Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за српску књижевност са јужнословенским

књижевностима

Семинарски рад из предмета Класици српске књижевности

Утицај хришћанства и Библије на поетику Филипа
Вишњића

Београд, јун 2021. Катарина Драгићевић

1051/2019, група 05
 Увод

У време када се изнова рађа јака национална свест и идеја о ослобођењу и

уједињењу српског народа, долази и до процвата народне епике. Бројни
певачи, инспирисани подвизима српских јунака, опевају догађаје којима су,
као њихови сaвременици и присуствовали, и остављају, поред непроцењивог
културног и пре свега књижевног богатства, и важно сведочанство о
историјским околностима и догађајима који су се одигравали у тада
окупираној Србији.
Наравно, многи историјски подаци који постоје у епским народним
песмама, морају се узети у разматрање са резервом, с обзиром на чињеницу
да су сами певачи волели да одступају од чињеничног стања, те да величају
велике српске јунаке који су у народу били омиљени.
Један од најистакнутијих аеда у нашој књижевности свакако је био слепи
гуслар Филип Вишњић, који је, поред његових препева, аутор чак тринаест
песама које припадају устаничком циклусу епске књижевности. Вишњићев
књижевни опус представља културну баштину од огромног значаја за српски
народ и културу, и као такав заузима веома важно место у нашој
књижевности и традицији.
У наставку рада бавићу се његовом поетиком и начином на који је, иако на
први поглед не изгледа тако, хришћанство утицало на његов рад и
стваралаштво.
 Живот и дело Филипа Вишњића

Међу бројним познатим певачима, чије је песме сакупљао и записивао

Вук Караџић, попут Тешана Подруговића, Старца Милије, Старца Рашка,
слепе Јеце и других, посебно место заузима слепи гуслар Филип Вишњић,
који се данас сматра једним од најпознатијих певача епске народне
књижевности.
Вишњић је рођен 1767. године у селу Трнава, у Босанском Подрињу.
Отац му је умро још док је Филип био дете, а мајка се преудала и са собом
повела и малог Филипа. По њеном надимку Вишња ће овај певач добити
презиме. ( Недић, 1990:41)
Након породичне трагедије која га је задесила, када су у сукобу са
Турцима убијена његова три стрица и брат, Вишњић напушта свој дом и
одлази на пут. Обишао је готово читав босански пашалук- Травник,
Бањалуку, Моштаницу, све до Пријепоља и Пљеваља, преко Милешеве, све
до Скадра на југу. ( Недић, 1990:42)
Након неколико година се вратио у свој родни крај, где се и оженио, а
историчари претпостављају да је баш ту и дочекао први српски устанак.
Након неколико година ратовања против Турака, он, заједно са остатком
становништва из тих крајева бежи преко Дрине, у Србију. Наредних година
време ће проводити управо ту, међу војницима, на ратишту, одакле ће и
црпети инспирацију за своје песме.
Мештани села Грка, где је Вишњић након великих губитака српске војске
1813. године одвео жену и децу, касније су га описивали као високог човека,
широких плећа. На лицу су му били видљиви трагови борбе, а густи сиви
бркови и коса ( у младости риђа) уоквиривали су му лице.
У пролеће 1815. године, на Фрушкој гори, у манастиру Шишатовцу,
сусреће се са Вуком Караџићем, који од њега записује шеснаест песама.
Умро је 1834. године у Грку, а сахрањен је на сеоском гробљу где су му
сељаци на крсту од храстовине урезали гусле. (Недић, 1990:46)
 Од шеснаест Вишњићевих песама, неке су песме већ раније познате у
народној књижевности, а које је он обрадио, попут песама о Светом Сави,
Марку Краљевићу и Бају Пивљанину, док су песме о првом српском устанку
( којих има тринаест) његово дело. Meђу најпознатијима су Бој на Мишару,
Бој на Салашу, Бој на Чокешини, Почетак буне против дахија...

