Пета београдска гимназија

Клонирање - морални аспекти,

предности и злоупотреба

Катарина Видаковић
Богиња Николић Вукајловић
III – 10
 САДРЖАЈ

1. УВОД..................................................................................................................................3
2. ПОДЕЛА И ПРИМЕНА КЛОНИРАЊА, ТЕРАПЕУТСКО И
РЕПРОДУКТИВНО КЛОНИРАЊЕ...................................................................................4
2.1. ТЕРАПЕУТСКО КЛОНИРАЊЕ...............................................................................4
2.2. РЕПРОДУКТИВНО КЛОНИРАЊЕ.........................................................................5
3. ПРАВНИ И МОРАЛНИ АСПЕКТИ КЛОНИРАЊА,..............................................5
ПРЕДНОСТИ И МАНЕ........................................................................................................5
3.1. ПРЕДНОСТИ КЛОНИРАЊА....................................................................................6
3.2. МАНЕ КЛОНИРАЊА.................................................................................................6
4. ЗЛОУПОТРЕБЕ КЛОНИРАЊА..................................................................................7
5. ЗАКЉУЧАК.....................................................................................................................8
6. ЛИТЕРАТУРА...............................................................................................................10

2
 1. УВОД

Од краја 20. и почетком 21. века, сведоци смо убрзаног напретка у научном и
технолошком пољу истраживања. Научно – технолошки напредак је учинио лакшим
долазак до информација обичном човеку и дао му шансу да креира своје ставове,
вредности и могућност избора.
Важно је обрадити биомедицинске и генетичке карактеристике клонирања, као
и анализирати етичке и моралне аспекте ове теме. Најједноставнији начин
размножавања код једноћелијских организама јесте клонирање. Присутно је и код
неких биљака и животиња (неке врсте гекона, настале као последица еволутивног
прилагођавања). Клонирање је на ћелијском нивоу присутно код свих живих
организама, јер се управо на тај начин умножавају ћелије живог организма. Појам
клонирања представља ужу област генетичког инжењеринга, а сам процес клонирања
људи је још увек у раној фази истраживања. Процес клонирања може се изводити на
више различитих начина. Први се огледа у трансплантацији једра телесне ћелије
матичне јединке у јајну ћелију друге јединке којој је претходно одстрањено једро. Клон
се на други начин може добити цепањем ембриона у најранијој фази. Клонирањем се
може доћи до стварања нове јединке или до продукције појединачних матичних ћелија
у циљу лечења.
Под појмом клон подразумева се сваки организам који је настао асексуалном
репродукцијом, тј. сваки организам чији је генетски материјал идентичан генетском
материјалу оригиналне јединке. Прва успешно клонирана јединка била је овца Доли,
1996. године и тиме су започете дискусије у сферама медицине, религије, етике и
друштвених наука.
Етички и морални суд о клонирању је веома комплексан. Неки сматрају да
клонирање има потенцијал да буде корисно, док су други мишљења да може имати
бројне негативне последице. Непосредно након првог успешног клонирања, научници
су најавили да следи покушај клонирања самих људи, што је код ширих народних маса
изазвало нелагоду и страх од настанка ,,савршених” индивидуалаца или ,,савршеног”
људског поретка.
Када говоримо о репродуктивном клонирању, није довољно посматрати га
искључиво са научног аспекта, већ би требало узети у обзир и моралне аспекте и
системе вредности у данашњем друштву. Док заговорници клонирања сматрају да би
било неморално не искористити научни потенцијал овог процеса, противници тврде
како би сам тај процес негативно утицао на човечанство. Управо због бројних могућих
негативних консеквенца, сам процес клонирања је законом забрањен у већини држава.
Иако се клонирање може посматрати као велики искорак у научном напретку, многи га
виде као велику опасност од настанка мутација, вирусних епидемија и нових
микроорганизама који ће нашкодити и угрозити егзистенцију људске врсте.
Ова тема нам је посебно занимљива управо због своје релевантности. У 21. веку
клонирање више не представља далек и фиктиван појам, већ постаје занимљива тема о
којој људи све чешће размишљају и чијим позитивним и негативним странама се све

3
више баве. Још једна предност ове теме је чињеница да се може посматрати из
перспективе како природних, тако и друштвених наука.

