1. НАВЕДИТЕ МЕТОДЕ КОНТРОЛЕ СТЕРИЛИЗАЦИЈЕ.

 Физичка – Подразумева контролу рада апарата, постигнуте температуре, постигнутог

притиска и времена трајања стерилизације. На савременим апаратима вредности се мере
аутоматски и бележе се на кривуљама.

 Хемијска – Састоји се у примени различитих хемијских материја које под дејством

температуре 115 – 120 степени мењају својства: прелазе из једног агрегатног стања у друго
(топе се) или мењају изглед – боју. При хемијској стерилизацији користе се тракице – најчешће
Микулићев папир који је при нормалној температури мрке боје (премазан је јодним скробом), а
при температури од 120 степени мења боју у белу, што означава да је стерилизација успешно
обављена. Контролне траке стављају се на више места у стерилизатору и ако само једна не
промени боју значи да стерилизација није успела.
 Бактериолошка – биолошка – У апарат се уносе Петријеве шоље са културом живих
микроорганизама и њихових спора које су отпорни на високе температуре (бацил антракса или
ампуле са спорама бацила суптилиса), заједно са материјалом за стерилизацију. Уколико су
након стерилизације уништене све колоније значи да је апарат исправан, а стерилизација
добра. Такође, можемо узети и брисеве са стерилисаног материјала и засејати на одговарајућим
подлогама, уколико нема микроорганизама значи да је стерилизација успешна. Представља
најпоузданију и најсигурнију методу контроле стерилизације.

2. ШТА ЈЕ ДЕЗИНФЕКЦИЈА?

СКРИПТА:

Дезинфекција је појам супротан инфекцији. То је поступак којим се делимично уништавају или

одстрањују микроорганизми у спољњој средини (уништавају се вегетативни облици, али не и
спорогени). Заснива се на употреби дезинфекционих средстава.

БЕЛИ МАНТИЛ:

Поступак делимичног, тј.непотпуног уклањања микроорганизама са ткива или предмета.

3. ДЕФИНИШИТЕ СТЕРИЛИЗАЦИЈУ.

Стерилизација је поступак којим се уништавају сви облици микроорганизама и њихових спора са

свих предмета, инструмената и материјала, што значи потпуно одсуство свих микроорганизама.
(нема ни вегетативних облика, ни спорогених).
Поступком стерилизације спречава се уношење патогених микроорганизама путем предмета који
долазе у контакт са ткивима, а самим тим и настанак инфекције. Користе се физичке и хемијске
методе.

У физичке методе спадају:

 Топлота – влажна топлота (водена пара у аутоклаву и вода – кување), и сува топлота (суви
врући ваздух у сувом стерилизатору и пламен – спаљивање)
 Јонизујуће зрачење – рендгенско зрачење, ултраљубичасто зрачење, бета и гама зрачење
 Ултразвук

За хемијске методе користе се јака дезинфекциона средства и хемикалије које у одређеној

концентрацији за одређено време могу да униште све микроорганизиме. (гас – етилен оксид,
формалдехид, јака дезинфекциона средства – водоник пероксид, Гигасепт..)

4. КОЈА МЕТОДА КОНТРОЛЕ СТЕРИЛИЗАЦИЈЕ ЈЕ НАЈПОУЗДАНИЈА?

Најпоузданија метода контроле стерилизације је бактериолошка – биолошка метода.

5. ЗАШТО ЈЕ БАКТЕРИОЛОШКА МЕТОДА КОНТРОЛЕ СТЕРИЛИЗАЦИЈЕ

НАЈПОУЗДАНИЈА?

Зато што можемо да засејемо на Петријевим шољама културе микроорганизама, а можемо и

узимати брисеве.

6. АСЕПТИЧНИ ПОСТУПАК ПОДРАЗУМЕВА? (РАД УЗ ПРИМЕНУ

ДЕЗИНФЕКЦИЈЕ, РАД НА ОДЕЉЕЊУ СТЕРИЛИЗАЦИЈЕ, РАД У
СТЕРИЛНИМ УСЛОВИМА)

СКРИПТА:

Примена стерилног материјала и инструмената, као и асептичних техника рада којима се спречава
улазак микроорганизма у тело пацијента ( техника недодиривања, хигијене руку и употребе
стерилних рукавица), а примењује се код инвазивних медицинских поступака, оперативних
захвата и превијања рана.

7. СТЕРИЛИЗАЦИЈА СУВИМ ТОПЛИМ ВАЗДУХОМ?

Спроводи се у посебним уређајима – сувим стерилизаторима. Стерилизација траје 2 сата ( 60 –

90 минута – Бели мантил), од момента достизања температуре од 180 – 220 степени (170 – 180 –
Бели мантил). Материјал се за суви стерилизатор пакује у касете. Ова врста стерилизације користи
се за стерилисање термостабилног материјала – стакло, метал, порецелан.
Предности: могу се стерилисати кутије са инструментима за поједине врсте интервенција и што се
на овако високој температури уништава вирус хепатитиса.
Недостаци: висока температура оштећује инструменте.

8. ПОДЕЛА РАДА У ОПЕРАЦИОНОЈ САЛИ НА ЕТАПЕ?

Рад у операционој сали може се поделити у 3 етапе:

 Прва етапа обухвата контролу:

 Да ли су спремљени потребни инструменти за интервенцију
 Да ли су припремљени сви апарати и материјал
 Да ли је све постављено на одређено место, јер правилан распоред инструмената, апарата и
материјала олакшава рад целог тима

Болесник се по налогу лекара довози у салу уз пратњу одељенске сестре, потом га преузима
особље из операционог блока, уводи га у анестезију и поставља у одговарајући положај.

 Друга етапа обухвата:

 Припрему инструментарке
 Хируршко прање руку – пре заказане операције
 Облачење стерилног мантила
 Навлачење хируршких рукавица
 Припрема стерилног рубља за хирурга и асистента
 Постављање инструмената на сто – увек исти редослед

 Трећа етапа обухвата:

 Облачење хирурга у стерилно рубље
 Навлачење хируршких рукавица помоћу инструментарке
 Размештање инструмената по устаљеном распореду ( ПРВИ РЕД – основни хируршки
инструменти који се најчешће користе; ДРУГИ РЕД – инструменти специфични за ту врсту
операције; ТРЕЋИ РЕД – инструменти који се ређе корсите и дупликати инструмената из
прва два реда)

9. АДМИНИСТРАЦИЈА У ОПЕРАЦИОНОЈ САЛИ?

Документација се мора уредно и прецизно водити за сваку операциону салу.

 Дневни операциони програм – листа на којој је написан распоред операција по салама,

редослед операција и имена чланова хируршке екипе
 Књига анестезије – у њој се уносе основни подаци – која је анестезија дата, премедикација,
све што је дато у току анестезије и виталне функције
 Књига стерилизације – води се за сваки стерилизатор посебно, у њој се уносе подаци о
дневном промету, месечни налази испитивања и друге појединости важне за рад стерилизатора
 Операциони протокол – састоји се од књиге и записника. У књигу се уносе основни подаци о
пацијенту, назив операције и која је екипа вршила операцију; Записник води хирург – оператор
у одговарајућем формулару
 Књига патохистолошких испитивања – основне генералије болесника, шта је узето и датум
узимања ткива
 Листа потрошње – ову листу пишу инструментарка и анестетичар и уносе сав материјал који
је потрошен у току операције
 Књига апотеке – у ову књигу се осим лекова уписује и завојни материјал, протезе и друго
 Књига наркотика – води се у склопу књиге апотеке
 Књига инвентара – прописује је установа и води се посебно за намештај, посебно за
инструменте

10. ПРАВИЛА РАДА СЛОБОДНЕ СЕСТРЕ ИНСТРУМЕНТАРКЕ?

Слободна – циркуларна сестра инструментарка је заправно асистент. Она организује пре, за време
и после операције.

 Дужности везане за операциону салу – брине о распореду намештаја у операционој сали,

контролише исправност апарата у операционој сали, води бригу и контролу над мерама асепсе
 Дужности везане за болесника – врши идентификацију болесника, помаже при постављању
болесника на операциони сто, контролише да ли је оперативна регија припремљена, учествује
у постоперативном збрињавауњу болесника, помаже при премештању болесника са
операционог стола и по потреби га прати до одељења интензивне неге
 Дужности везане за хируршку групу – помаже код облачења хируршке екипе, додаје уколико
нешто затреба за време операције, прихвата ткиво, секрет и други материјал за анализе и
дистрибуира га даље на испитивања

11. ПАРАМЕТРИ СТЕРИЛИЗАЦИЈЕ У АУТОКЛАВУ?

 Текстил – 134 степени, 2,5 бара, 3,5 минута од постизања температуре
 Гумени материјал – 121 степен, 1,2 бара, 20 минута од постизања температуре

Зависно од тога шта се стерилише, температура се креће између 126 – 138 степени (120 – 140
степени – Бели мантил), притисак 1,5 до 2,5 бара (2 – 3 бара – Бели мантил), а време од 3 до 30
минута (30 – 40 минута – Бели мантил).
12. БОВИ ДИК ТЕСТ?

Служи за проверу рада аутоклава – симулантна стерилизација. Временски норматив за проверу је

5 минута на температури од 134 степени, након чега се проверава боја теста.

13. ШТА СЕ ПОДРАЗУМЕВА ПОД ИНТРАХОСПИТАЛНИМ

ИНФЕКЦИЈАМА?

Интрахоспитална инфекција је свака инфекција која је настала код болесника или особља у
здравственим установама стационарног типа 24 – 48 часова по пријему болесника или отпусту
болесника са јасно израженим манифестацијама обољења.

То је инфекција која није била манифестна нити је пацијент био у инкубацији у време пријема у
болницу или другу здравствену установу. У болничке инфекције спада рецидив инфекције
пацијента који се премешта из једне болнице у другу, без обзира да ли је инфекција манифестна
или се пацијент налази у инкубационом стадијуму за време пријема у нову здравстену установу.

14. ИЗВОРИ ИНТРАХОСПИТАЛНИХ ИНФЕКЦИЈА – ПОДЕЛА?

Интрахоспиталне инфекције могу бити изазване ендогеним и егзогеним факторима.

 Ендогене инфекције изазивају условно патогене бактерије са коже и слузокоже болесника.

Падом имунитета код домаћина или оштећењем природних баријера, условно патогени
узрочници постају патогени за домаћина и долази до развоја интрахоспиталног обољења.
(E.colli, Pseudomonas, Kandida albicans, Staphylococus aureus..)
 Егзогени фактори који могу изазвати интрахоспиталне инфекције могу се поделити у 2 групе:
 Објективни услови: 1) неправилн изградња болнице; 2) недовољан број изолатора; 3)
болесничке собе са великим бројем постеља; 4) неадекватан систем загревања и
вентилације; 5) недовољан број санитарних просторија; 6) неадекватна тријажа при
пријему..
 Субјективни услови: 1) недовољна стручна оспособљеност медицинског и помоћног
особља;
2) недовољна контрола медицинског особља; 3) недовољна контрола болесничких посета;
4) недовољно спровођење правилне организације рада (укрштање чистог и нечистог);
5) неправилно руковање апараима за дијагностику и терапију...

