УВОД

Осигурање је комплексна активност усмерена на чување добара и обнову оштећене

имовине, а кад се ради о осигурању лица, то је онда систем мера за очување живота,
здравља и животног стандарда. Циљеви осигурања су економска заштита имовине и лица,
а ти циљеви се остварују исплатом накнаде штете за оштећење и пропале ствари, односно
исплатом уговорених износа о осигурању лица, кад настане осигурани случај.

Осигурање има и психолошки ефекат – ствара осећај сигурности, уверења да их

штетни догађаји неће оштетити или сувише оштетити. Штетни догађај тако неће имати
дејство потпуно неочекиваног случаја. Ризик прелази на заједницу.

Осигурање се заснива на искуству да се неке појаве у природи и друштву дешавају

изузетно, али се ипак дешавају. Ако се удруже сви они који су изложени таквим појавама,
штетне последице се могу економски ублажити или отклонити. Осигурање може
извршити своју економску функцију само ако постоји маса осигураника. Осигурање
укључује и превентивне мере, због тога су осигуравачи дужни при утврђивању услова
осигурања, односно приликом закључивања уговора са осигураницима, предвидети и мере
које имају сврху отклањање узрока и смањења штета (губитак права на накнаду, давање
премије пажљивијим и сл. )

Функција осигурања је тројака:

1. чување имовине – предузимање превентивних и репресивних мера, те накнада штете;

2. акумулација новчаних средстава – која се стављају на располагање пословном свету;

3. социјална сигурност - ублажавање материјалних незгода.

3
 1. УГОВОР О ОСИГУРАЊУ (појам, карактеристике, елементи и
значај)

1.1. Појам

Уговор о осигурању представља такав уговор у коме се једна стана – уговарач

осигурања обавезује да плати одређену своту осигурања (премија осигурања), према
уговором одређеним условима, а друга уговорна страна – осигуравач се обавезује да, ако
се деси догађај који представља осигурани случај, исплати уговарачу осигурања
(осигуранику или неком трећем лицу) накнаду, односно уговорену своту или учини нешто
друго.1

Из дефиниције овог уговора може се закључити да је обавеза осигуравача тројака у

зависности од циља и врсте осигурања. Као прва обавеза осигуравача код осигурања које
има за сврху накнаду штете, односно код имовинског осигурања, може се навести исплата
накнаде из осигурања. Друго, осигурање чији циљ није накнада штете (лична осигурања),
обавеза осигуравача је исплата уговорене суме новца (сума осигурања). И на крају трећа
обавеза осигуравача је да „учини нешто друго“ ако је, нпр. уговорено да ће штете
покривене осигурањем накнадити у натури или да ће, ако постоји осигурање од
одговорности, да брани осигураника од штетних захтева трећих лица која немају основа.

Осигурани случај - је догађај који представља остварење ризика који је обухваћен

осигурањем. Другим речима, то је догађај унапред предвиђен уговором о осигурању (или
законом) чијим наступањем настаје главна обавеза осигуравача да исплати накнду из
осигурања. Овај догађај такође повлачи одређене обавезе на страни осигураника, а осим
тога од великог је значаја за даљу судбину заснованих односа осигурања.2

За разлику од ризика, који представља опасност да ли ће се десити неки економски

штетан догађај али не и тај догађај, осигурани случај је заправо реализација ризика,
односно остварење тог догађаја.

1
Јаков Радишић, Облигационо право, Београд, 2008. год, стр. 256.
2
https://www.glosarijum.rs/tag/ugovor-o-osiguranju/

4
 За осигурани случај веома је битно да се остварује у време трајања осигурања.
Осигурани случај може да се деси у одређеном временском тренутку,а може и да траје у
дужем временском периоду.

Осигурани случај карактерише недељивост. Без обзира ако догађај траје дуже од
времена покривеног осигурањем, штета ће бити надокнађена у потпуности.

1.2. Карактеристике

По својим карактеристикама уговор о осигурању спада у:

А) именоване уговоре,

Б) двострано – обавезне и теретне уговоре,док по техници закључења сврстава се

у: говоре по приступу (адхезионе),

В) алеаторне уговоре (у алеаторне се сврстава из разлога што обавеза осигуравача

на исплату накнаде из осигурања или осигуране суме зависи од наступања осигураног
случаја, тј. од остварења ризика),

Г) формалне (уговор о осигурању је закључен кад уговарачи потпишу полису

осигурања или листу покрића, која привремено замјењује полису).

У нашем праву постоји значајна новина у односу на решења која су се раније

појављивала у пракси, а то је писмена форма уговора о осигурању.

