Boro Radić, Foto: Facebook/legende devedesetih

LEGENDE NE UMIRU

BIO JE MOĆAN KAO ARKAN!

Pričalo se da ni Karadžić nije
 mogao bez njegove dozvole, a
jedan pevač ga je i opevao
Nakon Borinog odlaska na ulicama Vogošće ostade da
se priča i veoma često spominje ime
Objavljeno: 25.01.2021. 16:25h







Vogošćanin Borislav Boro Radić, rođen je 1954. Još dok je bio vrlo
mlad, o Bori Radiću se pričalo kao o nekom momku iz Radić potoka
koji je voleo borilačke sportove i trenirao mnoge od njih. Rvanje, boks,
i na kraju završio kao karatista. Pričalo se da je u svakom od ovih
sportova bio veoma uspešan, ali da ga je ljubav prema karateu
odvukla u tom smeru. Usput se pričalo i to da se mimo borilačkog
sporta veoma uspešno bavio atletskom gimnastikom, kako se u to
vreme na našim prostorima zvao bodibilding.

Boro Radić se kao karatista, nosilac crnog pojasa „Prvi dan“, sredinom
sedamdestih zaputio u Francusku, da tamo proveri svoju borilačku
sposobnost. Kako je ispričao Batan Bogićević, Novica Živković Stiv je 5
godina bio telohranitelj Brunu, vođi albanske mafije u Francuskoj, Belgiji i
Švajcarskoj. Kako kaže Batan, Bruno je bio strastveni kockar i Stiv mu je
uvek čuvao leđa zajedno sa Borom Radićem. Njih dvojica su godinama
čuvala Bruna. Bruno je umro za kockarskim stolom kada je imao srčani
udar tokom partije pokera. Bruno je bio rodom iz Peći. Bio je visok i suv, ali
videlo se na prvi pogled već da je opasan i da ima autoritet. Batan je
zamerao Stivu što čuva Bruna i pitao ga kako ima strpljenja da mu čuva
leđa dok ovaj satima kocka, ali mu Stiv ništa nije odgovorio. Kada je Batan
postavio isto pitanje Bori, ovaj mu je rekao da ga dobro plaća i da mora da
radi za njega jer nema posla ni para, a da Albanci uvek imaju posla i dobro
plaćaju. Kako kaže Batan, Bora je uvek imao puno pištolja i njemu je dao
čak 10-ak, prenose Legende devedesetih.

Nakon Borinog odlaska na ulicama Vogošće ostade da se priča i veoma

često spominje ime Bore Radića. Bio je stalna tema vogošćanskih
mangupa. Mladi naraštaj je jedva čekao da ga upozna. Za njih je on, na
osnovu priča koje su čuli o njemu, već bio legenda i idol. A onda krajem
sedamdesetih, Borin najbolji drug Željko Blagovčanin Gipso je na sva zvona
najavio Borin povratak u Vogošću. Tada u sali hotela "Biokovo" Gipso je
rekao: „Eto, uskoro stiže Boro Radić, jebaće vam svima majku kad dođe, pa
da vidimo ko će šta smeti da mu kaže.“ Poruka je bila upućena onim
nevernim Tomama, koji su osporavali Borine sposobnosti. Iako je sala bila
skoro puna vogošćanskih mangupa, koji su u to vreme po ceo dan igrali
razne kockarske igre, na Gipsinu provokaciju ostao je muk.

Ugo je ispričao da je u vreme pred raspad

SFRJ, Borisav Radić bio jednako moćan kao
Željko Ražnatović Arkan. Radićeva dozvola za
dolazak u Vogošću, navodno, bila je potrebna
čak i Radovanu Karadžiću u zenitu vlast
Odmah po povratku, Boro je otišao u svoj bivši karate klub Bosna i odneo
na uvid svoju dokumentaciju, koju je doneo iz Francuske, u kojoj je pisalo,
da je Boro Radić nosilac crnog pojasa "Četvrti dan". U to vreme u
Jugoslaviji samo je legendarni Ilija Jorga imao crni pojas "Četvrti dan", zbog
čega su Bori pokušali da ospore njegove uspehe. Rekli su mu u klubu, da
će priznati ono što je pre odlaska u Francusku imao, što je značilo samo
"Prvi dan", a da ostalo ne mogu da mu priznaju. Boro im je odgovorio da on
od njih ne traži priznanje, nego da ih je došao obavestiti šta poseduje u toj
borilačkoj veštini. Nakon toga Boro više nikad nije otišao u prostorije svog
bivšeg kluba.