15. КАКО ДЕЛИМО ЕГЗОГЕНЕ ФАКТОРЕ КОЈИ МОГУ ДА ИЗАЗОВУ

ИНТРАХОСПИТАЛНЕ ИНФЕКЦИЈЕ?
 Егзогени фактори који могу изазвати интрахоспиталне инфекције могу се поделити у 2 групе:
  Објективни услови: 1) неправилн изградња болнице; 2) недовољан број изолатора; 3)
болесничке собе са великим бројем постеља; 4) неадекватан систем загревања и
вентилације; 5) недовољан број санитарних просторија; 6) неадекватна тријажа при
пријему..
 Субјективни услови: 1) недовољна стручна оспособљеност медицинског и помоћног
особља; 2) недовољна контрола медицинског особља; 3) недовољна контрола болесничких
посета; 4) недовољно спровођење правилне организације рада (укрштање чистог и
нечистог); 5) неправилно руковање апараима за дијагностику и терапију...

16. КАКО СЕ ВРШИ КОНТРОЛА ХИРУРШКОГ ПРАЊА РУКУ?

Контрола хируршки опраних руку је од изузетне важности, јер су руке најчешћи извор инфекције.
На крвни агар – микробиолошка подлога, у Петријевој шољи остављају се отисци прстију за сваку
руку посебно. Контрола се може вршити и помоћу брисева, брис се узима са подручја око ноката,
између прстију и са дланова.

17. КАКО СЕ ВРШИ КОНТРОЛА ВАЗДУХА У ОПЕРАЦИОНОЈ САЛИ?

Контрола ваздуха је неопходна нарочито код проветравања клима уређајима и када се посумња на
аерогену инфекцију. За контролу ваздуха постављају се Петријеве шоље са крвним агаром на
различитим местима у разним висинама у времену од 1 – 3 сата. ( више Петријевих шоља –
реалнији резултат)

18. ДОКАЗАНО ЕФИКАСНЕ МЕРЕ ЗА СУЗБИЈАЊЕ БОЛНИЧКИХ

ИНФЕКЦИЈА СУ?

Довољно ефикасне мере су:

 Стерилизација
 Прање руку
 Затворени систем дренаже урина – уринарне кесе
 Асептични поступак са канилама – при интравенском увођењу катетера
 Асептични поступак код дисајних путева – при примени вештачког дисања (респиратор)
 Обавезно ношење рукавица код превијања рана – техника не додируј при превијању
 Преоперативна примена антибиотика

19. ВЕРТОВАТНО ЕФИКАСНЕ МЕРЕ ЗА СУЗБИЈАЊЕ БОЛНИЧКИХ

ИНФЕКЦИЈА СУ?
Вероватно ефикасне мере – препоручују се на основу искуства су:

 Едукација
 Изолација
20. ШТА ЈЕ МЕДИЦИНСКА ТРИЈАЖА И КАКО ЈЕ ДЕЛИМО?

Медицинска тријажа је поступак разврставања повређених и оболелих у одговарајуће групе:

 Према врсти повреде и обољења

 Према врсти и хитности медцинске помоћи – збрињавања
 Према расположивим средствима и евакуацији

Медицинском тријажом се обезбеђује редослед у збрињавању што доприноси да сваки повређени

прими правовремено неопходну медицинску помоћ.

21. ПРВИ РЕД ХИТНОСТИ.

Први ред хитности обухвата групу повређених којима је потребна неодложна медицинска помоћ
из виталних индикација, у циљу спасавања живота. Овде спадају:

 Обилна спољашња и унутрашња крварења

 Повреде са гушењем
 Пнеумоторакс и хематоторакс
 Акутни абдомен и отворене повреде трбуха
 Повреде мокраћне бешике
 Краш синдром и гасна гангрена
 Краниоцеребралне повреде

22. ДРУГИ РЕД ХИТНОСТИ.

Други ред хитности обухвата групу повређених и оболелих којима је потребна хируршка помоћ и
интервенција, али се она, за извесно време, може одложити без битних последица на њихов даљи
ток лечења и коначно излечење. Овде спадају:

 Повреде великих костију и зглобова

 Опсежне повреде меких ткива
 Отворене и затворене повреде главе БЕЗ повреде мозга
 Максилофацијалне повреде
 Повреде кичме
 Повреде шаке
 Повреде ока
  Опекотине 10 – 40 % површине тела
 Тешке смрзотине
 Озрачења 150 – 400 Р

23. ШТА СУ ТРИЈАЖНИ ТАЛОНИ?

Тријажни талони дају корисна обавештења медицинским екипама које долазе. Тријажни талони
разликују се по:

 Боји – црни папир указује да је повређени умро, црвени да је у питању крварење, плави да
се ради о повреди плућа..
 Облику – округло указује да је потребна евакуација у ортопедску болницу, троугласто да је
потребна општа хируршка болница..
 Могу да садрже написани текст, уколико постоји могућност за такво остављање поруке

Обично се фиксирају за дугме блузе или на неки други начин да не може да спадне.

24. КОЛИКО РЕДОВА ХИТНОСТИ ПОСТОЈИ И НАБРОЈИ КОЈЕ СУ ТО

ПОВРЕДЕ И СТАЊА ЗА СВАКИ ОД ЊИХ.

Постоји четири реда хитности: први рх, други рх, трећи рх, четврти рх.

Трећи ред хитности обухвата групу лако повређенихи и оболелих, чије повреде и обољења не
ремете виталне функције и код којих се хируршка интервенција и друга медицинска помоћ могу
одложити за извесно време. Овде спадају:

 Повреде малих костију и зглобова

 Мање повреде меких ткива
 Контузије и комоције главе
 Опекотине са мање од 10% површине
 Мање смрзотине
 Гнојне инфекције коже и поткожних ткива
 Озрачења до 150 Р

Четврти ред хитности обухвата групу најтеже повређених, са мало изгледа за преживљавање –
морибунди и поред интензине терапије, и примењује се одложена медицинска помоћ. Овде
спадају:

 Тешке краниоцеребралне повреде са дубоком комом

 Агонална стања различите етиологије
 Опсежне и дубоке опекотине са преко 40% захваћености површине тела
  Тешке повреде трбуха са узнапредовалим перитонитисом
 Повреде удружене са озрачењем четвртог степена

25. СИГУРНИ ЗНАЦИ КАРДИОРЕСПИРАТОРНОГ ЗАСТОЈА?

Сигурни знаци кардиореспираторног застоја су:

 Губитак свести – настаје 15 секунди након престанка срчаног рада и престанка

циркулације крви у мозгу.
 Престанак дисања – настаје непосредно по престанку срчаног рада. Некада је престанак
дисања узрок, а не последица кардиак ареста.
 Губитак пулса на великим крвним судовима – (а.каротис и а.феморалис), код пацијената
за које се сумња да је наступио кардиак арест не треба тражити пулс на периферним
крвним судовима. Пулс на великим крвним судовима палпира се практично све док срце
ради. Најефикасније је палпирање пулса изнад а.каротис комунис. Палпирање се врши
јагодицама два или три средња прста.
 Промена боје коже и видљивих слузокожа – настаје као последица инсуфицијенције
периферне циркулације. Пацијент је цијанотичан када је престанакк рада срца изазван
тешком аноксијом или хипоксијом. Пацијент је изразито блед или пепељасто сив када је
узрок кардиак ареста искрварење.

26. ЕКГ ОБЛИЦИ КАРДИАК АРЕСТА?

Електрокардиографски се разликује четири облика кардиак ареста и њихово препознавање је од

значаја за даљу терапију.

 Вентрикуларна фибрилација – најчешћи узрок напрасне срчане смрти. Неправилно,

континуирано, перисталтично покретање комора срца које не избацује крв. Узроци: исхемија
микрада, удар електричне струје, катетеризација срца и други дјагностички поступци..
 Вентрикуларна тахикардија са одуством пулса – најопаснији претходник вентрикуларној
фибрилацији. Пулс може, али и не мора бити пипљив. Уколико се пулс не пипа и пацијент је
без свести, вентрикуларна тахикардија се третира као вентрикуларна фибрилација.
 Асистолија – стање потпуног престанка спонтане електричне и механичке активности срца.
Електрокардиографски се карактерише равном линијом на ЕКГ-у. Нагла смрт због примарне
асистолије је углавном повезана са дифузним оштећењем миокарда.
 Електромеханичка дисоцијација – кардиоваскуларни колапс, означава одсуство механичке
активности или неадекватне активности уз присуство континуираних, координираних таласа
на ЕКГ-у. Електрична активност у зависности од узрока и времена трајања, може бити
нормална, уз присуство нормалног ЕКГ комплекса, могу се јавити различити поремећаји ритма
све до „бизарних вентрикуларних комплекса“ умирућег срца.

27. КАДА НЕ ЗАПОЧИЊАТИ РЕАНИМАЦИЈУ КОД ХОСПИТАЛИЗОВАНОГ

ПАЦИЈЕНТА?

Приликом доношења одлуке о КПЦР треба имати у виду да циљ реанимације није продужавање
агоније када нема никакве наде за оздрављење, а оздрављење значи поновно достојанствен и пун
живот, због тога се реанимацијски поступци не изводе код особа које се налазе у терминалном
стању тешке, неизлечиве болести.

28. НАВЕДИТЕ 4 МЕТОДЕ ДЕФИНИТИВНЕ ХЕМОСТАЗЕ.

НЕГРА:

То је трајно решавање проблема крварења из повређених крвних судова, постиже се хируршким

оперативним мерама:

 Подвезивање крвног суда – најчешћи је начин и представља основни и рутински метод

деф.хемостазе и сматра се најсигурнијим
 Шав крвног суда – најидеалнија метода и примењује се код повреда већих крвних судова
код којих је неопходно сачувати континуитет и пролазност. Шав може бити делимичан или
бочни и тотални циркуларни.
 Штипаљка од метала (клипс) – примењује се у случајевима када се крвни судови који
крваре налазе у средини у којој лигатура не може да се одржи – мозак, јетра..
 Термокоагулација или електрокоагулација – најчешће се примењује код дифузних
параисхемијскиј крварења при којима се крвни судови не виде, а лигатура се тешко
одржава.

БЕЛИ МАНТИЛ:

Циљ ове хемостазе је да дефинитивно (терапијски) збрине тј.заустави крварење:

 Лигатура (подвезивање) – постављање хируршког конца око крвног суда и везивање.

Изводи се на мањим крвним судовима, јер би се у супротном изазвала исхемија ткива.
 Сутура (зашивање) – спајање прекинутих крвних судова хируршким техникама шивења.
Изводи се код повреда великих крвних судова, да би се успоставила нормална циркулација.
  Електрокоагулација (термокоагулација) – „спаљивање“ ткива помоћу инструмента кроз
који пролази електрична струја – каутеризација. Топлота при додиру инструмента и крвног
суда доводи до коагулације крви у крвним судовима.
 Медикаментна хемостаза – примена лекова који локално доводе до престанка или до
смањења крварења (газа натопљена физиолошким ра-ром, адреналин..)
 Биолошка хемостаза – биолошки препарати који доводе до коагулације (тромбин, фибрин,
фибриноген..), и могу се користити системски или локално у иду пене, гела, сунђера.
 Спонтана хемостаза – нормална хемостаза која се одвија у три етапе: 1) вазоконстрикција
– сужење крвног суда као реакција на повреду; 2) агрегација тромбоцита – на оштећеном
зиду крвног суда накупљају се тробоцити; 3) активација фактора коагулације – накупљени
тромбоцити доводе до активације фактора коагулације што доводи до формирања тромба.

