25

Уредник
СЛОБОДАН ГАЛОГАЖА

В. М . ТЕКЕРИ
РУЖА И ПРСТЕН
или
Прича о краљевићу који се звао Ђиљо
и o краљевићу коме је било име Балбо

ДОМАЋА ПРЕДСТАВА ЗА ВЕЛИКУ И МАЛУ ДЕЦУ

ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ
НОВО ПОКОЛЕЊЕ
Б Е О Г Р А Д 1952
 Наслов оригинала:
WILLIAM MAKEPEACE THACKERAY
THE ROSE AND THE RING

Превела
ЈЕЛИСАВЕТА МАРКОВИЋ

Илустрације
В. М. ТЕКЕРИ и РИЧАРД ДОЈЛ

Скен: Cyrano
Обрада: solicitor
www.BalkanDownload.org
 САДРЖАЈ

ПРЕДИГРА ................................................................................ 1
I .................................................................................................. 3
II .................................................................................................7
III .............................................................................................. 11
IV .............................................................................................. 16
V ................................................................................................ 19
VI ............................................................................................. 24
VII ............................................................................................ 32
VIII ...........................................................................................37
IX ............................................................................................. 46
X ............................................................................................... 53
XI .............................................................................................. 57
XII .............................................................................................67
XIII ...........................................................................................73
XIV ............................................................................................79
XV ............................................................................................ 94
XVI .......................................................................................... 101
XVII ....................................................................................... 108
XIX.......................................................................................... 123
 ПРЕДИГРА

Десило се да је потписани провео последњи божићни

распуст у једном граду у иностранству, где је било много
енглеске деце.
У томе граду, ако сте хтели да приредите какву дечју забаву,
нисте могли наћи чак ни чаробну лампу нити купити све што
је потребно за прослављање Дванаесте ноћи — оне смешне
прилике Краља, Краљице, Драгана, Госпође, Гиздавца,
Капетана, и тако даље — којима је наша омладина навикла да
се забавља о тим празницима.
Моја пријатељица гђица Банч, васпитачица у једној
многобројној породици која је живела на првоме спрату у кући
где сам становао и ја са мојим малим кћерима (то је била палата
Поњатовски у Риму, у чијем се приземљу налази радња Браће
Шпилман, два најбоља посластичара у хришћанскоме свету):
гђица Банч, рекох, замолила ме је да нацртам неколико
личности из Дванаесте ноћи, да бисмо обрадовали нашу
младеж.
Г-ђица Банч је веома весела и има јаку машту, и пошто је
видела цртеже, нас двоје смо саставили причу о њима, причу
коју смо те вечери испричали нашим малишанима, и која нам
је послужила као ДОМАЋА ПРЕДСТАВА.
Наше младе слушаоце веома су занимали доживљаји Ђиља
и Балба, Розалбе и Анђелике. Али морам рећи да је нарочито
узбуђење изазвао удес дворског Вратара; и да је разочарење
грофице Графанаф примљено с највећим задовољством.
Ако су та деца била задовољна, помислих ја, зашто се ова
игра не би свидела и другима? Кроз неколико дана ће се млади
пријатељи д-ра Берча поново окупити у његовој школи, где ће
1
се учити свему што је корисно, и под руководством својих
ревносних васпитача наставити да брину своје мале бриге.
Али, у међувремену и док траје овај кратки распуст, смејмо
се и будимо весели колико год можемо. А и вама старијима —
мало шале, игре и лудовања неће бити на одмет. Писац вам
жели срећан Божић, и позива вас на Домаћу представу.

Децембра 1854.
М. А. Титмарш1

1
М ик е л Ан ђе ло Т и тм ар ш је псеудоним којим је В. М. Текери потписивао
неке своје ствари. — Први, прев.
2
 I

ПОКАЗУЈЕ СЕ КАКО ЈЕ КРАЉЕВСКА ПОРОДИЦА

ДОРУЧКОВАЛА

Ово је Валорозо XXIV, краљ Пафлагоније, и он седи са

својом краљицом и својом јединицом за њиховом краљевском
јутарњом трпезом, и прима писмо које јавља његовом
Величанству да краљевић Балбо, наследник Паделе,
владајућега краља Кримске Татарије, намерава да му дође у
посету. Погледајте задовољство које сија на владаочевом
краљевском лицу.
Он се толико задубио у читање писма краља Кримске
Татарије, да не мари што му се барена јаја хладе, а своје
краљевске колачиће и не окуша.
„Шта! онај весели, храбри, дивни краљевић Балбо,“
узвикује принцеза Анђелика!; „тако леп, тако отмен, тако уман
— победник са Римбомбамента, где је побио десет хиљада
џинова!“
3
 „Ко ти је причао о њему, кћери моја?“ пита његово
Величанство.
„Једна птичица,“ каже Анђелика.
„Јадни Ђиљо!“ каже мати наливајући чај.
„Какав Ђиљо!“ узвикује Анђелика, одмахујући главом на
којој шушти хиљаду хартијица за увијање коврџица.
„Ја бих хтео,“ гунђа Краљ — „Ја бих хтео да је Ђиљо...“
„Да је бољи? Да, драги мој, он и јесте бољи,“ рече Краљица.
„Анђеликина мала служавка, Бетсинда, рекла ми је то јутрос
кад ми је донела чај у собу.“
„Ви увек пијете чај,“ каже владалац, мрштећи се.
„То је боље него пити црно вино или ракију,“ одговара њено
Величанство.
„Ех, ех, драга моја, ја само кажем да ви радо пијете чај,“ рече
краљ Пафлагоније, уздржавајући се да се не наљути.
„Анђелика, ја мислим да ти имаш довољно нових хаљина;
рачуни твојих кројачица су прилично дугачки. Драга моја
Краљице, ви се морате постарати да приредите неколико
забава. Ја више волим вечере, али ви ћете разуме се бити за
игранке. Ваша вечита плава кадифена хаљина ми је досадила:
и, драга моја, било би ми мило да метнете неку нову огрлицу.
Поручите једну. Али не скупљу од сто до сто педесет хиљада
фуната.“
„А Ђиљо, драги мој?“ каже Краљица.
„НЕКА ЂИЉО ИДЕ —“
„О, господару,“ узвикује њено Величанство. „Ваш рођени
синовац! јединац нашега покојног краља.“
„Нека Ђиљо иде кројачу, и нек нареди да се рачуни пошљу
на исплату Гламбозу, ђаво да га носи! Хоћу да обрадујем то
драго дете. Њему ништа није погребно; дајте му два златника
да се трошкари, драга; а ви можете наручити себи и гривне кад
већ идете за огрлицу, госпа В.“
Њено Величанство, или г о с п а В ., како ју је владалац у
шали звао (јер и крунисане главе хоће понекад да се нашале, а
ова узвишена породица била је врло сложна), пољуби свога
мужа, и, обухвативши руком своју кћер око струка, оне обе

4
изиђоше из трпезарије да припреме све што је потребно за
краљевскога госта.
Кад су оне отишле, осмех који је сјао у очима мужа и оца
ишчезе — понос К р а љ а ишчезе — ЧОВЕК је био сам. Кад бих
имао перо једнога Г. П. Р. Џемса, ја бих описао Валорозове муке
најпробранијим изразима; којима бих представио и како му
сева око, и како му се шире ноздрве — каква му је домаћа
хаљина, каква му је џепна марамица, и какве су му чизме. Али
мени није потребно да казујем како ја н е м а м перо тога
приповедача; довољно је ако рекнем да је Валорозо био сам.
Он се брзо окрете ормару за јело, и дохвативши са стола
једну од многих чашица за јаја које су биле донесене на његову
краљевску трпезу за јутарњи обед, извади из ормара боцу јаке
ракије из Нанта или Коњака, напуни и испразни чашу
неколико пута, а затим је спусти на сто уз једно промукло „Ха,
ха, ха! сад је Валорозо опет човек.“
„Али о!“ наставио је (пијуцкајући непрестано, жао ми је што
морам то да кажем), „пре него што сам постао краљ, није ми
био потребан овај опојни напитак; некада ми је била мрска
врућа ракија, и нисам пио никакву другу течност сем воде из
планинског потока. Ни он није текао по стењу брже него што
сам ја, с пушком у руци, јурио по раној јутарњој роси, и ловио
јаребицу, шљуку или младу срну! О! добро каже енглески
драматичар, „Тешко глави која круну носи!“ Зашто сам украо
круну мога синовца, мога младога Ђиља —? Украо! рекох ли?
не, не, не, нисам украо, нисам украо. Повлачим ту ружну реч.
Узео сам, и ставио на своју мужевну главу, краљевску круну
Пафлагоније: узео сам, и својом краљевском мишицом
придржао, владарски скиптар Пафлагоније; узео сам, и у својој
испруженој руци задржао, краљевску јабуку Пафлагоније! Зар
би једно нејако дете, један плачљиви балавац — кога је до јуче
дадиља носила, а он вриштао за ушећерено воће и тражио сису
— зар би он могао да понесе претешки терет круне, краљевске
јабуке, скиптра? да паше мач којим су махали моји краљевски
преци, и да дели мегдан са силним противником с Крима?“
И тада владар настави да доказује себи самоме (ма да нама
није потребно рећи да слаткоречивост није доказ) како је
5
његова дужност да очува оно што има у руци, те ако се једно
време и носио мишљу да успостави краљевску власт која би
била безимена, сад, с изгледом на и з в е с т а н б р а к који би
ујединио две круне и два народа који су се заплели у крваве и
скупе ратове, као Пафлагоњани и Кримљани, не може бити ни
говора о Ђиљовоме повратку на престо: шта више, да је његов
рођени брат, краљ Савио, у животу, и он би зацело узео круну
од свога рођеног сина и принео је на жртву једноме тако
корисном савезу.
Тако ми сами себе лако обмањујемо! Тако замишљамо да је
право оно што желимо! Краљ се охрабри, прочита новине,
поједе своје колачиће и јаја, и нареди да му дође његов
министар председник. Краљица, која је у први мах помислила
да оде горе и да обиђе Ђиља, који је био болестан, одлучи „Не
сада. Посао најпре, задовољство доцније. Отићи ћу и обићи
милога Ђиља после подне; а сад ћу да се одвезем јувелиру, да
изаберем огрлицу и гривне.“ Принцеза се попе у своју собу и
нареди Бетсинди, својој служавци, да јој донесе све њене
хаљине; а што се тиче Ђиља, њега су заборавили онако као што
сам ја заборавио шта сам вечерао последњег уторника прошле
године.

6
 II

КАКО ЈЕ КРАЉ ВАЛОРОЗО ЗАДОБИО КРУНУ,

И КАКО ЈЕ КРАЉЕВИЋ ЂИЉО ОСТАО БЕЗ ЊЕ

Пафлагонија, пре десет или двадесет хиљада година, као да

је била једна од оних краљевина где закони о наслеђу престола
нису постојали; јер кад је краљ Савио умро, оставивши свога
брата као Намесника краљевине, и као чувара свога нејаког
сина, тај вероломни намесник није се нимало обзирао на
последњу вољу покојнога владара; прогласио се за господара
Пафлагоније под именом краља Валороза XXIV, најсвечаније
се крунисао, и заповедио свој властели у краљевини да му се
покори. Све док им је Валорозо приређивао сјајне игранке на
Двору, давао им много новаца и добро плаћених звања,
пафлагонијској властели било је свеједно ко краљује; а, што се
тиче народа, у то старо време и он је био исто тако равнодушан.
Краљевић Ђиљо, зато што је био сасвим мали кад му је умро
краљевски отац, није осетио губитак своје круне ни царства.
Све док је имао довољно играчака и колача, и ишао у школу
свега једанпут преко седмице, и пошто је добио коња и пушку
да иде у лов кад је одрастао, а, изнад свега, пошто је био увек
заједно са својом драгом сестром од стрица, Краљевом
јединицом, бедни Ђиљо био је потпуно задовољан; није
завидео своме стрицу на краљевском плашту ни скиптру, на
високоме и врло неугодном краљевском престолу, ни на
огромној тешкој круни коју је владар носио на глави од јутра до
мрака.

7
 Слика краља Валороза сачувана је
до данас; а ја мислим да ћете се и ви
сложити са мном да се он морао
осећати понекад п р и л и ч н о у м о р а н
од својег пурпура, и својих дијаманата,
и својега крзненог огртача, и својег
достојанства. Ја не бих волео да седим
у томе крутом и тесном оделу са
толиким теретом на глави.
Нема сумње, Краљица је морала
бити лепа у младости; јер иако се у
доцнијем животу прилично угојила,
ипак је њено лице, као што се види на
слици, било заиста д о п а д љ и в о . Ако
је и волела ласкање, оговарање,
картање и лепе хаљине, будимо
милостиви према њеним слабостима
које, најзад, можда нису веће од наших
сопствених. Она је била добра према своме синовцу; а ако је
понекад и гризла савест због тога што је њен муж одузео круну
младоме Краљевићу, тешила се
мишљу да је Краљ, иако присваја оно
што није његово, човек достојан
сваког поштовања, и да ће по његовој
смрти краљевић Ђиљо бити враћен на
свој престо, и да ће га делити са својом
сестром од стрица, коју тако нежно
воли.
Председник Министарског савета
био је Гламбозо, један стари великаш
који се радосно заклео на верност
краљу Валорозо, и у чије је руке
владалац предао све послове својег
краљевства. Све што је Валорозо
тражио било је много новаца, много
лова, много ласкања, а што је могућно
мање брига. Докле год је имао то што

8
је желео, тај владар се мало бринуо како његов народ плаћа све
то: упуштао се у ратове, и разуме се да су пафлагонијске новине
јављале како задобија сјајне победе: у свакоме граду у
царевини имао је кипове подигнуте њему у славу; а зна се већ
да су се његове слике налазиле свугде, и у свим продавницама
уметничких предмета: био је он Валорозо Великодушни,
Валорозо Победоносни, Валорозо Велики, и тако даље; — јер су
још и у та древна времена дворани и народ знали како се ласка.
Тај краљевски пар имао је само једно дете, принцезу
Анђелику, која је, можете ми веровати, била несравњени узор у
очима дворана, у очима својих родитеља, и у својим
сопственим очима. Говорило се да она има најдужу косу,
најкрупније очи, најтањи струк, најмању
ногу, и најбељу кожу од свих младих
госпођица у пафлагонијским земљама.
Тврдило се да су њени духовни дарови
већи и од њене лепоте; и учитељице су
редовно карале своје лење ученице
говорећи им шта све може да уради
принцеза Анђелика. Она је могла да
свира најтеже музичке комаде с листа.
Умела је да одговори на свако питање из
Менгнеловог Зборника2. Знала је све
знамените датуме у историји
Пафлагоније и сваке друге земље.
Знала је француски, енглески,
италијански, немачки, шпански,
јеврејски, грчки, латински, кападокијски, самотрачански,
егејски и кримско-татарски. Једном речи, била је
најсавршеније младо створење; а њена васпитачица и прва
дворкиња била је озбиљна и строга грофица Графанаф...
Зар не замишљате, по овој слици, да је Графанафовица
морала бити личност највишег рода? Она изгледа тако
поносита, да бих ја помислио како је у најмању руку рођена
принцеза, с родословом који допире уназад чак до Потопа. Али
2
Мен г не ло в З бо р н и к п и та ња (с одговорима) био је уџбеник за женске
школе у Енглеској целе прве половице XIX века, — Прим. прев.
9
та госпа није била нимало вишег рода од многих других
госпођа које се праве важне; и сви паметни људи су се смејали
њеној бесмисленој надутости.
Уствари, она је била Краљичина служавка кад је њено
Величанство било још само принцеза, а муж јој је био вратар у
Двору; али после његове смрти или н е с т а н к а , о чем ћете
ускоро чути, та госпођа Графанаф је, ласкањем, умиљавањем и
улагивањем својој краљевској господарици, постала љубимица
Краљичина (која је била врло добродушна жена), те јој је њено
Величанство подарило грофовску титулу, и начинило је
Принцезином васпитачицом.
А сад вам морам рећи понешто и о Принцезином учењу и о
њеним духовним способностима, којима је била тако богато
обдарена. Да је Анђелика била даровита то је извесно, али је
она била и л е њ а к а к о с е с а м о м о ж е б и т и . Да свира с
листа могла је, зацело! могла је да одсвира један или два
комада, и да тврди како их никад није видела раније; могла је
да одговори на дванаестину питања из З б о р н и к а ; али сте
онда морали пазити да јој постављате само и з в е с н а питања.
Што се тиче страних језика, имала је за њих много учитеља, али
не верујем да је од свакога знала више него по неколико
реченица, и поред све њене хвале; а како је везла и цртала, то
се могло видети по дивним радовима које је показивала,
заиста, али к о ј е р а д и о т е р а д о в е ?
Ово ме приморава да кажем целу истину, а да бих то учинио
морам се вратити далеко у прошлост, и испричати вам причу о
Чаробној Палици.

10
 III

ПРИЧА СЕ КО ЈЕ БИЛА ЧАРОБНА ПАЛИЦА, И КО СУ

БИЛЕ НЕКЕ ДРУГЕ ВИСОКЕ ЛИЧНОСТИ ПОРЕД ЊЕ

Између краљевина Пафлагоније и Кримске Татарије

живела је једна тајанствена личност, коју су у тим земљама
звали Чаробна Палица, по једној црној палици или штаци од
абоносовине коју је носила; на којој је јахала на месец понекад,
или ишла на друга пословна путовања и на излете, и са којом
је чинила чуда.
Кад је била млада, и пошто је од свога оца, мађионичара,
научила како се призивају духови, она је стално упражњавала
ту своју вештину, витлајући из једне краљевине у другу на
својој црној палици, и изливајући своју вилинску милост час на
једнога час на другога краља. Имала је неколико десетина
краљевских, кумчића; претварала је многе неваљале људе у
животиње, у птице, у воденичне каменове, у кукце, у шмркове,
у изуваче за чизме, у кишобране, или у којекакве друге ствари;
једном речи, била је највреднија и најревноснија чланица
Вилинскога кола.
Али после две или три хиљаде година таквог занимања,
мени се чини да је оно досадило Чаробној Палици. Или је
можда мислила, „Какво сам добро учинила тим што сам
осудила ону кнегињицу да спава сто година? што сам на нос оне
торокуше причврстила кобасицу? што сам учинила да из уста
једне девојке пада драго камење и бисер, а из уста друге девојке
змије и краставе жабе? Почињем мислити да својим мађијама
причињавам исто онолико зла колико и добра. Могла бих

11
заиста и да престанем са тим бајањем, и да пустим ствари нека
иду својим природним током.
„Имала сам две младе кумице, жену краља Савија и жену
војводе Паделе: свакој од њих дала сам по један дар, а то је било
да опчине своје мужеве, и да осигурају себи љубав те господе
докле год буду животу. Какво су добро учинили моја ружа и мој
прстен тим двема женама? Никакво. Зато што су њихови
мужеви угађали свима њиховим ћудима, постале су самовољне,
лење, мрзовољне, и претерано сујетне, каћиперке; замишљале
су да су неодољиве лепотице и онда кад су сасвим остариле и
поружњале, те неразумне, смешне жене! И сад су уобичајиле да
на мене гледају с висине кад им дођем у посету; — на м е н е ,
Чаробну Палицу, која знам сву чаробњачку мудрост, и која бих
могла једним махом моје штаке да их претворим у мајмуне, а
све њихово драго камење у главице лука!“ И она закључа своје
књиге у ормар, престаде са својим мађијама, а своју палицу је
употребљавала само још као обичан штап за шетњу.
И кад је госпођа војводе Паделе родила сина (Војвода је у то
време био само један од највеће властеле у Кримској Татарији),
Чаробна Палица, иако је била позвана на крштење, није хтела
да му присуствује; само је послала свој поздрав и за дете једну
сребрну зделицу, која у ствари није вредела ни пар златника.
Отприлике у исто време је и краљица Пафлагоније подарила
његовом Величанству сина и наследника; и топови су пуцали,
и престоница је била свечано осветљена, и није било краја
светковинама којима се прослављало рођење младога
Краљевића. Мислило се да ће му Вила, коју су позвали да му
буде кума, подарити бар невидљиви огртач, крилатога коња,
неисцрпну кесу, или какав други драгоцен знак своје милости;
али уместо тога, Чаробна Палица приђе колевци малога Ђиља,
кад су му се сви дивили и честитали краљевском оцу и мајци, и
рече:
„Јадно моје дете, најбоља ствар којом могу да те дарујем
јесте мало н е с р е ћ е “; и то је било све што је хтела да каже, на
велико незадовољство Ђиљових родитеља, који су ускоро
затим умрли, а Ђиљов стриц се попео на престо, као што смо то
прочитали у Глави I.
12
 Исто тако, и кад је Ц в е т а ч а , Краљ Кримске Татарије,
крштавао своје једино дете, РОЗАЛБУ, Чаробна Палица, коју су
позвали, није била дарежљива више него према краљевићу
Ђиљу. Док су сви уздизали до небеса лепоту драгог детенцета(
и честитали његовим родитељима, Чаробна Палица је веома
тужно погледала на дете и његову мајку, и рекла:
„Добра жено — (јер је Вила била врло дружевна, и за њу су
краљица и праља биле једно исто) — добра жено, ти људи из
твоје пратње биће први који ће се окренути против тебе; а за
ову малу госпођицу, најбоља ствар коју могу да јој пожелим
јесте једна м а л а н е с р е ћ а .“ Рекавши то додирнула је Розалбу
својом црном палицом, љутито је погледала на дворане,
махнула руком краљици у знак опроштаја, и кроз прозор се
лагано уздигла у ваздух.
Кад је она отишла, дворани, који су били преплашени и
неми у њеном присуству, почеше да говоре.
„Како је то опака Вила (рекоше) — красна Вила, заиста! Ето,
дошла је на крштење код краља Пафлагоније, и показивала се
као да ће учинити све за ту породицу; и шта се десило —
Краљевића, њено кумче, збацио је с престола његов стриц.
Хоћемо ли ми допустити да и нашу милу Принцезу тако неки
непријатељ лиши њених права? Никад, никад, никад, никад!“
И они сви повикаше углас: „Никад, никад, никад, никад!“
А ја бих сад волео да знам како су ти красни дворани
показали своју верност? Један од вазала краља Цветаче, исти
онај војвода Падела кога смо малочас поменули, побунио се
против Краља и овај је отишао да казни свога неверног
поданика.
„Неки бунтовник против нашега љубљеног и узвишеног
Владаоца!“ узвикивали су дворани; „ко је тај који њ е м у може
да се успротиви? Којешта! Он је непобедив, њему се не може
одолети. Он ће довести Паделу као заробљеника, и везаће га
магарцу за реп, и водиће га по граду, говорећи, „Ево како
велики Цветача поступа с бунтовницима.“
Краљ је отишао да победи Паделу; а јадна Краљица, која је
била веома плашљива и малодушна, тако се препадне и
разболи, да ми је жао што морам рећи да је умрла; својим
13
дворкињама је оставила у аманет да се брину о драгој малој
Розалби. — Разуме се, оне су казале да хоће. Разуме се,
заклињале су се да ће пре умрети него што ће допустити да се
Принцези догоди и најмање зло. Прво су Д в о р с к е н о в и н е
К р и м с к е Т а т а р и ј е објавиле да је Краљ задобио велике
победе над дрским бунтовником; затим је јављено како су се
војници злогласнога Паделе разбегли; затим је било речено да
ће се краљевска војска ускоро сукобити с непријатељем, а затим
— затим стиже вест да је краља Цветачу победио и погубио
његово Величанство краљ Падела Први!
На ту вест, половина дворана потрча да се поклони краљу
победнику, док се друга половина растрча да пљачка све што је
било најлепше у двору; а јадна мала Розалба остављена је ту
сасвим сама — сасвим сама; и она се тетурала из једне одаје у
другу, плачући, „Грофице! Војвоткињо! (само је она говорила
,гофице, вовокино,’ пошто још није умела добро да говори)
донесите ми моју цобу; моје Калевско висоцанство гадно!
Гофице! Вовокино!“
И она пређе из породичних одаја у престону дворану али
тамо није било никога; — и одатле у дворану за игранке али ни
тамо није било никога; — и одатле у дворану за пажеве али ни
тамо није било никога; — и одатле низ велике степенице
откотрља се у трем али ни тамо није било никога; — а врата су
била отворена, те она сиђе у
двориште, и у градину, а
одатле у шипраг, и из
шипрага у шуму где живе
дивље звери, и о њој се више
никад ништа није чуло!
Комад њенога подераног
огртача и једна њена
ципелица нађени су у шуми
у устима два лавовска
младунчета, које су КРАЉ
ПАДЕЛА и краљевски ловци
убили — јер је сад он био

14
Краљ, и владао Кримском Татаријом.
„Значи да је јадна мала принцеза настрадала,“ рече он,
„сад, шта је ту је. Господо, хајд’мо на ручак!“ А један дворанин
узе ципелицу и метну је себи у цел. И тако је свршено са
Розалбом!

