УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

Александар Стојковић, 6353

Иван Накић, 6438
Милан Филиповић, 6361

ПРОМЕНЕ ПЛУЋНЕ ВЕНТИЛАЦИЈЕ ТОКОМ ФИЗИЧКИХ

АКТИВНОСТИ РАЗЛИЧИТОГ ИНТЕНЗИТЕТА

(Семинарски рад)

Ниш, 2011/2012.
 САДРЖАЈ

I УВОД...................................................................................................................... 2

1. МЕХАНИКА ПЛУЋНЕ ВЕНТИЛАЦИЈЕ..................................................... 4

1.1. Механизми растезања и скупљања плућа.................................................. 4

1.2. Регулација плућне вентилације.................................................................... 5

2. ВОЛУМЕНИ И КАПАЦИТЕТИ ПЛУЋА..................................................... 6

3. МИНУТНИ ВОЛУМЕН ДИСАЊА................................................................. 7

3.1. Фреквенција дисања....................................................................................... 7

3.2. Дубина дисања – дисајни волумен............................................................... 8

4. ПОТРОШЊА КИСЕОНИКА И ПЛУЋНА ВЕНТИЛАЦИЈА У ТОКУ

МИШИЋНОГ РАДА.............................................................................................. 9

5. ЗАКЉУЧАК......................................................................................................... 12

ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................ 13

1
 I УВОД

За обављање основних процеса у организму, неопходно је непрестано уношење кисеоника

и избацивање угљен диоксида. Потрошња кисеоника и продукција угљен-диоксида су
процеси тесно међусобно повезани и заједно су обухваћени појмом размене гасова
(дисањем). Под дисањем се подразумевају три процеса:
- Спољашње дисање које се састоји од вентилације и размене кисеоника и угљен-
диоксида између ваздуха и крви.
- Транспорт гасова од плућа до ткива путем крви
- Биолошке оксидације или ћелијско дисање (Николић, 2003, стр.137)

Колика је количнина кисеоника која ће се унети у организам зависи, између осталог од

фреквенције дисања, односно броја удисаја у минути. Код појачаног физичког рада,
фреквенција дисања се повећава јер је потребно да се већа количина кисеоника унесе у
организам. Кисеоник се користи у процесима у којима се ослобађа енергија потребна за
обављање физичког рада.

Поред тога, у време физичког напора, повећава се и рад срца, што има за последицу
интензивнију и бржу циркулацију, што опет, омогућава бржи транспорт кисеоника до
ћелија и брже преузимање угљен-диоксида и транспорт до плућа.

У овом раду ће се разматрати процеси везани за први наведени процес дисања, за струјање
ваздуха између атмосфере и плућних алвеола, односно за плућну вентилацију, са
нарочитим освртом на промене плућне вентилације у току физичког рада, односно
физичких активности различитог интензитета. Разматраће се основни механизми
растезања и скупљања плућа, еластична структура плућа и притисци унутар дисајног
система, волумени и капацитети плућа, те плућна вентилација и потрошња кисеоника у
току мишићног рада.

У истраживању аутора Ерцег, Јеласка и Малеш (2011) испитаване су разлике у већем броју
показатеља плућне вентилације на различитим справама за дозирано оптерећење (бицикл
ергометар, орбитрек справа и покретна трака). Узорак је чинило 30 студенткиња

2
кинезиологије, а у истраживање су укључене, између осталог, следеће варијабле:
апсолутна максимална потрошња кисеоника (VO2max), релативна максимална потрошња
кисеоника (RVO2max), максимална вентилација (VEmax), максимална фреквенција дисања
(RFmax), апсолутна потрошња кисеоника при анаеробном прагу (VO2max/AT), релативна
потрошња кисеоника при анаеробном прагу (RVO2max/AT), минутна вентилација при при
анаеробном прагу (VE/AT) и фреквенција дисања при анаеробном прагу (RF/AT). Између
осталог, добијено је да су вредности плућне вентилације најниже на бицикл ергометру, а
највише на покретној траци, што се објашњава тиме да активности које захтевају
премештање, односно покретање властитог тела у простору (орбитрек, покретна трака),
троше и више кисеоника за покретање тела у односу на бицикл ергометар, односно веће
физичко оптерећење подразумева и већу плућну вентилацију.

