Вишњик – то је друштвена драма Чехова о погибији и дегенерацији руског племства.

Написао ју
је последњих година живота. Многи критичари говоре да управо ова драма одражава однос
писца према прошлости, садашњости и будућности.

Првобитно је аутор планирао да напише безбрижну и смешну драму, где је основни покретач
радње продаја имања путем лицитације. Године 1901. у писму супрузи од дели своја
размишљања. Раније је он већ помињао ову тему у драми «Безотцовщина», али му је то
искуство било неуспешно. Чехов је хтео да експериментише, а не да оживљава сижее, закопане
у његовом радном столу.

Процес осиромашења и дегенерације племића пролазио му је испред очију, а он је посматрао,

стварајући и сакупљајући животни материјал за стварање уметничке правде. Историја
стварања Вишњика је почела још у Таганрогу, када је пишчев отац био приморан да прода
породично гнездо због дугова. Видимо онда да је Чехов осетио нека слична осећања као и
Раневска, па је зато тако танко и ушао у доживљаје својих јунака.

Осим тога, Чехов је већ био упознат са прототипом Гаева – Кисељевим, који је такође жртвовао
имање како би поправио материјални статус. Његова ситуација – једна од стотину. Цела
Харсковска губернија, где писац није био само једанпут – нестала је, племићка гнезда су
нестала.

Ето какав је масовни и недвосмислен процес привукао пажњу драматурга: с једне стране,
сељаци су се ослободили и добили дугоочекивану слободу, а са друге, та реформа никоме није
донела благостање. Овако очигледна трагедија није могла бити игнорисана, лака комедија коју
је замислио Чехов није успела.

Пошто Вишњик симболизује Русију, може се закључити да је аутор посветио дело питању
њене судбине, као што је и Гогољ написао Мртве душе ради питања «Куда летит птица-
тройка?». У суштини, реч није о продаји имања, већ о томе, шта ће бити са државом? Да је не
продају? Или посеку је ради профита? Анализирајући ситуацију, Чехов је схватао да
дегенерација племства, која прати класу монархиста, Русији обећава смуту (невољу). Ако ови
људи, звани по свом пореклу да буду окосница државе, не могу да носе одговорност за своје
поступке, онда ће држава кренути ка дну. Такве мрачне мисли подстакле су аутора на другу
страну започете теме. Испоставило се да јунацима није до смеха, као ни њему самом.

Симболчни смисао назива драме је у томе да читаоцу да идеју дела – тражење одговора на
питања о судбини Русије. Без овог знака, ми би разумели комедију као драму породице,
драму из свакодневног живота или као причу о проблему очева и деце. Односно, погрешно,
уско тумачење написаног не би дало читаоцу ни сто година касније да схвати главну ствар: сви
смо одговорни за своју башту, без обзира на генерацију, уверења и друштвени статус.

Многи истраживачи се реално односе према његовој комедији, јер се упоредо са трагичним
дешавањима (уништење читавог имања) све време пројављују и комичне сцене. То јест, не
треба једнозначно определити као комедију, боље је и коректније одредити драму као
трагифарсу или трагикомедију, јер драматургију Чехова многи истраживачи сврставају у нову
појаву у театру 20. века – антидраму!

Жанр Вишњика је тешко одредити, јер чак и данас, с обзиром на драматични револуционарни
развој догађаја, можемо рећи да је у питању трагедија. У њој умире цела епоха, а наде на
поновно рађање су тако мутне и слабе, да чак и осмех на крају не успева. Отворени крај,
завесе, и само глуво ударање по дрвету одзвања у мислима. Ово је утисак.
Идејно-тематски смисао драме је тај, да се Русија налази на раскрсници: она може да бира
пут у прошлост, садашњост или будућност. Чехов показује грешке и неуспехе прошлости,
пороке и грабежљивост садашњости, али се опет нада на срећну будућност, показујући
узвишене и у исто време независне представнике новог времена. Прошло – ма како лепо да је
било, не може се вратити; садашњост је превише несавршена и јадна да би се прихватила, зато
треба све силе усмерити на то да ће будућност оправдати светла очекивања. За то сви треба да
се потруде управо САДА, не одгађајући.

Аутор показује колико је акција битна, али не као механичка потрага за профитом, већ као
потрага за духовним, смисленим, моралним! Управо о томе говори Петр Трофимов, и управо
њега Анечка хоће да види. Међутим, и у студенту ми видимо погубно наслеђе прошлих година
– Трофимов много говори, али је мало учинио за својих 27 година. Па ипак, писац се нада да ће
овај вековни сан савладати у ведро и хладно јутро - сутра, где ће доћи образовани, али на то у
исто време активни потомци Лопахиних и Раневских.

Аутор је користио слику добро познату и разумљиву свакоме од нас. Многи до данас имају
засаде трешања, али тада били су неизоставни атрибут свакога имања. Они цветају у мају, буду
ту лепи и мирисни на једну недељу, а затим брзо опадају. Исто тако лепо и изненадно опало је
и племство, некада стуб Руске Империје, заглибљен у дугове и бескрајне полемике.