O старој словенској религији и доласку хришћанства

С обзиром на чињеницу да о старијој словенској религији и митологији
није остало много писаних података и сведочанстава, српски историчари су
били принуђени да о њој сазнају нешто више из трагова и остатака
сакривених дубоко у нашој култури, традицији али и народној књижевности
(песме, приповетке, скаске, пословице...). Након доласка хришћанства
дотадашња религија је одбачена, али никако заборављена. Бројна веровања и
обреди из тог периода наше културе сачувана су у обичајима и празницима
које славимо данас, а да ми тога уопште нисмо ни свесни. Ипак, препознати
их и сазнати нешто више о њима је јако тешко.
Са сигурношћу се може тврдити да су стари словени били политеистичке
вере. Ко су били њихови богови, какве су им биле функије и слично, данас је
тешко утврдити до танчина, али су неке основне информације познате.
Главно божанство био је бог грома, Перун. Са доласком и примањем
хришћанства, веровања која су се везивала за бога Перуна прелазе на
хришћанског свеца, светог Илију. ( Чајкановић, 1994:103)
Поред Перуна, зна се и за постојање бога Световида. Данашњи историчари
сматрају да је он био бог рата, а сумња се и на то да је порекло једног од
најзначајнијих хришћанских празника, посебно битног за Србе, Видовдана,
управо повезан са овим богом.
Зна се, такође, да је народ имао и још једно битно божанство, познато и код
других старих народа- путујуће божанство, које иде по свету, уноси ред и
благостање. Код Грка, то су били Дионис, Орфеј, код Германа Тор а код
Мисираца Озирис. Код нас је улогу тог бога, након примања хришћанства, на
себе преузео свети Сава. Он путује земљом, подучава народ разним знањима
и занатима, шири веру и мир. ( Чајкановић, 1994:105)
 Поред ових високих божанстава, данас смо упућени и у постојање
вештица, вила, демона, вампира, у чије се постојање, у појединим деловима
земље, чак и данас након толико векова од примања хришћанске вере, и
даље верује. Познате су нам и Суђенице или Суђаје, старинско божанство
( још из времена Грка и Римљана, када су носиле назив Мире или Парке).
Има их три и њихова улога је да управљају човековом судбином, коју
одређују прве, треће или седме ноћи након рођења.
Свакако, централно место у религији српског народа, како старој, тако и
овој данашњој, имао је, и има, култ предака. Читава наша религија
проистекла је из тог култа. Веза између живих и мртвих, према том веровању,
никада неће бити прекинута. Прецима се приносе жртве, храна, новац.
Највећи празници у години- Бадње вече и Крсна слава јесу управо празници
посвећени слављењу и величању предака. Крсна слава јесте празник
најстаријег митског претка кога је, након преласка у хришћанство заменио
неки светац из црквеног календара. ( Чајкановић, 1994:106)
Сматрам да су ове информације о паралелама између старе и нове религије
српског, односно словенког народа битне за даље разумевање народне
књижевности, конкретно епских народних песама, јер се у њима преплићу
стара и нова веровања, између којих је јако тешко повући границу и
разврстати их. Словенска митологија је у великој мери утицала на настанак
песама, исто као и хришћанска вера и мотиви, и наравно, неизоставне су
свакако историјске околности.

