Professional Documents
Culture Documents
Рецензенти:
д-р Ванчо Ѓорѓиев д-р Наташа Котлар
© Државниот архив на Република Македонија, д-р Јасмина Дамјановска, д-р Ленина Жила, д-р Филип
Петровски за ова издание. Сите права за ова издание се заштитени со закон. Не е дозволено копирање,
умножување и објавување на делови или на целото издание во печатени и електронски медиуми, или за
друг вид јавна употреба или изведба без согласност на издавачот.
ДРЖАВЕН АРХИВ
НА РЕПУБЛИКА МАКЕДОНИЈА
ИЛИНДЕНСКИ СВЕДОШТВА
Том I
Дел I
Скопје, 2016
Илинден − светло име, кое го олицетворува
големиот подвиг на големата саможртва,
ќе блеска во векови, ќе стоплува души и ќе пробудува свест;
Сведоштва на:
Introduction
It is a central assumption of most oral history that people always have something to
say on what is proposed to or even imposed on them, or at least that potentially every indi-
vidual has an understanding and an interpretation of his/her history as well as of History
(Passerini 2008: 6).
I am delighted to have been asked to write a brief foreword to this volume, which
makes publicly available a fascinating and evocative set of documents that I had the good
fortune to read for the first time a quarter of a century ago. The Ilinden Dossier, in my
view, is among the most important resources held by the National Archives. This full
publication of the individual biographies it contains, along with supporting material about
the circumstances of their production and reception, offers an opportunity for Macedonian
historians to open a new chapter in understanding the substance of the revolutionary
movement of the late nineteenth century, and its living legacy in the early years of the
Republic of Macedonia that was established in 1944. At the same time, I believe it offers
a platform from which Macedonia’s historians can contribute to broader, transnational
historical debates about “history from below”, as well as introducing greater nuance and
maturity into over-simplified and over-moralized myth-histories of nationalism in the
Balkans.
For this reason, I believe this volume should be of enormous interest across disciplinary
lines, providing scholars empirical material to participate in wider theoretical debates in an-
thropology, history and political science over approaches to orally-generated archival sources
which offer, in Nathalie Zemon Davis’ phrase, “relatively uninterrupted narrative from the lips
of the lower orders” (Davis 1987:5). This is an area in which an earlier generation of class-conscious
anthropologists and cultural historians of Europe, in the same timeframe as Davis, conducted
pioneering work (See for example Burke 1987; Darnton 1984; Mintz 1982; Behar 1991). It is also
a research area that has become fragmented or (we might say), post-modernized, as separate
traditions of scholarship have developed on the archival practices and legacies of different
kinds of regime, including European colonialism and Soviet communism. (Dirks 2011; Stoler
2009) and the Soviet Union (Fitzpatrick 1999; Fitzpatrick and Gellately (eds.) 1997; Alexopoulos
2005). All these authors emphasize the importance of ethnographic sensibility in reading the
traces of encounters between powerful regimes and their subjects.
In all this rich work from different parts of the world, where does this set of
sources sit? The Ilinden Dossier is made up of records produced by citizens of a new
mid-twentieth century East European socialist state. Those records include narratives
of their experiences as imperial subjects of a late 19 th century, 400-year old multi-con-
fessional Ottoman state, seeking to survive a series of global transformations through
a mixture of economic reform and political repression. The content-providers in this
ambitious regime-led enterprise had taken part in an insurgency that took its inspira-
tion from Western European secret societies like the Carbonari, and which bore family
resemblances to later anti-imperial movements in North and East Africa, Latin Ameri-
ca and China. With their publication now, 70 years on from their generation, scholars
in Macedonia and beyond have the opportunity to take Macedonian history global, and
Ilinden testimonies XXIII
Предговор
Воодушевен сум што бев замолен да напишам краток предговор за ова издание,
кое ја прави јавно достапна фасцинантната и евокативна збирка на документи што јас
имав голема среќа да ги прочитам за првпат пред четвртина век. „Илинденското досие“,
од мој аспект, е меѓу најважните ресурси што се чуваат во Државниот архив. Целосното
публикување на одделните биографии што ги содржи „Илинденското досие“, заедно со
придружниот материјал за околностите на нивното создавање и примање, нуди можност
за македонските историчари да отворат ново поглавје во согледувањето на суштината на
револуционерното движење од крајот на деветнаесеттиот век и неговото живо наследство во
раните години на Република Македонија, етаблирана во 1944 година. Во исто време, верувам
дека „Илинденското досие“ нуди платформа од која македонските историчари можат да
придонесат за пошироки, транснационални историски дебати за „историјата одоздола“,
како и за воведување на поголема нијанса и зрелост во премногу симплифицираните и
премногу морализираните мит-истории на национализмот на Балканот.
Од оваа причина, се надевам дека ова издание ќе биде од енормен интерес во
меѓудисциплинарните сфери, обезбедувајќи им на научниците емпириски материјал за
партиципирање во пошироки теоретски дебати во антропологијата, во историјата и во
политичката наука преку пристапи кон усно генерирани архивски извори, кои нудат, според
фразата на Натали Земон Дејвис, „релативно непрекината нарација од усните на пониските
општествени групи“ (Davis 1987: 5). Ова е област во која поранешна генерација на класно
свесни антрополози и историчари на културата на Европа, во истиот временски период како
и Дејвис, спроведувала пионерска работа (види, на пример: Burke, 1987; Darnton, 1984; Mintz,
1982; Behar, 1991). Тоа е, исто така, истражувачка област што станала фрагментирана или
(можеме да кажеме) постмодернизирана, како што одделни традиции во науката се развивале
во однос на архивските практики и наследствата на различни видови режими, вклучувајќи
ги европскиот колонијализам (Dirks, 2011; Stoler, 2009) и советскиот комунизам (Fitzpatrick,
1999; Fitzpatrick и Gellately (изд.), 1997; Alexopoulos, 2005). Сите овие автори ја нагласуваат
важноста на етнографскиот сензибилитет при следењето на судирите меѓу моќните режими
и нивните поданици.
