OSNOVI PRAVA

1. Definisanje pojmova, oblik definicije? Doi do definicije je prijatno, ali vrlo teko tako pravnici jo trae definiciju za pojam prava. Nastojimo da razlikujemo pravo od slinih zapovesti, odnosno pravila o ljudskom ponaanju. Pravo je najee krajnje sredstvo kojem se pribegava da bi se reili ozbiljni sporovi i sukobi meu ljudima i njihovim ustanovama. Samo definisanja prava je uvek voeno nekom svrhom i u tom pogledu definicija je odgovarajue sredstvo miljenja i prosuivanja. Prvi korak koji se najee preuzima je utvrivanje uobiajene definicije ove rei. Definicija kao to to re definitio (ograniiti) naznauje jeste prevashodno razlikovanje odnosno povlaenje granine linije izmeu predmeta definisanja i srodnih stvari i pojava, koje jezik oznaava posebnim reima. Definicija dakle iskljuuje i ukljuuje podvodi pod pojam prava uobiajene pravne pojave, a iskljuuje one koje to nisu. Uobiajeni nain definisanja per genus et differentiam, koji je utvrdio Aristotel, obino je prvi korak u odreivanju pojma prava. Odreivanje nekog pojma sastoji se od toga to se prvo navede najblii rod (genus proximum), a potom osobena razlika (differentia specifica) po kojo je taj pojam naroita vrsta u odnosu na sline pojave koje obuhvata rodni pojam. Kao rodni pojam obino se navode pravila o ljudskom ponaanju, dok se za njihovu razliku, koja ih ini pravnim pravilima, najee uzima pretnja, odnosno prinuda ukoliko se ona ne potuju i ne primenjuju. Traenje zajednikog imenitelja-deskriptivna. Preskriptivna definicija polazi od utvrivanja sredinjeg arinog znaenja. Ova definicija se oslanja na propisivanje kako neto treba da izglda, koja svojstva treba da poseduje, da bi moglo da bude oznaeno datim izrazom. Primer 1. Tri vrste prijateljstva, samo jedno od njih je pravo-prijateljstvo meu dobrim ljudima i ljudima slinih kvaliteta. Prvo prijateljstvo na moralnom dobru, drugo na potrebi za uivanjem, a tree na koristoljublju. Primarno je samo ono prijateljstvo meu dobrim ljudima-arino znaenje. Primer 2. Graanin. Pod prvom (zajedniki imenitelj) graanin je pripadnik drave. Graanin se ne moe bolje definisati nego uestvovanjem u pravosuu i vlasti. Graanin jedne drave je onaj ko moe da uestvuje u savetovanju i sudskoj vlasti. arina definicija nam omoguava da razlikujemo zrelo od nerazvijenog, dobrog od pokvarenog, uzornog od izopaenog. 2. x 3. Pravila o ljudskom ponaanju-pojam i vrste. Rodni pojam prava bila bi samo pravila o ljudskom ponaanju i delanju. Leon Fuler je pravo definisao kao poduhvat potinjavanja ljudskog ponaanja vladavini prava. Pravo meutim nije jedina vrsta pravila koja regulie ljudsko ponaanje. Ljudi se takoe saobraavaju sa tekuom modom, obiajima, ustaljenim konvencijama i moralom. Ma o pojas, eir sa ukrasnim perjem. Posle smrti najroenijeg nosi se crnina, puta brada do 40 tog dana, nosi crna traka. Ustaljeni obiaji nalau javljanje na ulici. Konvencijeposlovna tajna. Pored obiaja najstariji meu pravilima o ljudskom ponaanju jeste moral. Moralnim se najee smatraju pravila koja tite opte dobro i druge najvie vrednosti radi ouvanja zajednikog ivota.

4. Odnos prava i morala Pravna pravila su imperativnija od marala, jer je njihova obaveznost potkrepljena dravnom prinudom. Teko je zamisliti pravo bez elementarne pravde i minimuma moralnosti. Tako je mislio i Ulpijan estito iveti, drugoga ne vreati, svakome svoje dati. Bilo kakvo pravo teko moe biti delotvorno ako neto od ovih moralnih ne bude usvojeno i praktino primenjeno. Njihova uzajamna povezanost odgovara odnosu izmeu sredstva i cilja. Moral odreuje osnovne vrednosti kojima valjano ustojeno drutvo treba da stremi, dok pravna pravila sa sankcijama koje su im pridruene, treba da obezbede uslove za ostvarenje ovih moralnih ideala. Pravo se definie kao monimum morala koje dato drutvo bez izuzetka prihvata. Logika funkcija prava vri svoj uticaj tamo gde je moguan sukob izmeu akta, dva ili vie agenata ili antiteza izmeu dveju ili vie volja i tei da unapredi objektivno podeavanje meu njima. Jednostavnije reeno bitna uloga prava je da ivot u drutvu uini mogunim. Pravo predpostavlja drutvo, dok moral to ne ini. Pravno iskustvo je moguno samo u zajednici, dok je moralno iskustvo u biti stvar pojedinca. Moral obavezuje pred sudom vlastite savesti dok pravo obavezuje pred sudom drugih. Pravda, kao sr prava, sastoji se u utvrivanju i uvaavanju uslova koje ljudsko optenje u zajednici ini mogunim. Njena prva zapovest jeste; ne ini drugome ono to ne eli da ine tebi. Moral predpostavlja da drugima trebamo da inimo ono to bi smo eleli da drugi ine nama. Pravna pravila su dvostrana i viestrana, odnosno imperativnoatributivna. To znai da svakoj obavezi koju pravo namee jednom licu odgovara ovlaenje nekog drugog lica i obrnuto, dok moral namee samo dunosti. Pravna pravila su stroija i obaveznija od moralnih. 5. Znaaj prinude za pravo Iznuivanje i potovanje primene pravnih normi spoljnom prinudom.Ako je pravo minimu moralnih dunosti, onda se ono mora iznuditi po svaku cenu, pa i po cenu primene prinude. Korienje fizike sile je ono osobeno svojstvo po kojem se pravo razlikuje od moralnih i ostalih pravila ljudskog ponaanja.Prinuda se primenjuje tako to se prekriocu norme nanosi neko zlo, koje se sastoji u oduzimanju nekog dobra- ivota, slobode, svojine. Kako se dobro uzima protivno njegovoj volji tako sankcija ima prinudni karakter. Prinudi se pribegava samo u krajnjem sluaju kada su sva ostala sredstva, kojima se obezbeuje primena iscrpljena. Nagrada i prinuda. Bez nagrade nema saobraaja, bez prinude nema prava i drave. Pravo je politika sile. Sila koja ostvaruje pravne norme ini od prava ono to treba da bude. Pravo je prinudni poredak. Prinudni znai da je autoritet prava potkrepljan pretnjom prinudne mere, i ako je potrebno upotrebom prinude, odnosno sankcije. Svako pravno pravilo sastoji se od dva dela: prvi je zapovest upuena licu koje treba da joj se povinuje; drugi je sankcija, odnosno prinuda prema licu koje po toj zapovesti nije postupilo.Sama prinuda ima oblik izvrenja do kojeg dolazi kada pojedinac odbije da uini ono to mu je naloeno. Prinuda koja je svojstvena pravu je institucionalizovanog karaktera i strogo je utvrena. Tu vlast vri drava sa svojom suverenom vlau. Stoga se pravo definie kao skup pravila o ljudskom ponaanju koje najepe propisuje i svojom prinudom sankcionie suverena dravna vlast.Pravo drava prinudno primenjuje. Pravo je skup prinudnih normi koje u dravi vae.

6. ista teorija prava Je do krajnosti dovedena pozitivistika pravna doktirna koja pravnicima praktiarima treba da omogui to tanije i to pouzdanije razumevanje i opisivanje sistema vaeeg postojeeg prava. Ova teorija prua osnovne pojmove pomou kojih se moe opisati pozitivno pravo odreene zajednice. Stoga je ona usmerena na strukturalnu analizu pozitivnog prava i bavi se samo onim to vaee pravo sadri. ST predstavlja svojevrsnu reakciju na pravni realizam, koji je Kelzen podveo pod socioloki pristup ravu. Pravnici praktiari su po prirodi svog posla upueni na ono to dato pravo uistinu jeste, a ne na ono to bi trebalo da bude. Za razliku od realista Kelzen pravi razliku izmeu prava koje je kao skup normi preskriptivno i pravne nauke koja je deskriptivna. Zadatak je pravne nauke da predstavi pravo jedne zajednice. Norme koje propisuju vlasti imaju preskriptivni, a pravna pravila deskriptivni karakter. Jedino vlast moe da propisuje norme. Preskriptivni karakter prava ogleda se u osobenoj vrsti sankcije kojom se ono treba potkrepljuje. Pravo je poredak ljudskog ponaanja, ali ne bilo kakav, ve prinudni poredak koji poeljno ponaanje iznuuje primenom odgovarajuih prinudnih mera. Glavna svrha kojoj pravo neprestano stremi jeste mir, odnosno stanje u kome se ne pribegava sili. Pravo je odgovarajui skup zapovesti koje treba da obezbede mir. Ako se on narui, tek tada treba upotrebiti prinudu, koja je reakcija pravne zajednice protiv delikta. Po Kelzenu pravna norma je razdvojena u dve odvojene norme, dva stava treba. Po prvom, odreeno lice treba da se ponaa na odreeni nain. Po drugom neko lice treba da izvri sankciju u sluaju da je prva norma prekrena. Pravo je primarna norma koja propisuje sankciju. Kelzen trai ta je zajedniko despotskim plemenima u Africi i vajcarskom ustavu. I jedno i drugo se sastoji u prinudnoj meri kojom se iznuuje poeljno ponaanje. Kelzenov pravni pozitivizam se ne zasniva na objektivnoj stvarnosti ve na pukoj pretpostavci, na osnovnoj normi. Ostin je pravno treba zasnovao na monopol dravne sile. Time je vaenje pravnog treba- pravne norme- zasnovao na injenici-suverenoj vlastikoja se pravno ne moe definisati. Kelzen je utvrdio ime suverena dravna vlast slui. Suveren ini pravni pozitivizam mogunim time to u pravni poredak uvodi naelo jedinstva. Osnovna pravna norma na kojoj ceo pravni poredak poiva. Osnovna norma je uslov potpunosti i samodovoljnosti datog poretka. Osnov vaenja neke norme za pravnog pozitivistu nije u suverenoj vlasti, ve u nekoj vioj normi. Na kraju tog lanca je ustav ija se obaveznost pretpostavlja. Efikasnost- usklaenost stvarnog ponaanja sa veeim sistemom normi. 7. Pozitivno pravo Predmet prava je postojee pravo koje u datoj dravi i datom trenutku vai i manje vie se efikasno primenjuje. Drugim reima nije po sredi pravo kako bi trebalo da bude ili kakvo je nekad bilo, ve pravo kakvo ono uistinu jeste. Takvo vaee pravo se obino oznaava kao pozitivno pravo. Pono, ponere- staviti, metnuti, postaviti. Iako je izraz novijeg datuma, za pravo kao takvo znalo se odvajkada. Tako u Digestama navodi se Demostenov govor protiv Aristogeitona. Tom prilikom Demosten napada Aristegiotona kao tipinog prekrioca zakona i istie da je zdrav drutveni ivot jedino moguan u skladu sa ustanovljenim zakonima. Svi ljudi treba da se pokoravaju zakonu, iz mnogih razloga, a najee jer je zakon otkrie i dar boiji, ali i odluka mudrih ljudi- njegova uloga je da ispravlja i popravlja prestupe.

Tako se jo u starih Grka stvaraju pozitivni zakoni koje je donosila vrhovna vlast u datoj dravi, razlikovali su se od grada do grada, dok su samo pretpostavljeni prirodni zakoni vaili za sve ljude bez razlike. Heraklit istie da graani treba da brane svoje zakone kao to brane zidine svog grada. Posebnost pozitivnih zakona nedvosmisleno je utvrdio Aristotel, koji je razlikovao posebne i opte zakone. Pod posebnim je podrazumevao zakone koje su pojedini narodi prema sebi i radi sebe doneli, a dele se na nepisane i pisane. Optim nazivam prirodne zakone. Posebni zakoni su oni kojima se u datoj dravi vlada, dok su opti ona naela i norme, koje iako nepisane, priznaju svi ljudi. Posebni pisani zakoni imaju karakter prinude, dok nepisani nemaju. Obaveznost posebnih pozitivnih zakona mora biti potkrepljena dravnom prinudom. Optim prirodnim zakonima prinuda nije potrebna jer ih ljudi primenjuju od svoje volje u veri da su moralno valjani i ispravni. Pravedno je ono to je zakonito, i samo pravo moe biti zakonito. Zakon je zejedniko pravilo, mudrih ljudi svet, prisila nad delikventima prouzrokovana njihovom voljom ili neznanjem, zajedniki ugovor svih graana. Nerazdvojni element pozitivnosti jeste suverenost, bez koje se iznuivanje pokornosti vaeim zakonima uopte ne moe zamisliti. HobsPozitivni zakoni su oni koji ne postoje od pamtiveka, ve su ih zakonima uinili oni to su imali suverenu vlast nad drugima. Oni su ili pisani ili su ljudima objavljeni nekim znacima kojima je izraena volja zakonodavaca. Blekston- pozitivno pravo je volja onog organa kome ustav date drave pover najviu vlast. Pozitivno pravo je pravilo granskog ponaanja u dravi koje je potkrepljeno dravnom prinudom. Jering- Pravo je skup prinudnih normi koje u jednoj dravi vae. Pozitivno pravo je uvek vaee pravo koje u datom trenutku obavezuje. Njegova obaveznost proistie iz njegovog prinudnog karaktera. 8. Pravni pozitivizam Iako je davnanjeg porekla, kao osobeni pristup pravu razvio se tek u XIX veku. Pod njim se podrazumeva ona vrsta miljenja o pravu koje polazi od otre razlike izmeu prava kakvo jeste i prava kakvo bi trebalo da bude. Pravo nije ono to postoji u skladu sa verom ili prirodom ili moralnou, niti ono to treba da bude, ve ono to jeste. Umesto toga da se bavi krajnjim uzrocima pravnih normi i konanim ciljevima kojima one tee, predmet njegovog pomnog ispitivanja jeste pravo u institucionalizovanom procesu koje ga donosi na svet. Samo to stvoreno pravo, koje se primenjuje, jeste predmet njegovog istraivanja. Pravni pozitivista veliku panju posveuje razmatranju normativne strane prava, tumaenju prava, utvrivanju karakterisitne strukture pravnog sistema i analizi kljunih pravnih pojmova. To ne znai da pravni pozitivisti nisu svesni ogranienosti svog pozitivitikog pristupa pravu i okolnosti da se time svesno zanemaruje sama sadrina pravnih normi. Osnovna norma nije validna zato to je stvorena na odreeni nain, ve se njena validnost pretpostavlja na osnovu njene sadrine. Iako su nastojali da pravnu teoriju oiste od vanpravnih elemenata, pozitivisti su bili prinueni da celokupni pravni sistem zasnuju na jednoj vanpravnoj injenici-dravnoj suverenosti. To je uinjeno u nameri da se obezbedi jedninstvo pravnog poretka, a sam pozitivizam uini mogunim. Tako je suverenost postala sveta dogma pozitivne pravne nauke, jer je bila uslov pozitivnosti prava.Suverenost pozitivistima nije bila potrebna samo kao osnova validnosti pravnog sistema, ve i kao merilo razlikovanja od slinih normativnih sistema koji se takoe nazivaju pravom. Suverenos je pravnim pozitivistima bila potrebna i kao objanjenje jedinog elementa njihove zamisli pravnog poretka- efikasnosti. A pitanje efikasnosti nije pitanje unutranje sadrine i vrednosti datog poretka, ve njegove praktine delotvornosti.

