezgrapna veličina i gruba dobrota.
Što se tiče njihove neokaljane vrline, Engleska do toga drži, a mi baš
ništa nemamo protiv. Elizabeta je devica koju je smirivao Eseks, a Ana
žena u braku u koji se upleo Bolingbruk.

3
Po nekoj idiotskoj navici narodi pripisuju kralju ono što sami
čine! Oni ratuju. Kome pripada slava? Kralju. Oni plaćaju. A ko živi
u sjaju i raskoši? Kralj. I narodu je drago što je on bogat. Kralj od
sirotinje uzima zlatan talir, njoj daje sitnu paru. Kako je plemenit.
Kolos sa postolja posmatra kepeca koga nosi. Kako je kepec velik!
Držim ga na svojim leđima. Kepec ima odlično sredstvo da bude viši
od džina kad mu se popne na ramena. Čudno je što mu džin tako
nešto dozvoljava, a glupo je što se još i divi veličini kepeca. O ljudska
naivnosti. Kip s konjanikom namenjen samo kraljevima, lepo
predstavlja kraljevstvo. Konj je narod. Samo, taj se konj polako
preobražava. Najpre, magarac, posle je lav. Kad je konj, on tresne o
zemlju jahača, i to se u Engleskoj dogodilo 1642, u Francuskoj 1789;
kad je lav on ga poždere, i to je u Engleskoj bilo 1649, u Francuskoj
1793.
Da lav može ponovo da postane magarac, čudno je, ali se dešava.
Videlo se to u Engleskoj. Tamo su se ponovo ošamarili šamarom
kraljevske ljubavi. Kraljica Ana, kao što smo pomenuli, bila je
omiljena u narodu. Šta je učinila da bi to postala? Ništa. Ništa je sve
što se od kralja u Engleskoj traži. Za ovo »ništa« on dobija godišnje
trideset miliona. Engleska je godine 1705. brojala sto pedeset ratnih
brodova, a imala je samo trinaest pod Elizabetom i trideset šest pod
Džejmsom I. Englezi su imali tri armije, pet hiljada ljudi u Kataloniji,
deset hiljada u Portugalu, pedeset hiljada u Flandriji; pored toga
plaćali su godišnje četrdeset miliona monarhističkoj i diplomatskoj
Evropi, toj prostitutki, koju je engleski narod stalno izdržavao. Kada
je u parlamentu bio izglasan patriotski zajam u iznosu od trideset
četiri miliona obveznica tada su ljudi grunuli na državnu blagajnu da
ih upisuju. Jednu eskadru Engleska je poslala u Istočnu Indiju i jednu
na španske obale pod admiralom Likom, ne računajući ovde četiri
stotine jedrilica u pripravnosti pod admiralom Šovelom. Prisajedinila

179
je Škotsku. Nalazila se između pobede kod Hohšteta i Remija, a jedna
od ovih pobeda nagoveštavala je drugu. Razapevši svoju mrežu kod
Hohšteta, Engleska je uhvatila i zarobila dvadeset i sedam bataljona i
četiri puka dragona, i Francuskoj, koja se van sebe povlačila od
Dunava do Rajne, otela je sto milja zemlje. Pružala je ruke prema
Sardiniji i Balearima. U svoja pristaništa pobedonosno je dovukla
deset španskih brodova i sijaset zlatom nakrcanih galija. Luj XIV je
već upola bio napustio zaliv i moreuz Hadson. Osećalo se da će
takođe napustiti Akadi, Sen Kristof i Novu Zemlju i da će biti jako
srećan ako Engleska bude trpela da na rtu Breton francuski kralj lovi
morunu. Engleska se spremala da mu rušenjem tvrđave Dankerk,
koje je on sam imao da izvrši, nametne još jednu sramotu. U
međuvremenu ona je zauzela Gibraltar i zauzimala Barselonu. Zaista
su se odigrale tolike krupne stvari! Pa kako onda ne diviti se kraljici
koja se potrudila da u to vreme živi?
Anina vladavina izgleda donekle kao odblesak vladavine Luja
XIV. Ako se pri ovom susretu, koji se zove istorija, za trenutak
uporedi s njim, ona mu je po sjaju slična.
I ona se kao i on igra velike vlasti; ima svoje spomenike, svoju
umetnost, svoje pobede, svoje vojskovođe, svoje književnike, svoju
blagajnu za nagrađivanje onih koji se istaknu, galeriju remek-dela uz
bok njenog veličanstva. I njoj njen dvor daje pratnju i ima pobednički
izgled, ima svoju etiketu i marš. Ovo je bilo neko manje izdanje svih
velikih ljudi iz Versaja, koji već i sami nisu bili veliki. Prašina se bacala
u oči. Dodajmo ovome još i »Bože spasi kraljicu«, po svoj prilici uzeto
od Lilija, muzičara Luja XIV, pa kad se sve ovo sabere, iluzija je
potpuna. Sve ličnosti su ovde. Kristof Vrin je skoro Manasar: Samers
vredi jednog Lamoanjona. Ana ima svog Rasina-Drajdena, Boaloa-
Popa, Kolbera-Godolfena, jednog Luvoa-Pembruka i Ti-rena-
Marlboroa. Pa ipak, dajte im veće perike i smanjite im čela. Sve je
svečano i kićeno; Vindzor je tada bio neuspela kopija Marlija, a sve je
nekako ženski izgledalo. Čak se i otac Telije kod Ane zvao Sara
Dženings. U književnosti se, pored ostalog, javlja ironija, koja pedeset
godina docnije postaje filozofija, a protestantskog Tartifa otkriva Svift
isto onako kao što je katoličkog otkrio Molijer. Mada u ovo vreme
Engleska traži zađevice s Francuskom i tuče je, ona je ipak oponaša i
ugledajući se na nju, prosvećuje se. Ono što je u Engleskoj fasada, to

180
je francuska prosvećenost. Šteta je što je Ana vladala svega dvanaest
godina, jer se Englezi ne bi dali dugo moliti da to nazovu Aninim
vekom, kao što mi kažemo vek Luja XIV. Ana se javlja godine 1702,
kada Luj XIV počinje da pada. Istorijski je, ali čudnovato, da rađanje
ove izbledele zvezde pada baš u vreme zalaska purpurne zvezde i da
je u vreme kada je Francuska imala Kralja Sunce, Engleska imala
kraljicu Mesečinu.
Ovu sitnicu treba upamtiti. U Engleskoj su Luja XIV jako cenili,
iako su s njim ratovali. »Takav kralj treba Francuskoj«, govorili su
Englezi. Ljubav Engleza za njihovom slobodom ide tako daleko da
odobravaju ropstvo kod drugih. Ova blagonaklonost prema okovima
koji stežu suseda ide ponekad do oduševljenja prema despotu pored
sebe.
Sve u svemu, Ana je svoj narod usrećila kako to na strani 6 i 9
Posvete i na strani 3 Predgovora tri puta kaže i ljubazno podvlači
francuski prevodilac Biverelove knjige.

4
Kraljica Ana bila je iz dva razloga kivna na vojvotkinju
Džosijanu.
Prvo, jer je smatrala da je vojvotkinja Džosijana lepa.
Drugo, jer je smatrala da je verenik vojvotkinje Džosijane lep.
Ženi da bude ljubomorna, dovoljna su dva razloga; a kraljici je
dosta jedan.
Dodaćemo i ovo: kivna je bila na nju što joj je sestra.
Ana nije volela da žene budu lepe. Smatrala je da se to protivi
moralu.
Što se nje tiče, ona je bila ružna.
Svakako protiv svoje volje.
To je bio koren njene religioznosti.
Lepa i filozof, Džosijana je trn u oku kraljici.
Lepa vojvotkinja ružnoj kraljici nije prijatna sestra.
Postojala je još jedna zamerka: Džosijanino nezgodno poreklo.
Ana je bila kćerka Ane Hajd, obične ledi, zakonito ali nesrećno
udate za Džejmsa II dok je ovaj bio vojvoda od Jorka. Ana, koja je u
svojim žilama imala krvi najniže vrednosti, osećala se samo upola
kraljevskog porekla, dok je Džosijana, iako rođena sasvim neredovno,

181
isticala ovaj mali, ali stvarni nedostatak kraljičinog rođenja. Ćerka iz
braka nižeg staleža rđavo je gledala i u svojoj blizini podnosila ćerku
kopile. Ovde je postojala neka nezgodna sličnost. Džosijana je s
pravom mogla da kaže Ani: moja majka vredi isto onoliko koliko i
vaša. Na dvoru se nije tako govorilo, ali se očigledno tako mislilo. Ovo
je njenom kraljevskom veličanstvu bilo neprijatno. Zašto ova
Džosijana? Šta joj je palo na pamet da se rodi? Čemu jedna Džosijana?
Izvesna srodstva ponižavaju.
Pa ipak je Ana ljubazno primala Džosijanu.
Možda bi je i volela da joj nije bila sestra.

VI
BARKILFEDRO

Nije na odmet da se sazna šta ko radi, a dobro je da se na to malo

i pripazi.
Džosijana je pomalo uhodila lorda Dejvida preko svog
poverljivog čoveka, a ovaj se zvao Barkilfedro. Kao engleski i rimski
princ, koji je u sebi nosio kraljevski papizam i službeno anglikanstvo,
vojvoda od Jorka je imao svoju katoličku i svoju protestantsku
dvorsku svitu i mogao je ugurati Barkilfedra u jednu ili u drugu
hijerarhiju, ali ga u tolikoj meri nije cenio kao katolika da bi od njega
načinio opata, ni dovoljno kao protestanta da bi od njega načinio
pastora. I tako je Barkilfedro s dušom na zemlji lebdeo između ove
dve religije.
Za neke puzavičke duše ovo došaptavanje na tri uva nije baš
nimalo neka loša situacija.
Ima puteva koji se mogu preći samo puzeći.
Turobno ali hranljivo pokućarenje dugo je vremena sačinjavalo
ceo Barkilfedrov život. Pokućarenje je već nešto, ali on je, pored toga
priželjkivao vlast, a kada je počeo da u tome postiže uspeh, Džejms II
je bio oboren. Tada je vredelo sve započeti iznova. Za vreme
mrzovoljnog Viljema III koji je vladao licemerno i smatrao da je to
pošteno, ništa nije moglo da se učini. Kada je Džejms, njegov
zaštitnik, ostao bez prestola, Bakilfedro se nije odmah srozao u bedu.
Ima nešto, a ne znam šta, što preživi propale vladare, hrani i neko
vreme podržava njihove čankolize. Preostatak iscrpljivog životnog

182
soka za dva do tri dana produžava život lišću na granama iz korena
iščupanog drveta, a posle toga lišće započne naglo da žuti i da vene;
tako isto biva i s dvorskim ulizicama.
Zahvaljujući onom balsamovanju koje nazivaju legitimnost,
monarh ostaje vladar čak i kada ga obore i proteraju; nije tako s
dvorskim čankoli-zom koji je više pokojnik od kralja. Kralj je tamo
mumija, dvoranin je ovde utvara. Biti senka senke, krajnja je beda.
Barkilfedro je dakle svakodnevno gladovao i tada je uzeo zvanje
književnika.
Ali njega nisu izbacivali samo iz kujni. Kadkada nije znao gde da
prenoći. »Ko će mi dati malo krova nad glavom?« pitao se. I borio se.
Raspolagao je strpljenjem koje je potrebno u nevolji. On je pored toga
imao dar termita i umeo je da rije odozdo naviše. Pozivajući se na ime
Džejmsa II, seća-nja, vernost, samilost itd., on se lagano probijao do
vojvotkinje Džosijane.
Džosijana je ovog duhovitog i sirotog čoveka - dve stvari koje
uzbuđuju - prihvatila. Predstavila ga je lordu Diri-Moiru, smestila ga
u sporedne odaje, smatrala ga članom svoje kuće, bila mu dobra, a
ponekad je čak sa njim razgovarala. Barkilfedro nije više gladovao i
nije mu bilo hladno. Džosijana mu je govorila »ti«. Kod gospe iz
visokog društva bilo je u modi da se književnicima, koji protiv toga
nisu ništa imali, govori »ti«. Tako je markiza Meji u ležećem stavu
primala u posetu Roa, koga je tada prvi put videla, i oslovila ga sa: »A
ti li si taj koji je napisao »Galantnu godinu?« dobar dan« Književnici su
docnije uzvratili ovo tikanje. Najzad je svanuo dan kada je Fabr
Englanten rekao vojvotkinji Roan:
- Da i ti nisi iz porodice Šabo?
Barkilfedro je smatrao uspehom što ga oslovljavaju s »ti«. Bio je
time ushićen. Ovu prisebnost gornjeg sloja s donjim, onih odozgo s
onima dole on je i priželjkivao.
- Ledi Džosijana kaže mi »ti« - govorio je sam sebi i trljao ruke.
Ovo tikanje koristilo je da bi uhvatio malo maha.
On se odomaćio u Džosijaninim odajicama, nije joj dosađivao i
ostajao je neprimetan, vojvotkinja bi mogla pred njim skoro da
presvuče svoju košulju. Pa ipak sve je to bilo bedno. Barkilfedro je
merkao na neki položaj. Jedna vojvotkinja je pola puta. Podzemni
kanal kojim se ne bi doprlo do kraljice, bio bi promašena stvar.

183
 I jednog dana Barkilfedro reče Džosijani:
- Da li bi me vaša milost htela da učini srećnim?
- Šta želiš? - upita Džosijana.
- Neku službu.
- Službu? Za tebe?
- Da, gospođo.
- Šta te spopada da tražiš službu? Ni za šta nisi.
- Pa baš zbog toga.
Džosijana prasnu u smeh.
- Koje želiš od zvanja za koja nisi?
- Da otvaram boce iz okeana.
Džosijana se još jače nasmeja.
- A šta je to? Ti se rugaš.
- Ne, gospođo.
- Radovaće me ako mogu da ti odgovorim ozbiljno, reče
vojvotkinja. Šta želiš da postaneš? Ponovi!
- Otpušač boca iz okeana.
- Na dvoru je sve moguće. A da li takva služba postoji?
- Da, gospođo.
- Uputi me u te novine. Produži!
- Ta služba postoji.
-Zakuni se dušom koju nemaš.
- Kunem se.
- Ništa ti ne verujem.
- Blagodarim, gospođo.
- Ti bi to, dakle, hteo da...produži!
- Skidati pečate s boca iz mora.
- Eto ti službe koja mnogo ne zamara. To je isto tako kao i timariti
konja od bronze.
- Mal'ne tako.
- Ništa ne raditi. Odista mesto koje ti treba. Za tako nešto si
sposoban.
- E pa vidite da sam ipak za nešto podesan.
- A, tako! Ti zbijaš šalu. A postoji li takvo mesto?
Na ove reči Barkilfedro se prepodobi.
- Gospođo, imate oca uzvišenog porekla, kralja Džejmsa II, imate
slavnog zeta danskog princa Džordža, čembrlenskog vojvodu. Vaš je

184
otac bio, a zet vam je to i danas: lord-admiral Engleske.
- Da li su to novine koje mi saopštavaš; pa za to ja znam kao i ti.
- Ali evo nešto što vaša milost ne zna. U moru su tri različite vrste
stvari: one koje su na dnu, Lagon, one koje plove po vodi Flotson, i one
koje more izbaci na obalu, Žetson.
- Pa onda?
- Ove tri stvari Lagon, Flotson, Žetson pripadaju lordu-admiralu.
- Pa onda?
- Razumete li vi to vaša milosti?
- Ne.
- Sve što je u moru, ono što potone, ono što pliva i ono što more
izbaci, sve to pripada admiralu Engleske.
-Sve? Pa neka. Pa onda?
- Osim jesetre koja pripada kralju.
- Pre bih pomislila, reče Džosijana, da sve to pripada Neptunu.
- Neptun je budala. Sve je to on batalio. Sve je ostavio da poberu
Englezi.
- Završi.
- Morski plen - tako se zovu ovi srećni nalazi.
- Dobro.
- I tome nema kraja. Uvek ima nešto što potone, nešto što isplovi
i nešto što iziđe na obalu. To je danak mora. More plaća svoj porez
Engleskoj.
- Nemam ništa protiv, ali završi jednom.
- Vaša milost razume sada da je na ovaj način okean osnovao svoj
biro. -A gde to?
- U admiralitetu.
- Kakav biro?
- Biro za morski plen.
- Pa onda?
- Biro se deli na tri službe: Lagon, Flotson i Žetson, a za svaku
službu ima po jednog činovnika.
- Dobro, pa dalje!
- Neki brod s pučine želi da pošalje neki glas na kopno: da plovi
po toj i toj geografskoj širini, da je ploveći naišao na neko morsko
čudovište, da je sagledao neku obalu, da se nalazi u nevolji, da će
potonuti itd., i sada brodovlasnik uzme parče hartije, na kojoj je nešto

185
ispisao, strpa ga u bocu, zapečati grlić i baci to u more. Ako boca
padne na dno to se odnosi na činovnika Lagon; ako boca plovi, o tome
se brine Flotson; a ako je talasi izbace na obalu, to se tiče činovnika
Žetson.
- I ti bi želeo da postaneš činovnik Žetson?
- Tačno to.
- A to je ono što nazivaš biti otpušač boca iz okeana?
- Jer takvo mesto postoji.
- A zbog čega ti želiš baš ovo poslednje mesto više nego ona prva
dva?
- Zbog toga što je ovo sada upražnjeno.
-A u čemu se sastoji ta služba?
- Gospođo, godine 1598. lovac morskih jegulja našao je na pesku
u pristaništu Epidijum Promontorijum jednu smolom zapečaćenu
bocu. Ovu bocu odneli su kraljici Elizabeti, a pergament koji su iz nje
izvadili, obavestio je Englesku da je Holandija potajno osvojila jednu
nepoznatu zemlju, koja se zove Nova Zemlja, da ju je zauzela meseca
juna 1596, da u njoj medvedi jedu ljude i da je način kako da se tamo
provede zima napisan na hartiji metnutoj u navlaku jedne strane
puške i da je ta obešena u kaminu neke kuće od drveta, koju su na
ovom ostrvu sagradili i napustili Holanđani, koji su pomrli, a sam
kamin da je sagrađen od probijene i u krov uglavljene bačve.
- Slabo razumem ovo tvoje tandara-mandara.
- U redu, ali je Elizabeta razumela. Jedna zemlja Holandiji više,
znači jedna manja Engleskoj. Boca koja je o ovome obavestila, postala
je stvar vrlo važna. I od toga dana, izdato je poverljivo naređenje da
bilo ko da nađe zapečaćenu bocu na morskoj obali mora odmah da je
pod pretnjom smrtne kazne preda admiralu Engleske. Za otvaranje
ovih boca admiral postavlja jednog činovnika, koji ako je potrebno,
izveštava o njenom sadržaju Njegovo veličanstvo.
- A da li te boce često pristižu u admiralitet?
- Retko, ali šta to mari. Mesto postoji. Za ovo zanimanje
admiralitet daje kancelariju i stan.
- A koliko plaćaju to da se ništa ne radi?
- Sto gvineja godišnje.
- Pa zar me za nešto takvo uznemiruješ?
- Od toga se da živeti.

186
 - Bedno.
- Kao što pristaje ljudima moga soja.
- Sto gvineja, ni na zub.
- Ono od čega vi živite jedan minut, od toga mi ostali živimo
godinu dana. To je preimućstvo siromaha.
- Dobićeš mesto.
Blagodareći Džosijaninoj blagonaklonosti i ugledu lorda Dejvida
Diri-Moira, Barkilfedro se osmi dan nastanio u admiralitetu, spašen
za ubuduće, oslobodivši se one neizvesnosti i stavši nogama na čvrsto
tle, smešten, izdržavan i plaćen sa stotinu gvineja.

VII
BARKILFEDRO ROVARI

Ima jedna stvar koja mora odmah da se izvrši; to je: biti

nezahvalan.
Barkilfedro nije to propustio.
Pošto ga je Džosijana obasula tolikim dobročinstvima, jedina
njegova misao bila je da se zbog toga osveti.
Spomenimo da je Džosijana bila lepa, visoka, mlada, bogata,
uticajna, slavna, a Barkilfedro ružan, žurav, mator, ubog, nemoćan i
nepoznat. I zbog svega toga trebalo je da joj se osveti.
Kada je neko sav sazdan od mraka, kako onda da oprosti onome
koji sjaji toliko svetlošću.
Poreklom je bio Irac koji se odrekao svoje Irske, rđav čovek.
Samo je jedna stvar govorila za njega: imao je veliku trbušinu.
Trbušina se smatra kao znak dobroćudnosti, ali njegovom se
trbuhu pridružilo licemerstvo. Jer, ovaj je čovek bio naročito zao.
Koliko je godina ima Barkilfedro? Ko bi to znao. Onoliko koliko
mu je u određenom trenutku potrebno za njegove planove. Po
borama na licu i prosedoj kosi izgledao je star, po lakoći duha mlad.
Bio je i okretan i spor: nilski konj i majmun u isti mah. Monarhista,
sigurno; republikanac, ko mu zna? Katolik, može biti. Protestant,
svakako. Za Stjuartovce, verovatno; za Brunsvika, sigurno. Biti »za«
nije snaga sem pod uslovom da u isto vreme budeš i »protiv«.
Barkilfedro se u svom životu pridržavao ove mudrosti.
Služba »otpušača boca iz okeana« nije bila toliko smešna kako je

187
to Barkilfedro nastojao da prikaže. Zahtevi koje je Garsija Fernandez
postavio u svom »Vodiču po morima« protiv pljačke predmeta koje
more izbacuje na obalu, protiv takozvanog prava na olupine i protiv
krađe onoga što je ostalo posle nekog brodoloma, što je vršilo obalsko
stanovništvo - zahtevi na koje bi se danas gledalo kao na
deklamovanje - pobudili su u Engleskoj senzaciju i stvar su poboljšali
u korist brodolomnika, i tako umesto da ih pokradu seljaci, njihovo
vlasništvo i imovinu pleni lord admiral.
Sve što more izbaci na englesku obalu: roba, olupine, razni
predmeti, brodski skeleti, tovari, sanduci itd. pripada lordu admiralu;
ali u tome baš i jeste sav značaj službe koju je tražio Barkilfedro,
sudovi koji plove i sadrže vesti i obaveštenja privlačili su naročito
pažnju admiraliteta. Brodolomi su jedni od prvih briga Engleske. Ako
je plovidba morima njen život, brodolom je njena briga. Englesku
stalno uznemirava more. Mala staklenka, koju brod kad je u nevolji
baci u more, sadrži znatna i u svakom pogledu dragocena
obaveštenja: izveštaje o brodu, posadi, mestu, vremenu i načinu
brodoloma, zatim o vetrovima koji su brod zaneli, i morskim strujama
koje su izbacile bocu na kopno. Služba koju je zauzimao Barkilfedro
ukinuta je pre jednog veka, ali u stvari to je bila korisna služba, koju
je poslednji put obavljao Viljem Hasej iz Dodingtona u Linkolnu. On
je bio neka vrsta referenta za pomorska pitanja. Sve začepljene i
zapečaćene boce, staklenke, ćupove itd., koje je na englesku obalu
izbacivala plima, donosili su njemu i samo je on imao pravo da ih
otvara; on je prvi otkrivao tajne njihove sadržine, razvrstavao ih i
ubeležavao u svoju arhivu. Izraz »smestiti korpu u arhivu« još je u
upotrebi na ostrvima La Manša i vodi poreklo otuda. Pa ipak je bila
uvedena izvesna opreznost. Bez prisustva dvojice zakletih činovnika
iz admiraliteta, koji su zajedno s činovnikom Žestonom potpisivali
zapisnik o otvaranju boce, nijedna ponuda nije se mogla otpečatiti.
Ali, pošto su ovi zakleti činovnici bili obavezni da o tome ćute,
Barkilfedro je zbog toga imao u tome poslu odrešene ruke; od njega
je u izvesnoj meri zavisilo hoće li neku činjenicu uništiti ili je objaviti.
Daleko od toga da su ove krhke olupine bile retke ili beznačajne,
kako je to Barkilfedro bio rekao Džosijani; one su katkada stizale na
obalu vrlo brzo, a katkada opet posle niz godina. To je zavisilo od
vetrova i morskih struja. Bacanje boca u more nije više u modi, ali u

188
ona religiozna vremena oni koji su polazili u smrt rado su na taj način
upućivali svoju poslednju misao bogu i ljudima, a katkada su ove
poslanice u izobilju pristizale u admiralitet. Po jednom u zamku
Odlijen sačuvanom pergamentu, o kome je neke zabeleške doneo grof
Safolk, rizničar Engleske za vlade Džejmsa I, vidi se da su samo
godine 1615. u arhivu lorda admiraliteta donete i upisane pedeset i
dve pljoske, boce i staklenke zapečaćene smolom, sa imenima i
vestima o brodovima koji su se potapali.
Službe na dvorovima su kao kaplja ulja: one se stalno šire. Tako
je vratar postajao kancelar, konjušar glavni intendant. Naročiti
činovnik zadužen službom koju je želeo i dobio Barkilfedro obično je
bio poverljivo lice. Tako je to htela Elizabeta, a poverenje na dvoru
znači spletkarenje. Spletkarenje je uspon. Činovnik je vremenom
postajao ličnost. Bio je pisar i po svom položaju dolazio je odmah
posle dvojice kapelana. Imao je pristup u dvor, ali ovo treba da se
istakne, na takozvana mala »ponizna vrata« i do sobe za spavanje. Jer,
bio je takav običaj da ako ustreba, izveštava kraljevu ličnost o često
čudnim nalazima, zaveštanjima očajnika, poslednjim oproštajima
upućenim otadžbini, otkrićima lopovluka i zločinstva na moru, o
darivanjima kruni itd. Takođe je bio običaj da mu pisarnica održava
vezu s dvorom i da s vremena na vreme podnosi izveštaje o otvaranju
ovih kobnih boca. To je bio neke vrste crni pomorski kabinet.
Kraljica Elizabeta, koja je rado govorila latinski, zapitala bi
Temfilda Kolija iz Berkšira, za njenog vremena činovnika Žetson
odeljenja, kada bi joj ovaj doneo neku od hartija koju je izbacilo more:
Quid mihi scribit Neptu-nus! Šta mi to Neptun piše?
Rupa je probijena. Termit je uspeo. Barkilfedro se primače
kraljici.
To je sve što je želeo.
Da bude srećan?
Ne.
Da razori sreću drugih.
To je veća sreća.
Nanositi štetu - to je uživanje.
Želeti da bez cilja i nemilosrdno činiš zlo i želeti to stalno - nije
svakome dato. Barkilfedro je za ovo imao potrebnu upornost. Njemu
je osećanje te upornosti činilo posebno zadovoljstvo.

189
 Kao što čvrsto stisnute čeljusti buldoga ne puštaju više ono što
stegnu, tako ni njegova misao.
On je jedino želeo da drži plen u zubima i da mu duša bude
sigurna da čini zlo.
On je drhtao od zadovoljstva pri pomisli da će drugome biti
hladno.
Biti zao, veliko je bogatstvo. Takvom čoveku, koga smatraju
siromahom i koji to u stvari i jeste, bogatstvo je u pakosti i to on
najviše voli. Zavisi sve od toga kakvo ko zadovoljstvo u čemu nalazi.
Napakostiti je isto kao i učiniti dobro. To je više od novca. Za onoga
koji od toga trpi, nije dobro, za onoga koji to čini, dobro je. Ketesbaj,
saradnik Gaj Foksa u papističkoj zave-ri, govorio je ovako: Ne bih za
milion sterlinga ustupio zadovoljstvo samo da vidim kako se
parlament raspukao u vazduh.
Pa najzad, ko je bio taj Barkilfedro? Nešto najniže i najstrašnije:
bio je zavidljivac.
Zavist je nešto što dvoru uvek dobro prolazi.
Dvor obiluje bezočnicima, trutovima, bogatim i lakomislenim
dembelanima, uvek spremnim na ogovaranja, on obiluje onima koji
traže dlaku u jajetu, neimarima bede, ismejanim podsmevačima,
duhovitim zamlatama, kojima su potrebni razgovori sa zavidljivcima.
Kako to osvežava kada se o ljudima govori loše! Zavist je dobra građa
od koje se postaje špijun.
Postoji duboka sličnost između ove prirodne strasti, zavisti i
društvenog zanimanja, špijunaže. Špijun kao pas lovi za tuđi račun, a
zavidljivac za svoj račun kao mačka. Krvoločno »ja«, eto u tome je sav
zavidljivac.
Druge osobine: Barkilfedro je bio ćutljiv, tajanstven i stvaran. On
je sve tajio i grizao je samog sebe u svojoj mržnji. Užasno velika
niskost sadrži ogromnu taštinu. Oni koje je zabavljao voleli su ga, dok
su ga ostali mrzeli; on je, međutim, osećao da ga potcenjuju oni koji
ga mrze, a preziru oni koji ga vole. On se od svega suzdržavao. U
njegovoj ravnodušnosti tiho su ključala sva vređanja. On se protiv
toga bunio kao da nitkov ima pravo na to. Potajno je sav u sebi besneo,
i tu je bio njegov urođeni dar da sve guta. U njegovoj duši kiptela je
jarost i bilo je potmulog besnila; u sebi je potajno nosio crn plamen,
što se nije primećivalo; bio je pun prigušenog gneva. Nasmejane

190
spoljašnosti. Uvek uslužan, predusretljiv, prijatan, ljubazan i učtiv.
Bez obzira koga i gde on je svakoga pozdravljao. Do zemlje se klanjao
za svaku sitnicu. Koliko je to blago: nemati kičme!
Ova prikrivena i otrovna stvorenja nisu tako retka kao što se to
misli. Živimo okruženi kobnim srljanjima u zlo. Čemu zlotvori? Ovo
pitanje ljuto boli. Sanjalica ga stalno ponavlja, a mislilac nikad ne
rešava. Stoga filozofi stalno upiru svoje tužne poglede prema sudbini,
planini mraka, s čijih visova gorostasna utvara zla obasipa zemlju
punim pregrštima zmija.
Telom je Barkilfedro bio gojazan, ali u licu mršav. Stasa zdepasta,
lica koščata. Nokti izreckani i kratki, prsti čvornati, palčevi pljosnati,
kosa jaka, veliki razmak između slepoočnica, široko i nisko čelo ubice.
Pod kosim očima krio se sitan pogled ispod gustih obrva. Nos
dugačak, šiljat, povijen i mesnat. Silazio je skoro do usta. Kada bi se
odenuo u carsko odelo, Barkilfedro bi bio pomalo nalik na
Domicijana. Lice žuto slično užeglom maslu bilo je kao da je izvajano
od lepljive mase: nepomični obrazi izgledali su kao da su od smole;
na sebi je nosio sve vrste nepokornih ružnih bora, masivan ugao
vilice, grubu bradu i uvo nitkova. U mirnom stavu, s profila, ispod
gornje usnice pod oštrim uglom štrcala su dva zuba. Činilo se kao da
vas oni zubi gledaju. Neki zubi gledaju isto onako kao što neke oči
ujedaju.
Strpljivost, umerenost, suzdržljivost, opreznost, blagost,
snishodljivost, nežnost, uglađenost, trezvenost, čednost - sve je to
upotpunjavalo i zaokružavalo Barkilfedrov lik. Ove vrline on je kaljao
samim tim što ih je on nosio.
Ubrzo se Barkilfedro zakopitio na dvoru.

VIII
POTAJNICI

Učvrstiti se na dvoru moguće je na dva načina: u oblacima, tada

si uzvišen; u kaljuzi, tada si moćan.
U prvom slučaju pripadaš Olimpu, u drugom rušnici.
Onaj na Olimpu raspolaže samo munjama, a onaj u rušnici
policijom.
Rušnica raspolaže sa svim sredstvima vlasti, a katkad, pošto je

191
lukava, i kaznom. U njoj je umro rimski imperator Heliogabal. U
stvari to je nužnik.
Ona je obično manje tragična. Alberoni se ovde divi Vandomu.
Rušnica je mesto gde se rado održavaju audijencije kraljevskih visosti.
Ona zamenjuje presto. U njoj je Luj XIV primao vojvotkinju
burgonjsku; u njoj je Filip V šetao ispod ruke s kraljicom. U nju se
uvlači svešteno lice. Ona je ponekad filijala ispovedaonice.
Otuda se na dvorovima iza kulisa nađe bogatih prilika, i to ne baš
najbeznačajnijih.
Ako želite da ste veliki za vreme Luja XI, budite Pjer Roan, maršal
Francuske; hoćete li da ste slavan pod Marijom Mediči, budite
kancelar Sileri; hoćete li da ste od značaja, budite sobarica Anon; ako
hoćete da ste znameniti u vreme Luja XV, budite njegov ministar
Šoazel; hoćete li da ste strašan, budite dvorski sluga Lebel. Za vreme
Luja XIV uticajniji je Bontan koji mu sprema postelju od Luvoa koji
mu sprema armije i Tirena koji mu sprema pobede. Lišite Rišeljea
časnog oca Žosefa, imaćete Rišeljea skoro praznog. On će ostati bez
one tajanstvenosti. Crvena eminencija je divna, siva je strašna. Biti crv
- kakva sila! Svi Narvaezi zajedno sa svim O'Donelima učine manje
nego jedna sestra Patrociniji.
Uslov je za ovu moć, na primer, da se bude nizak. Hoćete li da
ostanete jaki, budite stalno nejaki. Budite ništavilo. Zaspala u klupko
savijena zmija u isti je mah beskraj i ništa.
I eto, jedna takva zmijska sreća pala je u deo Barkilfedru.
On se uvlačio svuda gde je hteo.
Pljosnate životinje zalaze svuda. Stenice su se Luju XIV uvukle u
krevet, jezuiti u politiku.
Neslaganja ne srne biti.
Sve se na ovom svetu klati. Kružiti oko jedne tačke isto je što i
klatiti se. Jedan pol traži drugi. Franc I hoće Tribulea, Luj XV Lebela;
između ove krajne uzvišenosti i krajnje niskosti postoji duboka
srodnost.
Niskost rukovodi. Ovo se samo po sebi razume. Odozdo se voda
greje.
Podesnijeg položaja nema.
Oko si i uvo.
Uvo kraljevo. Oko vladino.

192
 Biti kraljevo uvo znači na kraljevoj savesti stavljati i dizati rezu
po svom ćefu, a trpati na ovu savest što ti je volja. Duh kraljev, to je
vaš orman. Ako ste sakupljač krpa, on je vaša torba. Kraljevo uvo ne
pripada kraljevima zbog toga su ovi grešnici malo odgovorni.
Ko ne misli svojom glavom, taj je i bez akcije. Kralj se pokorava.
Kome?
Nekoj zloj duši kojoj zvrji na uvo spolja. Mračna muva bezdana.
Ovo zvrjanje zapoveda. Vladanje je isto što i diktat. Suveren je
glasno govorenje; suverenost je šaputanje.
Oni koji u režimu znaju da razlikuju ovaj šapat i čuju šta on
saopštava glasnom govoru, to su pravi istoričari.

IX
MRŽNJA JE KAO LJUBAV JAKA

Kraljica Ana imala je oko sebe više takvih glasova koji su joj
došaptavali. Jedan od tih bio je Barkilfedro.
Pored kraljice, on je obrađivao, pridobijao Džosijanu i lorda
Dejvida i potajno uticao na njih. Došaptavao je, kako smo pomenuli,
na tri uva. Na jedno uvo više od Danžoa, Danžo je šaputao samo na
dva, i to tada kada se stavio između Luja XIV, zaljubljenog u svoju
snaju Anrijetu, i Anrijete, zaljubljene u svog devera Luja XIV. Krijući
od Anrijete, on je bio Lujev sekretar, a krijući od Luja, Anrijetin
sekretar. Našavši se usred ljubavi dva pajaca, on je sam postavljao
pitanja i davao odgovore.
Barkilfedro je bio tako mio, tako rado priman, tako nesposoban
da ma koga uzme u odbranu, u osnovi tako malo odan, tako ružan i
tako zao da je bilo posve prirodno što je neka ličnost iz kraljevskog
dvora tako daleko doterala da bez njega nije mogla. Kada je kraljica
Ana okušala Barkilfedra, ona više nije zaželela nekog drugog
laskavca. On joj je laskao peckajući druge. Isto onako kao što se
laskalo Luju Velikom. Pošto je kralj neznalica, rekla je jednom
gospođa Monševre, primorani smo da ismevamo naučnike.
Bocnuti otrovnom iglom u zgodan čas predstavljalo je vrhunac
umet-nosti. Neron je voleo da gleda trovačicu Lokustu na poslu.
U kraljevske palate lako se prodire; kao da su od korala pune su
šuplji-ka i prolaza gde se brzo snalazi, ispituje, pretražuje i, ako treba,

193
u njih brzo prorije glodar čije je ime dvorska položara. Dovoljan je
samo prividan povod pa da se uđe u dvor. Pošto je imao takav povod,
svoju službu, Barkilfedro je kod kraljice vrlo brzo postao ono što je
bio kod vojvotkinje Džosijane: neophodna domaća životinja. Samo s
jednom reči, koju se usudio da izusti jednog dana, on je odmah bio
načisto s kraljicom: bio je svestan šta treba da očekuje od
blagonaklonosti njenog veličanstva. Kraljica je vrlo cenila svog lorda,
upravnika dvora Viljema Kevendiša, vojvodu Devonšira, koji je bio
jako glup. Ovaj lord, koji je imao sve oksfordske diplome, a nije znao
pravopis, učinio je jednog lepog jutra tu glupost da je umro. Na dvoru
je nesmotrenost umreti, jer se niko više ne ustručava da o vama
govori. U Barkilfedrovom prisustvu kraljica je jadikovala za njim
završivši s uzdahom i uzvikom:
- Šteta što je tako bedna inteligencija nosila toliko vrline i služila
im.
- Bog da prosti magare! - progunđao je Barkilfedro poluglasno i
na francuskom jeziku.8
Kraljica se osmehnula, a Barkilfedro je zabeležio ovaj osmejak i
doneo zaključak:
Voli da ujeda.
Od sada je njegovoj zlobi bilo sve dopušteno.
Od toga dana on je na sve strane uplitao svoju radoznalost, a i
svoju pakost. Puštali su ga da čini šta hoće, toliko su ga se bojali. Od
onoga koji nasmeje kralja, ostali drhte.
Postao je nitkov od velikog uticaja.
Iz dana u dan on je postizao skrivene uspehe. Svi su tražili
Barkilfedra. Nekoliko velikaša u tolikoj su ga meri počastvovali
svojim poverenjem da su mu u izvesnim zgodama poveravali sramne
zadatke.
Dvor je mašina sa zupčanicima, a Barkilfedro njen motor. Da li
ste kadgod zapazili kako neke mašine imaju mali pokretački točak?
Džosijana se, kako smo spomenuli, naročito služila
Barkilfedrovim špijunskim talentom i prišla mu s toliko poverenja da
se nije libila da mu preda jedan od tajnih ključeva svojih odaja,
pomoću koga je on mogao da u njih uđe kad god je hteo. Ovakvo
preterivanje u razgolićenju svog ličnog života bilo je moda u
sedamnaestom veku. To se nazivalo: dati ključ! Džosijana je dala dva

194
od ovih tajnih ključeva. Lord Dejvid je imao jedan, Barkilfedro drugi.
Uostalom, prema starim običajima, nije bilo ništa čudno doći
neposredno do spavaćih soba. Zbog toga su se zbivale nezgodne
stvari. Tako kada je La Ferte iznenadno digao zavesu s kreveta
gospođe Lafon, u njemu je zatekao Sensona, musketara crnog
eskadrona kraljeve garde, itd.
Barkilfedro se naročito odlikovao u tome što je voleo da čini takva
tajna otkrića zbog kojih su se veliki podvrgavali i potčinjavali malima.
Njegovo tapkanje u mraku bilo je krivudavo, vešto i znalačko. Kao
svaki pravi špijun on je bio nemilosrdan kao dželat i strpljiv kao
minijaturist. Rođen za položaru. Svaka dvorska položara je noćnik.
On se šunja kroz noć koju zovemo svemoć. Noću se šunja s lopovskim
fenjerom u ruci; on vidi, osvetlja-va predmet koji hoće, a sam ostaje u
mraku. Nije čovek već životinja što s ovim fenjerom traži, a ono što
nalazi je kralj.
Kraljevi ne vole da se u njihovoj okolini neko pokazuje velikim.
Ushićeni su ironijom koja se ne odnosi na njih. Barkilfedrov talenat
sastojao se u stalnom potcenjivanju lordova i članova kraljeve kuće u
korist toliko više poraslog ugleda njegovog kraljevskog veličanstva.
Lični ključ, koji je Barkilfedro držao kod sebe imao je s obe strane
reze za otključavanje, tako da su se njime mogle da otvaraju odaje u
dve Džosijanine najdraže rezidencije, Hankervil-Haus u Londonu i
Korleon Lodž u Vindzoru. Ove dve palate pripadale su baštini
Klenčarlija. Hankervil Haus dodirivao je Oldgejt. U Londonu je
Oldgejt bila kapija u koju se dolazilo iz Harvika i gde se nalazila
statua Čarlsa II s obojenim anđelom na glavi i izvajanim lavom i
nekom jednorogom životinjom pred nogama. Kada bi dunuo vetar s
istoka, čula se u Hankervil Hausu zvona sa Sent Merilbon. Korleon
Lodž je bila florentinska palata od cigle i kamena na mramornim
stubovima, sazidana na kraju drvenog mosta u Vindzoru. Ova palata
je imala najlepše svečano dvorište u Engleskoj.
U ovoj poslednjoj palati koja je bila u susedstvu dvorca Vindzor,
Džosijana je bila na dohvat kraljici. Uprkos toga njoj se ipak ovde
sviđalo.
Uticaj Barkilfedrov na kraljicu bio je potajan i ništa se spolja nije
videlo. Ništa nije bilo teže no istrebiti ovaj korov na dvoru; uvrežio se
duboko i ne ostavlja ništa spolja za šta bi ga čovek mogao da uhvati.

195
Stoga je skoro bilo nemoguće iskoreniti Roklora, Tribulea ili Brimela.
Iz dana u dan, sve je više rasla Anina blagonaklonost prema
Barkilfedru.
Sara Dženings je slavna; Barkilfedro je nepoznat; blagonaklonost
koju je stekao ostala je nerasvetljena. Barkilfedrovo ime nije ušlo u
istoriju. Pas krtičar ne ulovi sve krtice.
Barkilfedro, nekadašnji kandidat za sveštenički poziv, učio je od
svega pomalo; dodirnuti se svega samo ovlaš, kao rezultat daje ništa.
Moguće je postati žrtva omnis res scibilis. Imati pod glavom Danaidino
bure, nesreća je celoga niza naučnika koje možemo da nazovemo
besplodnima. Sve ono što je Barkilfedro strpao u svoj mozak, ostavilo
ga je ipak praznim.
Ljudski duh, kao i priroda, užasava se od praznog. Priroda
stavlja u prazno ljubav, a duh često mržnju. Mržnja popunjava.
Postoji mržnja radi mržnje. Više nego što se to misli, u prirodi
postoji umetnost radi umetnosti.
Čovek mrzi. Ne zna ni sam zašto, ali eto, tako.
Mržnja kao mržnja strašna je reč. Ovo znači da je mržnja sama
sebi nagrada.
Medved može da živi neko vreme od toga što liže svoju šapu.
Ali ne zauvek. Ovu šapu treba hraniti. Treba joj nešto podloge.
Slatko je mrzeti u prazno, i izvesno vreme to zadovoljava, ali,
najzad, potrebno je imati predmet mržnje. Neodređena mržnja
rasplinjava se i iscrpljuje kao i svako usamljeno uživanje. Mržnja bez
predmeta liči na pucanje u prazno. Igra postaje zanimljiva tek onda
ako treba da se probode neko srce.
Nemoguće je mrzeti samo slave radi. Tu je potreban neki začin:
neki čovek, žena, neko da se uništi.
Ovu uslugu da igra bude privlačna, da ima određeni cilj, da
raspali mržnju vezujući je za sebe, da zabavi lovca stavljajući mu na
dohvat ruke živi plen, da onaj koji vreba u zasedi može da se nada
krvi koja će briznuti i vrela ključati i pušiti se, da uzalud krilata
lakovernost ševe ohrabri psa ptičara, da bude životinja koja nesvesno
na svom leglu čeka da je ubiju, ovu probranu i strašnu ulogu, koje nije
svestan onaj koji je čini, pripremila je Džosijana Barkilfedru.
Misao je metak. Barkilfedro je od prvih dana započeo s rđavim
name-rama, koje je u sebi skovao, da nišani na Džosijanu. Namera i

196
kratki karabin slični su jedan drugom. Upravljajući na vojvotkinju
svu svoju skrivenu pakost, Barkilfedro je vrebao. To vas čudi. A šta
vam je učinila ptica na koju pucate? Odgovorićete, da je pojedete. Isto
tako i Barkilfedro. Džosijanu nije moguće pogoditi u srce; teško je
raniti mesto u kome je zagonetka, ali ona se mogla pogoditi u glavu,
drugim recima u gordost.
Ona je smatrala da je jaka s te strane, a bila je slaba.
Barkilfedro je to učinio.
Da je Džosijana kroz Barkilfedrovu pomrčinu mogla jasno da
gleda i da oceni šta je sve ispod njegovog osmeha vreba, verovatno bi
ova gorda žena na tako visokom položaju i sama zadrhtala. Na sreću
po spokojstvo njenih snova ona ni slutila nije šta se krilo u ovom
čoveku.
Neočekivano grune a da se ne zna otkud. Strašne su tajne niti
života. Nema male mržnje. Mržnja je uvek velika. I u najmanjem
stvorenju ona očuva svoj lik i ostaje čudovište. Svaka mržnja je
potpuna mržnja. Slon koga mrzi mrav takođe je u opasnosti.
Čak i pre no što je zadao udarac, Barkilfedro je unapred
predosećao radost nad ovom opasnom rabotom koju je nameravao da
izvede. Njemu samom još nije bilo jasno šta će učiniti protiv
Džosijane, ali je bio rešen da učini nešto. I sama takva rešenost već je
mnogo značila.
Upropastiti Džosijanu predstavljalo je suviše veliki uspeh. Tome
se nikako nije nadao. Ali poniziti je, uvrediti, baciti u očajanje, suzama
gneva pomutiti njene divne oči, to bi bio uspeh. On je na ovo računao.
Uporan, vredan, nepopustljiv u mučenju drugog, takvog čoveka koji
se nije dao da bude odbačen, priroda nije uzalud stvorila. On je dobro
znao da će u pozlaćenom Džosijaninom oklopu pronaći neku grešku
i da će iz ove Olimpijke šiknuti krv. Kakvu je on - neko će zapitati -
imao od toga dobit. Ogromnu dobit: učiniti zlo onome koji nam je
učinio dobro.
Šta je to pakosnik? To je nezahvalnik. Njemu je odvratna svetlost
koja ga obasjava i zagrejava. Zoilos mrzi Homera, svog dobročinitelja.
Podvrgnuti Džosijanu onome što danas zovemo vivisekcija, imati
je svu u grčevima na anatomskom stolu, živu je po miloj volji seckati
pomoću neke hirurgije, kao amater rezati dok ona urliče, eto tim se
snom zanosio Barkilfedro.

197
 Da ovo postigne, pristao bi da lično izdrži izvesne muke, ako
ustreba. Čovek se može uštinuti i svojim vlastitim kleštima. Kada se
nož naglo zaklopi, poseče vam prst; šta mari! Bilo bi mu svejedno ako
bi ga malo zahvatile Džosijanine muke. Mučitelj koji rukuje usijanim
gvožđem primi takođe svoj deo opekotina, ali mu nije do njih stalo.
To se ne oseća, jer drugi trpi više. Gledanje osuđenoga kako se previja
pri pogubljenju, odnosi od vašeg bola.
Nanesi zlo, pa neka bude šta bude.
Ali pričiniti zlo drugome ne može se a da se ne preuzmu izvesne
mračne odgovornosti. Sam padaš u jamu koju drugom kopaš, jer splet
raznih okolnosti može dovesti do neočekivane propasti. Sve to ne
smeta istinskom nitkovu. On oseća onoliko radosti koliko
pogubljenik proživljava smrtnih muka. Njega golica čerečenje žrtve;
samo se rđav čovek strahotno razdraga. U njemu zrači mučenje kao
neko ugodno osećanje. Vojvoda Alba grejao je na lomačama ruke.
Ovde oganj boli, tamo svetlost od vatre zadovoljstva. Čovek se zgrozi
kad vidi da su takvi zapleti mogući. Mračna strana našeg bića je
neispitana. Divno mučenje, Bodenov je izraz, ima možda ovaj
trostruki smisao: iznalaženje mučenja, zatim stradanje mučenika i sla-
dostrašće mučitelja. Taština, prohtev, sve te reči znače da je neko
žrtvovan nekome ko je zadovoljan. Kako je to žalosno da i nadanja
mogu biti izopačena. Biti kivan na neko ljudsko biće znači želeti mu
zlo. A zašto mu ne želeti dobro. Da li je tačno da jača strana naše volje
teži zlu. Jedan od najmučnijih napora pravednika u tome je da iz svoje
duše stalno otklanja zlu volju koja se ne iscrpljuje tako lako. Skoro sve
naše žudnje, kad ih ispituješ, sadrže nešto od onoga što ne može da
se prizna. Za savršenog pakosnika -ovo užasno savršenstvo postoji -
što gore za druge, znači to bolje za mene. Mračna strana čoveka.
Pećine.
Džosijana se osećala potpuno sigurna. Koren ovoj glupoj, oholoj
sigurnosti leži u potcenjivanju svega. Čudna je sposobnost žene da
sve potce-njuje. Potcenjivati nesvesno, nehotično, eto to je bila
Džosijana. Za nju Barkilfedro nije bio nešto mnogo više od obične
stvari. Gotovo bi se jako začudila kada bi joj neko rekao da postoji
neki Barkilfedro.
Ona je odlazila, dolazila i smejala se pred tim čovekom koji ju je
podmuklo posmatrao.

198
 A on, zadubljen u svoje misli, vrebao je prvu zgodu.
I ukoliko je duže iščekivao, utoliko je postajala sve veća njegova
reše-nost da u život ove žene unese neki očaj.
Nemilosrdna zaseda.
Samog sebe divno je pravdao. Ne treba misliti da nitkovi sebe ne
cene. U dostojanstvenim monolozima oni sami sebi polažu računa, i
to s vrlo velike visine. Kako to? Ova Džosijana mu je udesila
milostinju. Bacila mu je kao nekom prosjaku mrvice - nekoliko
novčića od svog silnog bogatstva! Okovala ga je i prikovala za neku
glupu službu! Džosijanina je krivica što je on, Barkilfedro, gotovo
svešteno lice, duboke i raznolike sposobnosti, učen čovek, dostojan
jednog časnog oca, dobio zaposlenje da registruje komade boca,
upotrebljive samo za to da ostružu Jovove gnojave rane. Kriva je što
je on svoj život provodio u kancelarijskom ćumezu, što je morao
posve ozbiljno da otvara glupe boce išarane prljavštinom i da
odgoneta ubuđale pergamente, trulež piskaranja, đubre testamenta i
ko zna kakve budalaštine! To je bio Džosijanin greh. Kako to! Ovo
stvorenje govorilo mu je »ti«!
A on da se ne osveti!
I da ne kazni ovu gaduru!
To se hoće!
A, tako nešto! Inače na ovome svetu pravde ne bi više bilo.

X
KADA BI ČOVEK BIO PROZRAČAN, VIDELO BI SE DA U
NJEMU NEŠTO TINJA

Šta! Ta žena, ta luda, ta bludna sanjalica, devica do prve prilike,

komad mesa koji čeka da se poda, ta bestidnica s prinčevskom
krunom, ta Dijana po gordosti koja se nije, doduše, podala prvom koji
je naišao, ali svakako zbog toga što joj se nije ukazala prilika (tako se
govori i ja se s tim slažem), to kopile kralja nitkova, koji nije imao
pameti da očuva svoje mesto, ta vojvotkinja koja srećnim sticajem
okolnosti kao velika dama izigrava boginju, koja bi da je sirota bila
drolja, ta bezmalo ledi, ta kradljivica imanja jednog izgnanika, ta
ohola hulja, koja je bila toliko nesmotrena da je njega, Barkilfedra, koji
nije imao ni šta da večera, ni gde da prenoći, posadila pored sebe kraj

199
svoga stola, i nastanila ga u nekoj jazbini svog nepodnošljivog dvorca,
a gde to? Gde bilo, možda na tavanu, možda u podrumu, svejedno!
Malo bolje nego lakeja, malo gore nego konja! Ona je zloupotrebila
njegovu nevolju, njega Barkilfedra, i pohitala da mu podmuklo učini
uslugu, kakvu bogataši čine siromasima da bi ih ponizili i da bi ih
privezali uza se kao kučiće jazavičare, koje vode na uzici! Uostalom,
šta je nju stajala ta usluga! Usluga vredi onoliko koliko on staje. U
svojoj kući imala je isuviše odaja! Pomoći Barkilfedru! Lep napor koji
je ona učinila! Da li je zbog toga pokušala bar kašiku manje kornjačine
čorbe? Da li se bilo čega lišila u odvratno presipanju svog izobilja?
Ne. Ovom obilju ona je dodala jednu sujetu, luksuznu robu, olako
stečeno dobro delo: pomoć čoveku od duha, zaštitu jednom
sveštenom licu! Ona se mogla poneti i reći: hranim i obasipam dobrim
delima književnike! Mogla je da izigrava zaštitnika. Kako je srećan
ovaj jadnik što me je našao. Koliki sam ja prijatelj umetnosti! A sve to
zbog toga što mu je u nekoj sporednoj sobici namestila pleteni krevet!
Što se tiče zaposlenja u admiralitetu, Barkilfedro ga je dobio od
Džosijane, molim! Divna služba! Džosijana je učinila od Barkilfedra
ono što on jeste. Ona ga je stvorila, da. Da, stvorila je ništa. I manje
nego ništa, jer se on u ovoj smešnoj ulozi osećao skučen, ukočen,
izvitoperen. Čime ga je zadužila ta Džosijana?
Zahvalnošću grbavca prema majci koja ga je rodila nakaradnog.
Eto, to su ti povlašćeni, povlasticama zasuti skorojevići, ti, koje mazi
odvratna maćeha sreća! I uman čovek, kakav je bio Barkilfedro, bio je
prinuđen da se pri raznim susretima uklanja sa stepenica, da
pozdravlja lakeje, da se uveče vere po tolikim spratovima, i da je
učtiv, predusretljiv, mio, ljubazan i da na svojoj njušci stalno ima
grimasu poštovanja. Pa da čovek od besa ne zaškrguće zubima! U isto
vreme ona je nosila bisernu ogrlicu oko vrata, zabavljala se sa svojim
glupim lordom Dejvidom Diri-Moirom, izigravajući zaljubljenu ženu,
nevaljalica jedna.
Ne dozvolite da vam bilo ko čini neku uslugu, jer će to biti
zloupotrebljeno, ne dopustite da vas ulove na delu gladovanja.
Okrepiće vas. Pošto je Barkilfedro ostao bez hleba, ova žena imala je
dovoljno izgovora da ga nahrani. Otuda je on postao njen sluga. Jedno
grčenje praznog želuca, i evo vas za ceo život na lancu. Biti obavezan
iz zahvalnosti, znači biti iskorišćen. Silni i moćni uvek iskoriste

200
priliku da vam, kad god im pružite ruku, turnu u nju marjaš, ulove
čas kad ste bedni, porobe vas učine robom najgore vrste, robom
milosrđa, robom koji je prisiljen da voli! Kakva sramota! Koliki
nedostatak istančanih osećanja! Kakav prepad na naš ponos! Ali
gotovo je, vi ste večito usuđeni da nalazite da je taj čovek dobar, da je
ta žena lepa, da ostajete u stanju potčinjenog, da odobravate, da
tapšete, da se divite, da kadite, da metanišete, da padate na kolena
dok ne zadobijete naboje, da vam budu reči slatke i onda kada vas
nagriza srdžba, i onda kada gutate uzvike gneva i kad u sebi nosite
više bure i gorke pene nego okean.
Tako bogati robe sirotinju.
Ovaj lepak dobročinstva koja vam oni ukazuju, zauvek vas okalja
i vi se uglibite u njemu.
Nema leka milostinji. Zahvalnost je paraliza. Dobročinstvo je u
tolikoj meri lepljivo i gadno da se za vas lepi i lišava vas slobodnog
kretanja. Ovo dobro znaju ona mrska bogata i nakukljana stvorenja
čije se sažaljenje okomilo na vas. I tada nema se kud, vi ste njihova
stvar, oni su vas kupili. Pošto? Za kost koju su psu oteli da vam je
dobace. Bacili su vam tu kost u glavu. Više su vas kamenovali nego
vam pomogli. To je to. Da li ste ogloda-li kost, da ili ne? Dali su vam
vaš udeo u štenari. Budite, dakle, blagodarni. Budite večno
blagodarni. Obožavajte svoje gospodare. Klanjajte im se bez kraja i
konca. Dobročinstvo sadrži u sebi kao prećutni uslov priznanje vaše
niže vrednosti. Oni zahtevaju da se osećate kao jadnik, a njih da
smatrate bogovima. Uzdiže ih vaše poniženje, uspravlja ih vaše
savijanje. U njihovom glasu ima jedan ovlaš drzak prizvuk. Mora da
vas se tiču njihovi doživljaji, njihova venčanja, krštenja, njihove
trudne žene i novorođenčad. Okoti im se vuče, u redu, vi ćete ispevati
sonet. Vi ste pesnik zbog toga da bi ste se ovde udvarali! Zar to nije
bogu plakati! Zamalo pa će vam dati da nosite njihove stare cipele.
- Šta vam je to u kući, draga moja? Kako je ružan! Ko vam je taj
čovek? - Ne znam, neko piskaralo koje hranim. - Tako međusobno
razgovaraju ove ćurke, na sav glas. Slušate ih i mahinalno ostajete
ljubazni. Uostalom, ako se razbolite, vaši vam gospodari upute
lekara, ali ne svoga. Prema zgodi, obaveštavaju se o vašem zdravlju.
Ali kako oni nisu od vašeg soja i baš zato što je nepristupačnost na
njihovoj strani, oni su ljubazni. Zato što su nepristupačni

201
dozvoljavaju da im priđete. Oni su svesni da ne možete iskoračiti do
njih. Zbog toga što sve preziru, oni su učtivi. Kad sednete za njihov
sto, malo vam klimnu glavom. Katkada znaju da gramatički pravilno
ispišu vaše ime. Oni ne umeju da vam na drugi način pokažu kako su
vaši zaštitnici osim na oko bezazlenim gaženjem svega onoga što je u
vama najtananije i najosetljivije. Dobrostivi su prema vama!
Nije li to zaista odvratno?
Bilo je zaista krajnje vreme da se Džosijana kazni. Trebalo ju je
naučiti s kim ima posla! Ah, vi, gospodo bogatuni, pošto niste u stanju
da sve utrošite, jer bi usled izobilja pokvarili vaše male želuce koji su
isto tako mali kao i naši, i pošto je bolje da se ostaci jela podele nego
da se pokvare, vi veličate kao dobra dela te ogrizotine koje bacate
siromasima! Ah, hranite nas hlebom, dajete nam utočište, odevate
nas, dajete nam posla, i u vašoj smelosti, ludosti, svireposti,
budalaštinama i nelogičnosti otišli ste tako daleko da verujete da smo
vam obavezni. Taj hleb je hleb robovanja, to utočište je služinska soba,
ta odela su sluganska odela, to zaposlenje je sprdnja, istina plaćena,
ali koja zaglupljuje! Ah, vi smatrate da ste u pravu da nas sramotite
tim utočištem i tom hranom, umišljate da smo vam dužnici i računate
na našu zahvalnost! E sada pazite! Rasparaćemo vam trbuhe!
Isukaćemo vam znajte, lepa gospo, creva, požderaćemo vam utrobu,
i zubima ćemo vam pokidati vaše srčano tkivo!
Ova Džosijana! Nije li to nešto čudovišno! Kakve su to zasluge?
Učinila je remek-delo što je ugledala svet kao dokaz gluposti svoga
oca i sramote svoje majke; smilovala nam se da živi, bila je ljubazna
da postane javna bruka i zbog toga su joj plaćali milione; imala je
zemlju i zamkove, zabrane, lovišta, jezera, šume i šta ti ja sve znam, a
pored svega toga činila je glupost!
I još su joj pisali stihove! A on, Barkilfedro, koji je učio, radio i koji
se trudio da svoje oči i glavu zatrpa debelim knjižurinama, koji je
istrunuo u starim kupusarama i u nauci, koji je imao mnogo duha,
koji bi odlično komandovao vojskama, koji bi, kada bi to hteo, pisao
tragedije kao Otej i Drajden, on koji je bio rođen za imperatora, srozao
se na to da ovoj nikogovićki dozvoli da ga spreči da ne lipše od gladi!
Da li otimačina ovih bogutana, tih mrskih izabranika slučaja, može da
ide tako daleko? Prave se kao da su prema nama plemeniti, da nas
štite, osmejkuju nam se, nama koji bi im popili krv i potom se oblizali!

202
Da je u ove dvorske prostakuše toliko odvratne vlasti da ona bude
dobrotvorka i da je on kao više biće bio osuđen da kupi mrvice koje
se prosipaju iz takve ruke - kakva je to strašna nepravda! Kakvo je to
društvo čiji su temelji u tolikoj meri sazidani na nepravdi i
nejednakosti! zar ne bi trebalo da sve to zgrabi za sva četiri kraja i da
im onda tresne o glavu: čaršav, gozbu, orgiju, pijanstvo i pijančenje,
zajedno s onima koji su se podlaktili na sto i s onima koji su na četiri
šape pod njim, bednike koji daju i idiote koji primaju! A sve to ponovo
ispljunuti bogu u bradu i ceo svet dići u vazduh! Za sada naše kandže
zabodimo u Džosijanu.
Tako je o svemu razmišljao Barkilfedro. Bila je to rika koju je nosio
u svojoj duši. Pakosnik je navikao da se opravdava na taj način što
svoje lično nezadovoljstvo meša s društvenim zlom. Svi divlji oblaci
strasti zadah-nuti mržnjom vrzmali su se u ovoj životinjskoj
inteligenciji. Na starim geografskim kartama sveta iz petnaestog veka
u jednom uglu stoji širok neodređen prostor, bez oblika i naziva, na
kome su ispisane ove tri reči: Hic sunt ieones4 . I u čoveku takođe
postoji takav mračan kutak. U nama negde strasti se šunjaju i reže, pa
se o mračnoj strani naše duše može takođe reći: tu su lavovi.
Da li je osnov ovog divljačkog rasuđivanja bio bezuslovno
besmislen? Da li mu je nedostajalo izvesno saznanje? Nije, kažimo
otvoreno.
Strašna je pomisao da rasuđivanje, da sud koji u sebi nosimo nije
pravda. Sud je relativan. Pravda je apsolutna. Razmislite o razlici
između sudije i pravednika.
Zlobni ljudi s bezobzirnim samovlašćem zlostavljaju savest.
Postoji gimnastika lažnog. Sofist je krivotvoritelj i, ako mu to
odgovara, ovaj krivotvoritelj zlostavlja zdrav razum. U službi zla je
izvesna vrlo gipka, neumitna i spretna logika i ona vešto uspeva da u
mraku izubija istinu. To su kobni udarci koje satana svojom pesnicom
nanosi bogu.
Takav sofist, kome se glupači dive, slavan je samo zbog toga što
je uspeo da savesti zada »modrice«.
Pri svemu ovome žalosno je što je Barkilfedro predosećao da će
podbaciti. On je preduzeo opsežne, velike predradnje, ali, sve u

4 Ovde su lavovi.

203
svemu, bojao se da će vrlo malo opustošiti. Biti čovek žestok, čelične
volje, neodoljive mržnje, plamene želje da izazove propast, a ništa ne
sagoreti, nikome glavu ne skinuti, ništa ne uništiti! Biti što je bio,
razorna sila, biti proždrljiva mržnja, glodar sreće drugih, biti stvoren
- jer tvorac postoji, đavo ili bog, svejedno koji! - biti stvoren od glave
do pete kao Barkilfedro, a ne ostvariti više od jedne zvrčke, da li je to
moguće! On, Barkilfedro, pa da promaši! Biti opruga u takvom stanju
da baca velike komade stenja i da ih baca svom snagom a da jednoj
kaćiperki napravi samo čvorugu na glavi! Sprava za bacanje stenja
koja ne polomi više od praćke! Obaviti Sizifov posao i postići nekakav
mravlji rezultat! I svu mržnju iznojiti gotovo ni za šta. Zar to ne
ponizuje u približnoj meri neprijateljski mehanizam koji treba da
smrvi svet. Sve strojeve trebao je da stavi u pogon i da učini da kroz
duboku noć zatutnji hidraulična mašina iz Marlija samo zato da bi se
možda uspelo uštinuti mali ružičasti prst. Pomeriće i prevrnuće
bregove, a šta će s tim da postigne? Da se glatka površina dvora malo
nabora. Bog pati od toga da obilato harči snage. Tresla se gora rodio
se miš.
S obzirom na to da je dvor, s druge strane, čudno tle, nema ničeg
opasnijeg nego ako svog neprijatelja nanišaniš pa promašiš. Pre svega
vas tako nešto otkriva vašem neprijatelju koga to razdraži, a zatim i
pogotovu to se ne sviđa samom gospodaru, kraljevi ne trpe tutkune.
Bez povreda, bez gadnih udaraca pesnicom! Ceo svet pokoljite, ali
nos nikom ne raskrvarite. Spretan je onaj koji ubija, nespretan je onaj
koji samo ranjava. Kraljevima se ne sviđa da im posluga postane
bogalj. Oni su kivni ako im razbijete porcelan na kaminu, ma i samo
toliko da tek naprsne, ili ako povredite neku položaru iz njegove
svite. Dvor treba da je čist. Polomite i odmah zamenite; tako već
može.
Uostalom, ovo potpuno ide u korak sa zlim jezicima prinčeva.
Recite zlo, ali ga ne činite. Ili, ako ga činite, neka to bude naveliko.
Ubijte nožem, ali ne ogrebite. Osim ako je čioda otrovna.
Olakšavajuća okolnost. Ovo je, da još jednom napomenemo, bio
Barkilfedrov slučaj.
Svaki mržnjom zapojen pigmej staklenka je u kojoj je zatvoren
Salamonov džin. Mikroskopska bočica, džin ogroman. Strašno
zbijanje koje čeka na čas gorostasnog širenja. To je dosada koja samu

204
sebe teši predumišljanjem eksplozije. Sadržina je veća od onoga što
sadrži. Sputan džin, kakva čudna stvar! Šugina vaš u kojoj boravi
hidra. Biti ona strašna čarobna kutija, nositi u sebi ogromno čudovište
Levijatan, predstavlja za kepeca muke i nasladu.
Ništa se nije moglo učiniti da bi Barkilfedro napustio svoj plen.
Čekao je da kucne njegov čas. Da li će kada doći? Šta mari! On je
čekao. Kada je neko jako zloban, tada se u sve uplete i samoljublje.
Narušiti nečiju sreću na dvoru koja je bila veća od njegove, potkopati
je na svoju opasnost i odgovornost, pakleno i potajno - da još jednom
na ovo ukažemo - bilo je vrlo privlačno.
Ovakva igra oduševljava. Kao kad stvara pesmu, tako se čovek
zanese. Podvig je divan kada neko vrlo mali napadne nekog vrlo
velikog. Lepo je biti buva na lavu.
Gorda životinja oseća ubod i svoj beskrajni bes usmeruje protiv
atoma. Susret s tigrom manje bi je uznemirio. I evo, uloge su
izmenjene. Ponižen je lav sa žaokom bubice u telu, a buva može da
kaže: imam u sebi lavlje krvi.
Za Barkilfedrovu gordost to je bilo samo delimično olakšanje.
Uteha. Ublažavanje. Peckati je nešto, mučiti je više. Stalno mu je
dolazila na pamet misao da verovatno neće uspeti u drugom osim što
će malo zaparati Džosi-janinu pokožicu. I čemu se više on mogao i
nadati, on tako beznačajan protiv one koja je tako zračila? Jedna
ogrebotina, koliko je to malo za onoga koji bi želeo da vidi sve
crvenilo tople oderotine i da čuje krike besnila posve nage žene koja
je čak i bez košulje - kože. Bolno je imati takve prohte-ve, a biti
nemoćan! Nažalost, ništa nije savršeno.
Jednom rečju, on se izmirio sa svojom sudbinom. Pošto nije
mogao nešto bolje, samo je upola snevao svoj san. Prirediti neku crnu
lakrdiju, i to je najzad neki cilj.
Pa kakav je to čovek koji se sveti za dobročinstvo koje mu je
učinjeno! Barkilfedro je bio taj ispolin. Nezahvalnost je koren obično
u zaboravu; ona je kod ovog zatočnika zla dolazila iz gneva. Inače,
obični nezahvalnik je ispunjen pepelom. A šta je ispunjavalo
Barkilfedra? Usijana furuna. Na Džosijanu kao gorivo čekala je
furuna sagrađena na mržnji, gnevu, ćutanju, zlobi. I nikada jedan
čovek nije toliko bezrazložno mrzeo jednu ženu. Strašno! Ona mu je
bila nesanica, briga, dosada, gnev.

205
 Možda je bio u nju nešto malo i zaljubljen.

XI
BARKILFEDRO U ZASEDI

Pronaći kod Džosijane osetljivo mesto i po njemu je udariti, takva

je bila, iz razloga koje smo naveli, nepokolebljiva volja Barkilfedrova.
Nije dovoljno samo hteti; treba moći.
A kako da se tome priđe?
U tome je i bilo celo pitanje.
Obični lupeži brižljivo pripremaju scenario za nitkovluk koji su
namer-ni da izvedu. Oni se ne osećaju dovoljno jaki da na dohvat
iskoriste događaj, da milom ili silom ovladaju njim i da ga prinude da
im služi. Otuda dolazi do računanja unapred, ali do kojih okoreli
pakosnici ništa ne drže. Ti okoreli zlobnici a priori za sve imaju svoju
zlobu: ograničavaju se samo na to da se do zuba naoružaju, da se
pripreme za različite zgode i da, kao Barkilfedro, prosto-naprosto
vrebaju priliku. Svesni su da unapred izrađenom planu može da
zapreti opasnost da se ne podudari s događajem koji se javi. Na taj
način čovek ne vlada onim što je moguće i ne čini ono što hoće. Sa
sudbinom se prethodno ne dogovara. Nama se sutrašnjica ne
pokorava. Slučajnost je, u izvesnoj meri, nedisciplinovana.
I tako oni vrebaju na tu slučajnost da joj zapovedno i smesta, bez
uvoda, zatraže njenu saradnju. Bez plana, bez nacrta, bez obrazaca,
bez gotovih cipela koje ne pristaju uz nogu onome koji se iznenadno
pomoli. Oni skaču naglavačke u mrak. Neposredno i brzo iskoristiti
bilo kakav događaj koji može pakosniku da pomogne, veština je koja
krasi pravog zlobnika i uzdiže lupeža na dostojanstvo demona,
ubzati sudbinu - u tome je genijalnost.
Pravi zlikovac gađa vas kao iz praćke, prvim kamenom koji
dohvati.
Vešti zločinci računaju s nepredviđenim, tim čudnim
pomagačem tolikih zločinstava.
Dokopati se prve zgode, ščepati je - za ovu vrstu nadarenosti ne
postoji druga veština.
A pre svega potrebno je saznati s kim se ima posla, treba ispitati
teren.

206
 Ovaj teren za Barkilfedra bila je kraljica Ana.
On joj se dakle približio.
I to tako blizu da se i samom njemu katkad činilo da čuje kako
Njeno veličanstvo razgovara samo sa sobom.
Ponekad, mada na to nije računao, prisustvovao je razgovorima
dveju sestara. One mu nisu zabranjivale da i on ubaci poneku reč.
Ovo je on koristio da ponizi samog sebe. Bio je to način da ulije
poverenje.
I tako se jednog dana našao u bašti Hempton Kort, iza vojvotkinje
koja je pratila kraljicu, i čuo je Anu kako se ona, koja se teško
prilagođavala modi, izražava u mudrim izrekama.
- Životinje su srećne, reče kraljica, ne preti im opasnost da će
skončati u paklu.
- One su već tamo, uzvrati Džosijana.
Ovaj više filozofski nego religijski odgovor, nije joj se svideo.
Mada je on slučajno bio dubok, Ana se osetila uvređena.
- Draga moja, reče ona Džosijani, mi o paklu govorimo kao dve
glupače. Da mi pripitamo o tome Barkilfedra. On treba da zna te
stvari.
- Kao đavo? - zapita Džosijana.
- Kao životinja, odgovori Barkilfedro, i pri tome se pokloni.
- Gospođo, - reče kraljica Džosijani - on je pametniji od nas.
Približiti se kraljici, za čoveka kao što je Barkilfedro, značilo je
imati je u ruci. On je sad mogao da kaže: imam je. Trebalo mu je sada
da pronađe način kako da se posluži.
Na dvoru se učvrstio. Biti tako namešten, divno je. Nikakva
zgoda nije mogla da mu umakne. On je više puta izazvao onaj zluradi
kraljičin osmeh. To je značilo dobiti dozvolu za lov.
Ali da li je tamo bilo i zabranjene divljači? Da li je ova dozvola za
lov dopuštala da se nekome kao što je prava sestra Njenog veličanstva
prebije krilo ili šapa?
Evo prvo pitanje koje treba da se rasvetli:
Da li je kraljica volela svoju sestru?
Samo jedan pogrešan korak i sve može da bude upropašćeno.
Barkilfedro je osmatrao.
Pre nego što započne igru, svaki igrač razgleda svoje karte: kakvi
su mu aduti. I Barkilfedro je počeo da ispituje godine ove dve žene:

207
Džosijani, dvadeset tri, Ani, četrdeset jedna. To je bilo u redu. On je
imao igru.
Kada žena prestane da računa godine po prolećima i započne da
ih broji po zimama, to je trenutak koji razdražuje.Tojeona podmukla
zloba prema vremenu koje čovek nosi u sebi. Mlade rascvetale
lepotice, miris za druge, trnje za vas i od svih tih ruža osećate samo
ubod. Izgleda da su vama oduzeli svu onu svežinu kojom raspolažu
i da vaša lepota vene samo stoga što u drugima pupi.
Iskoristiti ovo potajno neraspoloženje, učiniti još dubljom boru
četrdesetogodišnjoj ženi kao što je bila kraljica, to se pokazalo
Barkilfedru kao najumesnije.
Odlika zavisti je u tome što ona izaziva ljubomoru, kao što pacov
izaziva krokodila da izađe napolje.
Svoj majstorski pogled Barkilfedro je od sada upirao u Anu.
On je video kraljicu iznutra, kao što se vidi kroz vodu stajačicu.
Bara je providna. U prljavoj vodi vide se poroci; u mutnoj
budalaštine. Ana je bila zamućena voda.
Začeci osećanja i larve ideja kretali su se u ovom tromom mozgu.
Sve je to bilo još nejasno, tek u povoju. Pa ipak bile su to
stvarnosti, ali bezoblične. Kraljica misli ovo, kraljica želi ono. Bilo je
teško da se tačno utvrdi šta je mislila i šta je želela. Teško se
proučavaju mutni preobražaji koji se obavljaju u pokvarenoj vodi.
Obično namrgođena, kraljica bi se ponekad prenagljeno i glupo
izrekla. Trebalo se ovog dočepati baš tog trenutka. Trebalo ju je uloviti
na delu.
Šta je u dubini svoje duše kraljica Ana priželjkivala vojvotkinji
Džosijani? Da li dobro ili zlo? Problem.
Barkilfedro ga je sam sebi postavio.
Kada bi se ovaj problem rešio, moglo bi se poći dalje.
Barkilfedru su išle na ruku razne slučajnosti, naročito njegovo
uporno vrebanje.
Po svome mužu Ana je bila u nekom daljem srodstvu s novom
pruskom kraljicom, suprugom kralja sa stotinu komornika i imala je
njenu sliku izrađenu na gleđu kako je to radio Tirke-Mejern. I pruska
kraljica je imala mlađu nezakonitu sestru, baronicu Drika.
Ana je jednoga dana pruskom ambasadoru u Barkilfedrovom
prisustvu, postavila sledeće pitanje o baronici Drika:

208
 - Kažu da je bogata?
- Vrlo bogata, odgovori ambasador.
- Ima li svojih palata?
- Veličanstvenijih od onih koje ima njena sestra kraljica.
- Za koga će se udati?
- Za vrlo uglednog vlastelina, grofa Gormoa.
- Da li je lepa?
- Mila.
- Da li je mlada?
- Sasvim mlada.
- Da li je lepa kao i kraljica?
Ambasador spusti glas i odgovori:
- Lepša.
-To je uvredljivo, progunđa Barkilfedro.
Na ovo kraljica zaćuta, da odmah uzvikne:
- Ah, ta kopilad!
Barkilfedro zapamti ovu množinu.
Drugom prilikom, izlazeći iz kapele Barkilfedro se našao, idući
iza dva đakona, u neposrednoj kraljičinoj blizini, i to u istom času
kada je lord Dejvid Diri-Moir prolazeći kroz redove žena izazvao
senzaciju svojim lepim izgledom. Dok je on prolazio, sve je grajalo od
ženskih uzvika: - Kako je gospodstven! - Kako je otmen! - Kako je
divan! - Kako je lep!
- Kako je ovo neprijatno! - promrmlja kraljica.
Ovo je čuo Barkilfedro.
I sad je bio načisto.
Vojvotkinji se moglo napakostiti, a da se ne zameri kraljici.
Prvo pitanje bilo je rešeno.
Postavilo se drugo.
Šta da se radi da se vojvotkinji napakosti.
Koliko može da mu se za tako uzvišeni cilj pri ovome pomogne
njegova bedna služba.
Očigledno-ništa.

209
 XII
ŠKOTSKA, IRSKA I ENGLESKA

Da pomenemo još jednu pojedinost: Džosijana je »imala

vrtešku«. Ovo će se razumeti ako se ima u vidu da je ona, iako ne po
poreklu, ipak bila kraljičina sestra, to jest, ličnost kraljevskog doma.
Šta znači »imati vrtešku«.
Vikont Sent-Džon - ovo izgovorite Bolingbruk - pisao je Tomasu
Lenardu, grofu Saseks: »Dve stvari čine da neko bude veliki: u
Engleskoj »imati vrtešku«, u Francuskoj imati »Za«.
Evo šta je »Za« u Francuskoj: kada je kralj na putovanju, tada
dvorski konačar odmah po dolasku na odmorište rasporedi uveče
konake licima iz svite Njegovog veličanstva. Neki od ovih vlastelina
bili su naročito povlašteni »Oni imaju »Za« - kaže se u Istorijskom
žurnalu iz godine 1694, na strani 6 - što znači da konačar, koji
dodeljuje konake, ispred svakog imena stavi »Za«, kao na primer: Za
gospodina princa Subiza, a kad određuje konak licu koje nije princ,
on ovo »Za« ne stavlja, nego samo ime, naprimer: vojvoda Ževr,
vojvoda Mazaren itd. Ovo »Za« na vratima označava princa ili nekog
ljubimca. Ljubimac je opasniji od princa. Kralj dodeljuje ono »Za« kao
što se deli plava lenta ili perstvo.
U onom engleskom »imati vrtešku« bilo je manje sujete, a više
stvarnosti. To je bio znak velike prisnosti s vladarevom ličnosti. Ko je
god po rođenju ili milosti bio na položaju da od Njenog veličanstva
prima poruke neposredno, taj je u zidu svoje spavaće sobe imao
vrtešku na kojoj je bilo na-mešteno jedno zvonce. Zvono bi zazvonilo,
vrteška bi se okrenula i otvorila, a kraljevska poslanica pojavila bi se
na zlatnom tanjiru ili na svilenom jastučiću, pa bi se vrteška sama opet
zatvorila. Bilo je tu nečeg prisnog i svečanog, tajanstvenog u
familijarnom. Vrteška nije imala drugog cilja. Njeno zvonjenje
najavljivalo je kraljevske poruke. Nije se videlo ko ih je donosio. To
je, uostalom, sasvim prosto činio kraljev ili kraljičin paž. U Elizabetino
vreme vrtešku je imao Lejster, a Bakingem za Džejmsa I. Imala ju je i
Džosijana za vreme Anine vladavine, iako ona sama nije bila u
milosti. »Imati vrtešku« - značilo je otprilike kao kad bi neko imao
neposrednu vezu s nebeskom poštom i kome bi, s vremena na vreme,
bog slao svog pismonošu da mu preda pismo. Zavidnije odlikovanje

210
ne postoji. Ovo preimućstvo odnosilo se više na slugaranstvo.
Postajao si više sluga. Ono što na dvoru uzdiže, u isto vreme i
ponižava na drugom mestu. I na francuskom se kaže »imati vrtešku«;
ovaj detalj engleskih dvorskih propisa po svoj prilici vuče svoj koren
od neke drevne francuske niskosti.
Ledi Džosijana, devica-perkinja, kao što je Elizabeta bila devica-
kralji-ca, provodila je svoj tobožnji prinčevski život čas u gradu, čas
na poljskom dobru, i gotovo je održavala dvor među čijim se
dvoranima, između ostalih, nalazio i lord Dejvid. Pošto još nisu bili
venčani, lord Dejvid i ledi Džosijana, mogli su da se pokazuju javno,
a da ne izgledaju smešno, što su oni rado i činili. Često su išli da
gledaju pozorišne predstave i trke, u istim kočijama i na istoj tribini.
Bračna veza, koja im je bila odobrena, pa čak i naređena, na njih je
hladno delovala. Njih dvoje nalazili su čar u tome što su se viđali.
Mogli su lako da prekorače granice onih velikih intimnosti koje su
bile dopuštene »verenicima«. Ali oni su se uzdržavali, jer što je lako,
nije slatko.
U ovo su vreme najlepša boksovanja priređivana u Lembetu,
parohiji u kojoj je, uprkos toga što je tu vazduh bio nečist,
kenteberijski lord-arhiepi-skop imao svoj dvor i bogatu biblioteku,
otvorenu u određene sate za pristojni svet. Jednog zimskog dana
dogodilo se da su se na ograđenoj livadi boksovala dva čoveka. Ovoj
raskoši prisustvovala je i Džosijana, koju je doveo lord Dejvid. Ona
ga je zapitala: da li je i ženama dopušteno da to gledaju. Dejvid je
odgovorio: Suntfeminae magnates. Slobodan prevod: građankama ne.
Doslovan prevod: samo za gospe iz otmenog društva. Vojvotkinji put je
svugde slobodan. Stoga je ledi Džosijana i videla boksovanje.
Jedini ustupak, koji je ledi Džosijana učinila, sastojao se u tome
što je obukla jahačko odelo, a to je u ovo vreme bilo veoma
uobičajeno. Žene su retko drukčije putovale. Na šest lica, koje je
mogla da poveze kočija za Vindzor, nije se moglo desiti da ne budu
jedna ili dve žene odevene u muška odela. To je bilo obeležje
građanskog društva.
Budući da je bio u društvu žene, lordu Dejvidu nije bilo moguće
da učestvuje u boksovanju i bio je prinuđen da ostane samo običan
posmatrač.
Svoj društveni položaj ledi Džosijana je otkrivala na taj način što

211
je gledala na dvogled, što je opet ukazivalo na plemićko ponašanje.
»Plemenitom susretu« predsedavao je lord Žermen, pradeda ili
deda po majci onog drugog lorda Žermena koji je krajem
osamnaestog veka bio pukovnik i strugnuo iz jedne bitke da bi posle
toga postao ministar rata. U borbi je umakao Baskima da bi upao u
još žešći karteč Šeridanovog sarkazma. Sijaset plemića se kladilo.
Tako: Hari Belju Kerlton, koji je priželjkivao ugašeno perstvo Bela-
Akva, s Henrijem lordom Hajd, poslanikom varošice Danhaivid, koja
se takođe naziva Lonsten; preuzvišeni Peregrajn Berti, poslanik iz
varošice Truro sa ser Tomasom Kolpeperom, poslanikom za Mejd-
sten; vlastelin Leimarbo iz grofovije Lotejn sa Semjuelom Trefuzisom
iz varošice Penrajn; ser Bartolomju Grejsdje, iz varošice Sent-Ivs, s
visokopoštovanim Čarls Bodvilom, koji nosi naziv lorda Robertsa, a
koji je Kustos Rotulorum iz grofovije Kornuaj. I još neki drugi.
Od boksera je bio jedan Irac iz Tipererija, prozvan po imenu svoje
zavičajne planine Felen-Ge-Madone, a drugi Škotlanđanin, po imenu
Helmsgejl.
Ovo je suprotstavljalo dva nacionalna ponosa uperena jedan
protiv drugog. Irska i Škotska će se pesničiti. Erin će udariti na
Gajtohel. Opklade su se penjale na preko četrdeset hiljada gvineja, ne
računajući zatvorenu igru.
Oba šampiona bila su gola, u kratkim gaćicama, s dubokim
cipelama okovanih donova, vezivanih vrpcama oko nožnih članaka.
Škotlanđanin Helmsgejl bio je maloga rasta, imao je jedva
devetnaest godina, ali čelo mu je već bilo zakrpljeno. Stoga se na njega
kladilo: dva i jedna trećina više. Prošlog meseca polomio je jedno
rebro i izbio oba oka bokseru Siksmajlsvoteru. Time se objašnjavalo
ovoliko oduševljenje. Kladioci su tada dobili dvanaest hiljada livri
sterlinga. Pored zakrpljenog čela, bile su mu iskrzale vilice. Bio je brz
i spretan. Rasta kao neka ženica, krošnjav, nabijen, niskog i pretećeg
stava tako da se na njemu ništa nije gubilo od materije iz koje je bio
sazdan; nije bilo na njemu ni jednog mišića a da taj nije stremio cilju:
boksovanju. Bio je besprekorno usađen u svoj mrki i kao bakar sjajni
trup. Smejao se, i ona tri zuba manje takođe su se smejala.
Njegov suparnik bio je divovskog stasa, to jest slab.
To je bio čovek četrdesetih godina, visine šest stopa, grudi kao u
nilskog konja i blaga izgleda. On bi udarcem svoje pesnice mogao da

212
razbije most na lađi, ali on to nije umeo da iskoristi. Irac Felen-Ge-
Madone bio je više površina i izgledao je da u boksu više prima nego
što zadaje udarce. Videlo se da će dugo izdržati. Težak za žvakanje i
nemoguć za jelo, kao neki nedopečen biftek. Živo meso, roufleš, kako
se to nazivalo na domaćem narečju. Razroko je gledao kao da se mirio
sa sudbinom.
Prethodnu noć oba ova čoveka proveli su jedan pored drugoga u
istom krevetu i zajedno su spavali. Pili su iz iste čaše svaki po tri prsta
portoa.
I jedan i drugi imali su svoju grupu navijača, ljude surovog
izgleda koji su, ako je to ustrebalo, umeli da priprete i samim
sudijama. Među Helmsgejlovim navijačima isticao se Džon Gromene,
nadaleko čuven po tome što je na leđima mogao da ponese vola, i
jedan drugi, po imenu Džon Brej, koji je jednoga dana preko svog
ramena prebacio deset merica brašna, svaku tešku petnaest galona, a
preko toga još i mlinara, pa je s tim teretom prešao više od dvesta
metara. Sa strane Fenen-Ge-Madonea lord Hajd je iz Lonstena doveo
sobom nekog Kiltera, koji je živeo u Zelenom Zamku i bacao preko
ramena kamen od deset kilograma više od najvećeg tornja u zamku.
Sva ova trojica, Kilter, Brej i Gromen bili su iz Kornuaja, što je ovoj
grofoviji služilo na čast.
Ostali navijači bili su surovi nikogovići jakih pleća, krivonogi,
velikih čvornatih ručetina, glupog izgleda, u prnjama, koji nisu
prezali ni od čega jer su skoro svi sedeli po zatvorima. Mnogi od njih
poznavali su veštinu kako da se opiju policajci. Svaka struka ima
svoje talente.
Livada izabrana za takmičenje bila je dalje od medveđe bašte, gde
su pre priređivane borbe medveda, bikova i doga, s one strane
poslednjih građevina u gradu, do razvalina manastirske crkve Sent
Meri Over Raj, koju je srušio Henri VIII. Duvao je severac i hvatalo se
inje: rominjala je sitna kiša koja se brzo ledila. Među prisutnima videli
su se očevi porodica, jer su otvarali kišobrane.
Na strani Felen-Ge-Madone bio je pukovnik Mankreif, kao
sudija, i Kilter kao svedok.
Na strani Helmsgejla bio je poštovani Pju Bomaris, kao sudija, i
lord Desertum iz Kilkerija, kao svedok.
Dok su časovnici navijani, oba boksera su stajali nepomično

213
nekoliko trenutaka. Potom su se uputili jedan prema drugom i
rukovali se. Felen-Ge-Madone reče Helmsgejlu:
- Radije bih otišao kući.
Helmsgejl odgovori pošteno:
- Valjda se ovi građani nisu tu džabe skupili.
Pošto su bili goli, bilo im je hladno, cvokotali su.
U to im doktor Elenor Šarp, nećak jorškog arhiepiskopa dobaci:
»Tucite se, obešenjaci, to će vas zagrejati«.
Ova ljubazna reč ih otkravi.
Oni se sudariše.
Ali ni oni nisu bili gnevni jedan na drugog. Tako prođoše tri
mlitave runde.
Poštovani doktor Gamdret, jedan od četrdesetorice članova Ol-
Souls koledža, dovikne: »Sipajte im rakije«.
Obe sudije i oba svedoka, sva četvorica, pridržaše se propisa.
Međutim, bilo je dosta hladno.
Potom se začu ovaj uzvik: frst bladI - tražili su prvu krv. Bokseri
su se ponovo postavili jedan prema drugom.
Odmeriše se, primakoše se, ispružiše ruke, dotakoše se
pesnicama, a zatim se povukoše. Odjednom nalete čovečuljak
Helmsgejl.
Započela je prava borba.
Felen-Ge-Madone bi udaren u čelo između obrva. Lice mu se
okrvavi. Masa povika: Helmsgejl je prolio vino! Pljeskanje. Felen-Ge-
Madone je vitlao pesnicama i mlatarao svojim rukama kao vetrenjača
krilima.
Poštovani Peregrajn Berti reče:
- Zaslepljen, ali ne i slep.
U tom trenutku Helmsgejl je čuo kako ga sa svih strana ovako
hrabre:
- Izbij mu oko!
Jednom rečju, oba šampiona bila su stvarno dobro probrana i
uprkos nepogodnog vremena videlo se da će bokserska utakmica
uspeti. Nadmoćnost tobožnjeg džina Felen-Ge-Madone bila je u isto
vreme i njegov nedostatak: on se tromo kretao. Ruke su mu bile kao
malj, a telo masa. Mali je trčao, navaljivao, skakao, škrgutao, udvajao
svoju snagu brzinom, služio se lukavstvima. Na jednoj strani udarac

214
primitivan, divljački, neuvežban, ne-znalački, na drugoj strani
kulturan udarac. Helmsgejl je nastupao koliko sa živcima toliko i s
mišićima i koliko s lukavošću toliko sa snagom. Felen-Ge-Madone bio
je nepokretan, kao da su ga već unapred malo premlatili. Borila se
umešnost protiv prirode, nešto zversko protiv nečeg varvarskog.
Bilo je očigledno da će varvarin biti tučen. Ali ne tako brzo. Otuda
interesovanje.
Mali protiv velikog! Izgledi su za malog. Mačka nadjača dogu.
Davidi su uvek pobedivali Golijate.
Boksere je zasipao pljusak poklika: Bravo Helmsgejl! Dobro!
Dobro je planinac! Na tebi je sada red, Felen-Ge-Madone.
Helmsgejlovi prijatelji opominjali su ga molećivo: izbij mu oko.
Ovaj je učinio nešto bolje: naglo se sagne, zatim diže, izvi se kao
zmija i Felen-Ge-Madona udari u grudnu kost. Kolos zatetura.
- Nepravilan udarac! - povika vikont Bernar.
Felen-Ge-Madone pade Kilteru na kolena: Zagrevam se pomalo
reče.
Lord Desertum se posavetova sa svedocima i najavi:
- Odmor pet minuta.
Felen-Ge-Madone je gubio svest. Kilter mu je brisao krv sa očiju i
znoj sa čela, a zatim mu turio bocu u usta. Bili smo pri jedanaestoj
rundi. Pored rane na čelu, Felen-Ge-Madonu su pod udarcima grudi
izgubile oblik, trbuh mu je natekao, a teme bilo izubijano. Helmsgejlu
ništa. Među džentlmenima dođe odjednom do velike graje.
Lord Bernar je ponavljao: - Nepravilan udarac.
- Opklada ne važi, reče vlastelin Leimarbo.
- Tražim svoj ulog natrag, nadoda Ser Tomas Kolpeper.
Poštovani poslanik varošice Sent-lvz, ser Bartolomju Grejsdje,
dodade na ovo:
- Da mi se vrati mojih pet stotina gvineja, odlazim.
- Prekinite boks meč, urlala je publika.
Međutim, teturajući kao pijan, Felen-Ge-Madone se diže i reče:
- Nastavljamo meč pod jednim uslovom. I ja imam pravo da
zadam nepravilan udarac.
Sa svih strana zagrajaše: - Slobodno!
Helmsgejl sleže ramenima.
Meč se, pošto je pet minuta proteklo, ponovo nastavi.

215
 Ova borba za Felen-Ge-Madone bila je samrtna muka, za
Helmsgejla igra.
Što ti je znanje! Mali čovek nađe mogućnost da savlada velikog.
Helmsgejl dohvati odjednom pod svoju levu, kao čelična potkova
povijenu ruku, Felen-Ge-Madonovu glavurdu i držeći je tako pod
miškom povijena vrata i oborena potiljka u isto mu je vreme desnom
pesnicom, kao čekićem kojim se zabada klin, bez po muke razbijao
lice. A kad ga je najzad pustio, Felen je digao glavu, ali je bio bez lica.
Ono što su bili nos, oči, usta, sve je to izgledalo kao neki krvlju
natopljeni crni sunđer. On pijunu. Na zemlju padoše četiri zuba. Posle
ovoga se sruši. Kilter ga prihvati.
Helmsgejl je samo malo bio okačen: nekoliko modrica i jedna
ogrebotina na ključnjači.
Nikom više nije bilo hladno. Opklada za Helmsgejla se popela na
šesnaest i četvrt prema jedan za Felen-Ge-Madona.
Na ovo Hari Karlton povika:
- Felen-Ge-Madona više ne važi. Na Helmsgejla stavljam svoje
perovsko imanje Bela-Akva i titulu lorda Belju za staru periku
kenteberijskog arhiepiskopa.
- Daj ovamo njušku, reče Kilter Felen-Ge-Madonu, i potapajući
bocu u krvavi flanel, umi ga rakijom. Pojaviše se usta i Felen-Ge-
Madone otvori jedan očni kapak. Slepoočnice su izgledale kao
naprsle.
- Prijatelju, još jednu rundu, reče Kilter i doda: - U čast donjeg
grada.
Gali i Irci razumeju se međusobno, ali Felen-Ge-Madone ne pusti
od
sebe glasa po čemu bi se zaključilo da mu je još nešto ostalo u svesti.
Felen-Ge-Madone se pridiže uz Kilterovu pomoć. Ovo je bila
dvadeset i peta runda. Po načinu na koji se ovaj kiklop, jer je ostao
samo s jednim okom, postavio, videlo se da se primiče kraj i niko nije
u to sumnjao da je propao. Nespretno se zaštiti iznad brade, kao
čovek na samrti. Malo oznojen, Helmsgejl dobaci:
- Kladim se na sebe! Hiljadu prema jedan!
Helmsgejl zamahne rukom, udari, i čudo neviđeno, oba padoše.
Začu se veselo gunđanje.
To je Felen-Ge-Madone bio zadovoljan.

216
 On je onaj strašan udarac koji mu je Helmsgejl zadao u lobanju
iskoristio da i on njega, ali nepravilno, udari u pupak.
Oboren na zemlju, Helmsgejl je pao u ropac.
Publika je posmatrala Helmsgejla na zemlji i zaključila: - Sad je
naplaćeno!
Svi su tapšali, pa čak i oni koji su gubili.
Na nepravilan udarac Felen-Ge-Madone je uzvratio nepravilnim
udarcem, i bio je u pravu.
Helmsgejla odnesoše na nosilima. Svi su verovali da neće doći
sebi. Lord Roberts uzvukne: - Dobijam hiljadu i dvesta gvineja.
Felen-Ge-Madone je zauvek ostao bogalj.
Pri izlasku iz boks-meča Džosijana uze pod ruku lorda Dejvida,
što je bilo dopušteno među »verenicima«, i reče mu:
- Ovo je jako lepo...Ali...
- Ali šta?
- Verovala sam da će me ovo razonoditi. Ali bogme nije.
Lord Dejvid zastade, pogleda Džosijanu, zatvori usta i mašući
glavom nadme obraze, što je značilo: Pazi! - i potom reče vojvotkinji:
- Protiv dosade ima samo jedan lek.
- Koji?
- Gvinplen.
Vojvotkinja upita:
- A šta je to Gvinplen?

217
 KNJIGA DRUGA

GVINPLEN I DEA
I
OVDE VIDIMO LICE ONOGA ČIJA
SMO DELA DO SADA VIDELI

Priroda je izdašno obdarila Gvinplena svojim blagodetima. Dala

mu je usta koja su zjapila od jednog do drugog uva, sve do očiju
posuvraćene uši, nakaradan nos, stvoren da se na njemu klate naočari
nekog kreveljka, lice koje niste mogli da pogledate a da se ne smejete.
Priroda je, kako rekosmo, obasula Gvinplena svim svojim
darovima. Ali da li je to bila priroda?
Da li joj u tome nije neko pomogao?
Dva velika oka kao prozorska okna, umesto usta izdužena rupa,
pljo-snato ispupčenje s dve rupe umesto nozdrva, umesto lica
obrazina, a pošto je sve to zajedno imalo za posledicu smeh, sigurno
je da priroda sama po sebi ne stvara takva remek-dela.
Samo, da li je smeh isto što i radost?
Ako bi, posmatrajući ovog vašarskog komedijaša, jer on je to bio,
nastao prvi utisak veselosti, ako biste se pažljivo zagledali u ovog
čoveka, tada biste na njemu raspoznali tragove neke veštine. Takvo
lice nije slučajno, ono je hotimično. Nije u prirodi biti u tolikoj meri
savršen. Za svoju lepotu čovek ništa ne može, ali za svoju rugobu
može sve. Romanski profil možete načiniti od hotentotskog, ali od
grčkog nosa možete napraviti kalnički. Dovoljno je samo koren nosu
razoriti i spljoštiti nozdrve. Nije uzalud na kasnijem latinskom jeziku
Srednjega veka nastao glagol »denasare«. Da li je Gvinplen još kao
dete privlačio na sebe toliku pažnju da su se o njemu toliko starali, da
su mu i lik izmenili? Zašto ne? Ako ni zbog čega, a ono zbog
pokazivanja na vašarima i zbog šićara. Po svemu je izgledalo da je
neka dovitljiva, po svom poreklu tajanstvena veština, koja u hirurgiji
predstavlja ono što alhemija u herniji, istesala, posve sigurnu još za
detinjstva, ovo telo i na njemu izvajala ovo lice. Ova veština, vična

218
sekciranju, tamponiranju i podvezivanju, rasekla je usta, razmakla
usne, ogolila desni, istegla uši, uklonila nosne hrskavice, razmestila
obrve i obraze, proširila mišiće jagodica, zasenčila šavove i ožiljke,
navukla kožu na ozlede, održavajući lice u razjapljenom stanju, i od
tog snažnog i dubokog vajarskog rada nastala je ova maska:
Gvinplen.
Takvo nešto se ne rađa.
Bilo kako mu drago, Gvinplen je sjajno uspeo. On je bio dar
proviđenja ljudskoj tuzi. Kakvog proviđenja? Postoji li proviđenje
Demon kao što postoji proviđenje Bog? Mi postavljamo ovo pitanje,
ali ga ne rešavamo.
Gvinplen je bio pelivan. Nastupao je javno. Delovao je na publiku
da mu nije bilo premca. Čim bi se pojavio, lečio je svaku setu. U bilo
kakvoj žalosti ljudi su dobro činili što su ga se klonuli da ne bi
prasnuli u smeh ako bi ga susreli, jer bi to bilo nepristojno. Tako
jednoga dana dođe neki dže-lat i Gvinplen ga je nasmejao. Ko god bi
ga ugledao, hvatao bi se za trbuh, a kada bi ga čuo da govori, valjao
bi se po zemlji. On je bio oprečnost svakoj žalosti. Na jednom kraju
tuga, na drugom Gvinplen.
Na vašarima i drumovima on je brzo stekao glas strašnog čoveka.
Smejući se sam, Gvinplen je druge zasmejavao. Pa ipak, on se nije
smejao. Smejalo mu se lice, ali ne i duša. Neko lice iz bajke koje je
izvajala ili slučajnost ili neka čudna i posebna umešnost, smejalo se
samo od sebe. Gvinplen nije ništa imao. Njegova spoljašnost nije
zavisila od njegove unutrašnjosti. Tog smeha, koji nije on stavio na
svoje čelo, obraze i usta, on se nije mogao osloboditi. Smeh mu je bio
večno utisnut u lice. Automatski osmeh, i utoliko više neodoljiv, jer je
bio skamenjen. Ovom keženju nije niko mogao da umakne. Dva su
grča zarazna: smejanje i zevanje.
Na osnovu tajanstvene operacije koja je verovatno izvršena nad
Gvinplenom kao detetom, svaki delić njegova lica doprinosio je ovom
kreveljenju; sva njegova fizionomija svodila se na to onako kao što se
paoci skupljaju na glavčini točka; sva njegova uzbuđenja ma kakva
bila samo su pojačavala ovaj čudni izgled veselosti, bolje da kažemo,
ona su ga pogoršavala. Kada bi ga nešto začudilo, kada bi osetio bol,
kada bi se rasrdio, kada bi se od sažaljenja uzbudio, i tada bi se samo
pojačala nasmejanost mišića. Kada bi plakao, on bi se smejao. I ma što

219
on činio, ma šta hteo, ma šta mislio, čim bi glavu digao, gomila bi ako
je neke gomile bilo, imala pred sobom pojavu ovog gromoglasnog
smejanja.
Zamislite nasmejanu glavu meduze.
Pred ovim neviđenim sve bi se misli raspršile i moralo se smejali.
Nekada je antička grčka umetnost na zid iznad glavnog ulaza u
pozorište stavljala veseo bronzani lik. Ovaj lik nosio je ime komedija.
Ova bron-za je izgledala nasmejana i terala je druge na smeh, a ipak
je bila zamišljena. To se cela parodija, koja završava ludilom, cela
ironija, koja završava mudrošću, usredsredila i izmešala na ovome
liku. Gomila briga, razočarenja, gnušanja i tuge nalazila na ovom
ravnodušnom čelu i odavala onaj žalosni krajni zbir: veselost; jedan
kutak usta bio je okrenut prema čovečan-stvu, drugi je hulio na
bogove; ljudi su se suočavali s ovim modelom idealnog sarkazma,
primerak ironije, koju svaki u sebi nosi. Gomila se stalno obnavljala
oko ovog ukočenog smeha i sama se grohotom smejala pred ovim
grobnim i nepomičnim cerenjem. Kada bi se ta mračna, mrtva glava
antičke komedije natakla na živog čoveka, skoro bi se moglo reći da
je to Gvinplen. Na vratu je imao ovu paklenu glavu neodoljivog
smeha. Taj veči-ti smeh, kakav teret na ramenu jednog čoveka!
Večiti smeh? Da. Ali da se razumemo i da objasnimo. Ako se
može ve-rovati Manihejcima, ništa nije apsolutno, jer apsolutno
nekad poklekne, a i sam Bog nije bez prekida. Da se razumemo i po
pitanju volje. Mi ne dopuštamo da ona ikada može biti potpuno
nemoćna. Svaki život sličan je pismu čiju sadržinu menja post
skriptum. Gvinplenov post skriptum bio je ovaj: silom svoje volje,
usredsređujući svu svoju pažnju i pod uslovom da mu nikakvo
uzbuđenje ne pomuti i ne oslabi čvrstinu napora, on je mogao uspeti
da zaustavi ono večito smejanje i keženje na svom licu, da ga prekrije
nekim tragičnim velom i tada se niko više pred njim ne bi smejao, već
bi drhtao.
Spomenućemo da Gvinplen skoro nikad nije preduzimao ovakve
napore, jer bi ga to bolno zamaralo i nametalo mu neizdrživu
napetost. Uostalom, i najmanje uzbuđenje bilo je dovoljno pa da mu
se ovaj za čas uklonjeni osmeh opet pojavi na licu, isto onako
neodoljiv kao plima i toliko jak koliko i uzbuđenje, ma kakvo ono bilo.
Bez ovog ograničenja Gvinplenov smeh je bio večit.

220
 Ko pogleda Gvinplena, taj mora da se nasmeje, a kada se dosta
nasmejao, on okrene glavu. Žene su se naročito užasavale. Ovaj čovek
je bio strašan. Grčenje od smeha bilo je kao neko plaćanje nameta;
podnosiš ga veselo, ali skoro mehanički. Posle, kada smeh ohladi,
Gvinplen je za ženu bio nepodnošljiv, bilo je nemoguće da ga gleda.
Bio je visok, lepo građen, okretan i, sem u licu, nimalo nakazan.
Ovo je bio još jedan dokaz za pretpostavke koje su u Gvinplenu
slutile više veštačku nego prirodnu tvorevinu. Lepog stasa, Gvinplen
je verovatno bio i lepog lica. Kad se rodio, morao je biti dete kao i
svako drugo. Sačuvano mu je nedirnuto telo i samo je lice bilo
prepravljano. Gvinplena su hotimično prepravili.
To je vrlo verovatno.
Ostavili su mu zube. Zubi su potrebni smehu. Oni se očuvaju i u
mrtvačkoj glavi.
Operacija, koju su nad njim izvršili, morala je biti užasna. On se
toga nije sećao, što nipošto ne znači da je nije podneo. Samo na posve
malom detetu mogla je uspeti ova hirurška skulptura, detetu vrlo
malo svesnom onoga što se događalo; detetu koje je lako moglo da
zameni ranu za bolest. Osim toga, još od tog vremena su, kao što se
sećamo, bila poznata sredstva za uspavljivanje bolesnika, i za
otklanjanje bola. Samo tada su se ta sredstva nazivala magijama.
Danas ih zovu anestezija.
Pored toga što su mu lice preradili, oni koji su ga dalje odgajali
pripremali su ga za pelivana i atletu. Zglobove su mu razglavili i
osposobili da se previjaju i u suprotnom pravcu i mogli su da se kreću
kao šarka na vratima, a zatim su ih uvežbavali kao kod klovna. Ništa
nisu propustili da bi ga osposobili za veštinu pelivana.
Kose su mu jednom zauvek obojili žutom bojom; za ovu tajnu
saznalo se tek u naše vreme. Lepojke je upotrebljavaju; što je nekad
nagrđivalo, danas ulepšava. Gvinplen je dobio kosu žute boje. Ovo
bojadisanje kose, za koje se mislilo da nagriza dlaku, činilo je u stvari
mekom i jedrom kao što je vuna pod prstima. Ova divlja
nakostrešenost, slična više grivi nego frizuri, prekrivala je i skrivala
duboku lobanju stvorenu da u sebi nosi misli. Neka operacija, koja je
odstranila harmoniju s lica i izbrazdala telo, nije dotakla lobanju.
Ugao Gvinplenovog lica bio je čudan i smešan. Ali iza ovog smeha
bila je duša koja je sanjarila, kao i mi svi.

221
 Uostalom, ovaj smeh bio je Gvinplenov talenat. kako nije mogao
da ga odstrani, on se njime poslužio. Pomoću ovog smeha on je
zarađivao svoj nasušni hleb.
Gvinplen je bio ono dete - svakako ste ga već prepoznali - koje su
jedne zimske večeri ostavili na obali Portlenda, a koje je prihvatila
mala siromašna pokretna kolibica u Vejmutu.

