Средња школа

„Гимназија“
Пирот

Реферат

Кнегиња Љубица

Ученик: Манић Ленка

Професор: Марија Ђорђевић

У Пироту, 2021.
 УВОД
Љубица Обреновић je рођена као Љубица Вукомановић, у
Срезојевцима, селу у близини Горњег Милановца, 1788. године.
Живела је све до 14. маја 1843. Била је српска кнегиња и супруга
кнеза Милоша Обреновића.

КНЕГИЊА ЉУБИЦА
Кнегиња Љубица је из породице
Вукомановић, који су били најбројнији и
најпознатији род у Срезојевцима. Радосав
(1758-1805), њен отац, био је ожењен Маријом
Дамњановић(1762-1797), њеном мајком.

Марија умире у 35. години живота, па се

Радосав поново жени. Имао је једанаесторо
деце, од којих је Љубица Вукомановић друга
кћер.

Као дете боравила је у родитељској кући, где је од малих ногу

учена да буде вредна домаћица и да помаже мајци.

Када је Милош Обреновић угледао, кажу да су му на њој „очи

остале“. Време је пролазило, а Милош је све чешће свраћао у
Срезојевце да би видео будућу невесту. У пролеће 1806. године су
се венчали и Љубица је дошла у Брусницу где је започела нови
живот, верно и послушно са супругом Милошем.

Касније су живели у Црнући, Крагујевцу, Пожаревцу и Београду.

Заједно су имали осморо деце, а родитеље су надживела само три
детета, ћерка Петрија, син Михаило и ћерка Јелисавета.

Кнез и кнегиња трудили су се да васпитају своју децу, али замисао

и уложени напор нису били на нивоу једне владарске породице.
Ниједно њихово дете, изузев два сина, није било образовано, иако
је сама кнегиња цео живот посветила својој породици и трудила се
да деца имају све што им је било потребно.

Након Хаџи-Проданове буне склонила се у село Црнуће, где је

направљена привремена кућа брвнара и где је живела са децом.
Тада је Милош довео у Црнуће Петрију, да служи Љубици, којој се
она од самог почетка није допала.

Коначно 1818. године настањује се у престоници Србије –

Крагујевцу, где су изградили кућу, познату као Шарени конак.

Љубица је кнеза ухватила у невери са поменутом Петријом, а

изазвана гневом и у покушају да спасе себе и своју децу, убила је
љубавницу Петрију. Њој је одузела живот, а себи навукла Милошев
гнев, и кнез је саставио делегацију која ће јој судити. Никола
Луњевица, Прота Матеја, Хаџи Атанасије и други саслушали су
оптужену кнегињу и осудили је на смрт.

Сазнало се да је Љубица трудна 1819. године и да носи

потенцијалног наследника, па је кнез наредио да се погуба не
изврши.

Са кнезом се измирила 1819. за време сабора у манастиру

Каленићу. Јован и Јеврем Обреновић увели су пред Милоша
трудну Љубицу, која је изашла пред њега са два пиштоља,
поклонила се и рекла да јој или опрости или да је убије.
 Кнез јој је опростио наводећи да ју је спасила трудноћа. Након
измирења родио им се први син Милан, који је добио име по
стрицу Милану Обреновићу.

Односи између кнеза и кнегиње нису дуго остали такви. Кнез је

наставио да врши прељубе, а кнегиња није имала избора. Кренула
је да се приближава Милошевим противницима до те мере да се
пред Милетину буну прикључила њима. Касније је подржавала је
идеју да се Милошева власт ограничи уставом. Овакви њени
поступци допринели су тога да се чак и сам кнез ње плашио.

У међувремену је изгубила двадесетогодишњег сина Милана,

који је болестан сменио Милоша након пада са власти 1839.
Сахранила га је у цркви на Палилули.

Кнежевина је остала без владара, па је намесништво наставило да

управља земљом све до доласка кнеза Михаила у Србију.

Године 1842. дошло је до смене власти у Србији са династије

Обреновића на династију Карађорђевића. Тада се Љубица пред
побуњеним народом сместила са Михаилом у Земун. Нешто
касније је у договору са Јованом Мићићем покушавала је да
осигура повратак кнеза Милоша на власт, па су са њеним знањем
избиле две буне, једна у договору са Јованом Обреновићем, а
друга у договору са њеним братом Гајом Вукомановићем. Власти
су угушиле обе буне. Након Вучићеве буне и смене династија
живела је једно време у Београду, а онда у Земуну.

Умрла је 26. маја 1843. у Новом Саду, уз сина Михаила. Сахрањена

је у манастиру Крушедолу у Срему.