THE LIMPOPO ACADEMY OF PRIVATE DETECTION

Alexander McCall Smith

obrada : Pepe le Tvor, Lena

www.balkandownload.org
 Aleksandar Mekol Smit
DETEKTIVSKA
AKADEMIJA LIMPOPO
S engleskog prevela Tatjana Milosavljević
Za Hilari Nevil-Toul, sa zahvalnošću
 Prvo poglavlje
KAD JE VRUĆE, SANJAMO ČAJ
U Bocvani, zavičaju Prve damske detektivske agencije koja se bavi
problemima žena ali i ostalih, uobičajeno je – veoma uobičajeno
moglo bi se reći – da ljude koje susretnete pitate jesu li dobro spava-
li. Odgovor na to pitanje skoro neizbežno glasi da jesu, čak i onda
kad uopšte nije tako, i kad su usled noćnog laveža pasa, nesnosnih
komaraca ili uboda nečiste savesti proveli potpuno besanu noć.
Razume se, komarce je moguće onesposobiti mrežama ili sprejevi-
ma, isto kao što i psa možeš nagrditi na pasja kola; nečistu savest
pak nije tako lako ugušiti. Da neko nekim slučajem izmisli sprej spo-
soban da odagna teskobu nečiste savesti, ta osoba bi nesumnjivo
dobro zaradila – mada možda ne bi spavala onako dobro kao pre
ukoliko bi razmišljala o posledicama svog izuma. Nečista savest,
kako izgleda, ima svoju svrhu: da nas natera da se kajemo zbog
svojih grešaka. Kad bismo je ućutkali, tada bi naše ljudske slabosti,
naši brojni propusti, postali veći – a to, kako bi izvesno rekla Mma
Ramocve, nikako ne bi valjalo.
Mma Ramocve je spadala u ljude blagoslovene mirnom savešću i
stoga je, uopšte uzev, uživala u spokojnom snu. Imala je naviku da
na spavanje odlazi oko deset uveče, posle ispijanja šolje crvenog
afričkog čaja. Gospodin Dž. L. B. Matekoni, njen muž i, prema opštoj
oceni, najbolji automehaničar u Bocvani, često je odlazio na spava-
nje pre nje, pogotovo ako je imao naporan dan na poslu. Automeha-
ničari, uopšte uzev, dobro spavaju, baš kao i toliki drugi koji dane
provode baveći se fizički zahtevnim poslovima. I tako je, kad bi Mma
Ramocve došla u krevet, on umeo već da bude u carstvu snova,
dišući duboko i pravilno, čvrsto zatvorenih očiju pri svetlosti noćne
lampe koju bi ostavio svojoj ženi da je ugasi.
Ona bi pak brzo zaspala, utonuvši u san dok razmišlja o onome što
se desilo tog dana; sećajući se kako pije čaj u kancelariji ili se odvozi
nekud svojim kombijem; uz prizor Mme Makuci kako ukočeno sedi
za pisaćim stolom, a velike naočari bleskaju na svetlu dok drži jedan
od svojih govora. Ili bi usnula prisećajući se neke davne uspomene
na svog oca kako pešači prašnjavim putem držeći je za ruku i objaš-
njavajući joj ovo ili ono o govedima – o kojima je tako mnogo znao.
Kad mudar čovek umre, izgubi se tako mnogo istorije: tako kažu, a
Mma Ramocve je znala da je to tačno. Njen rođeni otac, pokojni
Obed Ramocve, odneo je sa sobom tako mnogo, ali je istovremeno i
ostavio mnogo toga iza sebe, tako mnogo uspomena i izreka i opa-
žanja, da je ona, njegova kćerka, sada mogla da ih priziva i da ih se
s ljubavlju seća dok čeka da je zagrle nežne ruke sna.
Kada bi se probudila, Mma Ramocve se nije dugo sećala snova.
Povremeno, međutim, poneki nesvakidašnje životan san zadržao bi
joj se u pamćenju, i upravo to se dogodilo ovog jutra. Nije to bio ni po
čemu ružan san; nije bio ni naročito lep, od onih koji nas nagone da
se osetimo kao da smo udostojeni kakve veličanstvene, mistične
spoznaje; pre je to bio jedan od onih snova koji izgledaju kao jasno
upozorenje da će se dogoditi nešto posebno. Kad u snu vidiš lutrij-
ske tikete i brojeve, tada je značenje sasvim jasno. Ovaj nije bio
takav, a opet, ostavio je Mmu Ramocve s osećajem da je, nekako,
unapred obaveštena o nečemu vrednom pažnje, nečemu važnom.
U ovom snu, hodala je stazom u žbunju odmah iza Brzih motora
Tlokvenga, zgrade koju je Prva damska detektivska agencija delila s
automehaničarskim servisom gospodina Dž. L. B. Matekonija. Nije
bila sigurna kuda ide, ali izgledalo je kao da joj nije ni važno, budući
da je bila srećna što naprosto hoda tuda nemajući nikakav poseban
osećaj kuda je ta staza vodi. A i zašto ne bi čovek jednostavno
hodao stazom, pogotovo nekom prijatnom stazom, nemajući pojma
kuda će ga ona odvesti?
Skrenula je za ugao i našla se pred velikim drvetom akacije, čija se
krošnja širila poput prostranog suncobrana. Kad sanjaš drveće, to
znači da... da čezneš za njim, i već to što se našla u hladovini ovog
drveta bilo je dovoljno da učini san prijatnim. Međutim, to nije bilo
sve. Ispod drveta, stojeći u takvom položaju da mu je šarena,
pegava senka drveća gotovo sasvim sakrivala lice nalazio se visok,
dobro građen muškarac, koji je potom iskoračio, pružio ruku i rekao:
„Najzad sam došao, Mma Ramocve.“
U taj mah se Mma Ramocve trgla iz sna. Susret s tim neznancem
nije bio ni na koji način preteći; u njegovom ponašanju nije bilo
ničega što bi nagoveštavalo neprijateljstvo i nije osećala ni najmanju
zebnju. Što se tiče onoga što je rekao, naprosto beše pomislila,
premda ne beše imala vremena da to i kaže: Da, stvarno je prošlo
mnogo vremena.
Nekoliko minuta nakon što se probudila samo je nepomično ležala
u krevetu, prebirajući u mislima po snu. Da je onaj muškarac bio njen
otac, bilo bi lako razumeti ga. Umela je povremeno da sanja oca, što
je mogla i da očekuje, s obzirom na to da ne bi prošao ni dan, ni
jedan jedini dan, a da ne pomisli na tog velikog i dobrog čoveka, po-
kojnog Obeda Ramocvea. A kad svaki dan misliš na nekog, tada
možeš biti siguran da ćeš ga noću sanjati; međutim, onaj na koga je
naišla pod velikom akacijom nije bio on – to je bilo više nego jasno.
To je bio neko sasvim drugi, neko za koga je slutila da je odnekud iz-
daleka. Ali ko bi to mogao da bude? Mma Ramocve zapravo nije
poznavala nikog izdaleka, osim ako se Fransistaun ili Maun, gde je
poznavala mnogo ljudi, ne računaju kao daleki gradovi. Međutim,
iako su nekoliko stotina milja udaljeni od Gaborona, oba su u Bocva-
ni, a u Bocvani nigde ne žive neznanci. To je zato što je Bocvana
dom onima koji u njoj žive, i što im je bliska, i prijatna, a u takvoj
jednoj zemlji nijedno ti mesto ne izgleda daleko. Ne, ovaj čovek
ispod drveta bio je odnekud izvan zemlje, a to je bilo neobično i za-
gonetno, i moraće poduže da razmisli o tome.
„Sanjala sam vrlo neobičan san“, rekla je Mmi Makuci dok su se tog
prepodneva bavile jutarnjom poštom.
Mma Makuci je podigla pogled s koverta koji je upravo otvarala.
„Snovi su uvek neobični“, rekla je.„Staviše, neobično je kad sanjaš
običan san.“
Mma Ramocve se namrštila. Pomisli da je razumela šta je Mma
Makuci htela da kaže, ali nije bila sasvim sigurna. Njena pomoćnica
imala je naviku da iznosi zagonetna zapažanja i podozrevala je da je
ovo jedno od njih.
„Futi“, nastavila je Mma Makuci govoreći o svom odskorašnjem
mužu, Futiju Radifutiju,„Futi mnogo sanja, svake noći. Posle mi priča
o tim snovima, a ja mu objašnjavam šta znače.“ Zastala je.„Često
sanja nameštaj.“
„To je zato što poseduje prodavnicu nameštaja“, reče Mma Ramo-
cve.„Tako da možda i nije iznenađujuće.“
„Istina, Mma Ramocve“, saglasila je Mma Makuci.„Ali ume da sanja
o različitim komadima nameštaja.“ Zaćutala je, netremice posmatra-
jući Mmu Ramocve na drugom kraju prostorije, opreznim pogledom
onoga ko se sprema da obelodani osetljivu informaciju. Ona spusti
glas.„Nekih noći sanja krevete; nekih drugih sanja trpezarijske stolo-
ve. Baš je to čudno.“
Mma Ramocve je pogledala u svoj sto. Nije volela da raspreda o in-
timnim stranama nečijeg braka – pogotovo tako svežeg kao što je
bio brak Mme Makuci. Nedavno sklopljene brakove doživljavala je
kao one stidljive, nežne cvetiće kakvi umeju da se vide na obodu Ka-
laharija; tako sitne da ih katkad i ne primetiš, tako ranjive da im ne-
pažljiv korak može uništiti lepotu. Naravno, ljudi o svojim snovima
pričaju bez preterane nelagode – najzad, na neosetljivom svetlu
dana snovi mahom zvuče nevažno i luckasto – ali drugačije je kad
žena priča o muževljevim snovima ili muž o snovima svoje žene.
Snovi se odvijaju u krevetu, a ono što se događa u bračnom krevetu
nije tema za razgovor u kancelariji pogotovo kad se san odnosi na
krevete, što je, kako izgleda, slučaj s nekim snovima Futija Radifuti-
ja.
Međutim, ako se Mma Ramocve i ustezala da zadire suviše duboko
u Futijeve snove, to nije važilo i za njenu asistentkinju. Tema je sada
bila načeta i Mma Makuci nije odstupala.
„U pogledu kreveta, nema nikakve sumnje“, nastavila je.„Značenje
tog sna je sasvim jasno, Mma. Trebalo bi da je očigledno čak i
nekom ko ne zna mnogo o snovima, ili nekim drugim stvarima, što
se toga tiče.“
Mma Ramocve nije progovarala.
„Da“, rekla je Mma Makuci,„ako neko kaže Ja sanjam krevete, tada
odmah znate šta taj san znači. I možete im reći: Znam šta taj san
znači. Sasvim je jasno“
Mma Ramocve je pogledala kroz prozor, koji se nalazio visoko i u
kom se iz tog ugla video samo komad plavetnila; pravog plavetnila;
plavetnila bez beline oblaka; ništavilo.„Je li značenje snova jasno,
Mma? Imaju li snovi smisla ili su naprosto poput... poput oblaka na
nebu, sačinjeni ni od čega opipljivog?“
Mma Makuci nije htela ni da čuje.„Značenje je često jasno“, odbru-
sila je.„Nije mi nimalo teško, Mma, da razumem san o krevetima.“
Mma Ramocve je uzdahnula.„Pa, kažu, zar ne, Mma, da su mu-
škarcima te stvari skoro stalno na pameti. Kažu da muškarci po ceo
dan misle samo o tome. Obratite pažnju na to kako Čarli govori kad
misli da ga ne čujemo. To pokazuje o čemu muškarci misle – ili,
barem, mladi muškarci. Ne verujem da se gospodinu Dž. L. B. Mate-
koniju po ceo dan vrzmaju po glavi takve misli. Ne verujem, Mma.“
Izgledalo je da je Mma Makuci nije čula.„Da, Mma. Značenje sna o
krevetima je jednostavno. On znači da ste umorni. Znači da vam je
potrebno više sna.“
Mma Ramocve je nekoliko trenutaka zurila u svoju pomoćnicu.
Potom se osmehnula, donekle s olakšanjem.„Pa, eto, Mma. Taj san
sigurno znači baš to.“
„S druge strane“, terala je dalje Mma Makuci,„san o trpezarijskom
stolu je drugačiji. Taj ne znači da ste umorni?“
„Ne.“
„Ne, Mma, ne znači. San o trpezarijskom stolu znači da ste gladni.
Mislim da je to sasvim očigledno.“
Mma Ramocve je pogledala prvo u čajnik, a onda u časovnik. Sa-
čekaće, odluči ona; ako stalno pominješ vreme za pauzu za čaj,
onda ti se čekanje na nju previše otegne. Čaj se pije u određeno
vreme; ako je išta očigledno, onda to jeste.
Odlučila je da vrati razgovor na svoj san. Međutim, taman je zinula,
a Mma Makuci je izrekla nova opažanja o Futijevim snovima.„Kad mi
je jednog jutra rekao da je sanjao trpezarijske stolove, zabrinula sam
se. Upitala sam se da li mu dajem dovoljno da jede?“
„I šta ste zaključili, Mma?“
„Mislim da mu dajem dovoljno hrane. Verujem u hranjenje po potre-
bi. Mislim da se to tako zove. Uvek ostavim nešto hrane u kuhinji,
tako da Futi može da pregrize nešto ako ogladni. Postoje žene koje
smatraju da muža treba hraniti samo u određeno vreme, kako bi se
navikao na taj raspored. Ali ja ne spadam u takve, Mma. Ja ostavim
nešto hrane na stolu.“
Na pomen hranjenja muževa po potrebi, Mma Ramocve je potisnu-
la osmeh.1 Iako potencijalno osetljiv, razgovor je postajao zabavniji
od ičega drugog i znala je da bi se tako mogao otegnuti u beskraj. Ali
počeo je od njenog sna i sad se i vratila na njega.
„Mma, noćas sam usnila vrlo čudan san“, rekla je.„Kao što rekoh.“
„Molim vas, Mma, kažite mi šta je to bilo“, rekla je Mma Makuci.„Ne
mogu vam obećati da ću umeti da vam objasnim šta znači, ali vide-
ćemo.“
„Sanjala sam da hodam stazom“, počela je Mma Ramocve. I… “
Mma Makuci ju je prekinula.„To znači da idete na put, Mma. U to
nema ama baš nikakve sumnje.“
Mma Ramocve je primila ovo k znanju.„Moguće. Ali onda je staza
došla do mesta gde...“
„To je vaše odredište“, obznani Mma Makuci.„To mesto koje ste u
snu videli, to vam je odredište u stvarnom životu. Uistinu, to je
sasvim jasno. Kakvo je bilo, Mma? Je li to bilo neko baš dobro
mesto?“
„Tamo je bila jedna akacija… “
Opet usledi upadica.„To znači da ćete da završite pod drvetom,
Mma. Eto gde ćete se naći, pod drvetom.“ Saosećajno je pogledala
Mmu Ramocve.„To nije tako loše, Mma. Ima mnogo gorih mesta na
kojima možete završiti.“
„Ali to drvo nije toliko važno“, reče Mma Ramocve, malčice podi-
gavši glas ne bi li sprečila dalje upadice.„Ispod njega je stajao neki
muškarac. Izgledalo je kao da me je čekao.“
„To mora da je gospodin Dž. L. B. Matekoni.“
Mma Ramocve je odmahnula glavom.„Nije bio on. To je bio muška-
rac koga nikada pre nisam videla. I nije bio odavde. Bio je stranac.“
Naočari Mme Makuci odbile su kosi zrak sunca.„Nije bio iz Gaboro-
na?“, upita ona.„Nije bio iz Bocvane?“
„Nije. Odnekud drugde. Uopšte nije bio Afrikanac.“
Mma Makuci je zaćutala, a onda je objavila presudu.„Upoznaćete
stranca“, reče ona držeći se ozbiljno.„Upoznaćete stranca pod drve-
tom akacije.“
„I mislila sam da može da znači tako nešto“, rekla je Mma Ramo-
cve.„Ali onda sam pomislila da verovatno ne znači baš ništa. Da je to
samo san i da ću do posle podneva već zaboraviti na njega.“
Mma Makuci je delovala sumnjičavo.„Ne mislim da bi trebalo da ga
zaboravite, Mma Ramocve. Mislim da bi trebalo da ga zapamtite, pa
kad se to desi, kad ispod akacije sretnete tog stranca, bićete sprem-
ni.“
Nije kazala više ništa, ali je zato pogledala iskosa Mmu Ramocve;
pogledom koji je ova protumačila kao upozorenje. Međutim, nije je
bila razumela – i pored svih svojih tvrdnji kako razume snove, Mma
Makuci je propustila da uoči ono najvažnije. Ovaj stranac nije bio
preteći; ovaj stranac, za susret s kojim bi Mma Ramocve, po njenim
rečima, trebalo da se pripremi, nije bio neko koga bi se trebalo plašiti
ili čuvati. Naprotiv, ovaj stranac je bio dobar čovek, ljubazan, a
njegov dolazak – ako se ikad i desi, što je bilo krajnje neverovatno –
nešto što valja jedva čekati, što valja proslaviti. A tu je bilo i nešto
drugo – nešto što je bilo teško pretočiti u reči. Čovek iz sna je možda
bio neznanac, utoliko što ga nikada ranije nije videla, ali nekako je
imala osećaj da ga poznaje. Ne zna ga, ali ga poznaje.
Ponovo je pogledala na svoj sat. Vreme ume da otupi oštricu reše-
nosti, jednako kao što to umeju razgovor o snovima i vrućina.
„Znam da je pomalo rano, ali mislim da bi trebalo da popijemo čaj“,
rekla je Mma Makuci, koja u međuvremenu beše skinula naočari da
ih obriše. Potom je podigla pogled, završila glancanje stakala i
kazala da se potpuno slaže.
„Kad je vruće“, reče ona „sanjamo čaj.“
 Drugo poglavlje
HRANA PRIPREMLJENA S LJUBAVLJU
IMA BOLJI UKUS
Nedugo posle ovog razgovora o snovima, ili posle čaja koji je zatim
usledio, ispred prostorija Prve damske detektivske agencije pristigla
su nepoznata kola i parkirala se ispod akacije. Da je za ovim usledila
pojava visokog muškarca, po izgledu sličnog onome iz sna Mme Ra-
mocve, to bi svakako dramatično potvrdilo veru Mme Makuci u pro-
ročansku prirodu snova. Ali to se nije dogodilo, budući da osoba koja
je otvorila vrata kola i izašla iz njih – dok ju je Mma Makuci bez daha
posmatrala – nije bila niko drugi do Mma Silvija Potokvane, nadzor-
nica ne samo sirotišta nego, na neki način, i svega ostalog oko sebe.