15
 IV

КАКО ЧАРОБНА ПАЛИЦА НИЈЕ БИЛА ПОЗВАНА НА

КРШТЕЊЕ ПРИНЦЕЗЕ АНЂЕЛИКЕ

Кад се родила принцеза Анђелика, њени родитељи не само

да нису позвали на крштење Чаробну Палицу, него су још
наредили своме вратару да је никако не пусти у Двор ако би и
дошла. Тај вратар се звао Графанаф, и њега су њихова
Краљевска Височанства поставила на то место зато што је био
врло крупан и снажан човек који је сваком трговцу или
нежељеном посетиоцу могао рећи „Нису код куће“ тако
громким гласом да би овај, преплашен, одмах отишао. То је био
муж оне грофице чију смо слику малочас видели, и докле год
су њих двоје живели заједно, свађали су се од јутра до мрака.
Али је тај човек једанпут претерао са својом грубошћу, као што
ћете сад чути. Јер кад је Чаробна Палица дошла у посету
Принцу и Принцези, који су у том тренутку седели код
отвореног прозора гостинске собе, Графанаф је не само рекао
да они нису код куће, него је још сасвим п р о с т а ч к и
н а ч и н и о в е л и к и н о с кад је пошао да залупи врата пред
Вилом! „Губи се одавде, Чаробна Палице!“ рекао је он. „Кажем
ти да господар и госпођа нису код куће за тебе;“ и тада је, као
што рекосмо, заиста хтео да залупи врата. Али Вила, својом
палицом, не даде да се врата затворе; те Графанаф изиђе
напоље разјарен, псова ружно, и упита Вилу „мисли ли она да
ће он стајати на тим вратима до судњега дана?“

16
 „X о ћ е ш , стојаћеш на тим вратима по цео дан и по сву ноћ,
и то за много година,“ рече Вила, веома достојанствено; а
Графанаф пређе преко прага, раскречи пред вратима своје
велике ноге, прште у смех и повика „Ха, ха, ха! м н о г о ти то
вреди! Охо — а — шта је то? Пусти ме — О-о — Х’м!“ и затим
ућута.
Јер, чим је Вила махнула својом палицом над њим, он осети
како га нешто подиже са земље, притискује му леђа на врата, а
затим, као да му се неко сврдло забоде у стомак, осетио је на
томе месту страшан бол, и био прикован за врата; и онда му се
руке дигоше изнад главе; а ноге се јако згрчише и завезаше под
њим; и он осети како га обузима хладноћа, хладноћа све јача,
као да се претвара у гвожђе; и пошто је рекао: „О-о — Х’м!“ није
могао да каже (ништа више, јер је био онемео!
Био се претворио у гвожђе! Од ч о в е к а г р у б и ј а н а постао
је т у ч ! постао је звекир на вратима, ни више ни мање! И остао
17
 је ту, прикован за врата на жаркоме
летњем дану, док се од врелине није
скоро усијао; и остао је ту, прикован за
врата много дугих ледених зимских
ноћи, док су му са тучаног носа висиле
ледене свећице. И долазио је
поштоноша и њиме снажно ударао у
врата, а и најобичнији деран с улице,
доносећи неко писмо, лупио би њиме у
врата. А кад су ое те вечери Краљ и
Краљица (који су у то време још били
Принц и Принцеза) вратили кући из
шетње, Краљ рече, „Шта, драга!
поставила си нов звекир на врата. Пази, лице му је као у нашег
вратара! Шта је било с тим пијаним скитницом?“ И дошла је
служавка и изрибала му нос папиром за стругање; а једном, кад
се родила мала сестра принцезе Анђелике, увезали су га у стару
рукавицу од јареће коже; а друге једне ноћи неколико веселих
младића покушали су да га скину с врата, и силно су га
намучили једним вијком. А једном је Краљици пало на памет
да друкчије обоји врата, те су му молери премазали уста и очи,
и замало га нису угушили док су га бојили светлозелено.
Зацело је имао довољно времена да се накаје што је био
неучтив према Чаробној Палици!
Што се његове жене тиче, њој није било тешко без њега; а
како је увек пио много пива у крчми, и како се знало да се са
женом стално свађа, и да је дужан на све стране, мислило се да
је побегао од свих тих зала, и избегао у Аустралију или у
Америку. А кад су се Принц и Принцеза прогласили за Краља
и Краљицу, они су напустили своју стару кућу, и на вратара није
мислио више нико.

18
 V

КАКО ЈЕ ПРИНЦЕЗА АНЂЕЛИКА УЗЕЛА У СЛУЖБУ

ЈЕДНУ ДЕВОЈЧИЦУ

Једнога дана, кад је принцеза Анђелика била још сасвим

мала, она је шетала по дворском врту са гђом Графанаф,
васпитачицом, која јој је држала сунцобран над главом да
заштити њено нежно лице од пега, а Анђелика је носила у руци
колач да њиме нахрани лабудове и пловке у краљевском
рибњаку.
Још њих две нису биле стигле до језера с пловкама, кад
пред њих изиђе спотичући се једна сасвим необична девојчица!
Она је имала велику косу која је окружавала њене пуначке
обрашчиће, и као да одавно није била ни умивена ни
очешљана. Била је у некој подераној хаљиници а на ногама је
имала само једну ципелу.
„Ти мала неваљалице, ко те је пустио овамо?“ упита
Графанафовица.
„Дај ми тај колац,“ рече девојчица, „мого сам гадна“.
„Гладна! шта је то?“ упита принцеза Анђелика, и даде
детету колач.
„О, Принцезо!“ рече Графанафовица, „Како сте ви добри,
како сте племенити, прави сте анђео! гледајте, ваша
Величанства,“ обрати се затим Краљу и Краљици, који су у тај
мах наишли заједно са својим синовцем, краљевићем Ђиљом,
„како је Принцеза добра! Срела је ову малу прљаву неваљалицу
у врту — не знам само како је доспела овамо, ни зашто је

19
стражари нису убили на капији! — и наша мила Принцеза дала
јој је цео свој колач!“

„Мени није био потребан,“ рече Анђелика.

„Али сте ви ипак прави мали анђелак,“ рече васпитачица.
„Да; знам да јесам,“ рече Анђелика. „Зар нисам врло лепа,
је ли, ти мала прљавице?“ Она је била обучена у своју најлепшу
хаљиницу, а на глави је имала свој најлепши шеширић; и, како
јој је коса била пажљиво увијена у коврџице, изгледала је
заиста веома лепо.
„О, лепа, лепа!“ рече девојчица, поскакујући, смејући се, и
играјући, и жељно гутајући свој колач; а кад га је појела, почела
је да пева, „Ал’ је сладак колац са сливама, зло је само сто га
висе нема!“ На то, као и на њено смешно изговарање,
Анђелика, Ђиљо, а и Краљ и Краљица почеше да се смеју врло
весело.
„Умем ја и да иглам исто тако као сто умем да певам,“ рече
девојчица. „Знам да иглам, знам да певам, и све длуго знам да
делам.“ И отрча до једне леје са цвећем, узабра неколико
цветова, оплете себи мали венац, и заигра пред Краљем и
Краљицом тако весело и лако, да су сви били усхићени.

20
 „Чија си ти, девојчице — из које си породице?“ упита
Краљица.
Девојчица одговори, „Голски лавиц мој је блатиц; лавица је
мајка моја; за длуги лод неки не знам.“ Говорећи то,
непрестано је скакутала у својој једној ципелици, а они су је сви
с уживањем гледали.
Онда Анђелика рече Краљици, „Мама, мој папагај је јуче
одлетео из својег кавеза, а ја више не волим ниједну моју
играчку; и мислим да ће ме ово мало прљаво дете забављати.
Ја ћу је повести кући, и даћу јој нешто од мојих старих хаљина.“
„О, племенито и дивно дете!“ рече Графанафовица.
„Које сам већ толико пута облачила, да су ми сасвим
досадиле,“ настављала је Анђелика; „и она ће бити моја мала
служавка. Хоћеш ли да пођеш са мном, прљавице мала?“
Дете запљеска рукама, и рече, „Хоцу, хоцу, како не бих?
Кнегинице моја лепа! — Да имам лепу вецелу, да носим нову
хајину!“
А они се сви поново насмејаше, и поведоше девојчицу у
двор, где су је умили и очешљали, и обукли јој једну
Принцезину хаљину, те је изгледала скоро исто тако лепа као и
Анђелика. Али то Анђелики никад није пало на памет; јер та
мала госпођица никад није ни помислила да ма ко на свету
може бити тако леп, тако добар, и тако паметан као она. А да се
та девојчица не би сувише понела, г-ђа Графанаф узе њен стари
подерани огртач и ону једну ципелицу, и стави обоје у једну
стаклену скрињу, а преко њих једну карту, на којој је писало, „У
овом старом оделу нађена је мала БЕТСИНДА кад су велика
доброта и дивна племенитост њенога Краљевског Височанства
Принцезе Анђелике прихватиле ту малу скитницу.“ Додат је и
датум, и онда је скриња закључана.
За кратко време Бетсинда је постала велика љубимица
Принцезина, играла је, и певала, и састављала мале стихове, да
би забавила своју господарицу. Али је онда Принцеза добила
једног мајмуна, а доцније једно псетанце, а после тога једну
лутку, те више нимало није марила за Бетсинду, која постаде
сетна и невесела, и више није певала шаљиве песмице, зато
што нико није желео да их слуша. А затим, кад је порасла,
21
постала је Принцезина мала собарица; и ма да није примала
никакву плату, шила је и крпила, и увијала Анђеликину косу
хартијицама, и никад није одговарала ако су је карали, него се
увек старала да угоди својој господарици, и увек је рано
устајала а доцкан легала, и увек је била ту да послуша, и заиста
је постала савршена мала собарица. Тако су обадве девојке
порасле, и кад је Принцеза излазила, Бетсинда се никад није
уморила чекајући је; и шила јој је хаљине боље него најбоља
кројачица, и била јој је од користи на стотину разних начина.
Кад је Принцеза имала часове са својим учитељима, Бетсинда
би седела и слушала; и на тај начин је научила много шта; јер
је увек пазила, што није био случај с њеном господарицом, и
слушала је шта говоре мудри професори док је Анђелика
зевала или мислила на идућу игранку. И кад је долазио учитељ
играња, Бетсинда је учила заједно с Анђеликом; а кад је
долазио учитељ музике, она је памтила шта он казује, и
вежбала је Принцезине комаде док је Анђелика била на
игранкама и забавама; а кад је долазио учитељ сликања, ока је
памтила све шта он говори и ради; а тако је било и са
француским, италијанским, и свим осталим језицима — она их
је научила од учитеља који су долазили за Анђелику. Кад је
Принцеза вечером одлазила на игранку, она би рекла, „Добра
моја Бетсинда, ти би могла да довршиш оно што сам ја
започела.“ „Хоћу, госпођице,“ рекла би Бетсинда, и сва радосна
села би, не да д о в р ш и оно што је Анђелика започела, него да
то у р а д и .
На пример, Принцеза би започела да црта главу неког
ратника, рецимо, и, ако је глава била заиста започета, то је
изгледало отприлике овако — као на слици 1. — Али, кад је била
урађена, ратник је био као овај — на слици 2 (само још лепши,
ако је могућно), и Принцеза би ставила своје име на цртеж; а
цео Двор и Краљ и Краљица, а јадни Ђиљо више од свих,
дивили су се свакој слици, и говорили би, „Је ли још кадгод
било тако даровитог створења као што је Анђелика?“ Тако је,
жао ми је што морам то да кажем, било и с Принцезиним везом
и другим њеним рукотворинама;

22
 А Анђелика је заиста веровала да је те ствари израдила она
сама, и примала је ласкање дворана као да је свака њихова реч
истинита.
Тако је она почела замишљати да на целоме свету нема
девојке ни младе жене која би њој била равна, и да ниједан
млад човек није довољно добар за њу. А Бетсинда, пошто није
чула ниједну од тих похвала, није због њих прецењивала себе,
него се само, као свака захвална и смерна девојка, трудила да
учини све што може да причини задовољство њеној
господарици. А ви сад почињете схватати да је и Анђелика
имала својих недостатака, и да ни по чем није била оно чудо
над чудима како је народ замишљао њено Краљевско
Височанство.

23
 VI

КАКО СЕ ПОКАЗАО КРАЉЕВИЋ ЂИЉО

А сад ћемо рећи нешто и о

краљевићу Ђиљу, синовцу
владајућега краља Пафлагоније.
Речено је већ раније, да мој млади
Краљевић, докле год је имао
везену доламу да обуче, доброга
коња да појаше, и новаца у џепу —
боље рећи док је имао да га вади
из џепа, јер је био веома издашан
— он није жалио за губитком своје
круне и скиптра, пошто је био
ветрењаст младић, није марио за
политику нити је уопште волео да
учи. Тако да његов учитељ није
имао много посла око њега. Ђиљо
није хтео да учи ни латински ни
математику, и пафлатонијски
Министар правде, СКВАРЕТОЗО,
био је веома забринут што се
Краљевић не може приволети да
научи законе и устав
Пафлагоније; али су зато краљеви лугари и ловци налазили да
је Краљевић вредан ђак; учитељ играња је изјавио да му је он
најелегантнији и најревноснији ученик;

24
 Лорд билијарског стола подносио је најласкавије извештаје
о Краљевићевој окретности; тако је чинио и Чувар тениског
игралишта; а Капетан гарде и учитељ мачевања, х р а б р и и
с т а р и р а т н и к гроф КУТАЗОВ ХЕДЗОВ, тврдио је да откако
је пробуразио генерала Кримске Татарије, страшнога
Грамбаскина, никад није наишао на тако вештога борца као
што је краљевић Ђиљо).
Ви зацело не замишљате да је било чега непристојног у
заједничким шетњама Краљевића и Принцезе по дворскоме
врту, ни у томе што је Ђиљо учтиво љубио Анђеликину руку. На
првом месту, они су били рођаци; затим, и Краљица шета по
врту (али ви не мо жете да је видите, јер се сад случајно налази
иза дрвета), а њено Величанство је увек желело да се Анђелика
и Ђиљо узму; то је желео и Ђиљо; а и Анђелика понекад, јер је
мислила да је њен рођак врло леп, храбар и добар; али је вама
познато како је она била врло образована и како је знала тако
много ствари, а јадни Ђиљо није знао ништа, нити је умео да
разговара. Кад су гледали звезде, шта је знао Ђиљо о небеским
телима? Једном приликом, кад су њих двоје у звезданој ноћи
стојали на балкону, Анђелика је рекла, „Оно је Медвед.“ „Где?“
упитао је Ђиљо.

25
 „Не бојте се, Анђелика! ако би дошло и цело туце медведа,
ја ћу их побити пре него што они стигну до вас.“ „О, незналице
једна!“ рече она: „ви сте врло добри, али немате много памети.“
Кад су посматрали цвеће, показало се да Ђиљо не зна ботанику,
нити је кадгод чуо за Линеа. Кад су пролетали лептири, Ђиљо
није умео да каже ништа о њима, јер му је наука о инсектима
била непозната исто онолико колико и мени алгебра. И тако,
видите, Анђелика је презирала Ђиља због његовог незнања
иако га је јако волела. А ја мислим да је она вероватно
прецењивала с в о ј у с о п с т в е н у у ч е н о с т ; али мислити
сувише добро о себи јесте мана од које пате личности свакога
доба и обадва пола. Укратко, кад у близини није било никога
другог, Анђелика је прилично волела свога рођака.
Краљ Валорозо био је веома нежног здравља, а како је волео
добре вечере које му је спремао његов француски кувар
Мармитонио, предвиђало се да неће још дуго живети. А
помисао да се Краљу може нешто догодити, испуњавала је
страхом лукавога Министра-председника и Принцезину стару

26
васпитачицу коју смо раније
насликали. Јер, мислиш су Гламбозо
и Грофица, „кад се краљевић Ђиљо
ожени својом рођаком и попне се на
престо, у каквом ћемо се положају
наћи нас двоје, које он не воли, и који
смо били увек нељубазни према
њему. Изгубићемо наша места врло
брзо; Графакафовица ће морати да
врати сав накит, чипке, бурмутице,
прстење и сатове који су раније
припадали Краљици, Ђиљовој мајци;
а Гламбозо ће бити дужан да исплати
две стотине и седамнаест хиљада
милиона, девет стотина и осамдесет седам хиљада, четири
стотине и тридесет девет фуната, тринаест шилинга, и шест и
по пенија, које је краљевићу Ђиљу оставио његов драги покојни
отац.“ И тако су Прва дворкиња и Министар-председник
мрзели Ђиља зато што су га оштетили; и та два непоштена
створа измишљали су стотину ружних лажи о јадноме Ђиљу,
само да би га омрзли Краљ, Краљица и Принцеза; како је
толики незналица да не уме да напише ни најобичније речи, и
како В а л о р о з о пише са два „л“, а А н ђ е л и к а пише исто тако
са два „л“; како за вечером пије много вина, и како стално
беспосличи по шталама са коњушарима; како се силно
задужио код посластичара и код трговаца ситничара; како у
цркву иде зато да спава; како воли да се карта с пажевима. И
Краљица је волела да се карта; и Краљ је спавао у цркви, и
сувише је јео и пио; и ако је Ђиљо дуговао нешто мало за
колаче, волео бих знати ко је њему дуговао две стотине и
седамнаест хиљада милиона, девет стотина и осамдесет седам
хиљада, четири стотине и тридесет девет фуната, тринаест
шилинга, и шест и по пенија? Опадачи и клеветници (по мојем
скромном мишљењу) учинили би много боље да погледају на
себе саме. Али су то клеветање и опадање имали утицаја на
принцезу Анђелику, која је прво постала хладна према своме
рођаку, затим је почела да му се подсмева и да га презире што

27
је тако глуп, затим да му се руга што се дружи с простацима; а
на дворским игранкама, вечерама, и другим забавама,
поступала је с њим тако нељубазно, да се јадни Ђиљо сасвим
разболео, пао у постељу и послао по лекара.
Његово Величанство краљ Валорозо,
као што смо видели, имао је своје личне
разлоге да не воли свога синовца; а оне
безазлене читаоце који питају зашто? —
молим ( с допуштењем њихових драгих
родитеља) да погледају на оне
Шекспирове стране где ће прочитати
зашто је краљ Јован мрзео краљевића
Артура.
Што се тиме Краљице, његове
краљевске али лакоумне стрине, кад јој
Ђиљо није био пред очима, није јој био ни
у срцу. Све док је имала своје карте и своје
вечерње друштво, она није марила ни за
што друго.
Још ћу да кажем како су двоје
неваљалих, чија имена нећу помињати, желели да доктор
Пилдрафто, дворски лекар, одмах усмрти Ђиља, али му је он
само пуштао крв и држао га на тако строгој дијети, да је
Краљевић морао остати у својој соби неколико месеци и да се
осушио као неки штап.
Док је он тако лежао болестан, на пафлагонијски Двор
дошао је један чувени сликар, који се звао Томазо Лоренцо, и
који је био дворски сликар Краља Кримске Татарије, суседа
Пафлагоније. Томазо Лоренцо је сликао цео Двор, и сви су
били усхићени његовим радом; јер је на његовим сликама чак
и грофица Графанаф изгледала млада а Гламбозо насмејан.
„Он сувише ласка“, говорили су неки. „О, не!“ рекла је принцеза
Анђелика, „ја сам изнад ласкања, и мислим да мој портрет није
насликао довољно лепо. Не могу да слушам како се један

28
генијалан човек неправедно
потцењује, и надам се да ће га мој
драги тата одликовати орденом
Краставца I реда.“
Иако су се дворани заклињали да
њено Краљевско Височанство слика
тако л е п о да јој није потребно и даље
да учи, принцеза Анђелика је ипак
изабрала Лоренца за учитеља, и било
је право чудо како је красне слике
сликала, д о к л е г о д ј е р а д и л а у
њ е г о в о м а т е љ е у ! Неке од тих слика
унесене су у Књигу лепоте; друге су
продате за огромне суме на
Добротворним Продајама. Она се
зацело потписивала на тим сликама,
али ја мислим да знам к о је те слике у
ствари сликао — то је био тај исти
лукави сликар који је дошао Анђелики
са другим намерама а не само да је учи
сликању.
Једнога дана Лоренцо је показао
Принцези слику једнога младог ратника у оклопу, светле косе
и најлепших плавих очију, са сетним а у исти мах и радозналим
изразом на лицу.
„Драги сињор Лоренцо, ко је то?“ упита Принцеза.
„Никад нисам видела такву лепоту,“ рече грофица
Графанаф, (стара удворица).
„То,“ рече сликар, „то је, госпођо, слика мога узвишеног
младог господара, његовога Краљевског Височанства Балба,
Престолонаследника Кримске Татарије, војводе од
Акроцерауније, Маркиза од Полуфлозбије, и Витеза Великога
Крста ордена Бундеве. То је Орден Бундеве што блиста на
његовим јуначким грудима, и његово Краљевско Височанство
га је добило од свога узвишеног оца, његовог Величанства
Краља ПАДЕЛЕ I, за храброст у боју код Римбомбамента, кад је
својом сопственом принчевском руком убило Људождерскога
29
Краља и две стотине једанаест дивова од њих двеста осамнаест
који су сачињавали Краљеву телесну гарду. Тај остатак је
уништила храбра војска Кримске Татарије после упорне борбе,
у којој су Кримо-Татари претрпели тешке губитке.“
Какав мора бити тај Краљевић! мислила је Анђелика: тако
храбар — тако смео — тако млад — какав јунак!
„Он је образован исто толико колико и храбар“, настављао
је дворски сликар. „Савршено говори све језике:- дивно пева:
свира на сваком инструменту: компонује опере које су извођене
по хиљаду вечери узастопце у Царском позоришту Кримске
Татарије, и сам је у њима играо балет пред Краљем и
Краљицом; и тада је изгледао тако лепо, да је његова рођака,
љупка кћи Краља од Киркасије, умрла од љубави према њему.“
„Зашто се није оженио том јадном Принцезом?“ упита
Анђелика уздахнувши.
„Зато што су они п р в о б р а т у ч е д и , госпођо, а црква
забрањује такве бракове,“ рече сликар. „А поред тога, млади
Принц је своје краљевско срце поклонио д р у г о ј .“
„Којој ли то?“ упита њено Краљевско Височанство.
„Нисам овлашћен да кажем Принцезино име,“ одговори
сликар.
„Али ми можете рећи бар прво слово њеног имена.“ изусти
Принцеза пригушеним гласом.
„Онда нека ваше Краљевско Височанство погађа то прво
слово,“ рече Лоренцо.
„Почиње ли име са Ш?“ упита Анђелика.
Сликар рече да не почиње са Ш; затим је питала за Џ; онда
за Ч; онда за Ц, и тако је ишла унатраг скоро кроз целу азбуку.
Кад је дошла до Г, а није било Г, јако се узбудила; и кад је
поменула В, а није било В, узнемирила се још више; кад је
дошла до Б, а н и ј е б и л о Б, „О мила Графанафовице,“ рекла
је, „додајте ми вашу бочицу с мирисом!“ и кријући лице на
Грофичино раме, прошаптала је једва чујним гласом: „О,
сињоре, да није А?“

30
 „Јест, А је; и ма да, по заповестима мога краљевског
Господара, не могу вашем Краљевском Височанству да кажем
име Принцезе коју он нежно, силно, страсно, махнито воли,
могу вам показати њену слику,“ рече тај лукави човек; и кад је
довео Принцезу до једног позлаћеног оквира, смаче завесу која
је висила испред њега.
О, Господе! у оквиру се налазило ОГЛЕДАЛО! и Анђелика
виде у њему своје сопствено лице!

