ЦРВЕНА НОВА ГОДИНА

Откуд то да Срби данас славе Нову годину овако обесно и мрсно и то у сред Божићног
поста? Како нам се то догодило да је Нова година главни зимски празник, бар ако је
судећи по нашим псеудоелитама, медијима и трговачким ланцима?
Овакав вид прославе Нове године су нам донели Титови комунисти када су запосели
власт иза совјетских тенкова и каћуша 1944. године. Све је то чињено како би се у
народу потиснуло слављење Божића, Богојављења и Крсних Слава у јануару тј. како би
се Срби одвојили од Српске православне цркве.
Никада Срби пре комуниста нису на овакав начин славили Нове године. Комунисти су
то форсирали у школама, медијима и уопште у популарној култури. Генерације стасале
у Титовом комунизму уопште нису ни знале да постоји Божић.
Шта се заправо догодило?
Најпре, доласком Титових комуниста на власт Нова година је проглашена за државни
празник. Већ 1945. године одређују се три нерадна дана за Нову годину, медијски се то
промовише и отпочиње избацивање Божића из културног и народног живота. Убрзо
српски Божић Бата (тј. Свети Никола) постаје комунистички и совјетски Деда Мраз,
организују се новогодишње приредбе по школама, иде се у школу за Божић итд.
Све до 1919. године јулијански календар је био званичан у држави и тада је искључиво
Божић био државни празник, па се затим као Слава славио Свети архиђакон Стефан,
Свети Василије, Свети Јован Крститељ, Свети Сава итд.
Када је 10. јануара 1919. године држава званично усвојила грегоријански календар и
када је дошло до размимоилажења између државног и црквеног календара, световна тј.
државна Нова година се практично није посебно прослављала, нарочито зато што пада
у сред Божићног поста, а већина Срба је до 1945. године постило свих 40 дана.
У Југославији је прослава Нове године посебан значај почела да добија тек после
Другог светског рата. Иако је Закон о изједначавању старог и новог календара на овим
просторима (у Краљевини СХС) донесен 1919. године.
„Мали Божић“, како се називала Нова година, славио се ретко, само у градовима, као
обележје европеизације. У првим послератним годинама уведен је обичај свечаног
дочека Нове године, у штампи се појављују први огласи за прославе у хотелима и
ресторанима, организују се масовни дочеци у јавним просторима по узору на СССР
(тргови, домови културе, домови војске, фабрике и радне организације).
Јавне светковине бришу границе између личног и друштвеног и једна од примарних
функција им је интеграција. О томе се водило рачуна и када су организовани дочеци
председника СФРЈ - Јосипа Броза Тита. До појаве телевизије Тито је Нове године
дочекивао у ужем кругу пријатеља, а сваког 1. јануара на радију је преношена порука
којом је грађанима честитао наступајућу годину. Дешавало се и да се за Нову годину
буде ван граница земље, па би му био организован интиман дочек на броду Галеб или у
неком од локалних хотела. На пример, за дочек 1956. године у Египту требало је
пронаћи адекватно место, што није било тако једноставно јер је хотел у коме је Јосип
Броз са пратњом био смештен доста стар и претила је опасност да се соба сруши ако се
у њој покреће тридесетак људи. Алтернативно решење је био бар у приземљу хотела,
незгодан због великог броја редовних туриста.
Шездесетих година прошлог века, када ТВ преноси постају интегрални део
свакодневног живота, уз помоћ телевизијске слике Титови дочеци постају ‘приватни’,
’кућни’, скоро ‘породични’ догађаји које прати цела Југославија. Протокол Кабинета
председника од тада брижљиво води рачуна да се председник сваке године нађе у
другој републици СФРЈ и да поред свог приватног дочека са супругом и пријатељима,
посети и неку од масовних прослава, прошета улицама, провоза се градским превозом и
буде близу народа.
(Ана Панић кустоскиња, историчарка уметности)