У истраживању Храстеа и сарадника (2009), циљ је био измерити и установити величине

параметара који описују вентилаторне функције плућа младих једриличара и ватерполиста
и утврдити разлике у плућним капацитетима и волуменима између тих двеју категоријаа
младих спортиста и контролне групе особа које се на баве истог узраста. Узорак варијабли
се састојао од шест варијабли плућне вентилације: инспираторни витални капацитет,
форсирани витални капацитет, форсирани експираторни волумен у првој секунди,
форсирани експираторни проток при 50% FKV, форсирани експираторни проток при 25%
FKV, максимални експираторни проток, две антропометријске мере (висина тела и маса
тела) и узраст испитаника. Резултати су показали да постоје знатне разлике између група
спортиста и особа које се на баве спортом, на подручју вентилаторне функције плућа, па се
може закључити да је утицај спортске активности, дакле програмираног тренинга
ватерпола и једрења, од пресудног значења за развој параметара плућне вентилације код
младих спортиста.

С обзиром да је рад теоријске природе, неће бити посебног приказа предмета, циља,
задатака и метода рада, већ ће се користити доступна литература и истраживања у
теоретском разматрању проблема плућне вентилације у току физичке активности.

3
 1. МЕХАНИКА ПЛУЋНЕ ВЕНТИЛАЦИЈЕ

1.1. Механизми растезања и скупљања плућа

Дисање се обавља на два начина: спуштањем и подизањем дијафрагме, чиме се продужује

и скраћује грудна дупља; и подизањем и спуштањем ребара, што повећава или смањује
антеропостериорног промера грудне дупље.

Нормално, мирно дисање се одвија удисајним покретима дијафрагме у 75% случајева.

Приликом удисања, дијафрагма повлачи доњу површину плућа наниже. Затим се у
издисају дијафрагма релаксира, а плућа и грудни кош се компримирају.

Други начин, којим се плућа шире, јесте подизање ребара. Кад се ребарни кош издигне,
ребра се истуре равно напред. Тако се при максималном удисају промер грудног коша
повећа за 20%. Када су ребра повучена напред од стране мишића, то попут полуге подиже
ребра и омогућава удисај. И овде је удисај активна радња, а издисај пасивна. Престанком
дејства инспираторних мишића, запремина грудне дупље се, због еластичности грудног
коша, смањује на почетну величину (Ganong, 1993, стр. 614).

Удисање је активни мишићни рад који захвата велики број мишића, док је издисање, ако је
нормално, пасиван процес омогућен еластичношћу плућног ткива, које дозвољава плућима
да заузму првобитни положај, пошто су силе удисаја престале да делују. Ако се, међутим,
одвија контракција експираторних мишића, интраторакални волумен се смањује и почиње
форсирана експирација. Унутрашњи међуребарни мишићи делују тиме што се спуштају са
ребра на ребро, косо и назад, и својом контракцијом повлаче ребра према доле.
Контракција мишића предњег трбушног зида, такође, помаже експирацију јер повлачи
ребра наниже и унутра и повећава интраабдоминални притисак који потискује дијафрагму
према навише (Ganong, 1993, стр. 611).

4
 1.2. Регулација плућне вентилације

Плућа су еластична структура која би, у одсуству силе која их држи у надуваном стању,
као ваздушни балон колабирала и избацила сав ваздух кроз душник. Еластична својства
плућа потичу од еластичних својстава самог плућног ткива и еластичних својстава
површинског напона течности која облаже унутрашње зидове алвеола и других простора
плућа испуњених ваздухом (Guyton, 1996, str. 414). Како између плућа и зидова грудног
коша, сем у подручју хилуса, нема анатомских спојева, плућа, окружена само танким
слојем плеуралне течности „плутају“ у грудној дупљи. У узаном простору који се налази
између плућне плеуре и плеуре грудног коша постоји неколико врста притиска.

Плеурални притисак (Ppl) је притисак плеуралне течности и он је незнатно негативан у

односу на атмосферски притисак и варира од -5 до -7,5 cm воденог стуба. Конкретно, на
почетку инспиријума износи око -5 cm воденог стуба како би плућа била растегнута до
краја мирног експиријума. Временом истезање грудног коша изазива негативнији
притисак од око -7,5 cm воденог стуба. Приликом смањења плеуралног притиска, повећава
се плућни волумен. На крају инспирације, еластичне силе враћају грудни кош у
експираторни положај у коме су еластичне силе плућа и грудног коша у равнотежи.
Притисак у дисајним путевима постаје благо позитиван, па ваздух полако излази из плућа.
Тада се плућни волумен смањује.

Алвеоларни притисак (PА) је притисак који постоји унутар плућних алвеола. Када је глотис
отворен и нема протока ваздуха према алвеолама и од алвеола ка спољшњој средини,
притисак у свим деловима респираторног стабла (од устију до алвеола) једнак је
атмосферском притиску, што представља референтни притисак у ваздушним путевима и
означава се са 0 cm воденог стуба. У току нормалног инспиријума алвеоларни притисак се
смањује на -1 cm воденог стуба, да би се у току епиријума повећао на +1 cm воденог стуба
(Наумовић и сар., 2007, стр. 537).