29. ПОДЕЛА КРВАРЕЊА ПРЕМА ВРЕМЕНУ НАСТАНКА И МЕСТУ

КРВАРЕЊА.
 Према времену настанка крварења се деле на:
 Примарно – настаје непосредно након повреде, када нема сила у околини крвног суда које
врше притисак и могу спречити крварење.
 Секундарно – настаје након одређеног времена, услед фактора околине (ткива) која својим
притиском на крвни суд спречавају крварење.
 Према месту крварења деле се на:
 Унутрашње – крв остаје унутар тела, крв се излива у сам организам (у ткива, органе и
телесне шупљине), а не доспева у спољашњу средину. Настају као последица повреде или
патохистолошких процеса. (haemoperitoneum – изливање у трбушну дупљу, haemothorax –
изливање у грудну дупљу, haemopericardium – изливање у срчаној кеси, haemocephalus –
изливање у можданим коморама..)
 Спољашње – крв се излива ван тела и доспева у спољашњу средину. Последица су повреда.
( haematemesis – повраћање крви, melaena – црна катранста столица (крварење у желуцу и
проксималном делу танког црева), rectoraggia – присуство светло црвене крви у столици,
haemopotoe – обилно искашљавање крви, haemoptysis –мање искашљавање крви,
haematuria – присуство крви у мокраћи...

30. ШТА ЈЕ СЕКУНДАРНО КРВАРЕЊЕ?

БЕЛИ МАНТИЛ:

Настаје након одређеног времена, услед фактора околине (ткива) која својим притиском на крвни
суд спречавају крварење. Пример: крварење у слезини након повреде
СКРИПТА:

Настаје након одређеног времена после оштећења крвног суда – разрадња коагулума, накнадно
повређивање оштрим коштаним фрагментима, лезија зида крвног суда накнадном инфекцијом.

Посебна врста секундарног крварења је крварење у 2 времена које је карактеристично за

паренхимске органе трбуха – слезина, јетра или повреде можданих опни, где након прскања
капсуле паренхимских органа или менингеалних опни настају профузна унутрашња крварења која
угрожавају живот претходно привидно стабилног пацијента.

31. ШТА ЈЕ ТАМПОНАДА РАНЕ И ДА ЛИ ЈЕ ПРИВРЕМЕНА ИЛИ

ДЕФИНИТИВНА ХЕМОСТАЗА?

Тампонада ране може бити и привремена и дефинитивна метода хемостазе (мањи крвни судови).
Спроводи се тако што се у рану која крвари чврсто стављају смотуљци тканине (газа, завој –
СТЕРИЛНИ) тако да они врше притисак на зидове ране, што значи да тампонада није ништа друго
него компресија крвних судова.

32. ИЗЛИВАЊЕ КРВИ ИЗ УНУТРАШЊИХ ОРГАНА, ПРЕКО ПРИРОДНИХ

ПУТЕВА, У СПОЉАШЊУ СРЕДИНУ ЈЕ..?

Спољашње крварење – крв се излива ван тела и доспева у спољашњу средину. Последица су
повреда.

 haematemesis – повраћање крви,

 melaena – црна катранста столица (крварење у желуцу и проксималном делу танког црева),
 rectoraggia – присуство светло црвене крви у столици, haematochesis
 haemopotoe – обилно искашљавање крви,
 haemoptysis – мање искашљавање крви,
 haematuria – присуство крви у мокраћи,
 epistaxis – истицање крви кроз нос,
 menorrhea, menorrhagia, metrorrhagia – обилно, дуго и ненормално крварење из материце
 ottorhagia – крварење из ува

33. ПОДЕЛА КРВАРЕЊА ПРЕМА УЗРОКУ НАСТАНКА?

Према узроку настанка крварење може бити:

 Трауматско – крварење настало након повреде, овде спада и оперативно крварење настало
јатрогеном повредом
  Спонтано – настаје без видљиве трауме, услед обољења крвног суда (анеуризме,
инфекције) или због обољења крви (поремећаји коагулације)

34. ЕСМАРХОВА ПОВЕСКА?

Есмархова повеска је гумена пантљика која на крају има направу за завршно закопчавање око
екстремитета. Не ставља се на голо тело, већ преко рубља или газе. Потребно је да стезањем
надвлада систолни притисак у доводној артерији.

Постоје апсолутна (трауматске ампутације екстремитета) и релативна индикација (обилна

крварења из екстремитета).

При стављању повеске треба се приджавати неких правила: пре постављања повеске екстремитет
подићи увис, после постављања екстремитет имобилисати, не стезати превише повеску да не би
дошло до исхемије екстремитета, не остављати је превише лабаво, не остављати предуго овакав
начин хемостазе.

35. СТРАНА ТЕЛА И ФРАГМЕНТИ КОТИЈУ СЕ ПРИЛИКОМ ПРВЕ

ПОМОЋИ КОД ПОВРЕЂЕНОГ...

Не дирају.

36. ПРЕОПЕРАТИВНА ФИЗИЧКА ПРИПРЕМА ПАЦИЈЕНТА.

Углавном се спроводи на дан пре хируршке интервенције и подразумева: хигијену коже, бријање
оперативног поља, припрему дигестивног и респираторног тракта.

Бријање оп.поља спроводи се дан уочи операције или на сам дан операције уколико је то
неопходно. Дан пре операције болесник добија лако сварљиву храну, а за вечеру кашасту или не
вечера. Увече добија клизму за чишћење. Након пражњења болесник се купа, уколико је
непокретан у постељи. После поноћи забрањује му се и узимање течности и по потреби се даје
седатив.
37. ЦИЉ ИЗВОЂЕЊА КЛИЗМЕ?

Клизма се примењује у дијагностичке и терапијске сврхе.

Терапијске сврхе се најчешће примењују код илеуса и хорничних опстипација, а у

дијагностичке сврхе спадају припрема за ректоскопију, иригографију и колоноскопију, као и код
припреме дебелог црева за операцију и постоперативне опстипације.

Клизма за чишћење је медицински поступак уношења течности ректалним путем у дебело црево
ради чишћења од фекалних маса. Механичко дејство се остварује количином течности која се
уноси и која растеже црева и дражи нервне завршетке у зидовима, што доводи до појачане
перисталтике.

Клизмом се у завршни део дебелог црева ректалним путем уноси течност, у лежећем положају,
или у левом или десном бочном положају, зависно од стања болесника.

Сестра за ову интервенцију ставља кецељу и рукавице. Потребан материјал:

 суд који служи као резервоар воде

 стерилно гумено црево на чијем се крају налази специјални заобљени пластични
продужетак који се ставља у чмар – иригатор
 топла вода са глицерином
 вата
 вазелин
 бубрежњак
 лопата
 компреса или чаршав код непокретних болесника
 рукавице
 маска

Левом руком сестра помоћу вате шири глутеални део, а десном у ректум уводи ректални наставак
намазан вазелином. Наставак увлачи 20ак цм, отвара славину на гуменом цреву и улива течност.
После иригације течности, полако извлачи ректални наставак и иригатор са системом ставља у
дезинфекционо средство. Непокретни пацијенти остају на лопати покривени компресом, а
покретни устају и задржавају течност 10 – 15 минута, уколико се течност пребрзо унесе може
изазвати појачану перисталтику и вратити воду назад.

38. УЗРОКОВАЊЕ УРИНА ИЗ КАТЕТЕРА ЗА УРИНОКУЛТУРУ.

Урин никада не узимамо из катетер кесе.

Пре узимања урина, клемујемо катетер неколико цм од отвора уретре и сачекамо да се напуни.
Место на катетеру где ћемо пунктирати пребришемо алкохолом, и користећи шприц и танку иглу
под углом од 45 степени узрокујемо 10 – 15 мл урина који пребацујемо у стерилну чашу. Чашу
затворимо водећи рачуна да прстима не додирујем поклопац и унутрашњу страну чаше и не
пунимо је никада до врха. Одмах шаљемо узрок у лабораторију или чувамо у фрижидеру на +4
степени у току дана. Постоје и дренажна црева са резервоаром за узимање урина, и тада иглом
узимамо узорак под углом од 90 степени, аспирирамо у шприц и пребацујемо у стерилну посуду.

39. НЕЖЕЉЕНИ ЕФЕКТИ КОНТРОЛИСАНЕ МЕХАНИЧКЕ

ВЕНТИЛАЦИЈЕ?

 К. В. изазива супримирање болесниковог сопственог аутоматизма дисања, па је одвикавање од

К. В. отежано;
 Механичка вентилација доводи до повећања интрапулмоналног притиска, што изазива
депресију минутног волумена срца, хипотензију и пулмоналну баротрауму извесног степена
 К. В. редовно изазива поремећаје ацидо – базног статуса, са смањеним вредностима угљен
диоксида и повишеним ПХ вредностима
 При К. В. дају се лекови из групе седатива, хипнотика, наркотика или неуромускулаторних
релаксаната, па су могуће и појаве нежељених дејстава тих лекова

40. ШТА ЈЕ ХИПЕРОКСИЈА?

СКРИПТА:

Хипероксија подразумева висок садржај кисеоника у крви, односно дефинише се као повећан
парцијални притисак кисеоника у артеријској крви, са ПаО2> од 120 ммХг, вредности од 120 – 200
ммХг се сматрају умереном хипероксемијом, док се вредности изнад 200 ммХг сматрају
екстремном хипероксемијом.

41. ХИПОКСЕМИЈА И УЗОРЦИ?

Хипоксемија представља недостатак кисеоника у крви и у ткивима, и представља главну

индикацију за оксигенотерапију.

Хипоксемија – снижен парцијални притисак кисеоника у артеријској крви, тј.смањен проценат

сатурације хгб кисеоником.
Узроци хипоксемије:

 Респираторна инсуфицијенција
 Неадекватан транспорт и ослобађање кисеоника
 Неадекватна способност ткива и ћелија да користе кисеоник

42. ЦИЉ ОКСИГЕНОТЕРАПИЈЕ?

Оксигенотх је метод лечења додавањем кисеоника удахнутом ваздуху.