Заправо, ти људи нису били способни да оправдају наде које се у њих полажу. Многи од њих су
својим неодговорним понашањем према животу само поткопавали темељ руске државности.
Оно што је требало да буде прастара храстова шума била је само воћњак трешања: лепо, али
брзо нестало. Плодови трешње, нажалост, нису били вредни места које су заузимали. Тако се
открила тема погибије племићких гнезда у драми Вишњик.

Теме прошлости, садашњости и будућности реализују се у делу захваљујући многостепеном

систему јунака. Свако покољење симболизује време њему додељено.

У сликама Раневске и Гаева умире прошлост, у слици Лопахина садашњост, а будућност чека
свој дан у сликама Ање и Петра. Природни ток догађаја добија човечји лик, смена покољења
показује се на конкретним примерима.

Важно место заузима и тема времена. Његова моћ је разорна. Вода истроши камен – па тако и
време у прах претвара људске законе, судбине и уверења. До недавно Раневска није могла ни
да помисли да ће њен бивши кмет да се настани код ње на имање и посече башту, која се у
породици Гаевих преносила с колена на колено; на место друштвеног поретка долази капитал
и његови тржишни закони, којима власт омогућава новац, а не положај и порекло.

Проблем људске среће у драми Вишњик се јавља у судбинама свих јунака. Раневска је у том
врту преживела много мука, али је срећна да се опет ту врати. Она свој дом пуни топлином,
сећа се родних крајева са носталгијом. Њу апсолутно не брину дугови, продаја имања, ћеркино
наслеђе, на крају крајева… Она је срећна због заборављених и поново преживљених утисака.
Али сада је кућа продата и срећа се не жури са доласком новога живота.

Лопахин јој говори о смирености, али само јој анксиозност у души расте. Уместо ослобођења
долази депресија. Па тако, што је за некога срећа – за другог је несрећа, сви људи другачије
разумеју суштину, зато им је тако тешко да се слажу и разумеју један другог.

Проблем очувања сећања такође брине Чехова. Људи садашњице немилосрдно секу оно што
је било понос губерније. Племићка гнезда, историјски важна, пропадају због непажње, бришу
се у заборав. Наравно, активни привредници ће увек наћи аргументе за уништавање
непрофитабилног смећа, али тако ће неславно пропасти историјски споменици, споменици
културе и уметности, за којима ће жалити деца Лопахиних. Они ће бити лишени везе са
прошлошћу, континуитета генерације, и израстаће Ивани који не памте своје корене ни
сродство.

Проблем екологије у драми – аутор не истиче само историјску вредност вишњика, већ и његову
природну лепоту, његову важност за губернију. Сви становници околних села су дисали са тим
дрвећем, те је њихов нестанак – мала еколошка катастрофа. Подручје ће осиромашити, иако ће
људи испунити сваки део негостољубивог простора. Однос према природи треба да буде
брижнији, као и према човеку, иначе ћемо сви остати без дома, који тако волимо.

Проблем очева и деце оваплоћује се у односу Раневске и Ање. Очигледна је отуђеност

ближњих. Девојка жали несрећну мајку, али њен начин живота не жели да дели ни са ким.
Љубов Андрејевна тепа деци нежним надимцима, али не може да схвати да пред њом то већ
нису деца. Она наставља да се претвара да ништа не разуме, зато и гради свој живот на штету
сопствених интереса. Они се тако разликују, да и не покушавају да нађу заједнички језик.

Проблем љубави према домовини, тј. њеног одсуства. Гаев је нпр. равнодушан према врту, он
се брини само о сопственом комфору. Његови интереси се не уздижу више од тренутних
потреба, стога га судбина очеве куће не мучи.

Лопахин, његов антипод, такође не разуме незадовољство Раневске. Међутим, не разуме ни то

шта да уради са вртом. Њему су битни само профит и обрачуни, али не и да сачува дом. У њему
се јако истиче само љубав према новцу и процесу добијања новца.

Покољење деце машта о новом врту, стари им већ не треба – овде се појављује тема
равнодушности. Вишњик никоме није потребан осим Раневској, којој су потребне успомене и
стари образац живљења, где не би морала ништа да ради и да живи срећно. Њена
равнодушност према људима и стварима изражена је у сцени где мирно пије кафу, слушајући
вест о смрти своје дадиље.

Проблем усамљености погађа сваког јунака. Раневску је одбацио и преварио љубавник,

Лопахин не може успоставити односе са Варјом, Гаев је егоиста по природи, Петар и Ања тек
почињу да се зближавају, и већ је очигледно да су изгубљени у свету где нема никога да им
пружи руку помоћи.

Проблем милосрђа погађа Раневску: нико не може да је подржи, сви мушки не само да не
помажу, већ је и не штеде. Муж се пропио, љубавник је одбацио, Лопахин јој узео имање, брат
не мари за њу. На позадини свега тога, она сама постаје окрутна: Фирса заборавља у кући,
остаје закључан. На слици свих тих невоља лежи неумољива судбина, тако немилосрдна према
људима.