Mma Makuci nije sakrivala svoje razočaranje.„Nije niko“, rekla je.
„Samo ona.“
Mma Ramocve, koja ne beše gledala kroz prozor, sada je pogleda-
la.„Ali to je Mma Potokvane, Mma. A ona nije ’niko’“. Prekor u
njenom glasu bio je primetan i Mma Makuci ga je osetila.
„Izvinjavam se, Mma“, rekla je.„Nisam htela da budem neučtiva
prema Mmi Potokvane. Stvar je naprosto u tome što sam pomislila
da bi ovo mogao biti onaj muškarac koga ste videli u snu. Nikad se
ne zna.“
Mma Ramocve nije komentarisala ovo. Mma Makuci nikad nije uži-
vala u naročito dobrim odnosima s Mmom Potokvane – što je, po
mišljenju Mme Ramocve, bila stvar prirodnog suparništva koje se
dešava u bliskom susretu dveju snažnih ličnosti. To se, doduše, u
poslednje vreme promenilo, a nešto poput srdačnog primirja desilo
se pogotovo onda kad je Mma Potokvane ponudila svoje nenadmaš-
ne organizacijske veštine za planiranje venčanja Mme Makuci. Ova
ponuda pomoći bila je prihvaćena sa zahvalnošću i oslobodila je
Mmu Makuci velikog dela strepnje koja prati pripreme za svadbu.
Mma Ramocve se nadala da će ova srdačnost potrajati: nije volela
nikakve sukobe i osećala je zadovoljstvo pri pomisli da bi ove dve
žene, koje imaju toliko toga da ponude, sada mogle sarađivati
umesto da traže način da jedna drugoj podmetnu klipove pod noge.
Možda će Mma Makuci, sad kad je postala supruga Futija Radifutija,
a time dobila srazmerno visok položaj u gradu, moći da pripomogne
u skupljanju sredstava za sirotište. Futi je, naime, bio imućan čovek,
što zbog prodavnice nameštaja Dvostruko udobnije što zbog velikog
krda stoke na katunu Radifutijevih zapadno od Mahalapije.
O veličini toga krda svi su mogli samo da nagađaju...„Vrlo veliki broj
goveda, a sva su podebela“, bilo je sve što je Mma Makuci rekla o
tome – ali bez obzira na broj, to je značilo da Mma Makuci sada
zacelo poseduje sredstva da na neki način pomogne sirotištu.
Mma Potokvane je bila vrlo svesna promene u statusu Mme Makuci
i Mma Ramocve pomisli kako je ova poseta povezana upravo s tom
svešću. Nadzornica sirotišta bila je poznata po energičnom zastupa-
nju interesa svojih štićenika, i svaki sastanak, svaki susret doživlja-
vala je kao mogućnost da iznudi pomoć za siročad. Međutim, kad se
Mma Potokvane tog jutra u kancelariji smestila u stolicu za klijente,
postalo je jasno da su nadzornici na pameti neke sasvim druge
stvari. Čim su razmenile učtive pozdrave, Mma Potokvane je pročis-
tila grlo i potom se ubitačnim pogledom zagledala prvo u Mmu Ra-
mocve, a potom i u Mmu Makuci.
„Došla sam kod vas zbog nečega vrlo nezgodnog“, rekla je.„Za sve
ove godine kako radim kao nadzornica, nisam naišla na nešto ovako
nezgodno.“
„Mora da ste svašta videli“, rekla je Mma Ramocve.
„Svašta tužno i žalosno“, dodala je Mma Makuci s drugog kraja
sobe.
Mma Potokvane je okrenula glavu i dobacila kratak pogled Mmi
Makuci.„U pravu ste, što se toga tiče, Mma Makuci“, reče ona.„Ili bi
sad trebalo da vas zovem Mma Radifuti?“
Na ovo priznanje, Mma Makuci je zablistala od zadovoljstva.„To je
veoma ljubazno od vas, Mma Potokvane. Biću Mma Radifuti kad
sam kod kuće – i kad obilazim prodavnice.“ Ova poslednja kvalifika-
cija bila je važna, što su Mma Potokvane i Mma Ramocve smesta
shvatile. Prezime Radifuti svakako će iznedriti poštovanje – i sve
neophodno poverenje – kad ga pomeneš u prodavnici.
„Međutim“, nastavila je Mma Makuci,„moje profesionalno prezime
ostaje Makuci. Znate, to je ovih dana sasvim normalno. Žene profe-
sionalci – lekarke, advokatice i detektivke – Često zadržavaju devo-
jačko prezime kad se udaju. To je zato što ih klijenti i pacijenti, i tome
slično, već poznaju pod tim prezimenom.“
 Mma Ramocve je pomislila kako je od Mme Makuci pomalo uobra-
ženo to što sebe svrstava u društvo lekarki i advokatica, ali nije rekla
ništa.
„A to prezime se nalazi i na mojoj diplomi Bocvanskog koledža za
sekretarice“, rekla je Mma Makuci.„Eno je tamo, uokvirene. Vidite li
je? Na njoj piše Grejs Makuci, odmah iznad mesta gde stoji devede-
set sedam procenata. Tačno tamo.“
„Već sam je videla“, odvratila je, pomalo suvo, Mma Potokvane.
„Skrenuli ste mi pažnju na nju, Mma. Ne jednom, rekla bih.“ Zastala
je čekajući da njena zajedljiva primedba pogodi cilj, ali Mma Makuci
se samo ohrabrujuće osmehnula.
„Dakle, Mma Ramocve“, nastavila je Mma Potokvane.„Priča koju ću
vam ispričati veoma je komplikovana.“
„Navikla sam na takve stvari“, ohrabrila ju je Mma Ramocve.„Je li
potrebno da hvatam beleške? Toliko je komplikovana?“
„Mogu sve stenografski zapisati“, ponudila se Mma Makuci.„Tako će
svaka reč ostati zabeležena.“
„To neće biti potrebno“, odbrusila je Mma Potokvane.„Istovremeno
je komplikovana i jednostavna. Nema potrebe da hvatate beleške.
Jeste li čuli za čoveka po imenu gospodin Dico Dico? On je poznati
biznismen.“
Mma Ramocve je potvrdno klimnula. Nije imala prilike da lično
upozna Dicoa Dicoa, ali je mnogo puta videla njegovo ime u novina-
ma. Pri tom je poznavala neke koji su ga znali; u Bocvani je uvek
tako – neizbežno poznaješ nekog ko poznaje nekog.
„Mislim da je Rra Dico veoma dobar čovek“, rekla je Mma Potokva-
ne.„Ponekad su ljudi poput njega – bogataši – veoma sebični i zabo-
ravljaju odakle su potekli i od koga. On nije takav.“
Mma Ramocve je bila sklona da se složi s ovim opaskama o novim
bogatašima. Rastući prosperitet u Bocvani značio je da je bilo
mnogo onih koji su mnogo postigli, ali nije bilo neobično naići na
ljude koji su, izgleda, kad su se obogatili zaboravili na prijatelje i po-
rodicu. Nedavno su novine pisale o bogatom vlasniku prodavnice
pića, za čije se stare roditelje saznalo da žive u nekom zabačenom
selu u krajnjoj bedi. Ne behu ni čuli za uspeh svoga sina, ali su ipak
bili ponosni kad su im rekli za njega i odbili su da izraze ikakvu ogor-
čenost zbog različitosti njihovih položaja. Mma Ramocve je bila pre-
neražena njihovom reakcijom, ali onda je pomislila: ne, to su prave
bocvanske vrednosti. Možda ih sin nema, ali roditelji ih imaju. A rodi-
telji – u Bocvani ili negde drugde – skoro uvek oproste, šta god da se
dogodilo; ili su barem majke takve. Šta god da urade sin ili kćerka,
majka će im oprostiti.
„Dobro je što ne zaboravlja na druge“, rekla je Mma Ramocve.„Po-
nekad imam utisak da bogataši žive u zemlji u kojoj su oni jedini sta-
novnici. Mislim da se zove Bogataška zemlja.“
Mma Potokvane se osmehnula.„Rekla bih da je to tačno, Mma. Ali
ovaj Dico – on uopšte nije takav. Veoma je velikodušan prema
svima.“ Načas je zaćutala.„Prema nama takođe. Veoma nam veliko-
dušno poklanja svoje vreme.“
„To je dobro“, rekla je Mma Ramocve.„Sigurno vam je drago zbog
toga, Mma Potokvane. Uvek tražite od ljudi...“ Zaustavila se. Traže-
nje od ljudi da pomognu sirotištu bilo je u opisu posla Mme Potokva-
ne, i ne bi trebalo da pominje to kao nešto loše.
Mma Potokvane je podigla ruku.„Trebalo bi da mi je drago, Mma,
ali...“
Nekoliko časaka je vladala tišina. Potom je Mma Makuci rekla:„Nije
vam drago, Mma Potokvane?“
Ponovo se Mma Potokvane promeškoljila u stolici i pogledala u
Mmu Makuci.„Ne, nije, Mma Makuci? Izgledam li kao da mi je
drago?“
Mma Makuci odmahnu glavom.„Ne bih rekla.“
„U pravu ste, Mma. Veoma ste dobar detektiv. Nije mi drago.“
Usledila je još jedna kratkotrajna tišina. Ovog puta ju je prekinula
Mma Ramocve, koja reče:„Znači...“ Nije bilo bogzna šta, ali je ipak
pokrenulo razgovor s mrtve tačke.
„Problem“, počela je da objašnjava Mma Potokvane,„jeste u tome
što je taj Dico član Upravnog odbora sirotišta. Imam Upravni odbor,
znate, i to su ljudi koji donose sve važne odluke za sirotište. Dobri su
ljudi i draga su im naša siročad. Veoma vredno rade.“
„Pa dabome da rade“, rekla je Mma Ramocve.„Poznajem neke
ljude iz vašeg Odbora. Oni su članovi mnogih odbora – i veoma
vredno rade za ono za šta se zalažu.“
Mma Potokvane se saglasila s tim. Retko kad ima ikakvih nespora-
zuma sa svojim Upravnim odborom, reče ona, ali, nažalost, izbio je
veliki nesporazum u vezi s odlukom na koju je gospodin Dico nago-
vorio Odbor.„Nedavno smo dobili veliku donaciju od kompanije koja
trguje dijamantima“, nastavila je Mma Potokvane.„Odbor je morao da
odluči šta ćemo s tim novcem. Rra Dico im je došao s projektom,
premda se nije prethodno posavetovao sa mnom – nijednom. Rekao
je da bi novac trebalo upotrebiti za izgradnju. Nisam imala prigovora:
dobro bi nam došlo još nekoliko stambenih objekata za decu. Ali
onda je on odlučio da to bude nešto sasvim drugo, i otad više ništa
nije kako treba.“
„Je li odabrao nešto neodgovarajuće?“, upitala je Mma Ramocve.
Mma Potokvane je podigla obrve.„Neodgovarajuće nije prava reč,
Mma. Njegov izbor je katastrofa – prava pravcata katastrofa.“
Gospodin Dico Dico, ispričala je dalje Mma Potokvane, odlučio je
da je sirotištu potrebna trpezarija, kao i moderna kuhinja koja će je
opsluživati. To bi značilo da će sva hrana moći da se kuva na
jednom mestu, što bi, opet, značilo da bi mogli znatno da uštede.
„Uvek je jeftinije obavljati sve na jednom mestu“, rekao je on Odboru.
„U svom biznisu sam oduvek tako postupao i tako sam se i obogatio.
Sve radiš u isto vreme, na istom mestu, i troškovi ti se smanjuju. Ako
ti se troškovi smanjuju, profit raste.“
Ove reči, koje je Mma Potokvane doslovno ponovila, visile su u
vazduhu. Nešto je tu pogrešno, pomislila je Mma Ramocve; možda u
biznisu jeste tako, ali... ali, je li sirotište biznis?
Mma Potokvane je naslutila ovu njenu sumnju.„Ako se pitate je li to
dobar način da se upravlja sirotištem, Mma, onda ste potpuno u
pravu. Mi nismo biznis.“
„Vi ste dom“, rekla je Mma Makuci.
„Upravo tako“, saglasila se Mma Potokvane.„Mi smo dom i premda
bismo voleli da nam troškovi budu što manji, moramo imati na umu i
druge stvari.“
„Vaspitačice...“, zaustila je Mma Ramocve.
„Da, Mma“, rekla je Mma Potokvane.„Kao što znate, imamo male
kuće u kojima deca stanuju. Nisu velike – svega po osmoro do dese-
toro dece u svakoj i po jedna vaspitačica s njima.“
„To su valjane žene“, rekla je Mma Ramocve.
„Jesu. Veoma pažljivo ih biram. Ne može svako biti vaspitačica u si-
rotištu. Žena mora imati dobru dušu da bi se mogla posvetiti tome. I
mora biti u stanju da vlada decom. Mora znati kako je to kad nemaš
roditelje i mora uzimati to u obzir. Mnogo je toga što dobra vaspitači-
ca u sirotištu mora imati na umu. Nije nimalo lako.“
„Ali je delotvorno“, rekla je Mma Ramocve.„Viđam te žene, stvarno
su divne. Deca ih obožavaju.“ Ona se namršti.„Ne želi valjda Odbor
da pootpušta vaspitačice? Ko će onda voleti tu decu?“
Mma Potokvane ju je uveravala da Odbor nema nameru da se ota-
rasi vaspitačica; one će i dalje imati mnogo posla.„Održavaće čistoću
u kućama. Krpiće deci odeću. Ima toga koliko hoćete. Ali velika
stvar, Mma, velika stvar je baš to što kuvaju za decu i onda obeduju
svi skupa, za stolom, kao prava porodica.“
„A ako biste dobili novu trpezariju i kuhinju...“
Mma Potokvane je živnula.„Sve će to da nestane, Mma Ramocve!
Sve će da nestane! A ako se to desi, onda će srce našeg doma
da...“ Tražila je prave reči.„Prestaće da kuca. Nećemo više imati
srce.“
Mma Ramocve je pogledala u svoje ruke. Naravno da je Mma Po-
tokvane u pravu: tvoju porodicu čine oni s kojima si kao dete sedeo
za trpezom. To svi znaju. I kako onda ti ljudi što sede u Upravnom
odboru to ne razumeju? Zar nisu i sami imali nekog s kime su obe-
dovali?
Rekla je to Mmi Potokvane, koja je načas razmislila pre no što joj je
odgovorila.„Mislim da možda znaju, ali da ih je zaslepio novac koji im
se nudi. To je ono što novac radi, Mma Ramocve – mora da ste to
već videli. Ponekad moramo da okrenemo glavu kad nam podmetnu
novac pod nos. Moramo da pogledamo u sve ono drugo što vidimo,
kako nam novac ne bi zaklonio vidik.“ Uzdahnula je.„I vrlo su zado-
voljni pri samoj pomisli na uštede. Stalno mi govore kako moramo
tražiti načine da uštedimo novac. A ovo je jedan od načina. Kažu mi
da će spremanje iste količine hrane u jednoj kuhinji stajati upola
manje. Kažu da to nikako ne smemo zanemariti.“
Mma Ramocve je ozbiljno slušala. Shvatala je šta Mma Potokvane
pokušava da kaže: videla je decu kako obeduju u svojim kućama, sa
svojom vaspitačicom; osetila je aromu dobrih gulaša koji su se krč-
kali u kuhinjicama tih kuća; znala je šta to znači. A sad planiraju da
sva deca sede zajedno u ogromnoj trpezariji, u koju hrana stiže iz
kuhinje u koju im neće biti dozvoljeno ni da privire. Kakve će izglede
dete imati da umoči prst u jelo i okusi ono što se sprema? Ili da stoji
pored vaspitačice dok ona sprema ručak i peva, kao što rade neke
od tih žena? Ko će naučiti decu tim pesmama? Sigurno ne neki ne-
poznati kuvar, zaposlen kako bi delotvorno – a ne s ljubavlju – pri-
premao velike količine hrane. A hrana pripremljena s ljubavlju, po-
misli ona, ima bolji ukus – to svi znaju. Naprosto je tako.
„Veoma mi je žao što čujem sve ovo, Mma Potokvane“, rekla je.„Ali
nisam sigurna da vam mogu pomoći. Ako vi niste uspeli da ubedite
Upravni odbor da se predomisli, tada ne vidim šta iko od nas ostalih
može da uradi. Samo će mi reći: ’Gledajte svoja posla, Mma Ramo-
cve.’ Bojim se da će reći baš to, Mma.“
„To mi je jasno, Mma“, odvratila je Mma Potokvane.„Već sam poku-
šala i nisam uspela. Ne očekujem da biste vi prošli bolje. Ali...“
Trebalo je da znam da se neće tako lako prepustiti pomisli Mma Ra-
mocve. Ne Mma Potokvane...„Ali?“
Onako sedeći, Mma Potokvane se nagnula napred. Mma Makuci se
takođe nagnula napred.„Nešto mi je palo na pamet, Mma Ramocve.
To je samo ideja. Nemam nikakvih dokaza.“
Mma Ramocve je čekala.„Ideja?“
„Više sumnja.“ Ona zastade.„Šta ako otkrijemo da se gospodin Dico
iz sasvim pogrešnih razloga zalaže za ovaj projekat?“
„U tom slučaju, ne verujem da bi ga Odbor prihvatio.“
Mma Potokvane se pobedonosno ozarila.„Baš tako!“
Mma Ramocve ju je vratila na zemlju.„Ali, ima li ikakvog razloga da
pomislimo da se nečasno poneo?“
Mma Potokvane je slegla ramenima.„Kako čovek zaradi onolike
pare kao on? Radeći? Stvarno ne vidim, Mma, kako bi jedan čovek
mogao da radi tako mnogo da zaradi toliki novac. Ne, ima tu još
nečega – nečega za šta mi ne znamo, ali što je sigurno tu, Mma – si-
gurno jeste.“

Te večeri, Mma Ramocve je deci dala večeru ranije, kako bi se latili

domaćih zadataka koji behu pali na drugo mesto posle privlačnijih
poslepodnevnih aktivnosti – fudbala, u Pusovom slučaju, i razgovora
s drugaricama u slučaju Motoleli. Oba njena usvojena deteta bila su
bistra i pametna, premda je Puso pokazivao sklonost da se lako
zabavi nečim sasvim drugim.
