AZRA - pesme

mama
znaš li kako _____
znaš li kako me guli
nije važno ,
mama

što zaradim - _______

što dobijem - izgubim
skroz sam bankrot,
mama

ima dana kad sam sām,

ima dana kada _______,
kad sam tužan
mama

tražim je na stanici,
tražim je na ulici,
ne _________,
mama

noći su mi dosadne,
noći su mi naročito teške,
noći su upravo kao i njeno lice
- pune požude!

NAIZGLED LIJEPA
Kažeš, sanjala sam te sinoć
pitaš me kad ću ti doć'
kažes, ______ sam te pred zoru
_______ ljubav je to.

Ref.
Hej, stidljiva ženo
na licu _____ ostavlja trag
hej, stidljiva ženo
izdaje te iz očiju sjaj
Razgovaraš ni mnogo, ni malo
sve onako slučajno
igra ______ u tvojoj kosi
naizgled lijepa si!

Ref.

Jesi li sama večeras?

Jesi li sama večeras

da li ti nedostajem večeras
da li ti je žao za recimo san
da li ti sećanje luta
sve do mora i jutra na obali
gde sam prespavao put
da li ti stvari u sobi gube vrednost i blede
da li zuriš u svoja vrata i čekaš na mene

Je li ti telo puno bola

da li te zebe oko stola
kaži, dušo, jesi li sama ovu noć

Pitam se jesi li sama večeras

ponekad čujem da je svet pozornica
i da svako dobiva po zasluzi
kao što to pesnik reče
sudbina se poigrala udelivši mi ljubav s tobom
moja draga

scena prva: naš susret

zavoleo sam te na prvi pogled
ti si znala svoj put
ne gubeći iz vida što želiš
ko bi reč
a onda scena druga :
izgledela si promenjeno igrala čudno
a da ja nikada ne saznam zašto
dušo, lagala si kad si rekla da me voliš
a ja nisam imao razloga da ti ne verujem
jer, to je to
no ja ću radije živeti bez tebe
nego slušati tvoje laži

sad, scena je ovamo

ja stojim sam sa prazninom svuda oko sebe
ti se veruj mi više nećeš osladiti
a ja znam da je vreme
i da se zavesa spušta

je li ti
telo puno bola
da li te zebe oko stola
kaži dušo je si li sama
ovu noć
DALEKO OD ISTINE

kako si glup
kako si ohol dragi moj
sudis o mojim osjecanjima

kako si ruzan u svojoj

nezrelosti dragi moj
izvjestacen
bijesan
neshvacen

na tvome licu praznuje

veliko nista
i da zivis tisucu godina
neces uspijeti
daleko si ti od istine
Azra Kao I Jučer

Ruke su mi bile slani pijesak, sanjao sam te

Ruke su mi bile na oltaru mnogo godina

Zaronjene stijene plaču

Svjetlost počinje tihim mijenjanjem mojih pobuda

Kao i jučer

Iza zavjese

Možda na mom licu nađes tragove sjećanja

Možda ne razumiješ

Ali volim te.

Krenuo sam u dubinu sobe s jasnom namjerom

Da materijaliziram nemoguće snagom poruke

Razuzdanost histriona blisko odzvanja

Neka drugi broje križeve

Kao i jučer

Iza zavjese

Ono što me stalno plaši zvuči poznato

Mozda ne razumiješ

Ali volim te.

Otkud osjećaj da gubiš pouzdano zaleđe

Umjetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš

Možda tvoja slutnja vara, možda umišljam

Htio bih da budeš sretnija

Kao i jučer

Iza zavjese

Igraću pred tobom opet ulogu pjesnika

Možda ne razumiješ

Ali volim te.

Gledaj kako konci aluzije prodiru u svijest

Ni tjeskoba kao nijemi svjedok ne vrijedi suviše

Stajao sam na peronu ljeta Gospodnjeg

Moglo je biti prošlo stoljeće

Kao i jučer

Iza zavjese

Zamisli da brdo slika putuje svemirom

Možda ne razumiješ

Ali volim te.

Васко Попа: ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није

Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема

Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није

Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није

Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

Мика Антић: БЕСМРТНА ПЕСМА 1

Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.

На трепавицама магла. 
На усни пепељаст траг. 
Да ли си икад размишљао 
о томе шта значи живети? 

Ко снег у топлом длану 

у теби детињство копни. 
Бриге... 
Зар има брига? 
Туге... 
Зар има туга? 

По мердевинама маште 
у младост храбро се попни. 
Тамо те чека она 
лепа, ал' лукава дуга. 

И живи! 
Сасвим живи! 
Не грицкај као миш дане. 
Широко жваћи ваздух. 
Престижи ветар и птице. 
Јер свака вечност је кратка. 

Одједном: насмејани 
у огледалу неком 
добију зборано лице. 

Одједном: на понеком углу 

вреба понека суза. 

Невоље на прстима стигну. 

Године постану сивље. 
 Одједном свет, док ходаш 
све више ти је узан 
и осмех све тиши 
и тиши 
и некако искривљен. 

Зато живи, ал' сасвим! 

И ја сам живео тако. 

За пола века само 
столећа сам обишао. 

Признајем: помало луцкаст. 

Понекад наопако. 
Ал' никад нисам стајао. 
Вечно сам ишао. 
Ишао... 

И никад не замишљај живот 

као уплашен опроштај, 
већ као стални дочек 
и стални почетак буђења.

