Лик Лауре у роману „У регистратури“, Анте Ковачић

„У регистратури“ представља кључни роман хрватског критичког реализма. Међутим,

даљим анализирањем увиђамо да, поред неоспориво реалистичких елемената, ово дело
обилује и романтичарским мотивима ( што се посебно огледа у лику Лауре), али и
зачецима модерније литературе ( чести описи превирања на политичкој и културној
сцени).
Роман поставља паралелу између два света, сеоског и градског, упоређујући не само
начин живота, већ и менталитете тамошњих људи. Рурална средина је у овом случају
приказана позитивно, док је кроз лик Мецене и њему сличних, градско окружење
представљено као стециште блуда и разврата, у којем живе људи ниских моралних
вредности. Ове супротности посебно се истичу приликом анализирања женских ликова у
роману- жене које долазе из руралне средине, попут Ивицине мајке или његове вољене
Анице су у некој мери идеализоване и представљене као патријархалне, васпитане жене,
са високим моралним вредностима, док је, насупрот њима Лаура оличење урбаног
живота и пропасти који он са собом носи.
Главни негативни јунак, носилац рушилачке снаге и злобе у овом роману је Лаура.
Приказана је као femme fatale, девојка анђеоског лика, чија је спољашња лепота у
потпуној опозицији са њеном, готово демонизованом личношћу. Катактеризација њеног
лика представља у потпуности уплив романтичарских елемената- Лаурина прошлост је
мистификована и све што о њој сазнајемо, сазнајемо из њене приче која може бити
истинита, али у складу са њеном личношћу, и не мора бити. Говори о свом оцу који је
пијаница, о тешком животу који је водила на фарми...У причи о њеном детињству и
прошлости јављају се и некакви фантастични елементи, попут извесне баба Худе која ју је
неговала у мрачној шуми ( чиме се у дело уводи одређени бајковити тон).
Кроз развој радње, откривамо праву истину о Лаурином пореклу , односно да је она плод
силовања које је Мецена извршио над њеном мајком. Овим натуралистичким упливом
писац оправдава Лаурину изопачену природу као последицу њеног порекла на које она
није имала никакав утицај. Као потомак нечисте крви, рођена из грехова њених предака,
од саме Лауре се не може очекивати да се издигне на неки виши морални ниво. Лаура је
оличење Меценине злобе, бакине егзотичне природе, тиме је одређена и од тога никако
не може побећи.
Лик Лауре осмишљен је тако да, где год да се појави, доноси само раскол и зло. Она
уништава све што дотакне. Саткана је од супротности и унутрашњег несклада. Слика
Лауриног унутрашњег живота дата је у крајње романтичарском духу. У себи обједињује
врло опозитне аспекте људске природе (амбивалентна природа- анђеоска лепота
насупрот змијској злоби). Или веома мрзи или веома воли ( иако највећу љубав осећа
искључиво према самој себи, из чега и произилазе сва зла која наноси људима око себе).
Њен живот је пун разочарења, испуњен незадовољством, а на крају тако и завршава-
незадовољна.
Пратећи концепт којим је кроз цео роман и представљен Лаурин лик, писац и њен крај
описује романтичарски- она бива ухапшена и стрељана након покоља који је изазвала на
свадби. Приликом њеног убиства, ни једна кап крви није истекла из њеног тела, чиме
приповедач, укључујући одређене фантастичне елементе, заокружује ту мистификовану
причу о њеној, на неки начин демонизованој природи.

Катарина Драгићевић, група 05, 2019/1051