2. ПОДЕЛА И ПРИМЕНА КЛОНИРАЊА,

ТЕРАПЕУТСКО И РЕПРОДУКТИВНО КЛОНИРАЊЕ

У науци, постоје три основна облика клонирања: партеногенеза, апогамија и

апомиксија. Партеногенеза представља самооплодњу јајне ћелије асексуалним путем;
апогамија представља размножавање без оплоодње (нпр. размножавање биљака путем
резница); апомиксија представља развој ембриона из неоплођене јајне ћелије. У in vitro
условима, клонирање се не односи само на репликацију целог организма, него и на
репликацију ДНК и РНК ланаца, гена, хромозома, ћелија и ткива. Када је реч о
клонирању самог ембриона, може се рећи да ова метода има за циљ узгајање матичних
ћелија (енг. stem cells) и ткива, али и настанак два индивидуума са истим генетским
материјалом – једнојајчани близанци настали вештачким клонирањем). Године 1993.
овај експеримент је успешно изведен и на људима, имплементацијом два ембриона
која су настала цепањем првобитног ембриона у материцу мајке, од стране Ј. Л. Хала и
Р. Ј. Стилмана. Постоје бројне врсте примене рекомбиноване ДНК технологије и њена
примена је широка. Користи се за израду различитих људских протеина у
микроорганизмима, нпр. инсулин и хормон раста су успешно тестирани на људима, а
инсулин је одобрен за продају. Овом технологијом се могу произвести сигурне и
учинковите вакцине против болести за које не постоји друга адекватна превенција.

2.1. ТЕРАПЕУТСКО КЛОНИРАЊЕ

Терапеутско клонирање представља поступак излечења одређених болести тако што

се ћелије креиране на овај начин клонирања уграђују у пацијента ради лечења болести
од које пати. Поступак се огледа у следећем:
1. Научник издваја једро из ћелије;
2. У језгру се налази генетски материјал човека или животиње;
3. Научник затим узима соматску ћелију и такође извлачи једро из ње;
У практичним применама код људи, соматска ћелија би била узета од пацијента
коме је потребна трансплантација матичних ћелија за лечење здравственог стања или
болести.
4. Једро које се издваја из соматске ћелије код пацијента се затим убацује у
јајну ћелију којој је једро претходно уклоњено;

4
 5. У суштини, то је поступак замене. Јајна ћелија сада садржи пацијентов
генетски материјал, односно упутства.
Иако овај начин лечења није у потпуности истражен, научници верују да би могао
помоћи при излечењу болести попут Паркинсонове или Алцхајмерове, дијабетеса,
срчаних обољења, слепила итд. У теорији, могло би се користити и за раст и развој
органа и ткива који ће бити замењени код пацијената са различитим обољењима.

2.2. РЕПРОДУКТИВНО КЛОНИРАЊЕ

За разлику од терапеутског клонирања, циљ репродуктивног клонирања је стварање

нове особе. Оваква идеја је сама по себи веома контраверзна и изазвала је велику
подељеност мишљења. Репродуктивно клонирање представља стварање једне или
више генетски једнаких животиња, тако што се једра ћелије неког организма убаце у
јајну ћелију из које је претходно одстрањена њена ДНК. Јајна ћелија са
ДНК ,,оригинала” почиње да се дели да би резултат био стварање новог организма.
Претходно споменута овца Доли представља најпознатији пример репродуктивног
клонирања. Она, као први успешно клонирани сисар, створена је након 280 неуспелих
покушаја клонирања на Универзитету Розлин у близини Единбурга, у Шкотској од
стране професора Јана Вилмута и Кита Кембла. Ипак, требало би напоменути да је
током њеног кратког живота дошло до бројних компликација. Превремено старење,
прекомерна тежина и оштећења срца и плућа само су неке од негативних последица
клонирања код Доли. Успавана је са само 6 година живота, што представља дупло
краћи животни век од просечне овце.