Vest da se Boro vratio iz Francuske svojoj kući, odjeknula je kao eho na

sve strane. U to vreme po sarajevskim ulicama samo se o Bori pričalo, pa
su iz tog razloga počele da pristižu ponude od elitnih gradskih ugostitelja da
Boro bude taj koji će zaštiti njihove objekte od nereda i održavati mir u tim
lokalima. Zbog posla koji je po dolasku počeo da obavlja, morao je ulaziti u
sukob sa najopasnijim frajerima u gradu. Sve te velike frke Boru su terale
da trenira još jače i žešće.

Vogošćanin Borislav Boro Radić, rodjen je 1954. Još dok je

bio vrlo mlad, o Bori Radiću se pričalo kao o nekom momku
iz...
Posted by Legende devedesetih on Tuesday, August 7,
2018
Boro je osamdesetih ponovo otišao u Francusku i ponovo se vratio u Bosnu
pred početak rata. Pre rata, stekao je renome jednog od najopasnijih Srba u
inostranstvu. Imao je mesto u džetsetu i bogatstvo od nekoliko miliona
maraka. U to vreme po nekim delovima Sarajeva bile su postavljene
barikade, pravile se linije razdvajanja i rat je već počinjao. Boro je iza sebe
imao dva braka i troje dece. Obe supruge su mu bile muslimanke, Bisera I
Zehra, što jasno pokazuje da Boro u tom pogledu nije imao predrasuda.
Boro Radić u to vreme organizuje protestni miting protiv rata, pozivao je na
okupljanje vogošćansku raju. Miting je organizovan u sportskoj dvorani, sa
početkom u 16:00. Na njemu se odazvao veliki broj mladih ljudi.

Pravili su se spiskovi ko poseduje naoružanje i ko želi da se prikljući

pokretu protiv rata. Na spisak su mogli da se upišu i ljudi koji nemaju oružje
a žele da brane Vogošću. U spiskove se upisalo puno stanovnika Uglejšića
i Omladinske ulice. Nakon što su se napravili spiskov ljudi i naoružanja,
krenula je kolona u protesnu šetnju vogošćanskim ulicama, prvo kroz
Omladinsku a potom dalje i kroz ulicu Moša Pijade. Sve je izgledalo kao da
će se narod Vogošće ujediniti protiv rata, a onda, jedno veće oko ponoći
odjeknu jaka detonacija, koja se čula u celom naselju. Pogođen je krov
jedne kuće, u kojoj je bio popularni vogošćanski kafić "Sebastijan".

Boro se aktivno uključio u rat i kao komandant Interventnog

voda Vogošćanske brigade učestvovao u mnogim akcijama
oslobađanja vogošćanskih naselja. Lično zauzeo Stanicu
milicije u Vogošći kada se još nije znalo kome će opština
pripasti, oslobodio kompleks Pretis i omogućio nesmetanu
proizvodnju granata, što je kako mnogi kažu doprinelo tome
da VRS bude toliko uspešna i zahvaljjujući tome danas
postoji Republika Srpska.
Boro je više puta ranjavan, uvek je štitio slabije a mangupima očitavao
lekcije, uprkos brojnim finansijkim ponudama odbio je da napusti Vogošću i
Srpsko Sarajevo u ratu. Poginuo je u automobilskoj zasedi 19. jula 1992.
godine kod kafane „Ranč” u naselju Ljubina (Opština Vogošća) u kasnim
popodnevnim satima kada je krenuo da pomogne srpskim vojnicima. Ubijen
je zajedno sa još nekoliko saboraca pod nerasvjetljenim okolnostima.
Postoji sumnja da je ubistvo naređeno sa srpske strane. Kažu da je Boro
bio sarajevski Giška, kao mlad bio je mangup koji je poštovao fer plej, a
kasnije tokom rata bio je komandant koji nije dozvoljavao da se pljačka,
maltretira i ubija nedužni narod. Zbog toga je smetao najviše ratnim
profiterima. Kao i za Gišku, sumnja se da je i Bora ubila izdajnička srpska
ruka.

Nakon pogibije Bora Radića nastalo je nekoliko pesama o njemu. Miroslav

Pržulj poznatiji kao Lepi Mića ga je opevao u svojoj pesmi „Radić Boro”.
Specijalna jedinica je posle njegove smrti dobila ime po njemu a jedinicu je
preuzeo Slava Vuković, koji je bio Radićev zamenik. Boro je odlikovan
posthumno ordenom VRS. Nakon 25 godina prenesen je, zaslugom svojih
saboraca, na vojničko groblje Mali Zejtinlik na Sokocu.