УЛОГА ПРИНУДЕ У ДРЖАВНОЈ УПРАВИ

1. Увод
Поштовани данас ћу вам изложити предавање на тему улога принуде у државној управи.

Као што сви добро знамо појам принуде представља свесну делатност у којој један субјект
предузима према другом субјекту одређене радње којима жели да другом субјекту наметне
одређено понашање. Наметање одређеног понашања главно је својство принуде јер да тог
наметања нема субјект једноставно не би прихватио то одређено понашање.

2. Историјат и развој принуде

Пре свега како би разумели данашњи појам принуде и везаност принуде за управу морамо се
вратити у прошлост где се принуда најчешће јављала кроз употребу физичке силе, но она се могла
и манифестовати и путем психичке принуде мада су и једна и друга тековина развоја људског
друштва. Код првобитних држава принуда се сводила пре свега на полицију и војску а касније и на
финансијске органе, без ње су завођење реда и мира као и одбрана земље од спољних напада били
немогући. Разлог томе били су низак степен едукације који је проузроковао пружање отпора рада
у општем интересу нпр. Обавезно школовање, вакцинација итд.

3. Оправданост принуде
Оправданост принуде уочавамо у њеној примени када се ради о општем интересу државе као
што је горе наведено уколико имамо одређени проблем то јест врсту одбијања радње као што је на
пример случај када родитељ забрањује деци обавезну вакцинацију било из личних или других
уверења имаћемо потпуну оправданост принуде јер би се управо решавањем проблема који
постоји не само отклонио тај проблем већ и многи други који би настали као његова последица те
би их држава морала отклањати и улагати још већи напор и средства која су итекако ограничена.
Насупрот томе принуда се нажалост манифестује и кроз полицијску бруталност, не постоји без
разлога народна изрека ,,удара као жандармерија“ о овоме могу посведочити било који учесници
протеста у последњих седамдесетак година.
Присуство претераног или недовољног присуства принуде у јавној управи умногоме ће зависити и
од власти то јест органа који својим одлукама (уредбама, наредбама, упутствима итд.) усмеравају
којим ће се путем доћи до решавања проблема.

4. Принуда у развијеном друштву

Међутим то зависи и од самих грађана јер напретком науке и технологије kao и повећаном
демократизацијом и пре свега едукацијом сваког појединца друштво би увелико просперирало јер
и државу и управу и власт чини скуп појединаца који је својом вољом и мишљу обликује у правцу
у ком и они сами иду. Управо због тога повећала би се свест која би утицала ка мирном решавању
проблема са којим се суочавамо што самим тим оправдану примену принуде у државној управи
своди на минимум узмимо један прост пример, зауставља нас саобраћајна полиција јер смо
прекорачили дозвољено ограничење брзине и по процедури нам објашњава прекршај и пише
казну, ми можемо под А: ући у конфликт и почети са вербалним евентуално и физичким нападом
чиме би се постојећи проблем увелико увећао или можемо под Б: преиспитати своју ситуацију
критички је осмотрити и једноставно платити казну за учињени прекршај.Овде се управо може
поставити граница између та два понашања.
Тренутно се не може навести држава која је достигла тај степен развоја али дефинитивно се тежи
ка том циљу, можда ми и нећемо бити у могућности да живимо у таквом друштву, не овом из
примера плаћања казне надам се да смо то већ сви превазишли. Узевши у обзир људску еволуцију
од постанка човека до данас апсолутно је могуће да ће неке будуће генерације то и дочекати.

5. Ограничења принуде у државној управи

Постоји и тенденција ограничења принуде у државној управи који се реализује кроз политичку
и правну контролу државног апарата (парламентарна и судска контрола). Прецизно су предвиђене
области и случајеви у којима се дозвољава принуда и њена средства. Да ли ће се ова тенденција
развоја управе наставити и у ком правцу тешко је рећи са сигурношћу, међутим једно је сигурно да
увек постоји могућност враћања на старо, јер свака значајнија друштвена и државна криза
оживљава принуду, као могућност, извесност или реалност.

О присуству принуде у државној управи можемо полемисати са мноштва становишта ипак

чињеница је да се сигурност функционисања државе и њених органа заснива на принуди и да као
таква без ње тренутно не може опстати, јер је управо елемент прихватања одређеног понашања
каквог захтева држава сам фундамент поштовања прописа и државе као такве.

Зато бих на крају прочитао цитат професора Радомира Лукића који је у једном интервјуу
рекао следеће ,,.. Драге колеге, млади правници. Упамтите од данас, па за цео живот, да је држава
монопол насиља и да влада страхом који сеје преко војске, полиције, тужилаштва, али често и
судова. Због тога ћете као правници морати целог живота да будете у сукобу са државом бранећи
народ од зле власти, јер је свака власт зла и опака. Само тако ослобађаћете народ тог страха и
завређивати свој углед и углед наше правне професије. Ово се посебно односи на оне, који буду
имали среће да буду адвокати или судије...“.