Скрипта за тартуфаре

Миколошко гљиварски савез Србије

Аутори: Јелена Милошевић

Др Маја Караман

1
 1. Место гљива у живом свету

Гљиве су становници наше планете још од палеозоика, о чему сведоче фосилни

записи у угљу стари око 438 милиона година (Alexopoulos, 1996 из Chang & Miles, 2004).
Оне су организми специфични по много чему, али највише по томе што су на граници
биљног и животињског света; што немају хлорофил, а нису животиње; што су непокретне
(сесилне), а нису биљке (Караман, 2009). По својим анатомским, биохемијским и
физиолошким каракеристикама завределе су да и саме добију ранг Царства организама,
класификацијом Whittakera 1969. године (Regnum Fungi, Mycota).
Данас се сматра да од око 1,5 милион врста гљива, око 140.000 врста продукује
крупна плодна тела видљива голим оком (раздели: ph. Basidiomycota и ph. Ascomycota),
која су обично месната и јестива, а која називамо макрогљивама (Hawksworth,2001). Улога
крупних плодних тела у природи је да створе репродуктивне споре, да их заштите до
момента расипања и да обезбеде сигуран или адекватан начин њихове дисеминације
(распростирања). Међутим, данас нам је познато само око 14.000 врста макрогљива, што
значи само 10% од укупног броја могућих врста (Караман, 2009). Према молекуларним
анализама базираним на малој субјединици рибозомалне ДНА (ссрДНА) припадници
царства гљива чине монофлитеску групацију са Microsporidia, преко којих су у вези са
животињама (Metazoa) и то преко заједничког претка сличног хоанофлагелатама (слика 1).

Слика 1. Микроспоридије су група једноћелијских паразита који формирају споре. Некада су их сматрали
праживотињама или протистима, али сада је познато да су гљиве или сестринска група гљивама.  

2
Слика 2. Систем класификације живог света на 3 домена. Филогенетско стабло засновано на подацима о
рРНК, наглашавајући одвајање бактерија, археја и еукариота, како су предложили Carl Woese et al., 1990.
Гљиве су еукариоти са заједничким претком са животињама од којих су се одвојили пре 990 МГ.

Слика 3. Монофилетско порекло крунских (“crown fungi”), терестричних гљива Glomales, Ascomycota,
Basidiomycota (из Blackwell & Spatafora из Mueller, Bills & Foster, 2004)

3
 2. ЕКОЛОГИЈА ГЉИВА

Гљиве су као хетеротрофни организми значајни чланови биоценоза акватичних

(водених) и копнених екосистема у којима играју главну улогу разлагача органске материје,
пре свега мртвог биљног материјала. Међутим, неке врсте се могу јавити и као паразити
(биљака, животиња или других гљива) или ући у мутуалистичке (узајамно корисне) односе са
кореновима виших биљака и једноћелијским алгама. Стога, код гљива разликујемо три
животне стратегије: сапротрофију, паразитизам и симбиозу.

Слика 4.
Шематски
приказ нутритивних група гљива: а) сапроби, б) паразити, ц) симбионти

2.1. САПРОТРОФИЈА
(ИСХРАНА МРТВОМ ОРГАНСКОМ МАТЕРИЈОМ)

Гљиве које су изабрале овакву животну стратегију имају огроман значај у редукцији
(смањењу) превасходно биљног, али и анималног (животињског) порекла у шумским
екосистемима, обогаћујући притом земљиште минералним материјама у процесу ензимске
разградње. Многе врсте имају у процесу кружења материје у природи улогу разлагача остатака
шумске стеље, опалог лишћа и четина и остатака траве.
У природним екосистемима постоји динамичка равнотежа између акумулације дрвне
биомасе и његове разградње, при чему се стално одржава присуство дрвећа и жбуња, док се
угљеник и минерали који су у њима фиксирани рециклирају (Schwarze, 2007). Потпуном
разградњом дрвних материја у процесима труљења, остварује се витална улога гљива у
природи, посебно лигниколних врста, које поново враћају CO2 и H2O у природи у
непромењеној форми, чиме се кружење материје у живим екосистемима наставља (Караман,
2009). Макрогљиве разарачи дрвета су паразити или агресивни сапротрофи. Велики број врста
лигниколних гљива је високо специјализован за врсту дрвета на којој расте, што зависи, пре
свега, од ензима које гљива поседује, али и од хемијских и физичких особина саме биљке
домаћина: састав ћелијског зида, степен влажности ткива, степен аерисаности ткива итд. Једна

4
од важних особина лигниколних Басидиомyцота је да могу да се развијају на веома ниским
концентрацијама азота, при чему стварају мицелију сиромашну азотом.
Међу макромицетама (макрогљивама), нарочито из раздела Basidiomycota, издвајамо
врсте које проузрокују мрку и белу трулеж дрвета – ксилофилне врсте.
Гљиве мрке (браон) трулежи разлажу само целулозу, док лигнин који остаје узрокује
браон боју супстрата (нпр. Laetiporus sulphureus, Piptoporus betulinus, Daedalea quercina, Fomes
fomentarius )

Слика 5. гљиве мрке трулежи Laetiporus sulphureus, Piptoporus betulinus, Daedalea quercina,
Fomes fomentarius

У супротном, врсте које су специјализоване за разградњу лигнина остављају за собом

беличаст супстрат – гљиве беле трулежи чија боја потиче од раграђеног лигнина и делимично
или потпуно неразграђене целулозе (нпр. Schizophyllum commune, Pleurotus ostreatus, Armillaria
spp.).

Слика 6. гљиве беле трулежи Schizophyllum commune, Pleurotus ostreatus, Armillaria spp.

5
 2.2. ПАРАЗИТИЗАМ
(ЖИВОТ НА РАЧУН ОРГАНИЗАМА ДОМАЋИНА)

Поједине врсте гљива могу живети на рачун биљака, животиња или других гљива као
повремени (факултативни) или стални (облигатни) паразити, узрокујући штету, па и смрт,
организма домаћина. Биљни паразити имају велики негативни значај са аспекта шумарства.

Поменућемо још неке еколошке групе гљива:

• грабљивице (предатори) – специјализоване су за хватање ваљкастих црва (нематода);

• копрофилне врсте – живе на земљишту богатом ђубривом;
• кератинофилне врсте – живе на органској материји богатој кератином, угл. на рожним
творевинама животиња (длакама, роговима, копитима);
• водене гљиве – представници ових врста су из раздела Ascomycota и Deuteromycota и могу
живети као сапроби или паразити у воденим екосистемима.

2.3. СИМБИОЗА
(ЖИВОТ У ЗАЈЕДНИЦИ СА ДРУГИМ ОРГАНИЗМИМА)

Као најзначанији пример симбиозе која је веома распрострањена у природи помињемо микоризу,
заједницу мицелијума гљива и корена виших биљака. Врсте гљива које улазе у овакве односе могу
бити специјализоване за живот у заједници само са одређеним биљкама или могу бирати више
биљних партнера. Близу 80% васкуларних биљака улази у микоризне односе са гљивама. Оне
кореновом систему обезбеђују неопходне нутријенте из земљишта, као што су азот и фосфор, а
заузврат од биљака добијају шећере (угљене хидрате).

У природи разликујемо неколико типова микоризе:

• ектотрофна микориза – мицелијум оплиће коренов систем и само делом продире у

спољашња биљна ткива. Хифе преузимају улогу коренских длачица, којих углавном нема.
Неке од најпознатијих врста базидиомицета улазе у овакве микоризне односе (нпр. Amanita,
Boletus, Cortinarius, Hebeloma, Lactarius, Tuber итд.).
• ендотрофна микориза –мицелијум се налази између ћелија корена и у њиховој
унутрашњости. Постоје више различитих облика овакве микоризе.
• ектоендотрофна микориза – мицелијум делом оплиће корен, а делом продире у
унутрашњост ћелија.
• перитрофна микориза – мицелијум гљиве се налази у близини корена и са њим само делом
успоставља везу.