II
DEA

Dečak je postao čovek. Minulo je petnaest godina. Bila je godina

1705. Gvinplen je ulazio u dvadeset petu godinu.
Ursus je oba deteta zadržao kod sebe. Svi zajedno činili su
skitačku družinu.
Ursus i Homo su ostareli. Ursus je potpuno oćelavio. Vuk
posedeo. Za vukove trajanje života nije tako utvrđeno kao za pse. Ima
vukova, kako kaže Molen, među njima mali kupara, caviae vorus, Seov
mirišljavi vuk, canis nubilus, koji mogu da dožive osamdeset godina.
Devojčica nađena pored mrtve žene bila je sada već
šesnaestogodišnja devojka, bleda, smeđe kose, vitka, slabačka, da je
od nežnosti skoro sva treperila tako da se čovek bojao da se ne skrha;
bila je vanredno lepa, očiju prepunih svetla, a ipak šlepa.
Sudbonosna zimska noć koja je oborila u sneg prosjakinju s
njenim de-tetom, jednim udarcem dvoje je pogodila. Ubila majku i
oslepila kćerku.
Slepilo je zauvek umrtvilo ženice ove devojke, koja je postala
žena kada je na nju došao red. Tužno opušteni uglovi usana na licu,
koje nikad nije ugledalo dana, izražavali su neko gorko razočarenje.
Njene krupne i svetle oči imale su u sebi utoliko nešto čudno što su
za nju samu već davno bile ugašene, dok su za druge svetlele.
Tajanstvene upaljene luče obasjavale su samo njenu spoljašnost.
Zračila je svetlošću, koju sama nije imala. Njene ugašene oči su sjale.
Ova zarobljenica tame osvetljavala je mračnu okolinu u kojoj se
nalazila. Iz dubine svoje noći, kojoj leka nije bilo, iza onog mračnog
zida koji se zove slepoća, ona je sjala svetlošću. Ona nije videla sunce
iznad sebe, ali se u njoj videla njena duša.
Njen mrtvi pogled bio je postojan kao nebeski svod. Ona je bila

222
noć, a iz te neprebolne tame, koja se s njom stapala, ona se izdizala
kao zvezda.
Lud za latinskim imenima, Ursus joj je nadenuo ime Dea. Tom
prilikom malo se posavetovao s vukom; rekao mu je:
- Ti predstavljaš čoveka, a ja životinju; mi smo svet odozdo a ova
mala predstavljaće svet odozgo. Tolika slabost je svemoć. I tako se u
našoj kolibici našla na okupu cela vasiona: čovečno, životinjsko i
božanstveno.
Vuk prihvati bez prigovora.
Tako je ovo nahoče prozvano Dea.
Što se tiče Gvinplena, Ursus se nije mnogo trudio da mu izabere
ime. Još onoga jutra kada je ugledao unakaženog dečka i oslepelu
devojčicu, on ga je upitao:
- Momčiću, kako ti je ime?
A dečko je odgovorio:
- Zovu me Gvinplen.
- E pa neka ti bude Gvinplen, uzvratio je Ursus.
Gvinplenu je pomagala Dea pri njegovim vežbama. Kada bi se
sva ljudska beda mogla da sažme ona bi se našla u Gvinplenu i Dei.
Po svom izgledu bili su oboje kao da se svako od njih rodilo u jednom
kutku grobnice; Gvinplen u strašnom, Dea u mračnom; njihov život
uslovile su različite nesreće od kojih je svaka vukla koren iz dve
strašne noći. Dea je svoj mrak nosila u sebi, Gvinplen na sebi. U Dei
je živela utvara, u Gvinplenu avet; Dea je živela u tuzi, Gvinplen u
jadu. Gvinplenu, koji je imao očnji vid, preostala je i jedna bolna
mogućnost koju slepa Dea nije imala: da se poredi s drugim ljudima.
Ali u ovakvom stanju, u kakvom se Gvinplen nalazio, pod
pretpostavkom da je želeo da to stanje raščisti i da sebe s drugima
poredi, značilo je samog sebe ne razumeti više. Imati kao Dea prazan
pogled, u kome je svet odsutan, krajnja je nesreća, a opet manja od
ove: samom sebi biti zagonetka; osećati da vam nedostaje jedan deo
vašega »ja«, vasionu videti, sebe ne videti. Dea je imala veo, noć,
Gvinplen masku, svoj lik. A ovu masku - strašno je to izustiti - načinili
su mu od sopstvenog tela. Kakav je izgledao njegov lik, on nije znao.
Lice mu je bilo nestalo. Na njegovo mesto stavili su drugo, veštačko.
Za lice je imao nešto što je iščezlo. Glava je bila živa, lice umrlo. On se
nije sećao da ga je ikada video. Za Deu kao i za Gvinplena ljudski rod

223
je bio samo spoljna činjenica; daleko su bili od njega; ona je bila sama,
on je bio sam: Deina usamljenost bila je sumorna, ona ništa nije videla;
Gvinplenova usamljenost bila je kobna, on je sve video. Svet za Deu
nije išao dalje od sluha i opipa; stvarnost je za nju bila skučena,
ograničena, uzana i odmah se gubila; osim tame, druga beskonačnost
za nju nije postojala. Za Gvinplena je živeti značilo imati stalno pred
sobom i oko sebe gomilu sveta. Dea je bila izgnanica svetlosti,
Gvinplen prognanik života. To su, odista bila dva očajnika. Spustili
su se do malog dna teške nesreće. Oboje su bili na tom dnu. Mislenog
posmatrača koji bi ih gledao obuzelo bi neizmerno sažaljenje. Šta sve
nisu morali da pretrpe? Zla kob očigledno se teško okomila na ova
dva ljudska bića, i nikada nikome nije kao njima nedužnima
savršenije pretvorila sudbinu u mučenje i život u pakao.
Pa ipak su oni živeli u raju.
Oni su se voleli.
Gvinplen je obožavao Deu. Gvinplena je Dea strasno volela.
- Kako si lep - govorila mu je ona često.

III
»OCULOS NON HABET ET VIDET«9

Na celom svetu samo je jedna žena videla Gvinplena. Bila je to

ova slepica. Šta je za nju bio Gvinplen, ona je to čula od Ursusa, kome
je ovaj ispričao kako je teško pešačio od Portlenda do Vejmuta i sve
one smrtne muke koje su ga pratile kad ga napustiše. Saznala je da ju
je sasvim malu prihvatilo jedno biće, nešto veće od nje, dok je ona
ležala skoro izdišući na grudima mrtve majke; da je ovo od svih
odbačeno stvorenje, koga su se svi kao već sahranjenog odrekli, čulo
njen krik; da su se svi o njega oglušili, a da se ono nije; da je ovo
osamljeno, nejako, napušteno bez ikakvog oslonca na ovom svetu
dole, tumarajući kroz pustoš, premoreno i skrhano dete primilo iz
ruku noći još jedno breme - drugo dete; da ono koje nije ništa više
očekivalo od one mračne raspodele koju zovu sudbinom, ipak
primilo na se da se brine o tuđoj sudbini; da je od sebe gladnog, golog,
bednog i prestravljenog načinilo Proviđenje; da je nekome, kome se
nebo zatvorilo, ono otvorilo svoje srce; samo izgubljeno, ono je
drugog spasavalo; da je, iako bez krova i utočišta, onom drugom

224
postalo utočište; da je bilo majka i hraniteljka; da je iako i samo
usamljeno na svetu; na ono napuštanje odgovorilo usvajanjem; da je
u mraku dalo od sebe ovaj primer; da je, ne smatrajući se samo
dovoljno potišteno, povrh toga primilo deo nesreće drugoga; da je
sebi pronašlo dužnost u času kada se činilo da ovde na zemlji za njega
ničeg više nema; da je krenulo napred tamo gde bi svi oklevali; da se
žrtvovao tamo gde bi svi ustuknuli; da je metnuo ruku u grobnicu i
iz nje izvuklo nju, Deu; da joj je polunagoj, jer joj je bilo hladno,
poklonio svoje prnje; da je, i samo pregladnelo, razmišljalo o tome
kako da je napoji i nahrani; da se ovaj mališan za ovu malu borio
protiv smrti; da joj se suprotstavljao u svim njenim oblicima, u obliku
zime i snega, straha, studeni, gladi, žeđi i u vidu orkana; da je za nju,
Deu, ovaj desetogodišnji Titan stupio u borbu protiv beskrajne noći.
Znala je da je sve to on učinio kao dete i da je sada kao odrastao
muškarac njoj slabašnoj bio njena snaga, njoj sirotoj njeno bogatstvo,
njoj bolesnoj njeno ozdravljenje, njoj slepoj njene oči. Kroz maglene
zavese koje su je držale na odstojanju ona je jasno razabirala ovu
odanost, ovo samoodricanje i ovu hrabrost. U oblasti nematerijalnih
stvari heroizam nosi svoj lik. Ona je razumela ovaj veličanstveni lik;
u neizrecivoj apstrakciji u kojoj živi misao neobasjana suncem, ona je
naslućivala tajanstvene crte vrline. Okružena mračnim stvarima u
stalnom kretanju, koje su joj bile jedini utisak što je stvarnost na nju
ostavljala, u onom nespokojnom mrtvilu pasivnog bića koje uvek živi
u strahu od moguće opasnosti, u onom osećanju da je nezaštićena i
da se u tome sastoji ceo život jednoga slepca, ona je iznad sebe
ugledala Gvinplena. Videla ga je nikad hladnog, uvek prisutnog,
nikad udaljenog, uvek nežnog, spremnog da joj pomogne i uvek
blagog. Dea je treperila od sigurnosti i zahvalnosti; njeno
nespokojstvo urodilo je ushićenjem, a svojim očima punim mraka
osmatrala je na zenitu svog ponora ovu dobrotu, ovu duboku
svetlost.
Idealno uzevši, dobrota je sunce. Gvinplen je zasenjivao Deu.
Za gomilu koja ima suviše glava da bi imala jednu misao, suviše
očiju da bi bila jednog pogleda, za gomilu koja se, sama površna,
zadržava samo na površini, Gvinplen je bio klovn, pelivan, vašarski
lakrdijaš, užasno smešan, nešto više i nešto manje od životinje.
Gomila je poznavala samo njegovo lice.

225
 Za Deu je on bio spasilac koji ju je vaskrsao iz groba i izneo
napolje, utešitelj koji joj je život činio snošljivim, oslobodilac čiju je
ruku u svom la-virintu slepila osećala u svojoj; za nju je Gvinplen bio
brat, prijatelj, vod, zaštitnik, nebesko biće koje zrači svetlošću i tamo
gde je gomila videla čudovište, dea je videla arhanđela.
Iako šlepa, Dea je sagledala dušu.

IV
LJUBAVNICI KOJI KAO DA SU STVORENI JEDNO ZA
DRUGO

Kao filozof Ursus je pokazivao dosta razumevanja. Odobravao je

Dein zanos.
- Bez očinjeg je vida, a vidi ono što se ne vidi.
Zatim je govorio.
- Svest je viđenje.
Gvinplena je posmatrao i gunđao:
- Polučudovište, ali i polubog.
Gvinplen se oduševljavao Deom. Postoji oko nevidljivo - duh, i
oko vidljivo - zenica. On ju je gledao okom koje vidi. Dea se zanosila
idealno. Gvinplen nije bio ružan, ali je bio strašan, on je bio njena
suprotnost, i ukoliko je on bio strašan, utoliko je ona bila ljupka, on
rugoba, ona lepota. Ona je imala nečeg sanjalačkog. Izgledala je kao
san koji se utelovio. U celoj njenoj pojavi, njenoj vazdušastoj građi,
vitkom i kao trska trepetljivom stasu, ramenima koja su možda
nevidljivo okrilatila, skrivenim oblinama tela, koje više duševno nego
čulno odaju pol, skoro providnoj bledoči, mirnim i sklopljenim očima
s pogledom zatvorenim za ovaj svet, svetoj naivnosti njenog osmeha
- u svemu tome bilo je pored dovoljno jake ženskosti nečeg divnog i
anđeoskog.
Gvinplen je, kao što rekosmo, poredio samog sebe i upoređivao
Deu.
Život mu je bio posledica dvojakog neobičnog izbora. To je bio
presek dveju zraka, jedne odozgo bele i druge odozdo crne. Dva
kljuna dobra i zla mogu u isti mah kljucati istu mrvicu: jedan je
nagriza, drugi je ljubi. Ta mrvica, taj zlostavljan i milovan atom, to je
bio Gvinplen. On je bio proizvod zle kobi u koje se uplelo proviđenje.

226
Nesreća se njime poigrala i sreća takođe. Njegov čudan udes činile su
dve suprotne slučajnosti, na sebi je nosio prokletstvo i blagoslov. Bio
je odabrani prokletnik. Ko je on uopšte bio? To ni sam nije znao. Kada
bi se pogledao, video bi nekog njemu nepoznatog, a taj nepoznati bio
je čudovište. S licem koje nije bilo njegovo, Gvinplen je ži-veo kao
neko kome su odrubili glavu. A to lice bilo je strašno, toliko strašno
da je zabavljalo. Ono je unosilo toliki strah da su se ljudi smejali. Bio
je pakleno strašan. Utapanje čovekovog lica u životinjsku masku.
Potpunije zamračenje ljudskih crta na čovekovom licu nije se nikad
tako videlo, nikada parodija nije potpunije uspela, nikada se nije ni u
najmračnijem snu prikazala stravičnija nakaza, nikada se u jednom
čoveku nije tako gadno sakupilo sve ono što bi od njega odvraćalo
jednu ženu. Nesrećno, pod ovim licem maskirano i ukaljano srce
izgledalo je da je za večita vremena osuđeno na samoću kao pod
grobnom pločom. Pa ipak, ne! Tek što je zlobno delo bilo završeno,
stupila je u dejstvo nevidljiva dobrota. Dobrota je ovom nesreć-niku,
koji se odjednom uspravio, pored onoga što je u njemu odbijalo,
dodala nešto što je privlačilo, na stenu je stavila magnet, učinila je da
ovom osamljeniku na krilima doleti jedna duša, golubicu je poslala
da uteši zgromljenoga i učinila je da nakazu obožava lepota.
A da bi ovo bilo moguće, trebalo je da lepotica ne vidi
unakaženog. Za ovoliku sreću bila je potrebna ona nesreća.
Proviđenje je Deu oslepilo.
Gvinplen je u sebi nejasno osećao da mu je sve nadoknađeno.
Zašto su ga progonili? On nije znao. Zašto ga iskupljuju? On nije
znao. Da mu je ore-ol zablistao oko ožiljka, to je jedino znao. Kada je
Gvinplen već poodrastao da je mogao da shvata, Ursus mu je čitao i
objašnjavao spis »De Denasatis« od doktora Konkvesta i jedan stav u
drugom foliju Iga Plagona, pod naslovom Neres habens mutilas, ali se
Ursus suzdržavao od »pretpostavki« i dobro se čuvao da iz toga
izvede ma kakav zaključak. Izvesne pretpostavke bile su moguće;
verovatno se naslućivalo nasilje nad Gvinplenovim detinjstvom, ali
za njega je bilo samo jedno jasno: posledica. Njemu je bilo suđeno da
živi tako obeležen. Čemu ovaj žig? Odgovora nije bilo. Nemo ćutanje
i samoća oko njega. Izuzev ove strašne činjenice, sve što se
pretpostavljalo bilo je nesigurno i neizvesne sve pretpostavke koje su
se mogle dovesti u sklad s ovom tragičnom stvarnošću. Dea se uplela

227
u ovu sumornost kao posrednik između Gvinplena i očajanja. Njega
je uzbuđivala i zagrevala nežnost ove divne devojke koja se milo
savijala oko njegove rugobe; Ovo rajsko divljenje blažilo je njegov
zmijski lik. Stvoren za užas, doživeo je izuzetak da ga obožava
svetlost, a kao čudovište na sebi je osećao poglede jedne zvezde.
Gvinplen i Dea bili su ljubavnici i njihova dva uzdrhtala srca su
se volela. Gnezdo s dve ptice: to je njihova istorija. Ušli su u okvir
opšte zakonitosti koja glasi: dopadati se, tražiti se i naći se.
Na ovaj način mržnja je bila prevarena. Gvinplenovi mučitelji,
bez obzira koji, i ona zagonetna surovost, bez obzira čija, promašili su
svoj cilj. Oni su hteli da stvore očajnika, a stvorili su očaranog.
Unapred su mu predvideli i ranu i lek. Bilo mu je suđeno da ga žalost
uteši. Krvnikova klešta polagano se pretvarala u ruku žene. Gvinplen
je bio strašan, veštački strašan, i ljudska ruka ga je učinila strašnim.
Namera joj je bila da ga izdvoji zauvek, pre svega od porodice, ako je
imao porodicu, a potom od čovečanstva; već od deteta napravili su
ruševinu, ali ovu ruševinu je priroda prihvatila isto onako kao što
prihvata sve ruševine; priroda je utešila ovu usamljenost isto onako
kao što teši sve usamljenosti; priroda pritiče u pomoć svim
napuštenima; tamo gde ničeg nema, ona se sva predaje; svaku
ruševinu ona ozeleni i ocveta; ona ima bršljan za kamenje i ljubav za
ljude.
Neizmerna velikodušnost tame.

V
RAJ U PAKLU

Tako su ovi nesrećnici živeli jedno od drugog. Dea zaštićena,

Gvinplen usvojen.
Sirotan je našao siroticu, slepa nakazu.
Združilo se dvoje usamljenika.
Iz ovih dveju nesreća dizao se neizreciv izraz blagodarnosti. One
su blagodarile.
Kome?
Nepoznatom beskrajnom.
U duši biti zahvalan, to je dovoljno. Blagodarnost ima krila i ona
poleti onamo kud treba da doleti. Više od vas zna o tome vaša

228
molitva.
Koliko je ljudi verovalo da se mole Jupiteru, a molili su se Jehovi!
Koliko je onih koji veruju u amajlije uslišila večnost! Koliko je mnogo
bezbožaca koji nisu primetili da se mole Bogu samim tim što su dobri
i žalosni.
Gvinplen i Dea bili su blagodarni.
Rugoba je izgnanje. Slepoća je bezdan. Izgnanik je bio uzet pod
svoje; u bezdanu se moglo živeti.
Sudbinskim sticajem prilika, što je ličilo na ostvarenje sna,
Gvinplen je video kako se prema njemu u punom sjaju spušta beo
oblak lepote u vidu žene, blistava vizija koja je imala srca, i ta ga je
pojava, skoro oblak, a ipak žena, zagrlila i to srce zavolelo; kada je već
bio voljen, Gvinplen nije bio više ružan: ruža je želela da se uda za
gusenicu jer je u njoj naslućivala božanstvenog leptira; napušteni
Gvinplen bio je izabranik.
Imati ono najnužnije za život, sve je u tome. Gvinplen je to imao,
a isto tako i Dea.
Ublaženo i prečišćeno poniženje unakaženog proširilo se u zanos,
u ushićenje, u verovanje; slepojki, koja je kolebljivo tapkala u noći,
pružena je jedna ruka u pomoć. Dve su se nesreće ispreprele u idealno
i međusobno su se upijale. Dva od ljudi odbačena bića međusobno su
se usvajala. Dve praznine su se udružile da bi se popunile. Držalo ih
je ono što im je nedostajalo. Ono u čemu je jedno bilo siromašno,
drugo je bilo bogato. Nesreća jednog stvorila je sreću drugog. Da li bi
Dea, da nije bila šlepa, odabrala Gvinplena? Da li bi Gvinplen da nije
bio unakažen zavoleo Deu? Po svoj prilici ni ona ne bi volela
unakaženog kao ni on šlepu. Kolika sreća za nju što je Gvinplen bio
ružan! Kolika sreća za Gvinplena što je Dea bila šlepa! Bez ove
sudbinske slučajnosti koja ih je povezala oni bi bili nemogući.
Čudesna potreba jednog za drugim činila je osnov njihove ljubavi.
Gvinplen je spasio Deu. Dea je spasla Gvinplena. Kada se dva jada
sretnu, oni se ujedine. Zagrljaj survanih u bezdan. Ništa nije prisnije,
ništa očajnije, ništa lep-še. Gvinplen je imao jednu misao:
- Šta bih ja bio bez nje?
Dea je mislila:
- Šta bih ja bila bez njega?
Ova oba izgnanika osnovala su za se svoju domovinu; ove dve

229
neisceljive kobi, Gvinplenov žig i Deina slepoća povezivala su ih u
radosnom smirenju. Bili su sami sebi dovoljni; ništa van sebe nisu
tražili. Srećni su bili kad su razgovarali, blaženi kad su se jedno
drugom primicali. Zajedničkom intuicijom dolazili su do istih
osnova; udvoje su mislili istu misao. Kad je Gvinplen koračao, Dea je
verovala da korača božanstvo. Kao u nekoj zvezdanoj polusenci
punoj mirisa, bleska muzike, svetla, igre i snova oni su se pripijali
jedno uz drugo, pripadali jedno drugom, zauvek se osećali zajedno u
istoj radosti i u istom zanosu, i ništa nije bilo tako čudesno kao raj koji
su stvorili ovo dvoje prokletnika.
Bili su neizrecivo srećni.
Od pakla su stvorili nebo! Ljubavi, kako je silna tvoja moć.
Dea je slušala Gvinplenovo smejanje. Gvinplen je video Dein
osmeh.
Na taj način otkrili su idealnu sreću, ostvarili savršenu radost
života, rešili tajanstveni problem sreće. A ko ga je rešio? Ovo dvoje
jadnika.
Gvinplenu je Dea bila krasota, a Gvinplen njoj prisutnost.
Prisutnost, duboka misterija, koja ono što se ne vidi čini
božanstvenim, a iz čega se rađa ona druga materija: poverenje. U
svim religijama samo je ovo nepobitno. Ali nepobitnost je dovoljna.
Ogromno potrebno biće se ne vidi; ovo se oseća.
Gvinplen je bio Deina vera.
Smrtno zaljubljena, ona bi katkada pala pred njim na kolena kao
lepa sveštenica koja u pagodi obožava natprirodnog kepeca.
Zamislite bezdan i usred nje oazu svetla, a u oazi ovo dvoje
osamljenik kako jedno drugo obasjava.
S ovakvom ljubavi nemoguće je porediti bilo kakvu nevinost. Dea
nije znala za poljubac, mada ga je u sebi možda želela, jer slepoća,
naročito kod žene, ima svoje snove, pa iako u blizini onog što je
nepoznato zadrhti, ona ne mrzi sve te blizine. Mladost koja je bujala
u Gvinplenu činila je da je on postajao sve zamišljeniji. I ukoliko se
više zanosio Deom, utoliko je bio bojažljiviji. S ovom svojom
drugaricom iz ranog detinjstva, koja nije znala za grehe, kao što nije
znala ni za svetlost, s njom šlepom, koja je osetila samo jedno, a to je
da njega obožava, on je mogao na sve da se reši. Međutim, on je
verovao da bi ono što bi mu ona dala, bilo kao da je od nje ukrao i

230
tužno se pomirio s tim da je samo anđeoski voli, a osećanje svoje
rugobe prelilo se u njemu u neki uzvišeni stid.
Oboje srećnih živeli su u idealnom i u tom idealnom živeli su kao
supružnici, udaljeni između sebe kao nebeska tela. Iz njih su zračila
strujanja koja su se ukrštala i koja se u vasioni zovu privlačna snaga
a na zemlji pol. Oni su se dušama ljubili.
Živeli su oduvek zajedno. Nisu se ni poznavali drukčije. Deino
detinjstvo poklapalo se sa Gvinplenovim dečaštvom. Rasli su jedno
pored drugog. Pošto kolibica nije bila dovoljno za veliku spavaću
sobu, oni su dugo spavali u istoj postelji. Njih dvoje na sanduku,
Ursus na podu: takav je bio raspored, a potom, jednoga lepog dana
kada je Gvinplen osetio da je već odrastao, a Dea bila još uvek mala,
stid je počeo da dolazi od muškarca. On je Ursusu rekao: i ja ću
spavati na podu. A kad se spustilo veče, on se spustio pored starca na
medveđoj koži. Dea je tada zaplakala. Ona je dozivala svog druga iz
postelje. Ali Gvinplen, postavši nespokojan, jer je počeo da voli, bio je
uporan. Od tog vremena on je spavao na podu s Ursusom. Za lepih
letnjih noći spavao je napolju s Homom. Dea se nije s tim mirila, iako
joj je bilo trinaest godina. U predvečerje bi često govorila: Gvinplene,
dođi do mene, bolje ću spavati. Blizina muškarca potrebna je snu
nevinosti. Nagost znači videti se nagim; ona nije znala za nagost. Dea
je činila da Gvinplen postaje divlji. Katkada se događalo da bi se Dei
već skoro zadevojčenoj, dok bi sedela na postelji i češljala svoje duge
kose, ispod spuštene i rastvorene košulje ukazale crte tela, pa bi tako
kao nesvesno probuđena Eva dozivala sebi Gvinplena, a on bi tada
pocrveneo, oborio oči i nije znao šta da učini pred tim nevinim telom,
zamuckivao je, okretao glavu, hvatao ga strah i bežao, Dafnid tame
bežao je pred Hlojom mraka.
Takva je bila idila koju je rodila tragedija.
Ursus im je govorio:
- Volite se, vi nerazumne životinje!

VI
URSUS KAO UČITELJ I VASPITAČ

Ursus na ovo nadoveže:

- Nasamariću ih kroz koji dan: oženiću ih.

231
 Ursus je Gvinplenu razvijao teoriju o ljubavi. Ovako mu je
govorio:
- Ljubav! Znaš li ti kako dobri Bog kreše ovu vatru? Ženu stavi
odozdo, đavola po sredi, čoveka na đavola. Jedna iskra, pogled, i,
odmah sve usplamti.
- Pogled nije potreban, uzvrati Gvinplen misleći na Deu.
Na ovo Ursus uzvrati:
- Klipane! Zar su dušama da bi se pogledale potrebne oči?
Ursus je katkada ispadao kao dobričina. Gvinplen silno zaljubljen
u Deu na mahove je postajao turoban i čuvao se da to Ursus ne
primeti. Jednoga dana Ursus mu reče:
- Batali! Nemoj da se stidiš! Petao svoju ljubav ne skriva.
- Ali orao je skriva, odgovori Gvinplen.
Drugom opet zgodom Ursus bi, kao nešto za sebe, ovako govorio:
- Bilo bi mudro da se malo zakoče Venerine ubojne dvokolice.
Suviše se vole. Može da bude nezgode. Predupredimo požar!
Obuzdajmo ova srca.
I tako je Ursus pribegavao ovim opomenama, govoreći
Gvinplenu dok je Dea spavala, a njoj iza njegovih leđa:
- Dea, nemoj da se suviše vežeš za Gvinplena. Opasno je živeti za
nekog drugog. Egoizam je jedini osnov sreće. Muškarci izmiču
ženama. A potom, Gvinplen može da se zacopa i u neku drugu. Ima
on u tome mnogo us-peha. Ni zamisliti ne možeš kako taj uspeva!
- Slušaj Gvinplene, nesrazmer ništa ne vredi. Suviše rugobe na
jednoj, suviše lepote na drugoj strani, o svemu tome treba da se
razmisli. Stišaj svoj žar, mladiću moj! Ne oduševljavaj se suviše
Deom! Da li ozbiljno misliš da si ti samo za nju rođen? Pogledaj svoju
rugobu i njeno savršenstvo. Vidi koliko je rastoja-nje između nje i
tebe. Ona, Dea, ona ima sve! Kakva bela koža, kakve kose, pa usne
kao u jagode, pa njene noge! A njene ruke! Njena divno savijena
ramena, krasno lice, a kako ide! - sve svetlost iz nje izbija; pa onaj
ozbiljni govor a tako umilan glas! A pri svemu tome imati na umu da
je to žena. I da nije tako glupa pa da bude anđeo. Ona je savršena
lepota. Reci to sam sebi pa da se smiriš.
Otada je još bujnije rasla ljubav između Dee i Gvinplena, a Ursus
se čudio neuspehu, gotovo kao neko koji bi rekao:
- Čudno, mada sipam ulje na vatru, pa ipak ne uspevam da je

232
ugasim.
A da li je odista hteo da je ugasi ili da je samo malo rashladi? Ovo
sigurno ne. Lepo bi se prevario kad bi u tome uspeo. I njega samog je
u stvari oduševljavala ova ljubav, plam za njih, toplina za njega.
Ali uvek treba pomalo peckati ono što nam je drago. Takvo
peckanje ljudi zovu mudrošću.
Gvinplenu i Dei Ursus je bio mal'ne i otac i majka. Gunđajući, on
ih je na noge podigao; mumlajući, on ih je othranio, a kada su deca
bila usvojena, mala pokretna kolibica je otada otežala, pa se Ursus s
Homom češće uprezao da je vuče.
Kada su prve godine prošle, kada je Gvinplen porastao, Ursus
posve ostareo, bio je red na Gvinplenu da on povuče Ursusa.
Posmatrajući Gvinplena kako raste, Ursus je za njegovu rugobu
postavio sledeći horoskop: usrećili su te, rekao mu je.
I dok se ova porodica od starca, dva deteta i vuka kojekuda
skitala, postajala je sve prisnijom družinom.
Sam skitački život nije sprečio vaspitanje. Skitničiti znači rasti,
govorio je Ursus. Kako je Gvinplenu bilo suđeno da ga »prikazuju«
po vašarima, Ursus je od njega načinio pelivana i u glavu mu utuvio,
što je bolje znao i umeo, svu nauku i mudrost. Posmatrajući
Gvinplenovu užasnu masku, Ur-sus bi promumlao: »Dobro je
započet«. Zbog toga ga je dopunjavao svim lepotama filozofije i
nauke. Često je Gvinplenu ponavljao:
- Budi filozof. Biti mudar isto je što i biti nepovrediv. Nikada ja,
ovakav kakvog me vidiš, nisam plakao, i to zahvaljujući svojoj
filozofiji. A misliš kada bih hteo da plačem da ne bih imao zgode?
U razgovorima sa samim sobom, koje je vuk prisluškivao, Ursus
je govorio: »Gvinplena sam poučavao svačemu, uključujući latinski,
a Deu ničemu, uključujući i muziku«.
Oboje je naučio da pevaju. Sam je imao lep dar za gajde i svirao
je na nekoj maloj onovremenskoj fruli. Na njoj je lepo svirao kao i na
nekim prosjačkim guslama. Ove prosjačke gusle, koje je letopis
Bertrana Digesklena nazvao »skitačkim instrumentom«, predstavljale
su ishodnu tačku za simfoniju. Ova je muzika privlačila publiku.
Ursus je gomili prikazivao svoje gusle i ovako govorio: »Na latinskom
organistrum«.
Deu i Gvinplena on je poučavao u pevanju po metodi Orfeja i

233
Ežila Binšoa. Često se događalo da čas pevanja prekine ovim
oduševljenim usklikom: »Orfeju, muzičaru Grčke! Binšoa, muzičaru
Pikardije«.
Ovo brižljivo smišljeno vaspitanje nije decu toliko zauzimalo da
bi ih sprečilo da se ona vole. Ona su rasla ispreplićući svoja srca kao
što dve mladice, posađene jedna do druge, isprepliću svoje grane
kada urastu u veliko drvo.
- Baš me briga, oženiću ih ja ipak, mumlao je Ursus.
I gunđao je dalje sam za sebe:
- Dosadiše mi svojom ljubavi.
Prošlost, pa ma koliko mala da je bila, za Gvinplena i za Deu nije
uopšte postojala. 0 njoj su oni znali samo onoliko koliko im je Ursus
ispričao. Njega su nazivali svojim »ocem«.
Svog detinjstva Gvinplen se sećao samo kao nekog demonskog
naleta koji se nadvio nad njegovu kolevku. U sećanju mu je bilo kao
da su ga tada u noći gazile neke nakazne noge. Da li je to bilo hotimice
ili nehotice? Ni sam nije znao. Ono čega se jasno i do najmanjih sitnica
sećao, to je bio onaj tragični događaj kada su ga ostavili na obali. Sreća
što je našao Deu pretvori mu onu vrlo žalosnu noć u radostan
događaj.
Deino sećanje bilo je još mutnije od Gvinplenovog. U njoj onako
maloj sve je bilo iščezlo. Majke se sećala kao nekog hladnog predmeta.
Da li je videla sunce? Možda. Ona se naprezala da u mislima zaroni u
zaborav koji je ostavila iza sebe. Sunce? Šta je to? Sećala se nečeg što
je bilo svetio i toplo, što joj je Gvinplen nadomestio.
Oni su mnogo štošta šaputali jedno drugom. Odista, gukati u
ljubavi nešto je najvažnije u svetu. Dea bi rekla Gvinplenu: »Meni
sunce greje kada s tobom govorim«.
Jednom je Gvinplen ugledao Deinu ruku kroz rukav muslina i ne
mogavši da se suzdrži, svojim usnama dodirne ovu prozirnost. Usta
nakazna, poljubac idealan. Deu obuzme duboko ushićenje. Ona se sva
zarumeni. Ovaj poljubac čudovišta učini da na ovom lepom čelu,
prepunom noćne tame, zarudi zora. Gvinplenu, međutim, iz nekog
straha, ote se iz grudi uzdah, ali pošto se Dein prsnik rastvori, on nije
mogao da se suzdrži a da ne pogleda u beline koje su se nazirale na
ovim vratima raja.
Dea zagrne rukav i pruži Gvinplenu svoju golu ruku govoreći:

234
»Još!« - Gvinplen se begom izvukao iz ovog zapleta.
Ista igra nastavljena je i sutradan uz male promene. To je bilo
božanstveno kliženje u slatki ponor ljubavi.
To su stvari kojima se dragi Bog kao stari filozof osmejkuje.

VII
SLEP OKATOME NAUK DAJE

Gvinplen je katkada prekorevao sam sebe. Od svoje sreće pravio

je pitanje savesti. Zamišljao je da je prevara ako dopusti da ga voli ova
žena koja ga ne vidi. Šta bi ona rekla kad bi odjednom progledala?
Kako bi je odbilo ono što ju je do sada privlačilo! kako bi ustuknula
pred svojim strašnim ljubavnikom! Kako bi kriknula! Pa one ruke
kojima bi sakrila lice! Kako bi pobegla! Obuzimao ga mučan nemir
savesti. Sam je sebi govorio da on kao čudovište nema prava na
ljubav. Zvezda je zavolela hidru kao idola. Dužnost mu je bila da sve
to kaže toj lepoj zvezdi.
Jednom je rekao Dei:
- Ti ipak znaš da sam ja vrlo ružan.
- Znam da si veličanstven, odgovori ona.
A on doda:
- Kad čuješ da se ljudi smeju, oni se meni smeju baš zato što sam
strašan.
- Volim te, Dea mu odgovori.
I posle kratkog ćutanja ona produži:
- Bila sam među mrtvima, a ti si me vaskrsao. Kada si pored
mene, nebo je pored mene. Pruži mi ruku da dotaknem Boga!
Ruke im se potražiše i stiskoše, a oni zanemeli u sveobuhvatnoj
ljubavi ne izustiše više nijednu reč.
Sve je ovo prisluškivao namćorasti Ursus. A sutradan kada su se
sve troje našli zajedno, reče:
- Pa i Dea je ružna.
Ova reč ostade bez dejstva, a Dea i Gvinplen nisu ga ni slušali.
Zaokupljeni jedno drugim, retko su kad slušali Ursusove mudre
izreke. A on je uzalud mudrovao.
Ovoga puta, Ursusova ograda - »Pa i Dea je ružna« - pokazivala
je da ovaj učeni čovek donekle poznaje ženu. Sigurno je da se

235
Gvinplen iskreno i nesmotreno zaleteo. Ono njegovo »ružan sam«
moglo je biti opasno da je bilo rečeno ma kakvoj drugoj ženi, ili ma
kakvoj drugoj slepoj, osim Dei. Slep biti i zaljubljen isto je što i
dvostruko slep. U takvom stanju se sanjari: iluzije su hrana snova;
lišiti ljubav iluzija isto je što i lišiti je njene hrane: sva su ushićenja u
njenom sastavu; fizička i moralna. Ženi, uostalom, ne treba nikada
reći teško razumljivu reč. Ona o njoj sanjari, i to često loše sanjari, a
zagonetka nanosi štetu sanjarenju. Udar bačene reči udari ono što se
već saživelo. Dogodi se da srce katkad i ne zna kako se neosetno
isprazni, jer je primilo udarac nepromišljene reči. Biće koje voli, oseti
tada da sreća tone. Ništa opasnije od ovog sporog curenja iz naprsle
posude.
Dea, srećom, nije bila sazdana od tako trošne ilovače. Ona nije
bila izvajana od onoga testa od koga su napravljene sve žene. Dea je
bila čudna priroda: telom slabačka, ali ne srcem. U osnovi njenog bića
živela je božanska postojanost ljubavi.
Jedino dejstvo koje je Gvinplenova reč izazvala u njoj bilo je da
mu je ona jednoga dana rekla:
- Šta znači biti ružan? Ružno je činiti zlo. Ti činiš samo dobro. Ti
si lep.
A malo zatim, stalno postavljajući pitanja kao što to čine deca i
slepi,
ona produži:
- Videti? Šta za vas sve znači videti? Ja ne vidim, ali znam. Čini
mi se da oči preče da se nešto vidi.
- Šta hoćeš time da kažeš? - zapita je Gvinplen.
Dea odgovori:
- Videti skriva ono što je istinito.
- Ne, uzvrati Gvinplen.
- Ali da - odgovori Dea, jer ti kažeš da si ružan.
Potom se za trenutak zamisli i doda:
- Ti si laža!
Gvinplen se radovao što je priznao, a nije mu se poverovalo.
Savest mu je odahnula, ljubav takođe.
Doživeli su tako ona šesnaest, a on skoro dvadeset i pet godina.
Oni nisu, kako bi se to danas kazalo, »odmakli dalje« od prvog
dana, pa možda još i manje, jer, kao što se sećamo, svoju prvu bračnu

236
noć su proveli kad je njoj bilo devet meseci, a njemu deset godina. U
njihovoj ljubavi nastavilo je i dalje da živi neko sveto detinjstvo. Tako
se događa da katkada zadocneli slavuj nastavi svoje noćno pevanje
sve do zore.
I njihova milovanja nisu išla dalje od stiska ruke, ni dalje od toga
što bi usne katkad dotakle gole mišice. Ovo im je bila dovoljna
naslada koja je tiho šaputala.
Dvadeset i četiri i šesnaest godina! Sve ovo učini da im Ursus, ne
ispuštajući s uma onu svoju nameru »da će ih nasamariti«, prozbori:
- Kroz koji dan treba da izaberete neku veru.
- Zašto? - upita Gvinplen.
- Pa da se oženite.
- Za nas je to svršena stvar, odgovori Dea.
Ona nije shvatala da je moguće biti muž i žena više no što su oni
bili.
Ursusu se u stvari sviđalo što su se oni s ovom čednošću
zadovoljavali, što im je bilo dovoljno ovo bezazleno utoljavanje duše
dušom, ovo ne-ženstvo smatrano brakom. A ono što je on o tome
rekao, rekao je tek toliko da se nešto kaže. Ali kao lekar koji je u njemu
živeo, smatrao je Deu ako ne i suviše mladom, a ono bar suviše
nežnom i slabačkom za ono što je on nazivao »brakom od krvi i
mesa«.
To će uvek doći na vreme.
Uostalom, zar oni nisu bili u braku? Ako negde postoji nešto što
se ne da razlučiti, zar to nije bio slučaj u povezanosti između
Gvinplena i Dee? To je stvar za divljenje: teška nesreća bacila ih je
jedno drugom u naručje, i kao da ta prva veza nije bila dovoljna, na
ovu nesreću nadovezala se, oko nje se savila i stegla još i ljubav.
Kakva je to sila koja bi bila u stanju da ikad raskine gvozdeni lanac
koji je još čvršći s upletenim cvećem.
Odista, oni su bili nerazdvojni.
Dea je imala lepotu, Gvinplen vid. Svako od njih donelo je svoj
miraz i oni su bili više nego samo muž i žena, bili su ljubavni par;
razdvajala ih je samo ona sveta pregrada: nevinost. Pa ipak, ma koliko
da je Gvinplen sanjario i sav se koliko je god mogao unosio u to da
samo gleda Deu, u osnovi njegove ljubavi bio je muškarac. Zakonima
sudbine nemoguće je umaći. I on je, kao i sva ogromna priroda, bio

237
podložan neshvatljivim previranjima koja nalaže tvorac. Zbog toga je
ponekad, kada bi nastupao pred publikom, bacio pogled na žene, ali
je brzo okretao taj pogled i pokajnički hitao da ga povuče u svoju
dušu. Dodajmo da ga niko nije u tome hrabrio. Na licu žena koje je
gledao on je zapažao gađenje, odvratnost, odbacivanje, odbijanje. Bilo
mu je jasno da osim Dee za njega nije bilo ni jedne druge. Ovo mu je
pomagalo da se kaje.

VIII
NE SAMO SREĆA VEĆ I BLAGOSTANJE

Kako mnogo istinskog ima u bajkama! Opekotina od nevidljivog

đavola koji vas takne, griža je savesti zbog grešne misli.
U Gvinplenu grešna misao nije uspela da se izleže i griže savesti
nikad nije bilo. Ponekad je bilo žaljenja.
Jedva primetna izmaglica savesti.
A šta je to? Ništa.
Njihova sreća bila je savršena. Toliko potpuna da čak ni
siromašni nisu bili.
Od godine 1689. pa do 1704. zbile su se kod njih promene.
U ovoj 1704. godini događalo se ponekad da u neki primorski
grad dok se spuštala noć uđu teška i glomazna kola koja su vukla dva
jaka upregnuta konja. Kola su bila nalik na korito prevrnute lađe,
njihov podvodni deo bio je kao krov, paluba kao pod, a sve to zajedno
stavljeno na četiri točka. Sva četiri točka bila su podjednaka i veliki
kao točkovi teretnih kola. Točkovi, ruda i kola bili su premazani
zelenom bojom sa postepenim prelivima od zatvoreno zelene boje na
točkovima do otvoreno zelene na krovu. Ova zelena boja činila je da
su kola padala svakome u oči; nazivali su ih Grin-Boks, što znači
Zelena kutija. Ona su imala samo dva prozora, po jedan na svakome
kraju, a pozadi vrata sa stepenikom. Kroz čunak na krovu, koji je kao
i sve ostalo bio obojen zelenom bojom, sukljao je dim. Ova pokretna
kućica bila je uvek sveže obojadisana i oprana. Spreda, na klupi
prikucanoj uz kola s prozorom umesto vrata, poviše konjskih šapi,
pored starca s uzdama u rukama, koji je upravljao zapregom, trubile
su dve jalovice, tj. Ciganke odevene kao boginje. Začuđeni građani

238
posmatrali su i raspravljali o ovoj napravi koja je ponosno drumom
truckala.
Ovo je bilo staro Ursusovo preduzeće, koje se uspešno proširilo i
koje je od obične tezge preraslo u pozorište.
Na lancu pred kolima nalazilo se nešto nalik na polupsa i
poluvuka. To je bio Homo.
Stari kočijaš koji je vozio kola bio je glavom filozof.
Kako se dogodilo da se ova bedna kolibica pretvorila u
olimpijske kočije?
Pa stoga što je Gvinplen postao slavan.
Njuhom kojim je umeo da raspozna ono čime se među ljudima
postižu uspesi, Ursus je već davno rekao Gvinplenu: »Usrećili su te.«
Od Gvinplena je Ursus, koliko se sećamo, učinio svoga učenika.
Neznani ljudi su mu obradili lice, a on mu podizao um i pozadi one
tako uspele maske ubacio mu je ideja što je više mogao. Čim mu se
dečak učinio da je sposoban, on ga je izveo na scenu, to jest pred
kolibicu. Utisak njegove pojave bio je vanredan. Prolaznici su se
divili. Nikada se nije videlo ništa sličnog i s tim zapanjujućim izrazom
smeha. Nije se znalo otkuda ovaj čudni zarazni smeh: jedni su
verovali da je prirodan, drugi da je veštački i kako su događanja
pridodavana stvarnosti, gomila se svuda na raskršćima, pijacama i
vašarima gurala oko Gvinplena. Posredstvom ove »velike atrakcije«
u sirotinjski čemer ove skitničke družine sipala je kiša najpre marjaša,
zatim pensa i najzad šilinga. Kada je radoznalo mesto već bilo
zasićeno, oni su odlazili na drugo. Ko mnogo mesta menja, taj se ne
bogati, ali ipak se kolibica obogatila; iz godine u godinu, od grada do
grada i sa rastom Gvinplenovog stasa i rugobe, rasla je i sreća koju je
Ursus prorekao.
- Koliku su ti uslugu učinili, momčiću moj! - govorio je Ursus.
Ovo »bogatstvo« omogućilo je Ursusu da kao starac o
Gvinplenovim uspesima napravi kola o kojima je sanjao, drugim
rečima dovoljno široka da bi u njih stalo pozorište, i s kojih je po
drumovima sejao znanje i veštine. Ursus je mogao, pored toga, da
pridoda svojoj družini, koju su sačinjavali on, Homo, Gvinplen i Dea,
još i dva konja s dve žene, koje su, kao što rekosmo, u samoj družini
bile boginje i služavke. Mitološka fasada ovakve vrste koristila je u
ono vreme šatri lakrdijaša. - »Mi smo lutajući hram«, govorio je Ursus.

239
 Ove dve Ciganke, na koje je filozof natrapao u skitačkoj vrevi po
palankama i gradskim predgrađima, bile su ružne i mlade i zvale su
se, po Ursusovoj volji, jedna Feba, druga Venera. Ovo pročitajte: Fibi
i Vinos, s obzirom na to da pristojnost zahteva da se prilagodite
engleskom izgovoru.
Feba je kuvala, Venera čistila hram.
A uz to su one u dane pozorišnih predstava odevale Deu.
Izvan onih časova koji su za komedijaše kao i za prinčeve »javni
život« Dea je nosila, kao Fibi, platnenu florentinsku suknju išaranu
cvećem i mornarski ženski kaputac bez rukava. Ursus i Gvinplen
oblačili su se u muški mornarski kaputac i kao mornari ratne
mornarice po mornarski nosili široke čakšire. U vreme teških radova
i vežbi Gvinplen je, osim toga, nosio i kožni okovratnik i kožno jeleče.
On se starao o konjima, Ursus i Homo jedan o drugome.
Dea se bila privikla na Grin-Boks, pa se tako lako kretala po
kućici na točkovima kao da i nije bila šlepa. Oči koje bi bolje mogle da
zavire u sastav i raspored ove pomične zgradice, odmah bi u jednom
kutku primeti-le staru Ursusovu kolibicu prislonjenu uza zid na četiri
točka. Bila je stavljena u penziju s pravom da može da rđa i prestala
je da se kreće kao što je i Homo prestao da je vuče.
Ova na desnoj strani u ćošku iza vrata nabijena kolibica služila je
za sobu i garderobu Ursusu i Gvinplenu. U njoj su bila dva kreveta.
U suprotnom kutku bila je kuhinja.
Nijedan brod nije imao celishodniji i bolji unutrašnji raspored od
ove Zelene kutije. U Grin-Boksu je sve bilo razvrstano, uređeno,
predviđeno i smišljeno.
Kola su bila podeljena na tri pregrađena odeljenja. Odeljenja su
vezali slobodni otvori bez prozora i vrata. Mesto zavesa služio je
komad nekog sukna. Odeljenje pozadi bilo je stan za muškarce, ono
spreda za žene, a ono na sredini, koje je delilo oba pola, bilo je
pozorište. Oprema orkestra i naprava nalazile su se u kuhinji. Na
jednom malom čardaku pod samim krovom nalazili su se ukrasi, a
kad se na njemu otvore vrata, mogle su se videti lampe koje su davale
svetlosne opsene i čarolije.
Ursus je bio pesnik svetlosnih mađija. On je sastavljao pozorišne
komade.
Bio je svestrano nadaren i izvodio je posebne opsenarske veštine.

240
Pored glasova koje je puštao, izvodio je još mnoge razne neočekivane
stvari: sudar mraka i svetla, na jednoj pregradi pisani su bez ičije ruke
brojevi i reči koje zaželite, polusenke su se mešale s likovima koji su
iščezavali i bezbroj drugih čudnih stvari među kojima je on, ne
osvrćući se na svetinu koja se divila, izgledao kao da razmišlja.
Jednoga dana Gvinplen mu reče:
- Oče, izgledate mi kao čarobnjak.
Ursus mu na ovo odgovori:
- Možda baš zato što to i jesam.
Grin-Boks je sagrađena prema veštom Ursusovom nacrtu. Bila je
tako duhovito izvedena da joj je srednja daska između prednjeg i
zadnjeg točka na levoj strani stavljena na šarke i mogla se pomoću
čekrka i lanaca po volji spuštati kao pokretni most. Pomoću ovog
spuštanja tabla je oslobađala tri podupirača koji su se uspravno
spuštali i postavljali kao noge stola na zemlju držeći na sebi tablu.
Tako se ova tabla pretvarala u binu. U isto vreme pokazivalo bi se
pozorište uvećano ovom binom koja mu je činila deo pozornice
između zavese i orkestra. Ovaj je otvor u celosti, kako su govorili
puritanski ulični propovednici, okrećući mu leđa, ličio na usta pakla.
Po svoj prilici da je zbog ovog bezbožničkog pronalaska Solon štapom
udario Tespisa.
Uostalom Tespis je trajao duže nego što se to obično misli. Kola-
pozorište postoje još i danas. U takvim pokretnim pozorištima igrani
su još u šesnaestom i sedamnaestom veku u Engleskoj Amnerovi i
Pilkingtonovi baleti i balade, pastorale od Zilbera Kolena u
Francuskoj, po kermesima u Flandriji pevani su dupli horovi
Klemana prozvanog Non Papa, Telovi »Adam i Eva« u Nemačkoj,
Animućove i Ka-Fosisove venecijanske parade, Đesaldove lovačke
igre, »Satir« Laure Gvidičoni, »Filenovo očajanje« i »Golenova smrt«
od Vinčeta Galileja, astronomovog oca, koji je sam, prateći se na
violončelu, lično pevao svoju muziku, a pored toga i svi prvi pokušaji
italijanske opere koji su, počev od 1580, zamenili madrigale
slobodnim nadahnućem.
Kola zelene boje na kojima su se vozili Ursus i Gvinplen sa
svojom imovinom i na čijem su pročelju Fibi i Vinos svirale u trubu
kao dve muze, pripadala su velikom krugu književnika i čergaša.

241
Tespis se ne bi odrekao Ursusa kao što se ni Kongrio ne bi odrekao
Gvinplena.
Kada bi stigli na neki seoski ili gradski trg, Ursus je, dok su Fibi i
Vinos dizale buku u međuvremenu, komentarisao ovo poučnim
izlaganjem:
- Ovo je gregorijanska simfonija, uzviknuo bi, Građani,
stanovnici grada, gregorijanski obredi, tako veliki napredak, sukobio
se u Italiji s ambrozijanskim i u Španiji s mazarabuskim i na jedvite
jade je pobedio.
Grin-Boks se posle ovoga zaustavljala na mestu koje bi Ursus
odabrao. Uveče bi se tabla spustila, pozorište otvorilo i predstava
započela.
Pozorište Grin-Boksa predstavljalo je predeo, koji je naslikao
Ursus. On nije znao da slika, pa je, već prema potrebi predeo mogao
da predstavlja i neko podzemlje.
Zavesa, ono što zovemo platnom, bila je klovnovski išarana
kockama raznih boja.
Publika je bila spolja, na ulici, na trgu u polukrugu pred
pozornicom, pod suncem, na pljusku, uređaj zbog koga su pozorišta
u ono vreme želela kišu nego danas. Predstave su, kada se to moglo,
prikazivane u dvorištima krčmi, tako da je bilo onoliko redova koliko
spratova s prozorima. U ovakvoj zgodi, što je pozorište bilo
zatvorenije, publika je bila platežnija.
Ursus se nalazio svugde, u pozorišnom komadu, u pozorišnoj
družini, u kuhinji, u orkestru. Vinos je udarala u doboš, čijom je
palicom divno rukovala. Fibi je svirala na nekoj staroj gitari. Vuk je
takođe bio od koristi. I on je stvarno bio član »družine« i u izvesnim
prilikama igrao je male uloge. Kada su Ursus i Homo zajedno
nastupali na pozornici, Ursus u dobro zakopčanoj medveđoj koži,
vuk u svojoj još bolje prišivenoj, često se nije znalo ko je od njih dvoje
životinja; ovo je laskalo Ursusu.

IX
LUDORIJE KOJE LJUDI BEZ UKUSA KRSTE POEZIJOM

Ursusovi pozorišni komadi bili su kratke scene koje su danas

izašle iz mode. Jedan od tih komada, koji se za nas nije sačuvao, imao

242
je naslov Ursus Rursus. Po svoj prilici je u njemu igrao glavnu ulogu.
Tobožnjem odlasku s pozornice sledio je tobožnji povratak. To je
verovatno bio skroman i pohvalan sadržaj.
Katkada su naslovi Ursusovih scena, kao što se vidi, na latinskom
jeziku, a poezija katkada na španskom. Ursusovi stihovi na španskom
imali su slik kao skoro svi kastiljanski soneti iz onog vremena.
Narodu nije ovo smetalo. Španski jezik bio je tada u modi i engleski
mornari govorili su kastiljanski isto onako kao što su rimski vojnici
govorili kartaginski. Pogledajte Plauta. Nikome uostalom nije ništa
smetalo to što bilo u pozorištu, ili u crkvi publika nije razumevala
jezik, bio to latinski ili neki drugi. Ona se snalazila i veselo pratila
pevanje svojim rečima. Naša stara galska Francuska odlikovala se
naročitom pobožnošću. U crkvi su pri pevanju Imolatusa, vernici
pevali »Al ćemo se veseliti«, a pri pevanju Sanctusa »Cmokni me
prijo«. Trebalo je da dođe do Tridentskog sabora pa da se ovim
familijarnostima učini kraj.
Za Gvinplena je Ursus naročito sačinio jednu scenu s kojom je bio
zadovoljan. Ona mu je bila glavno delo. U nj je uneo svega sebe. Dati
sve od sebe za svoje delo, pobeda je za svakog stvaraoca. Žaba koja
stvori žabu, stvori remek-delo. Vi sumnjate u to? Pokušajte da učinite
isto.
Ursus je mnogo lickao ovaj svoj komad. Tog svog Ursuščića
nazvao je Pobeđeni hoos.
Evo o čemu se tu radilo:
Noćni prizor. U času kada se zavesa diže, pred Grin-Boksom
okupljena gomila ne vidi drugo nego samo mrak. Po tom mraku, kao
gmizavci kreću se tri nejasne figure, vuk, medved i čovek. Vuk je bio
vuk, Ursus je bio medved, a Gvinplen je bio čovek. Vuk i medved
predstavljali su divlje prirodne sile, nesvesnu glad, divlju tamu, a
oboje navaljuju na Gvinplena, što znači haos u borbi protiv čoveka.
Ničiji se lik ne vidi jasno. Pokriven jednim pokrovom, Gvinplen se
otima. Na lice mu pada gusta kosa. Sve je tamno. Medved mumla,
vuk škljoca zubima, čovek zapomaže. Čovek je savladan: dve su ga
životinje pritisle; zove u pomoć, očajnički zapomaže, obraća se za
spas nepoznatom. Krklja. Radi se o primitivnom tek nastalom čo-
veku, čoveku koji se jedva razlikuje od životinje. Strašno. Publika
posmatra bez daha. Još samo minut i zver bi pobedila. Haos bi

243
progutao čoveka. Borba, krici, urlanje, uzvici i odjednom tišina. Kroz
tamu se čuje pesma. Nestaje vetra, čuje se ljudski glas. Tajanstvena
muzika prati pevanje ovog nevidljivog i odjednom, a da se nije znalo
kako i odakle, nešto se zabeli. Ova belina je bila svetlost, a ta svetlost
je bila žena, a ta žena je bila duh. Tiha, naivna, lepa, beskrajno
spokojna i nežna, usred oblaka javlja se Dea. Senka svetla u svitanju.
Onaj glas - to je ona. Lak, dubok, neizreciv glas. Od prozirne postala
je vidljiva. Pevala je u toj zori. Ljudi su mislili da su čuli pesmu anđela
ili himnu ptica. Zanesen ovom pojavom, čovek se trgne i s dve pesnice
obara ove životinje.
Pojava koja je na neshvatljiv i time još čudniji način lebdela,
zapeva ove stihove na čistom španskom i za engleske mornare, koji
su je slušali, dovoljno razumljivom jeziku:

Moli! plači!
Iz reči se razum rađa.
A pesmom se svetlost stvara.

Potom obori oči preda se, kao da je pred ponorom, i nastavi:

Beži noći!
Zapevaj mi zoro halali.

I dok je ona pevala, čovek se sve više dizao i od ležanja prešao u

klečanje, raširio ruke prema proviđenju, a s oba kolena stao na kao
gromom udarene nepomične životinje. Okrenuta prema njemu, ona
nastavi pesmu:

Ti što si plakao,
Vini se u nebo i budi veseo.

I približavajući se veličanstveno kao zvezda doda ovome:

Zbaci jaram! Čudovište, skini svoj crni oklop.

A zatim mu stavi ruku na čelo.

U tom času začu se neki drugi, dublji i još prijatniji glas, glas

244
tužan i radostan, nežan i dirljiv. To je bilo ljudsko pevanje koje
odgovara pesmi zvezde. I dalje na kolenima u mraku, na pobeđenom
medvedu i vuku, s glavom pod Deinom rukom. Gvinplen je pevao:

O, dođi! Ljubi!
Duša si ti.
Srce sam ja.

U tami odjednom snop svetlosti obasja Gvinplenovo lice.

Kroz mrak se videlo čudovište.
Nemoguće je da se opiše koliko je svetina bila uzbuđena. Utom
kao sunce grane silan Gvinplenov smeh. Smeh nastaje iz nečeg što se
ne očekuje, a ništa nije bilo tako neočekivano kao ovaj rasplet. Ne
postoji uzbuđenje koje može da se poredi s ovim sipanjem svetlosti
na ovu smešnu i strašnu masku. Na sve se strane smejalo oko ovog
smeha: gore, dole, spreda, nazad, muškarci, žene, stare ćelave glave,
rumena dečja lica, dobri, rđavi, veseli i tužni, svi; pa čak i prolaznici,
oni koji ne vide, čuvši taj smeh i oni su se smejali. Ovaj smeh se završi
tapšanjem rukama i poigravanjem. A kada zavesa padne, do
bezumlja dozivaju Gvinplena. Otuda njegov ogroman uspeh.
Da li ste gledali Pobeđeni haosl Svi su trčali Gvinplenu. Veseljaci
da se smeju, melanholičari da se smeju, zle savesti takođe da se smeju.
Smeh je bio tako neodoljiv, da je na mahove izgledao bolestan. Ali ako
postoji kuga od koje čovek ne beži, tada je to zaraza smeha. Uspeh
nije išao dalje od običnog puka. Velika masa je mali narod. Pobeđeni
haos mogao se gledati za marjaš.
Ursus nije mrzeo ovo delo na kome se dugo gnezdio.
- To je nešto slično kao kod nekoga po imenu Šekspir, skromno
bi izgovorio.
Saradnja Deina pojačavala je neopisiv utisak. Njeno belo lice
pored ove grdobe, predstavljalo je ono što se moglo nazvati
božanskim iznenađenjem. Narod je gledao Deu s nekim tajanstvenim
nemirom. Ona je u sebi imala nečeg uzvišene device i sveštenice, što
ne zna za čoveka i što priznaje Boga. Videlo se da je bila šlepa, a
osećalo se da je vidovita. Izgledalo je kao da stoji na pragu onog
natprirodnog. Činilo se da je polovina bila u našoj svetlosti, a
polovina u nekoj drugoj. Došla je da radi na način kako nebo radi sa

245
zorom. Našla je hidru i od nje načinila dušu. Izgledala je kao neka
zadovoljna i svojim stvaranjem začuđena stvaralačka sila; reklo bi se
da se na njenom božanstveno preneraženom licu vidi volja uzroka i
iznenađenje posledice. Osećalo se da voli svoje čudovište. A da li je
znala da je on čudovište? Znala je, jer ga je dodirivala. Ne, jer se svila
uz njega. Sva ta noć i sav taj dan pomešani zajedno slivali su se u
svesti gledalaca u polusenku u kojoj su se javljale beskrajne
perspektive. Kako se ono božansko utkiva u prvobitno, na koji način
se vrši prodiranje duše u materiju, kako sunčev zrak služi za pupčanu
vrpcu, kako se unakaženi preobliči, kako ono nakazno postaje
rajskim, sve te tajanstvenosti koje su se nazirale, dodavale su neko
kozmičko uzbuđenje grčevitom smehu koji je izazivao Gvinplen. Ne
ulazeći u suštinu, jer gledalac ne voli da se zamara produbljivanjem,
razumelo se nešto i van onog što se videlo i kroz tu čudnu predstavu
naziralo se otelovljenje nekog duha.
Što je Dea proživljavala, to ljudska reč ne može da iskaže. Osećala
je da se nalazi u gomili, a nije znala šta je to gomila. Čula je graju i to
je sve. Gomila joj je bila dah, a u stvari i jest tako. Pokolenja su dah
koji prohuji. Čovek diše, udiše i izdahne. Dea se u ovoj gomili osećala
usamljena i sva je podrhtavala kao da se nadnela nad provaliju. U
onoj njenoj zbunjenosti nevinog stvaranja kome preti opasnost, Dea
je bila spremna da podigne optužbu protiv nepoznatog. Bila je
nezadovoljna zbog pada koji se mogao desiti svakog časa. Pa ipak je
bila spokojna i van onog neodređenog straha od opasnosti, ali je
treperila u sebi zbog usamljenosti. Odjednom je pronašla svoju
sigurnost i podršku, uhvatila se u svetu tame za uže spasa i svoju
ruku stavila na snažnu Gvinplenovu glavu. Neopisiva radost! Svojim
ružičastim prstima dodirnula je šumu njegove kovrdžave kose.
Dodirnuta vuna izaziva pomisao na nežnost. Dea je takla ovcu, za
koju je znala da je lav. Srce joj se razlilo u ljubav koja se ne da izraziti.
Ona se osećala zaštićenom, našla je svog spasioca. Svetina je verovala
da je ono što ona vidi obratno. Za gledaoca je spašeno biće Gvinplen,
a spasilac je bila Dea. Svejedno! - mislio je Ursus koji je bio načisto s
Deinim srcem. A Dea ohrabrena, utešena, obradovana, obožavala je
svog anđela, dok je narod posmatrao čudovište, nalazio se pod
uticajem onog ogromnog prometejskog smeha i bio takođe očaran, ali
u suprotnom pravcu.

246
 Istinska ljubav nikad ne otupi. Kakva je sva od duše, ona ne može
da se rashladi. Žar se pokriva pepelom, ali zvezda ne.
Ovi divni utisci ponavljani su svake večeri. Dea je bila spremna
da se toliko razneži i da zaplače dok se svetina kidala od smeha. Oko
nje su bili samo veseli, a ona, ona je bila srećna.
Međutim, Ursus svakako nije išao za tim da postigne veselost
koja je poticala iz neviđene i zapanjujuće Gvinplenove maske. Njemu
je bilo milije da bude više osmeha, a manje smejanja i da izazove
književno divljenje. Pa ipak, uspeh teši. Svake večeri on se mirio sa
svojim prekomernim uspe-hom, izračunavajući koliko fišeka pensi
čini jedan šiling i koliko fišeka šilinga čini jednu funtu. Potom je sam
sebi govorio da najzad kada smeha nestane, ipak nešto od Pobeđenog
haosa u dušama ljudi ostane. Možda se nije baš sasvim varao: delo se
taloži u publici. Istina, svetina se zabavljala vukom, medvedom,
čovekom, pa potom muzikom, pa urlanjem koje je harmonija
obuzdala, pa noću koju je zora rasturila i pevanjem koje zoru budi.
Ova gomila je takođe sa zbunjenom i dubokom simpatijom, štaviše i
s izvesnim nežnim poštovanjem, primila ovu dramu-poemu Pobeđeni
haos, tu pobedu duha nad materijom koja svršava čovekovom
radošću.
Takva su bila sirova uživanja prostog naroda.
On se ovim zadovoljavao. On nije imao sredstava da ide na
»plemenite mečeve« kao buržoazija i nije bio u mogućnosti da se u
hiljadu gvineja kladi kao vlastelinski džentlmeni za Helmsgejla
protiv Felen-Ge-Madona.

X
KAKO NA STVARI I LJUDE GLEDA ONAJ KOJI JE VAN
SVEGA

U čoveku ima jedna misao a ta je da se sveti za zadovoljstvo koje

mu se čini. Otuda preziranje glumca.
Ovo biće me očarava, uveseljava, razgaljuje, poučava me, zanosi
me, teši, uliva mi snove, prijatno mi je i sklono, pa kakvim zlom da
mu na to uzvratim? Poniženjem. Prezrenje je šamar izdaleka.
Ošamarimo ga. Sviđa mi se, znači da je ružan; čini mi usluge, znači
da ga mrzim. Daj mi kamen da ga kamenujem! Svešteniče, daj tvoj;

247
filozofe dodaj mi tvoj. Neka ga Bosije odluči od crkve. Neka ga Ruso
napadne. Govorniče, ispljuni na nj kamičak iz tvojih ustiju. Divljače,
udri ga tvojim kamenom iz kaldrme. Iscedi sok, pa baci limun. Kliči
mu: Živeo! A zatim odmah: Dole! Recitovati stihove pesni-ka
podjednako je što i okužiti se! Tornjaj se odatle; zamlato! Privežimo
ga za sramni stub njegovog uspeha. Udarimo zvižducima tačku na
njegovu slavu. Neka ga, neka oko sebe sakuplja gomilu i neka se time
još više usamljuje. Eto, tako su i bogate klase, takozvane visoke klase,
izmislile za glumca pljeskanje rukama kao oblik izolovanja.
Prosti puk nije tako surov. On nije mrzeo Gvinplena. Štaviše, on
ga nije ni prezirao. Ali i poslednji šuper iz poslednje posade na
poslednjoj lađi ukotvljenoj u poslednjem pristaništu Engleske
smatrao se kudikamo višim od ovog zabavljača »fukare« i mislio je
da je šuper iznad komedijaša onoliko koliko je neki lord iznad šupera.
Kao i sve glumce, i Gvinplena su usamili aplauzom. Uostalom,
ovde dole na ovoj našoj zemlji svaki uspeh je zločin i on se ispašta. Ko
kolajnu nosi, taj nosi i njeno naličje.
Za Gvinplena naličje nije postojalo, jer su mu se obe strane
njegovog uspeha dopadale. On je bio zadovoljan i pljeskom i
samoćom. Pljesak ga je obogatio, samoća usrećila.
Obogatiti se u tom talogu ne znači biti stvarno bogat, već ne biti
više bedan. Znači, nemati pocepano odelo, ne zepsti kraj ognjišta,
nemati prazan želudac, jesti onoliko koliko si gladan i piti koliko si
žedan. Znači, imati sve što ti treba, uračunavši ovde i onaj marjaš za
nekog siromaha. Gvinplen je raspolagao ovim ubogim bogatstvom,
dovoljnim da bude slobodan.
Po duši, bio je i suviše bogat. Imao je svoju ljubav. Šta je više od
toga mogao da zaželi?
Ništa više ni želeo nije.
Da bude manje ružan: izgleda, tako nešto moglo mu se ponuditi;
ali on bi to odbio. Odbaciti svoju masku i ponovo sebi vratiti svoj lik,
postati ono što je bio, možda, lep i mio, to on nije hteo. Čime bi Deu
hranio? A šta bi tada bio s jadnom divnom devojkom bez očnog vida
koju je toliko voleo? Bez one maske, koja je od njega učinila
jedinstvenog klovna, on bi bio, kao i svaki drugi, obični vašarski
lakrdijaš, neki pelivan, skupljač marjaša s kaldrme, a Dea bi možda
svakog dana bila bez nasušnog hleba. S plemenitim osećajem

248
nežnosti on se smatrao zaštitnikom ove nebeske bolesnice. Noć,
Samoća, Nemaština, Slabost, Neznanje, Glad i Žeđ - svih tih sedam
razjapljenih čeljusti bede zinule su na nju a on je bio sveti Đorđe koji
se borio protiv te aždaje. Pobedio je bedu. Kako? Svojom rugobom.
Zahvaljujući njoj, on je bio koristan, uslužan, pobeditelj, veliki.
Dovoljno je bilo da se samo pojavi i da novac odmah padne. Vladao
je gomilom; osećao se kao vladar nad prostim pukom. Za Deu je
mogao sve. Zadovoljavao je sve njene potrebe, želje, čežnje, maštarije
u skučenom krugu želja pristupačnih jednoj devojci bez očnog vida.
Da su Gvinplen i Dea jedno za drugo bili proviđenje, to smo već
pokazali. On se osećao kao da leti na svojim sopstvenim krilima, a
ona kao da je nose njegove ruke. Štititi onoga ko vas voli, dati ono što
je potrebno onome koji vas u zvezde kuje, ima li išta slađe. Gvinplen
je doživeo tu beskrajnu sreću, a on ju je dugovao svojoj rugobi. Ona
ga je uzdigla iznad svega. Pomoću nje je zarađivao svoj i hleb za
druge; pomoću nje je bio nezavisan, slobodan, čuven nadaleko,
sobom zadovoljan i ponosan. U svojoj rugobi on je bio nedostižan. Zla
sudbina nije mogla više ništa protiv njega posle onog udarca u kome
se iscrpela, a udarac mu je umesto nesreće doneo pobedu. I ovaj ambis
nesreće postao je jelisejski vis. Gvinplen je bio okovan u svoju rugobu,
ali s Deom. Ovo je, kako smo rekli, bilo teško tamnovanje u raju.
Između njih dvoje i ostalog sveta stajao je zid. To bolje. On ih je
ogradio od sveta, ali ih je i hranio. Šta se moglo protiv Dee? Šta se
moglo protiv Gvinplena s takvom ogradom života oko sebe? Oduzeti
mu uspeh? Nemoguće. Za to bi mu trebalo oduzeti lice. Oduzeti mu
ljubav? Nemoguće. Dea ga nikada nije videla. Deinoj slepoći, po
božjoj volji, nije bilo leka. A kakvu je prepreku Gvinplenova rugoba
predstavljala? Nikakvu. Kakva mu je preimućstva pružila? Sva
moguća. Uprkos toj rugobi i, možda, baš zbog nje, on je bio voljen.
Slepoća i rugoba su se nagonski zbližile i saži-vele. Biti voljen, nije li
to sve? 0 svojoj rugobi Gvinplen je razmišljao sa zahvalnošću. Njega
je blagoslovio ovaj žig. S radošću je osećao da se taj žig ne može
izbrisati i da je večan. Kakva sreća što se ova blagodet nije mogla
izlečiti. I dok god bude raskršća po drumovima, vašara, dalekih
puteva, puka dole, neba gorem, on će sve dotle imati sve što mu je
potrebno za život. Dea se neće ničeg lišavati i oni će se voleti. Ni s
Apolonom ne bi promenio svoje lice. Ostati čudovište za njega je to

249
bio jedan vid sreće.
Sudbina ga je, kao što smo još u početku rekli, bogato nagradila.
Ovaj prokletnik bio je ljubimac svih.
On je bio toliko srećan da je zbog toga sažaljevao ljude oko sebe.
Uostalom on je bio milosrdan. Po nagonu je, s druge strane, pogledao
i malo napolje, jer nijedan čovek nije ceo sazdan od jednog komada, a
priroda nije apstrakcija; on je bio zadovoljan što je bio zidom ograđen,
ali bi na mahove bacio pogled preko zida. Posle ovih izviđanja, pošto
bi napravio neko poređenje, još bi se radosniji vraćao svojoj samoći
pored Dee.
Šta je pri tome video oko sebe? Ko su bili ti živi ljudi čije mu je
primerke, svakodnevno obnavljane, pružao njegov skitački Život?
Sve nove gomile, a uvek ista svetina. Sve nova i nova lica i stalno ista
beda. Gomila ruševina. Svake večeri je posmatrao kako ispred
njegove sreće prolaze primerci društvene bede.
U narodu je Grin-Boks bila omiljena.
Niske cene privlače niže klase. Svi oni koji su je posećivali, bili su
jadni, siromašni i sitni ljudi. Gvinplenu se išlo kao što se ide na rakiju.
Dolazili su da za deset para kupe malo zaborava. Odozgo, sa svoje
pozornice, Gvinplen je ispitivački vršio smotru nad ovim sumornim
pukom. Duh mu se punio nizom pojava ogromne ljudske bede, i one
su sledile jedna za drugom. Fizionomiju čoveka čine svest i život i ona
je posledica niza tajanstvenih uzroka. Nije bilo patnje, gneva, gađenja
i očajanja a da Gvinplen nije video njihovu boru. Ona dečja usta tamo
nisu imala šta da jedu. Onaj čovek je otac, a ona žena majka i pozadi
njih nanizala se porodica u propadanju. Ono drugo lice izbijalo je iz
poroka i odlazilo u zločin; razume se samo po sebi zbog čega: zbog
neznanja i bede. Na onom tamo sjala je prvobitna dobrota, koju je
izbrisala društvena beda i koja se preobrazila u mržnju. Na čelu jedne
starice zjapila je - glad; na čelu mlade devojke - prostitucija. Kod obe
- ista stvar, samo kod one mlade žalosnija, jer ona zbog nje sebe
prodaje. U ovom spletu bilo je dovoljno ruku, ali nije bilo oruđa za
rad; radnici su tražili samo rad, ali rada nije bilo. Pored rudnika seo
bi ponekad i vojnik, katkad invalid, a Gvinplen bi tada nazirao onu
strašnu avet-rat. Ovde bi Gvinplen odgonetnuo nezaposlenost, tamo
izrabljivanje, onde opet ropstvo. Na ponekom čelu primetio bi neki,
ni sam ne zna kakav ustuk ka životinjskome i ono postepeno

250
preobražavanje čoveka u životinju, koje prema onima dole vrši težak
pritisak blagostanja onih gore. U ovoj tami Gvinplenu je preostajalo
jedno okance. Dea i on imali su sreću na poseban otvor. Sve ostalo
bilo je puki jad. Gvinplen je nesvesno osećao iznad sebe moćnije,
bogate, velike i slučajem odabrane kako gaze po malima; ispod sebe
video je gomilu ispijenih lica nesrećnika, a video je sebe i Deu sa
svojom tako malom i tako beskrajnom srećom između ova dva sveta;
gore svet koji odlazi i dolazi: slobodan, radostan, razigran i koji sve
pod sobom gazi; dole svet po kome se gazi. Suđeno je da svetlost
razbija tamu, to jest da prosvećeni gaze neprosvećene i ovo ukazuje
na jedno duboko društveno zlo. Gvinplen je uvideo tu žalosnu
činjenicu! Šta? Zar nam je takva pu-zavička sudbina? Zar je čovek
toliki gmizavac! Zar je on u tolikoj meri prionuo za prašinu i blato,
zar je toliko gadan, odvratan, zar je toliko ponižen da prosto naprosto
vapi da ga zgaze! Od kakvog li je leptira gusenica - ovaj život na
zemlji? Šta! U ovoj pregladneloj i neprosvećenoj gomili na sve strane
pred svakim stoji upitnik zločina ili srama! Neumoljivi zakoni
uspavljuju savest! Svako dete raste da bi bilo poniženo! Svaka devica
raste samo zato da se ponudi! Svaka ruža niče da je mirišući obalave.
U potrazi za nekim dubokim iznenađenjem on je svojim očima
katkada pokušavao da prodre do u dno ove tame u kojoj propadaju
toliki suvišni napori, u kojoj se bore tolike slabosti, u kojoj društvo
guta porodice, zakoni zlostavljaju običaje, u kojoj kazne pretvaraju
rane u gangrenu, a porezi glođu sirotinju, u kojoj talasi odnose razum
u bezdan neznanja, u kojoj nestaju splavovi natovareni gladnima,
ratovima, nemaštinom, kuknjavom, smrtnim ropcima i ostalim
jadima. Gvinplen je osećao kako ga sve više obuzima ono mučno
sveopšte nes-pokojstvo, i u mračnom ljudskom metežu posmatrao je
celu tu penu ljudske bede. Stajao je na obali i gledao brodolom oko
sebe. Svoju unakaženu glavu uzeo neki put u ruke i nešto bi duboko
razmišljao.
Kolika je to ludost biti srećan! Kakvi snovi! Misli su ga opsedale.
Po glavi su mu se vrzmale razne besmislice. A kako je već jednom
pomagao jednom detetu, sad je dobio volju da pomogne celom svetu.
Oblaci njegovih snova zasenjivali su mu katkad njegovu sopstvenu
stvarnost: on je u tolikoj meri gubio osećanje srazmera da je ovako
govorio: »Šta bi moglo da se učini za ovaj čudni jadni narod?« Neki

251
put bi se opet toliko zaneo da bi ovo glasno izgovorio. Ursus bi tada
slegnuo ramenima i gledao ga nepomično.
Gvinplen bi produžio da sanjari: »A kad bih bio moćan, pomagao bih
bednima! Ali ko sam ja? Atom. Šta mogu? Ništa!«
On se varao. Mogao je mnogo za nesrećne. Mogao je da ih
nasmeje.
Smejati se, rekli smo, znači zaboravljati.
Kako je veliki dobrotvor ovde na zemlji koji deli zaborav!

XI
GVINPLEN JE ZA PRAVDU, URSUS ZA STVARNOST

Svaki je filozof njuškalo. Ursus je proučavao svoga učenika

vrebajući njegove snove. Razgovori sa samim sobom, ostavljaju na
čelu nejasan otisak, ali taj ne može da umakne oku fiziognomiste.
Zbog toga ono što se zbivalo u Gvinplenu nije moglo da umakne
Ursusu. I jednoga dana, dok je Gvinplen sav utonuo u razmišljanja,
Ursus ga povuče za prsnik i povika:
- Deluješ na mene, glupane, kao čovek koji voli da posmatra! Ded'
se pričuvaj, nije to za tebe. Tvoje je samo jedno: da voliš Deu. Obdaren
si sa dve sreće: prvom, što svetina vidi tvoju njušku; drugom, što je
Dea ne vidi. Na toliku sreću nemaš prava. Kada bi ugledala tvoja usta,
svaka bi žena odbila da ti da poljubac. A eto, ta su usta tvoje
bogatstvo, taj lik tvoja sreća, ali oni nisu tvoji. S takvim se licem nisi
rodio. Uzeo si ga sa dna pakla. Đavolu si ukrao njegovu obrazinu.
Rugoba si, budi zadovoljan s tim preimuć-stvom. Na ovom svetu, koji
je inače odlično sazdan, postoje srećni po pravu i srećni po slučaju. Ti
si srećan po slučaju. Nalaziš se u podzemlju u kojem je zatvorena
jedna zvezda. Sirota zvezda je tvoja. Ne pokušavaj da izađeš iz tog
podzemlja i čuvaj svoju zvezdu, pauče nikakav! U svojoj paukovoj
mreži držiš Venerin alem-kamen. Budi tako dobar pa se tim zadovolji.
Gledam te kako sanjariš. To je glupo. A sada slušaj govoriću ti jezikom
prave poezije: Ako podaš Dei da jede govedinu i ovčja rebra, ojačaće
za šest meseci kao dviska, a onda se prosto naprosto oženi njome,
napravi joj jedno, dvoje, troje dece, litiju dece. Eto, to za mene znači
filozofirati. Povrh svega još si i srećan, a to baš nije glupo. Imati
mališane, u tome je radost. Imaj dečicu, briši ih, šmrči im nos,

252
uspavljuj ih, pusti ih da se ubrljaju, umivaj ih, neka sve kipti oko tebe.
Ako se smeju, dobro je, ako dreče, još je bolje; vika, to je isto što i
živeti: gledaj ih kako sa šest meseci sišu, kako od godinu dana
bauljaju, kako s dve prohodaju, kako u petnaestoj rastu i kako u
dvadesetoj vole. Ko ima ove radosti, taj sve ima. Ja sam to promašio,
zbog toga sam kao životinja. Dobri Bog, majstor lepih spevova i prvi
književnik, zapovedio je svom saradniku Mojsiju: Množite se! U
Svetom pismu je tako pisano. Množi se, životinjo! A što se tiče sveta,
on je ono što u stvari jeste; ti mu nisi potreban da mu bude gore. Ne
brini ti o njemu. Ne brini o onome što se tebe ne tiče. Ostavi vidike na
miru. Glumac je zato da bude gledan, a ne da on gleda. Znaš li šta se
nalazi napolju? Srećnici po pravu. Ti, ti si, opet ti kažem, srećan po
slučaju. Ti si kradljivac sreće čiji su oni sopstvenici. Oni su zakoniti
vlasnici; ti si uljez, ti živiš u naložništvu sa srećom. Pa šta želiš više
od onoga što imaš? Neka mi Bog pomogne, ovaj šaljivčina je klipan.
Zar nije prijatno množiti se s Deom. Toliko blaženstvo slično je
lopovluku. Oni koji su povlašteni da uživaju ovozemaljsku sreću,
nikako ne vole da neko niži od njih dopusti sebi tolike radosti. I kad
bi te zapitali: na osnovu kakvog li si ti to prava srećan, ti ne bi znao
šta da im odgovoriš. Takav ukaz ti nemaš, a oni imaju jedan. Jupiter,
Alah, Višnju, Savaot, sad svejedno koji, izdao im je vizu na srećan
život. Pričuvaj ih se. Ne mešaj se s njima da se oni ne bi pomešali s
tobom. Znaš li ti, jadniče, ko je srećan po pravu? To je strašno
stvorenje. To je lord. A, da! Lord, to je onaj koji je pre nego što je došao
na ovaj svet morao s one strane pakla da žestoko spletkari kako bi u
život ušao na ova vrata. Kako mu je samo bilo teško dok se rodio!
Imao je samo tu muku, ali, bogami, to ti je muka! Nije lako dobiti od
sudbine, te slepe trapavice, da vas ona još u kolevci učini gospodarem
ljudi. Nije lako podmititi tog blagajnika pa da vam on osigura najbolje
mesto u pozorištu! Ded pročitaj onaj podsetnik u kolibici koju sam
stavio u penziju, pročitaj onaj trebnik moje mudrosti i tada ćeš videti
šta je to lord. Lord, to ti je onaj koji ima sve i koji je sve. Lord je onaj
koji može da se uzdigne i iznad svoje vlastite prirode. Lord je onaj
koji ima sva prava starca dok je mlad, a kad ostari, sva prei-mućstva
mladića; kad je poročan, poštovanje svih čestitih ljudi, a kad je
kukavica, on ima vlast nad srčanim ljudima, kad je lenština, plod
tuđeg rada, kad je neznalica, on ima diplomu kembridžskog i

253
oksfordskog univerziteta; kad je glup, divljenje pesnika, kad je ružan,
osmeh žena, kad je Tersit, Ahilov šlem, kad je zec, lavlju kožu. Ne
uzmi na zlo moje reči. Ne tvrdim ja da je lord nužno neznalica,
kukavica, ružan, glup i mator; kažem samo da on može sve to da bude
a da mu to ne pričinjava nikakvu štetu. Baš naprotiv, lordovi su
knezovi. Engleski kralj je samo lord, prvi vlastelin među vlastelinima,
a to je sve, i to je mnogo. Kraljeve su nekad nazivali lordovima: lord
Danske, lord Irske, lord Ostrva. Lord Norveške nosi kraljevsku titulu
tek od pre trista godina. Lucija, najstarijeg kralja Engleske, sveti
Telesfor nazivao je milord Lucije. Lordovi su perovi, a to znači jednaki.
S kim jednaki? S kraljem. Ne grešim pravopisno pa da lordove brkam
s parlamentom. Pre zavojevanja Saksonci su narod u skupštini zvali
wittenagemot, a posle zavojevanja Normani su to zvali parlamentum.
Narod je postepeno izbačen otuda. Kraljeva zatvorena pisma, kojima
se nazivao Donji dom, nosila su nekada na svome pozivu ad concilium
impendendum, a danas na pozivu piše ad consentiendum. Donji dom
ima pravo da odobrava. Sloboda je u tome da kažu svoje »da«. Perovi
mogu kazati »ne«. Dokaz je da su ga rekli. Oni kralju mogu odrubiti
glavu, ali narod nipošto. Sekira preko šije Čarlsa I bila je povreda
naneta na kraljevskim nego perovskim nadležnostima, i dobro je što
su Kromvelovo telo razneli vilama. Lordovi su moćni, a zašto? Zato
jer su bogati. Ko je listao Dumsdej-buk? Ovde je dokaz da Engleska
pripada lordovima. To je zemljišna knjiga sastavljena za vreme
Viljema Osvajača što je čuva državni rizničar. Da se nešto iz nje
prepiše, plaća se dvadeset para po retku. To je veličanstvena knjiga.
Znaš li ti da sam ja bio privatni lekar kod lorda po imenu
Marmadjuka, koji je od Francuske primao devet stotina hiljada
franaka godišnje rente! Kloni se njih, odvratni kretenu! Znaš li ti da se
samo divljim zečevima grofa Lindsej može ishraniti ceo ološ iz Pet
Pristaništa. ne češi se oko njih. Tamo vlada red. Svakog lovca bez
dozvole obese. Zbog dva čupava uva koja su izašla iz njihovog lovišta
video sam kako su na vešala obesili oca šestoro dece. To su ti
vlastelini. Zec jednog lorda više vredi nego čovek dobrog Boga.
Gospodari su hulje, razumeš, dripče, a mi treba da mislimo kako je to
dobro. Pa čak da mislimo i da je rđavo, šta se to njih tiče? Narod da
prigovori! Takvih šala ni kod Plauta nema. Filozof koji bi jednoj
gomili savetovao da digne glas protiv lordske sile i moći, bio bi sme-

254
šan. To bi bilo isto tako kao kad bi gusenica pregovarala sa slonovim
papkom. Jednog sam dana video nilskog konja koji je zgazio
krtičnjak; sve je zdrobio, a da ni znao nije. Ova gorostasna dobričina
nije ni znala da postoje nekakve krtice. Krtice, dragi moj, po kojima se
gazi, to ti je ljudski rod. Gaženje je zakon. A ti misliš da i krtica
ponešto ne zgazi? Za crviće ona je ogroman mamut, a crvić je veliki
mamut za mikroba. Nego, da ne razmišljamo mnogo. Kočije idu,
dečko moj. Lord se vozi u njima. Narod je pod njima, a pametan se s
druma sklanja. Skloni se ustranu i pusti ih da prođu. Što se mene tiče,
ja lordove volim i ja ih se klonim. Živeo sam ja kod jednoga od njih.
To je dosta za lepotu mojih uspomena. Sećam se njegovog zamka kao
slave u oblaku. Ja i moji snovi smo prošli. S obzirom na veličinu, lepu
simetričnost, bogate prihode, ukrase i ostale uzgredne zgrade oko
zamka, ne postoji ništa divnije od Marmadjuk-Lodža. Uostalom,
lordovske kuće, zgrade i palate predstavljaju zbrku svega najlepšeg i
najveličanstvenijeg u ovom rascvalom kraljevstvu. Volim ja vaše
vlasteline, zahvalan sam im što su bogati, moćni i srećni. Ja iz zasenka
sa zanimanjem i zadovoljstvom posmatram krajičak nebeskog
plavetnila koji se zove lord. U Marmadjuk-Lodž se ulazilo kroz vrlo
prostrano dvorište u obliku pravougaonika podeljenog na osam
kvadrata, koji su, ostavljajući na svim stranama prolaz, bili ograđeni
ogradom. Na sred toga nalazio se prekrasan šestougaoni vodoskok, s
dva bazena pod divno sagrađenim svodom koji je stajao na šest
stubova. Ovde sam upoznao gospodina opata Krosa, učenog
Francuza iz Jakobinskog manastira u ulici Sen-Žak. Ovde se nalazila
polovina Erpenijusove biblioteke, dok je njena druga polovina
pripadala bogoslovskom auditorijumu u Kembridžu. Sedeći pod
ukrašenim glavnim vratima, ovde sam čitao knjige. Sve ove stvari
vidi mali broj radoznalih putnika. A da li ti je poznato, smešni
gmizavče da monsenjer Viljem Nort, odnosno lord Grej Rolston,
četrnaesti baron po redosledu barona, ima u svojoj šumi više starih
stabala nego li ti kose na tvojoj strašnoj ćupi. Znaš li ti da lord Naris
Rajkot, a to je isto što i grof Ebingdon, poseduje četvorouglasti zamak
visok dve stotine stopa i na njemu ovaj natpis: Virtus ariete fortior, što
izgleda da treba da znači: vrlina je jača od ovna, a u stvari, budalo, to
znači: hrabrost je jača od onog ratnog stroja što bedeme razvaljuje. Da,
ja poštujem, čestvujem i visoko cenim našu vlastelu. Lordovi su oni

255
koji s njegovim kraljevskim veličanstvom rade na tome da pribave i
sačuvaju sva preimućstva nacije. Prava njihova mudrost zablešti u
teškim prilikama. Ali ja bih želeo da nemaju prvenstvo nad svima, no
oni ga imaju. Ono što se u Nemačkoj zove kneževski stalež, u Španiji
velmoški, u Engleskoj i Francuskoj zove se perstvo. Kada se uvidelo
da se ovaj svet s pravom smatrao prilično bednim, Bog je tada osetio
na kom ga mestu samar žulji, pa je hteo da dokaže da i on zna da
usreći ljude, te je da bi zadovoljio filozofe, stvorio lordove. Ovo
njegovo stvaranje popravilo je grešku prvobitnog stvaranja sveta i
izvuklo Boga iz platke. Za Boga je to bio odličan izlaz iz teškog
položaja, veliki su veliki. Kada per govori o sebi, on sebi kaže mi.
Perje množina. Kralj oslovljava perove »consanquinei no-stri«. Perovi
su izrabotali hrpu mudrih zakona. Između ostalih i zakon koji na smrt
osuđuje čoveka ako poseče trogodišnji jablan. Njihova je prevlast
tolika da oni imaju i svoj poseban jezik. Prema stilu heraldike, crno
se, to jest crni dijamant u prahu, zove prah, ako je ukras običnih
plemića. Kod prinčeva se zove saturn, kod perova dijamant.
Dijamantska prašina, zvezdana noć, to je crno srećnika. Štaviše,
razlika postoji i između njih samih, ovih visokih vlastelina. Tako
baron ne može oprati svoje ruke zajedno s vi-kontom bez njegovog
odobrenja. To su doista divne stvari koje čuvaju nacije. Kako je to za
jedan narod lepo kad ima dvadeset i pet vojvoda, pet markiza,
šezdeset i pet grofova, devet vikonta i šezdeset i jednog barona koji
svi zajedno čine sto sedamdeset i šest perova. Od kojih su jedni
Milost, drugi Gospodstvo. Posle toga, neka tu i tamo bude i poneki
dronjak. Ne može sve biti u zlatu. Ima dronjaka, priznajem, a zar se
ne vidi i kadifa? Jedno otkupljuje drugo. Nečim se nešto mora i
izraditi. E pa lepo, ima siromaha, lepa stvar. Na njima se diže sreća
bogataša. Dođavola! Naši lordovi su naša slava. Lovački psi Čarlsa
Mouna, barona Moun, staju koliko i bolnica Murgejt za gubavce, i
Hristova dečja bolnica koju je godine 1553. sazidao Edvard VI. Tomas
Ozborn, vojvoda Lids, troši godišnje samo za uniforme svoje posluge
pet hiljada zlatnika gvineja. Španske velmože imaju čuvara koga je
kralj imenovao da bdi nad njima kako se ne bi upropastila. To je
kukavički. Naši lorbovi su nastrani i veličanstveni. Ja to cenim.
Nećemo ih psovati kao što čine neki pakosnici. Meni se sviđa lepa
pojava koja prođe. Svetla nemam ali imam odblesak. Odblesak na

256
moju ranu, kažaćeš. Idi dođavola! Ja sam Jov koji je srećan što gleda
Trimalkiona. Ah! Ti divna sjajna planeto gore! Ta nam mesečina
vredi. Ukinuti lordove, to je mišljenje koje ni Orest, ma koliko lud, ne
bi smeo da zastupa. Reći da su lordovi štetni i beskorisni, izlazi na to
kao da se kaže da treba srušiti države, i da ljudi nisu stvoreni da žive
kao stado koje pase travu i koje ujedaju psi. Stado striže livadu, pastir
striže stado, zar ima nečeg privlačnijeg? Za strigača, strigač i po. Meni
je sve potaman: ja sam filozof i do života mi je stalo kao i muvi. Život
je privremeno svratište. Kada pomisliš da Henri Boves, grof Berksis,
u svojim konjušnicama ima dvadeset i četiri sjajne kočije, od kojih je
jedna sa srebrnim, a jedna sa zlatnim amovima! E bože dragi! Znam
ja da svako nema dvadeset i četiri sjajne kočije, ali ne treba to
napadati. Bilo ti je hladno jedne noći, pa čudna mi čuda! Nisi sam, i
drugima je zima i gladni su. A znaš li ti da bez te zime Dea ne bi
oslepila a da ona ima vid, tebe ne bi volela! Razmisli o tome, glupane!
Zatim, kada bi se svi ljudi po svim stranama sveta žalili, to bi diglo
veliku graju. Otuda je pravilo: ćutanje. Ja sam ubeđen da dobri bog
naređuje prokletnicima da ćute. Inače bi se i sam bog, slušajući stalnu
buku, nalazio u paklu. Sreću na Olimpu otkupilo je ćutanje Kokitosa.
Ćuti, dakle, puče! A ja radim još bolje, samo hvalim i divim se.
Maločas sam pobrojao sve lordove, ali tome treba dodati još dva
arhiepiskopa i dvadeset i četiri episkopa. Zaista sam tronut kad i na
ovo pomislim. U sećanju mi je kako sam kod skupljača desetka u
službi velečasnog oca Rafoa, koji pripada vlasteli i crkvi, video hrpe
žita oduzetog seljacima iz okoline, a za koje se velečasni otac čak ni
potrudio nije da ga skloni. Tako je imao više vremena da se bogu moli.
A znaš li ti da je lord Marmadjuk, moj gospodar, bio lord rizničar
Irske i vrhovni sudija kneževstva Nersburg u grofoviji Jork. Znaš li ti
da lord komonik, a to je nasledna služba porodice vojvoda Enkester,
oblači kralja nadan krunisanja i za taj svoj trud dobija sedamdeset šest
crvenog velura , a pored toga i krevet u kome je kralj spavao. Hteo bi
da vidim tvoj otpor protiv toga što je najstariji vikont Engleske
vlastelin Robert
Brent, koga je Henri V imenovao vikontom. Svaka lordovska
titula znači vladavinu nad jednom pokrajinom. Izuzetak čini lord
Rivers, čija je titula njegovo porodično ime. Kako je divno pravo kojim
oni raspolažu da mogu da upoređuju druge i da uzimaju, kao sada

257
na primer, na jednu livru sterlinga rente kamatu od četiri šilinga, što
će se nastaviti još godinu dana. Pa onda pravo na sve one divne
poreze na rakiju, vino i pivo, trgovačke brodove, luke, kruškovaču,
žito, ugalj i hiljadu drugih sličnih stvari! Divimo se onome što postoji.
Čak samo i sveštenstvo je zavisno od lordova. Biskup Man je podanik
grofa Derbija. Lordovi maju svoje životinje, čiji lik nose kao svoj grb.
Ako bog nije u dovoljnoj meri stvorio tih životinja, lordovi ih
izmišljaju. Oni su na grbu stvorili divljeg vepra koji je isto toliko iznad
onog pravog divljeg vepra koliko je divlji vepar iznad svinje, a
vlastelin iznad popa. Stvorili su i Grifusa koji je orao za lavove, a lav
za orlove, koji krilima plaši lavove, a grivom orlove. Oni su stvorili
fantastičnu zmiju, daždevnjaka, zmaja, hipogrifusa; sve to što u nama
izaziva strah, njima je za ukras i nakit. Oni imaju menadžeriju koja se
zove logorski grbovnik na kome riču nepoznata čudovišta. U pogledu
ovih neviđenih životinja, šuma koja bi se mogla uporediti s njihovom
gordošću. Taština ima je puna utvara koja se koja se po njoj šetaju kao
po nekoj fantastičnoj noći, sve naoružane pod šlemovima u oklopima,
s mamuzama i žezlima, govoreći strogim glasom: »Mi smo vaši
preci«. Balegari jedu korenje, a grbovi narod. Zašto ne? Nećemo
valjda mi da izmirimo zakon? Vlastela čini sastavni deo društvenog
porekla. A da li ti je poznato da u Škotskoj živi neki vojvoda koji ne
izlazeći sa svog imanja može da jaše u galopu trideset milja? Znaš li
ti da lord kenterberijski arhiepiskop ima milion franaka prihoda?
Znaš li ti da Njegovo veličanstvo ima sedam stotina hiljada funti
sterlinga civilne liste na godinu, ne ubrajajući ovamo dvorce, šume,
posede, zamke, udeo na baštine, razna imanja, desetak, takse,
konfiskovana imanja i kazine, što sve premeštaju milion sterlinga?
Vrlo su nezgodni oni ljudi koji to ne odobravaju.
- Da, zamišljeno promrmlja Gvinplen, od pakla siromaha stvoren
je raj bogataša.

XII
URSUS FILOZOF POVODI SE ZA URSUSOM PESNIKOM

Uto uđe Dea; on je pogleda, i, sem nje, ništa više nije video.
Ljubav je takva: čovek može u danom čašu da bude opsednut
mislima, ali ako se javi žena koju voli, ona za tren oka rastera sve što

258
nije neposredno vezano s njom, ne sluteći da je time, možda, u nama
uništila ceo jedan svet.
Da pomenemo još jednu sitnicu. U Pobeđenom haosu rečmonstro,
koja se odnosila na Gvinplena, nije se Dei sviđala. Katkada, s ono
malo španskog jezika koliko ga je u to vreme svako znao, ona je ovu
reč uporno zamenjivala s reči quiero, što znači: volim ga. Ursus se nije
lako mirio s ovom izmenom u tekstu. On bi Dei, kao u naše vreme
mišje Visou, radije rekao: Ne poštuj repertoar.
»Čovek koji se smeje« - po tome se Gvinplenova slavna ličnost
nadaleko pročula. Njegovo gotovo nepoznato ime iščezlo je pod tim
nadimkom isto onako kao što mu je pod smehom iščezlo lice. I
njegova popularnost bila je maskirana kao i njegov lik.
Međutim, ime mu se moglo pročitati na širokoj tablici na
prednjem delu Grin-Boksa, koju je za publiku sastavio Ursus s ovim
sadržajem:
»Ovde možete videti Gvinplena, kog su noću dvadeset i devetog
januara 1690. godine zločinci kompračikosi ostavili na portlendskoj
morskoj obali kada mu je bilo deset godina, a koji je otada odrastao i
koga danas zovu
»ČOVEK KOJI SE SMEJE«
Život ovih komedijaša bio je život gubavaca u bolnici za gubave
i život srećnih u Atlantidi. Svakodnevno se naglo prelazilo iz
najbučnijeg vašarskog šerećenja u najsavršeniju apstrakciju. Oni bi
svake večeri napuštali ovaj svet. To je ličilo onome kao kad mrtvaci
odlaze, pa se sutradan ponovo rode. Glumac je kao fenjer koji se sam
pali i gasi, pojavljuje i nestaje. Za publiku je on samo prikaza i svetio
čiji se plamen čas pali čas gasi.
Posle javnog prikazivanja dolazio je zatvor. Čim se predstava
završi, i dok se gledaoci razilaze, a graja zadovoljne gomile nestaje
ulicama, Grin-Boks podiže svoju binu kao tvrđava pokretni most i
prekida svaki saobraćaj sa spoljnim svetom. Sjedne strane svet, a s
druge ova koliba. A u ovoj kolibi bilo je slobode, čistih savesti,
hrabrosti, odanosti, nevinosti, sreće, ljubavi, bila su tu dva sazvežđa.
Vidovita bez vida i voljena rugoba seli bi jedno pored drugog i,
zaneseni, držeći čvrsto jedno drugo za ruke, dodirujući čelo čelom,
tiho su šaputali.
Srednje odeljenje imalo je dve svrhe: da za publiku bude

259
pozorište, a za glumce trpezarija.
Uvek spreman da napravi neko poređenje, Ursus se koristio
ovom različitom namenom i srednje odeljenje Grin-Boksa nazvao
verandom abisinske kolibe.
Ursus bi najpre obračunavao dnevni pazar, a zatim se večeralo.
U ljubavi je sve idealno. A kada se voli, tada su dozvoljene razne,
slatke potajne intimnosti: piti i jesti zajedno uvek je prijatno, tako da
je svaki zalogaj poljubac. Pije se vino i pivo iz iste čaše, kao što bi se
iz istog krina rosa pila. Pri zajedničkom ručku dve duše su jednako
mile kao i dve ptice. Gvinplen je dvorio Deu, sekao joj parčiće, dolivao
piće i primicao joj se što je bliže mogao.
- Hm! - uzviknuo bi Ursus, a njegovo se mumlanje i protiv
njegove volje svršavalo osmehom.
Vuk je pod stolom večerao ne mareći ni za šta osim za svoju kost.
Vinos i Fibi jele su zajedno i bez ustručavanja. Ove dve poludivlje
i uvek usplahirene skitnice razgovarale su međusobno nerazumljivim
jezikom.
Posle toga bi Dea otišla s Fibom i Vinosom u žensko odeljenje.
Ursus je odlazio da priveže Homa na lanac pod Grin-Boks; Gvinplen
je namirivao konje i od ljubavnika se pretvarao u konjušara, kao da je
bio Homerov junak ili vitez Karla Velikog. Oko ponoći sve je spavalo,
osim vuka koji je, svestan svoje odgovornosti, s vremena na vreme
pogledao na jedno oko.
Sutradan, kad bi se probudili, ponovo bi se okupili za doručkom.
Doručkovali su obično šunku i čaj. U Engleskoj čaj potiče iz 1678. Dea
je potom spavala nekoliko sati po španskoj modi i po Ursusovom
savetu jer ju je smatrao jako slabunjavom. Gvinplen i Ursus su
obavljali spoljne i unutrašnje sitne domaće poslove koje nameće
skitnički život.
Van Grin-Boksa Gvinplen je retko kuda švrljao po usamljenim
putanjama i pustim mestima. U gradove je samo noću silazio, pod
širokim šeširom, oborenog oboda, da ne bi morao na ulici besplatno
pokazivati svoje lice.
Otvoreno lice moglo mu se videti samo na pozornici.
Uostalom, Grin-Boks je slabo silazila u gradove. Za dvadeset i
četiri godine Gvinplen nije video većeg grada od Pet Pristaništa.
Međutim, glas o njemu se širio i počeo je da prelazi preko svetine i da

260
se penje naviše. Među ljubiteljima vašarskih prikazivanja i među
posetiocima cirkusa znalo se da negde kao skitnica, čas ovde, čas
onde, živi jedna neverovatno čudesna maska. 0 njoj se govorilo, ona
je tražena i pitalo se: gde je to? Čovek koji se smeje stvarno je postao
čuven.
I to toliko da je jednoga dana ambiciozni Ursus rekao:
- Treba poći u London.

261
 KNJIGA TREĆA

PRVA NAPRSLINA
I
KRČMA TEDKESTER

U to vreme London je imao samo jedan most sa kućama. To je bio

Londonski most. Ovim mostom London je bio vezan s predgrađem
Sautvokom, popločanim i posutim šarenim šljunkom iz Temze, sa
mnogo uličica i sokaka, s vrlo tesnim trgovima, i kao u nekom gradu,
mnogo zgrada, kućeraka i čatrlja - lako zapaljiva gomila u kojoj se
požar vrlo lako širi, što je dokazala 1666. godina.
Sautvok se tada izgovarao kao Sudik; danas se izgovara otprilike
kao Sadik. Da se neka engleska reč pravilno izgovori, najbolje je
uopšte je ne izgovarati. Tako, Sauthempton izgovorite kao Sthmptn.
Bilo je to u vreme kada se Četem izgovaralo kao francusko Je
t'aime.
Ondašnji Sautvok ličio je na današnji kao što je otprilike Vožirar
ličio na Marsej. To je bila palanka, danas je grad. Pa ipak se ovde
razvijao vrlo živ pomorski saobraćaj. Duž dugačkog starog,
džinovskog zida na Temzi bile su pribijene alke o koje su vezivani
trgovački brodovi. Ovaj zid se zvao Efrok-Stoun. Dok je Jork bio
saksonski, zvao se Efrok. Stara legenda kaže da se pod ovim zidom
udavio neki vojvoda Efrok. Za jednog vojvodu voda je zaista bila
dosta duboka. Za vreme oseke dubina je još uvek iznosila oko devet i
po metara. Pogodan položaj ovog malog pristaništa mamio je morske
brodove, pa je tako i holandska stara trgovačka lađa Vograat pristajala
u Efrok-Stoun. Ona je jedanput nedeljno plovila pravo iz Londona za
Roterdam i iz Roterdama za London. Ostali brodovi odlazili su
dvaput dnevno, bilo za Detfed, bilo za Grinič, bilo za Greivzend,
odlazeći za jedne i vraćajući se za druge plime. Plovidba do
Greivzenda, mada svega dvadeset milja trajala je šest sati.
Vograat je bio model broda koji se danas vidi još samo u
pomorskim muzejima. Ova stara holandska trgovačka lađa imala je

262
dosta sličnosti s kineskom džunkom. U vreme kad je Francuska
podržavala Grčku, Holandija je podržavala Kinu. Kao lađa Vograat je
bila nezgrapnog trupa s dva jarbola, ispregrađivana okomitim za
vodu nepropustljivim pregradama, s praznom prostorijom u sredini,
s dve palube, jednom spreda i drugom pozadi, obe neograđene kao
što su danas oklopni ratni brodovi s kulom. U ovome je, donekle, bila
njena snaga, jer se za vreme bure smanjivala udarna snaga talasa, i
njena slabost, jer je brodska posada bila izložena udarima mora, pošto
lađa nije bila ograđena. Na samoj ivici broda nije postojalo ništa što
bi sprečavalo da čovek ne padne u more, i gubici u ljudstvu bili su
razlog da je najzad ovaj model broda napušten. Brod Vograat plovio
je u Holandiju i nije čak pristajao ni u Greivzend.
Jedan starodrevni lukobran od kamena, stena koliko i građevina,
pružao se duž Efrok-Stouna i, bez obzira kakvo je bilo more,
omogućavao da brodovi pristanu i da se ukotve uz sam zid. U zidu
su, razmaknute jedne od drugih, bile uklesane stepenice. Sam zid je
predstavljao jednu tačku Sautvoka. Na vrhu Efrok-Stouna, na jednom
nasipu, prolaznici su mogli da se nalakte kao na nekoj ogradi keja.
Odavde se videla Temza, a s one strane reke prestajao je London.
Odatle dalje pružale su se samo poljane.
Uzvodno od Efrok-Stouna, na Temzinoj okuci, skoro preko puta
palate Sent-Džems, pozadi Lembet-Hauza, nedaleko od šetališta koje
se tada nazivalo Fokshol (po svoj prilici vaux-hall) između
grnčarnice, u kojoj se izrađivao porcelan, i staklare, u kojoj su se
proizvodile obojene boce, prostirala se prazna, travom obrasla ledina,
koja se u Francuskoj ranije zvala travnjak za loptalište, a u Engleskoj
bouling-grin. Od bouling-grina, ovog zelenog čilima za kotrljanje
lopte, mi smo skovali bulin-grin. Takvu livadu imamo danas u kući,
ona danas stoji na stolu, samo nije od trave već od zelene čoje i zove
se bilijar.
Uostalom, nije sasvim jasno zbog čega smo usvojili bulin-grin,
kada imamo boulewrd (boule-vert), što je isto kao i bulin-grin. Čoveka
iznenađuje da tako ozbiljna ličnost kao što je rečnik dopušta sebi
ovako suvišan luksuz.
Bouling-grin u Sautvoku zvao se Terinzo-fild zbog toga što je
nekada pripadao baronima Hasting, a ovi su bili i baroni Terinzo i
Močlin. Sa lordova Hastings Terinzo-fild je prenet na lordove

263
Tedkester, koji su ga iskorišća-vali kao javno mesto, otprilike onako
kako je kasnije jedan od orleanskih vojvoda iskorišćavao pariški Pale-
Roajal. Terinzofild je potom postao slobodan pašnjak i parohijsko
vlasništvo.
Terinzofild je u neku ruku bio stalno vašarište krcato
mađioničarima, pelivanima, cirkusantima, sviračima oko vašarskih
šatri i prodavnica zjala, koji, kako bi to rekao biskup Šap, »dolaze da
vide đavola«. A »đavola gledati« značilo je tada ići u pozorište.
Na ovom prazničnom trgu bilo je sagrađeno i radilo je preko cele
godine više krčmi, koje su primale i otpremale svoje goste u ova
vašarska pozorišta. Krčme su bile obični dućančići od dasaka u
kojima se ostajalo samo preko dana. Krčmar bi uveče stavio ključ u
špag i otišao kući. Samo jedna od ovih krčmi bila je kuća. Drugih
kućeraka na bouling-grinu, osim ove kuće, nije bilo, budući da su
druge drvene vašarske čatrlje svakog časa mogle da nestanu, jer za
ovo mesto komedijaše-skitnice nije ništa vezivalo. Život im je bio bez
korena.
Više gostionica nego kavana, više prenoćište nego gostionica, ova
krčma, po imenu starih svojih vlastelinskih posednika prozvana
Tedkester, imala je kolsku kapiju i prilično veliko dvorište.
Kolska kapija koja je vodila iz dvorišta na vašarište, predstavljala
je glavni ulaz u krčmu Tedkester, ali su pored nje bila i jedna
sporedna vrata kroz koja se obično ulazilo. Ova sporedna vrata bila
su omiljenija da se skoro samo kroz njih ulazilo. Vodila su pravo u
krčmu, koja je bila oniska, zadimljena, stolovima nabijena sirotinjska
prostorija. Iznad vrata, na prvom spratu, nalazio se prostor na čijem
je okviru bila okačena firma krčme. Zamandaljena i zabravljena,
velika kolska kapija bila je uvek zatvorena.
Da bi se ušlo u dvorište, trebalo je proći kroz krčmu.
Krčma Tedkester imala je svog gazdu i momka. Gazda se zvao
Nikles, a momče Govikum. Krčmar Nikles - verovatno Nikola, koji se
zbog engleskog izgovora pretvorio u Niklesa, bio je udovac, tvrdica
koji je strepeo i poštovao zakon. Osim toga, po rukama dlakav i gustih
obrva. Što se tiče četrnaestogodišnjeg momka koji je točio piće i
odazivao se na ime Govikum, taj je imao veselu glavurdu i kecelju.
Glava je bila glatko ošišana, što je bio znak pokornosti. Spavao je u
prizemlju, u sobičku u kome su ranije zatvarali pse. Ovaj sobičak

264
imao je za prozor malu badžu koja je gledala u pravcu bouling-grina.