Во сета оваа богата работа од различни делови на светот, каде се наоѓа оваа
збирка на извори? „Илинденското досие“ е составено од записи создадени кон средината
на дваесеттиот век од граѓани на новата источноевропска социјалистичка држава. Тие
нарации вклучуваат излагања за нивните искуства како поданици на Империјата кон крајот
на 19 век, на 400-годишната мултиконфесионална османлиска држава, која се обидувала
да преживее низа глобални трансформации преку комбинација на економски реформи и
политички репресии. Доставувачите на овие содржини во оваа амбициозна иницијатива
управувана од режимот учествувале во востание кое својата инспирација ја црпело од
западноевропските тајни друштва како Карбонарите, и имало истородни сличности со
подоцнежните антиимперијални движења во Северна и во Источна Африка, во Латинска
Америка и во Кина. Со нивното публикување сега, 70 години од нивното создавање,
научниците во Македонија и надвор од неа имаат можност да ја сфатат македонската
XXIV Илинденски сведоштва
vilayet of Manastir, spanning what would later become the national frontier between
Yugoslav Macedonia and Greece. They were tailors, masons, milk-sellers, stock-keepers,
charcoal-burners, sharecroppers, housewives and field-hands—with the occasional intellectual
thrown in. Many of the communities in which they lived had long traditions of migrant
labor—pečalba—to urban centers in Asia Minor, Bulgaria, Greece and Serbia. And a sur-
prising number of the biographies, in telling the story of the aftermath of the 1903 Ilin-
den Uprising, described their own long-distance migration to North America, alerting me
to an additional diasporic dimension of Macedonia’s history (Brown 2010; 2015).
The narratives also provide considerable data regarding people’s involvement in
the “state within a state” that, as members or affiliates of the Macedonian Revolutionary
Organization, they helped build. Most referred to it simply as “the Organization” and
portrayed an entity that wielded power of life and death over its sworn members, and
boasted its own internal hierarchy, structure and culture. Some offered descriptions of
recruiting and swearing in recruits in groups of ten, and those who did so consistently
call themselves desetars (leaders of ten): others use a shared vocabulary of organiza-
tion, in which people defined as couriers, terrorists, receivers, chetniks, secretaries and
flag-bearers all have specified duties.
Obviously, then, the Ilinden Dossier has the potential to serve as a rich source
through which to enter the world of turn-of-the-century Macedonian activists. I drew
heavily on this source in my own work on the workings of the Macedonian Revolutionary
Organization in that period (Brown 2013). However, the dossier also offers extra layers
of interest and intrigue. It was not assembled by a team of trained, reflective, oral histo-
rians committed to preserving the voices of a past generation. Instead, the dossier was
generated in the course of an interaction between citizens of the new People’s Republic
of Macedonia and their government. Specifically, these narratives were written down in
the form we find them, and then read by government bureaucrats, as part of a state-run
pension scheme, designed to identify and reward “deserving participants” in “the strug-
gle for the liberation of Macedonia and the Macedonian people from Turkish slavery”.
The wording here is taken from the rubric of a decree passed by the Macedonian govern-
ment on 12 January 1948, announcing the pension program (Brown 2003: 131-133).
The dates that all the documents preserved in the 43 boxes of biographies carry, from the
period 1948-1956, are testimony to the fact that this interaction between citizens and government
was scrupulously documented. In James Scott’s felicitious term, this was one of many processes
initiated by Yugoslav Macedonia to make citizens “legible” (Scott 1998). It went along with other
acts of classification, modernization and rationalization, including the recognition and reward of
fighters in the recent war of national liberation (1941-44), the trial and punishment of national or
class enemies, the extension of voting rights to women, state-funded universal education, five-
year industrialization plans, and the collectivization of agriculture. All these innovations repre-
sented a decisive break with the recent past—specifically, denying links to the pre-war, royalist
Yugoslavia—and a commitment to principles of the just organization of ordered society.
This was the political context in which these narratives were written down and ar-
chived. So their reliability is in question not just because these accounts took the form they
do a half century after the actions, events and choices they describe, raising issues of “simple”
error or misremembering. We also cannot discount the degree to which they were shaped
by relations of power, as much as concerns with truth. The dossier’s principal authors were,
self-evidently, self-interested—their narrative accounts had an often explicit agenda of material
reward, pointing to the possibility of deliberate deception.
Ilinden testimonies XXVII
Македонија и Грција. Тие биле кројачи, ѕидари, млекари, сточари, ложачи на јаглен,
исполичари, домаќинки и земјоделци – со повременo вметнување на интелектуалци. Многу
од заедниците во кои тие живееле имале долги традиции на мигрантска работа – печалба – во
урбаните центри во Мала Азија, во Бугарија, во Грција и во Србија. И во изненадувачкиот број
на биографии, во кои се раскажува приказната за последиците од Илинденското востание од
1903 година, ги опишуваат своите далечни миграции во Северна Америка, предупредувајќи
ме на дополнителната дијаспорна димензија на македонската историја (Brown, 2010; 2015).
Излагањата обезбедуваат и значителни податоци во однос на инволвираноста
на луѓето во „државата во држава“, кои, како членови или приврзаници на Македонската
револуционерна организација, помогнале да се изгради. Повеќето ја нарекувале едноставно
„Организацијата“ и портретирале ентитет кој имал власт над животот и смртта на своите
заколнати членови, и се фалел со својата внатрешна хиерархија, структура и култура. Некои
нуделе описи на регрутирање и давање заклетва на регрути во групи од десетмина, а тие
што го правеле тоа постојано се нарекувале себеси десетари (водачи на десетмина), други
користеле заеднички вокабулар на Организацијата, во која луѓето биле дефинирани како
курири, терористи, примачи, четници, секретари и бајрактари, од кои секој имал одредени
должности.
Очигледно, според тоа, „Илинденското досие“ има потенцијал да послужи
како богат извор преку кој се влегува во светот на македонските дејци од периодот на
преминувањето од еден во друг век. Силно се потпрев на овој извор во мојата сопствена
работа за дејноста на Македонската револуционерна организација во тој период (Браун,
2013). Меѓутоа, „Илинденското досие“ нуди и дополнителни слоеви на интерес и интрига.
Тоа не било составено од тим на обучени, рефлексивни, усни историчари посветени на
зачувување на гласовите на мината генерација. Наместо тоа, досието било генерирано во
текот на интеракција меѓу граѓаните на новата Народна Република Македонија и нивната
влада. Поточно, овие излагања биле запишани во формата во којашто ги најдовме, и потоа
прочитани од владини бирократи, како дел од државниот пензиски систем, оформен
да ги идентификува и награди „заслужните учесници“ во „борбата за ослободување на
Македонија и македонскиот народ од турско ропство“. Формулацијата е преземена од
декрет донесен од македонската влада на 12 јануари 1948 година и објавен заедно со
Програмата за пензионирање (Brown, 2003: 131-133).