Pravna norma koja je moralno neispravna ili nepravina ne prestaje time da bude zakonita, odnosno validna. Pitanje postojanja prava je jedna stvar, dok je pitanje njegove valjanosti neto sasvim drugo. Pravedno je ono to je zakonito, ono to zakon ili obiaj drave nalae. A to je miljenje da nema nieg vieg na ta bi ovek mogao da se pozove ako smatra da su vaei zakoni ili obiaji nepravedni. 9. Pojam, uloga i domaaj ideje prirodnog prava Ono to u ideji prirodnog prava iznenauje to su njena postojanost i vitalnost. Dugo je bila vodea pravna ideja , ali je potisnuta pred naletom pravnog pozitivizma. I kada su mnogi misleli da je kao zastarela i besmislena, konano pokopana, iznenada bi oivljavala naroito u trenucima ljudskog beznaa i bespua posle ruenja tiranskih i totalitarnih reima. Prirodno pravo je i osobena definicija prava, iji je predmet znatno iri od predmeta kojim se bave pravni pozitivisti. Zakon je neko pravilo i merilo ljudskog ina po kojem se neko upuuje da neto ine ili odvraa od toga, dok pozitivisti imaju na umu samo ono pravilo koje propisuje vrhovna vlast, a potkrepljeno je dravnom prinudom. Pravni pozitivisti se uopte ne uputaju u sadrinu pravnih normi ve ih jedino zanima njihovo vaenje, odnosno nain na koji se obezbeuje njihova primena i iznuuje pokornost onih koji odbijaju da se ponaaju po njima. Prirodnopravne mislioce ne zanima toliko forma, ve pre svega sadrina pravne norme, i to ne samo bilo kakva sadrina, ve samo ona koja je legitimni predmet morala. Sledea razlika je samom definisanju prava. U skupu pojava koje se uobiajeno nazivaju pravom pozitivisti najee trae njihov zajedniki imenitelj, ime se dobija deskriptivna definicija. Prirodnopravni pisci nastoje da utvrde sredinje, arino znaenje pojma prava da bi ga potom uinili merilom koje pojedine norme treba da dosegnu da bi se mogle nazvati pravom. Stoga su sve prirodnopravne definicije preskriptivne. Prirodno pravo poiva na ideji da pravo nije samo zapovest koja ima za pretpostavku odnos izmeu nadreenog i podreenog. Njegova snaga je u vlastitoj unutranjoj vrednosti. Otuda prirodno pravo ne nareuje, ve ui ta valja initi, i ukazuje na moralni kvalitet odreene delatnosti. Prirodno pravo je uzor razboritosti i moralne ispravnosti praktinog delovanja. Pitanje sutine prava je pitanje da li je pravo zapovest onih koji vladaju i kao takvo akt vladajue volje, ili je ono to je po sebi ispravno i pravedno, i kao takvo akt uma. 10. Shvatanje prava Gustava Radbruha Gustav Radbruh yastupao je relativistiko stanovite u filozofiji prava po kojem ljudski um nije u stanju da dosegne pravu istinu i utvrdi apsolutne vrednosti. Potom je utvrdio mogunu protivurenost izmeu tri sastavna dela svoje ideje prava- pravde, svrsishodnosti i pravne sigurnosti- i priznao da nije u stanju da je razrei. Pravo je za njega kulturna pojava, tj. injenica povezana s vrednou, pre svega pravdom. Sama pravna stvarnost ne moe se razumeti bez ideje prava, koja je za nju i konstitutivni princip i merilo vrednosti. Tako se i pojam prava, kao kategorija miljenja koja prethodi svakoj stvarnosti, izvodi iz ideje prava. Pravo je datost iji je smisao da ostvari ideju prava. Pojam prava moe se odrediti samo kao stvarnost koja tei ka ideji prava. Pravo je ona stvarsnost iji je smisao da slui pravnoj ideji, ideji prava. Ideja prava ne moe biti nita drugo nego pravda. A pravdu treba razlikovati od moralnog dobra koje je uvek svojstvo oveka i njegovog karaktera. Pravda je drutvena i objektivna i uvek se tie odnosa meu ljudima. Sutinska uloga pravde jeste da ivot u drutvu , odnosno dravi uini mogunim. Oruda pravda, kao i pravo koje njoj stremi, pretpostavlja drutvo, dok je moralno iskustvo iskljuivo stvar pojedinca.

Sa jednakim treba jednako postupati, a sa razliitim razliito u srazmeri s njihovom razliitou. Da bi se stiglo do sadrine prava nuna je jo jedna ideja: svrsishodnost. Pri tome su svrha prava i svrha drave nerazdvojne, budui da pravo znatnim delom dravna volja, a drava znatnim delom dravna ustanova. Sama svrha odreena je odgovarajuim vrednostima koje imaju apsolutno vaenje i kojima pravo treba da slui. To su individualne vrednosti, kolektivne vrednosti i vrednosti dela. Pravo kao poredak zajedikog ivota ne trpi relativizam i neprevazienu razliitost u shvatanjima o dravi i pravu, budui da mora postojati samo jedan pravni poredak. To se postie pravnom sigurnou, koj nije nita drugo do pozitivnost prava. Ako se ne moe utvrditi ta je pravedno, mora se propisati ta e biti po pravu i to od organa koji je u stanju i da sprovede ono to je propisao. Protivurenost izmeu Radbrhovih kazivanja da pravna sigurnost ne moe da odredi sadrinu prava, koja stoga mora da bude preputena naelu svrsishodnsti, i tvrdnje da bi bez naela pravne sigurnosti sadrina prava bila preputena haosu razliitih gledita o tome ta svrsishodnost nalae. Antinomija izmeu sastavnih delova R. ideje prava. Najpre se pojavljuje antinomija izmeu pravde i svrsishodnosti. Pravda je uvek neka vrsta jednakosti, a jednakost zahteva optost. Svrsishodnost rauna sa nejednakou, pa otuda tri da individualie. Antinomija izmeu pravde i pravne sigurnosti koja nalae da se zakon primenjuje ak i kada je nepravedan. Na jednoj strani neka pravda bude zadovoljena makar ceo svet propao, a na drugoj- najvie pravo, najvea nepravda. Napetost izmeu svrsishodnosti i pravne sigurnosti, koja ne nalae samo primenu pozitivnih propisa sankcionisanih dravnom prinudom, ve postavlja zahteve u pogledu njihove sadrine. Protivrenost izmeu ovih elemenata moe da se rei tako to bi svako od ova tri naela imalo odgovarajue podruje delovanja. Ova tri vida prava zajedniki da vladaju pravom u svim njegovim vidovima iako izmeu sebe mogu doi u otru protivurenost. Nacistika vladavina pof maskom pozitivnog prava vodili se zakonito najstraniji zloini. Prednost pravde. Ako niko nije sposoban da utvrdi ta je pravdeno, onda neko mora propisati ta e biti po pravu. Ko je u stanju da sprovede pravo, dokazuje time da je pozvan da propisuje pravo. 11. Odnos prava i pravde Ako pored prava i yakona postoji jo jedan element bez kojeg se pravni poredak ne moe zamisliti onda je to pravda. Mnogi je smatraju vrhovnom vrednou i najveom vrlinom bez koje se uopte ne moe iveti. Neka pravda pobedi makar propali svi nitkovi ovog sveta. Odnos pravde prema pravu je dvosmislen i sporan. Po jednom miljenju, pravda se sastoji u saobraznosti nekom zakonu, ali sa druge strane tvrdi se takoe da zakon ima da bude saobrazan pravdi. U prvom sluaju pravedno je ono to je zakonito, u drugom je pravda kao vie naelo merilo pravilnosti vaeih zakona. Pravda se uvek pojavljuje u odnosima izmeu vie lica, pa je otuda intersubjektivna i usmerena prema drugima. Pravda se dakle ne tie izdvijenog pojedinca ve odgovarajue vrste ljudi i njihovih meusobnih odnosa, a naroito naina na koji su meu njima podeljena prava i dunosti, tereti i pogodnosti. Pravda ima bitnu drutvenu prirodu. Platon-pod pravom podrazumevamo skladan odnos izmeu razliitih delova due koji se postie tako to vii delovi upravljaju niim. Stoga se po njemu pravda sastoji u tome da svako radi svoje, to jest izvrava zadatke koji prirodno pripadaju svakom delu due i svakom drutvenom redu. Aristotel- pravda je savrena vrlina, mada ne u apsolutnom smislu nego u odnosu prema nekom. Vrlina je moralno stanje pojedinca, dok se pravda uvek ispoljava u odnosu prema drugom. Intersubjektivnost pravde koja je posledica njene usmerenosti na drugog, pretpostavlja uzajamnost prava i obaveza. Trei element pravde je odgovarajua jednakost. Katkad treba uspostaviti ravnoteu, a katkad srazmeru.

Ideja pravde se sastoji iz dva dela: promenljivog i stalnog. Stalni deo svodi se na zahtevpostupaj u slinim sluajevima slino. Promenljivi ine razliita merila kojima se utvruje kada su dati sluajevi slini a kada razliiti. Jednakost koju pravda podrazumeva moe biti dvojaka: aritmetika i geometrijska. Aritmetika jednakost je sredina izmeu onoga to je suvie i onoga to je premalo. Pravedno mora nuno biti sredina i jednakost u odnosu na neku stvar ili lice. Pravda moe biti dvovrsna: pravdeno je ono to je zakonito, a potom ono to je jednako. Zakonska pravda je drugo znaenje pravde koje Aristotel ima na umu. U tom smislu pravda pretpostavlja saobraavanje vaeem zakonu. Pravdenost samog zakona nije dovoljno jemstvo da e i u svakom pojedinanom sluaju biti ostvarena pravda. Jer pravedno se ne sastoji u zakonitom, nego u nainu na koji se zakonistost sprovodi i dodeljuje ono to nekom pripada. Pravino i pracedno. Pravino je bolje. Pravino je isto to i pravedno, ali ne u smislu pozitivnog zakona, nego kao korekcija pozitivnog prava. Pravinost dakle predstavlja ispravljanje opte zakonske odredbe u pojedinanom sluaju onako kako bi to i sam zakonodavac uinio da je mogao da predvidi dotini sluaj. Primenu opteg zakona u pojedinanom sluaju vri sudija. Mora biti nepristrasan. Pored opteg pojma pravde Aristotel razmatra i njena dva posebna vida- distributivnu i korektivnu pravdu. Distributivna pravda tie se raspodele dobiti i pogodnosti; prava i dunosti, poreza i tereta, dobra i mogunosti za njihovo sticanje. Korektivna ili sinalagmatska pravda ispravlja ili poravnava nejednakosti koje se pojavljuju u poslovnim i drugim odnosima izmeu pojedinca. 12. Glavna shvatanja o pravu Normativistika teorija Ako se pravo odredi kao skup normi, naglaava se njegova normativna priroda. Norma je pravilo o ponaanju ljudi, logiko jezika-tvorevina sastavljena iz pojmova kojima se izraavaju misli. Norma se sastoji od intelektualnih znaenja. Norma je prema svojoj sutini idealna ili logika pojava. Ove pojave postoje van vremena i prostora. Ne moemo pitati ni znati kada su nastale i gde postoje. Najpotpuniji izraz normativizam je dobio u Kelzenovoj istoj teoriji prava. Pravo je hijerarhizovan, dinamiki sistem normi kojima se propisuje kakvo treba da bude ponaanje subjekta, a za suprotno ponaanje se predvia odgovornost i sankcija. Pravno pravilo jeste zapovest, ali ne sadri volju u psihikom smislu. Treba je sadrina norme i mora se razlikovati od stvarnog ponaanja ljudi-onoga to jeste.

Psiholoko uenje Utvrivanje realne strane prava kao psiholoke pojave neophodno je za sveobuhvatno saznanje prava. U isto vreme ono je potrebno za uspostavljanje razlike izmeu idealnog u iskustvenom i idealnog prirodnog prava. Prema miljanju Lava Petraickog pravo je skup imperativno-atributivnih preivljavanja. Prema intelektualnom sastavu pravo se deli na intuitivno i pozitivno. Intuitivno ili pravedno pravo odreuje se kao imperativnoatributivna preivljavanja bez pozivanja na autoritativno-normativne fakte i nezavisno od njih. Pozitivno pravo predstavlja istu vrstu preivljavanja, samo uz pozivanje na autoritativno-normativne fakte kao osnov obaveznosti.

U okviru pozitivnog prava razlikuju se normativni fakti, naznaena vrsta preivljavanja i odgovarajue norme kao emocionalne fantazme izazvane ovim preivljavanjima. Socioloki pravac Drutvena strana prava. Emil Dirkem pravo vezuje za drutvenu solidarnost i organizovanu sankciju. Erlih utvruje postojanje neposrednog, direktnog pravnog poretka kao strukturu sastavljenu iz veeg broja samostalnih pravnih poredaka. Opta teorija prava kree se u naznaenom okviru sociologije prava. Za Digija iz injenice postojanja drutva proistie pravilo o ivotu ljudi u njemu, i zato je organski deo tog drutva. Drutveno pravilo ponaanja preobraa se u pravnu normu kad drutveno mnjenje izrazi saglasnost da nejgova povreda bude sankcionisana drutveno organizovanom upotrebom prinude. Da bi bilo valjano dravno pravo mora biti po sadrini saglasno sa drutvenim. ore Tasi- pravom se izraava socijalna ideja koja objedinjava kolektivnu, optu svest, pravno oseanje, prirodno pravo, pravdu, pravinost, moral, intuitivno pravo, instinkt solidarnosti. Prirodnopravna doktrina Pravo je idealna pojava kada se shvati kao prirodno, objektivno postojee i kada se shvati kao po sebi dato pravo. Prirodno pravo se suprotstavlja iskustvenom, pozitivnom pravu koje je vaee i u celini efikasno u dravi odreeno vreme. Za Aristotela je to ono pravo koje svuda ima istu vanost bilo da je usvojeno ili ne. Postojee drutvene ustanove, zakoni, obiaji nesavreni su poto su ih stvorili ljudi. Prirodno pravna teorija podrazumeva postojanje pozitivnog, trenutno vaeeg zakona koje mora biti u skladu sa prirodnim zakonom. Ukoliko nije, to nije pravi zakon i moe mu se odbiti poslunost. On je hijerarhijski jai od pozitivnog prava. Integracija umesto apsolutizacije Uoljiv je napor da se postojee stanje prevlada tako to e se jedinstvo sloenog pravnog fenomena obuhvatiti odgovarajuom definicijom bez diskriminacije i apsolutizacije. 13. X 14. Materijalni izvori prava Matrijalni izvor prava oznaava drutvenu injenicu iz koje stvarno, nastaje izvire pravo. I samom materijalnom izvoru prava daju se razna znaenja. Jedni pod tim misle na uzrok koji izaziva stanje prava; drugi na one drutvene inioce koji pod dejstvom tog uzroka stvaraju pravo. Kada je re p uzroku koji pravo izaziva, ni tu miljenja nsu jednaka. Po jednima taj uzrok je boja volja, po drugima-priroda, po treima-ljudski razum, po etvrtima-nacionalni duh, po petima-meuzavisnost ljufi u drutvu, po estimaobjektivno postojee ideje. Klasna borba. 15. Pojam i vrste formalnih izvora prava Zahtevi treba kojima pravo ureuje relevantne procese i odnose u drutvu, formiraju se normativnom delatnou koja moe biti socijalnospontana ili organizovana. U tom smislu pod formalnim izvorima prava razumeju se vidovi oblikovanja pravnih normi, odnosno postupci i naini kojima se norme ukljuuju u pravno postojanje ili vaenje.