Од принципа да је уговор о осигурању формалан уговор постоји неколико

изузетака, а то су:

-правни послови осигурања за која се не примјењује Закон о облигационим односима

(изузетно важно за пловидбена осигурања);

-други изузетак је, уговор о осигурању је неформалан у случају када су испуњени сви
услови за закључење уговора ћутањем осигуравача (нпр: да заинтересовано лице упути
писмену понуду за осигурање осигуравачу, да писмена понуда која је упућена не одступа

5
од општих услова под којима осигуравач врши предложено осигурање и да је ћутање
осигуравача трајало осам дана од дана када му је понуда приспјела) и

– треће, уговор је неформалан у случајевима кад се према условима осигурања може

закључити и самим плаћањем премије.3

1.3. Елементи

Да би уговор о осигурању био пуноважан неопходно је да садржи битне елементе, а то су:

 одређење ствари или лица које се осигурава,

 одређење ризика,
 одређење трајања осигурања и периода покрића,
 одређење осигураног случаја,
 одређење суме осигурања,
 одређење интереса из осигурања и
 одређење премије осигурања.

1.4. Значај

Уговор о осигурању има у савременим правима изузетно велики значај. Вредности

одређених добара достижу данас такве размере, да њихово оштећење или уништење није у
стању да надокнади не само било које физичко лице, већ и највећи број правних лица. На
пример, поправка објеката и машина, изгубљена добит за време обуставе производње,
накнада штете коју трпе трећа лица, захтевају ангажовање огромних износа новца.

То су разлози да се у савременим државама све више шири поље примене не само

добровољног, већ (и нарочито) обавезног осигурања.

3
https://studenti.rs/skripte/pravo/ugovor-o-osiguranju-5/

6
 Постоје чак и покушаји да се елиминише класична грађанско – правна одговорност
за штету, на тај начин што би се сви штетни догађаји и радње покрили неком врстом
осигурања (нпр. на Новом Зеланду).4

2. ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О ОСИГУРАЊУ

Уговор о осигурању се може закључити у формалном облику и без посебне форме, као
неформалан, који подразумева да је уговор склопљен када је прихваћена понуда о
осигурању. “ Уговор је закључен оног часа када понудилац прими изјаву понуђеног да
прихвата понуду”.

Понуда мора да садржи :

 објекат осигурања,
 ризике од којих се објекат осигурава,
 вредност објекта осигурања,
 правило осигурања,
 премију осигурања.

Један од примера неформалног уговора о осигурању јесте код обавезног осигурања

путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја, где путник куповином
карте у јавном саобраћају аутоматски закључује уговор о осигурању а да му се при
томе не издаје полиса осигурања. У развијеним земљама уговор о осигурању се све
чешће закључује путем телефона, као и електронским путем, што доводи до снижења
трошкова пословања и нижих цена осигураницима.

Формалан облик претпоставља постојање посебних законских правила које

предтављају леџ специалис у односу на неформалан облик. Према овом облику уговор
се сматра закљученим изјавом воља и потписима уговорних страна у виду полисе или
листе покрића.5

4
Оливер Антић, Послови правног промета, Београд, 2000. год, стр. 35.
5
Јаков Радишић, op. cit. стр. 261.

7
 Полиса осигурања

Полиса осигурања (енгл. инсуранце полицy) је основна писмена исправа која прати
посао осигурања, одређујући дужности и обавезе учесника. Појављује се у различитим
својствима, а у извесним случајевима представља форму уговора о осигурању, тј.
форму као битан елемент правног посла.[6] Она редовно прати уговор о осигурању И
представља најважније доказно средство за обе уговорне стране, пошто садржи
најважније елементе закљученог уговора.

Елементи полисе осигурања су :

-уговорне стране,

-oсигурана ствар или лице,

-ризик обухваћен осигурањем,

-трајање осигурања и време покрића,

-свота осигурања (и податак да је осигурање неограничено, уколико јесте),

-премија или допринос,

-датум издавања полисе и

-потписи уговорних страна.6

У пракси се полиса углавном састоји из два дела, при чему први део, тзв. законски,
садржи елементе који су дефинисани у Закону и без којих полиса није пуноважна.
Други део тзв. оперативно- технички, који представља помоћ претходно дефинисаном
законском делу, садржи битне податке о предмету осигурања, допунске опасности под
условом да су уговорене, разни попусти и напомене које могу бити врло значајне.

Листа покрића је исправа која може бити привремена замена полисе осигурања, и
издаје у случају недостатка елемената за комплетирање полисе. У њу се уносе само
битни састојци уговора осигурања, која траје само до издавања полисе.

6
Оливер Антић, op.cit. стр. 36.

