Demon je opet tu, il andjeo neki neshvatljivi, neshvatljiv kao ja sebi samom.

Siguran sam da se oni koji

se ne trude razumjeti – razumiju odlicno. Sve je ono nekadasnje ludo vatreno zahladilo, ostario sam 20
godina za mjesec dana, cak mi je I cirkulacija ludacki oslabila. Toliko mnogo je ideja, a opet samo
jedna zelja. Ideje zanimljive, na njih sam uvjek bio navucen. Njehova me mogucnost privlaci. Vjerujem
da u svakoj od njih deponujem dio svoje svireposti I perverzije. Mix sam sviju opozita I dok hrlim ka
jednom ujedno mu zelim I propast. Zrtvovao sam buducnost zarad neizvjesnosti, a cim se ona
poizvjestila, napustio sam ju I skocio u drugu. Na tako tanane sanse ja ulazem svoju glavu, opet I opet.
Ja, cini mi se, I ne zelim nista da zivim niti cemu zelim da se dam, ja kao da sam korijenom fiksiran ne
za objekte, kretanja, htijenja I ljubavi, vec za poziciju iz koje je sve to TEK MOGUCE. I nju sam,
gospode, od sebe otjerao, a sav sam se u nju bio dao. I onda, kad se konacno prilika rodila, samo sam
okrenuo glavu I posao. Otjerao je, nasilno, najruznije, I to ne zbog njenih vec zbog mojih gresaka,
inherentnih mi, zivih, zeljnih udova, kormila I bivanja. A tako mi nedostaje ona, gospode, dan mi
nekako I prodje, al noci su beskrajne I beskrajno teske. Znam da me misli I da mi pokusava uci u glavu
kao sto ja pokusavam uci u njenu sad, danas, juce, svaki minut. Ovo je sve toliko ludo I klizavo da ne
znam kako se uopste prezivljava I cini mi se da sam samo premalim svojim dijelom ostao na putu za
koji cak ne znam ni je li moj. A opet znam da je I za nju bolje, jer toliko me zeli I voli, a ja znam da ne
postojim taj ja. Njena je ljubav najveca bespredmetna. Oprosti mi ljubavi, oprosti mi molim te.
Predebelo sam zaglibio I nespreman sam bio za sve sto sam zelio sa tobom I za sve ono sto sam te
natjerao da I ti pozelis, I samo prebroj pizdarije I tezinu ove godine I prebroji moje sanse I opcije. Pa
ko se na mom mjestu ne bi slomio?