Formalni izvor prava mora se razumeti kao delatnou izdvojena, realizovana mogunost prava, dakle kao pravna norma u veini sluajeva uobliena i materijalizovana pravnim aktom. Formalnim izvorima prva poglavito se smatraju pravni akti. Poto pravni akt podrazumeva psihike procese i materijalne radnje kojima se pravna norma stvara, izluenu pravnu normu i njen materijalni izraz, oigledno je da od ova tri, za utvrivanje pravnog akta jednako vana elementa, formalni izvor prava moe predstavljati jedino pravna norma. Zato naelno ne postoji nikakva smetnja da se izvorom prava oznai pravna norma. Pravni akt je samo nain nastajanja i oblik postojanja norme, dok je pravna norma kao njegova sadrina osnov i uzor budueg prava. U angloamerikoj literaturi pod izvorima prava se razumeju i izvori saznanja o pravu. Izvori u ovom smislu rei jesu knjige i drugi spisi iz kojih se moe saznati kako glase vaea pravna pravila. Izvorima prava u ovom smislu oznaavaju se podaci bilo koje naravi koji omoguavaju saznanje prava. Formalne izvore prava predstavljaju opte pravne norme kao pravila o ponaanju jedne cele normom pokazanekategorije subjekata prava iji je broj neodreen i naelno neogranien. Razlikuju se tipovi izvora prava, kao to su pisani-zakon i nepisani- obiaj; neposredni-zakon i obiaj, i posredni-doktrina i pravna praksa; zvanini- zakon i pravna praksa, nezanini-obiaj i doktrina. anKarbonije razlikuje osnovne i dopunske. Pravna nauka i sudska praksa imaju karakter dopunskih izvora jer je njihova uloga usmerena na tumaenje pravnih pravila i pomo spornim sluajevima kada odgovarajua pravna pravila ne postoje ili su postojea nedostatna. 16. Pojam pravne norme Pravna norma se definiu uobiajenim logikim postupkom per genus et differentiam. Vii rod kojim pravne norme pripadaju jesu drutvene norme. U najirem znaenju, drutvene norme obuhvataju sankcionisana pravila o ponaanju ljudi u drutvu, kao i pravila zasnovana na kauzalnim ili drugim objektivnim zakonitostima, o ponaanju ljudi prema prirodi, ljudima i stvarima- zarad postizanja eljenog cilja. Pravna norma jeste obavezno pravilo o ponaanju ljudi u drutvu garantovano dravnom autoritetom. Dravni autoritet ne iskljuuje potovanje zapovesti iz ubeenja u njihovu valjanost, ali ako moralni autoritet pravne norme iz bilo kojih razloga zataji, valja znati da je dejstvo sile neizbeno. Pravna norma je intelektualna logiko-jezika tvorevina ovlaenog subjekta kojom se izraava odreena zapovest treba. Zapovest, naredba nalog je izraz volje ili elje da se ljudsko ponaanje usmeri prema predvienom cilju. Smisao norme obino se izraava zapovednim nainom. Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest koju ona sadri mora biti obezbeena sredstvom podesnim da prinudi na poslunost. To sredstvo je sankcija. 17. Struktura pravne norme Pravna norma se moe posmatrati sa logiko-semantikog, sadriskog i funkcionalnog stanovita. Logiko-semantika struktura pravne norme utvruje se sobzirom na injenicu da je norma intelektualna, logika tvorevina, koja mora biti materijalizovana da bi bila dostupna ljudskom saznanju. U ovom materijalnom izrazu, pravna norma je pojava sa znaenjem. Znaenje imaju samo one materijalne pojave koje u sebi nose neki duhovni sadraj i upotrebljene su da bi taj sadraj iskazale. Kako je logika neodvojiva od jezika, normativno-pravni iskaz koristi preskriptivni govor. Logiki sadraj pravne norme pokazuje se kao uslovni sud: ako nastupi A treba da sledi B. Obaveza na jednoj, i njihova uslovljenost nekom injenicom, na drugoj strani, odreuju pravnu normu kao dvolanu strukturu. Ona sadri primarnu injenicu-zahtev, iu odnosu na koji se prekraj ini.

Po Kelzenu pravni poredak predvia sankciju da bi izazvao eljeno ponaanje. Pravno pravilo jeste hipotetiki sud koji pokazuje da je delikt uslov sankcije. Delikt je ponaanje lica protiv koga je kao posledic tog ponaanja uperena sankcija. Pravna obaveza dakle predpostavlja uzdravanje od delikta. Kelzen razlikuje dva iskaza treba i dve norme. Prvo treba, koje zahteva neizvreenje delikta, ima smisla jedino ako je zavisno od drugog treba koje se odnosi na sankciju. Otuda je prva norma sadrana u drugoj. Primarna je norma koja pod pretpostavljenim uslovom zahteva obavezu ili daje ovlaenje, a tek sekundarna ona koja obavezuje na primenu sankcije za sluaj prekraja primarne norme. Osnovni znaenjski elementi pravne norme jesu dakle, uslov za primenu dispozicije, obaveza i ovlaenje, delikt i sankcija. Pravna norma sadri dva uslova- elemente indikativnog karaktera, i dve zapovesti- elemente normativnog karaktera. 18. Pretpostavka dispozicije, pojam i vrsta pravnih injenica, pretpostavke i fikcije Pretpostavka dispozicije je onaj deo pravne norme koji odreuje injenice ili okolnosti koje moraju postojati da bi se dispozicija primenila. U njoj se opisuje zamiljena ili postojea situacija tek u kojoj se subjekt zadesi ili se u njoj ve nalazi, za njega nastupa obaveza da se po pravilu sadranom u dispoziciji ponaa. U naoj novijoj pravnoj nauci uvreno je miljenje da neke pravne norme imaju a druge nemaju pretpostavku dispozicije, pa se po tome norme dele u uslovne i bezuslovne. Uslovne norme su one koje se odnose na situacije koje treba da nastupe, a bezuslovne su one koje se odnose na situacije koje su ve date. injenice koje treba da nastupe se opisuju, a injenice koje su ve nastupile se samo navode u dispoziciji. Hipoteza dispozicije je neophodan element svake pravne norme. U njoj se odreuju prilike u kojima postoji faktiki odnos izmeu dva lica radi kojeg dispozicija propisuje dunost i potraivanje. Hipoteza belei uslove, prema kojima iz opteg ljudskog drutva odvaja dvojicu pojedinaca izmeu kojih dispozicija ustanovljava pravni odnos. Okolnosti i situacije koje dispozicija pretpostavlja u sebi sadre pravne injenice. To znai da se povodom tih pravnih injenica, a posredovanjem normi objektivnog prava, ustanovljavaju, preobraavaju i prestaju pravni odnosi. Pravne injenice jesu okolnosti za koje pravo vezuje odgovarajue pravne posledice. Razlikuju se dogaaji i pravne radnje. Dogaaji mogu biti prirodni, nezavisni od ljudske volje. Nisu svi dogaaji pravne injenice, ve samo oni povodom kojih nastaju pravni odnosi ili promene u njima. Pored prirodnih pravne injenice mogu biti i drutveni dogaaji ili drutvena stanja. Dogaaji mogu biti izazvani voljom i svesnom aktivnou i takvi dogaaji se nazivaju ljudskim radnjama. Prema svojoj prirodi one mogu biti materijalne i psihike, a u odnosu prema pravu: radnje saglasne s pravom, i radnje protivne pravu-nedozvoljene radnje. Pravne injenice moraju biti izvesno utvrene, dokazane verodostojne, nesumljive. Izuzetak od ovog pravila su pretpostavke i fikcije. Pretpostavke se odnose na pravno relevantnu injenicu ili okolnost koja je optepoznata, oigledna, koja uobiajeno, normalno, ili verovatno postoji, ali ne i apsolutno, neminovno u svakom pojedinom sluaju. Postoje dve vrste ovakvih pretpostavki: oborive- kada se dokazivanje koje ih moe osporiti doputa, i neoborive-u odnosu na koje se ne doputa dokazivanje suprotnog, pa tako ni osporavanje njihove istinitosti. Fikcijama u pravu se zamiljaju neka stanja ili okolnosti kao postojee iako se izvesno zna da ne postoje. Zaeto dete se zamilja kao ve roeno.

19. Pojam dispozicije Dispozicija pravne norm sadri zapovest kojom se od obaveznog subjekta trai da prema ovlaenom subjektu u predvienoj situaciji izvri svoju obavezu. Dispozicija je bitan deo pravne norme, koji norma obeleava u tolikoj meri da se sa njom poistoveuje. Izraz dispozicija potie od latinske rei dispossitio raspored, razmetaj, ureivanje. Zapovedanjem odreenog ponaanja u pretpostavljenoj situaciji i istovremenim davanjem nekom drugom subjektu mogunosti da to ponaanje zahteva, dispozicija vri ureivanje meusobnih odnosa u drutvu rasporeivanjem prava i dunosti meu njegovim lanovima. Dispozicija je primarna uslovna, relativna i altetnativna zapovest. Od obaveznog subjekta ona trai neku aktivnost- injenje ili neaktivnost- neinjenje, proputanje injenja, uzdravanje. -----------------------------------------------------------------------------------------------------------Njena sutina je to je ona zapovest o ponaanju ljudi, zapovest jedne volje, upuene drugoj volji. Dispozicija je primarno pravilo ponaanja. Sadri uslovnu relativnu zapovest jer subjektu se nareuje da postupi po njoj samo ako eli da izbegne primenu sankcije. Ukoliko to ne eli, on ne mora da se ponaa po dispoticiji. Zapovest u dispoziciji moe biti formulisana u obliku nareenja, zabrane, ovlenja. 20. Vrste dispozicija S obzirom na nain na koji je zapovest u dispoziciji formulisana- prema obliku ili izrecidispozicije mogu biti nareujue, zabranjujue; a u isto vreme s obzirom na adresate kojima su neposredno upuene, na ovlaujue. Na drugoj strani intezitet zapovesti, odnosno stepen slobode koji se obaveznim, ovlaenim ili nadlenim subjektima doputa, razlikuje se po oblastima ili nadlenim subjektima doputa, razlikuje se po oblastima i granama prava u zavisnosti od interesa koji se dispozicijom titi. Sredstvo kojim se izvesna mera slobode doputa jeste relativna neodreenost dispozicije, koja se opet, postie neodreenim pojmovima, alternativnim zapovestima, ovlaenjem n adiskreciono stvaranje dispozicije i mogunou zamene dispozicitom predvienog pravila. Naposletku dispozivije se mogu podeliti prema tome da li sadre optu zapovest, koja se odnosi na itav niz sluajeva iste vrste, ili pojedinanu koja se odnosi na jedan konkretan sluaj. 21. Pretpostavka sankcije Pretpostavka sankcije sadri opis injenica ili okolnosti koje predstavljaju uslov za primenu pravila sadranog u sankciji. Uslov za primenu sankcije jeste ponaanje suprotno onom koje se dispozicijom zahteva Takvo ponaanje je tetno za drutvenu zajednicu, pa se zato zahteva njegovo izbegavavanje. Delikt pokazuje odnos ili nain povezivanja primarne i sekundarne zapovesti, budui da kao stvarna radnja predstavlja u isto vreme prekraj obaveze koju zahteva dispozicija i uslov izvrenja zapovesti koju sadri sankcija. Inae u zavisnori od ponaanja koje se dispozicijom zahteva delikt se moe izvriti radnjom injenj ili neinjenja. Uz radnju i posledicu, materijalni sastojak delikta mogu da odreuju i psihike injenice koje izraavaju odnos subjekta prava i prema uinjenom prekraju, kao to su primarice, motivi i namera. Delikti se najlake razvrstavaju prema granama i oblastima. Tako se mogu razlikovati upravni, disciplinski, meunarodni, privredni, krivini, graanski. Krivinopravni delitki jesu krivina dela. Norme krivinog prava imaju specifinu strukturu koju u jedinstvo povezuju dva elementa, pretpostavka sankcije i sankcija.

Krivino delo obuhvata radnju, posledicu te radnje, kao i druge okolnosti koje blie odreuju radnju kao drutveno opasno ponaanje. Krivinopravni delikt se moe izvriti radnjom injenja i neinjenja. Graansko pravni delikt podrazumeva delatnost kojom se drugome nanosi teta. Ne smatra se deliktom ponaanje koje predstavlja povredu neke valjano ustanovljene konkretne obligacije. Prekraji su posebna vrsta delikta koji se oznaavaju kao administrativni. 22. Pravna odgovornost pojam i tipovi Prekraj dispozicije, odnosno neizvravanje obaveze ili dunosti koju dispozicija predvia, zahteva odgovornost. Otuda je pojam odgovornosti blisko vezan za pojam obaveze. Pravna odgovornost se definie kao podlonost prekrioca dispozicije sankciji. Individualna odgovornost zasnovana na krivici Prekrilac prava u krivinom pravu moe biti izvrilac radnje svrenog ili nesvrenog krivinog dela, kao i sauesnik podstreka i pomaga. I graanski, a ne samo krivini delikti, mogu biti prema njegovom miljenju, izvreni kao pokuaj, ako se ve pokupajem nanese materijalna ili moralna teta. Sauesnitvo predstavlja oblik odgovornosti za tue, izvrioev delo,poto radnje podstrekivanja i pomaganja nisu uzroci, ve uslovi tetne posledice. Podstreka i pomaga su podloni sankciji samo za ono delo ijem izvrenju su doprineli. Sauesnik je krivac jer je delo psihiki, ako ne fiziki potpuno njegovo, to bi znailo da je on psihiki izvrilac dela. Podstrekivanje i pomaganje posebna krivina dela. Radnja izvrenja moe biti bilo koja aktivnost koja je podesna da izazove predvienu posledicu-podstreknutost na izvrenje krivinog dela ili pomo u njegovom izvrenju. Ko odgovara za izvreeni delikt? Zamisao o individualnoj odgovornosti oznaie kao podloene sankciji izvrioce radnje, jednog ili nekolicinu, kojom se prouzrokuje posledica ije izbegavanje norme objektivnog prava zahtevaju, pod odreenim uslovima sauesnika i druga lica koja solidarno odgovaraju sa izvriocem kada je to predvieno zakonom, kao i lice obavezno da naknadi tetu koju je poinio drugi. Pod kojim uslovima lice odgovara? Nauke pojedinih grana prava se koncentriu na imperativno traenje odreenog prihikog odnosa uinilaca kao bia slobodne volje. U krivinom pravu osnov odgovornosti jeste vinost, krivica, ili krivnja. Pretpostavka vinosti je uraunljivost. Vinost se definie kao skup psihikih odnosa koje izvrilac treba da ima sa svojim delom uopte da bi bio krivac. Budui da je krivac izvrilac prouzrokova radnje ali i posledice te radnje, psihiki odnos izvrioca prema delu sastoji se u vinosti u pogledu radnje, i vinosti u pogledu posledice. Delatosna vinost se odnosi na svesno i voljno preduzimanje radnje i predstavlja opti element krivinopravne odgovornosti. Posledina vinost se pokazuje kao stanje svesti u odnosu na posledicu, kao predstava ili mogunost predstave o odnosu izmeu radnje radnje i posledice. Dva redovna oblika vinosti su umiljaj i nehat. Umiljaj je vrsta i stepen vinosti koji zahteva svestno i voljno preduzimanje radnje i ostvarivanje posledice. Nehat je oblik vinosti kojim se izraava svesno i voljno preduzimanje radnje i nemar u pogledu posledice. Subjektivna i objektivna odgovornost U graanskopravnoj oblasti odgovornost postoji bez obzira na vinost i uraunjljivost. Ovaj stav se oznaava kao princip objektivne odgovornosti.