II
BESEDE POD VEDRIM NEBOM

Jedne večeri, dok je napolju duvao oštar vetar i bilo jako hladno i
kada su postojali svi razlozi da se pohita ulicom, neki čovek koji je
išao Terinzo-fildom, ispod zida krčme Tedkester, naglo se zaustavio.
Ovo je bilo poslednjih zimskih meseci od 1704. na 1705. Ovaj čovek
koji je, rekao bih po ode-lu, bio mornar, izgledao je pristojno, bio je
lepog stasa, što je bilo pravilo za ljude na dvoru, a nije bilo zabranjeno
za ljude iz naroda. Zbog čega se ovaj čovek zaustavio? Da nešto
oslušne. A šta je osluškivao? Neki glas koji je govorio po svoj prilici u
dvorištu s one strane zida, glas čoveka u godinama, ali toliko jasan da
su ga mogli da čuju prolaznici na ulici. Iz ograđenog dvorišta gde je
besedio, čula se u isti mah graja svetine. Glas je besedio:
- Evo me, ljudi i žene Londona. Od srca vam čestitam što se
Englezi. Vi ste veliki narod i više od toga: velika ste svetina. Vaši
udarci pesnicom još su lepši od vaših udaraca mačem. Imate dobar
apetit. Nacija ste koja druge jede. Divna je to uloga. To isisavanje sveta
izdvaja Englesku od ostalih. Neobični ste i čudni u politici i filozofiji,
u vladanju kolonijama, narodima i industrijom kao i po volji da
drugima činite zlo radi svog dobra. Nije daleko čas kada će na zemlji
postojati samo dva natpisa; na jednom će se čitati: strana ljudi, na
drugom: strana Engleza. Pominjem to u vašu slavu, ja koji nisam ni
Englez ni čovek, jer imam čast da budem doktor. To ide zajedno. Kao
džentlmen poučavam druge. O čemu? O dve stvari: o onima koje
znam i onima koje ne znam. Prodajem lekovite napitke i delim ideje.
Priđite i počujte! Nauka vas zove. Otvorite vaše uši. Ako su male,
uhvatićete nešto od istine, ako su velike, mnoge će se gluposti u njih
uvući. Dakle pazite! Predajem Pseudodoksija epidemika. Imam
druga koji izaziva smeh, a ja razmišljanje. Živimo u istom sanduku,
jer je smeh iz isto tako dobre porodice kao i znanje. Kada su
Demokrita zapitali: Šta znaš? On je odgovorio: Da se smejem. Ja
ispravljam narodne zablude. Preuzimam na sebe čišćenje vašeg
razuma. On je nečist. Bog dopušta da se narod prevari i da bude
prevaren. Ne treba biti glupo sramežljiv; otvoreno priznajem da

265
verujem u Boga, čak i onda kad nije u pravu. Samo kad vidim đubre
- zablude su đubre - tada razmahnem metlom. A kako znam ono što
znam? To je moja stvar. Svako gleda na nauku onako kako može.
Laktancije je postavljao pitanja Vergilijevoj bisti i ona mu je
odgovarala; Silvester II razgovarao je s pticama; da li su ptice
govorile? Da li je papa cvrkutao? Sve su to pitanja. Mrtvo dete rabina
Eleazara govorilo je sa svetim Avgustinom. Neka to ostane među
nama, ja u sve to sumnjam osim u poslednje. Mrtvo dete je govorilo,
to dopuštam; ali je ono pod jezikom imalo zlatnu pločicu na kojoj su
bila urezana razna sazvežđa. On podvaljuje, dakle! Ceo slučaj da se
objasniti. Vidite kako sam skroman. Odvajam istinu od lažnog.
Pazite, vi sirotani iz naroda, evo vam i drugih zabluda u koje svakako
verujete i od kojih želim da vas oslobodim. Dioskorid je verovao da u
bunici živi Bog, Hrisip u pasjaku, Josif u korenu borasa, Homer u
belom luku. Svi su se prevarili. Nema u tim biljkama Boga, s njima je
samo demon. To sam proverio. Nije istina da je zmija koja je Evu
navela u iskušenje imala kao Kadmos čovečji lik. Garcijas de Horte,
Kadamosto i Žan Igo, arhiepiskop iz Treva, poriču da je dosta samo
pretesterisati drvo pa uloviti slona. Sklon sam da podelim njihovo
mišljenje. Građani, Luciferove rabote su uzrok pogrešnih shvatanja.
Dok takav vladar ima vlast, moraju se pojaviti meteori zabluda i
propast. Narode! Klaudije Pulher nije umro zbog toga što pilići nisu
hteli da izađu iz pilićarnika; istina je da se Lucifer, pošto je predvideo
njegovu smrt, postarao da ove životinjice spreči da jedu. To što je
Belzebub nadario cara Vespazijana darom da hromima vraća hod i
slepima vid kada bi ih dotakao, delo je svake hvale vredno, ali po
svojoj pobudi kažnjivo. Džentlmeni, čuvajte se nadriučenjaka koji
upotrebljavaju koren debelotikve i belu divlju zmijsku lozicu, a od
meda i petlove krvi spravljaju mast za oči. Postarajte se da prozrete
laž. Nije tačno da je Orion nastao iz Jupiterove prirodne nužde; istina
je da je Merkur na ovaj način stvorio ovu zvezdu. Nije istina da je
Adam imao pupak. Kada je sveti Đorđe ubijao aždaju, tada se pored
njega nije našla kći nekog sveca. Sveti Jeremija nije imao časovnik s
klatnom na kaminu svoje sobe za rad. Prvo, jer je živeo u pećini i nije
imao sobu za rad, drugo, jer nije imao kamina, i treće, jer časovnika u
to vreme nije bilo. Ispravljajmo! O, vi neznabošci koji me slušate, ako
vam neko kaže da će se u mozgu svakog onoga koji omiriše macinu

266
travu izleći gušter, da se pri raspadanju vo pretvara u pčelu, konj u
stršljena, da je mrtvac teži od živa čoveka, da jarčeva krv rastvara
smaragd, da gusenica, muva i pauk viđeni na istom stablu najavljuju
glad, rat i kugu, da crv iz srndaćeve glave leči padavicu - ne verujte
ništa od svega toga, sve su to samo zablude. Ali evo istine: fokina
koža štiti od groma, žaba baburača ždere zemlju i usled toga joj raste
kamen u glavi; jerihonska ruža cveta uoči Božića; zmija ne podnosi
jasenovu senku; slon nema zglobove i stoga je prisiljen da spava
stojeći naslonjen na drvo; nasadite žabu baburaču na petlovo jaje i
dobićete škorpiju, koja će vam izleći daždevnjaka; slepac progleda
ako metne jednu ruku na levu stranu oltara, a drugu na oči;
devičanstvo ne isključuje materinstvo. E dobri ljudi, primite srcu ove
činjenice! Na osnovu svega toga možete da verujete u Boga na dva
načina: bilo kao što žeđ veruje u pomorandžu, bilo kao magarac u bič.
A sad da vam predstavim svoje osoblje.
U ovom trenutku prilično jak vetar zatrese prozorima i kapijom
krčme, koja je bila kuća na osami. Ovo ispade kao neko duže vremena
sputavano roptanje neba. Besednik sačeka jedan trenutak i dobi nad
ovim prevagu:
- Prekid. Pa neka. Govori, severče. Ja se zbog toga ne ljutim,
džentlmene. Kao svaki pustinjak, vetar je proliven, za njega gore ne
postoji društvo. Tada on brblja... Da nastavim gde sam stao. Ovde
vidite udružene umetnike. Nas je četvoro. Da počnemo s vukom. On
to ne krije. Pogledajte ga. Vrlo je učen, ozbiljan, oštrouman.
Proviđenje je svakako jednom imalo nameru da od njega stvori
univerzitetskog doktora, ali za ovo je trebalo biti malo priglup, a on
to nije. Dodajem da je bez predrasuda i nije aristokrata. Kad mu se
pruži prilika, on razgovara s kučkom, on koji bi imao pravo na vučicu.
Njegovi potomci, ako ih negde ima, verovatno mešaju štektanje svoje
majke sa zavijanjem svoga oca, jer on zavija: s ljudima se mora
zavijati. Međutim on i laje, kulturi za ljubav. Velikodušna želja za
pomirenjem. Homo je usavršen pas. Poštujmo pse! Pas - kakva čudna
životinja! Na jeziku se znoji, a repom osmehuje. Džentlmeni, po
pameti je Homo ravan meksikanskom vuku bez dlake, divnom
xoloitzeniski, koga u srdačnosti premašuje. Dodajem da je ponizan.
Skroman je kao vuk koji je od koristi ljudima. Ima milosrđa i ćutke
pritekne u pomoć. Ne zna mu levica šta daje desnica. To su mu

267
zasluge. O ovom drugom svom prijatelju izustiću samo jednu reč: to
je čudovište. Divićete mu se. Gusari su ga nekada ostavili na obali
besnog okeana. A ovo ovde je devojka bez vida. Da li je ona izuzetak?
Nije. Svi smo mi slepi. Tvrdica je slepac: on vidi zlato, a ne vidi
bogatstvo. Rasipnik je slepac: on vidi početak, a ne vidi svršetak.
Kaćiperka je šlepa, jer ne vidi svoje bore. Naučnik je slep, jer ne vidi
svoje neznanje. Pošten čovek je slep, jer ne vidi nitkova. Nitkov je
slep, jer ne vidi Boga. Bog je slep, jer onoga dana kad je stvarao svet
nije video da se u to ušunjao đavo. I ja sam slep, jer ne vidim da
gluvima govorim. Ovde, ova slepa devojka koja nas prati, tajanstvena
je sveštenica, vestalinka bi joj mogla da poveri svoje ognjište na
čuvanje. Kao što ima šupljina na ovčjem runu, tako i u njenom
karakteru ima mračnih tajanstvenih naprslina. Verujem da je
kraljevna, ali ne tvrdim. Hvale dostojno nepoverenje odlikuje
mudraca. Što se mene tiče, ja postavljam prave dijagnoze i propisujem
lekarije. Umujem i viđam. Chirurgicus sum. Lečim groznice, vatruštine
i kugu. Skoro sva naša zapaljenja i bolesti su odušci koji, ako su dobro
lečeni, lepo nas štite od drugih oboljenja koja bi mogla biti još gora.
Bez obzira na sve to, ne preporučujem vam da dobijete antraks ili
drukčije rečeno crni prišt. To je glupa bolest koja ničemu ne služi. Od
nje se umire, i to je sve. Nisam neobrazovan i divljak. Poštujem be-
sedništvo i poeziju i s tim boginjama živim u bezazlenoj prisnosti. I
na kraju, još jedno upozorenje: Džentlmeni i džentlmenke, na vama je
da u sebi, u onom delu sebe odakle nam dolazi svetlost, razvijete
vrlinu, skromnost, poštenje, pravdu i ljubav. Na taj način svako na
zemlji može na svom prozoru da ima jednu saksijicu cveća. Milordi i
gospodo, ja sam završio. Predstava može da počne.
Čovek, koji je sve ovo spolja slušao, po svoj prilici mornar, uđe u
krčmu, prođe kroz nju, plati nešto sitnine što mu zatražiše, upade u
dvorište puno sveta i na kraju dvorišta spazi širom otvorenu šatru na
točkovima i na pozornici starca u medveđoj koži, mladića kao neku
masku, devojku bez očnog vida i vuka.
- Neka bude hvaljen Bog, povika on, evo divnih ljudi.

268
 III
PROLAZNIK SE OPET JAVLJA

Grin-Boks, koju smo prepoznali, stigla je u London. Zaustavila se

u Sautvoku. Bouling-grin, koji se odlikovao time što na njemu vašar
nije čak ni zimi prestajao, mnogo je privlačio Ursusa.
Ursusu je bilo drago da vidi kube na tornju svetog Pavla.
On je gledao na London u celini kao na grad koji ima svoje dobre
strane. Podići zadužbinu svetom Pavlu bilo je zaista junačko delo.
Sveti Pavle bio je sumnjiv zbog svog maštanja, a u okviru crkve
maštanje je jeres. Sveti Pavle je svetac samo uz olakšavajuće okolnosti.
On se uspeo na nebo kroz arkapija.
Katedrala je firma. Sveti Petar predstavlja Rim, grad dogmi; sveti
Pavle predstavlja London, grad crkvenog raskola.
Ursus čija je filozofija imala tako dugačke ruke da je sve
obuhvatala, bio je čovek koji je umeo da ceni ove male razlike i
njegova ljubav za London nastala je možda iz slabosti prema svetom
Pavlu.
Ursusov izbor pao je na veliko dvorište krčme Tedkester. Grin-
Boks je bila kao stvorena za ovo dvorište; to je bilo gotovo pozorište.
Dvorište je bilo četvorouglasto, s tri strane zidom, a sa četvrte
spratovima ograđeno. Kad su je lako kroz široku kolsku kapiju
uvukli, Grin-Boks se prislonila uza zid. Veliki drveni balkon na
direcima, pokriven strejom, služio je kao ulaz u odeljenja na prvom
spratu i pod pravim uglom bio je presavijen na dva zida tako da je
imao tri krila okrenuta prema dvorištu. Prozori u prizemlju služili su
kao lože, pločnik dvorišta kao parter, a balkon kao balkon. Prislonjena
uza zid, Grin-Boks je imala pred sobom pravu pozorišnu dvoranu i
kao takva u potpunosti je ličila na pozorište »Glob«, u kome su davani
Otelo, Kralj Lir i Oluja. Pozadi Grin-Boksa, u uglu, nalazila se staja.
Ursus je uredio stvar s krčmarom Niklesom, koji mu je, s obzirom na
njegovo poštovanje zakona, zbog vuka naplatio skuplje. S Grin-Boksa
su skinuli natpis GVINPLEN - ČOVEK KOJI SE SMEJE i stavili ga uz
firmu krčme. Krčma je, kao što je poznato, imala jedna vrata koja su
vodila u dvorište. Pored tih vrata načinjena je od buradi loža za
blagajnicu, čiju su dužnost obavljale čas Fibi, čas Vinos. Radilo se
skoro isto kao i danas. Ko ulazi, plaća. Pod natpisom ČOVEK KOJI SE

269
SMEJE o dva klinca visila je bela daska na kojoj je krupnim slovima
bio ugljenom ispisan naslov velikog Ursusovog pozorišnog komada
Pobeđeni haos.
Nasred pomenutog balkona, upravo nasuprot Grin-Boksu,
između dve pregrade, bilo je rezervisano posebno odeljenje »za
plemstvo«, u koje se ulazilo kroz zastakljena vrata.
Prostora je bilo dosta da u dva reda stane deset gledalaca.
- U Londonu smo, rekao je tada Ursus. Treba očekivati i džentrije.
Ovu »ložu« ukrasio je najboljim stolicama iz krčme i u sredinu
stavio veliku naslonjaču od čuvene utrehtske kadife trešnjeve boje, za
slučaj ako bi naišla žena kakvog glavešine.
Predstava je započela.
Svetina je odmah nagrnula.
Odeljenje rezervisano za plemstvo nije bilo popunjeno.
Ali i uprkos tome, uspeh je bio takav kakav lakrdijaši nisu
zapamtili. Sav Sautvok se slegao da vidi Čoveka koji se smeje.
Mađioničare i cirkusante na Terinzo-fildu Gvinplen je
zaprepastio. Utisak je bio kao da je kobac upao u kavez češljugarki i
pozobao im hranu. Tako je Gvinplen požderao svu njihovu publiku.
Pored onog sitnog sveta cirkusanata koji gutaju sablje i onih koji
se krevelje, na Bouling-grinu je bilo i pravih pozorišnih predstava.
Postojao je i jedan ženski orkestar iz kog su od jutra do mraka grmeli
zvuci svih mogućih muzičkih instrumenata: srednjovekovni
psalterion, doboši, rubebi, mikamoni, zvona, trube, gajde, zatim
nemački klarineti, razni piskovi i frule. Tamo pod jednim širokim
okruglastim šatorom pokazivali su se skakači s kojima ne bi mogli da
stanu uz rame ni naši današnji trkači s Pirineja koji skaču s takvih
visova što je isto što i sunovratiti se. Postojala je i jedna putujuća
menažerija u kojoj su pokazivali jednog šaljivog tigra, koji se, dok ga
je njegov krotitelj šibao, upinjao da mu zgrabi bič i proguta njegov
kraj. Sada je potamnela slava ovog komičara s čeljustima i kandžama.
Čovek koji se smeje sve je sebi prigrabio: radoznalost, tapšanje,
pazar i publiku, a sve se to zbilo za tren oka. Od ovoga časa postojala
je samo Grin-Boks.
Pobeđeni haos je Haos pobednika - govorio je Ursus koji je s
Gvinplenom delio uspeh, navraćajući vodu na svoju vodenicu, kako
se to kaže jezikom putujućih glumaca. Gvinplenov uspeh bio je

270
ogroman, pa ipak on je ostao prilično skučen. Preko vode je teško
slavi preći. Šekspirovom imenu trebalo je trideset godina da iz
Engleske pređe u Francusku. Voda je zid i Šekspir bi još i danas bio
iza zida, u Engleskoj, zarobljen ostrvskom slavom, da mu Volter nije
doturio lestvice, što je kasnije jako zažalio.
Gvinplenova slava nije prelazila preko Londonskog mosta. U
ovom velikom gradu, bar u početku, ona nije imala odjeka, ali i sam
Sautvok može zadovoljiti prohteve jednog klovna. Ursus je govorio:
- Naša torba s pazarom nadima se na očigled, kao devojka koja je
zgrešila.
Prikazivali su Ursus Rursus, zatim Pobeđeni haos.
Između činova Ursus je dokazivao svoju sposobnost da govori iz
trbuha i prikazivao se kao nedostižni trbuhozborac. Oponašao je
svaki glas, uzvik ili pesmu, sve što bi se čulo u publici, tako da se
svako zaprepastio osetivši u tome svoj glas ili uzvik. S vremena na
vreme oponašao je graju publike ili je duvao tako da je sam
predstavljao gomilu sveta. Zaista redak talenat.
A usto, kao što smo već videli, besedio je kao Ciceron, prodavao
lekovi-te napitke, lečio bolesti, pa mu se čak dešavalo i da izleči
bolesnike.
Sautvok je bio osvojen.
Ursus se radovao što mu Sautvok tapše, ali se tome nije čudio.
- To su stari Trinobanti, govorio je.
I na ovo bi nadovezao:
- Ali koje ja, iz obazrivosti prema lepom, nikako ne brkam s
Atrobati-ma, koji su se naselili u Berku, ni s Belgijancima, koji su se
naselili u Samersetu, i Parižanima, koji su osnovali Jork.
Prilikom svake predstave dvorište krčme pretvoreno u parter
punilo se oduševljenim i odrpanim posetiocima. To su bili lađari,
nosači, osoblje trgovačkih brodova, mornari koji su se tek iskrcali i
svoje plate trošili na piće i žene. Tu je bilo gavaza, podvodača, crnih
gardista tj. vojnika koji su zbog disciplinskih prekršaja bili osuđeni da
naopako nose uniformu čija je postava bila crna i tako po tome
nazvani crnogardisti, blek-gard, od čega su Francuzi skovali blaguer.
Sve se to s ulice guralo u pozorište i iz pozorišta u krčmu. Ispijeni
politrenjaci nisu nanosili štetu uspehu.
Među ovim ljudima, koje obično nazivaju »šljamom narodnim«,

271
nalazio se jedan viši od ostalih, jači, manje siromah, plećatiji, u
narodnoj nošnji, nepocepan, s razbarušenom kosom, jako oduševljeni
posetilac koji je lak-tovima sam sebi krčio put, vičući, psujući, šaleći
se, i koji bi, kada je trebalo, ponekome izbio oko i platio litrenjak.
Ovaj posetilac bio je onaj prolaznik čiji smo poklič oduševljenja
maločas čuli.
Ovome brzo ushićenom poznavaocu sličnih predstava svideo se
Čovek koji se smeje. Na sve predstave nije dolazio, ali kada bi došao,
postao bi »trener« publike; tapšanje se pretvorilo u klicanje. Uspeh
nije rastao do neba pozornice, jer ga nije bilo, već do oblaka kojih je
bilo. (Ali ovi oblaci pošto nije bilo krova, zapljuskivali su katkad i
Ursusovo remek-delo.)
Ovaj čovek se tako ponašao da ga je Ursus odmah zapazio, a
Gvinplen posmatrao.
Bio je to čestit nepoznat prijatelj koga su pred sobom imali.
Ursus i Gvinplen zaželeše da se s njim upoznaju ili bar da saznaju
ko je.
Jedne večeri Ursus se našao iza kulisa, to će reći na vratima
kuhinje Grin-Boksa, i pošto je slučajno pored njega bio gazda Nikles,
on mu pokaza rukom na čoveka u svetini i zapita:
- Da li poznajete onog čoveka?
- Dabome.
- Ko je on?
- Mornar.
- Kako se zove? - umeša se Gvinplen.
- Tom-Džim-Džek, uzvrati krčmar.
I kada je potom silazio niz stepenice pozadi Grin-Boksa da uđe u
krčmu, gazda Nikles prozbori ovu silno duboku misao:
- Šteta što nije lord! Tada bi bio čuvena hulja.
Mada se družina Grin-Boksa smestila u krčmi, ona ni po čemu
nije izmenila svoje stare navike, i dalje je ostala potpuno usamljena.
Izuzev tu i tamo koju reč s krčmarom, oni se nisu razgovarali ni
mešali sa stalnim ili prolaznim stanovnicima krčme. I dalje su
nastavili da žive zasebno.
Otkada su stigli i Sautvok, Gvinplen je uobičajio da se posle
predstave, između jedanaest sati i ponoći, pošto bi povečerali ljudi i
nahranili se konji, malo prošeta Bouling-grinom dok su Ursus i Dea

272
odlazili da spavaju svako na svoju stranu. Neki duševni nemir tera
čoveka na noćne šetnje i zvezdama obasjana švrljanja; mladost je
tajanstveno iščekivanje; otuda se noću rado i besciljno luta. U ovo
doba noći, izuzev neke pijanice, čija se senka klatila u mraku, na trgu
nije bilo nikoga. Ispražnjene krčme zatvarale su se, svetio se u
gostionici Tedkester gasilo, samo je u jednom kutku poslednja sveća
ozarivala poslednjeg pijanca i slabo svetlucala kroz prozorska okna
poluotvorene krčme, dok je Gvinplen zadubljen u svoje misli,
zadovoljan, sanjareći, sav u nekoj božanski neodređenoj sreći, šetkao
gore dole ispred onih poluotškrinutih vrata. O čemu je razmišljao? O
Dei, ni o čemu, o svemu, o nečemu što je nedostižno. Vezan nekom
niti da bude kraj Dee, on se vrlo malo udaljavao od krčme. Bilo mu je
dovoljno da se samo malo prošeta.
Potom se vraćao i zatekavši celu Grin-Boks već usnulu, i sam bi
zaspao.

IV
U MRŽNJI SE SUPROTNOSTI ZBRATIME

Ljudi ne vole uspeh, pogotovu oni za koje on znači poraz. Retko

pojedeni vole one koji su ih pojeli. Čovek koji se smeje odista je značio
događaj. Susedni komedijaši bili su ozlojeđeni. Uspeh jednog
pozorišta je šmrk koji usisava publiku i iza sebe ostavlja prazninu.
Dućan preko puta je oša-mućen. Povećanju prihoda Grin-Boksa,
odmah je, kao što smo kazali, sledio pad prihoda u okolini. Do tada
čuvene pozornice odmah su ostale bez posla. To je bio kao neki najniži
vodostaj zabeležen u obrnutom pravcu gde porast na jednoj strani
odgovara padanju na drugoj. Svima pozorištima poznato je dejstvo
plime i oseke; nema plime kod jednog bez oseke kod drugog. Vašarski
mravinjak, koji je svoje talente i fanfare izlagao okolo po susednim
pozorišnim tribinama, uvidevši da ga je Čovek koji se smeje doveo do
propasti, počeo je da očajava, ali je ipak bio ushićen, a glumci,
komedijaši, klovnovi, svi su oni zavideli Gvinplenu. Evo bar jednoga
koji je srećan jer ima ružnu njušku divlje životinje, majke igračice i
akrobatkinje na konopcu, koje su imale lepu decu, gledale su na tu
decu s puno gneva, upirući prst na Gvinplena i govoreći: kakva šteta
što ti nemaš takvo lice. Neke su od gneva tukle svoje mališane zato

273
što su smatrale da su lepi. I ne bi bila samo jedna koja bi, da je znala
za tu tajnu, udesila svoga sinčića »a la Gvinplen«. Anđeoska glava
koja ne donosi ništa, ne vredi koliko ona đavolja maska koja donosi.
Jednoga dana čulo se kako je majka jednog heruvimski umiljatog
mališana uzviknula:
- Naša su deca podbacila, jedino je Gvinplen uspeo. - I preteći
pesnicom svom sinu, ona je dodala: - Kada bih znala ko ti je otac,
dobro bih ga udesila!
Gvinplen je bio zlatan majdan. Kakva divna pojava! To je bio
opšti uzvik po svim čatrljama. I oduševljeni i ozlojeđeni lakrdijaši
škrgutali su zubima i posmatrali Gvinplena. Kada se gnev divi, onda
je to zavist. Tada ona urla. Pokušali su da ometu Pobeđeni haos,
spletkarili su, zviždali, gunđali, vikali »ua«. Ovo je pobudilo Ursusa
da narodu održi jedan pretenciozni govor u svoju odbranu, a Tom-
Džim-Džek da razdeli nekoliko udaraca pesnicom kojima je
uspostavljen red. Radi tih udaraca pesnicom Gvinplen je konačno
uočio Tom-Džim-Džeka, a Ursus je počeo da ga još više ceni. Ovo,
doduše, samo izdaleka, jer je družina iz Grin-Boksa bila sama sebi
dovoljna i držala se postrani od svega, a što se tiče Tom-Džim-Džeka,
ovaj vođ šljama odavao je utisak uzvišenog lakeja bez veze s ostalima,
bez prisnosti, razbijač prozorskih okana, kolovođa koji se sad javi, sad
opet nestane, drug svačiji, prijatelj ničiji.
Gnev zavisti protiv Gvinplena nije se smatrao tučenim s nekoliko
šamara Tom-Džim-Džeka. Pošto sa »ua« ništa nisu učinili, komedijaši
sa Terinzo-filda napraviše tužbu i obratiše se vlastima. To je redovan
put; ako neki uspeh smeta, gomila se nahuška protiv njega, a posle
toga zove se vlast u pomoć.
Prečasni oci pridružiše se lakrdijašima. Čovek koji se smeje zadao
je udarac pastorskim propovedima. ne samo da su se ispraznile
vašarske šatre nego i crkve. U pet parohija Sautvoka crkve su ostale
bez vernika. Ovi su napustili propovedi da bi otišli Gvinplenu.
Pobeđeni haos, Grin-Boks, Čovek koji se smeje, sve te gadosti Boga Vala
pobedile su besedu s propovedaonica. Glas koji besedi u praznim
crkvama, glas koji vapije u pustinju -vox clamans deserto -
nezadovoljan je i preklinje vladu. Pastori pet parohija podnesoše
žalbu londonskom episkopu, a ovaj se potuži Njenom veličanstvu.
Tužba lakrdijaša zasnivala se na religiji. Oni su izjavljivali da je

274
religija oskrnavljena, prikazali Gvinplena kao čarobnjaka, a Ursusa
kao bezbožnika.
Oni, prečasni oci, pozivali su se na društveni poredak.
Ostavljajući po-strani pravoverje, oni su uzimali u odbranu
povređene zakone parlamenta. To je bio lukav potez jer živelo se u
epohi Loka, koji je umro tek pre šest meseci, dvadeset osmog oktobra
1704, dakle u vreme kada se javio skepticizam, kojim je Bolingbruk
nadahnuo Voltera. Trebalo je da kasnije dođe Vesli da obnovi Bibliju
onako kao što je Lojola ponovo uspostavio papizam.
Tako su sa dve strane navaljivali na Grin-Boks: komedijaši u ime
Mojsi-jevih knjiga, kapelani u ime policijskih propisa; sjedne strane
nebo, s druge upravna vlast - pošto su prečasni oci bili za upravu, a
pelivani za nebo. Komedijaši su optuživali Grin-Boks zbog
oskrnavljenja svetinja, popovi zbog ometanja saobraćaja.
Da li je za sve ovo bilo nekog povoda? Jeste. Kakav je bio zločin
Grin-Boksa? Evo ovaj: Grin-Boks je imala vuka, a u Engleskoj je vuk
prognanik. Držati dogu je dozvoljeno, ali vuka ne. Engleska dopušta
psa koji laje, ali ne onoga koji zavija; to je razlika između domaćeg
dvorišta i šume. Parosi i vikari svih pet parohija Sautvoka pozivali su
se u svojoj tužbi na mnogobrojne kraljevske i parlamentarne propise,
a ti su vuka stavljali van zakona. Tako su oni otprilike predlagali da
se Gvinplen stavi u pritvor, vuk strpa u obor za uzapćenu marvu ili,
bar, da se protera. Postavilo se pitanje javne bezbednosti, opasnosti
po prolaznike itd. Povrh toga oni su se pozivali na Fakultet, navodili
su odluku koledža Osamdesetorice londonskih lekara, onog učenog
tela koje potiče iz vremena vladavine Henrija VIII, koje kao neka
država ima svoj pečat i koje bolesnike stavlja pod nadležnost suda,
koje ima pravo da zatvori svakog koji narušava njegove propise i radi
protivno naredbama, a koje je, pored ostalih za dobro građana
korisnih postavki, dokazalo ovu naučnu činjenicu: - Ako vuk prvi
ugleda čoveka, čovek promukne za ceo život. I još nešto: može da vas
ujede.
Povod je, dakle, bio Homo.
O svim ovim smicalicama Ursus je bio nešto nanjušio preko
krčmara. On je postajao sve nemirniji. U sebi se pribojavao onih dveju
kandži: policije i suda. Dovoljno je bojati se, pa da čovek ima strah od
vlasti; za ovo nije potrebno biti kriv. Sa sudijama, predstavnicima,

275
zastupnicima i sudskim izvršiteljima Ursus nije želeo da ima prisnijih
veza. Izbegavao je da izbliza po-smatra ova službena lica. Onako kao
što zec ne mari da vidi lovačkog psa, isto tako ni on nije bio radoznao
da vidi sudije.
Sam je počeo da žali što je uopšte došao u London.
- Ko traži veće, izgubi ono iz vreće - mrmljao je za se - a ja sam
mislio da je ova poslovica već izgubila svoj smisao. Nisam imao
pravo. Najgluplje istine su prave istine.
Protiv toliko mnogo udruženih sila, komedijaša koji su zastupali
stvar religije, kapelana koji su besneli u ime medicine, sirota Grin-
Boks, osumnjičena zbog čarobnjaštva u licu Gvinplena i zbog besnila
u licu Homa, imala je na svojoj strani samo jednu stvar koja u
Engleskoj predstavlja veliku silu: tromost opštinske uprave. Iz
uobičajene lokalne popustljivosti da svako slobodno radi što hoće,
nastala je engleska sloboda. Sloboda se u Engleskoj ponaša kao more
oko nje. To je plima i oseka. Običaji postepeno poplave zakone. Jedno
strašno zakonodavstvo koje je potonulo, povrh njega običaji, okrutan
pod velom beskrajne slobode još uvek se nazire zakonik -eto to je
Engleska.
Mogli su Čovek koji se smeje, Pobeđeni haos i Homo da protiv sebe
imaju komedijaše, propovednike, episkope, donji i gornji dom,
njegovo veličanstvo, London i celu Englesku, pa da ipak ostanu mirni
sve dok je Sautvok s njima. Grin-Boks je bila omiljeno zabavište ovog
predgrađa, a po svemu sudeći činilo se da su mesne vlasti bile
ravnodušne. Ravnodušnost u Engleskoj je isto što i protekcija. Sve
dok se sudija grofovije Sari, kojoj je pripadao Sautvok, ne makne s
mesta, sve dotle Ursus može slobodno da diše, a Homo na svoja oba
vučja uva mirno da spava.
Pod uslovom da ne dođe do nekog smrtonosnog udarca, sve ove
mržnje doprinosile su uspehu. Grin-Boksu nije zbog njih zasada išlo
rđavo. naprotiv, smicalice su privlačile publiku. Pomoću njih Čovek
koji se smeje postaje sve omiljeniji. Masa ima dobar nos da oseti
potkazivanje i one koji su potkazivani uzima u odbranu. Sumnjičenje
je preporuka. Narod po nagonu prihvata ono čemu indeks preti. Ono
što je jednom prokazano, postaje za njega zabranjeno voće. Svako hita
da ga okusi. A posle svega ugodno je ako se neko zbog aplauza srdi,
pogotovo ako je taj neko sama vlast. Pravo je zadovoljstvo provesti

276
prijatno veče i potvrditi time svoju saglasnost s potlačenima, a svoj
otpor prema tlačitelju. Zabavljaš se i zaštićuješ u isto vreme. Dodajmo
da pozorišne šatre na Bouling-grinu nisu prestale da i dalje spletkare
i da dovikuju »ua« Čoveku koji se smeje. Za uspeh ništa bolje od toga.
Neprijatelj diže buku koja bodri i zaoštrava pobedu. Prijatelj se pre
umori hvaleći nego neprijatelj grdeći. Grditi ne znači štetiti. To je ono
što neprijatelji ne razumeju. Neprijatelji ne mogu a da ne vređaju i
utoliko su korisni. Oni ne mogu da ćute, i tako održavaju pažnju
publike. Na predstavama Pobeđenog haosa bilo je sve više sveta.
Ono što mu je krčmar Nikles govorio o smicalicama i tužbi na
visokom mestu, Ursus je zadržao za sebe da takvim skretanjem ne bi
poremetio vedrinu pozorišnih predstava, pa ni Gvinplenu nije ništa
govorio o tome. Ako do nesreće dođe, još će se uvek dosta rano za sve
to saznati.

V
VOPENTEIK

Najzad je ipak došao do uverenja da baš zbog same opreznosti

treba da prekine s ovom opreznošću prema Gvinplenu, smatrajući
tako za potrebno da ga uznemiri. Doduše, ovde se, po Ursusovom
mišljenju, radilo o mnogo težoj stvari no što su bile vašarske i
popovske smicalice.
Kada je tako prilikom prebrojavanja dnevnog pazara, pao na
zemlju jedan farding, Gvinplen ga je podigao i zagledao s obe strane,
pa je u prisustvu krčmara Niklesa na osnovu suprotnosti između
fardinga koji je oličavao narodnu bedu i utisnutog lica kraljice Ane,
što je oličavalo sjaj dvorskih parazita, došao do opasnog zaključka.
Ovaj zaključak zahvaljujući krčmaru Niklesu svuda je obigrao i
ponovo se vratio Ursusu preko Fibe i Vinosa. Ursusu se odsekoše
noge. Reči buntovnika. Uvreda njenog veličanstva. Grubo je ukorio
Gvinplena.
- Da vodiš računa o svojoj odvratnoj njušci. Za velikane postoji
pravilo: ne raditi ništa. Za male je pravilo: ne govoriti ništa. Siromah
ima samo jednog prijatelja: ćutanje. Njegovo je pravo da izgovori
samo jednosložnu reč, da kaže: da. Priznati i pristati, to su mu sva
prava. Sudiji: tako je; kralju: tako je. Ako se to velikima sviđa, prebiju

277
nas štapom, a meni se to desilo, to je njihovo pravo, oni ništa ne gube
od svoje veličine ako nam polome kosti. Lomikost je vrlina orla.
Poštujmo žezlo koje zauzima prvo mesto među štapovima.
Poštovanje je obazrivost, snishodljivost je egoizam. Onaj koji uvredi
svoga kralja, izlaže se istoj opasnosti kao i devojka koja bi se usudila
da lavu odseče grivu. Znam da si brbljao o fardingu i da si se loše
izrazio o toj sitnoj kraljevoj pari za koju na pijaci dobijamo pola četvrti
usoljene haringe. Ded se ti pripazi! Budi pametan! Ne zaboravi da
postoje kazne. Dobro utuvi zakonodavne istine. Živiš u zemlji gde
potpuno hladnokrvno obese onoga koji pretesteriše neko trogodišnje
stablo. Bogohulnike bacaju u okove. Pijanicu strpaju u bačvu s
probušenim dnom, tako da bi mogao ići, s jednom rupom gore, kroz
koju mu proture glavu, i s dve rupe sa strane za ruke, tako da ne može
leći. Ako neko nekoga udari u Vestminster-skoj palati, toga tada
osude na doživotnu robiju i imanje mu zaplene. Ako neko nekoga
udari u kraljevom dvorcu, tome odseku desnu ruku. Raskrvavi
zvrčkom nekome nos i eto te osakaćena. Jeretika od uverenja živog
spale u episkopskom dvorcu. Katbert Simpson je za malu stvar bio na
točkovima raščerečen, a pre tri godine, godine 1702, kao što vidiš nije
bilo davno, vezali su za sramni stub zločinca po imenu Danijela de
Foa, zato što je imao smelosti da odštampa imena članova donjeg
doma koji su dan ranije govorili u parlamentu. Onome koji izda
njegovo veličanstvo, živom raspore utrobu, iščupaju mu srce i njim
ga udaraju po obrazima. Utuvi ove pojmove o pravu i pravdi. Nikada
ne izusti nijedne reči, a pri najmanjem nemiru kid-ni. Ja upražnjavam
takvu hrabrost i savetujem je svima. Što se tiče hrabrosti, oponašaj
ptice, a što se tiče brbljanja ribe. Uostalom, ja se divim ovom blagom
zakonodavstvu koje ima Engleska.
Pošto je ovu svoju pridiku završio, Ursus je još neko vreme bio
uznemiren; Gvinplen nimalo. Neustrašivost mladosti proizilazi iz
nedostatka iskustva. Pa ipak, izgledalo je da je Gvinplen imao pravo
što se nije uzrujavao, jer su sledeće nedelje protekle mirno i
izgovorene reči o kraljici ostale su bez posledica.
Ursus nije bio ravnodušan i kao srndać iza busije vrebao je na sve
strane.
Jednoga dana, malo posle svoje bukvice koju je očitao Gvinplenu,
pogledavši kroz prozorče, Ursus sav probledi:

278
 - Gvinplene.
- Šta je?
- Pogledaj.
- Gde?
- Na vašar.
- Pa šta?
- Vidiš li onog prolaznika?
- Čoveka u crnom?
- Da.
- Koji u ruci drži neku palicu.
- Da.
- I onda?
- I onda, Gvinplene, onaj čovek je vopenteik.
- Šta je to vopenteik?
- To je kraljevski stotinar.
- Šta je to kraljevski stotinar?
- To je praespositus hundredi.
- Šta je to praespositus hundredi?
- To je strašan činovnik.
- Šta mu je ono u ruci?
- Ono je ajron-vepn.
- Šta je to ajron-vepn?
- Neki gvozdeni predmet.
- Šta s njim radi?
- Najpre nad njim položi zakletvu. Stoga se i zove vopenteik. -
Zatim?
- Potom te njim dotakne.
- Čime?
- S ajron-vepnom.
- Vopenteik te dodirne s ajron-vepnom?
- Da.
- Šta to treba da znači?
- To znači, pođi za mnom.
- I treba li poći?
- Da.
- Kuda?
- Kao da ja znam.

279
 - Ali vam kaže kud vas vodi?
- Ne.
- Pa zar ga ne možete upitati?
- Ne.
- Kako to?
- On ti ne govori ništa, a i ti njemu ništa.
- Ali...
- Dodirne te ajron-vepnom i sve je rečeno. Moraš ići.
- A kako?
- Za njim.
- A kuda?
- Kud mu je volja, Gvinplene.
- A ako se suprotstaviš?
- Obešen si.
Ursus ponovo proviri kroz prozorčić, pa odahne i reče:
- Prošao je, hvala Bogu. Nije skrenuo k nama.
Ursus se verovatno preplašio više nego što je bilo razloga zbog
Gvinplenovih nepromišljenih reči i prepričavanja.
Krčmaru Niklesu koji je sve te reči čuo, nije bilo u interesu da
dovede u nepriliku sirotane iz Grin-Boksa. Od Čoveka koji se smeje on
je crpeo lep mali prihod. Pobeđeni haos imao je dva uspeha: on je
doprineo da u Grin-Boksu pobedi umetnost, a u krčmi da procveta
pijančenje.

VI
MAČKE SASLUŠAVAJU MIŠA

Ursus je doživeo još jedno, i to prilično strašno uzbuđenje. Ovaj

se put radilo o njemu. Pozvali su ga u Bišopsgejt pred komisiju koju
su sačinjavali tri krajnje neprijatna lica. Ova tri lica bila su tri doktora,
okvalifikovani kao nadležni. Jedan je bio doktor teologije, delegat
dekana iz Vestminstera, drugi doktor medicine, delegat koledža
Osamdesetorice, treći doktor istorije i građanskog prava, delegat
koledža Grešem. Ova tri veštaka in omni re scibili vršili su nadzor na
svom javno izgovorenim rečima na području od sto trideset
londonskih parohija, sedamdeset i tri parohije Midleseksa i na pet
pridodatih parohija Sautvoka. Ova sudska teološka nadležnost

280
postoji još i danas u Engleskoj. Tako je presudom suda u Arčesu,
dvadeset trećeg decembra 1868, ukorom i naplatom troškova kažnjen
prečasni Mekonhaj zato što je na stolu upalio kandilo. Ovu presudu
je osnažilo rešenje privatnog saveta lordova. Za liturgiju nema šale.
Tako je, jednog lepog dana, Ursus, od delegiranih doktora primio
naređenje da se predstavi sudu. Naređenje je srećom primio lično, pa
je tako mogao da ga sakrije. Odmah i bez reči, sav drhteći pri pomisli
da ga smatraju krivim, a donekle i drskim, prijavio se sudu. On, koji
je drugima delio savete da ćute, sada je i sam dobio ozbiljnu lekciju.
Garrule sana te ipsum.5 Tri nadležna doktora i delegata zasedala su u
Bišopgejtu, u dnu jedne prizemne dvorane na tri crne kožne fotelje, s
bistama Minosa, Eaka i Radamanta na zidu iznad njihovih glava, sa
stolom napred i klupicom ispred nogu.
Miran i strog oružani pratilac uveo je Ursusa koji, kada ugleda
sudije, odmah sam u sebi svakome od njih prema slikama sudija u
paklu, nađene ime. Minos, prvi od trojice, stručnjak za teologiju, dade
mu znak da sedne na klupicu. Ursus pozdravi propisno, to jest
presamiti se do zemlje, a znajući da medveda očara med kao i doktore
latinski jezik, i sav u znaku strahopoštovanja stalno presamićen
izusti:
- Tresfaciunt capitulum.6
Pognute glave, jer skromnost pali, on posle toga sede na klupicu.
Minos započe:
- Vi držite javne govore?
- Tako je, - odgovori Ursus.
- S kojim pravom?
- Ja sam filozof.
- To nije nikakvo pravo.
- Ja sam vašarski lakrdijaš, - dodade Ursus.
- To je druga stvar.
Ursus odahnu snishodljivo. Minos nastavi:
- Kao lakrdijaš možete govoriti, ali kao filozof treba da ćutite.
- Staraću se, - odgovori Ursus.
Sam u sebi pomisli: - Mogu da govorim, a treba da ćutim. Mnogo

5 Brbljivče, leči se sam.

6 Trojica čine sud.

281
zamršeno.
Jako se uplašio.
Službenik božji nastavi:
- Vi govorite stvari koje loše zvuče. Vređate religiju, poričete
najočiglednije istine, širite prevratničke zablude. Kazali ste, na
primer, da devičanstvo isključuje materinstvo.
Ursus oprezno podiže oči.
- To ja nisam rekao. Rekao sam da materinstvo isključuje
devičanstvo.
Minos se malo zamisli i promrmlja:
- U stvari je obratno.
To je bila jedna te ista stvar, ali Ursus je uspeo da odbije prvi
udarac.
Razmišljajući o Ursusovom odgovoru, Minos utone u dubine
svoje maloumnosti i u tom nasta tajac.
Nadležni za istoriju, koji je za Ursusa bio Radamant, prikri
Minosov poraz ovim pitanjem:
- Optuženi, vaše drskosti i vaše zablude vrlo su raznolike. Vi ste
poricali da je bitka kod Farsala bila izgubljena zbog toga jer su Brut i
Kasije susreli jednog crnca.
- Rekao sam, - promrmlja Ursus - da je do toga došlo i zbog toga
što je Cezar bio bolji vojskovođa.
Odmah zatim istoričar se upusti u mitologiju.
- Vi ste opravdavali Akteonova beščašća.
- Mislim, vešto ubaci Ursus, da čovek nije obeščašćen time što je
video golu ženu.
- Grešite, - strogo reče sudija.
Radamant zađe u istoriju.
- Povodom nesreće koja je zadesila Mitridatovu konjicu, vi ste
ustanovili neke osobine trava i biljki, ali ste poricali da je biljka kao
securiduca mogla učiniti da konjima poispadaju potkovice.
- Oprostite, - reče Ursus. - Kazao sam da je tako nešto moguće
samo s biljkom sferra cavallo. Ne poričem vrlinu ni jednoj biljci.
I potom dodade poluglasno:
- Ni jednoj ženi.
S ovim dodatkom Ursus dokaza sam sebi da, iako je bio uzbuđen,
nije bio izbačen iz sedla, lako u samrtnom strahu sačuvao je

282
prisebnost duha.
- Još nešto o tome, - produži Radamant. - Vi ste izjavili da je
Scipion učinio glupost kada je hteo da služeći sa biljkom Aethiopis
otključa vrata Kartagine, pošto se ova biljka ne odlikuje time da lomi
brave.
- Rekao sam samo toliko da bi bolje učinio da se poslužio biljkom
lunaria.
- To je stvar mišljenja, - progunđa Radamant, koji se takođe našao
u neprilici.
Istoričar zaćuta.
Teolog Minos, pošto je došao k sebi, nastavi sa saslušanjem.
Ugrabio je malo vremena da pročita zabeleške.
- Vi ste svrstali auripigmentum u arsenikove proizvode i kazali ste
da je otrovan. Biblija to poriče.
- Biblija poriče, - uzdahne Ursus, - ali arsenik potvrđuje.
U ovo se umeša lice u kome je Ursus gledao Eaka. Taj je bio
nadležan za medicinu i još nije uzimao reč. Taj s visine, nadmeno i
poluzatvorenih očiju stade na stranu Ursusa i ovako progovori:
- Odgovor nije budalast.
Ursus se zahvali najponiznijim osmehom.
Minos se odvratno napući.
- Nastavljamo, - produži Minos. - Odgovarajte na pitanja. Izjavili
ste da je laž da je zmaj zmijski car po imenu Cocatrix.
- Prečasni, - uzvrati Ursus, - nisam želeo da nanesem neku štetu
zmaju time što sam kazao da je sigurno da ima čovečju glavu.
- U redu, - strogo odvrati Minos, - ali ste ovome dodali da je Perije
video jednoga koji je imao sokolovu glavu. Da li bi ste to mogli
dokazati?
- Teško, - reče Ursus.
Ali ovim mu se malo poljuljalo tle pod nogama.
Da bi iskoristio ovu tako zgodnu priliku, Minos nastavi:
- Kazali ste da Jevrejin koji se pokrsti, smrdi?
- Ali sam dodao da smrdi i hrišćanin koji postaje Jevrejin.
Minos baci pogled na optužni materijal.
- Vi širite i tvrdite neverovatne stvari. Kazali ste kako je Elijen
video slona koji piše mudre izreke.
- Nipošto, prečasni, rekao sam samo da je Opijen slušao nilskog

283
konja kako raspravlja o problemima filozofije.
- Vi ste izjavili da nije istina da se bukova činija sama napuni svim
jelima koja zaželite.
- Rekao sam kad bi bukova činija imala takvu moć, tada bi trebalo
da vas je njome darivao sam đavo.
- Da ju je meni dao?
- Ne, nego meni, prečasni.
- Ne, nikome! Celom svetu!
A u sebi je Ursus pomislio: Više ne znam ni šta govorim. Ali u
svem tom očajanju njegova se zbunjenost spolja nije primećivala.
Ursus se borio.
- Sve ovo, - nastavi Minos,- odaje donekle vaše verovanje u
đavola.
Ursus ne popusti.
- Prečasni, nije da ne verujem u đavola, vera u đavola je naličje
vere u Boga. Jedna dokazuje drugu. Ko ne veruje malo u đavola, ne
veruje mnogo ni u Boga. Ko veruje u svetlost, mora verovati i u tamu.
Đavo je noć Boga. A šta je to noć? Ona je dokaz da postoji dan.
Ovde Ursus na brzu ruku sastavi neku neodrživu vezu između
religije i filozofije. Minos se ponovo zamisli i utonu u ćutanje.
Ursus ponovo predahnu.
Posle ovoga usledi iznenadni napad. Delegat za medicinu, Eak,
koji je maločas s visoka uzeo u odbranu Ursusa od teologa, postade
pomagač napadača. Na nabijen i podebeo svežanj akata stavi
zatvorenu pesnicu i na Ursusovu glavu sruči sledeću optužbu:
- Dokazano je da je kristal staklo očišćeno od svake primese i da
je dijamant sublimovani kristal; utvrđeno je da se staklo za hiljadu
godina pretvara u kristal, a kristal za hiljadu vekova u dijamant. Vi
ste to poricali.
- Nikako, - tužno odgovori Ursus. - Rekao sam samo da za hiljadu
godina staklo ima dosta vremena da se rastopi, a hiljadu vekova je
teško izbrojati.
Saslušanje je nastavljeno s pitanjima i odgovorima koji su se
ukrštali kao udarci mačeva.
-Vi ste poricali da biljke mogu da govore.
- Nipošto, ali da progovore, treba najpre da stignu do vešala.
- Priznajete li da mandragora viče?

284
 - Ne, ali peva.
- Poricali ste da četvrti prst na levoj ruci jača srce.
- Rekao sam samo da kihnuti ulevo predskazuje nesreću.
- Drsko i uvredljivo ste govorili o feniksu.
- Učeni sudijo, kazao sam samo da se Plutarh zatrčao kada je
napisao da je feniksov mozak nežan, ali da prouzrokuje glavobolju,
jer feniks nije nikada postojao.
- Kakve gadne reči! Ptica sinamalk, koja svoje gnezdo savija od
cimetove trske, rintac koja je Parisatisu služila za trovanje, rajska
ptica, manukodijata, i semanda s trostrukim kljunom pogrešno su
smatrane za feniksa: međutim, feniks je postojao.
- Nemam ništa protiv.
-Vi ste magare.
- Javno ste propovedali da zova leči gušobolju, ali ste dodali da
to nije zbog toga što ona na svom korenu ima čarobnu kvrgu.
- Rekao sam da to dolazi otuda što se Juda obesio o zovu.
- To je mišljenje koje se može usvojiti, zadovoljan da uzvrati milo
za drago vraču Eaku, - promrmlja teolog Minos.
Uvređena gordost brzo se pretvori u gnev. Eak se razbesneo.
- Skitnico, vi tumarate duhom isto onoliko koliko i nogama. Vaše
na-mere su podozrive i čudne. Vi se vrzmate oko vradžbina. Imate
veze s nepoznatim životinjama. Prostom svetu pripovedate o
stvarima koje samo u vašoj glavi postoje, a čija je priroda neispitana,
kao na primer kod hoemorrhousa.
- Hoemorrhous je zmija koju je video Tremilije.
U već nadraženoj učenosti doktora Eaka, ovaj brzi odgovor
izazvao je još veću pometnju.
Ursus na ovo nadoveza:
- Hoemorrhous je isto tako stvaran kao i mirišljava hijena i kao
afrička lasica koju je opisao Kastelije.
Jednim besnim napadom Eak se iz ovog položaja izvuče.
- Evo, ovo su vaše vrlo đavolske doslovne reči! Slušajte!
S uprtim pogledom na svežanj akata, Eak pročita ovo:
- »Dve biljke, thalagssigle i algaphotis, svetle noću, danju su
cveće, noću zvezde.«
I gledajući Ursusu pravo u oči reče:
- Šta imate na ovo da kažete?

285
 Ursus odgovori:
- Svaka je biljka svetio. Miris je svetlost.
Eak je dalje listao po svežnju akata.
- Vi ste poricali da mehurići vidre vrede koliko i dabrovica?
- Zadovoljio sam se samo da kažem da bi se u tom pogledu
trebalo možda pričuvati Ecija.
Na ovo se Eak razbesni.
- Vi se bavite medicinom?
- Vežbam se u njoj, - plašljivo uzdahne Ursus.
Ursus je davao odlučne, ali ponizne odgovore. To je divna
mešavina u kojoj je preovlađivala blagost. Govorio je tako umilno da
je doktor Eak osetio potrebu da ga vređa.
- Šta vi tu nama gučete? - reče surovo.
Ursus se zabezeknu i samo odgovori:
- Mladi guču, matori jauču. Ja, nažalost, jaučem.
Na ovo Eak prasnu:
- Da s ovim budete načisto: ako nekog bolesnika lečite, a taj vam
naprasno umre, bićete smrću kažnjeni.
Ursus se usudi da postavi ovo pitanje:
- A ako ozdravi?
- E u tom slučaju, - nešto blažim glasom uzvrati doktor, -
kaznićemo vas smrću.
- Mala razlika, - reče Ursus.
A doktor nastavi:
- U slučaju smrti kažnjava se glupost, u slučaju ozdravljenja
kažnjava se drskost. Vešala vam ne ginu u oba slučaja.
- Za tu sitnicu nisam znao, - progunđa Ursus, - hvala vam što ste
me obavestili. Nisu sve lepote zakona svakom poznate.
- Pričuvajte se vi.
- Uz Božju pomoć, - reče Ursus.
- Mi dobro znamo šta vi radite.
- A meni to nije uvek poznato, pomisli u sebi Ursus.
- Mi vas možemo strpati u zatvor.
- To naslućujem, gospodari moji.
- Ne možete poricati vaše prekršaje i vaše kažnjive prestupe.
- Moja filozofija vas moli za oproštenje.
- Vama se pripisuju razne drskosti.

286
 - To je velika greška.
- Pripoveda se da ste neke bolesnike izlečili.
- Žrtva sam klevete.
Trostruki par mrkih veđa, koje su bile uprte u Ursusa, još se više
nabra. Ove tri učene maske priđoše jedna drugoj i nešto su
međusobno šaptale. Pred Ursusom se pojavi neko maglovito
priviđenje: tri magareća lika iznad tri svemoćne glave. Nekoliko
minuta potrajalo je stručno i intimno mrmljanje ove trojice. Ursus je
za to vreme osetio sav žar i led straha. Najzad se Minos, koji je
predsedavao ovom saslušanju, okrene prema Ursusu i u gnevu
dobaci:
- Odlazite!
Ursus se osećao kao Jona kada je izlazio iz kitove utrobe.
Minos produži:
- Vi ste slobodni.
Ursus reče za sebe:
- Ako li me još jednom dograbe...! Zbogom medicino!
A u sebi dodade:
- Pustiću da ubuduće svi ljudi pocrkaju.
Zatim, presamićen, on sve pozdravi: doktore, poprsja, sto i
zidove, potom natraške izađe i nestade kao senka.
Kao nevin iz dvorane je izašao lagano, a niz ulicu se sjurio brzo
kao krivac. Sudije vam prilaze tako čudno i tako mračno da i
oslobođeni čovek oseti potrebu da beži.
Bežeći tako, Ursus je gunđao:
- Srećno sam umakao! Ja sam divlji učenjak, a oni su
pripitomljeni. Doktori kinje naučnike. Lažna nauka je izmet istinske i
ide na štetu filozofa. Stvarajući sofiste, filozofi stvaraju sami svoju
nesreću. Od drozdovog izmeta nastaje imela, od nje se pravi lepak na
koji se lepi drozd. Turdus sibi malum cacat.
I ne pomišljamo da je Ursus bio slabić. On se smelo služio rečima
koje su izražavale njegovu misao. Ne može se reći da je to činio
ukusnije od Voltera.
Ursus se vratio u Grin-Boks, ispripovedao krčmaru Niklesu da je
zakasnio jer je pratio neku lepu ženu, a ni reči nije rekao o ovoj svojoj
pustolovini.
A uveče je na uvo šapnuo Homu:

287
 - Samo da znaš: pobedio sam troglavu aždaju.

VII
ZAŠTO LI SE DUKAT KALJA MEĐU BAKARUŠAMA

Dogodilo se nešto što je izmenilo stvar.

Krčma Tedkester sve je više postajala mesto veselja i smeha.
Veselije gužve nije bilo. Krčmar i njegov momak nisu stizali da natoče
dovoljno piva, rakije i vina. Svi prozori bili su uveče osvetljeni i svi
stolovi zauzeti. Orilo se od graje i pesme. Na velikom starinskom
ognjištu, ograđenom gvozdenom rešetkom, nasutom ugljem, buktao
je plamen kao u nekom zdanju vatre i vreve.
Još je više svetine bilo u dvorištu, drugim rečima u pozorištu.
Na predstave Pobeđenog haosa dolazila je publika iz celog
predgrađa Sautvoka tako da čim bi se zavesa digla, ni jedno mesto
nije bilo prazno. Na prozorima načičkani gledaoci, na balkonu prava
najezda. Na pločniku se nije video ni jedan kamen, sve je bilo
prekriveno.
Samo je loža za plemstvo ostajala uvek prazna.
Zbog toga se po sredini balkona crnila rupa koju su po šatrovački
nazvali »furuna«. Ovde nikoga nije bilo. Osim ovde, na sve strane je
bila svetina.
Jedne večeri i ovde je nekoga bilo.
Bila je subota, dan kada Englezi, jer im je nedeljom dosadno, žure
da se zabave. Dvorana je bila dupke puna. Kažemo dvorana i Šekspir
je dugo imao za svoje pozorište dvorište jedne gostionice i zvao ga
dvoranom: hali.
U trenutku kada se zavesa digla za prolog Pobeđenog haosa, na
pozornici su stajali Ursus, Homo i Gvinplen. Ursus kao obično baci
pogled na publiku i zinu od iznenađenja.
Loža »za plemstvo« bila je zauzeta.
Nasred lože, u fotelji obloženoj utrehtskom kadifom za nameštaj,
se-dela je jedna žena.
Bila je sama i zauzela je celu ložu.
Neka stvorenja zrače. I ova žena, kao i Dea, zračila je, ali
drugačije. Dea je bila bleda, ova rumena. Dea je bila praskozorje, ova
zora. Dea je bila lepa, ova divna. Dea je bila nevinost, čednost, belina,

288
alabaster, ova rumenilo i primećivalo se da nije izbegavala crvenilo.
Njeno zračenje presipalo se preko lože, a ona je nepomično sedeia,
kao središte svega, svesna da je idol.
Usred ove prljave svetine ona je zračila divno kao rubin,
obasipala onaj puk tolikim svetlom da ga je bacala u zasenak, i sva
ona mračna lica još su se više smračila. Njen sjaj je sve potamneo.
Sve oči bile su u nju uprte.
Tom-Džim-Džek nalazio se u gužvi. Kao i ostali, on se takođe
izgubio pod blještavim oreolom ove divne ličnosti.
Ova žena je u prvi mah privukla na sebe svu pažnju publike,
takmičila se s pozornicom i pomalo štetila prvim utiscima Pobeđenog
haosa.
lako je izgledala kao da je izašla iz neke bajke, ona je za one u
njenoj blizini bila stvarnost. Ona je odista bila žena. Bila je stasita i
snažna i dekoltirala se divno što god je više mogla. Nosila je velike
minđuše s perlama i onim čudnim nakitima koje su tada nazivali
ključevima Engleske. Gornja haljina bila joj je od zlatom izvezenog
sijamskog muslina, što je bio veliki luksuz, jer je takva haljina u to
vreme stajala šest stotina talira. Košulju je zakopčavala velikim
dijamantom, a da udovolji pohotljivoj modi onoga vremena,
ostavljala je potpuno razgolićen gornji deo grudi; košulja je bila
satkana od frizijskog platna, od koga je Ana Austrijska krojila tako
fine čaršave, da su se kroz prsten mogli provući. Sva je bila uokvirena
rubinima, među kojima je bilo nekoliko nebrušenih dragih kamenova
i drugog alem-kamenja naši-venog na gornjem delu haljine. Obrve je
prevukla kineskim tušem, a ruke, laktove, ramena, bradu, delove
ispod nozdrva i očnih kapaka, ušne školjke, dlanove i prste belilom
koje se izazivački prelivalo u crvenkastu boju. I povrh svega, u svemu
tome osećala se neutoljiva volja da bude lepa. Ona je to i bila u tolikoj
meri da je izgledala surova. Kao pantera koja može da miluje i da
bude mačka. Jedno oko bilo joj je plavo, drugo crno.
Kao i Ursus, Gvinplen se zagledao u ovu ženu.
Grin-Boks je imala nečeg od opsenarskog pozorišnog prizora.
Pobeđeni haos, više mašta nego pozorišni komad. Bili su navikli da kao
priviđenje deluju na publiku. Ovog puta na njih je delovalo
priviđenje, gledalište je iznenadilo pozornicu i sad je na nju došao red
da se zaprepasti. Očaranost publike je prešla na glumce.

289
 Žena je posmatrala njih, a oni su gledali nju.
Na rastojanju i u svetlosnoj magli pozorišnog polumraka
pojedinosti iščezavaju: sve je odista bilo kao neko priviđenje. Ono
tamo bila je svakako žena, ali da to nije neka opsena? U njihovoj tami
zaslepila ih je ova iznenadna svetlost. To je bila kao pojava neka
nepoznata planeta. Ona je došla iz sveta srećnih. Bljesak je činio ovu
priliku još većom, a ona je zvezdano sjala kao mlečna staza. Alem-
kamenje na njoj ličio je na zvezde. Ona kopča od dijamanta možda su
to bili Vlašići. Divni oblici njenih grudi bili su čarobni. Posmatrajući
ovo zvezdano biće, oni su osećali trenutnu i ledenu blizinu srećnih
predela. Kao čudo iz raja ovo lice bogato neiscrpnom vedrinom
nadnelo se nad trošnom Grin-Boksom i njenom sirotom publikom.
Radoznalost odozgo sišla je da se zadovolji i u isto vreme dala je
hrane narodnoj radoznalosti. Ono odozgo dopustilo je da ga
posmatra ono odozdo. Ursus, Gvinplen, Vinos, Fibi, publika, svi osim
Dee, koja o svemu tome nije ništa znala i koja je i dalje uporno živela
u svojoj tami, bili su očarani.
Bilo je priviđenja u prisustvu te žene, ali njen lik nije ni po čemu
opravdavao takvu pomisao. Ona nije imala ničeg providnog,
neodređenog, lepr-šastog, maglovitog. Ovo priviđenje bilo je sveže,
rumeno i dobrog zdravlja. Pa ipak, u optičkim uslovima, u kojima su
se našli Ursus i Gvinplen, ona je bila priviđenje. Postoje i dobro
uhranjena priviđenja, koja zovemo vampirima. To zdravlje ima
takođe i lepa kraljica koja sirotom narodu godišnje pojede trideset
miliona, a ostaje za narod samo priviđenje. U polutami, pozadi ove
žene, stajao je njen paž, e I m o z o, detinjast, bled, lep i ozbiljan čo-
večuljak. Vrlo mlad i vrlo ozbiljan paž u to je vreme bio u modi. Paž
je bio odeven od glave do pete u kadifu vatrene boje, s perjanicom na
zlatom opšivenoj kapi, što je bio znak visokog služiteljskog položaja,
a što je ovde odavalo lakeja dame iz visokog društva.
Lakej pripada svom gospodaru, i nije bilo moguće a da se ne
zapazi u senci ove žene ovaj paž skutonoša. Često se u naše sećanje
bez naše svesti nešto ureže, pa su tako, a da Gvinplen o tome ništa ni
slutio nije, ipak u njegovoj svesti ostavili traga puni obrazi, ozbiljan
izgled, kapa sa širitima i perjanica gospođinog paža. Međutim, ovaj
sluga nije ništa činio da bi na sebe skrenuo pažnju; pažnju privući na
se znači isto što nemati poštovanja; stoga je on stajao prav i

290
nepomičan u dnu lože i povukao se toliko koliko su to dopuštala
zatvorena vrata.
Uprkos toga što je pored nje bio njen skutonoša, dama je u svojoj
loži bila usamljena, s obzirom na to da jedan sluga u takvom slučaju
ne znači ništa. Mada je ta osoba skrenula veliku pažnju na sebe i
ustavljala dubok utisak neke visoke ličnosti, ipak je konačni rasplet
Pobeđenog haosa bio jači. Kao i uvek utisak je bio neodoljiv. Uzbuđenje
je usled prisustva ove divne žene možda čak i poraslo, jer je katkada
gledalac samo dodatak pozorišnoj predstavi. Zaraza Gvinplenovog
smeha bila je snažnija no ikada. U neopisivom grču veselosti, u kojoj
je izdvajao zvonak i upadljiv smeh Tom-Džim-Džeka, sva se publika
grohotom smejala.
Nepomična kao kip, očiju kao utvara, nepoznata žena koja je
gledala predstavu, bila je jedina koja se nije smejala.
Utvara, ali satkana od sunčevih zraka.
Kada je predstava bila završena, zavesa spuštena, a u Grin-Boksu
ponovo zavladalo porodično raspoloženje, Ursus odreši kesu u kojoj
je bio pazar i izruči je na sto. Čitava gomila bakaruša među kojima
odjednom zasja španski zlatnik.
- To je ona! - kliknu Ursus.
Ovaj dukat usred tih zarđalih bakaruša u stvari je odgovarao onoj
ženi usred onog naroda.
- Svoje mesto platila je dukatom! - produži sav ushićen Ursus.
U taj čas u Grin-Boks uđe krčmar, pruži ruku kroz prozor na
zadnjem odeljenju, a na zidu, o koji se Grin-Boks naslanjala, otvori
prozorčić, o kome je već bilo govora i kroz koji se videlo na vašarište,
pa ne govoreći ništa, namigne Ursusu da pogleda. Raskošne kočije,
okružene lakejima s perjanicama i bakljama, upravo su, u divnoj
zaprezi, odmicale brzim kasom.
Ursus s poštovanjem podiže dukat palcem i kažiprstom i
pokazujući ga krčmaru reče:
- Ono je boginja.
Potom mu se oči zaustaviše na kočijama koje su zaokretale iza
ugla na vašarištu i na kojima su buktinje osvetljavale zlatnu krunu s
osam cvetova.
Ursus povika:
- Više je nego boginja. To je vojvotkinja.

291
 Kočije iščezoše. Tandrkanje točkova sve je više zamiralo.
S dukatom između dva prsta, kao s pričešćem u putiru, Ursus je
nekoliko trenutaka stajao zanesen.
Zatim stavi dukat na sto i zagledajući ga, povede razgovor o
»gospi«. Krčmar mu je odgovarao. To je bila vojvotkinja, tako je.
Titulu su znali. Ali njeno ime? Nisu ga znali. Krčmar Nikles je kočije,
sve u štitovima s grbovima, i lakeje, sve u širitima, video izbliza. Kao
da je lord-kancelar, kočijaš je imao periku. Kočije su bile onog retkog
oblika koji u Španiji zovu coche-tumbonu, od one divne vrste sa
zaklopcem kao na grobu i na kome je stajala kruna: lepo su joj mesto
našli. Paž je predstavljao primer tako malog čoveka da je mogao
sedeti spolja na papuči. Baš ova lepa stvorenja služe kao skutonoše
damama; oni isto tako nose njihove poruke. A da li smo dobro
zapazili perjanicu na onome pažu? Eto, koje velik. Ko bespravno nosi
ono perje, taj plaća kaznu. Krčmar Nikles je takođe izbliza video
damu. Prava kraljica! Onako silno bogatstvo čini je još lepšom: koža
je još belja, oko ponosnije, hod otmeniji, nastup prkosniji. Ništa nije
ravno neviđenoj lepoti onih ruku koje nisu znale za rad. Krčmar
Nikles je pripovedao o ovoj velelepnosti bele puti s plavim žilama, o
vratu, ramenima, rukama, šminki, nakitu na minđušama, zlatom
naprašenoj frizuri, o obilju alem-kamenja, o rubinima i dijamantima.
- Koji su manje sjajni od njenih očiju, dodao je Ursus.
Gvinplen je ćutao.
Dea je slušala.
- A da li znate za ono najčudnije? - reče krčmar.
- A šta? - upita Ursus.
- Gledao sam kako se popela u kočije.
- Pa šta?
- Nije ušla sama.
- Koješta!
- Neko je s njom ušao.
- Ko?
- Pogodite.
- Kralj? - reče Ursus.
- Prvo i prvo, zasada kralja nema, uzvrati gazda Nikles. Mi nismo
pod kraljem. Pogodite ko se popeo u kola s vojvotkinjom.
- Jupiter, - reče Ursus.

292
 Na ovo krčmar odgovori:
- Tom-Džim-Džek.
Gvinplen, koji do tada nije izustio ni jedne reči, prekine svoje
ćutanje uzvikom:
- Tom-Džim-Džek!
Zaprepašćeni svi umukoše, samo je Dea u toj maloj pauzi
prošaptala:
- Ne bi li nekako moglo da se spreči da ta ženu dolazi ovamo?

VIII
ZNACI TROVANJA

»Priviđenje« ne dođe više. Ne pojavi se u pozorištu, ali se javi u

Gvinplenovoj svesti.
Gvinplen je odista u izvesnoj meri bio uznemiren.
Činilo mu se da je prvi put u svom životu video ženu.
Odmah se sav predao onom čudnom maštanju. Treba se čuvati
sanjarije koja se nameće. Sanjarija nosi u sebi tajanstvenost i opojnost
mirisa. Ona je za misao ono što je miris za tuberozu. Ona je katkada
kao otrovna ideja koja se širi i prodire kao dim. Čovek može da se
otruje snovima isto onako kao i cvećem. Opojno divno i kobno
samoubistvo.
Rđave misli su samoubistvo duše. U tome se i sastoji trovanje.
Mašta privlači, pridobija lepim, mami, veže, a potom postajete njen
saučesnik. Ona vas uortači da zajednički obmanjujete svest. Opčini
vas, a potom vas pokvari. O maštanju se može reći ono isto što i o igri.
Najpre bivaš prevaren, a zatim i sam postaješ varalica.
Gvinplen je sanjario.
Ženu on nikada nije video.
Samo senku od nje u svim ženama iz puka, a njenu dušu u Dei.
Najzad ju je u stvarnosti video.
Video je toplu put kojom je strujala strasna krv, kao u mramoru
isklesane i u isto vreme zaobljene talasaste oblike, gordo i
hladnokrvno lice koje je svojim sjajem privlačilo i odvraćalo, kose boje
kao odsjaj požara, otmeno ponašanje s adiđarima koji bude
sladostrasne žmarce, jednu skrivenu na-gost tela s oholom željom da
se gomili dopadne, a da ostane nepristupačna, kaćiperstvo koje se ne

293
da osvojiti, draž koja se ne da shvatiti, iskušenje koje sluti propast,
obećanje čulima i opomena razuma, dvojaki nemir požude i straha.
Sve je on to prozreo. Video je ženu.
Video je nešto više i nešto manje od žene, video je ženku.
U isto vreme ženu s Olimpa.
Ženku i boginju.
Pred njim se razotkrila polna tajanstvenost.
A gde? U nedostižnom.
U beskrajnim daljinama!
Ironija sudbine: dušu, taj nebeski dar, on je imao, držao ju je u
svojim rukama i to je bila Dea; pol, ovozemaljsku stvar, onu ženu,
nazirao je neg-de daleko na nebesima.
Vojvotkinja.
Više od boginje, tako reče Ursus.
Kakva nepristupačnost!
Pred takvim usponom sam bi san ustuknuo.
Da li će počiniti ludost da misli o ovoj neznanki? On se ovome
opirao.
Svega onoga što mu je Ursus govorio o životu tih visokih
polukraljevskih bića, on se dobro prisećao; zanovetanja filozofa, koja
su mu izgledala suvišna, sada su mu davala pravac u razmišljanju; na
sećanju često ostaje samo tanak sloj zaborava, koji, prema prilikama,
odjednom omogući da sagledamo ono što se nalazi ispod njega. On je
zamišljao da se ovaj uzvišeni svet, vlastela, kome je pripadala ova
žena, nemilosrdno uzdigao iznad kukavnog puka kome je i sam
pripadao. Ali da li je on bar puku pripadao? Nije li on bio vašarski
komedijaš, niži od najnižeg? Prvi put otkako je ušao u godine da je
mogao da razmišlja, steže mu se srce zbog niskog porekla, što bi
danas nazvali poniženjem. Ursusove pripovesti i opisi, himne i
ditirambi za-mkovima, parkovima, vodoskocima, dvoranama na
stubovima, njegova pričanja o bogatstvima i moći ponovo su u
Gvinplenovoj svesti oživeli kao živa stvarnost koja se gubila u
oblacima. Ova ga je visina omađijala. Da jedan čovek može da
postane lord, izgledalo mu je kao varljiv san. Pa ipak je to postojalo.
Neverovatno! Lordovi su postojali! Da li su i oni kao i mi bili ljudi od
krvi i mesa? U to se moglo sumnjati. U sebi je osećao kao da se nalazi
u nekoj mračnoj dubini, okružen zidinama, i negde u daljini, kao kroz

294
otvor na bunaru na čijem se dnu nalazio, on je iznad svoje glave u
sjaju nebeskog plavetnila ugledao svetle konture i zrake Olimpa. I
usred ove božanske slave zračila je vojvotkinja.
Za ovom ženom on je osećao neku čudnu žudnju pomešanu s
nečim što je bilo nemoguće.
U svesti mu se stalno i protiv njegove volje javljala ova mučna
besmislica: njenu dušu videti pored sebe, na dohvat i u ograničenoj i
opipljivoj stvarnosti, njeno telo u onom nedostižnom i potpuno
neostvarljivom idealu.
Nijedna od tih misli nije se u njemu potpuno izbistrila. Živeo je
kao u magli. Misli su mu stalno menjale oblik i lebdele. Ali sve je to
bilo nejasno.
On je, uostalom, sam u svojoj svesti znao da se tu radi o
nedostižnom. Nikada ni u snu nije pomislio da se na neki način popne
do vojvotkinje. Srećom!
Može da vam se dogodi da nikad ne zaboravite podrhtavanje tih
lestvica kad se jednom na njih popnete; čovek misli da se penje na
Olimp, a kad tamo on je stigao u tamnicu Bedlem. Sam bi se užasnuo
te želje kada bi ona u njemu jednom sazrela. Međutim, nešto tome
slično on nije doživljavao.
Da li će još ikada ugledati onu ženu? Verovatno nikad. Ludilo ne
ide tako daleko da se zanese nekim zračkom koji preleti preko neba.
Strogo uzev, može se razumeti da čovek milo pogleda neku zvezdu,
koja se ponovo javlja, može ponovo da se vidi i stalna je. Ali zar je
moguće zaljubiti se u munju?
Maštanja su navirala i nestajala. A onaj divni i otmeni idol u dnu
lože ponovo bi obasjao njegove misli, pa potom nestajao. Na njega je
sad mislio, a zatim opet nije mislio, zabavljao se drugim stvarima, i
ponovo se na isto vraćao. Uljuljkivao se samo i - ništa više.
Ovo je doprinelo da nekoliko noći nije ni oka zatvorio. Nesanica
je kao i san: puna sanjarija.
Šta se sve u ljudskom mozgu zbiva, tačno opisati sve one teško
razumljive promene, skoro je nemoguće. Nedostatak reči je u tome
što one raspolažu jasnijim konturama nego ideje. Na svojoj ivici sve
se ideje među sobom prožimaju, a reči ne. Rečima uvek izmakne onaj
neshvatljivi deo duše. Za izraz postoje granice, misao ih nema.
Mračna zagonetka u nama toliko je velika da ono što se u

295
Gvinplenu odigravalo jedva da je u njegovim mislima dodirivalo
Deu. Ona je bila središte njegove svesti. S njom se ništa nije moglo
uporediti.
Pa ipak - tim suprotnostima bogata je ljudska duša. U Gvinplenu
se odigravao sukob sa samim sobom. Da li je on bio toga svestan?
Teško.
U svojoj svesti, duboko u sebi, na mestu mogućih naprslina -
takvih imamo svi - on je osećao sukob izvesnih težnji. Za Ursusa to bi
bilo nešto razumljivo, za Gvinplena tajnovitim velom pokriveno.
Dva nagona borila su se u njemu, nagon za idealom i polni nagon.
To su borbe između belog i crnog anđela na mostu koji vodi preko
ambisa.
Najzad se crni anđeo stropošta u ambis.
I jednoga dana, nepredviđenog, Gvinplen nije više pomišljao na
onu neznanku. Borba između principa, dvoboj između njegove
ovozemaljske i božanske strane, odigrala se u najmračnijem kutku
njega samog, i to tako duboko da je on tu borbu jedva osetio.
U jedno je ipak bio posve siguran, a to je da ni jednog trenutka
nije prestao da obožava Deu. On je samo kratko vreme bio vrlo
zbunjen; krv mu uzavrela, ali to je bilo i prošlo. Ostala je samo Dea.
Gvinplena biste sigurno začudili kad biste mu kazali da je Dea,
pa makar to i za trenutak, bila u opasnosti.
Utvara, koja je, izgleda, ovim dvema dušama pretila, nestala je u
toku jedne ili dve nedelje.
Gvinplen je imao sada samo srce kao ognjište, a ljubav kao
plamen na njemu.
Uostalom, kako rekosmo, »vojvotkinja« nije više navraćala.
Za Ursusa je to bilo nešto sasvim obično. »Dama s dukatom« je
retka pojava. Dođe, plati i ode. Bilo bi suviše lepo kada bi se to
ponovilo.
Što se tiče Dee, ona ni jednom rečju nije pomenula onu ženu koja
se izgubila. Razume se da je sve čula i Ursusovi uzdisaji i ovda-onda
značajni povici kao: »Nema svakoga dana dukata« - bili su joj dovoljni.
Ona nije više spominjala onu »ženu«. U tome se i sastoji duboki
instinkt. Duša nekada preduzima određene mere opreznosti, u čije
tajne ni sama nije više posvećena. Ne govoriti o nekome, znači
odstraniti ga. Raspitujući se o nekome, strah te je da ga time ne

296
pozivaš. A kad o njemu prestaneš da govoriš, kao da vrata za njim
zatvoriš.
Događaj je već bio zaboravljen.
Da li je tu i bilo nečega? Da li je to uopšte postojalo? Može li se
reći da je između Gvinplena i Dee lebdela neka senka? O tome Dea
nije ništa znala, a ni Gvinplen. Ne, ničega nije bilo. Vojvotkinja je
nestala u daljini kao neko priviđenje. To je trajalo samo za trenutak,
dok je Gvinplen bio u snovima kojih se oslobodio. Pobegli snovi ne
ostavljaju trag kao ni rasturena magla, a kad oblak prođe, ljubav nije
ništa manja u srcu, kao što nije ni sunce na nebu.

IX
ABYSSUS ABYSSUM VOCAT7

Još se jedno lice izgubilo: Tom-Džim-Džek. Odjednom je prestao

da dolazi u krčmu Tedkester.
Ljudi od položaja koji su iza kulisa mogli da zavire u otmeni život
velikih londonskih vlastelina, mogli su možda da primete da su u to
vreme »Nedeljne novine« u svojoj rubrici o krštenjima i venčanjima,
objavile vest da je »Lord Dejvid Diri-Moir, po naređenju njenog
veličanstva, otišao da preuzme komandu nad svojom fregatom u
beloj eskadri, koja krstari duž holandske obale«.
Ursus je takođe primetio da Tom-Džim-Džek ne dolazi više. To
ga je jako zabrinulo. Tom-Džim-Džek se više nije pojavio od onog
dana kada je otišao u istim kočijama kojima i gospođa s dukatom.
Tom-Džim-Džek, koji čim pruži ruku, prosto naprosto digne
vojvotkinju, svakako je bio zagonetna ličnost. Bilo bi zanimljivo da se
ovo razmotri! Koliko bi se pitanja ovde moglo postaviti! Šta bi se tu
sve moglo reći. Baš zbog toga Ursus ne progovori ni jedne reči.
Ursus je imao životnog iskustva i znao je čemu vode nesmotrene
radoznalosti. Radoznao čovek treba, dakle, da pripazi dokle sme da
ide u svojoj radoznalosti. Ako slušaš, u opasnosti je uvo; ako vrebaš,
na kocku stavljaš oko. Mudro je ništa ne čuti i ništa ne videti. Tom-
Džim-Džek se popeo u kraljevske kočije. Krčmar je to svojim očima
video. Mornar koji je seo pored one ledi izgledao je kao čudovište, a

7 Bezdan poziva bezdan.

297
to je izazvalo Ursusa da bude podozriv. Ćudljivost života ljudi iz
viših staleža treba da je svetinja za ljude iz nižih staleža. Za sve te
gmizavce koji se zovu sirotinja, bilo bi najbolje da se zavuku u svoju
rupu čim primete nešto čudnovato. Snaga je u tome da se ostane
miran. Ako niste srećni da budete slepi, zatvorite oči; zapušite uši ako
nemate tu sreću da budete gluvi; prebijte jezik ako niste toliko
savršeni da ste od rođenja nemi. Velikaši su ono što hoće da budu, a
mali svet ono što može da bude; pustimo da nepoznati prođe. Ne
uznemiravajmo mitologiju; ne zavirujmo u sve; pravimo se nevešti
kad nas obmanjuju; ne ogovarajmo nazadovanja ili unapređenja koja
se sprovode gore u višim sferama iz pobuda koje su nam nepoznate.
Za nas ništavne ljude to su samo optičke varke. Metamorfoze su stvar
bogova. Ono što se gore kod velikana menja i propada, oblaci su koje
mi ne možemo da shvatimo i koji su opasni za ispitivanje. Suviše
radoznala pažnja izvodi iz strpljenja olimpijce u toku njihovih
razonoda i zabava, pa vam udarac groma može lako staviti na znanje
da je bik koga ste suviše radoznalo posmatrali, bio u stvari sam
Jupiter. Ne razotkrivajmo ogrtač kamene boje sa strašnih velikana.
Ravnodušnost je mudrost. Ne mičite se, to je spasonosno. Umrtvite
se, pa vas neće ubiti. To je mudrost buba. Nju je Ursus primenjivao u
životu.
Sve je ovo počelo da kopka krčmara tako da jednoga dana upita
Ursusa:
- Da li vam je poznato da se Tom-Džim-Džek više ne viđa?
- Gle, - dobaci Ursus, nisam ni primetio.
Krčmar Nikles izusti nešto poluglasno, bez sumnje nešto u vezi s
vojvotkinjinim kočijama i Tom-Džim-Džekom. Primedba po svoj
prilici neučtiva i opasna, a Ursus se pravio kao da ništa nije čuo.
Ursus je bio isuviše umetnička priroda pa da bi mogao da
zaboravi Tom-Džim-Džeka. U izvesnoj meri on se razočarao. Svoja
osećanja preneo je samo Homu, ličnosti od svog poverenja, na čiju se
ćutljivost mogao potpuno osloniti. Vuku je tada tiho šapnuo na uvo:
- Od kako Tom-Džim-Džek ovamo ne navraća, prazno mi je kao
čoveku, a oko srca hladno kao pesniku.
S ovim izlivom prijateljske iskrenosti, Ursusu je laknulo.
Prema Gvinplenu, koji Tom-Džim-Džeka nije pominjao, ostao je
i dalje zatvoren.

298
 I odista, Gvinplena, koga je Dea svega zauzela, Tom-Džim-Džek
malo se ticao.
Vremenom je Gvinplen sve ovo zaboravio. Dea čak nije ni slutila
kakve je sve potrese proživljavao. U isto vreme prestalo je da se
govori o smicalicama i tužbama protiv Čoveka koji se smeje. Mržnja je,
reklo bi se, splasnula. U Grin-Boksu i oko nje sve se stišalo; niko nije
više spletkario, ni glumci ni popovi. Pretnji spolja nije bilo. Uspeh je
bio osiguran. Sudbina donosi ova iznenadna razvedravanja. Na
štedru Deinu i Gvinplenovu sreću nije ovog časa padala nijedna
senka. Ona se postepeno uzdigla do tačke od koje se dalje ne raste.
Postoji jedna reč koja izražava takvo stanje: kao što more ima svoju
plimu, i sreća ima svoj vrhunac. U pogledu savršeno srećnih
zabrinjava samo to što more ima i oseku.
Dve su mogućnosti da neko bude neosvojiv: da stoji vrlo visoko
ili vrlo nisko. Koliko je poželjna prva toliko je poželjnija ova druga
mogućnost. Mnogo je teže zgnječiti infuzoriju nego ustreliti orla. Ako
je iko, kao što smo rekli, posedovao na zemlji ovu sigurnost malih, to
su je imali Gvinplen i Dea. I nikada im ta sigurnost nije bila tako
potpuna. Sve su više živeli u zanosu jedno za drugo, jedno u drugom.
Srce se zasićava ljubavlju kao nekom božanskom solju koja ga
održava; otuda nepovrediva privrženost onih koji su se zavoleli u
praskozorje svoga života i otuda svežina starih produženih ljubavi.
Postoji balsamovanje ljubavi. Dafnid i Hloja su dali primer Šilemoni i
Banhiohu. Starost kod koje veče liči na zoru, očigledno je bila
namenjena Gvinplenu i Dei. Zasada su još uvek oboje bili mladi.
Ursus je posmatrao ovu ljubav kao što lekar posmatra bolesnika
u bolnici. On je, uostalom, imao ono što se u to vreme nazivalo
»hipokratski pogled«. Upro bi svoje oštroumne oči na nežnu i bledu
Deu i promrmljao: - Divno je što je srećnal
Drugi put opet bi rekao: - To je melem za njeno zdravlje.
Klimao je glavom i katkad s pažnjom čitao o »srčanim
poremećajima« iz Avicenove knjige, koju je imao pri ruci, a koju je
preveo Vopiskus Fortunatus, Luven, 1650.
Dea se lako zamarala, znojila se i bila je dremljiva. Preko dana bi,
kao što smo videli, prilegla. Kada je tako jednom na medveđoj koži
zaspala, a Gvinplena nije bilo, Ursus se tiho sagnuo da joj posluša
srce. Pošto ga je nekoliko trenutaka osluškivao, on se uspravi

299
govoreći:
- Potresa joj ne bi trebalo. Naprslina bi se brzo proširila.
Svetina je i dalje dolazila na predstave Pobeđenog haosa. Izgledalo
je da uspehu Čoveka koji se smeje neće biti kraja. Svi su dolazili. I to ne
samo Sautvok već pomalo i London. Publika se mešala. Nisu to bili
samo mornari i kočijaši. Prema mišljenju krčmara Niklesa, koji je
dobro poznavao svaki ološ, u masi je bilo plemića i baronića,
prerušenih u ljude iz naroda. Prerušavanje je radost oholih, a tada je
to bilo u velikoj modi. Aristokratija izmešana s ološem predstavljala
je dobar znak i potvrđivala da uspeh prelazi u London. Gvinplenova
slava odista je prodirala u visoke krugove. U Londonu se pripovedalo
samo o Čoveku koji se smeje, i to je doprlo čak do Mohok kluba, koji su
posećivali isključivo lordovi.
O svemu tome se u Grin-Boksu nije ni slutilo. Tamo su se
zadovoljavali time da budu srećni. Deina beskrajna radost bila je u
tome da svake večeri pomiluje kovrdžastu rujavu Gvinplenovu kosu.
U ljubavi nema ništa lepše od navike. Ceo se život kreće oko toga.
Izlazak sunca navika je vasione. Stvaranje je ljubavnica, sunce je
ljubavnik.
Svet počiva na svetlosti, toj blistavoj Karijatidi. Svakog dana, u
jednom uzvišenom trenutku, zemlja se, obavijena tamom, osloni na
ogranulo sunce. Tako je i slepa Dea osećala kako se u njoj ponovo
bude toplina i nadanja svaki put kad god bi na Gvinplenovu glavu
stavila ruku.
Živeti kao dvoje koje se potajno obožavaju, voleti se ćutke, svako
bi se zadovoljio da tako proživi večnost.
Tako opijen srećom kao nekim mirisima, što je često uzrok neke
božanstvene nelagodnosti, Gvinplen je švrljao jedne večeri livadom,
stotinjak koraka od Grin-Boksa, kao što je to obično činio posle
završene predstave. Naiđu tako ponekad časovi naviranja, u kojima
čovek izliva svoje prepuno srce. Noć tamna, providna, zvezdana.
Celo je vašarište bilo pusto, samo su se san i zaborav nadneli nad
raštrkanim vašarskim šatrama po Terinzo-fildu.
Svetlelo je poslednje svetio: fenjer u krčmi Tedkester, čija su
odškrinuta vrata iščekivala Gvinplena da im se vrati.
Zvona s pet crkava parohije Sautvok, s prekidima i različitim
zvukovima, već prema zvonicima, odbijala su ponoć.

300
 Gvinplen je mislio na Deu. A na šta bi drugo i mislio? Ali ove
večeri, neobično zbunjen, omađijan i zaplašen, on je na Deu mislio
kao što muškarac misli na ženu. Zbog toga je korio sam sebe. To je
bilo unižavanje. U njemu je izbijao potmuli nagon muškarca. Nežno,
ali neodoljivo nestrpljenje. Prelazio je preko one nevidljive granice.
Na ovoj strani granice devica, a na drugoj žena. Sa zebnjom je
ispitivao sam sebe, a potom se, reklo bi se, u sebi stideo. Gvinplen iz
ranijih godina, nesvestan tajanstvenog rašćenja, postepeno se
preobražavao. Nekad sramežljiv, on je osećao kako postaje uzbudljiv
i uznemiren mladić. Mi imamo uvo svetlosti, na koje čujemo razum, i
uvo mraka, na koje čujemo nagon. Na ovo drugo prošireno uvo
nepoznati glasovi vukli su ga na svoju stranu. Mladić koji sanjari o
ljubavi, ma koliko da je čedan, ipak se najzad između njega i njegovog
sna postavi izvesno iskušenje tela. Namere gube svoju jasnoću. Ono
čega se čovek stidi i što mu priroda nameće, prodre u svest. Gvinplen
je žudio za onim čulnim u čemu su sva iskušenja, što je Dei gotovo
nedostajalo. U svojoj vrućici, koja mu je izgledala nezdrava, on je
možda u opasnom pravcu preobražavao Deu, menjao njen anđeoski
oblik u lik žene. Ženo, potrebna si nam.
Ljubav ne voli da bude suviše rajska. Potrebna joj je grozničava
topla put, uzbuđenje, plameni poljubac koji sažiže, razbarušene kose,
zagrljaj s ciljem. Nadzemaljsko smeta, etarsko pritiska. Suviše
nebeske ljubavi isto je što i suviše goriva u vatri: plamen se guši.
Zaljubljeni Gvinplen snevao je u isto vreme divan i strašan san o Dei
koju može da ima i koju već ima, o vrtoglavom zbliženju koje unosi
tajnu stvaranja u dva bića. Žena! Duboko u sebi on je čuo ovaj krik
prirode. Kao što je Pigmalion iz mita izvajao Galateju iz azura, tako je
on u dubini svoje duše smelo doterivao Dein čudni lik; lik suviše
nebeski, a nedovoljno zemaljsko-rajski; jer Eva je zemaljski raj. Eva je
bila ženka, telesna majka, zemaljska dojilja, sveta majčina utroba
pokoljenja, dojka nepresušnog mleka, ona je ljuljala novorođeni svet;
dojke isključuju krila. Devičanstvu je nada samo materinstvo. Dea je,
međutim, u Gvinplenovoj fatamorgani sve do sada bila iznad onog
čulnog. Sav zaluđen, on je u svojim mislima pokušavao da je spusti
do telesnog i vukao je onu nit, pol, koji svaku devojku čvrsto veže za
zemlju. Ni jedna od ovih ptica nije tome umakla. Ni Dea, kao ni sve
druge, nije bila van tog prirodnog zakona, a priznavajući ovo samo

301
upola, Gvinplen je nejasno želeo da se i ona pot-čini ovome zakonu.
On je to želeo i protiv svoje volje i stalno mu je to bilo na pameti. Deu
je zamišljao kao ljudsko biće; s tim u vezi u njemu se rodila čudna
misao: Dea je biće ne samo od zanosa nego i od požude; Dea s glavom
na jastuku. Stideo se ovog skrnavljenja u mislima; ovo mu je izgledalo
kao pokušaj obeščašćenja; opirao se ovom saletanju, odbijao ga i
ponovo mu se predavao; činilo mu se da vrši prestup što nasrće na
nevinost. Dea je za njega bila oblak. Sav uzdrhtao, on je razmakao
oblak kao što bi podigao košulju. Bio je april.
Kičmena moždina sanjari.
Rasejan, on je tumarao klateći se, kako to čini svako kada ostane
sam. Kada si bez ikoga, tada u mislima trabunjaš. Kuda je stremila ta
njegova misao? To ni sam sebi ne bi smeo reći. Nebu? Ne. Postelji?
Zvezde to znaju.
Zašto se kaže: biti zaljubljen? Trebalo bi reći: omađijan. Da te
đavo uzme pod svoje, to je pravilo. Nema toga koji ne pretrpi ovo
otuđivanje samoga sebe. Tolika je čarobnica lepa žena! Pravo ime
ljubavi je ropstvo.
Zarobi te duša žene. Zarobi te i njeno telo. Ponekad više telo nego
duša. Duša je ljubavnik, telo je gospodar.
Kleveću demona. Nije on bio taj koji je Evu doveo u iskušenje.
Eva je dovela njega. Žena je započela.
Lucifer je mirno prolazio. Primetio je ženu. Tada je postao Satana.
Put je gornji sloj onog nepoznatog. Ona draži stidom i izaziva
čoveka. Nema ništa zagonetnije: bestidnica se stidi.
Ono što je u ovom času pokretalo i čvrsto držalo Gvinplena, bila
je strašna moć čulnosti. Opasan časak kada se priželjkuje nago telo.
Lako se sklizne u sagrešenje. Koliko mnogo tame u Venerinom
blještavilu.
U Gvinplenu je nešto iz svega glasa dozivalo Deu, Deu kao
devojku, kao telo, kao gole grudi. On je mal'ne isterao anđela iz nje.
To su tajanstvene krize koje proživljava svaka ljubav i tada je ideal u
opasnosti. To je predumišljaj stvaranja.
Čas božanstvenog zavođenja.
Gvinplenova ljubav prema Dei postajala je svadbena, devičanska
ljubav je samo prelazni oblik. Kucnuo je poslednji čas. Gvinplenu je
trebalo da ima ovu ženu.

302
 Bila mu je potrebna žena.
Litica na kojoj se vidi samo prva stena.
Nejasan zov prirode je neutoljiv.
Svaka žena, kakav bezdan!
Srećom, za Gvinplena druga žena osim Dee nije postojala. To je
bila jedina koju je on hteo, jedina koja je njega htela.
Gvinplena je tresla jaka drhtavica životnog zahteva prirode.
Dodajte ovome još jednu otežavajuću okolnost: proleće. Udisaoje
nepoznate izlive zvezdane noći. Razasuti miris sokova, opojna
zračenja koja trepere u mraku, daleko cvetanje noćnog cveća,
saučesništvo malih skrivenih gnezda, šuštanje lišća i žuborenje vode,
uzdisaji koji se dižu iz stvari, svežina noći, sva ta prolećna blagost,
sve ovo tajanstveno aprilsko i majsko buđenje, sve je to ogroman i u
svemu razasut pol koji šapatom poziva na nasladu, sve je to
vrtloglavo izazivanje od koga duša zamuca. Ideal više ne zna šta
govori.
Kada bi sada video kako Gvinplen korača, taj bi u sebi pomislio:
gle! pijan čovek!
Pod trostrukim teretom svog srca, proleća i noći, on je doista
gotovo teturao.
Tišina na ovom usamljenom Bouling-grinu je bila tolika da je na
mahove sam sa sobom glasno govorio. Osećanje da te niko ne sluša,
tera te da govoriš.
Koračao je i dalje laganim korakom, pognute glave, s rukama na
leđima, držeći levu ruku u desnoj s raširenim prstima.
Odjednom iza sebe oseti kao da mu neko u opuštene i raširene
prste nešto gurnu.
On se živo okrenu.
Imao je u ruci parče hartije i pred sobom čoveka.
Ovaj se oprezno kao mačka prišunjao iza njegovih leđa i gurnuo
mu hartiju u ruke.
Ovo parče hartije bilo je pismo.
Čovek koga je dovoljno osvetljavala zvezdana svetlost, bio je
malog rasta, dežmekast, mlad, ozbiljan, u livreji vatreno crvene boje,
koju je mogao da vidi kroz raskopčani dugački sivi ogrtač s
kapuljačom, koji se u to vreme nazivao capenoche - španska reč koja
znači španski ogrtač. Na glavi je nosio tamno crvenu kapu sličnu

303
kardinalskoj na kojoj je jednim širitom njegova lakejska služba bila
jače istaknuta. Na kapi se videla perjanica.
Stao je nepomičan pred Gvinplenom. Kao neko priviđenje u snu.
Gvinplen je odmah u njemu prepoznao vojvotkinjinog paža.
I pre nego što je uspeo da izrazi svoje zaprepašćenje, on začu
piskav i u isto vreme detinjast pažev glas, koji reče:
- Budite sutra istoga sata na početku Londonskog mosta. Ja ću
biti tamo. Ja ću vas sprovesti.
- Kuda? - zapita Gvinplen.
- Tamo gde vas očekuju.
Gvinplen baci pogled na pismo koje je mehanički držao u ruci.
Kada je podigao oči, paža više nije bilo.
Video je još samo na kraju livade neodređenu mračnu priliku
koja se sve više smanjivala. To je bio onaj lakejčić koji je odlazio. On
skrene iza ugla ulice i više se ništa nije videlo.
Gvinplen je posmatrao kako lakej nestaje, a zatim ponovo
pogleda pismo. Ima u životu trenutaka kada vam se ono što vam se
događa ne događa: neko vreme drži vas zaprepašćene daleko od
činjenice. Gvinplen primaknu pismo k očima kao da je hteo da ga čita,
a potom vide da ga iz dva razloga ne može da pročita: prvo, jer ga
nije otvorio, i drugo, jer je bila noć. Tako je prošlo nekoliko minuta
sve dok ne spazi fenjer u krčmi. Koraknu nekoliko koraka, ali ustranu
kao da nije znao kuda ide. Tako bi se otprilike kretao mesečar kome
bi utvara predala pismo.
Najzad se reši, više dotrča nego što dođe do krčme, zaustavi se
kod odškrinutih vrata i pri svetlosti još jednom pogleda zatvoreno
pismo. Na pečatu nije bilo žiga, a na omotu je pisalo: Gvinplenu. On
otpečati pismo, pocepa omot, otvori pismo, stavi ga prema svetlu i
pročita ovo:
»Ti si strašan, a ja sam divna. Ti si komedijaš, a ja vojvotkinja. Ja
sam među prvima, ti među poslednjima. Želim te. Volim te. Dođi.«

304
 KNJIGA ČETVRTA

MUČILIŠTE

I
ISKUŠENJE NEVINOG GVINPLENA

Mlaz plamena poneki put se samo zabode u pomrčinu; poneki

put razbukti vulkan.
Ima ogromnih varnica.
Gvinplen je pročitao pismo, zatim ga je još jednom pročitao. Tu
se nalazila baš ona reč: volim te.
U svesti mu se nizala strava za stravom.
Prva strava: pomislio je da je s uma sišao.
Bio je lud. To je sigurno, jer ono što je baš video, nije postojalo. S
njim, jadnikom, terala su šegu noćna priviđenja. Čovečuljak u
skerletu bio je igra priviđenja. Katkada noću zasvetli varljivi plamen
samo da bi vam se narugao. Pošto se narugalo, ono varljivo biće je
nestalo i iza sebe ostavilo ludog Gvinplena. Noću se dešavaju takve
stvari.
Druga strava: utvrdio je ipak da je pri čistoj svesti.
Priviđenje? Ni govora! Jer otkuda onda ovo pismo? Zar ga nije
držao u svojoj ruci? Nije li tu omot, pečat, hartija, rukopis? I zar on
nije znao ko mu ga šalje? Nema ništa nejasno u ovoj pustolovini.
Uzeto je pero i mastilo i pismo je bilo napisano. Uzeta je sveća i vosak
pa je omot zapečaćen. Zar njegovo ime nije na njemu ispisano?
Gvinplenu. Hartija miriše. To je sve jasno. On poznaje onog čovečuljka.
Onaj patuljak je paž, a ono svetlucanje njegova livreja. Sluga mu je
zakazao sastanak za sutradan u isti sat na početku Londonskog
mosta. Zar je Londonski most opsena? Ne, ne. Sve to stoji. Nema tu
nikakvog bunila. Sve je stvarnost. Gvinplen je svega savršeno svestan.
Nije to bila opsena koja se odmah rasula povrh njegove glave i nestala
u ništa. Sve se to stvarno dogodilo. Ne, Gvinplen nije poludeo,
Gvinplen ne sanja. On još jednom pročita pismo.

305
 A šta sada?
To je ono strašno.
Postoji žena koja ga hoće.
Želi ga jedna žena! Neka niko više ubuduće ne izgovori reč
neverovatno. Hoće ga jedna žena! Žena koja je videla njegovo lice!
Žena koja nije bez očnjeg vida. Ko je ta žena? Da li je ružna? Ne. Lepa!
Ciganka? Ne! Vojvotkinja.
A šta se u svemu tome skrivalo? Šta je sve to značilo? Kakvu je
opasnost sobom nosila takva pobeda! Ali kako da on ne jurne u nju
bez razmišljanja?
Šta! Zar je to ona žena, sirena, priviđenje, ledi, posetilac iz one
avetinjske lože, blještava đavolica! Jer to je bila ona. Sigurno je bila
ona.
Požar se u njemu sve više razgarao. To je bila ona čudna
neznanka! Ista ona koja ga je toliko zbunila! I kao podgrejavane na
ovoj mračnoj vatri u njemu ponovo izbiše one burne prve misli o ovoj
ženi. Zaborav nije ništa drugo nego preko izbrisanog ispisan novi
rukopis. Jedan iznenadni događaj i ponovo se javi sve što je bilo
zatrpano, izbije između redaka u iznenađenom pamćenju. Gvinplen
je verovao da je taj lik odstranio iz svoje svesti, a kad tamo on ga je
ponovo našao, bio je tu urezan, posle jedne maštarije bio se ugnezdio
u mozgu. Ovo sanjarenje bilo mu se duboko useklo bez njegova
znanja. Sada se nesreća odista dogodila. Ponovo je sladostrasno
utonuo u sanjarenje. Ovaj put, možda, nepopravljivo.
Šta, žele njega! Zar tako! Kneginjica sišla s prestola, idol s oltara,
kip s postolja, priviđenje iz oblaka! Šta, zar s dna nemogućeg uskrslo
priviđenje! Šta, zar ono božanstvo s nebeskih visina! Zar onaj oreol!
Šta! Zar ta Nereida sva u alem-kamenju! Šta! Ta divna nepristupačna
lepota odozgo sa svetlih nebeskih visina nadvila se nad Gvinplenom!
Zar je svoja sunčana kola, u koja su bili zapregnuti zmajevi i grlice -
kako je to bilo strašno - zaustavila nad Gvinplenom i doviknula mu:
Dođi! Zar je on, Gvinplen, bio izabran za to da bude cilj ovog silaska
carstva blaženih! Ta žena, ako se tim imenom može nazvati onaj
veličajni zvezdani lik, ta mu se žena nudila, podavala, predavala!
Njemu, Gvinplenu. Otmena milosnica u svetlosnom oreolu, da bi ga
privila na grudi boginje, širila je ruke! I da se ovim ne okalja! Takva
se veličanstva ne mogu ukaljati. Sama svetlost pere bogove. A ova

306
boginja koja mu je prišla, bila je svesna šta čini. Isuviše je dobro
poznavala groznu rugobu koju je on oličavao. Videla je masku koja je
bila njegovo lice. I nije pred njom ustukla. A uprkos svemu Gvinplen
je bio voljen.
Ovo prevazilazi svaku maštu: on je bio voljen baš zato što je
takav! Umesto da boginju odbije, njegova ju je maska privlačila! Ona
je žudela za Gvinplenom, a to je više od voleti. Ona ga je primetila.
Još više od toga: ona ga je izabrala. On, odabranik!
Zar u onom kraljevskom krugu raskošnog sjaja i neograničene
moći, u kome se ova žena kretala, u kome je bilo prinčeva, zar ona nije
mogla da uzme jednoga od njih; bilo je lordova, mogla je uzeti
jednoga; bilo je lepih, milih, divnih, mogla je uzeti Adonisa, a koga je
odabrala? Pajaca! Sa zvezdanog nebeskog svoda mogla je da izabere
uzvišenog šestokrilog serafima, a ona je izabrala crva koji gamiže u
mulju. Na jednoj stranih visočanstva i vlastela, sva veličina, sjaj,
bogatstvo i slava, na drugoj strani vašarski komedijaš. I komedijaš
odnosi pobedu! Kakvo je merilo bilo u srcu ove žene? Čime je merila
svoju ljubav? Skinula je vojvodski šešir i bacila ga na pozornicu
klovnu! S glave je skinula olimpijski venac i stavila ga na čupavu
glavu kepeca! Kao da se svet prevrnuo: bube se roje gore, sazvežđa
dole, a u ovom haosu srušenog sjaja sav van sebe tone Gvinplen,
obavija se oreolom slave na đubrištu. Svemoćna, ova žena je ustala
protiv lepote i sjaja, podala se prokletniku iz mraka, pretpostavila je
Gvinplena Antinousu, sišla je iz radoznalosti za mrakom u mrak, a iz
ovog odricanja prestola jedne boginje rodilo se ovenčano i čudno
kraljevstvo jadnika. »Strašan si. Volim te!« Ove reči su dirnule
Gvinplena u najosetljivije mesto gordosti. Gordost je slaba strana svih
heroja. Gvinplen je u svojoj sujeti kao čudovište bio polaskan. Kao
nakazno stvorenje bio je voljen. Isto onoliko koliko Jupiter i Apolon
on je, a možda još i više, bio izuzetak. Sam se osećao toliko
natčovečanskim i toliko čudovišnim da je bio Bog. Strahovita
zaslepljenost.
A sada ko je najzad bila ona žena? Šta je on o njoj znao? Sve i ništa.
Znao je da je bila vojvotkinja. Znao je da je bila lepa, bogata, da je
imala svoju livrejisanu poslugu, lakeje, paževe, pratioce s buktinjama
oko kočija s krunom, znao je da je bila zaljubljena u njega, ili barda
mu je to samo rekla. O svemu ostalom ništa nije znao. Znao je za njenu

307
titulu, ali i ne i za njeno ime. Znao je za njene misli, ali ne i njen život.
Da li je bila udata, udovica, ili devojka? Da li je bila slobodna? Da li je
imala nekih obaveza? Iz kakve je porodice? Da li je u njenoj okolini
bilo zamki, zaseda, sprudova? Šta je otme-nost u onim višim
krugovima koji znaju samo za dokolicu, da li na tim vrhovima ima
jazbina u kojima sanjare krvožedne čarobnice okružene kosturima
davno progutanih ljubavi, s kakvim tragično-besramnim opitima
žene, koja sebe smatra nečim višim od čoveka, ona ubija dosadu - o
svemu tome Gvinplen ništa nije ni slutio. U svojoj svesti on čak nije
imao ni ono na osnovu čega bi nešto pretpostavio, jer ljudi iz
društvenog podzemlja u kome je on živeo, bili su u to slabo upućeni.
Pa ipak, nazirao je nešto mračno. Uviđao je da je sva ta svetlost
bila tamna. Da li je on to shvatio? Nije. Da li je nešto naslućivao? Još
manje. Šta se krilo iza ovog pisma? Širom otvorena i u isto vreme
zatvorena vrata. S jedne strane izjava ljubavi, s druge zagonetka.
Izjava i zagonetka, dvoja usta: jedna koja izazivaju, druga koja
prete, izgovorila su jednu istu reč: usudi se!
Nikada podmuklost slučaja nije bolje mere preduzela i bolje
pripremila jedno iskušenje. Uzbuđen prolećem i opštim buđenjem
prirode, Gvinplen je počeo da mašta o prohtevima tela. Drevni
neizbežni Adam, koga niko od nas nije u sebi pobedio, probudio se u
ovom zadocnelom efebu koji je sa svoje dvadeset i četiri godine još
uvek bio mladenac. Ovog trenutka, ovog minuta najmutnijeg u
njegovoj krizi, njemu je učinjena ponuda koja zasle-pljuje i pred
njegovim se očima ukazale nage grudi sfinksa. Mladost je slična
strmoj ravni, nad koju se Gvinplen bio nadneo i na koju su ga drugi
gurali. Ko? Godišnje doba. Ko? Noć. Ko? Ona žena. Kad ne bi bilo
aprila, ljudi bi bili čedniji. Žbunje u cvatu je mnoštvo saučesnika
ljubavi! Ljubav je lopov, proleće je jatak.
Gvinplen je sav bio zbunjen.
Zlo širi izvestan dim koji prethodi grehu i u kome svest ne može
da diše. Čednosti koja je stavljena u iskošenje nešto se zgadi pred tim
iskušenjem pakla. Zadah iz njega upozorava jakog, opija slabog.
Gvinplen je osetio ovu tajanstvenu nelagodnost.
Razdirale su ga u isto vreme kratkotrajne i uporne unutrašnje
dileme. Greh se uporno nametao, sve više se uobličavao: sutradan,
ponoć, Londonski most, paž! Da li da ode? Da! - odgovaralo je telo.

