ГИМНАЗИЈА И СРЕДЊА СТРУЧНА ШКОЛА

ИСТОЧНА ИЛИЏА
________________________________________________________

Матурски рад из „Економије“

Тема: „Роба и њена основна својства“

Ментор: Ученик:
Проф. Јадранка Пухало Анђелина Регоје

Источно Сарајево, Мај 2022.

РОБА И ЊЕНА ОСНОВНА СВОЈСТВА

2
САДРЖАЈ

Увод.......................................................................................................................................................4
2. Роба и њена основна својства.........................................................................................................5
2.1. Обележја робе у тумачењу теорије радне вриједности.........................................................5
2.2. Употребна вриједност робе......................................................................................................6
2.3. Прометна вриједност робе.......................................................................................................6
2.4. Вриједност робе.........................................................................................................................7
2.5. Двојаки карактер рада садржан у роби...................................................................................7
3. Тумачење вриједности робе............................................................................................................8
3.1. Рад као суштина вриједности робе..........................................................................................8
3.2. Субјективна теорија вриједности.............................................................................................9
4. Одређивање величине вриједности робе....................................................................................10
4.1. Прост и сложен рад.................................................................................................................10
4.2. Друштвено потребно радно вријеме.....................................................................................11
4.3. Величина друштвено потребног радног времена.................................................................12
5. Истраживање величине вриједности робе...................................................................................12
5.1. Прометна вриједност – начин изражавања вриједности....................................................13
5.2. Основне карактеристике прометне вриједности..................................................................13
6. Развој облика изражавања вриједности робе..............................................................................14
6.1. Прост (једноставан) или случајан облик вриједности...........................................................14
6.2. Потпун или развијен облик вриједности...............................................................................15
6.3. Општи облик вриједности или облик општег еквивалента..................................................15

6.4. Новчани облик вриједности....................................................................................................16

7. Закључак..........................................................................................................................................17

3
Увод

Од древних времена људи производе материјална добра да би потрошњом тих добара

задовољили своје потребе. Основне и најважније економске активности су производња и њен
коначни циљ - Потрошња.

Веза између производње и потрошње може бити директна, што се постиже директном
потрошњом материјалних добара у оквиру самог газдинства у којем су и произведена, или
посредна. Код посредне везе између производње и потрошње, производи се прво размјењују
на тржишту и тек онда „иду" у потрошњу.

На основу ова два начина успостављања везе између производње и потрошње, разликују се и
два облика организације друштвене производње, односно два типа привређивања:

 натурална и
 pобна. .

Натурална производња је такав облик организације друштвене производње у коме је веза

између производње и потрошње директна.

У овом облику друштвене производње људи ступају у међусобне односе везане за

производњу, расподелу и потрошњу. Размјена материјалних добара није карактеристична за
овај тип привређивања. Натурална производња је затворени и слабо развијени облик
друштвене производње. Све што се произведе намјењено је потребама произвођача, односно
члановима затворене производне јединице (газдинства, задруге, имања). Произведена
материјална добра нису намењена потребама других људи и не износе се на тржиште, већ
потребама самих робних произвођача.

Робна производња је такав облик организовања друштвене производње у којем је веза између
производње и потрошње посредна.

У условима робне производње материјална добра, прије него што доспију у потрошњу,
претходно пролазе кроз процес размјене. То значи да се у овом облику друштвене производње
материјална добра не производе директно за потрошњу, већ за размену, преко које се
успоставља веза производње са потрошњом. За разлику од натуралне производње,
произведена материјална добра су намењена задовољавању потреба других потрошача (по
правилу непознатих), што значи да их робни произвођачи не користе за сопствене потребе.
Они, наиме, производе за размену која се обавља путем тржишта. Зашто? Робна производња је
облик привређивања који носи одређену неизвесност за робног произвођача, она представља
привређивање са ризиком.

Пошто је pобна производња облик привређивања карактеристичан за савремену производњу,

свакако нас занима када и како је настала. Иако је случајних, повремених облика размјене било
и раније, сматра се да је pобна производња, као производња материјалних добара намјењених
за размјену, настала крајем првобитне заједнице, и то у облику ситне робне производње.
Појаве размјене вишкова производа између племена, до којих је долазило повремено током
дугог развоја првобитног људског друштва, јесу предисторија робне производње. Робна

4
производња, као нови облик организације производње, настаје тек онда када се јављају робни
произвођачи који производе робу, односно материјална добра намјењена размјени.

Шта је условило настанак робне производње?

Сматра се да су је условила сљедећа три услова:

- друштвена подјела рада,

- вишкови производа и
- приватна својина.

Друштвена подјела рада условила је развој размјене између произвођача, који се опредјељују
за различите дијелатности у друштвеној производњи. С друге стране, довела је до повећања
друштвене продуктивности рада, што има за посљедицу повећавање вишкова производа.