Поетика Филипа Вишњића

Као што сам већ раније напоменула, Вук Караџић је од Вишњића чуо и
записао четири песме које су у неком облику већ постојале у народној
књижевности. Од те четири прерађене песме, две су о Сави Немањићу, једна
о познатом, и у усменој књижевности веома заступљеном српском јунаку,
Марку Краљевићу, и једна о Бају Пивљанину
 Он је у овим песмама реинтерпретовао наслеђену епску грађу у складу са
новим, хришћанским кодексом. Слепи гуслар је био човек из народа који је
добро познавао историју, историјске околности и бројна народна предања
која је у измењеном облику уклопио и спојио са већ прихваћеним
хришћанским веровањима. ( Сувајџић, 2018:109)
Вишњићева поетика представља наизглед невероватан спој народне епске
грађе и хришћанске обредне поезије, прозе, химнографије које не одступају
од прихваћених начела усмене књижевности. Посебно у Филиповим
обрађеним песмама, уочавају се различити слојеви, преко историјских
података, старих словениских митова и предања, до хришћанских веровања.
(Сувајџић, 2018:110)
Прва прерађена песма коју Вук записује од Вишњића јесте песма о сабору
код цркве Грачанице који посећује Сава Немањић, „Опет Свети Саво“. Ову
песму Вук је записао и у још једној варијанти, од слепе Степаније. Можемо
повући паралелу између ове две верзије једне исте песме. На први поглед
одмах се може приметити да је Степанијина верзија доста ближа устаљеном
обрасцу песама овог типа- наводи колико богатства Стефан Немања троши
на подизање задужбина( а под задужинама подразумева искључиво зидање
цркава и манастира), даје каталог задужбина ( Хиландар, Студеница,
Милешева), стил којим се користи знатно је узвишенији до Вишњићевог, и
очигледно под доста већим црквеним утицајем. Поред очигледне разлике у
стиловима, може се рећи да је Филип на неки начин допунио Степанијину
верзију обраћајући пажњу на ситнице којима човек који није лишен вида не
би придавао велики значај-он памти и наводи реке на којима су манастири
зидани (управо због тога што није био у могућности да их пређе без нечије
помоћи), поред црквених задужбина помиње и путеве и мостове које је
Стефан Немања градио, говори о помоћи коју је пружао болеснима и
убогима. ( Недић, 1990:47)
На примеру ове песме видимо како је Вишњић спојио и обрадио стару
народну песму, и средњевековне хришћанске мотиве уклопио у
свакодневницу тог доба.
Друга песма коју Вук записује од Вишњића јесте „Свети Сава и Хасан-
паша“. Ни ову песму, баш као ни претходну, певач не интерпретује онако
како је он чуо, већ у своју интерпретацију уноси поједине промене.
Занимљиво је то да ова песма води порекло од једне средњевековне
хишћанске легенде и уско је повезана са питањем вере и постојања Бога, а
ова тематика није карактеристична за Филипов књижевни опус у коме
преовладавају епске јуначке песме.
Сам догађај везује за манастир Милешеву и долазак Турака који имају
намеру да спале храм и побију или потурче све оне који се ту затекну.
Игумани се моле Богу али и свом заштитнику Светом Сави, који им
напослетку и помажу, ослепевши турског вођу. Вишњић у овој песми велича
веру у Бога и индиректно казује да свима онима који му се моле и који у њега
верују следује помоћ, односно награда.
Једна од најзначајнијих песма које је Вук чуо од Вишњића јесте свакако
„Смрт Марка Краљевића“. Песма говори о најпознатијем јунаку српске
усмене књижевности, али се у њој, за разлику од осталих јуначких песмама у
којима су описани Маркови бројни подвизи, овде приповеда о смрти овог
великана.
Позадина песме је несумњиво митска- нижу се злослутни знаци који
предсказују да ће се нешто лоше догодити, приношење жртава, односно
атрибута који су га чинили оним што јесте ( ломи копље, буздован баца у
море и убија свог коња Шарца), што се може повезати са старим келтским и
словенским обичајима по којима су се сахрањивали хероји, али се исто тако
може и тумачити као одрицање од свега што га на неки начин везује за овај
свет, што је у складу са хришћанским веровањем. Па ипак, Вишњић у песму
уводи хришћанске мотиве- овај велики јунак не умире у рату, већ од Бога,
„старог крвника“. Напушта земаљски свет, али се истовремено припрема за
онај горе. Марко за собом оставља завет да се његово богатство подели на
три дела. Први део намењен је за његову сахрану, други за зидање
манастира, а трећи за сиромашне и убоге. ( Сувајџић, 2018:112)
У песми „Бајо Пивљанин и бег Љубовић“ Вишњић гради лик Пивљанина
по етичким кодексима части и морала. Кроз ову песму, Филип наменски
провлачи хришћанску идеју о разумевању и праштању људима који су
различите вере, националности или мишљења. Поред идеје о праштању
Вишњић спомиње и једно од најстаријих учења наше религије, које говори о
томе како човек није достојан, нити има било какво право да уништи нешто
што је божија творевина, односно да одузме живот другом човеку, ма који
разлог за то имао, те да ће, учини ли то, изгубити сопствену душу.
( Сувајџић, 2018:113)
 Од Вишњићевих ауторских песама издвојила бих песму „Почетак буне
против дахија“, односно њен упечатљиви, готово митски почетак. Слепи
певач описује околности које су претходиле устанку, и временске прилике
које су предсказале да ће до њега доћи. Појавама које су данас врло лако
научно објашњене, он даје митски карактер ( помрачење сунца и месеца).
Громове који се проламају небом лако можемо повезати са Илијом
громовником ( чији атрибути воде порекло од врховног словенског бога
Перуна), а потом набраја и остале свеце који се појављују на небесима како
би пружили помоћ српском народу. Наставак песме описује догађаје који су
у историји остали познати под именом „Буна против дахија“, а које је
Вишњћ, својим мајсторским способностима, представио као судбински
предодређен догађај који се напросто морао одиграти, а који је несумњиво
потпомогнут од стране више силе (односно Бога).
 Закључак

Стваралаштво Филипа Вишњића обухвата и уједињује стари и нови начин

епског певања. У његовим песмама испреплетане су митологија,
хришћанство, историја, свакодневница обичног човека тадашњег света. Он
реинтерпретира старе, већ познате легенде, и даје им нови облик, па оне
постају прихваћеније и у народу.
Као сведок превирања која су се одигравала почетком 19. века, Вишњић
нам кроз своје песме даје увид у историјске околности на простору тадашње
Србије. Његови јунаци поштују хришћанске кодексе и част, а њихови
поступци су мотивисани.
Вишњићеве песме, које је Вук Караџић слушао и записивао, а које су
настале у време цветања националне свести и културе, представљају тек
делић наше богате народне књижевности која је негована и унапређивана
вековима, а која сведочи о историји српског народа, религији, обичајима,
јунацима које је народ волео и поштовао, па и свакодневници обичног
човека. Њихова вредност је немерљива. Оне не би смеле да буду занемарене,
већ напротив, проучаване и читане јер нам пружају бројне корисне и
занимљиве податке о нашем народу, и представљају важан део нашег
културног идентитета.
И не само то, оне су, баш као и остатак српске народне књижевности,
споменик једног минулог времена које, иако је прошло, никада не сме бити
заборављено.
Литература:

1. Недић Владан, Вукови певачи, РАД, Београд, 1990. године

2. Сувајџић Бошко, Певач и традиција, Завод за уџбеике, Београд, 2010.
године
3. Сувајџић Бошко, Вишњић и Библија, Филип Вишњић: зборник радова,
Научни скупови одељења за књижевност, Андрићев институт,
Андрићград, 2018. године
4. Чајкановић Веселин, Сабрана дела из српске религије и митологије
1925-1942, Српска књижевна задруга, БИГЗ, Просвета, Партенон
М.А.М., Београд, 1994. године