Предмет економије

1. Економска активност
Економска активност је сврсисходна делатност која има за циљ стварање материјалних
добара са могућношћу избора између више опција, како би се ограниченим средствима
заводољиле људске потребе.
Приликом сваке активности се троше се економска добра, па је због тога економија основ
свих других активности.
Економија је наука која се бави основним законима производње и труди се да открије све
законе у економском животу. Она се највише базира на суштини економских процеса и
односа, као и на правилности која у њима важи. Економија је почела да се развија са
развојем капитализма, у доба мануфактуре. Економисти тога времена се сврставају у
неколико група:
 Меркантилизам;
 Физиократизам;
 Класична економија;
Ове школе имале су за циљ да открију шта се сматра богатством друштва. Њихови
одговори су се међу собом разликовали али су се увек око једног слагали – предмет
економије је процес стварања и расподеле друштвеног богатства.
Када се појавио Карл Маркс, појавила се и нова школа али се појавило и ново мишљење о
предмету економије. Он је, заправо, претходну дефиницију надоградио и додао јој је
историјски и друштвени карактер. Односно, он сматра да економски закони имају
историјски карактер, да настају у различито време и да настају захваљујући
друштвеном односу који је карактеристичан за дати начин производње. Ако се
промене економски однос, мења се економски закон.
На основу ове дефиниције, схватамо да су нам потребна најмање 4 чиниоца за економску
активност:
 Људске потребе
 Ограниченост средстава за задовољавање људских потреба
 Делатност са циљем спречавања ограничења средстава за задовољавање
људских потреба
 Избор између расположивих алтернатива
Људске потребе могу бити физиолошке, друштвене, културне.. Под људске потребе могу
спадати и поједине жеље које је могуће остварити. Средства која су ограничена су битан
фактор у економској активности, за економију је битна релативна ограниченост добара –
ограниченост добара у поређењу са људским потребама. Како људске потребе морају бити
задовољене, тако је потребна нека делатност која би то омогућила. Сходно томе, таква
активност карактеристична је само за човека. А потребно је изабрати и алтернативу међу
расположивим.
2. Економија као друштвена и историјска наука
Економија је наука која се бави проучавањем односа у оквиру економске активности.
Највише се, међу тим односима, обраћа пажња на производњу и потрошњу. Циљ
економије је да открије законе који делују у друштвеним односима. Она проучава и законе
који су већ детерминисани а везани су за људске односе. У оквиру производње и
потрошње, економија не открива техничку страну, већ друштвену, тј. – који односи
владају међу људима а који се односе на процес производње.
Економија је друштвена и историјска наука. Друштвена јер се бави друштвеним односима
а историјска јер се стално мења кроз временске интервале. Она прати настанак нових и
нестанак постојећих економских категорија и законитости.
Будући да економија има и свој историјски карактер, она нија иста за све пределе и све
епохе.
2.1. Потребе као услов привређивања
Да би човекове потребе биле задовољене он треба да утроши одређену количину
материјалних добара и услуга. Потреба представља захтев за задовољавање неких жеља.
Ове потребе може имати појединац, привредни субјекти... Потребе се деле на:
 Природне потребе – потребе које потичу из „стомака“;
 Културне потребе – потребе које потичу из „фантазије“
Обим и структура потреба зависи од многих потреба, али се обично наводе два:
 Природни фактори – као главни фактор наводи се клима; битно је да се обрати
пажња да то колико природа пружа појединцу, јер од тога и зависи обим и
структура људских потреба;
 Друштвено – историјски степен развитка друштва – са све већим напретком
технологије, потреба људи је све већа, те људи који живе на простору на којем је
мање развијено, најчешће имају мање потребе.
 Ниво културе, обичаји...
Дакле, нормалне људске потребе зависе од карактера производних односа у датом
друштву.
2.2. Материјална добра
Материјална добра су резултат посебне привредне активности – производње. Производња
се бави узимањем предмета из природе и његово прилагођавање људских потребама.
Постоји случај да неки производ не изађе на тржиште већ га сам произвођач користи, то се
назива добро. Постоје многе групе материјалних добра:
 Материјална добра која нису намењена непосредној потрошњи;
  Материјална добра вишег реда;
 Потрошно и производно добро;
Да би се вршила производња неопходни су субјективни и објективни фактори.