Objanjava se svrhom naknade tete i uspostavljanju prvobitnog stanja. Pod subjektivnom odgovornou zahteva se vinost u pogledu prouzrokovanja tete, najee u obliku hotenja radnje i nebrige u pogledu posledice. Vanugovorna odgovorsnost obavezuje subjekta koji je tetu priinio na naknadu i one tete koju u momentu preduzimanja radnje nije predvideo i nije mogao da predvidi kao posledicu svoje radnje. Ugovorna odgovornost postoji samo za tetu nastalu povredom ugovorne obaveze koja je predviena ili je mogla biti predviena u momentu zakljuenja ugovora. Odgovornost za radnje drugih jeste oblik individualne odgovornosti. Oboriva pretpostavka klasifikuje odgovornost kao subjektivnu, a neoboriva kao objektivnu. Graanskopravo ustanovljava pravinost kao osnov odgovornosti.

23. Pojam sankcije Sve norme imaju sankciju koja im obeybe]uje efikasnost. Sankcije su stepenovane prema intezitetu i obuhvataju sredstava kao to su podsmeh, prezir, bojkot, sve do onih koja primenjuju fiziku silu, ukljuujui oduzimanje ivota. Kao upozorenje da e naneti zlo oduzimanjem matertijalnog ili duhovnog dobra, sankcija, unapred propisana ili iskustvom potvrena kao drutvena reakcija za nepotovanje pravila odreene drutvene zajednice, predstavlja sredstvo uticaja ili dodatni motiv za potovanje norme. Pravna pravila su vrsta drutvenih normi koja je od drugih odeljena posebnou sankcije. Sankcije pravnih normi izvrava drava svojom neotklonjivom prinudom. Sankcija ima dva znaenja: normativno i materijalno. U normativnom smislu, sankcija je sastavni deo ontoloke strukture norme, propis kojim se od prekrioca dispozicije primarne zapovesti zahteva odreena radnja ili dranje i nalae nadlenom dravnom organu da istrai uslove i izrekne sankciju, kao i da nasilno primeni normom predvienu i presudom izreenu meru prema prekriocu dispozicije. Materijalni smisao sankcije pokazuje se u izricanju apstraktno predvienje sankcije za konkretan sluaj prekraja dispozicije i u samoj primeni izreene merekonkretne radnje ili dranja- subjekta prekrioca ili ovlaenog dravnog organa. U graanskom pravu sankcije se sastoje u naknadi tete priinejne neispunjavanjem obaveze. 24. Vrste sankcija 25. Opte i pojedinane pravne norme Kao kriterijum podele normi na opte i pojedinane navode se nain odreivanja normativnih subjekata, broj sluajeva koje norma regulie, opseg njihoova obuhvaanja adresanata, njihov sadraj, usmerenost na dogaaj koji se ne ponavlja ili itavu vrstu slinih dogaaja, opseg lica na koji se odnosi neki propis, jedna jedina ili neodreen broj pravnih situacija na koji se norma primenjuje. Opte i pojedinane norme se meu sobom razlikuju prema broju pravnih situacija koje reguliu, odnosno prema opsegu primene. Kriterijum za razlikovanje optih i pojedinanih ustanovljen je s obzirom na odreenost subjekata. Opte norme su univerzalne s obzirom na adresante-subjekte prava kojima su upuene. Pojedinane norme su upuene tano odreenom subjektu. Opte norme jesu zapovesti o ponaanju subjekata prava kategorije lice ili ustanova- u oznakama vrste odreenim dakle istovrsnim unapred predvienim situacijama. Vae za sve sluajeve iste vrste koji se ponavljaju. Opta pravna norma prema broju sluajeva koje obuhvata, odnosno opsegu primene, moe biti univerzalno opta i delimino opta, partikularna ili posebna.

Univerzalno opta upuuje se svim graanima obuhvaenim jednim dravnopravnim poretkom. Delimino opte norme upuuju svoje zahteve uoj klasi ljudi koja se odreuje prema geografskom, starosnom, profesionalnom, polnom ili nekom drugom kruterijumu. Optost kao bitno svojstvo je dopunjeno stalnou ili trajnou. Pojedinana pravna norma upuuje konkretan zahtev sasvim odreenom subjektu, ili subjektima, koji se realno nalaze u jednoj individualnoj situaciji, po pravilu optom pravnom normom unapred zamiljenoj. 26. Kategorike norme i norme sa relativno neodreenim dispozicijama 27. Sistemsko vaenje pravnih normi Pravni poredak se sastoji iz mnotva normi, one deluju u istom smeru ostvarujui socijalnu sferu prava. Namee se pitanje ta od normativnih elemenata ini sistemsko jedinstvo prava kao normativnog poretka. Odgovor se dobija jedino traenjem osnova vaenja svake norme ponaosob i oblikovanjem zakljuaka o vaenju normi u sistem ili poredak. Osnov vaenja svake norme je neka druga norma. Via norma daje osnov vaenja nioj normi, tako to prenosi vlast stvaranja normi, odnosno odreuje njenog tvorca ovlaenjem na autoritativno stvaranje, i samo usputno odreuje njenu sadrinu. Nia norma stie osnov vaenja ako je izvedena iz vie, odnosno ako ne protivurei vioj u pogledu zahteva koje joj ova postavlja u pogledu naina stvaranja i predmeta regulisanja. Pravna norma znai vai samo ako pripada sistemu vaeih normi iji poredak zasniva ustav kao osnovni zakon, i ako je doneta na nain koji ustav odobrava. Tako izgleda pravo samo sebe stvara, budui da sve norme potiu iz jednog izvora, najvie norme, koja sadri osnovno pravilo stvaranja i koja zato predstavlja prvi ili poslednji osnov vaenja prava u celini. Vertikalna povezanost pravnih normi, izraava se jo kao koherentnost, zakonitost, ili legalitet pravnog poretka. Jedna norma vai ako pripada sistemu koji je u celini delotvoran. 28. Teritorijalno vaenje pravnih normi Teritorijalno naelo primene prava znai da svaka pravna norma vai u odreenom prostoru. Pritome se misli na teritoriju jedne drave u kojoj vae univerzalno opte norme. Svojstvo po kojem se fiziko lice vezuje za odreenu dravnu teritoriju jeste njegovo dravljanstvo. Dravljanstvo je lino-pravna veza lica sa dravom koja nastaje i prestaje prema propisima unutranjeg i meunarodnog prava. Stie se poglavito roenjem na teritoriji jedne drave, roenjem od roditelja dravljana te drave i priroenjem. Status domaeg dravljanina ogleda se u sumi prava i obaveza koje pojedinac ima kao pripadnik domaeg dravnopravnog poretka. Neka pravila stiu se roenjem, ili navrenim godinama ivota, a neka kada se ispune neki uslovi, jedinstveno propisani za sve dravljane bez razlike. Lica koja nemaju dravljanstvo- apatridi. Pravo ih oznaava kao strance. Neka pravila su jednako dostupna i jednoj i drugoj kategoriji stanovnitva, druga uivaju samo domai dravljani, a stranci ukoliko su ispunjeni propisani uslovi, postoje prava koje stranci ne mogu sticati. Domai dravljani koji ive na jednoj teritoriji jedne drave ine stanovnitvo te drave, poto su potinjeni dravnopravnom poretku oni ine personalnu sferu vaenja tog poretka. Za pravna lica vai pravilo da su podleni normama onog pravnog poretka ije dravljanstvo imaju, a ovo se odreuje prema teritoriji drave na kojoj pravno lice ima sedite. Eksteritorijalnost- povlaen poloaj stranih lica u odnosu na obaveze i akte prinude koje domai poredak normalno zahteva ili ini prema svojim dravljanima.

Omoguava nesmetano obavljanje poslova, u aktima meunarodnog prava opisano je kao imuniteti i privilegije. Dobijaju ih diplomatski predstavnici, lanovi meunarodnih organizacija, efovi stranih drava. Odnosi se na baze, zgrade i slubene prostorije diplomatskih predstavnitava. Teritorijalno vaenje u sloenim dravama. Samostalna nadlenost. Nadlenost dravne zajednice. 29. Vremensko vaenje pravnih normi Vremenski trenutak kada obaveznost kao manifestacija vaenja nastupa razliit je kod razliitih vrsta pravnih normi. Opta pravna norma poinje da obavezuje kada akt kojim je doneta stupi na snagu. Zakon se poto se na propisan nain i od nadlenog subjekta uoblii i izglasa zvanino objavljuje, a potom posle odreenog vremena stupa na snagu. Objavljivanje zakona treba da omogui zainteresovanim subjektima dovaljno vremena za valjano i svestrano obavetavanje, kako bi gotovo univerzalno pravilo modernih sistema bilo pravino i svrsishvodno. Po Ustavu iz 1990. Zakon, drugi propis ili opti akt stupa na sangu osmog dana od dana objavljivanja, osim ako iz opravdanih razloga nije predvieno ranije da stupi na snagu. Na uinioca krivinog dela primenjuje se zakon koji je vaio u vreme izvrenja krivinog dela. Ako je posle izvrenja krivinog dela promenjen zakon, primenie se onaj koji je blai. Stupanje na snagu treba razlikovati od pravosnanosti. Pravosnaan moe biti samo zakonit akt. Pravosnanost nastupa ili protekom roka predvienog za ispitivanje zakonitosti, ili donoenjem konkretne odluke koja potvruje njegovu zakonitost. Moe nastupiti pre ili posle stupanja akta na snagu. Opta pravna norma poinje da obavezuje subjekta na kojeg se odnosi od momenta kada situacija u kojoj se nalazi pokazuje da su nastupile oznaene pravne injenice, ili od momenta kada se odgovarajuim aktom stvori pojedninana norma koja dogmatski sadraj opte norme konkretizuje za pojedinaan sluaj. Norma prestaje da vai kada na propisan nain bude ukinuta. Tako pojedinana konkretna i opta konkretna norma prestaju da vae kada budu izvrene ili ukoliko ih ukine subjekt ovlaen za njihovo donoenje. Pojedinana i opta apstraktna prestaju da vae najpre izriitim ukidanjem, zatim kada ieznu drutveni odnosi koje su ureivale, odnosno predmet regulisanja, i na kraju, preutnim ukidanjem sadranim u pravilu da novodoneta norma ukida sve prethodne sa suprotnom sadrinom. Ovde treba razlikovati dve situacije. Lex pastior derogat legi pastiori- jedna norma prestaje da vai kada se donese norma iste ili vee pravne snage sa suprotnom sadrinom. U odnos izmeu opte i posebne norme primenjuje se pravilo lex specialis derogat legi generali- koji predvia da posebna norma ukida optu ak i kada je ova vremenski starija od nje. Najtee je odrediti prestanak vaenja normi u sluaju dugotrajnog neprimenjivanja. Ova pojava se naziva izobiajavanje, obiajno ukidanje vaenja pravne norme. Postoje dva sluaja. U jednom dugotrajnim nepotovanjem norme dolazi do stvaranja navika nevrenja. A u drugom- stvaranje obiaja sa suprotnom sadrinom postavljene norme. Obiaj je norma koja postaje dugotrajnim ponavljanjem uvek istog ponaanja u istoj situaciji usled ega se stvara svest o obaveznosti. 30. Pojam i elementi pravnog akta Pravni akt podrazumeva psihiki proces, analogan materijalnoj radnji, racionalan po prirodi i voljan po poreklu, kojim se stvara pravna norma u celini, njeni pojedini delovi, ili uslovi predvieni za primenu pravnih normi, kao i materijalizovana objava proizvedenog sadraja.

Pravnim aktom se tako oznaava akt stvaranja norme, gotova tvorevina, to jest sama pravna norma i njen materijalni izraz.U realnosti pravnog ivota pravni akt se pokazuje u materijalnim radnjama koje ga ospoljavaju, slede i ostvaruju, dok se materijalne radnje pokazuju kao pravno relevantne jedino ao su utemeljene na pravnim aktima. Donoenje pravnog akta je meovit psihofiziki proces sastavljen od: miljenja, oseanja, volje, pokreta glasa. Pravno pravilo je izraz volje, to je akt i svaki akt je izraz volje tako da je i on na osnovu neke slobode ili nekog prava. On dakle uvek znai neto tvorako. Norma je misao ili znaenjski usklaen skup misli koji se stvara psihikim aktima. Ona bivstvuje u svesti svog tvorca. U svesti se odigrava jedan proces stvaranja i shvatanja norme i njenog dranja u svesti odreeno vreme. Taj psihiki proces realna je pojava jer je vremenita. Kao tvorevina psihe i stanja svesti norma je znai unutranja i nesaznatljiva. Neophodno je materijalizovati akt. Pravni akt se sastoji iz dva elemenata: unutranjeg-psihikog; ili spoljanjeg ili materijalnog. Supstrat pravnog akta ini njegova sadrina-norma ili odluka kojom se jedna ili vie pravnih normi, stavlja u pokret. Kao znaenjska struktura i kao sadrina pravnog akta u njegovoj psihikoj egzistenciji, pravna norma se izraava materijalnim aktima-jezikom, govornim i pisanim, ili drugim materijalnim znacima. Takvi materijalni znaci su na primer konkludentne radnje, postavljanje saobraajnih znakova, dizanje ruke kao saglaavanje, zvuni signali posle upozorenja. Norma mora biti iskazana autoritativnim tekstom i objavljena od strane autoritativnih lica, dakle prema postupku koji je propisan i od subjekta koji je ovlaen. 31. Forma i sadrina pravnog akta Pravni akt kao duhovnu tvorevinu sadri u sebi pravnu normu, jedan od njenih normativnih elemenata dispoziciju ili sankciju, ili neku izjavu volje za koju pozitivno pravo vezuje primenu jedne ili izvesnog broja normi. Forma pravnog akta definie se kao skup materijalnih sredstava i postupaka kojima se on stvara i izraava, ili, to je u osnovi isto, kao oblik postojanja i postojanja pravne norme ili koje druge, pojmom akta obuhvaene sadrine. Pored glavnog elementa sadrine pravnog akta, mogue je uoiti i njegov sporedni element, koji sadri oznaavanje samog akta. Formu pravnog akta odreuju a) Nadlenost za donoenje - kao pravo i dunost ustanovljava se pravom. Obuhvata ovlaenje za stvaranje i primenu prava. Pored dravnih organa, na stvaranje pravnih akata mogu biti ovlaena i privatna lica na osnovu subjektivnog prava kao pravom ustanovljenoj mogunosti za staranje o ostvarenju i zatiti sopstvenih interesa. b) Postupak za donoenje obuhvata niz odreenih radnji koje tvorac akta u njegovom stvaranju treba da preduzme. On moe biti sloen, dugotrajan, ak svean, unapred predvien i strogo odreen, aili moe biti preputen slobodnom izboru stranaka,. c) Materijalizacija se sastoji u preduzimanju materijalnih radnji ili upotrebi drugih sredstava kojima se akt izraava i ini trajnim. Najee akt se ispoljava jezikom, ali to mogu da budu i drugi materijalni znaci podesni za ulno opaanje i razumevanje njegove sadrine. Sadrina pravnog akta deli se na dva dela: glavni i sporedni. Glavni element je jedna odluka razuma i volje, koja izaziva odreene pravne posledice.