31
 VII

КАКО СУ СЕ ПОСВАЂАЛИ ЂИЉО И АНЂЕЛИКА

Дворски сликар његовог

Величанства Краља Кримске
Татарије вратио се у земље тога
владара, и понео собом врло
много слика које је израдио у
пафлагонијској престоници (ви,
драги моји читаоци, знате,
разуме се, да се та престоница
зове Бломбодинга); али је
најлепша од свих тих слика била
слика принцезе Анђелике, коју
су долазили да виде сви
племићи из Кримске Татарије.
Краљ је там сликом био толико
задовољан да је сликара
одликовао својим орденом
Бундеве (шестог реда), те је
уметник тако постао сер Томазо
Лоренцо, Витез Реда Бундеве (В.
Р. Б.).
И краљ Валорозо је послао
сер Томазу свој орден Краставца, поред једне повелике суме
новаца, јер је он сликао Краља, Краљицу и најмоћнију властелу
док се бавио у Бломбодинги, и тиме се прославио, на велики јед
свих уметника у Пафлагонији, где је Краљ имао обичај да
показује слику краљевића Балба, коју је сер Томазо тамо
32
оставио, и да каже, „Који би од вас могао да наслика овакву
слику?“
Она је висила у краљевској свечаној дворани изнад
краљевског ормара за посуђе, где је принцеза Анђелика увек
могла да је гледа док је наливала чај. Изгледало је да та слика
свакога дана постаје све лепша и лепша, и Принцеза се толико
заљубила гледајући у њу, да је често просипала чај по столњаку,
на што би се њен отац и мати згледали и климнули главом, и
рекли једно другом, „Аха, видимо већ како стоји ствар.“
За то време је јадни Ђиљо лежао горе у својој соби тешко
болестан, ма да је као добар дечко узимао све одвратне
лекарске напитке; како мислим да чините и в и , драги моји
читаоци, кад сте болесни и кад мама пошље по доктора. И
једина личност која је посећивала Ђиља (поред његовога
пријатеља Капетана гарде, који је увек био на послу или на
паради), била је мала служавка Бетсинда, која му је успремала
спаваћу собу и салон, доносила му храну, и загревала му
постељу.
Кад је мала служавка долазила њему јутром и вечером,
краљевић Ђиљо је обично питао, „Бетсинда, Бетсинда, како је
принцеза Анђелика?“
А Бетсинда је обично одговарала, „Хвала на питању,
Господару, Принцеза је врло добро.“ А Ђиљо би уздахнуо, и
помислио, кад би Анђелика била болесна, знам зацело да
м е н и не би било врло добро.
Затим би Ђиљо рекао, „Бетсинда, је ли принцеза Анђелика
питала за мене данас?“ А Бетсинда би одговорила, „Није,
Господару, данас није;“ или, „била је веома заузета вежбањем
на гласовиру кад сам је видела;“ или, „писала је позивнице за
вечерње посело, и није ми се обраћала!“ или би нашла овај или
онај изговор, који није у свему одговарао истини: јер је
Бетсинда била једно тако добродушно створење, да се свим
силама Трудила да поштеди краљевића Ђиљо сваке
непријатности, и чак му је донела горе у собу печену пилетину
и слатке питије из кухиње (кад је лекар то допустио, и кад је
Ђиљу почело да бива боље), рекавши, „да је ту посластицу и те
питије справила Принцеза својим рукама, нарочито за Ђиља.“
33
 Кад је Ђиљо то чуо, он се охрабрио и одмах је почео да ое
опоравља; и појео је све питије, и оглодао и последњу кост од
пилета — ногу, кобилицу, крилца, леђа, тртицу, и све —
захваљујући својој драгој Анђелики; и другога дана се осетио
толико боље, да се обукао и сишао низа степенице, и кога ће
другог тамо да сретне него Анђелику која је ишла у свечану
дворану? Тамо су све навлаке биле поскидане са столица,
свећњаци ослобођени својих омота, свилене завесе спуштене,
непотребне ствари распремљене и однете, а најлепши албуми
поређани по столовима. Анђеликина коса била је увијена
хартијицама; једном речи, било је јасно да се спрема некаква
свечаност.
„За име света, Ђиљо!“ узвикнула је Анђелика; „в и овде, у
таквом оделу! Како страшно изгледате!“
„Да, драга Анђелика, сишао сам, и данас се тако добро
осећам, захваљујући п и л е т и н и и с л а т к и м п и т и ј а м а “.
„Шта се мене тичу пилетина и слатке питије, које помињете
на тако простачки начин?“ рече Анђелика.
„Шта, зар — зар ми их нисте послали ви сами, драга
Анђелика?“ рече Ђиљо.
„Ја их послала! Драга Анђелика! Не, драги Ђиљо,“ рече она,
подсмешљиво, „ја сам била у послу спремајући дворане за
његово Краљевско Височанство Престолонаследника Кримске
Татарије, који долази у посету Двору мога оца.“
„Пре-Престолонаследника Кримске Татарије!“ рече Ђиљо,
запрепашћен.
„Да, за Престолонаследника Кримске Татарије,“ рече
Анђелика, подсмевајући му се.“ Ви као да никад нисте чули за
такву земљу. О чем сте ви у о п ш т е чули? Ви не знате ни да ли
се Кримска Татарија налази на Црвеном Мору или на Црноме
Мору, чини ми се.“
„Да, знам, налази се на Црвеном Мору,“ рече Ђиљо, нашто
му се Анђелика насмеја у лице, и рече, „О незналице једна!
Такав сте незналица, да заиста нисте за друштво! Ви се
разумете само у коњима и у псима, и вама је место једино за
заједничком трпезом најгрубљих оклопника мога краљевског
оца. Немојте ме гледати тако зачуђено, господине; идите и
34
обуците своје најлепше одело да дочекате Краљевића, а мене
оставите да уредим дворану за пријем.“
Ђиљо рече, „О Анђелика, Анђелика, нисам знао да сте
такви. Т а к о ми нисте говорили кад сте ми дали овај прстен, а
ја вама дао свој у врту, и кад сте ме по…“
Али шта је било то по… ми никад нећемо сазнати, јер се
Анђелика јако наљутила и повикала, „Одлазите одавде, ви
дрско, неваспитано створење! Како се усуђујете да ме подсећате
на своју наметљивост? А овај ваш прстенчић не вреди ни две
паре, ето вам га, господине, ето кам га!“ И она баци прстен кроз
прозор.
„То је био венчани прстен моје мајке,“ повика Ђиљо.
„Шта се м е н е тиче чији је то венчани прстен био,“ виче
Анђелика. „Жените се ви оном која га нађе, ако то уопште буде
жена; м н о м е се оженити нећете. А мени вратите м о ј прстен.
Ја не могу да трпим људе који се хвале оним што су другоме
поклонили! З н а м ја ко ће ми дати прстен много лепши од
свега што сте ми ви икада дали. Бедан је то прстен, заиста, не
вреди ни пет пара!“
Јер Анђелика није знала да је прстен који јој је дао Ђиљо
био чаробан прстен;; ако га носи човек, онда се све жене
заљубљују у њега; а ако га носи жена, онда се у њу заљубљују
сви људи. Краљици, Ђиљовој мајци, жени сасвим обичне
спољашности, силно су се дивили сви док је носила тај прстен,
и њен муж је био као изван себе кад се она разболела. Али кад
је она позвала свога малог Ђиља, и ставила му прстен на руку,
Краљ Савио као да више није тако много марио за своју жену,
него је сву своју љубав пренео на малог Ђиља. Тако су и њега
сви волели докле год је имао прстен; али кад га је он, сасвим
као неко дете, дао Анђелики, свет је почео да воли и да обожава
њ у; а Ђиљо је, како се то каже, свирао само другу виолину.
„Да,“ настављала је Анђелика, говорећи и даље неразумно
и незахвално, „знам ја ко ће ми дати много лепше ствари него
што је тај ваш тричави бисерак.“
„Врло добро, госпођице! Можете и ви узети натраг свој
прстен.“ рече Ђиљо, севајући очима на њу, а затим, као да су му
се очи одједном отвориле, узвикну, „Ха! шта то значи? Зар је
35
о в о жена у коју сам био заљубљен целога својега живота? Зар
сам био толико луд да се заљубим у в а с ? Јер — заиста — да —
ви гледате на четири проје, како се то каже!
„О, неваљалче један!“ узвикну Анђелика.
„И, части ми моје, ви — ви сте врљави.“
„О!“ узвикну Анђелика.
„И коса вам је риђа — и рошави сте — и шта? имате три
вештачка зуба — а једна нога вам је краћа од друге!“
„О, гаде, гаде један!“ врисну Анђелика; и док је једном
руком зграбила прстен, другом је ударила Ђиља једанпут,
двапут, трипут по лицу, а почупала би му и косу с главе да се он
није измакао смејући се и говорећи:
„За име света, Анђелика, немојте
чупати м е н и косу с главе, то боли!
Могли бисте почупати много више в а ш е
к о с е , како видим, без маказа и без
икаквог чупања. О, хо, хо! ха, ха, ха! хи,
хи, хи!“
И скоро се гушио од смеха, а она од
беса; кад је, са дубоким поклоном, и у
свечаном дворском оделу, ушао гроф
Гамбабела, Први коморник, и рекао,
„Краљевска Височанства! Њихова
Величанства чекају на вас у ружичастој
престоној дворани, да заједно дочекате
краљевића КРИМСКЕ ТАТАРИЈЕ.“

36
 VIII

КАКО ЈЕ ГРАФАНАФОВИЦА НАШЛА ЧАРОБНИ

ПРСТЕН, И КАКО ЈЕ КРАЉЕВИЋ БАЛБО ДОШАО У
ДВОР

Долазак краљевића Балба узбунио је

цео Двор; свима је наређено да обуку своје
најлепше одело; послуга је била у
свечаним ливрејама; Министар правде је
метнуо на главу нову власуљу; дворска
стража је навукла своје најновије мундире;
а грофица Графанаф је, у то можете бити
уверени, била срећна што јој се пружа
прилика да украси с в о ј у стару личност
најлепшим стварима које има. Пролазила
је двориштем краљевске палате идући да
сачека њихова Величанства, кад спази
како нешто светлуца на каменим плочама,
те нареди пажу који јој је носио скут од
хаљине да оде и подигне оно што се тамо
сија. Био је то један ружан дечко, у оделу
скројеном од старога капута покојног
вратара, које је било сувише тесно за њега;
међутим, чим је дохватио прстен (јер се то он сијао на плочама),
и понео га својој господарици, њој прође кроз главу, како он
личи на некога малог Купидона. Он јој предаде прстен; била је
то некаква јевтина стварчица, али сувише тесна за који било
њен стари прст, те га она метну у џеп.

37
 „О, госпођо!“ рече дечко, гледајући је, „како — како дивно
изгледате, госпођо, данас, госпођо!“
„А и ти, Џек,“ заусти она да каже; али, спустивши поглед на
њега — не, он више није изгледао ни мало лепо — био је само
онај исти јутрошњи риђокоси мали Џек. Ипак, похвала се радо
прима и када долази од најружнијег човека или дечка, те
Графанафовица, наредивши дечку да поново подигне њен
скут, пође даље веома добро расположена. Дворски стражари
је поздравише с нарочитим поштовањем. Капетан Хедзов, у
предсобљу, рече, „Данас изгледате као анђео, драга госпођо.“
И тако, клањајући се и осмехујући се, Графанафовица уђе и
заузе место иза својега краљевског Господара и Госпође, који
су били у престоној дворани, очекујући престолонаследника
Кримске Татарије.

38
Принцеза Анђелика је седела код њихових ногу, а иза Краљеве
столице стојао је краљевић Ђиљо, веома суморан.
Престолонаследник Кримске Татарије појави се, у пратњи
барона Слејбуца, свога коморника, а за њима је ишао један
црни слуга, носећи најлепшу круну коју сте икад видели! Био је
још у својем путничком оделу, и коса му је била прилично у
нереду. „Прешао сам на коњу три стотине миља од јутрос,“ рече
он, „толико сам хитао да видим Прин — Двор и узвишену
краљевску породицу Пафлагоније, те ни за један минут нисам
могао да одложим час кад ћу стати пред ваша Величанства.“
Ђиљо, иза престола, прште у грохотан презрив смех; али је
цео краљевски скуп био заиста тако узбуђен да нико није
приметио тај мали испад. „Ваше Краљевско Височанство нам је
добродошло у сваком оделу,“ рече Краљ. „Гламбозо, принесите
столицу за његово Краљевско Височанство.“
„Ма какво одело да обуче његово Краљевско Височанство,
то ћ е б и т и увек одело за Двор,“ рече принцеза Анђелика,
смешећи се љупко.
39
 „О! али ви ћете видети и другу моју опрему,“ рече
Краљевић, „ја бих је већ био метнуо на себе, али је овај блесави
слуга није понео. Ко се то смеје?“
То се Ђиљо смејао. „Смејем се ја,“ рече он, „зато што сте
малочас рекли како сте толико хитали да видите Принцезу, да
нисте имали времена да промените одело; а сад кажете да
долазите у том оделу зато што немате другог.“
„А ко сте ви?“ рече краљевић Балбо, веома охоло.
„Мој отац је био Краљ ове земље, а ја сам његов једини син,
Краљевићу,“ одговори Ђиљо, исто тако охоло.
„Ха!“ рекоше Краљ и Гламбозо, веома узнемирени; али онај
први, прибравши се, рече: „Драги краљевићу Балбо, заборавио
сам да представим вашем Краљевском Височанству свога
драгог синовца, његово Краљевско Височанство краљевића
Ђиља! Упознајте се! Пољубите се! Ђиљо, пружите руку
његовом Краљевском Височанству!“ И Ђиљо, пруживши руку,
рукова се снажно са јадним Балбом, док су му сузе врцале из
очију. Гламбозо утом принесе столицу за краљевскога госта и
постави је на узвишицу где су седели Краљ, Краљица и
Краљевић; али се столица налазила на ивици узвишице, те кад
је Балбо сео на њу, она се претури, заједно с њом и он,
котрљајући се све даље и даље, и ричући као бик. Ђиљо прште
у још громогласнији смех на ову незгоду; а тако је чинио и цео
Двор кад је краљевић Балбо устао с пода; јер ма да није
изгледао нарочито смешан кад је улазио у дворану, сад, кад је
стао на ноте после својег пада, изгледао је толико ружан и
неугледан да му се свак морао смејати. Кад је ушао у дворану,
он је држао у руци једну ружу коју је испустио док се котрљао.
„Моја ружа! моја ружа!“ узвикнуо је Балбо; а његов
коморник се хитро саже и дохвати је, и пружи је Краљевићу,
који се њоме закити. Тада се сви присутни упиташе зашто су се
смејали; на њему није било ничега нарочито смешног. Јесте
био омален, подебео, прилично риђе косе, али, кад се све узме
у обзир, као краљевић није био тако ружан.
Тако су они седели и разговарали, краљевске личности
између себе, официри Кримске Татарије с официрима
Пафлагоније — Ђиљо врло пријатно са Графанафовицам иза
40
престола. Он ју је гледао тако нежним очима, да је у њој срце
треперило. „О, драги Краљевићу,“ рекла је она, „како сте могли
говорити онако охоло у присуству њихових Величанстава?
Верујте ми да се ја за мало нисам онесвестила.“
„Ја бих вас дочекао у своје наручје,“ рече Ђиљо, по изгледу
усхићен.
„Зашто сте били тако свирепи према краљевићу Балбу,
драги Краљевићу?“ рече Графанафовица.
„Зато што га мрзим,“ рече Ђиљо.
„Ви сте љубоморни на њега, и још волите јадну Анђелику,“
узвикну Графанафовица, приносећи марамицу очима.
„Волео сам је, али је сад више не волим!“ узвикну Ђиљо.
„Презирем је! Кад би била наследница и двадесет хиљада
престола, не бих је нимало више ценио и презирао бих је. Али
зашто говорити о престолима? Ја сам свој изгубио. Исувише
сам слаб да га повратим — сам сам, и без пријатеља.“
„О, не говорите тако, драги Краљевићу!“ рече
Графанафовица.
„Поред тога,“ рече он, „толико сам срећан овако и з а
п р е с т о л а , дане бих хтео да променим своје место, не, ни за
престо целога света!“
„О чему то вас двоје ћеретате?“ рече
Краљица, која је била добра, иако Је није
одликовала памећу. „Време је да се
облачимо за вечеру. Ђиљо, покажите
краљевићу Балбу његову собу.
Краљевићу, ако ваше одело није стигло,
нама ће бити веома мило да вас гледамо
и у томе у којем сте сад.“ Али кад је
краљевић Балбо отишао у своју спаваћу
собу, његов пртљаг је био ту, и још
неотворен; и пошто је ушао власуљар, он
га је подшишао и увио му косу на његово
потпуно задовољство; те кад је зазвонило
звоно за вечеру, краљевско друштво није
морало да чека више од двадесет и пет
минута да се појави Балбо, а за то време је Краљ, који није волео
41
да чека постао сасвим зловољан. Што се тиче Ђиља, он се за све
то време није одвајао од госпође Графанаф, него је стојао с њом
у удубљењу једног прозора, удварајући јој се.
Најзад је двороуправитељ пријавио долазак његовога
Краљевског Височанства престолонаследника Кримске
Татарије! и цело светло друштво пређе у краљевску трпезарију.
Друштво је било мало; само Краљ и Краљица, Принцеза, коју је
Балбо привео столу, два Краљевића, грофица Графанаф,
Гламбозо Министар-председник, и коморник краљевића
Балба. Можете бити уверени да је вечера била врло добра —
нека сваки дечак или девојчица каже шта највише воли, и нека
замисли да се то налази на столу.3
Принцеза се за све време вечере обраћала
престолонаследнику Крима, који је јео претерано много, и није
дизао очију с тањира, сем кад је Ђиљо, који је секао гушчије
печење, ставио на њ много надева и умокца од лука. Али је
Ђиљо прснуо у смех кад је кримски Престолонаследник
убрисао лице и прса на кошуљи својом намирисаном џепном
марамицом. И није се због тога извињавао краљевићу Балбу.
Кад би Краљевић погледао на њега, Ђиљо је гледао на другу
страну. Кад је краљевић Балбо рекао, „Краљевићу Ђиљо, могу
ли имати част да се куцнем са вама?“ Ђиљо н и ј е х т е о да
одговори. Све његове речи и погледи били су управљени на
грофицу Графанаф, а ви можете бити уверени да је њој веома
годила Ђиљова пажња — сујетна стара жена!

3
Овде може да се одигра врло леп призор и да свако дете каже шта највише
воли за вечеру.
42
 Кад се није њој удварао, он је правио шале на рачун
краљевића Балба, тако гласно да га је Графанафовица стално
ударала лепезом, и говорила…
„О ви враголасти Краљевићу! Та ћутите, чуће вас
Краљевић!“
„Нека чује, свеједно ми је,“ рече Ђиљо, још гласније.
Краљ и Краљица срећом нису чули; јер је њено Величанство
било наглуво, а Краљ је толико мислио на своју вечеру, и, поред
тога, тако је гласно жватао и гутао оно што је јео, да ништа
друго није чуо. По завршеној вечери, његово Величанство и
Краљица задремаше у својим наслоњачама.
Тада Ђиљо поче да извршује оно што је био наумио:
наливајући чашу младога Краљевића црним и белим вином,
шампањцем, слатким вином са Сицилије, трешњевачом и
слабим пивом, што је све господар Балбо испијао до капи. Али
нудећи свога госта, Ђиљо је био приморан да пије и сам, и
43
попио је, на жалост, више него што је било добро за њега, тако
да су младићи говорили сувише гласно и смејали се бесмислено
кад су се придружили госпођама после вечере; и скупо су
платили за ту несмотреност, као што ћете сад чути, драги моји
читаоци и гледаоци!
Балбо дође и седе уз клавир за којим је Анђелика свирала и
певала, и певао је сасвим погрешно, и просуо кафу коју му је
слуга принео, и смејао се без разлога, и говорио којешта, а
затим заспао и почео гласно да хрче. Одвратно прасе! Али док
је он тако лежао окружен на ружичастом свиленом дивану,
Анђелика је још стално и упорно мислила да је то најлепши
људски створ. Мора бити да је чаробна ружа којом се Балбо био
закитио тако опчинила Анђелику; али зар је то прва млада
девојка која је у једноме глупом простаку гледала дивног
младића?
Ђиљо је морао отићи и сести поред грофице Графанаф, чије
му се увело лице сваког тренутка чинило све лепше. Он се њој
обраћао најласкавијим речима:
— Он још никад није видео тако љупко створење. Старија је
од њега? — Којешта! Он ће се њоме оженити — њоме или
ниједном!
Удати се за наследника престола! Ето прилике! Препредена
жена дохвати одмах лист папира, и написа на њему, „Овим
дајем на знање свакоме да ја, Ђиљо, јединац син Савија, краља
Пафлагоније, обећавам да ћу се оженити дивном и племенитом
Барбаром Гризелдом, грофицом Графанаф, удовицом
покојнога благородног Џенкинса Графанаф.“
„Шта то пишете? лепа Графи!“ рече Ђиљо који је лешкарио
на дивану поред писаћег стола.
„Само један налог који треба да потпишете ви, драги
Краљевићу, да се сиромасима поделе угаљ и покривачи за ово
хладно време. Видите! и Краљ и Краљица спавају, те ће налог
вашега Краљевског Височанства бити довољан.“
И Ђиљо, који је био необично добар, што је Графи добро
знала, одмах потписа налог; а она, кад га је стрпала у џеп,
можете мислити како је подигла главу.

44
 Била је готова да поносито изиђе из дворане и пре саме
Краљице, пошто је сад она жена з а к о н и т о г а к р а љ а
Пафлагоније! Неће разговарати ни ха Гламбозом, кога је
сматрала за неваљалца, зато што лишава круне њенога д р а г о г
м у ж а ! А кад су стигле свеће, и она помогла Краљици и
Принцези да се свуку, отишла је у своју собу, и одмах је почела
да се вежба на једном листу хартије, „Гризелда Пафлагонија“,
„Барбара Регина,“ „Гризелда Барбара, Паф. Рег.,“ и не знам
какве још потписе поред тога, за онај дан кад буде краљица,
зацело!

