Тагоре, Градинар

Песма број 73 (стр. 52)

О земљо, моја стрпљива, тужна мати, бескрајно богатство није твоје!

Ти се мучиш да запушиш уста својој деци, али је храна ретка.

Дар радости, који си нам спремила, није никад савршен.

Играчка, коју градиш деци својој, ломљива је.

Ти не можеш да заситиш све наше гладне наде, али зар зато да те оставим?

Твој осмех, осенчен болом, сладак је мојим очима.

Љубав твоја, која не зна за испуњење, драга је срцу моме,

Твоје су нас груди напојиле животом, али не вечношћу, зато су твоје очи увек будне.

Вековима радиш бојом и песмом, па ипак твоје небо није још саграђено,

Само једна мутна слутња о њему.

Твоје творевине лепоте обавијене су маглом од суза.

Сасућу песме своје у твоје немо срце и љубав своју у твоју љубав.

Хоћу да те обожавам радом.

О земљо, мајко моја, видео сам твој нежни лик и заволео твоју тужну прашину.

Лични одговор:

1.„ Хоћу да те обожавам радом.“зато што показује како људи требају да узвраћују љубав природи.

2.Осећање је саосећајност са аутором

3.Асоцијација која ми се јавила је песма „Отаџбина“ Ђуре Јакшића.

4.Све је јасно