Без вишкова производа као материјалних услова размене такође не би било робне
производње (тада pобни произвођачи не би имали шта да размјењују).

Коначно, приватна својина је услов за постојање робне производње. Ако постоји приватна
својина на вишковима производа, тада се обавезно у размени очекује добијање друге врсте
материјалног добра или новца одговарајуће противвриједности.

2. Роба и њена основна својства

У свакодневном животу се често помиње категорија вриједности, која се различито објашњава
у економској науци. Тако различита тумачења категорије вриједности темељ су различитих
схватања и осталих категорија у економији.

У пракси често тражимо одговор на питање колико вриједи одређена врста робе (ципеле на
примјер). Нашавши цедуљу са ценом умирујемо своју знатижељу (али не и потребу за том
врстом робе). Уколи- ко располажемо довољном количином новца, биће испуњени основни
услови за куповину. Толико различитих економских категорија у економији описује ту
стварност: роба (ципеле), вриједност, цијена, потребе, новац. Централну категорију
вриједности различито објашњавају припадници теорије радне вриједности и теорије
субјективне вриједности.

2.1. Обележја робе у тумачењу теорије радне вриједности

Сличност између посљедњег модела аутомобила и двоколица античке Грчке је у томе што
омогућава човјеку да помоћу њих пређе извјесну раздаљину. Та корисна својства биће разлог
за куповину ових превозних средстава.

Производи специјализованих произвођача од старог века (беј- рутска свила, платно из

Дамаска) до новог века (бродови „Нипон" јапанске производње, квалитетне малине које се гаје
у нашој земљи и добро продају скандинавским земљама) имају заједничку одлику: намјењени
су задовољењу потреба других. Никаква временска ни просторна димензија не може да
измјени ту чињеницу. Осим тога, то су материјална добра која имају корисна својства због којих

5
су управо предмет куповине. Истовремено, то су све производи људског рада, међусобно
различити, без којих је наша свакодневица незамислива.

Корисна својства производа намјењеног размјени чине једно обиљежје робе. Али, нису сви
корисни предмети роба. Ако кројач сашије себи одијело, не можемо порећи да то одијело има
корисна својства и да је производ људског рада. Али да би било роба, оно мора да испуњава
још један услов — да буде намењено потребама других, а у замјену за њега да се добије
одговарајућа противвриједност.

2.2. Употребна вриједност робе

Роба постаје предмет жеље потрошача зато што може да задовољи неку његову потребу
својим корисним својствима. Зимски капут се купује зато што он својим корисним својствима
задовољава потребу за одјевањем у условима ниских температура. Ипак, бира се онај капут
који величином, бојом и моделом одговара грађи и укусу купца. Дакле, посматрају се корисна
својства робе пре него што се донесе одлука о куповини. С

куп корисних својстава производа, којима се могу задовољити људске потребе, зове се
употребна вриједност робе.

Материјално добро може имати корисна својства а да није роба. То значи да корисна својства
нису специфично обиљежје робе. У чему је онда разлика између корисног материјалног
производа и робе ако није у употребној вредности? Разлика је у односу који произвођач има
према употребним вриједностима производа намјењених задовољавању сопствених потреба и
оних производа намјењених размјени. Произвођач капута упорно смишља начине да направи
што љепши модел користећи квалитетније материјале и прилагођавајући величине највећем
броју купаца. Уколико капут шије себи, јасно је да ће однос бити другачији. Егзистенција
pобное произвођача зависи од продаје робе, а каква ће продаја бити не може се унапред
знати. Та неизвјесност постаје мања ако он своје производе учини атрактивним и
приступачним. Зато ће он водити рачуна о потребама, укусима и навикама потрошача, али и о
њиховим финансијским могућностима.

Робни произвођач производи друштвене употребне вриједности, док натурални произвођач

производи употребне вриједности за задовољавање својих потреба.

2.3. Прометна вриједност робе

Када нам је поље анализе процес друштвене производње, свака њена фаза носи динамику,
животност и дио је наше стварности. Замислимо ли бројне робне произвођаче, било да
брижљиво раде на плантажама наранџи, да праве ципеле у некој занатској радионици или да
производе апарате за домаћинство, јасно је да су њихови производи намјењени другима, али
да ће до потрошача стићи кроз размјену.

Уколико би богати трговац из Дамаска само понудио сушено воће египатском

земљопосједнику у замјену за жито, размјена се још не би догодила. Моменат када се за једну
корпу сушеног воћа добију две вреће жита заправо је акт размјене у коме се робе различите
употребне вриједности размјењују, мијењајући при томе и власнике.