Po glavnom elementu pravni akt se deli na akte kojima se stvaraju pravne norme i na akte kojima se uspostavljaju uslovi za primenu pravnih normi. Akti kojima se stvaraju pravne norme sadre dotinu pravnu normu, koja je stvorena odlukom volje koja ini sutinu prava. Akti kojima se postavljaju uslovi za primenu pravne norme sadre odluku, odnosno izjavu volje, koja je predviena u pretpostavci neke pravne norme kao uslov za njenu primnu. Sporedni element je oznaavanje samog akta, kako bi se jo jasnije odredilo njegovo mesto u pravnom sistemu, a samim tim i njegovo dejstvo. Tako se obino oznaava koja je vrsta akta, koji ga subjekt donosi, pravni osnov, mesto donoenja... 32. Vrste i hijerarhija pravnih akata Prema glavnoj sadrini pravne akte delimo: 1) Akti kojima se stvaraju pravne norme 2) Akti kojima se stvaraju i ostvaraju uslovi za primenu dispozicije nekih normi 1) Delimo ih na : a) opte sadre opte norme izvor potonjeg prava ustav, zakon; b) pojedinane 1) ako stvaraju ili sadre pojedinanu normu: potpuni ili nepotpuni( u zavisnosti da li sadre normu u celosti ili samo pojedine delove.; 2) kojima se stvara pojedinana dispozicija: upravni akt i pravni posao.; 3) kojima se stvara pojedinana sankcija: sudski akt i dravni akt. Po formi pravne akte delimo na: deavne i nedravne. Moemo ih podeliti i na privatnopravne i javnopravne; akte saglasne pravu i protivpravne; vie i nie. Opti pravni akti vii su od pojedinanih. Vertikalni poloaj odreuje njegovu pravnu snagu (mera uticaja koju jedan akt vri na drugi). Meu pravnim aktima uspostavlja se hijerarhijski odnos u kojem vai osnovno pravilo da su opti pravni akti vii od pojedinanih. 33. X 34. Anglosaksonski sistem prava Sistem engleskog prava najdublje je obeleen uvaavanjem istorije pravnih institucija i otuda proisteklim nainom pravnikog rezonovanja, zahvaljujui svojo izolovanosti, uticaj iz Evrope nio je ogranien pa tako englesko pravo ne poznaje ni recepciju rimskog prava na proces kodifikacije. Poznavanje presuda iz prolosti je nuno, jer ve izreene presude predstavljaju vaee- pozitivno pravo. Jednom doneta odluka suda obavezna je u svim buduim istovetnim sluajevima, pa tako predstavlja izvor prava. Ovo praksom ustanovljeno pravo poznato je kao zakon precedenata. Izvori prava su sudska presuda, obiaj, zakon. Delovi Anglosaksonskog pravnog sistema su: 1) Common law opte obiajno pravo. Zajedniki obiaji kraljevstva. To je nauena tradicija o mestu presuivanja u politikoj zajednici samoupravnog naroda. Tradicija voljnog potinjavanja autoritetu i mo da se rasuuje na osnovu srednjevekovnih povelja ili prastarih obiaja. Common law je duh engleskog prava, njegova prolost, sadanjost i budunost. Podeljeno je u 3 vrste: a) opti obiaji koji su univerzalna pravila celog kraljevstva; b) posebni obiaji koji se odnose na stanovnike pojedinih oblasti; c) obiajno prilagoeni zakoni.

2) Statute law zakonsko pravo koje obuhvata zakone i ostale akte koje donosi parlament i pisane akte upravnih i drugih dravnih organa. Pisani zakoni koje donosi kraljevsko visoanstvo uz pristanak Gornjg i Donjeg doma parlamenta. Zakoni se mogu razvrstati u posebne i opte; javne i privatne; one koje obuhvataju i objanjavaju common law, tanije obiaje koji ga ine i one koji njemu otklanjaju nedostatke. Najznaajniji stariji pisani pravni akti jesu: klaredonske asize iz 1166. kojima je pronaen krivini postupak i ustanovljen sistem velike porote; Magna Charta- pravni akt ustavnog karaktera i drugi vestminsterski statut 1285.- kojima se menjaju neki instituti graanskog prava. Uee Parlamenta postaje obavezno u izdavanju zakona. Tek od tada se moe smatrati da postoji prava zakonodavna delatnost. Ipak pisani zakoni nikad nisu ugrozili duh prava stvoren praksom sudova. 3) Equity law sistem pravinog prava. Skup pravila koje je pre reforme primenjivao sud lorda kancelara. U nekim sluajevima neophodno je ostaviti po strani slovo zakona i srediti ono to razum i pravda zahtevaju. Sredstav koja su omoguila obraanje kraljevskim sudovima u sluajevma van njihove redovne nadlenosti kojom se od kralja zahvteva pravda naziva se writ-kraljev nalog, garantovan peatom koji na tuioevu molbu, uz naplatu izdaje najpre justicijar, a kasnije kancelar. Svrha pravinog prava je da ublai ili otkloni primenu pravila common law-a. Molbe i albe podnosila su lica koja pred sudovima nisu dobila zatitu svojih prava. Reavanje po savesti i pravinosti ispravljaju se odredbe opteg prava. 35. Evropskokontinentalni tip prava Evropsko kontinentalni tip prava temelji se na pisanom, kodifikovanom pravu, koje je rezulata stvaralake uloge zakonodavstva. Nadmo pisanog prava svodi obiaj i druge oblike spontanog drutvenog normiranja na pomone izvore prava. Uloga sudske presude odreena je naelom ius facit inteer partes to znai da ovaj sistem ne priznaje precedentno stvaranje prava. Hijerarhijski odnos izmeu izvora. Tradicija pravnikog miljenja u Evropi naklonjena je pre predvianju, apstrakciji, univerzalnosti i dedukciji nego pojedinanom, konkretnom, iskustvenom i postupnom. Pravni sistem rimske drave predstavlja najvredniji izvor ideja i naela na kojima je evropsko pravo utemeljeno. Zakonom XII tablica, teilo se univerzalnim pravnim vrednostima-pravnoj sigurnosti i spreavanju zloupotreba prava. Tumaenje i komentari rimskih tekstova omoguili su razumevanje, spas od zaborava i osavremenjivanje rimskog prava, a u Vizantiji pravila rimskog prava su se neposredno primenjival, ogranieno u zapadnoevropskim ranim feudalnim dravama varvarski zakoni i kompilacije rimskog prava, spontano stvoreno narodno pravo, i sa punim zamahom u graanskom drutvu. Razvojem gradova i trgovine renesansa oivljava ideju prava koje poiva na veri da samo ostavljeno pravo moe osigurati vrednosti potrebne drutvu tog vremena. Razvojem buroaske drave uspostavlja se dominacija njene normativne delatnosti. Uverenost zakona u odnosu na pstale izvore prava. 36. Pojam ustava Re ustav potie od latinskog izraza constitutio, mada antiki svet ne poznaje ustav u savremenom smislu rei. Pojam i izraz jo nisu bili formirani, ali je pravno regulisanje ustavne maerije postojalo ve tada. Politea je za Aristotela najbolji dravni oblik u kojem veina upravlja dravom u optem interesu ali i zajedniko ime za sva dravna ureenja.

Politea ima ire znaenje nego ustav. Kao ustrojstvo i oblik politike zajednice, politea je izvor i osnov potonjih prava. Da bi zakoni bili valjani moraju biti saobraeni ideji drave koju politea kao ime za dva dravna ureenja izraava. U starom Rimu razlikovale su se dve vlasti: jedna koja je donosila obine zakone- leges scribere; i druga koja se bavila ureivanjem drave-rem publicum constituere. Iz sintagme rem publicum constituere proiziao je izraz ustav u smislu politikog ustava. Magna Carta, Duanov zakonik, Francuska osnovni zakoni, sporazumi, povelje. Drutveni ugovor. Suprematija ustava. Ustav je osnovni zakon zemlje, kojem obini zakoni, budui akti manje pravne snage, ne smeju protivureiti. Kao izraz narodne suverenosti, ustav je akt najvee pravne snage, koja se ogleda u sva tri obeleavajua momenta: znaaju predmeta regulisanja, donosiocu, postupkom kojim se ustavovljava i menja. Vrhovnim zakonom se konstituie vlast u zemlji. Pojmom ustava u formalnom smislu obuhvata se njegova pravna snaga. Sve norme dravnopravnog poretka dobijaju vanost od ustava. Vaenje ustava je poslednja pretpostavka, krajnji postulat, od koga zavisi vaenje svih normi naeg pravnog postupka. Sve te pravne norme pripadaju jednom istom pravnom poretku zato to se njihovo vaenje moe vezati za ustav. Ustav u materijalnom smislu odreuje nadlene organe i postupak stvaranja optih pravnih normi, poglavito zakonskih, njihovu sadrinu. Ustavom se konstituie i ograniava i institucionalizuje politika vlast. On obino sadri norme o ureenju osnovnih drutveno-ekonomskih i politikih odnosa, kao i one kojima se garantuje nepovredivost osnovnih prava. Ustav u materijalnom smislu obuhvata sva pravila koja se direktno ili indirektno odnose na raspodelu ili vrenje suverene vlasti u dravi. Ustav ureuje ne samo nain ustanovljavanja suverenog tela, i imenuje organe njemu podreene i odreuje njihovu nadlenost. Preambula- izraavaju se politika naela i religijske i filozofske ideje koje su inspirisale, odnosno kojima se ustavotvorac rukovodio u propisivanju konkretnih ovlaenja i obaveza. Normativni deo- utvruje se oblik drave, nosilac suversnosti, ustrojstvo vlasti. Svaki ustav sadri odredbe o sopstvenoj promeni. Katalog sloboda i prava graana. Fukncija ustava u materijalnom smislu jeste obezbeivanje proklamovanih prava. 37. Pojam zakona Rodni pojam sadran je u izrazu kanon-pravilo, uzor,propis, odluka. Kao pravilo, zakon se najpre odnosi na pravilnost zbivanja u prirodi i drutvu izazvanu postojanom i nunom vezom meu pojavama. Ljudski zakon je takoe pravilo, ali o ponaanju ljudi, kojim se tei postizanju pravilnosti ili jednoobraznosti. Sredstvo kojim se svrha ostvaruje jeste volja autoriteta da aktivnost iznudi. Kao zapovest ljudski zakon je vezan za svest i volju ovekovu- mora biti saznat, izmenljiv i prekriv. Zakon je u moderno doba najznaajniji izvor prava. Njegov znaaj potie od toga to ga donosi predstavniki organ prema unapred predvienom, sloenom i javnom postupku, i zato to sadri opte norme kojima se zasnivaju ovlaenja i obaveze pravnih subjekata i garantuju osnovna prava. Zakonodavni postupak. Dejstvo zakona poinje njegovim objavljivanjem u za to predvienom javnom slibnom glasniku. Objavljivanjem u pismenoj formi zakon dobija spolja vidlji izraz. Protek vremena do stupanja na snagu predvien je za upoznavanje zainteresovanih subjekata, ali i celokupne javnosti, sa sadrinom novog zakona. Pod zakonom u formalnom smislu razume se pravni akt koji prema utvrenom postupku postavila i na naroit nain objavila zakonodavna vlast u dravi. Kao osnosno materijalno svojstvo zakona smatra se njegova optost.

38. Zakonodavni postupak Podnoenje predloga zakona ima svaki narodni poslanik, vlada, 30.000 biraa putem narodne inicijative, skuptina AP. 1) Podnosilac sastavlja predlog zakona; 2) predlog zakona se dostavlja narodnim poslanicima; 3) Skuptina stavlja zakon na dnevni red; 4) podnose se amandmani; 5) odbori odluuju o amandmanima; 6) skuptinska rasprava u naeli-traje 5h; 7) skuptinska rasprava o pojedinostima-lanovi zakona na koje su podneti amandmani; 8) tehnika redakcija predloga zakona; 9) dan za glasanje; 10) Predsednik republike- potvruje ili vraa na ponovno glasanje; 11) zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u slubenom glasniku. Podnoenje predloga, javna rasprava, pretres, glasanje u zakonodavnom telu, publikacija, stupanje na snagu. 39. Poloaj politikih institucija prema Ustavu RS Ureenje vlasti poiva na podeli vlasti na sudsku, izvrnu i zakonodavnu. Odnos tri grana vlasti se zasniva na ravnotei i meusobnoj kontroli.Sudska vlast je nezavisna. Narodna skuptina - najvie predstavniko telo. Nosilac ustavodavne i zakonodavne vlasti. Donosi i menja ustav, donosi zakone, odluuje o budetu, potvruje meunarodne ugovore... 250 poslanika, neposredni izbor Predsednik republike - izraava dravno jednistvo RS, predstavlja RS u zemlji i inostranstvu, proglaava zakone, komanduje vojskom, 5 godina. Razreen zbog povrede Ustava. Vlada potvruje i vodi politiku, izvrava zakone, donosi uredbe, sastav... Sudska vlast sudovi samostalni i nezavisni u svom radu. Sude na osnovu Ustava, zakona, drugih optih akata. Sudovi opte i posebne nadlenosti. Vrhovni kasacioni sud. Sudske odluke se donose u ime naroda. Sudska funkcija je stalna Zabranjeno politiko delovanje sudija. 40. Ugovori kao formalni izvori prava Ugovori su pravni akt koji nastaje viestranom saglasnou volja kojima se stvaraju opte ili pojedninane pravne norme. Ugovorima se stvaraju apstraktne ili konkretne pravne obaveze ili ovlaenja, odnosno zasnivaju, menjaju i gase pravni odnosi. Samo odnosi kojima se stvaraju opte pravne norme mogu, pod izvesnim uslovima, postati izvori prava. Najznaajniji meu njima su meunarodni i kolektivni ugovori. Meunarodni ugovori predstavljaju predmet nauke meunarodnog javnog poretka. Meunarodni ugovor stupa na snagu, postaje izvor prava i tako sastavni deo pozitivnog prava postupkom ratifikacije ili pozakonjenja- odnosno prenoenjem sadrine ugovora u zakon kao formalni pravni akt. Osnovni naini izraavanja pristanka na obavezivanje ugovorom: potpis, razmena instrumenata koji sainjavaju ugovor, ratifikacija, prihvatanje, odobravanje, pristupanje. Mesto meunarodnih ugovora u hijerarhiji izvora prava odreuje samo pozitivno pravo, odnosno ustav. Meunarodni ugovori imaju istu pravnu snagu kao zakoni. Primenjuju se na isti nain kao i zakoni. Osnov obaveznosti meunarodnih ugovora nalazi se u pravilu pacta sun servanda. Ono sadri dve osobine: sadrina i primena pravila zavisna je od aktuelnih vrednosnih kriterijuma u meunarodnom pravnom sistemu epohe. S druge strane pravilo je vaee samo pod uslovom da su ugovori po svojoj sadrini i nainu zakljuivanja valjani.

Sankcije se predviaju samim ugovorom: a) iskljuenje iz organizacije; b) javna osuda rezolucijom; c) garancija treih drava; d) uspostavljanje hipoteke nad finansijskim sredstvima. Kolektivni ugovori o radu se zakljuuju izmeu poslodavaca i zaposlenih, odnosno njihovih organizacija, a drava se esto pojavljuje kao garant ili uesnik. Njima se reguliu neka pitanja radnih odnosa, naroito u oblastima koje se tiu uslova rada pa i zapoljavanja.