Датумите што ги носат сите документи зачувани во 43 кутии со досиеја, од периодот
од 1948 до 1956 година, се сведоштво за фактот дека оваа интеракција меѓу граѓаните и
Владата била скрупулозно документирана. Според добро избраниот термин на Џејмс Скот,
ова е еден од многуте процеси иницирани од југословенска Македонија за да ги направи
граѓаните „разбирливи“ (Scott, 1998). Тоа беше спроведувано со други акти на класификација,
модернизација и рационализација, вклучувајќи ги признавањето и наградувањето на борците
во неодамнешната војна за национално ослободување (1941-1944), судењето и казнувањето на
државни или класни непријатели, проширувањето на правата на глас на жените, општото
образование финансирано од државата, петгодишните планови за индустријализацијата
и колективизацијата на земјоделството. Сите овие иновации претставуваат децидно
прекинување со неодамнешното минато – поточно, негирање на врските со предвоената,
кралска Југославија – и посветеност кон принципите на праведната организација на подредено
општество.
Ова е политичкиот контекст во кој овие нарации биле запишани и архивирани. Така,
нивната веродостојност е под сомнение не само поради тоа што поминал половина век од
дејствата, настаните и изборите за кои станува збор во подготвени документи, со што се
поставува прашање за можно постоење на „едноставна“ грешка или погрешно сеќавање.
Ние, исто така, не можеме да не земеме предвид до кој степен тие биле моделирани од
релациите со власта, во однос на вистината. Главните автори на досието биле, очигледно,
XXVIII Илинденски сведоштва
1
Авторот ја пренесува белешката согласно архивската обработка на досиејата во фондот „Извршен совет на
НРМ. Одбор за доделување илинденски пензии. Досиеја на признати илинденци (1946 – 1956)“, означувајќи ги
бројот на кутијата, буквата на која почнува презимето на барателот и бројот на архивската единица или досие
во означената кутија (заб. на ред.).
2
Една од изјавите поднесени во април 1954 година открива, за првпат, роднинска врска: Ванчо Андреевски,
еден од сведоците, бил сопруг на роднина на Бошкоски (зет за братучеда).
XXX Илинденски сведоштва
Yet Boškovski’s case also illustrates the willingness of at least some petitioners to
challenge state authority. Just as he referred to the absurdity of the commission’s deci-
sions, others made similarly surprising bold statements, mostly stemming from a strong
sense of injustice. One applicant, for example, had the temerity to question Šakir’s right
to receive such a generous pension, on the grounds that the scheme should be reserved
for those who suffered oppression from the various anti-Macedonian regimes since 1903,
whereas Šakir spent part of that period earning good money in America (Petar Kolarević,
from Svetomirci in the Prileps region, in a complaint) Many took an antagonistic tone in
their references to the destructive impact of the new state’s policies—specifically, the practice
of agricultural collectivization—on their means of livelihood (Brown 2003; chapter 5).
Such plain speaking, a version of truth to power, was not confined to the contem-
porary situation. Further variation appears from the biographies which reveal that the
Yugoslav Macedonian state was neither pioneering in its generosity, nor insistent on con-
formity with its preferred narrative. Many pension-seekers make open reference to an
earlier Ilinden pension scheme, run by the Bulgarian occupying authorities in the years
1941-44. Some bluntly stated that they had received pensions from this Bulgarian source,
and argued, explicitly or implicitly, that this entitled them to a similar award from the
Yugoslav Macedonian state. Others made a virtue out of the fact that they did not receive
a Bulgarian pension, arguing that this showed their loyalty to the Macedonian national
cause, and strengthened their case for reward now.
At the time of the pension scheme, all this variation in terms of length, content,
style, and logic of argument, was distilled into one of two outcomes for the individual:
rejection, or acceptance. In 1951, according to an internal memorandum, 1.588 initial
applications had been refused on the grounds of “insufficient activity,” and a list of
1.697 recipients, all numbered, was made, giving a total count of 3.285. When all the
applications were archived, over a decade later, the 41 boxes of alphabetized applica-
tions contained 3.218 files, and a further box, labeled as “not awarded” contained only
258, making a grand total of 3.476. These figures, if accurate, indicate that over 90% of
applicants (92.6%) made their first approach to the commission in the first five years of
operation (1946-51). The success ratio up to that point was 52%. From my own reading of
the files back in 1992, I did not ascertain what proportion of the apparent grand total of
3.476 total applicants ultimately received pensions. One report states that by the end of
1954, a total of 2.154 pensions had been given, but even a cursory scan of the individual
numbers allotted to recipients suggests that 1.935 had already been awarded by August
1952 (Trajan Sekuloski) and 2.215 by July 28 1953 (Gjorgji N. Josifov). Overall, though, it
appears that the success rate for individuals receiving recognition as Ilindenci—entitled
to a range of benefits—went up to at least 63.7%.3
Appeals often gave greater detail or, as in the two cases mentioned above, pointed
out inconsistencies in the awarding system. Notes and underlinings on the biographies by the
initial readers, often in a different color ink, indicate that the bureaucrats administering the
scheme took their duties seriously, and were interested in substance. One set of appeals
lodged in 1951, by seven villagers from Capari, in the Bitola region, claimed that negative
verdicts against them had been engineered by an unscrupulous local committee. This
example indicates the levels of politics involved, from the village-level right up to the
of a comment on one application, where he questions two particular claims, regarding the size of a band and an
order given (or not given) to attack the garrison in Prilep in 1903.
3
Calculated as 2215/3476, therefore assuming the total increase in applications came before 1953.
Ilinden testimonies XXXI
под сомнение два факта во една автобиографија, и со тоа предизвикал одбивање. Неговиот
авторитет се чини бил поврзан со неговото активно учество на страната на титовите партизани
во периодот од 1941 до 1944 година: неговата крајна награда била тоа што тој вршел функција
на претседател на Комисијата за илинденски пензии.3
Сепак, случајот на Бошкоски ја илустрира и подготвеноста на барем неколкумина баратели
да ја предизвикаат државната власт. Токму како што тој упатил на апсурдноста на одлуките на
Комисијата, други дале слични изненадувачки смели изјави, најмногу произлезени од силното
чувство на неправда. Еден апликант, на пример, имал смелост да се посомнева во правото на „Шакир“
да прима толку висока пензија, врз основа на тоа дека системот требало да биде резервиран за тие
што претрпеле опресија од различните антимакедонски режими од 1903 година, додека „Шакир“
поминал дел од тој период заработувајќи добри пари во Америка (Петар Коларевиќ, од Светомирци
во прилепскиот регион, во жалба). Многумина имале антагонистички тон во своите референци
за деструктивното влијание на новите државни мерки – поточно, практиката на земјоделска
колективизација – на нивните средства за живот (Brown, 2003; поглавје 5).