Транспулмонални или ретракциони притисак представља разлику притиска између

алвеола и притиска изван алвеола и дисајаних путева и представља вредност еластичних
сила плућа које имају за циљ да колабирају плућа (Guyton, 1996, str. 413).

5
 2. ВОЛУМЕНИ И КАПАЦИТЕТИ ПЛУЋА

Испитивање плућне вентилације се врши спирометом, односно мерењем волумена при

кретању ваздуха у плућа и из њих.

Плућни волумени су запремине ваздуха које се удахну или издахну једним дисајним
циклусом. Разликују се четири волумена:
- Дисајни волумен (DV) је запремина ваздуха која се удахне или издахне у мировању
и износи око 0,5 L.
- Инспираторни резервни волумен (IRV) је запремина ваздуха која се може удахнути
до максимума после дисајног волумена и износи 2-2,5 L.
- Експираторни резервни волумен (ERV) је запремина ваздуха која се максимално
издахне после издисаја у миру и износи 1,2-1,5 L.
- Резидуални волумен (RV) је запремина ваздуха која остаје у плућима после
максималног издисаја и износи 1,2-1,5 L (Николић, 2003, стр. 143).

Плућни капацитети су запремине ваздуха које се састоје од два или више плућних
волумена, и то су:
- Инспираторни капацитет (IK) који се састоји од инспираторног и резервног волуена
и износи 2,5-3 L.
- Функционални резидуални капацитет (FRK) који се састоји од експираторног
резервног и резидуалног волумена и износи 2,4-3 L. На основу ова два претходна
капацитета се повећава дубина дисања.
- Витални капацитет (VK) је запремина ваздуха која може максимално да се издахне
после максималног удисаја. Састоји се из дисајног, инспираторног резервног и
експираторног резервног волумена и износи просечно 4,5-5 L, односно 3,5-4 L за
младе одрсла мушкарце и жене. Овај капацитет је показатељ физичког статуса и
физичке развијености особе. На њега утичу узраст, физичка активност, телесна
висина, положај тела итд. Наиме, витални капацитет расте од рођења до одраслог
доба, а највеће вредности су око 20 година, са смањењем у старости. Код физички
активних особа је већи него код неактивних. У лежећем положају је мањи него у

6
 стајаћем. Такође, витални капацитет се може израчунати као трећи степен висине у
метрима, узимајући у обзир норме за године и пол.
- Тотални плућни капацитет (TPK) је максимални волумен до кога се плућа могу
растегнути највећим инспираторним напором, састоји се од сва четири плућна
волумена и износи 6-6,5 L.

Постоје и динамички плућни волумени: форсирани експираторни волумен за 1 секунду

који представља максималну запремину ваздуха која може да се за једну секунду издахне
после максималног удисаја и представља мерило пролазности дисајних путева; и
максимална вољна вентилација, односно максимална вољна вентилација за 10-15 секунди
која се изражава литрима у минути и показатељ је физичке припремљености особе
(Николић, 2003, стр. 144).

3. МИНУТНИ ВОЛУМЕН ДИСАЊА

Минутни волумен је запремина ваздуха која се провентилира кроз прибор за дисање у току
једног минута. Састоји се из две компоненте: фреквенције дисања и дубине дисања
(дисајног волумена).

3.1. Фреквенција дисања

Фреквенција дисања је број дисајних циклуса у току једног минута. Код одраслих особа
просечно износи 12-20 дисајних циклуса у минути у току мировања. Један дисајни циклус
чине фаза удисаја и фаза издисаја. Фаза удисаја траје краће него фаза издисаја
(експиријум). Ако је фреквенција дисања мања од 15min-1, постоји кратка пауза после
издисаја пред следећи удисај. Са повећањем фреквенције, скраћује се трајање сваког
циклуса и обе фазе се временски изједначавају.

Фактори који утичу на фреквенцију дисања су:

- Узраст – код деце је фреквенција дисања већа него код одраслих особа;
- Пол – код жена је нешто већа него код мушкараца;
- Телесна температура – са порастом температуре, расте и фреквенција дисања;

7
 - Сан – за време спавања, фреквенција је мања него у буном стању;
- Интензиван метаболизам – са порастом метаболизма, расте и фреквенција дисања.