НОВА ГОДИНА КАО ПОЛИТИЧКИ РИТУАЛ

Нова година је проглашена државним празником у СФРЈ тек 1955. године, првим
општим законом о државним празницима. У претходном закону из 1929. године,
поменута је као верски празник за католике.
Увођење нових празника и церемонија било је битан елемент колективног националног
идентитета и стварања осећаја припадности једној заједници свих становника
Југославије, без обзира на њихову вероисповест и националност.
Нова постреволуционарна власт, у процесу свеобухватне трансформације друштва и
стварања новог човека социјализма, након Другог светског рата, користи политичку
стратегију “измишљања традиције”. Важан сегмент тог процеса били су државни
празници, светковине и ритуали, као средство очувања друштвеног поретка и
наметања новог. Тежило се да се укорене одређене вредности и норме понашања путем
њиховог понављања. У првим послератним годинама долази до мешања старих и нових
празника, преплитања традиције и нове идеологије. Божић се још увек званично славио,
новине су објављивале празничне троброје са Божићним песмама и честиткама. Од
1947. године у штампи нема ни назнака Божићне атмосфере и на све доступне начине
се у јавности ради на потискивању верских празника: требало је прекодирати стари
церемонијални календар са предреволуционарним и религијским конотацијама и
произвести нови „социјалистички“ празник.
Антифашистички фронт жена делегиран је као „ПИ-АР“ (односи са јавношћу) овог
празника: најмање политизована масовна организација задужена за решавање
практичних животних проблема (збрињавање деце, рад са женама) крајем 1948. године
креће у промоцију Нове године као будућег „народног обичаја“. Одлични посредници у
промоцији била су и деца - инсистира се на Новој години као дечјем празнику, дану
радости за све пионире (и трудбенике) који тога дана сумирају резултате свога рада.
Јелка се китила социјалистичким обележјима по узору на прославе у СССР, а Деда
Мраз је критикован као бољшевичко – клерикална творевина која сувише подсећа на
Светог Николу. Централна личност требало је да постане девојка у народној ношњи
као персонификација Нове године која доноси будућност или стари Партизан који
одржава континуитет револуционарних традиција. Комбинацијом пропаганде и
принуде (власт је наредила да се јелке, слаткиши и играчке повуку из радњи и пусте
поново у продају директно пред Нову годину, а да у дане прослављања верских
празника не буде на тржишту)створен је народни празник, који је крајем 1949. године
добио свој заокружени облик и у јавном животу СФРЈ заменио дотадашње
обележавање верских празника.
(Ана Панић кустоскиња, историчарка уметности)
Тако се прослава световне Нове године најпре уводи у све основне и средње школе,
добијају се у циљу прославе 3 нерадна дана и налаже се организовање новогодишњих
приредби у свим школским установама и радним организацијама, са комунистичким
Деда Мразовима.
Оно што је најзанимљивије је то да комунисти уопште нису крили да то чине да, као
што пише у овом документу, "потисну и сузбију значај верских празника" који су до
тада у српском народу били неприкосновени.
Такође се у документу тражи да избор и садржај програма новогодишњих прослава
"очисти од утицаја мистичких и симболичких обреда" који уз такве прославе често
буду везани због близине Божића.
Поред школа, у популарисање слављења Нове године огромну улогу су одиграли
медији, а нарочито појава телевизије 1958. године. Организовани су посебни програми,
свечане приредбе, најбољи глумци и уметници снимали су новогодишње емисије, док
су филмски маратони најбољих филмова појачавали празнично расположење.
Све државне институције Титове Југославије биле су укључене у промоцију и
популарисање прослава Нове године, док је у запећку српски Божић остао
неприкосновен једино у српском селу, као и у ретким преживелим српским грађанским
породицама, које су, ипак, иза спуштених ролетни, певали Божићни тропар, чекали
положајника, палили бадњак, ломили чесницу итд.
Данас се чини да је комунистички експеримент у великој мери успео и да је српски
Божић код многих Срба још увек у сенци новогодишњих мрсних крканлука, опијања и
шенлучења. Данас можемо слободно да кажемо и да је по питању прослава календарске
Нове године, комунистички експеримент у потпуности успео—југословенска Нова
година је потиснула српски Божић, Деда Мраз је победио Божић Бату-Светог Николу!
Надамо се да ће млађе генерације увидети ову подвалу и полако почети да враћају
ствари на своје место.

Никола Мијовић, богослов

На овој слици, поред Титових прослава Нове године, налази се документ Министарства
просвете НР Црне Горе, које је поступало по налогу Министарства за науку и
образовање ФНР Југославије из 1945. године. Тај документ показује како су Титове
комунистичке власти одмах почеле да раде на "учвршћивању" календарске Нове године
"као народног празника", а све у циљу да се "помогне, сузбије и одврати пажња од
светковања Божићних празника", нарочито "код деце и омладине".