Циљ оксигенотх је да се постигне:

 Парцијални притисак кисеоника у артеријској крви већи од 8 килопаскала

 Сатурација хгб кисеоником већа од 90%

Индикације оксгенотх:

 Недостатак кисеоника у атмосфери

 Поремећаји дисања због оштећења респ.центра у мозгу
 Препреке додатку кисеоника у алвеоле – пнеумоторакс

43. КОМПЛИКАЦИЈЕ ПРИЛИКОМ ПЛАСИРАЊА ЦЕНТРАЛНОГ

ВЕНСКОГ КАТЕТЕРА?
44. КОНТРАИНДИКАЦИЈЕ ЗА ЕНТЕРАЛНУ ИСХРАНУ?
45. ПЛАСИРАЊЕ НАЗОГАСТРИЧНЕ СОНДЕ И МЕРЕ ОПРЕЗА?
46. КОМПЛИКАЦИЈЕ ПАРЕНТЕРАЛНЕ ИСХРАНЕ?
47. ПОДЕЛА РАНА У ОДНОСУ НА КОНТАМИНАЦИЈУ?
 Чисте ране – обично код оперативних захвата где се не срећу органи који могу бити
контаминирани
 Чисте контаминиране оперативне ране – контаминација настаје у току операције при
отварању органа у чијем се лумену могу наћи бактерије; желудац, уринарни канали, билијарни
путеви
 Контаминиране ране – у току операције наилази се на септичне колекције; обично се догађа
код хитних операција : гангрена црева, перфорација колона
 Инфициране ране – појачана секреција ране, едем око ране, болна осетљивост, повећана
локална и телесна температура;
48. ОДЛОЖЕНА ПРИМАРНА ОБРАДА РАНЕ?

Врши се уколико из било ког разлога рана није обрађена у првих 12 сати од повреде. Обрада се
врши истим редоследом као код примарне обраде:

 Обрада околине ране: бријање, прање водом и сапуном, чишћење алкохолом

 Обрада унутрашњости ране: вађење страних тела и коагулума крви, испирање антисептичним
раствором
 Ексцизија коже 2 – 3 мм у здраво ткиво
 Отклањање девитализованог ткива
 Хемостаза
 Дренажа секрета
 Шав ране, завој ране, имобилизација ??
 Антибиотици и антитетанусни серум

Због могућности појаве инфекције оваква рана се не затвара одмах, већ 4 – 8 дана након обраде.

49. ФЕНОМЕН КАВИТАЦИЈЕ?

СКРИПТА:

Унутар канала ране приликом проласка пројектила долази до стварања феномена кавитације који
доводи до ширења канала и 30 пута у односу на пречник пројектила.

50. БЛАСТ ПОВРЕДЕ?

Бласт повреде су повреде настале ударом експлозивног таласа на човечје тело. Тежина повреде
зависи од јачине експлозивног средства и удаљености од места експлозије, као и од средине у
којој се експлозија догађа и кроз коју се преноси ударни талас.

Зависно од средине кроз коју се ударни талас са места експлозије шири до тела повређеног,
разликујемо водени, ваздушни и чврсти бласт.

 Ваздушни бласт – настаје када се експлозивни талас преноси ваздухом до људског организма.
Особе у близини могу задобити озбиљне повреде, првенствено органа испуњених ваздухом –
плућа, органи слуха, ЦНС, органи трбуха – дебело и танко црево.

Клиничка слика: Непосредно после експлозије постоји слободни интервал у коме се повређени
осећа добро, нема тегобе, па се схвата као лако повређени. После пар часова настаје кашаљ,
отежано дисање, бол у грудном кошу, сукрвичав испљувак. ради се о механичкој повреди јер талас
потискује ребра која пуцају и потискују расцеп плеуре, а кожа је због еластичности углавном
неоштећена.
 Водени бласт – настаје када се талас услед експлозије до људског организма пренесе путем
воде. Долази до повреде абдоминалних органа – јетра, слезина, црева, бубрези, срце, а кожа је
неоштећена.

Клиничка слика: Уколико дође до тешких оштећења и руптуре абдоминалних органа, лако се
препознају јер дају знаке акутног абдомена. Мања крварења могу се асимптоматски накупљати
испод заштитне опне унутрашњих органа, и тек после пар дана може доћи до накнадног обилног
крварења.

 Чврсти бласт – настаје ако се ударни талас експлозије пренесе до људског тела путем чврсте
подлоге, а ретко таласањем земљишта. Експлозијом настаје подрхтавање подлога које
надмашује еластичност коштаних структура, и долази до повреда скелета и крвних судова, пре
свега на ногама и кичменој мождини. При стајању углавном страдају стопала и потколенице, а
при седењу карличне кости и слабински део кичме.

Клиничка слика: након експлозије јавља се бол у ослањајућем делу тела и немогућност стајања
или седења, јављају се знаци прелома, знаци искрварења и хеморагијског шока.

ПОДЕЛА:

 Примарне бласт повреде:

Изазване су искључиво директним дејством великог иницијалног бласт таласа који се

концентрично шири од центра експлозије. Ваздух се лакше сабија, за разлику од воде. Као
резултат тога, примарна бласт повреда готово увек погађа ваздухом испуњене структуре тела као
што су плућа, унутрашње уво, параназалне шупљине и дигестивни тракт.

 Секундарне бласт повреде:

Ова врста повреда изазвана је снажним струјањем дислоцираних ваздушних маса изазваних
бластом и праћена је појавом „летећих предмета“ који ударају о људе и друге препреке на
њиховом путу.

 Терцијарне бласт повреде:

Као последица јаког дејства ослобођене енергије током експлозије настају терцијарне бласт
повреде. Овај тип повреде настаје, акцелерацијом/децелерацијом тела изложеног „бласт ветру“ у
току кога људи лете кроз ваздух и ударају о друге објекте или због померање великих објеката,
који могу нанети повреде и затрпавање рушевином.

 Квартернарне бласт повреде:

Комбинација напред наведених механизама повређивања настају квартернарне бласт повреде које
обухватају све остале повреде узроковане експлозијом, као што су опекотине, механичке повреде,
и инхалационе повреде изазване врелим ваздухом и разним испарењима. У квартернарне бласт
повреда спадају и повреде изазване контаминацијом нуклеарном радијацијом или биолошко-
хемијским агенсима.

51. КРАШ ПОВРЕДЕ?

Краш повреде се срећу приликом земљотреса, несрећа у рудницима, рушењима и саобраћајним

несрећама.

Краш повреде су затворене повреде које настају пригњечењем већих мишићних области, а које се
при престанку пригњечења обично завршавају смртно, због исхемије миишића и због
компликација: анурија, гасна гангрена и шок.

Клиничка слика: после извлачења повређеног углавном постоји слободан интервал у коме се он
добро осећа и способан је да се самостално креће; после неколико часова јављају се локалне
промене у виду отока повређеног уда са затегнутом и хладном кожом; периферни пулс повређеног
уда је неопипљив или ослабљен; убрзо се јавља потпуно развијен краш синдром са знацима
анурије и шока;

Прва помоћ: Прву помоћ пружамо ако је терет на повређеном краће од 15 минута, у супротном не
смемо дирати терет са повређеног; Повређеног што пре извући, он не сме да се креће и поставља
се у лежећи положај, а на повређеном делу стављају се хладне облоге; даје му се доста течности;
Есмархова повеска се НИКАКО не ставља; повређени се евакуише по првом реду хитности; У
току транспорта прате се виталне функције, диуреза, боја коже; по потреби хирург прави инцизију
коже и поткожног ткива, а уколико не дође до побољшања и након инцизје ради се ампутација;

52. ФАЗЕ ЗАРАСТАЊА РАНЕ?

СКРИПТА:

 Инфламаторна фаза – запаљенски одговор на повређивање. Има за циљ елиминацију

некротичних маса, лизу страних материја и делимичну ресорпцију реактивних продуката. У
процеу чишћења ране учествују микро и макрофаги, као и продукти распада леукоцита. Ова
фаза траје 2 – 7 дана. Јављају се едем, секреција, црвенило и локално повишена температура.
Рана зараста процесом регенерације, репарације ожиљка или комбинацијом ова два механизма.
 Фаза гранулације и пролиферације – ствара се гранулационо ткиво. Почиње од 3.дана након
повређивања. Фибробласти из околног мезенхима мигрирају у рану, повећава се синтеза
 колагена, па се ивице ране приближавају и слепљују. Настаје гранулационо ткиво –
макроскопски је црвено, зрнасто, нежно и крвари на додир.
 Фаза ремоделовања – траје од 8.дана до краја прве године од наношења ране. Очвршћавају
спојене ивице ране, смањује се број фибробласта и капилара, ствара се ожиљак састављен од
колагена везивног ткива који је покривен епителом. Ожиљак је у почетку црвен и изнад равни
коже – незрели ожиљак (матурација), а после 3 – 12 месеци постаје мек, блед, у равни коже –
зрели ожиљак (цикатризација).

53. ХИРУРШКИ ШАВ РАНЕ – ПОДЕЛА?

СКРИПТА:

 Примарни шав – зашивање ране одмах након примарне хируршке обраде. Поставља се и
након хируршких интервенција када нема контаминације ране. Овакав шав омогућава брзо
зарастање ране са малим ожиљком.
 Секундарни шав – зашивање ране после одређеног периода (након пар дана) када смо
сигурни да се неће развити инфекција. Након касне хируршке обраде ране, рана се оставља
отвореном неко време и уколико се инфекција не развија, онда зашивамо рану. Овакав шав
оставља ожиљак, али мањи него да рана није зашивена.
 Примарни одложени шав – врста је секундарног шава. Разлика је само у томе што се
хируршки конци постављају одмах након хируршке обраде ране, али се не везују док нисмо
сигурни да се неће развити инфекција.

54. КАРДИОГЕНИ ШОК?

СКРИПТА:

Кардиогени шок настаје услед слабости миокардне пумпе и то због инфаркта миокарда,
миокардиопатије, малигних поремећаја ритма, валвуларних обољења и контузије миокарда. Осим
општих знакова, артеријске хипотензије и бледе коже обложене хладним знојем, јављају се хладна
периферија, тахикардија, поремећај свести, набрекле вене врата и повећан централни венски
притисак, плућни едем, тахиаритмија...

Екг, Ртг плућа, гасне анализе крви и срчани ензими су основ дијагностике.

Лечење мора бити брзо. Почетни терапијски поступци су одржавање оксигенације и вентилације.
55. ШТА ЈЕ ИМОБИЛИЗАЦИЈА? НАБРОЈ СТАНДАРДНА СРЕДСТВА ЗА
ПРИВРЕМЕНУ ИМОБИЛИЗАЦИЈУ?

Имобилизација је медицински поступак којим повређени део тела или цело тело, постављамо
најпре у стабилан и удобан положај, а затим и у принудни положај мировања, како бисмо
онемогућили вољне и невољне покрете.

Привремена имобилизација има задатак да изврши имобилизацију неког дела тела или целог
тела привремено у циљу транспорта или до момента постављања дефинитивне имобилизације.

 Крамерова шина – од челичне жице, универзална је и може се обликовати по потреби

 Томасова шина – метални обруч и две шипке које су међусобно спојене
 Дитрикова удлага – две дрвене дашчице које се могу продужити и скратити

56. ШТА ЈЕ ИМОБИЛИЗАЦИЈА И НАВЕДИ ШТА СПАДА У

ДЕФИНИТИВНУ ИМОБИЛИЗАЦИЈУ?

Имобилизација је медицински поступак којим повређени део тела или цело тело, постављамо
најпре у стабилан и удобан положај, а затим и у принудни положај мировања, како бисмо
онемогућили вољне и невољне покрете.

СКРИПТА:

Дефинитивна имобилизација примењује се као основни терапијски приступ (у лечењу прелома

нпр) или као додатни терапијски приступ (нпр.након репозиције ишчашеног зглоба, повреде меког
ткива), након реконструкције тетива и нерава, или након великих реконструкција меких ткива и
коже.