 „Ovde piše“, strpljivo je govorila Mma Ramocve sedeći s Pusom za
stolom koji je gospodin Dž. L. B. Matekoni napravio za dečakovu
sobu,„da je jednom čoveku potreban jedan sat da bi iskopao kanal.“
Puso ju je pogledao.„To je baš brzo, Mma. Jedan sat? Može li iko
da iskopa kanal za samo jedan sat?“
„To je samo za ovaj zadatak“, rekla je Mma Ramocve.„I ne bi treba-
lo da se sada zaokupljamo time. Šta još piše?“ Pogledala je na izgu-
žvani papir na kom su bili odštampani zadaci za vežbanje kod kuće.
„Piše, ako je jednom čoveku potreban jedan sat da iskopa kanal,
koliko je vremena potrebno trojici ljudi da iskopaju taj isti kanal? Šta
misliš, Puso, kako glasi rešenje ovog zadatka?“
Puso se namrštio.„Trojici ljudi bi bilo veoma teško da kopaju isti
kanal, Mma. Tako da bi im verovatno trebalo duže nego onome što
kopa sam. Možda dva sata?“
Mma Ramocve se osmehnula.„Kad radimo zadatke iz aritmetike, ne
moramo da se zaokupljamo praktičnim stvarima“, reče mu ona.„To
slobodno zaboravi. Ono što moramo da uradimo jeste da podelimo
jedan sa tri. Tako ćemo dobiti rešenje.“ Zastala je. Nije bila sigurna
da li su uopšte učili razlomke, a nevolja je, uostalom, bila u tome što
je danas sve bilo drugačije. Deca ne uče da računaju onako kako su
oni nekad učili. I nije znala čak ni da li su možda razlomci sasvim iz-
bačeni iz nastavnog programa.
„Hajde da razmišljamo u minutama“, rekla je naposletku.„Jedan sat
ima šezdeset minuta. Znači, ako podeliš šezdeset sa tri, šta dobiješ?
To je vreme koje je potrebno trojici ljudi da obave isti posao kao onaj
jedan.“
Puso je zatvorio oči. Kad ih je opet otvorio, stisnuo je usne od na-
prezanja pre no što je odgovorio.„Deset minuta? Ne, možda pet.“
Mma Ramocve je odmahnula glavom.„Ne, nije tačno. Rešenje glasi
dvadeset minuta, Puso. A znaš li kako sam do njega došla?“
Dečak je slegao ramenima.„Mogli bi i brže ako bi im naređivao neko
ko što je Mma Potokvane. Ona bi ih naterala da brže kopaju, je l’ da,
Mma?“
Nije odgovorila na ovo, i pored toga što je ovo što je Puso rekao
bilo sasvim tačno. Niko nije umeo da organizuje posao tako kao
Mma Potokvane, a to je, podozrevala je, važilo za kanale jednako
kao i za sve ostalo.
 „Mislim da bi trebalo da pokušaš da rešiš ovo sam“, rekla je.„Ako ne
umeš da izračunaš, zamoli učitelja da ti pomogne. Nisam sigurna
kako danas radite ove zadatke – sve je sasvim drugačije.“
I jeste bilo drugačije, kao što su se ona i gospodin Dž. L. B. Mate-
koni saglasili jedan sat kasnije, za vreme prilično okasnele večere.
Rekao je kako uopšte nije siguran da li se u školama danas uči raču-
nanje napamet.„Eto ti, na primer, Čarlija“, rekao je, govoreći o stari-
jem od svoje dvojice šegrta.„Ako mu zatražiš da obavi neki jednosta-
van proračun – recimo, koliki će biti kapacitet rezervoara za gorivo
ako mu odsečeš jedan deo – on te samo belo pogleda i posegne za
džepnim kalkulatorom. A mi to umemo da izračunamo u glavi, zar
ne, Mma?“
Mma Ramocve je razmislila o ovome. Umela je da izračuna koliko
joj kusura duguju na kasi u supermarketu, to je tačno, ali kada je reč
o rezervoarima za gorivo i njihovom kapacitetu, u to već nije bila pre-
terano ubeđena. Međutim, uopšte uzev, gospodin Dž. L. B. Matekoni
je svakako bio u pravu: ponešto se jednostavno mora naučiti ulaga-
njem truda, a nije bila sigurna koliko je trud u ovom trenutku popula-
ran.„Sve je sasvim drugačije, Rra“, reče ona.„Svet je sasvim drugači-
ji. Međutim, ljudi kao što je Čarli umeju da rade neke druge stvari,
znaš. Ti ljudi koji ne umeju da sabiraju umeju dobro da rade nešto
drugo.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni izgledao je sumnjičavo.„Jedva čekam
da čujem šta je to“, reče on.
„Pa, umeju da...“, počela je Mma Ramocve, žurno pretražujući um.
„Umeju s kompjuterima i takvim stvarima.“
„Možda“, odvratio je.„Ali postoji i štošta drugo sem kompjutera,
Mma. Postoje prave mašine sa zupčanicima i podmazivanjem.
Umeju li s njima? Umeju li da poprave motokultivator?“ Na pomen
motokultivatora, Mma Ramocve se priseti Mme Potokvane, koja je
nedavno zamolila gospodina Dž. L. B. Matekonija da popravi mali
motokultivator kojim su orali polja na imanju sirotišta. Uradio je to,
razume se, kao uvek, i, kao i uvek, nije im ništa naplatio. Sad mu je
ispričala o jutrošnjoj poseti nadzornice sirotišta Prvoj damskoj detek-
tivskoj agenciji.
„Došla je kolima koja nikada ranije nisam videla“, rekla je.„Kazala je
da je ta kola sirotištu poklonio veliki donator. Gospodin Dico Dico.“
 „Au!“, izustio je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„To je veoma uticajan
čovek.“
„Jeste. Ali kola su tek početak. Rekao je da će ubuduće davati
mnogo više.“
„Onda je i veoma dobar.“
„Jeste“, saglasila se Mma Ramocve.„Međutim, nevolja je u tome što
se Mmi Potokvane njegova nova zamisao nimalo ne dopada.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je ozbiljno slušao dok mu je Mma Ra-
mocve pričala o sumnjama koje je Mma Potokvane izrazila u pogle-
du dejstva predloženih promena u sirotištu.„A onda se“, nastavila je,
„upitala je li on pošteno stekao sav taj novac. Šta ti misliš, Rra?“
Nije oklevao.„Mislim da nije.“
S interesovanjem je dočekala ovo.„Stvarno, Rra? Jesi li čuo nešto?“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je odmahnuo glavom.„Ne, nisam ništa
čuo. Baš ništa, štaviše.“
„Pa kako onda možeš da kažeš da nije pošteno zaradio svoj
novac?“
Pogledao ju je s izvesnom nelagodom.„Bojim se da ćeš mi se sme-
jati.“
„Nikad ti se neću smejati, Rra.“
„U tom slučaju, mogu da ti kažem. Znam to zbog njegovih kola.
Vozi nečasna kola.“
Mma Ramocve je nastojala da se savlada. Dala je sve od sebe, ali
ništa nije vredelo i prasnula je u grohotan smeh.
„Eto“, rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Smeješ mi se! Rekla si
da nećeš, a smeješ se.“
„Izvini, Rra. Nisam namerno. Naprosto... naprosto ne vidim kako to
kola mogu da budu nečasna.“
„Ali mogu“, pobunio se.„Postoje određena kola koja nečasni ljudi
uvek biraju, baš kao što postoje ona koja vozi samo pošten svet.
Kad si godinama automehaničar, izveštiš se u opažanju takvih
stvari.“
„A on vozi nečasna kola?“
„Vrlo“, odvratio je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Jesi li videla? Ne
vide se od hroma i drečavih drangulija. Svaki automehaničar – ali
baš svaki, Mma – kad vidi takva kola, reći će: ’Ono je neki rđav
čovek.’ Automehaničar zna te stvari, Mma. Jednostavno zna.“
 Kasnije te večeri, dok je ležala budna u pomrčini, Mma Ramocve je
razmišljala o ovim njegovim rečima. Automehaničar zna te stvari...
Zvučalo je vrlo uopšteno, vrlo nenaučno, ali je, pomislila je, po svoj
prilici bilo istinito. Gospodin Dž. L. B. Matekoni je oduvek umeo da
proceni ljude, i ako on kaže da ima nečega sumnjivog u vezi s gos-
podinom Dicoom Dicoom, verovatno je u pravu. Međutim, njen pro-
blem je bio to što je jedno kad kažeš da je neko rđav čovek a sasvim
drugo da to i dokažeš. A Mma Potokvane je od nje tražila baš to: da
obezbedi dokaz koji može podneti Upravnom odboru sirotišta, a koji
će nepobitno pokazivati da je jedan od njegovih najuticajnijih članova
nepošten, a time je i njegov novac takav. Neće biti lako; dokaz nikad
nije lako naći, čak ni onda kad nam unutrašnji osećaj sa sigurnošću
kaže da smo n pravu. Bilo joj je žao što je Mma Potokvane zatražila
ovo od nje, ali, kao i uvek kad Mma Potokvane zatraži nešto od tebe,
bilo da kopaš kanale ili da se domogneš informacije o nekom boga-
tašu, nemoguće ti je da je odbiješ. Potpuno nemoguće.
 Treće poglavlje
NA VAŠOJ KUĆI PIŠE MOJE IME
Mma Makuci unapred je obavestila Mmu Ramocve da sledećeg
dana neće doći u kancelariju sve do sredine prepodneva. Bila je to
pre objava nego molba i odražavala je suptilne promene do kojih je
došlo u unutrašnjem uređenju Prve damske detektivske agencije.
Ova promena nije bila ni na koji način preteća: Mma Ramocve i Mma
Makuci oduvek su se veoma dobro slagale, čak i onda kad je povre-
meno bilo potrebno pojasniti – što je moguće blaže – da se Mma Ra-
mocve, a ne Mma Makuci, nalazi na čelu agencije. Zatim, tu je bila i
nejednakost u statusu. Doduše nije to bilo nešto što je Mma Ramo-
cve ikad bila sklona da poteže, ali ranije se nije dala izbeći činjenica
da je Mma Ramocve supruga uglednog automehaničara i vlasnika
servisa, kćerka izuzetno poštovanog čoveka koji se odlično razumeo
u goveda, kao i prvi – i jedini, štaviše – privatni detektiv u Bocvani.
Mma Makuci nije bila ništa od svega toga. Nije baš da je poticala iz
nedođije – Bobonong nije bio nedođija, premda se teško mogao opi-
sati kao iole važan – ali njeno mesto, njena porodica i selo, sve je to
bilo veoma daleko od Gaborona. Pri tom je i njena materijalna situ-
acija bila sasvim drugačija. Po završetku Bocvanskog koledža za se-
kretarice imala je vrlo malo: dve haljine i jedan i po par cipela, jer se
jedna cipela izgubila prilikom selidbe iz jedne iznajmljene sobe u
drugu. A kad imaš jedan i po par cipela, to u suštini znači da imaš
samo jedan, osim, razume se, ako se ta neparna cipela ne može na
neki način smatrati zamenom za jednu od cipela iz kompletnog para.
Što bi, međutim, iziskivalo da cipele budu jednake, a to je već redak
slučaj.
Mma Makuci je dostojanstveno podnosila svoje ograničene moguć-
nosti. Mma Ramocve je nikad nije čula da se žali – niti jedan jedini
put, čak ni onda kad je, onih nekoliko dana pred sam kraj meseca,
znala da je novčanik Mme Makuci prazan ili gotovo prazan. Mma
Makuci nikad nije tražila akontaciju na sledeću platu i odbijala je
takve ponude kad bi ih Mma Ramocve iznela.
„Ako su nas išta naučili na Bocvanskom koledžu za sekretarice“,
objasnila je,„onda je to sledeće: nikad ne uzimaj od sledećeg
meseca ono što pripada sledećem mesecu. To je dobro pravilo,
Mma, a da ga se više ljudi pridržava, ne bismo bili u teškoćama u
kojima se danas nalazimo.“
Mma Ramocve nije bila sigurna da su u teškoćama. Neki ljudi ne-
sumnjivo jesu, ali ne svi; ipak, znala je da Mma Makuci govori uop-
šteno i rado se složila s njom.
Sada su, dabome, stvari sasvim drugačije stajale. Udaja Mme
Makuci za Futija Radifutija značila je da je postala član porodice koja
ne samo da nije imala finansijskih briga nego je, štaviše, bila dobros-
tojeća. Futijev otac, gospodin Radifuti stariji, izgradio je vrednim
radom i trudom vrlo uspešan biznis, trgovinu nameštajem Dvostruko
udobnije. To je verovatno bila najveća firma za trgovinu nameštajem
u Bocvani i zapošljavala je preko šezdeset ljudi. Futi, njegov sin i
naslednik, ispoljio je istinski talenat za prodaju nameštaja i firma je
pod njegovom upravom postala još uspešnija. Profit se ulagao u
razvoj posla, ali i u nabavku velikog krda goveda. Futi nije znao ni
koliko grla poseduje, imao je samo grubu predstavu; ovo je bilo ne-
uobičajeno u zemlji u kojoj su ljudi znali ne samo koliko goveda
imaju nego i ko su svakoj pojedinoj životinji roditelji, dedovi i babe. S
tim u vezi, pokojni Obed Ramocve je jednom prilikom primetio da u
Bocvani postoje porodice goveda, baš kao što postoje porodice ljudi,
i da u tim porodicama ima onih koji svima stvaraju nevolje i ima onih
koji ih ne stvaraju, baš poput razlika kojih ima u porodicama ljudi. Jo-
gunastog, nezgodnog junca lakše je razumeti ako znaš – a Obed
Ramocve je uvek znao – da taj junac potiče iz loze u kojoj su mladi
mužjaci oduvek bili skloni takvom ponašanju.
Bilo je nekih koji su šaputali da je Mma Makuci odabrala Futija Ra-
difutija zbog njegovog imetka, a ne zbog njega samog. Takve opaske
bile su ne samo nedobronamerne nego i sasvim neosnovane. Oni
koji su znali istinu – a Mma Ramocve je bila jedna od njih – znali su
da Mma Makuci, kad ga je upoznala one sudbonosne večeri na ples-
nom tečaju, nije imala pojma o Futijevoj materijalnoj situaciji. Plesala
je s njim uprkos njegovoj trapavosti i nesposobnosti da upamti
korake; strpljivo ga je slušala bez obzira na govornu manu, zamucki-
vanje koje ga je u to vreme činilo takoreći nerazumljivim. Toga više
nije bilo, naravno, budući da mu je poraslo samopouzdanje, a i ona
ga je blago učila kako da lakše govori. Sve je to radila iz ljubavi i
naklonosti, bez i najmanje pomisli na to šta će joj doneti njihova ve-
ridba i brak. A sve je ovo sa strane posmatrala ona besramna Vajolet
Sefoto, lovac na novac, koja je ceptela od zavisti posmatrajući sreću
Mme Makuci.
Mmi Ramocve je neizmerno laknulo kad je Mma Makuci nagovesti-
la da posle udaje želi da nastavi da radi.
„Mnogo je bolje raditi nešto, nego ne raditi ništa, Mma“, izjavila je
Mma Makuci.„A kad imate profesionalnu obuku, kao ja, sramota je
da je ne koristite.“
„Veoma ste mudri, Mma“, rekla je Mma Ramocve.„Mudri ste i za-
hvalna sam vam na tome.“
„Ne, Mma, ja sam vama zahvalna“, rekla je Mma Makuci. Dali ste
mi sve. Dali ste mi posao onda kad mi je bilo teško da nađem –
uprkos tome što sam osvojila...“
„Devedeset sedam procenata“, predusretljivo je rekla Mma Ramo-
cve.
„Tačno, Mma. Devedeset sedam procenata, a ipak mi je bilo nemo-
guće da išta nađem. A pri tom su devojke koje su na Bocvanskom
koledžu za sekretarice osvojile mizernih pedeset procenata, devojke
kao što je...“
„Vajolet Sefoto“, priskočila je Mma Ramocve.
„Upravo tako, Mma. Ona je odličan primer. Dakle, primili ste me i
proizveli me u detektiva. To ste uradili za mene, Mma, i biću vam za-
hvalna do dana svoje smrti. Do tog dana i posle njega, Mma.“
Na trenutak je Mma Ramocve zamislila Mmu Makuci u raju, obuče-
nu u belo, kao što se veruje da su ljudi tamo obučeni, a njene velike
naočari nekako sjajnije, nekako više reflektujuće nego na bednom
ovozemaljskom svetlu... a ona spremna da hvata diktat od samog
Gospoda... Bila je ovo apsurdna pomisao, ali nije mogla a da je ne
zamisli, i osmehnula se.
Dolazak Futija svakako je preokrenuo sreću Mme Makuci, ali i njoj
samoj je od njihovog upoznavanja krenulo malo nabolje. Ovo pobolj-
šanje poticalo je iz dva izvora: otud što je Mma Makuci držala tečaj
daktilografije za muškarce i otud što su prihodi od detektivske agen-
cije postepeno rasli, što je rezultovalo većim brojem povišica. Ovo je,
opet, dovelo do njenog prelaska u mnogo bolji stan, a naposletku i
do generalnog remonta njene garderobe, pogotovo u oblasti koja joj
beše najviše prirasla za srce, u oblasti cipela.
 Postojalo je više mogućih razloga za privrženost Mme Makuci cipe-
lama. Jedan je bio veoma dubok: kao devojčica ih nije imala i sećala
se kako je sa zavišću gledala one koji su bili u položaju da ih sebi
priušte. Sa osam godina još je bila bosonoga – što nije bilo ništa
neobično u zabačenom selu u tom prilično negostoljubivom delu
zemlje. Naredne godine, međutim, na nogama ostalih iz njenog ode-
ljenja u školi počela je da se pojavljuje obuća, i njeno srce je bolno,
bolno čeznulo za jednim parom. Cipele druge dece bile su mahom
nasleđene od starijih u porodici – u to vreme niko nije imao nove
cipele – ali Grejs Makuci bi bila presrećna i da je nasledila nečiju
nasleđenu obuću. Na to je morala da sačeka, premda joj je saose-
ćajna rođaka pozajmila par cipela da u njima provede rođendan –
nekoliko blaženih, nikad zaboravljenih sati, i pored toga što su joj po-
menute cipele bile malčice tesne i mestimično su joj žuljale stopala.