Највећи део рада дисајних мишића при мирном дисању употребљава се за савладавање
еластичне напетости плућа и торакса. За једну исту алеволоарну вентилацију рад дисајних
мишића зависиће од фреквенције и дубине дисања. Што је фреквенција већа, а дисајни
волумен мањи, више се енергије мора употребити да се савлада отпор при струјању
ваздуха, а мање да се савлада еластична сила плућа и торакса. Постоји комбинација
фреквенција и дубине дисања при којој се троши најмање енергије дисајних мишића као,
на пример, при фреквенцији од 15min-1 и дисајном волумену од 400 ml (Николић, 2003,
стр. 145).

Горња граница фреквенције дисања одређена је брзином при којој неуро-мишићни систем
може да изазива неизменичне покрете. Резултати бројних истраживања указују да особа
спонтано уравнотежава дубину и фреквенцију дисања тако да је вентилација
нејефикаснија, јер је најмањи утрошак кисеоника у респираторним мишићима. При скоро
максималном напору максимална фрекфенција дисања од 30-35min-1 код спортиста је
најефикаснија, и прилагођава се ритму вршења рада. Тако, у раду са прогресивним
повећањем оптерећења на бицикл ергометру при темпу од 50 окретаја у минути,
фреквенција дисања се повећава од 17 по минуту, при најмањем оптерећењу до 50 по
минуту при максималном напору, док у пливању зависи од ритма рада руку (Николић,
2003, стр. 145).

3.2. Дубина дисања – дисајни волумен

Од удахнутог ваздуха извесна запремина се задржава у дисајним путевима. Код одрасле

особе износи 140-150 ml. Запремина дисајних путева се назива мртав простор. Ваздух из
тог простора се на користи за размену гасова, јер она не може да се обави кроз његове
зидове.

Мртав простор може да буде анатомски и физиолошки. Код здраве особе они су
идентични. Анатомски мртав простор чини волумен удахнутог ваздуха између носа и уста

8
и алвеола, а физиолошки је анатомски мртав простор са волуменом удахнутог ваздуха који
вентилира алвеоле више него што је потребно за оксидацију крви. Код здраве особе ова
два волумена ваздуха су занемарљиво мала.

С обзиром на запремину мртвог простора код здравих, одраслих особа, од 0,5 l удахнутог
ваздуха у миру, у плућне алвеоле доспе 0,35 до 0,36 l ваздуха. У плућима се после обичног
издаха налази запремина ваздуха коју чини функционални резидуални капацитет, тако да
удахнута запремина ваздуха која стигне до алвеола износи свега 10-12% запремине
ваздуха која се налази у плућима. Дакле, обичним дисањем обнови се 1/10 до 1/8 ваздуха у
плућима. Због тога се састав ваздуха у алвеолама не мења много, тако да су концентрација
кисеоника и угљен-диоксида у алвеоларном ваздуху скоро сталне. Тиме се обезбеђује да
крв која пролази кроз плућа надокнади утрошену запремину кисеоника и ослободи се
извесна запремина угљен-диоксида (Николић, 2003, стр. 145).

Што је дисање дубље, запремина мртвог простора постаје све мањи део дисајног волумена.
Повећање дубине дисања остварује се на рачун инспираторног и експираторног резервног
волумена.

У мировању, практично, нема разлике у половима између дијафрагмалног и ребарног

дисања. Већина особа користи трбушни тип дисања у лежећем, а ребарни у усправном
положају. Кад се повећава дубина дисања, дубина удисаја се повећава путем ребарног, а
дубина издисаја дијафрагматским дисањем (Николић, 2003, стр. 145).

4. ПОТРОШЊА КИСЕОНИКА И ПЛУЋНА ВЕНТИЛАЦИЈА У ТОКУ

МИШИЋНОГ РАДА

Потрошња кисеоника код младог мушкарца у току мировања, износи око 250 ml/min. У
току максималног напора се може доста повећати, па код нетренираног мушкарца износи
3600 ml/min, код просечног спортисте 4000 ml/min, тркача маратона 5100 ml/min (Guyton,
1996, стр. 953).

9
За време физичких активности долази до наглог повећања плућне вентилације које
протиче кроз три фазе. На самом почетку, вентилација се нагло повећава, затим је пораст
равномеран да би се при крају успорио док се не успостави стабилно стање.

Слика 1. Промене плућне вентилације у раду са стабилним стањем (Николић, 2003, стр.
152)

Код умереног мишићног рада, прва фаза чини 50% укупног вентилаторног одговора. У
тежем раду, почетна фаза чини мањи део укупне вентилације, друга фаза траје дуже, а
треће понекад и нема.