Таквото едноставно зборување, верзија на вистината за власта, не било ограничено
со актуелната ситуација. Дополнителна варијација се појавува од биографиите што откриваат
дека македонската држава во рамките на Југославија не била ниту новаторска во својата
великодушност ниту инсистирала на конформизам со својата преферирана нарација. Многу
баратели на пензија отворено се повикувале на поранешниот илинденски пензиски систем,
управуван од бугарските окупаторски власти во годините 1941-1944. Некои отворено навеле
дека примале пензии од овој бугарски извор, и тврделе, експлицитно или имплицитно,
дека тоа им давало право на слична награда од македонската држава. Други го сметале за
доблест фактот дека тие не примиле бугарска пензија, тврдејќи дека тоа ја покажало нивната
лојалност кон македонската национална кауза, и го зајакнало нивниот случај за награда сега.
Во времето на пензискиот систем, сета оваа разлика во однос на должината,
содржината, стилот и логиката на аргументот била сведена на еден од двата исхода
за поединецот: одбивање или прифаќање. Во 1951 година, според еден внатрешен
меморандум, 1.588 иницијални барања биле одбиени врз основа на „недоволна активност“,
а бил направен список со 1.697 корисници на пензии, сите нумерирани, давајќи вкупен
збир од 3.285. Кога сите барања биле архивирани, повеќе од една деценија подоцна, 41
кутија со апликации подредени по азбучен ред содржеле 3.218 досиеја, и уште една кутија,
со ознака „ненаградени“, содржела само 258, давајќи вкупен збир од 3.476. Овие бројки, ако
се точни, индицираат дека над 90% од барателите (92,6%) првпат се обратиле до Комисијата
во првите пет години од нејзиното работење (1946-1951). Бројноста на позитивен резултат до
тогаш изнесувал 52%. Од она што го прочитав во досиејата во 1992 година, јас не можев да
утврдам колкав дел од очигледно големиот вкупен број од 3.476 баратели конечно добиле
пензии. Во еден извештај се наведува дека до крајот на 1954 година биле доделени вкупно
2.154 пензии, но дури и еден површен преглед на индивидуалните податоци за пензиите
што им биле доделени на корисниците укажува на тоа дека 1.935 веќе биле доделени до
август 1952 година (Трајан Секулоски) и 2.215 до 28 јули 1953 година (Ѓорѓи Н. Јосифов).
Општо земено, стапката на позитивните решенија за лицата кои примиле признание како
илинденци – со право на голем број бенефиции – се искачила најмалку до 63,7%.4
Жалбите честопати даваат повеќе детали или, како во двата случаја наведени погоре,
укажуваат на неконзистентности во системот на наградување. Забелешките и подвлечените
3
Барем во определен период, тој примал највисока поединечна пензија од кој било друг илинденски ветеран –
8.000 динари месечно. Архивскиот запис покажува дека тој не бил само фигура, но бил повикан како авторитет
во некои случаи – на пример, служел како автентичен сведок за 16-K-29. КАРАНФИЛОВ, Миле Христо од
Крушево, и тој е, исто така, автор на коментар на една апликација, каде што тој поставува прашање за две
посебни тврдења, во однос на големината на групата и за наредбата што била дадена (или не била дадена) да се
нападне гарнизонот во Прилеп во 1903 година.
4
Пресметано како 2215/3476, според што претпоставуваме дека вкупниот пораст на апликациите се случил
пред 1953 година.
XXXII Илинденски сведоштва
national assembly, and also, again, the apparent openness of the system to revision: the
appeals of the Capari seven, lodged after a change in the local committee, were upheld,
moving them from the undeserving to the deserving category. There is no evidence that
other decisions taken by the former committee were revisited, and it is easy to see that
by such means, the success-rate would increase incrementally each year, as individuals
either submitted more information, or learned how to navigate the application process
more skillfully.
The increasing number of recipients, in fact, generated concern among the ad-
ministrators of the pension scheme, especially after a generous re-calibration of month-
ly awards in 1953. In 1954, a survey was commissioned of the beneficiaries of the scheme,
which also provided a financial prognosis. Although the ranks of the pensioners had
already been thinned by death—it was estimated that around 450 had died by 1954—still
the state could no longer afford to honor its commitments to the Ilindeners. Aware
that reducing people’s pensions would generate a spate of complaints, the commission
pulled off a masterful coup. They continued to increase the face-value of the Ilinden-
ers’ pensions: however, they divided the recipients into four categories, depending on
how well-off their households were in terms of other income per capita, and adopted a
sliding scale of actual payment. So those with up to 4.000 dinars per head would receive
100% of the value of their pensions, while those with over 8.000 dinars per head would
receive 0%, with those falling into intermediate income brackets would receive either
75% or 50% of face value.
I dwell on these details of the administration of the Ilinden pension scheme for
two reasons. First, I believe they make it clear that those responsible for administering
this program were committed to its stated purpose—identifying and acknowledging par-
ticipants in revolutionary activism in the early 20th century. This is perhaps commonsen-
sical. Regimes often compile dossiers on citizens (and others) for purposes of control or
even coercion, and the Ilinden pension scheme overlapped chronologically with a period
of purges and arrests of Macedonians whose political projects were out of line with those
condoned by Belgrade. In this case, though, there is no evidence that claimants whose
biographies include statements of the ideal of full Macedonian autonomy, or references
to characters that were viewed as suspect by the authorities, were penalized.
Second, I mention the back-and-forth of complaints and logistics because I believe
it adds to, rather than detracts from, the authority that these documents should have. As
I hope to have made clear, I do not advocate for a naïve acceptance of these sources as
independently-produced transparent and spontaneous accounts of the past. They were
undoubtedly disciplined by the guidelines set out by the granting agency. Further proof
of this, if it is needed, emerges in the frequency with which applicants use phrases like
“with gun in hand” that respond precisely to criteria set by the scheme to distinguish
“sufficient” activity from insufficient, and hence the deserving from the undeserving.
At the same time, though, the variety of registers adopted by applicants, and the care
with which representatives of the Macedonian socialist government kept records and re-
viewed decisions, suggest that these old men and women were not simply repeating back
to the regime a script dictated to them. Some had much to tell, some hardly anything;
some were undoubtedly more selective than their more garrulous peers. The examples
of very different references to the Bulgarian pension scheme, and shifts from deference
to bluntness, reaffirm that no consistent and singular style, register or point of view was
imposed, even though the influence of the scheme’s guidelines can often be glimpsed. If
Ilinden testimonies XXXIII
the ideal of the scheme was to elicit stories entirely consistent with a singular, straight-
forward History of the Ilinden Uprising, or to impose a standard language of supplication
or gratitude, it failed.