41. Dravni opti akti nii od zakona U ovu grupu spadaju brojni i raznorodni opti pravni akti koje na onovu ovlaenja ustanovljenih viim pravnim aktima donose razliiti dravni organi. Dravni opti akti nii od zakona sadre opte pravne norme, kao i svi drugi izvori prava, pravna snaga im je manja nego to je snaga zakona, odnosne pravne subjekte u buduim situacijama obavezuju na odreeno konkretno ponaanje. Najznaajniji podzakonski dravni opti akti su: uredbe, statuti, odluke, uputstva, pravno obavezni zakljuci, naredbe i poslovnici. Prema subjektima nadlenim za njihovo donoenje najee se izdvajaju dve grupe: 1) akti skuptine autonomnih pokrajna i lokalnih predstavnikih tela; 2) akti izvrnih organa vlasti. 1) Najvaniji je statut. On je najvii pravni akt na teritoriji autonomsne pokrajne i optine, odnosno grada kada je on izdvojen i oznaen kao posebna teritorijalna jedinica. Statutom se odreuju najvanija pitanja odnosne zajednice. Vrsta, sastav i veza organa zajednice, funkcija koju ostvaruju, delatnosti koje obavljaju. 2)Uredbe donosi vlada ili ef drave u zavisnosti od tipa organizacije dravne vlasti. Najoptije svojstvo uredbi je da se njima utvruje nain na koji e se zakon izvravati konkretizacijom, razvijanjem i preciziranjem njegovih normi. Postoje brojne i razliite klasifikacije uredbi. Uredbe se mogu donositi na osnovu: a) uredbe izriitog zakonskog ovlaenja status im je sasvim odreen b) uredbe generalnog ustavnog ovlaenja donose se na osnovu ovlaenja koje vladi daje izvesnu meru slobode za diskreciono odluivanje. Vlada ih donosi kada je to celishodno za primenu ili jednog odreenog zakons, ili za primenu vaeih zakona uopte. c) uredbe sa zakonskom snagom mogu se donositi na osnovu ustavnog ovlaenja, ili na osnovu odluke parlamenta koji i bez ustavnog osnova odluuje o prenienju dela svoje nadlenosti na izvrnu vlast. Pored uredbi izvrna vlast moe donositi i druge opte pravne akte. Pravilnici i naredbe preciziraju odredbe zakona i drugih propisa. Uputstvima se ureuje obavljanje delatnosti u nadlenosti organa uprave. 42. Sudska presuda kao primena prava Sudska presuda je akt koji je u formalnom smislu obeleen nadlenou sudskog organa i unapred odreenom strogom i formalizovanom procedurom donoenja. S obzirom na sadrinu sudska presuda je nepotpun pojedinaani pravni akt kojim se izrie pojedinana sankcija za konkretan sluaj. Sudijski zadatak jeste tuaenje prava u sluaju spora, a ne njegovo stvaranje. Sudijska funkcija je organizaciono i delatno nezavisna od zakonodavne vlasti. Sudija je podreen iskljuivo zakonu. Zakoni predviaju vrste delikta, uslove odgovornosti i propisuju sankcije za sluajeve protovpravnog ponaanja. Zakoni ureuju i postupak isticanja sankcije.

43. Sudska presuda kao izvor prava Sudsom presudom se donose pojedinane norme koje reavaju jedan konkretan spor i koje vae samo za taj jedan sluaj. Sud u presudi primenjuje neki pravni izvor. Ali ima sluajeva kada su i presude izvor prava. Takav sluaj je u anglosaksonskom pravu, koje se sastoji iz obiajnog prava potvrenog i razraenog sudskim presudama. Sudska presuda moe postati izvor prava i ako nije doneta na osnovu obiaja nego na osnovu zakona. Sudska presuda je izvor prava kada se norma kojom se u njoj reava konkretan sluaj smatra obaveznom za sve budue takve sluajeve, tj. kada se pojedinana norma u presudi pretvara u optu normu. Takva presuda naziva se precedent, a pravo koje se na osnovu nje stvara precedentno pravo. Ono je nedovoljno sistemski poto se sastoji od niza pojedinanih normi. Ima suvie praznina, ali se one dopunjuju novim precedentima. Suvie je kruto jer su sudovi duni da se dre i suvie starih presuda. 44. Sudska praksa Jednobrazno presuivanje istih sluajeva. Da li predstavlja izvor prava? Nije neobino da veliki broj presuda im istu sadrinu. Jednom doneta valjana presuda postaje uzor kojim se saobraavaju budue odluke sudova. Jedinstvena sudska praksa nalikuje obiaju, pa se zato oznaava kao sudski obiaj. Ono to uistinu stvara sudsku praksu nije presuda kojom se reava sporna situacija ve opte pravno pravilo, tanije umenost njegovog razumevanja. Nije formalni izvor prava jer pojedinana presuda dugotrajnim ponavljanjem ne postaje formalno obavezna kao to je to opta norma od trenutka donoenja. 45. Obiaj kao formalni izvor prava 46. Pojam i vrste subjekata prava U naem jeziku uporedo se koriste sinonimi: lice i subjekt prava. Prvi izraz upotrebljava se za oznaavanje vrsnog, a drugi za imenovanje rodnog pojma. Subjekt prava jeste svako bie koje vaee pravo smatra kadrim da bude nosilac prava i obaveza. Svako bie koje ima tu sposobnost jeste lice. Pravni subjektivitet izrazom lica(persona)- lica u pozorinoj drami i lica u pravnoj drami vre pravne radnje i predstavljaju nosioce odgovarajuih prava i dunosti. Persona izvorno znai masku pod kojom je glumac u drevnom pozoritu nastupao. Ova maska je trebala da prikrije prirodni lik glumca, i da u isti mah propusti glumev glas koji je na pozornici oivljava jedno od lica u drami. Vrste subjekata prava: fiziko ili prirodno lice pod kojim se podrazumeva ovek kao pojedinano individualno bie; i pravno lice ili vetako a predstavlja drutvenu tvorevinu, sainjenu od ljudi i imovine, kojoj je priznato svojstvo subjekta prava. Ograniavanje pravnog subjektiviteta-robovi, ene. 47. Pojam fizikog lica Fiziko lice je ljudsko bie koje vaei poredak smatra subjektom prava i obaveza. Osnov ovog subjektiviteta je u ovekovoj prirodi, u injenici da raspolae slobodnom voljom, te da je kadar da bude nosilac odgovarajuih prava, dunosti i odgovornosti. Dugo vremena nisu svi ljudi imali pravni subjektivitet. Danas se pravna sposobnost priznaje svim ljudima ma kakav bio njihov graanski poloaj.

Kelzen razlika izmeu pravne i priroden linosti. Fiziko lice kao subjekt prava i obaveza nije ljudsko bie ije ponaanje ini sadrinu tih obaveza i objekt tih prava, nego je fiziko lice samo personifikacija tih obaveza i prava. Stoga fiziko lice nije nikakva prirodna stvarnost, nego puka konstrukcija pravnog miljenja, pomoni pojam koji se ne mora nuno upotrebiti da bi se predstavili izvesni pravni fenomeni. ovekov pravni subjektivitet zapoinje roenjem, a zavrava se smru. Zaeto, a ne roeno dete smatra se roenim ako je to u njegovom intersu. Pravnu sposobnost- sposobnost da se bude subjekt prava-, treba razlikovati od poslovne sposobnosti- sposobnosti fizikog lica da samo svojom odlukom i voljom vri pravne radnje i time preuzima prava, obaveze i odgovornosti. Poslovna sposobnost se stie punoletstvom. 48. Pojam pravnog lica Pravno lice je drutvena tvorevina sainjena od ljudi i imovine, kojoj je priznato svojstvo subjekta prava. Holand- mase svojine ili grupe ljudskih bica koje su pred zakonom pogodne za prava i odgovornosti, kojima zakon daje status. Kelzen- grupa ljudi koju pravo smatra kao celinu, lice koje ima prava i obaveze. Personifikacija- pridavanje svojstava primerenih samo oveku. Pravno lice se sastoji od pojedinanih fizikih lica, ali se ne svodi na njih nego predstavlja posebno lice, potpuno odvojeno od pojedinih fizikih lica koja ga ine, tako i od samog njegovog skupa. Pripadnici skupa mogu da se menjaju, alipravno lice ostaje isto. Pravno lice ima posebna svojstva i dunosti, ne samo prema treim licima nego i prema svojim lanovima. Oni mogu biti njegovi poverioci i dunici. Razlikovanje od ortakluka. 49. Vrste pravnih lica a)skupovi ljudi Podloga im je skup fizikih lica koja se udruuju zarad postizanja nekog zajednikog, jasno utvrenog cilja b)skupovi dobara Podloga im je odgovarajua imovina, odnosno skup dobra koja su namenjena ili zavetena nekom optekorisnom cilju. Imaju jednog ili vie osnovaa, ali nemaju lanove nego samo korisnike. + a) udruenja naglasak je na lanovima; b) ustanove naglasak je na svrsi kojoj slue Pravna lica mogu biti privatnopravna ili javnopravna. 50. Uslovi za obrazovanje i sposobnost pravnih lica 1) najpre mora biti konstituisan kao jedinstvena tvorevina kadra da deluje kao celina u ostvarivanju cilja i interesa; 2) neophodno je da ga proima neka usmeravajua ideja, jasno utvrena svrha kojoj on stremi i koja mu daje identitet, ukljuujui naziv i sedite; 3) javno drutveno priznanje valjanosti cilja i unutranjeg ustrojstva pravnog lica; 4) posedovanje odgovarajue imovine, bez koje nema praktilne delatnosti; 5) odgovarajua pravna forma priznanja pravnog subjektiviteta,podnoenje prijave za upis u registar kod suda ili nekog dravnog organa; 6) podnoenje statuta. Mnogo ua pravna sposobnost. Ne raspolae poslovnom sposobnou kojom raspolae fiziko lice. U ime pravnog lica sve pravne radnje i poslove obavljaju odgovarajua

fizika lica. Mora se znati koje je fiziko lice vlasno da predstavlja dato pravno lice. Proizvedeni akti uraunavaju se licu koje ga predstavlja. 51. Odgovornost pravnih lica Mogunost poslovanja sa ogranienom imovinskom odgovornou. Fiziko lice ulae kapital, ubira plodove. Jedini gubitak je gubitak dela kapitala koji je uloen. Prema teoriji fikcije pravno lice ne moe da poini delikt. Poto je pravno lice vetako ono nije kadro da uini neto protivpravno jer je za to potrebna vinost. Svako prekoraenje delokruga uraunava se njegovom predstavniku ili zastupniku. Mogunost utuenja pravnog lica zbog neosnovanog bogaenja protivpravnim delom njenog zastupnika. Uvoenje graanske odgovornosti- naknada tete. Krivina odgovornost-politika i verska udruenja. Drava - mogui poinilackrivinog dela u meunarodnom pravu. Posledica odgovornosti dizanje vela da bi se dolo do osnivaa. 52. Pojam i elementi subjektivnih prava Izmeu subjekata prava uspostavljaju se odgovarajui pravni odnosi koji se sastoje od korelativnih prava i dunosti. Subjektivno pravo je mo, odnosno ovlaenje koje pravni poredak stavlja datom licu na raspolaganje radi ostvarenja njegove vlastite volje i interesa, tako to e se drugo lice ili lica od neega uzdrati ili e neto uiniti. A pod ovlaenjem se podrazumeva sposobnost, odnosno mo data pravnim pravilima nekom licu da svojom vlastitom voljom menja prava, dunosti, odgovornosti i druge pravne odnose, bilo svoje vlastite, bilo drugih lica. Pravo kao korelat dunosti moe se oznaiti i kao volja, odnosno interes zatien pravnim poretkom i volja koju pravni poredak priznaje i ini delotvornom. Subjektivno pravo jednoglica uvek pretpostavlja obavezu drugog lica. Ponekad subjektivno pravo znai injenje, a korelativna obaveza trpljenje tog injenja. Subjektivno pravo pretpostavlja slobodu izbora da se ono koristi ili ne koristi. SALMOND- ne moe biti subjektivnog prava bez obaveze na drugoj strani, niti obaveze bez korelativnog prava. Jer svaka dunost mor biti dunost prema nekom licu ili licima, koja raspolau odgovarajuim subjektivnim pravom.Subjektivna prava i dunosti najee stvaraju takozvane delatne injenice. -----------------------------------------------------------------------------------------------------------Subjektivno pravo ima sledee elemente: 1) lice koje je subjekt odnosno titular datog prava i koje tim pravom svojom volje raspolae; 2) predmet nad kojim se u mnogim sluajevima dato pravo vri; 3) injenja ili trpljenje u korist titulara datog prava; 4) lice koje je kao subjekt korelativne obaveze duno da neto uini ili da se od neega uzdri; 5) pravni osnov datog prava sadran u odgovarajuem aktu, delatoj injenici ili dogaaju zahvaljujui kojima titular stie dato subjetivno pravo. 53. Vrste subjektivnih prava Subjektivna prava mogu se na razliite naine razvrstati. Ako se uzme u obzir ivrnost dunosti kija odgovara datom pravu, ona se mogu podeliti na savrena i nesavrena. Savrena prava bila bi ona koja za korelat imaju savrenu dunost koja nije samo zakonom utvrena i priznata, nego se dravnim aparatom prinude njeno izvrenje moe silom iznuditi. A izvrenje dunosti se ne moe iznuditi ukoliko titularu prava ne stoji na raspolaganju tuba ili neko drugo odgovarajue sredstvo u graanskom ili krivinom postupku radi otklanjanja povrede kojom je korienje tog prava narueno ili dobijanja odgovarajueg zadovoljenja.