Дефинитивна имобилизација изводи се помоћу гипсане имобилизације или спољних фиксатора:

 Гипсана лонгета – належе на кожу, али не сме да врши јак притисак

 Циркулатни гипс – при постављању гипса треба обратити пажњу на циркулацију, и
периферне делове екстремитета остављамо слободним ради контроле циркулације. Недостаци
гипса су: доводи до укочености зглобова и атрофије мишића, до поремећаја циркулације, отока
и декубита
 Спољашњи фиксатор – чврсте металне шипке постављају се паралелно са преломљеном
кости, а кроз преломљене окрајке кости пролазе клинови који се фиксирају за спољашње
 шипке и на тај начин стабилизује фрактура. Постоји велики ризик од појаве инфекције на
местима постављања клинова, па треба водити добру негу места око клинова.

57. УЗРОЦИ НАСТАНКА ОПЕКОТИНА?

Опекотине – комбустио, су врст хипертермичке повреде. Могу настати због:

 Високе температуре
 Електриче енергије
 Зрачења
 Хемијских средстава

58. ВРСТЕ ОПЕКОТИНА?

 Термичке – изазива их оворен пламен, пара, врући предмети, врела течност
 Електричне – настају директним контактом са изворима електричне енергије или
грмљавином. Карактеришу их две ствари: 1) тачке на телу на којима је елетрицитет ушао и
изашао из тела; 2) присуство неколико мањих али дубоких печених подручја
 Хемијске – настају као последица директног контакта тела са хемикалијама које могу бити у
чврстом, течном или гасовитом облику. Најчешће хемијске опекотине изазване су следећим
активним материјама:
 Киселине – релативно плитка опекотина, јер киселина изазива коагулацију спољњих
слојева коже или слузокоже што спречава њен продор у дубину
 Базе – утицај на ткиво је знатно већи него код киселина, и овакве опекотине су веома
дубоке, јер се не ствара баријера од згрушаних протеина
 Соли тешких метала – сличне опекотине са опекотинама киселинама
 Опекотине изазване зрачењем – најчешће настају сунчевом светлошћу, светлошћу у
соларијумима, јонизујућим зрачењем, Х зрацима и радиоактивним зрачењем; клиничка слика и
степен опекотине зависе од врсте и дозе зрачења и од здравственог стања озрачене особе
 Опекотине изазване трењем – настају при контакту тела са чврстом површином и то
стругањем које се претвара у топлоту која спаљује површину тела са којом је у контакту;
спортисти, бициклисти
 Инхалационе опекотине – опекотине дисајних путева и плућа, настају као последица удисања
токсичних материја у гасовитом стању, врелог ваздуха, аеросола и водене паре. Дешавају се
приликом удисања дима код пожара, често су удружене са опекотинама коже, а могу се јавити
и самостално.
59. КАКО СЕ ОПЕКОТИНЕ ДЕЛЕ ПО СТЕПЕНИМА, ПРАВИЛО ЗА
ОДРЕЂИВАЊЕ ПОВРШИНЕ ЗАХВАЋЕНЕ ОПЕКОТИНОМ?

 Опекотине првог степена = Епидермална опекотина – (Цомбустио ерyтхематоса) –

захвата само епидермис коже. Карактерише се појавом црвенила, болом у облику печења и
лаким отоком коже, која је на додир болна и топла, без пликова и других оштећења. Ако је
захваћена већа површина тела опекотина може бити праћена и увећањем телесне
температуре. Ове промене пролазе после 2 – 3 дана.

 Опекотине другог степена = Површна опекотина дерма – (Цомбустио буллоса) –

захвата цео епидерм и горњу трећину дермиса. Карактерише се едемом и формирањем
була.Због огољености нервних завршетака опекотина је јако болна. Имају изглед опекотина
првог степена, али се код ње на неким деловима опечене површине развијају буле
(мехурови) испуњени бистром и зућкастом течношћу. Након 3 – 4 дана од повреде буле се
смањују, а за 10 – 12 дана обично ишчезавају, без или са минималним ожиљцима. Може
бити: површни степен (кожа је влажна,црвена и са појавом пликова и јачи бол) и дубоки
степен (кожа је влажна,отечена, црвенкаста и сиво-беличаста, мање болна – уништени
нервни завршеци)
 Опекотине трећег степена = Дубока опекотина дерма – (Цомбустио нецротица) –
Карактерише се некрозом дерма, појединих или свих слојева коже, а некада поткожног и
мишићног ткива. Некроза може бити сува или влажна. При сувој, кожа је чврста, сува, црне
или мрко – смеђе боје, са јасно видљивом границом повреде најчешће без стварања була.

Болност ових опекотина је мања због уништености једног дела завршетака нервних ћелија. Код
влажне некрозе кожа је отечена, зућкасте боје, влажна, непријатног мириса, некада покривена
булама. Ткиво код оваквих опекотина има изглед „куваног или печеног меса“. Епителизација је
веома спора (од 3 недеље и више) остављајући за собом јаке ожиљке у случају спонтаног
зарастања

 Опекотине четвртог степена = Субфасцијална опекотина – (Царбонисатио) –

Карактерише се потпуним угљенисањем ткива. Овакве опекотине прате изражена
оштећења: мишића, тетива, крвних судова, нерава, костију и зглобова, без обзира на
њихову локализацију. Специфичност ових опекотина је и брзи развој секундарних промена
у ткивима услед отока, прогресивне тромбозе у крвним судовим

Правило деветке:
Одређивање површине тела захваћеног опекотином једна је од водећих ствари у процени тежине
повреде, а могућност израчунавања опечене површине је врло важна за лекаре у разним
областима. Методе одређивања површине захваћене опекотином стандардизована је у целом свету
и за ту намену, користи се „правило деветке“ (А. Wаллаце, 1951.).

 ГЛАВА – 9%
 ПРЕДЊА ПОВРШИНА ТРУПА – 18%
 ЗАДЊА ПОВРШИНА ТРУПА – 18%
 СВАКА РУКА – 9%
 СВАКА НОГА – 9%
 ПЕРИНЕУМ – 1%

60. МЕТОДЕ ЛОКАЛНОГ ЛЕЧЕЊА ОПЕКОТИНА?

 Затворена метода – метода завоја – има за циљ да створи механичку баријеру како не би
дошло до спољ.инфекције, да се успори или спречи локални губитак течности и спречи
настајање локалног едема. Након примарне обраде, ставља се апсортивни завој кога чини
вазел.газа, слој сувих стерилних газа, слој стерилних јастучића, а преко њих компресивни завој
 Отворена метода – метода излагања – има за циљ да се цела површина опечене коже након
обраде изложи ваздуху да би се створила круста од сасушене плазме. Она штити опечену
површину од инфекције, а испод ње долази до епителизације. Пацијент мора да је у посебној
просторији где је темп.ваздуха 32 степена, а ваздух сув са мањим степеном влажности. Након
обраде пацијент је у стерилној постељи, а изнад опеченог дела су специјалне сијалице које
греју на темп 22 степена. Ова метода је добра јер нема болних превијања, материјалних
трошкова.
 Лечење опекотина је дуготрајно и сложено, а исход често неизвестан, са бројним
функционалним, естетским и психичким последицама.
 Посебан проблем представљају тешке опекотине које имају велики медицински, социјални и
економски значај.
 Комплексност лечења проистиче из бројних поремећаја који настају како на нивоу
опекотинских рана, тако и на нивоу системских поремећаја.
 Зато терапија тешких опекотина спада у групу најтежих у клиничкој медицини. Њихово
лечење најчешће захтева велике напоре и мултидисциплинарни приступ здравствених радника.
 Такође ова лечења су веома скупа, а процес рехабилитације и ресоцијације дуготрајан и
сложен.
 Неутралисати дејство агенса који је узроковао опекотину а повређеног уклонити са места
повређивања
 Опекотину неколико минута испирати хладном водом. Код хемијских опекотина, испирање
има још већи значај и треба да траје дуже, 1 сат код опекотина киселинама, а 1 – 3 сата код
опекотина изазваних базама
 Са повређеног треба уклонити одећу, обућу, накит и сви предмете који стежу, јер они
накупљају топлоту и погоршавају степен оштећења.
 Ако је одећа јако слепљена за тело, не треба насилно да се скида
 Повређене регије треба да се покрију чистим чаршавом или првим завојем за опекотине
 На ране не треба стављати никакве течности, масти или креме
 При првом контакту са повређеним, треба да се нотирају важни подаци о механизму
повређивања (врста агенса, место и време повређивања) и самом болеснику (телесна маса,
постојање тежих болести и слично)
 Одредити укупну површину опекотине
 Ради редукције губитка течности, код већих опекотина, доњи екстремитети се постављају у
уздигнути положај, а уколико опекотина то допушта у елевацију треба да се постави и глава и
грудни кош
 Код већих опекотина потребна је оксигенотерапија
 Уколико се сумња у инхалациону повреду, треба благовремено да се уради ендотрахеална
интубација
 Повређеном се даје и остала симптоматске терапија и уколико је проценат опечене површине
већи од 10% упућује се на болничко лечење.
 Специјалистичко лечење:
 Надокнада течности
 Спречавање настанка шока
 Борба против инфекције
 Хируршка примарна и секундарна обрада опекотина
 Пресађивање коже и естетска хирургија ожиљног ткива
 Физикална терапија

61. КОЈА ЈЕ НАЈВАЖНИЈА МЕРА ПОМОЋИ КОД ОПЕКОТИНА?

Одстранити узрок опекотине (угасити ватру, искључити струју), поставити повређеног у лежећи
или седећи положај, ако је потребно очистити уста и ослободити проходност дисајних путева,
скинути одећу, а делове који су залепљени за кожу опкројити. Ако је хемијска повреда у питању,
скинути што пре одећу и почети са испирањем. Опечену површину расхлађивати и завити чистим
завојем. Повређеног утоплити, дати му мало течности и аналгетике по налогу и транспортовати.
62. АКУТНИ АБДОМЕН?

Код а.а. јавља се јак бол у пределу трбуха. У почетку бол је на месту повреде, а касније захвата цео
трбух. Бол је такве јачине, да повређени не дозвољава преглед повређеног дела трбуха, бол може
бити толико јак да повређени не дозвољава ни покривање трбуха газом. Мишићи предњег зида
трбуха су толико затегнути, и при палпацији дају утисак отврдлости да се неретко за а.а.каже да је
трбух тврд као даска и овај клинички знак назива се мишићни дефанс. Мишићни дефанс и јак бол
у трбуху су два обавезна знака а.а.

Акутни абдомен није болест, већ је скуп симптома заједничких за многе хируршке болести и
повреде

63. ЕНДОСКОПСКА ИСПИТИВАЊА У ДИЈАГНОСТИЦИ

АБДОМИНАЛНИХ ОБОЉЕЊА?

СКРИПТА:

Ендоскопија је метода испитивања унутрашњости органа или шупљина помоћу специјалних

апарата – ендоскопа.

Ректоскопија и сигмоидоскопија представљају ендоскопске методе којима се посматра слузница

ректума и сигмоидног дела дебелог црева. Примењује се код хроничних опстипација, крварења,
хемороида, запаљенских процеса, повреда. Могу се видети полипи, тумори, улцерације.