Горња граница плућне вентилације, односно максимални минутни волумен дисања износи
150-170 L/min, док је плућна вентилација током максималног мишћног рада много мања и
износи 100-110 L/min, што даје сигурност спортистима у ситуацијама мишићног рада на
великим висинама и врућинама и услед поремећаја респираторног система (Guyton, 1996,
стр. 954).

Приликом физичких активности се повећава и дубина дисања, до 50-60% од виталног

капацитета у умерено тешкој и тешкој физичкој активности. Тежак физички напор
подразумева повећање фреквенције дисања и до 40-50 удисаја у минути. Особа која

10
учествује у таквој физичкој активности спонтано уравнотежава дубину и фреквенцију
дисања да би вентилација била оптимално ефикасна. Тако је у пливању, трчању, веслању
итд., фреквенција дисања усклађена са ритмом покрета.

Однос плућне вентилације и потрошње кисеоника је линеаран и плућна вентилација се

повећава са утрошком кисеоника све до оптерећења које захтева 60% од максималне
аеробне моћи појединца. При таквој активности, вентилаторни еквивалент, односно однос
плућне вентилације и потрошње кисеоника, или, тачније, запремина ваздуха из које ће се у
крв улити 100 ml кисеоника, износи 20-25 L и толико се повећава за сваки литар
повећањем утрошка кисеоника. У тешком напору вентилаторни еквивалент расте на 30-35
L, а при максималном и до 40 L.

При раду на бицикл ергометру, вентилација је већа него при раду са истим утрошком
кисеоника на тредмилу. Такође, при раду на мањим мишићним групама, плућна
вентилација је за дати утрошак кисеоника већа него при раду већих мишићних група.
Дакле, трчање је ефикасније, што се плућне вентилације тиче, него вожња бицикл
ергометра, као што је и рад већих мишићних група у односу на мање (Николић, 2003, стр.
152).

Када се ритмичком напору дода статички чији је интензитет 40% од максимума, плућна
вентилација која је до тог тренутка расла пропорционално са порастом динамичког
оптерећења, повећаће се несразмерно метаболичким потребама и неће зависити од степена
оптерећења у динамичкој активности. Ова чињеница се објашњава рефлексним
механизмом.

Такође, треба поменути и да време за које се достигне половина плућне вентилације у раду
износи 47 секунди ако се од мировања пређе на рад испод анаеробног прага, а нешто више
од 50 секунди ако се са рада мањег интензитета пређе на физичку активност већег
интензитета. Закључак је да је кинетика вентилаторних промена готово иста када рад
почиње из мировања и кад се мања интензитет започетог рада.

11
 5. ЗАКЉУЧАК

Овај рад се освнуо на основне аспекте плућне вентилације. На почетку наведена

истраживања показују да активности које захтевају већу покретљивост захтевају и већу
потрошњу кисеоника, односно да веће физичко напрезање подразумева и већу плућну
вентилацију. Друго истраживање је потврдило опште прихваћену претпоставку да постоје
знатне разлике у аспектима дисања између група спортиста и особа које се иначе на баве
спортом. То указује да редовна физичка активност доста утиче на параметре плућне
вентилације при повећању интензитета рада мишића. Наведено је и да на плућну
вентилацију утићу различити други параметри: пол, узраст, метаболизам, сан, температура
и сл. Оно што је најважније је да се за време умерених физичких активности бележи нагло
повећање плућне вентилације која затим постаје равномерна и на крају постепено опада,
док је случај са екстремним оптерећењима знатан пораст плућне вентилације до горњег
прага издржљивости.

12
 ЛИТЕРАТУРА

1. Ерцег, М., Јеласка, И. и Малеш, Б. (2011): Анализа разлика функционалних

карактеристика студентица упорабом три различите справе за дозирано
оптерећење. Retrieved November 25, 2011 from: http://www.hrks.hr/Fiep/142-148-
Erceg.pdf.

2. Ganong, W. (1993): Преглед медицинске физиологије. Београд: Савремена

администрација.

3. Guyton, A. (1996): Медицинска физиологија, прво издање на српском језику.

Београд: Савремена администрација.

4. Храсте, М., Лозовина, В. и Радмило, Т. (2009). Вентилацијске функције плућа

младих једриличара и ватерполиста. Retrieved November 25, 2011 from:
http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=60656.

5. Наумовић, М., Поповић, Н. и Наумовић, С. (2007): Основи математичког

моделирања респираторног система човека. INFOTEH-JAHORINA, 6, 536-540.

6. Николић, З. (2003): Физиологија физичке активности. Београд: Факултет спорта и

физичког васпитања Универзитета у Београду.

13