У објективне факторе спадају средства за производњу. Ту спадају средства за рад и
предмети рада. Средства за рад се састоје из 3 елемента:
1. Оруђе за рад – алати, машине, апарати, уређаји...;
2. Систем посуда производње – боце, епрувете, бачве, котарице, цеви, резервоари...;
3. Објективни услови – земља, путеви, мостови, радионице, хале, складишта,
магацини...;
Предмети рада представљају онај део средстава за производњу на које човек делује,
обрађује их, мења облик и прилагођава својим потребама. Свака сировина је предмет рада
али није сваки предмет рада сировина.
У субјективне факторе спада човек, са својим искуством и навикама. Човек је
најважнији фактор у производњи и у процесу аутоматизације, човек је још увек остајао
јако важна карика.
Човек може користити различита средства за производњу. Та средства могу бити за
масовну производњу, али могу бити и ретка. Постоји и тренутна потрошна добра, добра
која се утроше у једном чини потрошње. И постоји трајна потрошна, она која се може
користити више пута.
2.3. Друштвени карактер производње и расподеле
Производња се може посматрати са два аспекта: друштвеног и техничког. Економију
интересује друштвени карактер, тј. какви су односи међу људима у процесу производње.
Производња се сама по себи обавља у оквиру друштва. Пре су постојали колективни а
сада постоје и индивидуални произвођачи, они су једни другима условљени. У
производњи постоји подела рада и на крају, производ није само производ самог
произвођача већ читаве траке људи. Смисао производње јесте задовољавање потреба
путем поделе рада. С једне стране многи људи су укључени у процес производње, с друге
стране су потрошачи који набавком и коришћењем производних средстава остварују своје
потребе. У оквиру производње људи су подељени и то се огледа према суми новца коју
примају за свој рад.
2.4. Економија као наука о друштвеним законима
Производња је присутна у сваком људском друштву. Производњом се задовољавају
људске потребе па је потребна константна производња за задовољавање свих људских
потреба. А у оквиру производње постоји подела рада, а поред ње, потребна је и расподела
материјалних добара на чланове. Све ово су економски процеси.
Економски процеси и појаве се стално понављају па је лако утврдити законе који утичу на
њих. Економски закони су друштвени закони са низом специфичности. Економски закони
баве се економским односима у производњи. Доминантну улогу у економским
активностима имају производња и расподела. Људске потребе се не задовољавају само
трошењем материјалних добара већ и услугама. Иако улоге не стварају материјална добра,
оне ипак потпомажу стварање материјалних добара. Услуге се сматрају производних
једино ако помажу да неки производ дође до потрошача. Али постоје и непроизводне
услуге, то су: здравствена заштита, школовање, забава, култура...
3. Економија као наука о рационално привређивању
Рационално понашање значи:
 Оптимализација – тражење најбољег могућег решења у датом систему ограничења
и доследност у избору која се обезбеђује транзитивношћу префернција.
Рационалност је ограничена због тога што су човекови ментални капацитети лимитирани
и што је индивидуална информисаност непотпуна. Приметно је да доносиоци одлука
прибављају и користе мање информација него што је реално расположиво. Постоји
индивидуална акција и колективни циљ. Дуго се сматрало да је реционалност немогућа
без потпуне информисаности. Џон Неш је дао образложење тога кроз идеју да је
обезбеђење равнотеже довољно да буде остварено стање „масовне акције“.
3.1. Економија као дедуктивна наука
Економска наука је пре свега наука о рационалном економском избору. Односно, у оквиру
економије утврђују се правила којих треба људи да се придржавају у свом економском
понашању. Ова наука сматра се дедуктивном јер се полази од полазних премиса и тек се
на крају даје сам закључак. Тачност економије зависи од тачности почетних премиса.
Будући да је дедукција процес у којем се долази до посебних и појединачних сазнања,
можемо закључити да су сви ставови и аксиоми у економији истинити. Једини проблем у
оквиру дедукције јесте што је ово друштвена наука, те се не може служити на пример,
микроскопом, те апстракција ове науке може направити проблем у почетној премиси.