45
 IX

КАКО ЈЕ БЕТСИНДА НОСИЛА ГРЕЈАЛИЦУ

Мала Бетсинда уђе да

Графанафовици увије косу
хартијицама; и грофица је била
тако задовољна, да је, зачудо,
похвалила Бетсинду. „Бетсинда!“
рекла јој је, „данас си ми врло лепо
наместила косу; обећала сам ти
један мали дар. Ево ти пет шил…
не, ево ти један леп прстенчић који
сам нашла — који сам неко време
носила.“ И даде Бетсинди прстен
који је нашла у дворишту. Прстен
је био управо за Бетсиндину руку.
„Личи на прстен који је носила
Принцеза,“ рече девојка.
„Не-е,“ рече Графанафовица,
„имам га ја одавно. Тако — добро
ме покри; а сад, пошто је ноћ јако
хладна (снег је засипао прозор)
можеш ићи, добра девојко, да
загрејеш постељу драгоме
краљевићу Ђиљу, а после размрси оно моје клубе зелене свиле,
и онда ми можеш удесити јутарњу капицу, а после тога ми
можеш закрпити ону рупу ва свиленој чарапи, и онда можеш
ићи да легнеш, Бетсинда. Немој заборавити да шољу чаја хоћу
да попијем у пет сати изјутра.“
46
 „Мислим да би требало да загрејем постеље обојици младе
господе, госпођо,“ рече Бетсинда.
Графанафовица, уместо одговора, рече, „Хо-о-хо!
— Гр-хо-хо! Хонг-хрхо!“ Уствари, она је гласно хркала у сну.
Њена соба, знате, налази се до собе Краља и Краљице, а
Принцезина соба је одмах до њихове. А лепа Бетсинда оде по
жеравицу у кухињу, и напуни њоме краљевску грејалицу.
Она је увек била врло добра, весела, учтива, лепа девојка;
али је те вечери морало бити код ње нечега необично
привлачног, јер су је све жене у соби за послугу почеле ружити
и грдити. Кључарица јој рече да је дрско и надувено створење;
најстарија служавка је упита како сме да носи такве увојке и
траке, јер је то сасвим непристојно! Куварица (јер је у двору
била и куварица поред кувара) рече судопери како о н а не види
ништа нарочито на тој девојци; али се сваки од мушкараца, и
кочијаш, и собар, и паж, и Господин, лакеј престолонаследника
Кримске Татарије, трже, и рече:
„Их! Пази! Охо! О, небо! — ала је лепа ова Бетсинда!“

„Себи руке; нећу да слушам ваше дрскости, простаци!“ рече

Бетсинда, и оде са својом грејалицом пуном жеравице. Чула је
47
да млада господа играју билијара док се пела уз степенице; и
загрејала је прво постељу краљевића Ђиља, а затим је дошла на
ред соба краљевића Балба.
Он уђе у собу управо кад је она завршила свој посао; и чим
ју је угледао, „О! О! О! О! О! О! како си ти ди-и-и-и-ивно —
створење! Анђеле — вило — ружин пупољче, хоћу да будем твој
славуј, — твој Балбо! Полети у пустињу, полети са мном! Никад
нисам видео младу срну која би ме обрадовала својим
тамноплавим оком као твоје што је. Прелепа вило, прими,
прими ово младићко срце. Верније срце није никад закуцало
под мундиром храброга војника. Буди моја! Буди моја! Буди
престолонаследница Кримске Татарије! Мој краљевски отац ће
одобрити наш брак;, јер за ону малу риђокосу Анђелику више
нимало не марим.“
„Останите ме, ваше Краљевско Височанство, и лезите у
постељу, молим вас,“ рече Бетсинда, с грејалицом у рукама.
Али Балбо рече, „Не, никад, док се не закунеш да ћеш бити
моја, ти љупка, румена, божанствена дворкињо! Ту, пред
твојим ногама, лежи краљевски Балбо, дрхтав и заробљеник
Бетсиндиних очију.“
И говорио је даље, начинивши се тако г л у п и с м е ш а н , да
га Бетсинда, која је волела да се нашали, додирну својом
грејалицом, што је учинило, верујте ми, да он зајаука „О-о-о-о!“
на сасвим друкчији начин.
Краљевић Балбо је викао тако јако, да краљевић Ђиљо, који
га је чуо из суседне собе, дође да види шта се то збива. Чим је
видео шта се дешава, Ђиљо, у љутини, скочи на Балба, једним
ударцем ноге баци га до таванице, а затим настави да га туче
све док му се коврџице нису сасвим исправиле.
Јадна Бетсинда није знала да ли да се смеје или да плаче;
ударање ногом морало је болети Краљевића, али је он изгледао
тако смешан! Кад га је Ђиљо добро изударао и испретурао, и
кад је Балбо отишао у један угао да се очисти, шта мислите да
је учинио Ђиљо?

48
 Клекао је на колена пред Бетсиндом, узео њену руку,
замолио је да прими његово срце, и понудио јој да се њоме
ожени тога часа. Замислите како се осећала Бетсинда, која је
заволела Краљевића још кад га је као сасвим мала видела први
пут у дворскоме врту.
„О, божанствена Бетсиндо!“ рекао је Краљевић, „како сам
могао проживети петнаест година поред тебе а да не видим
каква си? Која жена у целој Европи, Азији, Африци и Америци,
чак и у Аустралији, само она још није откривена, може
замишљати да је равна теби? Анђелика? Пих! Графанафовица?
Фуј! Краљица? Ха, ха! Ти си моја Краљица. Ти си истинска
Анђелика, зато што си заиста анђеоско створење.“
49
 „О, Краљевићу! Ја сам само једна сиромашна служавка,“
рече Бетсинда, иако је изгледала сва срећна.
„Зар ме ниси ти неговала у мојој болести, кад су ме сви били
напустили?“ настављао је Ђиљо. „Зар твоја нежна рука није
намештала моје узглавље, и доносила ми слатке питије и
печену пилетину?“
„Јест, драги Краљевићу, јест,“ рече Бетсинда, „а ја сам
вашем Краљевском Височанству пришивала и дугмета на
кошуљу, молим, ваше Краљевско Височанство,“ заплака се та
безазлена девојка.
Кад је јадни краљевић Балбо, који се сад био лудо заљубио
у Бетсинду, чуо ову изјаву, кад је видео погледе које она
управља на Ђиља и који се нису могли погрешно протумачити,
Балбо поче горко да плаче, и да чупа себи косу из главе, тако да
је цела соба била покривена њоме као кучином.
Бетсинда је била спустила своју грејалицу на под док су
краљевићи разговарали, а сад, како су они почели да се свађају
и да прете један другоме, она помисли да је најбоље побећи
одатле.
„Ти плачљиви звекане, што чупаш косу тамо у ћошку;
разуме се да ћеш морати да ми се извиниш што си увредио
Бетсинду. Т и се усуђујеш да клечиш пред принцезом Ђиљо и
да јој љубиш руку!“
„Она није принцеза Ђиљо!“ продера се Балбо. „Она ће бити
принцеза Балбо, ниједна друга неће бити принцеза Балбо.“
„Ти си се верио са мојом сестром од стрица!“ рикну Ђиљо.
„Ја мрзим твоју сестру од стрица,“ рече Балбо. „Мораш ми
дати задовољење што је вређаш!“ узвикну Ђиљо јаросно.
„Убићу те.“
„Пробуразићу те.“
„Посећи ћу те.“
„Просућу ти мозак.“
„Смакнућу ти главу.“
„Послаћу ти сведока чим сване.“
„Послаћу ти куршум у чело после подне.“

50
 „Још ћемо се ми огледати,“ рече Ђиљо, и удари песницом
Балба у лице; а затим дохвати грејалицу, и пољуби је, зато,
зацело, што ју је Бетсинда носила, и стрча низ степенице. А шта
је видео кад се нашао на доњем спрату: његово Величанство
како разговара са Бетсиндом, називајући је најнежнијим
именима. Његово Величанство је чуло грају горе у кући, тако је
рекао, и кад је по мирису осетио да нешто гори, изишао је да
види шта се то збива.
„Можда млада господа пуше, господару“ рече Бетсинда.
„Дражесна собарица“ рече Краљ (као и сваки други човек),
„не гледај младиће! Окрени очи на средовечног самодршца, за
кога се у његово време говорило да не изгледа ружно.“
„О, господару! шта ће рећи њено Величанство?“ узвикну
Бетсинда.
„Њено Величанство!“ насмеја се владалац. „Њено
Величанство нек иде до врага. Зар ја нисам Самодржац
Пафлагоније? Зар немам пањева, конопаца, секира, џелата —
а? Зар не тече река поред зида мојег дворца? И зар немам врећа
за ушивање жена? Реци само једну реч, да хоћеш да си моја, —
и твоја господарица ће бити одмах ушивена у врећу, а ти ћеш
имати моје срце и мој престо.“

Кад је Ђиљо чуо те речи и та страшна осећања, заборавио је

на поштовање које се дугује носиоцу краљевског достојанства,
подигао је грејалицу и треснуо њоме Краља тако да га је
спљоштио као палачинку. После тога наш Ђиљо ухвати маглу
и побеже, а Бетсинда отрча вриштећи, а Краљица,
51
Графанафовица и Принцеза изиђоше из својих соба.
Замислите како им је било кад су угледали свога мужа, оца,
владаоца у овом положају.

52
 X

КАКО СЕ КРАЉ ВАЛОРОЗО СТРАШНО НАЉУТИО

Чим је жеравица почела да га пече, Краљ је дошао себи и

стао на ноге. „Овамо, заповедниче гарде!“ узвикнуло је његово
Величанство, јаросно треснувши својом краљевском ногом о
под. Да тужног призора! Краљев нос био се сасвим искривио од
ударца краљевића Ђиља!
Његово Величанство срдито
причврсти своје вештачке
вилице.
„Хедзове,“ рече, и из џепа
своје собне хаљине извуче
налог за извршење смртне
пресуде,
„Хедзове, добри Хедзове,
ухапси Краљевића. Наћи ћеш
га у његовој соби на горњем
спрату. Како је смео својом
безбожничком руком да
удари освећену ноћну капу
једног краља — Хедзове, а мене да обори на под! Напред, часа
не часи, нек умре злотвор! постарај се да то буде учињено, јер
иначе, х’м! — ха! х’м! тешко теби!“ и у пратњи госпођа, Краљ
(подиже скутове своје собне хаљине, и уђе у своје одаје.
Капетан Хедзов био је јако потресен, јер је искрено волео
Ђиља. „Јадни, јадни Ђиљо!“ рече, док су му се сузе котрљале

53
низ јуначко лице, и квасиле му бркове; „мој племенити млади
Краљевићу, зар моја рука мора да те поведе у смрт?“
„Води ти њега у бестрагију, Хедзове“
рече један женски глас. То је била
Графанафовица, која је изишла у својој
собној хаљини кад је чула грају. „Краљ је
казао да погубиш Краљевића. Дакле,
погуби Краљевића.“
„Ја вас не разумем,“ рече
Хедзов, који није био неки бистар
човек.
„Глупане! он није казао к о г а
Краљевића,“ рече Графанафовица.
„Не; није казао кога, заиста,“ рече
Хедзов.
„Онда, узми Балба, и погуби њ е г а !“
Кад је капетан Хедзов чуо то, почео је
да игра од радости. „Послушност чини
част војнику,“ рече он. „Глава краљевића Балба биће
смакнута,“ и прво што је учинио кад је свануло било је да
ухапси Краљевића.
Закуцао је на врата. „Ко је то?“ рече Балбо. „Капетан
Хедзов? уђите, молим вас, добри мој Капетане; мило ми је што
вас видим; очекивао сам вас.“
„Очекивали сте ме?“ рече Хедзов.
„Мој сведок ће бити Слејбуц, мој коморник,“ рече
Краљевић.
„Молим за опроштај ваше Краљевско Височанство, али ви
морате поћи сами, зашто да узнемиравамо барона Слејбуца.“
Краљевић Балбо као да је још увек врло хладнокрвно гледао
на ствар. „Разуме се, Капетане,“ рече он, „јесте ли ви дошли
поводом оног случаја с краљевићем Ђиљом?“
„Управо због тога случаја с краљевићем Ђиљом,“ рече
Хедзов.
„Хоћемо ли на пиштоље, или на мачеве, Капетане? упита
Балбо. „Ја сам вичан и једном и другом, и или ћу свршити са

54
краљевићем Ђиљом или се више нећу звати моје Височанство
краљевић Балбо.“
„Посреди је неки неспоразум, господару,“ рече Капетан.
„Ствар између нас има да се расправи с е к и р а м а .“
„Секирама? То ће се брзо свршити,“ рече Балбо. „Позовите
мога коморника, он ће бити мој сведок, и ви ћете, ласкам себи,
кроз десет минута гледати како глава господичића Ђиља лети
с његових дрских рамена, хоћу крви да му се напијем. Ху-у-у-у-
ф!“ и гледао је бесно као неки змај.
„Молим за опроштај, господару, али у смислу овог налога ја
морам да ухапсим вас, и да вас предам џелату.“
„Шта, шта, добри човече! — Станите, кажем, — Хеј! —
овамо!“ било је све што је тај злосрећни Краљевић био у стању
да изговори, јер су га Хедзовови гардисти шчепали, везали му
једну мараму преко уста и лица, и понели га на губилиште.

55
 Краљ, који се десио у разговору са Гламбозом, виде га у
пролазу, и захвати прстима мало бурмута, и рече, „Са Ђиљом је
свршено. А ми хајд’мо на доручак.“
Капетан гарде предаде свог затвореника судском
извршитељу, са кобном заповешћу,

„Сместа одсећи главу њеном носиоцу.

Валорозо XXIV.“

„То је неспоразум,“ рече Балбо, који као да никако није

схватио шта је у ствари.
„У-у-уф,“ рече судски извршитељ. „Зовите одмах Џека Кеча.
Џек Кеч!“
И јаднога Балба одведоше на губилиште, где је џелат поред
пања и с огромном секиром у руци био увек спреман да изврши
оно што се од њега тражи.
Али се ми сад морамо вратити Ђиљу и Бетсинди.

56
 XI

ШТА ЈЕ ГРАФАНАФОВИЦА УЧИНИЛА ЂИЉУ И

БЕТСИНДИ

Графанафовица, која је видела шта се догодило Краљу, и

која је знала да Ђиљо мора бити забринут, устала је врло рано
тога јутра, и почела да размишља како ће спасти свога драгог
мужа, како га је сулуда старица упорно звала. Нашла га је како
хода тамо овамо по врту, састављајући један стих за Бетсинду
(али никако није могао да нађе слик), јер је заиста био
заборавио све што се догодило прошле вечери, и мислио је
само да је Бетсинда најлепше створење на свету.
„Дакле, драги Ђиљо,“ рече Графанафовица.
„Дакле, драга Графи,“ рече Ђиљо, само, он је говорио
сасвим подругљиво.
„Мислила сам, драги, шта ти мораш учинити у овоме
шкрипцу. Мораћеш за неко време да се удаљиш из земље.“
„Какав шкрипац? — да се удаљим из земље? Никад без оне
коју волим, грофице,“ рече Ђиљо.
„Не, она ће поћи с вама, драги Краљевићу,“ рече она, својим
најласкавијим гласом. „Прво, морамо узети накит који
припада нашим краљевским родитељима, као и накит њихових
садашњих Величанстава. Ево кључа, срце; све је то ваше,
знајте, по праву, јер сте ви пуноправни Краљ Пафлагоније, а
ваша жена ће бити пуноправна Краљица.“
„Хоће ли?“ рече Ђиљо.

57
 „Разуме се; а пошто покупите накит, отидите у Гламбозов
стан, где ћете, под његовом постељом, наћи торбе у којима је
новац у износу од 217,000,987,439 фунти, 13 шилинга и 6½
пензија, све што припада вама, јер је он то узео из собе вашега
краљевског оца на дан његове смрти. И с тим ћемо да бежимо“.
„М и да бежимо?“ рече Ђиљо.
„Да, ви и ваша невеста — ваша вољена заручница — ваша
Графи!“ рече Грофица гледајући га чежњиво.
„В и моја невеста!“ рече Ђиљо. „Ви, ви мрска бабускеро!“
„О, ви — ви ниткове! зар ми нисте сами дали овај лист
хартије којим ми обећавате брак?“ узвикну Графанафовица.
„Одлази, гуско матора! Ја волим Бетсинду, и само
Бетсинду!“ И, силно уплашен, побеже од ње што је брже могао.
„Хи! хи! хи!“ цикала је Графанафовица; „обећање се мора
одржати ако има закона у Пафлагонији! А што се тиче оне
наказе, оне неваљалице, оне душманке, оне ружне мале лисице
— оне надувене, оне незахвалне, оне глупаве Бетсинде,
господар Ђиљу неће бити лако да сазна где је она сад. Дуго ће
тражити пре него што њ у нађе, за то ја стојим добра. Не зна он
да је госпођица Бетсинда…“

58
 „Је — шта? Ево, сад ћете чути. Јадна Бетсинда устала је у пет
сати хладнога зимског јутра да однесе чај својој бездушној
господарици; али уместо да је нађе добро расположену, затекла
је Графанафовицу љуту и намргођену. Грофица је за време
облачења бар шест пута ћушила Бетсинду; али како је јадна
мала Бетсинда била навикла на такво поступање, она се због
тога није нарочито узнемирила. „А сад,“ рекла је најзад
Графанафовица, „кад њено Величанство зазвони двапут,
потрудите се, госпођице, да се одазовете“.
Те тако, кад је Краљичино звоно зазвонило двапут,
Бетсинда дође њеном Величанству и учтиво се поклони.
Краљица, Принцеза и Графанафовица биле су све три у соби.
Чим су је угледале почеле су.
„Ти неваљалице!“ рече Краљица.
„Ти мала простакушо!“ рече Принцеза.
„Ти стоко!“ рече Графанафовица. — “Иди ми с очију!“ рече
Краљица.
„Одлази одавде!“ рече Принцеза.
„Губи се!“ рече Графанафовица.
Јаој! и тешко мени! врло жалосне ствари догодиле су се тога
јутра Бетсинди, и то све због онога кобног посла са грејалицом
прошле ноћи. Краљ јој је понудио да се њоме ожени; разуме се
да је њено Величанство Краљица била љубоморна; Балбо се
заљубио у њу; разуме се да је Анђелика била бесна; Ђиљо ју је
волео и откако је тек Графи била разјарена!
„Скидај ту сукњу“, „капу“ , „хаљину што сам ти дала!“
рекоше све одједном и почеше да скидају и вуку одело са јадне
Бетсинде.
„Како смеш да се улагујеш Краљу?“ , „Краљевићу Балбу?“ ,
„Краљевићу Ђиљу?“ викале су Краљица, Принцеза и Грофица.
„Дајте јој оне рите које је носила кад је дошла овамо, и
отерајте је из куће!“ узвикнула је Краљица.
„Пазите да не однесе м о ј е ципеле, које сам јој тако
милостиво дала на послугу,“ рече Принцеза; а уствари,
Принцезине ципеле су биле сувише велике за Бетсинду.
„Хајд’ овамо, прљава девојчуро!“ и дохвативши Краљичин
жарач, бездушна Графанафовица потера Бетсинду у своју собу.
59
 Тамо грофица приђе стакленој скрињи у којој је тако дуго
чувала Бетсиндин стари огртач и ципелицу, и рече, „Узми те
дроњке, беднице једна, а скидај све што припада поштеном
свету, па иди куд знаш;“ и она заиста свуче с мале нежне
сиротице скоро сву одећу, и нареди јој да иде из куће.

Сирота Бетсинда огрте се својим старим огртачем на којем

су била извезена слова П р и н ... Р о з а л ... а иза тога је била
велика подеротина.
А шта је могла да чини с једном бедном малом сандалом?
Узица је још била на њој, те је она веза себи око врата.
„Да ли бисте ми дали бар пар ципела да не идем боса по
снегу, госпођо, молим вас, госпођо?“ заплака се јадно дете.
„Не, гаде прљави!“ рече Графанафовица, терајући је
жарачем — терајући је низ хладне степенице — терајући је кроз
хладан трем — и избацивши је на хладну улицу, тако да се и сам
вратар заплакао кад ју је видео!
60
 Али је једна добра вила учинила да мекани снег буде топал
њеним ножицама, те се она како тако уви у свој огртач, и оде!

„А сада треба мислити на доручак,“ рече лакома Краљица.

„Коју хаљину да обучем, мама? ружичасту или бледо
зелену?“ рече Анђелика. „Шта мислите, која ће се драгом
Краљевићу више допасти?“
„Госпа В.!“ довикну Краљ из своје собе за облачење,
„наредите да се донесу кобасице за доручак! Не заборавите да
ће и Краљевић Балбо доручковати с нама!“
И сви наставише да се спремају.
Стиже девет сати, и они су се сви налазили у јутарњој
трпезарији, а Краљевића Балба још никако нема. Чајник је
струјао и пушио се; колачи с маслацем су мирисали — читава
гомила колача с маслацем! јаја су била обарена, на столу се
налазио и суд са пекмезом од малина, а кафа, и једно дивно
пиле и сув језик на сточићу са стране. Кувар Мармитонио унесе
кобасице. О, како су тек оне дивно замирисале!
„Где је Балбо?“ рече Краљ. „Џоне, где је његово Краљевско
Височанство?“
Џон рече како је однео његовом Краљсочанству воду за
бријање, и одело и остале ствари, али да оно није било у својој
соби, и како он мисли да је његово Крачљсочанство изишло у
шетњу.
„Изгацао пре доручка на снег! Немогућно!“ рече Краљ,
забадајући виљушку у једну кобасицу. „Узми једну, драга
Анђелика, хоћеш ли ти сафаладу?“ Принцеза узе једну, јер их
је јако волела; а у том тренутку уђе Гламбозо с капетаном
Хедзовом, обојица веома збуњени по изгледу.
„Бојим се, ваше Величанство…“ узвикну Гламбозо.
„Нећу да чујем ни за какав посао пре доручка, Гламе!“ рече
Краљ. „Прво јело, после дело. Госпа В., још мало шећера!“
„Господару, бојим се да ће бити сувише доцкан ако чекамо
да се заврши доручак,“ рече Гламбозо. „Он — он — он ће бити
погубљен у пола десет.“

61
 „Не говорите о погубљењу и не кварите ми доручак, ви
рђави и прости човече,“ узвикну Принцеза. „Џоне, мало
слачице. Молим, кога ће то да погубе?“
„Краљевића, господару,“ шану Гламбозо Краљу на уво.
„Оставите послове за после доручка, кажем вам!“ рече
његово Величанство, строго.
„Имаћемо рат, господару, ако се то догоди,“ рече Министар.
„Његов отац, краљ Падела...“
„Његов отац, краљ к о ј и ?“ рече Краљ. „Краљ Падела није
Ђиљов отац. Мој брат, краљ Савио, био је Ђиљов отац.“
„Они хоће да погубе краљевића Балба, господару, не
краљевића Ђиља,“ рече Министар председник.
„Ви сте рекли да погубим Краљевића, и ја сам узео онога
ружног,“ рече Хедзов. „Разуме се, ја нисам мислио да ваше
Величанство намерава да убије своје месо и крв!“
Уместо сваког одговора, Краљ баци тањир с кобасицама
Хедзову на главу. Принцеза врисну „Куку — куку — мени!“ и
паде у несвест.
„Окрените цев од чајника према њеном Краљевском
Височанству,“ рече Краљ, те кључала вода постепено освести
Принцезу. Његово Величанство погледа у свој сат, сравни га са
сатом у дворани за пријем, и онда са црквеним сатом на тргу
преко пута; затим га дотера; и онда поново погледа у њега.
„Главно је питање“ рече он, „иде ли мој сат напред или
заостаје? Ако заостаје, онда можемо мирно наставити да
доручкујемо. Ако иде напред, онда, управо имамо времена да
спасемо краљевића Балба. То је злосрећна и велика погрешка,
и на часну реч, Хедзове, ја најозбиљније намеравам и тебе да
обесим.“
„Господару, ја сам вршио само своју дужност; војник зна
само за оно што му се заповеди. Нисам се надао, после
четрдесет и седам година верне службе, да ће мој владалац
помислити да ме казни смрћу којом се кажњавају злочинци!“
„За име света! Зар не видите да ће мој Балбо бити погубљен
док ви ту трошите речи узалуд?“ писну Принцеза.
„Јупитера ми! та девојка има право увек, а ја сам тако
расејан,“ рече Краљ, погледавши поново на свој сат. „Ха!
62
Слушајте, ено лупају добоши! Ипак је то кобна и непријатна
ствар!“
„О тата, гусане један! Напиши налог за помиловање, и
пусти мене да га трком однесем,“ узвикну Принцеза — и
дохвати лист папира, и перо и мастило, и стави их пред Краља.
„Доврага! где су ми наочари?“ узвикну Краљ. „Анђелика!
Отиди горе у моју спаваћу собу, погледај под мој јастук, не, под
јастук твоје маме; тамо ћеш видети моје кључеве. Донеси ми их
овамо, и — Де, де! што су нестрпљиве те девојке!“ Анђелика је
већ била отишла, и задихана је устрчала у спаваћу собу, и
нашла кључеве, и вратила се пре него што је Краљ појео један
колачић. „А сад, чедо моје,“ рече он, „мораћеш да се вратиш
истим путем до мојег писаћег стола, у којем се налазе моје
наочари. Само да си ме хтела саслушати д о к р а ј а ... Дођавола
с њом! Ето је опет отишла. Анђелика! АНЂЕЛИКА!“ Кад је
његово Величанство позивало ј а к и м гласом, она је знала да
мора послушати, и вратила се.
„Колико сам ти пута рекао, чедо моје, кад год излазиш из
собе, з а т в а р а ј в р а т а . Тако, душо моја. То је све.“ Најзад су
кључеви и писаћи сто и наочари били пронађени, и Краљ је
поправио своје перо, и потписао своје име на налогу за
помиловање, и Анђелика је одјурила брзо као вихор. „Боље би
било да останеш, чедо моје, и да поједеш колаче. Нема никакве
вајде од идења. Зацело је доцкан. Додајте ми тај пекмез од
малина, молим вас,“ рече владалац. „Бонг! Банг! Откуцава пола
сата. Знао сам да је то.“
Анђелика је трчала, и трчала, и трчала, и трчала. Устрчала
је уз Горњу улицу, и сјурила се низ Главну улицу, и пројурила
кроз пијацу, и скренула лево, и преко моста, утрчала у један
ћорсокак, затим се вратила, обишла око Замка и ишла даље
десно Ситничарском чаршијом, према стубу с фењером, и око
сквера, и дошла је — дошла је до Г у б и л и ш т а где угледа Балба
како полаже главу на пањ!!!