S takvim uspomenama, šta drugo možeš nego da obožavaš cipele,
da ih priželjkuješ, da sanjaš dan kad ćeš možda imati na raspolaga-
nju nekoliko pari – udobnih cipela, cipela koje pristaju tvojim stopali-
ma, cipela koje ne pamte druge vlasnike, druga stopala. Osvanuo je
i taj dan, razume se, i doneo joj očekivano zadovoljstvo. Međutim,
tada se dogodilo nešto krajnje neverovatno – Mma Makuci počela je
da umišlja da njene cipele razgovaraju s njom. Zbilo se to sasvim
neočekivano i u prvi mah je pomislila da glas dolazi od nekog prolaz-
nika; od nekoga ko je možda prošao kraj nje a da ga nije videla, ali
ko je iz nekog razloga odlučio da promrmlja Zdravo da si, gazdarice.
Međutim, ovo se ponovilo, opet neočekivano, kad su joj cipele rekle:
Pažnja, gazdarice, džombast teren na vidiku.
Ne beše osetila nimalo onu uznemirenost koja se normalno da oče-
kivati kad shvatiš da čuješ glasove: neki to svakako smatraju zabri-
njavajućom pojavom. Umesto toga, ona je ovo odbacila kao puki
plod svoje mašte, slično onim delićima melodija koje katkada čujemo
– sećanjima na muziku; onim polovičnim rečenicama – sećanjima na
razgovore; ukratko, odbacila je to kao nešto što ne bi trebalo da je
brine. Glava nam je puna takvih stvari, rekla je jednom prilikom Mma
Ramocve Mmi Makuci, a ova se saglasila s tim. Prema tome, ako
čuješ svoje cipele kako ti se obraćaju, to zapravo potiče od tebe i
nije ništa više uznemirujuće od toga.
 Tako je naposletku prihvatila činjenicu da cipele povremeno izraža-
vaju svoje mišljenje. Takođe je prihvatila činjenicu da se taj stav po-
vremeno kosi s onim što ona misli, pa čak i da ume da bude pomalo
neučtiv ili, možda, izazovan i razmetljiv. Ne možeš od cipela očekiva-
ti potpunu potčinjenost ili neosnovano divljenje – premda bi to svaka-
ko bilo fino. Čovek mora biti spreman, smatrala je, na to da će mu
njegova obuća uputiti barem malu kritiku, povremenu zajedljivu pri-
medbu, da će tu i tamo cipele za posao pokazati ljubomoru prema ci-
pelama za izlazak – takvo šta.
Sad kad je bila udata za Futija Radifutija, moći će da kupuje nove
cipele kad god joj se prohte, ali sve u svoje vreme. Mma Makuci je
bila sasvim svesna da ima ljudi koji motre na njeno ponašanje, kako
bi videli hoće li joj novostečeni položaj udariti u glavu. Bila je rešena
da im ne priušti priliku da grakću i iznose opaske poput: Daj pare
nekom iz Bobononga i eto šta biva – svaki put! Ona to sebi neće do-
zvoliti; biće diskretna i neće se okružiti spoljnim pokazateljima bla-
gostanja.
Osim kuće... I to je bio razlog što je tog prepodneva kasnila na
posao: ona i Futi Radifuti trebalo je da se sastanu s čovekom koga je
Futi odabrao da im sagradi kuću u kojoj su planirali da žive i da u
njoj, tome su se oboje svim srcem nadali, podižu svoju decu. Za taj
posao odabrao je čoveka kome je pre kratkog vremena prodao dva
velika kauča: gospodina Klarksona Putumela, vlasnika diplome gra-
đevinara stečene u Bocvanskoj školi građevine i srodnih zanata, kao
i vlasnika i generalnog direktora građevinske kompanije Gradimo
visoko. Prodaja kauča bila je laka i zadovoljavajuća transakcija. Futi
beše naišao na gospodina Putumela dok je ovaj razgledao odeljenje
tapaciranog nameštaja i upitao ga može li mu pomoći. Gospodina
Putumela su zanimali kauči, pa su mu pokazali više modela. On je
pak odabrao jedan veoma velik, presvučen jarkozelenom kožom, i
otišao da dovede svoju suprugu, ženu čiji su izdašni gabariti gotovo
parirali gabaritima kauča. Gospodin Putumelo je predložio supruzi da
isproba kauč, što je ona i učinila i odmah potom piskavom bujicom
reči izrazila svoje zadovoljstvo njegovom udobnošću. Ali onda, kad
je pokušala da ustane, ispostavilo se da je u toj meri utonula u tapa-
cirung da to naprosto nije kadra da izvede, pa su Futi i gospodin Pu-
tumelo zajedničkim snagama morali da zapnu i povuku je za ispruže-
ne ruke kako bi je osovili na noge. Gospodinu Putumelu ne beše ni
najmanje neprijatno zbog ovoga i samo je rekao:„S ovom ženom je
uvek ovako.“ Futi mu je mogao predložiti i manje udobne opcije –
bilo je tu i nekoliko kauča koji su očigledno s ovim problemom na
umu bili dizajnirani – ali se ispostavilo da to nije neophodno. Gospo-
din Putumelo je upitao hoće li dobiti popust ako kupi dva i smesta
pristao na ponuđenih deset procenata sniženja. Ova nimalo mukotr-
pna transakcija usadila je Futiju u glavu zamisao da je ovo čovek koji
bi se mogao latiti gradnje njegove kuće. Čuo je, naime, da gradnja
kuće ume da bude traumatično i mučno iskustvo: ako je preduzimač
koga odabereš ljubazan i pristupačan kao gospodin Putumelo, taj
teški proces će valjda tim biti lakši. Pitao ga je, a gospodin Putumelo
je odmah pristao:„Ja sam pravi čovek za gradnju vaše kuće“, sa
osmehom je rekao.„To se vidi s kilometra. Na vašoj kući piše moje
ime.“

Plac koji je Futi Radifuti odabrao za njihov bračni dom nalazio se na

dobroj lokaciji, i to s nekoliko stanovišta. Gaboron se proširio, a re-
zultat je bio da je danas mnogo ljudi dugo putovalo do posla, dolaze-
ći u grad u rasklimanim, prepunim minibusevima. Futi bi bez proble-
ma bio pronašao plac u jednom od tih novih predgrađa, ali ni on ni
Mma Makuci nisu želeli da provode sate na drumu. Stoga, kad je
Mma Makuci primetila taj mali komad građevinskog zemljišta nedale-
ko od Brzih motora Tlokvenga i prostorija Prve damske detektivske
agencije, Futi je ne časeći časa otišao da ga pogleda – a onda ga je
isto tako ne časeći časa kupio.
„Savršen je“, rekao je kad joj se javio da je izvesti.„Tebi će do posla
biti potrebno pet do deset minuta – ništa više. A meni će trebati pet-
naest minuta vožnje do prodavnice. Ne može biti bolje.“
Plac se nalazio na kraju neasfaltiranog puta, slepe ulice koja nije
vodila nikud i u koju je zalazilo vrlo malo automobila. U okolini su se
nalazile još jedna ili dve kuće, ali ništa u neposrednoj blizini, a na
barem dvema stranama onoga što će postati njihov vrt nalazio se
čestar od kržljavih akacija – trnovo drveće, nisko žbunje s uvijenim
smeđim lišćem, čuperci čekinjaste trave koja će se čudesno zazele-
neti svega nekoliko sati po dolasku prvih kiša. Tlo je delovalo siro-
mašno – prašnjavo i negostoljubivo – ali dovoljno dobro za goveda i
ona su se videla kako tumaraju tuda, pasući ono što su uspevala da
nađu dok je raspevani zvuk njihovih zvona ispunjavao vazduh.
Pregovori oko kupovine bili su kratkotrajni i nisu bili komplikovani, i
plac je postao njihov svega nekoliko dana nakon što ga je Futi video.
Sada je sledio zadatak osmišljavanja kuće koja je trebalo da bude
podignuta na tek kupljenom zemljištu. Ispostavilo se da Futi Radifuti
ima prijatelja koji je tehnički crtač.„Nema potrebe plaćati arhitektu za
ovo“, objavio je Mmi Makuci.„Moj prijatelj će nam besplatno nacrtati
planove.“
Ovo je malčice zabrinulo Mmu Makuci. Nije bila sigurna koliko je
pametno da ti prijatelj projektuje kuću, sve i ako taj prijatelj slučajno
jeste tehnički crtač. Tu ima mnogo stručnih pitanja, zar ne? Zar nije
potrebno izračunati odnos između težine krova i razmera vrata? I
nije li se neka kuća u Fransistaunu onomad srušila zato što nisu
obraćali pažnju na ove stvari, pa su podignuti zidovi bili pretanki?
Novine su objavile sliku te kuće, prisetila se. Na slici se videla žena
kako stoji ispred nečega što je izgledalo kao gomila šuta, a iznad je
pisalo: Sirota žena videla kako joj se kuća ruši. Čemer kojim je foto-
grafija zračila snažno je pogodio Mmu Makuci; mora biti da je straš-
no, činilo joj se, kad vidiš da ti se kuća ruši. Po svoj prilici je sve
unutra ostalo pod srušenim blokovima i komadima slomljenih greda:
sve šerpe i tiganji te jadne žene, sva njena odeća, cipele...
Smatrala je da ne može da se raspravlja s Futijem. Novac je,
najzad, bio njegov, iako su se na venčanju zavetovali da će sve
deliti, a i morala je da prihvati da on zna sve o poslovanju s preduzi-
mačima, dobavljačima i ostalima. Ako je zaključio da bi kuću trebalo
da im projektuje njegov prijatelj tehnički crtač, neće dovoditi u pitanje
njegov sud, bez obzira na sve svoje lične sumnje. Podozrevala je da
bi i Mma Ramocve odobrila ovakvo stanovište, jer joj je jednom prili-
kom rekla:„Muškarci su vrlo osetljivi, Mma Makuci. Ne biste uvek po-
mislili tako kad ih pogledate, ali jesu. Ne vole da im ukazujete da
greše, čak i onda kad greše. To vam je tako, Mma Makuci – tako, i
gotovo.
Mma Makuci je sada, s Futijem Radifutijem pored sebe, razgledala
plac čekajući dolazak preduzimača koji je želeo da popričaju o pro-
jektu.
 „Sad je naš“, rekao je Futi.„Pogledaj ga. Tamo će biti naša kuća, a
tamo preko tvoj povrtnjak – ako ga želiš. Ako ne želiš povrtnjak, ne
moraš da ga imaš.“ Pogledao ju je sa zebnjom, skoro kao da se
brine da bi mogla pomisliti da je on od onih koji silom teraju ljude da
imaju povrtnjake.
„Biće mi veoma drago da imam povrtnjak“, rekla je.„Zasadiću ga
čim kuća bude sagrađena.“
„O, tako sam uzbuđen“, rekao je Futi.„Još nikad nisam gradio
kuću.“
Mma Makuci je nastojala da ne izgleda zabrinuto.„Ne mislim da će
ti biti teško“, reče ona.
„Mislim da to nije komplikovano“, rekao je Futi.„Pod uslovom da je
sve pravo. Moraš sve da iznivelišeš, a ne ovako.“ Pri tom je pokazi-
vao rukama gore-dole.„Ako tako uradiš, kuća će biti sasvim dobra.“
Mma Makuci je potvrdno klimnula. Ovo joj je zvučalo sasvim logič-
no. Jedva je verovala koliko je srećna: stoji ovde sa svojim mužem,
sa svojim pravim, zakonitim mužem, razgledajući malecki deo tla Bo-
cvane koji im pripada. Kad poseduješ zemljište, to je nešto veličans-
tveno i nadahnjujuće; kad ti kroz prste sipi zemlja koja je tvoja i ničija
više; kad nisi na njoj zato što te tu trpe nego zato što je tvoja; to je
zemlja koju možeš koristiti onako kako ti smatraš za shodno i zaseja-
ti svojim usevima ili pustiti goveda da pasu na njoj – nisu, doduše,
planirali da puštaju goveda da im pasu u povrtnjaku, ali ako im se
bude prohtelo, mogu baš to i da urade. Takvo šta, takva sloboda,
takve povlastice, veoma su ozbiljne stvari i mogu da ti zavrte mozak,
osim ako ne povedeš računa da podsećaš sebe ko si – Grejs
Makuci, iz Bobononga, kćerka vrlo siromašnih ljudi koji nikad nisu
imali više od nekoliko koza i usukanih goveda, ali su gajili nadu za
svoju decu i podsticali ih da u životu postignu koliko god mogu. Ona
je, naravno, to i uradila i, uz vredan rad i nadahnuće dobijeno od uči-
telja, sitnog čoveka s naočarima koji je svakog dana stizao u školu
na prastarom biciklu i koji je svim srcem verovao u moć obrazovanja,
uspela je nekako da se domogne Gaborona i postane školovana se-
kretarica. Ta moćna reč, sekretarica: bila je tako ponosna na nju; ko-
trljala bi je po ustima i izgovarala kao što bi neko izgovorio lozinku:
sekretarica, sekretarica. I to bi bilo dosta, pomisli ona sad; bilo bi do-
voljno i da je postigla samo to, ali ona je otišla i dalje i postala detek-
tivska pomoćnica, a potom i detektiv-saradnik, što je bio položaj koji
je trenutno zauzimala. Koje visine leže iza toga? Nije istinski razmiš-
ljala o tome, ali sad, dok je razgledala plac s Futijem Radifutijem, iz-
nenada joj pade na pamet da bi trebalo da postane viši detektiv, ako
ne i glavni detektiv. Ne, možda je ovim poslednjim opisom otišla pre-
daleko; glavni detektiv je Mma Ramocve, pretpostavljala je, i bez
obzira na sva eventualna poboljšanja svog statusa, sasvim sigurno
ne priliči da u toj oblasti zahteva da bude izjednačena s Mmom Ra-
mocve. To bi bila... bila bi bezobzirna ambicija: da, to se ne da na-
zvati drugačije – bezobzirna ambicija.
Nekoliko trenutaka su stajali u potpunoj tišini, a oko njih takođe nije
bilo zvukova, osim jedva primetnog piska insekata koji je sačinjavao
onaj pozadinski šum koji je uvek tu ali ga ne primećuješ sve dok ne
zastaneš i ne poslušaš. Nije se, zapravo, ni imalo šta reći; nisu pos-
tojale reči koje je Mma Makuci mogla upotrebiti da opiše osećaj ispu-
njenosti koji ju je obuzimao. Stoga nisu ništa govorili sve dok nisu
začuli zvuk vozila što se približavalo drumom, a Futi se okrenuo i
objavio:„Ovo će biti gospodin Putumelo, Grejs.“
Vozilo je bilo jedan od onih sveprisutnih pikap kamiončića, omiljenih
ljudima koji imaju mnogo obaveza: stolarima, baštovanima, električa-
rima. Bio je tamnosmeđ i na boku je imao natpis Gradimo visoko Co.
Pozadi se nalazila kutija s alatom, zglobne merdevine i nekoliko
grubo istesanih dasaka.
Klarkson Putumelo je izašao iz kamioneta i žustrim korakom se
uputio prema Futiju Radifutiju.„Vrlo dobro zemljište“, rekao je još pre
no što su razmenili pozdrave.„Dobro građevinsko zemljište.“
Nije se obratio Mmi Makuci. Nije joj uputio primeren, obavezan poz-
drav. Izgledalo je da je čak i ne vidi.
Futi se osmehnuo preduzimaču.„Pažljivo sam ga odabrao“, rekao
je.„Ili, bolje rečeno, odabrali smo ga moja supruga i ja.“
Govoreći, okrenuo se prema Mmi Makuci i osmehnuo. Moja supru-
ga.
Klarkson Putumelo je napola okrenuo glavu prema njoj, ali nije je
pogledao. Načas je izgledalo kao da će je pozdraviti, ali taj trenutak
je prošao i opet se okrenuo na drugu stranu.„Dobro građevinsko
zemljište“, ponovi on.„Tu neće biti nikakvih problema. Sigurno želite
da kuća bude tamo, na sredini, je l’ tako? Tako možete da napravite
prilazni put koji teče odande donde.“ Pokazao je predloženi pravac
prilaza.„S tim neće biti nikakvih problema. Jednostavno, ko da brojiš
do tri.“
U Mmi Makuci je sve ključalo. Ništa nije jednostavno kao da brojiš
do tri – čak je brojanje do tri retko kad baš tako jednostavno – ume
da ti se desi da nešto propustiš kad nabrajaš stvari, pa to je jasno i
malom detetu. I ko je uopšte ovaj nevaspitani Putuinelo? Ko je on da
ovako dođe i ne obraća pažnju na ženu – na venčanu suprugu –
svog klijenta? Pomislila je kako je to zaprepašćujuća drskost i mogla
je misliti šta će reći Mma Ramocve kad joj bude pričala o tome. Ili
Mma Potokvane... Mma Potokvane možda ima svojih mana, ali
znala bi kako da se obračuna s ovim tipom s nekoliko dobro odabra-
nih reči, takvih da bi mu odlučno i vešto pokazale gde mu je mesto.
„Prošetaću s vama, Rra“, rekao je gospodin Putumelo.„Da vidimo
kako izgleda izbliza.“
„I ja“, rekla je Mma Makuci.„I ja takođe.“
Klarkson Putumelo se namrštio, kao da je iznenada čuo nešto
sasvim neočekivano. Pogledao je u Futija Radifutija tražeći odobre-
nje.„Svako može da dođe“, reče on brzo.
Počeli su svoju inspekciju. Mma Makuci nije govorila ništa, ali se
mrštila od ozlojeđenosti. Malo je kad u životu naišla na tako nevaspi-
tanog čoveka kao što je ovaj Klarkson Putumelo i pitala se kako ga
je Futi Radifuti uopšte odabrao. Ali, muškarci ne sagledavaju stvari
isto kao mi, pomisli ona. Njihove oči su drugačije. Muškarci imaju
drugačije oči. Zaključila je kako je to vrlo prikladno opažanje i da će
ga zapisati i preneti Mmi Ramocve za buduću upotrebu, možda,
onda kad iskrsne potreba za izrekama ove prirode, a iz iskustva je
znala da to može biti bilo kad.