6
Слика 7. Хартигова мрежа код ектомикорзних гљива

7
 3. ПОДЗЕМНЕ ВРСТЕ ГЉИВА – ХИПОГЕИЧНЕ ГЉИВЕ

Код неких врста макрогљива плодно тело (спорокарпи) су кртоластог, облика и

развијају се испод површине земље. Најчешћи назив за ову групу гљива су хипогеичне
или подземне гљиве, а настале су током евоулиције као последица адаптације на услове
копнене средине у којима су пронашле партнере са којима преживљавају милионима
година. Оне имају значајну улогу у шумским екосистемима као фунгални партнери у
симбиотском односу са дрвећем, а овај однос је обострано користан како за биљку, тако и
за гљиву. Поред тога су и важан извор хране за шумске животиње.
Величине спорокарпа хипогеичних гљива варирају од сићушних (пречника 3−4 мм),
па до крупних, пречника 10 цм, а веома ретко и до 20 цм. Поред плесни (филаментозних
гљива) за које је земљиште основно станиште и које комплетан животни циклус проводе
испод површине тла, “земљишне гљиве”, хипогеичним гљивама називају се само подземне
макрогљиве, гомољаче. Међу њима најпознатији су тартуфи, веома цењене и скупе гљиве
које се користе у људској исхрани од давнина и имају велик економски значај.

3.1. ДЕФИНИЦИЈА И КЛАСИФИКАЦИЈА ТАРТУФА

Порекло речи тартуф потиче од лат. тубер што указује на лоптаст облик његових плодних тела.
Тартуфи су гљиве које живе у симбионтској заједници са корењем одређених врста дрвећа као што
су храст, топола, буква, кестен, врба, бреза, лешник, јела, бор и образују подземна (хипогеична)
плодна тела (Слика 13.). "Прави" тартуфи спадају у раздео Ascomycota (carstvo Fungi, domen
Eukaryota), првенствено у род Tuber, док су "лажни" тартуфи припадници раздела Basidiomycota
(Berch, 2013). Већина комерцијалних тартуфа су припадници рода Tuber. 30-тak врста тартуфа и
псеудо тартуфа има комерцијалну вредност од којих су комерцијално највредније европске врсте
Tuber magnatum Pico, Tuber melanosporum Vittad., Tuber aestivum Vittad. i Tuber borchii Vittad. (Hall
et al.,2007).

Слика 8.. Плодна тела тартуфа (https://www.natuerlich-online.ch)

8
 3.2. МОРФОЛОГИЈА И РАЗВОЈ
Тартуфи су подземне, односно хипогејне симбиотске гљиве. Спадају у разред
Pezizomycetes, породицу Tuberaceae и род Tuber. Име тартуф је назив за плодно тело неких
подземних гљива из разреда Ascomycetes.

За тартуфе се знало још у доба фараона у Египту, а описивали суих и Теофраст у

античкој Грчкој и Цицерон и Плиније у Риму. У средњем веку су тартуфи изузетно мало
коришћени и нема много записа о томе. Мада записи Бартоломеа Платине, папиног
историчара, помињу да су женке свиња ненадмашне у проналажењу тартуфа. Прави помак
на тржишту тартуфи доживљавају у доба ренесансе и модерног доба. 1808. Француз Јозеф
Талон је приметио да се тартуфи увек налазе уз корење одређене врсте дрвећа, посебно
храстова, па их је посадио међу корење храстова и следеће године пронашао у систему
корења младих храстова у близини. Прву књигу о тартуфима написао је Алфонсо
Цикарели. Француски Ботаничар Јосеф Питон де Тоурнефорт први их је подробније
посматрао и описивао почетком 18.века. Стотинак година касније тартуфе су почели
научно истраживати у Италији ( Карло Виитадинин), те нешто касније у Француској
( браћа Луис – Рене и Чарлс Тулсан). На менију Бечког конгреса први пут су се службено
нашли 1815. године .

Тартуфи су микоризне гљиве које живе у заједници са корењем дрвећа или неких
врста биљака. Површина тартуфа (перидиум) може бити глатка, плочаста, брадавичаста
до крупно зрнаста. Плодно тело је величине од 2 до 30цм.

Унутрашњост тартуфа (глеба) је пуна, у пресеку се виде беличасте жилице, а месо

гљиве може бити од крем беле до тамно смеђе боје. Мицелија тартуфа као паучинаста
мрежа расте под земљом око дрвета спајајући се са финим завршецима кореновог
система. Хифе тартуфа не продиру у коренов систем већ се преплићу око њега чинећи
карактеристичан облик који је назван Хартигова мрежа. Тартуф дрвету обезбеђује
хранљиве материје, а дрво заузврат даје шећере потребне гљивама за раст.

Плодно тело се развија од неколико недеља до неколико месеци. Након што се

плодно тело у потпуности развије долази до његовог одвајања од мицелије те даљег
самосталног развоја тартуфа до сазревања аскоспора. Плодно тело тартуфа већином је
округластог или неправилног облика, споља обложено покожицом (перидиум) која штити
унутрашњост од спољашњих неповољних утицаја. Унутрашњи део тела се назива глеба
која је већином тврда. Боја глебе зависи од врсте тартуфа, зрелости плодног тела и врсте
више биљке.
Споре (ascospore), су обложене заштитним танким овојем који на површини има
бодље, израштаје или рупице. Аскуси гомољача имају 1-8 аскоспора. Споре у
неповољним условима мирују дужи период, док не наступе повољни услови и оне
проклијају у једну или више примарних хифа или мицелија. У односу на остале гљиве,
тартуфи не ослобађају своје споре кад досегну зрелост, него привлаче конзументе
(инсекте) интензивним мирисима. Након њиховог конзумирања споре пролазе кроз
пробавни тракт конзумента неоштећене, и они их распростиру у друга подручја.

9
 Микориза тартуфа се најчешће јавља са младим стаблима којима коренов систем
није још стабилан и довољно развијен. Важно је напоменути да дрвеће које је у микоризи
лакше подноси стрес, сушу, киселе кише и отпорније је на болести, а има боље развијену
крошњу и лиснату масу. Како се под земљом зреле споре не могу избацивати у простор,
тартуфи су развили специјалне мирисне творевине којим привлаче животиње, и помоћу
њих, кроз њихов измет, даље се размножавају у природи. Свака врста тартуфа има своју
специфичну арому која је развија у моменту када је гљива зрела и када почне
производња спора. Када животиња поједе тартуф он комплетан прође кроз њен
пробавни систем али споре остају потпуно неоштећене. Изметом оне доспевају у спољну
средину где даље клијају и развијају се, ако им станише одговара.

10
 Слика 9. мицелија тартуфа Слика 10. пресек тартуфа и изглед спора

Слика 11. микориза мицелије тартуфа са кореном дрвета

Слика 12. микориза са плодним телом тартуфа

11
 Слика 13. Развојни циклуса тартуфа

Слика 14. Симбиоза тартуфа и дрвета домћина (https://www.trueffelhang.at)

12
 Велики број животињских врста сисара, као што су дивље свиње, јазавци, јелени,
бројни глодари, али и медведи, а понекад и вукови, хране се њима, као и велики број
врста инсеката, пужева и других бескичмењака. На тај начин врши се расејавање спора
хипогеичних гљива тако што ове микофагне животиње користе њихове спорокарпе у
исхрани, активно трагају за њима и ископавају их пратећи интензиван мирис који гљиве
испуштају када су споре потпуно зреле, или их, као разне врсте бескичмењака, користе
још док су испод земље и при том разносе њихове споре (Иванчевић, 2016).

Познаваоци хране описују њихов мирис као сензуалан, заводљив и јединствен. Мирисна
једињења имају улогу да привуку сисаре и инсекте који су у стању да лоцирају ове драгоцене
гљиве испод земље и да рашире њихове споре (Пател, 2012). Уколико не уђу у симбиозу са
кореном биљака и не заснују ектомикоризу, тартуфи не образују плодна тела. Такође, плодна тела
неће раширити своје споре уколико их не поједу инсекти или сисари. Поред тога што су
гастрономски деликатес широм света захваљујући мирисним једињењима, у последње време је
откривено да тартуфи садрже и једињења са антиоксидантним, имуносупресорским,
антимикробним и антиканцерогеним својствима (Спливалло ет ал., 2011).
Свеже ископана плодна тела тартуфа су ароматична, изборана и имају избраздан изглед налик
кромпиру. Врсте тартуфа се могу разликовати на основу њихових плодних тела и микоризних
врхова. На основу плодних тела деле се на црне и беле који се разликују према боји и површини
перидијума, боји меса и облику спора (Слика 15).