Nesavrena prava su ona kojima odgovara dunost koja je, dodue, zakonom priznata, ali se njeno izvrenje ne moe dravno prinudom iznuditi. U takvim sluajevima titular raspolae subjektivnim pravom, ali zbog neke zakonske smetnje ne moe upotrebiti tubu ili neko drugo pravo dejstvo kojima se stavlja u dejstvo dravni aparat prinude. Najvei znaaj ima podela na apsolutno i relativno pravo koja se zasnivaju na razlici u prirodi pripadajue to jest korelativne dunosti. Apsolutno pravo,koje se nekad naziva i stvarnim pravom, ima za korelat dunost koja se odnosi na unapred neodreen broj lica ili na sva druga lica. Apsolutno pravo deluje prema svima. Relativno pravo ima za korelat dunost odreenog lica i otuda deluje izmeu unapred poznatih strana. 54. Pojam, osobenost i neophodnost tumaenja Tumaenje prava predstavlja umenost razumevanja sadrine zakona i drugih pravnih akata i otkrivanje njihovog znaenja. To je jedna misona radnja koja se odvija po unutranjim zakonima samog miljenja, a ne po neijoj volji ili samovolji. To je delatnost duha koja se odvija po pravilima koja su joj imanentna. Za samu mogunost tumaenja je bitno da zakon sve pripadnike jedne drave vezuje na isti nain.Tumaenje uvek iziskuje mnotvo i razliitost ljudskih odnosa u kojima dolazi do pravnih sporova. Svi zakoni, pisani ili nepisani potrebuju tumaenje. Pisani zakoni su kratki ali se lako pogreno protumae zbog raznih znaenja jedne ili dveju rei. Ako su dugaki onda postaju jo nejasniji zbog raznih znaenja mnogih rei. Da bi se opta norma ispravno primenila u pojedinanom sluaju, treba utvditi ne samo njeno znaenje kao tavko ve i s obzirom na injenice koje se pojavljuju kao uslov za primenu zakona. Jer prilikom formulisanja jedne opte norme zakonodavac uvek polazi od nekih pretpostavki, ije postojanje treba utvrditi, to je zadatak nadlenog organa vlasti. Tumaenje se ne moe izbei, ali se ne moe ni lako izvesti. Kao predmet tumaenja mogu biti razni tekstovi, dugo se smatralo da su razliite vrste tumaenja primerene razliitim vrstama tekstova. Najstarije razlikovanje hermeneutica sacra i hermeneutica profana. Beti je isticao neophodnost razlikovanja tri glavna tipa timaenja- rekognitivnog, prezentacionog, i normativnog. Rekognitivni odgovra istorijskim i knjievnim spisima, prezentacioni je primeren dramskim i muzikim delima, a normativni ima za predmet pravne i biblijske tekstove. Prilikom valjanog tumaenja zakona i drugih tekstova ima se na umu njihova praktian primena. Primena prava iziskuje tumaenje zakona usmereno prema sadanjosti i dananjem drutvu. Po Gadameru primena zakona nije samo momenat njegovog razumevanja, ve i trenutak ispunjenja njegovog smisla i svrhe. Osobenost tumaenja prava je injenica da se njihova vanost protee i u budunost. 55. Pravila tumaenja Betijevi kanoni tumaenja. Beti je formulisao etri kanona razumevanja, koja valja potovati da bi ishod razumevanja bio validan. Prva dva se odnose na predmet tumaenja, dok se druga dva tiu samog subjekta tumaenja. Ta svoj prvi fundamentalni kanon Beti veruje da je sasvim oigledan. To je kanon hermeneutike autonomije objekta ili kanon imanencije hermeneutikog merila. Svrha ovog kanona je da predupredi svaku mogunu proizvoljnost tumaenja. Da bi se to postiglo predmet tumaenja treba shvatiti kao objektivaciju duha koju valja razumeti i iznai joj smisao, i to tueg duha koji se u tom obliku otelovio. Svi oblici koji sadre smisao moraju se shvatiti saglasno njihovoj vlastitoj zakonitosti, shodno zakonitosti njihovog vlastitog obrazovanja, u smislu njihove smerane povezanosti, njihove nunosti,

koherentnosti i jezgrovitosti. Ono to su imali na umu prilikom formulisanja ovog kanona je da znaenje rei kao takvih nije dovoljno odreeno, pa da stoga, kada jeziko znaenje nekog izraza ili sintagme prua mogunost razliitog tumaenja, treba u tim reima otkriti onaj unutranji smisao koji odgovara stanovitu tvorca i njegovog htenja, a ne onaj koji se spolja unosi pod izgovorom da je i taj spoljanji smisao kao mogunost obuhvaen jezikim znaenjem upotrebljenih izraza. Drugi fundamentalni kanon takoe je proistekao iz pravne hermeneutike. CelzusNedolino je suditi ili davati pravni savet na osnovu jedne odredbe ne gledajui je kroz zakon u celini. Niko ne moe ispravno shvatiti jedan deo pre nego to proita celinu. Beti je ovo pravilo nazvao kanonom totaliteta i smisaone povezanosti hermeneutikog razmatranja. Ono nalae da se prilikom tumaenja podrazumeva i uvaava uzajaman odnos izmeu pojedinih sastavnih delova nekog teksta, kao odnos tih delova prema celini. Trei kanon se tie samog subjekta tumaenja. Beti ga je nazvao kanonom aktuelnosti razmatranja. Tuma je duan da u sebi samom rekonstruie proces stvaranja dela polazei od njegovog otelovljenog oblika. Nije re o pukoj rekonstrukciji ve o svojevrsnom preobraenju. Od tumaa se zahteva da aktivno sudeluje u procesu razumevanja, poto je smidao neto to on tek treba da prepozna i naknadno po uzoru u sebi samom konstruie., sluei se pri tom svojim istanenim oseajem i misaonim kategorijama vlastitog iskustvenog znanja. etvrti kanon je tesno povezan sa treim. Beti ga naziva kanonom adekvatnosti razumevanja, odnosno kanonom hermeneutike usklaenosti smisla. Razumevanje smisla nekog teksta podrzumeva osobeno sporazumevanje duha koji je taj tekst stvorio i duha koji ga tumai. To nije moguno ukoliko izmeu tvorca nekog dela i njegovog tumaa ne postoji odgovarajua duhovna srodnost, koju Beti naziva kongenijalnou. Tuma mora da ima onu vrstu duhovne otvorenosti i usmerenosti, koja mu otvara najpovoljniju perspektivu za otkrivanje i razumevanje. Prvi kanon iziskuje izvornost tumaenja, trei preinaenje i preobraenje. 56. Jeziko tumaenje Neophondna su uputstva zahvaljujui kojim e se bolje razumeti jezik norme i utvrditi njeno znaenje. Tumaenje zakona kao najvanijeg izvora prava uvrk zapoinje tumaenjem rei koje je tvorac zakona upotrebio. Rei su dakle tvar od koje je zakon sainjen, pa se njegova sadrina i smisao najpre moraju potraiti u znaenju i smislu rei koje ga ine. Pri time se postavlja pitanje koliko je tuma vezan samim jezikom zakona. U tome postoji izvesna razlika izmeu tumaenja knjievnih i zakonskih tekstova. Nijedno znaenje rei ne moe da prevazie znaenje u jeziku kojim se iskazuje i njegovu kontrolu. Iako zakonodavci koriste i osobene strune izraze, jezik zakona se ne razlikuje mnogo od svakidanjih govora. To se smatra vrlinom u duhu uvene Jeringove izreke da zakonodavac treba da bude mudar kao filozof, a da govori kao seljak. Rei svakidanjeg govora nemaju potpuno odreeno znaenje. Moguni opseg znaenja moe se predstaviti koncetrinim krugovima, od kojih najmanji predstavlja oblast potpune odreenosti, dok se prema periferiji protee sve vea neodreenost. Aksiomi: Moguno znaenje bilo koje rei je neodreeno, a podruje na koje se ona donisi nije konano; Mnoge rei su nejasne ili dvosmislene; Znaenje rei blie se odreuje kada se ona smatra delom nekog odreenog kazivanja; Znaenje nekog kazivanja podrobnije se utvruje kada se ono razmatra u sklopu okruenja u kojem je sroeno. Znaenje svake rei u datom odeljku mora se odreivati shodno njenom sapostojanju s reima koje je okruuju Situaciono okruenje je od posebne vanosti za odreivanje znaenja pravnih pojmova u datom pojedinanom sluaju.

Kanoni tumaenja prava: rei koje se nalaze u zakonu treba uzeti u njihovom uobiajenom znaenju, osim ako za to nema veoma jakih razloga; kada jedna re ima utvreno tehniko znaenje, valja je uzeti u tome smislu, osim ako kontekst ili druga dokazna graa znaenja ne ukazuje na kakvu protivnu meru; kada se isti jezik koristi u razliitim delovima zakonskog teksta valja ga konstruisati na isti nain; Uvek se mora pretpostaviti da je sve rei zakonodavac birao ba namerno i sa potpunim razmiljanjem upotrebio. 57. Logiko tumaenje Jedni smatraju da je pravo poput geometije logika nauka, te da je strogo logiko miljenje bitan preduslov znanja i umenosti svakog dobrog advokata ili sudije. Drugi priznaju da tumaenje prava podrazumeva i odgovarajuu logiku, ali dodaju da je re o drugoj vrsti logike. Prva vrsta logike koja je u modernom dobu najvie koriena i koja je izvrila najvei uticaj na kontinentalno pravi jeste analitika ili formalna logika. Po ovoj zamisli glavna svrha logike je upuivanje i pouavanje kako da razlikujemo ispravne od neispravnih, tane od netanih zakljuaka, koji se izvode iz premisa ija valjanost odnosno istinitost nije sporna. Glavno pojmovno sredstvo kojim se formalna logika slui prilikom utvrivanja odnosa izmeu premisa i zakljuaka jeste silogizam. Svi ljudi su smrtni. Sokrat je ovek. Dakle sokrat je smrtan. U ovom silogizmu prvi sud je velika premisa, drugi mala, a trei zakljuak.prvo nam je potrebno nepromenljivo opte naelo, potom sledi injenica ili injnini sklop, a potom izvlaimo zakljuak. Hipotetiko-kategoriki silogizam. Klauzula ako-onda. Takav je silogizam: Ako neko uzme tuu pokretnu stvar uinio je krivino delo. Milan je uzeo tu nakit. Milan je nainio krivino delo. Odnos izmeu kaluzule ako-onda je odnos formalnog zakljuivanja. Tanost silogizma zavisi od toga da li je injenini sklop naveden u maloj premisi na valjan nain kvalifikovan i da li ta kvalifikacija potpuno odgovara optem pojmu, sadranom u velikoj premisi. Don Djui- instrumentalna logika, koja pristua iz bitno drugaije perspektive. Pravnici, i sudije, prilikom donoenja odluka postuaju na isti nain kao inenjeri, trgovci, bankari, lekari. Oni iznose pred sud svog razuma razliita razmatranja, koja prihvataju ili odbacuju s ciljem da donoenje njihovih odluka bude to je mogue vie racionalno. Valjane odluke se ne mogu donositi ukoliko nemaju na umu posledice do kojih e onedovesti. Utoliko je nuna i teleoloka logika, koja omoguava izbor odgovarajueg naela na temelju koje e se doneti odluka, imajui u vidu i posledice koje e ona proizvesti. Advokat zapoinje zakljukom do koga namerava da doe, a onda analizira injeice date situacije da bi pronaao materijal od kojeg e konstruisati povoljan iskaz o injenicama zarad postavljanja male premise. Glavni problem je u nalaenju premisa iz kojih e se izvesti zakljuak. Haim Perelman- Poao od Aristotelovog razlikovanja analitikih i dijalektikih rasuivanja. Prva dovode do nunih ili istinitih zakljuaka ukoloko su premise, iz kojih se izvode, nune ili bar nesumljivo istinite. Taj tip rasuivanja primeren je strogoj nauci.

Ukoliko treba doneti odluku koja je stvar praktine razboritosti i slobodnog izbora, vrsta rasuivanja koja se tom prilikom koristi bitno je razliita, iako i ona najee ima silogistiki oblik. To su veanja, rasprave, ubeivanja umnim govorom, i jakim argumentima. Aristotel ih naziva dijalektikim rasuivanjem. Dijalektika rasuivanja su prilagoena donoenju odluka u sferi slobode. Kod njih premise samo izgledaju , ili su verovatne. U dijalektikom rasuivanju prelazak sa premise na zakljuke uopte nije nuan, jer da jeste ne bi bilo posredi donoenje odluke koja pretpostavlja slobodan izbor razliitih mogunosti, ukljuujui mogunost da se odluka uopte ne donese. Iz nespornih premisa se mogu ivui sporni zakljuci.

58. Formalna(analitika) logika Prva vrsta logike koja je u modernom dobu najvie koriena i koja je izvrila najvei uticaj na kontinentalno pravi jeste analitika ili formalna logika. Po ovoj zamisli glavna svrha logike je upuivanje i pouavanje kako da razlikujemo ispravne od neispravnih, tane od netanih zakljuaka, koji se izvode iz premisa ija valjanost odnosno istinitost nije sporna. Glavno pojmovno sredstvo kojim se formalna logika slui prilikom utvrivanja odnosa izmeu premisa i zakljuaka jeste silogizam. Svi ljudi su smrtni. Sokrat je ovek. Dakle sokrat je smrtan. U ovom silogizmu prvi sud je velika premisa, drugi mala, a trei zakljuak.prvo nam je potrebno nepromenljivo opte naelo, potom sledi injenica ili injnini sklop, a potom izvlaimo zakljuak. Hipotetiko-kategoriki silogizam. Klauzula ako-onda. Takav je silogizam: Ako neko uzme tuu pokretnu stvar uinio je krivino delo. Milan je uzeo tu nakit. Milan je nainio krivino delo. Odnos izmeu kaluzule ako-onda je odnos formalnog zakljuivanja. Tanost silogizma zavisi od toga da li je injenini sklop naveden u maloj premisi na valjan nain kvalifikovan i da li ta kvalifikacija potpuno odgovara optem pojmu, sadranom u velikoj premisi. 59. Instrumentalna i teleoloka logika Don Djui- instrumentalna logika, koja pristua iz bitno drugaije perspektive. Pravnici, i sudije, prilikom donoenja odluka postuaju na isti nain kao inenjeri, trgovci, bankari, lekari. Oni iznose pred sud svog razuma razliita razmatranja, koja prihvataju ili odbacuju s ciljem da donoenje njihovih odluka bude to je mogue vie racionalno. Valjane odluke se ne mogu donositi ukoliko nemaju na umu posledice do kojih e onedovesti. Utoliko je nuna i teleoloka logika, koja omoguava izbor odgovarajueg naela na temelju koje e se doneti odluka, imajui u vidu i posledice koje e ona proizvesti. Advokat zapoinje zakljukom do koga namerava da doe, a onda analizira injeice date situacije da bi pronaao materijal od kojeg e konstruisati povoljan iskaz o injenicama zarad postavljanja male premise. Glavni problem je u nalaenju premisa iz kojih e se izvesti zakljuak.