All this, I think, also helps to explain why Macedonian historians, so thirsty for
sources on Ilinden, had up until the 1990s made next to no use of the dossier. In the
context of establishing a new professional cadre, as well as carving out a legitimating
narrative of national identity, the focus of their efforts was a hybrid socialist-nationalist
narrative of the Ilinden Uprising, that put it in the tradition of the French revolution
and other progressive popular movements and, more centrally, yoked it to the liberation
movement of World War II, known as the Anti-fascist Council for the National Libera-
tion of Macedonia, or A.S.N.O.M. In this vein, Ilinden was cast as precursor to Yugoslav
solidarity on class lines. A particular priority was placed on reclaiming the legacy of
historical individuals like Goce Delčev, Damjan Gruev and Nikola Karev. A polyphonous,
unruly archive which looked like a goldmine to a visiting anthropologist hepped up on
ideas of interpellation, the discursive construction of reality, and the creativity embod-
ied in multiple narrative voices, was a different proposition for senior experts on the
period, or more junior scholars trying to make a career. From their point of view, the
dossier’s vivid tales represented a minefield of unverifiable, but likely false, memories and
distorting self-interest generated by individuals for whom they had little regard. The atti-
tude was summed up in the simple, shoulder-shrugging phrase I heard from more than one
soft-handed researcher at the Institute for National History: “peasants lie”.4
With the advantage of hindsight, we can also now see that in some cases, the dossier’s
contents were quite literally dangerous. Besides references to ideals of autonomy that were
problematic in the context of the Yugoslav project, the existence of pension requests
made by refugees from the Aegean part of Macedonia—often referred to, pejoratively,
as Egejci—raised other red flags. Tito’s Yugoslavia had supported the communist side in
Greece’s Civil War, and harbored designs on an expanded Macedonia, until 1948, when
Stalin ejected Tito from the Comintern. At that point, commitment to “autonomous
Macedonia”, if understood as a larger geographical unit including parts of Greek and
Bulgarian territory, switched value. If it had been a weapon serving Yugoslav interest, in
now represented a potential threat to the federal republic.
There is, of course, much more that could be said about the political context in
which these biographies found their way into the archive. I have written elsewhere about
the ways in which other theoretical and methodological readings shaped my argument
that the Ilinden Dossier represents a case of an “unruly archive” (Brown 2013: 28-40). I
hope that with this publication of the full dossier, these sources will spark other schol-
ars’ curiosity and imagination, as they did mine. I hope also that more Macedonians will
have the experience one participant reported in a discussion panel in 2010 sponsored by
the Foundation Open Society-Macedonia, who after learning of the dossier’s existence
had visited the Archive, and learned more about his own family’s heritage of activism.
Such individual quests and encounters are important, and meaningful. So too is
the opportunity for readers today—especially those who might be jaded and cynical about
the ways in which contemporary interpreters manipulate or distort history for their own
purposes—to find something fresh and authentic here. In their content and their tone,
these materials speak to ideals of optimism, resilience and pride. These elderly folks who
4
Exclude from this treatment the guy who does oral histories – but note the attitude of Lape toward his work.
Ilinden testimonies XXXV
assembled their stories, and submitted them to a brand-new state, wanted to be heard.
And it is that desire that makes this into an archive of popular liberation, which can be
read as if it were the product of a large-scale oral history project in a democratic state.
By making it available in this format, the National Archive has done present and future
readers an enormous service. Macedonian readers, in particular, have the opportunity
to honor the spirit and sensibility of their shared ancestors, and put their voices into trans-
formative conversation with the vibrant and inspiring field of oral history.
REFERENCES
Alexopoulos, Golfo. 2003. Stalin’s Outcasts: Aliens, Citizens and the Soviet State, 1926-1936. Cornell
University Press.
Amin, Shahid. 1995. Event, Metaphor, Memory: Chauri Chaura 1922-1992. Califorina University
Press.
Behar, Ruth. 1991. The Presence of the Past in a Spanish Village: Santa Maria Del Monte. Prince-
ton University Press.
Brown, Keith. 2003. The Past in Question: Modern Macedonia and the Uncertainties of Nation.
Princeton: Princeton University Press.
- 2010. From the Balkans to Baghdad (via Baltimore): Labor Migration and the Routes of Em-
pire. Slavic Review 69/4 (December): 816-839.
- 2013. Loyal Unto Death: Terror and Trust in Revolutionary Macedonia. Bloomington IN: Indiana
University Press.
- 2015. Friction in the Archives: On “Macedonians”, Macedonians and the Ottoman Transatlan-
tic. Balkanistica 28: 41-64.
Burke, Peter. 1987. The Historical Anthropology of Early Modern Italy. Essays on Perception and
Communication. Cambridge University Press.
Burton, Antoinette (ed.) 2005. Archive Stories: Facts, Fictions and the Writing of History. Duke
University Press.
Darnton. 1984. The Great Cat Massacre and Other Episodes in French Cultural History. Basic Books.
Dirks, Nicholas. 2001. Castes of Mind: Colonialism and the Making of Modern India. Princeton
University Press.
Farge, Arlette. 1989. Le Goût de l’Archive. Editions du Seuil.
Fitzpatrick, Sheila. 1999. Everyday Stalinism Ordinary Life in Extraordinary Times. Soviet Russia in
the 1930s. Oxford University Press.
Fitzpatrick, Sheila and Robert Gellately (eds.). 1997. Accusatory Practices: Denunciation in
Modern European History, 1789–1989. University of Chicago Press.
Guha, Ranajit. 1983. Elementary Aspects of Peasant Insurgency in Colonial India. Duke Univer-
sity Press.
Mintz, Jerome. 1982. The Anarchists of Casas Viejas. Indiana University Press.
Papailias, Penelope. 2005. Genres of Recollection: Archival Poetics and Modern Greece. Palgrave
MacMillan.
Ilinden testimonies XXXVII
РЕФЕРЕНЦИ
Alexopoulos, Golfo. 2003. Stalin’s Outcasts: Aliens, Citizens and the Soviet State, 1926-1936. Cornell
University Press.
Amin, Shahid. 1995. Event, Metaphor, Memory: Chauri Chaura 1922-1992. Califorina University
Press.
Behar, Ruth. 1991. The Presence of the Past in a Spanish Village: Santa Maria Del Monte. Princeton
University Press.
Brown, Keith. 2003. The Past in Question: Modern Macedonia and the Uncertainties of Nation.
Princeton: Princeton University Press.