Slika 15 Plodna tela tartufa (površina peridijuma i boja mesa) i spore (https://www.trueffelhang.at)

13
3. 3. ВРСТЕ ТАРТУФА и њихова распрострањеност
У беле тартуфе спадају врсте: Tuber magnatum, T. maculatum, T. borchii, T. dryophilum, T.
puberulum i T. rufum; dok crnima pripadaju: T. melanosporum, T. aestivum, T. brumale, T. mesentericum,
T. macrosporum, T. indicum, T. himalayense (Hrka, 1984).

Европа је регион многих комерцијално важних врста тартуфа (Hall et al., 2007) међу којима у
групу комерцијалних црних тартуфа спадају Tuber melanosporum, T. aestivum, T. brumale, T.
mesentericum i T. macrosporum, dok u komercijalne bele tartufe spadaju Tuber magnatum, T. borchii i T.
dryophilum (Berch, 2013). Бели тартуф, T. magnatum, је најчешће тражен и најцењенији, док је
арома црних тартуфа мање оштра и подсећа на свежу земљу и печурке, па су они јефтинији на
тржишту (Hrka, 1984).
Док су Tuber maculatum i T. borchii нађени широм Европе, T. melanosporum је пронађен у Јужној и
Западној Европи - Италији, Француској и Шпанији, а плодна тела T. magnatum-a су до сада нађена
у Италији и Источној Европи - Хрватској, Словенији, Мађарској (Mello et al., 2006) и Србији
(Marjanović et al., 2009).

Постоје бели и црни тартуфи.

Главне врсте белих тартуфа су:

 Велики бели тартуф (Tuber magnatum Picco1788)

 Borhijev тартуф (Tuber borchi),
 Пегава гомољача (Tuber maculatum),
 Удубљени тартуф ( Tuber excavatum),
 Црвени тартуф (Tuber rufum),
 Сјајни тартуф (Tuber fulgens),
 Сиромашни тартуф (Tuber oligospermum),
 Храстов тартуф (Tuber dryophilum) i
 Маљави тартуф (Tuber puberulum).

Главне врсте црних тартуфа су:

 Тамноспорни тартуф ( Tuber melanosporum),

 Летњи тартуф ( Tuber aeistivum),
 Зимски тартуф (Tuber brumale),
 Цреволики тартуф (Tuber mesencericum),

14
3.4. МОРФОЛОГИЈА И БИОЛОГИЈА БЕЛИХ ТАРТУФА

Спорокарпи бијелих тартуфа већином су неправилно округласти, режњастог, гомољастог и

елиптичног облика те разних нијанси бијеле боје због чега су и добили име. У новије вријеме
вријеме се дијеле у неколико скупина од којих једна има плодишта са дубоком шупљином, бијеле
боје (Tuber excavatum i Tuber fulgens). Следећа скупина има плодишта бијеле боје, глатког
перидиума (Tuber magnatum). Следећа скупина има плодиште бијеле боје, глатког и дјелимично
испуцалог перидијума, мрежасте споре (Tuber puberulum, Tuber borchii, Tuber dryophilum, Tuber
asa i Tuber oligospermum).

Слика 16. Црни и бели тартуф

https://www.google.com/imgres?imgurl=https%3A%2F%2Fprodantartufi.hr%2Fwp-content%2Fuploads%2F2016%2F01%2Fcrni-i-bijeli-
tartufi.jpg&imgrefurl=https%3A%2F%2Fprodantartufi.hr%2Fhr%2Ftartuf
%2F&tbnid=OP0J9faXcCu2tM&vet=12ahUKEwiU4c_RzJLwAhXQyKQKHdTxChkQMygAegQIARB_..i&docid=bkgPni2gMD99SM&w=189
6&h=607&q=crni%20i%20bijeli%20tartufi&ved=2ahUKEwiU4c_RzJLwAhXQyKQKHdTxChkQMygAegQIARB

ВЕЛИКИ БЕЛИ ТАРТУФ ( Tuber magnatum Pico)

Име врсте долази од латинске речи што значи велик, господар. Спорокарпи су неправилног
облика, гомољасти, понекад спљоштени са удубљењима, белкасте, светло жућкасте до светло
смеђкасте боје која може понекад имати нијансу зеленкасте. Перидиум је на пресеку белкаст.
Глеба је компактна, белкасте боје која касније поприми жућкасто-смеђу до светлосмеђу боју те
мраморасту структуру са низом белкастих жилица. Аскуси су јајоликог облика и у њима се налазе
1-4 споре. Споре су широко елипсоидне, мрежасте, светло жућкасте боје, док зреле споре су
жућкасто смеђе. Јестиво плодно тело је вансеријског квалитета док се његов снажан мирис
најчешће упоређује са мирисом белог лука, метана и ферментисаног сира.

Расте у симбиози са разним врстама дрвећа и грмља (липа, леска, топола, врба, храст, итд.)
најчешће на релативно влажном и прозрачном земљишту. Плодиште се креће развијати у јулу, а
дозрева у новембру и децембру. Неправилног је облика, може бити квргаво, гомољасто или
округло, а некад и спљоштено, са браздама и наборима. Иако постоје и примерци који могу бити
широки и до 20 цм, пречник просечног плодишта износи 2цм до 4цм. Велики бели тартуф у
Европи се развија у Италији, Хрватској, Словенији, Мађарској, Србији, Румунији.

15
Слика 17. Велики бели тартуф

https://www.google.com/url?sa=i&url=https%3A%2F%2Fwww.nezavisne.com%2Fzivot-stil%2Fhrana-pice%2FMilion-dolara-za-najveci-tartuf-
na-svijetu%2F276866&psig=AOvVaw2CI4t5OJ8D9pzV1wYp6-
ym&ust=1619210265124000&source=images&cd=vfe&ved=0CAIQjRxqFwoTCIDu8rbakvACFQAAAAAdAAAAABAD

БОРХИЈЕВ ТАРТУФ (Tuber borchii)

Назив је добио по микологу који га је први описао. Спорокарпи су различитог неправилног

овлика. Површина спорокарпа је глатка или ситно длакава посебно у удубљењима. Боја варира од
сивобеле до светлосмеђе с тамнијим црвенкастим пегама. Глеба је у почетку развоја спорокарпа
белкаста, касније светлосмеђкаста, а у фази зрелости поприми смеђе ружичасту боју, са широким
белкастим жилицама које завршавају на самој ивици перидиума. Аскуси суса 1-4 споре. Споре су
елиптичне, врло густог мрежастог орнамента. Плодиште је врло јестиво. Овај тартуф има
гомољаста, округласта и квргава плодишта. Површина им је глатка или благо длакава у браздама а
боја варира од сиво беле па све до светло смеђе. Средиште је почетком развоја плодишта беле боје,
а касније постаје светло смеђе. Боја се мења у ружичасту достизањем зрелости, са широким белим
жилицама.

Плодиште је јестиво, у почетку угодног мириса попут белог лука који након након неког времена
постаје неугодан и веома је слично великом белом тартуфу. Борхијев тартуф се може наћи по
читавој Европи, а развија се у симбиози са храстовима, боровима, грабовима, леском, тополама и
врбама.

Слика 18. БОРХИЈЕВ ТАРТУФ

https://www.google.com/url?sa=i&url=https%3A%2F%2Fwww.vrtlarica.hr%2Fuzgoj-tartufa
%2F&psig=AOvVaw1VaFv97E0SXilzoCTpUnXF&ust=1619211530526000&source=images&cd=vfe&ved=0CAIQjRxqFwoTCPiCoZLfkvAC
FQAAAAAdAAAAABAD

16
УДУБЉЕНИ ТАРТУФ (Tuber excavatum)

Спорокарп је најчешће округласт, елиптичани квргав, те у основи има шупљину која доњи део
дели у неколико режњева. Перидиум је храпав, смеђе или светложуте боје, понекад смеђе
црвенкастих тонова.

Глеба је компактна и врло тврда, светлосмеђе боје те прошарана бело жућкастим стерилним
жилицама. Споре су елиптичне и варијабилне величине, мрежастог орнамента. Аскуси садрже 2-5
спора и округластог су облика. Tuber excavatum је јаког мириса. Због тврде грађе и касније
неугодног мириса није за јело. Расте најчешће у симбиози са врстама из рода Quercus I Fagus.

Плодиште удубљеног тартуфа је квргавог и елипсастог облика а у основи има шупљину која дели
доњи део на неколико режњева. Средиште је светлосмеђе боје, проткано бело жутим стерилним
жилицама, веома тврдо и компактно. Има снажан мирис који је такође сличан белом луку а
временом постаје неугодан. Плодишта је могуће наћи у раздобљу од јула до децембра на нашим
теренима.