 Četvrto poglavlje
JEDNOSTAVNO ĆU POGLEDATI
U NEBO
Mma Makuci podnela je Mmi Ramocve iscrpan izveštaj o svom su-
sretu s gospodinom Klarksonom Putumelom, ne uskračujući joj ni-
jednu pojedinost u pogledu njegovog uvredljivog ophođenja prema
njoj.
„Prema Futiju je bio vrlo učtiv“, rekla je.„Sve vreme je gledao u
njega, a ni na trenutak u mene. Nit me je primećivao, nit mi se obra-
ćao. Uopšte ne preterujem, Mma – kao da nisam ni bila tamo.“ Zas-
tala je, a ljutnja joj je samo narastala dok se prisećala ponižavajućeg
susreta.„Kao da sam... obična nula, samo obična nula.“
Mma Ramocve je izgledala kao da saoseća s njom.„Oduvek je bilo
takvih muškaraca, Mma. Srećom, danas ih je manje nego pre. Ali još
ih ima i mora biti da je taj Putumelo jedan od takvih.“
Mma Makuci ju je na to upitala šta te muškarce tera da se tako po-
našaju. Jesu li takvi zato što se neka žena nekad rđavo ponela
prema njima? Ili su takvi zato što... Pokušala je da se seti nekog
drugog objašnjenja, ali nije mogla. Kako iko sme da ignoriše drugu
polovinu čovečanstva? I da li se i prema svojim suprugama ponašaju
tako?, upita ona Mmu Ramocve. Futi beše upoznao Mmu Putumelo
onomad kad je došla u prodavnicu nameštaja da isproba kauč, tako
da je znala da je gospodin Putumelo oženjen. Je li ta sirota žena pri-
morana da trpi to zapanjujuće neuljudno ignorisanje? Kako je to kad
sedneš da doručkuješ s muškarcem koji ti se i ne obraća već samo
gleda nekud preko tvog ramena, kao da nisi tu?
„To je uskogrud čovek“, rekla je Mma Ramocve.„Oseća se sitan i
nevažan. Zato i ima potrebu da ponižava žene, Mma. Muškarci
široke duše nikad ne osećaju potrebu da to rade.“
U pravu je, pomisli Mma Makuci. Gospodin Dž. L. B. Matekoni je
jedan od tih muškaraca široke duše – dobar i velikodušan, i pri tom
jak – i prema ženama se nikad ne ponaša drugačije do učtivo, kao i
prema muškarcima, što se toga tiče.
„Moj predlog, Mma“, nastavila je Mma Ramocve,„jeste da ne dozvo-
lite da vas taj čovek iznervira. Jednostavno ne obraćajte pažnju na
njegovo nevaspitano ponašanje.“
 Mma Makuci se saglasila energično klimnuvši glavom.„Ma neću
uopšte obraćati pažnju na njega“, reče ona.„Biće kao da i nije tu.
Kad nešto priča, jednostavno ću da pogledam u nebo – evo, ovako –
kao da nešto čujem ali nisam sigurna šta je to.“
Mma Ramocve joj obzirno objasni da nije na to mislila.„Nemojte na
neučtivost uzvraćati neučtivošću, Mma. Mnogo je bolje da neučtivoj
osobi pokažete kako se valja ponašati. Zar se niste već uverili koliko
je to delotvorno?“
„Nisam se uverila u to, Mma.“
Mma Ramocve je znala da neće ubediti Mmu Makuci, ali je ipak
nastavila.„E, pa, delotvorno je. Neučtiva osoba želi da i vi budete ne-
učtivi prema njoj. Njoj se to dopada. Ali ako se samo osmehujete i
budete učtivi, shvatiće da vas njena neučtivost nije povredila. Da nije
postigla ništa.“
Ovo je bilo dočekano ćutanjem i Mma Ramocve je zaključila da će
biti najpametnije da pređe na neku drugu temu. Imale su posla: tre-
balo je otkucati izveštaj i poslati ga klijentu, što će im oduzeti sat ili
više pre pauze za ručak. Sad su i ona i Mma Makuci odlazile kući na
ručak – Mma Ramocve svojim kombijem, a Mma Makuci kolima koja
je Futi poslao po nju. Ta kola, koja su sa strane nosila upadljivi natpis
Nameštaj Dvostruko udobnije, bila su u svoje vreme predmet odre-
đenih komentara dvojice mlađih automehaničara.„Sad je mnogo
važna“, rekao je tada Čarli.„Previše važna da bi se vozila gradskim
prevozom ko ostali svet. U minibusu ti se može desiti da sediš do
nekog siromaha. Ona je sad previše važna za tako nešto.“
Fanvel, koji beše konačno dobio svoje majstorsko pismo – premda
Čarli još nije, tako da je i dalje ostao šegrt – bio je više blagonaklon.
„Mora biti da je lepo kad imaš kola sa šoferom“, rekao je.„Možda ću
ih i ja imati, ako se oženim devojkom koja ima prodavnicu namešta-
ja.“
„Ništa od toga“, odvratio je Čarli.„Devojke koje poseduju prodavnicu
nameštaja traže nekog uzbudljivijeg od tebe, Fanvele. Žalim slučaj.“
Zaključak je bio jasan: te devojke koje imaju prodavnicu nameštaja,
ko god da su, pre bi se zadovoljile Čarlijem, nego Fanvelom. Što je
po svoj prilici tačno, pomislila je Mma Ramocve, koja beše načula
ovaj razgovor, ali činjenica da je nešto tačno nije uvek i opravdanje
da to i kažeš.
 Sad je valjalo sastaviti izveštaj, pa ona i Mma Makuci prionuše da
ga napišu. Posredi je bio rutinski slučaj; nasušni hleb – ili, kako je
Mma Makuci umela da kaže, nasušni hleb s močom – svake detek-
tivske agencije: bračno neverstvo. Ovaj slučaj je, međutim, bio oset-
ljiviji od uobičajenih, prosečnih istraga, budući da je klijent bila ugled-
na žena iz sveta politike, Mma Helen Olesici, bivša državna ministar-
ka policije. Naime, ponašanje njenog supruga Kolisanija, koji je bio
biznismen, počelo je da izaziva njenu sumnju. Bila je sigurna da je
vara, ali nije uspela da utvrdi identitet svoje suparnice; može li Mma
Ramocve da joj pomogne?
Mma Ramocve je, uz svesrdnu pomoć Mme Makuci, dala sve od
sebe. Provele su duge sate na parkiralištima ispred kuća i predvorji-
ma hotela, i protraćile ne jedno veče u barovima za koje se znalo da
su popularni među oženjenim muškarcima u potrazi za ljubavnicom.
Mma Ramocve nije imala nimalo dobro mišljenje o tim barovima koji,
tvrdila je, rade s jasnim ciljem. Naročito je jedan od njih bio predmet
njenog prezira, bar s imenom Drugi dom – činilo joj se da je to ime
namerno i cinično smišljeno tako da nervira žene. Ovaj bar se rekla-
mirao kao mesto koje„srdačno dočekuje ljude željne razonode koju
ne nalaze u sopstvenom domu“.
„Ove reči sve govore, zar ne, Mma Makuci?“, rekla je Mma Ramo-
cve, ljutito upirući prstom u uvredljivi oglas u novinama.„Što onda
lepo otvoreno ne kažu: ’Oženjeni muškarci: dođite kod nas da upoz-
nate druge žene’? Tako bi trebalo da piše, Mma, samo kad bi hteli da
budu iskreni.“
Mma Makuci se u potpunosti slagala s njom.„Kao udata žena,
mogu da kažem samo da se stoprocentno slažem s vama. Premda
znam da Futi ne bi nikad nogom kročio u neki takav bar, znam da
ima mnogo muškaraca koji su slabe volje i koji će to uraditi. Treba da
ih je sramota, Mma Ramocve! Treba da ih je sramota!“
Mmi Ramocve nije bilo jasno na koga bi ta sramota trebalo da se
sruči, da li na slabe oženjene muškarce ili na bar, ili na oboje, ali je
svejedno potvrdno klimnula. Poseta Drugom domu bila je pravo ot-
krovenje, ali nije rezultovala nikakvim saznanjima o gospodinu Koli-
sanu Olesiciju. Behu pokazale njegovu fotografiju šankeru, koji je bio
veoma predusretljiv ali je ipak odmahnuo glavom:„Taj ne zalazi
ovamo, Mma Ramocve. Nikad ga nisam video. Nikad u životu. Jeste
li sigurni da je bio ovde?“
Mma Makuci je bila podozriva u pogledu istinitosti šankerovih reči.
„Mislim da on to verovatno kaže za svakog“, rekla je.„Zato i jeste
šanker u lokalu kao što je ovaj. Diskretan je. Sve i da mu pokažete
fotografiju... ne znam, fotografiju gradonačelnika Gaborona glavom,
opet bi poricao da zna ko je to.“
„Ali gradonačelnik ne posećuje ovakve barove“, rekla je Mma Ra-
mocve.
„Znate šta sam htela da kažem, Mma. Nisam rekla da gradonačel-
nik posećuje ovakve barove. Ne mislim da on to radi. Kažem samo
da...“
Mma Ramocve je podigla ruku.„U redu je, Mma Makuci. Znam šta
kažete. Ali naš dolazak ovamo nije urodio plodom: to je ono što je
bitno. Možda taj čovek i nema ljubavnicu. Možda je ovo samo još
jedan slučaj supruge koja je previše sumnjičava za sopstveno
dobro.“
„Možda, Mma. Ali, šta sad?“
Mmi Ramocve ne behu pale na pamet nikakve nove ideje za dalju
istragu – barem ne u toj fazi – i objasnila je Mmi Makuci da je vreme
za izveštaj.„Izveštaj daje klijentu do znanja šta radimo“, rekla je.„Po-
kazuje da ne sedimo i ne čekamo da se slučaj reši sam od sebe; po-
kazuje da aktivno razmatramo sve mogućnosti.“
„Da prevrćemo nebo i zemlju“, pritekla joj je u pomoć Mma Makuci.
„Da, Mma. Dobro ste rekli.“
Sedeći tog prepodneva za svojim radnim stolom, dok je Mma
Makuci držala olovku na gotovs iznad svog stenografskog bloka,
Mma Ramocve je pročistila grlo.„Gospodin Kolisani Olesici“, poče
ona,„u daljem tekstu ’suprug’...“
„’Gorenavedeni suprug’,“ prekinula ju je Mma Makuci.
„Ako baš hoćete, Mma Makuci, iako mislim da je ’suprug’ sasvim
dovoljno jasno.“
Mma Makuci je zurila u Mmu Ramocve s drugog kraja prostorije, a
njene naočari hvatale su svetlost sunca s prozora i odbijale je prema
zidu u malim, razigranim tačkama. Da sedi na direktnom suncu, po-
misli Mma Ramocve, postojala bi opasnost da nehotice napravi
požar, isto kao kad neko, ostavivši staklenu bocu u travi, rizikuje da
izazove požar u bušu; naočari mogu delovati kao sočivo i fokusirati
sunčeve zrake do tačke belog, zapaljivog usijanja.„Zvaničnije je reći
’gorenavedeni suprug’, naglašeno je rekla Mma Makuci.„To znači da
govorite o suprugu koga ste već naveli, a ne o nekom drugom supru-
gu.“
„Dobro, ’gorenavedeni suprug’,“, nastavila je Mma Ramocve.
Olovka Mme Makuci poletela je preko papira. Potom je ova podigla
pogled.„Spremna sam, Mma.“
„Sproveli smo iscrpnu istragu...“
Opet je Mma Makuci podigla pogled sa svog bloka.„Iscrpljujuću“,
reče ona.
Mma Ramocve je uzdahnula. Mma Makuci jeste bila sklona da je
povremenim sugestijama prekida u diktiranju, ali ne ovako često kao
sad. Može li biti, upita se ona, da joj je novi status supruge Futija Ra-
difutija udario u glavu?„Ne, Mma Makuci, iscrpno znači temeljito.
Znači da smo uradili sve što smo mogli, iscrpeli sve mogućnosti. Is-
crpljujuće znači zamorno.“2
Mma Makuci se ugrizla za usnu.„Znam to, Mma“, promrmljala je.„Ja
nisam neka neuka žena koja nije završila koledž...“
Mma Ramocve nije rekla ništa. Prema jednom tumačenju, ovo je
bio napad na nju; ona nije završila nikakav koledž, čak ni Bocvanski
koledž za sekretarice koji, po njenom mišljenju, zaista nije spadao u
obrazovne institucije s posebnim akademskim ugledom; doduše,
nikad to ne bi rekla.
„Hajte da nastavimo“, rekla je Mma Ramocve.„Sproveli smo iscrp-
nu... ne, reći ćemo, opsežnu istragu na celom području Gaborona.
Razgovarali smo s relevantnim licima na sledećim lokacijama...“
Opet su je prekinuli, ali ovog puta to nije bila Mma Makuci s nekim
predlogom za poboljšanje teksta izveštaja već Čarli koji se pojavio
na vratima.
„Nije vreme za čaj“, rekla je Mma Makuci.
Čarli se nehajno osmehnuo.„Nisam ni došo po čaj. Došo sam da
vam kažem da neki čovek sedi tu ispred, u kolima. I bulji u ovu
zgradu.“
Mma Makuci je spustila svoj blok za diktiranje i prešla na drugi kraj
prostorije da bi pogledala kroz prozor, ali stavši sa strane kako je
neko spolja ne bi video.„U pravu si“, rekla je.„Čarli, otkad sedi tu?“
 Čarli joj se pridružio i zagledao kroz prozor.„Možda pola sata“, od-
vratio je.„Nisam obraćao pažnju sve dok ga Fanvel nije pomenuo. A
onda sam pogledao i pomislio: Onaj čovek bulji. I došo sam da vam
kažem.“
Mma Makuci je začkiljila.„Ne vidim ga baš dobro“, rekla je.„Ima
šešir na glavi.“
„Belac je“, rekao je Čarli.„Primetio sam da oni vole da nose šešire.“
„Sunce ume da bude surovo prema njima“, umešala se Mma Ra-
mocve.
„Eno ga izlazi“, rekla je Mma Makuci.„Mislim da će da uđe ovamo.“
„Biće, onda, da je klijent“, zaključila je Mma Ramocve.„Hvala ti,
Čarli. Vrati se na posao, a mi ćemo se spremiti da dočekamo poseti-
oca.“
Mma Makuci je znala šta ovo znači. Mma Ramocve nije volela da ih
klijenti, kada dođu, zateknu dokone, kako zure kroz prozor, možda, ili
piju čaj. Daleko je bolje, rekla je, ako klijent zatekne prizor ohrabruju-
će aktivnosti.
„Spremna sam“, rekla je Mma Makuci, vrativši se na svoje mesto.
„’...na sledećim lokacijama?...“
„Da“, rekla je Mma Ramocve.„Dve tačke; lokacija broj jedan, kance-
larija gorenavedenog supruga...“
Kucanje koje je usledilo na poluotvorenim vratima bilo je stidljivo –
jedva čujno. Mma Makuci je odsečno zatvorila svoj blok za diktiranje
i ustala sa stolice.„Ja ću, Mma“, rekla je, dovoljno glasno da je pose-
tilac može čuti.„Ovaj važni izveštaj će malo sačekati.“
Širom je otvorila vrata. Napolju je stajao visok, snažno građen mu-
škarac srednjih godina, prilično četvrtastog lica i kose ošišane
sasvim kratko. Na sebi je imao kaki odeću od glave do pete i poludu-
boke cipele od antilopa boje peska – standardnu odeću učesnika sa-
farija. U rukama je držao relativno nov platneni šešir sa širokim pro-
šivenim obodom, kakav se nosio u bušu.
„Uđite, Rra, molim vas“, rekla je Mma Makuci pokazujući posetiocu
da uđe.„Imate li zakazano?“
Ulazeći, posetilac je odmahnuo glavom.„Ne, nemam zakazano, ali
bio sam u prolazu i...“
Mma Ramocve je ustala da ga pozdravi.„Nije uvek neophodno za-
kazati termin“, srdačno je rekla.„Moja vrata su uvek otvorena.“
 „Sve do pet sati“, oglasila se Mma Makuci.„Radno vreme agencije
je do pet sati.“
Mma Ramocve se osmehnula.„Htela sam da kažem da mi je uvek
drago kad neko dođe.“ Ona pokaza posetiocu stolicu.„Sedite, Rra,
molim vas. I, Mma Makuci, možda biste mogli uzeti gospodinov
šešir.“
Posetilac je predao svoj šešir donekle obuzet nelagodom. Primetiv-
ši ovo, Mma Ramocve je rekla:„Baš vam je lep taj šešir, Rra. Baš je
lep.“
Podigao je pogled i sramežljivo joj uzvratio osmeh.„Stvarno tako
mislite? Imao sam ga sa sobom gore na severu, u Delti, moram reći
da je bilo dana kad mi je bilo veoma drago što sam ga kupio.“
„Tamo gore ume baš da upekne“, rekla je Mma Makuci.
Mma Ramocve je smatrala da je vreme da se upoznaju.„Ovo je
moja pomoćnica, Mma Makuci.“
„Detektiv saradnik“, rekla je Mma Makuci.
„Da. Detektiv saradnik. A ja sam Dragocena Ramocve, vlasnica
agencije.“ Zastala je.„A kako se vi zovete, Rra?“
Posetilac, koji se taman spremao da sedne, uspravi se i pruži ruku.
„Ja sam Andersen.“
„Dobro nam došli, Bjra Andersene.“
Kao da se malo otkravio. Posegavši u jedan od brojnih džepova na
svojoj kaki safari košulji, izvukao je karticu i pružio je Mmi Ramocve.
„Ovo je moja kartica, Mma. Videćete da na njoj piše i moje zanima-
nje.“
Mma Ramocve je uzela karticu od njega i počela da je čita. A onda
je stala, očiju razrogačenih od zaprepašćenja.„Vi ste...“, promucala
je.„Vi ste Klovis Andersen?“
„Da, to je moje ime. Ja sam Klovis Andersen.“
Usledila je grobna tišina. Mma Ramocve je pogledala preko sobe u
Mmu Makuci, koja je ukočeno sedela dok su stakla na njenim naoča-
rima bleskala odajući zapanjenost.