63
 Џелат подиже своју секиру, али у том тренутку стиже
Принцеза сва задихана и повика „Помиловање!“
„Помиловање!“ викала је Принцеза. „Помиловање!“ клицао је
сав народ. Она устрча уза степенице губилишта лако као онај
што пали фењере; и загрливши Балба без икаквог устручавања
зајеца, „О мој Краљевићу! господару мој! љубави моја! Балбо
мој! Твоја Анђелика је стигла на време да спасе твој драгоцени
64
живот, дивни ружин пупољче; да не допусти да будеш покошен
у цвету своје младости! Да је тебе смрт задесила, умрла би и
Анђелика, и благосиљала би смрт која ју је сјединила с њеним
Балбом.“
„Х’м! овде се не пита шта би ко хтео, рече Балбо, са тако
сметеним и незадовољним изгледом, да га Принцеза
најнежнијим гласом упита зашто се тако узбудио.
„Рећи ћу вам зашто, Анђелика,“ рече он: „откако сам јуче
стигао овамо, настала је таква хука, и бука, и свађа, и туча, и
скидање глава, и шта све не, да сам ја вољан вратити се у
Кримску Татарију.“
„Али са мном као са својом невестом, Балбо мој! Где си ти,
ту је и Кримска Татарија, неустрашиви мој, дивни мој, Балбо
мој!“
„Да, да, свакако се морамо узети,“ рече Балбо. „Велечасни,
дошли сте да очитате опело — хоћете ли да извршите и обред
венчања? Што мора бити, мора. То ће задовољити Анђелику, и
онда, у име мира и спокојства, вратимо се на доручак.“
Балбо је држао једну ружу у устима за све време на
губилишту. То је била чаробна ружа, и њему је мати рекла како
не треба никад да се одваја од ње. И зато ју је он држао у зубима,
чак и кад је положио своју јадну главу на пањ, надајући се ипак
да ће се неком срећом цела ствар окренути добро по њега. Кад
је почео да говори Анђелики, заборавио је на ружу, и она му је
разуме се испала из уста. Романтична Принцеза се одмах саже
и дохвати је. „Мила ружо!“ узвикнула је, „која си цвала на
уснама мога Балба, никад, никад се нећу одвојити од тебе!“ и
метну је себи у недра. А ви схватате да Балбо н и ј е м о г а о
тражити од ње да му врати ружу. И отишли су на доручак; и док
су ишли, Балбу се чинило да Анђелика сваког тренутка постаје
све лепша и милија.
Он је једва чекао да се венчају; а сад, чудно је и рећи,
Анђелика као да није марила за њега! Он је клечао, љубио јој
руку, молио је и преклињао; дивио јој се; а она је одговарала
како би заиста могли још почекати; чинило јој се да он више
није леп — не, уопште није леп, напротив; а није ни образован,

65
не, врло је глуп; и није ни лепо васпитан, као Ђиљо; не,
напротив, ужасно је про…
Шта, то не могу да кажем, јер се краљ Валорозо продерао
страшним гласом. „Доста с тим! Нећемо више го тамо-овамо!
Доведите Владику, и нека се Краљевић и Принцеза одмах
венчају!“
И тако су се они венчали, а ја лично заиста се надам да ће
бити срећни.

66
 XII

КАКО ЈЕ БЕТСИНДА ОТИШЛА, И ШТА ЈЕ БИЛО С

ЊОМ

Бетсинда је ишла све даље и даље,

док није прошла кроз градске капије,
и изишла на велики друм што води за
Кримску Татарију, на онај исти пут
којим је ишао и Ђиљо. „Ах“
помислила је она, кад су је сустигла и
прошла поштанска кола чији је
постиљон свирао неку веселу
мелодију на својем рогу. „како бих
волела да сам на тим колима!“ Али су
поштанска кола и коњи с
прапорцима врло брзо отишли
далеко. Она није знала ко је у колима,
;ма да је врло вероватно за све време
мислила на Њега.
Затргм наиђоше једна празна
кола, која су се враћала с пијаце; а
њихов возар, неки добар човек,
видевши како једна врло лепа девојка
с муком иде путем босонога, понуди
јој срдачно да седне у кола. Рече јој да он живи ено тамо где
почиње шума, и да је његов стари отац шумар, те, ако њу пут
води туда, он ће радо да је повезе донде. Малој Бетсинди је било
свеједно којим путем иде, и oна веома захвално пође тим путем.

67
 А возар обави једно ћебе око њених босих ногу, и даде јој
мало хлеба и суве сланине, и био је врло добар према њој. А она
је ипак била врло тужна и невесела. Дуо су тако путовали, и кад
се спустило вече, док су се црни борови савијали под снегом,
засија, најзад, весела светлост са шумаровог прозора; и они
тако стигоше, и уђоше у његову кућицу. Шумар је био стар
човек, и имао је много деце, која су управо села да вечерају
лепога топлог хлеба и млека, кад је њихов најстарији брат
стигао с колима. И они поскакаше и запљескаше рукама; јер су
то била добра деца; а он им је донео играчака из града. А кад су
угледала лепу незнанку, она јој притрчаше, и приведоше је
огњишту, и трљаху јој прозебле ножице, и донесоше јој хлеба и
млека.
„Погледај, тата!“ рекоше деца старом шумару, „погледај ову
сироту девојку, и види како има лепе хладне ноге. Беле су као
наше млеко! И погледај и види какав необичан огртач има,
сасвим као онај комадић кадифе што виси у нашем ормару, а
који си ти нашао онога дана кад је краљ Падела убио младе
лавиће, у шуми! И гле, види, благо нама! она носи око врата
исту онакву ципелицу као што је она коју си ти донео кући, и
коју си нам тако често показивао — плаву кадифену ципелицу!“
„Дај да видимо“ рече стари шумар, „шта је с том ципелом и
с тим огртачем?“
Онда Бетсинда исприча како су њу, још као сасвим мало
дете, оставили у граду с тим огртачем и том ципелицом. И како
су се они што су се старали о њој — јако наљутили на њу, а она
мисли да им није била ништа скривила. И онда су је отерали са
њеним старим оделом — и тако је, ето, доспела овамо. Сећа се
да је била и у некој шуми — а можда је то само сањала — било
је све тако чудно и необично — да је тамо живела у некој пећини
с лавовима; а, пре тога, да је живела у једној врло, врло лепој
кући, тако лепој као што је краљева кућа, у граду.
Кад је шумар то чуо, зачудио се толико да је било сасвим
необично видети колико се зачудио. Пришао је својем ормару,
и извадио из једне чарапе комад новца од пет шилинга са

68
ликом краља Цветаче, и свечано изјавио да
је лик на новцу истоветан са ликом
девојчиним. А затим показа ципелу и комад
кадифе које је тако дуго чувао, и сравни их
са стварима које је Бетсинда имала на себи.
На Бетсиндиној ципелици је писало,
„Хопкинс, дворски обућар“; а тако је писало
и на другој ципели, „Хопкинс, дворски обућар.“ На унутрашњој
страни Бетсиндиног подераног огртача било је извезено,
„ПРИН РОЗАЛ“; на оном комаду код шумара било је извезено
„ЦЕЗА БА. Бр. 246“. Тако да кад се састави, излази,
„ПРИНЦЕЗА РОЗАЛБА Бр. 246“.
Кад је то видео, добри стари шумар гаде на колена,
рекавши: „О Принцезо моја, О моја милостива краљевска
кћери, О моја законита краљице Кримске Татарије, — живела
— признајем те — заклињем ти се на верност!“ И у знак своје
верности, он својим часним носем додирну под трипут, и стави
Принцезино стопало себи на главу.

„Шта!“ рече она, „добри мој шумару, ви мора да сте неки

властелин са Двора мога краљевског оца!“ Јер је у својем
пониженом положају, и под именом Бетсинде, ЊЕНО
69
ВЕЛИЧАНСТВО РОЗАЛБА, краљица Кримске Татарије, читала
о обичајима свих иностраних дворова и народа.
„Заиста јесам, милостива моја господарице — јадни лорд од
Спанаћа, некад — а скромни шумар ових последњих петнаест
година. Откако ми је насилник Падела (проклет да је подли
издајица!) одузео звање Првога лорда.“
„Првога лорда чачкалице и чувара бурмутице? Сећам се! Ти
си имао то звање под нашим краљевским господаром. Оно се
враћа теби, лорде од Спанаћа! Ја те проглашавам за витеза
другог реда нашег ордена Бундеве (пошто се први ред даје само
крунисаним главама). Устани, маркиже од Спанаћа!“ И са
достојанством које се не може описати, Краљица, пошто није
имала никакав мач при руци, дохвати лимену кашику којом је
захватала хлеб удробљен у млеко, и махну њоме над ћелавом
главом старога племића, чије су сузе начиниле праву бару на
поду, и чија су добра деца отишла те вечери у постељу као
лордови и леди Бартоломео, Убалдо, Катарина, и Отавија од
Спанаћа! .
Њ е н о В е л и ч а н с т в о је знало историју и познавало
п л е м и ћ к е п о р о д и ц е њенога царства, тако да је то заиста
било право чудо. „Породица Прокељи требало би да нам је
остала верна,“ рече она; „они су увек били лепо примљени на
нашем Двору. А Гардуни, они су се, по својем обичају, зацело
окренули Излазећем сунцу? Породица Купусовић мора бити с
нама — они су увек били добродошли у замковима краља
Цветаче.“ И тако је она продужила и набројала читав списак
више и ниже властеле Кримске Татарије, пошто се њено
Величанство изванредно користило својим учењем у
изгнанству.
Стари маркиз од Спанаћа рече како може да јемчи за све
њих; како цела земља стење под Паделиним јармом, и чезне да
се врати своме законитом владаоцу; и ма да је било доцкан, он
разасла своју децу, која су добро познавала шуму, да позову
овог и оног властелина; а кад је у кућу ушао његов најстарији
син, који је у штали отимарио коња и нахранио га, Маркиз му
рече да обује чизме, и да оседла кобилу, и да одјаши тамо и
тамо до тога и тог човека.
70
 Кад је младић чуо ко је била његова сапутница у колима,
клече и он на под и стави њено краљевско стопало себи на
главу; и исто тако ороси под сузама; он се у њу био лудо
заљубио, као што се дешавало свакоме ко је види; а тако је било
и с младим лордовима Бартоломеом и Убалдом који су се у
љубомори тукли својим малим главама; и онда, кад су дошли с
истока и са запада на позив маркиза од Спанаћа, окупила се сва
властела Кримске Татарије која је још остала верна
краљевскоме дому Цветачином. То су највећим делом била
врло стара господа, тако стара да њено Величанство није могло
ни помислити да ће они осетити према њој бесмислену страст,
и долазило је међу њих и не сањајући о пустоши коју ствара
њена лепота, док јој један стари слеп властелин, који је пришао
њеној странци, није рекао праву истину после чега је она, да се
народ не би сувише заљубио у њу, носила увек вео на лицу.
Потајно је ишла из замка једног властелина у замак другога;
затим су се они међусобно посећивали, и одржавали састанке,
и састављали прокламације и контрапрокламације и
додељивали најбоље положаје у краљевству један другоме, и
одабирали кога од противничке странке треба погубити кад
Краљица дође на свој престо. И тако су се за годину дана
отприлике, спремали за устанак.

71
 Странку Верности сачињавали су највећим делом врло
слаби и престарели људи; они су ишли по краљевини машући
својим старим мачевима и заставама, и кличући „Боже чувај
Краљицу!“ а како се десило да је краљ Падела био отишао на
неки освајачки поход, они су неко време чинили што су хтели,
и народ је заиста био веома одушевљен кад год је видео
Краљицу; иначе су припрости људи примали ствар врло
мирно, јер, казивали су, колико се сећају, они су и у Цветачино
време плаћали отприлике исту порезу коју и сад под Паделом.

72
 XIII

КАКО ЈЕ КРАЉИЦА РОЗАЛБА ДОШЛА У ЗАМАК

ХРАБРОГА КНЕЗА ХОГИНАРМА

Њено Величанство, пошто заиста није имала ништа друго

да даје, произвела је све своје присталице за витезе од Бундеве,
за маркизе, грофове и бароне; а они су њој створили један мали
двор, и начинили су јој малу круну од позлаћеног папира, и
плашт од памучне кадифе; и свађали су се око места која треба
поделити на њеном двору, и око чинова и првенства и
положаја; — не можете ни да замислите како су се свађали! Пре
него што је протекао један месец дана, јадну Краљицу су јако
замориле почасти које су јој указиване, а ја верујем да је
понекад чак и уздахнула и зажелела да поново буде собарица.
Али сви ми морамо вршити своју дужност на положајима који
су нам поверени, те се и Краљица помирила с тим да испуњава
своје дужности.
Рекли смо већ како је дошло до тога да се ниједан пук
Узурпаторове војске није успротивио тој Војсци верности; те се
ова кретала оноликом брзином колику је допуштала костобоља
њених заповедника; имала је двапут више официра него
војника; и најзад је стигла у државину једнога од најмоћније
властеле у земљи, који се није био изјаснио за Краљицу, али на
кога је њена странка полагала наду, пошто је био у сталној
свађи с краљем Паделом.
Кад се та војска приближила вратницама његовог парка, тај
племић јој је поручио како хоће да се поклони њеном
Величанству.

73
 То је био један неустрашиви ратник, и звао се гроф
Хогинармо, а његов шлем су морала да носе два снажна црнца.
Он клече пред Краљицу и рече, „Госпођо и господарице! висока
властела Кримске краљевине дужна је да укаже сваки
спољашњи знак поштовања носиоцу Круне, ма ко то био. Ми
потврђујемо своје сопствено племство признавајући ваше.
Храбри Хогинармо савија колена пред првом племићком своје
домовине.“
Розалба рече, „Храбри гроф Хогинармо је необично
љубазан.“ Али се она плашила њега чак и док је клечао а он је
њу гледао страшним очима из браде у коју му је лице било
обрасло.
„Први гроф Царства, госпођо!“ настављао је он, „поздравља
Владарку. Племић се обраћа племићки као себи равној!
Госпођо, моја рука је слободна, и ја стављам и њу, и моје срце и
мој мач вама на службу! Моје три жене су покопане у гробницу
74
мојих предака. Трећа је умрла тек пре годину дана; и ово срце
тражи друга! Удостојите ме и будите моја, а ја вам се кунем да
ћу вам на свадбену трпезу донети главу краља Паделе, очи и
нос његовога сина краљевића Балба, десну руку и уши
самозваног владара Пафлагоније, чија ће земља после тога
бити саставни део ваше — н а ш е Круне! Реците да; Хогинармо
није навикао на одбијање. Ја заиста не могу ни замислити да
ћу бити одбијен; јер ће последице бити страшне; грозна
убиства; помамно пустошење; свирепа тиранија; а мучење,
беда и порезе које ће народ ове краљевине морати да подноси
биће страховити, ако се пробуди бес у Хогинарму! Ја видим
пристанак у лепим очима вашег Величанства — ти погледи
испуњавају усхићењем душу моју!“
„О, господару!“ рече Розалба, повлачећи своју руку у
великом страху. „Ваше господство је неизмерно љубазно; али
је мени жао што вам морам рећи да сам се већ обећала једноме
младом племићу који се зове — краљевић — Ђиљо — и никад —
никад се не могу удати ни за кога другог до за њега.“

75
 Ко може да опише Хогинармов бес кад је чуо те речи? Кад
је скочио с пода, он је тако шкргутнуо зубима да му је ватра
сенула из уста, из којих у исти мах потекоше и изрази, тако
т е ш к и , ж е с т о к и и н е п р и с т о ј н и , да их ово перо неће
никад поновити! „Р-р-р-р-р-р — одбијен! Гром и пакао! Храбри
Хогинармо одбијен! Цео свет ће чути како се он свети; а ви,
госпођо, ви ћете се горко кајати због тога!“ И одбацивши ногом
два црнца испред себе, он одјури, док му се брада лепршала на
ветру.
Дворски савет њеног Величанства био је у великоме страху
кад је видео како се Хогинармо разбеснео после састанка са
Краљицом и начинио две фудбалске лопте од јадних црнаца —
а догађаји су оправдали тај страх. Они су се вратили из
Хогинармовог парка веома покуњени; а пола сата после тога тај
разбојнички поглавица их је напао с неколицином својих
присталица, који су њих гађали, секли, ударали, тукли и
батинали, Краљицу заробили, а Војску верности потпуно
разбили.
Јадна Краљица! Хогинармо, њен победник, није хтео ни да
је види. „Упрегните коње у таљиге!“ рекао је он својим слугама,
„баците ту девојчуру на њих, и пошљите је, с поздравом од моје
стране, његовом Величанству краљу Падели!“
Поред своје лепе заробљенице, Хогинармо је послао краљу
Падели и једно писмо пуно п о д л о г л а с к а њ а и н е и с к р е н е
п о к о р н о с т и , уверавајући га како он, Хогинармо, жели дуг
живот и свако добро Краљу и његовој краљевској породици.
Још је обећао да ће ускоро и сам доћи да се закуне на верност
престолу свога узвишеног господара, кога моли да верује како
у њему има најпоузданијег и најоданијег заточника. Такав
један п р е п р е д е н с т а р и л и с а ц као што је био краљ Падела
није се ухватио у з а м к у грофа Хогинарма, и ми ћемо ускоро
чути како је тај тиранин поступио са својим новостеченим
вазалом. Не, не; будите уверени, два таква лупежа, не верују
један другоме.
А јадну Краљицу су везану бацили на сламу, и дуго је возили
по мраку до замка где се краљ Падела сад налазио, пошто је
победио све своје непријатеље, већину побио а неколико
76
најбогатијих повео собом у ропство да их стави на муке и да
сазна где су сакрили своје благо.

Розалба је слушала њихово стењање и јауке у кули где су њу

бацили у једну црну тамницу пуну мишева, пацова, жаба,
комарада, паука, бува, гуја и акрепа. Тамо светлост није
допирала ниоткуд, иначе би је тамничари могли видети и
заљубити се у њу, као што се десило с једним ћуком који је
живео горе под кровом куле, и са једним мачком који, као што
знате, види и у мраку, и који више никако није хтео да се врати
својој господарици, тамничаровој жени, пошто су се његове
зелене очи једном зауставиле на Розалби. А жабе из куле су
долазиле и љубиле јој ноте, и гује су јој се обавијале око врата
и око руку, а никад је нису ујеле, јер је та јадна Принцеза остала
лепа и добра и у својој великој несрећи.

77
 Најзад, пошто су је држали у кули к о з н а к о л и к о д у г о ,
врата на тамници се отворише и на њих уђе страшни КРАЉ
ПАДЕЛА.
Али то што је он рекао и учинио мора остати за другу главу,
јер ми сад морамо да се вратимо краљевићу Ђиљу.

78
 XIV

ШТА ЈЕ БИЛО СА ЂИЉОМ

Помисао да се ожени једном тако старом женом као што је

Графанафовица, толико је уплашила краљевића Ђиља да је
отрчао горе у своју собу, спремио своје путничке ковчеге,
позвао два носача, и за трен ока стигао у поштанску станицу.
Добро је учинио што је био тако хитар, што није губио време
око пртљага, и што је пошао првим поштанским колима, јер
чим се објаснио неспоразум око краљевића Балба, онај свирепи
Гламбозо послао је два полицајца у собу принца Ђиља, са
заповешћу да га одведу у Њугит, и да му тамо одсеку главу пре
него што избије дванаест. Али су поштанска кола изишла из
Пафлагоније два сата раније а ревао бих да ни гласник кога су
послали за краљевићем Ђиљом није јахао врло брзо, јер су
многи људи у Пафлагонији волели краљевића Ђиља, као сина
њиховога старог владаоца; Краљевића који је и поред свих
мана, био много бољи него његов стриц отмичар, лењи,
немарни, напрасити и самовољни владајући краљ. Тај
владалац је и даље удешавао игранке, светковине, разне
забаве, лов, и тако даље, које је сматрао за потребно да приреди
приликом венчања своје кћери са краљевићем Балбом; а ми
ћемо веровати да у срцу није жалио што се његов синовац
спасао губилишта. Време је било веома хладно, снег је
покривао земљу, и Ђиљо, који је казао да се зове Џајлз, био је
врло задовољан што је добио угодно место у предњем делу
поштанских кола, где је седео с возаром и још једним
господином. На првој поштанској станици иза Бломбодинге,
кад су застали да промене коње, поштанским колима је пришла
79
једна сасвим обична жена, простог изгледа, с торбом о руци, и
затражила једно место. Сва места у колима била су заузета, и
младој жени су саопштили да се мора попети на кров ако жели
да путује; а путник који је седео у колима са Ђиљом (неки груб
човек, рекао бих), помоли главу кроз прозор, и рече, „Красно је
време за путовање на крову! Желим вам пријатан пут,
поштована госпођо.“

Јадна жена је јако кашљала, и Ђиљо се сажали на њу.