6
У суштини размјена није ништа другачија ни вијековима касније: сучељавају се робе
различитих употребних вриједности. За потрошаче употребна вриједност робе представља
основни разлог куповине, док произвођач испуњава свој циљ управо када од себе „отуђи“ робу
коју је произвео. Ако је у природи робне производње производња за друге, онда та
производња добија своју друштвену потврду ако се њени производи размјене за неке друге
употребне вриједности.

Примјер 1:

Анализираћемо један примјер размјенског односа двају роба:

1 метар свиле = 5 кг чаја

Прометна вриједност свиле и њена размјенска способност, а то значи да се за 1 метар свиле у

размјени може добити 5 кг чаја. Ова сразмјера (колико се за јединицу одређене робе може
добити неке друге робе) директно зависи од размјенских способности роба које се међусобно
размјењују.

Одређена роба, значи, може имати различите прометне вриједности:

1 метар свиле = 5кг чаја

= 2 вреће жита
=4 кг маслина.

Размјенска способност робе је промјенљива величина. Та промјенљивост прометне

вриједности робе потиче од промјенљивости услова производње роба које се међусобно
размјењују.

2.4. Вриједност робе

Предмет размјене су различите употребне вриједности. Њихово поређење је нужно јер се

управо њиховом међусобном разменом остварују циљеви произвођача и потрошача.
Пољопривредни радови везани за производњу жита или израда филигранског накита од
сребра радом ученог занатлије су веома различити радови, али и њихови резултати су
различити. Наравно, произвођач накита неће пристати да за једну огрлицу добије килограм
жита. Ако се за једну огрлицу добије једна и по врећа жита, биће то знак да су различите
употребне вриједности у овим количинама исто- ветне по количини рада која је у њих уложена.
Радови који су у њих уложени нису исти ни по врсти ни по степену сложености рада. Ипак,
чињеница је да обе употребне вредности настају као резултат троше- ња радне снаге уопште
(мишића, мозга, енергије). Управо се трошење радне снаге уопште налази у основи сваке
материјалне производње и тако схваћен рад чини различите употребне вредности
упоредивим.

2.5. Двојаки карактер рада садржан у роби

Рад којим се производи роба има двојаки карактер. У чему се огледа тај двојаки карактер
рада?

7
Посматрајући произвођача аутомобила можемо да примјетимо како он самостално организује
производњу, одлучује колико ће аутомобила произвести, на којим тржиштима ће робу
продавати, на којим тржиштима ће набављати сировине и доноси још низ одлука везаних за
производњу. Тај произвођач послује потпуно одвојено од других робних произвођача, ради
приватним средствима и све његове одлуке имају заједнички циљ — да се оствари одређени
интерес. Рад овог произвођача има изразито индивидуалан (приватни) карактер.

Радећи сопственим средствима, робни произвођачи самостално доносе одлуке о производњи,

послују самостално и међусобно су одвојени, а свака активност усмјерена је на остваривање
властитор интереса. Осим тога, робни произвођачи производе различите употребне
вриједности. Зато рад у робној производњи има индивидуалан карактер. Поменути произвођач
аутомобила не може остварити свој циљ ако не набави боје, лакове, гуме, стакла, уколико не
купи машине које ће уградити у своје фабрике, намештај за канцеларије итд. Он је нужно
упућен на друге произвођаче. Мора такође да сарађује са фабриком која производи њему
неопходне дијелове. Тиме је упућен на сарадњу са другим робним произвођачима. Дакле,
постоји међусобна повезаност и зависност између робних произвођача. Зато њихов рад
истовремено има и друштвени карактер. Осим тога, рад појединачног робног произвођача
само је делић укупног друштвеног рада у људској заједници коју карактерише друштвена
подела рада. У друштву организо- вана производња једног робног произвођача има за циљ
стварање материјалних добара намењених размени. Робни произвођачи, дакле, производе
друштвене употребне вриједности. Продајом робе намењене другим члановима друштвене
заједнице робни произвођач остварује свој циљ и његов рад стиче друштвену потврду.

3. Тумачење вриједности робе

3.1. Рад као суштина вриједности робе

У економској науци постоје различита схватања вриједности робе. Постоје двије теорије које
дају различита тумачења вриједности робе.

То су:

А) теорија радне вриједности

Б) теорија субјективне вриједности

Теорија радне вриједности анализира категорију вриједности робе са становишта услова

производње. То значи вриједност робе је материјализован људски рад садржан у роби. На тај
начин се вриједност робе посматра као објективно својство робе, јер роба настаје као резултат
рада у производњи.

Корисност материјалних добара желећи да објаснимо једно другачије схватање вриједности од

тумачења те категорије у оквиру теорије радне врјиједности, морамо се за тренутак окренути
анализи корисности материјалних добара. Разлог за то је чиње ница да се тим проблемом кроз
историју баве многи научници, а одређена тумачења појма корисности веома су важна јер се
на њима „граде" различите економске теорије.