Mma Ramocve je gotovo zanemela. Kad je konačno uspela da pro-
govori, glas joj je zastajkivao:„Klovis Andersen? Koji je napisao... na-
pisao...“
Sada je na posetioca došao red da se zaprepasti.„Moja knjiga?
Znate za moju knjigu? Načela privatnog istraživanja!“
 Mma Makuci nije uspela da se suzdrži.„Odlično poznajemo tu
knjigu, Rra!“, uzviknula je.„Evo je na mom stolu. Tu je. Pogledajte.“
Podigla je sad već pohabanu knjigu i slavodobitno mahnula njome.
Komadić papira koji je označavao stranicu ispade i odleprša na pod.
Klovis Andersen ga je posmatrao kako pada.„Ovo je neverovatna ko-
incidencija“, rekao je.„Nisam imao pojma da je čitaju u Africi.“
„Ali mi je stalno čitamo“, uzviknula je Mma Makuci.„Mma Ramocve
ju je pročitala prva, pa onda ja, a onda opet ona. Povazdan je u upo-
trebi. Svakodnevno.“
Klovis Andersen je pogledao u pod.„Dakle, moram reći da mi je baš
milo zbog toga. I nadam se da vam je od koristi. Kad napišete knjigu,
nikad ne znate – oni koji su je pročitali često vam se i ne javljaju, i
onda...“ Slegao je ramenima.„Onda pomislite: ’Pa, pretpostavljam da
je niko nije ni pročitao.’“
Mma Ramocve je živahno odmahnula glavom.„Ali naravno da ljudi
čitaju vašu knjigu, Rra“, reče ona.„U celom svetu. Ova knjiga se čita
u celom svetu. Pročitali su je mnogi detektivi – u to sam sigurna.“
„Veoma ste ljubazni“, promrmljao je Klovis Andersen. Mma Makuci
se opet uplela u razgovor.„Sam Bog vas je doveo ovamo.“
Okrenuo se u stolici da bi je pogledao.„Izvinite, Mma, šta ste rekli?“
„Bog vas je doveo ovamo“, ponovila je.„Bog lično vas je doveo
nama. To je potpuno jasno.“
Klovis Andersen je izgledao kao da mu je nelagodno.„Pa, zapravo
sam se vozio ovuda i ugledao vašu tablu. Imam iznajmljena kola,
znate, a kad sam ugledao tablu, pomislio sam da bih, kao kolega,
baš i mogao da uđem da se upoznamo – budući da smo pripadnici
iste profesije.“
„To je veoma lepa pomisao“, rekla je Mma Ramocve.„I drago nam
je što ste to uradili.“ Pogledala je preko sobe prema Mmi Makuci.
„Mislim da bi trebalo da pristavite vodu za čaj, Mma. Gospodin An-
dersen je žedan i prijao bi mu čaj, čini mi se.“ Mma Makuci je ustala i
uzela lonče. Nije htela da sad potegne ovo pitanje, pošto su imale
gosta, i to tako važnog gosta, ali palo joj je na pamet kako je uvek
ona ta koja kuva čaj. To joj je dosad bila sudbina, na neki način – da
drugima kuva čaj; ali zašto bi doveka bilo tako? Sada je bila gospođa
Radifuti i bilo je krajnje vreme da drugi počnu da kuvaju čaj za nju.
Vreme je za čaj Mma Ramocve; da li biste bili tako dobri da pristavite
vodu? Bila je to slatka, slatka pomisao, ali još ne ona koju je trebalo
izreći naglas.

Razgovarali su skoro čitav sat, potrošivši dobar deo pauze za

ručak. Pričale su uglavnom Mma Ramocve i Mma Makuci, dok je
Klovis Andersen upadao samo tu i tamo, klimao glavom u određenim
trenucima i povremeno izražavao iznenađenje. S vremena na vreme
Mma Makuci bi uzela knjigu Načela privatnog istraživanja i glasno
pročitala neku rečenicu kako bi ilustrovala poentu; Klovis Andersen
pak, iako je izgledalo kao da je polaskan ovim pozivanjem na njego-
vo delo, ujedno je bio ćutljiv i suzdržan, i pravio skromne gestove,
kao da mu je neprijatno što ga smatraju autoritetom. Mma Ramocve
mu je pričala o brojnim prilikama kad se oslonila na njegove savete i
o tome kako su se njegova jezgrovita uputstva ispostavila kao
upravo ono što je potrebno, a Mma Makuci je ovo dopunjavala vlasti-
tim primerima.
„Veoma ste ljubazne“, promrmljao je Klovis Andersen.„Nisam imao
pojma da neko tako ozbiljno shvata moja ni po čemu izuzetna raz-
mišljanja o istraživanju. Nisam ni pomišljao...“
„Nismo mi ljubazne“, pobunila se Mma Makuci.„Vi ste ljubazni, Rra,
što ste nam pružili sve ovo... sve ovo...“
„Nadahnuće“, pripomogla je Mma Ramocve.
„Baš tako“, rekla je Mma Makuci.
Klovis Andersen je pogledao u pod. Nije rekao ništa. Iz garaže s
druge strane zida čuli su se udarci metala o metal; uglavljivali su
nešto na mesto ili su ga razlabavljivali; zveket francuskog ključa is-
puštenog na pod; džangrizavo cviljenje motora koji se opire.
„Tamo imaju pune ruke posla“, primetila je Mma Ramocve.
Klovis Andersen nije rekao ništa.
Mma Ramocve je pogledala u Mmu Makuci i onda opet u njega.
„Nešto nije u redu, Rra?“
Podigao je pogled. Dlanovi su mu bile sklopljeni u krilu; krupni, is-
pucali dlanovi, koža nadražena i zacrvenjena od izlaganja suncu.
Skoro neprimetno je pomerio glavu, potvrdno klimnuvši.
 Peto poglavlje
PRIJATELJ SAM TI, I MOLIM TE
Te večeri je Fanvel otišao iz servisa u uobičajeno vreme, u pet i pet.
Radno vreme je zvanično završavalo u pet sati, a Fanvel je, saves-
tan kakav je bio, insistirao na tome da radi sve do poslednjeg trenut-
ka; Čarli je, nasuprot tome, držao da mu radno vreme od osam do
pet daje pravo da napusti zgradu tačno u pet. To je pak značilo da je
posao imao da bude prekinut dobrih petnaest minuta pre toga, kako
bi imao vremena da odloži alat, opere ruke i provede nekoliko vitalno
važnih trenutaka ispred ogledala u toaletu. Čarli ga je lično okačio tu,
nakon što je njegov zahtev za postavljanje ogledala bio odbijen.„To
je muški toalet“, rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Mesto predvi-
đeno da opereš ruke i obaviš neke druge potrebe. To nije salon za
ulepšavanje ili kozmetički salon. Muškarcima nisu potrebna ogledala,
Čarli.“
Čarli je na ovo odmahnuo glavom.„O, gazda, to je vrlo staromodno
mišljenje. Nisam očekivao da u ovoj savremenoj Bocvani čujem tako
nešto.“
Ova primedba je, razume se, prouzrokovala sasvim razumljivu ljut-
nju.„Kakve su to gluposti?“, upitao je gospodin Dž. L. B. Matekoni,
malčice podigavši glas. Bio je krajnje suzdržan čovek, ali bilo je prili-
ka kad je Čarli stavljao čak i njegovo strpljenje na probu.„Muškarci-
ma ne trebaju ogledala. Većina muškaraca zna kako izgleda.
Nemaju potrebe da pogledaju u komad sjajnog stakla i kažu: ’O, po-
gledaj, eno ga gospodin Dž. L. B. Matekoni.’ Za šta bi drugo ogleda-
lo moglo da služi?“
Čarli se široko osmehnuo.„Danas postoje i novi muškarci, gazda,
koji su sličniji svojim sestrama.“ Dok je govorio, posmatrao je gospo-
dina Dž. L. B. Matekonija procenjujući njegovu reakciju.„Momci i de-
vojke, Rra – oni su vam danas isti.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni se nije dao pokolebati.„Ako tako
misliš, Čarli, čeka te veliko iznenađenje.“
„Ha!“, rekao je Fanvel, koji je sa zanimanjem pratio ovaj dijalog.„Iz-
nenađenje, i to veliko! Možda bi trebalo da mu kažete za neke stvari,
gazda. Možda Čarli to još ne zna!“
 Čarli je bio nadmašen i razgovor je ostao na tome. Sutradan, među-
tim, naoružan šrafcigerom i bušilicom, postavio je iznad umivaonika
jeftino zidno ogledalo. Za savremene muškarce, napisao je ispod
njega. Nešto kasnije tog dana, gospodin Dž. L. B. Matekoni je uzeo
olovku i uneo određene izmene u taj natpis, tako da je sada pisalo:
NIJE za valjasavremene muškarce. To se naročito dopalo Fanvelu:
„Ovo ima da ga nauči pameti, Rra“, rekao je.„Pa neće više misliti da
je tako važan i lep!“
Međutim, ogledalo je ostalo, i Čarli ga je redovno upotrebljavao, i
pored toga što ni Fanvel ni gospodin Dž. L. B. Matekoni nisu nalazili
da im koristi – ili to barem nisu priznavali. Taština je bila jedna od
Čarlijevih mana, ali gospodin Dž. L. B. Matekoni ju je uvek tolerisao,
isto kao što se mirio s Čarlijevim ranijim obustavljanjem posla i ne-
umesnom žurbom da ode, dok je Fanvel ostajao na svom radnom
mestu sve do pet i potom posvećivao pet minuta sklanjanju alata i
čišćenju. Potom je dolazilo vreme da uhvati neki od klimavih, pretr-
panih minibuseva koji su vozili na liniji do Starog Naledija. Ako je
imao sreće, nije morao dugo da čeka na dolazak jednog od njih, a
onda vožnja, u zavisnosti od gužve u saobraćaju, nikad nije trajala
više od petnaest minuta. Iskočivši iz minibusa na svojoj stanici,
prešao bi preko ulice, preskočio preko kanala za kišnicu i uputio se
prašnjavim putem koji je nestajao u srcu bespravno podignutog na-
selja.
Stari Naledi je bio jedini ožiljak na urednom pejzažu Gaborona.
Premda je bilo i drugih mesta gde se moglo jeftino stanovati, nigde
nije bilo tako jeftino kao tu, u trošnim kućama podignutim jednim
delom od blokova od šljake, a drugim od naboja, s krovom od terpa-
pira, nejednakih ploča talasastog lima i sličnih komada građevinskog
materijala čiji su se ostaci mogli pronaći tu i tamo. Nije to bio ćumez
u pravom smislu reči, ali povremeno se činilo da i nije baš tako
daleko od toga, toliko je upečatljiv bio kontrast između njegove oči-
gledne sirotinje i blagostanja ostalih delova grada, koji su imali sve
što je potrebno za lep život.
Ljudi su ovde živeli zato što nisu imali drugog izbora. Neretko je to
bilo jedino što su dođoši mogli da nađu – ljudi koji u Gaboron dolaze
iz zabačenih sela namamljeni obećanjem zaposlenja i plate koje kod
kuće nikad ne bi mogli naći. Zatim, tu su bili oni pristigli preko grani-
ce, iz ne tako bogatih i srećnih zemalja – ljudi za koje su neveliki
komfor i relativna bezbednost koje je pružao Stari Naledi predstavlja-
li novopronađeni raj. Ti ljudi su prihvatali svaki posao i često su bivali
eksploatisani. Krečili su kuće, popravljali vodovodne instalacije, krpili
krovove. Radili su ne žaleći se i na kraju svakog meseca slali kući
sve što su uspevali da uštede, svesni toga da su svaki pula, svaka
teba koje telegrafski pošalju u Bulavajo3 ili još dalje možda baš ono
što će značiti sustinsku razliku između punog i praznog stomaka;
ono što će značiti da će dete moći i dalje da pohađa školu umesto da
ga isključe zato što nije plaćena ni ona mala školarina koja se traži.
Fanvel je živeo u tom naselju, ali karte koje mu je sudbina dodelila
bile su mnogo bolje od onih u rukama doseljenika. Bio je Mocvana,
državljanin Bocvane, sa svim pravima koja taj status nosi sa sobom.
Bio je valjano školovan i – konačno – završio je i svoje šegrtovanje.
Imao je zanat; sada je mogao dobiti posao gde god je hteo, jer je za
kvalifikovanim automehaničarima vladala velika potražnja, čak i za
onima koji nemaju velikog radnog iskustva. Odluči li da se i dalje
bavi popravljanjem automobila, činjenica da se obučavao kod gospo-
dina Dž. L. B. Matekonija dobro će mu poslužiti; već je imao posred-
nu, pomalo pritvornu ponudu od jednog velikog servisa.„Jesi li se
ikad pitao kako to izgleda kad radiš u pravom servisu!“, behu ga
pitali.„Razmisli o tome, Fanvele. Dobri uslovi. Velika plata. Najmo-
derniji alat. Sve redom.“
Odbio ih je, ozlojeđen nagoveštajem da je rad u Brzim motorima
Tlokvenga na neki način manje vredan.„Radim s najboljim autome-
haničarem u Bocvani“, rekao im je.„Meni je to dovoljno.“ I bilo je –
barem u profesionalnom smislu. Sa stanovišta novca, međutim, bilo
je tačno da bi negde drugde zarađivao više, premda mu gospodin
Dž. L. B. Matekoni beše povećao platu najviše što je mogao. A s ob-
zirom na njegove porodične obaveze, Fanvelu bi više novca na ras-
polaganju svakako dobro došlo.
Fanvel je živeo s bakom, tetkom i četvoro braće i sestara. Za oca,
koji se porodici odavno nije javljao, verovali su da je mrtav, a majka
mu je radila u Južnoj Africi. Slala je novac kući ali to je bilo sporadič-
no i ne nešto na šta su mogli da se oslone. Što se ticalo svakodnev-
nih potreba porodice, u suštini je Fanvelova plata bila ono od čega je
domaćinstvo živelo, a baka je taj prihod dopunjavala s ono malo što
je uspevala da zaradi svojim heklanjem ili grnčarskim umećem.
Fanvel se nikad – nijednom – nije požalio zbog ovoga, prihvatajući
da je situacija naprosto takva kakva jeste.„Kad porastu“, rekao bi go-
voreći o mlađoj braći i sestrama,„onda će i oni zarađivati. Tada će
nam biti bolje.“
Sada, približavajući se uglu na kom se nalazila njihova kuća,
Fanvel je primetio da neko sedi na stolici koju je inače koristila nje-
gova baka kad bi sela u dvorište da hekla. Kad je prešao ulicu, ta
figura je ustala i prišla mu, pruživši ruku na pozdrav.
„Pa, Fanvele, kako je?“
Potrajalo je časak ili dva dok se Fanvel prisećao ko je posetilac. Uto
je došla i pomoć:„Čobi, čoveče. Sećaš me se. Tvoj prijatelj Čobi.“
Sećao ga se.„Pa da. Naravno, Čobi.“
Fanvel je prihvatio prijateljevu ruku i rukovao se s njim.
„I tako“, rekao je Čobi.„Čekam te, čoveče. Već dva sata sedim ovde
i razmišljam, kad će moj stari drug Fanvel da se vrati kući? Eto o
čemu razmišljam. Istina živa.“
Fanvel se osmehnuo, ali obuzela ga je nervoza. On i Čobi su zajed-
no išli u školu i sećao se da je ovaj često upadao u nevolje. A onda
je izbila nekakva galama oko nečega – nije mogao da se seti šta je
to bilo – koja je dovela do toga da su Čobija negde poslali. Ali
dabome, to je bilo davno, i ne može se od čoveka očekivati da pamti
baš sve što se događalo.
Fanvel je dao Čobiju znak da uđe za njim u prostoriju koja je služila
kao kuhinja – i kao spavaća soba za troje dece.
„Već imaš mnogo dece“, rekao je Čobi pokazujući prema prostirka-
ma za spavanje naslaganim u uglu.
Fanvel se nasmejao.„Braću i sestre, Čobi.“
Ovaj se trgao.„Ja imam nekoliko sinova. Ne znam kol’ko, al’ više od
dvojice. Veliki momci.“
Fanvel je zahvalio na ovom poveravanju učtivo klimnuvši glavom.
Pogledao je prema stalaži; hrane je bilo veoma malo, ali mogao je
da ponudi Čobiju krišku hleba sa džemom i čaj. To je i uradio, a ovaj
je spremno prihvatio.
„Ona stara žena...“
„Moja baka“, rekao je Fanvel.
 „Da, ona. Reče da ti kažem da je otišla negde i da će ostati do
sedam. Tada će da se vrati.“ Čobi je zastao.„Ti brineš o njoj, Fanve-
le?“
„Da.“
„To košta, čoveče.“
Fanvel je priznao da je tako.„Al’ kad nema ko drugi, razumeš.“
„Gadno“, rekao je Čobi.„Te babe mnogo jedu. Al’ ja imam rešenje
za tebe, druže moj.“
Fanvel je bio zaokupljen paljenjem kerozinskog rešoa na kom je po-
rodica kuvala jelo i zagrevala vodu za čaj. Njegova baka je vrlo malo
jela, ostavljajući deci što je mogla više; video je koliko se suzdržava
od jela, koliko je mršava. Nije rekao ništa.
Čobi je neometano nastavio:„Ovo je poslovni predlog, Fanvele.“
„Imam posao. Ja sam automehaničar u Brzim motorima Tlokven-
ga.“
Čobi je omalovažavajuće odmahnuo rukom.„To je dnevni posao. Od
dnevnog posla se nikad nećeš obogatiti. Ja ti mogu obezbediti noćni
posao – za velike pare.“
Fanvel je okrznuo Čobija pogledom i potom žurno okrenuo glavu.
„Mnogo sam zauzet“, rekao je.„Ne mogu da radim još jedan posao.“
„Svi su zauzeti“, rekao je Čobi.„Al’ nisu prezauzeti ako su pare do-
voljno dobre – a jesu, Fanvele. Mnogo su dobre.“
„Ne“, rekao je Fanvel.