308
Ne! - odgovarala je duša.
Međutim, ma koliko to na prvi pogled izgledalo čudno, on nije
sebi još ni jednom određeno postavio ovo pitanje: Da li da ode?
Naša izvesna delovanja, koja zaslužuju ukor, imaju svoje faze u
kojima se zastaje. Kao jaka rakija, koja se ne pije na dušak. Čaša se
ostavi, malo se pričeka, prva kap je već prilično čudna.
Jedno je izvesno: on je osećao da ga nešto gura u nepoznatom
pravcu.
Sav je podrhtavao. Nazirao je rub propasti. Obuzet strahom sa
svih strana trzao se natrag. Zatvarao je oči. Naprezao se da sam pred
sobom porekne ovaj događaj i da ponovo posumnja u svoj zdrav
razum. To je, očigledno, bilo najbolje. Poverovati da je poludeo, bilo
je najpametnije što je mogao da učini.
Kobna groznica. Svakome čoveku u životu tragično je zakucalo
srce kada je bio nepredviđeno iznenađen. Čovek koji ume da
posmatra, taj uvek s nespokojstvom osluškuje odjeke mračnih
udaraca malja sudbine protiv savesti.
Gvinplen je nažalost postavljao sebi samo pitanje za pitanjem.
Stavljati sebi pitanja tamo gde je obaveza jasna, to već znači poraz.
Uostalom, pomenućemo još i ovo: on nije uviđao drskost ovog
događaja, koja bi i pokvarenog čoveka uvredila. Za cinizam on nije
znao. Misao o prostituciji, o kojoj je maločas govoreno, nije mu padala
na um. On nije mogao da je shvati. Suviše je bio čedan da bi se
prihvatio nekih zamršenih pretpostavki. On je u ovoj ženi video samo
nešto veličanstveno. Njemu je, nažalost, ovo laskalo. U svojoj sujeti
video je samo pobedu. Trebalo je da ima više razuma nego što ga ima
nevinost da bi pretpostavio da je bio više predmet bestidnosti nego
ljubavi. Pored onog »volim te«, on nije primetio onu strašnu dopunu
»hoću te«.
Onu životinjsku stranu boginje on je prevideo.
Savest je izložena mnogim najezdama. Duša ima svoje vandale,
rđave misli koje pustoše po našoj vrlini. Hiljade protivrečnih misli
nasrtale su katkad jedna za drugom, katkad opet sve zajedno na
Gvinplena. A posle ovoga, sve bi u njemu zanemelo. Metnuo bi glavu
u ruke i udubio se u tužne misli slične onima koje čovek ima kad
posmatra neki noćni predeo.
Odjednom primeti da ništa više ne misli. Njegovo maštanje

309
dostiglo je onaj crni čas kada sve iščezava.
Potom se priseti da se još kući nije vratio. Moglo je biti dva sata
izjutra. Pismo, koje mu je paž doneo, gurnuo je u džep sa strane, ali
kako primeti da se ovaj džep nalazi blizu srca, on pismo izvadi i onda
ga zgužvanog strpa u prednji džep svojih kratkih pantalona, zatim se
uputi prema krčmi, uđe laganim korakom da ne probudi malog
Govikuma, koji je zaspao nalak-ćen na sto, zatvori vrata, upali fenjer,
navuče rezu, zaključa bravu i oprezno, kao čovek koji je zadocneo,
uspe se uz stepenik Grin-Boksa, uvuče se u staru kolibu, koja mu je
bila spavaća soba, pogleda Ursusa koji je spavao, ugasi svetio, ali ne
leže.
Tako je proveo jedan sat. najzad, umoran i misleći da je leći u
krevet isto što i zaspati, spusti glavu na jastuk i leže odeven - učinivši
ustupak mraku time što zatvori oči. Međutim, bura uzbuđenja koja
ga je progonila nije ni za trenutak nestajala. Nesanica je zlostavljanje
koje noć vrši nad čovekom. Gvinplen je mnogo patio. Prvi put u
životu nije bio zadovoljan sa sobom. Unutrašnji bol mešao se sa
zadovoljenom sujetom. Svitalo je. Čuo je kako je Ursus ustao, ali oči
nije otvorio. Nije se ni za trenutak smirio. Mislio je na ono pismo. Kao
u nekoj zbrci ponovo su ga opsedale sve one reči. Kada u duši zavlada
bura, misao se pretvara u tečnost. Ona počinje da se giba, diže, i iz nje
izlazi nešto nalik na potmulu buku talasa. Plima, oseka, potresi,
kovitlanja, ustezanja talasa pred sprudom, led i kiša, oblaci s
prodorima koji se svetlucaju, besomučno kidanje pene, ludo
uspinjanje talasa koji se u istom času survavaju, ogromni uzaludni
napori, brodolomi na svim stranama, noć i svitanje, sve ono što je u
dubinama mora, to je i u čoveku. Gvinplen je bio plen ove bure.
Kada su ove muke dosegle svoj vrhunac, i dok su mu još oči bile
zatvorene, on pored sebe ču neki divan glas koji mu reče:
- Spavaš li Gvinplene?
On brzo otvori oči i sede u krevetu. Vrata kolibice bila su
odškrinuta i Dea se pojavila na njima. U očima i na usnama titrao je
njen bajni osmeh. Sva dražesna i nesvesno divna u tom sjaju, ona je
stajala pred njim. Proticao je sveti trenutak. Sav uzdrhtao, zanesen,
probuđen, Gvinplen ju je gledao. Probudio se iz sna? Ne, iz nesanice.
To je bila ona, Dea. On duboko u sebi oseti kako neobjašnjivo iščeznu
u njemu ona oluja i kako dobro i plemenito siđe u njega i potisnu zlo.

310
Po nekom nadzemaljskom staranju dogodilo se čudo: divna i sjajna
devojka bez vida samo svojim prisustvom i nikakvim drugim
naporom razagnala je mrak u njemu; s njegove svesti, kao nekom
nevidljivom čarobnom rukom, digla se oblačna zavesa i vedrina je
ponovo prodrla u tu svest. Vrlina ovog anđela učinila je da je
Gvinplen opet postao dobar, veličanstven i čedan. Duši, kao i
stvaranju, poznata su ova tajanstvena suočavanja. Oboje su ćutali
jedno pored drugoga: ona svetlost, on ponor, ona nešto božanstveno,
on smiren. Onom nedokučivom svetlosnom snagom zvezde na moru
Dea je ponovo zasjala nad olujnim Gvinplenovim srcem.

II
OD VEDROG DO TMURNOG

Kako je čudo jednostavno! U Grin-Boksu bilo je vreme za

doručak, i Dea je posve prostodušno želela da sazna zbog čega se
Gvinplen nije pojavio za njihovom malom jutarnjom trpezom.
- A ti si! - uzvikne Gvinplen, i time je bilo sve rečeno. Osim ovoga
neba pod kojim je stajala Dea, za njega drugog horizonta i druge vizije
nije bilo.
Ko posle orkana nije video osmeh mora, tome je nemoguće
razumeti ovo smirenje. Ponori se najbrže stišavaju. Ovo zbog toga što
oni najlakše i gutaju. Tako je i s ljudskim srcem, ali ne uvek.
Trebalo je da se Dea samo pokaže pa da se sve ono plemenito u
Gvinplenu okrene prema njoj, a da iza njega zanesenog ostanu samo
utvare koje su bežale. Kako je velika mirotvorka istinska ljubav.
Nekoliko trenutaka oboje su sedeli jedan prema drugom, s
Ursusom između njih. Pored nogu Homo. Na stolu je stajao čajnik,
pod njim gorela lampica. Fibi i Vinos nešto su radile napolju.
Doručkovali su u ručavali u srednjoj prostoriji. Pošto je uzani sto
bio tako postavljen, Dea je sedela leđima okrenuta prema otvoru
pregrade iza koje se ulazilo u Grin-Boks.
Kolena su im se dodirivala. Gvinplen je Dei nalivao čaj.
Dea je nežno duvala u šolju. Odjednom je kinula. Nad plamenom
lampice javio se dim s hartije koja se pretvarala u pepeo. Zbog ovog
dima Dea je kinula.
- Šta je to? - zapita ona.

311
 - Ništa, odgovori Gvinplen. I nasmeši se.
On je spalio vojvotkinjino pismo.
Anđeo čuvar voljene žene jeste savest čoveka koji voli.
Sada kada se rešio onoga pisma, njemu neobično laknu i on oseti
svoje poštenje kao što orao oseća svoja krila.
S ovim dimom nestalo je i ono iskušenje i činilo mu se da se
zajedno sa hartijom i vojvotkinja pretvorila u pepeo.
Izmenivši svoje šolje i pijući čaj jedno za drugim iz iste, oni su
razgovarali. Ćućorenje zaljubljenih, cvrkutanje vrabaca. To je
detinjarija dostojno bajki o vilama i Homera. Dva srca koja se vole ne
traže više nikakvu poeziju, a kada se dva poljupca razgovaraju, ne
traže više nikakvu drugu muziku.
- Znaš ta?
- Ne.
- Sanjala sam, Gvinplene, kao da smo životinje i da imamo krila.
- Krila, to znači ptice, - prošapta Gvinplen.
- Životinje, to će reći anđele, - progunđa Ursus.
Razgovor se nastavi:
- Kada ti, Gvinplene ne bi postojao...
- Pa šta onda?
- Tada drugog boga ne bi bilo.
- Čaj je prevruć, opećićeš se, Dea.
- Duni u moju šolju!
- Kako si jutros divna!
- Zamisli, imam mnogo stvari da ti kažem.
- Kaži!
- Volim te!
- Obožavam te!
Ursus promrmlja za sebe:
- Tako mi neba, ovo je pošten svet.
U ljubavi su minuti ćutanja ono što je najdivnije. Ljubav se kupi
u gomilice koje se zatim polako rasprsnu.
Posle kraće pauze Dea uzvikne:
- O, kada bi ti samo znao! Uveče kada na pozornici glumimo,
kada svojom rukom dotaknem tvoje čelo...O, tvoje plemenito čelo!...i
kada pod prstima osetim tvoju kosu, ja sva uzdrhtim, do neba sam
srećna i sama sebi kažem: Na ćelom ovom mračnom svetu koji me

312
okružuje, svemiru samoće i u ovoj bezmernoj tami u kojoj živim, u
strašnom strahu u samoj sebi i u strahu od svega oko mene, ti si mi
jedini oslonac, ti!
- O, voliš me, reče Gvinplen, i ja na ovom svetu imam samo tebe.
Ti si moje sve. Dea, šta hoćeš da učinim? Da li nešto želiš? Da li ti
štogod treba?
Dea odgovori:
- Ne znam...Srećna sam.
- O da! Srećni smo, nastavi Gvinplen.
Na ovo Ursus strogo povišenim glasom progovori:
- A! Srećni ste! To je prestup. Jednom sam vas već upozorio.
Srećni ste, a! E onda se potrudite da vas drugi ne vide. Zauzmite što
je moguće manje prostora. Sreća treba u rupu da se sakrije. Ako vam
je moguće učinite se još manjim nego što ste. Veličinu sreće Bog
procenjuje prema obilju srećnih. Zadovoljni ljudi treba da se kao
zločinci sakrivaju. Ah, dođavola, svetlite zli svici i na vas će neko
nagaziti, i dobro će učiniti! Šta mi je to, dušice, zlato! Nisam ja neka
dadilja čija je dužnost da gleda kako se zaljubljeni cmaču. Na glavu
ste mi se popeli. Na kraju krajeva, idite dođavola!
I pošto je osetio kako se njegov opor ton raznežava, on je svoje
uzbuđenje okrenuo u grubo gunđanje.
- Oče, reče Dea, zašto tako ljutito vičete?
- Ne trpim da ima mnogo sreće, - uzvrati Ursus.
Na ovo se Homo odazva Ursusu. Iza zaljubljenih čulo se režanje.
Ursus se nagne i po glavi pomilova Homa.
- I upravo je tako, i ti si nezadovoljan. Režiš. Dlaka ti se nakostreši
na tvojoj vučjoj ćupi. Ni ti ne trpiš ljubakanje. Znači da si pametan.
Svejedno, ćuti. Progovorio si, rekao si svoje, a sad u redu, a sad mir!
Vuk ponovo zareža. Ursus ga pogleda ispod stola.
- Mir, Homo! Dosta, prestani filozofe!
Uto se vuk diže i razjapi čeljusti prema vratima.
- Šta ti je opet? - reče Ursus.
I dograbi Homo za kožu na vratima.
Ne osvrćući se na Homovo škrgutanje, predana svojim mislima i
uživajući u zvuku Gvinplenovog glasa, Dea je ćutala u nekom
ushićenju koje poznaju samo slepi i pomoću koga katkada osluškuju
onu nepoznatu idealnu muziku koja im nadoknađuje svetlost koje

313
nemaju. Slepoća je podzemni svod odakle se čuje kako odzvanja
večita harmonija.
Dok je Ursus karao svog Homa zbog njegovog ponašanja i gledao
ispod sebe, Gvinplen je podigao oči. Hteo je da popije šoljicu čaja, ali
je ne popi. Lagano kao opruga koja popušta, raširenih prstiju,
nepomičan, ukočena pogleda, bez daha, on vrati šoljicu na sto.
Na vratima iza Dee stajao je čovek.
Čovek je bio u crnoj kabanici nekog sudskog činovnika. Perika
mu je dopirala do obrva, a u ruci je nosio gvozdenu palicu s krunom
izlivenom na oba kraja.
Palica je bila kratka i teška.
Zamislite glavu meduze koja zuri iz nekog rajskog grmena.
Osetivši kretanje ovog pridošlice, Ursus se okrene ne puštajući
Homa, pogleda i prepozna jednu opasnu ličnost.
Zadrhtao je od glave do pete.
Šapne Gvinplenu na uvo:
- To je vopenteik.
Gvinplen se priseti.
Zamalo što od zaprepašćenja nešto ne izusti, ali se uzdrža.
Gvozdena palica s krunama na oba kraja bio je ajron-vepn.
Na ovom ajron-vepnu činovnici gradskog suda, stupajući na
dužnost, polagali su zakletvu i po tome znamenju dobijali su nekada
činovnici engleske policije svoje činove. Iza čoveka s perikom stajao
je zabezeknuti krčmar.
Ništa ne govoreći i predstavljajući onu muta Themis starih
povelja, čovek spusti svoju desnu ruku preko razdragane Dee i
dotaknu Gvinplenovo rame gvozdenom palicom, a palcem leve ruke
pokaza na vrata Grin-Boksa. Ovaj dvostruki pokret ruku bio je
utoliko više zapovednički jer je bio nem i značio je pođi sa mnom.
Pro signo exeundi, sursum trahe, piše u zborniku starih normanskih
listina.
Onaj koga dodirne ajron-vepn nema drugog prava osim prava da
se pokori. Ovoj nemoj zapovesti pogovora nema. Svakog ko se ne
pokori, stižu surove engleske kazne.
Pod ovim okrutnim dodirom sile zakona Gvinplen se sav strese,
zatim skameni.
Da ga je gvozdena palica tresnula po glavi umesto što ga je

314
dotakla po ramenu manje bi ga prenerazila. Morao je da pođe s
policajcem, a nije znao zbog čega.
Do krajnosti uzbuđen, Ursus je ipak nešto prilično jasno
naslućivao. Pomislio je na komedijaše i popove svoje konkurente, na
optuženu Grin-Boks, zatim na vuka stalnog prestupnika, na svoj lični
sukob s ona tri inkvizitora iz Bišopgejta. A ko zna? - i to bi bilo strašno
- možda se radilo o nepriličnim i buntovničkim Gvinplenovim
brbljarijama koje su dirale u ugled krune. Sav je drhtao.
Dea se smešila.
Ni Gvinplen ni Ursus ne izustiše ni slovce. Obojica su pomislila
na isto: samo ne uznemiriti Deu. Vuk je bio istog mišljenja jer je
prestao da reži. Ursus ga doduše nije nikako puštao iz ruku.
Homo je, pored toga, kad je to ustrebalo umeo da bude i oprezan.
Ko nije zapazio onaj inteligentni nemir kod životinja?
Možda se ovaj vuk onoliko koliko vuk može da razume ljude i
sam osećao kao izgnanik.
Gvinplen se diže. Ni pomisli na neki otpor. Gvinplen je to dobro
znao, sećao se Ursusovih reči i nije bilo mesta za pitanje.
Stao je pred vopenteika.
Svoju gvozdenu palicu vopenteik diže s Gvinplenovog ramena,
držeći je uspravno u stavu komandovanja - držanje policije onog
vremena poznato tada u narodu - pa zatim privuče palicu sebi, čime
se izdavalo naređenje koje je glasilo:
Neka ovaj čovek, i niko više, pođe sa mnom. Svi ostali neka
ostanu gde su. Da se ćuti.
Ljubopitljivaca nije bilo. Policija je od pamtiveka volela da radi u
zatvorenom.
Ovaj postupak hapšenja nosio je naziv »staviti nekoga pod
sekvestar«.
Kao neka mehanička sprava koja se okreće oko svoje osovine,
vopenteik se jednim pokretom okrene i svečanim korakom krenu ka
izlazu iz Grin-Boksa.
Gvinplen ugleda Ursusa.
Ursus sleže ramenima, prilepi oba lakta uz bedra, šake podigne,
nabra obrve, što je značilo: pokoriti se nepoznatom.
Gvinplen pogleda Deu. Ona je sanjarila i još uvek se smešila.
On joj je s vrha prstiju, kojima dotakne usne, uputi nežan

315
poljubac.
Kad se vopenteik okrenuo, Ursus oseti da mu se težak strah
odvali s duše i iskoristi ovu priliku da Gvinplenu šapne na uvo:
- Tako ti života, ne govori pre nego što te pitaju.
S onom istom pažnjom kojom se u bolesničkoj sobi izbegava
svaka buka, Gvinplen posve nečujno skine s pregrade šešir i
kabanicu, zaogrne se do očiju, natuče šešir na čelo; a kako se nije
svlačio za spavanje, na sebi je imao radno odelo i kožnu kecelju
vezanu o vratu; još jedan pogled baci prema Dei. Stigavši na izlazna
vrata Grin-Boksa vopenteik podiže palicu i spusti se niz male ulazne
stepenice. Gvinplen krenu za njim. Kao da ga je ovaj čovek vukao
nekim nevidljivim lancem. Ursus ga je posmatrao kako izlazi iz Grin-
Boksa. U istom času vuk žalosno zavije, ali ga Ursus upozori na red i
tiho mu reče:
- On će nam se opet vratiti.
U dvorištu je učtivim i zapovedničkim znacima gazda Nikles
stišavao preplašene povike Vinosa i Fibe, koje su tužnim očima pratile
odlazak Gvinplena i vopenteika u crnom odelu s palicom.
Obe devojke su se skamenile i ličile na stalaktite.
Usplahiren i razgoračenih očiju mali Govikum virio je kroz
odškrinuti prozor.
Hladan i spokojan, samouveren da je on zakon, vopenteik je
koračao ispred Gvinplena i nije se okretao niti ga je gledao.
U grobnom ćutanju prešli su preko dvorišta, prošli kroz mračnu
krčmu i izašli na livadu. Pred vratima krčme zatekla se jedna grupa
prolaznika i jedan ovlašćeni sudski izvršitelj s jednim odredom
policajaca. Zgranuti, bez jedne reči, radoznalci se razmakoše i s
engleskom disciplinom načiniše prolaz pred policijskim činovnikom;
vopenteik krenu u pravcu malih ulica, tada zvanih Litl-Strend, duž
Temze, i Gvinplen, između dva reda policajaca i sudskog izvršitelja,
bled, bez drugih pokreta osim koračanja, zaogrnut kabanicom kao
mrtvačkim pokrovom, lagano se udaljavao od krčme, idući nem iza
čoveka koji je ćutao - kao kip koji sledi utvaru.

316
 III
LEX, REX, FEX10

Hapšenje bez obrazloženja, koje bi jako začudilo današnjeg

Engleza, bilo je u ono vreme u Velikoj Britaniji vrlo uobičajeno.
Ovome se pribegavalo u tugaljivim slučajevima o kojima su se u
Francuskoj starala takozvana zapečaćena pisma s kraljevim nalogom
da se nešto izvrši. Sve do Džordža II, uprkos habeas corpus8,
sprovođena je ova praksa i Valpol je morao da se brani od optužbe
što je na taj način uhapsio ili dozvolio da se uhapsi Nojhof. Optužba
je po svoj prilici bila bez osnova, jer su Nojhofa, kralja Korzike,
uhapsili njegovi poverioci.
Ova potajna hapšenja, koja je u Nemačkoj sveti tajni sud obilno
praktikovao, bila su uslovljena nasleđenim germanskim običajnim
pravom. Ono je jednom polovinom služilo kao uzor starim engleskim
zakonima, a u nekim slučajevima preporučivalo ih je normansko
običajno pravo koje je uticalo na drugu polovinu tih zakona. Već se
šef Justinijanove dvorske policije zvao silentari us imperialis (»carski
ćutljivac«). Engleske sudije, koje su u praksi primenjivale ovaj način
hapšenja nalazile su uporište u raznim normanskim zakonskim
propisima: Canes latrant sergentes silent (Psi laju, panduri ćute);
Sergente agere, id est tacere (Raditi kao pandur isto je što i ćutati);
navodili su Landulhus Sagax, paragraf 16: - Facit imperator silentium
(Imperator stvara ćutanje). Navodili su i povelju kralja Filipa iz
godine 1307: Multos tenebimus bastonerios qui, obmutes centes, segentare
valeant (Imaćemo mnoge nosioce palica koje će umeti da ćutke obave
svoju dužnost). - Navodili su i statute engleskog kralja Henrija I,
glava LIH: - Surge signo jussus. Tacaturnior esto. Hoc esse in captione
regis. (Ustani na dati znak. Budi što ćutljiviji, takav treba biti u
kraljevom zatvoru). Smatrajući jedan od propisa sastavnim delom
starih feudalnih povlastica Engleske, oni su se njim naročito koristili:
»Pod kraljevskim sudijama panduri opasani mačem treba kreposno
da dele pravdu svima koji se zateknu u rđavom društvu i osumnjičeni
su zbog bilo kakvog zločina, i protiv takvih koji su u bekstvu i koji su
razbojnici... pa ih moraju odlučno i potajno zatvoriti tako da dobri

8 Engleski zakon iz 1679. god., kojim je engleskim podanicima zagarantovana sloboda.

317
mirni građani sačuvaju svoj mir, a zločinci da budu obešeni.«
Potajna hapšenja bila su suprotna mera bučnom privođenju pred
sudiju i nagoveštavala su da treba ćutati sve dok neke nejasne
činjenice ne budu rasvetljene.
Ona su značila: postoje još neka pitanja.
Ona su kazivala da je država zainteresovana u nekim policijskim
merama.
Za ovakav način lišavanja slobode upotrebljavao se pravni pojam
primate, što će reći u tajnosti.
Ovako je Edvard III, prema nekim letopiscima, hapsio Mortimera
u krevetu svoje majke francuske kraljice Izabele. U ovo se može
posumnjati, jer je Mortimer pre nego što je bio uhapšen pružao u
svom gradu otpor opsadi.
Varvik, fabrikant kraljeva, rado se služio ovom metodom da
»privuče ljude«. Prvi Kromvel služio se ovim, naročito u Konotu, i s
istom potajnom opreznošću uhapšen je Treili-Erklon, rođak grofa
Ormonda, u Kilmekofu.
Ova hapšenja običnim sudskim potezom predstavljala su više
nalog da se pristane sudu nego nalog za samo lišenje slobode.
Nekada su ova hapšenja bila samo postupak isleđenja pomoću
svima nametnutog ćutanja, pa su čak predstavljala i izvesne obzire
prema uhapšenom licu.
U narodu, koji je bio slabo upućen u sve te pojedinosti, ona su
izazivala užas.
Ne sme se smetnuti s uma da Engleska iz godine 1705, pa ni ona
mnogo kasnije, nije ono što je današnja Engleska. Društvena zajednica
bila je vrlo zamršena i ponekad vrlo ugnjetačka; Danijel de Fo, koji je
oprobao sramni stub, okarakterisao je negde tadašnji engleski
poredak ovim rečima: »Gvozdene ruke zakona«. Nije postojala samo
zakonitost, postojala je i samovolja. Potrebno je samo setiti se Stila,
koji je izbačen iz parlamenta, Loka, koji je izbačen s katedre, Hopsa i
Gibona, koji su bili primorani da beže, Čarlsa Čerčila, Hjuma i
Pristlija, koji su bili progonjeni, Džona Vilksa, koji je bio bačen u
tamnicu. Lista bi bila isuviše dugačka kad bi se nabrojale sve žrtve
statuta seditious libel. Inkvizicija se pomalo širila ćelom Evropom;
njena policijska praksa postala je škola. U Engleskoj se moglo nasrnuti
na sva prava. Treba se samo setiti Oklopljenog novinara. Po naredbi

318
Luja XV, u jeku osamnaestog veka s Pikadilija su odvodili pisce koji
mu se nisu svideli. Doduše, u Francuskoj je Džordž III naredio da se
iz Opere odvede pretendent na presto. Bile su to dve dugačke ruke:
ruka francuskog kralja hvatala je sve do Londona, ruka engleskog
kralja sve do Pariza. To su bile slobode.
Pomenućemo samo da su ljudi vrlo lako vešani po zatvorima;
bila su to mučilišta i nastajanja u pomrčini; gnusno sredstvo koga se
Engleska u ovom času ponovo latila, pružajući svetu jedinstven
prizor da vidi kako jedan veliki narod u želji da nešto popravi
odabere baš ono što je najgore, i koga pošto sjedne strane gleda u
napredak, a s druge u prošlost, sopstve-ni pogled obmane tako da
zameni noć za dan.

IV
URSUS UHODI POLICIJU

Prema strogim policijskim zakonima ovoga vremena, poziv koji

je vopenteik uputio nekome da ga sledi, kako smo pomenuli, bio je
ujedno i za sve ostale naređenje da se niko nikuda ne makne.
Nekolicina radoznalih ljudi nije se na ovo osvrtala i oni su pomalo
izdaleka pratili povorku koja je odvela Gvinplena.
Među ovima se našao i Ursus.
Koliko se na to imalo pravo, Ursus se najpre skamenio, ali posle
tolikih iznenađenja koja su mu donosili skitački život i zloba
slučajnosti, Ursus je, kao neki bojni brod, stekao izvesnu borbenu
spremnost, koja za čas mobiliše na bojna mesta svu posadu broda,
drugim rečima svu pamet.
Trebalo je da se čim pre oslobodi one skamenjenosti i da počne o
svemu hladno da razmišlja. Ne vredi se uzbuđivati, treba događaju
pogledati u oči.
Suprotstaviti se neugodnom događaju dužan je svako ko nije
budala. Ne tragati za tim da se nešto shvati, već delovati. I to odmah.
Pred Ursusom iskrsnu ovo pitanje:
- Šta da se radi?
On se posle Gvinplenovog odlaska našao između dve bojazni:
straha zbog Gvinplena, koji mu je govorio da ga sledi i straha za
samog sebe, koji ga je nagovarao da ostane. Ursus je bio neustrašiv

319
kao muva i ravnodušan kao biljka stidljivka. Njegovo drhtanje nije
moglo da se opiše. Pa ipak, njega je u tolikoj meri zabrinulo ono što
se Gvinplenu moglo dogoditi da on junački reši da se suprotstavi
zakonu i da prati vopenteika.
Moralo ga je biti jako strah pa da se pokaže tako hrabar. Na kakva
sve herojska dela može strah da natera zeca.
Zaplašena divokoza skače preko provalije. Biti zastrašen do
izbezumljenosti samo je jedan od vidova užasa.
Gvinplena su pre potajno oteli negoli uhapsili. Policija je svoj
posao obavila u takvoj brzini da se na vašarištu koje je za ovih
jutarnjih časova bilo slabo posećeno, jedva sve to i primetilo. Da je
vopenteik došao da odvede Čoveka koji se smeje, u to nije niko sumnjao
po čatrljama Terinzo-filda. Otuda tako malo sveta. Zahvaljujući svojoj
kabanici i šeširu koji je duboko nabio na lice, Gvinplena nije niko od
prolaznika mogao da prepozna. Pre nego što se rešio da prati
Gvinplena, Ursus je preduzeo ovu meru opreznosti. Pozvao je
nasamo krčmara Niklesa, momka Govikuma, Fibi i Vinos i naredio
im da ništa ne pominju pred Deom, koja o svemu tome nije ništa
znala. Zatim da paze da ni rečcu ne izuste koja bi joj dala povoda da
nasluti bilo šta od onoga što se zbilo, da Gvinplenovo i Ursusovo
odsustvo objasne domaćim poslovima i potrebama Grin-Boksa; dalje,
da je već vreme njenog podnevnog odmora i da će se on s
Gvinplenom vratiti pre nego što se Dea probudi, jer je sve to samo
nesporazum, Misteik, kako to u Engleskoj kažu: da će Gvinplenu, kao
i njemu, biti lako da se rasvetle pred sudom i na policiji; tu će se
uvideti zabluda i oni će se obojica odmah vratiti. Naročito neka niko
ništa ne govori Dei. Pošto je ovo preporučio, on krenu.
Ursus je mogao da pođe za Gvinplenom a da ga niko ne primeti.
Mada se držao što je moguće većeg odstojanja, on se trudio da
Gvinplena ne izgubi iz vida. Smelost iza busije je hrabrost kukavice.
Uprkos svemu, mada je čitav postupak bio svečan, Gvinplen je
možda bio pozvan da prestane pred sudiju obične policije zbog nekog
lakšeg prekršaja.
Ovo pitanje, govorio je Ursus sam u sebi, biće odmah rešeno.
Stvar će postati jasna još na njegove oči već prema pravcu kojim
će policijski odred s Gvinplenom krenuti kad stigne na kraj Terinzo-
filda i stupi pred Litl-Strend.

320
 Ako krene ulevo, to bi značilo da Gvinplena vode u gradsku kuću
Sau-tvoka. U tom slučaju opasnost je vrlo mala: neki mali javni
prestup, ukor sudije, dva do tri šilinga kazne; Gvinplen će biti pušten
na slobodu i predstava Pobeđenog haoso održaće se još večeras kao i
obično, i niko ništa neće primetiti.
Ako odred krene udesno, stvar postaje ozbiljnija.
U tom pravcu nalaze se dva stroga zatvora.
U času kada je vopenteik na čelu dva reda pandura i Gvinplenom
među njima stigao do malih uličica Ursus se zagledao sav zaduhan.
Ima trenutaka kada se čovek sav pretvori u oko.
Na koju će stranu udariti?
Skrenuli su udesno.
Teturajući od straha, Ursus se prisloni uza zid da se ne bi srušio.
Nema ništa dvoličnije od onoga kada neko kaže: Hoću da znam na
čemu sam. U suštini, to je baš ono što se ne želi. Strah ga je od tog. Ovaj
strah ide uporedo sa naporom čoveka da baš ne sazna na čemu je. On
to neće da prizna, ali sve bi dao kad bi mogao da se povuče, a ako
ipak ode dalje, onda prebacuje sam sebi.
Tako je bilo i s Ursusom. I dok se sav tresao, on je razmišljao:
- Sve je pošlo naopako. Nikad ne bi bilo kasno da to saznam. Zar
mi je trebalo da pratim Gvinplena?
Posle ovakvog razmišljanja, a kako je čovek sam sebi
protivrečnost, on ubrza korake i gušeći u sebi svoj nemir požuri da
dostigne odred ne bi li u spletu uličica Sautvoka izgubio vezu s
Gvinplenom.
Zbog svog svečanog hoda policijski odred nije mogao da brže
odmiče.
Vopenteik se nalazio na čelu odreda, a završavao ga je sudski
izvršitelj. Ovakav raspored pretpostavljao je izvesnu sporost.
Sva ona dostojanstvenost koja uopšte prinadleži jednom
policajcu došla je do izražaja u ličnosti sudskog izvršitelja. Njegova
uniforma bila je neka sredina između napirlitanog odela doktora
muzike iz Oksforda i skromnog crnog odela doktora bogoslovije iz
Kembridža. To je bilo plemićko odelo pod kabanicom koja je bila
postavljena zečjom kožom iz Norveške. Upola gotski, a upola
moderan, on je nosio periku kao Lamoan i kožnate rukave kao Tristan
Pustinjak. Svoje kao u sove krupne okrugle oči nije skidao sa

321
Gvinplena. Hodao je odmereno. Nije bilo moguće zamisliti divljijeg
čiči-cu od ovoga.
Ursus, koji je za trenutak zalutao u zamršenom spletu uličica,
sustigao je povorku blizu Sent-Meri Over-Raj jer ju je, na sreću,
zadržala tuča pasa i dece na livadici ispred crkve, što je po starim
policijskim zapisnicima, prema kojima su psi imali prvenstvo nad
decom, bila obična pojava na londonskim ulicama.
Pošto ipak nije bilo ništa neobično videti da policajci sprovode
čoveka pred sudiju i pošto pritom svako gleda svoja posla,
Ijubopitljivci su se razišli, jedino je Ursus u stopu pratio Gvinplena.
Prođoše ispred dve kapele koje su stajale jedna prema drugoj i
pripadale dvema sektama koje još i danas žive: Vernici novog života
i Liga ale-luja.
Odred je zatim vijugao uličicama, birajući prolaze bez građevina,
travnjake i utrine.
Najzad se zaustavi.
Stigli su u jednu majušnu uličicu. Osim dve-tri straćare na
samom početku, drugih kuća nije bilo. Ova uličica bila je sastavljena
od dva zida, levi niži, desni viši. Viši, pocrneo zid bio je sagrađen na
saksonski način, sa puš-karnicama, napravama za odbranu i
četvrtastim debelim gvozdenim rešetkama na uzanim svetlarnicima.
Prozora nije bilo: tu i tamo stari otvori za topove i ostalo oružje. Pri
dnu visokog zida videla su se niska zasvođena ulazna vratanca, slična
rupi na mišolovci.
Na ovima u debeli kamen svod uglavljenim vratima nalazilo se
rešetkama zatvoreno prozorče, zatim zvekir, velika brava, slivena i
jaka bagla-ma, okovana u gvozdene ploče i eksere tako da su vrata
bila više od gvož-đa nego od drveta.
U uličici nije bilo ničega i nikoga. Ni dućana, ni prolaznika. Ali se
u blizini čula neka stalna huka kao da je uporedo s uličicom tekao
neki planinski brzak. To je bila graja od ljudskih glasova i koraka. Po
svemu sudeći, s druge strane ove crne kuće bila je neka bez sumnje
glavna ulica Sautvoka, koja je drum za Kenterberi vezala s
Londonskim mostom.
Neko, ko bi iz potaje posmatrao, mogao je da duž ulice zapazi
osim Gvinplenove pratnje kao jedini ljudski lik još samo Ursusovo
bledo lice u polusenci jednog zida. On se osmelio da se upola približi

322
i gledao je, a plašio se da vidi.
Odred se zbio pred vratancima.
Gvinplen u sredini, pozadi njega vopenteik s gvozdenom
palicom.
Sudski izvršilac podiže zvekir i udari njime tri puta.
Okno se otvori.
Sudski izvršilac progovori:
- U ime Njenog Veličanstva!
Teška hrastova i gvozdena vrata okrenuše se oko baglame i pred
njima se ukaza modar i hladan ulaz, sličan ulazu u neku jazbinu.
Grozan svod se u tami gubio. Ursus vide kako pod njim nestade
Gvinplen.

V
MESTO NA ZLU GLASU

Vopenteik uđe posle Gvinplena.

Za njim sudski izvršilac.
Zatim ceo policijski odred.
Vrata se zatvoriše.
Teška vrata hermetički se uglaviše u kameni okvir a da se nije
videlo ni ko ih otvori ni ko ih zatvori. Kao da su se sama od sebe
zabravila. Neki od ovih mehanizama, koje su ljudi pronašli u stara
vremena zbog zastrašivanja, postoje još i danas u starim tamnicama.
Vrata s nevidljivim vratarom. To je činilo da je prag zatvora bio sličan
pragu groba.
Ova vrata ovde bila su donja ulazna vrata u tamnicu.
Sve je na ovom crvotočnom zdanju govorilo da se radi o vrlo
mučnoj tamnici.
Paganski hram u čast bogova Mogona, u vreme drevnih
engleskih božanstava, on je za Etelulfa postao dvorac, tvrđava za
Edvarda Svetog, i najzad, godine 1199. za Jovana Bez Zemlje
uzdignut je na dostojanstvo tamnice - eto to je bila tamnica u
Sautvoku. Ovom tamnicom prolazila je ulica kao reka kroz Šenonso i
ceo jedan ili dva veka ona je bila kapija predgrađa. Potom je ovaj
prolaz zazidan. U Engleskoj je postojalo nekoliko tamnica ove vrste,
tako Nju Gejt u Londonu, Vest Gejt u Kenterberiju, Kenon Gejt u

323
Edinburgu. I u Francuskoj je Bastilja u prvo vreme bila kapija.
U Engleskoj sve tamnice liče jedna na drugu: spolja veliki zid,
unutra saće od tamničkih ćelija. Ne postoji ništa žalosnije od ovih
gotskih tamnica, u kojima pauk i pravda predu svoje mreže i u koje
zraci svetlosti Džona Hauvarda još nisu prodrli. Sve te tamnice mogli
bismo, kao onaj stari pakao u Briselu, da nazovemo kućama oplakanim.
Pred ovim surovim i varvarskim zdanjima čovek je osećao onaj
isti strah koji su stari moreplovci proživljavali kada su se primicali
onom robovskom paklu što ga pominje Plaut, onim ostrvima sa kojih
se čuje zveket gvožđa, ferrycrepidate insulae, kada bi doplovili tako
blizu da se mogao čuti zveket lanaca.
Ovo staro mesto za isterivanje đavola i mučenje, tamnica
Sautvoka, najpre je bilo određeno za vešce, na šta podsećaju ova dva
iznad ulaznih vrata u kamen uklesana i već vremenom izlizana stiha:
Sunt arreptitii vexati daemone multo.
Est energumenus quem daemon possidet unus.
(U sumanutom besni ceo pakao;
U besomučnom čuči samo jedan satana.)
Stihovi razlikuju dve vrste sumanutih: besomučnika i satanu.
Nad ovim natpisom, kao znamenje višeg suda, bile su u zidu
utvrđene lestvice za vešala od kamena, nekada od drveta, ali su se
usled toga što su ih zakopali u zemlju koja okamenjuje stvari i ona
okamenila, na mestu Espli-Govis blizu opatije Vuben.
Danas razorena, tamnica u Sautvoku gledala je nekada na dve
ulice, spajajući ih jednim prolazom, te je imala dvoja vrata: svečana,
na velikom drumu i namenjena vlastima, i na maloj ulici sporedna
vrata za obične smrtnike. Pored toga i za pokojnike, jer kada bi neki
zatvorenik u tamnici umro, njegov leš je ovuda izlazio napolje. To je
bilo oslobođenje kao i svako drugo.
Smrt je oslobođenje u večnost.
Gvinplena su odveli u tamnicu kroz ova sporedna vrata.
Uličica je, u stvari, kako smo spomenuli, bila šljunkom nasuta; to
je bio puteljak između dva zida. Sličan prolaz postoji i u Briselu i zove
se Ulica jednog lica. Zidovi su bili nejednaki: viši zid je bio tamnica,
niži groblje. Ovaj niži zid, ograda u kojoj su trulili tamnički mrtvaci,
nije bio viši od čovečjeg rasta. Kroz njega su bila probijena vrata
nasuprot malim vratima tamnice. Mrtvaci su imali samo da se

324
potrude da pređu preko ulice. Dovoljno je bilo poći dvadesetak
koraka uza zid i da se uđe u groblje. Na višem zidu stajale su lestvice
za vešala, na nižem uklesana mrtvačka glava. Jedan drugog ovi
zidovi nisu veselili.

VI
SUDIJE POD PERIKAMA

Kada bi neko u ovom trenutku pogledao s one strane tamnice, s

lica zgrade, video bi glavnu ulicu Sautvoka i kako su se pred
službenom velikom tamničkom kapijom zaustavila putnička kola.
Oko kola se okupio krug radoznalih; na kolima grb, a iz kola je sišlo
neko lice koje je ušlo u tamnicu. Verovatno neki sudija,
pretpostavljala je svetina; u Engleskoj su sudije često bili plemići i
skoro uvek su raspolagali »feudalnim pravima«. U Francuskoj se grb
plemića i sudijska toga skoro isključuju. Govoreći o sudijama,
vojvoda Sent-Simon kaže: »Ljudi toga staleža«. U Engleskoj se plemić
nije smatrao obeščašćen zato što je bio sudija.
U Engleskoj postoji pokretni sudija i tamo ga zovu putujući sudija.
I ne bi bilo nimalo pogrešno pomisliti da su ova kola prevozno
sredstvo nekog sudije koji je obilazio teren. Međutim, ono što je bilo
manje prosto to je što ličnost, za koju se pretpostavljalo da je sudija,
nije sišla iz samih kola, već se spustila s prednjeg sedišta, s mesta koje
obično nije za gospodu. Druga jedna osobenost: u Engleskoj se u ono
vreme putovalo na dva načina: diližansom, brzovoznim zajedničkim
poštanskim kolima, po ceni od jednog šilinga za svakih pet milja, i
takozvanom slobodnom poštom, po ceni od tri sua na svaku milju i
četiri sua po poštanskom momku posle svake poštanske stanice.
Međutim za privatna luksuzna kola, kad bi nekom gosi došao ćef da
putuje po poštanskim stanicama, plaćalo se po konju i po milji
onoliko šilinga koliko se na poštanskim kolima plaća sua. A kola koja
su se zaustavila pred tamnicom imala su zapregu od četiri konja s dva
jahača u zaprezi, što je predstavljalo kneževsku raskoš. Pored toga,
ova kola bila su potpuno zatvorena, što je još više dražilo i unosilo
zabunu u razne pretpostavke. Krov i krila na kolima bili su spušteni,
prozori kapcima zatvoreni, a svi otvori kuda bi oko moglo da prodre,
zastrti. Spolja se nije moglo unutra videti, a verovatno ni iznutra

325
napolje. Uostalom, izgledalo je tako kao da u kolima nikoga nije bilo.
Sautvok je pripadao grofoviji Sari, pa je tamnica u Sautvoku bila
u nadležnosti šerifa grofovije Sari. Podela sudske nadležnosti nije bila
retka u Engleskoj. Tako, na primer, Londonska kula nije pripadala
nijednoj grofoviji, drugim rečima, ona je pravno visila u vazduhu.
Kula je priznavala svog čuvara - Custos turiš. Ona je imala svoje
posebno pravosuđe, svoju crkvu, svoj sud i svoju upravu. Vlast
njenog čuvara protezala se van Londona na još dvadeset i jedan
zaselak (hamlets). A kako se u Velikoj Britaniji pravne osobenosti
kaleme jedna na drugu, zvanje glavnog tobdžije u Engleskoj potiče
od ove Londonske kule.
Drugi pravni običaji izgledaju još čudnije. Tako se, naprimer, sud
engleskog admiraliteta služi zakonima s Roda i Olerona, francuskih
ostrva koja su bila engleska.
Šerif u jednoj pokrajini bio je ugledna ličnost. On je uvek bio
plemić, katkad i vlastelin. U starim poveljama nazivaju ih spectabiiis -
»ugledni«; to je titula između iliustris i clarissimus, manja od prve,
veća od druge. Nekada je sam narod birao šerife grofovije. Ali pošto
su Edvard II, a posle njega Henri VI, ova imenovanja preneli na
krunu, šerifi su svoje zvanje dobijali od kralja. Primali su platu od
njegovog veličanstva, izuzev šerifa Vest Morlenda, koji je bio
nasledan, šerifa iz Londona i šerifa iz Midleseksa, koje je birao
esnafski savez. Šerifi iz Gala i Čestera uživali su izvesne fiskalne
povlastice. Sve ove službe postoje još i danas, ali su postepeno
promenom navika i ideja i one izgubile od svog nekadašnjeg ugleda.
Nekada je dužnost šerifa grofovije bila da prati i štiti »putujuće
sudije«. Kao što čovek ima dve ruke, šerif je imao dva činovnika:
potšerifa kao desnu i sudskog izvršitelja kao levu ruku. Sudski
izvršilac, koga je pratio stotinar, takozvani vopenteik, hvatao je,
saslušavao i pod šerifovom odgovornošću predavao na isleđenje
putujućim sudijama lopove, ubice, buntovnike, skitnice i sve
izdajnike. Razlika između potšerifa i sudskog izvršitelja u njihovoj
službenoj potčinjenosti šerifu bila je u tom što potšerif prati, sudski
izvršilac pomaže. Šerif je rukovodio s dva suda, jednim stalnim,
centralnim, kounti-kort, i jednim putujućim šerif-tern. na taj način on
je oličavao jedinstvenost i sveprisutnost. Kao sudiju, njega je u
spornim pitanjima pomagao i obaveštavao pristav, s crnom šubarom,

326
ispod koje je nosio belu maramu od platna iz Kambreja. Šerif je vršio
»čišćenje« po tamnicama. Kada bi stigao u neki grad svoje pokrajine,
on je imao pravo da se kratkim postupkom otarasi zatvorenika, što je
svršavalo ili njihovim puštanjem na slobodu ili vešanjem. Ovo se
zvalo »očistiti tamnicu« (goal deliver). Šerif je podnosio optužbu
dvadeset i četvorici porotnika. Ako bi se ovi složili, napisali bi billa
vera, a ako ne, tada ignoramus. U tom slučaju optužba je poništavana i
šerif je imao pravo da je pocepa. Ako bi za vreme sudskog isle-đenja
umro jedan od porotnika, optuženi je pravno bio oslobođen kao
nevin, a šerif je imao pravo da ga oslobodi isto onako kao što je
raspolagao s pravom da ga uhapsi i optuži. Šerifova dužnost da
sprovodi u život sva naređenja njegovog veličanstva imala je za
posledicu da su ga naročito uvažavali i da su ga se bojali. Opasna
širina! Pod takvim uslovima zacari se samovolja. Posebni činovnici
sačinjavali su njegovu pratnju na konjima i u uniformama, a mesne
vlasti bile su dužne da mu stavljaju na raspoloženje oružanu silu.
Šerif je, kaže Čemberlen, »duša Pravde, Zakona i Grofovije«.
U Engleskoj se neosetno i postepeno gube i u prahu nestaju stari
zakoni i običaji. U naše vreme ni šerif, ni vopenteik, ni sudski izvršilac
ne vrše više svoja zvanja kao nekada. U staroj Engleskoj postojala je
zbrka u nadležnostima, loše podeljene nadležnosti zadirale su i tamo
gde ne treba, što je danas nemoguće. Danas više ne postoji ona
povezanost između policije i sudova. Nazivi su ostali, ali su se
funkcije izmenile. Verujemo da je i reč vopenteik izgubila svoj raniji
smisao. Ranije je ona značila sudstvo, danas znači teritorijalnu
podelu. Ona je označavala starešinu odreda od stotinu pandura,
danas znači srez, kanton (centum).
Međutim, šerif grofovije u Engleskoj u ono vreme, manje ili više,
sje-dinjavao je u svojoj ličnosti istovremeno kraljevsku i opštinsku
vlast, dve službe, koje su u Francuskoj nekada nosile naziv građanski
namesnik i upravnik policije, lieutenant civil i lieutenant de police.
Građanski namesnik Pariza doista je dobro okarakterisan u ovoj
staroj policijskoj zabelešci: »Gospodin građanski namesnik nema
ništa protiv domaćih rasprava, jer mu je pljačka uvek dobro došla«.
Što se tiče upravnika policije, obes-pokojavajuće i složene i mračne
ličnosti, njega je najvernije prikazao Rene d'Aržanson, na čijem su se
licu, kako to kaže Sent-Simon ogledale tri sudije pakla.

327
 Ove tri sudije nalazile su se u londonskom Bišopsgejtu, kao što
smo videli.

VII
STREPNJA

Kada je čuo kako su škripnule sve reze na vratima, Gvinplen je

zadrhtao. Učinilo mu se kao da su ova vrata koja se zatvoriše bila
poslednja veza između svetla i mraka, da su sjedne strane gledala na
zemljin šar, a s druge u carstvo mrtvih, i da je sada sve što sunce greje
ostalo iza njega, a da je on prešao preko granice onoga što je život i
nalazi se s one strane toga. Srce mu se steže. Šta će to s njima da učine?
Šta je sve to značilo?
Gde se on to našao?
Ništa oko sebe nije video; tama ga je obavila. Čim su se vrata za
njim zatvorila, on je onoga časa oslepeo. Otvor na malom prozoru bio
je zatvoren kao i vrata. Nigde oduška, nigde svetla. Takve su u stara
vremena bile mere opreznosti. Zabranjeno je bilo da svetlost bude
unutar tamnice, da novi hapšenici ne bi mogli ništa da primete.
Gvinplen pruži obe ruke i na obe strane, desnom i levom dodirnu
zid. Bio je u nekom hodniku. Oči su mu se postepeno privikavale na
onu podzemnu svetlost, koja, a da se ne zna otkuda je, u mraku
treperi, što mu je pomoglo da nazre glavne konture i da neodređeno
nasluti da se nalazi u nekom hodniku. Gvinplen, koji osim Ursusovih
preterivanja ni pojma nije imao o strogosti krivičnih postupaka, oseti
da ga je zgrabila neka džinovska mračna ruka. Strašno je biti izručen
nepoznatoj sili zakona. Pa ako je i neustrašiv, čovek se zbuni pred
sudom. Zašto? Zato što je ljudska pravda sumrak i što sudija u njoj
pipa kao u mraku. Gvinplen se sećao kako mu je Ursus govorio da
treba da ćuti. Zaželeo je da vidi Deu. U njegovom stanju postojalo je
nešto što je bilo prepušteno tuđoj uviđavnosti i u šta on nije hteo da
dira. Poželeti da se neka stvar razbistri, skoro je isto što i pogoršati je.
A opet, težina ovog događaja toliko ga je mučila da joj je podlegao i
nije mogao da se uzdrži a da ne zapita:
- Gospodo, kuda me vodite?
Niko mu ne odgovori.
Postojao je zakon o tajnom hapšenju i normanski je propis bio

328
izričit: A silentiariis ostio praepositis introducti sunt.
Ovo mu čutanje sledi krv u žilama. Sve do ovog časa on je mislio
da je jak, da je sam sebi dovoljan, a biti sam sebi dovoljan, znači biti
jak; živeo je odvojen od sveta i mislio je da biti odvojen znači biti
nesavladiv. I evo, odjednom se našao pred odvratnom silom
kolektivnog pritiska. Kako da se bori protiv zakona, tog bezimenog
strašila? Pred ovom zagonetkom on se gubio. Neki neviđeni strah
našao je probojno mesto na njegovom oklopu. A zatim, on nije ni
spavao ni jeo. Jedva ako je usne ovlažio s malo čaja. Celu noć proveo
je u nekom bunilu i još ga drži groznica. Bio je možda žedan, a možda
i gladan. Nezadovoljan želudac sve poremeti. Još od sinoć se nesreća
na njega oborila. Uzbuđenja koja su ga mučila, podržavala su ga. Bez
vihora jedro je krpa. Onu preveliku neotpornost krpe, koju vetar
naduva dok je ne pocepa, Gvinplen je osećao i u sebi. Osećao je da
malaksava. Da li će se onesvešćen stropoštati? Pasti u nesvest,
sredstvo je žena, poniženje za muškarca. Ovome se odupirao, ali je
sav drhtao.
Osećao se kao neko kome izmiče tlo pod nogama.

VIII
JAUCI

Krenuše.
Pošli su hodnikom.
Bez prethodnog prijavljivanja. Nije bilo pisarnice s protokolom.
Po tamnicama onoga doba nije se mnogo piskaralo. Bilo im je
dovoljno da za vama zatvore kapiju, često ne znajući ni zašto. Biti
tamničar i imati sužnje-ve, to im je bilo dovoljno.
Da bi se prilagodila hodniku, povorka je morala da se izduži. Išli
su jedan za drugim. Napred vopenteik, za njim Gvinplen, iza ovog
sudski izvršilac, zatim policajci koji su hrpimice iza Gvinplena
začepili hodnik. Hodnik se sužavao, tako da je Gvinplen laktovima
dodirivao zidove. Od kamena i malterisan svod je imao tu i tamo kao
od granita izbočene lukove. To je hodnik još više snižavalo, tako da
se trebalo sagnuti da bi se kroz njega prošlo. Po njemu je bilo
nemoguće trčati; bežanje je na taj način bilo onemogućeno jer se
moralo ići polako. Osim ovoga, ovaj tesni hodnik je vijugao; utroba

329
tamnice je vijugava kao i čovečja. Tu i tamo, sad na levoj, sad na
desnoj strani, videli su se u zidu četvrtasti i debelim šipkama
zatvoreni useci sa stepenicama koje su vodile naviše ili naniže.
Napokon su stigli pred jedna zatvorena vrata i ona se sama otvoriše;
a kad su prošli, ona se zatvori-še. Posle ovoga naišli su na druga, koja
ih također propustiše, potom treća, koja su se na isti način okretala
oko svojih baglama. Vrata su se sama otvarala i zatvarala. Niko se nije
video. Dok se hodnik sve više sužavao, svod se spuštao tako da se
moglo ići samo pognute glave. Sa zidova je curilo, sa svodova je
kapala voda. Popločani pod u hodniku bio je lepljiv kao creva.
Kukavno tamničko svetio postajalo je sve slabije; vazduha je
ponestajalo. Hodnik se spuštao sve niže, što je bilo vrlo tužno.
Trebalo je naročito pripaziti na silaženje. Blag nagib u mraku je
zlokoban. Nema ništa opasnije od tame u koju se ulazi neprimetnom
strminom.
Silaziti značilo je ovde ući u ono strašno nepoznato.
Koliko su dugo išli, Gvinplen ne bi umeo reći.
Strah i minuti provedeni u ovom lavirintu dugi su kao večnost.
Najednom zastadoše.
Svuda gusta tmina.
Hodnik se na ovom mestu malo širio.
U taj mah Gvinplen pored sebe začu zvuk sličan kineskom
bubnju, nešto nalik na udarac u opnu podzemlja.
To je vopenteik svojom palicom udarao u gvozdenu ploču.
To su bila vrata.
Ali ne vrata koja se okreću oko sebe, nego vrata koja se, skoro kao
brana, dižu i spuštaju.
Usled trenja žljeb piskavo zaciči, a pred Gvinplenom se iznenada
pojavi četvrtast svetao otvor.
Ploča se digla uz usečeni svod onako kako se dižu vrata na
mišolovci.
Ukazao se otvor.
Svetlost što je odatle dolazila, nije bila svetla već bledo
svetlucanje. Međutim, za razgoračene Gvinplenove ženice ovaj
iznenadni slabi zračak svetla delovao je kao bljesak munje.
Neko vreme nije ništa video. Snaći se u zasenjenosti isto je tako
teško kao i u mraku.

330
 Njegove ženice, kao što su se ranije prilagodile na mrak, sad su
se iznova postepeno privikavale na svetlost; on je progledao. Svetlost,
koja mu se u prvi mah učinila da je vrlo jaka, postepeno se smanji i
izbledi u njegovim zenicama, a ono što je pred sobom video, bilo je
užasno.
Ispred njega oko dvadeset visokih, uskih, skoro okomitih, ni s
jedne strane ograđenih stepenica, nešto kao stepenice uklesane u zidu
nalik na kamenu krestu, vodile su i silazile u vrlo dubok podrum.
Silazile do njegovog dna.
Sa šiljastim svodom, ovaj podrum bio je okrugao kao što su
podrumi na kojima se dižu teška zdanja.
Usek, koji se pojavio umesto vrata kada se ploča digla i odakle su
se spuštale stepenice bio je usečen u svod tako da se s ove visine
pogled spuštao u podrum kao u bunar.
Podrum je bio prostran, a ako je nekad i bio dno nekog bunara,
tada je to zaista bio kiklopski bunar. Slika, koju bi u čoveku izazvale
stare reči »podzemna tamnica«, ne bi odgovarala ovom podrumu,
osim ako je on u isto vreme bio i pećina za lavove i tigrove.
Podrum nije bio ni popločan ni popođen. Za patos mu je služila
zemlja vlažna i hladna kao što je svuda u teškim tamnicama.
Četiri oniska ružna stuba u sred podruma držali su nezgrapno
zasvođen trem, čija su se četiri krovna rebra međusobno tako spajala
da su skoro ocrtavala unutrašnjost mitre. Ovaj trem, nalik na kapelu
pod koju su nekad smeštali sarkofage, uzdizao se do svoda i
predstavljao je u podrumu neku glavnu odaju, ako se ovo može tako
nazvati, prostoriju sa svih strana otvorenu, koja je umesto četiri zida
imala četiri stuba.
Na sredini svoda ovoga trema visio je okrugli bakreni fenjer
gvozdenim rešetkama okovan, kao prozor tamnice. Stubove, svodove
i susedni zid koji je jedva nazirao pozadi stubova, osvetljavao je fenjer
bledom svetlošću koju su prosecale senke rešetke.
To je bila ona ista svetlost koja je u prvi mah zasenila Gvinplena.
Sada je to bilo samo slabo crveno plamsanje.
U podrumu nije bilo drugog osvetljenja; nije bilo prozora, ni
vrata, nikakvog drugog otvora.
Između četiri stuba, upravo ispod fenjera, na mestu gde je svetio
najživlje padalo, ležala je na podu bela i strašna ispružena prilika.

331
 Ležala je na leđima. Videla joj se glava sa zatvorenim očima, telo,
čiji je trup bio prekriven nekom bezobličnom masom, udovi, njih
četiri na broju, koji su u obliku krsta svetog Andreja polazili od trupa
i bili privezani s četiri lanca za četiri stuba. Lanci su bili pričvršćeni
uz alke na dnu svakog stuba. U položaju kao da će biti raščerečena,
ova ljudska prilika ležala je nepomična, ledeno pomodrela kao lešina.
Bila je naga; bio je to čovek.
S vrha stepeništa, sav skamenjen, Gvinplen je posmatrao.
Odjednom začu neko krkljanje.
Leš je bio živ!
U neposrednoj blizini ove utvare, u jedom luku svodnog rebra
trema, sa svake strane velike naslonjače, koja je bila uzdignuta na
kamenoj ploči i imala naslon za ruke, stajala su dva čoveka uvijena u
duge, crne mrtvačke plašteve, a u samoj naslonjači sedeo je bled,
nepomičan, zloslutan starac u crvenom plaštu i s kitom ruža u ruci.
Ove ruže mogle su da obaveste nekoga ko je više znao od Gvinplena.
Pravo da sudi s cvećem u ruci odavalo je u isti mah opštinskog i
kraljevskog sudiju. Lord-predsednik londonske opštine i danas tako
sudi. Prve prolećne ruže trebalo je da pomognu sudi-jama pri
izricanju presude.
Starac u naslonjači bio je šerif grofovije Sari.
Kao neki rimski sveštenici iz doba carstva on je oličavao savršenu
uzvišenost.
Naslonjača je bila jedino sedište u podrumu. Pored nje stajao je
sto prekriven hartijom i knjigama, na njemu je ležala i duga bela
šerifova palica. Desno i levo od šerifa stajala su dva doktora, jedan
doktor medicine, drugi pravnih nauka. Ovaj poslednji mogao je da se
prepozna po pandurskoj kapici na perici. Oba su bila uvijena u crne
plašteve, jedan u plašt lekara, drugi sudije. Oba ova čoveka nosila su
crninu za pokojnicima koje su oterali u smrt.
Pozadi šerifa, pri kraju kamene ploče koja je u isto vreme služila
kao stepenik za trem, čučao je pisar s pisaćim priborom, s okruglom
perikom, sa svežnjem akata u koricama od kartona i pergamentom
preko toga, s perom u ruci, u stavu čoveka koji je spreman da nešto
piše.
Ovaj pisar bio je zapisničar, čuvar akata, što se videlo po torbici
ispred njegovih nogu. Nekad upotrebljavane na sudskim raspravama

332
ove torbice dobile su ime »torbica pravde«.
Skrštenih ruku, naslonjen uz stub, stajao je jedan čovek u kožnom
odelu. To je bio krvnikov pomoćnik.
Po svom pogrebnom držanju oko okovanog čoveka, svi ovi ljudi
izgledali su kao začarani. Stajali su nepomični i nemi.
A iznad svega ovoga vladala je čudna tišina.
Ono što je Gvinplen svojim očima ugledao, bilo je mučilište. Bilo
ih je u Engleskoj u izobilju. Grobnica ispod crkve u Bašam taueru
služila je dugo vremena za mučilište i podzemni svod u Lalerds
tamnici. U Londonu je postojalo, a i danas se može videti još jedno
takvo mučilište, prozvano »Vo-d-Ledi-Pleis«, s ognjištem na kome su
usijavali gvožđe.
Sve tamnice od vremena kralja Jovana - tamnica Sautvok bila je
jedna od njih - imale su svoja mučilišta. Često se u Engleskoj
sprovodilo ono što ćemo izložiti i moglo bi se, strogo uzev, još i danas
primeniti u krivičnom postupku, pošto svi ti zakoni još i danas
postoje. Engleska pruža neviđen prizor gde varvarski zakoni žive u
dobroj slozi sa slobodom. Ovaj bračni par, kažu, divno se slaže. Da u
ovom pogledu budemo malo oprezniji neće nam biti na odmet. Jer
ako bi naišla neka kriza, ne bi bilo nemoguće da ovaj krivični
postupak ponovo oživi. Zakonodavstvo Engleske je pripitomljeni
tigar sa svilenim šapama i uvučenim kandžama.
Umesno je, s vremena na vreme, potkresati nokte zakonu.
Zakon ne zna za pravo. Na jednoj strani krivični sistem, na drugoj
čovečnost. Filozofi protestuju, ali će proteći dosta vremena dok se
ljudska pravda združi s istinskom pravičnošću.
Poštovanje zakonitosti - engleski je izraz. U Engleskoj poštuju
zakone u tolikoj meri da ih nikad ne ukidaju. A u ovom
strahopoštovanju prema njima oni se snalaze tako što ih ne
primenjuju. Stari zakon izađe iz upotrebe kao ostarela žena, ali se ne
uništava ni jedno ni drugo.
Naprosto prestaju da se primenjuju, i to je sve. I ženi i zakonu
slobodno je da i dalje smatraju da su lepi i mladi. I dalje mogu da
maštaju kako postoje. Učtivost ove vrste zovemo poštovanjem.
Normanska tradicija je puna staračkih bora, ali ovo ne smeta
nekom engleskom sudiji da je još uvek milo pogleduje ispod oka.
Ljubomorno se čuva ova svirepa starudija, i to samo zato što je

333
normanska. Postoji li išta svirepije od vešala? Godine 1867. osudili su
jednog čoveka da bude rašče-rečen na četiri dela, koje će pokloniti
jednoj ženi - kraljici.
Međutim, stavljanje na muke nije nikad postojalo u Engleskoj.
Ovo tvrdi istorija. Lepo je to samopouzdanje istorije.
Metju iz Vestminstera zabeležio je da je »saksonski zakon jako
milostiv i blag«, jer ne kažnjava zločince smrću, pa dodaje »on se
ograničava da im odseče nos, iskopa oči, iščupa polne organe«, i samo
to!
Izbezumljen na vrhu stepeništa, Gvinplen je zadrhtao svim
svojim telom. Treslo ga je stotinu groznica. Uzalud se trudio da bi se
prisetio kakav li je to zločin počinio. Ćutanju vopenteika sledio je
bezumni strah od mučenja. To je korak napred, ali tragičan korak. Sve
mračnija je postajala i inače mračna zagonetka zakona u koji se upleo.
Ljudska prilika, koja je ležala na zemlji, zakrklja po drugi put.
Gvinplen oseti kako ga lagano guraju u leđa.
To je činio vopenteik.
Gvinplen ovo shvati kao da treba da siđe.
I pokori se.
Spusti se s gornjih stepenica.
Svaki stepenik je bio vrlo uzak i visok osam do deset coli.
Stepenice nisu bile ograđene. Na odstojanju od dva stepenika iza
Gvinplena silazio je vopenteik, držeći uspravno palicu u ruci.
Iza njega i u istoj udaljenosti silazio je sudski izvršilac.
Silazeći niz stepenice Gvinplen je sve više gubio svaku nadu. Bilo
je to umiranje korak po korak. Svaka stepenica s koje bi sišao, ugasila
bi nešto svetlosti u njemu. Sve više bledeći stigao je najzad na kraj
stepeništa. Utvara koju su povalili i vezali lancima za četiri stuba,
nastavila je da krklja.
Jedan glas iz polutame progovori:
- Pristupite.
To se šerif obratio Gvinplenu.
Gvinplen se primače za jedan korak.
- Sasvim blizu, ponovi šerif.
Značajno, skoro svečano, sudski izvršilac prošapta Gvinplenu na
uvo:
- Nalazite se pred šerifom grofovije Sari.

334
 Gvinplen se primače onom nevoljniku koga je maločas video
opruže-nog nasred podruma. Vopenteik i izvršilac ostadoše na
svojim mestima i pustiše da Gvinplen pristupi sam.
Kada je Gvinplen došao do ispod trema i izbliza pogledao ono
jadno stvorenje koje je dotle gledao izdaleka, a koje je bilo živ čovek,
strah se u njemu preobrati u užas.
Vezani čovek na zemlji bio je potpuno go, izuzev one gadne
marame stida oko bedara, koja bi se mogla nazvati smokvinim listom
pogubljenja, a koju su Rimljani nazivali succingulum, Goti
christipannus, od čega se u našem galskom narečju razvilo cripagne. I
go Isus na raspeću imao je samo ovu krpu.
Strašan nemoćnik koji je ležao pred Gvinplenom imao je izgled
čoveka od pedeset do šezdeset godina. Bio je ćelav. Na bradi su štrčale
sede dlake. Oči je zatvorio, a usta otvorio. U njima su se videli svi
zubi. Mršavo ko-ščato lice ličilo je na mrtvačku glavu. Noge i ruke
vezane lancima za četiri stuba, pravile su oblik slova X. Na prsima i
trbuhu držao je gvozdenu ploču sa pet do šest komada krupnog
kamenja. Njegov ropac čas je ličio na disanje, čas na urlanje.
Ne ispuštajući svoju kitu ruža, rukom koja mu je bila slobodna,
šerif dohvati sa stola svoju belu palicu, podiže je i reče:
- Pokornost njenom veličanstvu!
A potom ponovo spusti palicu na sto.
Zatim, tromo kao posmrtno zvonjenje, nepokretno, podjednako
nepomičan kao i onaj grešnik pred pogubljenjem, šerif povišenim
glasom reče:
- Čoveče u lancima, poslednji čuj glas pravde. Izvukli su te iz tvoje
ta-mničke ćelije i doveli ovamo. Saslušavan si propisno i u propisnom
obliku, formaliis verbis presus, i bez obzira na ono što ti je već pročitano
i saopšte-no i što će ti se još jednom ponoviti, nadahnut duhom zle i
protivprirodne upornosti, ti si i dalje ostao nem i odbio si da
odgovaraš na pitanja sudije. To je odvratna drskost koja među
kažnjivim delima predstavlja zločin i prestup overhenesa.
Pristav pod šubarom, stojeći desno od šerifa, prekide i
ravnodušno zagrobnim glasom reče:
- Overhenes. Zakon Alfreda i Godruna. Glava šesta.
Šerif nastavi:
- Izuzev lupeža koji pogane šume u kojima se lane košute, zakon

335
svi poštuju.
Kao zvono posle zvona, pristav reče:
- Quifaciunt vastum inforeste ubi damae solent founinare.
-Onaj koji odbija da odgovori na pitanje sudije, reče šerif, sumnjiv
je za sve poroke, spreman na svako zlo.
Pristav se ponovo umeša:
- Prodigus, devorator, profusus, salax, ruffianus ebrosius, luxurio sus,
simulator, consumptor pa trimonii, elluo, ambro, et gluto.
- Svi poroci, - nastavi šerif, - pretpostavljaju sve zločine. Onaj koji
ništa ne priznaje, taj ispoveda sve; ko na pitanja sudije ćuti, samim
tim je lažov i oceubica.
- Mendax et parricida, ponovi pristav.
A šerif nastavi:
- Nije, čoveče, dopušteno da svojim ćutanjem izigravaš kao da si
odsutan. Lažno odsustvo vređa zakon. Takav čovek sliči Diomedu
koji je ranio boginju. Ćutanje pred sudom jeste jedan oblik pobune.
Uvreda suda je uvreda veličanstva. Ne postoji ništa mrskije i drskije.
Onaj koji izbegava da bude saslušan, taj potkrada istinu. Ali zakon se
pobrinuo za to. Englezi su za slične slučajeve u svim vremenima
raspolagali pravom groba, gvožđa i lanaca.
- Anglica charta, iz godine 1088, - reče pristav. I ponovo s onom
istom mehaničkom ozbiljnošću dodade:
- Ferrum, etfossam, etfurcas, cum allis libertatibus.
A šerif nastavi:
- I baš zbog toga, čoveče, što nisi hteo da odustaneš od svog
ćutanja, mada si pri čistoj svesti i potpuno upućen u ono što sud od
tebe traži, baš zbog toga što si satanski nepokoran, stavljen si na muke
i na osnovu krivičnih propisa na probu mučenje koje se zove »velika
i teška kazna«. I eto, šta ti je učinjeno. Zakon nalaže da budeš o tome
istinski obavešten. Doveden si u ovu podzemnu tamnicu, svukli su ti
haljine, položili su te golog na zemlju, istegli udove i vezali za četiri
stuba zakona; na trbuh su ti stavili gvozdenu ploču i toliko kamenja
koliko možeš da izdržiš. »I preko toga« kaže zakon.
- I preko toga, - potvrdi pristav.
A šerif dalje nastavi:
- U takvom stanju i pre nego što smo prešli na probu ponovo sam
te ja, šerif grofovije Sari, pozvao da odgovaraš na pitanja i da govoriš,

336
a ti si, pod mukama, u lancima, okovima i u gvožđu satanski istrajao
u svom ćutanju.
- Attachiamenta legalia, - reče pristav.
- Zbog tvog odbijanja i upornosti, reče šerif, a pošto je pravično
da upornost zakona bude ravna upornosti zločinaca, nastavljeno je s
probom mučenja, kako to propisuju naše naredbe i propisi. Prvoga
dana nismo ti dali ni da jedeš ni da piješ.
- Hoc et super jejunare, - reče pristav.
Na ovo nastade tajac. Samo se čulo strašno piskavo disanje
čoveka pod gomilom kamenja.
Pristav nastavi tamo gde je prekinuo:
- Adde augmentum abstinentiae ciborum diminutione. Consuetudo
britannica. Član pet stotina četvrti.
Oba ova čoveka, šerif i pristav, naizmence su se smenjivali; ništa
crnje od ove monotonije bez uzrujavanja: jeziv glas odgovarao je
zloslutnom glasu kao da pop i đakon mučenja služe sumornu
liturgiju zakona.
Šerif potom nastavi:
- Prvoga dana ne dadosmo ti da jedeš i da piješ. Drugog dana dali
smo ti da jedeš, a ne i da piješ. Pod zube smo ti stavili tri zalogaja
ječmenog hleba. Trećeg dana dali smo ti da piješ, ali ne i da jedeš. U
usta smo ti ulili tri puta iz tri čaše vodu iz tamničkog kanala. Svanuo
je četvrti dan. To je danas. Ako i sada ne nastaviš da odgovaraš, bićeš
ostavljen ovde dok ne umreš. Ovo traži pravda.
Stalno ga upotpunjujući, pristav se s ovim oglasi:
- Mors rei homagium est bonae legi.
- I kada osetiš da ćeš se kukavno Bogu predstaviti, - nastavi šerif,
- neće ti niko pomoći, pa čak da ti i krv udari na grlo, iz brade, ispod
pazuha i iz svih ostalih otvora na telu, od usta do bubrega.
- Athrotebollo, et popus et subhircis, et a grugno usgue ad crupponum,
- reče pristav.
A šerif produži:
- Čoveče, pazi! Radi se o posledicama, ako se odrekneš ogavnog
ćutanja i priznaš, bićeš samo obešen i imaćeš pravo na izvesnu sumu
novca.
- Dramnum confititens, habeat le meldefeoh. Leges Inae, glava
dvadeseta - doda pristav.

337
 - Ova će ti se suma, naglasi šerif, isplatiti u doitkinsima,
suskinsima i galihalpensima - jedini slučaj kada se taj novac može
upotrebiti na osnovu statuta - i imaćeš pravo na scortum ante
mortum, a potom ćeš biti zadavljen na vešalima. To su blagodeti
priznanja. Da li želiš da odgovaraš pravdi?
Na ovo je šerif zaćutao i čekao. Jadni grešnik ni ne pomače se.
Šerif započe iznova:
- Čoveče, tvoje ćutanje je utočište koje u sebi skriva više opasnosti
nego nade u spasenje. Tvrdoglavost je kažnjiva i zločinačka. Ko pred
sudom ćuti, taj je izdajnik krune. Ne istraj u ovoj nesinovskoj
neposlušnosti. Pomisli na njeno veličanstvo. Ne odupiri se našoj miloj
kraljici. Kada te ja pitam, ti odgovaraš njoj, budi smeran podanik.
Prestupnik pred pogubljenjem ponovo pade u ropac.
A šerif nastavi:
- Dakle, posle prva sedamdeset i dva sata probe stigli smo do
četvrtog dana. Čoveče, to je odlučujući dan. Zakon propisuje suočenje
četvrtog dana.
- Quarta die,frontem adfrontem adduce, - promrmlja pristav.
- Mudrost zakona, produži šerif, odabrala je ovaj poslednji čas da
bismo, kako to kažu naši stari, imali »hladnokrvno suđenje pred
smrt«, jer je to čas kada ljudi najviše veruju u svoje »da« ili »ne«.
Pristav preuze:
- Judicium pro frodmortell, quod homines credendi sint per suum ya
persuum na. Povelja kralja Adelstana. Knjiga prva, strana sto
sedamdeset treća.
Posle nekoliko trenutaka iščekivanja, šerif se ozbiljna lica nagna
nad grešnikom:
- Čoveče, što ležiš ovde na zemlji...
A zatim, posle malog iščekivanja:
- Čoveče čuješ li me?
Čovek se ne pomače.
- U ime zakona otvori oči - reče šerif.
Čovek ne otvori oči.
Šerif se obrati lekaru na levoj strani:
- Doktore, postavite dijagnozu.
- Probe, da diagnosticum - reče pristav.
Svečano ukrućen, lekar siđe s kamenog pločnika, pristupi

338
čoveku, sagne se, stavi uvo kraj usta, opipa bilo na ruci, i na nozi i
zatim se diže.
- Dakle? - upita šerif.
- Još čuje, - odgovori lekar.
- A da li vidi? - upita šerif.
Lekar odgovori:
- Može da vidi.
Na šerifov znak pristupiše izvršilac i vopenteik. Vopenteik se
postavi pored pogubljenikove glave, a izvršilac iza Gvinplena.
Lekar se povuče za jedan korak među stubove.
Šerif podiže uvis kitu ruža, kao što pop diže svoj kropionik, i
kada se gromkim glasom obrati prestupniku, on postade još strašniji:
- O bedniče, govori! Zakon te preklinje pre nego što te uništi.
Hoćeš da izgledaš nem, pomisli na grob koji je nem. Hoćeš da
izgledaš kao da si gluv, pomisli na prokletstvo koje je gluvo. Pomisli
na smrt koja je gora od tebe. Razmisli, ostavićemo te ovde u ovoj
tamničkoj ćeliji. Poslušaj me, bližnji moj, jer i ja sam čovek! Slušaj,
brate moj, jer i ja sam hrišćanin, slušaj sine moj, jer i ja sam starac!
Čuvaj me se, jer ja gospodarim tvojim mukama i začas ću biti strašan.
Strah od zakona čini sudiju veličanstvenim. Pomisli da i ja sam
strepim pred samim sobom. Moja sopstvena moć me preneražava. Ne
teraj me u krajnost. Pun sam svetog gneva da kaznim. Boj se pravde,
nesrećniče, boj se pošteno i poslušaj me. Čas suočenja je kucnuo i ti
moraš odgovarati. Ne opiri se više, ne hvataj se za nešto neopozivo.
Pomisli da je tvoje skonča-nje samo moje pravo. Lešino u začetku,
poslušaj! Osim ako ti ne čini zadovoljstvo da ovde izdišeš satima,
danima i nedeljama i da se dugo u strašnim smrtnim mukama,
gladan, pod teretom kamenja, sam, pod zemljom, napušten,
zaboravljen, boriš s dušom, da te jedu pacovi i lasice, da te ujedaju
životinje mraka, dok će i dalje život teći svojim tokom, dok će se i dalje
kupovati i prodavati, a nad tvojom glavom po ulicama kola kotrljati;
osim ako ne želiš da za večita vremena krkljaš na dnu ovog očaja
škrgućući zubima, plačući, bogohuleći, bez lekara da ti olakša rane,
bez sveštenika da ti dušu napoji svetom vodicom; osim ako ne želiš
da ti se usta lagano zapuše strašnom samrtničkom penom; ah, molim
te i preklinjem: čuj me! pozivam te da pritrčiš u pomoć samom sebi,
smiluj se nad samim sobom, učini šta ti se kaže, popusti pred

339
pravdom, pokori se, otvori oči i reci: Poznaješ li ovog čoveka!
I pogubljenik ne okrenu glavu i ne otvori oči.
Šerif baci naizmeničan pogled sad na izvršioca, a potom na
vopenteika.
Izvršilac skide šešir s Gvinplenove glave i kabanicu, uhvati ga za
rame i stavi ga pod punu svetlost prema čoveku u lancima.
Gvinplenovo lice sa svojim čudnim izgledom, sada potpuno
osvetljeno, u celosti se pojavi iz mraka.
U isti čas vopenteik se saže, uhvati pogubljenikovu glavu obema
rukama, ovu umrtvljenu glavu okrenu prema Gvinplenu pa palcima
i kažiprstima otvori na njoj očne kapke. Pojaviše se unezverene
ljudske oči.
Grešnik opazi Gvinplena.
Tada podiže glavu, široko otvori oči i pogleda ga. Koliko je
mogao da pod gomilom kamenja zadrhti, on sav uzdrhta i krikne:
- On je! Da! On je.
I tako strašno prasnu u smeh.
- On je, ponovi.
Potom mu glava pade na zemlju i oči se sklopiše.
- Pisaru, zapišite, - reče šerif.
Mada prestravljen, Gvinplen sve do tada nije izgubio prisebnost
duha. Ovaj uzvik zločinca pred pogubljenjem: »On je« - potpuno ga
je izbezumio, a od onog: »Pisaru, zapišite« sav se sledio. Činilo mu se
da ga neki zločinac vuče za svojom sudbinom, i ako on, Gvinplen, nije
znao zašto. Neshvatljivo priznanje ovog čoveka sklopi se oko njega
kao gvozdene kljuse oko vrata. Sebe i ovog čoveka video je na istim
vešalima. Tlo mu je bežalo ispod nogu od straha i on poče da se otima.
Kao čovek čija je nevinost teško povređena i prestravljen, izgovorio je
mucajući neke nesuvisle reči i sav izgubljen dobacivao uzvike koji su
mu prvi dolazili na jezik i sve te stravične reči ličile su na neke
sumanuto ispaljene metke.
- Laž je. To nisam ja. Ja ne poznajem ovog čoveka. I on ne poznaje
mene, kada ja njega ne poznajem. Za večeras me očekuju na
predstavu. Šta hoćete sa mnom? Dajte mi slobodu. Sve to nije istina.
Zašto ste me doveli u ovaj podrum? Ne postoje dakle zakoni?
Priznajte radije da zakona više nema. Ponavljam, gospodine sudijo,
da ja to nisam. Nevin sam u svemu što se može reći. Znam ja to dobro.

340
Hoću da idem. To je nezakonito. Možete se obavestiti, između mene
i ovog čoveka nema ništa. Moj život nije ni za koga ni najmanja tajna.
Uhapsili su me kao lopova. Zašto su tako postupili? Šta ja znam ko je
ovaj čovek ovde? Ja sam putujući glumac koji po sajmovima i
trgovima izvodi šale. Ja sam Čovek koji se smeje. Mene je mnogo sveta
videlo. Nalazimo se na Terinzo-fildu. Već petnaest godina kako se
pošteno bavim svojim poslom. Sad mi je dvadeset pet. Stanujem u
krčmi Tedkester. Ime mi je Gvinplen. Smilujte mi se, gospodine
sudijo, pustite me da odavde odem. Ne treba zloupotrebljavati
položaj bednika. Imajte milosrđa prema čoveku koji nije ništa učinio,
koji je bez zaštite i bez odbrane. Pred vama je samo jedan jadni
vašarski komedijaš.
- Preda mnom je, - reče šerif, - lord Fermen Klenčarli, baron
Klenčarli-Hankervil, markiz Korleone na Siciliji, per Engleske.
A potom ustavši, pokazujući svoju naslonjaču Gvinplenu, šerif
dodade:
- Milorde, neka vaše gospodstvo izvoli sesti.

341
 KNJIGA PETA

ISTI VETAR KREĆE I MORE I SUDBINU

I
POSTOJANOST ONOGA STO JE PROLAZNO

Sudbina nam poneki put ponudi da iskapimo čašu ludila. Iz

oblaka iskrsne neka ruma koja nam iznenada pruži mračni pehar s
nepoznatim opojnim pićem
Gvinplen od svega toga ništa nije shvatio.
Obrtao se oko sebe da vidi kome je to rečeno.
Uvo ne prima previsok ton; svest ne prima prejaka uzbuđenja.
Postoji granica do koje se nešto razume kao što postoji granica do koje
se nešto čuje.
Vopenteik i izvršilac pristupiše Gvinplenu, uzeše ga ispod ruke i
on oseti kako ga smestiše u naslonjaču s koje se maločas digao šerif.
Kako nije bio u stanju da sam sebi objasni kako je sve ovo moguće,
on je pustio da čine s njima šta hoće.
A kada je Gvinplen seo, tada se izvršilac i vopenteik povukoše
nekoliko koraka i ostadoše da stoje nepomično iza naslonjače.
Šerif stavi kitu ruža na kamenu ploču, dohvati naočare, koje mu
doda onaj zapisničar, i ispod svežnja akata na stolu izvuče uprljan,
požuteo, pozeleneo, nagrižen i mestimično pocepan list pergamenta,
koji je, kako je po svemu izgledalo, bio jako ispresavijan i s jedne
strane ispisan, pa stojeći pod fenjerom, primakavši list očima, on
najsvečanijim glasom započe da čita ovo:

»U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Dana dvadeset devetog januara hiljadu šest stotina devedesetog
leta gospodnjeg, bilo je na pustoj obali Portlenda zločinački ostavljeno
jedno desetogodišnje dete u nameri da ga umore glađu, zimom i
samoćom.
Kada su mu bile dve godine, ovo je dete prodato po naređenju
Njegovog Veličanstva vrlo milostivog kralja Džejmsa Drugog. Ovo

342
dete jeste lord Fermen Klenčarli, zakoniti sin lorda Lineasa
Klenčarlija, barona Klenčarli i Hankervil, markiza Korleone u Italiji i
pokojnog pera kraljevine Engleske i pokojne Ane Bredšo, njegove
supruge.
Ovo je dete naslednik poseda i časti svoga oca. Zbog toga je ono
po volji vrlo milostivog veličanstva prodato, osakaćeno, unakaženo i
nestalo.
Dete je podizano i odgajano da bude komedijaš po vašarima i
trgovima.
Kada je imalo dve godine, dete je, po smrti svog oca, prodato, a
kralju je za otkup ovog deteta, za razne povlastice i dozvole dato
deset livri sterlinga.
Ja, niže potpisani, koji napisah ove retke, kupio sam lorda
Fermena Klenčarlija kad su mu bile dve godine, a Flamanac iz
Flandrije po imenu Hardkvanon osakatio ga je i unakazio po metodi
doktora Konkvesta, za čiju je tajnu on jedini znao.
Detetu je bilo namenjeno da bude maska koja se smeje. Masca
ridens.
S tom namerom Hardkvanon je nad njim izvršio operaciju Bucca
fissa usque ad aures, koja je na licu utisnula večiti smeh.
Operaciju, koju je pretrpelo dete nije osetilo, jer ga je Hardkvanon
uspavao pomoću sredstva za koja je on jedini znao.
Ono ne zna da je lord Klenčarli.
Ono se odaziva na ime Gvinplen.
Razlog ovome neznanju leži u tome što je dete kada je bilo
prodato i kupljeno, imalo jedva dve godine i imalo je nerazvijeno
pamćenje.
Hardkvanon je jedini koji zna da vrši operaciju Bucca fissa, a dete
je jedino živo biće nad kojim je ova operacija izvršena.
Ova operacija je jedinstvena i nesvakidašnja naročito stoga što će
Hardkvanon ovo dete i posle mnogo godina kada ono bude starac i
kad osedi odmah prepoznati.
U času dok ovo pišemo, Hardkvanon, kome su sve navedene
činjenice vrlo dobro znane i koji je kao glavni vinovnik u svemu tome
učestvovao, nalazi se u tamnici njegove visosti princa Oranža, inače
poznatog pod imenom kralja Viljema Trećeg. On je uhvaćen i
zatvoren kao jedan od onih koje zovu kompračikosima. zatvoren je u

343
kuli Četem.
Shodno kraljevom naređenju dete je prodato u Švajcarskoj blizu
Ženevskog jezera, između Lozane i Veveja, u kući gde su mu i otac i
mati umrli, i predato nama. Prodaju i predaju izvršio je poslednji
sluga pokojnog lorda Lineasa, koji je uskoro posle svojih gospodara i
sam preminuo, tako da mu u ovom času na ovome svetu za ovu vrlo
osetljivu tajnu rabotu niko ništa ne zna, izuzev Hardkvanona, koji se
nalazi u zatvoru Četem, i nas, koji u smrt polazimo.
Mi dole potpisani podigli smo i osam godina čuvali ovog malog
vlastelina, koga smo otkupili od kralja da ga u našem zanatu
iskoristimo.
Danas, bežeći iz Engleske, i da nas ne bi stigla zla sudbina
Hardkvanona, iz straha i bojazni od progonjenja i kazni koja je za nas
i za nama slične propisao parlament, ostavili smo pred samu noć na
Portlendskim obalama navedeno dete Gvinplena, koje je lord Fermen
Klenčarli.
Mi smo se, doduše, zakleli kralju da ćemo ćutati, ali ne i Bogu.
Noćas, pošto nas je, po volji proviđenja, zahvatila žestoka oluja
na moru, bez nade i u krajnoj nevolji, bacili smo se na kolena pred
onim koji je u mogućnosti da spase živote, a koji će možda hteti da
spase i naše duše. Nemajući šta da očekujemo od ljudi, a za sve da se
Boga bojimo, pošto nam kao po-slednje sredstvo još preostaje kotva
spasenja da se za naša nedela pokaje-mo, pomirili smo se s tim da
umremo smireni ako nebeska pravda bude zadovoljena i kao pokorni
pokajnici udarajući se u grudi dajemo ovu izjavu i predajemo je
uzburkanim talasima mora da s njom učine što bude u Božjoj volji. I
neka nam presveta Bogorodica bude na pomoć. Amin. I sve ovo
potpisujemo.«

Posle ovoga šerif zastade i reče:

- Ovde su potpisi. Svi su rukopisi različiti.
I nastavi da čita:
- Doktor Gerhardus Gestemunde - Asunsion. - Krst i pored njega:
Barbara Fermoa sa ostrva Tirifa u Ebidima, Gaizdora, kapetan -
Đanđirate - Žak Katurz, zvani Narbonac - Lik Pjer sa robije Maon.
Pošto ponovo zastade, šerif reče:
- Ovu zabelešku pisala je ista ruka koja je pisala tekst i stavila prvi

344
potpis.
- »Od tri čoveka brodske postave, pošto je vlasnika odneo jedan
udar talasa, ostala su samo dva. I oni su potpisali. - Galdeazun - Ave-
Marija, lopov«.
Čitajući s prekidima, šerif nastavi:
- Na dnu lista je stajalo »Na moru, na Matutini, biskajskom
jedrenjaku, u zalivu Pasaž«.
- Ovaj pergament, dodade šerif, potiče iz državne kancelarije i
nosi vodeni pečat kralja Džejmsa Drugog. Na samom rubu ove izjave
i istim rukopisom ispisana je ova zabeleška:
»Gornju izjavu napisali smo na poleđini kraljeve zapovesti koja
nam je data kao priznanica i dokaz da smo dete kupili. Neka se okrene
list, pa će se videti.«
Šerif okrenu pergament i podiže ga desnom rukom prema svetlu.
Videla se bela stranica, ako se reč »bela« može upotrebiti za onu
plesan, i na sredini tri reči, od koje dve na latinskom: Jussu regis s
potpisom Džefris.
- Jussu regis... Džefris, izgovori šerif dajući svom ozbiljnom glasu
povišen ton.
Kao čovek kome je cigla u snu pala na glavu, takav je bio
Gvinplen.
Buncao je kao što bunca čovek u nesvesti:
- Gerhardus, da, doktor. Star i tužan čovek. Bojao sam ga se.
Gaizdora, kapetan, to jest šef. Bilo je žena, Asunsion, i neka druga. I
zatim Provansalac. To je bio Kapgarup. Taj je pio iz čuturice na kojoj
je crvenim slovima bilo ispisano nečije ime.
- Evo je, - reče šerif.
I stavi na sto predmet koji je pisar izvadio iz svoje »torbice
pravde«.
To je bila čuturica s ušicama, opletena vrbom. Na njoj se videlo
da je svuda prošla. Morala je dugo biti u vodi. Na njoj su visile školjke
i alge. Bila je sva išarana i obložena svim mogućim okeanskim
svetom. Oko grlića imala je okovratnik od smole, što je odavalo da je
bila hermetički zatvorena. Videlo se da je bila raspečaćena i potom
ponovo zapušena nečim od nakatranisanog užeta, što je služilo kao
zapušač. Ovu poruku koja je bila upućena pravdi more joj verno
predalo.

345
 A zatim šerif produži naročito dostojanstvenim glasom:
- Kao što se brdo Herok odlikuje svojim žitom i daje fino belo
brašno za hleb na kraljevskoj trpezi, tako i more čini Engleskoj sve
moguće usluge, te i kada se neki lord zagubi, ono ga pronađe i vraća
ga.
A posle ovoga dodade:
- Na ovoj čuturici odista je crvenim slovima ispisano nečije ime.
Pa se povišenim glasom obrati onom još uvek nepomičnom
grešniku:
- To je tvoje ime, zločinče. Eto, tu su oni mračni putevi kojima
istina, ma kako da su je duboko zapretala ljudska dela, izbija na
svetlost dana.
Šerif podiže čuturicu i stranu koja je bila očišćena, verovatno radi
isleđenja, okrene prema svetlu. Videlo se kako se između vrbovog
pruća upliće krivudava traka od crvene trske, tu i tamo izjedena od
vode i vremena. Mada na nekoliko mesta polomljena, na trsci se u
vrbovini jasno ocrtavalo ovih deset slova: Hardkvanon.
S naročitim prizvukom, koji ne liči ni na što, a mogao bi se nazvati
sudskim, šerif se ponovo obrati zločincu:
- Hardkvanone, kada smo ti mi, šerif, prvi put izneli i pokazali
ovu čuturicu na kojoj je ispisano tvoje ime, ti si je dobrovoljno priznao
kao svoju. A zatim kad smo ti pročitali ono što piše na pergamentu
koji se nalazio presavijen u čuturici, ti nisi hteo više ništa da kažeš.
Nadajući se da se izgubljeno dete neće pronaći i da ćeš na taj način
izbeći kaznu, ti si odbijao da odgovaraš na pitanja. Zbog toga što si
dobijao da odgovaraš, upotrebili smo protiv tebe oštre i teške kazne,
pa smo ti onda po drugi put pročitali pergament koji sadrži izjavu i
ispovest tvojih saučesnika. Sve uzalud. Danas, četvrtog dana, kada
zakon nalaže suočenje i kada se nalaziš pred onim koga ste dvadeset
devetog januara hiljadu šesto devedesete na Portlendu napustili,
izgubio si onu satansku nadu, prekinuo si s ćutanjem i prepoznao si
svoju žrtvu...
Zločinac otvori oči, podiže glavu i glasom u kom je čudno ječala
agonija, a neko se neopisivo spokojstvo mešalo s ropcem ispod
gomile kamenja, prisiljen da za svaku od mučno izgovorenih reči
podiže sa sebe neki poklopac groba koji su metnuli na njega, on
ponovo progovori:

346
 - Zakleo sam se na tajnost i tajnu sam čuvao koliko sam više
mogao. Ljudi mraka su verni ljudi. Ima poštenja čak i u paklu. Ali
danas ćutanje više nije potrebno. Da. Zbog toga i govorim. E dobro,
jeste. To je on. Nas smo dvojica učinili od njega da je takav: kralj
svojom voljom, a ja svojom veštinom.
I bacivši pogled na Gvinplena, dodade:
- Sad se smej doveka.
I on sam prasnu u smeh.
A ovaj drugi smeh, još divljiji od prvog, ličio je na jecanje.
Smeh prestade. Čovek spusti glavu. Oči mu se zaklopiše.
Šerif, koji je osuđenika pustio da govori, nastavi:
- Neka se ovo unese u zapisnik.
Davši za ovo pisaru samo malo vremena, on zatim reče:
- Hardkvanone, na osnovu zakonskih propisa, posle uspešnog
suočenja, posle trećeg čitanja izjave tvojih saučesnika, koju si i sam
potvrdio, posle tvog ponovnog priznanja, oslobađamo te okova i
predajemo na milost njenom veličanstvu da te obesi kao decokradicu.
- Decokradica, - uzviknu pristav, - to će reći kupac i prodavač
dece. Zakon Vizigota, knjiga sedma, glava treća, član Usurpaverit;
Salski zakon, glava četrdeset i prva, De Plagio. Aleksandar Nek vam
kaže:
Qui pueros vendis, plagiarus est tibinomen.11
Metnuvši pergament na sto, šerif skide naočare, uze u ruke kitu
ruža i reče:
- Hardkvanone, svršeno je sa strogom i teškom kaznom, zahvali
Njenom Veličanstvu.
Na izvršiočev mig pojavi se onaj čovek u kožnom odelu.
Ovaj čovek, krvnik, priđe osuđeniku, diže jedan po jedan kamen
s trbuha, zatim gvozdenu ploču ispod koje se ukazaše jadnikova
izmrcvarena rebra, skide s ruku i nogu okove kojima je bio vezan za
četiri stuba. Kada su ga tako rasteretili kamenja i oslobodili lanaca,
osuđenik osta opružen na zemlji, zatvorenih očiju, raširenih ruku i
nogu kao neko koga su na krst pri-kovali pa otkovali.
- Ustani, Hardkvanone, - reče šerif.
Zločinac se ne pomače.
Krvnik ga uhvati za jednu ruku, pa je pusti. Ruka pade. On
podiže drugu, i ona pade. Zatim mu podiže jednu nogu, potom

347
drugu, obe padoše i udariše petama o pod. Prsti opušteni, palci
nepomični. Gola stopala ispruženog tela izgledala su kao nešto
nakostrešeno.
Lekar se približi, izvadi iz džepa neko čelično ogledalce i stavi ga
pred razjapljena Hardkvanonova usta. Potom mu prstom otvori oči,
one se više ne sklopiše. Staklene zenice ostadoše nepomične.
Lekar se ispravi i reče:
- Mrtav je.
I dodade:
- Smejao se, to ga je dokrajčilo.
- Nije važno, primeti šerif. Umreti ili živeti posle priznanja samo
je puka formalnost.
Pokazujući zatim kitom ruža na Hardkvanona, šerif naredi
vopenteiku:
- Još ove noći telo da se iznese odavde.
U znak odobravanja vopenteik klimnu glavom.
A šerif dodade:
- Tamničko groblje je preko puta.
Vopenteik ponovo klimnu glavom.
Pisar je sve ovo zabeležio.
Držeći kitu ruža u levoj, šerif desnom rukom podiže belu palicu,
stade pravo pred Gvinplena, koji je još uvek sedeo, duboko mu se
pokloni, zabacivši svečano glavu unazad, a gledajući Gvinplena
pravo u oči, reče mu:
- Vama ovde prisutnom, mi, Filip Denzil Persons, vitez, šerif
grofovije Sari, u pratnji Obrija Dokminika, plemića našeg sudskog
izvršioca, mog pisara i ostalih službenika, propisno snabdevenim i
posebnim ovlašćenjima njenog veličanstva, a na osnovu našeg zvanja,
prava i dužnosti, s dozvolom lorda-kancelara Engleske i pošto su
sačinjeni zapisnici o saslušanju i isleđenju i protokolisani službeni
izveštaj, a na osnovu podataka dostavljenih iz Admiraliteta, pošto su
provereni svedoci i potpisani, pročitane i saslušane izjave, pošto je
izvršeno suočenje, a u cilju da se udovolji zakonu, mi vam stavljamo
na znanje i izjavljujemo da ste vi Fermen Klenčarli, baron Klenčarli i
Hankervil, markiz od Korleona na Siciliji, per Engleske i neka Bog
čuva vaše gospodstvo.
Posle ovoga se pokloni.

348
 Pristav, lekar, sudski izvršilac, vopenteik, pisar, svi prisutni osim
krvnika pozdraviše sa još više poštovanja i pokloniše se do zemlje
Gvinplenu.
- Šta je to, probudite me! - trgnu se Gvinplen, bled kao mrtvac i
ustade.
- Zaista sam vas probudio, začu se neki glas koji se dosada nije
čuo.
Iza jednog od stubova ukaza se neki čovek. Kako u mučilište nije
niko ušao od onog časa kada su pred policijskim odredom otvorena
gvozdena vrata, bilo je jasno da se ovaj čovek nalazio ovde u mraku
već pre Gvinplenovog dolaska, da je njegova uloga bila uloga
posmatrača i da mu je bilo naređeno da se ovde nađe. Gojazan i
punačak, nosio je dvostruku periku i putničku kabanicu. Bio je više
star nego mlad, ali vrlo uljudan.
On pozdravi Gvinplena s poštovanjem, otmeno i bez one sudijske
nespretnosti.
- Tako je, reče, ja sam vas probudio. Prespavali ste dvadeset i pet
godina. Trebalo je da se probudite. Vi ste mislili da ste Gvinplen, a vi
ste Klenčarli. Mislili ste da ste iz prostog naroda, a vi ste vlastelin.
Mislili ste da spadate među poslednje a vi ste među prvima. Sebe ste
smatrali siromahom, a bogati ste. Verovali ste da ste mali, a vi ste
veliki. Milorde, probudite se.
Glasom koji je podrhtavao Gvinplen tiho prošapta:
- Šta je sve ovo?
- Ovo znači, milorde, - odgovori ugojeni čovek, - da sam ja
Barkilfedro, da sam činovnik Admiraliteta, da je Hardkvanonova
čuturica nađena na morskoj obali, da su mi je doneli da je otvorim,
pošto je to u mojoj nadležnosti, da sam je otvorio u prisustvu dvojice
zakletih činovnika iz odeljenja Žetson, obojice članova parlamenta,
Viljema Bletvajta, za grad Bat, i Tomasa Džervasa za Sant-Hempton,
da su ova oba zakleta svedoka potvrdili i potpisali što se našlo u
čuturici, da su zajedno sa mnom overili zapisnik o otvaranju, o čemu
sam obavestio njeno veličanstvo, da su po naređenju kraljice sve
potrebne zakonske formalnosti izvršene u najvećoj tajnosti kako to
nalaže jedan tako osetljiv nalaz, i da je, najzad, izvršena i poslednja
formalnost, suočenje, što znači da imate rentu od jednog miliona, a to
opet znači da ste lord Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije, da ste

349
zakonodavac i sudija, vrhovni sudija, suvereni zakonodavac, da
nosite grimiz i hermelin, da ste ravan prinčevima, sličan carevima, da
na glavi nosite perovsku krunu i da ćete se oženiti vojvotkinjom,
ćerkom kraljevom.
Kad se sve ovo kao grom iz vedra neba sručilo na Gvinplenovu
glavu, on se onesvestio.

II
ONO ŠTO LUTA, NE ZALUTA

Ceo ovaj čudnovati događaj potiče od jednog vojnika koji je na

morskoj obali našao onu čuturicu.
Ispričaćemo ceo događaj.
Svaki događaj proizlazi iz spleta međusobno povezanih
činjenica.
Jednoga dana jedan od četvorice tobdžija garnizona Kelšar, nađe
na morskom žalu za vreme oseke vrbom opletenu čuturicu, koju je
izbacila plima. Sva poplesnivila ova čuturica je bila zapečaćena
zasmoljenim čepom. Vojnik je nalaz odneo pukovniku garnizona,
pukovnik ga je poslao admiralu Engleske. Admiral je isto što i
Admiralitet. Za stvari koje izbaci more, Barkilfedro je predstavljao
Admiralitet. On je otpečatio i odčepio čuturicu i odneo je kraljici.
Kraljica se odmah osetila pobuđena da preduzme dalje korake.
Pozvala je svoja dva uticajna savetnika i posavetovala se s njima.
Jedan od njih je bio lord-kancelar, koji je po zakonu »zaštitnik savesti
kralja Engleske«, a drugi je bio lord-maršal, »stručnjak za heraldiku i
rodoslovlje plemstva«.
Tomas Hauard, vojvoda Norfolk, katolički per, nasledni visoki
maršal Engleske, poručio je preko svog izaslanika grofa maršala
Henrija Hauarda, grofa Bindona, da će prihvatiti mišljenje lorda-
kancelara, a lord-kancelar bio je Viljem Kuper. Ovoga kao kancelara
ne bi trebalo mešati s istoimenim savremenikom anatomom
Viljemom Kuperom, komentatorom Bidloa, koji je u Engleskoj
objavio Rasprave o mišićima skoro u isto vreme kada je Etijen Abej u
Francuskoj svoju istoriju o kostima. Hirurg je nešto sasvim drugo od
lorda. Lord Viljem Kuper postao je slavan za vreme afere Telbot
Jelver-tona, vikonta Longvila, kada je izgovorio onu mudru izreku:

350
»Po slovu engleskog ustava važnije je ponovno ustoličenje jednog
pera nego ponovno dovođenje na presto jednog kralja«. Čuturica,
koju su našli u Kelšaru, privukla je svu njegovu pažnju. Onaj koji
sastavi neku mudru izreku čeka da mu se pruži neka zgodna prilika
da je primeni, a ovo je bila zgoda da se ponovo uspostavi jedan per.
Krenulo se u potragu. Kako je imao svoj natpis na ulici, Gvinplena je
bilo lako pronaći. Hardkvanona takođe: bio je još u životu. U tamnici
čovek trune, ali se očuva, ukoliko čuvati znači i očuvati se. Sužnjevi u
tamnici retko su u svom miru ometani. Svoju ćeliju menjaju tek sa
mrtvačkim sandukom. Hardkvanon je još tamnovao u kuli Četem.
Trebalo je za njim samo pružiti ruku. Iz Četema prebacili su ga u
London. Istovremeno su prikupljeni podaci u Švajcarskoj. Utvrđeno
je da su činjenice tačne. Iz matičarskog arhiva u Veveju i Lozani uzeli
su venčanicu lorda Linea-sa u izgnanstvu, krštenicu deteta,
smrtovnicu oca i majke i sve to službeno overili »da bi poslužilo
onome čemu bude ustrebalo«. Sve je ovo rađeno u najstrožoj tajnosti
i, kako se u to vreme govorilo, s kraljevskom točnošću i »kritičnim
ćutanjem«, otprilike onako kako je to savetovao i radio Bekon, a
docnije ozakonio Blekston za državne plemićke poslove.
Bio je utvrđen kao tačan onaj Jussu regis s potpisom Džefris. Onaj
koji je proučavao patološku stranu ovog ćefa, zvanog premilostiva
volja, tome će »Jussu regis« biti sasvim razumljiva stvar. Zašto je
Džejms Drugi, koji je, kako bar to izgleda, bio prinuđen da takve
poslove održava u tajnosti, ipak o njima ostavljao pisani trag izlažući
se opasnosti da dovede u pitanje sam uspeh? Cinizam. Nadmena
ravnodušnost. Ah, vi verujete da su samo javne ženske bestidnice!
Takvi su i državni interesi. Et se cupit ante videri. Izvršiti zločin i svoj
grb njime okititi, eto u tome je sva istorija. Kralj se tetovira kao robijaš.
U interesu je da umaknu žandarmu i istoriji, ali to bi oni zažalili, jer
im je mnogo stalo da budu poznati i priznati. Pogledajte moju ruku,
vidite ovaj znak, hram ljubavi i prostreljeno plameno srce: To sam ja,
čuveni ubica Lasener, Jussu regis. Ja sam taj Džejms Drugi. Izvršiti
zločin i staviti svoje ime na njega: upotpuniti se drskošću, dostaviti
samog sebe, ovekovečiti svoj zločin - sve je to izazivački prkos prema
samom zločinu. Kristina uhvati Monaldeskija, daje da se ispovedi,
pogubi ga i reče: Ja sam švedska kraljica kod francuskog kralja. Ima tirana
koji se skrivaju kao Tiberije, a ima ih koji se hvališu kao Filip Drugi.

351
Jedan je škorpija, drugi je leopard. Džejms Drugi bio je ovaj poslednji
primerak. On je , kao što je poznato, a time se razlikovao od Filipa
Drugog, bio vedar i veseo. Filip je bio tužan, Džejms veseo, a ipak
svirep, to je bio dobroćudan tigar. Ni njega nisu uznemiravala
njegova zlodela kao ni Filipa Drugog. Čudovište po milosti božjoj.
Dosledno tome, on nije imao šta da krije i da ulepšava, ubijao je na
osnovu božanskih prava. I on bi rado ostavio iza sebe svoje arhive sa
svim svojim zločinima, datiranim, razvrstanim i obeleženim kao što
su otrovi u apoteci. Kraljevski je potpisati svoje zločine.
Svako delo koje učinimo, predstavlja menicu koju smo potpisali
onom velikom nepoznatom poveriocu. Ovaj s mračnim potpisom
Jussu regis bio je istekao rok.
Kraljica Ana samo u jednom nije bila žena: znala je da čuva tajne.
Ona je od lorda-kancelara zatražila da joj o ovom mučnom događaju
podnese poverljiv izveštaj, izveštaj, kako se kaže »za kraljevsko uvo«.
Izveštajima ove vrste služile su se oduvek monarhije. Tako je u Beču
postojao savetnik koji prisluškuje, dvorska ličnost. Prema starim
dvorskim poveljama iz vremena Karla Velikog, to je bilo oveštano
visoko zvanje. Auricularius zvao se onaj dostojanstvenik koji je
došaptavao caru.
Baron Viljem Kuper, kancelar Engleske, kome je kraljica verovala
zbog toga jer je bio kratkovid kao i ona, i više od nje, sastavio je
memoar koji je počinjao ovako: »Dve su ptice bile u službi Solomona,
pupavac, koji je govorio sve jezike, i orao simurganka, koji je svojim
krilima štitio od sunca karavane od dvadeset hiljada ljudi. Isto tako,
u drugom obliku, Proviđenje je« itd Lord-kancelar je utvrdio da je
jedan naslednik perstva bio ukraden, unakažen, a zatim pronađen.
Tom prilikom on nije grdio Džejmsa Drugog, jer je to ipak bio kraljičin
otac. I ovo je čak i objašnjavao. Prvo postoji staro monarhističko
načelo: E senioratu eripimus. In roturagio cadat. Drugo, kralj ima pravo
da unakažava: Čemberlen je to ustanovio. Corpora et bona nostrorum
subjectorum nostra sunt9 - rekao je Džejms Prvi, preslavne i blažene
uspomene. Za dobro kraljevine on je iskopao oči vojvodama
kraljevske krvi. Neki opet dvoru vrlo bliski prinčevi bili su dušecima
ugušeni, što je protumačeno kao srčana kap. Ugušiti, dakle, više je

9 »Život i imanja podanika zavise od kralja«, Čemberlen, drugi deo glava IV, str.76.