8
Представници класичне школе имали су сасвим одређено мишљење о корисности као
економској категорији (Адам Смит тврди да употребна вриједност изражава корисност
одређене ствари, Рикардо под корисношћу подразумева употребну вриједност). Маркс,
међутим, даје комплетнију анализу употребне вриједности јасно истичући нека ствар може
имати употребни вриједност само ако има корисност (корисна својства); та корисност одређена
је материјалним својствима ствари и она може да задовољи неку људску потребу.

„Робно тијело“ (дијамант, пшеница, гвожђе) има својства, и то корисна, па те робе зато имају
употребну вриједност. Међутим, овде је битно и сљедеће: код Смита и Маркса (као и Рикарда)
корисност неког материјалног добра нема ничег заједничког са вриједношћу тог добра.
Корисност је услов који роба мора да испу- ни да би имала прометну вред- ност (разменску
способност). Роба је предмет интересо- вања потрошача управо зато што има употребну
вриједност. Један од најзначајнијих представника теорије радне вриједности (Маркс) истиче:
„Својство употребне вриједности нужна је претпоставка за робу." На дијаманту се не може
видети да је роба.

3.2. Субјективна теорија вриједности

Теорија радне вриједности је свакако дала значајан допринос развоју економске науке, али у
економској литератури постоје и сасвим другачија тумачења вриједности робе. Низ теорија,
које категорију вриједности робе објашњавају са аспекта потрошње, познат је под називом
субјективна теорија вриједности. У субјективној теорији вриједности анализира се субјективни
став потрошача према корисним својствима производа; вриједност робе се објашњава њеном
корисношћу коју има за потрошача. Како би схватање вриједности било јасније, објаснићемо
основне поставке ове теорије поредећи их са поставкама теорије радне вриједности.

Сличности и разлике радне и субјективне теорије вриједности

1. Подручје истраживања теорије субјективне вриједности је потрошња као значајан процес

одвијања привредног живота. Како се у потрошњи задовољавају потребе појединаца, то
субјективна теорија вриједности основне одлике робе проналази у психолошком
(субјективном) ставу потрошача према корисним својствима одређене робе. Насупрот оваквом
схватању, теорија радне вриједности има за предмет проучавања откривање законитости
производње. Основа сазнања о вриједности представници ове школе налазе анализом
производног процеса (односно рада робних произ- вођача) у којем се стварају материјална
добра намјењена размјени.

2. Припадници теорије субјективне вриједности у својој анализи полазе од појединачног

потрошача који има одређене потребе различитог значаја и интензитета. Потрошач ће
полазећи од карактера, значаја и интензитета својих потреба оцјнити корисност неког
предмета потрошње. Суштина вриједности робе се стога схвата као субјективна оцјена
корисности коју роба има за потрошача. Пошто се вриједност објашњава потрошачевом
оцјеном корисности ствари, вриједност се јавља као субјективни став човека према ствари.
Вриједност је субјективно својство робе јер проистиче из субјективних (личних) оцена
потрошача о корисности те робе. У теорији радне вриједности, вриједност робе се објашњава
као њено објективно својство. Вриједност је друштвени однос, однос између људи поводом
ствари. Вриједност робе се анализира се становишта услова производње и у производном

9
(апстрактном) раду се налази извор вриједности. Рад у производњи ствара вриједности
(вриједност робе је у њој материјализован апстрактни људски рад).

3. Теорија радне вриједности прецизно дефинише употребну вриједност као скуп корисних
особина производа којима се могу подмирити одређене људске потребе. Иза фабричких
зидова, у занатским радионицама, одвија се производни процес као део економске
стварности, потпуно доступан људским чулима. Ту се уз буку машина и психофизичко
напрезање радника који обликују одређени материјал одређеним средствима рада одвија
производња неког добра (које ћемо ми једног дана посматрати у излогу). Употребна
вриједност робе створена је у производњи као резултат конкретног рада. Теорија субјективне
вриједности сасвим другачије објашњава употребну вриједност робе (корисност). Ово нас
изузетно занима јер је такво тумачење корисности робе у логичкој вези са тумачењем
вриједности робе. Према овом схватању, корисност је значај (важност) ствари који потрошач
сагледава у корисности робе, односно, значај који ће појединац дати неком предмету
потрошње са аспекта властитих потреба. Субјективна теорија вриједности корисност производа
третира као основни предмет истраживања. На тој основи се утврђују критеријуми економског
понашања потрошача. Потрошач жели да обезбеди максималну корист трошењем
расположивог дохотка. Анализира се такође економско понашање произвођача који ће увек
келети да оствари максималну добит одређеном комбинацијом фактора производње.