8
 Оно што је уписано у полиси има предност над општим и посебним условима
осигурања, и у случају супротности важећа ће бити рукописна одредба.

Полиса може бити привремено замењена листом покрића. То је писмена изјава

осигуравача којом извештава осигураника да прихвата његову понуду и преузима
осигурање одмах. Она има карактер исправе о осигурању и издаје се да би се избегне
штетне последице по осигураника ако је потребан проток времена да се добије полиса
осигурања (нпр. због лекарског прегледа код осигурања живота). Листа покрића
садржи исте елементе као и полиса осигурања, с тим да листа покрића траје само до
издавања полисе осигурања.

Полиса осигурања је хартија од вредности и може гласити на одређено име, по

наредби и на доносиоца. Полиса осигурања живота може гласити само на име или по
наредби. Она се може и залагати када гласи по наредби, а залаже се индосаментом.7

3. OБАВЕЗЕ ОСИГУРАНИКА И ОСИГУРАВАЧА

Осигураник и осигуравач ступањем у уговорни однос заснивају бројне међусобне

обавезе и права.

3.1. Обавезе осигураника (уговарача осигурања)

Обавезе осигураника, односно уговарача осигурања, крећу се у 3 основна правца:

3.1.1. Обавеза пријаве околности значајних за оцену ризика

Уговарач је дужан да приликом закључења уговора пријави осигуравачу све

околности које су значајне за процјену ризика, а које су му познате или му нису могле
7
Исто, стр. 37.

9
остати непознате. Пошто уговарач (осигураник) не зна које су то оклности то се ради
путем упитника, који саставља осигуравач, а попуњава уговарач. Ту је веома важно да ли
је уговарач поступио савесно или несавјесно тј. да ли је дао тачне податке или није.

Ако је уговарач намерно дао нетачне податке осигуравач може у законски

одређеном року од три мјесеца да тражи поништење уговора. Ако је уговарач не намерно
дао нетачне податке осигуравач може тражити раскид уговора или повећање премије.
Уколико уговарач не пристане, уговор престаје по самом закону.

У случају да је осигуравач у часу закључивања уговора знао или је могао знати да

су добијени подаци нетачни или да је уговарач неке информације прећутао, он се не може
више позвати на нетачност пријаве и остварити своје право, односно тражити повећање
премије. Исто је решење када осигуравач у току трајања осигурања сазна за нетачност
информација. Он своје право може остварити у законом предвиђеном року, у супротном
губи право.

Код осигурања живота ако је осигураник дао погрешне податке о годинама,

-а оне прелазе горњу границу, уговор је ништаван, а примљене премије се

враћају;

-а оне не прелазе горњу границу, уговор остаје на снази, осигурана свота се

смањује у сразмери уговорене премије и премије која је предвиђена за његове
стварне године;

-осигураник има мање година него што је пријављено, смањује се премија

на његове стварне године и осигуравач је дужан вратити разлику у примљеним
премијама;8

3.1.2. Плаћање премије

Њу плаћа уговаратељ. Но осигуравач је дужан да прими премију и од сваког ко има

правног интереса да она буде уплаћена. По изричитој одредби ЗОО обавеза није доносива.

8
Закон о облигационим односима,( "Сл. Лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 57/89 и "Сл. Лист СРЈ" 31/93.), члан
907-911.

10
Ако ништа није уговорено плаћа се у месту где је седиште, односно пребивалиште
уговарача осигурања.

По правилу се плаћа унапред, а може бити уговорено и другачије (квартално,

полугодишње и сл. ). Обавеза осигуравача на накнаду штете настаје тек пошто осигураник
уплати премију. Данас је код свих осигурања усвојено да се плаћа фиксна премија коју
израчунава осигуравач, за коју се приговара да није правична јер висина уплачених
премија знатно превазилази износ исплаћених штета у једног години и да се као
критеријум не узима вредност ствари него нека друга особина (моторна возила)

Код имовинског осигурања правило је да осигуравач не мора да опомиње

осигураника да плати премију изузев ако је уговор на неодређено време, а премија није
уплаћена за наредни период. Уколико осигураник не плати ни у року од 30 дана од
опомене, следи раскид уговора по сили закона.

Код осигурања живота ако премија не буде исплаћена у доспелости, осигуравач

опомиње уговарача и даје му законски рок од 30 дана за плаћање с тим да рок не може
бити и краћи. Осигуравач не може раскинути уговор ако су дотле уплаћене премије бар за
3 године, само може смањити осигурану своту на износ откупне вредности осигурања.9

3.1.3. Обавештавање осигуравача о променама ризика

Чим се деси осигурани случај осигураник је дужан да обавести осигуравача о томе

у року од три дана, како би овај могао проверити стање и утврдити насталу штету. Ако то
не учини осигуравач није дужан надокнадити онај део штете који је услед тога пропуста
настао. Али се ни уговором не може предвидети да осигураник губи своја права
осигурања због тога што је пропустио рок.