352
nego unakaziti. Tuniški kralj je iskopao oči svome ocu Mula Hasanu,
pa je ipak naš imperator rado primao posete ambasadora ovoga
kralja. Kralj, dakle, može da naredi da se uništi jedan ud, isto tako kao
što može da naredi da se učini kraj jednom zvanju itd. Sve je to u duhu
zakona. A jedna zakonitost ne uništava drugu. »Ako neki utopljenik
ispliva na površinu vode i ostane u životu, to znači da bog popravlja
kraljevo delo. Ako se naslednik pronađe, treba mu vratiti krunu. Tako
se postupilo s lordom Elom, kraljem Nortumberlenda, koji je takođe
bio vašarski komedijaš, pa isto tako treba postupiti s Gvinplenom,
koji je takođe kralj, što će reći lord. Zbog prostog zanata kojim se po
višoj sili bavio, njegov grb nije potamneo. Dokaz za ovo je Abdolim,
koji je najpre bio kralj pa postao baštovan; dokaz je Josif, koji je bio
stolar pa postao svetac; dokaz je Apolon, koji je bio bog, a postao
pastir«.
Sve u svemu, pametni kancelar došao je do zaključka da se sva
imanja i zvanja ponovo vrate Fermenu lordu Klenčarliju, lažno
prozvanom Gvinplenu - »pod uslovom da se suoči sa zločincem
Hardkvanonom i da ga isti prepozna«. Na taj način je kancelar
uspokojio kraljevsku savest kao njen ustavni čuvar.
U dodatku izveštaju lord-kancelar je napomenuo da se, u slučaju
da Hardkvanon odbije da odgovara na pitanja, primeni »oštra i teška
kazna«, i da bi se udovoljilo roku koji propisuje stara povelja kralja
Adelstana, suočenje se ima izvršiti četvrtog dana. Doduše, postojala
je jedna mala nezgoda, a to je da bi suočenje moglo da bude nešto
otežano ako onaj bedni grešnik umre drugog ili trećeg dana mučenja;
ali zakon se mora izvršiti. Nezgode zakona njegov su sastavni deo.
Lord-kancelar, uostalom, u svojim razmišljanjima nije ni
najmanje posumnjao da Hardkvanon neće prepoznati Gvinplena.
Dovoljno obaveštena o Gvinplenovoj rugobi, a u želji da ne ošteti
svoju sestru kojoj su bila pripala imanja Klenčarli. Ana je s radošću
rešila da se novi lord, Gvinplen, oženi s vojvotkinjom Džosijanom.
Ponovno vraćanje lorda Fermena Klenčarlija lordstvu, njegovom
prvobitnom stanju, pošto se radilo o neposrednom i zakonitom
nasledniku, bio je vrlo jednostavan slučaj. U slučajevima sumnjivog
rodoslovlja i za slučajeve perstva »in interregno«, na koja su polagali
pravo bliski rođaci po pobočnoj liniji, trebalo je pribaviti mišljenje
doma lordova. Tako je, pomenućemo samo neke novije slučajeve, bilo

353
s baronijom Sidni godine 1782, koju je tražila Elizabeta Peri; godine
1798. s baronijem Bomen, na koju je polagao pravo Tomas Steplton;
godine 1803. s baronijem Čendas, koju je potraživao prečasni Tajmvel
Bridžs; godine 1813. s perstvom Benbari - grofovijom koju je tražio
glavni upravnik Nalis itd. Međutim, ovde se radilo o sasvim drugoj
stvari. Ovde spora nije bilo. Sve je bilo u skladu sa zakonom; jasno i
utvrđeno pravo. Obraćati se za ovo domu lordova nije bilo umesno,
već je kraljica, uz pomoć kancelara, bila dovoljna da primi i prizna
novog lorda.
Svim ovim rukovodio je Barkilfedro.
Cela stvar, blagodareći njemu, sačuvana je u tajnosti, a tajna je
her-metički čuvana tako da ni Džosijana ni lord Dejvid nisu ni slutili
ništa o onoj čudnoj jami koju su im kopali. Gorda Džosijana držala se
nepristupačno, što je u još većoj meri doprinosilo da je potpuno
osame. Ona se odista sama osamila. A što se tiče lorda Dejvida,
uputiše ga na more, na obale Flandrije. On je bio na putu da izgubi
svoje lordstvo, a da o tome ni slutio nije. Zabeležićemo još jednu
malenkost. Dogodilo se da je deset milja od pomorske baze ratnih
brodova kojim je zapovedao lord Dejvid, neki kapetan po imenu
Helibarton razbio francusku flotu. Predsednik vlade grof Pembrok,
stavi ovog Helibartona na listu predloženih za unapređenje u čin
kontraadmirala. Kraljica Ana prebriše njegovo ime i na njegovo mesto
unese lorda Dejvida Diri-Moira, da mu, kad sazna da nije više per, čin
kontra-admirala bude uteha.
Ana je bila zadovoljna: svojoj sestri je poklonila strašnog muža,
lordu Dejvidu lep čin. Pakost i dobrota.
Njeno veličanstvo izigravalo je komediju. Sama sebi je, pored
ostalog, govorila da je prestala sa zloupotrebom vlasti koju je vršio
njen uzvišeni otac, da je perstvu vratila jednog člana, da je delovala
kao istinska kraljica, da je po volji božjoj ukazala zaštitu nevinosti, da
je proviđenje na svojim svetim i nedostižnim putevima...itd. Slatko je
činiti neko pravedno delo kada je to neprijatno nekome koga ne voliš.
Uostalom, kraljici je bilo dovoljno što je znala da je budući muž
njene sestre bio ružan. Na koji je način Gvinplen postao ružan i kakva
je bila ta rugoba? Barkilfedro nije smatrao potrebnim da s ovim
upozna kraljicu, a Ana se nije udostojila da ovome pokloni ikakvu
pažnju. Duboki kraljevski prezir. Šta sve to mari, uostalom. Dom

354
lordova mogao je da joj za ovo bude samo zahvalan. Najveći autoritet,
lord-kancelar, rekao je: Vratiti natrag jednog pera, znači isto što i
ponovo uspostaviti celo perstvo. Ovom zgodom monarhija se
pokazala kao dobar i iskren zaštitnik perovskih povlastica. Ma kakvo
da je bilo lice novog lorda, ono nije moglo, u krajnjoj liniji, da posluži
kao prigovor protiv prava. Sve je ovo Ana sama sebi manje ili više
priznala, i prosto naprosto krenula pravo svome cilju, velikom
njenom cilju kao žene i kraljice: svom ličnom zadovoljstvu.
Kraljica je u to vreme boravila u Vindzoru i zbog toga su u
javnosti dvorske spletke ostale nepoznate.
U tajnu onoga što se imalo dogoditi bile su upućene samo ličnosti
od najvećeg poverenja.
Što se tiče Barkilfedra on se radovao, a to je njegovom licu davalo
zlokoban izgled.
Radost može da bude najružnija stvar na ovome svetu.
On se naslađivao, jer je prvi okusio iz Hardkvanonove čuturice.
Budući da je čuđenje svojstveno sitnim duhovima, on se pravio
kao da ga ovo nije iznenadilo; uostalom, zar on to nije zaslužio? A
pošto je nešto iščekivao, bilo je pravo da nešto i dočeka.
Ono nil mirari bilo je sastavni deo njegovog spoljašnjeg
ponašanja. U stvari, unutra u sebi, on se divio. Kad bi mu neko mogao
da skine masku sa savesti, kojom se pred samim bogom maskirao, taj
bi našao ovo: Barkilfedro je upravo tada bio ubeđen da mu je odista
nemoguće, njemu prisnom i malom neprijatelju, da izvrši svoju
potajnu želju i da zada odlučan udarac uzvišenom životu vojvotkinje
Džosijane. Otuda u njemu ona preterana žučna pritajena mržnja. On
je već dospeo do onog najvišeg vrhunca gneva koji se obično naziva
malodušnost. On je utoliko više besneo ukoliko je više očajavao. Gristi
se, to je tužan, ali istinit izraz! Pakosnik grize svoju nemoć.
Barkilfedro je bio možda na putu da se odrekne svog zadovoljstva da
nanese zlo Džosijani, mada ga je i dalje želeo. Ne da se odrekne gneva,
nego ujeda. Međutim, ispustiti iz ruku plen, veliki je poraz!
Suzdržavati svoju mržnju kao muzejski bodež u koricama, teško
poniženje.
Odjednom u tome času - beskrajno zbivanje u svetu voli susrete
slučajnosti ove vrste - njemu su morski talasi doneli Hardkvanonovu
čuturicu. U svemiru živi nepoznata sila koja se, izgleda, stavlja u

355
službu zla. Barkilfedro u prisustvu dvojice beznačajnih svedoka,
dvojice zakletih ravnodušnih činovnika Admiraliteta, otvara
čuturicu, nalazi pergament, razvija ga i čita... zamislite njegovo
čudovišno ushićenje.
Čudno je odista zamisliti da su se more, vetrovi, prostori, plima,
oseka, oluje, zatišja na moru, struje u tolikoj meri potrudili da usreće
jednog pakosnika. Ova zavera trajala je petnaest godina. Tajanstvena
rabota! I za vreme tih petnaest godina okean nije propustio ni jedan
trenutak a da na tome nije radio. Morski talasi dobacivali su jedan
drugom pljosnatu čuturicu koja je plivala. Sprudovi su izmicali da se
s njom ne bi sudarili, i na čuturici nije bilo ni jedne naprsline; trenje
nije izgrizlo čep, vrbovina nije istrulila od algi, školjke nisu izglodale
ispisanu reč Hardkvanon. Voda nije prodrla unutra, pergament se nije
uplesnivio, vlaga nije izjela rukopis. Koliko je truda uložio pakao za
sve ovo! Tako je ono što je Gerhardus bacio u čeljusti mraka, ovaj
predeo Barkilfedru, pa je poruka, upućena bogu, dospela demonu.
Postojala je zloupotreba poverenja u vasioni i ona podmukla ironija,
svojstvena svim stvarima, uspela je da poštenu pobudu, koja je od
izgubljenog deteta Gvinplena imala da stvori lorda Klenčarlija, učini
otrovnom pobedom, da dobro delo pretvori u zlo, a pravdu da stavi
u službu nepravde. Ugrabiti Džejmsu II njegovu žrtvu, značilo je
predati je da postane plen Barkilfedra. Uzdići Gvinplena, značilo je
srušiti Džosijanu. Barkilfedro je us-pevao; zbog toga su tolike godine
talasi, vetrovi, vihori ljuljali, tresli, gurali, bacali, prevrtali i očuvali
ovaj mehur od stakla u kome su se ispreplitali toliki životi! I zbog toga
je postojao prijateljski sporazum između vetrova, oluja, plima i oseka!
Veliko i čudno kretanje u vasioni na usluzi jednom bedni-ku! Vasiona
kao saradnik jedne gliste! Sudbina ima tih mračnih prohteva.
Barkilfedra je obuhvatalo osećanje titanske gordosti. Sam sebi je
govorio da se sve to odigralo prema njegovoj želji. Sebe je smatrao da
je centar i cilj svega.
Ljuto se varao. Uspostavimo ceo slučaj. Ono što smo napred
pomenuli nije bio pravi smisao tog značajnog događaja koji je
iskoristila Barkilfedro-va zloba. Okean je ovom siročetu zamenio oca
i majku. Na njegove krvnike poslao je oluju, razbio lađu koja je odbila
da primi dete, potopio krivce koji su preklinjali za oproštaj, pošto nije
hteo ni da čuje za njihovo zapomaganje i uslišio je samo njihovo

356
pokajanje. Oluja je iz ruku smrti, umesto čvrstog broda na kome je
izvršen zločin, primila jedan izveštaj, krhku bočicu koja je u sebi
nosila pokajanje; more je, menjajući ulogu kao krvoločna pantera koja
bi se pretvorila u dadilju, njihalo ne dete, već njegovu sudbinu, za sve
vreme dok je ono raslo ne znajući ništa od svega onoga što je bezdan
radila bez njega. Talasi, u koje je čuturica bačena, bdeli su nad tom
prošlošću u kojoj je živela budućnost. Orkan je dobrostivo duvao na
čuturicu, struje su preko neizmernih dubina vodenih puteva
upravljale ovim slabašnim ostatkom brodoloma; brižljivost algi,
ustalasane vodene mase, morske hridi i cela prostranstva zapenušene
bezdani uzeše u zaštitu ovo nevino dete. Talas neumitan kao savest,
haos koji se sređuje, svet mraka koji prelazi u svetlost, sve je to
učestvovalo u rađanju one zvezde: istine. Izgnanik dobi-ja utehu tek
u grobu, nasledniku se vraća nasleđe, kraljev zločin biva poništen,
božansko proviđenje uslišano; mali, slabi, napušteni ima vasionu za
svog staratelja. Eto, to je ono što je Barkilfedro mogao da vidi u
događaju kojim se ponosio, a to je baš ono što on nije video. On u sebi
nije pomislio da je sve to učinjeno zbog Gvinplena; on je mislio da je
sve to učinjeno zbog Barkilfedra i da je time njegov trud nagrađen.
Takve su satane.
Uostalom, onaj koga bi začudilo kako je krhki preostatak od
brodoloma mogao da plovi morem petnaest godina i da ne bude
oštećen, taj slabo poznaje dobrotu okeana. Petnaest godina je koliko i
ništa.
Ribari iz Por-Luja našli su četvrtog oktobra 1867. u Morbianu,
između ostrva Groa, rta na poluostrvu Gavre i hridi Erant rimsku
amforu iz četvrtog stoleća, ukrašenu arabeskama, koje je ucrtalo more
sa školjkama. Amfora je morima plovila petnaest stotina godina.
Ma koliko se Barkilfedro pravio da je ravnodušan, ipak je njegovo
zaprepašćenje bilo jednako njegovoj radosti.
Sve mu je išlo na ruku; sve se odvijalo kao da je udešeno. Na
dohvatu su mu bili događaji koji će zadovoljiti njegovu pakost.
Njemu je trebalo da sve te ulomke događaja skupi i poveže. Odista
zanimljivo povezivanje. Prava rezbarija.
Gvinplen! Bilo mu je poznato ovo ime. Masca ridens. Maska što
se smeje! Kao i ostali, on je takođe išao da gleda Čoveka koji se smeje.
Čitao je i plakat prikačen na krčmi Tedkester, kao što se čita pozorišni

357
oglas koji privlači publiku; on ga je zapazio; kada je otvarao čuturicu,
dozvao ga je u sećanje do najmanjih sitnica, spreman da ipak sve to
proveri, i brzinom munje iskrsao mu je u svesti onaj oglas i postavio
se pored pergamenta brodolomnika onako kao što odgovor stoji
pored pitanja, odgonetka pored zagonetke. I zatim one reči na oglasu:
»Ovde možete videti Gvinplena, koga su noću dvadeset devetog
januara 1690, kad mu je bilo deset godina, napustili na morskoj obali
Portlenda« - bljesnuše pred njegovim očima kao otkrovenje; kao u
snoviđenju zablista pred njim ono Mene tekelfares na vašarskoj
reklami. Bilo je svršeno s čitavim onim uzdignutim postoljem koje je
predstavljalo Džosijanin život. Iznenadno se samo od sebe srušilo.
Izgubljeno dete je pronađeno. Postoji lord Klenčarli. Dejvid Diri-Moir
bio je svega lišen. Perstvo, bogatstvo, moć, položaj - sve je to od
Dejvida prešlo na Gvinplena. Sve: zamkovi, lovišta, šume, palate,
imanja, zajedno sa Džosijanom, sve je to pripalo Gvinplenu. A
Džosijana, kakvo rešenje! Koga je sada ona mogla da očekuje? Gorda
i slavna Džosijana - vašarskog komedijaša; lepa otmena dama -
čudovište. Ko se ikada tome mogao nadati? Barkilfedro je stvarno bio
oduševljen. Paklena darežljivost nečeg nepredviđenog u stanju je da
premaši sve najvećom mržnjom zadahnute kombinacije. Kada
stvarnost hoće, ona stvara remek-dela. Barkilfedro je sve svoje snove
smatrao glupima. Sad je doživeo bolje.
Kada bi se slučajno promena koju je izazvao okrenula protiv
njega, on bi je isto tako želeo. Ima u prirodi svirepih nesebičnih
insekata koji ubodu mada znaju da će od uboda uginuti. Takvoj
gamadi pripadao je i Barkilfedro.
Pa ipak, ovaj put to nije bio slučaj. Ne može mu se priznati
nesebičnost. Lord Dejvid-Diri-Moir nije mu ništa dugovao, lord
Ferman Klenčarli biće mu dužan sve. Od štićenika Barkilfedro postaje
zaštitnik. Čiji zaštitnik? Jednog engleskog pera. On će imati svog
vlastitog lorda! Lorda koga je on sam stvorio. Stoga je smišljao kako
da mu on lično uruči prvi dekret o tome. A taj Lord postaće
morganatski kraljičin zet. A budući da je toliko nakazan, on će se
kraljici dopasti onoliko koliko se ne bude svideo Džosijani. Koristeći
ovu povoljnu priliku, Barkilfedro je mogao postati ličnost. Još ranije
je želeo da se posveti crkvi. Potajno je gajio želju da postane
nadbiskup.

358
 Za sada je bio srećan.
Kakav sjajan uspeh! Kako je sam slučaj sve to lepo udesio!
Njegovu osvetu - on je to zvao osvetom - doneli su mu talasi. Nije
uzalud vrebao u zasedi.
Bio je sprud. Džosijana olupina broda. Ona se nasukala na
Barkilfedra! Krajnje zločinačko ushićenje.
Bio je naročito vešt u umetnosti koju zovu sugestija i koja se
sastoji u tome da se u svesti drugih napravi usek i u njega ubaci
sopstvena misao. Držeći se po strani,praveći se kao da se ni u šta ne
meša, on udesi sve tako da Džosijana ode u čatrlju Grin-Boks i da
tamo vidi Gvinplena. Ovo ni u kom slučaju nije moglo da bude štetno;
videti lakrdijaša u njegovoj niskosti bilo je dobro smišljeno za celu
ovu kombinaciju. Docnije će se sve to još više začiniti.
Sve je unapred pripremio u tajnosti. Želeo je da to bude neki
prepad. A rabota koju je izvodio mogla se ovako opisati: pripremao
je grom iz vedra neba.
Posle svršenih prethodnih radnji, on se postarao da sve potrebno
obavi u zakonskoj formi. Tajnost je mogao očuvati, jer je ćutanje deo
zakona.
Došlo je do suočavanja između Hardkvanona i Gvinplena.
Barkilfedro je učestvovao u tome. Posledice znamo.
Istoga dana iznenadno su prispele kraljičine kočije da po
naređenju njenog veličanstva odvezu ledi Džosijanu iz Londona u
Vindzor, u kome je kraljica Ana tada provodila prolećne dane. Zbog
nečega što ju je kopkalo, Džosijana bi rado odbila da ide ili bar za
jedan dan da zadocni, ali život na dvoru nije dopuštao opiranje takve
vrste. Tako je ona bila prinuđena da odmah krene i da zameni svoju
rezidenciju u Londonu, svoju Hankervil-haus, za rezidenciju u
Vindzoru, Korleon-Lodž.
Vojvotkinja Džosijana napustila je London baš onoga časa kada
je vopenteik ušao u krčmu Tedkester da povede Gvinplena i da ga
odvede u mu-čilište Sautvok.
Kada je stigla u Vindzor, vratar s crnom palicom pred vratima
prijavnice obavesti je da se njeno veličanstvo zatvorilo s lordom-
kancelarom i da će je primiti tek sutradan. Prema tome, rekao je on,
neka bude u Korle-on-Lodžu, gde da se nađe na raspoloženju njenom
veličanstvu, a njeno veličanstvo će joj izdati zapovest sutradan ujutro

359
kada ustane. Džosijana se vrati u rezidenciju vrlo ljuta; večerala je
neraspoložena, zabolela ju je glava i otpustila je sve osim svog
momka, a posle izbaci i njega i još za videla legne u postelju.
Kada je prispela ovamo, ona je saznala da u Vindzoru očekuju da
će i lord Dejvid stići sutradan, jer je na moru primio naređenje da
neodložno dođe i primi kraljičine zapovesti.

III
SVAKO BI SE ONESVESTIO KADA BI SE IZ SIBIRA
ODJEDNOM OBREO U SENEGALU
(HUMBOLT)

Da pod udarcem sreće uhvati vrtoglavica čak i jakog i energičnog

čoveka, to nije ništa neobično. Nepredviđeno obara čoveka kao malj
vola. Fransoa Albeskola, koji je u turskim pristaništima kidao
gvozdene lance, obeznanio se za ceo dan kada je čuo da je postao
papa. Međutim, lakše se popeti od kardinala do pape, nego od
vašarskog lakrdijaša do pera Engleske.
Ništa nema jačeg od gubitka ravnoteže.
Kada se Gvinplen osvestio i kada je progledao, bila je već noć.
Našao se u naslonjači u jednoj odaji čiji su pod, zidovi i tavanica
zastrti grimiznom kadifom. Po kadifi se hodalo. Pored njega je stajao
neki trbušast čovek gologlav i u putničkoj kabanici, isti onaj koji se
pojavio iza stuba u podrumu tamnice u Sautvoku. Njih dvojica bili su
sami u sobi. Kada bi ispružio ruke, mogao je sa stolice da dodirne dva
stola, od kojih je svaki imao po jedan svećnjak sa šest zapaljenih sveća.
Na jednom stolu stajala je hartija i jedna kesica, a na drugom srebrni
poslužavnik s hladnom piletinom, vinom i likerom.
Kroz stakleni prozor, koji se dizao od poda do tavanice, u vedroj
april-skoj noći video se polukrug stubova oko počasnog dvorišta koje
se zatvaralo s troja vrata, i to jedna vrlo široka i dvoja mala; na sredini
široka kolska vrata, desno manja konjanička, a levo još manja vrata za
pešake. Vrata su bila od gvozdenih šipki čiji su se šiljci blistali; nad
glavnim vratima u sredini stajala je neka skulptura. Stubovi su po svoj
prilici bili od belog mramora kao i pločnik u dvorištu, koji se beleo
kao sneg i koji je kao belo platno od pločica okruživao mozaik koji se
u mraku teško razabirao. Pun šarenila raznolikih boja ovaj mozaik je

360
preko dana pružao prizor nekog gorostasnog grba izrađenog onako
kao što rade Florentinci. Dižući se i spuštajući se vijugali su stubovi
koji su ukazivali na stepenice na terasama. Iznad dvorišta uzdizala se
ogromna zamagljena i nejasna zbog mraka građevina. Međuprostori
zvezdanog neba ocrtavali su siluetu palate.
Video se nesrazmerno velik krov, pa zabati sa šarama vitica,
potkrovnice s vizirima kao na šlemovima, dimnjaci slični tornjevima
i pervazi s nepomičnim bogovima i boginjama. Između stubova u
polusenci izbijao je jedan od onih vilinskih vodoskoka koji blago
žubore, i koji se pretakaju iz jednog bazena u drugi. Kiša i vodopad,
nalik na kutijicu adiđara iz koje se na vetru prosipaju dijamanti i
biseri, kao da žele da razonode one kipove oko sebe. U profilu su se
ocrtavali dugi redovi prozora, koje je razdvajala zbirka oružja na
okrugloj štukaturi, i poprsja na malim postoljima. Na prozorskim
nastrešnicama redali su se pored bogova trofeji i šlemovi s kićanka-
ma od kamena.
U odaji pri dnu u kojoj se Gvinplen obreo, nasuprot prozoru,
videli su se, s jedne strane, kao zid visok kamin, a s druge, širok
vlastelinski krevet pod baldahinom, na koji se uspinjalo pomoću
stepenaste klupice, a na koji se moglo leći popreko. Klupica je bila
pored kreveta. Red naslonjača uza zid i stolice ispred njih
upotpunjavale su nameštaj. Tavanica je bila ispupčena. U kaminu je,
na francuski način, bila naložena velika vatra od cepanica. Po jačini
plamena, po njegovim crvenkastim jezicima moglo se zaključiti da je
gorelo jasenovo drvo, što je predstavljalo veliku raskoš. Soba je bila
toliko prostrana da je i pored toga što su gorela dva svećnjaka bila
tamna. Tu i tamo spuštene i lepršave zavese na vratima pokazivale su
vezu s drugim odajama. Sav ovaj uređaj bio je u četvrtastom
masivnom stilu iz vremena Džejmsa I, što je već tada predstavljalo
zastarelu divnu modu. Kao i ćilimi, i tapeti u sobi i sve ostalo bilo je
u tamnocrvenoj kadifi: baldahin, krevet, klupica pored kreveta,
zavese, stolnjaci, naslonjače i stolice. Zlata nigde, osim na tavanici. Tu
je, tačno na sredini, svetleo vodoravno položen okrugao ogroman štit
od kovanog metala, odakle je sjao i blistao reljef plemićkog znamenja.
Tu su bila dva grba i na njima su se videli venac barona i kruna
markiza. Da li je to bilo od pozlaćenog srebra? To se nije znalo. Ličilo
je na zlato. Blistanje štita na sredini ove vlastelinske tavanice, ovog

361
veličanstvenog tamnog neba, bilo je nalik na sumorni odblesak sunca
u noći.
Čovek koji je navikao na svoju slobodu uznemiren je isto toliko u
palati kao i u tamnici. Ovo raskošno mesto je zbunjivalo. Svaka
veličanstvenost zrači strahom oko sebe. Ko je mogao biti žitelj ovog
uzvišenog obitavališta? Kome li je gorostasu pripadala sva ta
veličina? Kome li je lavu ova palata služila za jazbinu? Još
neprobuđenom Gvinplenu grčilo se srce.
- Gde sam? - reče.
A čovek ispred njega odgovori:
- U svojoj kući, milorde.

IV
OPSENA

Treba vremena da bi se izbilo na površinu.

Gvinplen je bio krajnje izbezumljen.
Na nepoznatom tlu čovek ne hvata brzo koren.
Postoji rasulo misli kao što postoji i rasulo razbijene vojske;
okupljanje se ne vrši u tren oka.
Čovek se oseća rasejan. On prisustvuje nekom čudnom
rastakanju samog sebe.
Bog je ruka, slučaj je praćka, čovek je kamičak. Kad ga bace,
pogovora nema.
Gvinplen je, dopustite ovu reč, skakao s čuđenja na čuđenje. Posle
onog vojvotkinjinog ljubavnog pisma, otkriće u mučilištu tamnice
Sautvok.
Kada u vašoj sudbini iskrsne nešto iznenadno, budite spremni na
udarac za udarcem, i kada se jednom sva ona opasna vrata otvore,
nagrnu iznenađenja. Kada zid naprsne, tada unutra nagrnu silni
događaji. Neobično nikada ne dolazi samo.
Neobično je mrak. Taj mrak je obavijao Gvinplena. Ništa nije
razumevao od onoga što mu se događalo. Sve je sagledavao kao kroz
maglu koja se posle dubokog potresa uzvitlala u svesti kao prašina
posle rušenja. A taj potres zahvatio je sve od vrha do dna, tako da mu
više ništa nije bilo jasno. Pa ipak, veo se postepeno dizao. Prašina se
slegla. Svakog časa opadala je jačina čuđenja. Gvinplen je bio kao

362
neko koji bi netremice, uprtih očiju gledao u san i trudio se da vidi šta
se tamo zbiva. Pred očima mu se čas vedrilo, čas oblačilo. Gubio se u
izvesnim trenucima. Pred ovim što se nije moglo predvideti, a odvodi
vas sad tamo gde nešto razumete, a sad vas opet vraća tamo gde više
ništa ne razumete, svest se pokoleba. I kome se nije dogodilo da mu
se u mozgu zbivaju ta kolebanja? Postepeno mu je sazrevala misao u
mraku ovog događaja kao što su se njegove zenice prilagođavale
mraku u Sautvoku. Najteže od svega bilo je načiniti razmak između
tolikih nagomilanih osećanja. Da mračne misli sagore, što nazivamo
razumevanjem, trebalo je više vazduha između pojedinih uzbuđenja.
Ovde ga nije bilo. Događaj je bio takav da je Gvinplenu nestajalo
daha. Spuštajući se u stravičnu tamnicu Sautvok, Gvinplen se nadao
okovima robijaša, a oni su mu stavili perovsku krunu na glavu. Kako
je to bilo moguće? Između onoga od čega je strahovao i onoga što se
dogodilo nije bilo dovoljno mesta. To je sledilo suviše brzo jedno za
drugim, a njegov užas se tako brzo pretvorio u nešto drugo da mu
sve to nije moglo biti jasno. Dve su suprotnosti bile suviše pribijene
jedna uz drugu. Gvinplen je nastojao da svoju svest istrgne iz ovih
klješta.
Ćutao je. To je bio nagon svojstven svim velikim zaprepašćenjima
koja se brane više nego što se misli. Ko ne govori, taj se odupire
svemu. Jedna jedina reč koja se nesmotreno omakne i koju dokopaju
nepoznati zupčanici može da vas odvuče pod ko zna kakve točkove.
Biti satrven, strah je malih. Gomila se uvek boji da joj nogom ne
stanete za vrat. Gvinplen je dosta dugo pripadao gomili.
Jedno od posebnih stanja nespokojstva u čoveku izražava se
rečima: sagledati nešto što treba da dođe. Gvinplen je bio u takvom
stanju. Čovek se još ne oseća da je dorastao novoj situaciji. On se
ogledava za nečim što treba da dođe. On je u neku ruku oprezan. On
oseća da nešto dolazi. Šta? Ne zna, Ko? On gleda.
Čovek s trbušinom ponovi:
- U svojoj ste kući, milorde.
Gvinplen se opipa. Pri velikim iznenađenjima čovek osmatra da
bi se uverio da stvari postoje. Zatim se opipa da se uveri da li i sam
postoji. On vidi da njemu govore, ali taj on nije više on. Sada je bio
bez svoje kabanice i kožne kecelje. Nosio je platneni prsluk srebrom
izvezen i odelo od kadife koje kad je dotakao osetio je da je vezeno. U

363
džepu na prsluku osećao je punu kesu. Navukli su mu somotske
čakšire preko uskih klovnovskih gaća, obuli cipele s visokim crvenim
petama. Isto onako kao što su ga preneli u ovu palatu, tako su mu
promenili i odelo.
Onaj čovek nastavi:
- Neka vaše gospodstvo blagoizvoli da se priseti ovoga: ja sam
Barkilfedro. Pisar sam u Admiralitetu. Ja sam taj koji je otvorio
Hardkvanonovu čuturicu i iz nje izvukao vašu sudbinu. Tako je jedan
ribar u arapskim bajkama izvukao džina iz boce.
Gvinplen baci pogled na nasmejano lice koje mu je govorilo.
Barkilfedro produži:
- Osim ove palate, vi, milorde, imate Hanervil-haus, koja je još
veća. Imate, zatim, Klenčarli-kasl, sedište vašeg perstva, zamak iz
doba Edvarda Starog. Imate devetnaest spahiluka sa selima i
seljacima. Sve to pod vašu lordovsku i plemićku zastavu stavlja
osamdeset hiljada vazala i poreskih glava. U Klenčarliju ste sudija,
sudija nad imanjima, stvarima i ljudima i tamo je vaš baronski dvorac.
Kraljevo pravo veće je od vašeg samo utoliko što kralj može da kuje
novac. Izuzev to, vi ste kralj na vašoj baštini kao što je on kralj u svom
kraljevstvu. Kao baronu pripada vam pravo na vešala od četiri stuba
u Engleskoj, a kao markizu na vešala od sedam stubova na Siciliji;
običan vlastelin s pravom suđenja ima vešala od dva stuba, vlastelin
sa zamkom od tri, a vojvoda od osam stubova. Stare povelje
Nartambra imenuju vas princem. U srodstvu ste s vikontima
Valencija u Irskoj, odnosno Pauerovim i s grofom Amfervil u
Škotskoj, odnosno Angosovim. Poglavar ste plemena kao što su
Kempbel, Ardmeneh i Mek-Kelemar. Vi raspolažete sa osam
vlastelinstava sa zamkovima: Rikalver, Bekston, Hel-Kartes, Houmbl,
Gamdret, Trenvardret i dr. Imate pravo na tresetište Pilinmar i na
majdane alabastera u Trentu; povrh toga imate ceo predeo Pensnet-
čeiz i jedan breg sa starim gradom na njemu. Grad se zove
Vajnkenton, breg Moilenli. Sve vam ovo daje prihod od četrdeset
hiljada livri sterlinga, što znači četrdeset puta dvadeset pet hiljada
franaka rente, a sa dvadeset pet hiljada zadovoljava se jedan Francuz.
Dok je Barkilfedro govorio, u Gvinplenu je sve više raslo
zaprepašćenje, i on je stao da se svega priseća. Sećanje je kao ambis
kome je dovoljna samo jedna reč pa da se do dna uskovitla. Sva imena

364
koje je izgovorio Barkilfedro, Gvinplen je poznavao. Ta imena stajala
su ispisana među poslednjim redovima ne onim dvema daskama
ispod tavanice u kolibici, u kojoj je on proveo svoje detinjstvo, i, kako
je stalno bio primoran da ih mehanički gleda, on ih je naučio napamet.
Kada je kao napušteno siroče dospeo u onu kolibu na točkovima, on
je tamo naišao na spisak svoje baštine koja je na njega čekala, i izjutra,
kada bi se ovaj mali sirotan budio, prva stvar koju je bezbrižno i
rasejano sricao, bilo je njegovo perstvo i njegovo vlastelinstvo. Čudna
okolnost koja se priključila ostalim iznenađenjima tako da je on,
lutajući petnaest godina od raskršća do raskršća, zarađujući svoj
nasušni hleb, skupljajući sitne pare, živeći od mrva, klovn skitačkog
komedijaškog pozorišta, putovao sa svojom imovinom koja je još
ranije bila ispisana na njegovoj kolibici.
Barkilfedro kažiprstom pokaže na sanduče koje se nalazilo na
stolu.
- Milorde, ovo sanduče sadrži dve hiljade gvineja, koje vam njeno
premilostivo veličanstvo kraljica šalje za vaše prve potrebe.
Gvinplen učini jedan pokret.
- To neka bude za moga oca Ursusa, - reče.
- Sjajno, milorde, - uzvrati Barkilfedro. - Ursus je u krčmi
Tedkester. Odneće mu ih pristav, koji nas je dovde dopratio i koji će
se uskoro vratiti. Možda ću i ja otići do Londona. U tom slučaju
predaću mu ovo ja. Obavezujem se na to.
- Sam ću mu ih lično odneti, - uzvrati Gvinplen.
Barkilfedro presta da se smeška i reče:
- Nemoguće.
Postoji promena u glasu kojom se u isto vreme nešto ističe. Taj se
prizvuk osetio kod Barkilfedra. On zastade kao da stavlja tačku posle
svake reči koju je izgovorio, a potom naročito učtivim tonom sluge,
koji se oseća gospodarem, nastavi:
- Milorde, ovde ste dvadeset i tri milje od Londona, u Korleon-
Lodžu, vašoj dvorskoj rezidenciji, u čijem se susedstvu nalazi
kraljevski dvorac Vindzor. Ovde ste, a da niko ništa o tome ne zna:
provezli ste se u zatvorenim kolima koja su vas čekala pred tamnicom
Sautvok. Ljudi koji su vas uveli u ovu palatu, ne znaju ko ste vi, ali
znaju ko sam ja, i to je sasvim dosta. U ove odaje mogli ste ući samo
pomoću tajnog ključa, koji je kod mene. U kući žive ljudi koji spavaju,

365
a još im nije vreme da ih probudimo. Stoga imamo dovoljno vremena
da se međusobno objasnimo, a to će uostalom biti vrlo kratko. Daću
vam to objašnjenje. Njeno veličanstvo me ovlašćuje.
Dok je ovo govorio, Barkilfedro je u isto vreme kopao po svežnju
službenih akata koji se nalazio pored sandučeta.
- Milorde, ovde je vaš ukaz o imenovanju za pera. Ovde je povelja
o vama kao sicilijanskom markizu. Evo pergamenti i diplome za vaših
osam baronija s pečatima jedanaestorice kraljeva, počevod Baldreta,
kralja Kenta, pa do Džejmsa VI i I, kralja Engleske i Škotske. Tu su i
vaše privilegije. Evo vam ugovori o zakupninama s opisima vaših
baština, vašeg slobodnog zemljišnog vlasništva, vaših spahiluka i
ostalih poseda. Ono što vidite iznad vaše glave na grbu koji se nalazi
na tavanici, to su vaše dve krune: kruna barona i kruna markiza s
cvetnim vencem. Ovde postrance, u vašoj garderobi, visi vaš perovski
plašt od crvene kadife s pojasom od hermelina. Upravo danas, pre
nekoliko sati, pošto su obavešteni o ishodu vašeg suočenja s
kompračikosom Hardkvanonom, lord-kancelar i grof-maršal
Engleske izvestili su kraljicu i njeno veličanstvo izdalo im je potrebna
naređenja. Po svojoj premilostivoj volji njeno veličanstvo je potpisalo,
a to je isto što i zakon. Sve formalnosti su ispunjene. Već sutradan, ne
kasnije, vi ćete biti primljeni u Domu lordova. Već nekoliko dana
tamo se veća o zakonskom predlo-gu krune da se vojvodi od
Kamberlenda, kraljičinom mužu, poveća godišnji dohodak na sto
hiljada livri sterlinga, što iznosi dva i po miliona francuskih livri; vi
možete da učestvujete u toj diskusiji.
Barkilfedro malo zastade, lagano predahne i lagano nastavi:
- Međutim, još ništa nije učinjeno. Nemoguće je postati per
Engleske protiv svoje volje. Sve se još može opozvati i poništiti, ako
vi niste saglasni. U politici se često događa da jedne stvari nestane
nego što na videlo izbije. Milorde, u ovom trenutku o vama se još ne
govori. Gornji dom biće tek sutra obavešten. Cela vaš stvar drži se u
tajnosti zbog državnih razloga koji su po svojim posledicama toliko
značajni da je samo nekoliko vrlo uticajnih ličnosti zasada obavešteno
o vašem postojanju i vašim pravima, ali ona će, ako im državni
interesi nalažu, smesta to da zaborave. Ono što je u mraku, može da
ostane i tamo, a vas nije teško izbrisati: ovo tim lakše, što imate brata,
vanbračnog sina vašeg oca i žene koja je kasnije, za vreme izgnanstva

366
vašeg oca, ostala ljubavnica kralja Čarlsa II, zbog čega je vaš brat na
dvoru bio upisan. Dakle, iako je on kopile, vašem bratu pripada vaše
perstvo. Ne pretpostavljam da biste to hteli. Sve zavisi od vas. Kraljici
se treba pokoravati. Ovu rezidenciju nećete dopustiti do sutra, kada
će vas u kolima njenog veličanstva odvesti u dom lordova. Milorde,
da li hoćete da budete per Engleske, da ili ne? Kraljica vas ima u vidu.
Ona vam je namenila jednu skoro kraljevsko bračnu vezu. Lorde
Fermen Klenčarli, ovo je odlučan trenutak. Nikada sudbina ne otvara
jedna, a da ne zatvori druga vrata. Posle nekoliko koraka napred
jedan korak nazad više nije moguć. Ko se preobrazi, taj za sobom briše
nečiji trag. Gvinplen je mrtav. Razumete li?
Gvinplen se strese od pete do glave, potom se pribra i reče:
- Da.
Barkilfedro se nasmeši, pozdravi, stavi sanduče pod svoju
kabanicu i iziđe.

V
MISLIŠ DA SE SEĆAŠ A PRI TOM ZABORAVLJAŠ

Koje su to čudne promene koje se očigledno odigravaju u

čovekovoj duši?
Gvinplen se u isti mah popeo na vrhunac i strmoglavio u bezdan.
Hvatala ga je nesvestica.
Dvostruka nesvestica.
Nesvestica uspona i nesvestica pada.
Kobna smeša.
Osećao je da se diže, a nije osećao da pada.
Opasno je sagledati nove vidike.
Perspektiva daje savete, ali ne uvek dobre.
Pred njim se čarobno razotkrio oblak, zamka možda; oblak koji
se rastura i kroz koji se ukazuje jako nebesko plavetnilo.
Toliko jako da se prelivalo u crno.
Našao se na vrhuncu planine odakle su se videla sva zemaljska
kraljevstva.
Na planini utoliko strašnijoj, jer ona nije ni postojala. A oni koji
se uspnu na njen vrh, utonu u san.
Iskušenje je ovde duboko kao bezdan i tako jako da se pakao na

367
ovom vrhuncu nada da će podmititi raj i da će mu đavo dovesti
samog boga.
Opseniti večnost - kakva pusta nada!
Kako da se čovek bori tamo gde Satana iskušava Hrista?
Palate, zamkovi, moć, slava, bogatstvo, sva blaženstva ovoga
sveta u nedogled, planiglob uživanja poredanih na horizontu, kao
neka blistava geografija, a ti si svega toga centar, kakva opasna varka.
Zamislite izbezumljenost koju je kadro da izazove jedno takvo
iznenadno, naglo i nepojmljivo priviđenje.
Čovek koji je zaspao u krtičnjaku i probudio se na vrhu tornja
strazburške katedrale - to je bio Gvinplen.
Vrtoglavica je neka vrsta strašne vidovitosti, naročito ona koja
vas u isti mah nosi prema svetlu i mraku i koju čine dva obrtaja u
suprotnom pravcu.
Vidiš i previše, a opet nedovoljno.
Vidiš sve i ništa.
Ti si ono, što je pisac ove knjige na jednom mestu nazvao,
»zaslepljeni slepac«.
Ostavši sam, Gvinplen je hodao krupnim koracima. Uzavrelost
osećanja nagoveštava eksploziju.
U svom nespokojstvu i u nemogućnosti da se skrasi na jednom
mestu, on je o svemu razmišljao. Pomenuta uzavrelost dovela je do
prečišćavanja u njemu samom. U svojoj svesti dozivao je razna
osećanja. Začudo, čovek je uvek dobro čuo ono što misli da je jedva
čuo! Potpuno jasno i razumljivo ostala mu je u sećanju ona izjava, koju
je pročitao šerif u podrumu tamnice; sećao se svake reči. A ispod toga
ponovo je video celo svoje detinjstvo.
Odjednom se naglo zaustavi, s rukama preko leđa, pogleda u
tavanicu, nebo, u nešto što je iznad nas, i reče:
- Osveta!
Tog trenutka bio je sličan onome koji izroni glavu iznad vode.
Zasut nekom iznenadnom svetlošću, njemu se pričinilo kao da je sada
sve video: prošlost, sadašnjost, budućnost.
- Ah! - uzviknu - uzvik postoji i u najskrovitijim mislima - ah! tako
je dakle bilo! Ja sam bio lord. Sve se sazna. Ah! pokrali su me, izdali,
lišili na-sleđa, upropastili, napustili, mučki umorili; leš moje sudbine
plovio je morima petnaest godina i odjednom isplovio na kopno,

368
vaskrsnuo, u život se ponovo vratio! Po drugi put sam se rodio!
Dobro sam osećao da pod mojim dronjcima ne bije srce nekog
jadnika, a kad sam se ljudima obraćao, osećao sam da su stado, a ja
da nisam njihov pas, već pastir. Pastiri naroda, vođi i učitelji, bili su
moji preci, a to što su oni bili, to sam i ja. Plemić sam i nosim mač.
Baron sam i nosim šlem. Markiz sam i nosim čelenku. Per sam
Engleske i nosim krunu. A sve su mi to bili oduzeli. Rodio sam se da
živim u sjaju i raskoši, a oni su učinili sve da živim u bedi. Oni koji su
prognali oca, prodali su mu dete. Kada mi je otac umro, ispod glave
su mu izvukli izgnanički kamen koji mu je služio za jastuk, meni ga
privezali o vrat i s njim me zajedno bacili u prljavi podzemni kanal.
O, razbojnici, koji su me već u mom ranom detinjstvu stavili na muke,
ponovo se dižu i ustaju u mom dalekom sećanju, da, ponovo ih vidim.
Bio sam komad mesa koje je jato gavranova kljuvalo na jednom
grobu. Krvario sam i vikao pod svim tim strašnim senkama. A tako,
tamo ste me, dakle, strmoglavce bacili da me gaze svi oni koji dođu i
prođu, pod noge svih, ispod poslednjeg izmeta ljudskog roda, niže
od kmeta, niže od sluge, niže od bilo kog prostaka, niže od roba, tamo
dole gde se haos pretvara u kloaku i gde sve nestaje. I otuda ja ponovo
dolazim! Odatle izlazim! Odatle vaskrsavam! Evo me! Osveta je moja!
Posle ovoga sede, zatim se diže, rukama zgrabi glavu, nastavi da
hoda gore dole u onom burnom razgovoru sa samim sobom:
- Pa gde se to nalazim? Na visu! Kuda sam se to spustio? Na
vrhunac! Taj vrhunac, ta veličina, to kube sveta, sve je to moj dom. To
je hram u vazduhu, a ja sam jedan od njegovih bogova;
nepristupačan, u njemu stanujem. Stigao sam do visova na koje sam
gledao odozdo, sa kojih su se rasipali toliki zraci da su mi oči senile;
ulazim u vlastelinstvo kome ravnog nema, u neosvojivu tvrđavu
srećnih. Tu sam. Njihov sam. Oh! Kolo sreće se okrenulo! Bio sam
dole, sad sam gore; gore, zauvek. Lord sam, nosiću plašt skerletne
boje, krunu sa cvećem na glavi, prisustvovaću krunisanju kraljeva, a
oni će mi polagati zakletve, sudiću ministrima i prinčevima, ukratko
- živeću. Sa dna u koji su me bacili, izbiću na vrhunac. Dvorce imam
u gradovima i selima, zamkove, vrtove, lovišta, šume, kočije, milione,
priređivaču slavlja, izdavaču zakone, biraču razonode i zabave i tako
će skitnica Gvinplen koji nije imao pravo da ubere jedan cvet iz trave,
moći da skida zvezde s neba.

369
 Zloslutno pomračenje jedne duše. Tako je u njemu koji je bio
heroj i koji, podvucimo to, još uvek nije prestao da bude heroj,
moralna veličina ustupila mesto moralnoj. Sumoran prelaz. Tako se
vrlina slomila pod naletom demona. Prepad izvršen na onoj
najslabijoj strani čovekovoj. Spasonosno dejstvo bede koja čeliči život
u nevolji udaljilo je od Gvinplena sve niskosti, koje neki nazivaju
višim osobinama, kao što su taštine, nečisti pozivi puti, strasti i
požuda, ali su one ponovo burno zavladale ovim plemenitim srcem.
Kako je do svega toga došlo? Nalazom jednog pergamenta u
preostaloj stvarčici od brodske olupine koju je talasalo more. Tako je
slučaj silovao savest.
Punim ustima Gvinplen je srkao oholost i duša mu se zbog toga
zamračila; tragično vino.
To ga je pijanstvo sve više obuzimalo. Ne samo da mu se nije
odupirao već je s nasladom pio. Posledica velike žeđi. Je li čovek
sukrivac u kupi pića koje mu oduzima razum? Oduvek je to
neodređeno priželjkivao. Stalno je upirao oči ka nečemu velikom, a
gledati znači i želeti. Mladi orao ne ispili se uzalud na vrhu timora.
Postati lord! Sada mu je već, u izvesnim trenucima, ovo izgledalo
obična stvar.
Vrlo malo vremena je proteklo, a jučerašnja prošlost bila je već
tako daleko.
Gvinplen je nagazio na zasedu boljeg, a ono je neprijatelj dobrog.
Vaj onome za koga kažu: srećan li je!
Čovek se bolje odupire zlom udesu nego blagostanju. Iz bede
izađeš celovitiji nego iz obilja. Haribda je beda, Scila je bogatstvo.
Onaj koga grom udari i ostane zdrav i čitav toga obara zaslepljenost.
Ti koji pred paklom nisi pokleknuo, pripazi da te na svojim krilima
ne ponesu oblaci sna. Uspon će te uzdići i poniziti. Slava je zlokobna
rušilačka sila.
Nije lako snaći se u sreći. Slučaj je samo maska. I ništa tako ne
vara kao njegov lik. Da li je to proviđenje? Da li sudbina?
Sve što sija nije svetlost. Svetlost je istina, sjaj može biti podla
obmana. Verujete da osvetljava, ne, sažiže.
Noć. Neka nevidljiva ruka stavi lojanicu na ivicu otvora u mraku,
a ona se lojanica pretvori u zvezdu i leptirića sune u nju.
Koliko je ona za to odgovorna?

370
 Pogled u plamen omađija leptiriću isto onako kao što pogled
zmije omađija pticu.
Mogu li leptirića i ptica da ne odlete tamo? Da li list može otkazati
poslušnost vetru? Da li se kamen može odupreti zemljinoj teži?
Sve su to materijalna, a ujedno i moralna pitanja.
Gvinplen je posle onog vojvotkinjinog pisma bio moralno
posrnuo, ali se brzo ponovo uspravio. Vezivale su ga duboke veze za
Deu i one su izdržale. Ali kada oluja iscrpe vetar na jednoj strani
horizonta, on je započinje iznova na drugoj, a sudbina je u svojoj
srdžbi kao i priroda. Ona prvim udarcem potrese, drugim iskoreni.
Vaj! Kako se ruše hrastovi? Eto, on koji je kao desetogodišnje dete
usamljeno na hridinama Portlenda gledao pravo u oči svoje
protivnike, gotovo da se s njima uhvati u koštac, s orkanom koji mu
je odneo brod na koji je trebalo da se ukrca, s ponorom, koji mu je
ugrabio onu dasku za spašavanje, s praznim prostorom bezdana koji
je zjapio i pod čijom je pretnjom ustuknuo, sa zemljom koja mu je
odbila utočište, s nebeskim svodom koji mu je sakrio zvezde s
nemilosrdnom samoćom, s bezobzirnom tamom, okeanom, nebom,
svim nasiljima i zagonetkama vasione; on koji nije zadrhtao i nije se
bojao svih tih velikih nepoznatih neprijatelja, i koji je, mada još mali,
prkosio noći kao Herkul smrti, koji je u tom nesrazmernom sukobu i
uprkos svih izgleda da neće uspeti preuzeo na se još jedno dete, i sam
dete, opterećujući se još jednim bremenom i sam slab i iscrpljen, te je
na taj način još više umanjio svoju otpornost i išao na ruku
razjapljenim čeljustima mraka koja su vrebala oko njega; ukrotilac
zveri pre vremena, on je bio taj koji je se uhvatio u koštac sa sudbinom
čim je izišao iz kolevke, on je taj koga nesrazmeran odnos snaga
prema neprijatelju nije sprečio da se bori; pošto je oko sebe video
strašno pomračenje ljudskoga roda, on se s tim pomirio i gordo
produžio svojim putem; on koji je umeo hrabro da podnese zimu,
glad i žeđ bio je kepec te-lom, kolos duhom. I eto, taj Gvinplen koji je
pobedio najstrašniju dvojaku oluju bezdana i buru bede, posrnuo je
pod lahorom sujete.
I tako, kad sudbina nad čovekom bezuspešno oproba sve nesreće,
bede, oluje, nedaće i samrtne muke i on sve to izdrži, sudbina mu se
onda osmehnula i čovek, iznenadno opijen, posrne.
Osmeh sudbine: ima li išta strasnije? To je poslednje sredstvo

371
nemilosrdnog iskušavanja ljudskih duša. Tigar sudbine katkada
uvuče kandže u svilu svojih šapa. Opasna priprema. To je ono svirepo
maženje čudovišta.
Svako od nas mogao je da uoči onu istovremenost slabljenja sa
jačanjem. Nagli porast poremeti ravnotežu i izazove groznicu.
U Gvinplenovom se mozgu kovitlalo obilje novih utisaka, sva
ona polutama nastale promene, neka čudna suočenja, sudar prošlosti
i budućnosti, dva Gvinplena, on i njegov dvojnik: iza njega stajalo je
dete u dronjcima koje je došlo iz mraka, koje luta, drhti, koje je
izgladnelo i izaziva smeh, a ispred njega vlastelin u sjaju i raskoši,
veličanstven, zasenjujući ceo London. Lišavao se jednog i stapao se s
drugim. Preobražavao se iz lakrdijaša u lorda. Te spoljašne promene
ponekad su promene duše. U izvesnim trenucima sve je to ličilo
nekom snu. Zamršenom, dobrom i rđavom. Pomišljao je na svog oca.
Jezivo: za njega nije znao. Pokušavao je da ga u mašti predstavi.
Mislio je na brata o kome mu je Barkilfedro govorio. Na taj način,
imao je i porodicu! Zar njegova, Gvinplenova porodica! Gubio se u
zidanjima kula u vazduhu. Nizala su se divna priviđenja. Neviđena
slavlja gubila su se u magli ispred njega i čulo se treštanje truba.
- A potom, govoriću, biću rečit, govorio je samom sebi.
Maštao je o svečanom nastupu u Domu lordova. Otići će u taj
dom pun novih ideja. A šta sve nije imao da kaže? I šta je sve
pripremio! Kakvo preimućstvo što će se najzad i u njihovoj sredini
naći čovek koji je sve video, osetio, pretrpeo, stradao i koji može da
im dovikne: Bio sam blizu svega od čega ste vi daleko! Baciće
stvarnost u lice ovim kojekakvim obmanama, zasićenim
praktičarima, i oni će zadrhtati, jer će im on reći istinu i oni će mu
tapšati, jer će on tada biti veliki. Pojaviće se pred ovim silnicima, ali
će biti silniji od njih. On će im izgledati kao luča, jer će ih sve osvetliti
istinom, i kao mač, jer će im pokazati pravdu. Kakva pobeda.
I dok je tako sve ovo u svojoj svesti video, priseban i zbunjen u
isti mah, kao nekim ludilom opijen išao je od fotelje do fotelje, sedao,
smirivao se i opet naglo ustajao. Gledao u tavanicu, i posmatrao
krune i ne misleći ništa proučavao hijeroglife na grbovima, opipavao
kadifu na zidovima, pomicao stolice, prevrtao pergament, čitao
imena, sricao titule Bekston, Houmbl, Gamdret, Hankervil, Klenčarli,
upoređivao vosak i pečate, pipao svilene rese na kraljevskim

372
pečatima, prilazio prozorima, slušao žuborenje česme, gledao statue
i strpljivo kao mesečar brojao mramorne stubove i u sebi govorio: Da,
sve je to istina.
Pipao se po odelu od kadife i pitao se:
- Da li sam to ja? Da.
Bura je u njemu bila na vrhuncu.
Da li je u toj oluji osetio malaksalost i zamornost? Da li je nešto
pio, jeo, spavao? Ako i jeste, činio je to nesvesno. Pri jakim duševnim
potresima nagoni se podmiruju po svome nahođenju i bez
rasuđivanja. Uostalom, njegovo rasuđivanje bilo je više razmišljanje.
Kada vulkan razjapi svoje ždrelo i iz njega prosuklja crni plamen, da
li se krater tada brine o stadu ovaca koje mirno pase na njegovom
podnožju?
Sati su prolazili.
Zarudila je zora i svanuo dan. Svetla sunčeva zraka uđe u sobu i
u Gvinplenovu svest.
- A šta je s Deom? zapita ga sunce.

373
 KNJIGA ŠESTA

URSUS POMATRAN SA SVIH STRANA

I
ŠTA KAŽE ČOVEKOMRZAC

Kada je Ursus video kako Gvinplen nestade kroz vrata tamnice u

Sautvoku, ostade da stoji unezveren na uglu odakle je posmatrao. U
ušima mu je dugo odzvanjala škripa baglama i brava nalik radosnom
urlanju tamnice koja guta nesrećnika. Čekao je. Šta? Vrebao je. Šta?
Kada se jednom ona nemilosrdna vrata zatvore, ona se uskoro ne
otvaraju. Usled dugog stajanja u mraku ona su se ukočila i teško
pokretala, kada se radi o tome da neko bude pušten na slobodu. Ući
unutra, to je lako, izaći, druga je stvar. Sve je to Ursus znao. Pa ipak,
čekati je radnja koju čovek ne može prekinuti po svojoj volji; katkada
se čeka i protiv svoje volje. Radnje koje vršimo oslobađaju izvesnu
stečenu silu koja deluje čak i onda kada više ne postoji predmet koji
nas veže i drži i ta nas sila primorava da još neko vreme nastavimo
ono što više nema svoje svrhe. To besciljno vrebanje je sumanuto
stanje, u kome se svaki od nas već prema prilikama našao kada je,
iščekujući nešto što je nestalo, uzalud traćio svoje vreme. Niko ne
može da uma-kne ovoj stalnoj pojavi. Čovek ostaje uporan u ovoj
rasejanoj žestini. Ne zna zbog čega je na tom mestu na kome je, a ipak
tu ostaje. Ono što je započeo aktivno, nastavio je pasivno. Upornost
koja iscrpljuje i krši čoveka. lako ne kao ostali ljudi, Ursus je ipak, kao
što bi i svaki drugi, ostao prikovan, i maštajući i motreći i utapajući se
u neko zbivanje koje je jače od nas i protiv koga smo nemoćni. Sad je
posmatrao ona dva crna zida, sad vrata s mrtvačkom glavom. Stajao
je kao uklješten u one mengele koje su sačinjavale tamnicu i groblje.
Bilo je malo prolaznika u ovoj omraženoj ulici koju su ljudi izbegavali,
tako da Ursus nije bio primećen.
Izišao je najzad iz zaklona u kome se skrivao i koji je izgledao kao
kakva osmatračnica na kojoj je on čuvao stražu, pa se potom uputi
laganim korakom. Dan se bližio kraju, tako je dugo trajala Ursusova

374
straža. Na mahove bi se osvrnuo i pogledao ona zadnja vrata kroz
koja je Gvinplen prošao. Pogled mu je bio ukočen i tup. A kada je
stigao do kraja uličice, on zaokrenu u drugu, pa opet u drugu teško
se snalazeći na putu kojim je nekoliko sati ranije prošao. S vremenom
na vreme, mada više nije bio u ulici gde se nalazila tamnica, on se još
uvek obazirao kao da bi mogao da vidi tamnička vrata. Polagano se
približavao Terinzo-fildu. Na vašarište se dolazilo preko jedne puste
staze ograđene baštenskom živicom. Ursus je išao pogrbljen duž
živice i jarkova. Odjednom se zaustavi, uspravi i uzvikne:
- Baš me briga!
Potom se dvaput udari šakom u glavu i u slabine, što je odavalo
čoveka koji posmatra stvari onako kako ih treba posmatrati.
Zatim započe prigušeno u sebi da gunđa, pritom mu se katkad
omakla poneka glasna reč:
- Tako mu i treba! golja jedan! razbojnik! bitanga, obešenjak,
buntovnik! Tamo su ga odvela njegova brbljanja o vladi. On je
buntovnik. Buntovnika sam imao u kući. S njim sam raskrstio. Još sam
imao sreće. On nas je samo brukao. A sad je strpan na robiju! E baš
me briga! Zakoni su divni. Nezahvalnik jedan! A ja sam ga odgajio!
Pa da se čovek za nešto trudi. Šta mu je trebalo da priča i razmišlja,
da se meša u državne poslove! gledaj ti njega! Baratajući s marjašima
brbljao je o porezu, o sirotinji, o narodu, o svemu što ga se nije ticalo.
Usudio se da razmišlja glasno o peniju! Zlonamerno i glupo upuštao
se u raspravljanja o bakarušama kraljevine! Kritikovao je aspru
njenog veličanstva! Jedan farting je isto što i kraljica! Prečasna ikona,
sto mu muka, prečasna ikona. Imamo li kraljicu, da ili ne? Svaka čast
i čest njenoj zarđaloj bakaruši. Sve zavisi od vlade. To treba jednom
da se zna. I ja sam to doživeo. Znam ja te stvari. Neko će reći: zar se
ne baviš politikom? Mene, prijatelji moji, politika interesuje taman
toliko koliko i maljava magareća dlaka. Jednoga dana štapom me je
udario neki barončić, a ja sam u sebi rekao: Dosta, razumem politiku.
Narod ima samo jednu aspru, on je preda, kraljica je uzme, a narod
joj zato kaže: hvala. To je vrlo prosto. Sve ostalo tiče se lordova,
njihovih gospodstva duhovnih i svetov-nih lordova. Jao, Gvinplen je
pod bravom! Ah, na robiji! I pravo je. I pravično je, sjajno. Zasluženo
i zakonito. Sam je kriv. Zabranjeno je brbljati. Nisi ti lord, glupane!
Vopenteik ga je zgrabio, izvršilac odveo. Šerif ga drži. A sada ga u

375
ovom času peruša neki pristav. Kako ovi vešti ljudi znaju da
očerupaju zločince! Strpan si u bajbok, ugursuze! Ako, to gore po
tebe, to bolje po mene! Ja sam bogme zadovoljan. Prosto priznajem da
imam sreće. Koliku sam budalaštinu učinio što sam onog malog i onu
malu prihvatio! A tako smo ranije Homo i ja bili mirni! Šta su u mojoj
čatrlji tražili ti nevaljalci? Zar ih nisam dovoljno mazio dok su bili
švrće? Zar ih se nisam dosta navukao na mome pašnjaku; divno sam
cveće spasao: on zlokobno ružan, a ona ćorava u oba oka! A zbog toga
sam se ja lišavao. Zar se zbog njih nisam dosta nasisao gladi! Porasli,
stasali do ljubavi! Ašikovanje bogalja, tako daleko smo doterali.
Krastavi žabac i krtica, to ti je idila. I sve je to bilo pored mene. Sve je
to moralo da svrši na sudu. Žabac je politizirao, u redu! Sad sam ga
se oslobodio. Kada je vopenteik došao, baš sam ispao glup: čovek
nikada ne veruje u svoju sreću; poverovao sam sam sebi da ne vidim
što vidim, da je to bilo nemoguće, da je to šala koja se u snu javlja. Ali
ne, to je bila sušta stvarnost. Gvinplen je odista pod bravom. To je prst
svete promisli. Hvala, draga gospodo. Svojim zvrndanjem ono
čudovište skrenulo je pažnju na moje preduzeće i pokazalo mog
jadnog vuka! Zbogom, Gvinplene! Oboje sam vas skinuo s vrata.
Jednim udarcem dve muve. Jer, Dea će od toga umreti. Kada više ne
bude videla Gvinplena - ona ga vidi, bena! - ona neće imati zbog čega
da živi i kazaće: Šta ću ja na ovom svetu? I ona će otići. Srećan put!
Dođavola oboje! Uvek sam ih mrzeo, ta stvorenja. Crkni, Dea! E baš
sam zadovoljan.

II
A ŠTA RADI

Vratio se u krčmu Tedkester.

Odbilo je šest i po, pola prošlo šest, kako kažu Englezi. Bilo je
nešto pre sutona.
Na pragu je stajao krčmar Nikles. Njegovo zaprepašćeno lice nije
od jutra moglo da se povrati, zaprepašćenje se duboko u nj useklo
Čim je primetio Ursusa, on mu još izdaleka povika:
- Šta bi?
- Kako šta bi?
- Da li će se Gvinplen vratiti? Krajnje je vreme, sad će pristići

376
publika. Da li ćemo večeras održati predstavu Čoveka koji se smeje?
- Ja sam taj čovek koji se smeje, reče Ursus.
I posmatrao je krčmara s upadljivim cerenjem.
Zatim se uspe na prvi sprat, otvori onaj prozor koji se nalazio uz
natpis na krčmi, nagnu se preko njega, ispruži ruku, dohvati onaj
plakat: Gvinplen - Čovek koji se smeje, i dasku s natpisom Pobeđeni haos,
pa otkova jedno, istrgne drugo, uze oboje pod pazuh i siđe niz
stepenice.
Sve je ovo pratio očima gazda Nikles.
- Što ovo poskidaste?
Ursus ponovo prasnu u smeh.
- Zašto se smejete? - ponovi krčmar.
- Vraćam se u privatni život.
Ovo je gazda razumeo i svom pomoćniku, momku Govikumu,
naredi da svakoga ko naiđe obavesti da tog večera neće biti predstave.
On sam gurnu bure ispred vrata, koje je služilo kao blagajna, i odgura
ga u jedan ćošak krčme.
Malo potom Ursus se popeo u Grin-Boks.
Oba plakata stavi u jedan ćošak i uđe u »paviljon za žene«, kako
je nazivao ovu prostoriju.
Dea je spavala.
S raskopčanim jelekom, kao kad bi se popodne odmarala, ležala
je odevena na krevetu.
Vinos i Fibi, jedna na klupici, druga na podu sedele su kraj nje i
o nečemu razmišljale.
Mada je vreme već bilo prilično poodmaklo, one se još nisu
odenule u svoje prugaste pletene trikoe boginja, znak velikog
obeshrabrenja. U bluzi od grubog platna, bile su ubrađene u svoje
vunene marame.
Ursus je posmatrao Deu.
- Vežba se za neki duži san, / promrmlja.
A potom oslovi Fibi i Vinos:
- Da, i vas dve, dakle, znate. Svršeno je s muzikom. Sa sviralama
u peršun. Pametno ste učinile da se niste kao božanstva unakaradile.
I ovako ste ružne, ali dobro ste učinile. Ostanite u vašim prnjama.
Večeras predstave nema. Ni sutra, ni prekosutra, ni naksutra. Nema
više Gvinplena. Uopšte ga nema.

377
 I zatim se ponovo zagleda u Deu.
- Za nju će to biti težak udarac! Onako kao kad duneš u sveću.
I on naduva svoje obraze.
- Puh! Puh! i ničeg više nema.
A pri ovome se gorko nasmeši.
- Gvinplena nema, ničeg nema. Biće mi kao da sam izgubio
Homa. I još gore. A Dea će biti još usamljenija nego neka druga. Slepci
u tuzi kopne više nego mi.
Potom se približi prozorčetu.
- Kako su dani odužali! Sedam sati i još se vidi. Da, ali ipak da
zapalimo lojanicu.
On kresne upaljač, zapali fenjer na tavanici Grin-Boksa.
Potom se nagna nad Deu.
- Prehladiće se! Ej vi ženturače, suviše ste joj raskopčale steznik.
Ima francuska poslovica:
»Ne skidaj od ruha, meseca aprila,
Pa makar to samo jedna dlaka bila«
Na podu primeti kako sija jedna čioda, podiže je i zabode u
rukav, a zatim je krupnim koracima i mlatarajući rukama koračao po
Grin-Boksu.
- U pameti mi je sve u redu. Glava mi bistra, najbistrija. Smatram
da je ovaj događaj ispravan i odobravam sve što se događa. Kada se
probudi, kazaću joj sve kratko i jasno. Propast će brzo doći. Gvinplena
više nema. Zbogom, Dea! Kako se sve lepo udesilo. Gvinplen u
tamnicu, Dea na groblje: jedno prema drugom. Mrtvačko kolo. Dve
sudbine nastaju iza kulisa. Potrpajmo pozorišne kostime. Zakujmo
naš sanduk. Sanduk, bolje reći mrtvački kovčeg. Oba ova bića su
promašena. Dea bez očiju, Gvinplen bez lica. Dragi bog gore na nebu
vratiće Dei vid i Gvinplenu lepotu. Smrt zavodi red. Tako je i najbolje.
Fibi, Vinos, obesite vaše svirale o klin. Vaši talenti za dreku uskoro će
zarđati. Nema više ni sviranja ni igranja. Pobeđeni haos je pobeđen.
Čovek koji se smeje je skiknuo. Tra-la-la je umro. Ova Dea još uvek
spava. Pravo ima. Na njenom mestu ne bih se ni probudio. Ali
svejedno, ona će se ubrzo ponovo uspavati. Takva slabunjavica
odmah ugine. Eto, šta znači baviti se politikom. Kakva pouka! Kako
vlade imaju pravo! Gvinplena šerifu, Deu grobaru. Lepo se to dvoje
slaže. Poučna simetrija. Nadam se da je krčmar dobro zabravio vrata.

378
Poumiraćemo večeras onako među nama. Kao u porodici. Ali bogme,
ne ja, ni Homo, već Dea. Ja ću i dalje kotrljati moju krntiju i teturati
stramputicama skitačkog života. Otkazaću devojkama. Ni jednu neću
zadržati. Preti mi opasnost da pod stare dane postanem matori
razvratnik. Služavka kod jednog razvratnika to ti je gotova pita. Neću
da imam iskušenja. Nije to za moje godine. Turpe senilis amor. Produ-
žiću sam s Homom. Ala će se on čuditi! Gde je Gvinplen? Gde je Dea?
Ej stari druže, opet smo nas dvojica zajedno. Neka ih đavo nosi, ja
sam oduševljen. I ovako su me smetale njihove pastirske idile. A onaj
nitkov Gvinplen, koji se čak i ne vraća! Ostavlja nas da ovde
dreždimo. E dobro. Sad je red na Deu. Ta dugo čekati neće. Volim
gotove stvari. Ni prstom neću maknuti da je sprečim da crkne. Crkni,
razumeš! Evo je, budi se.
Dea je otvorila oči; jer mnogi slepi da bi zaspali, zatvore oči.
Njeno bezazleno lice zračilo je punom merom.
- Ona se smeška, promrmlja Ursus, a ja se smejem. Dobro je.
Dea zovne:
- Fibi, Vinos! Treba da je već vreme za predstavu. Čini mi se da
sam dugo spavala. Dođite da me odenete.
Ni Fibi ni Vinos ne pomakoše se.
Međutim, njen slepi pogled susreo se s Ursusovim zenicama. On
se sav strese.
- Ej, vi tamo! - uzvikne Ursus - šta čekate? Zar ne čujete da vas
zove vaša gospodarica? Jeste ogluvele? Brzo? Predstava započinje.
Obe zaprepašćene devojke pogledaše Ursusa, koji dreknu:
- Zar ne vidite da publika dolazi? Fibi odeni Deu, Vinos, udaraj u
doboš!
Fibi je bila sušta poslušnost, Vinos puka strpljivost, a obe zajedno
oličavale su pokornost. Za njih je njihov gospodar Ursus bio i ostao
zagonetka. lako ga nikad nisu razumevale, one su mu se uvek
pokoravale, lako su pomislile da je naprosto poludeo, izvršile su
zapovest. Fibi dohvati odelo, Vinos doboš.
Fibi započe da odeva Deu. Ursus spusti zavesu na »paviljonu za
žene« i iza zavese ovako nastavi:
- Da vidiš, Gvinplene! Dvorište je više od polovine puno. Na
ulazu gužva. Šta li je svetine! Šta kažeš za Fibi i Vinos koje ne umeju
da to vide. Kako su ove Ciganke šašave! Kakvih sve budala ima u

379
Egiptu! Ne diži zavesu. Imaj stida, Dea se odeva.
Potom malo zastade i odjednom se začu ovaj uzvik:
- Kako je Dea lepa!
To je bio Gvinplenov glas.
Fibi i Vinos zadrhtaše i obazreše se. To je bio Gvinplenov glas iz
Ursusovih usta.
Ovaj im kroz odškrinuta vrata dade znak i zabrani da se čude, pa
nastavi Gvinplenovim glasom:
- Anđele!
A na ovo svojim glasom:
- Dea anđeo! Gvinplene ti si lud. Od letećih sisara postoji samo
slepi miš.
I na ovo doda:
- Čuj, Gvinplene, idi i odveži Homa, to će biti pametnije.
I potom se brzo spusti niz stepenice Grin-Boksa isto onako kao
što je to činio Gvinplen. Silazeći oponašao je lupnjavu koju je Dea
mogla da čuje.
U dvorištu spazi momka u kome je ovaj događaj probudio
radoznalost.
- Pruži mi obe ruke, tiho mu reče.
I u njih izruči pun pregršt bakaruša.
Govikuma dirne tako velika darežljivost.
Ursus mu šapnu na uvo:
- Momče, stani tamo u dvorište, skači, igraj, lupaj, viči, zviždi,
guči, rži, pljeskaj, treskaj, u smeh praskaj i razbij nešto.
Gazda Nikles, uvređen i najeđen što se publika koja je došla da
gleda Čoveka koji se smeje vraća i razilazi prema drugim vašarskim
šatrama, zatvorio je svoju krčmu. Štaviše, on je odbio da te večeri
poslužuje piće kako bi izbegao dosadna pitanja. Nezaposlen zbog
neodržane predstave, on je s balkona, sa svećama u ruci, gledao u
dvorište. Ursus stavi obe ruke na usta i vikne mu što je tiše mogao:
- Džentlmene, radite ono što i vaš momak, krešite, štekćite i
urlajte.
Potom se vrati Grin-Boks i reče vuku:
- Govori što više možeš.
A potom povišenim glasom:
-Tušta i tma naroda. Mislim da će za vreme predstave biti gužve.

380
 U međuvremenu Vinos je udarala u doboš.
A Ursus nastavi:
- Dea se obukla. Možemo započeti. Žao mi je što smo pustili da se
nabije tolika svetina. Ala su se nagurali! Pogledaj samo, Gvinplene!
Gledaj, što je razuzdana rulja! Kladim se da ćemo danas imati najveći
pazar. Ajde, ženturače, udri brigu na veselje! Ovamo, Fibi, dohvati
trubu, tako, tako; ne štedi doboš Vinos. Gledaj, Fibi, da se držiš kao
rimska boginja Fama. Ja ne nalazim, gospođice, da ste baš dovoljno
gole. Skinite jeleke, zamenite to platno od kudelje s velom. Publika
voli ženske oblike. Neka grme moralisti. Malo više nepristojnosti,
dođavola. Budite sladostrasne. Bacite se u lude melodije. Klokćite,
duvajte u rog, u doboš udarajte, treštite. Šta je sveta, jadni moj
Gvinplene!
U to se prekide:
- Gvinplene, pomozi mi! Da spustimo binu.
Umesto toga razvi maramu.
- Ali pre toga daj mi da muknem u svoju krpicu. On se energično
ušmrkne, što uvek treba da učini trbuhozborac.
Strpavši maramu u džep, on povuče zavrtnje iz koturače, koja,
kao obično zaškripi. Bina se spusti.
- Gvinplene, zavesu ne treba dizati. Neka stoji dok ne počne
predstava, inače ćemo se izložiti pogledima. A vi dve gospođice
dođite pred pozornicu i svirajte! Pum! pum! pum! Publika je baš
probrana: sam božji šljam. A šta ih je, mili bogo!
Otupele u pokornosti, dve su se Ciganke s instrumentima
postavile na svoja uobičajena mesta na dva kraja spuštene pozornice.
Ursus je sada bio sjajan. To nije više bio jedan čovek, nego gomila
ljudi. Primoran da od praznog stvori, on je dozvao svoj dar čudesnog
govora iz trbuha. Ceo orkestar ljudskih i životinjskih glasova
odjednom je zagrajao iz njega. Od samog sebe on stvori legiju. Ako bi
neko zaklopio oči, taj bi poverovao da se nalazi na trgu u dane
svetkovina ili pobuna. Vika i graja izlazile su iz Ursusa, keftale,
razgovarale, kašljale, pljuvale, vikale, šmrkale duvan, pričale,
postavljale pitanja i davale odgovore, i to sve u isti mah. Slogovi su se
sustizali. U praznom dvorištu čuli su se glasovi ljudi, žena, dece,
razgovetan žagor gomile. I kao dim kroz tu buku probijao se čudan
nesklad zvukova: kvocanje živine, frčanje mačaka, koje kao da su

381
gunđale, kmečanje odojčadi, zatim rapav glas pijanica, režanje doge
pod ljudskim nogama. Glasovi su dolazili iz daljine i izbliza, odozgo
i odozdo. Iz prvih i poslednjih redova. Sve u svemu prava graja, a
pojedinačno uzeto - uzvici. Ursus je udarao šakama, lupao nogama,
izbacivao glas do na dno dvorišta, a zatim ga izvlačio kao ispod
zemlje. Ti je bilo bučno i tiho u isti mah: od žagora u graju, iz graje u
buku, iz buke u orkan. Bio je jedan i svi. Monolog i stotine jezika. Kao
što se vara oko, može isto tako da se prevari i uvo. Što je Protej učinio
za pogled, Ursus je učinio za sluh. Nema ničeg čudesnijeg od vernog
oponašanja gomile. S vremena na vreme odgurnuo je zavesu u
ženskom odeljenju i pogledao na Deu. Dea je slušala.
Momak je u dvorištu mahnitao.
Vinos i Fibi duvale su bez predaha u trube i besomučno udarala
u doboš. Jedini gledalac, gazda Nikles, kao i one, spokojno je sebi
objašnjavao da je Ursus poludeo, što je uostalom bila neprimetna
sitnica u njegovoj melanholiji. Dobri krčmar je mrmljao: Kakav nered!
A pri tome je bio ozbiljan kao neko ko se priseća da ima zakona.
Oduševljen što je u stanju da i on doprinese ovom neredu,
Govikum se bacao skoro isto onako kao i Ursus. Njega je to zabavljalo,
a povrh svega, zaradio je nešto para.
Homo je bio zamišljen.
Uz svoju huku i buku, Ursus je ubacivao i ove reči:
- I večeras, Gvinplene, kao po običaju, nismo bez spletkarenja.
Naši nam suparnici potkopavaju uspeh. Zviždanje mu dođe kao
začin pobedi. A posle svega, mnogo je sveta. Ljudi se ne osećaju
ugodno. Laktovanjem se ne postiže raspoloženje. Samo da ne polome
klupe! Izlažemo se bezumnoj svetini. E samo da je tu naš prijatelj
Tom-Džim-Džek? Ali on više ne dolazi. Pogledaj one glave jednu na
drugoj. Oni koji stoje ne izgledaju zadovoljni, iako stajanje, prema
Galijenu, spada u kretanje, koje ovaj veliki čovek naziva »toničnim
kretanjem«. Moramo skratiti predstavu. A kako je samo Pobeđe-ni haos
bio najavljen, to Ursus Rursus nećemo igrati. Uvek smo na dobitku.
Kolika galama! 0 slepo bešnjenje! Još će da nam učine neku štetu.
Ovako se dalje ne može. Nećemo moći da igramo. Ni jedna reč u
komadu neće se ra-zumeti. Gvinplene, održaću im govor, a ti podigni
malo zavesu. Građani...
I sada Ursus sam sebi dovikne oštrim i grozničavim glasom:

382
 - Dole matori!
I svojim pravim glasom posle toga nastavi:
- Ne verujem da me narod vređa. Ciceron je u pravu: P!ebs,fex
urbis. Šta mari, očitaćemo bukvicu tom ološu. Biće dosta muke da me
čuju. Ali ću ipak govoriti. Homo, čini svoju dužnost. Gvinplene,
pogledaj onu oštrokonđu tamo koja škrguće zubima.
Za vreme pauze Ursus je zubima škrgutao. Ovim izazvan, Homo
škrgut-ne takođe, a Govikum to ponovi.
Ursus nastavi:
- Žene su gore od muškaraca. Trenutak nije podesan. Šta mari,
oprobaćemo moć govora. Čovek je uvek na vreme leporečiv. Slušaj
ovo, Gvinplene, to je uvod za pridobijanje: Građani i građanke, ja sam
medved, menjam glavu da vam govorim. Ponizno molim da bude
tišina.
Potom u ime publike, Ursus dobaci svoj uzvik:
- Gramfil!
I nastavi:
Moje poštovanje ovom skupu. Gramfil je reč milošte kao i svaka
druga. Moj pozdrav, gomilo gmizavaca. Da ste svi ološ, ja u to ne
sumnjam. To ništa ne oduzima od mog poštovanja. Zrelo smišljeno
poštovanje. Gajim najdublje poštovanje prema gospodi bitangama
koji me počastvuju svojim postupcima. Među vama ima nakaznih
stvorenja, ali zbog toga se ja uopšte ne vređam. U prirodi ima
gospode hrome i grbave. Deva je grbava, divlji bivo ima nabijena
leđa, jazavcu je leva šapa kraća od desne. Ovu pojavu tačno je u svojoj
raspravi o hodu životinja opisao Aristotel. Ima među vama i onih s
dve košulje, jednu nose na sebi, a druga im je kod zelenaša. Znam ja
da se to dešava. Albukerk je davao u zalog svoje brkove, a sveti
Dionisije svoj svetački oreol. Jevreji su čak i na to davali zajam. Veliki
su to primeri. Dugova imati znači ipak nešto imati. U vama duboko
poštujem prosjake.
Ursus preseče ovo upadicom u dubokom basu, koji je tobož
dolazio iz publike:
- Trostruki magarče!
A odmah potom na ovo odgovori najučitljivijim glasom:
- Slažem se. Učenjak sam! Izvinjavam se koliko mogu. Naučno
prezirem nauku. Neznanje je stvarnost kojom se čovek hrani, nauka

383
je stvarnost od koje čovek gladuje. Uglavnom mora se izabrati: biti
učenjak i mršaviti ili biti magarac i brstiti! Nauka ne vredi više od
jednog masnog zalogaja. Radije jedem pečenicu nego da znam da se
ona zove mišić psoas. Imam samo jednu zaslugu: suvo oko. Ovakav
kakav sam, ja nikad nisam plakao. Ali treba da kažem da nikada
nisam bio zadovoljan. Nikada zadovoljan, pa čak ni sa samim sobom.
Sebe prezirem. Ali ovo podnosim ovde prisutnim članovima
opozicije: ako je Ursus samo učenjak, Gvinplen je umetnik.
Zatim opet šmrknu:
- Gramfil!
I nastavi:
- Opet Gramfil! To je zamerka. Prelazim preko toga. A Gvinplen,
moja gospodo i gospođe, ima pored sebe još jednog umetnika: to je
ova otme-na i čupava ličnost koja nas u stopu prati, gospodin Homo,
bivši divlji pas, a danas civilizovani vuk, veran podanik njenom
veličanstvu. Homo je glumac profinjenog i višeg talenta. Budite
strpljivi i pažljivi, pa ćete za jedan časak videti Homa u ulozi kao i
Gvinplena, a umetnost treba poštovati. To pristoji velikim nacijama.
Ili ste možda stanovnici šuma? Čini mi se da jeste. U tom slučaju
sylvae sunt consule dignae.10 Dva umetnika vrede koliko jedan konzul.
E pa lepo. Neko me gađa korenom od kupusa, al' me ne pogodi. Mene
to ne sprečava da dalje govorim. Baš naprotiv, kada se opasnost
izbegne, ona postane brbljiva. Garrula pericula11, kažeJuvenal. Puče,
među vama ima pijanica, a ima i žena koje se opijaju. To je vrlo dobro.
Muškarci su kužni, žene odvratne. Imate divnih razloga da se ovde
gurate po birtaškim klupama: besposličenja, lenstvovanja, predah
između dve krađe, vino, pivo, rakija, likeri, džin i težnja jednog pola
za drugim. Divno! Za šaljivčinu je ovde lepo mesto. Ali, dosta o tome.
Bludničenje, u redu. Pa ipak, vaše orgijanje treba da bude pristojno.
Veseli ste, ali ste i bučni. S uspehom oponašate glasove životinja. A
šta biste rekli kad bih se, recimo, ja našalio da za-lajem na vas dok vi
vodite ljubav s nekom ledi u sporednoj sobici. To bi vam sigurno
smetalo. E pa lepo, to i nas smeta, i vi nas smetate. Dopuštam vam da
ćutite. Umetnost je isto onoliko vredna poštovanja koliko i razvratan

10 Šume su dostojne konzula.

11 Brbljiva opasnost.

384
život. Govorim vam pošteno.
A onda se obrati samom sebi:
- Groznica te udavila s tvojim obrvama kao raženi klas.
I na ovo uzvrati:
- Poštovana gospodo, ostavimo na miru raženi klas. Bezbožnički
je napastovati bilje da bi se našla sličnost s ljudima i životinjama.
Uostalom, groznica ne davi. Pogrešna metafora. Ćutite, za ime božje!
Dopustite da vam kažem: nedostaje vam nešto od one
dostojanstvenosti koja karakteriše pravog engleskog džentlmena.
Primećujem da neki među vama, kojima su nožni prsti ispali kroz
cipele, koriste priliku da svoje noge prebace na ramena gledalaca
pred sobom, što čini da gospođe primećuju kako donovi pucaju uvek
na onoj tački gde se nalaze zglavci na stopalu. Malo manje pokazujte
svoje noge, a više ruke. Odavde čak vidim lupeže koji svoje ruke vešto
zavlače u džepove svojih glupih suseda. Dragi kesaroši, imajte bar
malo više obraza! Boksujte svoga bližnjega, ako hoćete, ali ga ne
kradite. Ljude ćete manje uvrediti ako im napravite modricu na oku
nego ako im dignete marjaš. Razbijte mu nos, to je u redu. Buržuju je
stalo više do novca nego do lepote. Uostalom, primite izraz moje
simpatije. Sitničar nisam da korim probisvete. Zlo je tu. Svako ga trpi,
svako ga čini. Niko nije pošteđen od gamadi svojih grehova. Govorim
li ja samo o toj gamadi? Zar svi nemamo svrab? Bog se češe zbog
đavola. A i sam sam grešio. Plaudite, cives!12
Ursus poduže zašišti i kroz to šištanje čule su se ove završne reči:
- Milordi i gospodo, vidim da je moj govor bio te sreće da vam se
ne dopadne. Opraštam se s vašim zviždanjem. Ponovo mećem svoju
staru glavu i predstava može da otpočne.
I promenivši govornički u običan ton, on reče:
- Navuci zavesu! Predahnimo. Bio sam sladunjav. Lepo sam
govorio. Nazvao sam ih milordima i gospodom. Govor kao od kadife,
ali uzaludan. Gvinplene, šta ti kažeš o ovoj stoci? Kako mi je sada lako
shvatiti zla koja je Engleska zbog jarosti tih pakosnih i ogorčenih
mozgova trpela četrdeset godina. Stari Englezi bili su ratoborni, a ovi
su melanholični zanesenjaci koji se diče time što preziru zakone i neće
ni da čuju za autoritet kraljevske vlasti. Sve sam učinio što je mogla

12 Pljeskajte građani!

385
da učini ljudska rečitost. Zasuo sam ih metonimijama tako ljupkim
kao zarumenjeni obrazi u mladića. Da li ih je to ublažilo? Sumnjam.
Šta se može očekivati od naroda koji tako čudno jede i zasipa se
duvanom u tolikoj meri da čak i književnici ove zemlje svoja dela pišu
s lulom u ustima. Ne mari, da održimo našu predstavu.
Čulo se kako koturi zavese klize po šipci. Ciganke su prestale da
udaraju u doboš. Ursus dohvati svoju liru, napravi mali uvod i
poluglasno reče:
- Ej, Gvinplene, kako tajanstveno odzvanja!
Zatim se dograbi s vukom.
U isti mah kada i liru, skinuo je s klina i vrlo kosmatu periku,
tresnuo je u ćošak da mu bude pri ruci.
Predstava Pobeđenog haosa razvijala se, izuzev igre svetlosti, kao i
obično. Vuk je svesrdno igrao. U određeni čas javila se Dea i svojim
drhtavim božanskim glasom pozvala Gvinplena. Tražeći njegovu
glavu, ispružila je ruke ...
Ursus pritrča po periku, raščupa je, stavi je na glavu i ne dišući
podmetne pod Deinu ruku svoju tako nakostrešenu glavu.
Potom pribra svu svoju veštinu i oponašajući Gvinplenov glas, s
neiska-zanom ljubavlju otpeva odgovor čudovišta na poziv duha.
Oponašanje je u tolikoj meri bilo uspelo da su i ovog puta obe Ciganke
izbezumljene tražile očima Gvinplena, koga su čule, a nisu ga videle.
Govikum se divio i poigravao, pljeskao, dizao olimpijsku graju,
smejao se sam kao četa bogova. Ovaj dečko pokazao je redak dar
gledaoca.
Fibi i Vinos, ta dva automata koje je Ursus navijao, podigle su
uobičajenu graju muzičkim instrumentima od bakra i magareće koće
koja je ujedno značila svršetak predstave i ispraćala publiku.
Okupan u znoju, Ursus se diže.
On skoro nečujno reče Homu:
- Razumeš, trebalo je da dobijemo u vremenu. Mislim, da smo
uspeli. Dobro sam se izvukao, iako sam imao razloga da budem
prilično izgubljen. Gvinplen još može da se do sutra vrati.
Nepotrebno je Deu odmah ubiti. O ovome samo tebi govorim.
On skide periku i rukom otra čelo.
- Genijalan sam trbuhozborac, promrmlja. Kakav dar! Dostojan
sam Barbana, trbuhozboraca Franje I, kralja Francuske. Dea je

386
uverena da je Gvinplan ovde.
- Ursuse, a gde je Gvinplen? - reče Dea.
Ursus se okrenu kao oparen.
Dea je zastala pod fenjerom na dnu pozornice. Bila je bleda kao
senka.
S neizrecivo očajničkim osmehom, ona reče:
- Znam, on nas je ostavio. Otišao je. Znala sam dobro da je imao
krila.
I upirući svoje mrtve oči ka beskonačnosti, ona na ovo dodade:
- A kada će na mene red?

III
ZAPLITANJE

Ursus je zanemeo.
Varka mu nije uspela.
Da li je to bila krivica njegove veštine govorenja iz trbuha?
Nipošto. On je uspeo da obmane Fibi i Vinos, koje su imale oči, a ne
Deu, koja je bila šlepa. Fibi i Vinos gledale su samo očima, Dea je
gledala srcem.
Ni jedne reči nije našao da odgovori. On u sebi pomisli: Bos in
lingua. Kad se čovek zaprepasti, jezik mu se zaveže. U zamršenim
duševnim stanjima prvo što se javlja to je osećanje poniženja. Ursus je
u sebi pomislio: proćerdao sam svoje onomatopeje.
I kao svaki sanjalica kada se nađe pritešnjen uza zid, on je i sam
sebe prekorevao:
- Potpun poraz. Uzalud sam iscrpeo svoju veštinu oponašanja. A
šta će sutra biti s nama?
On pogleda na Deu. Ona je ćutala sve bleđa i bleđa i bila je
nepokretna. Njen mrtvi pogled bio je i dalje uprt u beskonačnost.
U to se nešto dogodi baš u pravi čas.
Ursus primeti kako mu gazda Nikles sa svećom u ruci daje znak
iz dvorišta.
Gazda Nikles nije ostao da sačeka kraj Ursusove komedije: nekoje
lupao na vratima krčme. On je otišao da otvori. Neko je dvaput
zalupao, zbog čega je Nikles dvaput odlazio. Sav zanet monologom
od sto glasova, Ursus to nije ni primetio.

387
 Na poziv gazde Niklesa, koji se jedva čuo, Ursus je sišao i uputio
se prema krčmaru.
Ursus stavi prst na usta.
I tako su obojica jedan drugog gledali.
Izgledalo je kao da je svaki od njih hteo da kaže: Razgovarajmo,
ali ćutimo.
Krčmar tiho otvori vrata gostinske sobe. Krčmar Nikles uđe,
Ursus uđe. Osim njih dvojice nikoga nije bilo. Vrata i prozori, koji su
gledali na ulicu, kao i kapci na njima, bili su zatvoreni.
Krčmar zalupi vrata na dvorištu i to učini pred nosom
radoznalog Govikuma.
Gazda Nikles stavi sveću na sto. Razgovor započe. Poluglasno
kao šaputanje.
- Majstore Ursuse ...
- Gazda Niklese?
- Sve sam razumeo.
- E koješta!
- Hteli ste da uverite sirotu šlepu devojku da je kod nas sve kao i
obično.
- Nema toga zakona koji čoveku zabranjuje da bude
trbuhozborac.
- Imate dara.
- Nemam.
- Čudno kako uspevate da učinite ono što želite da činite.
- Opet vam kažem: Ne.
- Sada imam nešto da vam kažem.
- O politici?
- O tome ništa ne znam.
- To ne bih ni slušao.
- Evo, dok ste vi sami igrali i pozorišni komad i publiku, neko je
zalupao na vrata krčme.
- Lupao je neko na vratima?
- Da.
- To mi se nikako ne sviđa.
- Meni još manje.
- Onda sam otvorio.
- I onda?

388
 - Koje lupao?
- Neko ko je sa mnom razgovarao.
- Šta je taj rekao?
- Slušao sam ga.
- Šta ste mu odgovorili?
- Ništa, vratio sam se da vas gledam kako igrate.
- I?
- Ponovo je zalupao.
- A ko? Da li onaj isti?
- Ne. Neko drugi.
- Opet neko koji je s vama razgovarao?
- Neko koji mi ništa nije rekao.
- To mi se više sviđa.
- A meni ne.
- Izjasnite se, gazda Niklese!
- Pogodite ko je sa mnom prvi put razgovarao?
- Nemam vremena da budem Edip.
- Vlasnik cirkusa.
- Ovog do nas?
- Do nas.
- Odakle trešti muzika?
- Besna muzika.
- Pa onda?
- Čini vam ponude majstore Ursuse.
- Kakve ponude?
- Ponude.
- Zašto?
- Zato.
- Imate jedno preimućstvo nada mnom gazda Niklese. Vi ste
maločas odgonetali moju zagonetku, ali ja sada ne razumem vašu.
- Vlasnik cirkusa obavezao me da vam kažem kako je jutros video
da je prošao odred policije i kako želi da vam dokaže svoje
prijateljstvo. On vam nudi u gotovom pedeset livri sterlinga za Grin-
Boks, za dva konja, za trube sa ženama koje u njih duvaju, za vaš
pozorišni komad sa šlepom devojkom koja u njemu peva, za vašeg
vuka s vama zajedno.
Ursus se prezrivo nasmeši.

389
 - Vlasniče krčme Tedkester, recite vlasniku cirkusa da će se
Gvinplen vratiti.
Krčmar dohvati nešto što se nalazilo u mraku na stolici i s rukama
uvis okrene se Ursusu dodajući mu jednom rukom kabanicu, drugom
kožnu kecelju, šešir i laneno odelo, pa u to reče:
- Čovek koji je po drugi put lupao, bio je policajac koji je ušao,
ostavio ovo i izišao, a reči nije progovorio.
Ursus je odmah prepoznao Gvinplenovo odelo, kecelju, šešir i
kabanicu.

IV
MOENIBUS SURDIS CAMPNA MUTA

Ursus opipa klobučinu na šeširu, čoju na kabanici, tkaninu na

prsluku, kožu na kecelji. Nije više mogao da sumnja u ovu ostavštinu
i ne izustivši ni reči, kratkim zapovedničkim pokretom pokaza gazdi
Niklesu vrata krčme.
Krčmar Nikles otvori.
Ursus jurnu iz krčme.
Gazda Nikles ga je očima pratio i gledao kako Ursus juri, koliko
su mu to dopuštale njegove bangave noge, u pravcu kojim je tog jutra
vopenteik odveo Gvinplena. Četvrt sata docnije, bez daha, Ursus je
dojurio u uličicu s koje se ulazilo na zadnja vrata tamnice Sautvok i
gde je tolike sate proveo u vrebanju.
Ovoj ulici nije bila potrebna ponoć pa da se opusti. Danju tužna,
ona je noću bila jeziva. Posle izvesnog sata njome se više niko nije
usudio da prođe. Izgledalo je kao da se ljudi boje da se ona dva zida
ne zaklope i da ih ne zgnječe, ako bi se prohtelo groblju i tamnici da
se zagrle. Noćna priviđenja. Ovome su bile slične potkresane vrbe u
ulici Vover u Parizu, koje su takođe bile na zlu glasu. Pripovedalo se
da su se ovi drveni krnjaci noću pretvarali u dugačke ruke i hvatali
prolaznike. Žitelji Sautvoka, kao što smo rekli, po nagonu su
izbegavali ovu ulicu između tamnice i groblja. Ona je ponekad noću
bila zatvorena gvozdenim lancem. To je bilo suvišno, jer najbolji lanac
koji ju je zatvarao bio je strah od nje.
Ursus odvažno uđe u nju.
Kakva ga je misao vodila? Nikakva.

390
 U ovu ulicu došao je po obaveštenja. Da li će zakucati na tamnička
vrata? Sigurno ne. Takvo strašno i besciljno sredstvo nije mu ni na
pamet padalo. Pokušati da se ušunja da potraži obaveštenja? Kakva
ludost! Tamnička vrata zatvorena su podjednako za onoga koji hoće
da uđe kao i za onoga koji hoće da izađe. Njihove baglame okreću se
samo po zakonu. Za ovo je Ursus znao. Pa zbog čega je ovamo uopšte
došao? Da vidi. Šta da vidi? Ništa. Nije postojao taj koji bi umeo da
nešto kaže. Pa ipak, bar onoliko koliko je moguće. Ponovo se naći
pred istim vratima kroz koja je iščeznuo Gvinplen, to je već bilo nešto.
Katkada najcrnje i najstrašnije zidine govore, a kroz njihovo kamenje
probije malo svetlosti. Ma kako ta gomila izgledala mračna i zbijena,
ipak nešto malo svetla zasvetli bilo gde. Ispitati stvar spolja, isto je što
i oslušnuti je iznutra. U svima nama živi nagon da između nas i stvari
koje nas zanimaju ostavimo što manju pregradu. Stoga se Ursus
ponovo vratio u uličicu u kojoj je bio donji ulaz za tamnicu.
U času kada se ovom uličicom uputio, čuo je najpre jedan, zatim
drugi udarac zvona.
- Gle, pomisli, da nije već ponoć?
A zatim započe mehanički da broji:
- Tri, četiri, pet.
I pritom pomisli:
- Kako u razmacima zvoni! I kako sporo! - Šest, sedam ...
A na ovo primeti:
- Kako tužno zvoni! - Osam, devet - Ah, ništa neobično! U tamnici
se i zvono rastuži. - Deset. Pa i groblje je tu. Ovo zvono živima broji
sate, mrtvima večnost. - Jedanaest. - Vaj! Zvoniti za onoga koji nije
slobodan, jedan otkucan sat predstavlja večnost! - Dvanaest.
Na ovo zastade:
- Tako je, ponoć je.
Zvono udari trinaesti put.
Ursus pretrnu.
- Trinaest!
Zatim se čuo četrnaesti udarac. Potom petnaesti.
- Šta sve ovo treba da znači?
Zvonjenje se nastavilo u dugim razmacima. Ursus je osluškivao.
- Nije to zvono na časovniku. To je zvono Muta. Zato sam već
pomislio: kako dugo izbija ova ponoć! Ovo zvono ne zvoni, ono

391
oglašava mrtve. Šta se to kobno događa?
Svaka tamnica, kao i svaki manastir, imala je ranije svoje zvono
Muta, namenjeno tužnim događajima. Muta, »Nemo«, bilo je zvono
koje izbija tako tihim zvukom kao da čini sve moguće samo da ga niko
ne čuje.
Ursus je ponovo stigao do ćoška odakle je lako mogao da vreba
na tamnicu i gde je već ranije proveo dobar deo dana.
U još tužnijim razmacima zvonjenje se nastavilo.
Pogrebno zvono stavlja u prostor svoju snažnu interpunkciju.
Ono označava pogrebne retke u svakodnevnom životu svih nas.
Pogrebno zvono slično je smrtničkom ropcu. Ono najavljuje samrtni
čas. Ako ponegde, po kućama u okolini ovog zvona koje ječi, ima
rasturenih snova i onih kojima se čovek nada, pogrebno zvono isecka
ih na ukrućene delove. Magloviti snovi su samo neka vrsta pribežišta,
nešto neizvesno što se javlja u samrtnom času i pruža zračak nade; ali
neutešno pogrebno zvono nađe svemu svoje mesto. Ono otklanja ovu
neizvesnost i u ovoj smućenosti, u kojoj nemir nastaje, ono razbistrava
stvari. Pogrebno zvono govori svakome jezikom njegove tuge ili
njegovog straha. Tragično zvono koje se svakog tiče. Opomena! Ništa
mračnije od monologa po kome bije ritam pogrebnog zvona. A ono
njegovo ravnomerno ponavljanje otkriva neku nameru. Šta je to što
ovaj tučak kuje na nakovnju naše misli?
Mada nije imalo nikakvog smisla, Ursus je ipak, kao u bunilu,
odbrojavao udarce ovog pogrebnog zvona. Osećajući da se nalazi na
klizavom tlu, trudio se da se ne upušta u razne pretpostavke.
Pretpostavke su strmine niz koje se često bez potrebe ode suviše
daleko. Pa ipak, šta je značilo ono zvono?
Gledao je u tamu na onom mestu, za koje je znao da se tu nalaze
ta-mnička vrata.
Odjednom, baš na samom mestu koje je izgledalo kao neka crna
rupa, ukaza se crvena svetlost. Ona postade sve jača dok se ne
pretvori u punu svetlost.
Ova crvena svetlost jasno je svetlela. Sada je već imala svoj oblik
i obim. Tamnička vrata okrenuše se oko svojih baglama. Na ovoj
crvenoj svetlosti jasno se ocrta svod iznad vrata.
Bila su više odškrinuta nego otvorena. Tamnica se ne otvara, ona
zeva. Iz dosade, možda ...

392
 Kroz vrata promače čovek s buktinjom u ruci.
Zvonjenje nije prestajalo. Ursus se nalazio u dvostrukom
iščekivanju: s ušima na zvonu i očima na buktinji.
Posle onog čoveka, odškrinuta vrata se sasvim otvoriše i kroz njih
pro-doše druga dvojica, zatim četvrti. Ovaj četvrti bio je vopenteik,
koji se na svetlosti buktinje jasno video. U ruci je držao gvozdenu
palicu.
Za vopenteikom, prolazeći kroz vrata, išla su po dvojica u redu,
ćutljivi ljudi, koji su ukočeno koračali kao direci.
Ova noćna povorka, po dvojica u redu, kao redovi neke
pokajničke litije, prođe ozbiljno kroz donja vrata bez prekidanja reda,
trudeći se tužno da joj se koračanje ne čuje, skoro nečujno. Tako je
oprezna zmija kad izlazi iz svoje rupe.
Na svetlu buktinje videli su se likovi i prilike. Strašni likovi,
sumorne ljudske prilike.
Ursus prepozna sva lica: policajci koji su tog jutra odveli
Gvinplena.
Sumnje više nije bilo. To su bili oni isti. Ponovo su izbili.
Sigurno će se i Gvinplen pojaviti.
Oni su ga ovamo doveli; oni ga sad vraćaju.
To je bilo jasno.
Ursus ustremi svoj pogled još življe. Da li će Gvinplena
osloboditi? Dvostruki lanac policajaca lagano se provlačio ispod
svoda kao kap po kap. Pogrebno zvono nije prestajalo da zvoni i
činilo se kao da im odbraja korake. A kada je povorka izašla iz
tamnice, leđima je bila okrenuta prema Ursusu i krenula onim delom
ulice baš suprotno od mesta na kome se on nalazio.
U to druga buktinja zasvetli na vratima.
Ona najavi kraj povorke.
Za koji trenutak Ursus će videti koga to oni to vode. Sužnja.
Čoveka. Ugledaće Gvinplena.
I u tom času pojavilo se ono što su oni vodili: mrtvački sanduk.
Četiri čoveka nosila su sanduk pokriven crnim platnom.
Za njima je išao čovek s lopatom na ramenu.
Treća zapaljena buktinja zatvarala je povorku. Nosilo ju je lice
koje je nešto iz neke knjige čitalo i po svoj prilici to je trebalo da bude
kapelan.

393
 Sanduk se kretao za policijskim odredom koji je okrenuo udesno.
Uto se čelo povorke zaustavi.
Ursus je začuo škripanje ključa u bravi.
Preko puta tamnice, na niskom zidu, duž druge strane ulice,
buktinja je osvetlila druga vrata.
Na ovim vratima stajala je mrtvačka glava i to su bila grobljanska
vrata.
Kroz njih prođe vopenteik, iza njega ostali ljudi, zatim posle prve
druga buktinja i povorke nestade kao zmije kad se uvlači; ceo odred
policajaca iščeznu u onoj pomrčini s druge strane vrata, za njima
sanduk, iza ovoga čovek s lopatom, najzad kapelan s trećom
buktinjom i knjigom i vrata se zatvoriše.
Osim svetlucanja preko zida, ništa se više nije videlo.
Čuo se neki šapat, a zatim tupo udaranje.
To su bez sumnje bili kapelan i grobar od kojih je jedan na sanduk
bacao stihove za upokojne molitve, a drugi ašove zemlje.
Šapat prestade, tupi udarci umukoše.
Ponovi se isti pokret, buktinje zasvetleše, vopenteik s
uzdignutom palicom prođe kroz grobljanska vrata koja se opet
otvoriše, prođe kapelan s knjigom, grobar s lopatom, povorka bez
mrtvačkog kovčega.
Dvostruki red ljudi pređe isti put između dvoja vrata isto onako
nečujno i u suprotnom pravcu, grobljanska vrata se zatvoriše,
tamnička otvoriše, svod iznad vrata se zasvetli, tama u hodniku
postade vidljiva, mogla se nazreti gusta i duboka noć u tamnici, zatim
ponovo sve iščezne kad se vrata zatvoriše.
Pogrebno zvono zanemi.
Ćutanje, zloslutna brava mraka, zabravi sve.
Od nestalog priviđenja, samo je to ostalo.
Povorka utvara koja se rastura.
Iz logički međusobno povezanih pojava stvori se najzad nešto što
je nalik na činjenicu, Uhapšenom Gvinplenu, onom njegovom tajnom
hapšenju, njegovom odelu, koje je doneo policajac, onom pogrebnom
zvonu tamnice u koju je bio bačen, pridružio se ili, bolje da kažemo,
sa svim tim podudarao se ovaj tragični događaj, mrtvački sanduk
spušten u zemlju.
- Mrtav je, - kriknu Ursus.

394
 I tako skrhan on se sruši na jedan kamen međaš.
- Mrtav! Ubili su ga! Gvinplene, dete moje! Sine moj!
I zajeca gorko.

V
DRŽAVNI INTERES RADI NA MALO KAO I NAVELIKO

Ursus se, vaj, hvalisao da celog svog veka nije plakao. Rezervoar
suza bio je prepun. Toliko obilje koje se za vreme celog dugog života
skupljao kap po kap, bol po bol, ne prazni se za trenutak. Ursus je
dugo jecao.
Prva suza je kao hirurška punkcija. Plakao je zbog Gvinplena,
zbog Dee, zbog sebe, Ursusa, zbog Homa. Plakao je kao dete. Plakao
je kao starac.
Plakao je za sve što se smejao. Platio je ceo zaostali dug. Pravo čoveka
na suze ne zastareva.
Uostalom, onaj mrtvac koga su zakopali bio je Hardkvanon, ali
to Ursus nije mogao da zna ...
U tome prođe nekoliko sati.
Počelo se razdanjivati. Kao beo čaršav, pomalo naboran senama,
prostiralo se jutro po bouling-grinu. U svitanju zabeli fasada krčme
Tedkester. Gazda Nikles još nije legao, jer katkada je jedan isti
događaj uzrok duže nesanice.
Katastrofe zrače u svim pravcima. Bacite kamen u vodu i brojite
prskanje kapi.
Gazda Nikles osećao se ugrožen. Pustolovine su vrlo neprijatne
kad se dešavaju u svojoj kući. Uznemiren, sluteći sve moguće zaplete,
o svemu je razmišljao. Žalio je što je u svojoj kući držao takav »svet«.
- Da je to znao! - Taj će ga svet dovesti u neprilike. Kako da ih sada
izbaci napolje? - S Ursusom je imao ugovor. - Kako bi bio srećan kad
bi ga se otarasio! Kako da postupi pa da ga otera.
Neko odjednom bučno zalupa na vrata krčme, što u Engleskoj
znači da je odista »neko«. Skala kucanja na vratima odgovara lestvici
društvene hijerarhije.
To nije bilo lupanje nekog lorda već više nekog predstavnika
vlasti.
Sav drhteći krčmar odškrine i proviri kroz malo okno na krčmi.