3. ПРАВНИ И МОРАЛНИ АСПЕКТИ КЛОНИРАЊА,

ПРЕДНОСТИ И МАНЕ

Клонирање човека представља огромно достигнуће у биомедицини и

генетичком инжењерингу, али је уједно веома опасно и ризично. Свакако, не можемо
се не запитати неће ли оно запретити читавом човечанству и неће ли човек, у не тако
далекој будућности, постати само објекат експеримената.

Питање људских права у моралном и етичком смислу су европске земље и

потписнице међународних организација решиле изгласавањем Универзалне
Декларације о хуманом геному и људским правима (1997) и Универзалне декларације о
биоетици и људским правима (2005) у оквиру УНЕСКО2, Декларације о хуманом
клонирању људи (2005) у оквиру генералне скупштине УН, Конвенције о људским

5
правима и биомедицини (1997) у оквиру Савета Европе и, најзначајнији, Протокол о
забрани клонирања људи (1998).

Кодекс Професионалне Етике Лекарске Коморе Србије у члану бр. 37

каже: ,,Стварање генски идентичних лица супротно је етици и поштовању људског
достојанства. Забрањени су експерименти усмерени на стварање истоветног људског
бића, односно бића са истим генским системом које има и друго. ” Чланом 24 Устава
Републике Србије из 2006. године забрањено је клонирање људи. Поставља се питање
колики је утицај цркве и религије када се говори на ову тему.

Хришћанска црква покушава да приближи наизглед ригорозне догматске

ставове технолошком напретку 21. века. Међутим, важно је напоменути да
противљење клонирању није заступљено само међу хришћанима, већ и у другим
религијама које су поборници чувања природног света какав данас познајемо.
Клонирање угрожава утицај црквене догме, јер човека поставља на место Ствараоца и
тиме поткопава Његов ауторитет.

3.1. ПРЕДНОСТИ КЛОНИРАЊА

Иако се чешће истичу негативне стране клонирања, присутне су и бројне предности

са великим значајем. Најзначајније се огледају у смањењу заступљености одређених
тешких болести. На пример, може се спречити леукемија јер се клонира коштана срж
за децу и одрасле. Исто тако, спречено је пропадање јетре и бубрега јер се клонирају за
трансплантацију. Поред њих, могу се спречити Даунов синдром и многе друге
наследне болести.

Друга значајна погодност јесте да неплодни или истополни парови могу да имају
потомство. У случају трагедије да нечије дете или вољена особа изгуби живот, људи би
имали шансу да клонирају страдалу особу.

Такође, неке давно изумрле животиње би могле да буду враћене, а могло би се

спречити изумирање многих врста које су пред истребљењем. Поред тога, могу се
клонирати различите сорте биљака у циљу исхране и тиме се може искоренити
проблем глади у свету.

3.2. МАНЕ КЛОНИРАЊА

Од настанка идеје клонирања, мишљења на ову тему су подељена, али утицај цркве
и личних система вредности био је пресудан да већина људи буде негативно
оријентисана по овом питању. Главне мане су етичке природе. На првом месту
поставља се питање безбедности самог процеса, због недовољне истражености и
присуства неповерења према науци и самим научницима, који су одговорни за
нагледање и извођење клонирања. Нова и неразвијена технологија клонирања човека

6
захтева експериментисање над људима што, само по себи, представља довољан разлог
да се са овим поступком не настави.