Проблем трагања за смислом живота. Лопахин очигледно није задовољан својим смислом
живота, зато он себе цени тако ниско; Ању и Петра ова потрага тек чека, иако и они већ сада
врдају, не налазећи свог места; Раневска и Гаев са губитком материјалних блага и своје
привилегованости губе се и не могу више да се оријентишу.

Проблем љубави и егоизма лепо се види на контрасту брата и сестре: Гаев воли само себе и не
пати много од губитака, а Раневска је цео живот трагала за љубављу, али је није нашла, и успут
ју је изгубила. Само су мрвице њене љубави пале на Ањечку и вишњик. Чак и човек који воли
може постати егоиста после толико година разочарања.
Проблем моралног избора и одговорности тиче се, пре свега, Лопахина. На њему остаје Русија,
његова активност је способна да је промени. Међутим, њему недостају морални темељи да
освести значај својих поступака за потомство, недостаје му свест о својој одговорности. Он
живи по принципу – После нас – потоп! ( «После нас — хоть потоп» ). Њему није важно шта ће
бити, већ оно што је сада.

Главни лик у драми у драми је управо врт, вишњик. Он не симболизује само тај леп живот на
имању, већ повезује и сједињује времена и епохе.

Слика Вишњика – то је ПЛЕМИЋКА РУСИЈА, и помоћу њега Чехов је предвидео будуће промене
које су очекивале државу, иако их сам није могао видети. Такође, слика вишњика изражава и
ауторов став према ономе што се дешава.

Епизоде и сцене приказују обичне животне ситуације, ситнице из живота, путем којим ми
сазнајемо о главним дешавањима у драми.

Код Чехова је помешано трагично и комично, у трећем чину Трофимов филозофира, а затим
глупаво пада низ степенице. У томе се може наћи одређени симболизам ауторовом става: он
исмева ликове, доводећи у питање истинитост њихових речи.

Први чин – експозиција. Сви чекају долазак газдарице Раневске из Париза. У кући свако мисли
и говори о свом, не слушајући друге. Нејединство, скупљено тако под један кров, илуструје
нескладну Русију, где живе људи који не личе један на другог.

Заплет – улази Љубов Андрејевна са ћерком, полако сви сазнају да им прети пропаст. Ни Гаев,
ни Раневска не могу то да спрече. Само Лопахин зна план за спасење: посећи трешње и
изградити даче – али власници се са тим не слажу.

Други чин – за време заласка сунца опет се расправља о судбини вишњика. Раневска надмено
одбија помоћ Лопахина и наставља да не ради ништа у блаженству својих успомена. Гаев и
Лопахин се нон стоп свађају.

Трећи чин – кулминација: док стари власници врта не чине ништа, дешава се лицитација:
имање добија бивши кмет Лопахин.

Четврти чин – расплет: Раневска се враћа у Париз да протраћи остатак уштеде. После њеног
одласка сви се негде загубе. Само стари слуга Фирс остаје у закључаној кући.

Драме Чехова по многочему могу се сврстати у драме апсурда. Реплике јунака често немају
логичне везе једна са другом. Чини се као да они нису никуда окренути, да реплике изговара
један човек и притом сам са собом разговара.

Уништење (разрушение) дијалога, неуспех у комуникацији – то је оно по чему је позната тзв.

АНТИДРАМА. Осим тога, отуђење личности од света, њена глобална усамљеност и живот,
обраћања ка прошлости, проблем среће – све су то црте егзистенцијалне проблематике у делу,
које опет припадају театру апсурда.

У томе се и огледа новотарство Чехова као драматурга у драми Вишњик. Такав провокативан
феномен, погрешно схваћен и осуђен од јавног мњења, тежак је за схватање у потпуности чак и
одраслом човеку, а да не говоримо о томе, да су се у театар апсурда могли заљубити само неки
љубитељи света уметности.
Код Чехова нема говорних презимена, као код Островског, Фонвизина, Грибоједова, али
постоје јунаци изван сцене (нпр. паришки љубавник, тетка из Јарославља), који су важни у
драми, али их Чехов не износи у спољашњу радњу.

У драми Чехова нема поделе јунака на добре и лоше, зато и постоји разгранат систем јунака.
Јунаци се могу поделити на:

 Јунаке прошлости (Раневска, Гаев, Фирс). Они само умеју да бацају новац и да
размишљају, не желећи ништа да мењају у свом животу.
 Јунаке садашњости (Лопахин). Лопоахин је само мужик, који се помоћу рада обогатио,
купио имање и не намерава да стане.
 Јунаке будућности (Трофимов, Ања) – то је млади нараштај, који машта о највишој
истини и срећи.

Јунаци Вишњика све време скачу с једне теме на другу; они не слушају један другог. У драми
постоји 34 паузе, које се јављају између ''никоме потребних'' реплика јунака. Фраза која се
понавља - «Ты все такая(-ой) же» (Сви сте исти) јасно даје до знања да се ликови не мењају,
стоје у месту.

Радња Вишњика започиње у мају, када и почиње цветање вишње, а завршава се у октобру.

Конфликт није јасно дефинисан.

Све основне радње, које решавају судбине јунака, дешавају се ИЗА СЦЕНЕ (нпр. лицитација
имања). То јест, Чехов у потпуности одступа од норми класицизма!