395
 Napolju je stvarno stajao predstavnik vlasti. Kroz svitanje gazda
Nikles ugleda pred vratima krčme odred policajaca, koji su
predvodila dva čoveka, od kojih je jedan bio izvršilac.
Ovog je još jutros video i prepoznao ga je.
Drugog čoveka nije poznavao.
Taj je džentlmen bio gojazan, voštanog lica, s perikom iz visokog
društva i u putničkoj kabanici.
Prvi od ovih, izvršilac, ulivao je veliki strah gazda Niklesu. Da je
gazda Nikles bio čovek dvora, tada bi se još više uplašio onog drugog,
jer to je bio Barkilfedro.
Jedan od policajaca zalupa još žešće na vratima.
Nato krčmar, čije čelo od straha obliše krupne graške znoja,
otvori vrata.
Tonom policajca, vičnog radu sa skitnicama, izvršilac povišenim
glasom strogo zapita:
- Majstor Ursus?
S kapom u ruci, krčmar odgovori:
- Vaša milosti, taj čovek stanuje ovde.
- To mi je poznato, - uzvrati izvršilac.
- Svakako, vaša milosti.
- Neka dođe!
- On nije tu, Vaša milosti.
- A gde je?
- Ne znam.
- Kako to?
- Još se nije vratio.
- Izašao je, dakle, vrlo rano?
- Ne. Izašao je vrlo kasno.
- Te skitnice! - dodade izvršilac.
- Vaša milosti, eno ga dolazi - snishodljivo reče gazda Nikles.
I odista, iza zida se pojavi Ursus. Išao je prema krčmi. Skoro celu
noć proveo je između tamnice, u koju je oko podne ušao Gvinplen, i
groblja, u kome su oko ponoći zatrpavali onu raku. Bio je sav
dvostruko bled: bled od svoje tuge i od ranog svitanja.
U svitanju, tom svetlu u začetku, svi oblici, štaviše i oni koji se
kreću, nose u sebi nešto od noći. Vrlo bled i povodeći se Ursus je
izgledao kao neka prilika iz snova i koračao je laganim korakom.

396
 Sav izbezumljen od straha, iz krčme je otišao gologlav, tako da
čak nije ni primetio da je ostao bez šešira. Nešto sedih kosa lepršalo je
na vetru. Široko otvorene oči izgledale su kao da ništa ne gledaju.
Čovek često budan spava, isto onako kao što često spava, a čini mu se
da je budan. Izgledao je kao sumanut.
- Majstore Ursuse, dođite ovamo, njihove milosti žele s vama da
govore - dovikne mu krčmar.
Nastojeći svim silama da ublaži ovaj nemili slučaj, gazda Nikles
izgovori ono »njihove milosti« u množini, mada je želeo da taj izraz
pun poštovanja prema odredu policajaca zadrži za sebe, jer je on
možda bio uvredljiv za šefa, koji je na taj način bio izjednačen sa
svojim potčinjenima.
Kao čovek koji je pao iz kreveta u kome je spavao dubokim snom,
Ursus se trže.
- Šta je to?-zapita.
Pred sobom je video policiju i na njenom čelu jedno službeno lice.
Nov i težak potres.
Maločas vopenteik, sada izvršilac. Jedan ga prebacuje drugome.
Tako dva mrska spruda dobacuju brod jedan drugom.
Izvršilac mu dade znak da uđe u krčmu.
Ursus posluša.
Govikum, koji je tek bio ustao i počeo da mete krčmu, zabi se iza
stolova i ostavivši metlu suzdržavao je svoj dah. Počešao se po glavi,
što je predstavljalo pažnju prema onome što ima da dođe.
Izvršilac sede na klupu pred jednim stolom; Barkilfedro uze
stolicu. Ursus i gazda Nikles su stajali. Napolju se policajci okupiše
pred zatvorenim vratima.
Izvršilac ustremi svoje oči zakona na Ursusa i reče:
- Vi imate vuka?
Ursus odgovori:
- Ne baš sasvim.
- Vi imate vuka, - ponovi ovaj, naglašavajući naročito reč »vuka«.
Ursus odgovori:
- To je naime ...
Izaćuta.
- Prekršaj, nastavi izvršilac.
Ursus se osmeli na odbranu.

397
 - To mi je domar.
Sa svih pet raširenih prsta, izvršilac stavi ruku na sto, pokret koji
pristaje vlasti, i progovori:
- Sutra u ovo isto vreme, lakrdijašu, vi i vaš vuk da ste napustili
Englesku! Inače, vuk će biti zaplenjen, predat u obor i ubijen.
Ursus u sebi pomisli: - Nastavljaju s ubistvima - ali ne izusti ni
jedne reči, samo se sav tresao.
- Jeste li čuli? - ponovi izvršilac.
U znak pristanka Ursus klimnu glavom.
Izvršilac ponovi:
- Ubijen.
Nastade tajac.
- Zadavljen ili utopljen?
Izvršilac pogleda Ursusa.
- A vi u zatvor.
Ursus progunđa:
- Gospodine sudijo ...
- Sutra izjutra da vas odavde nestane, inače čuli ste zapovest. -
Gospodine sudijo ...
- Šta je?
- Moramo li odista, on i ja, da napustimo Englesku?
- Morate.
- Još danas?
- Danas.
- Kako ćemo to učiniti?
Gazda Nikles bio je sav blažen. Ovaj predstavnik vlasti, koga se
on toliko bojao, priskočio mu je u pomoć. Policija se našla na njegovoj
strani.
Oslobađala ga je onog »sveta«. Pružila mu je sredstva koja je tražio.
Policija proteruje Ursusa, kome je on hteo da otkaže. Viša sila. Ovde
pogovora nema. On je bio ushićen i umeša se:
- Vaša milosti, ovaj čovek ...
I prstom upre na Ursusa ...
- Ovaj čovek pita šta da učini da bi danas napustio Englesku? A
stvar je vrlo prosta. Svakoga dana i svake noći na Temzinim
pristaništima, s ove i one strane Londonskog mosta, ima brodova koji
plove u razne zemlje. Putuje se iz Engleske u Dansku, Holandiju,

398
Španiju, samo ne - zbog rata - u Francusku, a inače na sve strane. Još
noćas, za oseke, oko jednog sata izjutra, otploviće više brodova, a
među njima i trgovački brod Vograt iz Roter-dama.
Izvršilac pokaza ramenom na Ursusa:
- E pa dobro, pođite prvim brodom koji naiđe. Eto, Vogratom.
- Gospodine sudijo... - započe opet Ursus
- A šta opet?
- Gospodine sudijo, kada bih ja kao ono nekada imao onu moju
malu kolibicu na točkovima, sve bi to išlo lako. Stala bi ona na brod.
Ali ovako ...
- Ali šta ovako?
- Ali ovako imam Grin-Boks, a to je velika naprava s dva konja i
široka koliko i brod pa ona ne može da stane.
- Šta se to mene tiče? Ubićemo vuka, reče izvršilac. Ursus je
ponovo sav zadrhtao; osećao je kao da ga je dograbila neka ledena
ruka.
- Čudovišta! - pomisli u sebi. - Ubijati ljude! To je njihov način.
Krčmar se s osmehom obrati Ursusu:
- Majstore Ursuse, Grin-Boks možete da prodate.
Ursus pogleda Niklesa.
- Imate ponudu, majstor Ursuse.
- Od koga?
- Ponudu za kola. Ponudu za dva konja. Ponudu za dve Ciganke.
Ponudu ...
- Od koga? - ponovi Ursus.
- Od suseda, vlasnika cirkusa.
- Tako je, - priseti se Ursus.
A gazda Nikles okrenu se izvršiocu.
- Vaša milosti, posao se može još danas zaključiti. Vlasnik cirkusa
iz susedstva želi da kupi kola i konje.
- Vlasnik tog cirkusa je u pravu, jer će mu to biti potrebno, reče
izvršilac. Kola s konjima dobro će mu poslužiti, jer i on će danas otići.
Preča-sni oci iz parohije Sautvok žalili su se na sramotnu galamu na
Terinzo-fildu, a šerif je preduzeo mere. Još večeras na vašaru neće biti
ni jedne komedijaške šatre. Dosta tih skandala. Poštovani džentlmen,
koji je blagoizvoleo da bude ovde...
Ovde izvršilac zastade i pokloni se Barkilfedru, koji mu uzvrati

399
na pozdrav.
- Poštovani džentlmen, koji je blagoizvoleo da bude ovde,
prispeo je noćas iz Vindzora. On je sa sobom doneo naređenja. Njeno
veličanstvo je reklo: Sve to treba očistiti.
Dugo razmišljajući celu noć, Ursus nije propustio da sam sebi
postavi nekoliko pitanja. Sve u svemu, on je ipak video samo
mrtvački sanduk. Da li je bio siguran da je baš Gvinplen bio u njemu.
Moglo je na zemlji biti i drugih mrtvaca osim Gvinplena. Po
bezimenom mrtvačkom sanduku ne može se saznati ime pokojnika.
Posle Gvinplenovog hapšenja nekoje bio sahranjen, ali to ne dokazuje
ništa. Post hoc, non propter hoc,13 itd. - Ursus je ponovo počeo da
sumnja. Kao nafta na vodi, nada gori i sja na strahu. A taj plamen koji
plovi večito, obasjava čovečiji bol. Ursus, najzad, sam sebi reče:
- Po svoj prilici onaj koga su zatrpali, bio je Gvinplen, ali to nije
sigurno. Ko zna? Možda još živi.
Ursus se pokloni izvršiocu:
- Poštovani sudijo, otići ću. Otići ćemo. Otplovićemo Vogratom za
Ro-terdam. Pokoravam se. Prodaću Grin-Boks, konje, i Ciganke. Ali
još neko ima sa mnom, drug moj koga ne mogu ostaviti. Gvinplen...
- Gvinplen je mrtav, - čuo se jedan glas.
Kao da ga zmija obavi Ursus se sledi. Ove reči izgovorio je
Barkilfedro.
Nesta i poslednjeg zračka nade. Sumnje više nije bilo. Gvinplen
je mrtav.
To je ona ličnost morala da zna. Za ovo je bila dovoljno zlokobna.
Ursus se pokloni.
Gazda Nikles je bio, na stranu njegov kukavičluk, dobroćudan
čovek. Ali u strahu postajao je svirep. Strah i jeste krajnja svirepost.
On promrmlja:
- Stvar postaje sasvim prosta.
A iza Ursusovih leđa, kao što čine sebičnjaci, trljao je ruke, što je
značilo: otarasiću se. To je bilo slično pranju ruku Pontija Pilata.
Skrhan, Ursus obori glavu. Nad Gvinplenom je izrečena i
izvršena smrtna presuda. Što se njega tiče, kazna mu je saopštena:
izgnanstvo. Ništa mu drugo nije preostalo no da se pokori. Zaokupiše

13 Posle ovoga, a ne zbog ovoga

400
ga razne misli.
U taj mah oseti kako ga neko munu u lakat. Bilo je to ono drugo
lice, izvršiočev pratilac. Ursus protrne.
Onaj glas koji je rekao: Gvinplen je mrtav, prišapta mu na uvo:
- Evo vam deset livri sterlinga od nekoga koji vam dobro želi.
I Barkilfedro stavi kesicu na sto pred Ursusa.
U sećanju nam je onaj sandučić koji je Barkilfedro sa sobom
odneo.
Deset od dve hiljade gvineja bilo je sve stoje Barkilfedro mogao
da učini. Ruku na srce, od njega dosta. Da je više dao, izgubio bi.
Potrudio se da pronađe jednog lorda i započeo da ga iskorišćava, a
bilo je i pravo da prve prihode ovog majdana ubere on. Ko bi u tome
mogao da vidi nitkovluk, imao bi pravo, ali pogrešio bi kad bi se tome
čudio. Barkilfedro je voleo novac, naročito kraden. U pakosniku živi
tvrdica. Barkilfedro nije bio bez poroka. Počiniti zločinačko delo, to
vas ne sprečava da imate poroka. I tigrovi imaju vaši.
Uostalom, to je bila Bekonova škola.
Barkilfedro se okrene izvršiocu i reče mu:
- Gospodine, izvolite završiti. Meni se jako žuri. Čekaju me kočije
njenog veličanstva. Treba da odjurim natrag u Vindzor i da tamo
budem pre dva sata. Treba da podnesem izveštaj i primim nova
naređenja.
Na ovo se izvršilac diže.
On ode do vrata, koja su bila samo pritvorena, otvori ih, nemo
pogleda policajce, a iz kažiprsta mu blesne sevnica vlasti. Ceo
policijski odred uđe u krčmu ćutke, u čemu se moglo naslutiti da se
nešto ozbiljno sprema.
Zadovoljan brzim raspletom događaja, kojim je učinjen kraj svim
zapletima, radostan što se našao van ovog zamršenog klupka i
posmatrajući kako se policijski agenti postrojavaju, gazda Nikles se
poboja da će u njegovom domu uhapsiti Ursusa. Dva uzastopna
hapšenja u njegovoj kući, najpre Gvinplenovo, a potom Ursusovo, to
je moglo oštetiti krčmu, jer oni koji vole da piju, ne vole da ih policija
uznemirava. To je bio razlog da se uljudno, dobrostivo i molećivo
umeša. S osmehom na licu, na kome je povere-nje ublažavalo
poštovanje, gazda Nikles se obrati izvršiocu:

401
 - Vaša milosti, skrećem pažnju vašoj milosti da su ova poštovana
gospoda policajci nepotrebni, jer će okrivljeni vuk biti odveden iz
Engleske i jer se imenovani Ursus tome ne opire i jer će naređenja vaše
milosti biti do tančina izvršena. Vaša milost će videti da uvažene mere
policije, tako potrebne za dobro kraljevine, nanose štetu jednom
preduzeću, a moja kuća je nedužna. Pošto lakrdijaši Grin-Boksa budu
proterani kako to kaže njeno veličanstvo kraljica, ja više ne vidim
nikoga ko bi mogao izvršiti neki zločin, jer ne pretpostavljam da su
one dve Ciganke i devojka bez očinjeg vida neki prestupnici;
preklinjem vašu milost da blagoizvoli skratiti svoju uzvišenu posetu
i da odstrani ovu časnu gospodu koja su ušla u moj dom, jer u njemu
nemaju šta da rade, i, ako mi vaša milost dopusti da ispravnost mojih
iskaza dokažem jednim poniznim pitanjem, ja ću jasno dokazati da je
prisustvo ove poštovane gospode sasvim suvišno. Pošto dakle
imenovani Ursus izvršava naređenja i odlazi, koga oni ovde mogu da
uhapse?
- Vas - odgovori izvršilac.
Ne raspravlja se s mačem koji vas probode. Užasnut, gazda
Nikles se skljoka na klupu, stolicu, sto, na nešto što se tu našlo.
Izvršilac povisi glas tako da su ga, ako je na vašarištu bilo ljudi,
mogli čuti:
- Gazda Nikles Plemptre, krčmar ove krčme, ovo je poslednja
tačka koju treba da rešimo. Lakrdijaš i vuk su skitnice. Oni su
proterani. Najveći krivac ste vi. U vašoj kući. s vašim pristankom,
povređen je zakon; vi kao čovek koji ima oporezovanu radnju i koji je
javno odgovoran, dozvoljavali ste sablazan u svom domu. Stoga vam
oduzimam krčmarsku dozvolu, platićete novčanu kaznu i bićete
uhapšeni.
Policajci opkoliše krčmara.
Pokazujući na Govikuma, izvršilac nastavi:
- Ovaj dečko, vaš sučesnik, takođe je uhapšen.
Šaka jednog policajca spusti se na jaknu Govikuma, koji je
radoznalo gledao. On se nije mnogo plašio, jer je malo od svega toga
razumeo, a već je toliko neobičnih stvari video i u sebi se pitao da li
to nije samo nastavak one Ursusove komedije.
Izvršilac natuče šešir na glavu, i prekrštenih ruku na trbuhu, što
je označavalo vrhunac dostojanstvenosti, doda:

402
 - Kako je rečeno, gazda Niklese, bićete odvedeni u zatvor i bačeni
u tamnicu. Vi i ovaj momak. A ovu kuću, krčmu Tedkester,
zatvorićemo i udariti kaznu primera radi. Tako, a sada ćete poći s
nama.

403
 KNJIGA SEDMA

ŽENA TITAN
I
BUĐENJE

- A Dea?
Posmatrajući kako u Korleon-Lodžu sviće dan dok se u krčmi
Tedkester odvijao onaj događaj, Gvinplenu se učinilo da mu taj uzvik
dolazi spolja; u stvari on je bio u njemu.
Ko od nas nije u sebi oslušnuo duboki vapaj duše?
U međuvremenu se razdanjivalo.
Zora je glas.
Čemu sunce ako ne da probudi onu mračnu spavalicu - savest?
Svetlost i vrlina istog su porekla.
Da li se Bog zvao Hristos ili Ljubav, svejedno, naiđe trenutak
kada ga čak i najbolji među nama zaboravi. Svima nama, pa čak i
svecima, potreban je neki glas koji opominje, a zora čini da u nama
prozbori onaj divni posetitelj. Kao što petao zapeva pred zoru, tako
savest zaviče pred dužnošću.
Ljudsko srce, taj haos, čuje onaj uzvik; Fiat lux!14
Gvinplen se - mi ćemo ga i dalje tako zvati - Klenčarli je lord,
Gvinplen je čovek - oseti kao preporođen.
Bilo je krajnje vreme da mu se podveže arterija.
Iz njega je kroz nju oticalo njegovo poštenje.
- A Dea! - reče on.
Osetio je kao da mu je kroz žile prostrujala oplemenjena krv, kao
da je nešto zdravo i bučno jurnulo kroz njega. Žestok prodor čestitih
misli jeste kao kad se vraća kući neko ko je izgubio ključ pa je zbog
toga časno preskočio svoju vlastitu ogradu. Postoji prodor i postoji
provala: u prvom slučaju radi se o dobru, u drugom o zlu.
- Dea! Dea! Dea! - ponavljao je i dalje.

14 Neka bude svetlost.

404
 Uveravao je samoga sebe u svoje vlastito srce. A potom glasno
zapita:
- Gde si? Gde si?...
I bilo mu je skoro čudno što mu niko ne odgovara.
Dok se sav izgubljen vraćao sebi, gledajući u tavanicu i zidove,
on ponovo glasno zapita:
- Gde si? Gde sam?
I započe da hoda unezvereno odajom kao zver u kavezu.
- Gde sam? U Vindzoru. A ti? U Sautvoku. Ah bože moj! Prvi put
da smo razdvojeni. Ko je iskopao ovaj jaz? Ja ovde a ti tamo. To neće
biti, to ne može da bude tako! Šta su mi to učinili?
Na ovo zastade.
- Ko mi je to govorio nešto o kraljici? Šta ja znam o tome? Izmenio
se! Ja se izmenio? Zbog čega? Zato što sam lord. Znaš li ti, Dea, šta se
događa? Ti si ledi. Događaju se čuda. Radi se o tome da ponovo
nađem svoj put. Da li su me zaveli? Neki mračni čovek razgovarao je
sa mnom. Sećam se njegovih reči: - Milorde, ako se jedna vrata otvore,
druga se zatvore. Ono što je iza vas, ne postoji više. - Drugim rečima:
Vi ste kukavica! Taj čovek, jadnik, mi je to govorio pre nego što sam
se probudio. Zloupotrebio je moje ranije zaprepašćenje. Bio sam mu
izručen. Gde je - pa da ga napadnem! Govorio mi je s mračnim
osmehom sna. Ali evo, ponovo dolazim k sebi! Dobro je. Varaju ako
misle da će s lordom Klenčarli učiniti ono što hoće! Per Engleske, da,
ali s Deom. Uslovi! Kao da ću da ih prihvatim! Kraljica? Šta me se ona
tiče. Nikad je ni video nisam. Nisam postao lord da budem rob.
Postajem moćan kao slobodan čovek. Zar misle da su mi uzalud
skinuli okove? Skinuli su i brnjicu, to je sve. Dea! Ursuse, mi ostajemo
zajedno! Što ste vas dvoje bili, to sam bio i ja. Što sam ja, to ste i vi.
Hodite. 0, ne, ja dolazim. Odmah, odmah! Dugo me već nema! Šta će
oni da misle o meni kad budu videli da se ne vraćam. Onaj novac! Ah,
kad samo pomislim da sam im poslao novac! Ja sam im bio potreban.
Sećam se kako mi onaj čovek reče da ja odavde ne mogu izaći. To
ćemo još videti! Hej, kola ovamo! Kola! Odmah da se upregnu! Idem
da ih potražim. Gde su sluge moje? Gde postoji gospodar, treba da
ima i sluga. A ovde sam ja gospodar. Ovo je moj dom. Poki-daću reze,
polomiću brave, provaliću vrata. A ko mi stane na put, probošću ga
mačem, jer sad ja imam mač. Hteo bih da vidim onoga koji bi mi se

405
suprotstavio. Dea mi je žena, Ursus otac. Moj dom je palata i
pokloniću ga Ur-susu. Moje je ime kraljevsko i dajem ga Dei. Odmah!
Eto me, dolazim, Dea! Brzo ću prevaliti rastojanje koje nas odvaja.
Potom, razmaknuvši zavesu na prvim vratima, naglo izleti i nađe
se u hodniku.
Pođe njime.
Naiđe drugi hodnik.
Sva vrata su bila otvorena.
Tako je nasumce jurio, iz odaje u odaju, iz hodnika u hodnik,
trudeći se da nađe izlaz.

II
PALATA NA ŠUMU NALIK

Palate u italijanskom stilu onoga vremena, a Korleon-Lodž bila je

jedna od tih, imale su vrlo malo vrata. Prozori i vrata bili su zastrti
zavesama i ćilimima. U ono vreme nije postojala palata a da u njoj nije
bilo one čudne zbrke odaja i hodnika punih raskošnog sjaja: pozlate,
mermera, drvenih rezbarija, svile s Levanta bilo je u izobilju; ovde
skriveni i mračni, a tamo opet sasvim osvetljeni kutići. Bilo je tu
bogato ukrašenih tavanica, lakovanih odajica u kojima je sve bleštalo,
obloženih holandskim ili portugalskim fajansom; bilo je visokih
prozora s pregradama i staklenih kabineta podesnih za stanovanje
nalik na lepe fenjere. I u nišama debelih zidova moglo se stanovati.
Tu i tamo garderobe kao kutijice za bonbone. Zvali su ih »odajice«.
Baš u njima vršeni su zločini.
Ako je vojvodu Giza trebalo ubiti, ili zavesti lepu predsednicu
Silvekan, ili kasnije ugušivati vrisak devojčica koje je dovodio Lebel,
ove prostorije bile su za to taman pogodne. Za novodošlicu, stan
zamršen, neshvatljiv. Mesto za otmicu; nepoznato dno kuda
dospevaju oni kojih napolju nestaje. U ove otmene pećine skrivali su
svoj plen prinčevi i vlastelini. Ovde je grof Šarole skrivao gospođu
Kuršan, ženu izvestioca o molbama u državnom savetu; ovde je
gospodin Montile skrivao ćerku Odrija, onog zakupca Kroa Sen-
Lanfroa; ovde je princ Konti krio dve lepuškaste pekarke iz II-Adama;
ovde je vojvoda Bekin skrivao sirotu Penivel itd. Ono što se ovde
događalo, vršeno je, kako se to u rimskom pravu kaže, potajno po

406
kratkom postupku: vi dam et precario. Ko se jednom tamo našao,
ostajao je tu po ćefu gospodara. To su bile pozlaćene podzemne
tamnice koje su imale nešto i od manastira i od harema. Stepeništa su
krivudala, uzlazila. Zavojnice međusobno povezanih odaja vraćale su
vas tamo odakle ste došli. Podzemni hodnici vodili su u odaje za
molitve. Ispovedaonica se nastavljala na ložnicu. Račvice na koralima
i rupice na sunđerima verovatno su služile neimarima kao model za
ove vlastelinske i kraljevske »odajice«. Ovo grananje bilo je
narazmrsivo. Portreti koji su mogli da se okreću kao vrata skrivali su
ulaze i izlaze. To je imalo svoj smisao, a i trebalo je tako da bude jer
su se tamo odigravale drame. Spratovi jedne takve košnice počinjali
su u podrumu i završavali na mansardi. Čudne i neobične odajice po
svim palatama počev od one u Versaju, ličile su na obitavališta
pigmeja u domovima titana. Hodnici, odmorišta, ćelijice, skrivališta.
Sve moguće rupe u koje su se zavukle niskosti velikana.
Ove vijugave i zazidane prostorije podsećale su na igru »slepi
miš«, u kojoj se zatvore oči, rukama se pipa, smeh se suzdržava, a u
isto vreme podsećale su i na razne Atride, Plantagenete, Medičije, na
divljačke vlasteline Elce, Ričije, Monaldeskije i mačeve koje progone
begunca iz odaje u odaju.
I u Starom veku bila su poznata ova tajanstvena obitavališta gde
se raskoš združila s užasima. Takav primerak sačuvan je pod
zemljom u nekim egipatskim grobnicama, kao naprimer grobnica
egipatskog kralja Psametika, koju je otkrio Pasalak. Užas tih
sumnjivih zdanja našao je svoj izraz kod starih pesnika. Error-
circumflexus, locus implicitus gyris.15
Odajama nije bilo kraja. Svuda je bilo pusto, tiho.
I tako se Gvinplen našao u ovim odajicama Korleon-Lodža.
Bio je sav kao u groznici da što pre ode odavde, da izađe, da
ponovo vidi Deu. Sprečavalo ga je i zadržavalo mnoštvo hodnika i
ćelija, tajnih vrata i nevidljivih izlaza.
Hteo je da potrči, a morao je da ovuda luta. Mislio je da mora
otvoriti samo jedna vrata, a kad tamo on je naišao na zamršeno
klupko koje je trebalo razmrsiti.
Za jednom odajom druga, a posle nje opet niz dvorana.

15 Lutanje u krugu, lavirint.

407
 Nikog živog ne susrete. Osluškivao je. Ništa se nije kretalo.
Pokatkad bi mu se pričinilo kao da se vraća nazad.
Zatim bi mu se opet učinilo kao da vidi nekog kako mu se
primiče. Nikoga nije bilo. To je bio on sam u ogledalu, odeven kao
vlastelin.
Da, to je bio on. Neverovatno. Prepoznavao se, ali ne odmah.
Išao je kroz sve prolaze na koje je nabasao.
Zagazio je duboko u lavirint tajanstvene arhitekture: ovde
koketno obojadisan, nešto skaredan i vrlo uvučen kabinet; onda
kapela, sumnjiva i sva u krljuštima sedefa i gleda s tačkicama slonove
kosti tako da se tačkice kao na poklopcu burmutica vide samo
pomoću sočiva za uveličavanje; onda jedna od onih skupocenih
florentinskih zabačenih odaja, udešenih za prohteve žena, koje su se
već u ono vreme zvale budoarima. Na tavanici, po zidovima, pa čak i
na podu, svuda je bilo drveća i ptica od metala i od kadife, biljaka,
kita od gajtana, stolnjaka od gagata, ratnika, kraljica, trito-na
obloženih hidrinim trbuhom. Kroz kose rubove brušenog kristala
lomilo se svetio kao kroz prizmu i sjalo kao dijamanti. Bleštalo je iz
svakog tamnog kutka. Đinđuve su zamenjivale dijamant. Nije se
znalo da li su sve te svetle površinice, na kojima se smaragd spajao sa
zlatom jutarnjeg sunca i na kojima su treperili oblaci golubinje boje,
bile mala ogledalca ili beskrajno veliki smaragdi. Divota, u isti mah
nežna i neizmerna divota! To je bilo srdašce od palate ukoliko ona nije
bila gorostasna kutija za nakit. Palata za Mab ili kutija za nakit za Geo.
Gvinplen je tražio izlaz.
Nije ga mogao pronaći. Nije mogao da se snađe. Ništa ne ošamuti
toliko kao veliko bogatstvo prvi put ugledano. Ali i pored toga, to je
bio lavirint. Na svakom koraku raskošne stvari prečile su mu put.
Izgledalo je kao da ga one sprečavaju da ode odavde. Izgledalo je kao
da nisu htele da ga puste. Kao da je bio na lepku krasote. Osećao se
kao da je uhvaćen i zadržan.
- Kakva strašna palata! - pomislio je u sebi. Tumarao je po svom
lavirintu i pitao se sav uznemiren šta sve to treba da znači. Da nije u
tamnici? Gnevan, žudio je za slobodom. Stalno je ponavljao: Dea!
Dea! kao da time drži nit koja ne sme da se prekine i pomoću koje
može da izađe.
S vremena na vreme je dovikivao:

408
 - Ej, ti tamo!
Niko nije odgovarao.
Odajama nije bilo kraja. Svuda je bilo pusto, tiho, zloslutno.
Ovako zamišljamo čarobne dvore.
Nevidljivi toplotni sprovodnici održavali su u hodnicima i
odajicama letnju temperaturu, kao da je neki volšebnik uhvatio mesec
jun i zatvorio ga u ovaj lavirint. S vremena na vreme nešto bi
zamirisalo. On je prolazio kroz izlive mirisa onako kao da je u blizini
negde bilo nevidljivo cveće. Bilo je toplo, a na sve strane ćilimi. Go je
mogao svuda šetati.
Bacao je poglede kroz prozore. Menjao se izgled svega. Čas je
video bašte pune prolećne i jutarnje svežine, čas nove fasade zgrada
s posve drugim kipovima, čas popločana, plesniva i hladna španska
dvorišta; sad opet reku, a to je bila Temza, sad veliku kulu, a to je bio
Vindzor.
Tog ranog jutra napolju još nije bili nikoga.
Zastao je i prisluškivao.
- Ah, odavde ću otići - govorio je glasno. - Opet ću se naći s Deom.
Silom me ne mogu zadržati. Jao onome ko zaželi da me spreči da
izađem. Kakva je ovo velika kula? Ako je u njoj neki džin, pas-čuvar
pakla, neko taraskonsko čudovište koje čuva ovaj začarani i ukleti
zamak, uništiću ga. Vojsku ću razbiti. Dea! Dea.
Iznenada mu do ušiju dopre slabačak, jedva čujan šum, onako
kao kad voda žubori.
Našao se u jednom uskom mračnom hodniku, koji je nekoliko
koraka ispred njega zastirala spuštena zavesa.
On joj se primače, razgrne je i uđe.
Uđe u nešto čemu se nije nadao.

III
EVA

Osmougaona u obliku luka zasvođena dvorana bez prozora, sa

svetlom odozgo, čiji su zidovi, pod i svod bili od mermera boje
breskvinog cveta; na sredini dvorane mrki mermerni baldahin, koji se
završavao u šiljak, s uvrnutim stubovima u nezgrapnom, ali
dražesnom Elizabetinom stilu, i koji je bacao senku na kadu od istog

409
crnog mermera; fin mlaz mirišljave i mlake vode punio je kadu
nečujno i lagano. To je bilo što je ugledao.
Crno kupatilo načinjeno da belinu pretvori u sjaj.
Ova voda bio je onaj šum koji je maločas čuo. Da se kada ne
prelije, postojao je na izvesnoj visini otvor kroz koji se voda odlivala.
Nad kadom se dizala para, ali tek jedva toliko da se nešto malo
zamaglio mermer. Tanki mlaz vode bio je sličan čeličnoj žici koja
treperi od najmanjeg daška.
Bez ikakvog nameštaja osim postelje pored kade, natrpane
jastucima za počivanje, dovoljno dugačke da žena koja u nju legne
može kraj svojih nogu da ima psa ili ljubavnika; otuda can-al-pie, od
čega smo skovali reč kanabe.
To je bila španska počivaljka, jer joj je donji deo bio posrebren.
Jastuci i jastuci podmetači bili su od bele svile.
Na drugoj strani kade bila je o zid okačena polica od teškog
srebra s priborom za toaletu, a na sredini visilo je osam malih u srebro
okvirenih venecijanskih ogledala. Okvir je izgledao kao prozor.
Na onoj strani zida koja je bila najbliža kanabetu, bio je usečen
četvrtast otvor sličan badži, a zatvaralo ga je okno u obliku tanke
ploče od crvenog srebra. Ploča je imala baglame kao prozorski kapak.
Na crvenom srebru sjala je emajlirana i pozlaćena kraljevska kruna.
Iznad toga, pričvršćeno o zid, visilo je zvonce od pozlaćenog srebra,
a možda i od samog zlata.
Nasuprot Gvinplenu, koji se kao ukopan zaustavio, na samom
ulazu u ovu dvoranu, nije bilo mermernog zida. Mesto njega bio je tu
visok i širok otvor koji se uzdizao do samog svoda, zastrt srebrnom
mrežom podjednake veličine.
Ova kao od paučine tanka mreža bila je prozirna i kroz nju se
videlo. Po sredini mreže, tamo gde se obično nalazi pauk, Gvinplen
ugleda nešto strašno: nagu ženu.
Doslovno naga, ne. Bila je odevena. Odevena od glave do pete.
Odeću joj je sačinjavala jedna vrlo dugačka košulja - anđeoska odežda
na ikonama, ali tako fina da je izgledala kao da je vlažna. Otuda izgled
skoro nage žene, izgled podmukliji i opasniji od prave nagosti. Istorija
je zabeležila povorke ovako odevenih otmenih dama i princeza koje
su išle između dva reda kaluđera, i u jednoj takvoj zgodi, pod
izgovorom da ide bosa i pokajnički, vojvotkinja Mont Pansije pred

410
celim Parizom se pojavila u košulji od čipaka. Da bi opravdala
nagotu, nosila je voštanicu u ruci.
Ta kao staklo prozirna srebrna mreža bila je zavesa; mogla se
podići, a delila je mermernu dvoranu - kupatilo od sobe za spavanje.
Ta odajica imala je izgled neke pećine sastavljene od ogledala.
Posvuda gusto poredana venecijanska ogledala uklopljena jedno u
drugo i međusobno povezana zlatnim štapićima; u njima se ogledala
postelja koja je stajala u sredini, posrebrena kao i polica i kanabe. Na
njoj je ležala žena. Spavala je.
Zabačene glave i odgurnuvši jednom nogom pokrivač, ona je
spavala kao demon pretvoren u ženu nad kojom san širi svoja krila.
Između njene nagosti i Gvinplenova pogleda stajale su dve
prepreke: košulja i srebrni veo zavese, dve stvari prozirne. Odaju, više
alkov nego odaja, stidljivo je obasjavao odblesak svetla iz kupatila.
Žena se možda nije stidela, ali se svetio stidelo.
Postelja je bila bez stubova i baldahina, tako da je žena, čim bi
otvorila oči, mogla da se hiljadu puta vidi naga u ogledalima iznad
svoje glave.
Čaršav je bio u neredu kao što biva posle nemirnog sna. Lepota
njegovih bora odavala je finoću platna. Bilo je to vreme kada je neka
kraljica, pomišljajući da može biti osuđena na večne muke, zamišljala
pakao kao postelju s grubim čaršavima. Uostalom, ova moda, da se
spava go, došla je iz Italije i svoje poreklo vodi čak od Rimljana. Sub
dara nuda lucerna, kaže Horacije.
Na kraj postelje bila je bačena kućna haljina od naročite svile, po
svoj prilici kineske, jer se u njenim naborima nazirao veliki pozlaćeni
gušter.
S one strane postelje pri dnu alkova, verovatno su bila vrata koja
je i prikrivalo i odavalo prilično veliko ogledalo na kom su bili
naslikani paunovi i labudovi. U ovoj odaji ispunjenoj senkama, sve je
sjalo. Razmaci između kristalnih i pozlaćenih predmeta bili su
prevučeni onom svetlucavom materijom koju su u Veneciji zvali
»staklena žuč«.
Za uglavlje je bio pričvršćen srebrni naslon s jednim pomičnim
stalkom i s nepomičnim svećnjakom. Na stalku je bila otvorena knjiga
na kojoj se iznad teksta mogao da pročita ovaj naslov ispisan krupnim
crvenim slovima: Alcoranus Mahumedis.

411
 Sve te pojedinosti Gvinplen nije zapažao. Video je samo ženu.
Skamenjen i uzbuđen, u isti čas, to se isključuje, ali postoji.
Ženu je prepoznao.
Sklopljene oči, okrenuta prema njemu.
To je bila ona vojvotkinja.
Ona, ono tajanstveno biće u kome se sažimao sav sjaj i raskoš
nečeg napoznatog, zbog koje je krišom toliko sanjario, ona, koja mu
je napisala tako čudno pismo! Ona, jedina žena na svetu za koju je
mogao da kaže: videla me, pa ipak me želi. On je već bio razagnao te
snove i spalio pismo, prognao ju je što je dalje mogao od svojih snova
i na nju nije više ni mislio. Bio je na nju već zaboravio.
A sada ju je ponovo ugledao.
Ponovo ju je video, strahovitu.
Naga žena je naoružana žena.
Daha mu je nestajalo. Bilo mu je kao da ga je oblak digao i sa
sobom nekud poneo. Gledao ju je. Ista ona žena pred njim! Zar je to
moguće?
U pozorištu vojvotkinja. Ovde Nereida, najada, vila, uvek
priviđenje.
Pokušao je da pobegne i uvideo je da nema snage. Pogledi su mu
bili kao dva lanca koja su ga prikrivala za ovo priviđenje.
Da li je ona bila devojka? Ili je bila devica? Oboje. Mesalina, koja
je možda nevidljivo bila prisutna, morala je da joj se osmehuje, a
Dijana da bdije nad njom. U ovoj lepoti bilo je nekog nedostižnog
sjaja. Nikakva čistoća ne bi mogla da se uporedi s tom nevinom i
oholom prilikom. Na prvi pogled poznaje se snežna poljana kojom
nikada niko nije zakoračio. Netaknuta belina kao što je sneg na visu
Jungfrau, takva je bila ova žena. Božanstve-nost tog uzvišenog sna
održavala se na onom besvesnom licu, na onoj raspletenoj rujnoj kosi,
na onim spuštenim trepavicama, na onim nežnim, plavim krvnim
žilama, na onim izvajanim oblicima dojki, bedara, kolena, koji su se
ružičasti nazirali pod košuljom. Ta bestidnost pretvarala se u
zračenje. U svojoj nagosti ovo stvorenje je bilo toliko spokojno kao da
je imalo pravo na božansku bezočnost; raspolagala je pouzdanjem
Olimpijke koja sebe smatra ćerkom ambisa, a Okeanu da kaže: oče
moj. Divna i nepristupačna, ona se nudila svemu što bi naišlo:
svakom pogledu, svim željama, ludilu, snu, ponosno usnula u postelji

412
svog budoara kao Venera u beskrajnoj modroj peni.
Zaspala je još za noći i san je nastavila danju; samopouzdanje
započeto u tami bilo je nastavljeno u svetlu.
Gvinplen je sav treperio. Divio se.
Bolesno divljenje koje suviše zanosi.
Obuzimao ga je strah.
Neiscrpna je zaliha iznenađenja kojima raspolaže sudbina.
Gvinplen je mislio da je sve do kraja doterao, a bio je tek na početku.
Šta li su sve te munje koje mu se bez prestanka obaraju na glavu i - šta
li je najzad taj strašan udar groma koji mu je, dok je sav drhtao, bacio
u naručje ovu usnulu boginju? Šta li su sva ona nebeska vrata koja su
se redala jedna za drugim i iza kojih se napokon javio njegov dugo
iščekivani zlokobni san? I šta su sve te stalne ljubaznosti nepoznatog
ljubavnika koji mu nudi jednu po jednu od njegovih neodređenih
želja i težnja, pa sve do njegovih zlih namera koje su postale živom
puti te ga tako opterećuje tom stvarnošću koja opija i čiji je koren u
nemogućem? Da to nije zavera carstva mraka protiv njega jadnika i
šta će on sa svim tim osmesima zlokobne sreće oko sebe? I sva ta
vrtoglavica, da i ona nije možda naročito nameštena? Ova žena!
Ovde! Zbog čega? Kako? Objašnjenja nije bilo. A otkud on? Zašto baš
ona? Da ga zbog ove vojvotkinje hotimice nisu proizveli za pera
Engleske? Ko ih je priveo jedno drugome? Ko je bio prevaren? A ko
žrtva? Čiju su dobronamernost ovde zloupotrebili? Da li su Boga
varali? Sve mu to nije bilo jasno i sve je to on naslućivao u svojoj svesti
kroz povorku crnih oblaka. Da li je i ovo opsenarsko i zlokobno
obitavalište, ova kao tamnica čudna i otporna palata učestvovala u
zaveri? Gvinplen je osećao kako mu snaga kopni. Neke mračne sile
tajanstveno su mu sputavale noge i ruke. Zemljina teža okivala ga u
lance. Volja mu se otočila i pustila ga. Za šta da se uhvati? Stajao je
izbezumljen i omađijan. Osetio je ovog puta da je zauvek sišao s uma
i nastavio je da strmoglavo dalje pada u ambis zaslepljenosti.
Žena je spavala.
Za njega, koji je bivao sve pometeniji, ona nije više bila ni ledi, ni
vojvotkinja, ni dama; bila je samo ženka.
Žive u čoveku pritajena sva moguća skretanja. U našem
organizmu postoji za poroke nevidljiv i dobro utrt put. To je u nama,
štaviše i onda kad smo nevini i naizgled čisti; biti bez mane ne znači

413
biti bez nedostataka. Ljubav je zakon. Požuda je zamka. Postoji
opijenost, postoji opijanje. Opijenost je želja za jednom ženom, a
opijanje je želja za svim ženama.
Sav uzdrhtao, Gvinplen nije više vladao sobom.
Šta da se radi protiv ovog susreta? Ovde nije bilo onog mnoštva
tkanina, ni svilenog obilja, ni onog suvišnog i kaćiperskog pribora za
udešava-nje, ni one preterane otmenosti kojom se nešto skriva i
otkriva: postojala je samo ona opasna sažeta nagost. Neki potajni
poziv, rajska bestidnost. Cela mračna strana jednog muškarca
stavljena je u iskušenje. Eva gora od satane. Ljudsko se slilo s
nadljudskim. Obespokojavajući zanos koji svršava svirepom
pobedom nagona nad obavezom. Neodoljiva je beskrajna lepo-ta.
Kad ona izađe iz ideala i spusti se da bude stvarna, njena je blizina
kobna po čoveka.
Vojvotkinja se u postelji dremljivo pomerala kao magla na
nebeskom plavetnilu, menjajući položaj kao što oblak menja svoj
oblik. Izvijala je svoje telo u dražesnim vijugavim pokretima. Žena je
savitljiva kao voda. Kao i voda, vojvotkinja je imala i nečeg što se nije
dalo rukom uhvatiti. Ma kako to čudno izgledalo, bila je sva od krvi i
od mesa, a ostala je ipak samo himera. Opipljiva, a ipak daleka.
Usplahiren i bled, Gvinplen ju je posmatrao. Osluškivao je kako joj
grudi dišu i to mu se činilo kao da utvara diše. Privlačila ga je, on joj
se odupirao. Šta da radi protiv nje? Šta da radi protiv sebe?
Osim ovoga svemu se drugom nadao. Nadao se da će pred
vratima naići na nekog okrutnog čuvara, na nekog razbesnelog
čudovišnog tamničara protiv koga će se boriti. Očekivao je Kerbera,
našao je Hebu.
Žena gola. Žena uspavana.
Kakva mučna borba!
Sklopio je očne kapke. Suviše sunčanog svetla u oku zadaje bol,
ali kroz te sklopljene očne kapke i opet je video samo nju,
zamagljeniju doduše, ali ne manje lepu.
Nije bilo lako uteći. Pokušavao je, ali nije mogao. Bio je prikovan
kao u snu. Kad hoćemo da izmaknemo, iskušenje nas prikuje za tle.
Napred je moguće poći, natrag ne. Nevidljive ruke sagrešenja izađu
iz zemlje i povuku nas niz strminu.
Počesto se misli da uzbuđenja otupe. To je sasvim pogrešno. To

414
je isto kao kad bi se reklo da se sipanjem kapljica azotne kiseline
ublažava i smiruje rana ili da su Damijana uspavali čerečenjem.
U stvari, ukoliko se uzbuđenje ponavlja, osećanja su žešća.
Gvinplen je od čuđenja k čuđenju stigao do njegovog vrhunca.
Pred novim zaprepašćenjem njegova svest se prelila kao preko ivice
prepunjena čaša. U sebi je osećao strahovito buđenje.
Izgubio je svaku orjentaciju. Ova žena bila mu je jedina stvarnost
koju je imao pred sobom. Neki neizbežni usud, nalik na brodolom,
bio je na pomolu. Bilo je nemoguće krmaniti. Morske struje i sprudove
nemoguće je savladati. Sprud nije bila stena već sirena, a magnat u
dubini ambisa. Ovoj privlačnoj sili, Gvinplen je hteo da se otme: ali
kako? Prestao je da oseća veze koje su ga držale. Ljudska nestalnost
je bezmerna. Čovek može da se otisne niz vetrove. Kotva je savest, a
vrlo je tužno što savest može da se prebije.
Čak ni ovim sredstvima on nije raspolagao: nakazan sam i
strašan. Ona će me odbiti. - A ova mu je žena pisala da ga voli.
U sličnim krizama pojavi se trenutak kada se čovek odjednom
nađe na prekretnici. Kad zakoračimo više u zlo nego što se oslanjamo
na dobro, tada pretegne onaj deo težine našega tela koji visi nad
grehom, pretegne i strmoglavi nas. Da li je ovaj tužni čas kucnuo
Gvinplenu?
Kako da se spase?
To je bila ona! Vojvotkinja! Ona žena! Pred njim u ovoj odaji, na
ovom pustom mestu, uspavana, osamljena, sama. Bila mu je na
raspolaganju i u njegovoj vlasti.
Vojvotkinja!
Daleko u prostoru ugledate zvezdu. Vi joj se divite, a ona je tako
daleko. Što da se plašite zvezde stajaćice? Ali jednoga dana, jedne noći
prime-tite kao se ona pomera. Svuda oko nje treperi svetlost. Ta
zvezda, za koju ste verovali da stoji, kreće se. Nije to zvezda, to je
kometa. To je onaj gorostasni palikuća nebeskog šara. Ona se primiče,
raste, stresa svoj purpurni rep, postaje sve ogromnija. Primiče se.
Ustremila se na vas. Strah i trepet ide na vas. Kometa vas poznaje,
kometa za vama čezne, kometa vas hoće, stravično spuštanje s neba.
Ono što juri k vama obilje je svetla koje zasle-pljuje, višak života koji
je smrt. Vi odbijate uslugu zenita. Odbacujete ljubavnu ponudu
bezdani. Skrivate oči rukama, krijete se, bežite i verujete da ste se

415
spasli. Otvorite ponovo oči.. . Opasna zvezda je još tu. To nije više
zvezda, to je svet. Nepoznati svet. Svet lave i žeravice. Proždrljivo
čudovište s nebeskih visina kojim je ispunjeno celo nebo. Preostalo je
samo ono. Rubin s dna vasione, dijamant iz nebeskih daljina, žarište
izbliza. U njegovom ste plamenu.
I počinjete da osećate kako sagorevate na ovoj rajskoj vatri.

IV
SATANA

Usnula žena odjednom se naglo probudi. Brzo, ali

dostojanstveno i skladno se uspravi u svojoj postelji; kose joj kao
plava rutava svila u divnom neredu pale preko ramena, spala košulja
činila je da joj se grudi duboko vide; nežnom rukom opipa ružičasti
palac na nozi, pa je tako nekoliko trenutaka posmatrala svoju golu
nogu, vrednu da je obožava Perikle i izvaja Fidija, potom se protegnu
i zevnu kao tigrica pri rađanju sunca.
Gvinplen je bez sumnje disao naporno, onako kao kad čovek
zadržava svoj dah.
- Ima li nekog ovde? - zapita ona.
Ovo je izgovorila zevajući, a ipak s mnogo čara.
Gvinplen je čuo ovaj glas koji nije poznavao. Glas čarobnice;
pomalo gord naglasak s prizvukom nežnosti koji je ublažavao onu
naviku da zapoveda.
Posle ovoga ona kleknu u svojoj postelji - postoji negde takav
antički kip koji sa hiljadu prozirnih nabora na odeći kleči na kolenima
- dohvati sobnu haljinu, iskoči iz kreveta, osta naga samo onoliko
koliko bi vremena trebalo da preleti strela i ponovo se zavi. Za tren
oka pokri se svilenom haljinom. Predugački rukavi skrivali su joj
ruke. Virili su samo vrhovi belih nožnih prstiju s noktićima kao na
detinjim nogama.
Potom skupi kosu na potiljku i prebaci je na haljinu, a zatim otrča
pozadi postelje do alkova, prisloni uvo na obojeno ogledalo, koje je
verovatno skrivalo vrata.
Savi kažiprst i zakuca u ogledalo.
- Ima li nekog tamo? - Lorde Dejvide! Niste li već tu? Koliko je
sati? Nisi li to ti Barkilfedro?

416
 Potom se okrenu.
- Ne. Nikoga nema na ovoj strani. Da nije neko u kupatilu? Što ne
odgovarate? Ali ne, otuda niko ne može doći.
Ona priđe zavesi od srebrnaste mreže, razmaknu je vrhom noge,
odgurnu je ramenom i uđe u odaju od mermera.
Samrtna jeza obuze Gvinplena. Nigde zaklona. Kasno je da se
beži. Ni snage nema za to. Zaželeo je da se pod otvori i zemlja da ga
proguta. Nemoguće je da ga ne vidi.
Ona ga spazi.
Divno iznenađena, bez i najmanjeg straha, ona ga je posmatrala
radosno i prezrivo u isti mah.
- Gle - reče - Gvinplen!
Potom mu se odjednom, naglim skokom, jer je ova mačka bila
pantera, baci oko vrata.
Golim rukama, jer su joj se u tom zanosu rukavi zavrnuli, ona
stegnu Gvinplenovu glavu.
Potom opet naglo zabi svoje male ruke kao kandže u njegova
ramena i tako ga odgurne da se on našao pred njom i ona pred njim
čudno ga gledajući.
Kobna, ona ga je gledala očima Aldebaranovim u čijem se sjaju
meša-lo nešto mračno i zvezdano. Gvinplen je posmatrao ono plavo i
ono drugo njeno crno oko, sav izbezumljen pod tim uprtim pogledom
neba i pakla. Taj čovek i ta žena kobno su se zasenjivali i opčaravali,
jedno rugobom, drugo lepotom, a oboje strahotom.
Kao pod bremenom koji se ne može podići, Gvinplen je ćutao.
Ona najzad uzvikne:
- Dosetljiv si. Došao si. Saznao si da sam morala otići iz Londona.
Išao si za mnom. Dobro si to uradio. Sjajan ti je to podvig.
U trenutku prisnog međusobnog dodira bijesnu nešto što je slično
munji. Nejasno upozoren nekim neodređenim divljim i u isti mah
poštenim strahom Gvinplen ustuknu, ali ga zadržaše ružičasti nokti
koji su se grčevito uhvatili za njegova ramena. Javljalo se nešto
neizbežno. Našao se divljak u pećini s divljom ženom.
Ona nastavi:
- Ana, ona glupača - znaš, kraljica - pozvala me da dođem u
Vindzor, a ne znam zašto. I kad sam ovamo stigla, ona se zaključala
sa svojim glupanom kancelarom. Ali kako si uspeo da dopreš do

417
mene? To je za mene čovek. Prepreke ne postoje. Zovnem te, a ti
odmah dotrčiš. Kako si se obavestio? Mislim da si za ime vojvotkinje
Džosijane znao. Ko te je ovamo uveo? Sigurno moj lakej. Pametan je.
Daću mu sto gvineja. Reci kako si se snašao? Ne, ne govori ništa, neću
da znam. Sve objasniti znači umanjiti. Volim te više kad iznenađuješ.
Dosta si nakazan da budeš divan. Pao si s neba, eto, iz carstva Bogova
ili si izašao iz trećeg podzemnog kruga kroz Erebovu rupu na paklu.
Sasvim prirodno: nebo se razmaklo ili se zemlja otvorila. Sišao si niz
oblake ili si se uspeo uz plamen sumpornog ognja; tim si putevima
došao. Dostojan si da se pojaviš kao Bog. Svršeno je, moj si ljubavnik.
Gvinplen ju je slušao sav van sebe, osećajući da mu se sve više
muti razum. Svemu je kraj. Nemoguće je da se više sumnja. Ona je
potvrdila pismo iz one noći. On, Gvinplen, ljubavnik vojvotkinje,
voljeni ljubavnik! Ogroman ponor s hiljadu mračnih glava probudio
se u ovom nesrećnom srcu.
Ogromna je snaga taštine u nama, a protiv nas.
Vojvotkinja nastavi:
- Pošto si tu, znači da si tako hteo. Ne pitam ništa više. Postoji
neko na nebu ili na zemlji ko nas je sastavio. Veridba Stiksa i Aurore.
Divlja veridba van svih zakona! Onoga dana kada sam te ugledala,
rekla sam sebi: - To je on. Poznajem ga. Čudovište mojih snova. Biće
moj. Treba sudbini ići na ruku. Stoga sam ti pisala. Gvinplene, samo
jedno pitanje. Da li ti veruješ u predodređenje? Od kako sam pročitala
Scipionov san od Cicerona ja verujem. A gle, to nisam primetila.
Plemićko odelo. Odenuo si se kao vlastelin, a zašto i ne bi? Ti si
vašarski komedijaš. Tim pre. Komedijaš vredi koliko i lord. Uostalom,
šta su to lordovi? Klovnovi. Ti imaš plemićko držanje, lep stas.
Neviđeno je čudo da si ovde. Kad si došao? Otkad si ovde? Da li si
me video golu? Lepa sam, zar ne? Išla sam da se okupam. 0, volim te!
Pročitao si moje pismo? Da li si ga sam čitao ili ti ga je neko pročitao?
Znaš li da čitaš? Mora da si nepismen. Pitam te, ali ne odgovaraj. Ne
volim zvuk tvoga glasa. On je mek i sladak. Čudovište kao što si ti ne
bi trebalo da govori već da zubima škrguće. Lepo pecaš, a ja to mrzim.
Jedino što mi se na tebi ne sviđa. Sve ostalo je strahovito divno. U
Indiji bi bio Bog. Da li si rođen s tim užasnim osmehom na licu? Nisi,
zar ne? To je sigurno bilo neko unaka-žavanje kazne radi. Nadam se
da si počinio neke zločine? Dođi mi u zagrljaj.

418
 Ona se baci na kanabe i povuče ga sa sobom. Ni sami ne znajući
kako, nađoše se jedno pored drugog. Ono što je ona govorila,
prelazilo je preko Gvinplena kao snažan vihor. Teško je shvatao
smisao bujice pomamnih reči. Oči su joj sjale divljenjem. Govorila je
nepovezano, pomamno, sumanuto i nežno. Reči kao muzika, koje su
za Gvinplena bile oluja.
Ona ga ponovo netremice pogleda.
- Osećam se ponižena kraj tebe, kakva sreća! Kako je bljutavo
visočan-stvo. Visost sam; ništa dosadnije. Pasti nisko, to odmara.
Toliko sam zasićena poštovanjem da mi je potreban prezir. Počev od
Venere, Kleopatre, gospođa Ševrez i Longevil, završavajući sa mnom,
sve smo mi pomalo nastrane. Kažem ti da ću se javno pojaviti s
tobom. Evo ljubakanja koje će zadati udarac mojoj kraljevskoj
porodici Stjuart kojoj i ja pripadam. Odahnula sam! Našla sam izlaz.
Ostala sam bez dostojanstva. Biti deklasiran znači biti oslobođen. Sa
svima raskinuti, svemu prkositi, sve raditi, sve napustiti, eto, to znači
živeti. Čuj me: volim te.
Na ovo zastade i strašno se zasmeja:
- Volim te ne samo stoga što si nakazan nego i zato što si gadan.
Volim čudovište, volim vašarskog komedijaša. Divno je to imati
poniženog ljubavnika izloženog ruglu, smešnog, ružnog, izloženog
smehu na sramnom stubu što se zove pozorište. To znači zagristi
jabuku pakla. Divno je imati ljubavnika koji te sramoti. Okusiti
jabuku ne onu iz raja već jabuku iz pakla, toga sam gladna i žedna, to
me dovodi u iskušenje, i ja sam ta Eva. Eva ambisa. Ti, ti si verovatno
demon a da to i ne znaš. Čuvala sam se za masku koju sam u snu
videla. Ti si pajac na konopcu priviđenja. Ti si priviđenje velikog
paklenog smeha. Ti si gospodar koga sam očekivala. Žudna sam
ljubavi kakvu imaju Medeja i Kanidije. Bila sam sigurna da ću
doživeti jednu od ovih mračnih pustolovina. Ti si ono što sam htela.
Govorim ti tolike stvari koje možda ti ne razumeš. Gvinplene, ja
nikada ni časa nisam ničija bila, i podajem se tebi čista kao usijana
žeravica. Ti mi ne veruješ, očevidno, ali znaj da mi je to svejedno!
Ove njene reči u svoj svojoj pometenosti ličile su na provalu
vulkana. Kada bi se Etna s boka probušila možda bismo tada imali
sliku ovog paklenog mlaza.
Gvinplen promuca:

419
 - Gospođo...
Ona mu stavi ruku na usta.
- Ćuti! Posmatram te. Gvinplene, ja sam raspojasana nevinost. Ja
sam razuzdana vlastelinka. Nijedan me muškarac nije poznao i mogla
bih da budem Pitija u Delfima i da pod bosom nogom imam bronzani
tronožac na kome sveštenici, metanišući na pitonovoj koži, šapuću
pitanja svom nevidljivom Bogu. Srce mi je od kamena, ali liči na one
tajanstvene šljunke koje more nanosi do podnožja Hantli Nab na ušću
reke Ters i u kojima se kad se razbiju nađe zmija. Ta zmija je moja
ljubav. Ona je svemoćna, jer te je ovamo dovela. Razdvajalo nas je
nemoguće rastojanje. Ja sam bila na Siriju-su, a ti na Aliotu. Probio si
se kroz beskrajan prostor i sad si tu. To je divno. Ćuti. Uzmi me.
Na ovo ona zastade. On je drhtao. Ona mu se ponovo nasmešila.
- Vidiš, Gvinplene, sanjariti je isto što i stvarati. Želja je poziv.
Zidati kulu u vazduhu znači podsticati stvarnost. Svemoćan i strašan
mrak ne čeka da ga neko izaziva. On nam zadovoljava našu želju. Ti
si ovde. Da li ću imati hrabrosti da potonem? Smem li da budem tvoja
ljubavnica, nezakoniti bračni drug, tvoj rob, tvoja stvar? Vrlo rado,
Gvinplene, žena sam. Žena od ilovače koja želi da bude blato. Osećam
potrebu da samu sebe prezirem. To je začin gordosti. Veličina i
niskost sastojci su iste smese i ništa se tako dobro ne slaže. Preziri me
ti koga drugi preziru. Poniženje niže od poniženja - kakva slast!
Dvostruki cvet srama! Berem ga. Baci me pod noge, više ćeš me voleti.
To znam. A znaš li ti zašto te obožavam? Zato što te prezirem. Toliko
si duboko ispod mene da te zbog toga dižem na oltar. Pome-šane
uzvišenost i niskost daju haos, a haos mi se sviđa. Svemu početak i
svršetak u haosu. A šta je haos? Ogromna kaljuga. Iz te kaljuge Bog je
načinio svetlost, iz tog brloga Bog je sazdao svet. Ti i ne slutiš koliko
sam pokvarena.. Zvezdu zgnječi u blatu, eto, to ću biti ja.
Tako je govorila ova strašna žena i kroz rastvorenu haljinu
pokazivala svoje golo devičansko telo.
A potom nastavi.
- Vučica za svakoga, kučka za tebe. Kako će se začuditi! Slatko je
čuđenje idiota. Ja razumem sebe. Da li sam ja boginja? Amfitrita se
podala Kiklopu. Fluctivoma Amphitrite. Da li sam vila? Iržela se podala
Bigriksu, krilatom čoveku s osam ruku. Da li sam princeza? Marija
Stjuart je imala Riči-ja. Tri lepotice, tri čudovišta. Od lepotica ja sam

420
najlepša, od čudovišta ti si najružniji. Stvoreni smo, Gvinplene, jedno
za drugo. Ti si čudovište spolja, ja iznutra. Otuda moja ljubav. Ćef, ne
mari. A šta je to vihor? Isto tako ćef. Između nas postoji zvezdana
srodnost; nas oboje rodila je noć, tebe po liku, mene po duši. Kao
drugi tebe, tako ti stvaraš mene. Ti dođe i s moje duše diže zavesu. Ja
je nisam dosad poznavala. Čudna je ona. Tvoja blizina izvukla je
hidru iz mene boginje. Otkrivaš mi moju pravu prirodu. Činiš da
upoznam samu sebe. Vidiš da ličim na tebe. Gledaj u mene kao u
ogledalo: tvoje lice je moja duša. Ni znala nisam da sam tako strašna.
I ja sam, dakle, čudovište! Gvinplene, ti si mi razonoda.
Smejući se detinjski čudno, ona mu se primače uvu i šapnu:
- Hoćeš li da vidiš bestidnicu? To sam ja.
Njen pogled utonu u Gvinplena. Pogled je ljubavni napitak.
Haljina joj se opasno rastvorila. Slepo i životinjsko ushićenje ovlada
Gvinplenom. Ushićenje u kome je bilo agonije.
Dok je ona govorila, on je osećao kao da ga zapljuskuje uzavrelo
blato. Osećao je da se primiče nešto nepopravljivo. Nije imao snage
da izusti bar jednu reč. Ona je prestajala da govori i posmatrala ga: 0
čudovište! - tako je šaptala. Podivljala je.
Iznenadno ga uze za ruke.
- Gvinplene, ja sam presto, a ti opsenarska pozornica. Ajde da
budemo na ravnoj nozi. Srećna sam što sam toliko pala. Želela bih da
ceo svet sazna koliko sam pokvarena. Više bi mi se klanjao, jer što se
svetina više gnuša, to više puzi. Takav je ljudski rod. Neprijateljski
raspoložen, ali puzavac; zmaj, ali crv. Ah, razvratna sam kao bogovi.
Niko mi ne može poreći da sam kopilica jednog kralja. Ponašam se
kao kraljica Rodopa! Kraljica koja je volela Fteba, čoveka sa
krokodilskom glavom. U njegovu slavu sazidala je treću piramidu.
Pentesijela je volela Kentaura, sazvežđe po imenu Strelac. A šta kažeš
o Ani Austrijskoj? Zar Mazaren nije bio ružan? Ti nisi ružan, ti si
unakažen. Ružno je malo, nakazno je nešto veliko. Ružno je cerenje
đavola pod onim što je lepo. Nakazno je naličje nečeg uzvišenog,
njegova druga strana. Olimp ima dve padine: jednu prema suncu koja
daje Apolona, drugu u zasenku koja rađa Polifema. Ti, ti si Titan. Ti
bi bio Behemot u šumi, Levijatan na okeanu, Tifon na đubrištu. Ti si
najviši. U tvojoj nakaznosti ima nečeg od groma. Tvoje lice unakazio
je grom. Plamen je jakim mlazom spalio i uvrnuo tvoj lik. Nagrdio te

421
tako i prošao. Ogromni mračni bes u svom nastupu stavio ti je na
muke dušu pod ovim natprirodno strašnim licem. Pakao su mangale
na kojima se usijava gvožđe koje zovemo sudbinom. Tebe je obeležilo
to gvožđe. Tebe voleti isto je što i ono veliko razumeti. Tu slavu imam
ja. Divan je napor zaljubiti se i Apolona. Slava se meri prema čuđenju.
Volim te. Snevala sam te noćima, noćima, noćima. Ovo ovde je moj
zamak. Pokazaću ti moje vrtove. Tamo su izvori, ispod lišća, pećine u
kojima se možemo zagrliti, divne mermerne grupe viteza Bernena, i
cveća! Mnogo cveća! U proleće - požar ruža. Da li sam ti rekla da mi
je kraljica sestra? Čini od mene što ti drago, stvorena sam da mi
Jupiter ljubi noge, i da mi satana pljune u lice. Koje si vere? Ja sam uz
papu. Moj otac Džejms II umro je u Francuskoj i imao je oko sebe tušta
i tma jezuita. Nikada nisam osetila ono što osećam kraj tebe. 0 kako
bih želela da uveče, kada zasvira muzika, počivam s tobom na istom
jastuku pod grimiznim šatorom na pozlaćenoj galiji usred beskrajnih
milina mora. Vređaj me, tuci me, kažnjavaj me; postupaj sa mnom kao
s kakvom ženturačom. Obožavam te.
Milovanja mogu da urliču. Vi u to ne verujete? Onda potražite
lavove. U ovoj ženi preplitalo se nešto jezivo s nečim ljupkim. Ništa
tragičnije. Osećaš šapu s kandžama. A u isti čas i kadifu. To je bila
mačka koja u isto vreme napada i povlači se. U toj igri napred i natrag
bilo je radosti i ubijanja. Ona je na drzak i bezobrazan način
obožavala, a posledica je bila prenosno ludilo. Sudbonosan,
neizrecivo oštar a mio jezik. Njene uvrede nisu vređale; a njena
obožavanja su vređala. Šamarima je obožavala. Njen naglasak davao
je njenim razdraženim, zaljubljenim rečima neku prometejsku veli-
čanstvenost. Za vreme svetkovina Velike Boginje, koje je opevao
Eshil, žene su pod zvezdanim nebeskim svodom išle u potragu za
satirima i spopadalo ih je to isto mračno epsko besnilo. Ono je
dostizalo svoj vrhunac u mračnim igrama pod gorom Dodone. Ova
žena bila je kao preobražena, ukoliko je moguće da se preobrazi u
pravcu koji je suprotan nebu. Kosa joj je treperila kao griva. Haljina
joj se rastvarala i zatvarala. A ništa lepše od onih grudi punih divljeg
krika. Sjaj plavog oka mešao se s odsevom crnog. Bila je natprirodna.
Gvinplen je iznemogao, osećao je kako ga savladava prodorna moć
njene blizine.
- Volim te - uzviknu ona.

422
 I ugrize ga poljupcem.
Homer je imao oblake koji će možda nad Gvinplenom i
Džosijanom biti potrebni kao nad Jupiterom i Junonom. To što ga je
volela žena koja ga je očima videla i što su one božanske usne
poljubile njegova nakazna usta, za Gvinplena je bilo divno i
gromovito. Pred ovom zagonetnom ženom on je osećao kako se sve u
njemu rasplinjuje. Sećanje na Deu borilo se u tom mraku uz tihe
uzvike. Postoji jedan antički bareljef koji prikazuje sfingu kako
proždire Amora. Krila divnog nebeskog bića krvare pod krvoločnim
čeljustima koje se smeju.
Da li je Gvinplen voleo ovu ženu? Da li čovek ima dva pola kao
Zemljina kugla? Da li se i mi kao i nebeska lopta okrećemo oko svoje
stalne osovine, da li smo zvezda izdaleka, blato izbliza u kome se
smenjuju dan i noć?
Da li naše srce ima dve polutke, jednu koja voli na svetlosti,
drugu koja voli u mraku? Ovde je žena sunčana zraka, tamo žena
đubrište. Anđeo je potreban. Da li je moguće da je i demon jedna
potreba? Da li i duša ima krila sle-pog miša? Da li je čas sumraka
neminovan za sve? Da li je neizbežan greh sastavni deo naše sudbine?
Mora li zlo koje leži u našoj prirodi da se primi zajedno s ostalim? Da
li je greh dug koji se mora platiti? - Sve su to pitanja od kojih vas hvata
duboka jeza.
Neki glas nam ipak govori kako je zločin biti slab. Ono što je
Gvinplen osećao nije se dalo iskazati: telo, život, strah, požuda,
krajnja opijenost i onaj stid koji poznaje samo gordost. Da li će pasti?
Ona je ponovila: - Volim te.
I pomamno ga pritisla na svoje grudi.
Gvinplen je brzo disao.
Odjednom sasvim blizu njih zazvoni zvonce jasno i jako.
Ukovano u zidu zvonilo je zvonce. Vojvotkinja se prenu i reče:
- Šta hoće od mene?
Škripeći kao malena vrata na opruzi, odjednom se otvori srebrno
okno s urezanom kraljevskom krunom.
Videla se jasno unutrašnjost jednog okruglog ormarića
obloženog plavom kadifom i u njemu zlatan tanjir s pismom.
Pismo je bilo veliko, četvrtasto i okrenuto tako da se video pečat
na crvenom vosku. Zvonce je i dalje zvonilo.

423
 Otvoreno okno skoro je dodirivalo kanabe na kome su sedeli njih
dvoje. Obgrlivši jednom rukom Gvinplenov vrat, vojvotkinja ispruži
drugu, uze pismo s tanjirića i zaklopi okno. Ormanić se sam zatvori i
zvonce presta da zvoni.
Vojvotkinja raspečati omot i iz njega izvadi dva pisma, a omot
baci pred Gvinplenove noge.
Iako slomljen, voštani pečat bio je čitljiv. Gvinplen primeti na
pečatu kraljevsku krunu, a ispod nje veliko slovo A.
Omot je bio pocepan na dva dela tako da se na njemu mogla da
pročita ova adresa: Njenom visočanstvu vojvotkinji Džosijani.
Od dva pisma u omotu jedno je bilo na pergamentu, a drugo na
finoj beloj hartiji. Pergament je bio velikog, a bela fina hartija malog
formata. Na pergamentu je bio utisnut veliki pečat dvorske
kancelarije u zelenom vosku, zvanom vlastelinski vosak. Sva drhteći
od uzbuđenja, očiju utonulih od ushićenja, vojvotkinja ravnodušno
napući svoje usne na oba pisma.
- Ah! - reče - šta mi to šalje? Hartijetinu! Ah, ta žena! Kvari mi
raspoloženje.
Pergament ostavi ustranu i otvori pismo na beloj finoj hartiji.
- To je njen rukopis! rukopis moje sestre. Dosađuje mi; već sam te
pitala, Gvinplene, znaš li da čitaš? Znaš li?
Gvinplen potvrdi klimnuvši glavom.
Skoro kao žena kojoj se prohtelo da spava, ona se ispruži na
kanabetu, s čudnom sramežljivošću, ostavljajući ipak da joj se vide
grudi, zavuče nogu pod haljinu, ruke u rukave, bacivši strastan
pogled na Gvinplena, pruži mu pismo.
- Hajde, Gvinplene, sad si moj. Započni da vršiš svoju dužnost,
ljubljeni moj, čitaj što mi kraljica piše.
Gvinplen uze pismo i glasom koji je sav drhtao, poče da čita:

»Gospođo,
u prilogu vam premilostivo šaljem kopiju zapisnika koji je overio
i potpisao naš sluga Viljem Kuper, lord kancelar kraljevstva Engleske,
iz koga se vidi ova značajna pojedinost da je zakoniti sin lorda Lineasa
Klenčarlija pod imenom Gvinplen pronađen i utvrđen i da živi na
dnu skitačkog života među vašarskim pelivanima i mađioničarima.
Prikrivanje njegovog pravog imena i porekla pada u doba kad je bio

424
još sasvim malo dete. Prema zakonima kraljevstva, a na osnovu
njegovog naslednog prava, već danas će dom lordova ponovo primiti
lorda Fermena Klenčarlija, sina lorda Lineasa i vratiti mu njegova
prava. Zbog toga i u želji da s vama postupimo lepo i da vam na vas
preneta imanja i posede lordova Klenčarli-Hankervil sačuvamo,
predajemo vašoj blagonaklonosti lorda Fermena u zamenu za lorda
Dejvida Diri-Moira. Doveli smo lorda Fermena u vašu rezidenciju
Korleon-Lodž; kao kraljica i sestra naređujemo vam i želimo da naš
gore navedeni lord Fermen Klenčarli, do danas zvani Gvinplen, bude
vaš muž i da se s njim venčate. To je naša kraljevska želja.«

Dok je Gvinplen ovo čitao zamuckujući pri svakoj reči,

vojvotkinja je nalakćena na jastuku slušala ukočenog pogleda. Kada
je Gvinplen završio čitanje, ona mu istrgnu pismo.
- Ana, kraljica - kao kroz san izusti čitajući potpis na pismu.
Potom sa zemlje diže pergament koji je maločas bacila i zagleda
se u njega. Na pergamentu je bila izjava brodolomnika s Matutine,
prepisana iz zapisnika s potpisima šerifa iz Sautvoka i lorda-
kancelara.
Pošto je zapisnik pročitala, ona ponovo pročita kraljičinu poruku
pa zatim reče:
- Pa lepo.
I hladnokrvno pokaza prstom Gvinplenu vrata hodnika kroz koji
je ušao:
- Izlazite - doviknu mu ona.
Sav skamenjen, Gvinplen se ne mače s mesta.
Ona, sva ledena ponovi:
- Pošto ste moj muž, izlazite.
Očiju oborenih kao krivac, bez reči, Gvinplen se ne mače s mesta.
Ona nastavi:
- Nemate pravo da budete ovde. Ovo je mesto za mog ljubavnika.
Gvinplen je stajao kao ukopan.
- E dobro, reče ona, onda ja odlazim. Ah, vi ste mi muž! Lepo
bogami; mrzim vas.
I digavši se učini pokret kao da se s nekim u prostoru gordo
oprašta pa izađe.
Vrata na hodniku se za njom zatvoriše.

425
 V
PREPOZNALI SE, ALI SE NE ZNAJU

Gvinplen ostade sam.

Sam pored mlake kade i rasturene postelje.
Misli su mu bile sasvim raspršene. Ono o čemu je razmišljao nije
bilo nalik na misao. Rasejanost, rastrojstvo, nespokojstvo onoga koji
se nalazi u nečemu što ne shvata. Raspršilo se nešto u njemu, nalik na
ono kada se rasplinu snovi.
Ući u nepoznate svetove nije lako.
Počev od vojvotkinjinog pisma koje mu je doneo sluga, nizala su
se za Gvinplena sve čudnija i nerazumljivija iznenađenja. Sve do tog
časa živeo je u snu, ali je u njemu video dovoljno jasno. Sada je opet
u mraku tapkao.
Ništa više nije mislio, pa čak ni sanjario. Trpeo je.
Sedeo je na kanabetu, na mestu na kome ga je ostavila
vojvotkinja.
Kroz mrak se odjednom začuše koraci. Čovečji koraci. Dolazili su
suprotno od hodnika na koji je izašla vojvotkinja, lako zanet Gvinplen
osluš-nu.
Odjednom se iza postelje s druge strane srebrne zavese, koju je
vojvotkinja ostavila odškrinutu, širom otvoriše vrata koja su mogla
da se lako vide iza obojenog ogledala. Veseo muški glas zapeva iz
svega grla i ispuni odaju s ogledalima pripevom ove stare francuske
pesmice:

Tri prasenceta na đubrištu

Psovala su kao Amali.

Uđe jedan čovek.

O bedru mač, u ruci šešir s perjanicom, gajtanima i kokardom,
čovek je bio odeven u divnu mornarsku uniformu sa širitima.
Gvinplen odskoči kao da ga je opruga odbacila.
On je prepoznao ovog čoveka kao što je ovaj prepoznao njega.
S njihovih zabezeknutih usana ote se u isti mah ovaj dvojaki
uzvik:
- Gvinplene!

426
 - Tom-Džim-Džeče!
Čovek s perjanicom na šeširu pođe prema Gvinplenu koji prekrsti
ruke.
- Otkud ti ovde Gvinplene?
- A otkud ti Tom-Džime?
- Ah! Jasno mi je. Posredi je Džosijana. Njen ćef. Vašarski
komedijaš i čudovište, to je prelepo da bi se tome odolelo. Prerušio si
se da bi došao ovamo, Gvinplene.
- I ti, Tom-Džim-Džeče.
- Šta ti znači to plemićko odelo Gvinplene?
- A tvoja oficirska uniforma?
- Na takva pitanja ne odgovaram, Gvinplene.
- Ni ja, Tom-Džim-Džeče.
- Ja se ne zovem Tom-Džim-Džek, Gvinplene.
- Ni je se ne zovem Gvinplen.
- Ovo je moja kuća, Gvinplene.
- Ovo je moja kuća, Tom-Džim-Džeče.
- Zabranjujem ti da brbljaš sa mnom. U tebe je ironija a u mene
štap. Prestani sa svojim ismejavanjima, jadni ugursuze.
Gvinplen prebledi.
- Ugursuz si ti, i za ovu uvredu daćeš mi objašnjenje.
- Do mile volje pesnicama u tvojoj vašarskoj straćari.
- Ovde, i to mačem.
- Prijatelju moj, Gvinplene, mačje za džentlmene. Tučem se samo
sa sebi ravnima. Ravni smo u pesničenju, ali nismo jednaki u
mačevanju. Tom-Džim-Džek može u krčmi Tedkester da izboskuje
Gvinplena, u Vindzoru to ne ide. Ali upamti ovo: ja sam kontra-
admiral.
- A ja sam per Engleske - reče Gvinplen.
Čovek u kome je Gvinplen prepoznao Tom-Džim-Džeka prasnu
u smeh. -A zašto ne kralj? U stvari, imaš pravo, glumac mora da zna
sve uloge, kaži da si i Tezej, atinski vojvoda.
- Ja sam per Engleske i mi ćemo se tući.
- Gvinplene, sad je već dosta. Ne igraj se s čovekom koji može da
te išiba. Ja san lord Dejvid-Diri-Moir.
- A ja lord Klenčarli.
Lord Dejvid još jednom prasnu u smeh.

427
 - Dobro je pogođeno! Gvinplen je lord Klenčarli. Potrebno je
odista imati to ime pa dobiti Džosijanu. Slušaj, oprostiću ti. A znaš
zašto? Zato što smo obojica Džosijanini ljubavnici.
Na hodniku se vrata otvoriše i jedan glas progovori:
- Gospodo, vas dvojica ste dva muža.
Ovi se okrenuše.
- Barkilfedro! - uzviknu lord Dejvid.
I odista - bio je Barkilfedro.
Duboko i s osmehom na licu ovaj pozdravi oba lorda.
Nekoliko koraka iza njega, ozbiljan, stroga i dostojanstvena
izgleda, s crnom palicom u ruci stajao je jedan džentlmen.
Ovaj poslednji pristupi, tri put se pokloni Gvinplenu i reče:
- Milorde, ja sam izvršilac crne palice. Došao sam po Vaše
gospodstvo po naređenju Njenog Veličanstva.

428
 KNJIGA OSMA

KAPITOL I NJEGOVA OKOPLINA

I
VELIČANSTVENOSTI RASTAVLJENE NA ČINITELJE

Opasan uspon koji je već satima na razne načine zaslepljivao

Gvinplena, doveo ga je u Vindzor i ponovo ga vratio u London.
Pred njim su se neprekidno nizali fantastični prizori.
On nije mogao da im izmakne, jer čim bi jedan nestao, drugi bi se
javio.
Ni trenutak da predahne.
Ko je jednom video opsenara, taj je video sudbinu. Lopte koje
padaju, uzleću i sleću - eto to su ljudi u ruci sudbine.
Lopte i igračke.
Tog dana uveče Gvinplen se neđe na jednom neobičnom mestu.
Seo je na klupu ukrašenu krinovim cvetovima. Preko odela od
svile prebacio je skerletni plašt s postavom od belog tafta s
hermelinom i s dve zlatom izvezene hermelinske trake na ramenima.
Poput njega, svuda su na krinovim cvetovima sedeli ljudi raznog
doba, stari i mladi, i bili su kao i on odeveni u hermelinovo krzno i
grimiz.
Pred sobom je video neke ljude koji su klečali na kolenima. Na
sebi su imali nekakve haljine od crne svile. Neki od njih su klečeći
pisali.
Malo podalje, prema sebi, ugledao je stepenice, podijum,
baldahin, veliki grb koji je blistao između lava i mitskog jednorogog
likorna, a pod baldahinom, na podijumu, na vrh stepenica, odmah uz
grb, pozlaćena naslonjača s krunom na vrhu. To je bio presto.
Presto Velike Britanije.
I sam per, Gvinplen se našao u domu perova Engleske.
Kako li je stigao do Doma lordova? To ćemo ispripovedati.
Ceo dan, od rane zore do mrklog mraka, od Vindzora do
Londona, od Korleon-Lodža do Vestminsterske palate predstavljao je

429
njegovo uzdizanje sve po stepen više, i na svakom stepenu po neko
novo iznenađenje.
Iz Vindzora su ga doveli u kraljičinim kočijama, uz pratnju koja i
pristaje jednom peru. Ova počasna pratnja ponajviše je nalik na četu
koja nekog sprovodi.
Stanovnici duž druma koji vodi od Vindzora do Londona, opazili
su tog dana kako jedan odred konjanika njenog veličanstva juri u
galopu prateći dvoja poštanska kola pod kraljevskom zapregom. U
prvim je sedeo nosilac crne palice s palicom u ruci. U drugim se
nazirao veliki šešir s belom perjanicom koji je zasenjivao lice da se ono
nije moglo prepoznati. Ko je to ovuda prolazio? Neki princ? Neki
zatočenik?
To je bio Gvinplen.
Sve je izgledalo tako kao da nekoga sprovode u Londonsku kulu,
ukoliko ga nisu pratili u Gornji dom.
Kraljica je unapred sve dobro pripremila. A kako se radilo o
budućem mužu njene sestre, ona je počasnu pratnju dala iz svoje lične
garde.
Pomoćnik nosioca crne palice jahao je na čelu svite.
U njegovim kočijama, koje su imale pokretno sedište, bio je
postavljen jastuk od srebrnog platna, a na jastuku crna kožna torba s
utisnutom kraljevskom krunom.
Oboja poštanska kola sa svojom pratnjom zaustavila su se u
Brendfordu, poslednjoj stanici pred Londonom.
Ovde su ih čekale sedefom obložene četveroprežne kočije, s četiri
lakeja pozadi i s dva konjanika napred, i s kočijašem pod perikom.
Točkovi, papuče, pregrade, ruda i ostali delovi kočije bili su
pozlaćeni, a na konjima srebrni amovi.
Divno su i čudesno izgledale ove velike svečane kočije i mogle su
da se uporede jedino s onim pedeset i jednim nadaleko čuvenim
kočijama čije nam je slike ostavio Rubo.
Nosilac crne palice izađe iz kola, a njegov pomoćnik sjaha s konja.
Ovaj poslednji iznese jastuk od srebrnog platna s kožnom torbom i
krunom i noseći ga na rukama stade pozadi nosioca crne palice.
Nosilac crne palice otvori vrata na kočijama koje su čekale, a
potom vrata na kolima kojima je stigao Gvinplen i smerno oborivši
oči pozva Gvinplena da zauzme mesto u svečanim kočijama.

430
 Gvinplen izađe iz svojih kola i smesti se u kočije.
Nosilac s palicom i njegov pomoćnik s jastukom popeše se za
njim i sedoše na nižu klupu, koja je u starim svečanim kočijama bila
određena za kraljevske paževe.
Kočije su iznutra bile postavljene belim atlasom išaranim
čipkama iz Binča sa srebrnim krestama i kičankama. Krov je bio
ukrašen grbovima.
Jahači na zaprezi kola iz kojih su izašli, imali su kraljevske
dolame. Kočijaš, posluga i jahači na konjima kočija u koje su se popeli,
bili su drukčije, ali velelepno odeveni.
Kao kroz snoviđenje koje ga je gotovo sasvim savladalo,
Gvinplen primeti ove počasne sluge i zapita nosača crne palice:
- Čije su ovo sluge?
Ovaj odgovori:
- Vaše, milorde.
Dom lordova trebalo je tog dana da zaseda uveče. Curia erat
serena,12 kažu stari zapisnici. Parlamentarni život u Engleskoj više je
noćni život. Poznato je da je Šeridan jednom započeo svoj govor u
ponoć i da ga je završio kad je granulo sunce.
Oboje poštanskih kola vratiše se prazna u Vindzor. Kočije u
kojima je bio Gvinplen krenuše ka Londonu.
Ovaj četvoropreg prešao je put od Brendforda do Londona
hodom. Ovo je nalagala dostojanstvenost kočijaševe perike.
Pod znamenjem ovog počasnog kočijaša ceremonijal je zarobio
Gvinplena.
Istina, u ovome se nešto zadocnilo, ali i to je van sumnje bilo
unapred sračunato. Kakve su pobude na ovo navele, videćemo
docnije.
Kad su se kočije zaustavile pred Kings Gejtom, teškom malom
kapijom između dve kule koja je spajala Vajthol s Vestminsterom, na
zemlju još nije pao mrak, ali nije bio ni daleko.
Ovde odred četvorke konjičke garde opkoli kraljevske kočije.
Jedan lakej sa zadnjeg dela iskoči i otvori vrata.
Nosilac crne palice, u pratnji svog pomoćnika koji je nosio jastuk,
iskoči iz kola i reče Gvinplenu:
- Neka vaše gospodstvo blagoizvoli sići. Neka vaše gospodstvo
zadrži šešir na glavi.

431
 Gvinplen je pod putničkim ogrtačem nosio odelo od svile koje od
prošle večeri nije skidao. Mač nije opasao.
Svoj ogrtač ostavio je u kočijama.
Pod zasvođenom kapijom Kings Gejta nalazila su se pobočna
vratašca, uzdignuta na nekoliko stepenica.
Tokom velikih svečanosti poštovanje se iskazuje na taj način što
se ide napred.
Nosilac crne palice sa svojim pomoćnik išao je napred. Gvinplen
za njima. Popeše se uz stepenice i uđoše na pobočna vrata.
Nekoliko trenutaka potom nađoše se u dnu jedne kule, u okrugloj
i prostranoj prizemnoj dvorani sa stubom u sredini, polumračnoj, u
koju je svetlost dolazila kroz uske prozorčiće s lukom kao u crkvi.
Polumrak ponekad ide uz svečanost. Tamno je u isti mah i
veličanstveno.
U dvorani je bilo trinaest ljudi. Tri spreda, šest u sredini, četiri
pozadi.
Od one trojice u prvom redu jedan je imao na sebi plašt od svile
ružičasto-aleve boje, a druga dvojica plašt iste boje, ali od satena. Sva
trojica su na ramenima nosili izvezene grbove Engleske.
Šestorica u drugom redu bili su ogrnuti u plašteve od bele svile,
a svaki od njih imao je neki drugi grb na prsima.
Poslednja četvorica, svi u crnim tkaninama koje su se prelivale,
razlikovali su se međusobno po ovome: prvi je preko odeće prebacio
plavi plašt, drugo je oko pasa imao skerletnog svetog Đorđa, treći dva
ugasito crvena krsta, koja su bila izvezena na prsima i leđima, četvrti
je nosio okovratnik od crvene samurovine. Svi su nosili perike, bili
otkrivene glave, s mačem o bedru.
U polutami bilo je teško raspoznati njihova lica, ni oni sami nisu
mogli da raspoznaju Gvinplenov lik.
Nosilac crne palice podiže palicu uvis i ovako reče:
- Milorde Fermene Klenčarli, barone Klenčarli i Hankervil, ja kao
nosilac crne palice za dvorske prijeme predstavljam Vaše gospodstvo
Podvezici, kralju grbova Engleske.
Lice u kadifastom svilenom plaštu istupi napred, pokloni se
Gvinplenu do zemlje i reče:
- Milorde, ja sam Podvezica, prvi kralj grbova Engleske. Ja sam
časnik koga je imenovala i krunisala njegova milost nasledni grof-

432
maršal, vojvoda od Norfolka. Zakleo sam se na poslušnost kralju,
perovima i vitezovima ordena Podvezice. Na dan moga krunisanja,
kada mi je grof-maršal Engleske na glavu izlio pehar vina, svečano
sam obećao da ću služiti plemstvu, da ću izbegavati rđavo društvo,
da ću boljem svetu pre da se izvinjavam nego da mu se zameravam i
da ću biti na ruci udovicama i devicama. Moja je dužnost da
rukovodim ceremonijama prilikom sahrane perova, da se staram o
njihovim grbovima i da ih čuvam. Na službi sam Vašem gospodstvu.
Potom se prvi od one dvojice u somotskom plaštu duboko
pokloni i reče:
- Milorde, ja sam Klarans, drugi kralj grbova Engleske. Staram se
o sahranjivanju plemića koji su po rangu niži od perova. Na službi
sam Vašem gospodstvu.
A onaj drugi isto tako u somotskom plaštu pozdravi i reče:
- Milorde, ja sam Noroa, treći kralj grbova Engleske. Na službi
sam Vašem gospodstvu.
Ona šestorica iz drugog reda, ukrućeni i ne pozdravljajući,
istupiše napred za jedan korak.
Prvi desno od Gvinplena reče:
- Milorde, nas šestorica smo vojvode grbova Engleske. Ja sam
vojvoda od Jorka.
Potom svaki uze reč za se i predstavi se jedan za drugim.
- Ja sam Lenčester.
- Ja sam Ričmond.
- Ja sam Čester.
- Ja sam Somerset.
- Ja sam Vindzor.
Grbovi na njihovim grudima bili su grbovi grofovija i gradova
čija su imena oni nosili.
Poslednja četvorica odevena u crno stajala su iza njih i ćutala.
Kralj grbova ordena Podvezice pokaza ih prstom Gvinplenu i
izusti:
- Milorde ova četvorica su pravozastupnici grbova.
- Plavi plašt.
Čovek u plavom plaštu se pokloni.
- Crveni zmaj.
Čovek sa svetim Đorđem se pokloni.

433
 - Crveni krst.
Čovek s ogromnim krstom se pokloni.
- Krznonoša.
Čovek u krznu se pokloni.
Na znak kralja grbova Plavi plašt, prvi od pravozastupnika
grbova, priđe i iz ruku pomoćnika nosioca crne palice uze srebrni
jastuk i kožnu torbu s krunom.
Potom kralj grbova reče nosiocu crne palice:
- Neka bude tako. Vašoj milosti objavljujem da je njegovo
gospodstvo primljeno.
Ovi dvorski običaji, kao i oni koji slede posle njih, sačinjavali su
stari dvorski ceremonijal još pre kralja Henrija VIII. Jedno vreme
kraljica Ana pokušala je da ih oživi. Od svega toga danas ništa više
ne postoji. Pa ipak Dom lordova veruje za sebe da ne podleže
promenama, a ako negde nešto od pamtiveka postoji, onda postoji tu.
Pa i tu se nešto menja. Eppur si muove. Šta je bilo, na primer, s may
pole, tim majskim drvetom koje je londonska opština sadila za prolaz
pe-rova koji su odlazili u parlament? Poslednje je bilo posađeno 1713.
godine. Od toga vremena majskog drveta je nestalo. Izašlo je iz
mode...
Stalnost je prividnost; samo je mena stvarnost. Uzmimo za
primer titulu Albermal. Izgledalo je da je večna, a pod njom se
izredalo šest porodica Odo, Mandevil, Betun, Plantagenet, Bošan,
Monk. Pod titulom Lejče-ster smenilo se pet različitih imena Bomon,
Brevo, Dadli, Sidni, Kuk. Pod Linkolnima šest, a pod Pembrukima
sedam itd. Porodice se menjaju, titule ostaju. Površni istoričar
poverovaće u nepromenljivost. U suštini, ništa nije stalno. Sve teče.
Čovečanstvo je kao talas.
Aristokratije se ponose onim što ponižava ženu, a to je starost; pa
ipak žene i aristokratija zanose se istom iluzijom: veruju da se mogu
očuvati.
Svakako Dom lordova ne vidi sebe u onome što smo pročitali kao
ni u onome što ćemo još pročitati, isto kao što bivša lepotica ne voli
da ima naborano lice. Ogledalo uvek optužuju i ono se s tim pomirilo.
Naći sličnost, eto u tom je zadatak istoričara.
Kralj grbova obrati se Gvinplenu:
- Milorde, blagoizvolite poći za mnom.

434
 I na ovo dodade:
- Bićete pozdravljeni, a vaše gospodstvo neka samo malo podigne
obod šešira.
Zatim se u povorci zaputiše prema vratima pri dnu okrugle
dvorane.
Na čelu povorke išao je nosilac crne palice, za njim Plavi plašt
noseći jastuk, za ovim kralj grbova a posle njega Gvinplen sa šeširom
na glavi.
Ostali kraljevi grbova, vojvode grbova i pravozastupnici grbova
ostali su u okrugloj dvorani.
S nosiocem crne palice na čelu i u pratnji kralja grbova Gvinplen
je išao iz dvorane u dvoranu, praveći put koji se danas ne bi mogao
pronaći, jer je stara zgrada engleskog parlamenta već davno
porušena.
I tako je on prošao onom starom gotskom državnom dvoranom
u kojoj se odigrao poslednji susret između Džejmsa II i Monmauta
kada je kukavički nećak pred svirepim ujakom uzalud pao na kolena.
Svuda unaokolo po zidovima ove dvorane, po datumima i po
grbovima s imenima bilo je poredano devet portreta drevnih perova:
lord Nensledron, 1305. Lord Baliol, 1306. Lord Benstid, 1314. Lord
Kantilup, 1356. Lord Montbegon, 1357. Lord Tibotot, 1372. Lord Zuš
od Kondora, 1615. Lord Bela-Akva, bez datuma. Lord Haren i Sari,
grof Bloa, bez datuma.
Pošto se spuštala noć, po hodnicima, na odstojanju, bila su
zapaljena svetla. Bronzani polijeleji s voštanicama osvetliše dom
skoro onako kao što se osvetljava crkvena lađa.
Susretali su samo službena lica.
U jednoj odaji, kroz koju je prošla svita, stajali su pognutih glava
u dubokoj pošti četiri čuvara državnog pečata državnih povelja.
U drugoj odaji naišli su na poštovanog Filipa Sajdenehema,
viteza zastavnika, vlastelina Brimptona u Samersetu. Vitez zastavnik
postajao je onaj vitez koga kralj u ratu pod svojom zastavom
proizvede od viteza.
U trećoj odaji naiđoše na najstarijeg barona Engleske, ser
Edmonda Bekona od Safolka, naslednika ser Nikolasa, zvanog primus
baronetorum Angliae. Iza sera Edmonda stajao je njegov puškonoša s
nekom starinskom puškom i njegov štitonoša s grbovima Alstera,

435
pošto su ovi barončići bili naslednici grofovije Alster u Irskoj.
U četvrtoj odaji nalazio se glavni rizničar u pratnji svoja četiri
nadglednika sa dva izaslanika lorda-komornika čiji je zadatak
ubiranje poreza. Ovde je bio još i upravnik kovnice novca, koji je na
dlanu držao livru sterlinga, otisnutu na posebnoj spravi, kako je to
tada bio običaj. Ovih osam ličnosti pokloniše se novom lordu.
Ulazeći u hodnik zastrt rogozinom, kojom se išlo iz donjeg u
gornji dom, Gvinplena pozdravi ser Tomas Mansel Morgan,
upravitelj kraljičinog dvora i član parlamenta za Glamorgan; na
izlazu odavde pozdravilo ga je izaslanstvo sastavljeno od »jednog na
dvojicu« barona iz Pet Pristaništa poredanih desno i levo po četiri,
pošto je ispalo da su Pet Pristaništa u stvari osam. U ime Hastingsa
pozdravi ga Viljem Ešbarnhem, Metju Eilmar u ime Dovera, Džosija
Barčet u ime Sendviča, Filip Boteler u ime Hieta, Džon Bruer u ime
Nju Ramnija, Edvard Sautvel u ime grada Raj, i Džems Hejvs u ime
grada Siforda.
Pošto je trebalo da Gvinplen i njima otpozdravi, kralj grbova ga
šapatom podseti na ovaj ceremonijal:
- Samo obodom šešira, milorde.
Gvinplen učini onako kako mu je rečeno.
Posle ovoga Gvinplen uđe u odaju sa slikama u kojoj nije bilo
drugih slikarskih radova osim ikona, među njima ikona svetog
Edvarda, ispod dugačkih i šiljatih prozorskih lukova, koje je podnica
presekla na dva dela: donji deo ostavila za vestminstersku dvoranu,
a gornji za odaju sa slikama.
S ove strane drvene pregrade, koja je s kraja do na kraj presecala
odaju sa slikama, čekala su tri državna sekretara, tri vrlo ugledne
ličnosti. Prvi od njih imao je u svojoj nadležnosti jug Engleske, Irsku i
kolonije, zatim Francusku, Španiju, Švajcarsku, Portugal i Tursku.
Drugi je upravljao severom Engleske i kontrolisao Holandiju,
Nemačku, Dansku, Švedsku, Poljsku i Moskoviju; treći, po poreklu
Škotlanđanin, vodio je brigu o Škotskoj. Prva dvojica bili su Englezi.
Jedan od njih bio je poštovani Robert Herli, poslanik za grad Nju-
Rednor. Prisutan je bio i jedan poslanik iz Škotske, Mango Grehem,
plemić i rođak vojvode od Montrouza. Svi se ćutke pokloniše
Gvinplenu.
Gvinplen dodirne obod svoga šešira.

436
 Čuvar podiže drvenu pregradu na šarkama, otvori prolaz u
zadnji deo odaje sa slikama u kojoj se nalazio dugačak zastrt i samo
za lordove određen zeleni sto.
Na stolu je goreo svećnjak.
Predvođen nosiocem crne palice, Plavim plaštom i Podvezicom,
Gvinplen uđe u ovo odeljenje za odabrane.
Za Gvinplenom čuvar drvene pregrade zatvori ulaz.
Čim je prošao kroz ovu pregradu, kralj grbova se zaustavi.
Odaja sa slikama bila je prostrana.
Pri dnu ispod kraljevskog grba, između dva prozora, stajala su
dva starca u plaštevima od crvene kadife s naramenicama od
hermelina, optočenim zlatnim širitima, s perikama i šeširima s belim
perjanicama. Kroz razrez na plaštevima videla se odeća od svile i
balčaci mačeva.
Nepomičan, pozadi njih, odeven u crnu tešku tkaninu, stajao je
čovek koji je u ruci držao veliko zlatno žezlo s lavom na njemu i s
krunom na lavu.
To je bio žezlonosac perova Engleske.
Lav je bio njihovo znamenje: Et les lions ce sont les Barons et li Per.
(I lavovi su baroni i perovi, kaže se u staroj hronici Bertrana
Digesklena).
Kralj grbova pokaza Gvinplenu dve ličnosti u plaštevima od
kadife i šapnu mu na uvo:
- Milorde, ovi su vama ravni. Vi ćete im otpozdraviti tačno onako
kako vas oni budu pozdravili. Ova dva ovde prisutna gospodstva dva
su barona i vaša dva kuma koje je odredio lord-kancelar. Vrlo su stari
i skoro obnevideli. Oni će vas uvesti u dom lordova. Prvi je Čarls
Mildmej, lord Ficvalter, šesti vlastelin iz reda barona, a drugi je
Avgust Arendel, lord Arendel Treris, trideset osmi vlastelin iz reda
barona.
Kralj grbova istupi prema starcima i povišenim glasom reče:
- Fermen Klenčarli, baron Klenčarli, baron Hankervil, markiz od
Korleona na Siciliji pozdravlja vaša gospodstva.
Oba lorda podigoše šešire iznad glave tek toliko da bi se mogla
opružiti ruka i potom ih opet staviše na glavu.
Gvinplen im otpozdravi na isti način.
Nosilac crne palice stupi napred, posle njega Plavi plašt, zatim

437
Podvezica.
Žezlonosac stade ispred Gvinplena, a dva lorda sa strane: lord
Ficvalter s desne i lord Arendel s leve. Lord Arendel bio je već jako
oronuo starac i stariji od onog drugog. Godinu dana posle ovoga on
je umro i ostavio perstvo svom maloletnom unuku Džonu koje se
uostalom ugasilo već 1768. godine.
Povorka napusti odaju sa slikama i uđe u hodnik s četvrtastim
stubovima u kome su od stuba do stuba čuvali stražu stražari,
engleski i škotski kopljanici.
Ovi škotski kopljanici bili su ona divna četa momaka nogu golih
do kolena koja se kasnije u Fontenou oduprla francuskoj konjici i
onim kraljevim oklopnicima kojima je njihov pukovnik doviknuo:
Gospodo, notaknite svoje šešire, čost nam je da izvršimo juriš.
Kapetani engleskih i škotskih kopljanika mačevima pozdraviše
Gvinplena i oba lorda kuma. Vojnici pozdraviše kopljima, jedni na
engleski, a drugi na škotski način.
Na dnu hodnika blistale su se vrata i tako divna vrata kao da su
im oba krila bila od čistog zlata.
Na obe strane, u stavu mirno, stajala su dva čoveka. Po njihovoj
livreji moglo se zaključiti da su vratari.
Ali pre nego što se dođe do ovih vrata, hodnik je prolazio kroz
jednu okruglu staklenu odaju.
U ovoj odaji na naslonjači s velikim naslonom, ceneći po veličini
plašta i perike, sedela je jedna visoka ličnost. To je bio Viljem Kuper,
lord-kancelar Engleske.
Vrlina je imati neku telesnu manu koja je veća od kraljeve. Viljem
Kuper bio je kratkovid. Kraljica Ana takođe, ali manje. Kratkovidost
Viljema Kupera dopala se kratkovidosti Njenog veličanstva i kraljica
ga je izabrala za kancelara i čuvara kraljevske savesti.
Gornja usna Viljema Kupera bila je tanka, donja debela, znak
prilične dobrodušnosti.
Jedan luster odozgo osvetljavao je ovu prostoriju.
Uz lorda-kancelara, ozbiljnog u njegovoj naslonjači, s desne
strane je stajao sto za kojim je sedeo sekretar dvora, a s leve strane sto
za kojim je sedeo sekretar parlamenta. Pred sobom su obojica imali
otvorene zapisnike s priborom za pisanje.
Iza fotelje lorda-kancelara stajao je njegov žezlonosac s krunom

438
na žezlu. Pored njega skutonoša i kesonoša, svi s velikim perikama.
Sve ove službe postoje još i danas.
Odmah uz samu fotelju na jednom stolu ležao je mač s
pozlaćenim balčakom, s kanijama i opasačem od kadife plamene boje.
Iza sekretara dvora stajao je jedan činovnik koji je na rukama držao
odoru za krunisanje.
Pozadi sekretara parlamenta stajao je jedan drugi činovnik i
držao razastrtu odoru parlamenta.
Obe odore od ugasito crvene kadife, postavljene belim taftom, s
hermelinskim naramenicama, opšivene zlatnim širitima, bile su kod
svih iste, osim što je hermelin za krunisanje bio nešto širi.
Treći činovnik »knjižničar« nosio je na jednom četvrtastom
jastučiću od flandrijske kože »red-buk«, knjižicu povezanu u crveni
safijan, koja je, pored liste perova i poslanika donjeg doma, imala
nekoliko belih stranica, i pisaljku, što je običaj da se daje svakom
novom članu koji je bio primljen u parlament.
Ona svečana svita, na čijem se čelu nalazio Gvinplen između
svoja dva kuma-pera, zaustavi se pred naslonjačom lorda-kancelara.
Dva lorda kuma skinuše svoje šešire, a Gvinplen učini kao i oni.
Kralj grbova uze od Plavog plašta srebrom izvezeni jastuk, pade
ničice i s njega pruži lordu-kancelaru crnu kožnatu torbu.
Lord-kancelar prihvati kožnu torbu i dodade je sekretaru
parlamenta. Ovaj priđe, svečano je uze, vrati se za svoj sto i sede.
Sekretar parlamenta otvori torbu i ustade. U njoj su bile one dve
tradicionalne poruke: kraljevski ukaz upućen gornjem domu i poziv
na zasedanje upućen novom peru.
Lagano i s dužnim poštovanjem sekretar stojeći glasno pročita
obe poruke.
Poziv na zasedanje upućen lordu Klenčarliju završavao se
uobičajenom formulom: »Naređujemo vam strogo na osnovu
vernosti i zakletve koje nam dugujete da lično dođete i zauzmete vaše
mesto među crkvenim velikodostojnicima i perovima koji zasedaju u
našem parlamentu u Vestminsteru da biste nam časno i savesno
pružili vaše mišljenje o poslovima kraljevine i crkve.«
Pošto su poruke bile pročitane, začu se glas lorda-kancelara:
- Službeno je ustanovljena poruka krune. Lorde Fermene
Klenčarli, da li se vaše gospodstvo odriče pričešća, obožavanje

439
svetaca i službe božje?
Gvinplen se pokloni.
- Zvanično je utvrđen pristanak, - reče lord-kancelar.
Potom uze reč sekretar parlamenta:
- Njegovo gospodstvo položilo je zakletvu.
Lord-kancelar dodade:
- Milorde Fermen Klenčarli, možete zasedati.
- Neka tako bude - dopuniše dva kuma.
Kralj grbova se diže, dohvati mač sa stola i pripasa ga Gvinplenu.
»Kada se ovo obavi, kažu stari normandski letopisi, per pripaše
svoj mač, zauzme svoje visoko mesto i prisustvuje zasedanjima.«
Uto neko iza Gvinplenovih leđa nešto reče i on ču:
- Zaodevam vaše gospodstvo odorom parlamenta.
Činovnik, koji mu je ovo govorio i držao odoru, zaodenu ga njom
i u isto vreme priveza mu oko vrata crnu traku od hermelina.
Odeven u grimizni plašt sa zlatnim mačem o pojasu, Gvinplen je
sada ličio na obojicu svojih lordova-kumova i s desne i s leve svoje
strane.
»Knjižničar« mu pokaza onu knjižicu i gurnu mu je u džep.
Kralj grbova prišapta mu na uvo:
- Milorde, ulazeći u dvoranu poklonite se kraljevskoj stolici.
Kraljevska stolica je presto.
U međuvremenu dva sekretara su uvodila u zapisnike jedan u
zapisnik dvora, drugi u zapisnik parlamenta.
Obojica, jedan za drugim, sekretar dvora prvi, podnesoše
zapisnike lordu-kancelaru koji potpisa. A pošto ih je potpisao, lord-
kancelar se diže i reče:
- Lorde Fermene Klenčarli, barone Klenčarli, barone Hankervile,
markiže od Korleona u Italiji, želim vam dobrodošlicu među vama
ravnim, duhovnim i svetovnim lordovima Velike Britanije.
Dva Gvinplenova kuma potapšaše ga po ramenima. On se
okrenu.
Velika pozlaćena dvokrilna vrata na dnu hodnika širom su se
otvorila.
Ona su vodila u Gornji dom Engleske.
Nije prošlo ni trideset i šest sati kako je Gvinplen video da su se
pred njim u jednoj drugoj sviti otvorila ona gvozdena tamnička vrata

440
u Sautvoku.
Strašna brzina svih tih oblaka nad njegovom glavom; oblaci koji
su bili događaji; brzina koja je ličila zauzimanju nečega na juriš.

