 rima – glasovno podudaranje na kraju stiha – potpomaže ritmičku

organizaciju, označava kraj stiha, istovremeno povezuje taj stih sa

drugim stihovima, stvara zvučne efekte povezujujci riječi sličnog
zvuka, stvara melodioznost
 vrste rima:
o parna rima – vezuje dva uzastopna stiha, aa bb cc
o ukrštena rima – dolazi naizmjenično u stihovima, abab
o obgrljena rima – abba
o nagomilana rima – kada se jedna rima ponavlja u više
stihova, aaa aaaa
o isprekidana rima – kada nema čvrste sheme, abcb
abcdacd

 prava/pravilna rima – podudaraju se naglašeni glasovi i svi glasovi koji

slijede iza naglašenih (srama-jama, zvono-ono)
 čista rima – podudaraju se i vrste naglasaka (trava-glava)
 nečista rima – ne podudaraju se svi naglasci ili svi suglasnici (trava-krava)
 neprava rima – glasovno podudaranje počinje iza naglašenog sloga (igrahu-
lomljahu)
 bogata rima – podudaraju se i glasovi ispred naglašenog (bludnica-ludnica)
 muška rima – kada se u rimi podudara jedan slog (put-skut)
 ženska rima – ako se podudaraju po dva sloga (vrana-rana)
 srednja/dječija/daktilska rima – ako se podudaraju tri sloga (sudnica-
ludnica)

 cezura (lat. caesura – usjek) – stalna granica među riječima iza

nekog sloga, dijeli stih na dva ili više dijelova
 za stih od bitne važnosti pravilnost u izmjeni naglašenih i
nenaglašenih slogova – akcenatski/tonski sistem versifikacije –
uzima u obzir broj i raspored naglasaka u stihu – stihovi se ne dijele
na stope nego na akcenatske mjere (akcenatske jedinice, taktove)
 vrste strofa (prema broju stihova koje sadrze): distih, tercet,
katren, septima, oktava

 deseterac, dvanaesterac, simetrični osmerac, stih bugarštice –

poznati stihovi naše usmene poezije
 heksametar – Ilijada, Odiseja
 tercina (terza rima) – trostih sastavljen od jedanaesteraca
 stanca (ottava rima) – strofa italijanskog epa 15-og i 16-og vijeka
(Tass – Oslobodjeni Jerusalim, Ariosto – Bijesni Orlando)
 sestina –
 o sestina lirica – pjesma od šest strofa sa po šest stihova i dodatkom od tri
stiha
o sesta rima – epska strofa od šest stihova

 sonet (ital. sonetto – suono – zvuk,glas)

o italijanski ili Petrarkin sonet – sastavljen od dva katrena i dva terceta
Kanconijer Franceska Petrarke (prva velika zbirka soneta)
o elizabetanski ili Šekspirov sonet – sastavljen od tri katrena i jednog dvostiha
 sonetni vijenac – ciklus od petnaest soneta kod kog se poslednji stih jednog soneta
ponavlja kao prvi stih idućeg, a petnaesti sonet (majstorski sonet ili magistrale)
sastoji se od početnih stihova prvih četrnaest soneta

 slobodni stih – nižu se stihovi različite dužine, pravih rima nema ili se tek povremeno
pojavljuju, nastao u drugoj polovini 19-og vijeka kao izraz pobune protiv
tradicionalnih metričkih oblika

S obzirom na broj stihova, razlikuju se sledeće vrste kitica ili strofa:

 monostih - strofa od jednog stiha,

 dvostih (distih) - strofa od dva stiha,
 trostih (tercina) - strofa od tri stiha,
 četverostih (katren) - strofa od četiri stiha,
 peterostih (kvintil ili kvintina) - strofa od pet stihova,
 šesterostih (sekstina, sestina) - strofa od šest stihova,
 sedmerostih (septima) - strofa od sedam stihova,
 osmerostik (oktava) - strofa od osam stihova,
 deveterostih (nona) - strofa od devet stihova,
 deseterostih (decima) - strofa od deset stihova.

Najpoznatija i najkorišćenija je strofa od četiri stiha - katren.

Pesma od četrnaest stihova, sastavljena od dva katrena i dve tercine, naziva se sonet. Kada se
14 soneta međusobno povežu tako da se završni stih prethodnog soneta javlja kao prvi stih
narednog soneta, i od tih ponovljenih 14 stihova dobije se petnaesti - majstorski sonet, onda
nastaje takozvani sonetni venac. Sonetni venac je pesnički oblik nastao vrlo rano (još u 13.
veku u Italiji). Pisao ga je slovenački pesnik France Prešern, a u srpskoj poeziji se javlja u
pesnišvu novijih stvaralaca (Branko Miljković, Milosav Tešić i drugi). U srpskoj poeziji
postoji više od 30 sonatnih venaca.