Слика 19. Tuber excavatum

https://www.google.com/url?sa=i&url=https%3A%2F%2Fwww.researchgate.net%2Ffigure%2FAscocarps-of-Tuber-
excavatum_fig1_328671527&psig=AOvVaw0LMkhC4Wwj8dRytMb71P6g&ust=1619212947659000&source=images&cd=vfe&ved=0CAIQjR
xqFwoTCNCmprvkkvACFQAAAAAdAAAAABAD

Распрострањеност по регионима:

Бачка 1,32% Североисточна Србија 1,32%

Банат 7,89% Северозападна Србија 15,79%

Централна Србија 1,32% Срем 9,21%

Источна Србија 3,95% Шумадија 43,37%

Југоисточна Србија 3,95% Западна Србија 5,26

Поморавље 2,63%

17
СИРОМАШНИ ТАРТУФ (Tuber oligospermum)

Спорокарп је округластог или неправилног облика са местимичним режњевима светлосмеђе боје

која код старијих има смеђкасте пеге. Перидиум је на пресеку белкаст и код млађих примерака
прекривен длачицама. Глеба је компактна , тврда, у почетку белкаста док касније поприми
смеђкасту боју са стерилним жилицама. Код млађих примерака мирис је пријатан, сличан мирису
ораха, док је касније сличан ацетилену. Презрели примерци поприме неугодан мирис. Јавља се на
песковиотм тлу. Расте у симбиози са врстама рода Quercus и Pinus у медитеранском подручју, а
спорокарпи сејављају од јесени до прољећа. Врло је сличан великом бијелом тартуфу. Заступљен
је у Западној Србији.

Слика 20. Tuber oligospermum (Tul. & C. Tul.) Trappe

МАЉАВИ ТАРТУФ (Tuber puberulum)

Латински назив долази од латинске речи puberulus што значи мали с длакама. Спорокарп је
гомољаст, округласто и квргаво, беле до сиве боје, док касније поприма црнкасту те смеђу боју.
Површина спорокарпа у почетку је длакава док је касније глатка и једино у шупљинама остаје
длакава. Глеба је у почетку жућкаста, а касније поприми смеђе црвенкасту боју те је испресецана
белкастим жилицама. Споре су округле и елиптичне и имају мрежасти орнамент. Аскуси садрже
1-4 споре. Спорокарпи се јављају од пролећа до јесени у листопадним и црногоричним шумама.
Маљави тартуф поседује прилично слаб мирис за разлику од неких других сорти. Првобитно је
беле до сиве боје, а након неког времена постаје тамније смеђ. Овај тартуф је на додир у почетку
длакав али временом полако постаје гладак, а длачице се могу приметити једино у шупљинама.
Врло је честа врста Европе.

Слика 21. Tuber puberulum

https://www.google.com/url?sa=i&url=http%3A%2F%2Fwww.trufamania.com%2FTuber%2520puberulum
%2520English.htm&psig=AOvVaw0PzXyh3owfC4zOGBfEnHFT&ust=1619357451311000&source=images&cd=vfe&ved=0CAIQjRxqFwoTC
ND9vt7-lvACFQAAAAAdAAAAABAD

ХРАСТОВ ТАРТУФ (Tuber dryophilum Tul. & C. Tul.)

18
Плодиште ове врсте је неправилно округласто и глатко, у почетку беле а касније до смеђе боје.
Средиште је прво бело да би касније променило боју и постало сиво црвено па чак и љубичасто,
испресецано разгранатим белим жилицама. Храстов тартуф сазрева у јесен.

Tuber dryophilum Tul. & C. Tul

ЦРВЕНИ ТАРТУФ (Tuber rufum Pollini)

Плодиште овог тартуфа је углавном округласто или гомољасто са спорадичним
режњевима и испупчењима. Средиште је прво бело, а касније прелази у сивожуту или
сивосмеђу боју док је на површини црвене или црвеносмеђе боје. Налази се у
листопадним шумама, пред крај јесени. Црвенкасти тартуф у почетку мирише на нешто
попут димљене сланине али није добар за јело јер касније постаје веома непријатан.

Tuber rufum Pollini

19
СЈАЈНИ ТАРТУФ (Tuber fulgens Quél.)
Плодиште ове врсте је најчешће округласто или елипсасто, са дубоком шупљином која се
спушта све до његове средине. Површина је зрнато брадавичаста а боја црвенкаста све до
наранџасте, док је област око шупљине жута. Тврдо и компактно је у почетку смеђе боје,
али након неког времена поприма црвенкасто-смеђу боју и бива прошарано широким
стерилним белим жилицама. Овај тартуф налазимо од лета до зиме у листопадним
шумама.

Tuber fulgens Quél

ПЕГАВИ ТАРТУФ (Tuber maculatum Vittad.)

Плодиште ове сорте је глатко, неправилног округластог или кртоластог облика. Површина је
првобитно белкаста а плодиште се након одређеног времена мења у жуто сиву или смеђу боју, док
је средиште црвенкасто. Развија се претежно у симбиози са сортама листопадног дрвећа и може се
срести од лета до зиме у свим врстама шума.

Tuber maculatum Vittad

20
Tuber nitidum Vittad.

Tuber ferrugineum Vittad.

Tuber foetidum Vittad. smrdljivi tartuf

21
22
3.5. МОРФОЛОГИЈА И БИОЛОГИЈА ЦРНИХ ТАРТУФА

Спорокарпи црних тартуфа су већином правилног, округластог, понекад неправилног облика, те

црне боје и брадавичасте површине. У новије време црни тартуфи се деле у неколико скупина од
којих једна има велике, тамне и пирамидалне брадавицеи мрежасте споре. Од важнијих врста која
спадају у ову скупину су: Tuber aestivum, Tuber uncinatum и Tuber mesentericum.

Друга скупина има велике, тамне брадавице, те велике мрежасте споре. Од важнијих врста које
спадају у ову скупину су врсте: Tuber brumale i Tuber melanosporum. Трећа скупина има
спорокарп са малим, тамним брадавицама и велике смеђе споре.

ТАМНОСПОРНИ ТАРТУФ (Tuber melanosporum)

Спорокарп је правилан, округласт, односно гомољаст, у зависности од структуре тла, црне и грубо
брадавичасте површине. Перидиум је сачињен од дебелих смеђе црвених брадавица које су
пирамидалне и вертикално испуцале. Глеба је смеђе црнкаста те прошарана бројним белакастим
жилицама. Жилице код старијих примјерака постају црвене када је спорокарп изложен ваздуху,
односно уколико је смрзнут. Споре су елиптичне, тамно смеђе до црнкасте, обрубљене шиљастим
често закривљеним бодљама. Аскуси су елиптични или округласти И садрже 1-5 спора. Тла на
којима се јавља су добро прозрачна и карбонатна са великом порозношћу. Тамноспорни тартуф
поседује правилно, округласто али грубо брадавичасто плодиште које је споља црне боје.
Унутрашњост варира од смеђе до црне боје а кроз њу се прожима велики број белих жилица.
Мирис плодишта је веома снажан и пријатан. Најчешће бива коришћен у сврху плантажног узгоја,
а плодишта се појављују од децембра до марта. Расте најчешће у симбиози са врстама из рода
Quercus, Corulus, Pinus, Tilia i Carpinus.

Tuber melanosporum
https://www.google.com/imgres?imgurl=https%3A%2F%2Fwww.first-nature.com%2Ffungi%2Fimages%2Fascomycetes%2Ftuber-
melanosporum2.jpg&imgrefurl=https%3A%2F%2Fwww.first-nature.com%2Ffungi%2Ftuber-
melanosporum.php&tbnid=D8c7oZk4vF4QAM&vet=12ahUKEwiC553-g5fwAhVMO-
wKHTwGAdIQMygAegUIARC2AQ..i&docid=kG9Vpnpjc7TNHM&w=600&h=450&q=Tuber%20melanosporum&ved=2ahUKEwiC553-
g5fwAhVMO-wKHTwGAdIQMygAegUIARC2AQ

ЛЕТЊИ ЦРНИ ТАРТУФ (Tuber aestivum)

Латински назив долази од латинске речи аестиум што значи лето. Врста са најдужим периодом
плодоношења, налажена током читаве године . Спорокарп је округласт, правилан, врло тврд и
црн. Перидиум је грађен од дебелих и тврдих брадавица, које су неправилне, на основи широке.
Врх брадавица је мало спљоштен. Поједине брадавице су по пиримидалним бридовима радијално
23
испуцале. Глеба је чврста и смеђа, те испресецана белим стерилним жилицама које су јако
закривљене. Закривљене жилице не мењају боју приликом излагања ваздуху.