Припрема је веома важна, посебно психичка, јер је преглед непријатан. Ректум и сигмоидни део
морају бити потпуно чисти, како фекалне масе не би реметиле преглед слузокоже. Дан уочи
преглед болесник узима лако сварљиву храну и лаксантна средства. Ујутру се даје клизма све док
се не добије чист садржај.

Колоноскопија је ендоскопска метода омогућена применом фиброскопа који је довољно дуг и

савитљив да пружа могућност посматрања слузокоже дебелог црева све до цекума. За
колоноскопију цео колон мора бити чист. Болесник два дана пре прегледа узима течну храну и
двопек, и оба дана користи лаксантно средство. Ујутру и увече на дан прегледа болесник добија
клизму. Пола сата пре прегледа дају се аналгетик, спазмолитик и седатив. Испитивање се обавља у
колено – лакатном положају и траје дуго. Током прегледа неопходно је пратити болесника и
виталне функције. После прегледа смешта се у постељу у њему удобан положај.

64. АКУТНИ АБДОМЕН У ОСНОВИ ОБУХВАТА КОЈА 3 ОСНОВНА

СИНДРОМА?
 1. Синдром илеуса
2. Синдром перитонитиса
3. Синдром интраабдоминалног крварења

65. КИЛА/ БРУХ / ХЕРНИЈА?

Кила означава продор црева кроз природне или вештачке отворе, и најчешће су препонске
киле. На месту пролаза запажа се видљив тумефакт. При дужем стајању, напрезању, кашљу јавља
се бол.

Јављају се због слабости мишича и њихових овојница. Свака кила има килни отвор, килну кесу и
садржај килне кесе. Због пристуства киле, на местима на којима се појаве видљив је оток који се
некада притиском може вратити назад у трбушну дупљу.

Најопаснија комликација је укљештење килног садржаја и настаје када килни садржај који је
продро кроз отвор не може више да се врати у трбушну шупљину. Укљештена црева подлежу
пропадању и уколико се на време не реше хируршки настаје гангрена.

Уколико се садржај сам не врати у лежећем положају болесника, покушава се мануелно враћање –
болесник лежи на леђима са благо савијеним ногама, и килни тумефакт се пажљиво благо
притиска ка килном отвору. Уколико не успе, прописује се хируршка интервенција.

66. АПЕНДИЦИТИС?

Црвуљак је различите дужине и слепо се завршава. Најчешће долази до запушења његовог лумена
и до наглог развоја бактерија које се у тој средини нормално налазе.

Симптоми и знаци које сестра мора знати су :

У кл.слици доминира бол у умбиликалном пределу, а не у пределу где се црвуљак налази.

Прва фаза – појава бола око пупка траје 6 до 12 сати, а затим се бол премешта у предео где се
црвуљак анатомски налази.

Друга фаза – померање болова из предела умбиликуса у предео где се црвуљак налази. Бол је
константан и повећава се при напрезању или кашљу, може се јавити гађење и повраћање,
температура може бити повишена, и разлика између аксиларне и ректалне износи преко 1 степен.

До смештаја у болницу стављати хладне облоге у пределу десног хипогастријума, а аналгетика не

узимати да се не би маскирали карактеристични знаци и симптоми.
Најзначајнија компликација апендицитиса јесте перфорација апендикса и изливање садржаја у
трбушну дупљу.

Лечење је углавном хируршко и неколико дана после операције саветује се узимање лаке хране. У
другој недељи после операције се исхрана полако нормализује, али се саветује да се избегавају
намирнице које надимају.

67. СПЕЦИФИЧНЕ КОМПЛИКАЦИЈЕ КОЛОСТОМЕ?

 Некроза колостоме – јавља се током првих неколико дана након операције. Разлози настанка:
оштећење васкуларизације зида дебелог црева, креирање колостоме под тензијом. Најчешће
захвата само руб стоме. Лечење је хируршко.
 Ретракција колостоме – настаје због: извлачења црева под тензијом, перистомалне
инфекције, гојазних болесника. Лечење хируршко.
 Инфекција трбушног зида, перистомални апцеси фистуле – обично последица некрозе или
ретракције колостоме и трауматизације црева грубим радом. Продужава хоспитализацију и
захтева упорну негу.
 Крварење из кололстоме – последица неадекватне хемостазе, визуелно се лако уочава

Позне компликације:

 Перистомална хернија
 Пролапс колостоме
 Стеноза колостоме
 Крварење из колостоме
 Тумори у кололстоми

68. КРИОПРЕЦИПИТАТ?

То је хемопродукт који садржи плазматске протеине издвојене таложењем у току одмрзавања

замрзнуте свеже плазме на температури 4  2 степена.

Припремљени криопреципитат може се чувати до годину дана, на температури -30 степени, или
нижој до терапијске употребе.

Примењује се код болесника који активно крваре или код операције пацијената који имају
хипофибриногемију, код лечења болесника са сепсом, тешком траумом или опекотинама.
Како би се избегле хемолизне реакције приликом примене криопреципитата треба водити рачуна о
компатибилности крвних група са пацијентом.

69. ТРОМБОЦИТИ?

Најзначајнија функција тромбоцита јесте у заустављању крварења из повређеног крвног суда. Они
учествују у свим фазама хемостазе.

Концентрат тромбоцита може бити припремљен издвајањем из претходно припремљене крвне

плазме богате тромбоцитима или издвајањем из БУФФИ ЦОАТ – леукоцитно – тромбоцитног
слоја, оформљеног након седиментације крвних ћелија у јединици целе крви.

Јединице концентрованих тромбоцита по потреби могу бити складиштене до 5 дана на

температури 20 – 24 степени, али треба знати да се стајањем број тромбоцита смањује, ѕато је
пожељно одмах их трансфундовати након припреме.

Никада их не чувати у фрижидеру, јер на ниским температурама долази до иреверзибилне

агрегације.

70. КАСНИ НЕПОВОЉНИ ЕФЕКТИ ТРАНСФУЗИЈЕ?

То су ефекти који се могу запазити данима, недељама па и годинама након трансфузије и могу се
манифестовати: анемијом, жутицом, имуносупресијом, алоимунизацијом, касном
посстрансфузијском хемолизом.

71. ТРАНСФУЗИЈСКЕ ТРАНСМИСИВНЕ БОЛЕСТИ?

Многе болести могу бити пренете трансфузијом крви и крвних продуката, код сваке трансфузије
постоји могућност евентуалне трансмисије узрочника појединих инфективних болести.
Услови за преношење инфективних узрочника су:

 Присуство узрочника у крви – плазми или крвним ћелијама

  Одсуство клиничких симптома карактеристичних за одређену болест код инфициране
особе која је давалац крви

Уколико ови услови буду испуњени, могуће је узрочника пренети трансфузијом, а да ли ће до

инфекције доћи зависи од количине трансфундованог узрочника и од стања имуног система
примаоца крви.

Мере превенције: тестирање сваке јединице крви, инактивација потенцијалних узрочника у

хемопродуктима, исључивање припадника ризичних група као даваоца крви

СКРИПТА:

Главна карактеристика обољења је дуготрајно носилаштво и латенција. Инфекција пролази

незапажено или без знакова тешког обољења.

Овде спадају: хепатитиси, цитомегаловирус, маларија и АИДС (сида)

72. ФОРМИРАЊЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ ЗА УМРЛОГ?

 Карта за обележавање умрлих која се одмах причврсти за чланак ноге умрлог
 Спроводна листа леша у 2 примерка
 Отпусна листа у 3 примерка
 Спроводница за пренос мртвака (ако је сахрана у неком другом граду)
 Историја болести са епикризом која се доставља Институту за патологију уколико се врши
обдукција

73. ПНЕУМОТОРАКС?

СКРИПТА:

Присуство ваздуха у плеуралном простору, између плућа и зида грудног коша. Ваздух из
спољ.средине доспева због прекида континуитета плеуралне мембране – висцералне, плеуралне
или медијастиналне. Настаје колапс плућа. Губи се волумен плућа.

Подела: спонтани – настаје без траума или неког очигледног разлога – примарни и секундарни,
трауматски резултат директне пенетрантне или тупе траума груд.коша, и он може бити јатрогени
као компликација Дг или Тх процедура, отворени када постоји директна комуникација између
спољ.средине и плеур.простора. Постоји и тензиони пнеумоторакс, као и катаменијални који је у
вези са менструацијом и рецидивирајући је.

Код жена са мин 30г са симптомима 24 – 48х пре менструације. У већини је са десне стране, али је
могућ и са леве чак и билатерално. Патогенеза непозната, а лечење торакална дернажа.

Неонатални настаје после рођења, код беба са феталним дистресом или код компликованих
порођаја.

БЕЛИ МАНТИЛ:

Пнеумоторакс је присуство ваздуха између висцеларне и паријеталне плеуре. Нормлано се

између ове две плеуре налази мала количина подмазујуће течности (плеуралне) без присуства
ваздуха. У овом простору влада негативан притисак ваздуха – вакуум, и када дође до уласка
ваздуха настаје колапс плућа – плућа се сакупе пошто нема вакуума да их држи растегнутим.
Плеурални простор левог и десног плућног крила нису у комуникацији, па када ваздух уђе у једну
половину, друга остаје непоремећена.

Врсте пнеумоторакса:

 Отворени – ваздух слободно улази и излази из грудног коша (најбенигнији)

 Вентилни (тензиони) – ваздух улази у грудни кош, али не може да изађе (најопаснији)
 Спонтани – настаје због обољења плућа, тумора, инфекција
 Трауматски

74.ХЕМАТОТОРАКС?

СКРИПТА:

Изливање крви у плеуралној шупљини као последица тупих и пенетрантних повреда грудног коша
због повреде интеркосталних крвних судова код прелома ребара и повреда плућног паренхима.

Клинички налаз је исти као код било којег плеуралног излива: кашаљ, диспнеа, крвави испљувак,
тахипнеа, плавичасте усне

БЕЛИ МАНТИЛ:
Присуство крви између паријеталне и висцеларне плеуре. Обично настаје код повреде
интеркосталних артерија, код прелома ребара, због повреде крвних судова у грудном кошу.

75.ИНДИКАЦИЈЕ ЗА ТОРАКАЛНУ ДРЕНАЖУ?

 Апсолутне – пнеумоторакс, хемоторакс, трауматски кардијални арест

 Релативне – вишеструки преломи ребара код пацијената на мех.вентилацији са позитивним
притиском, тешка хипоксија/хипотензија након повреде грудног коша, тешка
хипоксија/хипотензија и унилатерални знаци хемоторакса

76. ЦИЉЕВИ ДРЕНАЖЕ ТОРАКСА?

Циљ торакалне дренаже је евакуација нефизиолошког садржаја интраплеуралног простора.

Торакална дренажа представља хируршки поступак у току кога се прави комуникација
интраплеуралног простора, у коме влада негативан притисак, и спољашње средине (активне или
подводне пумпе), посредством дрена.

77. ДЕЛОВИ СИСТЕМА ЗА ТОРАКАЛНУ ДРЕНАЖУ?