Ako se jedna misaona celina ne završava u jednom stihu ili strofi nego se prenosi u naredni
stih ili strofu, nastaje opkoračenje:

"Ti si kao i ja, od mladosti rane,

Osetio opštu sudbu što nas gazi..."
Refren je figura ponavljanja. Nastaje kada se jedna reč ili grupa reči, ili ceo stih, ponavljaju
posle svake strofe ili nakon većeg broja stihova. Upotreba refrena ističe osnovno pesnikovo
osećanje ili misao koja je bitna za celu pesmu i pesnikovo raspoloženje izraženo u pesmi

Правилна, чиста и богата рима[]

 Код правилне риме се подударају наглашени вокали речи, као и сви остали
гласови, који следе после наглашеног вокала.

Болна лежи, а нас вара нада

Оздравиће, оздравиће млада!

— Јован Јовановић Змај, „Ђулићи

увеоци“

 Чиста рима настаје ако се подударају и акценти наглашених вокала.

Много ми пута дрхташе груди,

Много ми срца цепаше људи,...

— Ђура Јакшић, „Поноћ“[4]

 Рима је богата ако подударање почиње и пре наглашеног вокала.

Около жуте лојане свијеће,

Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, ...

— Алекса Шантић, „Претпразничко вече“[5]

Мушка, женска и дактилска рима[уреди]

Код мушке риме, подударање је само у једном слогу (нпр. свет-цвет), код женске у два
(гасе-красе, личе-диче), а код дактилске у три (младости-радости).

Парна, укрштена и обгрљена рима[уреди]

 Код парне риме се римују два узастопна стиха, по шеми a, a, b, b (истим словима
су обележене речи које се римују).

То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни‘...
 — Јован Јовановић Змај, „Светли гробови“[6]

 Код укрштене риме се римују први и трећи, односно други и четрвти стих, по
шеми a, b, a, b.

И сад у цркви, на каменом стубу,

У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

— Милан Ракић, „Симонида“[7]

 Код обгрљене риме се римују први и четврти, односно други и трећи стих, по
шеми a, b, b, a.

Над острвом пуним чемпреса и бора,

Младо крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.

— Јован Дучић, „Подне“[8]

Evo nekoliko primera za podudarnu (kanonski strukturiranu) rimu.

(1)Noć ispod zemlje razveselim(126)

Izraste vetar u nežnu biljku
Iz tvog podzemlja gde svetiljku
I pticu nikad da doselim
I, 105.

(2)O zašto smo tako sami i slabi i krti

Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
Negde ispod zemlje zri tišina zla
Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli
Neka niče cveće iz prokletog tla
I, 109.

(3)Nekoga sveta teške sene pale

Robe napornog brega i zlih vesti
Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj
svesti
Celoga života reči su nas krale
I, 131.

U podudarnoj (izomorfnoj) rimi kvalitet ponovljenog zvučanja, pre svega, zavisi od

uspostavljanja zvukovne identičnosti i harmonije između dva rimovana gnezda, a takođe i od
broja nepodudarnih glasova (i njihove zvukovne srodnosti) koji ulaze u sastav rimovanih reči
(npr.: razveselim – doselim; vesti – svesti).

Evo i nekoliko primera za nepodudarnu (nekanonski strukturiranu) rimu.

(1)Neka me nedostojnog vetar obavije

Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije
I, 129.

(2)Ponavljam reči koje su mi dale

Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu
Iz ničega, sunce koje se rasprsnu
Nad svetom koji su same odabrale
I, 134.

(3)(...)
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
Žrtvenih ždralova umiljatom snagom
I, 228.

progovori, te tako strofe čine četiri, a ne pet stihova.

Pesnik pomoću rime, takođe, zna da organizuje, formira strofe tamo gde na prvi pogled nije
formalno podelio pesmu na strofe, u naizgled astrofičnim pesmama. Na takav način ispevana
je Elegija (pesma) od 98 stihova. Na početku teku distisi, a negde u središnjem delu pesme
njih zamenjuje katren. Kraj pesme ponovo ispunjavaju distisi.

U večitom sam strahu da ne usni (1)

lepota pakla noć zagrobnu na usni, (2)
da ne usni san moj, u nevernom vrtu moje muke, (1)
kad od teških snova teške su mi ruke. (2)
(...) I, 152.
(...)
Neka tvoj poljubac pronađe potomke u meni (1)
reko gde prebol budi drvlje i kamenje (2)
gde se sveto drvo u jutarnjoj zvezdi zeleni (3)
uzdanica stojnog grada bez uzmaka i znanja (4)
(...) I, 153.
(...)
neponovljeni ishod sunca iza svakog brega. (1)
O vreme izmereno svetlošću! Zbog svega (2)
u večitom sam strahu da ne usni (1)
lepote pakla noć zagrobnu na usni (2)
I, 155.
Rimom se organizuju strofe i u pesmama koje su ispevane u neprekidnom nizu od po šesnaest
stihova. Ovo se, pre svega, odnosi na ciklus pesama Utva zlatokrila, gde dolazi do formiranja
kvartina. Tako u pesmi Utva sistemom ukrštene rime pesnik uspostavlja strofe od po četiri
stiha, mada je grafička podela na strofe izostala.