3.2. Економија као позитивна наука
Економија је наука која полази од почетних премиса које су опште, те се она може
сматрати позитивном, тј. објективном науком. Задатак економије јесте да открије
објективну истину и да изучава економске законе који владају у процесу друштвене
репродукције.
Економија ограничава људско знање, баш као што то чине позитивне науке. Будући да се
економска активност своди на логику избора људи независно од друштвених односа у
којима се они налазе. Могу се економисти служити и моралним начином схватања
међутим, то не би било по правилу њихове професије. Ова наука је неутрална по питању
избора циљева економске активности. Економија користи истраживања природних наука
и на основу тога изводи своје закључке. У оквиру економије, економисти се интересују за
„потребе потрошача“, јер је то краљни циљ материјалних добара.
Економија, дакле, искључује све вредносне судове и идеолошка опредељења, на једној
страни, и сва технолошка сазна, на другој страни. По томе закључујемо да је економија
позитивна наука.
3.3. Економија благостања
Економијом благостања означавамо стање привредног и друштвеног система у којем
постоји високи ниво корисности. Валфредо Парето поставио је аналитичке критеријуме за
упоређивање економских система на основу којих је могуће сагледати који је економски
систем бољи у односу на остале економске системе, а на основу којих није потребно
коришћење вредоносних и идеолошких судова. На основу тога, један економски систем је
оптималан ако на основу расположивих ресурса и технологија производње, није могуће
повећање било које робе, а да се при том не смањи производња неке друге робе.
Економија благостања упоређује разна стања економског система и утврђује одређење
правилности, а касније и законе. Задатак економије благостања је да на исплатив начин
произведе добра и пружи услуге и да приход добијен од тога распореди на друштвено
прихватљив и економски делотворан начин. „Благостање“ у „економији благостања“
представља „задовољство“, „корисност“ која настаје потрошњом а која се реализује преко
тржишта. Свако тржиште има своје мане које је потребно исправити економском
политиком која ће бринути о економској добробити друштва. И економска теорија
благостања има своје мане, те мане се огледају у везаности за државу и њену регулаторну
улогу. Многи сматрају да је теорија економије благостања у дубокој кризи и да јој је
потребна реформа.
3.4. Институционалност као предуслов ефикасне економије
Институционализам је наклоњен проучавању тржишне динамике, еволуције и процеса
учења тржишних улесника. Ако овде уведемо и институције, увидећемо значајне утицаје.
Институције обезбеђују узајамност у понашању што има значајне ефекте на процену и
усклађивање индивидуалног понашања, као и на коначне глобалне последице игре.
Економија има своја правила у оквиру колектива али то не значи да је ова наука
нормативна. Ипак, постоје неке нормативне могућности које би успеле да поправе положај
људи у колективу и њихову слободу.
4. Економски систем и његова структура
Марксистично схватање тумачи економију по историјском принципу. То су засновали на
основу тога што се сама економија мења временом. Марксисти су увели историјски
принцип и у карактер институција које представљају облик организовање привредних
субјеката унутар којих се на један утврђен начин у оквиру датих својинских односа
одвијају економске активности. Ако посматрамо саму економију на тај начин,
приметићемо да се непрекидно мења и усавршава начин производње. Зато Марксисти деле
економију на 3 дела:
 Економија преткапиталистичких друштвених формација;
 Економија капитализма;
  Економија социјализма;
Неокласично схватање економије је нешто другачије, они сматрају да се економска
активност састоји у оптималном избору које појединачни привредни субјекти врше на
основу датих институција.
Данас се привредни системи налазе у настајању и транзицији. Транзиција је термин из
физике за који се сматра да представља прелазак стања А у стање Б. Сходно томе, најбоље
би то могло да се објасни утврђивањем основих, општих елемената економског система.
То су:
 Ресурси;
 Привредни субјекти;
 Активности;
 Институције;

4.1. Ресурси
Реусрси представљају „све расположиве материјалне и нематеријалне изворе
стварања материјалног богатства и економског благостања“. Они утичу на
националну економију на различите начине – по значају, величини и усмерености. Свака
држава различито схвата ресурсе у оквиру своје економије али све се слажу око тога да су
ресурси изузетно битни за економију и привредни развој државе. Важност ресурса огледа
се у технолошкој и економској развијености. Постоје природни ресурси и средста за
производњу. У данашње време као значајне ресурсе наводимо и телекомуникациона
средства и информациони системи. У посебне облике ресурса убраја се и становништво и
то његов креативни потенцијал. А такође се говори и о новцу као ресурсима.