Уговарач је дужан и током трајања осигурања (исто као и при закључивању

уговора) обавестити осигуравача о свакој околности која је од значаја за оцену ризика код
осигурања имовине и то без одгађања. Уколико је повећање ризика настало без његове
кривице рок за пријаву је 14 дана. О смањењу ризика није постављен рок, јер се

9
Оливер Антић, op.cit. стр. 41.

11
претпоставља да уговарач има интереса до то што пре обави. Повећање, односно смањење
ризика код имовинског осигурања даје право на захтев промене премије. Заинтересовани
партнер, уколико друга страна одбије промену премије, може раскинути уговор. Код
осигурања лица обавеза обавештавања постоји у случају да је ризик повећан променом
занимања.10

3.2. Обавезе осигуравача

Плаћање накнаде, односно плаћање осигуране суме, је основна обавеза осигуравача

према осигуранику када се деси догађај против кога се лице осигурало. Пре исплате
најпре се утврди постоји ли уговор о осигурању, затим је ли се десио случај предвиђен
уговорм, те има ли осигураник право на накнаду и колика је та накнада.

Осигуравач је дужан да исплати накнаду осигуранику или имаоцу полисе ако је она
издата на доносиоца, и то у року од 14 дана, од дана добијања обавештења да се случај
десио. Ако се износ накнаде не утврди у том року осигуравач је дужан да исплати као
предујам део накнаде који није споран, ако то тражи овлашћено лице. Ако је спорно
постојање или висина накнаде, рок од 14 дана тече од дана када су они утврђени.

Поступак којим се утврђује постојање обавезе за накнаду је сложен и састоји се из

фаза, и то:

1. утврђивање осигураног случаја – да ли је то случај из уговора и је ли погодио

осигураника,
2. процена штете (ако се осигуравач и уговарач не сложе о висини штете онда се она
поверава вештацима, а ако једна од страна није задовољна и њиховим налазом онда
се покреће спор код Суда)
3. утврђивање величине накнаде: код имовинског осигурања износ накнаде не може
прећи висину стварне штете, док се изгубљени добитак изричито уговара, а висина
накнаде је ограничена висином осигуране своте па се ова два правила комбинују.
Ако је уговором утврђена вредност ствари онда се накнада одређује према тој
вредности. Накнада не може прећи стварну штету и не може бити извор богаћења.
10
Исто, стр. 42-43.

12
 Код подосигурања накнада не може прећи осигурану суму без обзира на стварну
вредност ствари Ако је ствар делимично оштећена примењује се правило
пропорција:

Накнада штете = (осигурана свота/стварна вредност) стварна штета (примјењује се код

нас) или Накнада штете = (износ плаћене премије/износ премије коју би требало платити)
џ стварна штета (у Француској).

Поред накнаде штете осигуравач је дужан да надоканди и трошкове које је осигураник

морао нужно учинити ради отклањања и смањења штете, и онда када они заједно са
накнадом прелазе осигурану суму.

Код неких врста осигурања, када се ствар осигурава испод вредности, може се
уговорити да се у случају делимичне штете уместо примене пропорције, врши накнада за
потпуну штету, а ако ствар потпуно пропадне исплаћује се сума осигурања. То осигурање
назива се осигурање на први ризик. Премија је већа од премије која одговара суми
осигурања, а мања од премије за стварну вредност.

Неким случајевима може се уговорити да осигуравач плаћа накнаду само ако штета
пређе одређену границу. Тај део штете који се не исплаћује назива се франшиза. Слаба
страна франшизе је да осигураник нема интереса да штета буде мања и није стимулисан да
предузме радње и мере услед којих би она могла бити мања.

Код осигурања живота осигуранику или кориснику исплаћује се осигурана сума када
осигураник умре или доживи одређено доба живота.

Осигуравач није дужан да надокнади штету ако је:

1) она настала због ратних операција, побуна и немира, (и самоубиством код

осигурања лица);

2) уколико је штету проузроковао осигураник намерно (непажњом да, али намерно

не), изузетак је код обавезног осигурања корисника м/в од одговорности;

3) у случају да је она настала услед недостатка осигуране ствари и сл. осигурање

није дужно платити накнаду и у случају осигурања живота ако је смрт проузрокована

13
ратним операцијама. Такође, није дужно ни за накнаду штете коју је осигураник намерно
починио.