Daj nesanicu grane s koje slete (1)

Zvučno u dane poslednje i tužne (2)
Zlatokrila koje ne mogu da se sete (3)
Crne šume iza glavobolje ružne. (4)
U tvrdu zemlju da l odlete šuplja (1)
Od neba, prazna kao sve što traje? (2)
Vatra koja te vidi biće skuplja (3)
Od zlata koje sebe ne poznaje. (4)
Osta samo ime: dosta da se rodi (1)
Pesma u letu sjaj daleke zore. (2)
Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi (3)
Morem bez molitve pro neprelet gore. (4)
Odlete tragom izdajničke sreće, (1)
Od bleska crna rukom sklanjam lice. (2)
Ne kuni vodu izgoreti neće, (3)
Udahnuo te kamen krilatice. (4)
I, 232.

U prilog ovakvom shvatanju organizacione uloge rime doprinosi konstantna pojava metričko-
ritmičkih i sintaksičko-intonacionih celina povezanih jednim sistemom rime. Kao što se vidi,
na kraju svakog takvog perioda stoji tačka kao interpunkcijski znak završetka sintaksičko-
intonacione jedinice, koja ovde predstavlja potpune semantičke celine.

Specifična uloga rime oseća se u poetskim strukturama gde dolazi do opkoračenja među
strofama grafički naznačenim. U takvim slučajevima javlja se nesklad između sintaksičko-
intonacionih i metričko-ritmičkih elemenata. Tu rima funkcioniše kao regulator ritmičkog
protoka.

Stoje izmišljeni bregovi

od zlata gde zvezda sjala je.
Tu smrti nema. Vetrovi
u nebo se vraćaju. Pala je
lobanja niz crne grebene.
U mračne dubine nosi li
to što sam čuo. Ledene
obale senkom rosi li
jezive vode za zakletve
od želje strašne smrznute.
Na putu ostale su kletve
i zvezde spore omrznute
(...) I, 169.

Sistem ukrštene rime ponavlja se iz strofe u strofu i tako nema među njima nikakvog mešanja.
Iako je došlo do opkoračenja na granici strofa, one su na ritmičkom i fonijskom nivou
potpuno zaokružene celine.
4. Rima kao fonetsko ponavljanje na kraju stiha ima važnu ritmičku ulogu. Ta joj uloga dolazi
od tesne veze sa klauzulom i osnovnom pauzom stiha. Ponavljajući se na kraju stiha rima
povećava već postojeću pauzu (na primer, i beli stih ima pauzu na kraju), jer dolazi do
poređenja dvaju rimatskih elemenata, dveju klauzula. U stihovima sa opkoračenjem njena
funkcija organizovanja pauze dolazi do većeg izražaja.

(1)Ovo će se neizvesno kretanje završiti

suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.

A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. To trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka
I, 171.

(2)Glasnice predgorja kakvu pticu pod

srcem nosiš? Svet zamenjen okom
nad rekom zaspala sanjaš i gorki plod
podneblja zagonetke nad svojim krvotokom
kad minulo vreme i jaz postaje svod
gorkih nam nada zabludelih tokom
zvezde pod kojom sam u zanosu pao.
Pašće sunce tamo gde sam ja klečao
I, 147.

(3) O vetar s crnom kičmom tamni roj

i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok
I, 165.

Označavanjem osnovne pauze u stihu ne završava se ritmička uloga rime. Ona može bitno
uticati na organizaciju ritma unutar stiha, ako je u direktnoj vezi sa akcentom. Tada ona
predstavlja završni ritmički udar u stihu. To se najbolje može videti na planu strofe ili pesme,
kada na mesto klauzule dolaze različite metričke jedinice. Rima se javlja kao muška, ženska i
daktilska.(133) Nije sasvim isto kada se smenjuju istovetni tipovi rime iz stiha u stih ili kada
dolazi do kombinacije različitih tipova rime. U tom smislu razmotrićemo treći deo pesme
Crni jamb sna.

Sam u snu svome – ko će da me spasi!

Od svega pomalo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.
Krv moja ima ime jednog cveta;
da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.
Te zvezde – s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san
u vazduhu kad se putevi produže
za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže
I, 167.

Kombinacijom različitih klauzula iz strofe u strofu pesnik utiče na prirodu ritma. U prvoj
strofi naizmenično se smenjuju ženska (spasi – ugasi, neparni stihovi) i daktilska rima
(rukama – mukama, parni stihovi). U drugoj strofi u potpunosti je ostvarena ženska rima
(cveta – šeta, hoću – noću). Treća strofa, nasuprot drugoj, na mestu klauzule ima mušku rimu
(noć – moć, dan – san). U četvrtoj, kao i u drugoj, ponovo se sreće ženska rima (produže –
ruže, prođu – glođu). Na ovaj način rima preko akcenta kao metričkog signala utiče na ritam
stiha, strofe kao i cele pesme.