Предузетништво је такође веома битно у оквиру данашње привреде. Сви ови ресурси
представљају факторе производње и можемо их поделити на субјективне и материјалне.
Субјективни ресурси су људи са свим њиховим особинама и знањем, а материјални су сви
остали. Ресурси су веома значајни и доприносе у привредним активностима јер дају више
резултата од утрошка. Ипак, због самог њиховог значаја долази до тога да се они све више
користе и све брже троше. Њих можемо поделити и на обновљиве и необновљиве.
Обновљиви ресурси се могу надокнадити одређеним активностима.
4.2. Привредни субјекти
С развојем људског друштва дошло је и до промене у организацији производње. Тако су и
настале друштвене организације. Друштвене организације производње се јављају као
сплет многобројних привредних субјеката који су ангажовани у производњи материјалних
добара ради задовољења друштвених потреба. Привредни субјекти се деле на: предузеће,
домаћинство и држава.
  Предузеће подразумева организациону везу између средстава за производњу и
људи, који заједнички производе материјална добра ради продаје и прибављања
прихода израженог у облику новца.
 Домаћинства су привредни субјекти који, за разлику од предузећа, не стварају
материјална добра. Они су основна потрошачка јединица која врши
марксимизирање корисности у потрошњи производа и услуга.
 Држава је ту да врши трансформацију улагања у производе који ће задовољити
јавне и колективне потребе. Јавна добра се тиме обезбеђују а она су неопходна
многима.

4.3. Активности
Привреда постоји да би се задовољиле људске потребе, то се дешава тако што се користе
материјална добра. Да би једно материјално добро дошло до потрошача и тиме
задовољило његову потребу, потребно је да прође кроз одређени низ активности које су
саставни део производње. Те активности су:
 Производња
 Расподела
 Размена
 Потрошња
О овим фазама говорио је и Маркс, истицао је њихову повезаност и међузависност. Сваки
привредни субјект је ангажован у једној од фази, али немогуће је истражити иједну фазу
независно од осталих и тиме утврдити њен делокруг. Предузећа су примери привредних
субјеката која могу да се баве свим овим фазама, док неки други могу да се баве неким од
фаза. За разлику од предузећа имамо монетарну привреду за коју је карактеристична
финансијска активност. Тако производно предузеће може да даје потрошачке кредите или
пак, кредите другим предузећима како би продало своју робу. Посебна активност јесте
инвестициона активност, она омогућава да се повеже реална и монетарна привреда путем
финансијске активности. Захваљујући свему овоме можемо закључити да се привреда
одвија у оквиру ове 4 фазе, али та подела има своје недостатке – не обухвата све богатство
активности привредних субјеката. Производњом материјалних добара ствара се основа за
материјално богатство.
4.4. Институције
Институција представља облик трајне везе између привредних субјеката а где се на
устаљени начин одвијају економске активности. Институције су ту да дају одговоре на 3
фундаментална питања:
 Које производе и услуге производити и у којим количинама?
 Како производити изабране производе и услуге, на које начине, помоћу којих
средстава?
  За кога производити? Како извршити поделу националних производа на
привредне субјекте и социјалне групе?
Економске институције које ова питања могу решити су: тржиште, план и својина.
Тржиште је начин на који се повезују купци и продавци. Кретање цена даје сигнале где
ресурси могу донети веће приносе.
План одређује количине и токове ресурса као економске институције.
Својина је посебна институција. Она одређује правно-економске оквире у којима се
одвијају економске активности привредних субјеката. Она устаљује односе између
власника и других лица.
Ове институције су данас правно заштићене те непоштовање устаљеног односа према
привредном субјекту може изазвати правне санкције од стране управног и судског
апарата. Циљеви привредних субјеката могу да се остварују путем различитих
институција а на привредном субјекту је да изабере најбољу институцију.