Споре су елиптичне, округласте, жутосмеђе, на површини мрежасте. Аскуси су округластог

облика, садрже 1-6 спора, али најчешће 3-4 споре.

Спорокарпи имају благ и угодан мирис који касније постаје јак. Тла на којима се јавља су добро
прозрачна и карбонатна са великом порозношћу. Расте на сунчаним пределима и може се срести
од маја до августа, а у случају добрих климатских фактора, може се пронаћи чак и током
децембра.

Распрострањење по регионима:

Бачка 2,08% Поморавље 8,33%

Банат 8,33% Северозападна Србија 12,50 %

Централна Србија 2,08% Срем 8,33%

Источна Србија 4,17% Шумадија 50,00%

Југоисточна Србија 2,08% Западна Србија 2,08

Летњи црни тартуф (Tuber aestivum) је најраспрострањенија врста тартуфа у Европи . Овај тартуф
може да расте у земљиштима различитих физичко-хемијских карактеристика: од песковитих до
глиновитих или иловастих земљишта. T. aestivum захтева океанску, семи континенталну или
континенталну климу са довољно кише у лето и не превише ниским температурама у јесен.
Захтева више воде него T. melanosporum.

Slika 1 Tuber aestivum (http://www.raffaellogourmet.it)

24
НЕОТЕСАНИ ТАРТУФ (Tuber uncinatum)
Латински назив долази од латинске ријечи uncinatum што значи савијен, кукаст. Спорокарп је
округао И правилан, тврд и тамносмеђе црн.Перидиум је грађен од дебелих и тврдих брадавица
које су неправилне и полигоналне. Врх брадавица је мало спљоштен. Поједине брадавице су по
пиримидалним бридовима радијално испуцале. Глеба је чврста, тамно смеђа (Тамнија него код
Tuber aestivum) и испресецана белим стерилним жилицама које су јако закривљене и не мењају
боју приликом излагања ваздуху. Споре су елиптичне, округласте, жуто-смеђе, на површини
мрежасте. Аскуси су округласти, садрже 1-7 спора, али најчешће 3-4 споре. Мирис је срењег
интензитета али интензивнији од врсте Tuber aestivum. Код врло зрелих примерака мирис је
неугодан. Укус је јачег интензитета и подећа на орахе.

Sl.10 Tuber uncinatum

https://www.google.com/imgres?imgurl=http%3A%2F%2Fwww.trufamania.com%2Ftrufas%2FTuber
%2520uncinatum03.jpg&imgrefurl=http%3A%2F%2Fwww.trufamania.com%2FTuber%2520uncinatum
%2520English.htm&tbnid=cxQqc0IQTt5UqM&vet=12ahUKEwjdpfTri5fwAhWGP-
wKHTZbCOYQMygBegUIARCtAQ..i&docid=BkmusM9LyHuuyM&w=800&h=600&q=Tuber
%20uncinatum&ved=2ahUKEwjdpfTri5fwAhWGP-wKHTZbCOYQMygBegUIARCtAQ

ЗИМСКИ ТАРТУФ (Tuber brumale)

Латински назив долази од латинске речи brumalis што значи хладан. Налажен је током читаве
године осим јуна и јула мјесеца. Спорокарп је округластоги неправилног облика, често са
удубљењем, црне боје, која је понекад црвенкаста на бази брадавице. Перидиум је састављен од
дебелих црно смеђих брадавица које су широке 1-3 мм, пирамидалне, на врху спљоштене,
радијално распуцале. Глеба је сиво смеђа до сиво црна, тврда, испресецана белим стерилним ,
ширим или ужим жилицама које су широко размакнуте и не мењају боју приликом излагања
ваздуху. Споре су елиптичне те светло смеђе или жуто- смеђе, обрубљене густим шиљцима који су
оштри и високи. Аскуси су елипсоидног облика, садрже 1-6 спора, најчешће 4-5.

Мирис је јак, угодан као код Tuber melanosporum. Тла на којима се јавља су карбонатна. Јавља се
на влажнијем тлу и тлу са мањом Ph вредношћу од сличних врста црних тартуфа. Расте у
симбиози са врстама из рода Quercus, Corylus и Tilia.

25
Sl. 11 Tuber brumale
https://www.google.com/imgres?imgurl=https%3A%2F%2Ftrufflefarming.files.wordpress.com%2F2015%2F04%2Ftuber-
brumale.jpg&imgrefurl=https%3A%2F%2Ftrufflefarming.wordpress.com%2F2015%2F04%2F19%2Fhow-to-avoid-confusing-tuber-brumale-
with-t-melanosporum
%2F&tbnid=QycXqnV7MggS_M&vet=12ahUKEwjc2oGLj5fwAhULgaQKHcH4BzoQMygDegUIARCiAQ..i&docid=hOA6LJfOCSchJM&w=
622&h=334&q=Tuber%20%20brumale&ved=2ahUKEwjc2oGLj5fwAhULgaQKHcH4BzoQMygDegUIARCiAQ

Распрострањење по регионима:

Банат 8,33% Северозападна Србија 13,89%

Централна Србија 1,85% Срем 5,56%

Источна Србија 6,48% Шумадија 55,56%

Поморавље 8,33%

ЈЕСЕЊИ ТАРТУФ ( Tuber macrosporum)

Спорокарп је неправилног облика, округласто смеђе- црне боје те местимично неправилних
брадавица. Просечна величина плодишта је 2-5 цм. Перидијум је састављен од смеђе црних
вишекутних брадавица које су на неким деловима високе и широке, а на неким врло ниске и ситне.
Широк е су од 0,5-2 мм. Глеба је чврста и тврда, сиво-смеђе, смеђе-љубичасте до црне боје,
испреплетена бројним закривљеним белим жилицама.

Споре су елиптичног облика, светло смеђе до црвенкасто смеђе боје те прилично велике, због чега
је и добио назив. Споре имају мрежаст орнамент. Аскуси су елиптичног или округластог облика и
садрже 1-4 споре, најчешће 3.

Мирис је интензиван и угодан, подсећа на мирис врсте Tuber magnatum. Спорокарпи се јављају
лети и у јесен у листопадним шумама. Расте најчешће у симбиози са врстама из рода roda Q uercus,
Corylus, Tilia i Salix. Јавља се често на стаништима врсте Tuber magnatum.

Sl.12 Tuber macrosporum

Распрострањење по регионима:
26
Бачка 1,82% Поморавље 12,73%

Банат 21,82% Североисточна Србија 1,82%

Централна Србија 1,82% Северозападна Србија 9,09%

Источна Србија 7,27% Шумадија 41,82%

Југоисточна Србија 1,82%

ЦРЕВОЛИКИ ТАРТУФ (Tuber mesentericum)

Изгледом је налик на летњи тартуф. Плодиште је округласто, на основи удубљено и има шупљину.
Боја варира од црно смеђе до црне док је унутрашњост чврста, првобитно светло смеђе, а након
неког времена тамно смеђе боје. Мирис је веома дистинктиван налик на катран или јод, али ако
примерак дође у додир са ваздухом, постаје умерен и пријатан.

Tuber mesentericum Vittad.

27
Choiromyces meandriformis Vittad. svinjski tartuf

Melanogaster broomeanus jelenski tartuf –naftaš

ТАРТУФИ У ИСХРАНИ

Тартуфи се могу описати и као гурманске гиљиве , јер имају опор, интензиван, земљани мирис
који храни даје јединствен укус. Користе се у врло малим количинама, односно додају се јелима
нарендани. Могуће их је купити и конзервисане у облику тартуфате односно соса од тартуфа и
шампињона, сјецкане или мљевене у маслиновом уљу, у комбинацији са уљем, маслацем, сиром,
сухомеснатим производима и разним намазима. Изврсно се слажу у комбинацији са тјестенином,
телетином, пилетином, рибом, јајима.

Њихова специфична арома веома брзо испари и зато је веома битно да тартуф што прије стигне од
шуме до трпезе . Ово је један од разлога његове високе цијене.