4. Одређивање величине вриједности робе

Одређивање величине вриједности робе поредећи аутомобил са фотографским апаратом

може се закључити да први производ има већу вриједност. Чињеница је да оно што је
заједничко свим робама, па и њима, јесте вриједност односно, материјализовани апстрактни
рад у њима садржан. Међутим, проблем величине у економији је веома чест, а овде се то
односи на проблем величине вриједности робе. Закључићемо да је вриједност аутомобила
већа од вриједности фотографскоr апарата, јер је у производњу ауто- мобила утрошена већа
количина рада.

Рад је процес који се одвија у времену, а основна временска јединица је час. То значи да је
величина вриједности робе одређена количином апстрактног рада која је потребна за
производњу јединице одређене врсте робе.

У производњи роба различитих употребних вриједности учествују произвођачи који имају

различите радне способности и чији су радови различитог степена сложености. То значи да 1һ
рада произвођача пекара у роби материјализује мању количину психофизичког напрезања од
1һ рада висококвалификованог радника у фабрици за производњу аутомобила.

4.1. Прост и сложен рад

Сваки радно способан човек поседује одређену врсту општеважеће радне способности у
датим условима.

10
За обављање одређених послова није потребно да човек има неку посебну стручну
оспособљеност, односно да прође кроз специјалну обуку или да заврши одређену школу. У
свакој земљи постоји систем општег и обавезног образовања који омогућава сваком чове- ку да
стекне одређену врсту радне способности.

Наравно постоје, дијелатности које се могу обављати једино ако радници имају посебно знање
и посебну оспособљеност којом се то знање примењује у производњи одређених врста
материјалних добара.

Пошто сви радови нису истог степена сложености величина вриједности робе не може се
утврдити простим збрајањем часова који су потребни за производњу те робе.

1 метар свиле = 5 кг чаја

5 h сложеног рада = 10 h простог рада

10 h простог рада = 10 h простог рада

У једном часу сложеног рада садржано је 2 h простог рада. Тако ће 10 h простог (апстрактног)
рада чинити вриједност и једног метра свиле и 5 kg чаја. Из наведеног произилази да је рад у
производњи свиле двоструко сложенији од рада у производњи чаја (односно да је потребно
употребити коефицијент 2 да би се тај рад превео на одређени број часова простог рада).
Коефицијентом 2 се множи број часова сложеног рада (у производњи свиле).

4.2. Друштвено потребно радно вријеме

Величина вриједности робе одређује се јединствено. Она је увек, у свим појединачним

случајевима, одређена друштвено просечном количином рада неопходном за производњу
робе. Природна мјера количине рада, садржаног у некој производњи јесте вријеме - часови
рада. Величина вриједности робе одређена је друштвено потребним радним временом.

Друштвено потребно радно време јесте оно време које се изискује да се уз постојеће нормалне
услове производње и уз просјечан ступањ умешности и интензивности рада изради која било

11
употреб- на вриједност" (Маркс). Јасно је да просечни услови производње одређене врсте робе
условљавају величину вриједности. Величина вриједности робе двоструко је условљена. Она
зависи од: просечних утрошака средстава за рад и предмета рада, што одређује прењету
вриједност, и просечног степена продуктивности и интензивности рада, што је важно за
величину новостворене вриједности по јединици про- извода. Величина вриједности робе (ПВ
+ HB) одређена је просечном количином материјализованог апстрактног рада у јединици
производа. Анализом наведеног примјера закључујемо следеће.

 произвођачи троше различите количине рада у производњи јединице робе А (први

троши 9h по јединици производа, други 10 һ, а трећи 11 h);
 укупна маса производне вриједности садржана у свим робама је 6000 h рада;
 произведено је укупно 600 јединица робе;
 друштвено просјечно радно време које је неопходно за производњу јединице робе
чини величину вриједности робе сваког од тих произвођача;
 рачунски, друштвено потре- бно време добија се тако што се подели укупна количи- на
рада у производњи одређене врсте робе са укупном количином произведене робе
(6000 : 600 = 10 h). Друштвено потребно вријеме износи 10 h. (У стварности то се не
може прецизно одредити.)

4.3. Величина друштвено потребног радног времена

Величина друштвено потребног радног времена зависи од: и друштвено просечне

продуктивности и в друштвено просјечне интензивности рада у производњи одређене врсте
робе. Утицај промене друштвено просечне продуктивности на величину вредности робе
Последице пораста продуктивности рада огледају се у смањењу времена за производњу
јединице робе. Уколико порасте друштвено просјечна продуктивност рада, то значи да ће се
смањити друштвено потребно радно вријеме, односно величина вредности одређене врсте
робе. Сада се истом или већом количином укупно ангажованог рада у једној грани производње
производи сразмерно већа количина производа. На основу претходног примјера
анализираћемо утицај пораста друштвено просечне продуктивности на величину вриједности
робе.