Постоји пар изузетака од правила да осигуравач не надокнађује штету и то:

 осигуравач је у случају смрти осигураника накнаду дужан поделити наседницима и

то у зависности колико је који добио наследства од осигураника;
 ако је штета била на превозном средству осигурање је дужно надокнадити штету
осигуранику без обзира да ли је он крив за штету или није.

Откуп полисе и предујам: у полису осигурања мора бити наведена њена откупна цена
као и захтев за предујам. Ако је осигурање закључено за цео живот осигураника,
осигуравач је дужан да му исплати откупну цену полисе, ако је уплаћена премија бар за
три године. Исто важи и за предујам.11

4. ТРАЈАЊЕ ОСИГУРАЊА

Код уговора о осигурању разликујемо моменат када он почиње да производи правно

дејство од момента његовог закључења. Уговор о осигурању је закључен када уговорне
стране потпишу полису или лист покрића или када на други неформалан начин закључе
уговор (плаћањем премије осигурања, тј. када осигуравач не одбије писмену понуду у
законом прописаном року). Законом о облигационим односима је прописано да ако
другачије није уговорено, уговор о осигурању производи своје дејство почев од двадесет
четвртог часа дана који је у полиси означен као дан почетка трајања осигурања, па све до
истека последњег дана рока за који је осигурање уговорено, и након истека овог рока
осигуравач је дужан да плати наканаду осигурања за штетне последице које су се
догодиле за време трајања тог осигурања.

Уговор о осигурању најчешће престаје да постоји када истекне рок на који је закључен
или испуњењем. Редовни начини престанака уговора о осигурању, поред ових, јесу и отказ
уговора на уговорени начин, наступање осигураног случаја, пропаст ствари, промена

11
Јаков Радишић, op.cit, стр. 269.

14
власника ствари, смрт осигураног лица пре истека уговора. Нередовни начини престанка
овог уговора јесу ништавост уговора, раскид, стечај осигуравача и сл12

5. ОСИГУРАЊЕ ИМОВИНЕ

Код осигурања имовине предмет осигурања је материјално добро – ствар, чија се

вредност може новчано исказати, те се и материјалне штете које настају такође изражавају
у новцу.

Циљ осигурања имовине је накнада штете у одговарајућем новчаном износу, при томе
се мора уважавати принцип обештећења, по коме се из осигурања не може наплатити
више од износа штете која је настала. Код осигурања имовине постоји материјални
интерес да се штета која може настати на неком добру надокнади. Такође се води рачуна
да се материјална добра осигуравају само на износ њихове реалне вредности.

Основна начела осигурања имовине:

1. Начело обештећења и

2. Начело материјалног интереса.

Према начелу обештећења нико из осигурања не може добити више него што износи
штета коју је претрпео. Овим начелом одражава се сврха осигурања, односно сврха
осигурања јесте надокнада штете која је настала на имовини, а не извор богаћења
осигураника. Накнада осигурања је одређена висином штете која је настала на имовини.

Према начелу обештећења морају бити задовољени слиједећа правила:

- да би се наплатила накнада из осигурања осигураник мора да достави доказе о

претрпљелој штети на осигураној имовини, нпр. код оштећења аутомобила осигураник да
би добио накнаду из осигурања мора доставити потврду од МУП-а да је штета
пријављена.

- накнада из осигурања не може да буде већа од стварнон претрпљене штете,

12
ЗОО, члан. 922-923.

15
 - забрањено је закључивање више уговора о осигурању за исти ризик на пуно
вриједност, односно двоструко осигурање.

- осигураник не може укупно наплатити вриједност која је већа од вриједности

осигуране ствари, односно осигураник не може да добије накнаду из осигурања и накнаду
од лица које је одговорно за проузроковану штету.

Начело материјалног интереса гласи: „Осигураник мора бити заинтересован да се не

догоди осигурани случај, односо да се не деси штета на осигураном објекту, а уколико се
деси да штета буде надокнађена“.

Сада се поставља питање шта се дешава уколико се јави више субјеката са интересом
за осигурање једне ствари. У том случају постоје два решења. Прво је, паралелни интерес,
односно закључење уговора о осигурању два лица на истој ствари (свако осигурава свој
интерес). Нпр. код превоза робе код које постоји купац, продавац, складиштар сви су
заинтересовани да закључе уговор о осигурању (накнада штете у случају њеног оштећења
на путу од продавца до купца) и у том случају то могу бити власник ствари и заложни
повјерилац, власник и закупац, и сл..Друго решење је искључиви интерес, односно
интерес продавца траје до продаје робе купцу, а од тада интерес прелази на купца и не
долази до раскида уговора о осигурања већ само о прелазу интереса са продавца на купца.