- 2010. From the Balkans to Baghdad (via Baltimore): Labor Migration and the Routes of Em-
pire. Slavic Review 69/4 (December): 816-839.
- 2013. Loyal Unto Death: Terror and Trust in Revolutionary Macedonia. Bloomington IN: Indiana
University Press.
- 2015. Friction in the Archives: On “Macedonians”, Macedonians and the Ottoman Transatlan-
tic. Balkanistica 28: 41-64.
Burke, Peter. 1987. The Historical Anthropology of Early Modern Italy. Essays on Perception and
Communication. Cambridge University Press.
Burton, Antoinette (ed.) 2005. Archive Stories: Facts, Fictions and the Writing of History. Duke
University Press.
Darnton. 1984. The Great Cat Massacre and Other Episodes in French Cultural History. Basic
Books.
Dirks, Nicholas. 2001. Castes of Mind: Colonialism and the Making of Modern India. Princeton
University Press.
Farge, Arlette. 1989. Le Goût de l’Archive. Editions du Seuil.
Fitzpatrick, Sheila. 1999. Everyday Stalinism Ordinary Life in Extraordinary Times. Soviet Russia in
the 1930s. Oxford University Press.
Fitzpatrick, Sheila and Robert Gellately (eds.). 1997. Accusatory Practices: Denunciation in
Modern European History, 1789–1989. University of Chicago Press.
Guha, Ranajit. 1983. Elementary Aspects of Peasant Insurgency in Colonial India. Duke Univer-
sity Press.
Mintz, Jerome. 1982. The Anarchists of Casas Viejas. Indiana University Press.
XXXVIII Илинденски сведоштва
Passerini, Luisa. 2008. “Introduction”. In Luisa Passerini (ed.) Memory and Totalitarianism. Trans-
action Publishers, New Brunswick, New Jersey: 1-21.
Rosenstone, Robert. 1996. Visions of the Past: The Challenge of Film to Our Idea of History. Harvard
University Press.
Scott, James. 1998. Seeing Like a State: How Certain Schemes to Improve the Human Condition
Have Failed. Yale University Press.
Steedman, Carolyn. 2002. Dust: The Archive and Cultural History. Rutgers University Press.
Stoler, Ann. 2009. Along the Archival Grain: Epistemic Anxieties and Colonial Common Sense.
Princeton University Press.
Keith Brown
Keith Brown5
(from 2014) Director of Professional Programs and Faculty Fellow, Thomas J. Wat-
son Institute for International Studies, Brown University. Adjunct Professor of International
Studies, Brown University
Keith Brown holds a BA in classics from the University of Oxford and an MA and
PhD in anthropology from the University of Chicago. He taught at Bowdoin College and the
University of Wales before joining the Watson Institute in 1999 as an assistant research pro-
fessor. He has also been a senior fellow at the United States Institute of Peace and a visiting
fellow at the University of Connecticut Humanities Institute, and has delivered lecture series
at the University of Oxford and at the Institute for National History in Skopje, Macedonia,
where he was a Fulbright fellow in 2012-13. He served as director of BIARI (Brown University’s
International Advanced Research Institutes) from 2010 to 2014.
His research focuses primarily on the Balkans, especially relations between Macedo-
nia, Greece, and Bulgaria. More recently, he has also worked with diverse learning commu-
nities in the US military.
PUBLICATIONS
Books/Monographs (Authored and edited)
5
http://watson.brown.edu/people/faculty/brown
Ilinden testimonies XXXIX
Papailias, Penelope. 2005. Genres of Recollection: Archival Poetics and Modern Greece. Palgrave
MacMillan.
Passerini, Luisa. 2008. “Introduction”. In Luisa Passerini (ed.) Memory and Totalitarianism. Trans-
action Publishers, New Brunswick, New Jersey: 1-21.
Rosenstone, Robert. 1996. Visions of the Past: The Challenge of Film to Our Idea of History. Harvard
University Press.
Scott, James. 1998. Seeing Like a State: How Certain Schemes to Improve the Human Condition
Have Failed. Yale University Press.
Steedman, Carolyn. 2002. Dust: The Archive and Cultural History. Rutgers University Press.
Stoler, Ann. 2009. Along the Archival Grain: Epistemic Anxieties and Colonial Common Sense.
Princeton University Press.
Кит Браун
Кит Браун6
ПУБЛИКАЦИИ
Книги/монографии (напишани и издадени):
- 2010 Minatoto pod prašanje − moderna Makedonija i neizvesnostite na nacijata. Skopje: Euro-Bal-
kan Press. (Macedonian translation of The Past in Question).
- 2006 Transacting Transition: The Micropolitics of Democracy Assistance in the former Yugosla-
via. Bloomfield, CT: Kumarian Books. (edited).
- 2003 The Past in Question: Modern Macedonia and the Uncertainties of Nation. Princeton:
Princeton University Press. The Usable Past: Greek Metahistories (co-edited with Y. Hami-
lakis). Lanham, MD: Lexington Books.
- 2003 Macedonia’s Child-Grandfathers: The Transnational Politics of Memory, Exile and Return
1948-1998. Donald W. Treadgold Papers series, No. 38, Seattle: University of Washington.
- 2002 Ohrid and Beyond: A Cross-ethnic Investigation into the Macedonian Crisis (co-edited
with Paulette Farisides, Saso Ordanoski and Agim Fetahu). London: Institute of War and
Peace Reporting, 2002.
Ilinden testimonies XLI
През 1902 година кога големата свест во нас се сабуди да и ние Македонците
сме народ, кој ја заслужава својата слобода, бидејки духот на нашиот измачен народ
беше доста висок, се собрахме тајно почнувајки да разгледуваме един од најважните
вопроси за нашиот измачен народ „СЛОБОДАТА“; тој збор „слобода“ се разнесе од
уста во уста надалеко и на широко, се започна трескава работа во подготовка
и организирање на востанието и определуење денот и сатот кога измачениот
македонски народ ќе дигне глас и со сите средства за борба, за извојување на слободата.
Белешка за изданието
Орална историја
8
Nevins, Allan. The Gateway to History. N.-Y., 1938. P. 9.
9
Dunaway, D. and Baum, W. (eds), Oral History: An Interdisciplinary Anthology, second edition, London, Altamira
Press, 1996.
Ilinden testimonies XLV
Историска антропологија
Микроисторија
10
Dictionnaire des sciences historiques. Paris, PUF, 1986.
11
Теория и методология истории. Волгоград, 2014. С. 279.
12
Медик Ханс. Микроистория // Thesis. 1994. Вып. 4. С. 193.
