Infektivni endokarditis u dečjem uzrastu- šta očekivati i kako se ponašati

Endokarditis je zapaljenje endokarda srca izazvano infektivnim agensima kao što su bakterije,
koje su najčešći uzročnici, virusima, gljivicama itd.
Bolest najčešće nastaje kao posledica prisustva bakterija u krvi. Tranzitorne bakterijemije su
prisutne kod svih ljudi tokom uobičajenih aktivnosti (pranje ili čačkanje zuba) , ali i tokom
stomatoloških , invazivnih, dijagnostičkih ili hirurških intervencija. Karakteriše se lezijom koja se
naziva vegetacija, a sastoji se od mase trombocita,fibrina, mikrorganizama i inflamatornih ćelija.
Delovi vegetacija se otkidaju, šire infekciju stvarajući infektivne emboluse, a mogu oštetiti i
zaliske. Najčešći uzročnici su Streptococcus viridans, Staphylococcus aureus, Streptococcus
faecalis.
Nekada je teško postaviti dijagnozu bolesti, ali uvek postoji mogućnost da može biti prisutna
kod svakog deteta ili adulta sa povišenom temperaturom, malaksalošću, povišenom SE i
neobjašnjivom anemijom ili hematurijom. Početak bolesti je podmukao sa povišenom
temperaturom, bledilom, umorom, gubitkom apetita. Sistolni šum uz povišenu temperaturu je
uvek prisutan. Splenomegalija je česta kod 70% slučajeva. Kožne manifestace mogu uključiti uz
nekrotične kožne leze i petehe, Oslerove čvoriće. Embolični fenomeni drugih organa su prisutni
kod 50% slučajeva.
Ključni laboratorijski nalazi su: pozitivna hemokultura, anemija, leukocitoza i povišena SE.
Detaljna ehokardiografija može potvrditi dijagnozu identifikacijom vegetacija.Definitivna
dijagnoza se postavlja pozitivnom hemokulturom.
Najvažniji faktor u profilaksi endokarditisa je dobra oralna higijena. Antibiotska profilaksa je
neophodna tokom dentalnog tretmana, operacija koje su eventualno udružene sa
bakteremijom (npr.apendektomija, tonzilektomija, hirurške procedure respiratornih puteva,
gastrointestinalne operacije).
Procenat oporavka iznosi 80% do 85%, a za streptokokni i enterokokni endokarditis 90%.
Kod endokarditisa veliki značaj ima pridržavanje mera prevencije koje bi trebalo da spreče dalje
komplikacije bolesti. Trebalo bi se pridržavati sledećeg obrasca ponašanja: treba voditi strogu
higijenu zuba i kože, stomatološke preglede trebalo bi sprovoditi 2 puta godišnje kod pacijenata
sa visokim rizikom i jednom godišnje kod ostalih, dezinfekcija rana, ne lečiti se samoinicijativno
antibioticima, stroge mere sprečavanja nastanka infekcije prilikom izvođenja rizičnih zahvata,
antibiotska profilaksa bi trebalo biti ograničena samo na pacijente sa najvećim rizikom.