ЛЕКОВИТА СВОЈСТВА
28
Поред изузетног укуса, тартуфи су познати по својим љековитим својствима. Познато је да дјелују
на потенцију и виталност цијелог организма. Њихово конзумирање обнавља сиве ћелије. На тај
начин побољшава се способност учења, памћења, те побољшава концентрација.

Одличан су извор витамина Б комплекса и минерала. Осим што дјелују као афродизијак, тартуфи
су богати важним микронутријентима као што је фосфор, натријум, калијум, магнезијум,
калцијум, сумпор и жељезо. Сматра се да тартуфи подижу расположење.

ЛИТЕРАТУРА:
https://drive.google.com/file/d/1NYmIrKBLKs7TZDpfRgEBDBMNbApclAWE/view?usp=drive_web
https://drive.google.com/file/d/1atl3sgpDcyU759xa0bwaHxELe8GEiB2F/view?usp=drive_web
https://www.zdravija.com/tatrufi-kako-se-mogu-jesti-i-zasto-su-toliko-skupi/
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A2%D0%B0%D1%80%D1%82%D1%83%D1%84%D0%B8

Еколошки услови које захтевају тартуфи

Тартуфи су веома избирљиви по питању еколошких услова, те стога бројни фактори морају бити
одговарајући да би они живели и размножавали се (Хрка, 1984).

Успевају у умереној средње европској и медитеранској клими, међутим њихово присуство и

култивација су забележени и знатно северније, у Финској (Shamekh et al., 2014), Шведској (Wedén
et al., 2004)) и Естонији (Otsing i Tedersoo, 2015). За добар род тартуфа пресудни су одговарајућа
температура и количина влаге у земљишту у периоду почетка вегетације (април, мај), када
тартуфи почињу са формирањем и развојем плодних тела. Повремена киша повољно делује на
раст тартуфа у току дужег сушног периода (Хрка, 1984). Пратећи утицај наводњавања (од режима
без наводњавања до интензивног) и три периода (пролеће-рано лето, касно лето-јесен и пролеће-
јесен), Оливера ет ал., (2014) су запазили да је умерено наводњавање у периоду пролеће-рано лето
или касно лето-јесен имало већи утицај на микоризу тартуфа него третман без наводњавања или
наводњавање током целе вегетационе сезоне.

Остали важни фактори за живот и раст тартуфа су геолошка подлога, хемијски састав и структура
земљишта, као и присуство других микробних чланова датог микростаништа, са којима
коегзистирају. Бели тартуф, Tuber magnatum, као и остали бели тартуфи, успевају на кречњачким,
свежим и дубљим глинено-иловасто-песковитим земљиштима али се јавља и у алувијалним
наносима река и потока. Tuber melanosporum преферира земљишта са више кречњака, али која су
пропусна (Хрка, 1984).

29
Узгој тартуфа
У почетку су испробана три метода инокулације биљака:

 инокулација спорама,
 техника мајком биљком и
 инокулација мицелијом.
Техника мајком биљком укључује садњу садница у коренску зону биљке за коју се зна да
је микоризирана жељеним тартуфом. Будући да је веома тешко добити чисту мицелијарну
културу врста из рода Тубер спп., биљке колонизоване тартуфима се производе обично
инокулацијом спорама (Mello et al., 2006; Zambonelli et al., 2015).
Упркос успешном гајењу врста T. melanosporum, T. borchii i T. aestivum и даље се јављају
значајни проблеми – нека узгајалишта или не дају тартуфе или су они малобројни и лошег
квалититета. Најчешћи разлог за ово је лош квалитет биљака домаћина.
Од главних врста европских тартуфа само се најскупљи италијански бели тартуф Т.
magnatum још увек не узгаја успешно.
Црни тартуф Т. melanosporum је најшире гајена врста тартуфа на свету док је T. aestuvum на
другом месту.

Nалажење тартуфа

Појава кружних зона са оскудном вегетацијом око биљака домаћина насељених неким
ектомикоризним гљивама позната је од давнина. Ова појава се обично назива француским
термином “brûlé” а код нас “опекотина. Базиран је углавном на фитотоксичним ефектима
метаболита неких тартуфа (типично за Tuber melanosporum, T. aestivum, T. indicum) који утичу на
зељасти покривач и корене биљака домаћина. Иако је појава “опекотина” знак да су тартуфи
активни у земљишту она не гарантује присуство плодних тела. Прве “брûлé” се појављују када је
биљка млађа од 2 године, шире се сваке године и могу расти 10-15 година захватајући подручје
које се простире и до 15-20м. Биљке домаћини које брже расту брже и образују “brûlé” (Streiblová
et al., 2012).

30
 Појава кружних зона са оскудном вегетацијом око биљака домаћина. Француски термин “brûlé” а код нас “опекотина”.
(https://sr.wikipedia.org/wiki/Tartuf)

Тартуфи потискују вегетацију унутар “brûlé” да би означили своју локацију на станишту и у исто
време емитују испарљиве сигнале како би привукли слободно-живуће организме (нпр. дивље
свиње, јелене, медведе, мишеве, зечеве, инсекте) који служе као вектори за расејавање тартуфа
(Streiblová et al., 2012). У образовању “опекотина” велику улогу имају испарљива органска
једињења.

Налажење тартуфа уз помоћ дресираног пса

Тартуфе је најбоље тражити уз помоћ дресираног пса који може да пронађе зрели тартуф на
удаљености од 50 м, па чак и више. Пас, када нањуши тартуф гребе земљу изнад њега и на тај
начин открива где се тартуф налази. Раса Логото ромањоло се сматра најбољом за тражење
тартуфа, али се у ту сврху могу користити и препеличари, лабрадори, птичари, пудле, овчари, као
и мешанци који имају добар њух . Свиња иако има добар њух није адекватна за тражење тартуфа
јер се дешава да га поједе. Приликом ископавања тартуфа треба водити рачуна да се ископа што
мања рупа и да се она након вађења тартуфа затрпа земљом како би се у најмањој мери повредио
мицелијум гљиве и фини корени (Хрка, 1984).“Опекотине” се јављају само код црних тартуфа, док
је код белих једини спољашњи знак мирис (Хрка, 1984).

31
Rasa Logoto romanjolo (https://www.agroklub.rs)

Берба тартуфа
Tuber melanosporum Vittad. – Сезона бербе је у децембару, јануару и фебруару.
Tuber borchii Vittad. – Сезона бербе је у фебруару, марту и априлу.
Tuber aestivum Vittad. – Сезона бербе је у јуну, јулу и августу.
Tuber magnatum Pico. – Сезона бербе је у октобару, новембару и децембару.

Tuber melanosporum, Tuber borchii, Tuber aestivum i Tuber magnatum

(http://www.raffaellogourmet.it)

32
Експлоатација јестивих врста тартуфа у Србији

У Србији је евидентирано 6 јестивих врста (Марјановић ет ал. 2008, 2010) и то 2 врсте белих и 4
врсте црних. Према подацима Мандића (2017) у периоду од 1993. до 2016. године, у нашој земљи
су највише експлоатисани Tuber magnatum, Tuber aestivum i Tuber macrosporum (Табела 1). Све три
врсте тартуфа су највише сакупљане 2016.год. (Графикон 1,2,3).

Табела 1 Врсте таруфа које су највише оптерећене сакупљањем за период 1993-2016г. (Мандић, 2017)

Врста гљива Укупно Максимално Просечно

сакупљено у сакупљено по сакупљено по
кг години у кг години
Tuber magnatum-beli tartuf 633 266 52,75
Tuber aestivum-crni letnji tartuf 1.858 747 15483
Tuber macrosporum-crni zimski tartuf 360 147 30
Grafikon 1 Pregled kontigenata i sakupljenih vrsta belog tartufa (Mandić, 2017)

Графикон 2 Преглед контигената и сакупљених количина црног летњег тартуфа (Мандић, 2017)

33
Графикон 3 Преглед контигената и сакупљених количина црног зимског тартуфа (Мандић, 2017)

Карта налаза конзумних врста тартуфа у Србији (Мандић, 2017)

Мониторинг тартуфа

Неопходан је мониторинг за конзумне врсте тартуфа због претераног сакупљања, сеча шума,
измена природних станишта итд. Врсте тартуфа за које је потребан мониторинг су: Tuber aestivum,
Tuber borchii, Tuber brumale, Tuber macrosporum, Tuber magnatum i Tuber mesentericum и то на
подручју следећих округа: јужно-банатски, јужно-бачки, београдски, мачвански, колубарски,
сремски, златиборски, шумадијски, подунавски, браничевски, поморавски, моравички, расински,
нишавски, топлички и пиротски (Мандић, 2017).