 Систем једносмерне валвуле – најједноставнији систем. Валвула се поставља као наставак

на спољ.крај торакалног дрена, а на њој се налази индикациона стрелица која означава правац
протока ваздуха из плеуре у спољ.средину. Примењује се код спонтаног пнеумоторакса. У
инспиријуму негативан притисак у плеуралном простору затвори флексибилну валвулу, а када
притисак у експиријуму постане позитиван валвула се отвара и ваздух или течност се
евакуишу.
 Систем за подводну дреназу – систем једне боце – чине га стаклена боца испуњена до
одредјеног нивоа водом, затварач који омогућава херметичко затварање боце кроз који пролазе
вертикално 2 цеви и црево за дренажу. Доњи крај дуже цеви је уроњен у воду 2 – 3 цм, а горњи
крај је провучен кроз затварач и спојен за дренажно црево на које се наставља торакални дрен.
Краћа цев је једним крајем у боци изнад нивоа течности, а другим провучена кроз затварач и
има комуникацију са спољ.средином. Вода је вентилни механизам јер омогућава да ваздух и
течност из плеур.простора преко торакалног дрена, црева за дренажу и дуже стаклене цеви
доспеју само у боцу, па се мора водити рачуна да у боци увек мора имати воде. Ваздух се преко
стаклене краће цеви евакуише споља, а течност остаје у боци. Систем спречава да ваздух из
 спољ.средине доспе у плућа. Све се то одиграва у једном правцу. Позитиван плеурални
притисак у експиријуму се преноси преко система у дужу стаклену цев која је у води па ваздух
и течност савладавају притисак воденог стуба и доспевају у воду. Плеурални излив је у води, а
ваздух излази ван. Негативан плеур.притисак повлачи течност у стаклену цев и онемогућава
продор ваздуха у дренажни систем. Ако је стаклена цев изнад нивоа течности у боци или у
боци нема течности ваздух из спољ.средине доспева у плеуру па настаје пнеумоторакс.
 Систем за подводну дренажу – систем са 2 боце – користи се при евакуацији веће количине
течности. Једна боца је колектор за прикупљање течности, а друга је у вези са плеур.простором
преко дренажног црева и торакалног дрена. Обе боце су повезане цревом које повезује
стаклену цев која је потопљена у воду у првој боци и стаклену цев која је изнад нивоа воде у
другој боци на којој је спојен торакални дрен.
 Систем активне дренаже – систем 3 или 2 боце – користи се када је потребна активна
сукција од најмање 20цм воденог стуба. Толики притисак је довољан да се рашири плућно
крило.
 Плеревац систем – систем са 3 боце – једноставнији за руковање, затвореног је типа, за
једнократну употребу је, омогућава лакше праћење издренираног садржаја и лакшу
манипулацију приликом кретања

78. ГРЕШКЕ ДРЕНАЖЕ ТОРАКСА?

Грешке у току дренаже плеуралног простора су резултат неискуства и нестручности лекара,

непознавања хируршке технике, непоштовања правилних ставова дренаже и неадекватног
праћења. Грешке могу бити:

 дијагностичке (погрешна индикација за дренажу),

 грешке при постављању дрена (погрешно место инцизије, неодговарајући промер дрена,
дрен није усмерен на жељено место, дрен није добро фиксиран за кожу, лабава конекција дрена
са системом за дренажу),
 грешке у вези са лошим праћењем дренаже (дисконекција дрена, запушење, извлачење,
пресавијање дрена) и
 грешке при вађењу дрена (неправилно, прерано или касно вађење дрена).

Присуство грешака не мора обавезно довести до компликација, али представљају значајан услов за
њихов развој. Такође, грешке могу да умање и успоре ефекат дренаже и продуже лечење.

79. ПОВРЕДЕ СРЦА – ПОДЕЛА?

СКРИПТА:
 Пенетрантне – пробојне ране, изазване убодом. Најчешће је повређена десна комора срца, јер
заузима већи део предње стране срца
 Непенетрантне – тупе повреде, настају у саобраћајним несрећама; овде спадају: потрес срца –
комоцио кордис где настаје нагли поремећај ритма (код спортиста услед ударца лопте),
нагњечење – цонтузио кордис, руптуре, луксација где се срце дислоцира у хемиторакс.
 Јаторгене – последица перфорације зида комора или преткомора, настају у дијагностичким
или терапијским процедурама, инструментима

80. НАЈЧЕШЋЕ ПОВРЕЂЕНИ ДЕЛОВИ СРЦА КОД ПЕНЕТРАНТНИХ

ПОВРЕДА?

СКРИПТА:

У 35% случајева повређена је десна комора, у 23% случајева лева комора, у 3% случајева лева
преткомора, а у 29% случајева повређено је више срчаних шупљина.

81.ШИМ – МЕЛБУШОВ ДОБОШ?

СКРИПТА:

То је добош који има двоструке странице од којих је унутрашња фиксирана и са отворима, а

спољашња је покретна.

Када се убацује у аутоклав оставља се са отвореним отворима како би водена пара под притиском
могла да доспе до материјала, а по завршеној стерилизацији отвори се затварају како се материјал
не би дестерилисао.

Материјал стерилисан на овај начин стерилан је до 72х.

82. ПЛАЗМА СТЕРИЛИЗАЦИЈА?

Плазма стерилизација се постиже у Стерад уређају комбиновањем водене паре и плазме водоник
пероксида 100%, на температури 47 – 56 степени, у трајању од 45 – 55 минута.

Овај вид стерилзације погодан је за инструменте који су осетљиви на влагу и топлоту: зглобни
делови инструмената – пинцета, клешта, маказа. На овај начин не могу се стерилисати
инструменти за једнократну употребу, прашкови, течности, папирни материјал..
Предмети који се на овај начин стерилишу претходно морају бити добро опрани и осушени. Важан
је и распоред предмета у уређају, како се не би ремети проток водоник пероксида.

Након завршене стерилизације врши се контрола: да ли је боја индикатора промењена, да ли су

сви параметри за стерилизацију задовољени, уколико све одговара одређеним стандардима,
предмети су спремни за употребу.

83. РИВАНОЛ И БОРНА КИСЕЛИНА?

Риванол – Благо је дезинфекционо средство, светло жуте боје и нетоксично; користи се као 1%
раствор за испирање инфицираних рана, код опекотина, за испирање телесних шупљина и у току
операције. Треба га користити док су на рани присутни знаци запаљења, а онда престати јер се
успорава зарастање ране.

Борна киселина – користи се у облику 3% раствора, за испирање рана и телесних шупљина

(мокраћна бешика); погодна је за инфекције изазване пиоцианеусом.

84. МЕРЕ У ОПЕРАЦИОНОМ БЛОКУ РАДИ СПРЕЧАВАЊА

ИНТРАХОСПИТАЛНИХ ИНФЕКЦИЈА?

Контрола се односи на потпуно и доследно спровођење стандардизованих мера и поступака асепсе

и антисепсе у свим просторијама операционог блока.

1. Мере у околини операционог блока

2. Мере приликом уласка у операциони блок
3. Мере унутар операционе сале

Мере које се предузимају су: асептични операциони материјал, асептичне оперативне технике и
понашање особља у складу са основним принципима асепсе и антисепсе.

Мере које се предузимају у циљу очувања асептичних услова су: чишћење и дезинфекција
предмета и просторија, контрола чистоће ваздуха, предмета и просторија, контрола особља –
брисеви, кретање, заштитна одећа и обућа, да ли се дезинфекциона средства правилно користе, да
ли се редовно мењају због отпорности микроорганизама..

СКРИПТА: Формирање баријера, ограђивање операционог поља од околине, ношење маски, капа,
рукавица, одеће.
85. ПОЛИТРЕУМАТИЗАМ И ХЕМОРАГИЈСКИ ШОК?

Политраума представља истовремене повреде више телесних регија, органа и скелетног система,
где долази до поремећаја одређених функција и отказивања органа који примарно нису повређени.

Хеморагијски шок је главни узрок смрти пацијената са тешком траумом и представља акутни
системски поремећај метаболизма ћелија. Губитак интраваскуларног волумена може довести до
хемодинамске нестабилности, смањене перфузије ткива, ћелијске хипоксије и смрти.

Знаци озбиљног шока са губитком до 40 % крви су: тахипнеа, тахикардија, хипотензија и

метаболичка ацидоза. Поред ових јављају се: збуњеност, ошамућеност, кожа је бледа и орошена
хладним знојем, олигурија до анурије, пулс је површан, притисак опада. Шок МОРА бити
УРГЕНТНО третиран.

Прва помоћ: време је најважнији фактор у збрињавању пацијената са знацима трауме и шока.

Најпре треба препознати стања која угрожавају живот повређеног: процена нивоа свести, дисајног
пута, дисања и циркулације.

Приликом збрињавања треба се држати следећег редоследа: зауставити крварење, отклонити

сметње у дисању – вештачко дисање, стављање првог завоја, имобилизација у одређени положај,
извлачење повређених и транспорт.

Општа медицинска помоћ: одржавање проходности дисајних путева, контрола мера за

заустављање крварења и предузимање ефикаснијих мера хемостазе, надокнада изгубљене крви,
имобилизација стандардним средствима, давање аналгетика и антибиотика, тријажа по првом реду
хитности и даља евакуација.

Специјалистичка помоћ: подразумева потпуни ранимацију – дефинитивно заустављање крварења

и механичка вентилација, надокнада волумена уз вентилацију, контрола имобилизације, примена
аналгетика и антибиотика

Дефинитивна специјалистичка помоћ: нормализација волумена крви и адекватна рехидратација,

интензивно лечење инфекција, оперативно лечење

86. ПУТЕВИ ДАВАЊА ЛЕКОВА У ТОКУ КПР?

У хитним стањима пут давања лека је интравенски и интракардијални.

За време кардиореспираторног арреста или било ког облика шока, интравенска примена може
бити отежана или немогућа.
Истраживања су показала да лекови који се дају у току КПЦР доспевају у артеријску циркулацију
знатно брже преко централне венске линије у поређењу са периферним давањем лекова.

Плућа имају велику ресорптивну површину за лекове, и апсорпција лекова на овај начин одвија се
преко алвеоло – капиларне мембране, пасивном дифузијом.

Интракардијални пут давања је углавном завршни чин покушаја оживљавања, јер давање
интракардијалне ињекције захтева прекид масаже срца, што временски траје дуже од дозвољеног
максимума.

СКРИПТА: интравенски, интрамускуларно, субкутано, ректално, интракардијално.

87. ЦЕРЕБРАЛНИ ПОСТРЕАНИМАЦИОНИ СИНДРОМ?

Основни механизам који доводи до можданог оштећења је срчани застој. Непосредно након
успостављања виталних функција, може се видети поремећај свести са свим клиничким знацима
мождане смрти (од конфузије и дезоријентације до дубоке коме без рефлекса можданог стабла).

Сматра се да пацијенти са Глазгов кома скором мањим од 4, немају готово никакве шансе за
преживљавање. Фактори од којих зависи даљи ток болести су време трајања срчаног застоја и
време трајања реанимације. Ако је време застоја (аррест време) било краће од 5 минута, а КЦПР
краћа од 20 минута, морталитет и степен неуролошког дефицита су мањи.