II
NEPRISTRASNOST

Izjednačavanje s kraljem u vidu perstva predstavljalo je za ona

varvarska vremena korisnu izmišljotinu. Ovo prvobitno sredstvo
dalo je u Francuskoj i Engleskoj različite rezultate. Dok je u
Francuskoj per imao ulogu tobožnjeg kralja, on je u Engleskoj bio
pravi vladar. Manji doduše nego u Francuskoj, ali utoliko stvarniji.
Moglo bi da se kaže: manji ali gori.
Perstvo je nastalo u Francuskoj. Ne zna se kada. U vreme Karla
Velikog, kaže legenda; u vreme Roberta Mudrog, kaže istorija. I o
onome što kaže, istorija nije sigurnija od legende. Faven je zabeležio
ovo: »Francuski kralj želeo je da pomoću ove divne titule »per«
pridobije za sebe velikane svoje države čineći ih tim kao da su mu
ravni«.
Perstvo se vrlo brzo proširilo i iz Francuske prešlo u Englesku.
Perstvo u Engleskoj postalo je velika činjenica, skoro da kažemo
velika pojava. Prethodio mu je saksonski Vitenagemot. Danski ton i
normanski vavaser pretopili su se vremenom u barona. baron je ista
reč kao i vir, na španskom varon, što u pravom smislu znači čovek.
Baroni su još od 1075. davali prilike kralju da ih ovaj oseti. I to kakvom
kralju: Viljemu Osvajaču. Godine 1086. oni udaraju temelje
feudalizma. To je Dumzdej buk - »Knjiga strašnog suda«. Tokom
vladavine Jovana Bez Zemlje izbili su sukobi. Francuska aristokratija
ponaša se nadmeno prema Velikoj Britaniji i francuski perovi
pozivaju engleskog kralja na sud. Engleski baroni su ozlojeđeni. Na
krunisanju Filipa Avgusta, engleski kralj je kao vojvoda Normandije
nosio prvu četvrtastu zastavu, a vojvoda od Gijene drugu. Protiv
ovoga kralja kao tuđinskog vazala izbi »feudalni rat«. Jadnog kralja
Jovana Bez Zemlje baroni prisile da potpiše »Magnu kartu«, otuda je
proizišao dom lordova. Papa se opredeli za kralja i lordove isključi iz
crkve. Ovo se dogodilo 1215. godine kada je papa Inoćentije III bio
onaj papa koji je napisao »Veni sonete spi-ritus« i kralju Jovanu Bez

441
Zemlje poslao na poklon četiri glave vrline u vidu četiri zlatna
prstena. Lordovi ne popuštaju. Dugi dvoboj koji će potrajati nekoliko
generacija. Pembruk se bori. Godine 1248. jeste godina »Oksfordskih
rezervi«. Dvadeset i četiri barona sve više sputavaju kralja, prepiru se
s njim i u sukob koji se proširio uvlače po jednog viteza na svaku
grofoviju. Ovo je bilo svitanje Donjeg doma. Kasnije su lordovi ojačali
privukavši sebi po dva građanina na svaki grad i po dva varošanina
na svaku varošicu. Otuda je došlo do toga da su perovi sve do
stupanja na presto kraljice Elizabete bili sudije pravovažnosti izbora
za Donji dom. Iz njihovog pravosuđa potiče ova poslovica:
»poslanike treba birati bez tri »P«: Sine Preče, sine Pretio, sine
Poculo«. Ovo ipak nije sprečilo da procvetaju političke stranke. Sve
do godine 1295. engleski kralj je potpadao pod nadležnost suda
francuskih perova, a kralj Filip Lepi pozvao je na odgovornost kralja
Edvarda I. Edvard I bio je onaj kralj koji je svom sinu naredio da ga,
kad umre, skuva i njegove kosti ponese sa sobom u rat. Zbog ludosti
monarhije, lordovi osećaju potrebu da ojačaju parlament. I dele ga na
dva doma: gornji i donji. Lordovi nadmeno čuvaju prevlast. »Ako bi
se dogodilo da se neko od poslanika Donjeg doma usudi da kaže
nešto nepovoljno o Domu lordova, taj bi bio pozvan pred njihov sud
da bude kažnjen, a ponekad bi ga poslali i u Londonsku kulu«. Postoji
razlika i u glasanju: u Domu lordova glasa se pojedinačno, počevši od
poslednjeg barona koga zovu »najmlađi«. Svaki per kad ga pozovu
odgovara »slažem se« ili »ne«. U Donjem domu glasaju svi zajedno
kao krdo sa »da« ili »ne«. Donji dom tuži, perovi sude. Iz prezrenja
prema ciframa, perovi delegiraju u Donji dom, koji se time koristi, kao
nadglednika glavnog državnog rizničara, »echiquier« što prema
mišljenju jednih potiče od šahovskog polja, a po mišljenju drugih od
fijoke starinskog ormana u kojoj se iza gvozdenih rešetaka nalazilo
blago engleskih kraljeva. Krajem trinaestog veka javlja se takozvani
»Godišnjak« - (year-book). Za vreme »Rata dve ruže« uticaj lordova
osećao se čas na strani Džona Ganta, vojvode od Lankestera, čas opet
na strani Edmunda, vojvode od Jorka. Vat-Tailer, Lolardi, Varvik,
fabrikant kraljeva - sva ta prvobitna anarhija koja će uroditi
oslobođenjem, našla je svoje tajno ili javno uporište u engleskom
feudalizmu. Lordovi zavide prestolu. Zavideti znači motriti. Oni
sputavaju kraljevsku inicijativu, ograničavaju slučajeve veleizdaje,

442
podstrekavaju lažne Ričarde protiv Henrija IV, postavljaju se za
arbitre, sude po pitanju tri krune između vojvode od Jorka i
Margarete Anžujske, po potrebi dižu vojsku i imaju svoje sad
pobedonosne, sad opet izgubljene bitke. Već u trinaestom veku dobili
su bitku kod Levesa i iz kraljevstva proteraše četiri kraljeva brata,
kopilad Izabele i grofa De la Marša, četvoricu zelenaša koji su pomoću
Jevreja eksploatisali hrišćane; s lica vladari, a s naličja lupeži - pojava
koja je kasnije postala obična, ali koju su u ono vreme vrlo malo cenili.
Sve do petnaestog stoleća osećao se u engleskom kralju normanski
vojvoda, a odluke parlamenta sastavljaju se na francuskom jeziku. Ali
već od Henrija VII i po volji lordova, sve odluke se donose na
engleskom jeziku. Engleska je pod Uterom Pendragonom bila
bretonska, pod Cezarom rimska, pod Heptarhijom saksonska, pod
Haroldom danska, posle Viljema normanska, potom, zahvaljujući
lordovima, postaje engleska. Imati svoju veru u svojoj kući
predstavlja veliku moć. Papa spolja podriva nacionalni život. Jedan
mamac je pijavica. London se godine 1534. otcepio od Rima, perstvo
je prihvatilo reformu, lordovi su na strani Lutera. To je bio odgovor
na isključenje iz katoličke crkve godine 1215. Ovo je odgovaralo
Henriju VIII, ali s druge strane smetali su im lordovi. Buldog pred
medvedom jeste Dom lordova prema Henriju VIII. Kada je Vulsi
ukrao naciji Vajthol, a Henri VIII Vajthol Vulsiju, koje zagrmeo? Četiri
lorda: Darsi od Čičestera, Sent-Džon od Bletsoa i (dva normanska
imena) Montdžoj i Montigl. Kralj otima; perovi na drugi način
zahvataju u tuđe. Naslednost nosi u sebi nepodmitljivost. Otuda
lordovska nepokornost, tako da se čak i za vlade kraljice Elizabete
ose-ća pokret barona. Otuda opet pogubljenja u Daremu. Ova
tiranska suknja poprskana je krvlju. Suknjetina pod kojom je kasapski
panj - to je Elizabeta. Ona saziva parlament što je moguće rede a Dom
lordova ograničava na šezdeset pet članova, među kojima je samo
jedan jedini, Vestminster, markiz, a nijedan vojvoda. Uostalom,
francuski kraljevi gajili su istu ljubomoru i vršili ista isključenja. Za
vreme Anrija III bilo je svega osam vojvodskih perstava i kralju se
nimalo nisu sviđali baroni koji su se održali kao baroni - perovi
Francuske, i to: baron Mant, baron Kusi, baron Kulomijer, baron
Šatonef, baron De la Fer, baron Montanj i još neki drugi. U Engleskoj
je kruna rado prepuštala perove da izumiru. Pomenućemo samo

443
primer kraljice Ane tokom čije se vladavine, od dvanaestog stoleća pa
do tog vremena broj ukinutih perstava popeo na pet stotina šezdeset.
Rat dveju ruža počeo je s iskorenjivanjem vojvoda, što je Marija
Tjudor dokrajčila sekirom. Ovo je obezglavilo plemstvo. Poseći
vojvodu znači poseći glavu. Nema sumnje, to je dobra politika, ali
bolje je podmititi nego glavu odrubiti. Ovo je osetio Džejms I, koji je
ponovo uspostavio vojvodstvo. Za vojvodu je postavio svog ljubimca
Vilijera, koji ga je unapredio za svinju. On je Džejmsa I oslovljavao sa
»Vaša svinjarijo«. Preobražaj feudalnog u dvorskog vojvodu. Ovo je
sve više hvatalo maha. Čarls II postavio je dve svoje ljubavnice za
vojvotkinje: Barbaru Sauthempton i Lujzu Keruel. Za vreme kraljice
Ane postoje dvadeset i pet vojvoda od kojih su trojica stranci:
Kamberlen, Kembridž i Šonberg. Da li su ovi postupci krune, koje je
izmislio Džejms I, imali uspeha? Nisu. Dom lordova sve više oseća
spletke i negoduje. Pun je gneva protiv Džejmsa I, besni protiv Čarlsa
I, koji je, da kažemo uzgred, u stvari umorio svoga oca, onako kako je
možda Marija Mediči umorila svoga muža. Raskid između Čarlsa I i
perova. Lordovi, koji su pod Džejmsom I zbog podmićivanja pozvali
na sud Bejkona, digli su pod Čarlsom I proces zbog izdaje Stoforda.
Osudili su Bejkona i sude Stofordu. Prvi je izgubio čast, drugi život.
U ličnosti Stoforda odrubili su glavu Čarlsu I. Sada se lordovi zalažu
za donji dom. Kralj saziva parlament u Oksfordu, a revolucija ga
saziva u Londonu; četrdeset i tri pera idu s kraljem a dvadeset i dva s
republikom. Iz ovog opredeljenja lordova za narod proističe Zakon o
pravima, začetak francuskih Prava čoveka: nejasna senka koju iz
daleke budućnosti francuska revolucija odražava na englesku
revoluciju.
Eto, to su bile usluge aristokratije; doduše, nenamerne ali skupo
plaćene pošto je perstvo ogroman parazit, a bile su značajne.
Despotsko delo Luja XI, Rišeljea i Luja XIV, zavođenje sultanske
vlasti, poniženje koje se izdavalo za jednakost, batinanje žezlom,
lišavanje ljudskog dostojanstva, svu tu tursku rabotu vršenu u
Francuskoj, lordovi su sprečili u Engleskoj. Oni su od svoje
aristokratije podigli zid kojim su štitili narod. Svoju nadmenost
prema narodu otkupljivali su drskošću prema kralju. »Lažeš« - rekao
je Simon, grof od Lejčestera, Henriju III. Lordovi nameću kraljevima
obaveze. Vređaju kralja na najosetljivijem mestu, u lovu. Kada bi

444
prolazio kroz kraljevski park, lord je imao pravo da ubije jednog
jelena. Lord je kod kralja kao kod svoje kuće. Lordovima treba
zahvaliti što je za kralja bio predviđen zatvor u Londonskoj kuli po
istoj tarifi kao i za perove: dvanaest livri sterlinga nedeljno. I još povrh
toga domu lordova se duguje i to što se kralj može raskraljiti. Lordovi
su lišili prestola Jovana Bez Zemlje, ponizili Edvar-da II, svrgli
Ričarda II, pokorili Henrija VI i omogućili Kromvela. Koliki je Luj XIV
bio u Čarlsu II Zahvaljujući Kromvelu, on je ostao prigušen.
Uostalom, da samo uzgred spomenemo, sam Kromvel je priželjkivao
da bude per i na ovo ni jedan istoričar nije ukazao. On se zbog toga i
oženio Elizabetom Bur-šje, potomkom i naslednicom jednog
Kromvela, lorda Buršjea, čije se perstvo ugasilo godine 1471, i nekog
drugog Buršjea, lorda Robesara, čije se perstvo ugasilo 1429.
Osećajući da se približavaju opasni događaji, on je smatrao da će lakše
zauzeti vlast time što će pogubiti kralja nego što će tražiti perstvo.
Ponekad onaj zlokobni ceremonijal lordova nije štedeo ni kralja. Isto
tako za kralja kao i za svakog drugog lorda važe dva dželata sa se-
kirama preko ramena s desne i s leve strane kao i za optuženog pera
koji je odgovarao pred sudom. Drevni dom lordova imao je pet
vekova svoj plan i uporno ga je sprovodio. Imao je svoje dane zabave
i slabosti kao, naprimer, onaj čudni dan kad ga je zavela ona velika
galija krcata sirom, šunkom i grčkim vinom što mu je poslao papa
Julije II. Engleska aristokratija bila je uporna, budna, ohola i
nepokolebljiva. Potkraj sedamnestog stoleća aktom broj deset iz
godine 1694. ona je varoš Škotbridž lišila prava da pošalje svog
poslanika u parlament i primorala donji dom da poništi izbor te
varoši, jer se okaljala šurovanjem s papom. Ta ista aristokratija
utvrdila je dužnosti i obaveze prestolonasledniku Džejmsu, vojvodi
od Jorka, a kada je ovaj to odbio, ona ga je lišila prestola. On je doduše
ipak vladao, ali su ga lordovi na kraju pritegli i oterali. U svom
dugom trajanju aristokratija je po nagonu težila za napretkom. Ona je
uvek zračila izvesnom većom količinom svetlosti, izuzev pod sam
kraj, a to je danas. Za vreme Džejmsa II ona je u donjem domu
održavala srazmeru od tri stotine četrdeset šest građana prema
devedeset dva vlastelina i pedeset građana iz dvadeset pet gradova
prema imenovanih šesnaest barona od Pet Pristaništa. Mada jako
podmitljiva i samoživa, ona je ipak u izvesnim slučajevima bila

445
naročito nepristrasna. O njoj se suviše strogo sudi. Istorija se međutim
blaže odnosi prema donjem domu. O tome bi se moglo diskutovati.
Verujemo da je uloga lordova bila jako značajna. Oligarhija je
nezavisnost u svom varvarskom obliku, ali je ipak nezavisnost.
Pogledajte Poljsku, ona je po imenu kraljevina a u stvari je republika.
Engleski perovi nisu verovali kruni i motrili su na nju. U mnogim
prilikama lordovi su znali da se zamere kruni više nego donji dom.
Kralju su pravili smetnje svake vrste. Tako je značajne 1694. godine
donji dom odbio trogodišnji Parlament, jer ga Viljem III nije hteo, a
perovi su ga izglasali. Gnevan Viljem III oduzeo je grofu Batu dvorac
Pendenis, i vikontu Mordanutu sve titule. Dom lordova bio je
Mletačka republika u srcu kraljevine Engleske. Svesti kralja na nivo
dužda bio je njegov cilj. On je učinio da se nacija u svemu uzdigne
onoliko koliko je kralj padao.
Monarhija je ovo shvatila i mrzela je perove. Obe strane nastojale
su da jedna drugu oslabe. Ovo opadanje moći bilo je od koristi narodu
koji je nadolazio. Dve slepe sile, monarhija i oligarhija, nisu primetile
da su obe radile za trećeg, za demokratiju. Kako je u prošlom stoleću
bila velika radost dvora kad mu je pošlo za rukom da obesi jednog
pera, lorda Ferersa!
Pa ipak, obešen je o svilen konopac, iz učtivosti.
Pera Francuske ne bi obesili, oholo je primetio vojvoda Rišelje.
Slažemo se. Glavu bi mu odrubili. Veća učtivost. Monmoransi-
Tankervil potpisao se kao per Francuske i Engleske i na taj način
engleske perove stavljao u drugi red. Francuski perovi bili su viši ali
manje moćni. Njima je bilo stalo više do ranga nego do vlasti, više do
prvenstva nego do vladanja. Između francuskih perova i engleskih
lordova postojala je razlika koja postoji između taštine i gordosti.
Francuskim perovima bilo je važno da budu iznad stranih vladara, da
idu na čelu španskih velmoža, da imaju prvenstvo nad mletačkim
patricijima, da na donjim sedištima u parlamentu posedaju francuski
maršali, zapovednici francuske vojske i admiral Francuske pa makar
to bio grof od Tuluza i sin Luja XIV, da podvlače razliku između
vojvodstva po muškoj i ženskoj lozi, da drže rastojanje između
običnog grofovstva, kao Arma-njak i Albre i grofovstva-perstva, kao
što je Evr, da u izvesnim prilikama, počev od svoje dvadeset pete
godine, s pravom nose plavu lentu ili orden Zlatnog runa, da pomoću

446
vojvode od Izesa, najstarijeg pera u parlamentu drže protivtežu
vojvodi od Tremoaja, najstarijem peru kod kralja, da imaju onoliki
broj paževa i konja za zapregu koliko i jedan izborni knez, da ih prvi
predsednik oslovljava sa gospodaru, da vojvodi od Mena osporavaju
rang pera kao grofu od Ea još od godine 1458, da velikom dvoranom
prolaze popreko ili sa strane - eto sve su to bile vrlo važne stvari. Za
lordove bilo je važno da se izglasa zakon o pomorstvu, odredbe
protiv katoličke dogme, da se Evropa uključi u službu Engleske, da
se zavlada morima, da se proteraju stjuartovci, da se uđe u rat s
Francuskom. Na ovoj strani etiketa iznad svega. Engleski perovi
dolazili su do plena, a francuski do slave.
Sve u svemu Dom lordova u Engleskoj bio je polazna tačka; u
pogledu civilizacije ovo je značilo bezmerno mnogo. Njemu je pala u
deo čast da započne da stvara naciju. Dom lordova postao je prvo
oličenje jedinstva jednog naroda. Engleska upornost, ta svemoćna
mračna sila, nastala je u domu lordova. Pomoću niza nasilnih mera
prema vladarima, baroni su započeli stvar konačnog rušenja
monarhije. U naše vreme dom lordova se pomalo čudi i žalosti zbog
svega onoga što je u prošlosti učinio nesvesno i nehotično. Ovo tim
pre što je to sve neopozivo. Šta su drugo ustupci nego vraćanje u
prvašnje stanje. Ovo narodi dobro znaju. Naređujem, veli kralj. Ne
primam, kaže narod. Dom lordova je verovao da stvara povlastice pe-
rovima, a doneo je prava građanima. Aristokratija, onaj kraguj,
ispalila orlovsko jaje, slobodu.
Jaje je danas razbijeno, orlušina kruži, kraguj skapava.
Aristokratija umire, Engleska se diže.
Pa ipak, da ostanemo pravedni prema aristokratiji: ona je
monarhiju održala u ravnoteži i bila joj je protivteža. Sprečavala je
despotiju i bila joj je zapreka.
Zahvalimo joj se i sahranimo je.

III
DREVNA DVORANA

Postojao je u blizini vestminsterske opatije neki stari normanski

dvorac, koji je izgoreo za vreme Henrija VIII. Preostala su samo dva
krila. Edvard VI odredio je jedno za dom lordova, a drugo za donji

447
dom.
Danas ne postoje više ni ova krila, ni te dve dvorane. Sve je iznova
sazidano.
Već smo kazali i potrebno je da ponovo naglasimo da između
današnjeg i nekadašnjeg doma lordova nema nikakve sličnosti. Ona
drevna dvorana je srušena, što je narušilo i stare običaje. Svaki udarac
pijukom po spomenicima odjekne i na običajima i starim poveljama.
Ni jedan stari kamen ne pada a da sa sobom ne povuče i neki stari
zakon. Smestite senat iz četvrtaste u okruglu dvoranu, pa će se on
odmah u suštini izmeniti. Ako se školjka izmeni, menja se i oblik puža
u njoj.
Želite li da sačuvate nekakvu svetkovinu ili božansku stvar,
zakonik ili dogmu, patricijat ili sveštenstvo, tada ni trunku ne
izmenite na njoj pa čak ni omot. Pokrpite - to je dosta. Naprimer,
jezuitizam je zakrpa katolicizma. Postupajte sa zgradama kao što
postupate sa ustanovama.
Seni treba da borave u ruševinama. Oronule staračke snage ne
osećaju se ugodno u tek obojenim prostorijama. Oronulim
ustanovama straćare su palate.
Opisati unutrašnji uređaj nekadašnjeg doma lordova isto je što i
prikazati nešto što vam je nepoznato. Istorija je noć. Sve što se ne
prikaže na njenoj pozornici ostaje u tami i u njoj iščezava; čim se
ukloni dekor, svega nestane i sve se zaboravi. Prošlost je sinonim
nepoznatog.
Kao sud, engleski perovi zasedali su u velikoj Vestminsterskoj
dvorani, a kao zakonodavno telo, kao Gornji dom, u posebnoj dvorani
koju su nazvali »Dom lordova«.
Pored suda engleskih perova, koji su se sastajali samo na poziv
krune, zasedala su u velikoj dvorani još dva velika engleska suda, niži
od suda perova, a viši od svakog drugog. Nalazili su se pri kraju ove
dvorane, smešteni u dva susedna odeljenja. Prvi je bio kraljevski sud
i trebalo je da mu kralj predsedava; drugi je bio sud kancelara, kome
je ovaj predsedavao. Jedan je bio sud pravde, drugi sud milosrđa.
Kancelar je davao kralju savete za pomilovanje. To se događalo retko.
Ova oba suda koja i danas postoje tumačili su zakone i pomalo ih
prekrajali; umešnost sudije sastoji se u tome da zakonik isecka u
sudsku praksu, što predstavlja posebnu veštinu iz čijih ruku često

448
iziđe grbava pravičnost. Ovde se, u ovoj strogoj vestminsterskoj
dvorani, fabrikovalo i primenjivalo englesko zakonodavstvo. Na
njenim svodovima od kestenovog drveta nije se hvatala paučina, ali
dovoljno je bilo sasvim da se hvata na zakonima.
Zasedati kao sud i skupština u isto vreme, dve su stvari. I to
dvojstvo predstavlja vrhovnu vlast. Dugo parlamentarno zasedanje,
koje je otpočelo 3. novembra 1640. osetilo je revolucionarnu potrebu
za ovim dvoseklim mačem. I tako je ono, kao dom lordova, preuzelo
na sebe zakonodavnu i izvršnu vlast.
Dvojstvo vlasti postoji odvajkada u domu lordova. Lordovi su u
vestminsterskoj palati zauzimali jednu dvoranu kao sudije, a drugu
kao zakonodavci.
Ova druga dvorana, pravi dom lordova, bila je uska i dugačka.
Za osvet-Ijenje služila su joj četiri visoka na krovu uklesana prozora
pa je svetlost ovde dolazila s krova. Pored toga, nad kraljevskim
baldahinom stajao je jajolik prozor od šest okana sa zavesama. Uveče
nije bilo drugog osvetljenja osim dvanaest svećnjaka pribijenih na
zidovima. Dvorana mletačkog senata bila je još slabije osvetljena. Ove
svemoćne sove volele su tamu.
Dvorana u kojoj su zasedali lordovi bila je zasvođena visokim
mnogouglim pozlaćenim svodom. Tavanica u donjem domu bila je
ravna. U monarhističkim građevinama sve je imalo svoju svrhu; na
kraju dugačke dvorane lordova nalazila su se vrata, a suprotno njima,
na drugoj strani, presto. Nekoliko koraka od vrata dvoranu je poput
neke granice presecala poprečna pregrada, koja je označavala mesto
gde prestaje narod i gde počinje plemstvo. Desno od prestola stajao je
kamin s grbom pri vrhu, a na njemu dva mramorna bareljefa, od kojih
je jedan prikazivao pobedu Ka-tvalfa nad Bretoncima godine 572, a
drugi plan varošice Dansteibl sa svega četiri ulice paralelne s četiri
strane sveta. Presto je bio uzdignut na četiri stepenice. Njega su
nazivali »kraljevska stolica«. Preko dva naspramna zida bio je
prikovan ogroman zidni ćilim s nizom slika, koji je Jelisaveta
poklonila lordovima, i one su prikazivale sve pustolovine Velike
armade od polaska iz Španije do njenog potapanja pred obalama
Engleske. Prednji gornji delovi armadinih brodova, koji su bili
posrebreni i pozlaćeni, vremenom su pocrneli. Na ćilime koje su u
razmacima presecali zidni sveć-njaci, bila su s desne strane prestola

449
naslonjena tri reda stepeničasto poredanih i međusobno odeljenih
klupa za episkope, na levoj strani prestola tri reda klupa za vojvode,
markize i grofove. Tri klupe u prvom redu zauzimale su vojvode, one
tri u drugom redu markizi, a u trećem grofovi. Nasuprot prestolu u
obliku potkovice bila su sedišta za vikonte, a pozadi njih, ispred
pregrade, dve klupe za barone. Visoka klupa desno od prestola bila
je određena za dva nadbiskupa, kenterberijskog i jorkškog. Srednja
klupa za tri biskupa iz Londona, Darema i Vinčestera. Niska klupa
bila je određena za ostale biskupe. Između kenterberijskog
nadbiskupa i ostalih biskupa postojala je znatna razlika: on je biskup
po božjoj promisli, a drugi su to samo po božjoj volji. Desno od prestola
videla se stolica za princa od Gala, levo stolice preklapuše kraljevske
vojvode, a iza njih stepenaste klupe za mlade perove koji još nemaju
svoje središte u gornjem domu. Sijaset krinova na sve strane, a na
četiri zida iznad perova kao i iznad kralja, ogroman engleski grb.
Sinovi perova i naslednici perstva prisustvuju zasedanji-ma gornjeg
doma iza prestola, između baldahina i zida. Iza prestola pružao se
prostran četvrtasti slobodan prostor. Na ovom četvrtastom prostoru,
zastrtom državnim ćilimom s grbom Engleske, nalazile su se četiri
sofe: ispred prestola jedna na kojoj je sedeo kancelar između žezla i
državnog pečata, ispred episkopa jedna na kojoj su sedele sudije
državni savetnici, koji su mogli bez prava glasa da prisustvuju, jedna
pred vojvodama, markizima i grofovima, na kojoj su sedeli državni
sekretari, jedna pred vikontima i baronima na kojoj su sedeli sekretari
krune i parlamenta i na kojoj su na kolenima vodila zapisnik dva
podsekretara - zapisničara. Nasred četvrtastog prestola stajao je zastrt
sto i na njemu svežnjevi akata, protokoli, teške pozlaćene mastionice
i visoki četvorougli svećnjaci. Perovi su zasedali po hronološkom
redosledu, svaki prema datumu osnivanja svoga perstva. Rang su
imali prema tituli, a u okviru titule prema starešinstvu. Kod pregrade
u dvorani stajao je majstor ceremonija s crnom palicom u ruci. Na
samim vratima njegov pomoćnik, a pred vratima njegov izvikivač,
čija je dužnost bila da otvara zasedanja vičući tri puta na francuskom:
Počujte! - i pritom je svečano naglašavao prvi slog. Pored izvikivača
stajao je kancelarov nosilac žezla.
Za vreme kraljevskih svečanosti svetovni perovi nosili su na
glavi krunu, a duhovni mitru.

450
 Nadbiskupi su imali mitru s vojvodskom krunom, a biskupi, koji
po svome rangu dolaze posle vikonta, mitru s baronskom pletenicom.
Čudno je i u isti mah poučno u kolikoj je meri ovaj četvrtasti
prostor, koji su ogradili kruna, biskupii i baroni, a u kome su ostali
činovnici klečali na kolenima, bio sličan onome starom francuskom
parlamentu pod prvim dvema kraljevskim lozama. Vlast ima isti
izgled u Francuskoj kao i u Engleskoj. U raspravi De ordinatione sacri
palotii Hinkmar opisuje 853 godine zasedanje lordova u
vestminsterskoj palati u osamnaestom stoleću. Čudan zapis
sastavljen devet stotina godina ranije.
Šta je istorija? Odjek prošlosti u budućnosti. Odbljesak
budućnosti na prošlost.
Zasedanje parlamenta održavalo se obavezno svake sedme
godine.
Lordovi većaju tajno, iza zatvorenih vrata. Zasedanja Donjeg
doma bila su javna. Javne sednice značile su potcenjivanje.
Broj lordova bio je neograničen. Imenovati lordove predstavljalo
je pretnju od strane monarhije. To je bilo oruđe vladanja. Broj lordova
u donjem domu početkom osamnaestog veka bio je velik. Otada je on
još i porastao. Politika krune bila je da razvodni aristokratiju. Možda
je Jelisaveta pogrešila kada je perove svela na šezdeset i pet lordova.
Plemstvo je jače kada je brojno slabije. Ukoliko jedna skupština ima
više članova, utoliko je saglasnost manja. To je uvideo i Džejms II
kada je Gornji dom povećao na sto osamdeset osam, zapravo na sto
osamdeset šest, ako se od tih perova odbiju dve vojvotkinje iz
kraljevske ložnice: Portsmut i Klivlend. Ukupan broj lordova za
vreme kraljice Ane, ubrajajući tu i sveštenike, iznosio je dvesta sedam.
Ne ubrajajući ovamo vojvodu Kamberlena, kraljičinog muža, bilo
je dvadeset pet vojvoda od kojih prvi, vojvoda Norfolk, pošto je bio
katolik, nije zasedao, a poslednji, iako stranac, po imenu Kembridž,
hanoverski izborni knez, zasedao je. Budući da je Vinčester, prvi i
jedini markiz Engleske kao što je to Astroga u Španiji, bio odsutan, i
s obzirom na to što je bio pristalica Džejmsa, bilo je svega pet markiza,
među kojima je prvi bio Lindsi i poslednji Lotijan; zatim sedamdeset
devet grofova, među kojima je prvi bio Derbi, a poslednji Islej; potom
devet vikonta, među kojima je prvi bio Herford, a poslednji Lonsdejl;
i, najzad, šezdeset dva barona, među kojima je prvi bio Abergeveni i

451
poslednji Hervi. Pošto je lord Hervi bio poslednji baron, to su ga u
domu lordova zvali »najmlađim«. Pošto su grofa Derbija potisnuli
grofovi Oksford, Šrusberi i Kent, on je za vreme Džejmsa II postao
četvrti, a za Ane prvi među grofovima.
S liste barona nestala su dva imena kancelara, i to: Verolama, u
kome je istorija pronašla Bejkona, i Vema, u kome se krio Džefris.
Džefris i Bejkon dva su imena različito mračna. Od dvadeset šest
vladika bilo je godine 1705. dvadeset i pet, jer je vladičanstvo Čester
bilo upražnjeno. Neki od njih bili su krupni feudalci, kao naprimer
Viljem Telbot, oksfordski vladika, vođa protestanata. Ostali su bili
čuveni naučnici, kao Džon Šarp, nadbiskup Jorka, bivši dekan
Norvika, pa zatim pesnik Tomas Sprat, rodčesterski vladika, bolesna
oduzeta ljudina, zatim linkolski vladika koji je umro kao ken-
terberijski nadbiskup Vejk, Bosijeov protivnik.
U važnim prilikama i kada je trebalo da dvor nešto saopšti
Gornjem domu, cela ta uzvišena gomila u odorama pod perikama, s
mitrama i perjanicama postrojila bi se i poredala svoje glave duž zida
ove dvorane na kome se nazirala oluja kako uništava veliku Armadu.
Ovde se podrazumeva: oluja pod zapovešću Engleske.

IV
STARI DOM

Ceo ovaj svečani obred Gvinplenovog lordovskog ustoličenja, od

njegovog prolaza ispod Kings Gejta do primanja povelje u okrugloj
staklenoj dvorani, odigrao se u polutami.
Lord Viljem Kuper, pošto je smatrao da je ispod njegovog
dostojanstva da sazna kako jedan per nije lep, i pošto je osećao da bi
ga smelost nekog njemu potčinjenog, koji bi ga o tome obavestio,
ponizila nije dopustio da mu se kao kancelaru Engleske podrobnije
iznesu pojedinosti o unakaženosti mladog lorda Fermena Klenčarlija.
Sigurno je da bi čovek iz naroda rado rekao: ovaj princ je grbav.
Uvredljivo je, dakle, za jednog lorda da bude ružan. Na ono malo reči
koje mu je o tome izgovorila kraljica, lord-kancelar je samo ovo
odgovorio: Vlastelinom obraz je njegovo vlastelinstvo. Ali, sve u svemu,
i prema zapisnicima o saslušanju koje je morao sam da proveri i
potvrdi, kancelar je shvatio o čemu se radi. Otuda njegova opreznost

452
 Lice novoga lorda moglo je prilikom njegovog stupanja u dom da
izazove izvesnu pažnju. Ovo je trebalo izbeći. Lord-kancelar
preduzeo je mere. Da se što manje prašine diže, jeste ideja vodilja i
pravilo u postupcima ozbiljnih ličnosti. Izbegavati nezgodne
događaje sastavni je deo ozbiljnosti. Bilo je važno da se postupi tako
da Gvinplenovo primanje u dom, kao i svakog drugog naslednika
perstva, prođe glatko.
Zbog svega ovoga, lord-kancelar utvrdio je prijem Fermena
Klenčarlija za jedno večernje zasedanje. Budući da je kancelar pri
svečanom obredu obavljao dužnost vratara, quodam modo ostiarius,
kažu stari normanski letopisi,januarum cancellorumgue potestas, kaže
Tertulijan, on je mogao da ovu svoju dužnost obavi van doma
lordova, na njegovom pragu, pa se stoga lord Viljem Kuper koristio
tim pravom, obavljajući formalnosti oko ustoličenja lorda Fermena
Klenčarlija u okrugloj staklenoj dvorani. On je, osim toga, pomakao
časovnik napred, tako da novi per uđe u dom pre nego što započne
samo zasedanje.
Što se riče ustoličenja pera na samom pragu, pa čak i van doma,
takvih slučajeva bilo je i ranije. Na taj način bio je primljen za pera
baron Kider-minster, prvi ukazni nasledni baron Džon Bošan od
Holtkastla koga je godine 1387. Ričard II postavio za barona
Kiderminstera.
Ponavljajući taj slučaj, lord-kancelar je sam sebi zadao dosta
neprilika, što mu se posle skoro nepune dve godine, prilikom prijema
vikonta Nju-hevna u dom lordova, jako osvetilo.
Lord Viljem Kuper bio je, kao što rekosmo, kratkovid, i jedva je
primećivao Gvinplenovu rugobu, a ona dva kuma lorda još manje. Ta
dva starca bila su skoro šlepa.
Njih je lord-kancelar naročito odabrao.
Štaviše, videvši Gvinplenov stas i njegovo dostojanstveno
držanje, lord-kancelar našao je da »vrlo lepo »izgleda«.
U času kada su vratari otvorili Gvinplenu velika dvokrilna vrata,
u dvorani je bilo jedva nekoliko lordova. Skoro svi starci. Na
skupovima stari ljudi su najtačniji isto kao što su u društvu žena
najistrajniji. Na sedištima za vojvode sedela su samo dvojica, i to
jedan sav osedeo, a drugi prosed: Tomas Osborn, vojvoda od Lidsa, i
Šonberg, sin onoga Šonberga, poreklom Nemca, po maršalskoj palici

453
Francuza, po perstvu Engleza, koji je pre nego što je na osnovu
Nantskog edikta bio izgnan iz Francuske, kao Francuz ratovao protiv
Engleske, a potom kao Englez protiv Francuske. U redu sedišta
duhovnih lordova sedeo je jedino kenterbrerijski nadbiskup primat
Engleske, pri samom vrhu, i sasvim pri dnu, doktor Simon Patrik,
biskup iz Elija, u razgovoru sa Evelinom Pjerponom, markizom od
Dorčestera, koji mu je objašnjavao razliku između koša ispunjenog
zemljom i bedema, razliku između ograde od običnog zaštitnog kolja,
jer da ograda od običnog kolja služi kao zaštita šatora, dok se zaštitno
kolje pobija ispred grudobrana jednog utvrđenja kao zaštita protiv
juriša opsadnika i kao prepreka protiv odmetanja opsađenih, pa je
markiz poučavao biskupa na kakav se način koljem za-štićava šanac
ukopavajući ga samo do polovine u zemlju, a drugu polovinu
ostavljajući napolju. Tomas Tin, vikont od Vejmuta, približio se
jednom velikom granatom svećnjaku i razgledao je plan svoga
arhitekta kako će u svojoj bašti Long Lit u Viltširu načiniti podšišan
travnjak išaran kockama žutog i crvenog peska, rečnim školjkama i
kamenim ugljem u prahu. Oko klupe vikonta nalazili su se Eseks
Osulston, Peregrin Osborn, Viljem Zulštajn, grof Rošfor, čitava
gomila starih lordova, a među njima i nekoliko mlađih iz grupe onih
koji nisu nosili perike i koji su se okupili oko Prajs Devrea, vikonta
Herforda, i pretresali pitanje da li se dobije čaj ako se vrelom vodom
prelije biljka zelenika.
- Skoro da je tako, - reče Osborn.
- Sasvim tako, - reče Eseks.
Sve ovo pažljivo je slušao Paulets Sent-Džon, rođak Bolingbruka,
čiji je učenik kasnije pomalo bio Volter, koji je započeo kod časnog oca
Pora, a završio kod Bolingbruka. Red sedišta za markize zauzimao je
Tomas Grej, markiz od Kenta, lord-komornik kraljičin, i uveravao
Roberta Bartija, markiza od Lindseja, lorda-komornika Engleske,
kako su glavni dobitak na velikoj engleskoj lutriji godine 1614.
izvukla dva francuska emigranta, gospodin Lekok, bivši savetnik u
francuskom parlamentu i gospodin Ravnel, bretonski plemić. Grof
Vajms čitao je knjigu pod naslovom Čudnovata praktika sibilskog
proročišta. Džon Kempbel, grof od Grinviča, poznat po svojoj
duguljastoj donjoj vilici, po svojoj veselosti i svojih osamdeset sedam
godina, pisao je pismo svojoj ljubavnici. Lord Čendor čistio je nokte.

454
Kako je ovog puta na dnevnom redu bilo kraljevsko zasedanje na
kome će krunu predstavljati izaslanici, dva vratara su ispred prestola
postavila klupu prekrivenu kadifom plamene boje. Na drugoj sofi
sedeo je reditelj, sacrorum scri-niorum magister, koji je u to vreme
stanovao u nekoj starovremenskoj kući pokrštenih Jevreja. Na četvrtoj
sofi dva zapisničara su klečeći prevrtali listove nekih registara.
U međuvremenu lord-kancelar je zauzeo mesto na prvoj sofi,
časnici doma zauzeše takođe svoja mesta, neki posedaše, a neki ostaše
da stoje, dok se kenterbrerijski arhiepiskop diže, pročita molitvu i
zasedanje poče. Gvinplen je već davno ušao u dom, a da ga niko nije
primetio; drugi red klupa za barone, gde mu je bilo određeno mesto,
bio je tik uz pregradu tako da mu je do njega trebalo svega nekoliko
koraka. Dva kuma lorda zauzela su svoja mesta desno i levo od njega
i tako su sobom zaklonili prisustvo ovog pridošlice. Kako niko nije
unapred bio obavešten, zapisničar je čitao poluglasno, da ne kažemo
šapćući, razne stvari koje su se odnosile na novog lorda i lord-
kancelar je usred »opšte nepažnje« objavio njegov prijem. Svi su nešto
razgovarali. U domu je vladao žagor kojim obično počinju skupštine
i u kome se uvek svršavaju mračni poslovi koji docnije ponekad
začuđuju.
Gvinplen je između dva stara pera, lorda Ficvaltera i lorda
Arendela, seo ćuteći i gologlav.
Pomenućemo da je Barkilfedro, kao prvi i o svemu obavešteni
špijun, rešen da u svom spletkarenju uspe, ublažio donekle rugobu
lorda Fermena Klenčarlija na taj način što je u svojim službenim
izjavama pred lordom-kancelarom isticao činjenicu kako je Gvinplen
u stanju da po svojoj volji obuzda smeh i da uozbilji svoje unakaženo
lice. Po svoj prilici Barkilfedro je čak i preuveličavao ovu
Gvinplenovu osobinu. Međutim, šta je to značilo za aristokratiju? Zar
Viljem Kuper nije kao poznavalac zakona bio autor načela: u Engleskoj
je ponovno uspostavljanje jednog pera važnije od vraćanja na presto jednog
kralja. Nema sumnje da lepotu i dostojanstvenost ne bi trebalo
odvajati. Nezgodno je što je jedan lord unakažen, ali tu uvredu nanela
je slučajnost; uostalom, koliko se time umanjuje njegovo pravo? Lord-
kancelar je preduzeo mere opreznosti i bio je u pravu što je to učinio,
ali i da nije, ko može jednog para da spreči da uđe u dom perova?
Nisu li kraljevstvo i feudalna vlastela iznad rugobe i mana? Nije li

455
zverski krik kao i samo perstvo bio nasledan u onoj staroj od godine
1347. već ugašenoj porodici Kumina, grofova od Bjukana, tako da se
po tigrovoj rici mogao prepoznati per iz Škotske? I da li su ružne
krvave mrlje bilo u čemu sprečile Cezara Bordžiju da postane vojvoda
od Valentina? I da li je slepilo spreči-lo Jovana Luksemburškog da
postane kralj Češke? Da li je Ričardu III smetala njegova grba da bude
kralj Engleske? Ako uđemo u samu suštinu stvari, tada su ružnoća i
nakaznost, posmatrane gordom ravnodušnošću, daleko od toga da
budu u opreci s veličanstvenošću, one je čak potvrđuju i dokazuju.
Aristokratija je toliko veličanstvo da joj rugoba ne smeta. To je drugi
vid ovog pitanja, ali ne manje važan. Tome da Gvinplen bude
primljen ništa se nije moglo suprotstaviti, pa su kancelarove razborite
mere opreznosti bile možda taktički korisne, ali sa višeg stanovišta
aristokratije one su bile potpuno suvišne.
Prilikom stupanja u dom, prema savetu koji mu je dao kralj
grbova i koji su mu još jednom ponovili njegovi kumovi, lordovi,
Gvinplen se poklonio »kraljevskoj stolici«.
I sad je bilo sve svršeno: on je postao lord.
Oni vrhovi pred čijim se blistanjem njegov učitelj Ursus celog
svog života duboko klanjao, taj čudesni vrhunac sad mu je bio pod
nogama.
Našao se na onom blještavom i mračnom mestu Engleske.
Na starom sljemenu feudalnog brega na koji su šest vekova
upirale svoje poglede Evropa i istorija. Strašan oreol oko glave jednog
mračnog sveta.
Sad se našao u njemu. Neopoziv ulazak.
Ovde je bio kao kod svoje kuće.
U svome domu, na svojoj stolici kao i kralj na svojoj. Bio je tu i
ništa ga više nije moglo sprečiti da ovde ne bude.
A tamo pod baldahinom ona kraljevska kruna koju je ugledao
bila je rođena sestra njegove krune. Izjednačio se s prestolom.
Prema veličanstvu predstavljao je plemstvo, nešto manje ali
slično.
A šta je bio sve do juče? Vašarski komedijaš. Šta je danas? Princ.
Juče, ništa. Danas, sve.
Naglo sučeljavanje bede i moći što se u jednoj istoj sudbini na dnu
njegove duše pogledaše u oči, odjednom su mu rascepale savest na

456
dvoje.
Dve avetinje, beda i blagostanje, ovladale su istom dušom i svaka
je vukla na svoju stranu. Bolno cepanje jedne svesti, jedne volje,
jednog mozga između dve neprijateljske sestre, aveti blagostanja i
aveti siromaštva.
Avelj i Kain u istom čoveku.

V
PRAZNA ĆASKANJA

Sedišta su se u domu postepeno popunjavala. Lordovi su

pristizali. Na dnevnom redu bilo je izglasavanje zakona kojim se
godišnji prihodi danskog princa Džordža, vojvode od Kemberlenda,
kraljičinog muža, povećavaju još za sto hiljada livri sterlinga. Pored
ovoga bilo je najavljeno da će dvorski izaslanici podneti još neke
zakonske predloge koje je odobrilo Njegovo veličanstvo s
punomoćjima i zadatkom da ih potvrde, što je ovo zasedanje
pretvorilo u kraljevsko. Zbog toga su svi perovi preko svog dvorjan-
skog ili običnog građanskog odela prebacili parlamentarne plašteve.
Ovaj plašt, sličan onome kojim je Gvinplen bio već zaogrnut, bio je
jednak za sve, s razlikom što je vojvoda na njemu imao pet zlatom
opšivenih hermelinskih traka, markiz četiri, vikont tri, baron dve.
Lordovi su dolazili u grupama. Susretali su se u hodniku i nastavljali
započete razgovore. Neki su dolazili pojedinačno. Odela su im bila
svečana, držanje nikako, pa ni reči. Kako su ulazili svi su se klanjali
pred prestolom.
Perovi su pridolazili. Defilovanje preuzvišenih imena, jer publike
nije bilo, odvijalo se bez ceremonija. Lejčester uđe i rukova se s
Ličfildom: potom Čarls Mordaunt, grof od Peterboroa i Monmauta,
Lokov prijatelj, na čiji je podsticaj ovaj poslednji predložio ponovno
kovanje novca; posle ovoga Čarls Kempbel, grof od Ludona, koji je
slušao Fulke Grevila, lorda Bruka; posle ovoga Dorm, grof od
Kernarvona, zatim Robert Saton, baron Leksington, sin Leksingtona
koji je Čarlsu II savetovao da otera Gregorija Letia, prilično
nerazboritog istoriografa da bi bio dobar istoričar; zatim To-mas
Belasiz, vikont Falkonberg, lep starac. Posle njih pojaviše se zajedno
tri rođaka Hauarda, Hauard grof Bindon, Bauer-Hauard, grof od

457
Berkšaira, i Staford-Hauard grof od Staforda; zatim Džon Levles,
baron Lavles, čije je perstvo, ugašeno godine 1736, podstaklo
Ričardsona da unese Lavlesa u svoj roman i da pod tim imenom
stvori lik junaka svog vremena. Sve te ličnosti proslavljene na razne
načine u politici i u ratu, među kojima su neke od njih služile
Engleskoj na čast, smejale su se i ćaskale. To je ličilo na raz-golićenu
istoriju.
Za nepunih pola sata dom se skoro popunio. Ovo je razumljivo,
jer je zasedanje bilo kraljevsko. Manje je razumljiva bila ona živost u
razgovorima. Sve do maločas uspavan, dom je sada izgledao kao
uznemirena košnica. Probudilo ga je pristizanje lordova koji su nešto
zadocneli. Oni su donosili novosti. Čudno je da perovi koji su se
prilikom otvaranja zasedanja našli u domu nisu znali što se dogodilo
dok su to znali oni koji nisu bili tu.
Većina lordova prispela je iz Vindzora.
Tamo se pre nekoliko sati proneo glas o događaju s Gvinplenom.
Tajna je kao mreža: kad pukne jedna nit, ona se sva raspadne. Već
toga jutra, posle događaja koji smo ispripovedali, cela povest o peru
pronađenom na cirkuskoj pozornici i o lordu u licu vašarskog
komedijaša pukla je u Vindzoru po tajnim odajama dvora. O njoj su
govorili najpre prinčevi, a zatim lakeji. Glas o ovome događaju prešao
je iz dvora u grad. Događaji su kao zemljina teža, i zakon o kvadratu
brzine može i na njih da se primeni. Oni se proture u javnost i u nju
se zabiju neviđenom brzinom. Još u sedam sati o ovome u Londonu
nije niko ništa znao, a u osam u gradu se o Gvinplenu pripoveda-lo
već na sve strane. O svemu ovome nije imalo pojma samo nekoliko
vrlo tačnih lordova, koji su došli pre nego što je zasedanje počelo i
tako se nisu našli u gradu gde se svašta pripovedalo, nego u domu
gde ništa nisu mogli da primete. O tome su ih zapitkivali oni koji su
dolazili uzbuđeni, a ovi su spokojno sedeli na svojim klupama.
- Pa šta sad, reče Francis Braun, vikont Montakjut, markizu od
Dorčestera. - Šta?
- Zar je moguće?
- Šta?
- Čovek koji se smeje!
- Vi ne poznajete Čoveka koji se smeje?
- Ne?

458
 - To je klovn, vašarski momak. Jedno nemoguće lice koje se
pokazivalo za dva marjaša. Komedijaš.
- Tako. Pa onda?
- Ovaj čas primili ste ga za pera Engleske.
- Čovek koji se smeje, to ste vi, milorde Montakjut?
- Ja se ne smejem, milorde Dorčester.
I vikont Montakjut dade znak zapisničaru koji im priđe i
njihovom gospodstvu potvrdi činjenicu da je novi per primljen.
Ovome dodade i neke pojedinosti.
- Gle, gle, gle,- uzvrati lord Dorčester, - upravo sam tada kada se
to desilo razgovarao nešto s ebiskupom iz Elija.
Na ovo mladi grof Anesli priđe starom lordu Ereu, kome je
preostalo da živi još dve godine, jer je umro 1707.
- Milorde Er?
- Milorde Anesli?
- Da li ste poznavali lorda Lineasa Klenčarlija?
- Čoveka »vo vremija ono«, da.
- Onoga koji je umro u Švajcarskoj?
- Da. Bili smo rod.
- Onaj koji je pod Kromvelom bio republikanac i ostao takav pod
Čarlsom II?
- Republikanac? Ni govora. Samo se durio. Lični sukob između
kralja i njega. Znam iz pouzdanih izvora da bi se lord Klenčarli
pomirio da je dobio položaj kancelara koji je držao lord Hajd.
- Čudim vam se, milorde Er, meni je rečeno da je lord Klenčarli
bio pošten čovek.
- Pošten čovek? Zar nešto takvo postoji. Poštenog čoveka nema,
moj mladiću.
- A Katon?
- A vi verujete Katonu?
- A Aristid?
- Dobro su učinili što su ga proterali.
- ATomas Mor?
- Dobro su učinili što su mu odrubili glavu.
- Prema vašem mišljenju, lord Klenčarli...
- I taj je bio od iste sorte. Na kraju krajeva, smešno je stalno ostati
u izgnanstvu.

459
 - On je i umro tamo.
- Razočarani častoljubivko. Ah, poznavao sam ga dobro! Itekako!
Bio sam mu najbolji prijatelj.
-A da li vam je poznato, milorde Er, da se u Švajcarskoj i oženio?
- Nešto takvo mi je poznato.
- I da je u tom braku imao zakonitog sina?
- Da, taj je umro.
- A taj je živ.
- Živ?
- Da, živ!
- Nemoguće.
- Istinito i dokazano. Sudski potvrđeno. Protokolisano.
- Onda će taj sin naslediti perstvo Klenčarlija.
- Neće ga naslediti.
- Zašto?
- Zato što ga je već nasledio. To je svršena stvar.
- Svršena?
- Okrenite se, milorde Er, on sedi iza vas u redu barona.
Lord Er se okrene, ali Gvinplenovo lice prekrivala je šuma
njegove kose.
- Gle, izusti starac videći samo kosu, već se poveo za modom. Ne
nosi periku.
Granthem oslovi Kalpepera:
- A evo jednoga koji se nasukao!
- Koji to?
- Dejvid Diri-Moir.
- Zbog čega?
- Taj više nije per.
- Kako to?
Henrik Overkverk, grof Granthem, ispripoveda Džonu, baronu
Kalpeperu, »anegdotu« o čuturici brodolomnika koju su doneli u
admiralitet, o pergamentu kompračikosa, o onom iussu regis
potpisanom Džefris, o suočenju u mučilištu tamnice u Sautvoku, o
tome da su lord-kancelar i kraljica uvažili sve te činjenice, o povelji
izdatoj u staklenoj dvorani, i najzad, o prijemu lorda Fermena
Klenčarlija prilikom otvaranja kraljevskog zasedanja. Tada su se
obojica trudili da između lorda Ficvaltera i lorda Arendela ugledaju

460
lice novog lorda o kome se toliko pripovedalo. Ali u tome nisu uspeli
ništa bolje od lorda Era i lorda Aneslija.
Uostalom, bilo da se to dogodilo slučajno, bilo da su to njegovi
kumovi tako udesili po kancelarovom savetu, Gvinplen se nalazio u
polusenci pa je na taj način bio zaštićen od radoznalih pogleda.
- Gde je? Gde je on?
Tako su uzvikivali svi koji su stizali, a nikome nije polazilo za
rukom da ga dobro vidi. Neki opet koji su ga jednom videli u Grin-
Boksu, bili su naročito radoznali, ali uzalud. I kao što se katkada
događa mladoj devojci da se oko nje okupe udovice i da je zaklone,
isto je tako Gvinplena zakrivalo nekoliko glomaznih, starački
oronulih i ravnodušnih lordova. Matore čiče s kostoboljom nemaju
interesa za ono što se događa s drugim ljudima.
Prepis pisma s tri retka, koje je, kako se tvrdilo, vojvotkinja
Džosijana napisala svojoj sestri kraljici kao odgovor na naređenje
Njenog veličanstva da se uda za novog lorda, naslednika porodice
Klenčarli, lorda Fermena, kružilo je iz ruke u ruku. To je pismo
glasilo:

»Gospođo,
Još mi je i milije. Tada ću moći da imam lorda Dejvida za
ljubavnika.«

Potpis Džosijana.
Ovo pisamce, istinito ili lažno, požnjelo je veliki uspeh.
Mladi lord Čarls Oukhempton, baron Mohum, iz grupe lordova
bez perike, sav je blažen neprekidno i po stoti put naglas čitao ovo
pisamce. Luis Duras, grof Feversem, Englez francuskog duha,
posmatrao je Mohuna i samo se smeškao:
- Bogme, uzviknu lord Mohun, to bi bila žena s kojom bih se
oženio.
Ovaj razgovor između Durasa i Mohuna čuli su svi koji su se našli
u njihovoj neposrednoj blizini.
- Oženiti se s vojvotkinjom Džosijanom, lorde Mohune!
- Zašto ne?
- Dođavola!
- Bio bih srećan!

461
 - Bilo bi ih više.
- Zar ih uvek nema više?
- U pravu ste lorde Mohune. Što se žena tiče, svi mi dobijamo
samo ono što ostane posle drugih. A ko je taj koji je prvi započeo?
- Adam, možda.
- Pa čak ni on.
- Zapravo satanal
- Dragi moj, završi Luis Duras, Adam je samo dao svoje ime.
Sirota budala! Na svoja leđa uprtio je ljudski rod. Muškarca ženi
stvorio je đavo.
Natanijel Kru, dvostruki per, svetovnik kao baron Kru i
duhovnik kao deremski biskup, postavi pitanje dobrom poznavaocu
zakona Hugu Čalmliju, grofu od Čalmlija:
- Da li je ovo moguće? - upita Kru.
- Da li je pravilno? - reče Čalmli.
- Lordovsko ustoličenje ovog novajlije obavljeno je van doma,
produži episkop, ali neki tvrde da je sličnih slučajeva bilo i ranije.
- Bilo je. Lord Bošan u vreme Ričarda II. Lord Čenej u vreme
Elizabete.
- I lord Brolji za Kromvela.
- Kromvel se ne računa.
- A šta vi mislite o svemu tome?
- Koješta.
- Milorde, grofe Čalmli, kakav će rang zauzeti u domu ovaj mladi
Fermen Klenčarli?
- Milorde episkope, pošto je republikanski prekid pomerio stare
rangove, Klenčarli se po perstvu nalazi danas između Bernarda i
Samerseta, što čini da bi lord Fermen Klenčarli u slučajevima kada
dolazi do izmene mišljenja uzimao reč osmi po redu.
- Zar odista! Taj vašarski komedijaš!
- Mene sam slučaj ne čudi, milorde episkope, zbivaju se slične
stvari. Zbivaju se i čudnije. Zar iznenadno presušivanje rečice Ouz u
Bedfordu 1. januara 1399. nije nagovestilo Rat dveju ruža? Kada,
dakle, može da presuši jedna rečica, onda može ijedan aristokrata da
izgubi svoj položaj. Kralj Ita-ke Zlis radio je razne zanate, a Fermen
Klenčarli ostao je lord pod ogrtačem komedijaša. Prostačke haljine ne
utiču na plemenitu krv. Ali uručivanje povelje i njegovo primanje za

462
lorda, mada je strogo uzev zakonito, može da izazove prigovore.
Mišljenja sam da bi se o tome trebalo sporazumeti kasnije prilikom
diskusija o državnim poslovima i postaviti pitanje lordu kancelaru.
Za nekoliko nedelja videćemo šta treba da se radi.
Na ovo episkop dodade:
- To je sasvim svejedno. Ovo je pustolovina kakva se ne pamti još
od grofa Gesbodusa.
Gvinplen, Čovek koji se smeje, krčma Tedkester, Grin-Boks,
Pobeđeni haos, Švajcarska, Šilon, kompračikosi, izgnanstvo,
unakažavanje, republika, Džefris, Džejms II, iussu regis, čuturica
otvorena u admiralitetu, otac lord Lineas, zakoniti sin lord Fermen,
vanbračni sin lord Dejvid, sukob na pomolu, vojvotkinja Džosijana,
lord-kancelar, kraljica - sve je to kružilo od klupe do klupe. Šaptanje
je kao vatra od baruta. Prosejavalo se na sva sita. Ceo ovaj događaj
izazvao je u domu graju. Iz dubine maštarija u koje je utonuo,
Gvinplen je čuo ovu graju, ali nije bio svestan da se to njega tiče.
Međutim, bio je neobično budan, ali bio je udubljen u suštinu
opšteg zbivanja, a ne u njegovu površinu. Prekomerna pažnja
uspavljuje.
Graja u dvorani nije sprečila da se zasedanje odvija svojim tokom,
kao što prašina ne ometa četu u maršu. Sudije, koji su u gornjem
domu mogu samo da prisustvuju i da govore samo kad su pitani,
zauzeli su svoja mesta na drugoj sofi, tri državna sekretara na trećoj,
a naslednici perstva u svom odeljenju iza prestola. Maloletni perovi
bili su na svojim posebnim sedištima. Godine 1705. bilo je dvanaest
ovih lordića: Hantingdon, Linkoln, Dorset, Varvik, Bat, Barlington,
Dervenvoter, koga je čekala tragična smrt, Lon-gevil, Landsdejl,
Dadli, Vard i Karteret, što je sačinjavalo dečurliju od osam grofova,
dva vikonta i dva barona.
U dvorani, koja je imala tri reda klupa, svaki lord zauze svoje
mesto. Bili su prisutni skoro svi episkopi. Vojvode u velikom broju,
počev od Čarlsa Si-mura, vojvode od Samerseta, do Džordža
Augusta, hanoverskog izbornog kneza, vojvode od Kembridža,
poslednjeg po datumu pa prema tome i prema rangu. Svi su bili
raspoređeni prema prvenstvu: Kevendiš, vojvoda od Dermonšira, čiji
je ded u Hardviku zbrinuo devedesetdvogodišnjeg Hopsa; Lenos,
vojvoda od Ričmonda, tri Ficroja, vojvoda od Sauthemptona, vojvoda

463
od Graftona, i vojvoda od Nortamberlenda; Batler, vojvoda od
Ormon-da; Samerset, vojvoda od Bofora, Bokler, vojvoda od Sent-
Albana, Paulet, vojvoda od Boltona, Osborn, vojvoda od Lidsa,
Vriotsli, vojvoda od Bedforda, koji je bojni poklič i za svoju devizu
imao: Che sara sara, što znači: Što god dođe na sve sam spreman;
Šefild, vojvoda od Bakingema; Maners, vojvoda od Rutlanda i drugi.
Ni Hauard, vojvoda od Norfolka, Tabot, vojvoda od Šrusberija nisu
mogli prisustvovati jer su bili katolici. Isto tako ni Čerčil, vojvoda od
Malboroa - naš Malbruk - koji je bio u ratu i baš tada tukao Francuski.
U ovo vreme još nije bilo ni škotskog vojvode od Kvinsberija,
Montrouza i Roksburga, jer su ga primili tek 1707.

VI
GORNJI I DONJI DOM

Odjednom se sva dvorana rasvetli. Četiri vratara donesoše četiri

velika svećnjaka sa svećama i postaviše ih sa obe strane prestola.
Ovako osvet-Ijen presto zablista u svom purpurnom sjaju,
dostojanstven. Da je i sama kraljica bila prisutna, ovome sjaju ne bi
bog zna šta doprinela.
U dvoranu uđe majstor ceremonija s uzdignutom palicom i reče:
- Njihova gospodstva izaslanici Njenog veličanstva.
Graja se stiša.
Na velikim vratima pojavi se sekretar pod perikom i u plaštu. Na
rukama je nosio jastuk ukrašen krinovim cvetovima, a na ovome
pergament. Na pergamentima su bili ispisani zakonski predloži. Na
svakom od njih visila je na svilenoj pletenici loptica, poneki put zlatna
- bil ili bula - zbog čega se zakoni u Engleskoj i zovu bills, a u Rimu
bula. Za sekretarom su išla tri čove-ka u perovskim odorama s
perjanicama na glavi.
To su bili kraljevski izaslanici. Prvi je bio lord Godolfen, glavni
rizničar Engleske, drugi Pembruk, lord-predsednik saveta, i treći
Njukasl, lord kraljevskog pečata.
Oni nisu išli jedan za drugim prema prvenstvu titule već prema
prvenstvu zvanja. Godolfen na čelu, Njukasl, iako vojvoda, poslednji.
Kada su se primakli do klupa ispred prestola, oni skidoše šešire,
duboko se pokloniše kraljevskoj stolici, pa ih ponovo staviše na glavu

464
i posedaše.
Lord-kancelar baci pogled na majstora ceremonija i reče:
- Pozovite donji dom do pregrade.
Na ovo ceremonijal-majstor izađe.
Sekretar doma lordova stavi na sto, koji je bio u kvadratu između
sofa, jastuk sa zakonskim predlozima.
Posle ovoga nastupio je prekid koji potraja nekoliko minuta. Dva
vratara postavljala su ispred pregrade drvenu klupicu sa tri
stepenice. Ona je bila prekrivena kadifom ružičaste boje i na njoj
ukovani pozlaćeni ekseri ocrtavali su krinov cvet.
Velika vrata koja su dotle bila zatvorena, sada se ponovo otvoriše
i jedan glas iza njih viknu:
- Verno predstavništvo donjeg doma Engleske.
To je bio majstor ceremonije koji je najavljivao drugu polovinu
parlamenta.
Lordovi staviše šešire na glavu.
Predvođeni spikerom, članovi donjeg doma uđoše gologlavi i
zaustaviše se pred samom pregradom. Bili su odeveni u obična
građanska odela, veliki deo njih u crno i s pripasanim mačevima.
Spiker, mnogouvaženi Džon Smit, Štitonoša, poslanik varošice
Andover, stane na klupicu koja se nalazila na sredini pregrade. Ovaj
govornik donjeg doma, odeven u dugački plašt od crnog atlasa sa
širokim rukavima i razrezima opšivenim s preda i straga zlatnim
gajtanima, nosio je periku nešto manju od kancelarove, bio je
dostojanstven, ali po rangu niži.
Svi su ovi članovi donjeg doma, zajedno s govornikom, stajali su
tako iza perova gologlavi, a ovi su sedeli pod šeširima.
Među njima mogli su se primetiti Džozef Džekil, glavni sudija iz
Čestera i tri sudije Njenog veličanstva, Huper, Pavis i Parker, zatim
državni tužilac Džems Montegju i državni pravobranilac Simon
Arkur. Osim nekoliko baro-nica i devet samo titularnih grofova, i to:
Hartingtona, Vindžora, Vudstoka, Mordaunt, Gramba, Skudamora,
Fichardinga, Hajda i Barklija perovskih sinova i naslednika, sve ostalo
bio je narod. Tmurna ćutljiva gomila.
Kada se graja usled njihovog dolaska stišala, glasnik sa vrata
povika:
- Čujte i počujte!

465
 Sekretar dvora ustade, podiže s jastuka prvi pergament, razvi ga
i otpoče da čita. Bila je to kraljičina poruka kojom se postavljaju tri
izaslanika koji će je zastupati u parlamentu i koji su opunomoćeni da
potvrde podnete zakonske predloge i to:... ovde sekretar povisi glas:
- Sidni grof Godolfen.
Sekretar se pokloni lordu Godolfenu. Lord Godolfen skidajući
šešir otpozdravi, a sekretar nastavi:
- Tomas Herbert, grof od Pembruka i od Montgomerija.
Sekretar se pokloni lordu Pembruku. Lord Pembruk taknu svoj
šešir. Sekretar produži:
- Džon Halis, vojvoda od Njukasla.
Sekretar se pokloni lordu Njukaslu. Lord Njukasl klimnu
glavom.
Posle ovoga sekretar dvora sede, a ustade sekretar parlamenta.
Njegov zamenik, koji je pozadi klečao, ustade takođe. Oba se
postaviše ispred prestola, leđima okrenuti donjem domu.
Na jastuku je bilo pet zakonskih predloga. Svih tih pet predloga
izglasao je donji dom i lordovi ih usvojili, a sad se očekivalo da ih
kruna potvrdi.
Sekretar parlamenta dade se na čitanje prvog zakonskog
predloga.
To je bila odluka kojom oba doma određuju da se na državni
trošak ulepša kraljičina rezidencija Hempton-Kart u visini od milion
sterlinga.
Kada je sekretar završio čitanje ovog zakonskog predloga, on se
duboko pokloni prestolu. Njegov zamenik još dublje, a potom upola
okrenut prema Donjem domu reče:
- Kraljica prima vašu blagonaklonost, i ona tako hoće.
Sekretar se dade na čitanje drugog zakonskog predloga.
Radilo se o zakonu koji zatvorom i novčano kažnjava svakoga
koji bi pokušao da izbegava da služi pokretnoj trupi. Pokretna trupa,
pokretni odredi vojske koje teraš kud ti je volja, to je građanska
milicija koja svoju službu vrši besplatno i koja za vreme Elizabetine
vladavine u času kada se približavala Velika Armada dala osamdeset
i pet hiljada pešaka i četrdeset hiljada konjanika.
Oba sekretara ponovo se duboko pokloniše »kraljevskoj stolici«,
na što podsekretar, okrenuvši glavu s profila, doviknu Donjem domu:

466
 - Kraljica tako hoće.
Trećim zakonskim predlogom povećavan je desetak i popovski
bir episkopije Ličfild i Koventri, jedne od najbogatijih eparhija u
Engleskoj, koja je sabornoj crkvi davala rentu « u nameri da bi se
(kako se to najavljivalo u uvodu ovog zakonskog predloga), povećao
broj kanonika i povlastica i zadovoljile potrebe naše svete vere«.
Četvrti zakonski predlog unosio je u budžet nova oporezovanja:
jedan porez na bojenu hartiju, jedan na kočije koje se izdaju pod kiriju
u Londonu, na broju osam stotina i na koje se plaća taksa po pedeset
dve livre od svake, zatim porez na advokate, tužioce i pravobranioce
u visini od četrdeset livri godišnje na glavu, porez na štavljenje kože
»bez obzira na žalbe kožarskih zanatlija«, kako se to kaže u uvodu,
potom porez na sapun »bez obzira na žalbe gradova Eksitera i
Devonšira koji su proizvodili mnogo platna i tkanina«, porez na vino
i to četiri šilinga po buretu, porez na brašno, jedan na ječam i na hmelj,
sve to sa važnošću od četiri godine, jer su, kako se to kaže u uvodu,
državne potrebe važnije od prigovora trgovine; potom tonarina koja
se kretala od šest livri po toni za brodove koji dolaze sa Zapada pa do
hiljadu osam stotina livri za brodove sa Istoka.
Najzad, zakonski predlog kojim se oglašava da je lični porez koji
je bio već naplaćen za tekuću godinu nedovoljan i za koga se predlaže
povećanje od četiri šilinga po glavi u važnosti za celu kraljevinu, s
napomenom da će oni koji odbiju da polože državi novu zakletvu
platiti dvostruku taksu.
Petim zakonskim predlogom zabranjuje se prijem u bolnicu
bolesnika, koji prilikom ulaska u nju, a za slučaj da u njoj umru, ne
uplate jednu livru sterlinga za pogrebne troškove.
Tri poslednja zakonska predloga, kao i dva prva, bili su usvojeni
i jedan za drugim potvrđeni i proglašeni zakonom, a sve je to bilo
propraćeno dubokim klanjanjem prestolu i sekretarevim rečima:
»Kraljica tako hoće«, rečima upućenim preko ramena Donjem domu.
Posle ovoga podsekretar ponovo kleknu pred četvrtu sofu a lord-
kancelar reče:
- Da bude onako kako se želelo.
S ovim je kraljevska sednica bila završena.
Presavijen pred kancelarom, spiker Donjeg doma siđe natraške
niz stepenice na klupici, nameštajući pritom pozadi svoj plašt;

467
predstavnici Donjeg doma do zemlje se pokloniše, i, dok je Gornji
dom, ne obazirući se na ovo klanjanje, nastavio s prekinutim dnevnim
redom, Donji dom se razilazi.

VII
BURA KOJU DIŽU LJUDI GORA JE OD ONE NA MORU

Vrata se zatvoriše; majstor ceremonijala se vrati; lordovi-

izaslanici napustiše svoja službena sedišta i prema svojim položajima
zauzeše svoja mesta među vojvodama, i lord-kancelar uze reč:
- Milordi, pošto je dom već više dana većao o zakonskom
predlogu da se godišnja apanaža njegove kraljevske visosti princa,
muža Njenog veličanstva, povisi za sto hiljada livri sterlinga godišnje
i pošto je diskusija o tome iscrpena i završena, sada ćete preći na
glasanje. Glasanje će, kako je to običaj, otpočeti s najmlađim baronom.
Svaki će lord kad bude prozvan ustati i izjaviti da li se slaže ili ne, i
moći će slobodno, ako to smatra za potrebno, da iznese razloge zbog
kojih tako glasa. Neka sekretar izvrši prozivanje.
Na ovo sekretar parlamenta otvori na pozlaćenom pultu izloženu
knjigu. To je bila knjiga perova.
U ovo vreme po rangu najmlađi u domu bio je lord Džon Harvi,
koji je postao baron i per godine 1703. i čiji su potomci bristolski
markizi.
Sekretar poče da proziva.
- Milord Džon, baron Harvi.
Starac s plavom perikom se diže i reče:
- Slažem se.
Potom sede.
Sekretar zapisa ovo u zapisnik i nastavi:
- Milord Fransis Simur, baron Konvej od Kiltultanga.
- Slažem se, upola ustajući promrmlja otmeni mladić na oko
sličan pažu koji ni slutio nije da treba da bude ded markiza Hertforda.
- Milord Džon Leveson, baron Gauer- nastavi sekretar.
Ovaj baron od koga će povesti poreklo vojvode od Saterlenda,
diže se i zatim sedajući odsečno reče:
- Slažem se.
Sekretar nastavi:

468
 - Milord Heneg Finč, baron Gernsej.
Predak grofova Ejlsfard, opravda svoju devizu Aperto vivere voto16
uzviknuvši što je glasnije mogao:
- Slažem se.
A kad ovaj sede, sekretar prozva petog barona:
- Milord Džon, baron Grenvil.
- Slažem se - odgovori grof Grenvil koji se istog trenutka diže i
sede i čije će se beznadno perstvo ugasiti godine 1709.
Sekretar pređe na šestog.
- Milord Čarls Montegju, baron Halifaks.
- Slažem se - reče grof Halifaks, nosilac titule pod kojom se
ugasilo ime Sevil i tek što se nije ugasilo i ime Montegju. Montegju
treba razlikovati od Montegu i Mauntkat.
Lord Halifaks nadoveza:
- Princ Džordž ima jednu apanažu kao muž Njenog veličanstva,
drugu kao princ Danske, treću kao vojvoda od Kamberlenda, četvrtu
kao lord veliki admiral Engleske i Irske, ali kao generalisimus nema
nikakve. To je nepravda. U interesu engleskog naroda potrebno je
učiniti kraj ovom neredu.
Lord Halifaks ispeva potom slavopojku hrišćanskoj veri, izgrdi
popstvo i dade svoj glas za prinčevsku apanažu.
Kada je lord Halifaks seo, sekretar nastavi:
- Milord Kristof, baron Bernard.
Lord Bernard, od kog svoje poreklo vode vojvode od Klivlenda,
kada je čuo za svoje ime, ustade i reče.
- Slažem se.
Pošto je nosio jaku od čipke, koju je vredelo videti, on se nešto
sporije spusti na svoje sedište. Uostalom, bio je to viđen plemić i
hrabar oficir.
Dok je lord Bernard sedeo, sekretar nešto zastade, pošto je sve
ovo čitao po navici i znao skoro naizust, namesti malo svoje naočare,
sagnu se nad protokolom, udvostruči pažnju, malo podiže glavu i
reče:
- Milord Fermen Klenčarli, baron Klenčarli i Hankervil.
Gvinplen ustade:

16 Živeti s javnim glasanjem.

469
 - Ne slažem se, - reče.
Sve se glave okrenuše prema njemu. Gvinplen je stajao. Snopovi
sveća s obe strane prestola živo su mu osvetlili lice i u prostranoj
mračnoj dvorani ono se izrazi reljefno kao neka maska na zamagljenoj
pozadini. Gvinplen je, koliko se sećamo, bio u stanju da u slučaju
potrebe savlada svoju manu. Koncentracijom svoje volje toliko jake
da ukroti i tigra, njemu je polazilo za rukom da ono kobno keženje
ponovo vrati u izraz ozbiljnog lica. On se sada nije smejao, ali to nije
moglo dugo da potraje: nepokoravanje sopstvenom zakonu ili svojoj
sudbini kratkog je veka; ponekad se morska vodena masa odupire
zakonu zemljine teže, nadme se i načini kao goru visok stub, ali pod
uslovom da odmah splasne. Slična borba prožimala je Gvinplena. U
trenutku za koji je osetio da je svečan, čudnom snagom svoje volje, ali
toliko koliko bi potrajao blesak munje, on je svoje lice uvijao u mračni
deo svoje duše. Svoj neizlečivi smeh prigušio je za nekoliko trenutaka.
S lica koje su mu drugi izvajali, sam je zbrisao nasmejanost. Tada je
izgledao još strašniji.
- Pa ko je ovaj čovek? - čuše se povici.
Sa svih strana, na svim klupama neopisiva graja. Njegove bujne
kose, one crne duboke brazde pod obrvama, njegov prodorni pogled
očiju koje se nisu videle, onaj surovi kroj glave u kojoj su se mešali
tama i svetlost, sve je to užasavalo. O Gvinplenu se odista moglo
pripovedati do mile volje, ali videti ga bilo je strašno. Pa i oni koji su
tako nešto i očekivali, bili su iznenađeni. Zamislite u vašoj mašti
jednu goru određenu samo za bogove na kojoj je sabrana svita
svemoćnika i veselo piruje i odjednom među njih grune kao krvavi
mesec na vidiku ono prometejsko orlovima iskljuvano lice! Od čuda
zinuvši, stari i mladi posmatrali su u ovom času Gvinplena. Olimp
gleda Kavkaz, kakvo priviđenje!
Neki starac, koga je ceo dom duboko poštovao i koji je video
mnogo sveta i mnoge stvari pa je bio predodređen da bude vojvoda,
Tomas grof od Vartona, diže se sav užasnut i reče:
- Šta sve ovo treba da znači? Ko je uveo ovog čoveka u dom?
Napolje s njim!
I onako s visoka oslovi Gvinplena:
- Ko ste vi? Odakle ste?
Na ovo Gvinplen odgovori:

470
 - Sa dna života.
I skrštenih ruku posmatrao je lordove.
- Pa ko sam ja? Ja sam beda. Milordi, nešto imam da vam kažem.
Dom obuze strava, nastade tajac, Gvinplen nastavi:
- Milordi, vi ste gore. E pa lepo. Svakako da Bog i zato ima svoje
razloge. U vas je obilje, radost, sunce vam stalno sja, vašoj vlasti
granica nema, vaša uživanja ne delite ni sa kime i potpuno
zaboravljate na druge. Neka je tako. Ali ima nešto i pod vama. Možda
i iznad vas. Milordi, hoću nešto novo da vam kažem: postoji ljudski
rod.
Skupovi ljudi su kao deca, a nezgodni događaji su za njih
čupavac iz čarobne kutije za dečju zabavu. Ponekad, kao da se
otkačila neka opruga, đavo iskoči iz nje. U Francuskoj se slično
dogodilo s Miraboom koji je takođe bio ružan.
Ovog trenutka Gvinplen je osećao kao da nešto čudno raste u
njemu. Skup ljudi pred kojim čovek govori ima u sebi nešto što
nadahnjuje. Stojiš, da tako kažem, na vrhuncu, a osećaš kako pod
tobom podrhtavaju ljudska srca. Ni Gvinplen nije bio onaj isti koji je
prošle noći u izvesnim trenucima gubio prisebnost. Sumaglica koja ga
je zbog njegovog naglog uspona dovodila u zabunu, sad se
rasplinjavala, postajala providna i tamo gde ga je zavela taština, sada
je video svoje poslanje. Ono što ga je ranije poniža-valo sada ga je
uzdizalo. Ozario ga je onaj veliki zrak koji ishodi iz dužnosti.
Oko Gvinplena se zaori sa svih strana:
- Čujmo! Čujmo!
Sav van sebe i natčovečanski on je još uvek uspevao da održi onu
ozbiljnu i tužnu zgrčenost svoga lica ispod koga se propinjalo keženje
kao pobesneli konj spreman da se otme. On nastavi:
- Ja sam onaj koji dolazi sa dna. Milordi, vi ste velikaši i bogataši.
To je opasno. Vi za sebe iskorišćavate noć. Ali pazite, postoji još viša
sila: dan. Zora je nepobediva. Ona će svanuti. Ona sviće. Ona donosi
neodoljivi mlaz svetla. A ko će sprečiti tu praćku da ne izbaci sunce
na nebo? Sunce je pravo. Vi, vi ste povlastice. Strahujte! Pravi
gospodar kuće zakucaće na vrata. Ko je otac povlastica? Slučaj. A ko
im je sin? Zloupotreba. Ni slučaj ni zloupotreba nisu pouzdani.
Budućnost im nije lepa. Obznanjujem vam vašu sreću: nastala je iz
nesreće drugih. Imate sve i to sve potiče otuda što drugi nemaju ništa.

471
Milordi, ja sam beznadni advokat i branim unapred izgubljeni spor.
Bog će ga ponovo dobiti. Ja sam samo jedan glas. Ljudski rod su usta,
ja sam njihov vapaj. Vi ćete me saslušati. Pred vas, perovi Engleske,
iznosim veliku poruku naroda, suverena koji je paćenik, osuđenika
koji je sudija. Povijam se pod onim što imam da vam kažem. Odakle
da započnem? Ni sam ne znam. Moju veliku nadugačko i naširoko
zasnovanu odbranu sastavio sam iz patnji razasutih na sve strane
sveta. Šta da sada od nje učinim? Ona me pritište i ja je izlažem tako
zbrkanu. Da li sam ovo predviđao? Nisam. Čudite se, ja isto tako. Još
do juče bio sam vašarski komedijaš, a danas sam lord. Neka potajna
igra. Čija? Nepoznatog. Treba da drhtimo svi! Milordi, na vašoj je
strani svo nebesko plavetnilo, na ovom beskrajnom svetu vi vidite
samo slavlje. Upamtite, ima i on svoje mračne strane. Ja se među
vama zovem lord Fermen Klenčarli, ali moje pravo ime je Gvinplen,
ime jednog siromaška. Jadnik sam koga je po svom ćefu skrojio kralj
iz testa velikana. To je moja istorija. Mnogi su od vas poznavali moga
oca, ali ja ne. Vi ste mu bliski po vašoj feudalnoj strani, a ja sam s njim
po njegovom izgnanstvu. Što je od Boga, dobro je. Bacili su me u
ponor. S kakvim ciljem? Da mu sagledam dno. Ja sam gnjurac i sa tog
dna donosim biser: istinu. Govorim, jer znam. Milordi, da li me
razumete? Sve sam iskusio i video; beda, gospodo srećnici, ne, to nije
prazna reč. U sirotinji sam odrastao, na zimi drhtao, glad okusio,
prezir trpeo, kugu nosio, sramotu iskapio. Ispljuvaću je pred vas. I taj
ispljuvak svih jada poprskaće vam noge i zasjaće. Pre nego što sam
dozvolio da me dovedu ovamo gde se sada nalazim, ja sam oklevao
jer su moje dužnosti na drugoj strani. Moje srce nije ovde; vas se ne
tiče šta sam ja proživeo; kada je došao čovek koga zovete vopenteik
da me potraži u ime žene koju zovete kraljica, za trenutak sam
pomislio da odbijem. Ali učinilo mi se kao da me neka mračna Božja
ruka gurnula na ovu stranu i ja sam se pokorio. Osetio sam da je
trebalo da dođem među vas. Zašto? Zbog mojih dojučerašnjih
dronjaka. Da bih mogao da govorim sitima, Bog me prethodno ubacio
među pregladnele. Ah, smilujte se! Ah, vi ne poznajete ovaj zlosrećni
svet, a smatrate da mu pripadate. Vi ste tako visoko da ste van njega.
Reći ću vam šta je to. Iskustva imam dosta. Dolazim odozdo ispod
vašeg pritiska i mogu da vam kažem koliko ste teški. O, vi gospodari,
da li znate šta ste? Da li vidite šta radite? Ne. Sve je strašno. Jedne

472
noći, jedne olujne noći, sasvim nejak, napušteno siroče, sam na ovom
velikom svetu, ušao sam u ovaj mrak koji zovete društvo. I prvo što
sam video bio je vaš zakon u vidu vešala. Drugo je bilo vaše bogatstvo
u obliku žene umrle od gladi i studeni. Treće što sam video bila je
budućnost u obliku deteta na samrtnim mukama. I četvrto bilo je ono
dobro i istinito, pravedno u liku skitnice koji je za druga i prijatelja
imao samo jednog vuka.
Do bola uzbuđen, Gvinplen oseti kako mu u grlu naviru jecaji.
Ali, o proklete sudbine, on je u stvari prasnuo u smeh.
Ovo sve zarazi odjednom. Nad skupom se bila nadvila teška i
oblačna scena i mogla se provaliti u užasu, a ona se isprazni u
veselosti. Smeh, to veselo ludilo, obuze ceo dom. Društvo ničim
ograničenih istomišljenika ne želi drugo nego da zbija šalu. Na taj
način oni se svete svojoj ozbiljnosti.
Smeh kraljeva sliči smehu bogova; tu se uvek krije nešto svirepo.
Lordovi udariše u šalu. Podrugivanje zaoštri smeh. Oko onoga koji je
govorio tapšali su i vređali ga u isti mah. Obasuše ga veselim
doskočicama kao grad koji udara da ostavi modrice po telu.
- Bravo Gvinplene! Bravo Čoveče koji se smeješ! Bravo njuško iz
Grin-Boksa! Bravo čupavko sa Terinzofilda! Priredio si nam
pozorišnu predstavu. Pa lepo, brbljaj dalje! Ti nas zabavljaš! Kako se
ovo živinče smeje! Po-mozbog pajače! Zdravo da si lorde-klovne!
Teraj dalje! I to mi je per Engleske, to! Još! Ne! Ne! Da!
Lordu-kancelaru ovo je bilo prilično neprijatno.
Gluvi lord Džems Batler, vojvoda od Ormonda, napravivši od
svoje ruke slušalicu na uhu, upita Čarlsa Boklera, vojvodu od Sent-
Albana:
- A kako je glasao?
Sent Alban odgovori:
- Sa »ne slažem se«.
- Pa dabome uzvrati Ormond. To me ne čudi. S onakvim licem!
Raspravljena gomila - svi zborovi su gomile - pokušajte da je
obuzdate! Govorništvo je ular. Ako se ular slomi, slušaoci se razbesne
i kidišu sve dok govornika ne izbace iz sedla. Slušaoci mrze
besednika. Malo ih za ovo zna. Zategnuti uzde to izgleda da je neko
pomoćno sredstvo, a u stvari nije. Ipak svaki govornik to pokuša. Već
po nagonu. I Gvinplen je pokušao.

473
 Bacivši na trenutak pogled na ljude koji su se oko njega smejali,
on povika:
- Vi, dakle, vređate bedu. Smirite se, perovi Engleske! Ah,
preklinjem vas, imajte samilosti! Samilost za koga? Za sebe same.
Kome preti opasnost? Vama samima. Zar doista ne vidite da ste na
vazi i da je na jednoj strani vaša sila i moć, a na drugoj vaša
odgovornost? Vas bog meri. Ah, ne smejte se! Razmislite o ovome. To
što se božja vaga niše, to ljudska savest drhti. Niste ni vi zli. Ljudi kao
i ostali, ni bolji ni gori. Ali vi se smatrate bogovima. A sutradan kada
se razbolite, videćemo kako se u groznici trese vaše božanstvo. Svi
smo mi jednaki. Obraćam se poštenim ljudima na svetu. Ima ih ovde;
obraćam se razboritima; ima ih ovde; obraćam se plemenitim
dušama; i njih ima ovde. Očevi ste, sinovi i braća, pa se prema tome i
vi često raznežite. Ovaj među vama koji je jutros posmatrao kako mu
se dete budi, svakako je dobar čovek. Sva su ljudska srca ista.
Čovečanstvo je srce i ne može da bude ništa drugo. Između ugnjetača
i ugnjetavanih razlika je u položaju na kome se nalaze. Gazite po
glavama drugih, ali ne vašom krivicom. Krivica je na društvenom
Vavilonu. To je promašena i trošna građevina. Jedan sprat pritište
drugi. Slušajte, hoću još nešto da vam kažem. Ah, jer ste moćni i silni,
ponašajte se bratski, a jer ste veliki, budite milostivi. Vi ne možete ni
da zamislite šta sam ja sve video! Ja, kakve nevolje vladaju dole! Ceo
ljudski rod je teška tamnica. Koliko ih je na večne muke osuđenih bez
svetla, bez vazduha, bez nade; a što je najstrašnije nešto se očekuje...
Shvatite ovaj očaj. Ima ih koji žive, a skoro su mrtvaci. Devojčice od
osam godina započinju s prostitucijom i dvadesetu dočekuju kao
starice. Što se tiče strogosti kazni, one su strašne. Govorim ali onako
nasumice i ništa ne biram. Govorim vam ono, što mi padne na pamet.
Još juče sam video okovanog nagog čoveka kako s teretom kamenja
na grudima izdiše u mukama. Da li za ovo znate? Kada bi ste vi znali
šta se sve događa, niko od vas ne bi imao hrabrosti da se oseća srećan.
Koje od vas bio na Njukaslu-na-Tajnu? Tamo po rudnicima ima ljudi
koji jedu ugalj pa napune stomak i tako zavaraju glad. Pogledajte,
usled velike bede varošica Riblčester, u grofoviji Lankaster, postala je
selo. Ne smatram da je danskom princu Džordžu potrebno još stotinu
hiljada gvineja. Više bih voleo kada bi siromašnog bolesnika primili
u bolnicu i kada mu ne bi tražili da unapred plati svoj pogreb. Strašna

474
je neimaština sirotinje u Karnervonu; u Tret-Moru kao i Tret-Bičenu.
Močvare se u Strafordu ne mogu da isuše jer novaca nema. U ćelom
Lenkeširu tekstilne farbare ne rade. Nezaposlenost na sve strane. Da
li znate da lovci haringa u Harliču pasu travu kad podbaci ribolov?
Da li znate da u Barton-Lazersu još uvek ima gubavaca koje progone
kao divljač i na njih pucaju ako samo malo provire iz svojih jazbina.
U Ejlsberiju, gradiću u kojem je jedan od vas lord, beda vlada stalno.
U Penkridžu, u Koventriju, čiju ste sabornu crkvu darivali tim
poklonom biskupa obogatili, ljudi u svojim kolibama nemaju ni
postelje i kopaju rupe da bi tamo spavala njihova dečica, i tako
umesto s kolevkom, započinju s grobom. Milordi, sve sam ja to video!
A da li znate ko plaća porez, koji ste sad izglasali? Oni, teško meni,
koji umiru. Jao, kako se varate! Na krivom ste putu. Povećavate bedu
sirotinje da bi ste povećali bogatstvo gavana. A trebalo bi da radite
obratno. Šta? Od radnika uzeti i dati gotovanu, od pregladnelog uzeti
i dati prezasićenom, od pukog siromaška uzeti i dati princu? Ah, da,
mojim žilama teče stara republikanska krv. Užas me hvata nad svim
tim: o kako mrzim sve te kraljeve! O kako su žene bestidne!
Ispripovedali su mi jednu žalosnu priču. Oh kako mrzim Čarlsa II.
Eto, ovome kralju podala se žena koju je voleo moj otac i podala mu
se, ženturača jedna, dok je moj otac umirao u izgnanstvu. Čarls II,
Džejms II. Posle nevaljalca - zločinac. A šta je to kralj? Potrebama i
slabostima potčinjen kukavni slabić. A vi kljukate to gotovansko
kraljevstvo. Od kišne gliste pravite zmijskog cara, od pantljičare
aždaju. Smilujte se sirotinji! Vi je u korist prestola preopterećujete
porezima. Pripazite na zakone koje izdajete. Pripazite na žalostivni
mravinjak po kome gazite. Oborite malo vaše oči! Pogledajte ispod
sebe! 0, vi velikani, postoje osim vas mali ljudi. Da, smilujte se, ali
smilujte se sami sebi, jer narod je na samrtnim mukama, pa kada umre
ono dole, u smrt će sobom povući i ono gore. Smrću prestaje sve i niko
joj ne umače. Kada se spusti noć, nema kutka u kome ostane dan. Da
li ste sebičnjaci? Spašavajte druge. Jer kada brod tone, jednako grabi
sve putnike. Nema brodoloma samo za jedne a da se i drugi ne
potope. Upamtite: ponor je za sve.
Smeh koji se više nije mogao suzdržati, sada se udvostruči.
Uostalom, dovoljno je da neka reč padne malo ustranu, pa da svaku
gomilu razveseli. Biti spolja smešan, unutra tragičan, nema bola koji

475
više ponižava, nema jačeg gneva. Gvinplen je to nosio u sebi. Njegove
reči smerale su se u jednom, lice u drugom pravcu. Strašno stanje.
Glas mu je postajao piskaviji:
- Veseli su ovi ljudi. Ironija se opire agoniji. Svojim ruganjem
vređaju smrtni ropac. Svemoćni su i može im se. E pa lepo. Videćemo.
Ah, da, i ja sam jedan od vaših a i tebi, takođe, sirotinjo pripadam!
Sirotinjo tvoj sam takođe. Kralj me je jedan prodao, siromah me jedan
prihvatio. A ko me unakazio? Jedan princ. Ko me lečio i othranio?
Jedan puki siromah. Ja sam lord Klenčarli, ali i dalje ostajem
Gvinplen. Poreklo vodim od velikih, ali pripadam malima. Sad sam
među onima koji uživaju, ali sam s onima koji stradaju. Ah, ovo
društvo je lažno. Jednoga dana doći će ono pravo. Neće više biti
vlastelina, biće samo slobodnih ljudi. Neće biti gospodara, biće očeva.
Budućnost je ovo: bez metanisanja, bez ponižavanja, bez neznanja,
bez ljudi kao tegle-će marve, bez ulizica, bez sluga, bez kraljeva. Samo
svetlost! A dotle, tu sam! Imam pravo i njim se koristim. Da li je to
pravo? Nije, ako ga koristim samo za se. Da, ako ga koristim za sve.
Govorim lordovima, jer i sam sam lord. O braćo moja s dna života, ja
im govorim o vašoj bedi. Sa šakom dronjaka iz naroda dići ću se i
strešću bedu robova na gospodare, a ti podvlašćeni i nadmeni neće
moći da se oslobode uspomene na nesrećnike i bola sirotinje, a utoliko
gore aka se radi o gamadi i utoliko bolje ako ona padne na lavove.
Gvinplen se pri ovome obrati zapisničarima koji su malo dalje
klečali na četvrtoj sofi i nešto beležili:
- Ko su ovi ljudi koji kleče? Šta oni rade ovde? Listajte, ljudi ste!
Ovaj iznenadni poziv potčinjenim licima, koja jedan lord ne bi
smeo ni da primeti, izazva još veću veselost. Do maločas su mu
dovikivali »bravo« sad su ga pozdravljali s »ura«. Od tapšanja prešlo
se na lupanje nogama. Čovek bi pomislio da je u Grin-Boksu smeh
slavio Gvinplena, a ovde ga ubijao. Ruganje ubija. Ljudski smeh često
preduzima sve što može da čoveka mučki upropasti.
Smeh je postao neizdržljiv. Pljuštale su prostačke šale. Skupovi
ljudi su glupi kad hoće da budu duhoviti. Svojim prostodušnim i
glupim porugama, umesto da ispitaju činjenice, oni ih izvrću i umesto
da rešavaju pitanja, oni ih zaobilaze. Svaki nezgodan doživljaj je
upitnik. Ko se ovome smeje, smeje se zagonetki, iza koje se skriva
sfinks, koji se nikad ne smeje.

476
 Čuli su se ovakvi protivrečni poklici:
- Dosta! Dosta! Još! Još! Još!
Viljem Farmer, baron Leimpster dobaci Gvinplenu uvredu sličnu
onoj kakvu je Rik-Kini dobacio Šekspiru:
- Komedijašu! Kreveljko!
Lord Vogan, čovek pun mudrih izreka i dvadeset i deveti po redu
baron, uzviknu:
- Vratili smo se u vremena u kojima životinje drže govor. Usred
ljudskih usta - životinjska njuška uzima reč.
- Da čujemo valansko magare - na ovo dodade lord Jermut.
Zbog svog tubastog nosa i krivih usta lord Jermut odavao je
utisak pronicljivog čoveka.
- Buntovnik Lineas kažnjen je u svom grobu. Sin je očeva kazna,
doda Džon Hju, biskup iz Ličfilda i Kaventrija, čijih se prihoda
dotakao Gvinplen.
- Laže, potvrdi lord Čalmli, učeni pravnik, to što on zove
mučenje, u stvari je samo teška kazna, odlična kazna. U Engleskoj
udaranje na muke ne postoji.
Tomas Ventvort, baron Rabi, obrati se kancelaru ovim rečima:
- Milorde kancelaru, zaključite sednicu!
- Ne! Ne! Ne! Zabavlja nas! Ura! Hop! Hop! Hop!
Tako su dobacivali mladi lordovi, ali u njihovoj veselosti bilo je i
gneva. Četvorica među njima bila su u svojoj veselosti i mržnji vrlo
ograničeni: Lorens Hajd, grof od Ročestera, Tomas Tafton, grof od
Taneta, vikont Haton i vojvoda Montegu.
- U štenaru s Gvinplenom! - povika Ročester.
- Dole s njim! Dole! Dole! - dobacivao je lord Tanet.
Vikont Haton uze marjaš iz džepa i baci ga pred Gvinplena. Džon
Kempbel, grof od Grinviča, Savedž, grof Rivers, Tompson, baron
Haversem, Vorigton, Eskrik, Roleston, Rokingem, Karteret, Langdeil,
Mejnard, Hadson, Kanarvon, Kavendiš, Barlington, Robert Farsi, grof
Holdernes, Oter Vindzor, grof od Plimuta, pljeskali su u znak
odobravanja.
Đavolska ili božja buka u kojoj su se gubile Gvinplenove reči.
Čula se jedino ova reč:
- Pazite!
Ralf, vojvoda Montegu, koji je pre kratkog vremena došao ovamo

477
iz Oksforda i kome su tek probili brkovi, iziđe iz reda vojvodskih
klupa, gde je sedeo devetnaesti po redu, i skrstivši ruke postavi se
pred Gvinplena. Na sečivu ima mesto koje seče najoštrije, u glasu
postoji prizvuk koji vređa najdublje. S takvim prizvukom i rugajući
mu se u lice, Montegu dobaci Gvinplenu:
- Šta ti to govoriš?
- Proričem - uzvrati Gvinplen.
Sa svih strana ponovo se zaori smeh. U njemu je u potmulom
basu tut-njao gnev. Jedan među maloletnim perovima Lajonel
Krensild Sekvil, grof od Darseta i Midlseksa ustade sa svog sedišta,
ozbiljan kako to pristaje budućem zakonodavcu, bez osmeha i bez
reči s izrazom dvanaestogodišnjeg dečka posmatrao je Gvinplena da
najzad slegnu ramenima. Ovo podstaknu biskupa od Sent-Azafa da
šapne biskupu od Sent-Dejvida, koji je sedeo pored njega, i da mu,
pokazujući prstom na Gvinplena, kaže:
- Onaj tamo je luđak! A pokazujući na dete: - Ono je mudrac.
Kroz zbrku podrugljivih doskočica nejasno su se čuli ovi poklici:
- Gorgonina njuško! Šta znači ova pustolovina? Uvreda za dom!
Takav
čovek nije se nikad na ovom mestu pojavio! Sramota! Sramota! Da
zaključimo sednicu! Ne! Nek završi! Govori posprdo!
Podbočivši se lord Luis od Durasa uzvikne:
- Ah, baš mi godi da se smejem. Slezini mi prija. Predlažem da se
izglasa ovako sastavljena zahvalnica: Dom lordova izražava svoju
zahvalnost Grin-Boksu.
Gvinplen je, kako se toga sećamo, maštao o drukčijem prijemu.
Onaj koji se uz peskovitu liticu, koja se pod nogama ruši, uspinjao
iznad provalije od koje ga hvata vrtoglavica, koji je pod rukama,
noktima, lakto-vima, kolenima, stopalima osetio kako mu klizi i
nestaje uporište, koji je u samrtnom strahu klizio natrag umesto da
puže napred, koji se svojim naporom prema vrhuncu sve više
primicao padu i koji je sve više osećao kako mu se osipa tle ispod
nogu kad god bi učinio pokret da se izvuče iz opasnosti, i koji je
uviđao kako se primiče strašnom ponoru i kako mu u kosti prodire
mračna studen, razjapljene čeljusti pod vama, taj je proživeo ono što
i Gvinplen.
Gvinplen je osećao da se njegov uspon odronjava i da su mu

478
slušaoci provalija.
Nađe se uvek neko koji u svojoj jednoj jedinoj reči sve sažme.
Lord Skarsdeil jednim uzvikom izrazi utisak cele skupštine:
- Šta će ovo čudovište ovde?
Sav van sebe, pun prezira i grčevito pribravši svu snagu
Gvinplen se isprsi i netremice baci pogled na sve:
- Šta ću ja ovde? Dolazim da budem strašan. Vi kažete da sam
čudovište. Ne, ja sam narod. Da li sam izuzetak? Ne, ja sam kao i svi
ostali. Izuzetak ste vi. Vi ste varka, ja sam stvarnost. Ja sam Čovek. Ja
sam strašni Čovek koji se smeje. Čemu se smeje? Smeje se vama, sebi,
svima. Šta predstavlja njegov smeh? Vaš zločin, a njegovo
mučeništvo. Taj zločin tresnuće vam o glavu. To mučeništvo pljunuće
vam u lice. Smejem se, znači: plačem.
Ovde zastade. Nastade tišina. Još su se smejali, ali tiše, tako da je
mogao da u sebi pomisli kako je privukao pažnju. On predahnu i
nastavi:
- Ovaj smeh na mom licu urezao je jedan kralj. Ovaj smeh izraz je
opštečovečanskog bola. Ovaj smeh znači mržnju, prinudno ćutanje,
bes, očajanje. Ovaj smeh je posledica mučenja. Ovaj smeh potiče iz
nasilja. Kada bi ovaj smeh imao satana, to bi bila osuda Boga. Ali
večito nije nalik na prolazno: pošto je ono apsolutno, ono je pravedno;
Bog mrzi ono što rade kraljevi. Ah, vi me smatrate za izuzetak! Ja sam
simbol. 0 vi, bezumni silnici, otvorite oči. Ja oličavam sve. Ja
predstavljam čovečanstvo onakvo kakvim su ga učinili njegovi
gospodari. Čoveka su unakazili. Ono što je meni učinjeno, učinjeno je
i ljudskom rodu. Nalazili su mu pravo, pravdu, istinu, razum, kao
meni oči, nozdrve i uši; i njemu su kao meni u srce stavili izmetište
gneva i bola, a na lice masku zadovoljstva. Gde je Bog stavio svoj prst,
žarile su se kandže kralja. Čudovište je nadopunilo Boga. Sveštenici,
perovi, prinčevi, narod je u svojoj duši veliki patnik koji se samo
naizgled smeje. Milordi, kažem vam, ja sam narod. Danas me
ugnjetavate, danas ste me izviždali. Ali budućnost je mutna jugovina:
što je bilo led, postaje talas. Što je izgledalo postojano, biće satrveno.
Jedna grmljavina, jedan tresak i - svršeno je. Bliži se čas kada će jedan
grč srušiti vaše ugnjetavanje, kada će rika biti odgovor vašem
zviždanju. Taj čas je već jednom kucnuo, i ti si ga bio doživeo, oče
moj! Taj božji čas bio je došao i zvao se Republika; nju su prognali, ali

479
ona će se ponovo vratiti. Zasad upamtite da je rodoslovlje mačem
naoružanih kraljeva prekinuo Kromvel koji je bio naoružan sekirom.
Drhtite od straha! Primiče se neizbežni raskid, podsečeni nokti
izrastaju, iščupani jezici odleću i pretvaraju se u plamene koji kroz
vetar razbijaju tamu i urliču kroz vasionu. Pregladneli keze svoje
neuposlene zube, vaš raj, koji ste sazdali na paklu, klati se. Namučili
su se i napatili. I što bi gore, eto ga dole, a što je dole, gore ustaje. Mrak
teži za svetlom, osuđeni se dižu protiv povla-šćenog, narod dolazi,
kažem vam, čovek se diže, nastaje kraj večnih muka, sviće crvena zora
katastrofe. Sve je to u ovom mome smehu. Kome se vi smejete!
London stalno praznuje. Pa lepo. S kraja na kraj Engleske ori se
klicanje. Tako je. Ali sada čujte: Sve što vidite, to sam ja. Vaše
svečanosti su moj smeh. Vaša javna uveseljavanja, to sam ja. Vaša
venčanja, miropomazanja, krunisanja - sve je to moj smeh. Vaša
slavlja prinčevskih rođendana, to je moj smeh. Nad vama grmi grom,
i to je moj smeh.
Kako je bilo moguće sve ovo izdržati! Smeh se ponovo zaori, ovaj
put nepodnošljiv. Od svih lavina koje izbacuju ljudska usta, taj krater,
veselost je ona koja najviše nagriza. Činiti zlo s veselošću, toj zarazi
ne izmakne ni jedna gomila. Sva se pogubljenja ne vrše na gubilištu.
Kada se ljudi okupe, bilo kao običan skup ili skupština, među njima
se odmah nađe krvnik gotov za akciju: to je poruga. Nema te muke
koju je moguće uporediti s mukom nekog smešnog jadnika. Gvinplen
je to ovaj put okusio. Veselost koja je išla prema njemu značila je
kamenovanje i karteč. On je bio igračka, pa-jac, luda glava, meta.
Skakali su, vikali »još« i valjali se od smeha. Lupali su nogama, jedan
drugog drmusali za jake. Ni dostojanstvenost samog mesta, ni
grimizni plaštevi, ni zategnuti hermelini, pa ni veličina perika, ništa
nisu pomagali. Smejali su se lordovi, smejali su se episkopi, smejale
su se sudije. Razvedrili su se starci u klupama, a u dečjim klupama
valjali su se od smeha. Kenterberijski nadbiskup gurkao je laktom
nadbiskupa od Jorka. Henri Kompton, biskup u Londonu, brat lorda
Northemptona hvatao se za trbuh. Lord kancelar obarao je oči da bi
sakrio svoj smeh. Majstor ceremonijala, pored pregrade, taj kip
poštovanja, takođe se smejao.
Bled, Gvinplen je skrstio ruke; okružen svim tim mladićima i
starcima iz kojih je izbijalo homersko raspoloženje, usred tog burnog

480
tapšanja, lupanja nogama, zasipan povicima »ura«, usred tog
komedijaškog ludila, čija je meta bio baš on, u tom gospodstvenom
izlivu veselosti, u toj ogromnoj radosti, on je u sebi nosio grob. Sve je
bilo svršeno. On nije više uspevao da savlada ni svoje lice koje ga je
odavalo, ni slušaoce koji su ga vređali.
Nikada nije jasnije ni s više užasa izbio na videlo sudbinski večiti
zakon po kome se ismeje ono što je uzvišeno, u riku pretvori ono što
bi trebalo da bude samo smeh, u porugu izvrne očaj i napravi zbrka
onoga što si i što izgleda da si. I nikada zlokobniji zračak nije osvetlio
duboku ljudsku tamu.
Gvinplen se nalazio u času kada je onaj grohotan smeh konačno
otpremao u grob njegovu sudbinu. Ono neopozivo već je bilo tu. Kad
čovek padne, on se ponovo digne, ali kada ga smrve, ne diže se više.
Glupo i ničim ograničeno ruganje smrvilo ga je u prah i pepeo. Od
sada nije više bilo ništa moguće. Sve je zavisilo od sredine. Ono što je
u Grin-Boksu predstavljalo sjajan uspeh, u domu lordova značilo je
porugu i poraz. Tapšanje onde, prokletstvo ovde. To je bilo naličje
njegove maske. Na jednoj strani maske bile su simpatije naroda koji
je podržavao Gvinplena, na drugoj - mržnja velikana koja je
odbacivala lorda Fermena Klenčarlija. Sjedne strane, simpatije, a s
druge, gnušanje. Ovo oboje ga je teralo u mrak. Osećao je kao da je
dobio udarac odostrag. Sudbina deli podmukle udarce. Kasnije će se
sve ovo objasniti, ali zasad je udes zamka i čovek upada u klopku. On
je vero-vao da se uspinje, a zasuli su ga usovi smeha. Velike počasti
žalosno svršavaju. Ima jedna mračna reč: otrezniti se. Tragična je
mudrost koja se rađa iz opasnosti. Obasut ovom veselom i surovom
olujom, Gvinplen je razmišljao o svemu i svačemu.
Luđački smeh je kao mutna bujica. Skup ljudi u toj ludoj veselosti
isto je što i brod bez busole. Kuda se plovi i šta se radi, nije se više
znalo. Trebalo je prekinuti sednicu.
S obzirom na ovaj »nemili događaj«, lord-kancelar odloži
glasanje za sutradan. Dom lordova se raziđe. Lordovi su se s
poštovanjem klanjali »kraljevskoj stolici« i odoše svaki na svoju
stranu. Smeh koji još nije prestajao odzvanjao je i gubio se kroz
hodnike. Domovi, pored svojih službenih vrata, imaju pod zavesama
i vajarskim radovima razna tajna vrata kroz koja se skupovi prazne
kao voda u napuklim posudama. Dom se za kratko vreme ispraznio.

481
Ovo se obavilo vrlo brzo i bez prekida. Na ovim bučnim mestima
tišina naglo zavlada.
Kad se čovek preda snovima, oni ga zanesu daleko, a maštanje
povrh toga učini da ti izgleda kao da si se našao na nekoj drugoj
planeti. Gvinplen se trže. Ostao je sam. Dvorana je bila pusta, ali on
čak nije ni primetio da je sednica bila završena. Svi perovi su se razišli,
pa među njima i njegovi kumovi. Samo tu i tamo ostalo je još nekoliko
nižih činovnika doma koji su čekali da »njihova gospodstva« izađu,
da zatim navuku presvlaku na stolice i da pogase fenjere. Gvinplen
nabi šešir na glavu, iziđe iz klupe i uputi se prema velikim otvorenim
vratima na hodniku. U trenutku kada je prolazio pored pregrade,
jedan vratar mu pridrži perovski plašt. On je to jedva primetio, a posle
ovoga nađe se u hodniku.
Posluga je sa čuđenjem primetila kako se lord koji je izlazio nije
poklonio prestolu.

VIII
DA NIJE BIO DOBAR SIN BIO BI DOBAR BRAT

U hodniku nije bilo više nikoga. Gvinplen je prošao kroz okruglo

stakleno predsoblje, iz kog su odneli naslonjaču i stolove i u kom više
nije bilo ni traga od njegovog svečanog prijema u perstvo. Veliki
svećnjaci i lusteri osvetljavali su u razmacima put ka izlazu. Pomoću
ove svetlosne trake on je lako u spletu dvorana i hodnika pronašao
put kojim je ovamo došao s kraljem grbova i majstorom ceremonijala.
Osim ponekog zakasnelog lorda koji se tromo vukao ispred njega, u
hodniku nije sreo više nikoga.
Odjednom kroz tišinu ovih velikih praznih dvorana dopreše do
njega uzvici nejasnih ljudskih glasova: čudna noćna buka na takvom
mestu. On se zaputi pravcem otkuda je dopirala graja i nađe se u
prostranom, slabo osvetljenom predsoblju, jednom od mnogobrojnih
izlaza iz doma. Ovde su se videla velika otvorena staklena vrata,
spoljašnje stepenice, lakeji i fenjeri; napolju ispod trema video se trg
na kome je čekalo nekoliko kočija.
Buka koju je maločas čuo, dolazila je odavde.
Iznutra, u tremu, ispod fenjera, nalazila se jedna uzbuđena
skupina ljudi koja je nešto vikala bučno mlatarajući rukama.