XLVI Илинденски сведоштва
нијанса“, која ја има во широко познатиот роман на Ремон Кено, „Сини цвеќиња“ (Les Fleurs
bleues, 1965). За Ремон Кено, „микроисторијата“ е појава понезначајна од „историјата на
настаните“.13
По 1965 година, поимот „микроисторија“ се ослободил од негативната конотација.
Мексиканскиот истражувач Луис Гонзалез и Гонзалез (Luis González y González) го употребил
во поднасловот на својата книга „Луѓе во неизвесност“ (Pueblo en Vilo. Microhistoria de San
José de Gracia, 1968).
Кон крајот на 70-тите години на XX век група италијански истражувачи го
претвориле поимот „микроисторија“ во „знаме“ на „новиот начин на истражување и
на спознавање“. Како што истакнува Жак Ревел, „микроисторија – тоа не е комплекс од
општи идеи, не е научна школа и секако не е автономна дисциплина, ...микроисторијата
е неодделива од практиката на историчарите, од пречките со кои тие се соочуваат во
своите истражувања“14.
Трибина на италијанската микроисторија станало списанието “Quaderni storici“,
во кое се објавувале програмските статии на Карло Гинзбург, Едоардо Гренди, Џовани
Леви. Од 1981 година туринската издавачка куќа „Ејнауди“ започнала да издава книги
по микроисторија. Кон средината на 90-тите години на XX век биле публикувани повеќе
од 20 книги: „Галилеј – еретик“ од Пјеро Редонди (1983); „Нематеријално наследство“ од
Џовани Леви (1985); „Работнички свет и работнички мит“ од Маурицио Грибауди (1987);
„Мајстори и привилегии“ од Симона Черути (1992) и др.
Микроисторијата се појавила „како реакција на одредена состојба на социјалната
историја, како стремеж за преосмислување на некои нејзини концепти, задачи и
методи“15. Развојот на микроисторијата стана „симптом“ на криза на довербата кон
макроисторискиот пристап кон социјалните појави16. Затоа „микроисторијата се обидува
да најде излез во применувањето на метод надвор од концептот на макроисториската
синтетизирачка историја“17.
Најпозната е тезата на Џовани Леви (Giovanni Levi) дека „микроисторија не значи
разгледување на ситници, туку разгледување во детали“ (Microstoria ne veut pas dire
regarder des petites choses, mais regarder petit).
За микроисторијата е принципиелно важно тврдењето дека од изборот на
димензиите на објектот што се разгледува зависат резултатите во спознавањето на
објектот. „Следствено, изборот, самиот по себе, може да служи како стратегија на
спознавање. Менувањето на фокусот не само што ги зголемува (или намалува) размерите
на објектот, но и ги менува неговиот вид и неговиот фон. По аналогија, во картографијата
промената на димензиите на сликата не ја прикажува истата реалност во поголемите или
помалите размери, туку друга реалност во однос на содржината, бидејќи се прави избор
на слика. Треба да се потцрта дека најмалите димензии не даваат посебни предности.
Важен е принципот на промена, а не изборот на димензиите“18.
Интересот кон микроисторијата е поврзан со отворањето на нови теми и сижети,
со интересот кон „малите животни светови“, кон тие „мали области“, во чиј центар се
наоѓа човекот19.
13
Медик Ханс. Микроистория // Thesis. 1994. Вып. 4. С. 194.
14
Ревель Жак. Микроисторический анализ и конструирование социального // Одиссей. Человек в истории.
Москва, 1996.
15
Ibidem.
16
Ibid.
17
Медик Ханс. Микроистория // Thesis. 1994. Вып. 4. С. 196.
18
Ревель Жак. Микроисторический анализ и конструирование социального // Одиссей. Человек в истории.
Москва, 1996.
19
Ginzburg C., Poni C. Was ist Mikrogeschichte? // Geschichtwerkstatt. 1985. 5. S. 48−52.
Ilinden testimonies XLVII
„Историја на секојдневјето“
***
20
Види: Людтке А. Что такое история повседневности? // Социальная история. Ежегодник 1998/1999. Москва,
1999. С. 77-100.
21
Alltagsgeschichte. Zur Rekonstruktion historischer Erfahrungen und Lebensweisen / Hrsg. A. Lüdtke. Frankfurt
am Main; New York, 1986.
22
Оболенская С. В. История повседневности в историографии ФРГ // Одиссей: Человек в истории. Москва,
1990. С. 193.
23
Види: док. бр. 1−4.
XLVIII Илинденски сведоштва
***
***
ДОКУМЕНТИ
Док. бр. I
ЗАПИСНИК
[…]
Зборуе.
Александар Мартулков „за“; Димче Стојанов Митре „за“ и Даре Џамбаз „за“.
СЕКРЕТАР, ПРЕТСЕДАТЕЛ,
Наум Наумовски с.р. Богоја Фотев с.р.
Док. бр. II
ИМЕНУВА
Број 593
Секретар, Претседател,
Наум Наумовски с.р. Богоја Фотев с.р.
УКАЗ
ЗАКОН
ЗАКОН
ЗА ИЛИНДЕНСКИТЕ ПЕНЗИИ
Чл. 1
Во знак на народно признание кон учесниците во народно-револуционерните борби
во Илинденското востание за ослободуење на Македонија се установуe Илинденска
пензија.
Чл. 2
Илинденска пензија примаат оние учесници во народно-револуционерните борби за
ослободуење на Македонскиот народ во времето од 1893 до 1908 година кои што немаат
достаточно средства за издржавање.
Чл. 4
Илинденската пензија престануе да се исплатуе кога ползувателот на истата:
а) умре;
б) го изгуби државјанството на ФНРЈ;
в) го изгуби избирачкото право;
г) ги изгуби граѓанските права освен родителските;
д) биде осуден за кривично дело по Законот за кривичните дела против народот и
државата.
Чл. 5
Висината на пензијата изнесуе од 1.000 до 4.000 динари месечно.
Илинденската пензија не преминуе на членовите на семејството.
Чл. 6
Решенијата по барање за илинденска пензија во прва степен ги донесуе одборот за
илиденски пензии при Президиумот на Народното собрание.
Одборот се состои од три члена на Народното собрание, барем еден од кои е
илинденец.Членовите на одборот ги одредуе Президиумот на Народното собрание,
кој одредуе и кој член ќе биде претседател а кој секретар на одборот. На членовите на
одборот Президиумот им одредуе и заменици.