88. КОМПЛИКАЦИЈЕ МЕХАНИЧКЕ ВЕНТИЛАЦИЈЕУ ВЕЗИ СА

ТУБУСОМ?

Компликације механичке вентилације у вези са тубусом сестра мора познавати како би их

превенирала, и ту спадају:

 Малфункција тубуса – обухвата руптуру балончића, книковање тубе и опструкцију секретом.

Пуцање тубуса често је последица предувавања, а до оштећења може доћи приликом отежане
интубације.
 Назална и лабијална некроза – настаје као последица притиска од стране тубуса па се треба
фиксирати у средњој линији;
 Оштећење ларинкса – због дугог притиска тубуса на ларинкс
 Оштећење трахеје – настаје због дугог притиска; Најтежа компликација је стеноза трахеје, а
није ретка и трахеоезофагеална фистула, па се препоручује да се повремено попуста балончић,
како би се смањио повремено притисак притискања на трахеју и ларинкс
89. ХИРУРШКО ЛЕЧЕЊЕ – РЕШАВАЊЕ ДЕКУБИТАЛНЕ РАНЕ?

О оперативном лечењу одлучује хирург. Услов за ову врсту лечења је чиста рана која нема
инфекција, у трећем или четвртом стадијуму.

Операција се може обавити:

 Екцизијом улкуса – дубоко исецање декубиталне ране, и директно затварање сутуром –

шавом.
 Кожним графтом – аутотрансплантатом
 Кожним режњем и кожно мишићним режњем – ови режњеви представљају природну брану
инфекцији, поспешују прокрвљеност, омогућавају већи доток кисеоника и примењених
антибиотика.

Постоперативни трертман:

 Болесник лежи на антидекубиталном душеку око 2 недеље

 3 или 4 недеље након операције болесник се постепено поставља да лежи на оперисани део
 Положај се често мења, а при томе прате се промене на кожи
 Укупно време мобилизације након операције је 8 – 9 недеља.

90. ИМОБИЛИЗАЦИЈА КОД ТОРАКАЛНОГ КАПКА И АКУТНОГ

АБДОМЕНА?

СКРИПТА:

Код торакалног капка повређени се оставља у полуседећи положај са главом и раменима

нагнутим на повређену страну и капак се фиксира са више слојева стерилне газе који се затим јако
причврсте широким, кружним завојем око грудног коша и рука на страни се имобилише уз грудни
кош.

Код акутног абдомена болесник се поставља да лежи мирно, на леђима са благо савијеним ногама
у коленима и главом окренутом у страну ради превенције аспирирања повраћаног садржаја.

91. ХИРУРШКО ЛЕЧЕЊЕ СМРЗОТИНА?

СКРИПТА:

Примењује се када се одређени делови тела не могу ревитализовати и када постоји подлога за
инфекцију и гангрену. Примењује се ампутација.
92. АКУТНИ АБДОМЕН ЗБОГ ПЕРФОРАЦИЈЕ?
93. АКУТНИ АБДОМЕН ЗБОГ ИЛЕУСА?

94. ХЕМОСТАЗА?

СКРИПТА:

Хемостаза је поступак заустављања крварења из повређеног крвног суда. У постизању

хемостазе учествује 4 главна механизма:

 Констрикција крвног суда

 Стварање тромбоцитног чепа
 Коагулација крви
 Урастање везибног ткива у крвни угрушак

95. КИНЕТИЧКЕ ПОВРЕДЕ?

СКРИПТА:

Кинетичке повреде настају деловањем механичке силе. Могу битит директне (тупе и оштре) и
индиректне (у клиничком смислу овде спадају: комоцио, компресио, перфорацио, руптура,
цонтузио, дистензио, дисторзио, луксацио, краш и бласт...)

96. ФАКТОРИ РИЗИКА ЗА НАСТАНАК ДЕКУБИТУСА?

ФР могу бити спољашњи и унутрашњи.

Покретљивост тј.делимична покретљивост и одсуство покрета због појединих стања и болести су

један од најзначајнијих ФР за настајање декубиталне ране.

 Оштећење и губитак сензибилитета – поремећен или потпуно изгубљен пријем, пренос и

регистровање дражи, боленсик није у стању да одговори на штетне чиниоце
 Потхрањеност и губитак телесне тежине – недовољан унос хранљивих материја, метаболички
поремећаји, болести органа за варење, промена квалитета коже, малокрвност, поремећај
имунитета
 Немогућност задржавања столице и мокраће – инконтиненција због неуролошких и
механичких поремећаја, влажност због мокре постеље
 Узраст – старењем се смањује мишићна маса, мења се састав колагених и еластичних влакана у
кожи, смањује се покретљивост
 Дехидратација – јавља се због већег губитка воде из организма; честа је код пацијената са
измењеним стањем свести код повишене температуре, пролива, повраћања.. (сува уста и језик,
испуцале усне, тамна мокраћа са јаким мирисом, конфузија, тахикардија..)

97. ШОК?

Бели мантил:

Шок је стање смањеног дотока кисеоника и нутритивних супстанци ткивима, тј. шок је стање
недовољне ткивне перфузије виталних органа (проток крви).

Врсте шока:

 Хиповолемијски – губитак телесних течности – крварење, траума, дехидратација (Лечење:

надокнада крви и надокнада течности инфузионим растворима)
 Кардиогени – срчана инсуфицијенција, инфаркт (Лечење: кардиотоници и лекови који
стимулишу срчану функцију)
 Септични – генерализована инфекција код које токсичне материје повећавају пропустљивост
зида крвних судова, па циркулишућа течност излази у међућелијски простор (Лечење:
антибиотици и хируршко уклањање жаришта инфекције)
 Неурогени – поремећај аутономне контроле крвних судова – констрикције и дилатације
(Лечење: уклањање непријатних стимулуса)
 Анафилактички – због ослобађања медијатора запаљења повећава се пропустљивост крвних
судова и долази до губитка течности из циркулације у виду едема (Лечење: адреналин,
кортикостероиди и антихистаминици)

Клиничку слику карактеришу реверзибилна и иреверзибилна фаза. Из реверзибилне фазе

одређеним терапијским мерама пацијента можемо да вратимо у физиолошко стање, а из
иреверзибилне пацијента тешко да можемо вратити у физиолошко стање.

Скрипта:

Шок је стање неадекватне опште ткивне перфузије и смањеног дотока кисеоника ткивима у односу
на потребе, тј.стање недовољног коришћења кисеоника у ткивима у односу на потребе.
98. КРАНИОЦЕРЕБРАЛНЕ ПОВРЕДЕ?

Скрипта:

Краниоцеребралне повреде обухватају повреде меких ткива и краниоцеребралне повреде.

Могу бити примарне (одмах након повређивања) и секундарне (јављају се извесно време после
повређивања и проузроковане су разним стањима нпр. интракранијално крварење, поремећено
дисање са хипоксијом и хиперкапнијом. Сва ова стања или су реверзибилна или се могу
превенирати. У ове повреде спадају: интракранијални хематом, дифузно хипоксично оштећење
мозга и едем мозга.

На основу механизма повређивања деле се на затворене и отворене – пенетрантне.

Затворене повреде се даље класификују на фрактуре лобање и интракранијалне лезије, а оне се

даље могу поделити на фокалне и дифузне повреде. Оне најчешће настају у саобраћајним
незгодама, при падовима и тучама, а отворене настају при повређивању ватреним оружјем и убода
тупим или оштрим предметом.

Према пато – анатомском супстрату краниоцер. повреде се деле на:

 Повреде поглавине – спадају екстракранијални хематоми и лацерације поглавине.

 Повреде костију лобање – могу настати и без озбиљних последица по стање пацијента.
Прелом лобање указује на повређивање великом силом. Прелом лобање се дели на прелом
свода и прелом базе лобање. Преломи базе се третирају као отворени. Ови преломи доводе до
расцепа дуре и излажу пацијента високом ризику од развоја инфекције, менингитиса или
апцеса мозга. Код прелома предњег спрата базе лобање јавља се назоликвореја и може настати
периорбитални хематом. Код прелома средњег спрата долази до оштећења слуха, поремећаја
равнотеже, оторагија, отореја. Постоје и депресивни преломи који настају у удесима, или при
паду предмета на главу. То су преломи са утиснућем коштаних фрагмената.
 Повреде мозга – Отворене повреде се деле на перфорантне и пенетрантне. Пенетрантне
настају дејством пројектила из ватреног оружја и деле се на устрелне и прострелне, а
перфорантне настају дејством оштрих предмета.
 Дифузне повреде – долази до мождане дисфункције. Карактеришу се: КОНФУЗИЈА,
ДЕЗОРИЈЕНТАЦИЈА, АМНЕЗИЈА ПОСТТРАУМАТСКА, ГУБИТАК СВЕСТИ, БЛЕДИЛО,
МУЧНИНЕ, ПОВРАЋАЊЕ, АФАЗИЈА, ХЕМИАНОПСИЈА, ПСИХОМОТОРНИ НЕМИР,
ВЕРТИГИНОЗНЕ СМЕТЊЕ, БУБЊАЊЕ У УШИМА, ВАРНИЧЕЊЕ ПРЕД ОЧИМА.
 Фокалне повреде обухватају контузију мозга и интракранијалне хематоме и могу се јавити у
комбинацији са другим повредама.

 Епидурални хематом – крвни коагулум лоциран између кости и тврде мождане опне.
Клиничка слика: после повреде долази до краткотрајног губитка свести и почиње слободни
интервал који може трајати од неколико часова до 48х. За то време болесник је свестан и без
тегоба. На погоршање указују: главобоља, повраћање, брадикардија, промена ритма дисања,
поремећај свести, епилептични напад, појава проширења зеница. Брадикардија указује на
погоршање крварења, а тахикардија је лош прогностички знак.
 Субдурални хематом – акутни и хронични
 Акутни субдурални хематом се јавља 2 – 7 х након повреде, јављају се БРАДИКАРДИЈА,
ХИПЕРТЕНЗИЈА, УБРЗАНО СТРИДОРОЗНО ДИСАЊЕ, ПАРАЛИЗА ЕКСТРЕМИТЕТА,
ДИЛАТИРАНА ЗЕНИЦА НА СТРАНИ ХЕМАТОМА
 Хронични субдурални хематом најраније се манифестује 21 дан од повреде. Јављају се:
ГЛАВОБОЉА, ЕДЕМ ПАПИЛЕ, ПСИХИЧКА УСПОРЕНОСТ, ЕУФОРИЈА, СЛАБОСТ
ЕНТРАЦИЈЕ, ЗАБОРАВНОСТ.

Болесници са краниоцер. повредама могу бити: ПОКРЕТНИ, НЕПОКРЕТНИ,

ДЕЗОРИЈЕНТИСАНИ, УПЛАШЕНИ, КОНФУЗНИ, БЕЗВОЉНИ, УСПОРЕНИ, СА ГУБИТКОМ
МОТОРИКЕ.

+БЕЛИ МАНТИЛ

99. ГЛАЗГОВ КОМА СКАЛА?

100. ЗАПАЉЕЊЕ – 5 ЗНАКОВА ЗАПАЉЕЊА?
101. ...