„Уступићу јој ја своје место,“ рече он, „јер не могу допустити да
путује по хладноћи кад тако страшно кашље.“ На то путник
простак рече, „В и бисте је зацело угрејали, кад би јој био
потребан м у ф “. На то га Ђиљо лупи по носу, ћуши по ушима и
удари песницом по лицу, те научи тога простака да га више
никад не назове м у ф о м .

80
 А сам весело скочи на кров поштанских
кола, и смести се врло угодно у слами. Путник
простак сишао је на идућој станици, те Ђиљо
заузе поново своје место, и ступи у разговор са
женом поред себе. Показало се да је то врло
пријатна, разумна и разговорна жена.
Путовали су заједно све до вечери, и она је
нудила Ђиља свакојаким стварима из торбе
коју је носила, и у којој је заиста било свега и
свачега. Он је био жедан — из торбе се
појавила боца пива, и сребрна чаша!
Огладнео је — она је извадила хладну пилетину, неколико
режњева шунке, хлеба, соли, и један сладак колач са шљивама,
а после тога чашицу ракије.
Док су путовали, та по изгледу ружна жена разговарала је
са Ђиљом о свакојаким стварима, у којима је јадни Краљевић
показао онолико незнања колико је она показивала знања. Он
је признавао, поцрвеневши много пута, како је велика
незналица; нашто госпођа рече, „Драги мој Ђи — добри мој г.
Џајлзе, ви сте млад човек, и имате још много времена пред
собом. Једино што треба да чините, то је да учите. Ко зна како
ћете једног дана употребити ваше знање? Кад — кад вас можда
позову у домовину, као што се понеком дешава.“ „За име света,
госпођо!“ рече он, „знате ли ви мене?“ „Знам ја много
занимљивих ствари,“ рече госпођа. „Неки су ме позивали и на
крштење, а други су ме терали са својих врата. Видела сам неке
који су се у добру понели, и друге које је невоља научила памети
можда. Вама саветујем да се задржите у граду где поштанска
кола остану на преноћишту. Останите тамо и учите, и сећајте се
ваше старе пријатељице према којој сте били добри.“
„А ко је моја стара пријатељица?“ упита Ђиљо. „Кад вам
затреба што било,“ рече госпођа, „погледајте у ову торбу, коју
вам остављам као дар, и будите захвални...“
„Коме госпођо?“ рече он.
„Чаробној Палици,“ рече госпођа, и излете кроз прозор. А
кад је Ђиљо упитао возара зна ли он где се дела она госпођа?

81
 „Која госпођа?“ рече овај човек; „у овим колима није било
никакве госпође, сем оне старице што је изишла на последњој
станици.“ И Ђиљо помисли да је сањао. Али је на његовом
крилу лежала торба коју му је дала Чаробна Палица; те кад је
стигао у град он узе торбу у руку и оде у гостионицу.
Дали су му врло рђаву собу за преноћиште, и Ђиљо, кад се
ујутру пробудио, замишљајући да је код куће у краљевском
двору, повика, „Џоне, Чарлсе, Томо! Моју чоколаду — моју
собну хаљину — моје папуче;“ али нико не дође. У соби није
било звонцета, те он изиђе и громким гласом позва
гостионичарског слугу са врх степеница.
Гостионичарка дође горе, гледајући — гледајући овако:

„Што сте се развикали толико, младићу?“ рече она. „Овде

нема ни топле воде — ни послуге; а ни чизме ми нису
очишћене.“
„Хи, хи! Очистите их сами,“ рече гостионичарка. „Ви млади
студенти увек нешто закерате. Толику неуљудност још нисам
видела.“
„Ја ћу одмах да идем из ове гостионице,“ рече Ђиљо.
„Што пре то боље, младићу. Платите рачун и идите. Моје
собе су за пристојан свет, а не за такве као што сте ви.“
„Вама заиста и личи да држите гостионицу „код Медведа“,“
рече Ђиљо. „Требало је да насликате себе на улазним вратима.“
Гостионичарка „код Медведа“ оде м у м л а ј у ћ и . А Ђиљо се
врати у своју собу, и прва ствар која му паде у очи била је она

82
чаробна торба која је лежала на столу, и која као да се мало
померила кад је он ушао.
„Можда ће бити у њој нешто за доручак,“ рече Ђиљо, „јер је
мени остало сасвим мало новаца.“

Али кад је отворио торбу, шта мислите да је било унутра?

Једна четка за чишћење ципела и једна кутија масти за обућу,
а на кутији је било написано:

„Кад су људи сиромаси, чисте чизме сами:

Узми мене, очисти се, на место ме врати.“

А Ђиљо се насмеја и очисти своје чизме, и врати четку и

кутију у торбу.
Кад се обукао, торба се поново помери мало, те он приђе и
извади из ње:
1. Један столњак и један убрус.

83
 2. Једну кутију за шећер пуну најбољег шећера у коцкама.
4, 6, 8, 10. Две виљушке, две кашичице за чај, два ножа, и
једне машице за вађење шећера, и један пљоснати нож, све
обележено словом Ђ.
11, 12, 13. Један чајник, тањирић и једну зделу.
14. Један судић пун слатке павлаке.
15. Једну кутију са чајем.
16. Један чајник са кључалом водом.
17. Један суд са три лепо скувана јајета.
18. Четврт фунте најбољег чајног маслаца.
19. Један хлеб.
И ако му то није било доста за један добар доручак, волео
бих знати ко би хтео још нешто?
Ђиљо, пошто је завршио са доручком, врати све ствари
натраг у торбу, и изиђе да потражи стан. Заборавио сам рећи да
се тај славни универзитетски град звао Босфоро.
Он узе скроман стан преко пута самог Универзитета, плати
рачун у гостионици, и усели се у своју собу са путничким
ковчегом и путничком торбом, не заборавивши, разуме се, ону
своју д р у г у торбу.

Кад је отворио свој путнички ковчег, који је дан пре тога био
напунио својим најбољим оделом, видео је да се у њему налазе
само књиге. И на првој коју је отворио било је написано:

„Одело је за тело, књиге за главу, знаш;

Читај, и не заборављај оно што прочиташ.“

А у својој торби, кад је погледао у њу, Ђиљо нађе студентску

капу и опртач, свеску за писање пуну хартије, мастионицу,
пера, и Џонсонов речник, који му је био од велике користи, јер
је он врло неправилно исписивао речи.
Те он заседе и поче да ради врло, врло ревносно пуну годину
дана, за које је време „г. Џајлз“ био пример свим студентима на
Босфорском универзитету. Никад није узимао учешћа ни у
каквој тучи ни нереду. Сви професори су говорили лепо о њему,
84
а и студенти су га волели; тако, да кад се завршила школска
година, и он на испитима однео све награде, наиме:

Награду за правопис Награду за француски

Награду за краснопис Награду за математику
Награду за историју Награду за латински
Награду за веронауку Награду за прим. владање

сви његови другови рекоше, „Живео! Живео Џајлз! Наш Џајлз

мудру главу има — он је дика студентима! Живео Џајлз!“ А он
је донео у свој стан много медаља, венаца, књига и похвалница.
Једнога дана после испита, док је седео у кавани са два
друга — (Јесам ли вам рекао да је он, сваке суботе увече,
налазио у својој торби управо онолико новаца колико му је
било потребно да плати свој стан и храну, и још један златник
више, за џепарац? Зар вам нисам рекао? Е, а било је тачно тако,
као што су два и два пет) — случајно је погледао у Б о с ф о р с к и
д н е в н и к , и брзо и сасвим лако прочитао (јер је сад он умео да
чита и да пише и најдуже речи) ово:

„НЕОБИЧАН ДОГАЂАЈ. — Најневероватнији

догађај за који се икад чуло јако је узбудио нашу суседну
земљу Кримску Татарију.
Читаоци се зацело сећају да кад је садашњи славни
краљ Кримске Татарије, његово Величанство краљ
П а д е л а , дошао на престо, пошто је, у страшној бици
код Бландербаска, победио покојнога краља Цветачу, да
краљево једино дете, принцеза Розалба, није нађена у
краљевском дворцу, који је краљ Падела заузео, и да је
она, како се говорило, залутала у шуму (јер су је све њене
дворкиње напустиле), и да су је тамо појели они
крволочни лавови чији је последњи пар ухваћен пре
извесног времена, и затворен у тврђаву, пошто је пре
тога растргао неколико стотина људи.
Његовом Величанству краљу Падели, који има
најбоље срце на свету, било је жао што се тако десило са
јадном малом Принцезом, којој би позната
85
племенитост његовог Величанства зацело обезбедила
пристојно издржавање. Али је изгледало да се у њену
смрт не може сумњати. Отргнут део једног огртача, и
једна ципелица, нађени су у шуми, приликом једног
лова, кад је неустрашиви владалац Кримске Татарије
својом руком убио два лавовска младунчета. А те
жалосне остатке једног невинашцета однео је својој
кући и сачувао онај ко их је нашао, барон од Спанаћа,
раније часник на Цветачином двору. Барон је био у
немилости због својих познатих легитимистичких
начела, и живео је неко време као обичан горосеча
поред једне шуме у Краљевини Кримске Татарије.
У уторак прошле седмице барон од Спанаћа и
известан број племића привржених бившој династији
појавили су се под оружјем, кличући, Боже, чувај
Розалбу, прву Краљицу Кримске Татарије! окупљени
око једне госпође коју извештај описује као
и з в а н р е д н у лепотицу. Њена историја може бити и
веродостојна, али је с в а к а к о у највећој мери необична.
Личност која се сама назива Розалбом тврди да је
њу, пре петнаест година, извела из шуме једна госпођа
у колима која су вукли змајеви (и та прича је извесно
н е в е р о в а т н а ), да ју је оставила у дворскоме врту у
Бломбодинги, где је њено Краљевско Височанство
принцеза Анђелика, сад удата за његово Краљевско
Височанство Балба, престолонаследника Кримске
Татарије, нашла дете и, с о н о м о т м е н о м
п л е м е н и т о ш ћ у којом се увек одликовала наследница
пафлагонијског престола, заштитила малу сиротицу и
у з е л а ј е с е б и ! Пошто су њени родитељи били
непознати, а њено одело сасвим бедно, сиротица је
одгајена на Двору као служавка под именом
Бетсинда.
Њоме нису били задовољни, и отпустили су је, и она
је, разуме се, понела собом подерани огртач и једну
ципелицу, које је имала на себи кад су је нашли. По
њеном казивању она је напустила Бломбодингу пре
86
 годину дана отприлике, и отада је живела са породицом
од Спанаћа. Истог јутра кад и она напустио је
Бломбодингу и краљевић Ђиљо, синовац краља од
Пафлагоније, млади принц који, право да кажемо, није
много марио ни за р а д ни за р е д , и отада се о њему није
чуло ништа више!“

„Невероватна прича!“ рекоше Смит и Џонс, два млада

студента, Ђиљови присни пријатељи.
„Ха! шта је сад ово?“ рече Ђиљо, читајући даље:

„ДРУГО, ВАНРЕДНО ИЗДАЊЕ. — Чујемо да је

војска под заповедништвом барона од Спанаћа
опкољена, и да ју је генерал гроф Хогинармо до ноге
потукао, а самозвану Принцезу послао као заробљеницу
у престоницу.

УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЕСТИ. — Јуче је, на

Универзитету, одлични млади студент, г. Џајлз,
прочитао једну латинску беседу, и од стране босфорског
Министра председника, доктора Пругнаро, био
награђен највишом универзитетском почашћу —
дрвеном кашиком.“

„Махните се тих детињарија,“ рече Џ а ј л з , веома узрујан.

„Пођите са мном, пријатељи. Храбри Смите! неустрашиви
Џонсе! школски другови моји — с којима сам делио своје ђачке
бриге — имам да вам саопштим нешто што ће задивити ваше
честите душе.“ „Само реци, стари друже!“ узвикну жустри
Смит. „Да чујемо, јуначе!“ рече весељак Џонс.
С изразом достојанства који је немогућно описати, Ђиљо
пресече њихову природну, иако веома пристојну, срдачност.
„Џонсе, Смите, добри моји пријатељи,“ рече Краљевић, „више
се крити не може; ја нисам скромни студент Џајлз, ја сам
потомак једне краљевске лозе.“ „Част и поштовање краљевима,
знам, стари пет— повика Џонс. Хтео је да каже стари петлићу,
али га је оштар поглед КРАЉЕВСКОГ ОКА поново ућуткао.
87
 ,.Пријатељи,“ наставио је Краљевић, „ја сам тај Ђиљо, ја сам
у истини Пафлагонија. Устани, Смите, немој клечати ту на
улици. Џонсе, верно срце! Мој вероломни стриц, кад сам био
нејако дете, украо је од мене ону славну круну коју ми је отац
оставио, и онако младог одржавао ме у потпуном непознавању
мојих права, као несрећног Хамлета, краљевића Данске; а ако
бих ја понекад и помислио на неправду која ми је учињена,
заваравао ме је обећавајући да ће се све ускоро уредити.
Требало је да се ја оженим његовом ћерком, младом
Анђеликом; требало је да нас двоје владамо у Пафлагонији.
Његове речи биле су лажне — лажне као и срце у Анђелике! —
лажне као Анђеликина коса, руменило, предњи зуби! Она је
својим разроким очима гледала на младога Балба, тупоглавог
престолонаследника Кримске Татарије, и њега је више волела.
И тада сам се ја окренуо Бетсинди — Розалби, како се она сад
зове. И видео сам у њој скуп свега што је најлепше и најбоље;
руменило девојачке скромности; вилу за којом је моје срце
одувек чезнуло у сновима,“ итд., итд.
(Ја нећу понављати тај говор, који је био врло леп, али и
врло дугачак; и ма да Смит и Џонс нису знали ништа о свему
томе, мој драги читалац зна, те ја идем даље.)
Краљевић и његови млади пријатељи похиташе његовоме
стану веома узбуђени, колико том вешћу, толико и сјајним
начином на који им је к р а љ е в с к и п р и п о в е д а ч све
објаснио; и попеше се у његову собу где је он тако приљежно
учио из својих књига.
На његовоме писаћем столу налазила се његова торба, која
се била толико издужила да је то и Краљевићу морало пасти у
очи. Он приђе торби, отвори је, и шта мислите да је нашао у
њој?
Један сјајан дугачак мач, са златним балчаком, и са две
оштрице, у корицама од црвене кадифе, на којима је било
извезено „РОЗАЛБА ЗАУВЕК!“
Он извуче мач, који сену и обасја целу собу, и узвикну
„Розалба заувек!“ Смит и Џонс ишли су за њим, али сад с
највећим поштовањем, и два корака иза његовога Краљевског
Височанства.
88
 А тада с изненадним треском одскочи поклопац његовога
путничког ковчега, и из њега се појавише три нојева пера у
златној круни око једнога прекрасног сјајног челичног шлема,
поред једног оклопа, мамуза и целе опреме за једног ратника.
Са Ђиљових полица нестало је свих књига. Тамо где су се
налазили велики речници, Ђиљови другови нађоше два пара
високих чизама са цедуљама ка којима је писало, „поручник
Смит,“ „г. Џонс,“ и које су биле као поручене за њих.

89
 Поред тога, били су ту и шлемови, задњи и предњи делови
оклопа, мачеви, и све друго, сасвим као у романима г-на Џ. П.
Р. Џемса; и те вечери су кроз босфорске капије прошла три
коњаника, у којима нико не би могао да позна младога
Краљевића ни његове пријатеље.
90
 Коње су узели под најам, и нису им успорили кас све док
нису стигли до последњега града ка граници према Кримској
Татарији. Ту су се зауставили, јер су коњи били уморни, а
коњаници гладни, и мало су се поткрепили у једној
гостионици. Ја бих могао да напишем читаву главу о томе кад
бих се угледао на неке писце, али ја радим све с мером, видите,
и дајем вам заиста довољно за новац којим сте платили вашу
улазницу: укратко, изнели су им мало хлеба и сира и пива горе
на гостионички балкон. Док су они пили, добоши и трубе чули
су се све ближе и ближе, трг се испунио војницима, и кад је
његово Краљевско Височанство погледало са балкона, познало
је пафлагонске заставе и пафлагонску химну коју је свирала
војна музика.
Сви су војници ишли ка гостионици, а када дођоше до ње,
Ђиљо је узвикнуо, познавши њиховога вођу, ,-,Кога то видим?
Да! Не! Јесте, јесте! Хо! Не, не може бити! Јесте! то је мој
пријатељ, мој храбри, верни стари ратник, капетан Хедзов! Хеј!
Хедзове! Зар не познајеш твога Краљевића, твога Ђиља? Добри
Капларе, чини ми се да смо некад били пријатељи. Еј,
Наредниче, ако ме памћење не вара, ми смо више него једанпут
укрстили мачеве.“
„Вере ми, јесмо, доста пута, добри мој господару,“ рече
наредник.
„Реци ми, шта значи та силна војска,“ настави његово
Краљевско Височанство с балкона, „и куда то иду моји
Пафлагоњани?“
Хедзов обори главу. „Господару“, рече, „ми идемо као
савезници великога Паделе, краља Кримске Татарије.“
„С а м о з в а н о г а к р а љ а Кримске Татарије, храбри
Хедзове! Грознога т и р а н и н а Кримске Татарије, честити
Хедзове!“ рече Краљевић, са балкона, срдито.

91
 „Војник, Краљевићу, мора да се покорава заповестима које
добије; мени је заповеђено да помогнем његовом Величанству
Падели. А исто тако (ма колико да ми је тешко што морам то да
кажем!) да ухватим где било да нађем...“
„Кога! Хедзове!“ узвикну његово Краљевско Височанство.
„Краљевића Ђ и љ а , некадашњег престолонаследника
Пафлагоније,“ настави Хедзов с узбуђењем које је немогуће
описати. „Краљевићу, предајте ми свој мач без опирања.
Погледајте! нас је тридесет хиљада људи према једноме!“
92
 „Да предам свој мач! Ђиљо да преда свој мач!“ узвикну
Краљевић; и дошавши до саме ограде балкона, краљевски
потомак одржа, б е з и к а к в е п р и п р е м е , један тако сјајан
говор, да то никакав извештај не може тачно да понови. Говор
је био сав у десетерцу (којим је, од тога доба, Ђиљо стално
говорио, јер он највише одговара његовом краљевском
положају). Трајао је три дана и три ноћи, а за то време нико од
оних који су га слушали није се заморио, нити је приметио
разлику између дана и ноћи. Само су војници громко клицали
кад је Краљевић, с времена на време, једанпут у девет сати,
прекидао говор да поједе једну наранџу коју је Џонс вадио из
торбе. Испричао је, речима које као што рекосмо нећемо ни
покушавати да поновимо, све што је било раније, и објавио
своју одлуку; не само да не предаје свој мач, него и да узме
круну која му по праву припада; и на крају тога изванредног,
тога заиста џ и н о в с к о г говора, капетан Хедзов баци увис свој
шлем, и узвикну, „Ура! Ура! Живео краљ Ђиљо!“
Такве су биле последице онога корисно употребљеног
времена у школи!
Кад се узбуђење стишало, наређено је да се точи пиво за
војнике, а њихов владалац се није либио да се куца с њима! И
тада му капетан Хедзов прилично узнемирен саопшти да је
његов одред само претходница пафлагонске војске која хита у
помоћ краљу Падели. Главна снага коју предводи његово
Краљевско Височанство Балбо наступа за један дан хода иза
њих.
„Ми ћемо чекати овде да потучемо Краљевића, драги
пријатељу,“ рече његово Величанство, „а п о с л е т о г а ћемо
натерати његовога краљевског Оца да нам се покори.“

93
 XV

ВРАЋАМО СЕ РОЗАЛБИ

Краљ Падела је учинио Розалби предлоге веома сличне

онима које је она примала од разних краљевића и краљева који
су се, као што смо видели, заљубљивали у њу. Његово
Величанство било је удовац, и понудило је својој лепој
заробљеници да се одмах ожени њоме, али је она његову
понуду одбила на свој уобичајени учтив и благ начин,
изјавивши да она воли краљевића Ђиља, и да о некоме другом
браку не може бити ни речи. Пошто је узалуд покушавао да је
приволи сузама и преклињањем, тај насилник јој је запретио
мучењем; али она изјави да ће радије поднети све то него што
ће примити руку онога који јој је убио оца, те је он најзад
отишао од ње, проклињући је, и наредивши јој да сутра изјутра
буде спремна за смрт.
Краљ је целу ноћ провео размишљајући како ће да умори то
упорно младо створење. Одсећи јој главу била је исувише лака
смрт за њу; вешање је било тако обична ствар у земљама
његовог Величанства да му више није причињавало никакво
задовољство; најзад, паде му на памет да је недавно добио на
дар пар љутих лавова, и он одлучи да помоћу тих крвожедних
зверова отера у смрт јадну Розалбу. Поред његовога замка
налазила се једна арена, где се Краљ најрадије забављао
гледајући борбу бикова, лов на пацове, и друге дивљачке игре.
Она два лава држали су у једном кавезу испод арене; њихова
рика се могла чути у целоме граду, чији су грађани, на жалост,
у гомилама хитали да гледају како две крволочне звери
растржу једну сироту девојку.
94
 Краљ је заузео своје место у краљевској ложи, окружен
дворским часницима, а поред њега седео је гроф Хогинармо;
али је свима пало у очи како његово Величанство јаросно
погледа на Грофа; јер су дворске уходе већ биле обавестиле
Краља о Хогинармовсм држању, о томе како је просио Розалбу,
и о искрености његове понуде да се бори за круну. Смркнут као
облак који носи громове краљ Падела је гледао на тога охолог
племића, док су седели у кругу арене очекујући да виде
трагедију чија је јунакиња требало да буде јадна Розалба.
Најзад су извели Принцезу у
њеној хаљини за ноћ, са дивном
расплетеном косом која јој је
падала низ леђа, и она је била
тако лепа да су чак и стражари и
чувари дивљих животиња горко
заплакали кад су је видели. А
она јадница ишла је онако
босонога (срећом, арена је била
посута струготином), и
наслонила се на један велики
камен усред арене, око које су
Двор и народ седели у ложама,
са гвозденом оградом испред
себе, из страха од великих,
дивљих зверова са риђом
гривом, црним чељустима и
дугачким реповима, који ричу,
урлају и нападају као помамни.
А тада се отворише врата, и два
велика, мршава, изгладнела
лава с урликом јурнуше из своје јаме, где су им пуне три недеље
давали само помало сувог хлеба и воде, и устремише се право
камену код којег је јадна Розалба стојала. Молите се за њу
својим светим заштитницима, све ви добре душе, јер се она
заиста налази у ужасном положају.