Мика Антић: БЕСМРТНА ПЕСМА 2

А онда, већ једном озбиљно 

размисли шта значи и умрети 
и где то нестаје човек. 

Шта га то заувек иште. 

Немој ићи на гробља. 

Ништа нећеш разумети. 
Гробља су најцрњи вашар 
и тужно позориште. 

Играјући се немира 
и својих безобличја, 
зар немаш понекад потребу 
да мало кришом зађеш 
 у нове слојеве разума? 
у суседне будућности? 

Објаснићу ти то некада 
ако ме тамо нађеш. 

Знаш шта ћу ти учинити: 

покварићу ти играчку 
која се зове бол, 
ако се будеш одважио. 

Не лажем те. 
Ја измишљам 
оно што мора постојати, 
само га ниси још открио, 
јер ниси га ни тражио. 

Упамти: стварност је стварнија 

ако јој додаш нестварног. 

Препознаћеш ме по ћутању. 
Вечни не разговарају. 

Да би надмудрио мудрост, 
однегуј вештину слушања. 

Велики одговори 
сами себе отварају. 

После безброј рођења 

и неких ситничавих смрти, 
кад једном будеш схватио 
да све то што си дисао 

не значи један живот, 

стварно наиђи до мене 

да те дотакнем светлошћу 
и претворим у мисао. 

И најдаља будућност 
има своју будућност, 
која у себи чује 
своје будућности глас. 
 И нема празних светова. 

То, чега нисмо свесни, 

није непостојање, 
већ постојање без нас.

Мика Антић: БЕСМРТНА ПЕСМА 3

Ако ти јаве: умро сам, 
ево шта ће то бити. 

Хиљаде шарених риба 

лепршаће ми кроз око. 
И земља ће ме скрити. 
И коров ће ме скрити. 

А ја ћу за то време 
летети негде високо. 
Упамти: нема граница, 
већ само тренутних граница. 

Једрићу над тобом у свитања 

низ ветар клизав ко свила. 
Разгртаћу ти обзорја, 
обрисе доба у повоју 
и призоре будућности 
лепотом невидљивих крила. 

И као нечујно клатно 

заљуљано у бескрају, 
висићу сам о себи 
као о златном ремену. 

Простор је брзина ума 

што сама себе одмотава. 
Лебдећу у месту, а стизаћу 
и нестајаћу у времену. 

Одморићу се од споредног 
као галактичка јата, 
која су срасла пулсирањем 
што им у недрима траје. 
 Одморићу се од споредног 
као огромне шуме, 
које су срасле гранама 
у густе загрљаје. 

Одморићу се од споредног 
као огромне птице, 
које су срасле крилима 
и цело небо оплеле. 

Одморићу се од споредног 
као огромне љубави, 
које су срасле уснама 
још док се нису ни среле. 

Зар мишлиш да моја рука, 

колено, 
или глава, 
могу да постану глина, 
корен брезе 
и трава? 

Да нека малецка тајна, 

ил неки треперав страх 
могу да постану сутра 
тишина, 
тама 
и прах? 

Знаш, ја сам стварно са звезда. 

Сав сам од светлости створен. 

Ништа се у мени неће 

угасити ни скратити. 

Само ћу, 
обично тако, 
једне случајне зоре 
свом неком далеком сунцу 
златних се очију вратити. 

Кажњаван за све што помислим, 

а камоли што починим, 
осумњичен сам за нежност 
 и проглашен сам кривим 
што љубав не гасим мржњама, 
већ новом, већом љубављу 
и живот не гасим смртима, 
већ нечим друкчије живим. 

Последњи рубови бескраја 

тек су почетак бескрајнијег. 

Ко траје даље од трајнијег 

не зна за кратка знања. 

Никад се немој мучити 

питањем: како преживети, 
него: како не умрети 
после свих умирања.

Мика Антић: БЕСМРТНА ПЕСМА 4

Ако ти јаве: умро сам, 

не брини. У сваком столећу 
неко ме случајно побрка 
са уморнима и старима. 

Нигде толико људи 

као у једном човеку. 

Нигде толико друкчијег 

као у истим стварима. 

Прочепркаш ли просторе, 
ископаћеш ме из ветра. 
Има ме у води. 
У камењу. 
У сваком сутону и зори. 

Бити људски вишеструк, 

не значи бити расчовечен. 

Ја јесам дељив са свачим, 

али не и разорив. 

А сва та чудесна стања 

 и обнављања мене 
и нису друго до вртлог 
једнолик, 
упоран, 
дуг. 

Знаш шта су пророчанстава? 

Калупи ранијих збивања 
и задиханост истог 
што вија себе у круг. 
Па што бисмо се опраштали? 
Чега да нам је жао? 
Ако ти јаве: умро сам, 
ти знаш - ја то не умем. 

Љубав је једини ваздух 

који сам удисао. 
И осмех једини језик 
који на свету разумем. 

На ову земљу сам свратио 

да ти намигнем мало. 
Да за мном остане нешто 
као лепршав траг. 

Немој да будеш тужан. 

Толико ми је стало 
да останем у теби 
будаласт, 
чудно драг. 
Ноћу кад гледаш у небо, 
и ти намигни мени. 

То нека буде тајна. 

Упркос данима сивим, 

кад видиш неку комету 
да видик зарумени, 
упамти: то ја још увек 
шашав летим и живим.