Утицај промене интензивности на величину друштвено потребног радног времена

Ако се пође од чињенице да је интензивност степен трошења људске радне снаге у јединици
времена, њен пораст значи пораст трошења људске радне снаге (физичких и умних
способности радни- ка), али и пораст производње. Уколико се количина производа повећа
сразмерно повећању интензивности рада (пренето и новододатог) величина друштвено
потребног радног времена остаје непромењена (10 h). Ако друштвено просечна интензивност
порасте за 30%, у струк- тури укупно произведене вриједности робе биће 3900 часова прењето
рада, али и 3900 часова новододатог рада јер ће повећање интензивности рада утицати како на
утрошке средстава за производњу, тако и на утрошке рада. Пре повећања интензивности за 600
комада производа било је потребно 6000 h рада (3000 h пренетог + 3000 h новододатог).

12
5. Истраживање величине вриједности робе

Основни услов међусобне размјене роба јесу њихова различита употребна својства. Та
различитост употребних вриједсноти робе није довољан услов размјене. Битан услов размјене
јесте међусобна самјерљивост роба.

Познато је да се у свим робама налази мања или већа количина материјализованог апстрактног
рада. Њихов „заједнички именитељ“ јесте вриједност, чију супстнацу чини материјализовани
људски рад. Вриједнсот омогућава међусобну самјерљивост различитих роба.

5.1. Прометна вриједност – начин изражавања вриједности

Једини начин на који може да се изрази величина вриједности робе јесте прометна вриједност
робе.

У свакодневном животу дешавају се многе економске активности. Једна од њих је размјена.

Може се догодити да власник одређе не робе у размјени за њу добије одређену количину неке
друге робе. Таква размјена, у којој се за јединицу одређене врсте робе може бити мања или
већа количина употребних вриједности друге робе зове се трампа. Природно је да се у таквој
размјени размјену на личитих употребних вредности (свила за чај, чај за жито..)

Количински односи размјене разник упорени вредности не само да се различити већ су и

стално промјенљиви у зависности од величине вриједности тих роба, за јединицу одређене
врсте робе може се добити мања или већа количина неке друге робе. Робе различитих
вриједности међусобно су самерљиве и количински упоредиве.

Можемо да закључи мо да у зависности од величине вриједности роба које се међусобно

размјењују, за јединицу неке робе добија се мања или већа количина друге робе. Сагледајмо
то на примеру полазећи од следећег размјенског односа:

1 метар свиле = 5 kg чаја

Претпоставимо да се размјена ових двеју роба заиста догодила.

1. Произвођач свиле је „отуђио“ своју робу од себе, али је на њено место као противвриједност
„стала" једна сасвим друга роба – чај. Произвођач свиле је желио да посједује чај који својим
употребним вриједностима може да задовољи његове потребе. Произвођач чаја сада постаје
власник свиле, робе чије употребне вриједности треба да задовоље његове потребе. Дошло је
до размене различитих употребних вриједности и то је услов робне размене.

2. Неопходан услов робне размјене је упоредљивост различитих роба (у нашем случају свиле и
чаја). Робе су међусобно упоредиве зато што је у њима материјализована већа или мања
количина апстрактног рада. Ако се у размени за 1 метар свиле добије 5 kg чаја то значи да један
метар свиле вриједи исто колико и 5 kg чаја (да је у њима материјализована иста коли- чина
апстрактног рада).

3. Ако желимо да сазнамо величину вриједности робе, наићи ћемо на проблем везан за
изражавање вриједности робе. Вриједност робе не може се непосредно сазнати, већ се

13
изражава преко прометне вриједности, управо кроз анализу прометне вриједности као облика
изражавања робе, дакле посредно.

5.2. Основне карактеристике прометне вриједности

Вратимо се примеру да је:

1 метар свиле = 5 килограма чаја.

Ове две врсте робе имају потпуно различите улоге. Вриједност једне робе треба да се изрази, а
другом робом се та вриједност изражава. Роба чија се вриједност изражава има активну улогу
(то је роба која „тражи" да изрази своју вриједност). Не смемо рећи да 5 kg чаја показује
апсолутну вредност 1 m свиле. Вриједност свиле посматра се у односу на неку другу робу (овде
је то чај).

Роба која тражи" да изрази своју вриједност (свила) налази се у релативном облику вредности
зато што своју вредност изражава рела- тивно, у релацији (односу) са већом или мањом
количином неке друге робе. Ако посматрамо робу са десне стране израза једнакости (чај),
њена улога биће другачија у овом разменском односу: тачно одређеном количином употребне
вриједности чаја изражава се вриједност 1 m Свиле. Чај је роба која је постала материјал за
изражавање вриједности друге робе (1 m свиле). Зато се роба која представља само материјал
за изражавање вриједности неке друге робе назива роба еквивалентном облику. Та роба (чај)
врши функцију еквивалента. Пет килограма чаја еквивалентно је метру свиле. Чај је роба која
има пасивну улогу.