1. Материјална вредност осигураних ствари се може изразити у новцу. Штета која

настаје на њима такође је процењива и има карактер материјалне штете.

2. Осигурање не може бити извор зараде и богаћења, тј. стицања средстава преко
процењеног износа штете.

Одступања настају само када их закон допушта и ако их странке посебно

уговоре.Сматрају се као одступања од начела обештећења:

 Осигурање нове вредности

 Осигурање изгубљене добити
 Осигурање на уговорену/таксирану вредност

16
 3. Право на накнаду код осигуарња имовине могу имати само она лица која у моменту
настанка штете имају статус осигураника, тј. материјални интерес да се штета не
догоди (власник, хипотекарни поверилац, залогопримац, и сл.).

Лица која имају само статус уговарача осигурања немају право на накнаду иако
плаћају премију осигурања. Постојање интереса се захтева у моменту настанка осигураног
случаја на страни лица које претендује на накнаду из осигурања. У случају постојања
више уговора о осигурању истог предмета, збир свих накнада из осигурања не сме прећи
износ штете.13

5.1. САОСИГУРАЊЕ

Код саосигурања, више осигуравача (саосигуравача) деле између себе ризик исте
врсте, односно ризик који се односи на исти предмет осигурања. Сваки од саосигуравача
преузима обавезу за део осигуране вредности, али тако да укупан збир њихових покрића
не прелази осигурану вредност. Дакле, реч је о непосредној, хоризонталној расподели
ризика између саосигуравача који индивидуално преузимају свој део обавезе. Ниједан
саосигуравач не одговара за обавезе других саосигуравача. Саосигурање се примењује
само у изузетним случајевима, када се ради о крупним и тешким ризицима, које не може
да преузме један осигуравач.

Уговором о саосигурању ствара се ланчана обавеза неколико саосигуравача према

истом осигуранику. Хоризонталном деобом једног ризика сваки од саосигуравача
преузима свој део обавезе, односно покрива свој део суделовања у сношењу ризика.

Код саосигурања се подразумева присуство два или више осигуравача непосредно у

закључивању једног уговора о осигурању, тако да сваки осигуравач преузима покриће
одређеног дела ризика. Саосигурање у суштини представља расподелу једног ризика на
неколико делова које сваки осигуравач преузима у директно покриће из заједничког
уговора или заједничке полисе осигурања.

13
Оливер Антић, op.cit. стр. 44-46.

17
 Осигуравач који је покретач обавезе из осигурања путем уговора о саосигурању јесте
такозвани водећи осигуравач. Њему обично остали саосигуравачи поверавају извршење
обрачуна и наплату премије осигурања, коју он затим расподељује на остале
саосигураваче.

Код уговора о саосигурању постоји самосталност и независност обавеза сваког

саосигуравача. Обавеза сваког саосигуравача искључиво је његова и ни у ком случају се
не преноси на остале саосигураваче. Другим речима, као да је уговарач осигурања
закључио са сваким саосигуравачем посебан уговор о осигурању.

Саосигурање је неопходно разликовати од вишеструког осигурања, то јест када је неки

предмет осигуран код неколико осигуравача од истог ризика, за исти интерес и на исто
време. У саосигурању се закључује један уговор о осигурању, а код вишеструког
осигурања закључује се неколико самосталних уговора. При том поједини осигуравачи у
тренутку закључења уговора не знају за остале уговоре.14

5.2.ПОДОСИГУРАЊЕ

Подосигурање постоји када је сума осигурања мања од вредности осигуране

ствари.Осигураник може један део ризика да задржи за себе. Код подосигурања не
постојимогућност да осигураник оствари из осигурања већу накнаду од претрпљене
штете. У овом случају, осигураник на име накнаде може добити само износ до суме
осигурања.Сума осигурања је у случају подосигурања горња граница накнаде из
осигурања.

За одређивање накнаде у овом случају користи се правило

пропорционалности, које једиспозитивног карактера.

Правило пропорционалности ставља накнаду осигурања према претрпљеној штети

у исти односу коме се налази вредност осигуране ствари према осигураној суми. Висина
накнаде седобија из пропорције :

14
http://www.xn--80afhj3aoes3s.xn--90a3ac/recnik

18
 Накнада : штета = сума осигурања : вредност осигуране ствари

Односно

Накнада = сума осигурања x штета / вредност осигуране ствари

Дејство правила пропорционалности је очигледно и када је реч о делимичној

штети, и код тоталне штете, када ће осигураник добити на име накнаде онолико колико
износи сумаосигурања.15

5.3.НАДОСИГУРАЊЕ

Надосигурање постоји уколико је сума осигурања већа од вредности осигуране

ствари.Осигураник може да закључи овакав уговор о осигурању услед страха да не дође
устање подосигурања или због непознавања реалне вредности осигуране ствари.