Али, под претпоставком да се све припреме за клонирање и само клонирање изврше

на адекватан и безбедан начин, поставља се питање до чега и до каквих нуспојава би
оно могло да доведе. Једна од опасности која би се могла јавити је могућ дисбаланс у
људском роду, јер постоји могућност настанка нове класе људи. Ово питање нас
наводи на размишљање о односу према клоновима. Да ли ће се клонови третирати на
исти начин као и људи или ће се третирати као резерва за трансплатацију органа или
као вишак у социјалној заједници? Да ли је етички прихватљиво да се клон посматра на
неке од ових начина?

4. ЗЛОУПОТРЕБЕ КЛОНИРАЊА

Када говоримо о злоупотребама клонирања, фокусирамо се на правни аспект ове

теме, као и на стварање ропске радне снаге, могућности различитих превара, изнуда,
борби око наслеђивања итд. Међутим, постоји и друга претња заступљена у већини
западних земаља – да се управо забраном клонирања губи трка у генетском
инжењерингу. Парламентарна скупштина Европске уније је, неочекиваном већином
гласова, одбила да забрани терапеутско клонирање у Европи, што не значи да све
чланице ЕУ морају да испоштују ову одлуку. Интересантно је да је Немачки
национални комитет за етику истог дана одлучио да подржи увоз клонираних
ембрионалних ћелија (под јасно прецизираном супервизијом). Британци су у експресну
процедуру ставили забрану клонирања људи, узимајући у обзир скандал у једној дечјој
болници. Наиме, један лекар и један патолог су без дозволе родитеља прикупљали
органе умрле деце и том приликом је пронађена колекција од 400 фетуса, 2080 дечјих
срца и више од 800 различитих органа. Овај случај представља један од најпознатијих
примера злоупотребе дозволе клонирања у Европи.

Потенцијална последица злоупотребе клонирања је могућност стварања ,,војске”

клонова или стварање бића која могу послужити у бројне негативне сврхе, нпр. као
резервоар резервних делова за већ постојећег појединца, односно у случајевима када се
клон не би посматрао као равноправна особа. Овај концепт је обрађиван у литератури и
филму (нпр. филм ,,Острво” или роман ,, Резервни делови”) где је до крајности
доведена могућност да богати појединци обезбеде сопствену дуговечност коришћењем
делова својих клонова.
Уколико претпоставимо да ће клонирање у будућности доживети експанзију и
развијеност, у једно можемо бити сигурни. Имућнији слој људског друштва ће имати
веће шансе да користи, па самим тим и злоупотребљава ово научно достигнуће

7
 С обзиром да је клонирање као процес веома младо и да још увек није у довољној
мери заступљено, тешко је наводити и говорити о конкретним примерима злоупотребе.
У суштини, у питању су само претпоставке и хипотезе о томе како би се људи
односили према могућностима које би имали у случају шире заступљености и
приступачности клонирања. Ипак, у ове претпоставке није тешко поверовати,
узимајући у обзир претходна искуства сусрета људске природе са новим научним
достигнућима.

У сваком случају, треба се сетити оца биоетике, В.Р. Потера, који у својој књизи
Мост ка будућности износи један јако важан став – да знање само по себи није опасно,
али његова злоупотреба често јесте.

5. ЗАКЉУЧАК

Облици генетичког инжењеринга су, поред клонирања соматских и

репродуктивних ћелија, in vitro фертилизација и стварање тзв. дизајнерских беба.
Сетимо се да је in vitro оплодња у својим почецима такође наилазила на негодовање и
неодобравање људи, али смо сведоци да се данас користи како би родитељима
пружила прилику коју им је природа ускратила. Међутим, врло брзо су започете и
расправе о могућности бирања особина још нерођене деце и ова опција се, као и
клонирање, суочила са оптужницом да се људи ,,играју” Бога. Сам генетички
инжењеринг је релативно нова појава и основа страха се крије у немогућности да
предвидимо какве ће последице оно имати употребом над људима. Зато је важно, под
облаком несигурности, страхова и све већег броја питања које нам генетички
инжењеринг отвара, поставити захтев за пажљиво и одговорно деловање човека у
погледу генетичких манипулација, како би се успешно сачували услови нашег
опстанка.