95
 Жагор и пригушени узвици
настадоше у гледалишту; чак и
свирепи краљ Падела осети
нешто као сажаљење. Али гроф
Хогинармо који је седео уз
колено његовом Величанству,
грмну „Ура! Напред! Држ-држ-
држ!“ јер је тај великаш још увек
био страшно љут на Розалбу због тога што га је одбила.
Али, о, какав невиђен догађај! О, какав чудан удес! О, каква
невероватна случајност, коју знам зацело да нико од в а с н е
б и м о г а о да погоди! Кад су лавови дошли до Розалбе, уместо
да је растргну својим великим зубима, они је почеше љубити!
Лизали су њене лепе ноге, скривали њушке у њено крило, и
умиљавали јој се, као да су хтели рећи, „Драга, драга сестро, зар
се не сећаш своје браће из шуме?“ А она обави своје лепе беле
руке око њихових мрких вратова, и пољуби их.
Краљ Падела био је запрепашћен. Гроф Хогинармо био је
страшно огорчен. „Ух!“ викао је Гроф. „Превара!“ грмело је
његово господство. „То су припитомљени лавови из неког
циркуса. Срамно је обмањивати свет на такав начин. То су
зацело дечаци обучени у лавовску кожу. Та то и нису лавови.“
„Ха!“ рече Краљ, „ти се усуђујеш рећи ‘превара’ своме
владаоцу, је ли? Ти лавови нису лавови, је ли? Овамо стражари!
Овамо гардисти! Држите овога грофа Хогинарма и баците га у
арену! Дајте му мач и штит, нек остане у оклопу, а нек остави
свој доглед, и нека се бори с тим лавовима.“
Охоли Хогинармо остави свој позоришни доглед, и мрко
погледа Краља и његову пратњу. „Даље од мене, пси!“ рече он,
„или ћу вас све натаћи на мач, тако ми светога Николе
Морепловца! Мисли ли ваше Величанство да се Хогинармо
плаши? Не, не би њега уплашило ни сто хиљада лавова! Пођи
за мном у арену, краљу Падела, да и сам поделиш мегдан с
једним од тих зверова. Не смеш. Онда ћу се ја борити с
обојицом!“
И отворише једну решетку на ложи, он лако скочи доле у
арену.
96
 Ваурум ваурум вау-ау-ау-ау !!!
За два минута отприлике
ти лавови прождераше
грофа Хогинармо,
заједно са
костима, чизмама и свим осталим
и
тако би
свршено с њим.

На то, Краљ рече, „Тако му и треба, бунтовном разбојнику!

А сад, пошто ти лавови неће да поједу ту девојку...“
„Поклони јој живот! — поклони јој живот!“ клицао је народ.
„НЕ!“ грмну Краљ. „Нек стражари сиђу у арену и нека је сву
исеку у комаде. Ако је лавови почну бранити, нека их стрелци
стрелама побију. Та девојчура мора умрети на мукама!“
„А-а-ах!“ викао је народ. „Срамота! срамота!“
„Ко се усуђује да виче срамота?“ узвикну осиони самодржац
(толико тирани нису у стању да владају својим страстима).
„Сваку хуљу која изусти иједну реч баците доле међу лавове!“
Можете ми веровати да је после тога настала мртва тишина,
коју је прекинуло једно трап-тап-трап-тап… тапарап; и један
Витез и један гласник ујахаше у арену са супротне стране. Витез
у пуном оклопу с подигнутим визиром, носио је једно писмо на
врху својег копља.
„Аха!“ узвикну Краљ, „вере ми моје, то је Слон и Замак,
гласних мога брата из Пафлагоније; а витез је, ако ме памћење
добро служи, храбри капетан Хедзов! Какве су вести из
Пафлагоније, храбри Хедзове? Слоне и Замче, авај мени, ти
мора да си ожеднео од дувања у трубу. Шта би мој верни
гласник хтео да попије?“ „Пошто ваше Господство претходно
објави да нам је слободно говорити,“ рече капетан Хедзов, „а
пре него што попијемо што било, допустите нам да предамо
поруку нашега Краља.“

97
 „Моје господство, је ли!“ рече владалац Кримске Татарије,
страшно се мрштећи. „Та титула необично звучи у
миропомазаним ушима једнога крунисаног Краља. Предајте
одмах вашу поруку, Витеже и Гласниче!“ Притеравши врло
отмено свога бојног коњица до саме Краљеве ложе, Хедзов се
окрете гласнику, и нареди му да почне.
Слон и Замах, забацивши трубу преко рамена, извади један
велики лист хартије из својег шешира, и поче да чита:

„Чујте! Чујте! И почујте! Нека је знано свима

овде присутнима, да ми, Ђиљо, краљ Пафлагоније,
велики војвода од Кападокије, владајући краљ
Турске и Кобасичких Острва, пошто смо узели
престо и титулу који нам по праву припадај у, а које
је дуго времена самовољно и незаконито присвајао
наш стриц, називајући себе краљем од
Пафлагоније...“

„Ха!“ прогунђа Падела.

„Овим позивамо вероломног издајника,

Паделу, који се самовласно назива краљем
Кримске Татарије...“

Краљеве клетве биле су грозне. „Настави, Слоне и Замче!“

рече неустрашиви Хедзов.

„… да пусти на слободу нашу кукавички

заточену верну љубу и закониту владарку,
РОЗАЛБУ, краљицу Кримске Татарије, и да јој
врати њен краљевски престо; а ако то не учини, Ја,
Ђиљо проглашавам реченога Паделу, за лопова,
издајника, ниткова, отимача престола и кукавицу.
Позивам га дами изиђе на мегдан, с песницама или
са пиштољима, са наџаком или мачем, са кратком
пушком или рапиром, сам или на челу своје војске,
пешице или на коњу; и потврдићу своје речи на
његовоме мрском телу!“

98
 „Боже чувај Краља!“ рече капетан Хедзов, окрете се полу
лево, затим двапут по пола круга, и заигра коњем трипут.
„Је ли то све?“ рече Падела са страховитом мирноћом беса
који се прикупља.
„То је, ваше господство, све што вам поручује мој господар
и краљ. Ово је својеручно писмо његовог Величанства, а ево и
његове рукавице, те ако који било племић из Кримске Татарије
нађе за умесно да порекне и једну реч његовог Величанства,
њему ја, Кутазов Хедзов, заповедник гарде, стојим на
расположењу,“ и он завитла својим копљем, и погледа уокруг
по свима присутнима.
„А шта каже мој брат од Пафлагоније, таст мога драгог
сина, на те глупости?“ упита Краљ.
„Краљев стриц је лишен круне коју је бесправно носио.“
рече Хедзов озбиљно. „Он и његов бивши министар, Гламбозо,
налазе се сад у затвору очекујући пресуду мога краљевског
господара. После битке код Бомбардаре...“
„Где, где?“ упита изненађени Падела.
„Код Бомбардаре, где би мој суверен, његово садашње
Величанство, починио чуда од храбрости, да није целокупна
војска његовога стрица прешла на нашу страну, изузевши само
краљевића Балба.“
„А! мој син, мој син, мој Балбо није био издајник!“ узвикну
Падела.
„Краљевић Балбо, далеко од тога да приђе нама, био је
побегао, господару; али сам га ја ухватио. Краљевић је
заробљеник наше војске, и њега чекају најстрашније муке ако
на глави принцезе Розалбе буде повређена и једна једина влас.“
„Чекају га муке, је ли?“ узвикну разјарени Падела, који је
сад био сав модар од беса. „Заиста га чекају? Утолико горе за
Балба. Ја имам двадесет синова који су ми сви исто тако драги
као и Балбо. Али ниједан од њих не би умео да влада тако као
Балбо. Бичевати, батинати, шибати, морити глађу, кињити,
претући, мучити Балба — ломити му кости — пећи га на ватри
или му живом дерати кожу — вадити све његове лепе зубе један
по један! али ма колико да ми је Балбо драг, — радост очију
99
мојих, мило благо душе моје! — Ха, ха, ха, ха! освета је ипак
слађа. Хеј! мучитељи, џелати — ложите ватре и усијавајте
кљешта! припремите довољно кључалог олова! — Изведите
РОЗАЛБУ!“

100
 XVI

КАКО ЈЕ ХЕДЗОВ НАНОВО ОДЈАХАО КРАЉУ ЂИЉУ

Капетан Хедзов је одјахао кад је краљ Падела изрекао ту

свирепу заповест, пошто је извршио своју дужност тим што је
предао поруку коју му је поверио његов краљевски господар.
Разуме се, њему је било веома жао Розалбе, али шта је он могао
да учини?
Тако се он вратио у логор краља Ђиља, и нађе младога
владара веома узрујаног, како пуши цигару за цигаром у
краљевском шатору. Неспокојство његовог Величанства није се
могло утишати вестима које му је донео његов поклисар.
„Нечовечни немилосрдни крволочни краљевски нитков!“
узвикнуо је Ђиљо. „Као што је лепо запазило енглеско
песништво, ,Човек који подигне руку на жену, сем да је
помилује, нитков је.’ Је ли Хедзове?“
„То је и ништа друго, ваше Величанство,“ рече дворанин.
„А јеси ли видео кад су је бацили у уље? и зар је то благо
уље — уље које исцељује, пристало да кључа, добри Хедзове —
и да унакази највећу лепотицу коју су људске очи икад виделе?“
„Тако ми вере, добри мој господару, нисам имао срца да
гледам и да видим како се једна прелепа госпа баца у кључалу
течност; ја сам предао вашу краљевску поруку Падели, и вама
донео његову. Саопштио сам му да ћете ви задржати краљевића
Балба као таоца. Он је само рекао да има двадесет синова исто
тако ваљаних као што је Балбо, и одмах је наредио
немилосрдним џелатима да приступе послу.“

101
 „Да свирепог оца — Да
несрећног сина!“ узвикну Краљ.
„Нека пође неко од вас, и нека
доведе овамо краљевића
Балба.“
Балба доведоше окованог
ланцима; зацело му није било
лако. Иако заробљеник, био је
доста добро расположен, можда
због тога што му је савест била
мирна, и што је рат прошао, те
је играо пиљака са стражарима,
кад је Краљ послао по њега.
„О, јадни мој Балбо,“ рече
његово Величанство, гледајући
га с неизмерним сажаљењем,
„јеси ли чуо шта се збило?“ (јер,
видите, Ђиљо је желео да
пажљиво саопшти Краљевићу
ту ствар,) „твој сурови отац је
осудио Розалбу — п-п-п-
погубио ју је, краљевићу Балбо!“
„Шта, убио Бетсинду! Куку-куку-мени,“ заплака се Балбо.
„Бетсинду! лепу Бетсинду! драгу Бетсинду! То је била
најмилија девојчица на свету. Ја је волим двадесет хиљада пута
више него и саму Анђелику,“ и његова жалост је била тако
искрена и неизвештачена, да је Краљ био веома дирнут тиме,
те је рекао, стиснувши Балбову руку, како би волео да је Балба
упознао раније.
Балбо, сасвим несвесно, и надајући се најбољему, понуди да
дође и да остане с његовим Величанством, и да попуши коју
цигару с њим, и да га теши. К р а љ е в с к а д о б р о т а подари
Балбу једну цигару; није ни видео цигару, рече он, од како је
пао у ропство.
И сад замислите како се морао осећати н а ј м и л о с т и в и ј и
о д с в и х в л а д а р а , кад је саопштио своме заробљенику да се,
због с в и р е п о г и п о д л о г п о с т у п к а краља Паделе према
102
Розалби, краљевић Балбо мора одмах да погуби! Племенити
Ђиљо није могао да уздржи сузе, нити су то могли војници, ни
официри, а ни сам Балбо, кад су му објаснили у чему је ствар, и
кад је најзад разумео д а с е ц а р с к а н е п о р и ч е , и да јој се
Балбо мора покорити. Тако јаднога Балба изведоше, а Хедзов
је покушавао да га теши, говорећи му како би он могао да обеси
краљевића Ђиља да је добио битку код Бомбардара. „Да, али то
није никаква утеха за мене сад!“ рече јадни Балбо; и то је било
сасвим тачно. Јадни човек!

103
 Њему је речено да ће казна бити извршена сутра ујутру у
осам сати, а затим су га вратили у кулу, где му је указивана
свака пажња. Тамничарова жена послала му је чај, а кључарова
кћи га је замолила да запише своје име у њен албум, где су се
записала многа господа у сличним приликама!

„Нека ђаво носи ваш албум!“ рече Балбо. Власник

погребног предузећа дошао је и узео му меру за најлепши
мртвачки сандук који се може купити за новац; али ни то није
утешило Балба. Кувар му је доносио јела која је некад волео;
али их он није ни окусио; сео је и почео да пише опроштајно
писмо Анђелики, а часовник је непрестано тик-такао, и
сказаљке су се све више примицале сутрашњем јутру. Бријач
дође у ноћи, и понуди се да га обрије за идући дан. Краљевић
Балбо га ногом избаци напоље, и настави да пише принцези
Анђелики, а часовник је непрестано тик-такао, и сказаљке су се
примицале све ближе и ближе сутрашњем јутру. Он подиже на
сто своју постељу, на постељу столицу, иа столицу кутију за
шешир, попе се на њу и погледа напоље да види може ли
некако побећи а часовник је непрестано тик-такао и сказаљке
се померале све ближе, и ближе, и ближе.

104
 Гледати кроз прозор било је једно, скочити одатле било је
друго; градски часовник избијао је седам. Те он леже у постељу
да мало одспава, али тамничар дође и пробуди га, и рече,
„Устаните, ваше Краљевско Сочанство, молим, сад је д е с е т
м и н у т а д о о с а м .“ Тако јадни Балбо устаде; био је легао у
постељу обучен (лењивац један), и он се стресе, и рече да не
мисли мењати одело, да неће доручковати, хвала вам.

105
 И угледа војнике који су дошли по њега. „Напред!“ рече он;
и сви пођоше, дубоко тронути; и изиђоше у двориште, а одатле
на трг, и ту је био краљ Ђиљо који је дошао да се опрости с њим,
и његово Величанство се најљубазније руковало с Балбом, а
т у ж н а п о в о р к а продужи пут; — кад чујте!
Ау — вурау — вурау — авр!
Зачу се рика дивљих зверова. И док су дечаци бежали
преплашени, а тако и општински пандур и полицајци, ко ће
други јашући да уђе у град, него РОЗАЛБА!

Уствари, кад је капетан Хедзов ушао у двориште замка

Змаја Огњенога, и док је разговарао са краљем Паделом,
лавови јурнуше на отворене вратнице, прождераше шесторицу
стражара за трен ока, и побегоше носећи наизменце Розалбу на
леђима, и скрећући час лево час десно, док нису дошли до
места где се била улогорила војска краљевића Ђиља.
Кад је КРАЉ чуо за КРАЉИЧИН долазак, можете
замислити како је истрчао из своје јутарње трпезарије да
106
њеноме Величанству помогне сићи с лава! Лавови су сад били
угојени као прасци, пошто су појели Хогинарма и све оне
стражаре, и били су тако кротки, да их је свак могао
помиловати по леђима.
Док је Ђиљо клечао (сасвим витешки) и помагао Принцези,
Балбо је, за свој рачун, притрчао и пољубио лава. Обгрлио је
рукама горског цара; миловао га је, и смејао се и клицао од
радости. „О драга и добра моја звери, о, како сам срећан што
видим тебе, и драгу, драгу Бет — то јест, Розалбу.“
„Шта, то сте ви? јадни Балбо!“ рече Краљица. „О, како се тек
ја радујем што видим вас!“ и пружи му руку да је пољуби. Ђиљо
га најљубазније потаpша по рамену, и рече, „Балбо, младићу,
врло ми је мило, због вас, што је њено Величанство дошло.“
„Мило је и мени,“ рече Балбо; „а в и з н а т е з а ш т о .“ У том
тренутку приђе капетан Хедзов. „Господару, сад је пола девет;
хоћемо ли приступити извршењу смртне казне?“
„Извршењу смртне казне! Зашто?“ упита Балбо. „Официр
зна само за оно што му се нареди,“ одговори капетан Хедзов,
показујући написани налог, на што његово Величанство краљ
Ђиљо рече смешећи се, „краљевић Балбо је помилован овом
приликом,“ и најмилостивије га позва на доручак.

107
 XVII

КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ЈЕДНОГА ЈУНАЧКОГ МЕГДАНА

И КО ЈЕ ОСТАО ПОБЕДНИК

Кад је краљ Падела чуо оно што ми већ знамо да му је

његова жртва, љупка Розалба, измакла из руку, гнев његовог
Величанства није имао граница, и он баци Министра
председника, управника Двора, и свакога дворског официра
кога је спазио, у котао са кључалим уљем које је било
припремљено за Принцезу. Затим прикупи све своје трупе,
коњицу, пешадију и артиљерију; и крену напред на челу
безбројне војске, и најмање двадесет хиљада добошара,
трубача и свирача.
Извидница краља Ђиља, будите уверени, обавештавала је
свога владаоца о кретању непријатеља, те он није био нимало
изненађен тиме. Био је исувише пажљив да би узнемиравао
Принцезу, своју лепу гошћу, било каквим излишним
гласовима о предстојећим борбама; напротив, чинио је све да
је забави и разгали; позвао ју је на врло укусан доручак, ручак,
ужину и вечеру, и истога дана приредио у њену част игранку,
на којој је сваку игру играо с њом.
Јадни Балбо био је поново у милости, и могао је да се креће
сасвим слободно. Дали су му ново одело, његово Величанство
га је називало својим „драгим рођаком“, и сви су се према њему
опходили с највећим поштовањем. Али је лако било видети да
је он врло тужан. Уствари, кад је видео Бетсинду, која је
изгледала дивно у прекрасној новој хаљини, јадни Балбо се
поново лудо заљубио у њу. А није ни помишљао на Анђелику,

108
сад принцезу Балбо, коју је оставио код куће, и која, као што
знамо, ни сама није много марила за њега.
Краљ, играјући са Розалбом двадесет и пету полку,
изненадио се видевши прстен који је она носила; и онда му
Розалба исприча како га је добила од Графанафовице, која га
је зацело нашла кад га је Анђелика бацила.
„Јест,“ рече Чаробна Палица, која је дошла да види то двоје
младих, и која је вероватно смишљала нешто за њих. „Тај
прстен сам дала ја Краљици, Ђиљовој мајци, која, с
опроштењем, није била нарочито мудра жена; то је чаробан
прстен, и ма ко да га носи, изгледа увек леп у очима света.
Јадноме краљевићу Балбу поклонила сам, на његовом
крштењу једну ружу која је и њега чинила лепим све док ју је
носио; али је он ту ружу дао Анђелики, и сад се она наново
пролепшала, а Балбо је опет постао ружан као што је по
природи и био.“
„Розалби није потребан никакав прстен, ја сам у то уверен,“
рече Ђиљо, поклонивши се дубоко. „Она је, у мојим очима,
довољно лепа и без помоћи икакве чаролије.“
„О господару!“ рече Розалба.
„Скините прстен и покушајте,“ рече Краљ, и одлучно јој
скиде прстен с руке. У њ е г о в и м очима она је изгледала исто
онако лепа као и пре тога!
Краљ је помишљао да баци прстен, пошто је тако опасан и
чини да се сви заљубљују у Розалбу; али како се радо шалио, и
волео добру шалу, он погледа онога јадног младог човека који
је у том тренутку изгледао врло тужан, и рече:
„Балбо, друже! ходи и пробај овај прстен. Принцеза Розалба
поклања га теби.“
Чаробна моћ тога прстена била је необично јака, јер чим га
је Балбо ставио на прст, да видите чуда! почео је да изгледа
прилично угледан млади краљевић — беле коже, плаве косе,
доста угојен и кривих ногу; али су му на ногама биле тако лепе
чизме од жуте мароканске коже да то никоме није падало у очи.
И Балбо се развесели чим се погледао у огледалу, и он је
разговарао са њиховим Величанствима живо и весело, и играо
је четворку према Краљици са једном од најлепших госпођа са
109
Двора и, кад је погледао њено Величанство, није се могао
уздржати да не каже:
„Чудна ствар! она јесте врло мила, али није нека
и з в а н р е д н а лепотица.“
„А, није, никако!“ рече дворска госпођа.
„Али је то мени свеједно, драги господару,“ рече Краљица,
која их је случајно чула, „ако в и мислите да довољно лепо
изгледам?“
Поглед којим јој је његово Величанство одговорило на то
нежно питање био је такав да га ниједан сликар не би могао
нацртати.
А Чаробна Палица рече, „Будите благословени, децо моја
драга! Ви сте сад сједињени и срећни; и ви сад видите оно што
сам вам још у почетку казала, да ће вам мало несреће обома
донети добра. В и, Ђиљо, да сте одрасли у благостању, једва да
бисте научили читати или писати — били бисте лењ и
неуредан, и не бисте могли да будете добар краљ као што ћете
бити сад. А в а м а би се, Розалба, толико ласкало да би вам се
главица могла завртети као Анђелики, која је сматрала да је
сувише добра за Ђиља.“
„Као да неко може бити и д о в о љ н о добар за њега,“
узвикну Розалба.
„О, мила, мила моја!“ рече Ђиљо. И б и л а му је мила; и он
је управо пружио руке да је загрли пред свима, кад један
гласник дојури, и рече, „Господару, непријатељ!“
„На оружје!“ узвикну Ђиљо.
„О, Господе!“ рече Розалба, и паде у несвест, разуме се.
Он јој оте један пољубац с усана, и одјури п р а в о н а б о ј н о
поље!

Вила је даровала краља Ђиља оклопом који не само да је

био сав искићен драгим камењем, тако да нисте могли гледати
у њега, него га није могла пробити ни вода, ни куршум, ни мач;
тако да је усред најљуће битке његово Величанство јахало тамо
овамо тако спокојно као да је неки британски гренадир у бици
код Алме. Кад бих ја био позван у рат за своју отаџбину, и ј а
бих волео да имам такав оклоп какав је носио краљевић Ђиљо;
110
али, као што знате, он је био краљевић из бајке, а они увек
имају такве чудесне ствари.
Поред тога чаробног оклопа, Краљ је имао и робнога коња,
који је могао да јури и у галопу и којим год хоћете кораком; и
чаробан мач који је могао да се продужује и да пробурази читав
пук непријатељских војника одједном. С таквим оружјем у
рукама, ја се питам зашто је он уопште и сакупљао војску; али
је она ипак дошла сва у сјајним новим униформама; Хедзов и
два Краљева друга из школе заповедали су сваки по једном
дивизијом, а његово Величанство је поносито јахало испред
свију њих.
Ах! да имам перо сер Арчибалда Елизона, драги моји
пријатељи, зар вас не бих могао сад забавити описом
најстраховитије туче? Зар није било снажних удараца? ужасних
рана? зар нису стреле замрачиле небо? а топовска ђулад
сатирала батаљоне? коњица јуришала на пешадију? пешадија
наваљивала на коњицу? трубе трубиле; добоши ударали; коњи
њиштали; војници узвикивали; официри клицали „Напред,
момци!“ „Овамо, јунаци!“ „Удрите их, децо!“ „Борите се за
краља Ђиља и за праведну ствар!“ „Живео краљ Падела!“ Зар
не бих, кажем, описивао све то, и најпробранијим изразима?
Али ово скромно перо не располаже вештином неопходном за
описивање битака. Једном речи, пораз Паделине војске био је
тако потпун да ни за руску војску не бисте могли пожелети да
буде потпуније смрвљена и уништена.
А онај владар отмичар туђег престола, који се заиста
показао већи јунак нето што би се то могло очекивати од
једнога краља насилника и тиранина, који је био оличена
неправда, и тако свиреп према женама, — краљ Падела, кажем,
кад му се војска разбегла, почео је да бежи и сам; ногом је
избацио из седла свога првог генерала, кнеза Пунчикова, и
појурио галопом на кнежевом коњу, пошто је, пре тога, под
њим погинуло двадесет и пет или двадесет и шест њ е г о в и х
коња. Кад је наишао храбри Хедзов, и нашао Пунчикова на
земљи, врло је брзо свршио с њ и м , као што већ можете
замислити.