6. Развој облика изражавања вриједности робе

Вриједност робе је њено скривено својство и тајна те величине може се сазнати тек у размјени.
Способност робе да буде размјењена за мању или већу количину друге робе oличена је у
конкретном размјенском односу који представља прометну вриједност. На пример:

1 m3 огревног дрвета = 4 kg вуне.

Величина вриједности робе (у наведеном примјеру огревног дрвета) изражена је наведеним

изразом који показује да се за јединицу одређене врсте робе (дрво) може добити већа или
мања количина употребне вриједности неке друге робе (4 kg вуне). Ове две робе размјењују се
у том количинском односу зато што је за 1 m3 огревног дрвета утрошена иста количина
друштвено потребног рада као и за производњу 4 kg вуне.

Прометна вриједност као начин изражавања вриједности мењала се кроз историју упоредо са
развојем робне производње. Позната су четири облика изражавања вриједности робе: а) прост
(једноставан) или случајан, 4 obruka 5) потпун или развијен, в) општи и г) новчани

14
6.1. Прост (једноставан) или случајан облик вриједности

У условима неразвијене производње, која је карактеристична за првобитну заједницу, вишкови

произведених добара сасвим су случајни и повремени. Радећи примитивним оруђима, чланови
првобитне заједнице нису имали услове за производњу већих количина производа. Постојећа
производња задовољавала је њихове текуће потребе, а понегдје су створени и вишкови
производа. Припадници различитих племена размјењивали су међусобно те вишкове, али је
размјена била случајна (није се могло са сигурношћу знати које ће племе имати вишак
производа, у чему се он састоји, када ће се обавити размјена вишкова). Правећи стријеле и на
тај начин стварајући себи наоружање и већу животну сигурност, чланови племена су добијали и
оружје за лов дивљачи, од чега им је зависио опстанак. Вишак направљених стријела могао је
солидно бити замјењен за кожу која је била неопходан одевни предмет, а истовремено се у
другом племену појавила у количини већој од потребне. На пример, за једну кожу могло се
добити 5 стријела.

1 кожа = 5 стријела

6.2. Потпун или развијен облик вриједности

Производне снаге првобитне заједнице развијале су се споро али непрестано. Усавршавање

старих оруђа за рад и производња нових омогућили су долажење до већих количина средстава
за живот и производње материјалних добара у већим количинама. Племена се почињу бавити
производњом одређеног производа у већој количини од потребне да би остатак искључиво
размјењивали. Производња за размјену се устаљује.

Вредност једне робе изражава се потпуније у различитим врстама других роба. Такав начин
изражавања вриједности робе зове се потпун или развијен облик вриједности.

Сада се једна кожа може размјенити за различите количине различитих употребних

вриједности. На примјер: вриједност једне коже може се изразити са 3 сјекире или 5 стријела
или, пак, 2 вреће жита.

1 кожа = 3 секире
= 5 стрела
= 2 вреће жита

Једна роба се може замјењивати за неку од низа других роба. Овакав облик изражавања
вриједности има извјесне слабости. Овде се у свој- ству еквивалента јавља много различитих
врста роба, што отежава несметано одвијање размјене. Жеље учесника размјене не подударају
се увијек. Некад је потребан и дужи период да се пронађе власник жељеног производа који ће
га размјенити за неки други производ, на примјер. Тада настаје потреба да се у својству
еквивалента у размјени нађе таква роба помоћу које ће све друге робе изражавати своју
вриједност.

15
6.3. Општи облик вриједности или облик општег еквивалента

Веома значајне промјене у облику изражавања вриједности настају развојем друштвене

подјеле рада, и то развијањем сточарства, риболова, ратарства. Из шареноликог робног свијета
који је у односима размјене био у функцији еквивалента, почиње да се издваја једна роба која
се радо и често прихвата као замјена за све друге робе.

Различите територијалне цијелине имале су различите опште еквиваленте. Код народа који су
се бавили сточарством као општи еквивалент употребљавана је стока. Код неких номадских
народа често је у ту сврху употребљавана кожа, нарочито у условима са оштром климом. Стари
Словени су користили вунене и платнене крпе, у којима су све робе изражавале вриједност.
Наша реч платити повезана је са речју платно управо у овом смислу. (Назив неких новчаних
јединица повезан је такође са врстом робе која је служила као средство размјене: у Русији се
до скоро 1/4 копејке називала полушка, а то је 1/2 зечје коже, док реч копејка има исти корен
као реч копље.) На неким територијама накит је служио да изрази вредност свих других роба
(шкољка под називом каури која је служила и за израду огрлица). У Кини су се ножеви
користили као средство размјене; касније је у те сврхе служило метално прстење и
симболизовало алке које су се некад налазиле на корицама ножева. На примеру, то изгледа
овако:

3 сјекире
5 стријела
2 вреће жита = Кожа

Тако се на одређеној територији и у одређено вријеме све робе могу вриједносно изразити
кроз једну робу (кожа). Недостаци оваквог облика изражавања вриједности везане су за
територијалну и временску ограниченост функционисања одређене робе као општег
еквивалента. Сада је размјена бржа и једноставнија него прије, али у оквиру ограничених
територија, а развој робне производње чини потребном и размјену између различитих
територија.