Čobi je ustao i stao kraj njega.„Ne tražim ti mnogo, Fanvele. Hoću
samo da mi pomogneš da popravim nekoliko kola. Za početak, troje
ili četvoro – onda odluči je l’ hoćeš da nastaviš.“
„A šta fali tim kolima?“, upitao je Fanvel.„I zašto ne možeš da ih
oteraš u servis?“
Čobi je živnuo.„I da mi naplate stotine i stotine pula? Ili možda hilja-
de? Jok ja, bogami. To su kola koja prodajem – od toga u poslednje
vreme živim. Sve što mi treba jeste malo pomoći da ih pripremim za
prodaju. Sitnice. Nove izduvne cevi, možda. Popravka svetala. Takve
stvari. Za mene teško, a tebi čas posla. Ti si automehaničar.“
Fanvel se sada sećao: Čobija je bio glas da je ubedljiv. Oduvek mu
je bilo teško reći ne.
„Nemam mnogo slobodnog vremena“, slabašno je rekao.
 Čobi mu je spustio ruku na rame.„Hvala ti“, reče mu.„Prijatelj sam ti
i molim te za uslugu. Znao sam da ćeš pristati.“ Zastao je.„Ne gnjavi
se s čajem, Fanvele. Idemo. Tamo kod mene imam kola kojima je
potreban novi remen ventilatora, a može biti i da nešto nije u redu s
kočnicama – ne umem da odredim. Al’ ti ćeš odmah znati. A onda,
dok dlanom o dlan, popravljeno je!“
Čobi beše parkirao iza ugla i platio nekom dečkiću da mu pripazi na
kola dok on čeka Fanvela, i sad je dao detetu ostatak novca – neko-
liko kovanica, koje mu je utisnuo na ispruženi dlan.
„Je l’ vidiš ova kola?“, ponosno je rekao Čobi, potapšavši bok
vozila.„Imaš li ti takva, Fanvele? Nema šanse. Al’ mogo bi, samo da
znaš. Lako, lako. Uđeš u poso sa mnom i možeš da imaš ovakva
kolica. Turbo-kompresor. V-8. Sve redom. Samo čeka da ga uzmeš,
Fanvele.“ Potom je zaćutao, zamišljeno gledajući mladog automeha-
ničara.„Pa da, zaboravio sam: ti radiš u tamo nekim Motorima Tlok-
venga.“
„U Brzim motorima“, procedio je Fanvel.
„Brzi nisu“, rekao je Čobi.„Ha, ha. Brzi nisu. Staromodni motori
Tlokvenga s ručnim menjačem. Eto kako bi taj servis trebalo da se
zove.“
Fanvel se slabašno nasmejao. Ali čak i taj malodušan smeh zvučao
mu je kao izdaja.„To je dobar servis.“
„O, siguran sam da je dobar. Dobar je za stare babe i njihova drtava
kola od jedne konjske snage. Je l’ tamo popravljate magareće taljige,
Fanvele?“
Fanvel je skrenuo pogled.„Ne dovode ih kod nas. Ne dovode nam
magareće taljige.“
Čobi ga je nestašno potapšao po ramenu.„Samo se šalim, Fanvele.
Nego, ajde uskači, pa da odemo kod mene. Imam dvorište, znaš, a u
njemu su ta kola koja hoću da popraviš. Uskači, druže, uskači.“
Smrkavalo se. Na zapadu, iznad Kalaharija, nebo je bilo bakarnocr-
veno i bledelo je u ružičastu, a potom u boju koja je bila negde
između plave i bele, boju praznine; sumrak su počela da šaraju
svetla grada, svetlucave tačkice. Fanvel je osećao prazninu u sebi.
Nije voleo Čobija; nikad mu se nije dopadao. Ali nalazio je da mu je
teško da se odupre njegovom oduševljenom čavrljanju, a i nema
valjda ničega lošeg u tome da mu pripomogne malo u tom njegovom
poslu. Trgovina polovnim kolima bila je na zlu glasu kao nepoštena i
Fanvel nije nimalo sumnjao u to da se Čobi nalazi baš na onom
njenom kraju koji je pod znakom pitanja. Ali ako Čobi hoće da dovodi
u zabludu – a moguće čak i vara – svoje mušterije, to već nije bila
Fanvelova stvar. Štaviše, moglo bi se reći – Fanvelu je ovo upravo
sinulo – da je sasvim sigurno bolje ako on radi na Čobijevim kolima;
tako će mušterije imati manje problema i dobiće kola u boljem stanju
nego što bi inače bio slučaj. Ovaj rad za Čobija je, prema tome, bio
takoreći dobro delo, i pored toga što će za njega biti plaćen; tako je
Fanvel gledao na to i tako je posmatrao situaciju kad je Čobi okre-
nuo kola na kapiji ograđenog dvorišta. Na zidu dvorišta je, velikim
slovima, bilo napisano: POUZDANI AUTOMOBILI. S NAMA STIŽETE TAMO.
„Gde to?“, upitao je Fanvel.
Čobi se osmehnuo.„Tamo kuda želiš. Na kraju krajeva, tamo svi
idemo. Tamo kuda želimo.“
Fanvel nije rekao ništa. Čobi je isključio motor i pokazao prema
kolima koja su stajala u dvorištu.„Zar nisu lepa?“, upita on.
Fanvel je bio suzdržan.„Takva kola umeju da ti zadaju grdne muke“,
promrmljao je.„Gospodin Dž. L. B. Matekoni kaže...“ Nije završio.
Gospodin Dž. L. B. Matekoni nije gajio visoko mišljenje o kolima kod
kojih je izgled igrao važniju ulogu od mehaničke pouzdanosti, ali
Fanvel nije imao prilike da prenese Čobiju njegovo mišljenje, budući
da ga je ovaj prekinuo.„Gospodin Dž. L. B. Glupsoni. Pa normalno
da mu se ne dopadaju ovakva kola. Ovakva kola su za uspešne
ljude, a ne za one koji se zovu gospodin Dž. L. B. Glupsoni. Ajde da
počnemo.“
Čobi beše montirao svetiljku na kraj dugačkog produžnog kabla,
uključenog u šupi koja se naslanjala na zid na jednoj strani dvorišta.
Fanvel nije mogao a da ne primeti da je iz građevine izlazila druga
žica, koja je nestajala pozadi i preko zida, i shvatio je da struja dolazi
odnekud drugde – da je ukradena. Čobi ga je video kako posmatra
kabel.„Imaš neki problem s tim, Fanvele? Taj s druge strane zida –
ima mnogo više struje nego što mu treba. Ja uzimam samo malo –
ovoliko.“ Pokazao je sa dva jedva razdvojena prsta – gest koji je oz-
načavao beznačajno malu količinu.
„Odakle ti ova kola?“, upitao je Fanvel dok su im prilazili preko dvo-
rišta.
 Čobi je imao spreman odgovor.„Kupio sam ih od jednog čoveka.
Bogme sam mu dobro platio za njih.“
„Kako je on došao do njih?“
Čobi je slegao ramenima.„Otkud ja znam? Misliš da moraš da znaš
majku svakih kola? Misliš da moraš da znaš oca svakih kola? Kola
su kola, čoveče. Dolaze, odlaze. Ne možeš da se raspitaš za svaku
sitnicu.“ Fanvel se pokolebao, ali samo načas. Imao je svojih sumnji
u vezi sa Čobijem, ali nije uviđao šta bi još trebalo da priupita. Moglo
je biti da je Čobi do kola došao na neki nepošten način, ali isto tako
je moglo biti da ih je nabavio sasvim legitimnim putem. Je li njegov
posao da to sazna? Nije, pomisli on; kad se sve sabere i oduzme,
nije, a sutra će pitati gospodina Dž. L. B. Matekonija, da vidi šta će
on reći. Bude li mu rekao da nije u redu popravljati kola sa sumnji-
vom prošlošću, odbiće da pomaže Čobiju. Bude li, međutim, smatrao
da je to u redu, onda će mu pomagati. Najzad, dodatni novac će mu
dobro doći.
Ubrzo je novi remen bio montiran, posle čega se posvetio kočnica-
ma. Ovo drugo je bilo relativno mali problem, koji je uspeo da reši
uprkos složenosti specifičnog kočionog sistema u tom modelu auto-
mobila. Posle oko jednog sata sve je bilo gotovo, i Fanvel je brisao
ruke o mali peškir koji mu je Čobi obzirno pripremio. Brišući se, ugle-
dao je natpis na peškiru: HOTEL SUNCE.
Primetivši ovo, Čobi se nasmejao.„Dali su mi ga“, rekao je.„Znam
nekog ko tamo radi. Važna zverka. Dao mi je peškir kao suvenir.“
Fanvel je obrisao ruke.„Trebalo bi da krenem kući“, reče on.
Čobi je podigao ruku.„Ne tako brzo, Fanvele. Dužan sam ti.“ Pose-
gao je u džep i izvadio podeblji snop presavijenih novčanica. Izbro-
javši tri stotine pula, spustio ih je Fanvelu na dlan.„Nagrada za uči-
njenu uslugu“, reče.„Vidiš? Dobre pare za dobar poso. A biće ih i
više – mnogo više. I sve neoporezovani prihod, ha!“
Uputili su se natrag prema kolima kojima su došli. U taj mah se
pred kapijom zaustavio neupadljivi crni kombi, iz kog je izašao mu-
škarac. Čobi ga je pogledao i namrštio se.„Da, Rra? Nešto ste hteli?“
Muškarac je potvrdno klimnuo.„Hoću da kupim kola, Rra. Hoću da
kupim kola za svoju ženu. Video sam vaš natpis.“
Čobi, koji je od početka ovog susreta bio napet, sad se primetno
opustio.„Dakle, prijatelju, došli ste na pravo mesto. Ali, nažalost, tre-
nutno sam malo tanak sa zalihama – imamo samo ona velika kola
tamo. Nego, imate li mobilni? Dajte mi broj i obezbediću vam nešto
valjano. Ne đubre – nešto valjano. A ovaj moj automehaničar...“, on
pokaza u Fanvela,„moj automehaničar je prva liga. Pobrinuće se da
budu u savršenom redu kad ih dobijete. Ima žena da vas ostavi u
prašini. Bum, bum. Prestići će sve ostale žene. Bum, bum.“
Muškarac se nasmejao.„Mojoj ženi bi se to dopalo“, reče.„Pa, evo
vam moj broj. Javićete mi se?“
„Dabome“, rekao je Čobi.„Dajte mi jedno četiri, pet dana, i javiću
vam se. I pozvaću svog automehaničara...“
Muškarac se okrenuo prema Fanvelu i formalno ga pozdravio.„A
kako se vi zovete, Rra?“
Fanvel mu reče svoje ime.
„Obučavao se u Brzim motorima Tlokvenga“, hvalisao se Čobi.
„Tamo imaju sve same vrhunske automehaničare. Popravljaju sva
važna kola.“
Muškarac je potvrdno klimnuo.„Znam taj servis“, reče on.
 Šesto poglavlje
O ČEMU RAZGOVARAJU
AUTOMEHANIČARI
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je dan proveo u Lobaceu i kući se
vratio prilično kasno. Kad je stigao, Mma Ramocve beše već dala
deci da večeraju i sad je pričala s Motoleli u njenoj sobi. Devojčica
se beše posvađala s drugom devojčicom u školi i za večerom je sve
vreme bila na rubu da zaplače. Sad je sve navrlo iz nje, a Mma Ra-
mocve je sastavljala deliće priče isprekidane bujicama suza. To mi je
posao, razmišljala je. Preko dana rešavam probleme odraslih; uveče
se bavim problemima dece.
Obrisala je Motoleli suze.„O, dušo moja“, rekla je,„ne smeš tako da
plačeš. Ko je uopšte ta devojčica? Kako da ti pomognem ako ne
znam kako se zove?“
„Ide u moje odeljenje“, odvratila je Motoleli.„Zove se Kagiso.“
„Kagiso je često ime“, rekla je Mma Ramocve.„Kako se preziva?“
„Nunu. Zove se Kagiso Nunu. Grozna je i mrzim je. Mrzim je više
nego zmije.“
Mma Ramocve je prebacila ruku preko Motolelinog ramena. Tako je
malo, pomisli ona, i tako lomno, kao da bi ga iole jači zagrljaj mogao
slomiti: rame malog ljudskog bića. A tu je i bolest; bolest koja ju je
vezivala za invalidska kolica uzimala je svoj danak i na druge načine
– otežavajući telu da raste onim tempom kojim bi trebalo.
„Ne pomaže kad nekog mrziš“, tiho je rekla.„Jasno mi je zašto to
želiš, ali ne pomaže. Ne zaista.“
Motoleli ju je s nevericom pogledala.„Ali pomaže, Mma. Ako dovolj-
no jako mrziš nekog, on može da umre.“
Mmi Ramocve je zastao dah. Gde li je dete čulo ovako nešto? Zar
se takve stvari prepričavaju na školskom igralištu?
„Ko to kaže?“, upitala je.„Je li ti neko to rekao?“
Motoleli je odgovorila bez oklevanja.„Učiteljica. Rekla nam je da
ako nekog dovoljno jako mrziš, taj može da umre. Rekla je da to
može da se desi.“
Mma Ramocve je odmahnula glavom.„Ali, Motoleli, to jednostavno
nije tačno. Nije tačno. I...“ Zaustila je da kaže da nijedan učitelj ne bi
smeo da kaže tako nešto, ali predomislila se. Izgledalo je da su uči-
telji danas drugačiji, više nalik svima ostalima; kad je ona bila učeni-
ca u državnoj školi u Močudiju, učitelj je u selu bio ličnost od autorite-
ta. Ljudi su poštovali učitelje i slušali su šta ovi imaju da kažu.
Sećala se kako je jednom prilikom pešačila s ocem drumom prema
Pilaneu, kad su pored njih prošle taljige, magareće taljige, na kojima
je sedeo muškarac koji je držao nekakvu tašnu, a njen otac je podi-
gao šešir na pozdrav tom muškarcu. Kad ga je upitala zašto je to
uradio, odvratio je da je to učitelj, a da će on uvek podići šešir na
pozdrav učitelju. Nije pomišljala da je danas tako.
„Jesi li sigurna?“
„Jesam, Mma, sigurna sam. Rekla je, ako mrziš nekog, taj može da
umre. Tako nam je rekla. Sasvim sam sigurna u to, Mma.“
Mma Ramocve je oklevala. Nije želela da dodatno podrije autoritet
učiteljice – ionako ih već ima dovoljno koji to rade – stoga je rešila da
ne kaže više ništa, barem ne o toj strani događaja.
„Ali zašto mrziš tu devojčicu, tu Kagiso?“
„Zato što je rekla da bi trebalo da ostanem napolju na parkiralištu –
na mestu za kola. Rekla je da bi odatle trebalo da slušam predava-
nja.“
Mma Ramocve je bila navikla da čuje svakojaka šokantna povera-
vanja, i da ih prihvata staloženo i hladne glave; sada je, međutim,
zinula od čuda.„Ali, zašto... zašto bi rekla tako nešto, Motoleli? Šta je
time htela da kaže?“
„Rekla je da su moja invalidska kolica kao kola, i da ne bi smela da
se uvoze u školsku zgradu. Rekla je da u školi nema mesta za kola.
Rekla je da sam ja isto što i kola.“
Mma Ramocve je zatvorila oči. Bilo je i previše lako zamisliti dete
kako govori tako nešto; deca pokazuju beskrajnu inventivnost kada
je reč o smišljanju načina za mučenje druge dece. Otvorila je oči i s
naporom se osmehnula.„To je nešto najbudalastije što sam ikad
čula, Motoleli. Toliko je budalasto da... pa, eto, mislim da bi trebalo
da se smeješ toj devojčici. Da joj se smeješ i kažeš joj kolika je
budala.“
Motoleli nije progovarala.
„Pa?“, podstakla ju je Mma Ramocve.„Zar ne misliš da je to najbo-
lje? Zar ne misliš da bi to bilo bolje nego da je mrziš?“
 „Ne. Mislim da će biti bolje da je mrzim. Tako će možda da umre, pa
onda neće moći da priča takvo šta o meni.“
Mma Ramocve je probala drugačiji pristup.„Hoćeš li da porazgova-
ram s učiteljicom?“
Ovo je smesta izazvalo reakciju.„Ne, Mma. To nisu njena posla.“
Mma Ramocve je uzdahnula. Mera u kojoj možeš da biješ dečje
bitke ima svojih granica. Među decom, dole u džungli koju nastanju-
ju, reči odraslih umeju da znače veoma malo. Prekor ili kazna koji
dolaze od odraslog mogu privući pažnju prestupnika, ali neće nužno
promeniti stavove, koji će se onog časa kad odrasli ode vratiti u
svoje prirodno stanje. Ne, Motoleli je bila u pravu: obraćanje nadlež-
nima možda i ne bi pomoglo.
„Pa, razmisli o onome što sam ti rekla“, kazala je Mma Ramocve.„A
evo i nečega što možeš da zapamtiš. To je nešto što se kaže takvi-
ma kao što je ta Kagiso. ’Drvlje i kamenje mogu mi slomiti kosti, ali
reči me ne mogu povrediti.’ Zapamti to.“ Motoleli je nešto promrmlja-
la.
„Šta si rekla?“, upitala je Mma Ramocve.
„Vežbala sam, Mma. ’Drvlje i kamenje mogu...’“
„Mogu mi slomiti kosti“, pripomogla joj je Mma Ramocve.„Ali reči
me ne mogu povrediti.“
Posmatrajući reakciju devojčice, njeno ozbiljno razmišljanje o
onome što je rečeno, Mma Ramocve osetila je izvesno zadovoljstvo,
jer je imala utisak da uspeva da dopre do nje. U tome je lepota, po-
misli ona, tih malih izreka, tih poslovica koje deca mogu naučiti i upo-
trebiti ih da im pomognu kroz život. Ova je poticaja odnekud drugde
– pročitala ju je kad je bila dete – ali postoji mnoštvo starih bocvan-
skih izreka koje služe istoj svrsi, koje te uče nekim malim pravilima
za probijanje kroz život, za izlaženje na kraj s razočaranjima i
tugama. I da li je bitno, upita se ona, jesu li istinite ili nisu? Reči te
Mogu povrediti, mogu te povrediti isto onako gadno kao drvlje i ka-
menje. Prema tome, ova izreka greši; ali nije poenta u tome. Poenta
je u tome da ona, ako doprinese da se osetiš bolje, ako ti ulije hra-
brosti, postiže svoju svrhu. Isto važi, pomisli Mma Ramocve, i za
veru u Boga. Ima mnogo onih koji ne veruju istinski u Boga ali žele
da veruju u njega i kažu da veruju. Neki za takve ljude kažu da su
budalasti, da su licemerni, ali Mma Ramocve nije bila baš sigurna u
pogledu toga. Ako ti nešto, ili neko, može pomoći da guraš dalje, da
imaš dobar i svrsishodan život, zar je baš toliko bitno ako to nešto ili
taj neko zapravo ne postoji? Smatrala je da nije – ni najmanje.