111
 За то време је краљ Падела бежао колико су ноге носиле
његовога коња. Ма колико брзо да је бежао, ја вас уверавам да
је неко галопирао још брже; а тај неко, што сте ви зацело већ
погодили, био је краљевски Ђиљо који је викао за њим, „Стој,
издајицо! Окрени се, зликовче, и брани се! Стани, насилниче,
кукавице, разбојниче, хуљо краљевска, да ти скинем гадну
главу с отимачких рамена!“
И својим чаробним мачем, који се продужавао колико је он
хтео, његово Величанство је непрестано боло и пробадало
Паделу кроз леђа, док је тај обесни насилник урлао као вук.
Кад већ није могао даље да бежи, Падела се окрете и удари
краљевића Ђиља по глави својом бојном секиром, којом је
побио не знам колико пукова то после подне. Али, да сте ви
живи и здрави! иако је ударац пао право на шлем његовог
Величанства, он то није осетио ни колико да га је Падела
ударио грудвом масла; наџак се преломио у Паделиној руци а
краљевски Ђиљо се грохотом насмеја немоћним напорима тога
свирепог отмичара.
Кад је видео да му ништа не може, владар Кримске Татарије
био је потпуно поражен.

„Ако ти,“ рече он Ђиљу, „јашеш чаробног коњица, и носиш

чаробан оклоп, ,шта ми вреди да те ударам? Боље је да ти се
112
одмах предам. Мислим да се ваше Величанство неће понизити
толико да удара једног бедника који више није у стању да се
бори?“
Та оправдана Паделина примедба дарнула је великодушног
Ђиља. „Предајеш ли се, Падела?“ рече он. „Разуме се да се
предајем,“ рече Падела. „Признајеш ли Розалбу за своју
закониту краљицу, и предајеш ли круну и све своје благо твојој
законитој владарци?“
„Што се мора, мора,“ рече Падела, иако је по природи био
веома тврдоглав.
Утом стигоше и ађутанти краља Ђиља, којима његово
Величанство нареди да вежу заробљеника. И они му свезаше
руке наопако, а ноге му чврсто увезаше испод коњског трбуха,
пошто су га пре тога окренули лицем према репу; и тако га
одведоше у логор краља Ђиља, и бацише га у ону исту кулу у
којој је био затворен млади Балбо.

Падела (који у невољи није личио на онога охолог Паделу

који је носио круну Кримске Татарије), сад је молећиво и
113
искрено тражио да види свога сина — своје мило најстарије
дете — свога драгог Балба; а тај добродушни младић није ни
помислио да своме охолом родитељу пребаци његово
јучерашње немилостиво држање, кад је, без икаквог сажаљења,
допустио да Балба погубе, него је дошао да се види са својим
оцем, и да с њим поразговара кроз решетку на вратима, кроз
која му није било допуштено да прође; и донео му је мало хлеба
помазаног маслацем са гозбе коју је његово Величанство
приредило на горњем спрату, у славу своје сјајне победе тога
дана.
„Не могу дуго да останем с вама, господару,“ рекао је Балбо,
који је носио најлепше вечерње одело, пружајући своме оцу то
мало кришом донете хране, „овај кадрил играм с њеним
Величанством краљицом Розалбом, а чујем да виолине већ
почињу свирати.“
И тако се Балбо врати у дворану за играње, а злочести
Падела поједе своју бедну вечеру у ћутању и сузама.

Сад су око краља Ђиља сви били радосни. Настале су

игранке, светковине, шаљиве представе, свечано осветљење, и
свакојако друго весеље. Народу по селима кроз која су
пролазили било је наређено да ноћу осветљава своје куће, а
преко дана да посипа цвеће по путевима. Од њега се тражило,
и он то није могао да не чини, да издашно снабдева војску
јестивом и пивом; а војска се, поред тога, била обогатила
свакојаким пленом који је нађен у логору краља Паделе, и
одузет од његових војника; тим војницима (пошто су предали
све што су опљачкали) било је допуштено да се братиме с
победиоцима; и да сви заједно пођу у престоницу краља Ђиља,
а његов краљевски стег и стег краљице Розалбе ношени су пред
војском. Хедзов је произведен за војводу и фелдмаршала. Смит
и Џонс су добили титуле грофова; њихова Величанства су
милостиво делила војсци орден Бундеве Кримске Татарије и
пафлагонско одличје Краставца. Краљица Розалба је носила
траку Краставца преко своје хаљине за јахање, а краљ Ђиљо се
није појављивао без широке ленте Бундеве. Како их је народ
поздрављао кад су јахали једно поред другога! Сви су говорили
114
да је то најлепши пар људи на свету; тако се то увек каже; али
су они у истини б и л и врло лепи, а и да нису били такви,
изгледали би тако, јер су били тако срећни! Њихова
Величанства се преко целог дана нису раздвајали једно од
другога, него су увек заједно доручковали, ручавали и
вечеравали, и јахали једно уз друго, увек у најживљем и
најпријатнијем разговору. Увече, дворске госпође њеног
Величанства (које су јој пришле све после пораза краља
Паделе) долазиле су и водиле је у одаје приземљене за њу; а
краљ Ђиљо би се, окружен својим дворанима, повлачио у свој
лични краљевски стан. Било је утврђено да ће се венчати чим
стигну у престоницу, и владици у Бломбодинги послато је
хитно наређење да припреми све што је потребно за тај свечани
обред. Војвода Хедзов је однео поруку, и дао упутства како да
се краљевски дворац поново и богато намести и свеже обоји.
Војвода је ухватио Гламбоза, бившег Министра-председника, и
натерао га да врати ону велику суму новаца коју је стари лупеж
био утајио од заоставштине покојнога Краља. Он је ухапсио и
Валороза (који је, узгред буди речено, већ поодавно био свргнут
с престола), а кад је бивши владар покушао да се одупре,
Хедзов му је рекао, „Војник, господару, зна само за своју
дужност; мени је наређено да вас затворим заједно са бившим
краљем Паделом, кога сам довео овамо под стражом као
заробљеника.“

115
 И онда су те две бивше краљевске личности послате за
годину дана у поправно-казнени завод, а после су морале да
ступе у калуђерски ред Светога бича, и као такви морали су
строгим постом, бдењем и бичевањем (које су вршили један
над другим, покорно али одлучно), да испаштају своја
некадашња непочинства, отимачине, и позната и непозната
недела.
А онај други лупеж Гламбозо, послат је на галије, и никад
му се више није указала прилика да краде.

116
 XVIII
КАКО СУ ПУТОВАЛИ НАТРАГ У ПРЕСТОНИЦУ

Чаробна Палица, чијом су помоћи тај млади Краљ м

Краљица наново добили своје круне, често је долазила да их
посети на краће време — док су они победоносно путовали ка
Ђиљовој престоници — претварала је своју палицу у коњића, и
јахала поред њихових Величанстава, дајући им најкорисније
савете. Све ми се чини како је краљ Ђиљо мислио како су Вила
и њени савети прилично досадни, јер је замишљао да су га
његова лична храброст и заслуге довеле на престо и савладале
Паделу; и, још, чини ми се, правио се важан према својој
највећој пријатељици и заштитници. Она му је говорила да
буде правичан према својим поданицима, да их не терети
тешким наметима, да никад не погази своје обећање ако га је
већ дао — и да у сваком погледу буде добар краљ. .
„Добар краљ, драга моја Вило!“ узвикнула је Розалба.
„Разуме се да ће бити то. Да погази своју реч! зар можете и
помислити да би мој Ђиљо икад учинио нешто тако
непоштено, нешто што њему нимало не одговара? Не! никад!“
И она нежно погледа у Ђиља, кога је сматрала за узор
савршенства.
„Зашто ме Чаробна Палица непрестано саветује, и учи ме
како да управљам својом државом, и опомиње ме да држим
задату реч? Зар она мисли да ја не знам ништа, и да сам
нечастан човек?“ питао се Ђиљо зловољно. „Чини ми се да она
допушта себи сувише слободе.“

117
 „Пст! драги Ђиљо,“ рече Розалба.
„Ти знаш да је Чаробна Палица била
врло добра према нама, и ми је не
смемо увредити.“ Али Вила није
слушала Ђиљове незадовољне
примедбе; била је заостала, и каскала
је на својем коњићу покрај господар
Балба — који је јахао на једноме
магарцу, и који је постао јако омиљен
у војсци због своје веселости,
љубазности и снисходљивости према
свакоме.
Он је једва чекао да види своју
драгу Анђелику. Мислио је да нигде
нема тако милога створења.
Чаробница му није рекла да је
Анђелика у његовим очима тако лепа
зато што има чаробну ружу. Она му је
говорила најлепше о његовој малој
жени, која је у невољи и у понижењу
заиста постала много боља; јер је
Вила могла да прелети на својој палици стотину миља за један
минут, и да се врати у свако доба, те је тако носила добре вести
од Балба Анђелики и од Анђелике Балбу, и тако веселила тога
младог човека на његовом путовању.
Кад су краљевски путници стигли на последњи конак пред
Бломбодингом, ко ће да им изиђе у сретање са својом
дворкињом, него принцеза Анђелика! Полетела је у загрљај
своме мужу, заставши само толико да се поклони Краљу и
Краљици. Гледала је само у Балба, који јој се чинио савршено
леп због чаробног прстена који је носио; а и она, пошто је на
шеширу имала чаробну ружу, учинила се савршено лепа
усхићеноме Балбу.
Краљевским путницима је приређен сјајан ручак, на којем
су били и Владика и Министар председник, војвода Хедзов,
грофица Графанаф и сви наши пријатељи. Чаробна Палица је
седела лево од краља Ђиља, са Балбом и Анђеликом поред себе.
118
Могла су се чути звона како радосно звоне у престоници, и
прангије које су грађани палили у част њихових Величанстава.
„Шта ли је то навело ону ружну стару Графанафовицу да се
овако смешно обуче? Да је нисте позвали ви, мила моја, да вам
буде деверуша?“ рече Ђиљо Розалби. „Та Графи је заиста права
накарада!“
Графи је седела прекопута њихових Величанстава, између
Владике и Министра Председника, и заиста је личила на
накараду, јер се била обукла у светло белу свилену хаљину,
превучену чипком, с венцем од белих ружа на својој власуљи, и
са прекрасним велом од чипака, а њен збрчкани жути врат био
је покривен дијамантима. Она је гледала Краља тако
заљубљено, да је његово Величанство прснуло у смех.
„Једанаест сати!“ узвикнуо је Ђиљо, кад је велико звоно са
Катедрале у Бломбодинги откуцало тај час. „Господо и госпође,
треба да кренемо. Преосвећени, ви треба да будете у цркви пре
дванаест?“
„Ми морамо бити у цркви пре дванаест,“ уздахну
Графанафовица чежњивим гласом, заклањајући своје старо
лице лепезом.
„И ја ћу онда бити најсрећнији човек у мојем краљевству,“
узвикну Ђиљо, поклонивши се отмено Розалби која порумене.
„О Ђиљо мој! О Величанство моје драго!“ узвикну
Графанафовица; је ли могућно да је тај срећни час најзад
дошао...“
„Разуме се да је дошао,“ рече Краљ.
„И да ћу ја ускоро постати пресрећна невеста мога
обожаваног Ђиља!“ настави Графанафовица. „Нека ми неко
дода бочицу с мирисом. Ја ћу зацело пасти у несвест од
радости.“
„В и да будете моја невеста?“ пренерази се Ђиљо.
„В и да се удате за мога Краља?“ узвикну јадна мала
Розалба.
„Ех! Којешта! Женска лудост!“ узвикну Краљ. А на лицима
свих дворана огледало се запрепашћење, или подсмех, или
неверица, или чуђење.

119
 „Хтела бих да знам ко ће други да се уда за њега ако не ја?“
цикну Графанафовица. „Хтела бих да знам је ли краљ Ђиљо
човек од речи, и постоји ли у Пафлагонији оно што се зове
правда? Господине Министре председниче! Ваше
Преосвештенство! хоће ли ваша господства мирно гледати
како се обмањује једно јадно, нежно, поверљиво, слабо
створење? Зар Краљевић. Ђиљо није обећао да ће се оженити
својом Барбаром? Зар ово није Ђиљов потпис? Зар ова хартија
не потврђује да је он мој, и само мој?“ И она пружи
преосвећеном Владици документ који је Краљевић потписао
оне вечери кад је она носила чаробни прстен, а Ђиљо попио
онолико шампањца. А стари владика, метнувши своје наочари,
прочита:

„Овим дајем на знање свакоме да ја, Ђиљо,

јединац син Савија, краља Пафлагоније, обећавам
да ћу се оженити дивном и племенитом Барбаром
Гризелдом, грофицом Графанаф, удовицом
покојнога благородног Џенкинса Графанаф !“

„Х’м,“ рече Владика, „документ је зацело један — један

документ.“
„Ех!“ рече Министар председник, „овај потпис није потпис
његовог Величанства.“
И заиста, за време својег учења у Босфору, Ђиљо је постигао
огроман напредак у краснопису.
„Је ли ово ваш рукопис, Ђиљо?“ узвикну Чаробна Палица,
врло строго.
„Ј-ј-ј-есте,“ једва изговори јадни Ђиљо, „Ја сам потпуно
заборавио ту проклету хартију; она не може мислити да ме
веже њоме. Ви стара беднице, колико тражите да ме
ослободите те обавезе? Помозите Краљици, неко од вас — њено
Величанство је пало у несвест.“
„Одсеците јој главу!“, „Удавите матору вештицу!“, „Баците
је у реку!“ узвикнуше одлучни Хедзов жустри Смит и верни
Џонс.

120
 Али Графанафовица обави руке Владици око врата, дерући
се, „Правду, правду, господине Министре председниче!“ тако,
да је њена дрека натерала све да застану. Што се Розалбе тиче,
њу су њене дворкиње однеле као мртву; и сад замислите онај
очајнички поглед којим је Ђиљо пратио мило створење, кад су
његова нада, његова радост, његова драгана, његово све на
свету, тако однесени, а на њено место дотрча и стаде поред њега
одвратна стара Графанафовица, и зацика поново, „Правду,
правду!“
„Хоћете ли да примите онај новац који је Гламбозо био
сакрио?“ рече јој Ђиљо; „две стотине и осамдесет хиљада
милиона, или тако нешто. То је лепа свота.“
„Имаћу ја с тобом и то!“ рече Графанафовица.
„Додајем томе и драго камење из краљевске ризнице,“ с
напором изговори Ђиљо.
„Ја ћу га и тако носити кад будем ишла поред мога Ђиља!“
рече Графанафовица.
„Хоће ли бити довољно половина, три четвртине, пет
шестина, деветнаест двадесетина мога краљевства, Грофице?“
упита владар дрхтећи.
„Шта ми вреди цела Европа без т е б е , Ђиљо мој?“ узвикну
Графи, љубећи му руку.
„Не желим, не могу, нећу, — радије ћу се одрећи круне,“
грмео је Ђиљо, повлачећи руку; али ју је Графи чврсто држала.
„Имам ј а нешто имања, љубави моја,“ рече она, „и с тобом
и једном сеоском кућицом твоја Барбара ће бити срећна.“
У томе часу Ђиљо је био ван себе од беса. „Ја нећу њоме да
се оженим,“ рече он. „О Вило, Вило, реци ми шта да радим?“
Говорећи то, он се обзирао око себе тражећи строго лице
Чаробне Палице.
„Зашто ме Чаробна Палица непрестано саветује, и опомиње
ме да држим задату реч? Зар она мисли да ја не знам ништа и
да сам нечастан човек?“ рече Вила, понављајући Ђиљове охоле
речи. Он задрхта пред сјајем њених очију; осетио је да не може
побећи од тога страшног испитивачког погледа.
„Чујте ме, Преосвећени,“ рече он, страшним гласом од којег
се Владика тргао, „пошто ме је ова Вила довела до врхунца
121
среће само зато да би ме бацила у најдубље очајање, и пошто
морам да изгубим Розалбу, хоћу да сачувам бар своју част.
Устаните, Грофице, и пођимо на венчање; ја ћу одржати своју
реч, али ћу умрети после тога.“
„О драги Ђиљо,“ узвикну Графанафовица, скочивши, „ја
сам знала, знала сам да ти могу веровати — знала сам да је мој
Краљ оличење части. Пењите се у своја кола, госпође и господо,
и пођимо одмах у цркву; а што се тиче умирања, драги Ђиљо,
не, не; — ти ћеш заборавити ту бедну малу краљичину служавку
— ти ћеш живети да би те твоја Барбара могла тешити! Она
жели да буде Краљица, али не Краљица удова, мили мој
Господару!“ И обиснувши Ђиљу о руку, и гледајући га сва
занесена и уносећи му се у лице с најодвратнијим осмехом, та
стара варалица је ситно корачала у својим белим свиленим
ципелама, и ускочила у она иста кола која су била спремљена
да повезу у цркву Ђиља и Розалбу. Топови загрмеше поново,
звона одјекнуше трократно, народ изиђе и поче бацати цвеће
на пут краљевској невести и младожењи, а Графи је гледала
кроз позлаћени прозор на колима и клањала се и кезила се на
свакога. Ух! да одвратне неваљалице!

122
 XIX

А САДА ДОЛАЗИ ПОСЛЕДЊИ ПРИЗОР ОВЕ ДОМАЋЕ

ПРЕДСТАВЕ

Много среће и несреће у животу улиле су принцези Розалби

велику душевну снагу, и та млада жена снажнога духа убрзо се
повратила из несвестице, захваљујући Чаробној Палици, која
јој је дала да удахне некакав скупоцени мирис што га је увек
носила у џепу.
Уместо да чупа косе, да плаче и да јадикује, и да поново пада
у несвест, као што би чиниле многе младе жене, Розалба није
заборављала да је она дужна давати пример чврстине својим
поданицима; и ма да је волела Ђиља више нето свој живот,
одлучила је, као што је сама рекла Вили, да не стаје између њега
и правде, и да не буде повод томе да Ђиљо погази своју
краљевску реч.
„Ја се за њега не могу удати, али ћу га волети увек,“ рекла је
она Чаробној Палици; „поћи ћу и присуствоваћу његовом
венчању са Грофицом, и потписаћу акт о венчању, и пожелећу
им срећу свим својим срцем. Пошто се вратим кући, видећу
могу ли да пошљем новој Краљици неколико лепих дарова.
Дијаманти у ризници Кримске Татарије су изванредно крупни
сјајни, а мени неће никад бити потребни. Ја ћу да живим и да
умрем неудата, као краљица Јелисавета, и оставићу, разуме се,
своју круну Ђиљу кад се будем растајала с овим светом. Хајд’мо
да присуствујемо њиховом венчању, драга Вило, хајд’мо да му
кажем последње збогом; а затим, ако ти хоћеш, ја ћу се вратити
у своју краљевину.“

123
 Тада Вила пољуби Розалбу веома нежно, и тога часа
претвори свој штап у господске кочије са четири коња, с
поузданим кочијашем, и са два висока лакеја позади, те Вила и
Розалба уђоше у те кочије, а с њима заједно и Анђелика и
Балбо.
Честити Балбо је плакао као мало дете, потпуно сломљен
Розалбином несрећом. Њу је дирнула наклоност тога поштеног
човека, те је обећала да ће му вратити све благо одузето од
његовог оца, војводе Паделе, а њега, још док је седео ту у
кочијама, начинила је кнезом, и првим достојанствеником
Кримско-Татарског Царства.
Кола су ишла и, пошто су била чаробна, брзо су стигла
свадбену поворку.
У Пафлагонији, као и у многим другим земљама, био је
обичај да невеста и младожења пре обреда у цркви потпишу
брачни уговор који је требало да потпишу Министар
председник као Чувар државног печата, свештеник који ће
обавити венчање, председник престоничке општине и највиши
државни великодостојници.,
Међутим, како је требало да краљевски двор буде сав
изнова намештен и обојен, он још није био готов да прими
Краља и његову невесту, те она предложи да се за прво време
настане у ономе дворцу где је Валорозо живео кад се Анђелика
родила, и пре него што је преотео престо овоме синовцу.
И тако се свадбена поворка заустави пред тим краљевским
дворцем; пратиоци изиђоше из кола и стадоше по страни;
јадна Розалба сиђе са кочија, ослањајући се на Балба, и стаде
скоро без свести уз ограду да последњи пут погледа свога
драгог Ђиља.
А Чаробна Палица је, по својем обичају, на неки
необјашњив начин излетела кроз прозор од кочија, и сад је
стојала на дворским вратима.
Ђиљо се попе уза степенице са својом одвратном невестом
о руци, а био је тако блед као да полази на губилиште. Само је
једанпут мрко погледао Чаробну Палицу — био је љут на њу,
мислећи да је дошла да се руга његовој несрећи.

124
 „Склоните се с пута, молим,“ рече Графанафовица охоло.
„Зашто ви стално забадате нос у туђе ствари?“
„Хоћете ли ви остати при томе да унесрећите овог
младића?“ рече Чаробна Палица.
„Да се удам за њега, хоћу, разуме се! Шта се то вас тиче? И
молим вас, госпођо, једној краљици се не говори „ви“,“ узвикну
Графанафовица.
„Хоћете ли да примите новац који вам је он понудио?“
„Нећу.“
„Не пристајете да га ослободите обавезе, иако знате да сте
га преварили кад сте га навели да потпише ону хартију?“
„Каква је то смелост! Полицајци, отерајте ову жену!“
узвикну Графанафовица. И полицајци би потрчали да учине
то, али их Вила једним замахом својег штапа све прикова за
њихова места као да су од камена.
„Нећете да примите ништа у замену за своју обвезницу,
госпођо Графанаф,“ узвикну Вила са леденом строгошћу.
„Питам вас последњи пут.“

125
 „Нећу!“ писну Графанафовица и лупи ногом о земљу. „Ја
хоћу мог мужа, мог мужа, маг мужа!“
„И добићеш твога мужа!“ узвикну Чаробна Палица; и,
ступивши корак напред, положи руку на нос ЗВЕКИРУ.
Чим га је додирнула, тучани нос као да се издужи, отворена
уста се још више отворише, и пустише глас од којег се сви
препадоше. Очи су се бесно колутале; руке и ноге се опустише,
почеше да се извијају, и као да су после сваког извијања
постајале дуже; звекир се претвори у човека шест стопа високог
у жутој ливреји; завртњи којима је био причвршћен за врата
одвртише се сами, и ЏЕНКИНС ГРАФАНАФ поново стаде на
праг с којег је био дигнут пре више од двадесет година!
„Господар није код куће,“ рече Џенкинс, својим старим
громким гласом; а госпођа Џенкинс изусти једно пренеражено
‘и ј у ’, и паде у несвест, али нико није обраћао пажњу на њу.
Јер су сви клицали, „Браво! браво!“ „Хип, хип, ура!“
„Живели Краљ и Краљица!“ „Је ли још неко икад видео нешто
овако?“ „Нико, никад, никад, никад!“ „Живела Чаробна
Палица!“
Звона су звонила двоструком јачином, топови су грмели да
уши заглухну.
Балбо је грлио кога год је стигао; Министар председник
бацао је своју власуљу увис и клицао као изван себе; Хедзов је
обухватио Владику око струка, и заједно с њим почео да игра
од радости; а шта је чинио Ђ и љ о , остављам вама да
замишљате, и ако је пољубио Розалбу једанпут, двапут —
двадесет хиљада пута, ја заиста не мислим да је погрешио.
Онда Графанаф отвори улазна врата поклонивши се
дубоко, као што је био навикао да чини, и онда су сви ушли и
уписали се у књигу за честитање, а затим су отишли у цркву и
венчали се, а Чаробна Палица је одјездила на својем штапу, и
о њој се више никад ништа није чуло у Пафлагонији.

И тиме се завршава домаћа представа.

126