Угроженост тартуфа

34
Тачан степен угрожености целе групе хипогеичних гљива у Србији није прецизно
процењен. Угрожавање и нестанак шума које су њихово станиште је најопаснија претња.
Сакупљање и експлоатација за сада не угрожавају у већој мери ову групу (Иванчевић,
2016). Што се тиче експлоатације тартуфа, свакако треба водити рачуна да се приликом
ископавања не оштети мицелија гљиве и фино корење биљке партнера. Посебно треба
водити рачуна да не угрожавамо шуме односно биљке домаћине које живе у симбиози са
тартуфима.
Фактори који негативно утичу на гљиве су губитак природних станишта, климатске
промене, таложење азота и других загађујућих материја,као и неправилно брање гљива и
уништавање станишта неодговорним понашањем приликом експлоатације гљива. Плодно
тело подземних врста гљива налази се испод површине земље и за убирање потребан је
пас који ће је по мирису пронаћи. Откопавањем површине земље и узимањем плода гљиве
место где је она плодоносила потребно је затрпати околним лишћем или земљом да не би
дошло до инфекције места бактеријама, или плеснима.
Летњи тартуф Tuber aestivum плоди у круг око дрвета 30% шире од ширине
крошње. Трагачи најчешће проналаском једног тартуфа користе грабуље којим прекопају
постојеће станиште у жељи да пронађу и тартуфе који нису још довољно зрели то јест који
нису још пустили мирис, јер само тартуф који је потпуно зрео пушта мирис. Употребом
грабуља уништава се тело гљиве(мицелија) која се налази испод површине земље, тиме се
и повређују фини састави гљива са кореновим системом – уништава се микориза, и таквим
односом према станишту врло брзо станиште престаје да плодоноси односно у наредној
години ту се могу пронаћи само мали и ситни примерци, a следеће године ништа!.. јер
величина плодног тела гљиве зависи од величине мицелије којом је она храни.
Изграбуљана мицелија је искидана и не може дати крупно плодно тело. Грабуљањем се не
уништава само мицелија тартуфа већ и других гљива које расту на истом станишту.
Вађење белог тартуфа Tuber magnatum који се налази и на 30цм испод земље
изискује копање рупе посебним алатом. Копа се стрпљиво и полако само онолико колико
је потребно да се неоштећено извади тартуф. Вађењем тартуфа неоспорно се кида коренов
систем који је у микоризи са гљивом. Остављајући отворене рупе излажемо коренов
систем могућности инфекције и сушењу постојећег станишта, зато је потребно сваку рупу
уредно затрпати извађеном земљом и тиме заштити коренов систем и омогућити да тартуф
и следеће године плоди на истом месту.
НЕМОЈТЕ КОРИСТИТИ ГРАБУЉЕ, ЗАТПАВАЈТЕ РУПЕ ГДЕ СТЕ
ИЗВАДИЛИ ТАРТУФЕ, ЧУВАЈТЕ СТАНИШТЕ АКО ЖЕЛИТЕ И ДОГОДИНЕ ДА
ВАМ НАРАСТЕ ВЕЛИКИ ТАРТУФ НА ТОМ СТАНИШТУ.

4. ЕКОЛОГИЈА И ЗАШТИТА ПРИРОДЕ

У складу са Правилником о проглашењу и заштити заштићених врста, гљиве

могу бити строго заштићене и заштићене врсте:
• Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива су дивље врсте
које су ишчезле са територије Републике Србије или њених делова, враћене
програмима реинтродукције, крајње угрожене, угрожене, реликтне, локално
35
 ендемичне, стеноендемичне, међународно значајне и заштићене дивље
врсте, од посебног значаја за очување биолошке разноврсности Републике
Србије. (чл. 3)
• Заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива су дивље врсте које у
природи тренутно нису угрожене у мери да им прети опасност да нестану
или постану критично угрожене а то су рањиве, ендемичне, индикаторске,
кључне и кишобран врсте, реликтне, међународно значајне и заштићене
дивље врсте, као и врсте које нису угрожене али се због њиховог изгледа
могу лако заменити са строго заштићеним врстама. (чл. 5)
Заштита гљива се спроводи на целој територији Републике Србије следећим
мерама:
• заштитом станишта,
• санацијом и ревитализацијом оштећеног станишта,
• реинтродукцијом,
• подршком научним и другим истраживањима и
• другим мерама које прописује Министарство заштите животне средине.
Правно, са гљиварске тачке гледишта, гљиве се деле на четири групе:
• строго заштићене гљиве,
• гљиве које подлежу под контролу ограниченог промета,
• - гљиве које нису заштићене али су ретке и
• - гљиве које нису ни ретке ни заштићене.

36
Строго заштићене дивље врсте

Строго заштићене и заштићене дивље врсте, које се заједнички називају заштићене

врсте, одређују се на основу националних и међународних црвених листа или црвених
књига, потврђених међународних уговора, стручних налаза и/или научних сазнања.

Заштићене дивље врсте

У Прилогу II Правилника о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених

дивљих врста биљака, животиња и гљива наведене су заштићене дивље врсте које у
природи тренутно нису угрожене у мери да им прети опасност да нестану или постану
критично угрожене. То су рањиве, ендемичне, индикаторске, кључне и кишобран
врсте, реликтне, међународно значајне и заштићене дивље врсте, као и врсте које нису
угрожене али се због њиховог изгледа могу лако заменити са строго заштићеним
врстама. Међу овим врстама су и дивље врсте од економског значаја које се могу
сакупљати на основу дозволе коју издаје Министарство надлежно за послове заштите
животне средине, а које би неконтролисаном експлоатацијом или уништавањем
станишта могле бити угрожене.

Дивље врсте флоре, фауне и гљива под контролом промета

Брање и сакупљање дивљих врста биљака и шумских плодова, као и гљива,

традиционална је делатност, првенствено становника брдско планинских крајева наше
земље. Ове руралне крајеве одликују простране ливаде и очуване шуме с високим
степеном биолошке разноврсности и великим бројем аутохтоних врста које ту опстају,
далеко од извора загађења и других негативних утицаја. Услед неорганизоване и
неконтролисане експлоатације комерцијално значајних врста, углавном лековитих биљака
и гљива, али и одређених животињских врста, чији опстанак може бити угрожен у
будућности, указала се потреба за успостављањем механизма контроле ових природних
ресурса, односно контроле сакупљања дивљих врста и количина које се могу сакупљају и
прометовати.

Уредбом се одређују заштићене дивље врсте флоре, фауне и гљива, чије се сакупљање из
природних станишта, коришћење и промет стављају под контролу и одређује висина
накнаде за њихово коришћење.

Укупне количине заштићених врста које се сакупљају и стављају у промет утврђују се на

основу процене стања врста у природним стаништима, а на основу ње се на годишњем
нивоу одређује контигент дозвољених количина за сакупљање за сваку врсту понаособ у
текућој календарској години.

37
Ако стручњаци Завода процене да је сакупљањем у претходном периоду дошло до
смањења бројности појединих заштићених врста у мери која би могла да угрози опстанак
врсте и доведе до поремећаја структуре и стабилности животних заједница чији су оне
део, актом министра надлежног за послове заштите животне средине, а на предлог Завода
за заштиту природе Србије, забраниће се њено сакупљање на делу или целокупној
територији Републике Србије на одређени временски период.

Стручна обука сакупљача

Правно лице, односно предузетник који се бави сакупљањем заштићених дивљих врста
ради њиховог коришћења и стављања у промет, односно откупом сакупљених врста,
дужан је да организује стручну обуку или други облик рада са сакупљачима заштићених
врста, да сваке године изврши проверу знања сакупљача и да сакупљачима изда потврду о
стручној оспособљености са роком важења за сакупљачку сезону.

Потврда садржи:

• име и презиме сакупљача заштићених врста,

• јединствени матични број грађана,
• адресу становања,
• навод да је сакупљач оспособљен за сакупљање заштићених врста за потребе коришћења
и промета;
• физичко лице може сакупљати заштићене врсте у комерцијалне сврхе под условом да
има потврду.