Член 7
Лице кое бара илинденска пензија е должно да поднесе на Одборот за илинденски
пензии писмена молба со кратки биографски сведенија во која кратко ќе ги опише
основанијата од член 2 на овој Закон по кои бара пензија и ќе наведе точни податоци
за своето учество во народно-револуционерното движение и борбите за ослободуење
на македонскиот народ. Во молбата точно ќе изложи, каде, во кое и колку време и
во кои акции зел учество: кои должности ги вршел; во кои групи односно со кои луѓе
сотрудничел во движението или борбите или страдал во затвор, во интернација или
слично, за остваруење целите на движението и борбите.
Чл. 8
Со молбата лицето треба да поднесе докази за своето материално состојание и дека нема
пречки од член 3 на овој Закон за да му се даде пензија, издадени од надлежните државни
органи.
Исто така лицето е должно да поднесе докази за чињениците од член 2 на овој Закон врз
основа на кои бара пензија. Како потврда на тие чињеници може да се поднесе и изјава на
најмалку двајца учесници во народно-револуционерното движение и борбите за ослободуење.
Чл. 9
Одборот за илинденски пензии по молбите решава по слободна оцена на доказите,
по податоци што се поднесени кои што ќе ги присобере и по познавање на случајот.
По молбата Одборот донесуе решение со кое на молителот или му признава својство
на илинденец и му одредуе пензија или го одбива од барањето.
Висината на пензијата одборот ја одредуе во размер одреден во член 5 на овој Закон
6 Илинденски сведоштва
Член 11
По жалбите решава Президиумот на Народното собрание кој може обжаленото
решение да го потврди, измени или поништи.
Пред да донесе решение по жалбата Президиумот може да нареди доказите да се
дополнат.
Чл. 12
По барање за обнова на постапката решава Одборот за илинденски пензии.
Чл. 13
Правносилните решенија со кои се признава илинденска пензија Одборот ги доставуе
на Министерството на трудот за исплата.
Исплатата на илинденските пензии паѓа на терет на буџетот на Народна Република
Македонија.
Чл. 14
На лица на кое правоснажно му биде призната пензија пензијата ќе му се исплатуе од 1
јули 1948 година ако молбата ја поднело најдоцна до 30 октомври 1946 година, а ако молбата ја
поднело след 30 октомври 1946 година, пензијата ќе му се исплатуе од првиот ден на наредниот
месец след месецот во кој што ја поднело молбата.
Чл. 15
Министерот на трудот со решение ќе ја прекрати исплатата на пензијата кога
настапи некој од случаите од член 4 на овој Закон, и за тоа со препис од решението ќе
го извести Одборот за илинденски пензии и пензионерот, а во случај од точка а) од тој
член само одборот.
Против решението за прекратуење на исплатата пензионерот може да изјави жалба
до Владата преку Министерот на трудот во срок од 30 дена од примањето на решението.
Чл. 16
Во случај, ако материалното положение на пензионерот битно се измени одборот за
илинденски пензии може првобитно одредениот износ на пензијата да го уголеми или
намали во размер на член 5 од овој Закон, а може да реши пензијата и сосем да се прекрати.
Одредбите на член 10 и 11 од овој Закон важат и овде.
Чл. 17
По смртта на пензионер, Министерството на трудот ќе исплати двомесечен бруто
износ од пензијата како погребнина на неговото семејство, односно на лицето, што го
погребало пензионерот.
За да му се исплати погребнината семејството односно лицето е должно да поднесе
на Министерството на трудот докази дека оно го погребало пензионерот.
Ilinden testimonies 7
Чл. 18
Пензијата по овој Закон може да се ползуе во странство по одобрение на Министерот
на финансиите на Народна Република Македонија. Овоа одобрение не може да се даде без
претходно согласие на Министерот на финансиите на Федеративна Народна Република
Југославија.
Чл. 19
Овој Закон влегуе во сила со објавуењето во „Службен весник на Народна Република
Македонија“.
Секретар, Претседател,
Крсте Црвенкоски, с.р. Богоја Фотев, с.р.
Док. бр. IV
УКАЗ
ЗАКОН
Член 1
Член 2
Член 3
Член 4
У. Бр. 85
Секретар, Претседател,
Вториот говорник по предлогот на овој закон Димче Стојанов – Мире исто така го
подвлече значението на овој закон и кажа:
- Поднесуењето на овој Законски проект за определуење на Илинденски пензии
е од големо значение, нарочно денес кога реакцијата особено таа во Бугарија, на висок
глас говори дека нашата народна власт и во раководството на македонската држава се
откажаа од делото на Илинденците. Ние не сме се откажале од идеалите на илинденските
борци, на тие борци кои искрено се бореа за правата на македонскиот народи за неговата
слобода туку сме се откажале од оние кои се јавуеја како пречка за правилното остваруење
на идеалите на целокупниот македонски народ. Со донесуењето на овој закон се одава
морално и материално признание на тие кои стојат одлучно и до последниот момент на
линијата на борбата на ослободуењето на македонскиот народ. Овој законски предлог
најубаво докажуе дека ние ги цениме сите оние кои земаа активно участие во борбите
на македонскиот народ од 1903 година па до денес, а со тоа и се зема на реакцијата
возможноста да по прашањето на Илинденците ја клевети Вардарска Македонија, која
денес се јавуе како пиемонт за обединуењето на трите дела на нашата земја.
Извадок од весникот „Нова Македонија“, год. III, бр. 482, Скопје 28 јули 1946 г.,
објавен по изгласувањето на Законот на Илинденски пензии од Народното собрание
на НРМ на 27 јули 1946 г.
12 Илинденски сведоштва
Ilinden testimonies 13
ИЛИНДЕНСКИ СВЕДОШТВА
Tом I
Дел I
14 Илинденски сведоштва
Ilinden testimonies 15
А
АПОСТОЛОСКИ ЦВЕТКОВ ОРДАН (КУТ. 2, А.Е. 44)
296 Илинденски сведоштва
Б
БИЉАНОСКА (ШОКЛЕСКА) ПАВЛЕВА БИЉАНА (кут. 3, а.е. 51)
Ilinden testimonies 471
472 Илинденски сведоштва
Ilinden testimonies 473
Б
БОГДАНОВСКИ СИЛЈАНОВ ТРАЈАН (кут. 4, а.е. 24)
Ilinden testimonies 525
526 Илинденски сведоштва
Б
БУОСКА (ЈАНКОВА) МЛАДЕНОВА ЗОЈА (кут. 5, а.е. 47)
700 Илинденски сведоштва
Ilinden testimonies 701
В
ВАСИЛЕВ (ЛАВРОВ) АТАНАСОВ ГЕОРГИ (кут. 6, а.е. 9)
Ilinden testimonies 725
726 Илинденски сведоштва
Ilinden testimonies 727
728 Илинденски сведоштва