Исидора Секулић

- Биографија -

Деспот Марјановић, Лола Стојановић,

Нађа Антић, Милица Стојановић III-7
 Увод
Исидора Секулић била је српски прозни
писац, романописац, есејист, полиглот,
ликовни критичар и академик. Рођена је у
Мошорину 16. фебруара 1877. године, а
умрла у Београду 5. априла 1958. године.
Прва је жена чланица Српске академије
наука и умјетности.
 Садржај

I Детињство II Школовање

Дела и
III Просветитељство IV Последњи Дани
01 Детињство
 Детињство
Рођена је 16. фебруара 1877. године у Мошорину у Бачкој, од мајке
Љубице и оца Данила, који је по занимању био бележник Општине
мошоринске. Имала је млађег брата Димитрија У Мошорину је
провела само прву годину живота.

Мајка им је рано умрла, па их је отац сам подизао и васпитавао.

Отац је више година радио као сенатор у Руми, одакле су се крајем
1883. године преселили у Земун, где је постао градски капетан.
Живели су у једној уској улици, недалеко од цркве. Детињство које
је провела у Земуну је на њу оставило најјачи утисак.
02 Школовање
 Школовање
У жељи да јој пружи најбоље образовање, отац је најпре уписао у приватну месну
грчку школу у Земуну, како би научила грчки језик, још пре него што је почела са
редовном школом. У Земуну је у то време било пуно грчких трговаца, који су за
своју децу ту довели грчке учитеље. Пошто је један од учитеља био ожењен
Рускињом, од ње је научила руски језик, и упознала се са стиховима Пушкина и
Љермонтова. Када је имала девет година, један очев пријатељ је позвао у Болоњу
на годину дана. Исидора је желела да то време искористи да научи италијански.
Успела је да се упише у школу и за пар недеља је на часовима већ могла да одговара
на италијанском, као и сва остала деца.

Прва четири разреда Српске основне школе је завршила 1887. године у Земуну.
Пети разред је уписала 1887/88. године у Вишој девојачкој школи у Земуну, на
немачком, као наставном језику. Исто као и у основној школи и овде се истицала
марљивошћу и образованошћу, што је издвајало од осталих ђака и упућивало на
усамљеност. Са одличним успехом је завршила и шести и седми разред у истој
школи.
03 Просветитељство
 Просветитељство
После 1895. породица се преселила у Београд, у данашњу Светосавску улицу, тада
Молинаријева. По завршеним студијама, лето 1897. провела је код оца, који се тада
оженио по други пут, са госпођом Идом. Пријаву за посао професора за
математику и природне науке у Вишој женској школи у Панчеву је поднела децем
бра 1897. године.

Априла 1900, на први дан Ускрса, у 55 години, после дуже болести, умро јој је отац.
Очева смрт је довела до великих унутрашњих промена код ње. До краја живота је
неговала готово побожно култ према оцу, често је посећивала његов гроб, на
земунском гробљу на Гардошу. Њему је касније посветила своје најбоље прозно
дело Хроника паланачког гробља, збирку приповедака, или записа, како их је она
назвала, које је писала током две деценије. У њима је техником летописа записала
приче о Земуну и судбини великог броја земунских породица. Убрзо је од
туберкулозе умро и брат Мита, који се налазио на студијама у Грацу.
 Просветитељство
У Панчеву је провела дванаест година. Школски савет је у почетку имао високо мишљење о
њеном раду, а школске 1901/1902. године била је вршилац дужности управника школе. У Панчеву
се дружила са десет година млађим, будућим композитором Петром Кранчевићем, због чега је
имала много непријатности, јер је његов отац био против таквог дружења. У исто време, у школу
су почеле да стижу жалбе, због опасности њене болести по децу, такође због понашања према уче
ницама. Главни школски референт после тога је поднео извештај у коме је саветовано лечење, јер
се приликом лекарског прегледа установило да је јако болесна, али није утврђено да лоше поступа
према ђацима. Школске власти су се посебно окренуле против ње после њеног чланка За живот у
којем је изразила мишљење да је васпитни систем „скроз погрешан”. Фебруара 1905. поново је
тражила једногодишње одсуство због лечења. Оно је поново одобрено, али уз исплаћивање по
ловине плате, због чега је накнадно тражила отпремнину, коју је 1906. добила у висини двогоди
шње зараде. У Панчеву је остала још три године. Једно време се дружила са Владимиром Алекси
ћем, власником санаторијума, песником и писцем музичких критика. На згради у којој је радила
као професор у Панчеву је 1989. постављена спомен-плоча.

Године 1909. постала је учитељица у Вишој женској гимназији у Шапцу, где је предавала немачки
и гимнастику. У Шапцу је започела са писањем Сапутника. Године 1911. почела је са радом у
Женској гимназији у Београду.
 Дела и
04 Последњи дани
 Дела
У књижевност је ушла најпре са преводима, највише са енглеског и скандинавских
језика и чланцима о страним књижевницима. Затим је писала књижевне огледе,
приказе и приповетке. Од засебних дела штампани су:

● „Сапутници“, збирка приповедака (1911)

● „Писма из Норвешке“, путопис (1913)
● „Ђакон Богородичне цркве“, роман (1920)
● „Из прошлости“, збирка приповедака (1920)
● „Кроника паланачког гробља“ (1940, дописана 1958)
● „Његошу књига дубоке оданости“, есеји (1951)
● „Записи о моме народу“, приповетке (1948)
● „Аналитички тренуци и теме“, I — III,, есеји 1940
● „Говор и језик — културна смотра народа“, есеји (1956)
● „Мир и немир“, есеји (1957)
 Последњи Дани
Последњих двадесет година живота је провела у скромној кући, на Топчидерском
брду. Кућа је саграђена у годинама између два рата, као типична породична кућа са
вртом. У кући су изложене библиотека и предмети из радне собе, које је завештала
Универзитетској библиотеци у Београду. Савременици који су је познавали и
посећивали на Топчидерском брду осећали су велико поштовање према њеном
енциклопедијском знању, изврсном познавању многих страних језика, редовном
праћењу домаће и светске литературе и оштрој критичкој речи.

Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. Сахрањена је 7. априла, на Точидерском

гробљу. Према њеној последњој вољи, издиктираној телефоном 10. јануара 1958,
сахрана је обављена скромно, без аранжирања, тело јој је увијено у чаршав и
стављено у чамов сандук, без говора, ни венаца, са свештеником, који је очитао
молитву. Присуствовали су најистакнутији писци и културни радници Београда.
ХВАЛА НА
ПАЖЊИ!