6.4. Новчани облик вриједности

Даљи развој робне производње утицао је на повећање броја про- извода намењених разм јени,
што је створило могућност размјене роба између различитих територија. Размјена се морала
поједноставити и убрзати јер је била отежана различитим врстама робе у својству општег
еквивалента на различитим територијама. Роба која постаје универзални еквивалент оличена
је у племенитим металима, односно злату. Сама пракса размјене показала је да је злато
најпогодније за вршење ове функције (функције еквивалента). Поједина физичка и хемијска
својства злата доприњела су да оно постане свуда прихваћено као универзални еквивалент.
Навешћемо само неке: у малим количинама има велику вриједност, погодно је за преношење,
трајно је (у погледу чистоће, дјељивости, вриједности), хомогено је (у погледу квалитета) итд.

16
7. Закључак

Роба је прије свега спољашњи предмет, ствар која својим својствима задовољава
људске потребе ма које врсте. Свеједно је какве су природе ове потребе, нпр, потичу
ли из стомака или из фантазије. Ту се не поставља ни питање како ствар задовољава
потребу људи: да ли непосредно, као средство за живот, тј, као предмет потрошње,
или посредно, као средство за производњу. Другим речима роба је сваки производ
људског рада који било којом својом особином може задовољити неку човекову
потребу, а намјењен је размјени - тржишту.

Роба је јединство два чиниоца: употребне вриједности и вриједности, тј. појмова из

двије теорије: радне вриједности са једне и неокласике са друге стране. Као таква она
има своја својства а то су: употребна вриједност, размјенска вредност и вриједност
употребне вриједности. Корисност неке ствари чини ту ствар употребном вриједношћу.
Када посматрамо употребне вриједности, увијек претпостављамо њихову
квантитативну одређеност, као: туце часовника, аршин платна, тона железа, итд.
Употребна вриједност остварује се само употребом или трошењем. Употребне
вриједности чине материјалну садржину богатства ма какав му био друштвени облик. У
друштвеном облику употребне вриједности се испољавају и као материјални носиоци
размјенске вриједности. Размјенска вриједност - облик испољавања вриједности.
Испољава се прије свега као квантитативни однос, као сразмјера у којој се употребне
вриједности једне врсте размјењују за употребне вриједности друге врсте, а то је однос
који се стално мијења са временом и мјестом.

Вредност робе - одређена је количином људског рада неопходном за њену

производњу. Изражава се вриједношћу робе и услуга потребних за нормалну
репродукцију радника као носиоца радне снаге. Вриједност робе је количина

17
материјализованог апстрактног људског рада. Мјери се друштвено потребним радним
временом. Могли бисмо закључити, да вриједност тј. однос вриједности роба, без
обзира на облик, по својој суштини није ствар — већ друштвени однос људи
поводом рада, који од “прозаично” природних облика ствари робу — друштвени
облик производа рада. Очигледно, робни облик представља јединство природног
и друштвеног односа, јединство које се испољава као јединство употребне
вриједности и вриједности. То јединство, као и свако друго које је дато у било ком
друштвеном облику је јединство одређених разлика и, према томе, однос са своје
двије супротне стране, које се на својим половима различито понашају.

Литература

1. Илић Б., Еремић М., Серјевић В., Китановић Д., Ђокић З., Политичка економија,
Боград, 1995.
2. Дашић Д., Куртовић С., Економија, Београд, 2004.
3. Ловрета С., Радуновић Д., Петковић Г. и Кончар Ј., Трговина – теоријска и пракса,
Савремена администрација, Београд, 2000. година
4. Митровић Љ., Цветановић С., Дедовић М., Основи економије, Приштина- К.
Митровица, 2003. год.
5. Иванић М.: Принципи економије, Бањалука, 1996. К. Маркс: Увод у критику
политичке економије, Прилог критици политичке економије, изд. Култура,
Београд/1956, стр. 179, 190.
6. Шошкић Б., Економска мисао (развој и савремени принципи), Београд, 1995.
год.
7. Бабић, Слободан, Милићевић, Драгиша, Економија, Правни факултет
Универзитета у Бањајлуци, Бања Лука, 2003.

18
Датум предаје рада ментору: ___________________ 2022. година

Оцјена: ___________________________

Образложење оцјене:

__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
______________________________________

19
Чланови комисије:

1. ________________________________________

2. ________________________________________

3. ________________________________________

20