60. Dijalektiko rasuivanje Haim Perelman- Poao od Aristotelovog razlikovanja analitikih i dijalektikih rasuivanja. Prva dovode do nunih ili istinitih zakljuaka ukoloko su premise, iz kojih se izvode, nune ili bar nesumljivo istinite. Taj tip rasuivanja primeren je strogoj nauci. Ukoliko treba doneti odluku koja je stvar praktine razboritosti i slobodnog izbora, vrsta rasuivanja koja se tom prilikom koristi bitno je razliita, iako i ona najee ima silogistiki oblik. To su veanja, rasprave, ubeivanja umnim govorom, i jakim argumentima. Aristotel ih naziva dijalektikim rasuivanjem. Dijalektika rasuivanja su prilagoena donoenju odluka u sferi slobode. Kod njih premise samo izgledaju , ili su verovatne. U dijalektikom rasuivanju prelazak sa premise na zakljuke uopte nije nuan, jer da jeste ne bi bilo posredi donoenje odluke koja pretpostavlja slobodan izbor razliitih mogunosti, ukljuujui mogunost da se odluka uopte ne donese. Iz nespornih premisa se mogu ivui sporni zakljuci. 61. Subjektivno i objektivno Znaenje je uvek stvar svesti, a ova je uvek vazda svest o neemu. Svest je stvar pojedinca, a u tumaenju tekstova ti pojedinci su tvorac norme i njen tuma. Jedan niz rei mogao bi u isti mah imati i nekoliko manje vie razliitih znaenja. Ali ako odreeni niz rei po sebi nuno ne predstavlja jedan poseban, nepromenljiv kompleks znaenja, onda odreenost njegovog verbalnog znaenja mora biti prouzrokovana nekom drugom razluujuom silom, usled kojeg je znaenje ovo, a ne ono drugo, ili ono tree. Ta razrluujua sila mora da ukljuuje in volje. Odreenost verbalnog znaenja zahteva in volje. Do odreenih tekoa u tumaenju dolazi zbog toga to volja tvorca nekog pravnog teksta nije isto to i znaenje koje tekst sadri, niti se ovo znaenje moe poistovetiti sa sadrinom koje je tvorac bio svestan. Jer on tvori uvek vie neko to je svestan da ini, budui da nije u stanju da izriito obrati panju na sve vidove znaenja. esto se pravi razlika izmeu subjektivnog i objektivnog tumaenja.Prvo bi teilo otkrivanju znaenja zakona koje je bilo nameravano, tj. one zamisli to ju je imao na umu tvorac zakona i koju je eleo da iskazanim reima i izrazi. Drugo nastoji da ustanovi ono znaenje koje je sadrano u upotrebljenim reima kao takvim. Sama namera, kao unutranji fenomen svesti u naelu je nedostupna i jedino se moe otkriti posredstvom upotrebljenih i drugih zakona i okolnosti koji na nju upuuju. Ono to se podrazumeva pod subjektivnim tumaenjem jeste tumaenje koje uzima u obzir ne samo jezik i norme ve i druge relvantne okolnosti pod kojim je norma ozakonjena. Razlika izmeu subjektivnog i objektivnog tumaenja najvema zavisi od podataka koji se prilikom tumaenja uzimaju u obzir. Subjektivno tumaenje daje prevagu injenicama koje bacaju vie svetlosti na znaaj upotrebljenih rei, a to su line i druge okolnosti koje su u neposrednoj vezi sa sastavljanjem norme i njenim iskazivanjem. Objektivno tumaenje daje prednost iskazanim reima, budui da one izraavaju volju zakonodavca. 62. Statiko i evolucionistiko Prilikom primene ustavnih i zakonskih tekstova koji su stupili na snagu pre vie decenija tuma se suoava sa problemom potpunom nepredvidljivou budunosti. A kako u daljoj budunosti nastupaju promene i okolnosti koje se ne mogu jednostavno podvesti pod stare norme i njihove opte pojmove, prilikom primene ovih normi na pojedinane sluajeve tuma, hteo ne hteo, raspolae slobodom izbora izmeu dveju suprotstavljenih

mogunosti tumaenja. Pri statikom tumaenju smisao i domaaj ovakvih normi mora se i dalje razumeti na nain kako su one poimane i primenjivane u doba njihovog donoenja. Po evolucionistikom tumaenju, davno donete norme valja tumaiti u duhu steenih znanja, iskustava i potreba koje je novo vreme sa sobom donelo. Prednost i neophodnost evolucionistikog tumaenja ustavnih i zakonskih tekstova, lako se moe potkrepiti valjanim razlozima. Ma koliko bili mudri i vidoviti, tvorci ustava ili zakona po pravilu nisu kadri da predvide sve novine i iskuenja sa kojima e se suoiti nove generacije, koje e pod tim aktima iveti. 63. Tumaenje izuzetaka Izuzetke treba usko tumaiti. Svaki izuzetak treba najue tumaiti. Pri tome se prevashodno mora utvrditi da li je data norma, koja se ima primeniti, izuzetak u odnosu na neko optije izriito ili preutno, pravno pravilo. To moe biti samo jedna norma, koja predstavlja odstupanje od neke norme koja je opte pravilo. Primer norma o razbatinjenju nunih naslednika, na osnovu koje zavetilac moe svojom voljom iskljuiti nunog naslednika, ako se ovaj povredom neke zakonske ili moralne obaveze, tee ogrei prema ostaviocu ili je umiljajem uinio neko krivino delo prema ostaviocu. im se na sonovu logikog reda utvrdi neka grupa normi, ili samo jedna norma, predstavlja izuzetak u odnosu na neku drugu grupu normi, ili drugu normu, trebalo bi primeniti usko tumaenje. 64. Popunjavanje pravnih praznina Pod pravno prazninom podrazumevaju se takvi odnosi, injnice i sluajevi koji nisu obuhvaeni i ureeni zakonom ili nekim drugim optim aktom, a po svojim obelejima bi trebalo da budu. Treba iskljuiti sve odnose koji po svojoj sadrini uopte ne mogu biti predmet pravnog regulisanja. Samo utvrivanje da li je re o pravnoj praznini ili je re o odnosu koji ne moe biti ureen pravom jeste stvar tumaenja. Prvane praznine nisu meutim regulisane nikakvim optim normama ve tuma sam treba da stori normu na osnovu koje e reiti dati sluaj, ime preduzima posao zakonodavca. Glavni nain popunjavanja pravnih praznina, iako je esto spor je ste zakonodavna intervencija, odnosno regulisanje jednog pravnog odnosa optom normim. Mogue je i popunjavanje pravnih praznina pojedinanim pravnim aktima- upravnim i sudskim. Kada se suoe sa pravnom prazninom sudije najee koriste analogiju, pod kojom se podrazumeva odluivanje po zakonu ili drugom propisu za sline sluajeve. Otuda i pravilo u slinim situacijama treba postupiti na isti nain. Po sredi su dakle slini sluajevi od kojih je jedan obuhvaen vaeim zakonom, dok drugi nije, pa i na ovaj drugi zbog slinosti treba primeniti zakonsko pravilo na osnovu koga se reava prvi sluaj. Pitanje- u emu pravna praznina i sluaj koji je ureen zakonom treba da budu istovetni, a u emu treba da se razlikuju? Po Tasiu analogija predstavlja identinost samo po unutranjem, dubljem, a ne spoljnem smislu. Ako neka situacija predstavlja isti interesni poloaj i ima isti znaaj i vrednost po licu u pitanju, onda bismo mogli da primenimo i na nju isto pravilo. Popunjavanje pravnih praznina poiva na uverenju da pozitivno pravo nije skup bez ikakvog reda i svrhe sabranih normi, nego svojevrstan sistem, organska celina meusobno povezanih i usklaenih delova. Dve vrste analogija: zakonska i pravna. Zakonska analogija predstavlja proirenje vaenja ozakonjenog pravila na sline sluajeve, ukoliko su razlozi za donoenje tog pravila primereni i slinim, zakonom neregulisanim sluajevima. Ukoliko se pravna praznina ne moe popuniti zakonskom analogijom, pribegava se pravnoj analogiji- stvaranju i izvoenju norme iz optih naela celokupnog

pozitivnog prava da bi se reio neki zakonom neureen sluaj. Zakonskom analogijom reenje datog sluaja se izvodi iz pravnog osnova pojedinog zakona, pravnom analogijom praznine se popunjavaju optim naelima izvedenim iz pravnog poretka kao celine. 65. Analogija Analogija je opte logiko naelo, primenjivo u svim podrujima ivota, kojim se zakljuuje po slinosti; ako su dva predmeta slina u nekim vanim obelejima, moe se zakljuiti da su slina i u drugim svojim obelejima. Analogija je ispravna ako je slinost izmeu dva vana i konfliktna druvtvena odnosa vrlo znaajna, tj. ako su tim pojavama bitne osobine zajednike, a sporedne razliite. Pod bitnom slinou, kao uslovom primene analogije u pravu, misli se prvenstveno na identinost interesa i ciljeva koji se pravnom normom tite. To znai da je analogija, kao logiki argument, pouzdana kada se upotrebljava uz ciljno tumaenje. Vrste analogija: zakonska i pravna. Zakonska analogija predstavlja proirenje vaenja otakonjenog pravila na bitno sline neregulisane sluajeve. Pravna analogija se tie primene jednog opteg naela na sluaj koji predstavlja pravnu prazninu. 66. Suverenost Kada se nadmona vlast drave pravno definie dobijamo pojam suverenosti, koji pretpostavlja nepostojanje kako spoljnih, tako i unutranjih pravnih ogranienja te vlasti. Ocem suverenosti se smatra an Boden. Ovaj izraz potie od starofrancuskog sovrain, to prvobitno nije oznaavalo nosioca najvie vlasti ve nekoga sa viim poloajem. Taj vii je onom niem suverain. Sa jaanjem kraljevske vlasti ovaj izraz se pripisuje samo kralju. Latinski maiestas, a povremeno i summa potestas umesto francuske rei souverainete. Hugo Grocijus summa potestas ili summa imperium. an Boden nije samo izumeo odgovarajui izraz za suverenos ve je ovo svojstvo drave uinio njenim bitnim odreenjem po kojem se ona razlikuje od slinih ljudskih tvorevina. Drava je pravna vladavina mnogih porodica, i onoga to im je zajedniko, sa suverenom vlau. Suverenost je apsolutna i postojana vlast jedne drave. Suverenost je vrhovna vlast nad graanima i podanicima koja je razreena obaveze pokoravanja zakonu. To je stalna, neprenosiva, neotuiva, nedeljiva i pravno neograniena vlast, poto je suveren izvor prava. Najvanije obeleje suverenosti predstavlja pravo suverena da donosi zakone za graane bez saglasnosti viih, niih ili sebi ravnih. Ostala obeleja suverenosti jesu vlast objavljivanja rata i zakljuenja mira, pravo imenovanja dravnih zvaninika, pravo suenja u poslednjem stepenu, davanje pomilovanja i pravo kovanja novca i oporezivanja. Suverenost uz to pretpostavlja kontrolu nad obiajnim pravom, koje suveren sankcionie i time doputa da se to pravo primenjuje. Posebnu panju zasluuje apsolutnost kao bitno svojstvo dravne suverenosti. Suverenost je apsolutna jer nije vezana nikakvim zakonom, nedeljiva je, i ne doputa bilo kakvo ograniavanje ili uslovljavanje. Suverena zakonodavna vlast je pravno neograniena. Boden definie suverenost kao vrhovnu vlast nad graanima i podanicima koja je pravno neograniena, poto je suveren izvor prava. Suveren vezan boanskim i prirodnim pravom. Hobs je suverenost poistovetio sa apslolutnom vlau koja nema ni pravnih ni moralnih ogranienja i zapreka. Za Hobsa suverenost je bila vetaka dua drave- dua onog smrtnog Boga kome dugujemo svoj mir i odbranu. Drava je za Hobsa tvorevina drutvenog ugovora. Nju kao linost predstavlja suveren kome je poverena suverena vlast. Ta vlast je apsolutna i neograniena. Ona obuhvata: odluivanje ta je potrebno za mir i odbranu drave; pravo prosuivanja o tome koja su miljenja i uenja tetna a koja korisna za mir; pravo postavljanja zakona;

vrenje pravosua i reavanje sporova; voenje rata i zakljuivanje mira; biranje savetnika i ministara; nagraivanje i kanjavanje podanika. Suveren jedne drave nije potinjen graanskom zakonu. 67. Tri lica drave-sila,vlast,autoritet U trenutku svog nastanka dreve su bile jedan kvantum fizike sile. To je sila koja postoji nezavisno od bilo koje pojedinane volje i koja je kadra da izdaje zapovesti i iznudi odgovarajuu pokornost. Drava postoji ukoliko raspolae neprikosnovenim monopolom sile nad odreenom teritorijom. Drava postoji sve dok postoji sila koja nosi njeno ime. Svaka dugovenija drave se ne pojavljuje samo kao gola sila niti ta injenica nuno povlai sa sobom arbitrarnost prilikom vrenja dravne prinude. Dobro ureen dravni ivot pretpostavlja vrenje dravne vlasti po postupku i prema pravilima koji su unapred utvreni i poznati. A kada drava postupa na takav nain ona nije vie puka sila ve je kvalifikovana sila- sila koja se vri u ime zakona. I sama drava je stvorena i ureena zakonom. Ako se zakoni pripisuju dravi da bi smo objasnili njihovu obaveznost, time samo pridajemo dodatnu klvalifikaciju dravnoj sili: ona se vri u skladu sa zakonom, a zakon je obavezan zato to ga je propisala ta ista dravna sila. Drava ima dvostruko svojstvo- da je kvalifikovana zakonom, i vrednou. Unutranja sloga koja se obino naziva socijalnom kohezijom. U takvoj dravi se graani najvema dobrovoljno pokoravaju dravi zato to je smatraju svojom i vaeim zakonima ne zbog kazne, ve zboh njihove unutranje vrednosti. Ova tri razliita perioda u razvoju drave- nadmona sila, zakonom ureena vlast, i legitimna-sloena deravna zajednica navele su D-Antreva da razlikuje tri lica u kojima se drava pojavljuje: sila, vlast, autoritet. Prvo lice istiu zastupnici realistikog stanovita; drugo zapaaju pravnici koji u dravi otkrivaju pravnu zajednicu koja je stvorena pravnim poretkom; tree grade oni mislioci, naroito filozofi, koji nastoje da dravi pribave neko opravdanje koje nadilazi golu silu i suverenu vlast koja je uroena zakonima koje je sama donela. Unutar pravnog poretka koji ini stvarnost mnogi pravni mislioci prave razliku izmeu efikasnosti, validnosti i legitimnosti. Svaka dravna vlast najpre mora biti efikasna, to jest kadra da unutar teritorije koju kontrolie iznudi pokornost onih koji se njenim zapovestima protive. Za pravnu dravu ovaj atribut nije dovoljan ve je potrebana i validnost, odnosno zakonitost svih akata drave. Prema ovom stanovitu , vlast kojom raspolae drava jedino moe biti pravom ureena vlast, tako da se ni jedan akt ne moe pripisati dravi ako nije validan, odnosno zakonit.Ono to je zakonito ne mora uvek biti legitimno. Legitimnost pretpostavlja pre svega ispravan nain sticanja i vrenja dravne vlasti, prema unapred utvrenim pravilima. 68. Pravna drava 69. Vladavina prava Ustavnost je samo jedno od sredstava ograni;enja samovolje dr\avne vlasti i obezbeivanja neprikosnovene ljudske slobode. Nije meutim svejedno kakvi su zakoni kojim se dravna vlast ograniava i koje su to svrhe zarad kojih se takve granice utvruju. Nuno je odreivanje odgovarajue sadrine veeih zakona, a potom i legitimnih ciljeva kojima dravna vlast moe da smera. Vladavina prava je metapravna ideja o valjanom pravnom poretku koji podrobnim i postojanim pravnim ogranienjima dravne vlasti, odgovarajuim svojstvima zakona i pouzdanim institucionalnim jemstvima obezbeuje ljudsku sigurnost i slobodu. Materijalna ogranienja. Odgovarajua svojstva pravnih akata. Jednoobraznost i univerzalnost zakona u materijalnom smislu uglavnom se svodi

na njegovu optost. Predmet zakona opti, on posmtra sve podanike kao jednu celinu, a radnje uzima apstraktno. Optou se jeme individualna sloboda i samnjuje se mogunost samovolje vlasti budui da je sloboda tue samovolje jedino moguna pod vladavinom optih zakona. Druga bitna odlika valjanih zakona jeste njihova odreenost. Odgovarajua mera odreenosti u odnosu na predmet koji reguliu. Odreenost zakona pretpostavlja i njegovu jasnost. Jezika zakona mora biti lako razumljiv i jednostavan, a upotrebljene formulacije jezgrovite i saete. Pojmovi koji se koriste ne smeju da budu dvosmisleni. Neophodna odlika zakona je i postojanost. Ona je naroito vana danas kada se uestalije i bre nego ikada donosi mnotvo novih pravnih normi koje ukidaju ili delimino menjaju one koje su do tada bile na snazi. Od svih svojstava zakona najtee se formuliu njegova unutranja moralna vrednost i pravednost. Pored materijalnih ogranienja vladavina prava pretpostavlja i neka institucionalna ogranienja, kao to su nezavisnost sudstva, zabrana donoenja zakona sa povratnim dejstvom habeas corpus. Samo postojanje valjanih optih zakona nije dovoljno, nune su i odgovarajue procesne forme i institucionalna jemstva.