482
Gvinplen joj se približi kroz mrak.
Oni su se međusobno prepirali.
Na jednoj strani deset ili dvadeset mladih lordova, koji su hteli
da izađu, a na drugoj jedan čovek sa šeširom kao i oni, stasit i visoko
uzdignute glave, sprečavao ih je da ovuda prođu.
Ko je bio ovaj čovek? - Tom-Džim-Džek.
Nekoliko lordova još je bilo u perovskim plaštevima, dok su
drugi već presvukli odelo za parlament i zamenili ga običnim
građanskim.
Tom-Džim-Džek je nosio šešir s perjanicom, koja nije bila bele
boje kao u perova, već zelena s trakama narandžaste boje. Od glave
do pete bio je sav izvezen i širitima opšiven s bezbroj traka i čipki na
rukavima i oko vrata. Levom rukom grozničavo se hvata za mač, čiji
su opasač i korice bili ukrašeni admiralskom kotvom.
On je bio taj koji je govorio i koji se u svom govoru obraćao svim
lordovima, pa je Gvinplen čuo ovo:
- Kazao sam vam da ste kukavice. Tražite da povučem reč. Pa
dobro, niste dakle kukavice, ali ste budale. Digli ste se svi na jednog.
To nije kukavičluk. Dobro, ali to je budalaština. Govorilo vam se, a vi
od svega niste ništa razumeli. U ovom domu stari su gluvi, a mladi
bez pameti. Dovoljno sam vaš da mogu da vam kažem istinu. Novi
lord je neobičan i prosuo je, priznajem, sijaset ludosti, ali u tim
ludostima bilo je istine. Bilo je nejasno, neprobavljivo, svakako
mnogo rđavo izraženo. Često je ponavljao ono »znate«, »znate«. Ali
čoveku koji je juče bio vašarski komedijaš nije moguće da već danas
govori kao Aristotel ili kao doktor Zilber Birne, episkop iz Saruma.
Ali ono o gamadi, pa o lavovima, pa ono obraćanje podsekretari-ma
koji su klečali, sve je to bilo neukusno. Dabome. Ko to osporava? Ono
je bilo nepovezano i bezumno nagvaždanje, ali tu i tamo provejavale
su stvarne činjenice. I tako kako je, to je dosta rečeno baš zbog toga
što je to govorio čovek kome to nije zanimanje. Hteo bih da vidim vas
na njegovom mestu. Ono što je ispripovedao o gubavcima u Barton-
Lazaresu svakako stoji. Uostalom, nije on prvi koji bi rekao neku
glupost. A najzad, milordi, ja ne trpim ako se više njih okomi na
jednog, takva mi je ćud i tražim od vaših gospodstava dozvolu da
mogu da se smatram uvređenim. Meni se niste svideli i zbog toga sam
ljut. U Boga mnogo ne verujem, ali bih povero-vao kada bih video da

483
i on čini dobra dela, što mu se ne događa često. Pa ipak, zahvalan sam,
tom dobrom Bogu, ako ga ima, što je s dna života izvukao jednog pera
Engleske i nasledstvo vratio nasledniku, i, neuznemiravajući se ništa
zbog toga da li meni baš to odgovara ili ne, milo mi je videti kako se
babura iznenada preobražava u orla, a Gvinplen u lorda Klenčarlija.
Zabranjujem vam, milordi, da o tome drukčije mislite. Žao mi je što i
Luis Duras nije ovde. Sa zadovoljstvom bih ga napao. Milordi,
Fermen Klenčarli je bio lord, a vi ste vašarski komedijaši. Što se tiče
njegovog smeha, to nije njegova krivica. Vi ste se tom smehu smejali,
a nesreći se ne smeje. Vi ste tikvani, svirepi tikvani. A ako mislite da
se i vama ne može neko nasme-jati, onda se ljuto varate. Ružni ste i
rđavo se odevate. Milorde Haveršene, pre neki dan sam video vašu
ljubavnicu, prava grdoba. Vojvotkinja a maj-munica. Gospodo
podrugljivci, ja vam ponovo kažem da bih vas voleo čuti da
izgovorite samo četiri povezane reči. Mnogi brbljaju, a malo njih
govori. Vi umišljate da nešto znate, jer ste po Oksfordu i Kembridžu
dembelisali i jer ste pre nego što ste postali perovi Engleske u
klupama vestminsterske dvorane, bili magarci u školskim klupama
Gonevilovog i Kajusovog koledža. Ja sam sad pred vama i mnogo mi
je stalo da se pogledamo oči u oči. Poneli ste se sramno prema novom
lordu. Čudovište, istina, ali životinjama izručeno. Više bih voleo da
sam kao on nego kao vi. Bio sam na sednici, bio sam na svom mestu
kao mogući naslednik perstva i sve sam čuo. Prava nemam da uzmem
reč, ali imam pravo da budem plemić. Vaša vesela lica bila su mi
nepodnošljiva. Kada sam nezadovoljan, ja bih se ispeo na Breg Pen-
dhil da naberem onog olujskog bilja zbog kojeg grom udari onoga koji
ga s korenom iščupa. Zato sam vas ovde na izlazu sačekao. Uvek je
korisno govoriti, a mi treba da se između sebe poravnamo. Zar već ne
uviđate da ste lično mene uvredili? Milordi, čvrsto sam rešen da vas
nekolicinu pobijem. Sve vas ovde: Tomasa Taftona, grofa Taneta;
Savedža, grofa Riversa; Čarlsa Spensera, grofa Sanderlenda;
Laurensa Hajda, grofa Ročestera; barona Greja Rolstona, Keri
Handsona, Eskrika Rokingema i tebe mali Karteret; pa tebe Roberte
Darsi, grofe Holdernes i tebe Viljeme, vikonte Halton; tebe Ralfe,
vojvodo Montegu, i sve ostale koji bi to želeli, pozivam vas ja Dejvid
Moir, vojnik mornarice, i naređujem vam da pribavite svedoke i
sekundan-te i čekam vas oči u oči, prsa u prsa, još večeras, odmah,

484
sutra, danas, noćas, po danu, po noći, gde god i kad god zaželite,
čekam vas gde god to hoćete i gde god se nađe prostora za dve dužine
mača, i pametno ćete uraditi ako pregledate čakmak na vašim
pištoljima i osvetljate britke sablje, jer mi je čvrsta namera da
upraznim vaša perstva. Pripremi se i ti, Ogl Kevendiše i seti se svog
gesla: Cavendo tutus. Marmađuk Langdejl, dobro ćeš učiniti ako i za
tobom kao i za tvojim pretkom Gudoldom pođe i tvoj mrtvački
sanduk. Džordž Bute, ni ti više nikad ugledati nećeš svoju palatinsku
grofoviju Čester i svoj lavirint sličan onome na Kritu i visoke tornjiće
Danhem Masija. A što se tiče lorda Vogana, on je još dosta mlad da
govori nepristojnosti, a prestar da za njih odgovara, ali zbog njegovih
reči obračunaću se s njegovim nećakom Ričardom Voganom, članom
donjeg doma za grad Merionet, a tebe ću Džone Kembelu, grofe od
Grinviča, da ubijem onako kao što je Ečon ubio Matasa, i to ne iz
potaje već otvorenim udarcem pošto sam navikao da vrhu mača ne
pokazujem svoja leđa već samo svoje srce. I s ovim je, milordi, sve
svršeno. A sada ako vam je volja, tražite čini od uroka. Idite kod
gatare neka vam gleda u karte, namažite kožu melemima i le-
karijama koji će vas učiniti da budete neprobojni, o vrat obesite
amajlije đavola ili svete device. Mačevaću s vama pa bili vi
blagosloveni ili prokleti i neću vas pretraživati da vidim da li na sebi
nosite sve te vradžbine. Peške ili na konjima. Na raskršću ako vam je
volja, na Pikadiliju ili na Čaring Krosu, a s ulice poskidaćemo
kaldrmu kao što su je nekad skinuli ispred Luvra za dvoboj Giza i
Basonpjera. Svi, jeste li čuli? Sve vas hoću. Grofe Karnarvo-ne,
progutaćeš oštricu mača do balčaka, kao što je to uradio Marol onom
Lilu Marivou, a onda ćemo, milorde, videti da li ćeš se još smejati. I ti
Var-lingtone, koji sa svojih sedamnaest godina izgledaš kao
devojčica, imaš da biraš između travnjaka oko svoje kuće u Midlseksu
i svog lepog vrta u Jok-širu, gde će te pokušati. Izjavljujem vašim
gospodstvima da meni ne dolikuje ako je neko u mom prisustvu
drzak, i, milordi, ja ću vas za to kazniti. Zameram vam što ste ismevali
lorda Fermena Klenčarlija, on vredi više od vas. Kao Klenčarli, plemić
kao i vi, a kao Gvinplen ima više duha nego vi koji ga uopšte nemate.
Njegova stvar, moja je stvar, ko njega uvredi, mene je uvredio. Vaša
poruga - to je moj bes. Još ćemo videti ko će da se živ izvuče, jer ja vas
čikam do istrage moje ili vaše. Jeste li čuli? Izaberite oružje i način

485
borbe. Izaberite smrt koja vam se sviđa. I pošto ste isto toliko
prostačine kao i plemići, ja svoje zahteve podešavam prema vašim
osobinama i nudim vam sve moguće načine prema kojima se ljudi
ubijaju: od mača prinčeva do boksa grmalja.
Na ovaj izliv gneva sva nadmena skupina mladih lordova uzvrati
s osmehom.
- Pristajemo, odgovoriše.
- Uzimam pištolj, reče Barlington.
- A ja, prihvati Eskrik, želim stari dvoboj na zatvorenom
megdanu s buzdovanima i kamom.
- Ja dvoboj s dugačkim i kratkim nožem, da budemo goli do
pojasa, prsa u prsa, reče Holdernes.
- Lorde Dejvide, reče grof Tanet, ti si Škotlanđanin. Uzimam
široki škotski mač.
- Ja obični mač, - reče Rokingem.
- Ja ću radije boks, jer je to otmenije, reče vojvoda Ralf.
Uto se Gvinplen pomoli iz mraka.
On zakorači prema onome koga je sve dosad poznavao po imenu
Tom-Džim-Džek i za koga je sad počeo da sumnja da je to neko drugi.
- Zahvaljujem vam, - reče Gvinplen, - ali sve se ovo mene tiče.
Svi pogledaše.
Gvinplen priđe bliže. Vuklo ga je nešto čoveku za koga je čuo da
mu je ime Dejvid, koji ga je sada branio, a možda je bio i nešto više.
Lord Dejvid ustuknu.
- Gle, reče lord Dejvid, to ste vi! Vi! Kao poručen, i vama sam
takođe hteo da kažem neku reč. Maločas ste govorili nešto o nekoj
ženi koja je volela lorda Lineasa Klenčarlija, a posle njega kralja Čarlsa
II.
- To je istina.
- Gospodine, uvredili ste mi majku.
- Vašu majku? - uzviknu Gvinplen. - U tom slučaju, meni se čini
da smo nas dvojica...
- Braća, nadopuni lord Dejvid.
I ošamari Gvinplena.
- Braća smo, ponovi Dejvid. To znači da se možemo tući. U dvoboj
se ide samo sa sebi ravnim. Ko nam je više ravan od našeg brata?
Poslaću vam svoje svedoke. Sutra ćemo se uhvatiti za guše.

486
 KNJIGA DEVETA

SLOM
I
OD PRETERANE VELIČINE DO NAJDUBLJEG PADA

Sa crkve svetog Pavla izbijala je ponoć kada je jedan čovek,

prešavši preko Londonskog mosta, zaokrenuo u uličice Sautvoka.
Pošto je u to doba u Londonu kao i u Parizu vladao običaj da se
gradska rasveta gasi u jedanaest sati, drugim rečima ulični fenjeri
uklone kada su najpotrebniji, tog svetla u to vreme nije bilo. Mračne
ulice bile su puste. Gde svetla nema, malo je prolaznika. Čovek je
hitao. Kada se na ulici pojavio, bio je za ove noćne sate čudno odeven:
bez kabanice, u svilenom vezenom odelu, s mačem o pojasu i sa
šeširom s belom perjanicom. Noćni stražari koji su ga gledali kako
hita, primetili su:
- Ovo mora da je neki plemić koji se kladio - i s dužnim
poštovanjem sklanjali su se s puta lordu i opkladi.
Ovaj čovek bio je Gvinplen.
Odnekud je bežao.
Na čemu je konačno bio? Ni sam nije znao. Duša, kako smo rekli,
ima svoje vihore, svoja strahovita kovitlanja u kojima se sve: nebo i
more, dan i noć, život i smrt, kao u nekom neshvatljivom užasu
izmeša. Tada je stvarnost nepodnošljiva. Čoveka zgrome stvari u koje
ne veruje. Nirvana postaje orkan. Zvezdano nebo izbledi. Vaseljena
se isprazni. Čoveku nestaje svesti i oseća da umire. Vapi za zvezdom.
Šta je osećao Gvinplen? Žeđ da vidi Deu.
Samo to je osećao. Ponovo se vratiti u Grin-Boks, u veselu, svetlu
i bučnu krčmu Tedkester, ispunjenu onim dobrim i srdačnim
narodnim smehom, ponovo naći Ursusa i Homa, još jednom videti
Deu i vratiti se životu.
Kao kad se strela odapne s luka, isto tako razočarenje svojom
jezivom silom baci čoveka, tu strelu, natrag stvarnosti. Gvinplenu se
žurilo. Približavao se Terinzofildu. Sad više nije išao običnim

487
korakom već je trčao. Oči su mu prodirale kroz tamu. Pustio ih je da
grabe ispred njega kao nekoj davnoj traženoj luci na vidiku. Kakav
divan trenutak kada na krčmi Tedkester ugleda osvetljene prozore!
Izišao je na Bouling-grin. Zaobišao oko ćoška jednog zida i našao
se nasuprot krčme koja je nešto dalje, na drugom kraju livade, bila,
kao što se sećamo, jedina kuća na vašarištu.
Pogleda u tom pravcu. Svetla nije bilo, samo neka crna masa.
On pretrnu, a u sebi u isti mah pomisli da je već dosta kasno, da
je krčma zatvorena i da je posve razumljivo što su svi polegali, da mu
ne preo-staje drugo nego da probudi Niklesa ili Govikuma, da treba
da ode do krčme i da zakuca na vrata. On tamo i ode; nije samo trčao,
on se na nju sjurio.
Bez daha stiže do krčme. Kada si u najvećim mukama i kada ti se
duša grči od bola, kada se ne zna da li si živ ili mrtav, ipak se i tada
za one koje voliš uvek nađe nežnosti u izobilju. Po tome se poznaju
velike duše. Kad sve iščezne, ostane samo ljubav.
Da Deu iznenada ne probudi, bila je Gvinplenova prva briga.
Zbog toga se približavao krčmi toliko nečujno koliko god je više
mogao. Poznavao je svaki kutak, nekadašnju štenaru za psa čuvara u
kojoj je spavao Govikum. Ovaj sobičak koji se naslanjao na gostinjsku
sobu, imao je prozorčić kroz koji se gledalo na vašarište. Gvinplen
tiho zastruže po oknu. To je bilo dovoljno da probudi Govikuma. U
Govikumovoj sobi ništa se ne pomače. San je u tim godinama tvrd,
reče Gvinplen za sebe, i tiho pokuca na okno. Ništa se ne pokrenu.
On zakuca življe i dvaput. U sobičku sve je bilo nepomično.
Potom podrhtavajući krenu prema vratima krčme i zalupa.
Niko ne odgovori.
Obuze ga jeza i on pomisli u sebi: - Gazda Nikles je ostareo, deca
spavaju tvrdo, a starci duboko. Hajde! Pokušajmo još malo jače!
Strugao je, kucao i lupao. Udarao u vrata. Ovo mu oživi jednu
davnu uspomenu na Vejmut, kada je još kao sasvim mali nosio u
naručju malu Deu.
Zadrma još jače, onako kao lord, što je, nažalost, i bio.
U kući je i dalje vladala nema tišina.
Ovo ga sasvim izbezumi. Nikakvih obzira više nije imao. Počeo
je da doziva Niklesa i Govikuma.
U isto vreme motrio je na prozore ne bi li ugledao da li će se

488
upaliti neka sveća.
U krčmi ništa. Ni glasa, ni šuma, ni svetla.
Pođe ka kolskoj kapiji, zatrese je, besno je gurne i poče da doziva:
- Ursuse! Homo!
Vuk ne zareža.
Čelo mu obliše graške ledenog znoja.
Pogled mu je i dalje unaokolo bludio. Noć mračna, ali puna
zvezda tako da se na vašarištu sve raspoznavalo. Pred sobom ugleda
tužnu sliku: svega je nestalo. Na Bouling-grinu ni jedne čatrlje, ni
cirkusa, ni šatora, ni pozornice, ni kola. One skitnice koje su ovuda
vrvele ustupile su mesto nekoj crnoj pustoši. Sve se rasturilo.
Obuze ga luđački strah. Šta je sve ovo značilo? Šta se to dogodilo?
Zar baš nikoga nema? Zar se život iza njega srušio? I šta su im svim
učinili? Ah, Bože moj! I kao oluja jurnu na kuću. Besan od straha i
užasa, lupao je nogama i rukama, lupao je po sporednim vratima i po
kolskoj kapiji, po prozorima, kapcima i po zidu. Dozivao je Niklesa,
Govikuma, Fibi, Vinos, Ursusa, Homa. Sve uzvike i povike zavitlao je
u ovo zidine. Za trenutak bi stao, oslušnuo, ali pošto je kuća i dalje
bila nema i mrtva, sav očajan nastavio bi dalje da lupa. Udarci,
kucanje, lupa, udaranje nogama i povici odjekivali su na sve strane.
Činilo se kao da se grom trudi da probudi grobnicu.
Kad čoveka spopadne strava, on tada postaje strašan. Ko se svega
boji, ničega se ne boji. Taj udara sfinksa nogom, taj se obrecne i na ono
nepoznato. Gvinplen diže buku u svim njenim oblicima. Malo bi
prestajao, potom opet započinjao. Na ovo tužno ćutanje neprekidno
je dozivao, vikao i urlao.
Po imenu je po stoti put dozivao sve one za koje je pretpostavljao
da su unutra, sve osim Dee. Za njega je ova opreznost bila više
nagonska.
Pošto je sve dovikivanje ostalo bez uspeha, preostalo mu je jedino
da preskoči zid. U kuću treba ući, pomisli u sebi. Ali kako? Na
Govikumovom sobičku razbi okno, proturi kroz njega ruku, poseče
se, izvuče rezu, otvori prozorčić. Pošto primeti da će mu mač smetati,
on ga Ijutito istrže s kaja-som i kanijom i baci na zemlju. Potom se
uspe na izbočinu zida pa, iako je prozorče bilo tesno, provuče se i uđe
u krčmu.
Govikumov krevet, koji se jedva video, bio je još uvek u sobičku,

489
ali Govikuma nije bilo tamo. Pošto Govikum nije bio u svom krevetu,
bilo je jasno da ni Nikles nije u svome. U kući je bilo mračno. Unutra
se kroz ovu tamu osećala ona tajanstvena nepomičnost praznine i
onaj neobjašnjivi strah koji je govorio: ovde nikoga nema. Sav u
grčevima Gvinplen prođe kroz nisku gostinsku sobu. Udarajući o
stolove spotače se o posuđe, preturi klupe, obori bokale, preskoči
neke predmete starog kućnog nameštaja, dojuri do vrata koja su
vodila u dvorište, udari kolenom o njih, vrata se otvoriše pošto se
kvaka na njima odvali. Vrata se okrenuše oko baglama. On baci
pogled u dvorište. Grin-Boksa nije bilo tamo.

II
OSTATAK

Gvinplen izjuri iz kuće i poče da pretražuje u svim pravcima po

Terinzo-fildu. Zagledao je svuda gde su još uoči tog dana bili svi
zajedno, komedijaško pozorište, šator ili neka kolibica. Od svega toga
ništa više nije postojalo. Lupao je po dućančićima, mada je znao da u
njima nema nikoga. Lupao je po svemu što je bilo nalik na prozor ili
na vrata. Nigde ni glasa iz ove pomrčine. Kao da je sve pomrlo.
Mravinjak je bio zgažen. Očigledno se radilo o merama policije.
Izvršila je ono što danas zovemo racija. Terinzo-fild bio je više nego
pust, bio je žalostiv, osećalo se da su neke divlje kandže zagrebale po
svim njegovim budžacima. Ovom zlosrećnom vašarištu, da tako
kažemo, izvrnuli su džep i potom ga ispraznili.
Pošto je sve pretražio, Gvinplen napusti Bouling-grin kroz
krivudave ulice periferije, zvane Ist-point i uputi se ka Temzi.
Potom u ovoj mreži pešakčih staza oivičenih samo zidovima i
živicama zaobiđe nekoliko okuka, oseti svežinu koja je dolazila s
vode, oslušne kako potmulo klizi reka i iznenadno se nađe pred
ogradom. To je bio Efrok-Stoun.
Ograda se pružala duž jednog kratkog i uskog delića keja, a
ispred te ograde okomito se u mutnu vodu spuštao visoki zid Efrok-
Stouna. Gvinplen se pred ovom ogradom zaustavi, uhvati se rukama
za glavu i, gledajući u vodu ispod sebe, utonu u razmišljanja.
Da li je gledao u vodu? Nije. Pa šta je onda gledao? Tamu. Ali ne
onu oko sebe već u sebi.

490
 U ovom setnom noćnom predelu, na koji se nije obzirao, u tami
kroz koju mu pogled nije prodirao, nazirale su se senke katarki i
krstova na njima. Ispod Efrok-Stouna tekla je mutna reka, ali dalje
nizvodno kej se polagano spuštao jednim neosetnim nagibom ka
strmoj obali duž koje je mirovalo nekoliko brodova, jedni koji su
doplovili, drugi koji su čekali da otplove. Svi su oni bili vezani uz
kopno pomoću rtića podignutih od kamena ili od drveta ili drvenim
skelama. Nepomično su stajali, jedni privezani, drugi ukotvljeni. Nije
se čulo da po njima neko ide ili govori, a pošto se još uvek održavala
dobra navika da mornari spavaju što god više mogu i da ustaju samo
onda kada to ustreba, stoga na brodovima koji su ove noći za vreme
oseke trebali da otplove, nije bio niko budan.
Trup brodova, tih velikih crnih mehurića, kao i brodska oprema
s palamarima i prečagom na lestvicama s teškom mukom su se
raspoznavali. Sve je bilo olovno i mutno i jedva se raspoznavalo.
Samo tu i tamo po neki crveni fenjer prosecao je maglu.
Od svega toga Gvinplen nije ništa primećivao. Gledao je u svoju
sudbinu.
Ovaj razočarani zanesenjak razmišljao je o neumitnoj stvarnosti.
Odjednom mu se učini kao da iza sebe čuje nešto nalik na
zemljotres. To je bio onaj smeh lordova.
Tek je bio umakao tom smehu. Ostavio ga ošamaren. A ko ga je
ošamario?
Njegov rođeni brat.
I pošto je sa šamarom umakao ovom smehu sklonivši se kao
ranjeni ptić u svoje gnezdo, bežeći od mržnje i tražeći ljubav, šta je
našao?
Mrak.
Nikoga.
Svi su nestali.
Ovaj mrak je poredio sa svojim snovima.
Koliki slom!
Gvinplen je dospeo do one kobne granice od koje počinje
praznina. Grin-Boks je nestala, nestao je ceo svet.
Duša mu se zgrčila.
Razmišljao je o svemu.
Kako se sve to uopšte dogodilo? Pa gde su? Po svemu sudeći bili

491
su nasilno odvedeni. Udarac sudbine koji je Gvinplena načinio
velikim, bio je za njih protivudar koji ih je zgromio. Sigurno je da ih
nikada više neće videti. Stoga su i bile preduzete one mere opreza.
Sve što je, počev od Niklesa i Govikuma, živelo na vašarištu, bilo je
odstranjeno, tako da mu niko ni o čemu nije mogao da pruži bilo
kakvo objašnjenje. U isto vreme kada je u domu lordova uništila
njega, strašna društvena sila smrvila je i njih u njihovim sirotinjskim
kolibama. Bili su upropašćeni. Dea izgubljena! Zauvek! Moćni Bože,
gde je ona? A on da se nije našao tu da je zaštiti!
Pretpostavljati nešto o onima koje volimo i kojih više nema, isto
je što same sebe udariti na muke. Na takve muke Gvinplen je sam
sebe udario. U svaki kutak u koji je zavirio, pri svakoj pretpostavci
koju je učinio, sve ga je veći gnev obuzimao.
I u tim mučnim razmišljanjima, on se odjednom priseti onog po
svemu zlokobnog čoveka koji mu je rekao da se zove Barkilfedro.
Ovaj čovek upisao mu je u mozak nešto što mu je ostalo nejasno i što
se sada ponovo javljalo, a bilo ispisano tako strašnim mastilom da su
mu slova sada bila plamena, i on je video kako su u dubini njegovih
misli svetlele one ranije zagonetke, a sada potpuno jasne reči: Sudbina
nikad ne otvori jedna a da za sobom ne zatvori druga vrata.
Sve je svršeno. Zavejala ga tama posle koje ne sviće više dan.
Svaki čovek, već prema svom udesu, može u sebi da doživi smak
sveta. To se zove očajanje. Duše su pune zvezda koje padaju.
Tako je bilo s Gvinplenom.
Nadvio se bio dim i njega obavio. Pred očima mu se zgusnuo, u
mozak prodro. Spolja slepilo, unutra zanos. To je trajalo onoliko
koliko traje dim. Potom se sve rasplinulo: dim i život. A kad se iz tog
sna probudio, bio je opet sam.
Sve je iščezlo, otišlo u nepovrat i nestalo. Noć. Ništa. To je sad bio
njegov vidik.
Ostao je sam.
Biti osamljen isto je što biti i mrtav.
Očaj je račundžija, kome je stalo do zbira. Ništa njemu ne
umakne. Sabira sve, ni jedna mu para ne promakne. Grdi boga i zbog
udara groma i zbog uboda igle. U pogledu svoje sudbine hoće da zna
na čemu je. Razmišlja, veže, računa. Gvinplen je ispitivao sebe i svoju
sudbinu.

492
 Dok mu se spoljašnost ledila, unutar njega tekla je usijana lava.
Samo jedan osvrt natrag: strašan bilans.
Kad se na breg ispneš, tada s njegovog visa vidiš provaliju, a kad
duboko padneš, tada poglede svoje upireš nebu.
A tada sam sebi kažeš: i ja sam tamo bio.
Snašla ga je krajnja nesreća. Kako se sve to iznenadno zbilo:
strašna brzina zle kobi, toliko teška da pomisliš da je spora. Ali nije. I
sneg bi prema tome, jer je hladan, trebalo da bude ukočen, a pošto je
beo kao mrtvački pokrov, trebalo bi da bude nepokretan. Snežna
lavina sve to pobija.
Snežni usov je sneg koji se pretvori u zažarenu peć: uvek je leden,
a ipak proždire. Takav snežni usov zahvatio je Gvinplena, otkinuo ga
kao krpu, kao drvo iz korena iščupao i survao ga kao kamen.
Pred samim sobom ispitivao je uzroke svog pada. Sam sebi
postavljao je pitanja i davao odgovore. Bol vrši isleđenja i nema toga
sudije koji je toliko tačan kao savest kad sama sebi sudi.
Koliko je u ovom njegovom očaju bilo griže savesti?
Hteo je da sam sa sobom obračuna i ispitivao je svoju savest.
Njegovo odsustvovanje izazvalo je nesreću. Zar je ono zavisilo od
njega? Zar je on u svemu što se dogodilo bio slobodan? Ne, nije. On
je osećao da ga je nešto sputavalo, ali šta je to bilo što ga je vezivalo i
zadržavalo? Tamnica? Nije. Okovi? Nisu. Pa šta, dakle? Lepak.
Uhvatio se na lepak slave i veličine.
U svemu tome nije bilo ničeg nalik na nameštenu klopku. U
početku iskušenje, koje se kasnije preobrazilo u robovanje.
Pa ipak, u tome ga je mučila njegova savest - da li su mu oni
prosto nametnuli ono što su mu ponudili? Nisu, on je to primio.
Da je nad njim u izvesnoj meri izvršeno nasilje i prepad, u to
sumnje nema, ali se i on, sa svoje strane, nije mnogo otimao. Nije on
kriv što je dopustio da ga odvedu, ali što ga je slava zanela, kriva je
njegova slabost. Bio je jedan, i to najodlučniji trenutak, kada ga je
Barkilfedro stavio pred upitnik i prepustio mu da jednom rečju odluči
o svojoj sudbini. On je mogao da kaže: ne. Kazao je: da.
Iz ovog u zanesenosti izgovorenog »da« sve je proizašlo.
Gvinplen je sad to uviđao i osećao gorak ukus posle ove odluke.
Međutim, on se opirao. - Zar je on kriv što je povratio svoja prava,
svoju baštinu, svoje nasleđe, svoj dom, kao plemić rang svojih

493
predaka, kao siroče ime svog oca? A šta je primio? Primio je natrag
svoja prava. Ko mu ih je vratio? Proviđenje.
Uprkos svemu, on se bunio protiv toga. Glupi pristanak! Kakvu
kupoprodaju je zaključio? Kakva glupa trampa! S proviđenjem se
pogađao na svoju štetu. Oko čega? Da bi imao dva miliona rente,
sedam do osam vlastelinskih poseda, deset ili dvanaest palata u
gradu i zamkova na selu, stotine lakeja, lovišta, kočija, grbova, da
postane sudija i zakonodavac, da bude krunisan i da kao kralj nosi
grimizni plašt, da bude baron, da bude baron i markiz, da bude per
Engleske - za sve to dao je Ursusovu kolibicu i Dein osmejak! Dao je
svoju sreću za iluziju u kojoj se utopio i u kojoj je pretrpeo brodolom!
Dao je biser za okean! O bezumniče! O luđače! O lakoverni glupane!
Pa ipak - pomisli on s pravom ovog puta - u groznici za
ogromnim bogatstvom koja ga je bila spopala, nije sve bilo nezdravo.
Možda bi od njega bilo egoistički da je odustao. Možda je bio dužan
da pristane. Kada je postao lord, šta je trebalo da radi? Ukoliko je neki
događaj zamršeniji, utoliko više pomuti svest. To mu se dogodilo.
Obaveza koja mu se nametala u suprotnom pravcu, sa svih strana i u
isti mah, mnogostruka i sama proti-vrečna, bila je glavni uzrok
njegove pometenosti. Ona ga je slomila, naročito na putu od Korleon-
Lodža do doma lordova, kome se nije suprotstavio. Ono što se u
životu zove uspinjati se, samo je zamena običnog puta i s putem koji
uznemiruje. A gde je ubuduće pravi put? Kome prvo treba da
odužimo naš dug? Da li prema našim bližnjima, da li prema
čovečanstvu? Zar se iz male ne prelazi u veliku porodicu? I ukoliko
se čovek više uspinje, utoliko ga sve više pritiska osećanje
odgovornosti. Ukoliko si viši, utoliko si odgovorniji. I ukoliko su ti
prava šira, obaveze su veće. Nalaziš se u situaciji - ili možda u zabludi
da izabereš jedan od nekoliko puteva koji u istom času stoje pred
tobom, a na svaki od njih savest ukazuje prstom tvrdeći da je to pravi
i da njime treba poći. Kuda da kreneš? Da odustaneš? Da ostaneš? Da
ideš napred? Natrag? Šta da se radi? Čudnovato koliko je mnogo
raskrsnica pred dužnošću. Odgovornost je često pravi lavirint.
Ako čovek u sebi nosi neku misao, ako oličava neku pojavu, ako
je u isti mah čovek simbol i čovek od krvi i mesa, za njega je
odgovornost tada još složenija. Otuda kod Gvinplena ona brižna
pokornost i nemo nespokojstvo. Otuda njegov pristanak kada su ga

494
pozvali na sednicu u dom lordova. Misaoni čovek je često pasivan
čovek. Činilo mu se kao da je slušao zapove-sti same dužnosti. Ući u
forum u kome se može govoriti o nasilju i boriti se protiv njega, nije
li to ostvarenje njegovih najskrivenijih želja? A kad su mu kao
strašnom društvenom primerku, živom primeru samovolje pod
kojom čovečanstvo stenje već šest hiljada godina, dali reč, da li je on
imao pravo da od nje odustane? Da li je imao pravo da pogne glavu
ispred plamenog jezika koji je silazio na njega?
U mračnoj i vrtoglavoj borbi savesti, šta je on sam sebi rekao?
Otprilike ovo: - Narod je ćutanje. Postaću veliki zastupnik tog ćutanja.
Progovoriću mesto nemih. Govoriću ispred malih velikana i ispred
nejakih silnima. To je cilj moje sudbine. Zna Bog šta hoće i šta radi.
Svakako je čudno kako je petnaest godina plovila Hardkvanonova
čuturica koja je sadržavala preobražaj Gvinplena u lorda Klenčarlija,
plovila morima, burnim talasima, odbijala se od grebene, izlagala se
udarcima talasa i vetrova i da je sve to besnilo nije oštetilo. Znam
zašto. Postoje sudbine koje su skrivene. Svojoj sudbini našao sam
ključ i odgonetam svoju zagonetku. Predodređen sam! Poverena mi
je jedna misija. Biću lord siromaha. Govoriću u ime očajnika koji ćute.
Biću tumač onih koji mucaju. Biću tumač mumlanja, urlika, roptanja,
gunđanja masa, njihovih rđavo izraženih žalbi, njihovih
nerazumljivih glasova i svih ostalih životinjskih krikova, kojima
urliču ljudi pritisnuti patnjom i neznanjem. Buka ljudi je
neartikulisana kao buka vetra. Oni viču, ali ih ne razumeju. Tako
vikati isto je što i ćutati, a ćutati znači položiti oružje. To je prinudno
razoružavanje koje vapi za pomoći. Pomoć biću ja. Optužba biću ja.
Biću glas naroda. Onaj koji treba da razume, razumeće. Biću krvava
usta, s kojih je skinuta brnjica. Sve ću reći. To će biti silno!
Govoriti mesto nemih, lepo je; gluvima govoriti tužno je. To je bio
drugi deo njegovog čudnog doživljaja.
Nažalost, promašio je.
Promašio je zauvek.
Veliki uspon u koji je verovao, veliko bogatstvo, sjaj, sve se to pod
njim stropoštalo.
Koliki pad - potonuti u peni smeha! On, koji je o sebi mislio da je
jak i koji je tolike godine prijemljive duše plovio širokom rekom patnji
i koji je iz ovog carstva mraka nagoveštavao tužni vapaj bola, sada se

495
razbio o onaj ogromni sprud: lakomislenost srećnih. Smatrao je sebe
za osvetnika, a bio je klovn. Mislio je da udara gromom, a samo je
golicao. Umesto ushićenja, pobrao je porugu. Jecao je pred njima, a
njih je to razveselilo. Potonuo je u talasima njihovog veselja.
Progutalo ga samrtno ždrelo.
Čemu su se smejali? Njegovom smehu.
Ono, dakle, grozno nasilje čiji mu je trag večno ostao, ono
unakažavanje koje je zauvek nosilo izraz veselosti, onaj sramni žig
cerenja, slika tobožnjeg zadovoljstva naroda pod svojim ugnjetačima,
ona maska radosti stvorena mučenjem, ona duboka poruga koju je na
licu nosio, onaj ožiljak koji je svedočio o onome »po zapovesti
kraljevoj«, to svedočanstvo zločina koje je nad njim izvršio kralj,
simbol zločina koji je monarhija izvršila nad celim narodom - sve ga
je to oborilo i slomilo. Tako se optužba protiv krvnika pretvorila u
presudu njegovoj žrtvi! Nečuveno poricanje pravde! I pošto mu je
monarhija upropastila oca, sad je uništavala njega. Počinjeno zlo
služilo je kao izgovor i pobuda za zlo koje je trebalo izvršiti, na koga
su se lordovi razgnevili? Na mučitelja? Ne. Na mučenika. Da. Ovde
presto, tamo narod. Ovde Džejms II - tamo Gvinplen. Jedno je bilo
sigurno: suočavanje je iznelo na videlo Gvinplenov atentat i zločin. U
čemu je bio atentat? U podizanju optužbe. A zločin? U stradanju. - Da
se zlo prikrije, i da se za njega ne čuje, jer to je uvreda veličanstva. Isti
ljudi koji su Gvinplena porugama zasuli, da li su bili rđavi? Nisu. Ali
su imali svoju zlu sudbinu: bili su srećni. Bili su krvnici, a to nisu
znali. Bili su veseli. Našli su da Gvinplen nije koristan. On je prosekao
svoju utrobu, iščupao svoje srce i jetru, otvorio im svoje srce, a oni su
mu dovikivali: Nastavi da se pretvaraš. I najbolnije pri svemu tome
bilo je to što se i on smejao. Užasan lanac koji mu je stezao dušu,
ometao ga je da mu misao ukroti lice. Rugoba mu je zahvatila duh, i
dok mu se savest gnušala, njegovo ga je lice u laž uterivalo i samo mu
se cerilo. Sve je bilo svršeno. On je bio i ostao Čovek koji se smeje,
karijatida sveta koji plače. Bio je bol koji se skamenio u veselosti
noseći na sebi breme bede i zle sudbine celog svemira i bio je za sva
vremena okružen smehom, porugom i razonodom ostalih. Bio je
oličenje svih potlačenih, s njima je delio kobnu sudbinu velikih jada
koje drugi nisu ozbiljno shvatili. S njegovom nesrećom zbijali su šalu.
Postao je besnoslovni komedijaš rođen strašnoj teškoj nesreći,

496
pobegao iz te svoje tamnice, postao Bog, uspeo se sa dna života
prostoga puka do podnožja prestola, pomešao se sa zvezdanim jatom
i pošto je bio razonoda onih koji su na paklene muke bili večno
osuđeni, on je sada zabavljao one odabrane! Sve što je u sebi imao
plemenitog, oduševljenja, srca, duše, bola, gneva, besa i ljubavi
nalazilo je svoj završetak u prasku grohotnog smeha! Ustanovio je, a
to je i lordovima rekao, da u svemu tome ne predstavlja izuzetak, već
običnu opštepoznatu i sveobuhvatnu pojavu toliko sraslu s navikama
svakidašnjeg života da je bila posve obična. Puki siromah se smeje,
prosjak se smeje, osuđenik se smeje, ženturača se smeje, siroče se
smeje da zaradi nasušni hleb, rob se smeje, vojnik se smeje, ceo narod
se smeje. Ljudsko društvo je tako sagrađeno da se sva prokletstva,
bede, nesreće, groznice, čirevi, smrtne muke gore nad svojim
ponorom pretvaraju u jednu strašnu veselu grimasu. Ova sveopšta
grimasa - to je bio on; ona je bila on. Zakon koji odozgo po svojoj volji
upravlja, ona nepoznata sila koja vlada, htela je da vidljiva i opipljiva
utvara od krvi i mesa izrazi svu onu čudovišnu parodiju koju zovemo
svetom. Ta utvara bio je on.
Nemilosrdna sudbina.
On je doviknuo: Smilujte se onima koji pate. Uzalud.
Hteo je da izazove milosrđe: izazvao je strahotu. Zakon svojstven
utvarama.
Bio je čovek i utvara u isti mah. U tome je i ležala sva njegova
bolna zagonetka. Utvara spolja, čovek iznutra, čovek, možda više
nego iko, jer je njegova dvojaka sudbina bila izraz celog čovečanstva.
Nosio ga je u sebi, a u isti mah dok je čovečanstvo nosio u sebi, osećao
je da ga ono odbacuje.
U njegovom životu postojalo je nešto što se nije moglo premostiti.
Ko je bio on?
Čovek lišen nasleđa? Ne, jer on je bio lord. Pa ko je bio? Lord?
Ne. Jer je bio buntovnik.
Bio je buktinja i strašni rušilac spokojstva. Svakako ne Satana već
Lucifer. Nagoveštavajući smak sveta, došao je s buktinjom u ruci.
Bio je zlokoban, ali za koga? Za zlokobne. Opasan za koga? Za
one koji su opasni. Zbog toga su ga od sebe odbacili. Da se među njih
svrsta? Oni da ga usvoje? Nikada. Ograda koju je nosio na svom licu
bila je strašna, ali njegove ideje bile su još nepremostivija ograda. Reč

497
mu je bila grđa od lica. Ovome svetu silnih i moćnih u kome se po
svojoj zlobi kob i rodio, iz koga ga je ta ista zla kob izagnala, nijedna
njegova misao nije pristajala. Između ljudi i njegovog lica postojala je
maska. Između društva i njegovih ideja - zid. Kao skitački komedijaš,
on se od ranog detinjstva kretao u onoj krepkoj i svežoj sredini koju
zovemo gomilom, namagnetisan masama i prožet njihovom velikom
dušom, on je, imajući razumevanja za celinu izgubio smisao za
vladajuće klase. Za one na vrhovima bio je nemoguć. Tamo je došao
opijen vodom sa izvora Istine i sobom doneo vonj s dna života.
Prinčevima koji su se namirisali lažima, bio je odvratan. Onome koji
živi od laži, istina je kužna. Ko je žedan laskanja, taj brzo izbljuje
istinu ako je nehotice i popije. Ono što je Gvinplen nagoveštavao, nije
bilo preporučljivo. A šta je to bilo? Razum, mudrost, pravednost. Sve
su to oni s gnušanjem odbacili.
Bilo je tamo i sveštenika. On im je donosio boga. - Ko je ovaj uljez?
Suprotni polovi se odbijaju. Mešanje je nemoguće. Prelaza nema.
Bez nekih drugih posledica, sem onog uzvika gneva, ovde smo videli
dve strašne suprotnosti: svu bedu nagomilanu u jednom čoveku lice
u lice s nadme-nošću koja se objedinila u jednoj kasti.
Suvišno je optuživati: dovoljno je činjenice ustanoviti. U
razmišljanjima na rubu svoje sudbine Gvinplen je ustanovio potpunu
beskorisnost svojih napora. Uvideo je da su oni iz viših krugova gluvi.
Povlašćeni ne čuju obezvlašćene. Zar su oni za ovo krivi. Nisu. To je
njihov zakon. Nažalost! Oprostite im. Biti tronut znači za njih odreći
se svojih prava. Gde god ima plemića i prinčeva, s te strane nema šta
da se očekuje. Zadovoljan čovek ne zna za milost, sit gladnom ne
veruje. Srećnih ljudi se ništa ne tiče, oni se od svega ograđuju, na
pragu njihovog raja kao na ulazu u pakao treba ispisati: Ostavite svaku
nadu...
Gvinplena su dočekali kao utvaru koja je došla u posetu
bogovima.
Pri toj pomisli u njemu se sve bunilo. Ne, on nije bio utvara. On
je bio samo Čovek. To im je rekao, to im je doviknuo: bio je Čovek.
On nije bio utvara: bio je telo koje se grčilo. Imao je mozak koji je
mislio, srce koje je volelo, dušu koja se nadala. Ali suviše se mnogo
nadao: u tome je sva njegova krivica.
Ah, ta svoja nadanja precenjivao je u tolikoj meri da je poverovao

498
u ljudsko društvo, svetio i mračno. Pošto je bio van njega, sa strane je
u nj uskočio.
Društvo mu je odmah, isprva i u isti mah učinilo tri ponude i
darivalo tri poklona: ženidbu, porodicu, kastu. Ženidbu? Još zarana
video je blud. Porodicu? Brat ga je ošamario i već sutradan čekao ga
s mačem u ruci. Kastu? Grohotom se smejala u lice njemu plemiću,
njemu jadniku. I skoro pre nego što su ga dočekali, oni su ga već os
sebe odgurnuti, a prva njegova tri koraka u ovu duboku društvenu
tamu otvorila su pod njim tri ponora.
Tako je njegova nesreća započela s onim mučkim preobražajem.
U obliku apoteoze propast mu se približila! Vini se uvis, značilo je:
padaj dole!
On je bio sušta suprotnost Jovu. Nesreća mu je došla preko
blagostanja.
O tragična ljudska zagonetko! Eto, puna si zaseda! Kao dete borio
se protiv noći i iz te borbe izišao jači od nje. Kao odrastao čovek
uhvatio se u koštac sa sudbinom i pobedio je. Mada ružan, zračio je
radošću, od nesreć-nog postao je srećan. Od svog izgnanstva
napravio je utočište. Kao skitnica borio se protiv prostora i kao ptice
nebeske nalazio je svoju mrvicu hleba. Kao neko koji od svačega
zazire i kao usamljenik, borio se protiv gomile i u njoj našao svog
prijatelja. Kao atleta hrvao se s narodom, tim lavom, i pripitomio ga.
Kao puki siromašak borio se protiv bede, prkosio onoj nesvesnoj
potrebi za životom i stapajući sve svoje radosti s bedom, od
siromaštva je stvorio bogatstvo. Na taj način mogao je sebe da smatra
pobednikom nad životom. Odjednom, iz nepoznatog pravca, kao
haos, udružiše se nove sile protiv njega, i to ovaj put ne više kao dosad
s pretnjama, već s laskanjem i osmehom. A anđeoska ljubav koja ga je
prožimala javi mu se sada u svom surovom materijalnom obliku.
Njega koji se zanosio i živeo u idealima obuze požuda za telom.
Slušao je sladostrasne reči koje su odzvanjale kao bas; osetio je kako
ga grle ruke žene kao da ga obavija splet zmija. Posle ozarenja istine
došla je opsena laž, jer nije telo već je duša stvarnost. Telo je pepeo,
duša je plamen. Onu skupinu ljudi s kojom ga je vezivalo srodstvo
siromaštva i rada i koja mu je bila njegova istinska prirodna porodica,
nado-mestila je društvena porodica po krvnim vezama, mada nečiste
krvi u kojoj se, pre nego što je u nju ušao, našao lice u lice s

499
predumišljenim bratoubistvom. Nažalost, bilo je to ono isto društvo
u koje je želeo da se svrsta i za koje je Brantom, koga on nikad nije
čitao, rekao: Sin ima pravo da svog oca pozove na dvoboj. Ona zlokobna
sreća mu je dovikivala: Ti ne pripadaš prostome puku, ti pripadaš onim
odabranima. I iznad njegove glave, kao kroz vrata nebeskog svoda,
otvorio se put u više društvene krugove i zlokobna sreća ubacila ga je
svega usplahirenog kroz ovaj otvor da se iznenadno nađe među
plemićima i prinčevima.
Ovde je, umesto naroda koji mu je pljeskao imao oko sebe
plemiće koji su ga proklinjali. Tužan preokret. Sraman uspon. Sve što
je za njega sačinjavalo sreću naglo se rasplinulo. U graji su kidisali na
njega! Svi ti orlovi kljuvali su i čupali Gvinplena, Klenčarlija, lorda i
vašarskog komedijaša zajedno s njegovom pređašnjom i sadašnjom
sudbinom.
Šta je vredelo da je život započeo pobedom nad svim
preprekama? Šta je vredelo da je odmah, još u početku, trijumfovao?
Trebalo je, nažalost, sr-nuti u nesreću, jer bez toga sudbina nije
potpuna.
I tako, nešto silom, nešto milom, pošto je posle vopenteika imao
posla s Barkilfedrom kada je na svoje odvođenje sam pristao, on je
okrenuo leđa stvarnosti zbog obmane, istini zbog laži, Dei zbog
Džosijane, ljubavi zbog gordosti, slobodi zbog sile i moći, ponosnom
i siromašnom radu zbog bogatstva punog mračne odgovornosti,
sumraku u kome je svetleo Bog zbog blistanja gde su živeli zli duhovi,
raju zbog Olimpa.
Zagrizao je zlatni plod. Ispljuvao je pregršt pepela.
Žalosne posledice ovoga bile su: rasulo, bankrotstvo, pad i slom.
Bezočan poraz svih njegovih nada koje je šibalo ono podrugljivo
ismevanje - beskrajno razočarenje. Šta da počne? Ako bi se zagledao
u sutrašnjicu, šta bi ovde nazreo? Isukan mač s oštricom uprtom u
grudi i balčakom u rukama rođenog brata. Gadno mu je pred očima
sevala britka ćorda. Sve drugo - Džosijana, dom lordova - ostalo je
pozadi u velikoj strašnoj tami prepunoj tragičnih senka.
Brat mu je izgledao kao vitez i junak! Nažalost, toga Tom-Džim-
Džek koji je uzeo u zaštitu Gvinplena, toga lorda Dejvida koji je
branio lorda Klenčarlija, on je samo kratko video i preostalo mu je
samo toliko vremena da mu ovaj udari šamar, a on da ga ipak zavoli.

500
 Koliki slom!
Dalje se više nije moglo. Oko njega se sve obrušilo. Uostalom,
čemu sve to? Sve su nade izgubljene.
Pokušaj je učinjen i ne može se više ponoviti.
Igrač koji je proigrao sve adute to je bio Gvinplen. Dopustio je da
ga uvuku u strašnu kockarnicu. Ne znajući tačno šta radi, jer u
obmanama je otrov koji brzo dejstvuje, on je Deu proigrao za
Džosijanu i za uzvrat dobio je čudovište. Proigrao je Ursusa zbog
nekakve porodice i dobio porugu, za lordovstvo proigrao je
pozornicu vašarskog lakrdijaša. Tamo je bio slavljen, ovde ismejan.
Poslednju kartu bacio je na onu kobnu zelenu čoju opustelog bouling-
grina. Gvinplen je izgubio. Preostalo mu je samo da plati.
Gromom udareni se ukoče. Gvinplen je stajao nepomičan. Ako bi
ga neko izdaleka video kako u mraku na rubu nepomično stoji uz
ogradu, taj bi pomislio da vidi neki uspravljeni kamen.
Pakao, zmija i snovi obavijaju se sami oko sebe. Gvinplen je
silazio niz grobne spirale svojih najdubljih razmišljanja.
Ovaj svet koji je tek bio nazreo sada je hladno i konačno prozreo:
brak bez ljubavi, porodica bez bratstva, bogatstvo bez savesti, lepota
bez stida, pravda bez pravičnosti, društveni poredak bez jednakosti,
sila bez razuma, vlast bez prava, sjaj bez svetlosti, eto to je bio taj
nemilosrdni bilans. On zaroni još dublje u viziju u koju su mu utonule
misli i jedno za drugim ispitivački osmotri svoju sudbinu, prilike,
društvo, i samog sebe. Šta je bila sudbina? Zamka. Sadašnje stanje?
Očaj. Društvo? Mržnja. On sam? Pobeđeni. Iz dubine svoje duše
zavapi: društvo je maćeha. Priroda je majka. Društvo je materijalni,
priroda duševni svet. Telo nalazi svoj kraj u mrtvačkom kovčegu, u
čamovom sanduku, u jami među crvima, i tu mu je kraj. Duša,
raširenih krila postaje zora, leti ka nebeskom svodu i tamo se ponovo
rađa.
Sve jače hvatalo ga je krajnje očajanje. Kobni kovitlac. Događaj čiji
se kraj bliži zasvetle poslednji put kao kres koji se osvetli.
Ko rasuđuje, taj upoređuje. Gvinplen je sravnjivao ono što su mu
priroda i društvo dali. Kako mu je priroda bila dobra! Pomogla mu je,
jer je ona duša. Sve mu je bilo oduzeto, pa čak i lice, a duša mu je sve
ponovo vratila, sve pa i lice, jer je na ovome svetu postojala božanska
žena bez očnjeg vida, za njega samo stvorena koja nije videla njegovu

501
rugobu već samo njegovu lepotu.
I on da se od nje razdvoji! Napustio je ono divno stvorenje, ono
srce, ono svoje posvojče, njene nežnosti, njen božanski slepi pogled,
jedini koji ga je na ovom svetu video. On se udaljio! Dea mu je bila
sestra, jer je osećao da ga s njom veže veliko bratstvo plavetnog neba,
te velike nebeske tajne. Još dok je bio mali, Dea je bila njegova devica,
jer svaki dečak ima svoju devicu, a život i započinje s duševnim
brakom koji između sebe potpuno naivno sklope dve čiste duše. Dea
mu je postala žena jer su svoje gnezdo savili na najvišoj grani visokog
drveta boga Himena. Ona mu je bila još i više, bila mu je svetlost. Bez
nje mu je sve izgledalo ništavno i pusto, a on je u njoj video onaj
pramen svetlost. Šta će on bez Dee? Šta da učini sa sobom? Bez nje on
nije ži-veo. kako je mogao makar na trenutak da je zanemari? O
nesrećniče! Dozvolio si da se udaljiš od svoje zvezde, a u nepoznatim
opasnim silama gravitacije svako rastojanje postaje brzo ponor. A gde
je bila zvezda? Dea! Dea! Dea! Jao, ona mu više nije svetlela. Šta je
nebo bez zvezda? Crna noć. Ali zbog čega je svega toga nestalo! O
kako je nekada bio srećan! Bog mu je ovde na zemlji stvorio raj -
suviše mnogo, vaj - jer je pustio da u njega i zmija uđe. Ona je ovog
puta dovela čoveka u iskušenje. Primamila ga je da otuda izađe i posle
toga napolju pao je u strašnu zamku, u haos crnog smeha, u pakao!
Jao njemu, jao njemu! Kako je bilo strašno sve ono što ga je
opčaravalo! A ova Džosijana, pa ko je bila ona? Ah, ta strašna žena,
poluzver, poluboginja! Gvinplen je sada sagledao i naličje svog
uspona, onu drugu stranu svoje velike obmane. To je bilo tužno.
Perstvo je bilo nakaradno, kraljevstvo odvratno, grimizni plašt
užasan, dvorovi zatrovani, trofeji, kipovi, grbovi - nečisti, nezdrav i
pogan vazduh koji tamo udišete činio je da umom poremeti. Oh kako
su dronjci vašarskog komedijaša Gvinplena bili sjajni! A gde je sada
Grin-Boks, neimaština, veselje, slatki skitački život, svi uvek zajedno
kao lastavice? Oni se nikad nisu razdvajali, svakog časa su se viđali,
jutrom i večerom, za stolom se laktovima gurkali, kolenima
dodirivali, iz iste čaše pili, sunce svetlelo kroz okno, ali ono je bilo
samo sunce dok je Dea bila ljubav. Noću su osećali da spavaju blizu
jedno do drugog. Deini snovi prelazili su tada na Gvinplena, a
Gvinplenovi širili tajanstveno svoja krila nad Deom. Kad bi se iz sna
probudili, nisu bili posve sigurni da se u snovima nisu izljubili. Sva

502
nevinost bila je u Dei, sva mudrost u Ursusu. Skitali su se od grada
do grada, vedra i vesela ljubav naroda bila im je poputnina i
okrepljenje. Kao anđeli skitnice bili su u tolikoj meri čovečni da su
mogli da hodaju po ovom svetu, ali ne toliko krilati da s njega odlete!
Gde su? Da li je moguće da su svi nestali? Kakav je to samrtni vetar
du-nuo? Nestali dakle? Izgubili se! Mračne potajne sile koje tlače one
male ni od čega ne prezaju. Šta li su im oni učinili? A on nije bio tu da
ih zaštiti, da se suprotstavi, da ih kao lord sa svojom titulom uzme u
odbranu, sa svojim plemstvom i svojim mačem, a kao vašarski
komedijaš svojim šakama i nogama, i sada mu, u ovom gorkom
trenutku iskrsne ona gorka, možda od svih najgorča pomisao. E da,
on ih nije ni mogao odbraniti! On je baš i bio taj koji ih je gurnuo u
propast. Da lorda Klenčarlija sačuva od njih, da njegova visost ne
dođe u dodir s njima, na njih se sručila sva svemoć društva. I najbolji
način da ih zaštiti, bio je u tome da njega samoga nestane, jer bi tada
nestao razlog zbog koga su njih progonili. Kad njega više ne bude,
njih će ostaviti na miru. U ovu kao led hladnu pukotinu utone njegova
misao. Zbog čega je dozvolio da ga razdvoje od Dee? Zar mu Dea nije
njegova glavna dužnost? Služiti narodu i braniti ga? Pa Dea je bila
takođe narod! Dea je bila siroče, bila je slepa, bila je čovečanstvo! Ah,
šta su im sada učinili? Palio ga je svirep bol kajanja. Njegovo odsustvo
utrlo je put celoj nesreći. Da je bio zajedno s njima, podelio bi s njima
njihovu sudbinu, ili bi ih uzeo sa sobom i odveo ili bi zajedno s njima
propao. Šta će sad bez njih? Gvinplen bez Dee, zar je moguće? Kad
Dee nema, ničeg nema! Svemu je kraj! Svi njemu najmiliji nepovratno
su i zauvek nestali. Sve se ugasilo. Proklet i na večne muke osuđen
kakv je bio, čemu je trebalo dalje da se bori. Ni od ljudi ni od Boga
nikakvom se dobru nije nadao. Dea! Dea! Gde je Dea? Dea izgubljena!
Zar izgubljena? Ko jednom izgubi svoju dušu, naći će je ponovo samo
na jednom mestu: u grobu.
Izbezumljen i tragičan, Gvinplen se čvrsto uhvati za ogradu keja
kao da se na nešto sprema i pogleda u reku.
Već treću noć oka nije sklopio. Bio je u groznici. Misli su mu bile
mutne, mada su izgledale jasne. Osećao je neodoljivu potrebu za
snom i tako je na tom mestu nagnut nad vodom ostao nekoliko
trenutaka. Smrt mu je nudila veliku mirnu postelju, večiti mrak!
Kobno iskušenje!

503
 On svuče sa sebe odelo, savi ga i metne na ogradu keja, raskopča
prsluk i u trenutku kada je hteo da ga skine, pod rukom oseti da ima
nešto u džepu. Bila je to beležnica koja mu je u domu lordova predao
onaj knjižničar. On je izvadi iz džepa, razgleda i pri slaboj noćnoj
svetlosti ugleda u njoj olovku, uze je i na prvoj čistoj stranici ispisa
ova dva retka:
- »Ja odlazim, neka me zameni moj brat Dejvid i neka mu je
srećno!«
Ispod ovoga se potpisa »Fermen Klenčarli, per Engleske.«
Posle ovoga svuče prsluk, stavi ga preko odela, skide šešir i stavi
ga preko prsluka. U šešir stavi beležnicu s onom otvorenom
ispisanom stranicom. Sa zemlje podiže kamen i stavi ga u šešir.
Kada je sve ovo završio, pogleda u beskrajnu tamu nad sobom.
Potom mu se glava lagano spuštala kao da ju je privlačila
nevidljiva nit bezdana.
U podzidanom temelju ograde nalazila se jedna rupa, jednom
nogom on stane na nju, tako da su mu kolena strčala iznad ograde, i
nije mu trebalo da je preskoči. Skrsti ruke preko leđa i nagnu se.
- Neka bude tako, reče.
I pogled ustremi u duboku vodu.
Tog trenutka oseti kako mu nešto liže ruke.
On sav uzdrhti i okrenu se.
Iza njega stajao je Homo.

504
 KRAJ

MORE I NOĆ
I
PAS KAO ANĐEO ČUVAR

Gvinplen viknu:
- Ti li si to vuče!
Homo je mahao repom. Oči su mu sjale u tami. Gledao je
Gvinplena.
Potom mu je ponovo lizao ruke. Tog trenutka Gvinplen je stajao
kao opijen. Strašno ga je potreslo pobedonosno vraćanje nade. Homo,
kakvo priviđenje! On je za četrdeset osam sati doživeo sva moguća
iznenađenja; preostalo je samo da dočeka još i jedno radosno
iznenađenje. Sad ga je upravo imao. Ili bar mali zračak svetlosti koji
je njemu vodio. To munjevito posredovanje neshvatljive tajanstvene
milosti koju možda u sebi nosi sama sudbina, život koji na rubu
crnoga groba uzvikne: tu sam! Trenutak u kome se ne očekuje više
ništa što bi davalo nade na isceljenje i spasenje, nešto kao oslonac koji
je pronađen baš u trenutku samoga pada, eto sve je to bio Homo. U
vuku je Gvinplen gledao svog svetlonošu.
Utom se Homo okrenu. Pošto je malo potrčao napred, ponovo se
okrenu da vidi da li ga Gvinplen prati.
Gvinplen ga je odista sledio. Homo zavrti repom i nastavi dalje.
Put kojim je vuk išao vodio je niz blagu strminu Efrok-Stouna, a
ova je vodila do same obale Temze. Gvinplen se spusti niz ovu
strminu idući za vukom.
Homo bi se s vremena na vreme okrenuo da vidi ide li Gvinplen
za njim.
U izvesnim teškim prilikama nije ništa tako razborito kao običan
nagon životinje koja voli. Životinja je vidoviti mesečar.
Ima slučajeva kada pas oseti potrebu da bezuslovno ide za svojim
gospodarom, drugi put ispred njega. U ovom slučaju pas daje čoveku

505
pravac. Njegov siguran njuh traga za onim što pomrčina našem
pogledu zataji. Biti vodič, ta želja javlja se kod životinje maglovito kao
neka potreba. Da li ona zna da je situacija kritična i da čoveku treba
pomoći da je prebrodi? Verovatno da ne zna, a možda i zna. U
svakom slučaju postoji neko ko mesto nje zna. Ona plemenita pomoć,
za koju smo već rekli da se često u životu misli da dolazi odozdo,
dolazi odozgo. Nama nisu poznati svi oblici u kojima se Bog
ispoljava. Koja je to životinja? Proviđenje.
Pošto je dotrčao do obale, vuk uskim jezičkom zemlje krenu
nizvodno duž Temze.
On glasa ne pusti, ne zalaja, samo što se ustremio ka cilju.
Homo se u svakoj zgodi povodio za svojim nagonom i na taj
način vršio svoju dužnost, ali vrlo oprezno i ne zaboravljajući nikad
da je ilegalac.
Posle pedesetak koraka, Homo se zaustavi. Desno od njega
nalazila se drvena skela nalik na pristanište na šipovima za
ukrcavanje robe, a na kraju te skele nazirala se mračna masa nekog
prilično velikog broda. Na njegovoj palubi, prema pramcu nešto je
poput fitilja slabo svetlucalo i svakog časa moglo da se ugasi.
Pošto se još jednom uveri da Gvinplen ide za njim, vuk skoči na
skelu, na patosan i katranom premazan prolaz na debelim hrastovim
gredama, ispod koga je tekla reka. Nekoliko trenutaka zatim Homo i
Gvinplen bili su već na drugom kraju.
Ovaj ovde pri kraju skele ukotvljen brod bio je jedan od onih
teretnih holandskih brodova s dvostruko nadgrađenom gornjom
palubom, jednom spreda, drugom pozadi, koji je, na japanski način,
između ove dve palube imao jedno otvoreno odeljenje u koje se
silazilo niz uspravne lestvice i u koje su se tovarili svi svežnjevi
brodskog tovara. Na taj način, slično našim starim rečnim brodovima,
postojale su dve palube, jedna na pramcu, druga na krmi, s gotlom
broda u sredini. Tovar se ukrcavao u ovo go-tlo broda. Sličan oblik
imaju galijice koje deca prave od hartije. Ispod palube nalazile su se
kabine iz kojih se kroz vrata ulazilo u središnje odeljenje i koje su bile
osvetljene odozgo kroz prozorčiće probijene na oklopu broda.
Prilikom utovara broda ostavljalo se mesto za prolaz između
denjkova. Na svakoj palubi bile su pobijene katarke, jedna na pramcu,
koja se zvala Pavle, druga na krmi, koja se zvala Petar, pošto obe ove

506
katarke upravljaju brodom kao što dva apostola upravljaju crkvom.
Brvno koje je služilo kao most za prelaz s prednjeg na zadnji deo
broda vodilo je preko odeljka u sredini od jedne do druge palube. Za
vreme nepogode, ograda na mostu mogla se pomoću jedne naprave
spuštati desno i levo, što je nad odeljenjem u sredini činilo krov pa je
tako brod na nemirnom moru bio hermetički zatvoren. Ove teške
barke imale su za polugu kormila balvan jer jačina kormila morala je
da odgovara težini brodskog tovara. Tri čoveka, brodovlasnik s dva
mornara i s još jednim dečkom, mornarskim početnikom, bili su
dovoljni da pokreću ove teške brodske mašine. Kao što smo već
napomenuli, nijedna paluba, ni ona na prednjem ni ona na zadnjem
delu broda, nisu bile ograđene. Trup broda bio je širok, pljosnat i
crnom bojom obojen, a na njemu je belim slovima, koja su se čak i
noću videla, bio ispisan ovaj natpis: Vograat - Roterdam.
U ovo vreme razni događaji na moru, među njima nedavna
nesreća koja je zadesila onih osam brodova barona Poentija kod rta
Kamera (24. aprila 1705.) i koja je celu francusku mornaricu prisilila
da se vrati natrag u Gibraltar, očistili su kanal Lamanš i plovidbu
između Londona i Roterdama oslobodili svih ratnih brodova, što je
omogućilo da trgovački brodovi plove tamo i natrag bez pratnje.
Brod na kome se moglo pročitati ono »Vograat« i do koga je
stigao Gvinplen, dodirivao je svojom levom stranom zadnje palube
drvenu skelu i trebalo je samo iskoračiti za jednu stepenicu. Homo u
jednom skoku, Gvinplen u jednom koraku, i obojica su već bili na
brodu, na zadnjoj palubi, koja je bila prazna, i po kojoj se niko nije
kretao. Ako je na brodu putnika i bilo, a verovatno da ih je bilo, oni
su se već nalazili u brodu, jer je brod pošto je utovar bio završen, bio
spreman da otplovi. Na ovo je ukazivalo to što je odeljenje u sredini
broda bilo natrpano denjkovima i sanducima. Putnici su već svakako
otišli na počinak i pospali po kabinama međusprata, jer je trebalo
ploviti noću. U takvim prilikama putnici se pojave na brodu tek
sutradan kad se probude. Posada je sigurno bila pri večeri i u sobičku,
koji se u to vreme zvao »mornarska kabina«, čekala čas odlaska. Zbog
ovoga su obe palube na pramcu i krmi bile prazne.
Vuk je preko drvene skele skoro jurio, dok je na brodu išao
sasvim lagano i vrlo oprezno. Repom je mahao, ali ne više onako
veselo već polagano i tužno kao što čini uznemiren pas. Predvodeći

507
stalno Gvinplena, on pređe preko zadnje palube i onog mostića koji
je spajao prednji sa zadnjim delom broda. Našavši se na ovom mostu,
Gvinplen spazi svetio, isto ono koje je još sa obale ugledao. Jedan
fenjer stajao je pri dnu jedne katarke a njegovo svetlucanje ocrtavalo
je na tamnoj pozadini noći neku strašnu senku na četiri točka. U
ovome Gvinplen prepozna staru Ursusovu kolibicu.
Ova jadna drvena čatrlja, kolica i kolibica u isti mah, u kojoj je
proveo svoje detinjstvo, bila je privezana za katarku debelim užadima
čiji su se čvorovi videli u točkovima. Već duže vremena van upotrebe,
bila je sasvim dotrajala. Ništa toliko ne upropašćuje ljude i stvari
koliko besposliče-nje. Bila se žalosno naherila. Ukočena usled
neupotrebe, ona je povrh toga bolovala još od jedne neizlečive bolesti:
starosti. Bezoblična i crvotočiva, ona se sva kao ruševina bila iskrivila.
I sve od čega je bila sagrađena, bilo je dotrajalo: gvožđe zarđalo, koža
popucala, drvo natrulo. Prednje prozorsko okno bilo je naprslo i kroz
te naprsline probijala je svetlost fenjera. Točko-vi su se bili iskrivili.
Bočne strane, pod i osovina izgledali su umorno, a sve zajedno
odavalo je utisak bola i tuge. Oba kraja uspravljenih rukunica
izgledale su kao dve uvis dignute ruke. Čatrlja se bila razložila.
Odozdo se videlo kako visi Homov lanac.
Vaskrsnuti, ponovo naći svoju sreću i ljubav i slepo im potrčati,
sjuriti se, izgleda da je to zakon i da to traži sama priroda. Ovo je tako,
osim u slučajevima dubokih unutrašnjih potresa. Ko slomljen i
izbezumljen preživi bezbroj nesreća od kojih svaka predstavlja po
jednu prevaru, postaje oprezan čak i u radosti i preza da svoju zlu kob
ne prenese na one koje voli, taj sumnja da je zarazan i oprezno prilazi
sreći. Ako mu se još jednom otvore rajska vrata, on će ih, pre nego što
kroz njih prođe, pomno unapred osmotriti.
Posrćući od uzbuđenja, Gvinplen je osmotrio.
Vuk je nečujno otišao da legne pored svog lanca.

II
BARKILFEDRO JE GAĐAO ORLA A POGODIO GOLUBICU

Stepenice na kolibici bile su spuštene, vrata odškrinuta. Unutra

nije bilo nikoga. Ono svetlucanje koje je kroz prednje okno nejasno
prodiralo slabo je u melanholičnoj polutami osvetljavalo unutrašnjost

508
čatrlje. Ursusovi natpisi kojima je veličao slavu lordova, mogli su se
još pročitati na trulim daskama, koje su predstavljale zid spolja i
drvenu oblogu iznutra. O jednom klincu kraj vrata Gvinplen spazi
svoju kecelju i odelo - kao odelo mrtvaca u mrtvačnici. U ovom
trenutku on na sebi nije imao ni te kecelje ni odela.
Nešto što je ležalo pri dnu katarke i što je fenjer osvetljavao, nije
se zbog kolibice moglo videti. A to je bio dušek čiji se kraj video.
Verovatno je neko na njemu ležao, jer se neka senka na njemu micala.
Nekoje, zaklonjen kolibicom, govorio. Gvinplen oslušnu.
To je bio Ursusov glas.
Ovaj spolja opor i unutra nežan glas, koji je Gvinplena toliko puta
surovo izgrdio i opet ga nežno milovao, ostao je bez onog svog oštrog
i zvonkog zvuka. Turoban i tih, on se na kraju svake rečenice
završavao jecanjem i nije više bio nalik na onaj stari poznati i krepki
Ursusov glas. To je bio glas nekoga čija je sreća umrla. Čovekov glas
može takođe da postane samrtna senka.
Činilo se kao da Ursus više govori sam sa sobom zbog čega su ga
i smatrali osobenjakom.
Da ne prečuje ni jednu reč koju bi Ursus izgovorio, Gvinplen je
suzdržavao svoj dah. I evo šta je čuo.
- Ovakve lađe su vrlo opasne. Tako nešto pa bez ograde. Ako se
neko u more skotrlja, nema šta da ga zadrži. Ako vreme bude rđavo,
treba je odneti pod palubu, a to će biti strašno. Jedan nespretan
pokret, ili od nečega strah, i eto ti srčana kap! Video sam ja takvih
slučajeva. Ah, bože moj, šta će s nama biti? Da li spava? Da, spava.
Tako ja bar mislim. Da li je u nesve-sti? Nije. Bilo joj udara dovoljno
jako. Biće da spava. San je odgađanje, dobro zataškavanje. Šta da se
učini da se ovuda ne tabana? Molim vas, gospodo, ako nekoga ima na
palubi, da ne galami. Ako je moguće, ovamo ne prilazite. Znate,
prema čeljadetu nežnog zdravlja treba imati obzira. Vidite, sva je u
groznici. Sasvim je mlada a u vatruštini. Dušek sam joj izneo napolje
da dobije malo vazduha. Govorim vam to da biste imali više obzira.
Kao da se onesvestila, pala je od iznemoglosti na dušek. A sada spava.
Želeo bih da je ne probudite. Ako je ovde neka ledi, obraćam se
ženama. Mlada devojka, jadi su to! Mi smo samo siroti komedijaši, pa
vas molim da budete malo dobri i, najzad, ako treba da se za tišinu
nešto plati, platiću. Hvala vam, gospođe i gospodo! Ima li koga tamo?

509
Nema. Mislim da nikoga nema. Govorim u vetar. Tim bolje. Hvala
vam, gospodo, ako vas ima, a još vam više hvala, ako vas nema. Čelo
joj je u znoju. - Hajde da se opet vratimo na robiju, opet na
argatovanje. Beda se ponovo vratila. Opet ništa od nas. Neka strašna
nevidljiva ruka koja nas stalno pritiska, iznenadno nas je ponovo
gurnula putem crne sudbine. Pa neka, bićemo hrabri. Samo da mi ona
ozdravi. Izgleda glupo što ja ovako sam sa sobom glasno razgovaram,
ali ako se ona probudi, treba da oseti da nekog svog ima pored sebe.
Samo da je neko iznenada ne probudi. - Ne galamite, za ime božje! Ne
bi valjalo da se naglo iz sna trgne. Nezgodno bi bilo ako neko ovuda
nagazi. Mislim da ljudi na brodu spavaju. Hvala proviđenju na ovom
ustupku. Ej, hajde! A Homo? U ovom zamešateljstvu zaboravio sam
da ga privežem, sam ne znam šta da radim, a već ceo sat ga nisam
video. Možda je izašao da potraži večeru negde napolju. Samo da mu
se ne desi kakva nesreća! Homo! Homo!
Homo tiho udari repom po podu palube.
- A tu li si, a! Ah, tu si! Slava i hvala Bogu. Homa još da izgubim,
to bi bilo suviše. Miče ruku. Možda će se još probuditi. Homo, da
ćutiš. Voda opada. Za tili čas ćemo otploviti. Mislim da ćemo noćas
imati lepo vreme. Severac ne duva. Zastavica se pribila uz katarku,
imaćemo dobru plovidbu. Ne znam ni kakav je mesec, ali oblaci se
jedva kreću. Imaćemo more mirno, biće lepo vreme. Ona je pobledela.
Malaksalost. Ali ne, pocrvenela je. To je groznica. Ali ne, porumenela
je. Ozdravila je. Ništa više ne razumem. E, moj jadni Homo, ja više
dobro ne vidim. Trebaće dakle početi život iznova. Prio-nućemo opet
na rad. Vidiš, osim nas dvojice nikog više nema. A mi ćemo, ti i ja,
raditi za nju. Ona je naše dete. Ah, brod polazi. Polazimo. Zbogom
Londone! Dobro veče! Laku noć! Idi dođavola! O strašni Londone!
Brod se odista potmulo stresao. Rastojanje između drvene skele i
zadnjeg dela broda postalo je sve veće. Na drugom kraju broda do
krme stajao je jedan čovek, po izgledu brodovlasnik, koji se popeo
odozdo iz grotla, odrešio palamare i kormilario. Svu svoju pažnju
ovaj čovek posvetio je plovidbi, kao što i to priliči nekome koji je kao
on u sebi sjedinio dvostruku hladnokrvnost. Holanđanina i mornara.
Osim vatre i vode on ništa nije slušao ni video. Pognut brod
kormilom, laganim korakom hodao je po zadnjoj palubi, odlazeći od
leve na desnu i od desne na levu stranu broda kao neka utvara s

510
gredom preko ramena. Bio je sam na palubi. Dok je plovio rekom, nije
mu bio potreban ni jedan mornar. Za nekoliko minuta brod je plovio
strujom reke. Plovio je niz reku bez ljuljanja oko svoje poprečne i
dužne osi. Temza je bila tiha i oseka je nije remetila. Oseka je
pomagala plovidbi tako da se brod brzo udaljavao. U magli iza sebe
ostavljao je iza sebe crni dekor Londona.
Ursus nastavi.
- Pa ipak, daću joj da uzme lek od biljke besnik. Bojim se da ne
padne u bunilo. Dlanovi joj se znoje. Šta smo mi dragom bogu
zgrešili? Kako je iznenada izbila sva ova nesreća? Nesreći se strašno
žuri! Kamen koji pada ima kandže kao kobac kad se ustremi na ševu.
Takva je sudbina. I eto, tako ležiš, detence moje slatko! Došli smo u
London i rekli: To je veliki grad, pun lepih spomenika. Sautvok je lepo
predgrađe. U njemu smo se nastanili. Sad su mi to strašna mesta. Šta
mogu da radim? Srećan sam što odavde odlazim. Danas je trideseti
april. Uvek sam strahovao od aprila. Taj mesec ima samo dva srećna
datuma: peti i dvadeset sedmi, četiri nose nesreću: deseti, dvadeseti,
dvadesetdeveti i trideseti. Tako piše i tako je izračunato u
Kardanovom kalendaru. Hteo bih već jednom da prođe ovaj dan. Pri
duši mi je lakše što odlazim. U zoru već ćemo stići u Grejvsend, a
sutradan uveče u Roterdam. Dabome, započeće ponovo novi život u
kolibici, vućićemo je zajedno, zar ne, Homo?
U znak svog pristanka vuk lupnu repom.
A Ursus na ovo nadoveza:
- Kad bi čovek mogao iz jada i čemera da izađe onako kao što
izađe iz grada! Još bi smo, Homo, mogli da budemo srećni. Ali za nas
će neko još uvek postojati koga ovde više nema. Senka smrti nadvije
se nad one koji prežive. Znaš, Homo, na koga mislim? Bilo nas je
četvoro, sad nas je troje. U životu polako gubimo sve ono što volimo,
a iza nas ostaje samo trag bola. Sudbina nas zaprepašćuje obiljem
nepodnošljivih bolova i muka, a posle svega još se neko čudi što stari
ljudi nagvaždaju o istim stvarima. Budala se postaje iz očajanja. Moj
dragi Homo, vetar nam duva s leđa. Ne vidi se više ni kube svetog
Pavla. Za koji trenutak proćićemo ispred Griniča. U tom slučaju prešli
smo dobrih šest milja. Jao, ja sam zauvek okrenuo leđa svim ovim
omraženim prestonicama s njihovim popovima, sudijama i ovom
svetinom. Više volim da gledam kako podrhtava lišće u šumi. - Čelo

511
joj je stalno u znoju! - Na podlakticama vide joj se velike plave žile, to
mi se ne sviđa. To dolazi od groznice koja je njima. Jao, sve me to
ubija. Spavaj, čedo moje! O, da, ona spava.
Utom se začu neki božanski koban glas, koji je kao da je dolazio
iz daljine, u isti mah sa visina i iz dubina, glas Dein.
Sve što je od ovog trenutka Gvinplen osećao, sve se to odjednom
rasplinulo: njegov anđeo je progovorio i njemu se učinilo kao da čuje
reči izgovorene u božanskom zanosu van života.
Glas je govorio:
- Pravo je imao što je otišao. Ovaj svet nije bio za njega. Samo i ja
treba s njim da odem. Oče, ja nisam bolesna, čula sam vas kad ste
maločas govorili. Osećam se dobro, zdrava sam, spavala sam. Oče,
uskoro ću i ja biti srećna.
- Čedo moje - sa strepnjom u glasu zapita Ursus - šta time hoćeš
da kažeš?
Odgovor je glasio:
- Oče, ne brinite ništa.
Na ovo zastade kao da je htela da udahne, a zatim nekoliko jedva
čujno izgovorenih reči dopre do Gvinplena:
- Gvinplena više nema. Sad sam tek slepa. Za tamu do sada nisam
znala. Tama je kad njega nema.
Glas se prekide, a zatim nastavi:
- Uvek sam strahovala da će odavde odleteti. Osećala sam da je
nebu pripadao. Odjednom je iznenada odleteo. Tako je moralo biti.
Duša odleti kao ptica. Ali gnezdo duše je negde daleko u visini gde
se nalazi i veliki magnet koji sve privlači i znam vrlo dobro gde ću ga
ponovo naći. Moga puta me nije strah. Budite bez brige. Oče, to je
tamo. Kasnije ćete se i vi s nama sastati. Homo takođe.
Čuvši za svoje ime, Homo lagano lupnu repom o pod.
- Oče, nastavi glas, vi razumete da je od onoga trenutka od kako
Gvinplen nije više ovde, svemu kraj. Pa čak ako bih htela i da
ostanem, to ne bih mogla, jer se radi što se mora. Nemoguće ne treba
tražiti. Bila sam s Gvinplenom, mogla sam da živim i to je bilo sasvim
prirodno. A sada kada ga više nema, umirem. To je jedno te isto: ili
on treba da se vrati ili ja treba da odem. Pošto on ne može da se vrati,
odlazim ja. Lepo je umreti. Ne pada mi ni malo teško, jer, oče, ono što
se ovde ugasi, ponovo se negde drugde zapali. Na zemlji je tužno

512
živeti. Nemoguće je večno biti nesrećan. Bolje je otići tamo zvezdama,
kako vi to kažete, tamo se venčati, nikada se ne rasta-jati, voleti se,
voleti i voleti, to je dragi Bog.
- Ah, ne srdi se, - dobaci Ursus.
Glas nastavi:
- Eto, na primer, prošle godine u proleće bili smo zajedno, bili
smo srećni, a sada je sve drukčije. I ne sećam se više u kome smo se
ono gradiću nalazili, znam da je bilo drveće, da sam slušala senice
kako pevaju. Došli smo u London. Sve se izmenilo. Ništa ne
prigovaram. Kada se dođe u neki novi kraj, nemoguće je unapred
znati kako će nešto biti. Sećate li se, oče, jedne večeri, kada je u velikoj
loži sedela neka žena, a vi ste rekli: To je vojvotkinja! Mislim da je bilo
bolje da smo ostali u manjim gradovima. Gvinplen je u svakom
slučaju dobro učinio. Sada je na mene red. Vi ste mi sami pripovedali
kako sam bila sasvim mala, kako mi je majka umrla, kako su me u po
noći našli na zemlji, a po meni je padao sneg, kako me je on, iako je i
sam bio mali i sam na svetu, prihvatio, i kako sam tako ostala u
životu, pa vas danas ne treba da čudi ako osećam neodoljivu potrebu
da i ja odem i da u grobu vidim da li je Gvinplen tamo. Jer jedino ono
što za života postoji jeste srce, a posle smrti duša. Oče, da li vam je
jasno sve ovo što vam kažem? Čini mi se da se nešto tamo kreće? Čini
mi se kao da smo u kući koja se kreće, ali ne čujemo kotrljanje točkova.
Posle kratkog prekida glas opet nastavi.
- Ne razlikujem juče od danas. Ne jadam se. Ne znam šta se to
dogodilo, ali moralo se nešto krupno dogoditi.
Ove reči izgovorila je s dubokom bolnom nežnošću i s uzdahom
koji je Gvinplen čuo, a koji se završavao:
- Treba da idem, osim ako se ne vrati.
Natmureni Ursus poluglasno progunđa:
- Ne verujem u duhove.
I nastavi s ovim odgovorom:
- Ovo je lađa. A to što pitaš zašto se kuća kreće, to je stoga što smo
na lađi. Smiri se. Ti ne smeš suviše da govoriš. Ćerkice moja, ne
uzrujavaj se, ne stvaraj sama sebi groznicu, ako me bar malo voliš.
Ovako star kakav sam ne bih mogao da podnesem da ti oboliš.
Poštedi me i ne budi mi bolesna.
Glas uzvrati:

513
 - Tražiti to na zemlji? Čemu? Kada se to samo na nebu nalazi.
Ursus sada pokuša zapovedničkim tonom:
- Smiri se! Ponekad si potpuno nerazumna. Savetujem ti da
miruješ. Najzad, ti baš i ne treba da znaš šta je to šuplja vena. Ja ću
biti spokojan, ako se ti smiriš. Dete moje, učini i ti nešto za mene. On
te je pronašao, ja sam te prihvatio. Sama na se navlačiš bolest. To je
ružno. Treba da se smiriš i spavaš. Sve će se svršiti dobro. Kunem ti
se sve će biti dobro. Pogledaj, vreme je vrlo lepo, noć kao poručena.
Sutra smo u Roterdamu, glavnom gradu Holandije, na ušću Meze.
- Oče, reče glas, vidite kad je tako još od našeg detinjstva bilo i
pošto smo uvek jedno s drugim zajedno bili, ne bi trebalo da se to
kvari. Jer treba umreti i ne može se drukčije. Ja vas ipak mnogo volim,
ali osećam kako više nisam sasvim s vama, mada još nisam ni s njim.
- Hajde, - ponavljao je Ursus, - gledaj da se malo uspavaš.
Glas odgovori:
- Toga će dovoljno biti.
Podrhtavajući u glasu Ursus viknu:
- Kažem ti da idemo u Holandiju, u grad Roterdam.
- Oče, nastavi glas - ja nisam bolesna, ako vas to žalosti. Budite
spokojni, ja nisam u groznici, malo mi je toplo i to je sve.
Ursus promuca:
- Na ušću Meze.
- Oče, ja se osećam dobro, ali vidite osećam kako umirem.
- Ne izmišljaj takve stvari, - reče Ursus.
I na ovo dodade:
- Samo, o Bože moj, da je ne potresu!
Nasta tajac.
Odjednom Ursus viknu:
- Šta ti je? Što ustaješ? Preklinjem te, lezi.
Gvinplen se sav strese i pomoli glavu.

III
PONOVO U RAJU NA ZEMLJI

Sad je već video Deu. Uspravila se na dušeku. Na njoj dugačka,

pažljivo zakopčana bela haljina, kojom nije bio pokriven samo gornji
deo ramena i delić nežnog vrata. Mišiće su joj skrivali rukavi, nabori

514
haljine pokrivali noge. Videle su joj se ruke na kojima su od groznice
bile natekle plavkaste krvne žile. Sva se tresla i kao stabljika više se
klatila nego teturala. Fenjer joj je obasjavao neizrecivo divno lice.
Raspletene kose su joj lepršale. Ni jedna suza da kane niz obraze; oči
pune sjaja i mraka u isti mah. Ova bleda bledoća sličila je providnosti
nekog božanskog života na ovozemaljskom licu. Njeno divno nežno
telo slivalo se s naborima haljine. Podrhtavala je i treperila kao
plamen. U isto vreme ostavljala je utisak da sve više postaje sen smrti.
Njene široko otvorene oči su sjale. Reklo bi se da je iz grobnice
vaskrsnula, a izgledala je kao duša zorom obasjana.
Ursus koga je Gvinplen video samo s leđa izbezumljen, diže ruke
uvis:
- Kćeri moja! Jao bože moj! Ona počinje da bunca. To je od čega
sam najviše strepeo. Samo da se ne potrese, to bi je okončalo, ali ipak
jedan potres sprečio bi je da ne siđe s uma. Mrtva ili luda! Kakvo
stanje! Bože moj, šta da se radi? Kćeri moja, hajde lezi.
Dea je ponovo progovorila. Kao da je neka nebeska pregrada bila
postavljena između nje i zemlje, njen glas se jedva čuo.
- Oče, varate se. Ja nisam u bunilu, vrlo dobro čujem sve što mi
kažete. Kažete mi da ima mnogo publike koja čeka i da večeras treba
da igram na pozornici. Vrlo rado. Vidite da sam pri svesti, ali ne znam
kako to da se izvede, jer ja sam umrla, jer Gvinplen više nije među
živima. Pa ipak, evo me dolazim. Spremna sam da igram. Evo me! Tu
sam! Ali Gvinplena više nema.
- Čedo moje - ponovi Ursus - hajde, poslušaj me. Lezi malo.
- Ali njega više nema! Više ga nema! O, kako je mračno!
- Mračno! - promuca Ursus - prvi put je izgovorila ovu reč.
Bez šuma kao da je puzeo, Gvinplen se skriven iz hrpe koju su
sačinjavali kolibica, brodska oprema i katarke uspe na stepenik
kolibice uđe u nju, otkači odelo, obuče ga, stavi kecelju oko vrata,
ponovo siđe iz ovog ubogog skrovišta.
Dea je i dalje šaptala, usnama micala i njeno romorenje postepeno
se slivalo u neku melodiju. I dok je isprekidano u svom bunilu
mucala, ona isto onako kao nekada u Pobeđenom haosu poče
tajanstveno da doziva Gvinplena. Ona zapeva, a njena nerazgovetna
i tiha pesma podsećala je na zujanje pčela:

515
 Noć odlazi
Zoro pevaj

Ovde se prekide:
- Ne, nije istina, ja nisam umrla. Šta sam sve to govorila? Još sam,
nažalost, živa. Ja živa, on mrtav. Ja sam još ovde dole, a on gore. On
je otišao, a ja ostala. Neću ga više slušati kako govori i kako hoda. Bog
nam dade malo raja na zemlji, pa nam ga opet uze. Gvinplene! Svemu
je kraj! Nikad ga više neću osetiti pored sebe. Nikad više! A njegov
glas! Čuti ga više nikada neću! I ponovo zapeva:

Na nebo treba poći, znaj

Jer želim da skineš taj
Tvoj crni ogrtač...

I na ovo, kao da je u prostoru tražila neko uporište, ona pruži

ruku. Kada se Gvinplen iznenadno pojavi i pred Deom na kolena
baci, Ursus se od straha skameni.
- Nikad! - reče Dea. - Čuti ga više nikada neću!
I sva izgubljena ponovo zapeva:

Na nebo treba poći, znaj

Jer želim da skineš taj
Tvoj crni ogrtač...

I ona tada prepozna onaj mnogovoljeni glas koji joj odgovori:

O dođi, ljubi!
Duša si ti Srce sam ja.

I u isti čas,osetivši Gvinplenovu glavu pod svojom rukom, Dea

povika:
- Gvinplene!
Bledo joj se lice ozari kao zvezdana svetlost. Ona se zanese.
Gvinplen je dočeka na ruke.
- Živ je! - uzviknu Ursus.
Dea ponovi:

516
 - Gvinplene!
Glavu prisloni na njegovo lice, a zatim sasvim tiho reče:
- Ponovo si sišao! Hvala ti!
Oborivši glavu, sela je Gvinplenu na kolena koji ju je u zagrlio,
okrenula mu lice i oči pune svetla i tame kao da ga je njima gledala.
- Ti si! - izusti.
Njenu haljinu Gvinplen obasu poljupcima. Postoje reči koje u isti
mah govore, kliču i jecaju. U njima se stapaju sve radosti i žalosti i iz
njih navaljuju u neredu.
To je besmisleno, ali time je sve rečeno.
- Da, ja sam! Ja sam. Ja, Gvinplen, čija si ti duša, čuješ li me? Ja
sam, čije si ti dete, žena, zvezda, dah, ja, čija si ti večnost! Ja sam! Tu
sam, držim te u naručju. Živ sam! Tvoj sam. Ah, samo kad pomislim
da sam bio nadomak da svršim sa samim sobom. Samo minut kasnije!
Da nije bilo Homa! Pripovedaću ti, očaj je posve blizu radosti! Dea,
vratimo se životu, Dea, oprosti mi! Večno sam tvoj! U pravu si!
Dodirni mi čelo, uveri se da sam to ja. Kada bi samo znala! Ali ništa
nas više ne može rastaviti. Dolazim iz pakla i ulazim u nebo. Ti kažeš
da sam sišao. Ne, ja sam se uzdigao do tebe. I evo me opet s tobom.
Zauvek, kažem ti. Zauvek zajedno! Opet smo zajedno! Ko bi to rekao!
Ponovo smo se sreli. Sve zlo je prošlo. Pred nama je samo radost, za-
počećemo naš novi srećan život, i dobro ćemo zabraviti naša vrata da
nam nesreća više nikad ne uđe. Sve ću ti pripovedati. Sama ćeš se
čuditi. Brod je zaplovio. I niko ga više ne može sprečiti da ne otplovi.
Plovimo i slobodni smo. Putujemo za Holandiju,i tamo ćemo se
oženiti. Ne bojim se života. Ko to može da spreči? Nemamo čega
da se bojimo. Dea, obožavam te!
- Ne tako plahovito - promuca Ursus.
Uzdrhtala i tresući se od neke božanske sreće, Dea je milovala
Gvinplena po obrazima, a on je čuo kada je za sebe rekla:
- Samo je Bog ovako sazdan.
Potom ga opipa po odelu.
- Kecelja, prsluk, sve isto, ništa se nije izmenilo - reče ona. - Sve
kao pre.
Preneražen, ozaren, nasmejan i uplakan, Ursus ih je gledao i kao
u strahu sam sebi reče:
- Ništa više ne razumem. Nerazložan sam idiot. Svojim očima

517
sam video kada su ga pokopali! Plačem i smejem se. To je sve što
znam. Toliko sam glup kao da sam i ja zaljubljen. Pa i jesam.
Zaljubljen sam u ovo dvoje. E de, matora životinjo! Ima i suviše
uzbuđenja! Suviše uzbuđenja! Toga sam se bojao. Ne, to sam želeo.
Gvinplene, lakše. Ah, šta mari, neka se grle. Meni je svejedno. Ja samo
prisustvujem ovom slučaju. Smešno je ovo što osećam. Parazit sam na
njihovoj sreći i berem svoj udeo. Posve sam im suvišan a čini mi se
opet da sam im ipak potreban. Blagosiljam vas, deco moja!
I dok je Ursus ovako razgovarao sam sa sobom, Gvinplen viknu:
- Prekrasna si, Dea! Ne znam gde mi je ovih dana pamet bila.
Postojiš samo ti na zemlji. Gledam te, a još u to ne mogu da verujem.
Na lađi smo! Kaži mi, kako se to dogodilo! I eto do čega su nas doveli!
A gde je Grin-Boks? Pokrali su vas. Poterali su vas. Sramota! Ah, ja ću
vas osvetiti! Dea, ja ću te osvetiti! Sa mnom će imati posla! Per sam
Engleske.
Ursus, kao da mu je neka planeta na grudi naletela, ustuknu i
pažljivo je motrio Gvinplena.
Očigledno je da nije mrtav, ali da nije poludeo? I s nepoverenjem
oslušnu.
A Gvinplen nastavi:
- Smiri se, Dea! Žaliću se Domu lordova.
Ursus ga još jednom ispitivački pogleda i prstom se udari po čelu,
pa se potom reši da progovori:
- Meni je svejedno. Nekako će i tako ići. Budi lud, Gvinplene moj,
ako ti se tako sviđa. Svako ima pravo na to. Što se mene tiče, ja sam
srećan. Ali šta sve ovo znači?
Brod je klizio tiho i brzo, noć je postajala sve mračnija, magle koje
su s okeana dolazile zaštitile su zenit, a vetra nije bilo da ih rastera.
Bledelo je nekoliko većih zvezda i nestajala je jedna po jedna dok se
ubrzo nisu sasvim ugasile i beskrajni blagi svod sasvim natuštio. Reka
je postajala sve šira, a njene obale, desna i leva, izgledale su samo kao
dve vitke smeđe linije koje su se u noćnoj tami gubile. Mrtva tišina je
vladala nad ovom pomrčinom. Gvinplen je upola sedeo s Deom u
zagrljaju, razgovarali su, klicali, čavrljali, šaputali. Razgovor smrtno
zaljubljenih. Kako da te opišem, o radosti!
- Živote moj!
- Nebo moje!

518
 - Ljubavi moja!
- Sva srećo moja!
- Gvinplene!
- Dea, opijen sam. Da ti poljubim noge!
- To si zaista ti!
- Imao bih mnogo toga i odjednom da ti kažem, a ne znam kako
da počnem.
- Samo jedan poljubac!
- Ženo moja!
- Gvinplene, nemoj da mi kažeš da sam lepa, samo si ti lep.
- Našao sam te opet, nosim te na svom srcu. Tako je. Moja si. Ne
sanjam. To si odista ti. Zar je moguće! Da, moguće je. Vraćam se
životu. O, Dea, kada bi samo znala šta se sve dogodilo.
- Gvinplene!
- Volim te!
Ursus za sebe promuca:
- Radujem se kao deda.
Homo se u međuvremenu izvukao ispod kolibice i s puno
obazrivosti idući od jednog do drugog i ne očekujući da se neko o
njemu brine, jezikom je lizao što god je stigao, sad teške Ursusove
cokule, sad Gvinplenov prsluk, sad Deinu suknju, sad dušek. On je
tako blagosiljao.
Već su bili prošli Četem i ušće Medvej. Približavali su se moru. A
ovoj mračnoj tišini vreme je bilo tako mirno da se niz Temzu spuštao
bez teškoća, da upravljati brodom nije trebalo i da ni jedan mornar
nije bio pozvan na palubu. Na drugom kraju broda, vlasnik je sam
krmanio. Na stražnjem delu broda bio je samo taj čovek, a na
prednjem je fenjer obasjavao ovaj srećni skup ljudskih stvorenja koji
su se neočekivano ponovo našla i čijoj se dubokoj nesreći iznenada
nasmejala sreća.

IV
NE NA ZEMLJI VEĆ TAMO GORE

Dea se odjednom naglo istrže iz Gvinplenovog zagrljaja i uspravi

se. Svoje srce kao da je htela da ga smiri, pritiskivala je obema rukama.
- Šta mi je? - zapita se. Nešto mi jest. Guši me radost. Nije to ništa.

519
Sve je dobro. To što si se, Gvinplene, meni opet vratio, tim si mi zadao
udarac. Udarac sreće. Kad ti nebo ispuni srce, tada si kao opijen. Bez
tebe mi je bilo kao da umirem, ti si mi ponovo dao onaj pravi život
koji je nestajao, u meni se tama prekinula, osećam kako se smrt
rastače, a život nadire, život strasan, bujan i radostan. Neobičan je
život koji mi pružaš. On je toliko božanstven da mi malo zadaje bol.
Čini mi se kao da duša narasta, da joj postaje suviše tesno u našem
telu. Ovaj život serafima, ovo obilje svega, izleva mi se u glavu i svu
me prožima. Čini mi se kao da mi u grudima biju krila. Čudno se
osećam ali sam ipak srećna. Ti si me uskrsnuo, Gvinplene.
Na ovo se zarumeni, potom probledi, zatim opet zarumeni i sruši
se.
- Avaj - zavapi Ursus - ti si je ubio!
Gvinplen pruži ruke prema Dei. Poslednji samrtnički ropac posle
poslednjeg ushićenja, koliki udarac! I sam bi se bio srušio da nije
morao nju da pridrži.
- Dea, šta je sa tobom? - uzviknu drhteći.
- Ništa - odgovori ona - volim te.
Bleda kao krpa ona se našla u Gvinplenovom naručju. Opustila je
ruke.
Gvinplen i Ursus položiše je na dušek.
Ona tiho izusti:
- Kad ležim ne mogu da dišem.
Oni je namestiše da sedi.
Ursus viknu:
- Dodaj mi jastuk.
Ona uzvrati:
- Čemu to? Imam Gvinplena.
Na njegovo rame nasloni glavu, a on je iza nje sedeo i pridržavao
je, očiju punih zloslutnog straha.
- Ah, sad mi je tako lepo! - reče ona.
Ursus je uze za ruku i poče da meri bilo. Ni glavom ne klimnu, ni
reči ne izusti, samo po tome što se sav grčio trepćući, kao da je hteo
da spreči suze da ga ne obliju, moglo se naslutiti šta je u stvari mislio.
- Šta joj je? - zapita Gvinplen.
Na Deinu levu slabinu Ursus prisloni uvo.
Drhteći što mu Ursus ne odgovara, Gvinplen ponovi pitanje još

520
glasnije.
S licem kao zemlja, Ursus pogleda Gvinplena, zatim Deu pa reče:
- Nalazimo se otprilike prema Kenterberiju. Odavde do
Grejvsenda nije daleko. Nekog napada na moru ne treba da se
plašimo, jer je sva ratna mornarica na španskoj obali. Plovićemo
mirno.
Presavijena i sve bleđa, Dea je rukama grčevito gnječila svoju
dugačku haljinu. Potom duboko i zamišljeno, što je teško izraziti,
uzdahnu i prošapta:
- Znam šta mi je: umirem.
Gvinplen skoči sav izbezumljen. Ursus pridrži Deu.
- Da umreš? Ti da umreš! Ne, to nikada neće biti! Ti ne možeš
umreti. Baš sada da umreš! I odmah da umreš! Nemoguće. Bog nije
tako svirep da mi te da i da te istog trenutka uzme. To bi značilo da
Bog hoće da se u njegovo postojanje posumnja. To bi značilo da je sve
obmana: zemlja, nebo, dečja kolevka, majčina dojka, ljudsko srce,
ljubav i zvezde! Bog bi tada bio varalica, a čovek onaj koji je prevaren.
Tada ničega ne bi bilo. Tada bi trebalo ustati protiv stvaranja sveta.
Značilo bi da je sve pakao! Dea, ti ne znaš šta govoriš, ti ćeš živeti! Ja
zahtevam da ti živiš. Ti moraš da me poslušaš. Ja sam tvoj muž i
gospodar. Zabranjujem ti da me ostaviš. Ah, bože moj, ah, jadni ljudi!
Ne, to ne može nikada da bude da ja na ovoj zemlji posle tebe ostanem
sam! To bi bilo isto tako čudno kao kad bi sunce prestalo da sija. Dea,
Dea, priberi se. Trenutno ti je pozlilo, to će proći. Nekada tako naleti
drhtavica i posle više na nju ni ne misliš. Treba da budeš zdrava i da
ne boluješ. Ti da umreš! Šta sam ti učinio? Samo kad na to pomislim,
izgubim svest. Mi pripadamo jedno drugom. Volimo se. Razloga
nemaš da odeš. To ne bi bilo pravo. Da li sam neki zločin počinio? Ti
si mi oprostila. Ah, možda ne želiš da budem očajnik, zločinac,
besomučnik, prokletnik! Dea, molim te, preklinjem te, zaklinjem te
skrušeno sklopljenih ruku, ne umiri.
I hvatajući se grčevito za kosu u samrtnom strahu i gušeći se u
suzama, on se ničice baci pred nju:
- Gvinplene moj - izusti Dea - nije moja krivica.
Na usnama joj se pojavi ružičasta pena koju Ursus, a da ga
Gvinplen koji je klečao ni primetio nije, obrisa krajičkom njene haljine.
Dozivajući je, Gvinplen joj je zbunjeno grlio noge:

521
 - Kažem ti da to neću! Ti da umreš? Ja snage nemam da to
podnesem. Umreti, da, ali zajedno, nikako drukčije. Dea, ti da umreš!
Nemoguće mi je da na to pristanem. Boginjo moja! Ljubavi moja!
Shvati jednom da sam ja ovde. Kunem ti se da ćeš živeti. Umreti! Ti i
ne zamišljaš šta će biti sa mnom posle tvoje smrti. Dea, kada bi htela
da shvatiš kako ne smem da te izgubim, videla bi da je to zaista
nemoguće. Dea, ti vidiš da samo tebe imam. Čudovišno je sve ono što
mi se dogodilo. Ne možeš ni da zamisliš da sam za samo nekoliko sati
ceo jedan život proživeo. Jedno sam saznao: ničega nema tamo gde
sam bio. Postojiš samo ti. Kad tebe ovde ne bi bilo, svet bi izgubio
svaki smisao. Ostani ovde. Ponovo sam te našao da te sačuvam.
Smiluj mi se, jer me voliš i živi. Pričekaj malo. Ne odlazi se tako pošto
smo tek nekoliko trenutaka bili zajedno. Ne srdiš se na mene, zar ne?
Ti znaš da ništa drugo nisam mogao učiniti otkako me je onaj
votenpeik odveo. Vide-ćeš da ćeš za koji čas lakše disati. Dea, sve će
se urediti. Mi ćemo biti sreć-ni. Ne dovodi me u očaj. Dea, ništa ti
nisam učinio.
Sve ovo nije govorio, već je jecao, a u njegovim rečima osećalo se
u isti mah očajanje i pobuna. Iz Gvinplenovih grudi izbijalo je cviljenje
koje bi izmamilo goluba i rikanje koje bi odagnalo lava.
Isprekidano, sve tišim i slabijim glasom, Dea mu odgovori:
- Sve je uzalud! Ja vidim, dragi moj, da činiš sve što možeš. Pre
jedan sat htela sam da umrem, a sada to više ne bih htela. Gvinplene
moj, obožavani Gvinplene moj, kako smo srećni! Sam Bog te doveo u
moj život. A on me sad deli od tvoga života. Stoga odlazim. Sećaš se
Grin-Boksa, zar ne? I tvoje male slepe sirotice Dee. Sećaš se moje
pesme. Ne zaboravi na zvuk moga glasa kako sam ti govorila: Volim
te. Noću, kad zaspiš, doći ću da ti to opet kažem. Opet smo se sreli,
bilo je previše radosti. To se moralo odmah svršiti. Začelo, ja odlazim
prva. Mog oca Ursusa i brata našeg Homa jako volim. Vi ste mi bili
tako dobri. Vazduha ovde nema. Otvorite prozor! Gvinplene ovo ti
nikad nisam rekla: kad nam je jedan put došla jedna žena, bila sam
ljubomorna. Ti sigurno ne znaš na koju mislim, zar ne? Pokrite mi
ruke, nešto mi je zima. A Fibi? Pa Vinos? Gde su njih dve? Živeći
zajedno čovek na kraju zavoli ceo svet. Zavoliš sve koji su te videli
dok si bio srećan. Zahvalan si im što su se tu našli dok si bio
zadovoljan. Zašto se sve to tako dogodilo? Nisam dobro razumela šta

522
se od pre dva dana dogodilo. A sada - umirem. Ostavite me u mojoj
beloj haljini. Dok sam je maločas oblačila, pomislila sam da će da mi
bude mrtvački pokrov. Želim da je sačuvam, jer na njoj su ostali
Gvinplenovi poljupci. Ah, htela bih još uvek da živim. Kako smo
divno živeli. U onoj maloj sirotinjskoj kolibici koja se kotrljala. Pevalo
se. Slušala sam kako su nam pljeskali. Kako je bilo lepo što se nikad
nismo rastajali. Činilo mi se da sam s vama živela u nepomućenoj
sreći. Za sve sam znala, mada ništa nisam videla, razlikovala sam
dane jedan od drugog, znala sam kad je jutro, jer bih čula Gvinplenov
glas, znala sam kad je noć, jer bih o njemu sanjala. Grlila me njegova
duša. Mi smo se nežno i toplo voleli. Sada je sve svršeno, ni pesme
više nema. Živeti se dakle više ne može. Ti ćeš misliti na mene, dragi
moj?
Glas joj se sve više gubio. Žalosno opadanje ropca oduzimalo joj
je dah. Ona zgrči palac pod ostale prste - znak da je kucnuo poslednji
čas. Činilo se kao da tihi ropac device prelazi u tepanje anđela koji se
rađa.
Ona je prošaptala:
- Sećaćete se mene, zar ne? Jer bilo bi jako žalosno da umrem a da
me u uspomeni ne sačuvate. Bila sam katkad nevaljala. Molim vas da
mi oprostite. Sigurna sam, Gvinplene moj, da je dragi Bog to hteo,
pošto ne zauzimamo mnogo mesta i pošto bi smo zarađivali svoj hleb
i živeli zajedno u nekoj drugoj zemlji, da smo još mogli biti srećni. Ali
dragi Bog to nije hteo. Ja ne znam uopšte zašto umirem. Nikad se
žalila nisam što sam slepa i nikad nikoga nisam uvredila. Nikada
ništa drugo nisam želela nego da ovako slepa uvek kraj tebe budem.
Kako je tužno umreti!
Ove reči, koje su se kao da ih je neko gasio jedna za drugom
gubile, izgovarala je sva uzdrhtala tako da su se jedva čule:
- Gvinplene - nastavi Dea - zar ne, ti ćeš misliti na mene?
Ustrebaće mi to kad umrem.
Pa na ovo doda:
- O, sačuvajte me u vašem sećanju.
Potom opet malo zaćuta, pa reče:
- Dođi za mnom što pre, jer bez tebe, čak ako budem i pored Boga,
biću jako nesrećna. Ne ostavljaj me dugo samu, slatki moj Gvinplene.
Ovde na zemlji imali smo raj, a gore je samo nebo. Gušim se! Premili

523
moj! Premili moj!
- Milost! -viknu Gvinplen.
- Zbogom! - reče Dea.
- Milost! - ponovi Gvinplen.
Na bele već hladne Deine ruke on pripi svoje usne.
Ovog trenutka činilo se kao da više nije disala.
Potom se uspravi na laktovima, oči joj još jednom zasvetle, a na
licu joj se pojavi neopisiv osmeh. Ona zvonko progovori:
- Svetlo! - viknu - ja vidim.
I izdahnu.
Pade na dušek, opružena, nepomična.
- Umrla je - reče Ursus.
I jadni dobri čičica, skrhan od očaja, obori svoju ćelavu glavu i
jecajući zagnjuri lice u nabore njene haljine oko nogu. I tako osta
onesvešćen.
Gvinplen postade strašan.
Diže se, podiže glavu, pogleda u duboku noć nad sobom, a
potom ni od koga ne viđen, ako možda neko nevidljiv nije iz mraka
na njega motrio, pruži ruke prema nebeskim visinama i reče:
- Eto me, dolazim.
I kao da ga neka prikaza sebi privlači, krenu preko palube ka ivici
broda.
Samo nekoliko koraka razdvajalo ga je od ponora.
Ne gledajući ispred sebe, polagano je koračao.
Smejao se istim onim smehom kojim se maločas Dea smejala.
Išao je pravo. Činilo mu se kao da nešto vidi. Oči su mu sjale
svetlošću kao odsjajem negde na nekim putevima sagledane duše.
On viknu:
- Tako je!
Svakim korakom bio je sve bliži ivici broda.
Krećući se kao utvara, on je išao ukrućeno s rukama uvis, glave
zabačene, pogleda ukočena.
Išao je bez žurbe i oklevanja, s onom kobnom odlučnošću kao da
ispred njega nisu zjapili ponor i otvoren grob.
Poluglasno je govorio:
- Smiri se, sledim te. Raspoznajem jasno znak koji mi daješ.
A s jedne tačke, visoko gore na zamračenom nebu, oči nije skidao.

524
Osmehivao se.
Nebo se zamračilo. Ni jedne zvezde, samo je on video jednu.
Prešao je palubu.
I posle nekoliko zlokobnih koraka stiže na samu ivicu broda:
- Evo me, dolazim, reče. Dea, evo me!
Nastavi da ide. Ograde nije bilo. Pred njim je bila prazna
provalija. Zakorači.
I pade.
Mrkla i gluva noć, voda duboka. Potonu. Niko ništa nije video ni
čuo. Brod je plovio, reka tekla dalje.
Malo posle brod se dohvati mora.
A kada se Ursus osvestio, Gvinplena više nije video, a na samoj
ivici broda ugleda Homa koji je, upirući oči u more, zavijao u noć.

525
1
Savet i skupština.
2
Doktor Čemberlen, Savremeno stanje Engleske, 1678.
3
Strašno more.
4
0 ljudima bez nosa.
5
Verovalo se u narodu da kralj može da izleći škrofulu ako je pipne -
Prev.
6
Žena kraljevog brata nosila je samo naziv Gospođa bez dodavanja
titula koje se iza imena ostalih plemića vuče kao rep - prim. prev.
7
Majstor otmenog ponašanja.
8
Između „bog da mu dušu prosti" i „bog da prosti magare" razlika je
samo u jednom slovu na francuskom jeziku. - prim. prev.
9
Nema oči, a ipak vidi.
10
Zakon, kralj, šljam.
11
Ti koji prodaješ decu, ime ti je decokradica.
12
Skupština je bila mirna.

526