Међутим овакав уговор осигураник може закључити и са намером да обезбеди већу

накнаду изосигурања, односно да постигне недозвољену имовинску корист у случају
реализовањаризика, што је у супротности са начелом обештећења. Из тог разлога такав
уговор јеништав. Уколико је у том случају осигуравач савестан, он има право да
задржи већ уплаћене премије.

Уколико се ради о савесном надосигурању, ниједна страна није поступила

несавесно,тако да је уговор о осигурању пуноважан. У том случају, сума осигурања
смањује седо стварне вредности осигуране ствари, а у складу са тим сразмерно се
смањује ипремија осигурања. Код надосигурања вредност осигуране ствари је
горња границанакнаде из осигурања.16

6. ОСИГУРАЊЕ ЛИЦА

15
Оливер Антић, op.cit. стр. 48.
16
http://www.xn--80afhj3aoes3s.xn--90a3ac/recnik

19
 У Закону о облигационим односима дефинише се да у уговорима о осигурању лица
(осигурање живота и осигурање од несрећнога случаја) висина осигуране своте, коју је
осигуравач дужан да исплати када наступи осигурани случај, утврђује се у полиси према
споразумно уговореним странама. Уочава се да и Закона указује да осигурање лица
обухвата, пре свега, две врсте осигурања: осигурање живота и осигурање од несрећнога
случаја. Што се посебно бити и одређено.

Колико је значај, овог осигурања раније, у стабилним условима привређивања био,

потврђује и чињеница да су основни облици организовања осигуравајући организација до
1990 године називали заједнице осигурања имовине и лица. Дакле, већ и самог назива се
може да уочи ова врста осигурања имала пођеднак значај у односу на сада доминантан
осигурање имовине.

С обзиром да осигурање живота има елементе штедње, јасно је да нашим

просторима након хиперинфлације и уопште изузетно је смањење штедње код грађана,
дошло до великога пада у закључивању ове врсте уговора о осигурању. При томе
наглашавамо да је осигурање лица од последица несрећнога случаја задржавало известан
ниво, али да је класично осигурање живота умногоме сведено на минималан број.17

6.1. ОСИГУРАЊЕ ЖИВОТА

Уговором о осигурању живота уговарач се обавезује да плаћа премију осигуравачу,

а осигуравач се обавезује да, ако се деси осигурани случај исплати кориснику осигурану
суму, односно њен део. У пракси се осигурање живота закључује у три основна вида:

а) за случај смрти (ткз. Ризико осигурање)

б) за случај смрти и доживљавање (мјешовито осигурање)

ц) рентно осигурање

17
Оливер Антић, op.cit. стр. 50-52.

20
 Битно је нагласити да се уз осигурање живота може уговорити и допунско
осигурањ од последица несрећнога случаја. Већ смо истакли да је једно од најбитнијих
карактеристика овог осигурања, што у себи садржи и елементе штедње. Тиме можемо и
објаснити велику атрактивност и огроман удео у укупноме осигурању ове врсте осигурања
на светскоме тржишту осигурања.

Основне карактеристике ове врсте осигурања и уједно битне разлике у односу, пре
свега, на имовинско осигурање састоји се у следећем. Пре свега, ова врста осигурања за
свој предмет има ћивот и здравље, односно радну способност осигураника, што се може
исказати кроз новчану вриједност на класичан начин. Дакле, осигурање живота, као и
уопште осигурање лица, нема на циљ да надокнади штету, јер се штета у случају
наступања осигураног случаја (нпр смрти) не може надокнадити.

Међутим, може се кориснику осигурања, дакле лицу чију се корист закључује

уговор о осигурању, исплати и уговор дефинисања осигураних сума, односно може се
самом лицу које је претрпјело незгоду исплати одговарајућа накнада.

Стога је осигурана сума, која је дефинишемо дао уговорени износ који је

осигуравач дужан исплатити када наступи осигурани случај, битан елемент уговора, те
уговор није ни пуноважан, уколико она није дефинисана. Из чињенице да се предмет
осигурања не може новчано исказати, произилази да се не примјењује кључна правила из
имовинскога осигурања о односу суме осигурање, вриједност осигуране ствари и накнаде
штете (правило о подстицању, недоосигурању итд).

Једноставно, у случају наступања осигураног случаја исплаћује се предходно

уговорени дефинисана сума. Не примјењује се ни правила о немогућности комуницирања
која важе код имовинскога осигурања.