Клонирање, као што смо већ навели, представља јако широк појам који се може
тумачити и анализирати кроз различите науке и из различитих углова. Важно је истаћи
и разлику између клонирања ћелија, биљака, животиња и људи. Као што се може
закључити, морални аспекти ове теме су замршени и компликовани. Црква има свој
утицај. Медији и пропаганда имају свој утицај. Друштвене мреже и рапидно ширење,
како истинитих, тако и лажних информација имају свој утицај. На појединцу је, ипак,
одговорност највећа. Свако од нас дужан је да формира сопствено мишљење и став на
ову тему узимајући у обзир бројне изворе којима би требало критички приступити и
прoценити који су веродостојни, а који не. Одговорност сваког од нас превазилази нас
лично и наше жеље и огледа се и у будућности нових нараштаја. Мишљења смо да је
клонирање људи доминантно негативна појава. Иако може бити коришћено у циљу
лечења и многи животи људи би могли бити спашени, верујемо да би много више било
коришћено у негативне, али и неморалне сврхе. Богати не би пропустили прилику да се

8
додатно обогате, а сујетни и саможиви да продуже сопствени животни век што је
могуће више. Класне разлике би се драстично увећале, што би временом могло довести
до минималног диверзитета, односно разноликости међу људима. Што се тиче
клонирања биљака и животиња, у овим процесима уочавамо афирмативне особине.
Квалитет хране би се могао унапредити, приноси повећати, а ланци исхране могли би
постати одрживији.

У мору расправа о људској будућности која је условљена генетичким

побољшањима, трансхуманизму и постхуманизму, најпре је потребно да се свако од
нас сети шта заправо значи бити човек. Сматра се да је моралност темељна чињеница
људске егзистенције и стога је веома важно да је сачувамо. Давање предности
технологији у односу на људскост представља велику грешку и дефиницију онога чега
се човечанство највише боји – дехуманизације.

Којим год путем одлучимо да идемо, не смемо да заборавимо да наши циљеви

морају бити у складу са интересима људског рода. Одржање човековог постојања је
наша примарна обавеза и самим тим немамо права да угрожавамо животе будућих
генерација. Током свог постојања, човек је толико напредовао да би својим прецима
могао и сам изгледати као трансхумано биће. Кроз своје утицаје на путу ка напретку,
неповратно је променио не само себе, већ и природу која га окружује. Зато, уколико
човечанство жели да опстане, потребно је да сваки појединац што пре разуме да треба
радити и на очувању нашег окружења, односно природе и природног поретка.

9
 6. ЛИТЕРАТУРА

 Agar, N., 2004., Liberal Eugenics: In Defence of Human Enhancement, New Jersey:
Blackwell Publishing.
 Buchanan, A., 2011., Beyond Humanity? The Ethics of Biomedical Enhancement,
New York: Oxford University Press.
 Harris, J., 2007., Enhancing Evolution: The Ethical Case for Making Better People,
New Jersey: Princeton University Press.
 Heyd, D., 1992., Genethics: Moral Issues in the Creation of People, Berkeley, Los
Angeles, Oxford: University of California Press.
 Hodge, R., 2009., Genetic Engineering: Manipulating the Mechanisms of Life, New
York: Facts On File.
 Kass, L. R.; Wilson, J. Q., 1998., The Ethics of Human Cloning, Washington D.C.:
The AEI Press.
 Klotzko Judith, A. 2004., A clone of your own?, Oxford University Press
 Sandel, M. J., 2007., The Case against Perfection: Ethics in the Age of Genetic
Engineering, Cambridge, London: The Belknap Press of Harvard University Press.

10
11