Правно лице, односно предузетник који је добио дозволу за сакупљање и стављање у

промет заштићених врста, дужан је да Министарству заштите животне средине и Заводу
за заштиту природе Србије по завршетку сакупљачке сезоне достави податке о
заштићеним дивљим врстама које су сакупљане, о сакупљеним количинама и стављеним у
промет до 31. јануара текуће године за претходну годину. Подаци се достављају на
обрасцу о сакупљању и промету заштићених врста, који се даје за сваку врсту и сваку
откупну станицу .

38
6. ЗАШТИЋЕНА ПОДРУЧЈА

Заштићена подручја су подручја која имају изражену геолошку, биолошку, екосистемску

и/или предеону разноврсност и због тога се актом о заштити проглашавају заштићеним
подручјима од општег интереса. Поред наведених вредности, дефинисана су и станишта
врста птица и других миграторних врста значајних у складу са међународним прописима,
која се могу прогласити за заштићена подручја од општег интереса. Вредновање, односно
утврђивање вредности и значаја заштићеног подручја, према Правилнику o критеријумима
вредновања и поступку категоризације заштићених подручја („Сл. гласник РС“, бр. 97/15)
врши се у односу на израженост главних природних обележја, појава и процеса од
интереса за заштиту подручја, као и функције и намене подручја. Сходно томе, заштићена
подручја се сврставају у 3 категорије: од изузетног (међународног, националног), великог
(покрајинског/регионалног) и локалног значаја.

Заштићена подручја су класификована у 7 врста, и то: строги резерват природе,

специјални резерват природе, национални парк, споменик природе, заштићено станиште,
предео изузетних одлика и парк природе.

39
6.1.НАЦИОНАЛНИ ПАРКОВИ

Национални парк је подручје са већим бројем разноврсних природних

екосистема од националног значаја, истакнутих предеоних одлика и културног наслеђа
у коме човек живи усклађено са природом, намењено очувању постојећих природних
вредности и ресурса, укупне предеоне, геолошке и биолошке разноврсности, као и
задовољењу научних, образовних, духовних, естетских, културних, туристичких,
здравствено-рекреативних потреба и осталих активности у складу са начелима заштите
природе и одрживог развоја.

У националном парку дозвољене су радње и делатности којима се не угрожава

изворност природе, као и обављање делатности које су у функцији образовања,
здравствено-рекреативних и туристичких потреба, наставка традиционалног начина
живота локалних заједница, а на начин којим се не угрожава опстанак врста,
природних екосистема и предела.

Шумама у националном парку газдује правно лице које управља националним парком.

Мере заштите националног парка и начин његовог коришћења, ближе се одређују

посебним законом односно Законом о националним парковима .

40
6.2. ПАРК ПРИРОДЕ
Парк природе је подручје добро очуваних природних вредности са претежно очуваним
природним екосистемима и живописним пејсажима, намењено очувању укупне геолошке,
биолошке и предеоне разноврсности, као и задовољењу научних, образовних, духовних,
естетских, културних, туристичких, здравствено-рекреативних потреба и осталих
делатности усклађених са традиционалним начином живота и начелима одрживог развоја.

У парку природе нису дозвољене привредне и друге делатности и радње којима се

угрожавају његова битна обележја и вредности.

Мере заштите, начин обављања привредних делатности и коришћење природних

вредности у парку природе, ближе се утврђују актом о проглашењу заштићеног подручја.

41
42
43
6.3. СТРОГИ И СПЕЦИЈАЛНИ РЕЗЕРВАТ ПРИРОДЕ
Строги резерват природе је подручје неизмењених природних одлика са
репрезентативним природним екосистемима, намењено искључиво за очување изворне
природе, генског фонда, еколошке равнотеже, праћење природних појава и процеса,
научна истраживања којима се не нарушавају природна обележја, вредности, појаве и
процеси.

Специјални резерват природе је подручје са неизмењеном или незнатно измењеном

природом, од нарочитог значаја због јединствености, реткости или репрезентативности, а
које обухвата станиште угрожене дивље врсте биљака, животиња и гљива, без насеља или
са ретким насељима у којима човек живи усклађено са природом, намењено очувању
постојећих природних одлика, генског фонда, еколошке равнотеже, праћењу природних
појава и процеса, научним истраживањима и образовању, контролисаним посетама и
очувању традиционалног начина живота.

Специјални резерват природе може бити флористички, миколошки, шумске и друге

вегетације, зоолошки (орнитолошки, ихтиолошки и други), геолошки, палеонтолошки,
хидрогеолошки, хидролошки и други.

У строгом и специјалном резервату природе забрањено је вршити радње и активности и

обављати делатности које могу нарушити својства због којих су проглашени заштићеним
природним добром (брање и уништавање биљака, узнемиравање, хватање и убијање
животиња, увођење нових биолошких врста, мелиорацијски радови, разни облици
привредног и другог коришћења и слично).

Посећивање строгог и специјалног резервата природе у циљу образовања може се вршити

на основу дозволе коју издаје управљач заштићеног подручја. Мере заштите строгог и
специјалног резервата природе ближе се одређују актом о проглашењу заштићеног
подручја.

Праћење природних појава и процеса и научна истраживања врше се на основу дозволе

коју издаје Министарство и уз присуство управљача.

У строгом резервату природе забрањене су привредне и друге активности.

6.4. ПРЕДЕЛИ ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА

Предео изузетних одлика је подручје препознатљивог изгледа са значајним природним,

биолошко-еколошким, естетским и културно-историјским вредностима, које се током
времена развијало као резултат интеракције природе, природних потенцијала подручја и
традиционалног начина живота локалног становништва.

Предео изузетних одлика може бити природни предео изузетних одлика и културни
предео изузетних одлика.

44
Природни предео изузетних одлика је подручје значајне биолошко-еколошке и естетске
вредности где традиционални начин живота локалног становништва није битније нарушио
природу и природне екосистеме.

Културни предео изузетних одлика је подручје значајне предеоне, естетске и културно-

историјске вредности које се током времена развијало као резултат интеракције природе,
природних потенцијала подручја и традиционалног начина живота локалног
становништва.

У пределу изузетних одлика забрањене су радње и активности којима се нарушавају

примарне природне и створене вредности и карактер предела.

Мере заштите, начин обављања привредних и традиционалних делатности и коришћење

природних и створених вредности у пределу изузетних одлика, ближе се утврђују актом о
проглашењу заштићеног подручја.

6.5.СПОМЕНИК ПРИРОДЕ
Споменик природе је мања неизмењена или делимично измењена природна просторна
целина, објекат или појава, физички јасно изражен, препознатљив и/или јединствен,
репрезентативних геоморфолошких, геолошких, хидрографских, ботаничких и/или других
обележја, као и људским радом формирана ботаничка вредност од научног, естетског,
културног или образовног значаја.

Споменик природе може бити геолошки (историјскогеолошко-стратиграфски,

палеонтолошки, петролошки, седиментолошки, минералошки, структурногеолошки,
хидрогеолошки и други), геоморфолошки, спелеолошки (пећина, јама и друго),
хидролошки (цео или део водотока, слап, језеро, тресава и друго), ботанички (ретки или
значајни примерци биљног света, појединачно стабло или скупина стабала, дрвореди,
паркови, арборетуми, ботаничке баште и друго).

На споменику природе забрањене су све радње и активности које угрожавају његова

обележја и вредности.

Мере заштите споменика природе и начин његовог коришћења, ближе се одређују актом о
проглашењу заштићеног подручја.

45
6.6. ЗАШТИЋЕНО СТАНИШТЕ
Заштићено станиште је подручје које обухвата један или више типова природних
станишта значајних за очување једне или више популација дивљих врста и њихових
заједница.

Циљ заштите станишта је:

1) заштита угрожених и ретких типова станишта, екосистема и/или аутохтоних дивљих

врста на националном и/или међународном нивоу;
2) обезбеђивање повољног стања популација аутохтоне дивље врсте и/или врста;
3) омогућавање несметаног одвијања неке од животних фаза аутохтоних дивљих врста
(мрешћење, парење, гнежђење, подизање младунаца, презимљавање и друго);
4) заштита крајње угрожених и рањивих врста;
5) омогућавање протока гена између популација врсте;
6) обезбеђивање миграторних путева и одморишта;
7) омогућавање научних истраживања, управљања популацијама и образовања.

На заштићеном станишту забрањене су радње и активности којима се угрожава или

оштећује један или више типова станишта.

Актом о проглашењу заштићеног станишта ближе се утврђује његов значај, намена и мере
заштите.

46
47