Напротив корисник осигурања може да кумулира више накнаду из закључних

уговора о осигурању. Карактеристично је и то да се осигурање може закључити везано за
наступање осигураног случаја који се састоји у томе што наступа смрт неког трећег лица.

Приликом закључења уговора о осигурању живота посебно је значајно да се од

стране осигураника дају тачни подаци, односно посебно је значајно да се од стране
осигураника дају тачни подаци, односно да се не прећуте неке битне околности. Уколико

21
осигураник нетачно пријави године живота, закључење уговор о осигурању живота може
бити ништаван.При томе је осигуравач дужан да врати примјену премију ако се прилико
закључења уговора нетачно пријављену године живота до које осигуравач, сходно својим
условима, закључује осигурање живота.У случају да осигураник има мање година, него
што је пријављено а његове стварне године живота.

Међутим, када осигураник има мање година него што је наведено приликом
закључења осигурања, тада се премија смањује, уз обавезану осигуравачеву да врати
разлику између примјене премије и премије на коју, према условима и тарифи има право.
Карактеристично је правило утврђено у Закону да осигуравач нема право да судским
путем исплати премије уколико уговарач осигурања живота не плати премију у
уговореноме року.

Овом врстом осигурања регулише се односи између осигурања и осигуравача и то

за случај:

а) смрт услед несрећнога случаја

б) трајног губитка опште радне способности (идентитет)

ц) пролазне неспособности за рад (дневна накнада)

д) нарушено здравља која зхтијева лекарску помоћ

е) могућност су и други случајеви уколико је предвиђено допунским условима, у случају

њиховог уговарања

По правилу, сва лица од четрнаест до седамнаест и пет година живота могу бити
осигурани. Међутим, и лица млађ од четрнаест година и старија од седамдесет пет година
могу бити осигурана ако је посебним или допунским условима утврђено.Истичемо да су
ова осигурања добровољан, и да се закључују на основу уговора односно потписивање
полисе осигурања.

Постоји и обавезно осигурање на основу Закона о осигурању имовине и лица и то

осигурање путника у јавноме саобраћају. При томе је обавезна и власника односно

22
корисник возила у јавноме саобраћају да закључи осигурање путника од последица
несрећнога случаја.18

ЗАКЉУЧАК

Сама реч “осигурање” на разним језицима поред свог привредног, правног или
техничког значења има и шире, опште значење које већ и по свом етиолошком смислу

18
http://uos.rs/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%BE
%D1%81%D0%B8%D0%B3%D1%83%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

23
означава појам сигурности, поверења у нешто, заштиту, обезбеђење. Ово опште значење
речи у ствари сасвим добро означава сврху осигурања које се заправо и састоји у пружању
неке сигурности. О каквој се сигурности ради, коме је она потребна и на који начин се
обезбеђује? Човеку су одувек претиле разне опасности које су угоржавале његов опстанак
претећи да униште или повреде његов живот, здравље или имовину. Он је са њима
непрекидно морао да се бори и да организује некакву заштиту. Разни облици заштите које
је проналазио морали су стално да се усавршавају, јер су настајале и нове опасности.
Поред потребе да се заштите сопствена добра од елементарних сила или туђих радњи,
јавља се и потреба заштите од последица сопствене активности којом се може нанети
штета туђим добрима, или, чак и својим добрима. сигурно је да појединац сопственим
снагама није био у стању да обезбеди ову заштиту. Отуда се врло рано јавила идеја
организовања заштите путем заједнице у којој ће појединци, угрожени истом опасношћу,
својим доприносима обезбедити накнаду ономе од њих кога опасност погоди.

Осигурање данас више не служи само заштити инетерса појединаца који се

осигуравају него често и инатересима трећих лица која не учествују у стварању
заједничког фонда. Али, и више од тога. Осигурање је од значаја и за читаву друштвену
заједницу и то са разних становишта: у економском погледу, у социјалном, итд. Оно, по
некима, прераста по свом значају приватни посао, и постаје једна врста јавне службе.
Најзад, запажења је и његова међународан улога (нарочито у погледу реосигурања).

ЛИТЕРАТУРА

 Јаков Радишић, Облигационо право, Београд, 2008. год.

 Оливер Антић, Послови правног промета, Београд, 2000. год.

24
 Закон о облигационим односима,( "Сл. Лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 57/89 и "Сл.
Лист СРЈ" 31/93.)

Интернет сајтови:

 https://www.glosarijum.rs/tag/ugovor-o-osiguranju/

 https://studenti.rs/skripte/pravo/ugovor-o-osiguranju-5/

 http://www.xn--80afhj3aoes3s.xn--90a3ac/recnik

 http://uos.rs/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%BE
%D1%81%D0%B8%D0%B3%D1%83%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

25