Kad je kamionet gospodina Dž. L. B. Matekonija skrenuo na dvoriš-

ni prilaz kuće u Zebrinoj ulici, a njegovi farovi opisali široki luk preko
vrta Mme Ramocve osvetljavajući mopipi4 drvo i cvasti bugenvilije,
deca behu usnula, a i sama Mma Ramocve je dremala na kauču, s
nogama na jastučetu i novinama raširenim preko stomaka. Zvuk ka-
mioneta razvejao je umor i ona se naglo uspravi u sedeći položaj,
uredno presavi novine i uvuče stopala u svoje udobne, ravne kućne
papuče. Večera gospodina Dž. L. B. Matekonija, ovčiji gulaš s
mnogo masti i sočiva, nalazila se ugrejana i bezbedna na donjoj re-
šetke pećnice. To je bila i njena večera, budući da nije jela s decom
kako bi mogla da sedne s gospodinom Dž. L. B. Matekonijem i ispri-
ča mu o značajnim događajima od tog dana. Beše isplanirala šta će
mu tačno reći, počev od poziva da pogodi ko joj se tog prepodneva
pojavio na pragu. Razume se, nikad neće pogoditi, pa će ga mučiti
odajući mu malo po malo sve dok naposletku, onako uzgred, ne iz-
govori ime Klovisa Andersena. A onda će mu reći sve: koji su planovi
gospodina Andersena; šta je rekao njoj i Mmi Makuci; šta je Mma
Makuci rekla njemu; šta je ona rekla Mmi Makuci nakon što je gos-
podin Andersen otišao i šta je Mma Makuci rekla njoj. Neće izostaviti
nijednu jedincatu pojedinost.
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je ušao u kuću i spustio ključeve kami-
oneta na stočić.„Nekim ljudima“, počeo je,„trebalo bi zabraniti da
izađu kolima na drum. Možda bi im trebalo zabraniti i da pešače.
Možda bi trebalo da oko vrata nose veliku tablu na kojoj piše Izuzet-
no opasno ili Nerazuman, ili tako nešto.“
Kad je progovorila, ton Mme Ramocve bio je utešan.„Vozio si
drumom za Lobace, Rra. To te uvek naljuti.“
„Ma sam drum i nije problem“, rekao je gospodin Dž. L. B. Mateko-
ni, protežući ruke ne bi li odagnao grč koji beše počeo da ga hvata.
„Problem su ljudi koji ga koriste. Neki čovek se našao iza mene,
znaš, i premda ni slučajno nije mogao da vidi šta nam dolazi u susret
– bili smo na vrhu brda i stalno je bila prisutna zabrana preticanja –
uprkos tome, samo je prošišao pored mene. A iz suprotnog pravca je
nailazio veliki kamion Odbrambenih snaga Bocvane, pun vojnika,
čini mi se, i vozač tog kamiona morao je naglo da beži na sam rub
druma, tako da je podigao grdan oblak prašine i kamenčića koji su
se razleteli na sve strane, i onda jedan od tih kamenčića može da
doleti i – cing – napravi malu pukotinu na vetrobranskom staklu. A taj
glupak je samo jurio dalje, kao... kao... kao noj.“
„Kao noj?“
„Znaš na šta mislim, Mma. Znaš kako nojevi trče, i kako jurcaju sad
tamo sad ovamo, krivudajući naokolo. U svakom slučaju, taj je imao
sreće što nije naterao onog vozača vojnog kamiona da sasvim
skrene s druma, jer bi se našao u velikom sosu. To bi bilo kao objava
rata, Mma. A nije pametno objaviti rat Odbrambenim snagama Bo-
cvane.“
Mma Ramocve se saglasila da tako nešto svakako ne bi bilo
mudro.„Žao mi je što čujem za te budale na drumu“, rekla je.„I žao
mi je što u ova naša moderna vremena uopšte još ima takvih ljudi.“
„Da“, rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Meni takođe.“ On onjuši
vazduh.„Je l’ to ovčiji gulaš, Mma? Je l’ to ovako miriše?“
„Jeste, Rra. U pećnici te čeka – čeka nas oboje – pun lonac. Biće
spreman dok opereš ruke. A dok jedemo, ispričaću ti o nečemu
veoma čudnom što mi se danas dogodilo. Ili nama obema, bolje
rečeno. Mmi Makuci i meni.“
Uputio se prema kupatilu da opere ruke, ali nastavili su razgovor
dok je išao kroz hodnik. Zvuk glasova nikad nije remetio san dece i
oni su spokojno spavali čak i za vreme najživahnijih razgovora
drugde u kući.
„Znači, nešto se dogodilo“, doviknuo joj je.„Saznala si neku važnu
informaciju? Osvojila si veliku nagradu – deset hiljada pula? Zatekla
si lava pod svojim pisaćim stolom?“
Nasmejala se.„Sve su to vrlo moguća dešavanja, Rra.“ Zamislila je
načas Mmu Makuci kako šapuće s drugog kraja kancelarije:„Mma,
nemojte praviti nikakve nagle pokrete, ali čini mi se da je ispod
vašeg stola lav. Čini mi se da mu vidim rep.“ A ona bi odgovorila:
„Preduzeću sve nužne mere, Mma Makuci, ali stvarno bi trebalo da
prvo završimo diktat...“
Usledio je zvuk pljuskanja vode i potom grgotanje vode koja je odla-
zila niz slivnik umivaonika.„Pa, šta je to bilo?“, upitao je gospodin Dž.
L. B. Matekoni.„Imale ste posetioca?“
„Jesmo“, odvratila je.
„Šta si rekla, Mma?“
Ona podiže glas.„Rekla sam da jesmo, Rra. Imale smo posetioca,
ali nikad nećeš pogoditi ko je to bio. Ni za sto godina. Čak ni ako
budeš pogađao dvadeset ili trideset puta na dan; čak ni tada nećeš
pogoditi.“
Na drugom kraju hodnika je nekoliko časaka vladala tišina. Voda na
slavini je opet potekla, a onda se začuo zvuk okretanja držača za
ubruse.„Pa, Rra“, nastavila je Mma Ramocve.„Pokušaj da pogodiš.
Daću ti jedan nagoveštaj: to je neko veoma važan.“
„Onaj čovek, onaj što je napisao onu tvoju knjigu? Kako se ono
zove? Onaj Klovn Andersen il’ kako već beše.“
„Klovis, ne Klovn.“
„On?“
Zvučala je pokunjeno.„Jeste, Rra. Kako si znao?“
Vratio se u sobu otirući ruke o bokove svojih kaki pantalona.„Naslu-
tio sam. Rekla si da neću nikad pogoditi, pa sam izabrao poslednje
ime koje mi je palo na pamet. A to je taj čovek, taj Klovis Andersen.
Eto kako sam pogodio, Mma.“

Uz izdašnu porciju ovčijeg gulaša, Mma Ramocve je ispripovedala

o svom neverovatnom susretu s Klovisom Andersenom. Bila je to
ista priča koju je, može biti sat vremena pre toga, Mma Makuci ispri-
čala Futiju Radifutiju; mada je verzija Mme Ramocve bila tačnija od
one koju je iznela njena pomoćnica. Mma Makuci je bila sklona da
kiti priče zbog dramskog efekta ili, barem, da ih kazuje iz sopstvene
perspektive. U njenoj verziji se, prema tome, Klovis Andersen pred-
stavio prvo njoj umesto Mmi Ramocve, sedeo je okrenut prema
njenom stolu i skoro sve svoje opaske upućivao je isključivo njoj. Ali
ovo joj se svakako moglo oprostili; jer, ima li među nama ikog ko ne
misli da se svet okreće prema njemu, a ne prema drugima? Vremen-
ski uslovi su vremenski uslovi u onoj meri u kojoj utiču na nas, veliki
događaji su veliki događaji po tome što imaju uticaja na naš život;
ukratko, sud o životu donosio se prema onome što je spremao Mmi
Makuci ili onima iz njenog neposrednog okruženja. Ovo nije bio so-
lipsizam5 niti sebičnost – Mma Makuci je zapravo bila veoma veliko-
dušna; ovo je pre bila stvar perspektive. Njen univerzum sačinjavalo
je nekoliko ključnih institucija, na čelu s Bocvanskim koledžom za se-
kretarice i svime što je on predstavljao (moto koledža glasio je Pre-
ciznost pre svega). Zatim su tu bile trgovina nameštajem Dvostruko
udobnije, s kojom je sada bila čvrsto povezana kao supruga njenog
direktora (a moto ovog koncerna glasio je Udobnost pre svega);
vlada Bocvane, njeni ministri i državni sekretari; i, naposletku, Prva
damska detektivska agencija i njena vlasnica i osnivačica, Mma Ra-
mocve. To je bio njen svet, i to su bila tela kojima je bila nepokoleblji-
vo odana.
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je sa zanimanjem slušao priču Mme
Ramocve, prekidajući je tek povremeno zarad pojašnjenja poneke
nejasnoće.
„S neba pa u rebra?“, upitao je.„Pojavio se s neba pa u rebra? Bez
najave?“
„Da“, odvratila je Mma Ramocve. Ne beše mu ispričala onaj svoj
san; kasnije će biti prilike da porazgovaraju o tome.„Došao je u kan-
celariju i, verovao ili ne, Rra, Mma Makuci i ja u prvi mah nismo
imale pojma ko je on. Bilo je očigledno da je stranac, ali to je bilo sve
što smo tog časa mogle da zaključimo. A danas ima toliko stranaca
kod nas, da nije bilo razloga da pretpostavimo; mogao je biti bilo ko.“
„Ali, zar nema njegove fotografije na koricama te knjige što ju je na-
pisao?“, upitao je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Mislio sam da uvek
stavljaju fotografiju pisca na knjigu. Onako, čisto da znaš šta te
unutra čeka.“
Mma Ramocve je odmahnula glavom.„Nema fotografije gospodina
Andersena. On je vrlo skroman. Baš kao što bi i ti bio, Rra, da si na-
pisao knjigu. Načela održavanja automobila, na primer. Ti bi tamo
stavio sliku kola, a ne samog sebe.“
„Još nisam napisao knjigu“, zamišljeno je rekao gospodin Dž. L. B.
Matekoni.„Razmišljao sam o tome, ali još nisam počeo da pišem.“
Mma Ramocve je jedva čekala da nastavi priču, ali nije mogla da
dozvoli da ova njegova primedba prođe bez komentara.
„Ta tvoja knjiga, Rra; da li bi bila o održavanju kola ili o nečemu
drugom?“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je izgledao stidljivo.„O nečemu
drugom, mislim.“
 Pogledala ga je iščekujući.„Pa, Rra?“
Oklevao je, kao da se predomišlja da li da joj poveri tajnu.„Pomiš-
ljao sam da napišem nešto namenjeno ženama.“
Obrve Mme Ramocve su se naglo podigle.„Ženama? Vrlo zanimlji-
vo, gospodine Dž. L. B. Matekoni! A o čemu će tačno govoriti ta
knjiga namenjena ženama?“
„O tome kako se obavljaju sitne popravke u kući“, odvratio je.„Pos-
toji toliko toga što žena može sama da popravi. Popravke mašine za
veš, na primer, nisu tako teške. Zatim, tu su neki sitni kvarovi koji
mogu da se jave na kolima. Nema razloga da žene ne menjaju gume
ili obavljaju slične jednostavne radnje. Za to im nije potreban muška-
rac.“ Zastao je.„O tome će govoriti moja knjiga, Mma, ako je ikad na-
pišem, mada ne mislim da hoću. Pomišljao sam da bih mogao da je
nazovem Saveti gospodina Dž. L. B. Matekonija namenjeni
damama.“
Mma Ramocve je pljesnula rukama.„To će biti prvoklasna knjiga,
Rra! Prodavaće je u onoj knjižari u tržnom centru na Keju. Nalaziće
se u izlogu i zauzeće sav prostor tamo. Svi će je kupovati.“
„Prvo moram da je napišem“, rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni.
„Ali problem je u tome što ne znam kako se to radi. Ja sam običan
automehaničar, Mma Ramocve – što dobro znate. Nisam neko ko
ume da piše knjige. Za to vam je potrebna fakultetska diploma, a ja
je nemam.“
Vratili su se na temu Klovisa Andersena.
„Šta je hteo?“, upitao je gospodin Dž. L. B. Matekoni.
„Ništa“, odvratila je Mma Ramocve.„Bio je u prolazu i pomislio je da
bi bilo lepo da svrati i pozdravi nas. Naprosto zato, eto, što je i sam
detektiv. Mislim da se to zove kolegijalna učtivost.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je zagrabio punu viljušku ovčijeg
gulaša i stavio ga u usta.„Bio je u prolazu? Otkud to da se neko
poznat kao što je on tek tako, u prolazu nađe na Tlokvenškom
drumu? Koliko poznatih ljudi viđaš na Tlokvenškom drumu, Mma Ra-
mocve? Ja još nijednog nisam video – nijednog jedinog. To nije
mesto gde poznati vole da dođu.“
„I sama sam to pomislila“, rekla je Mma Ramocve.„Stoga sam ga
pitala, i rekao mi je.“
 Sačekala je da se gospodin Dž. L. B. Matekoni izbori sa svojim ov-
čijim gulašem. Zatim je nastavila.„Rekao je da je došao u Bocvanu
zato što je dobio poziv da poseti jednu ženu?“
„Neku Mocvanku?“
Odmahnula je glavom.„Ne, nego Amerikanku koja već nekoliko
godina živi ovde. Ta žena radi ovde u sklopu programa američke
vlade koji predviđa izgradnju biblioteka u školama. Grade jednu bibli-
oteku u Seroveu, čini mi se, i još jednu u Selebi-Pikveu. Imaćemo
mnogo biblioteka i to će biti dobro za decu. Eto čime se ona bavi.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je klimnuo glavom.„Zvuči kao valjan
posao. I tako gospodin Andersen poznaje tu ženu, a ona ga je po-
zvala u goste. Zar nema on svoju ženu, tamo u svom kraju? Zar
nema ženu koja bi mu rekla: ’Ne smeš da se smucaš naokolo i pose-
ćuješ žene koje grade biblioteke?“
Mma Ramocve je podigla prst.„Ne, Rra, u tome i jeste stvar. Imao je
ženu – postojala je gospođa Andersen, ali sad je pokojna.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je spustio glavu, kao što učtivost i
nalaže da uradiš, čak i onda kad pokojnika ne poznaješ.„Vrlo mi je
žao što to čujem.“
„Da, to je stvarno žalosno. Tako da on sad nema ženu...“
„I nada se da će ta gospođa koja gradi biblioteke....“
„Ne, ne nada se tome. Ali mislim da se gospođa koja gradi bibliote-
ke nada da će postati nova gospođa Andersen.“
„Misliš, više joj je stalo nego njemu?“
„Upravo tako. Naravno, on se nije izrazio baš tako, ali takav sam
utisak stekla. Mislim da joj je stalo da se uda za njega, ali on ima
drugačije zamisli. Mislim da je želi samo kao prijateljicu.“
„Ali u čemu je problem?“, upitao je gospođin Dž. L. B. Matekoni.
„Zar se ne dopadaju jedno drugom? Zar to nije najvažnije?“
„Mislim da se dopadaju jedno drugom. Staviše, rekao mi je: ’Veoma
mi je draga, ali nisam zaljubljen u nju.’ Tako je rekao, Rra.“
Slegao je ramenima.„Mnogi se venčaju a da nisu zaljubljeni jedno u
drugo. Ima mnogo dobrih brakova koji su takvi. Mogao bih vam na-
vesti čitav spisak, Mma.“
Odvratila je pogled. Da li se njihov brak zasniva na ljubavi ili ih je
spojilo nešto drugo? Naklonost? Prijateljstvo? Ugodnost zajedničkog
života? Znala je šta oseća prema gospodinu Dž. L. B. Matekoniju:
voli ga. Prosto i jednostavno. Muž joj je i voli ga. I smatrala je da ima
osnovanog razloga da veruje da ju je voleo onda kad ju je zaprosio,
a ona pristala da se uda za njega. Bila je sigurna da ju je voleo onda
kad su zajedno stajali pred biskupom Mvambom, ispod onog drveta
u dvorištu sirotišta, dok se zvuk dečjeg pevanja dizao u ono ogrom-
no vedro nebo a reči zaveta – te tako mudre reči – visile u vazduhu
dok ih je biskup izgovarao a njih dvoje ponavljali tako da ih svi čuju;
bila je sigurna da ju je tada voleo i verovala je da je i dalje voli. Neće
ga pitati, međutim, zato što onom drugom nikad ne bi trebalo da pos-
tavljaš to pitanje; trebalo bi da čekaš da to sam kaže, jer ćeš onda
znati da je poteklo iz srca, iz onog našeg dela koji ne ume da slaže,
koji ne ume da sakrije istinu.
Priznavala je istinitost onoga što je rekao.„Tačno, ima mnogo takvih
brakova, ali mislim da ljudi, kad se venčavaju, ipak vole da veruju da
su zaljubljeni. Mislim da je to važno.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je izgledao zamišljeno.„Znači, on nije
zaljubljen u tu ženu? Pa zašto je onda došao ovamo da je vidi? To
nije lepo od njega, ako ona misli da on dolazi u Bocvanu kako bi je
zaprosio, dok njemu to nije ni na kraj pameti. To svakako nije lepo od
njega.“
Priznala je da to možda stvarno izgleda kao podgrevanje tuđe
nade, ali zar ne bi bilo još svirepije da je odbio da uopšte i dođe?
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je shvatao.„To je vrlo teška situacija“,
rekao je.„I mora biti da je veoma mučna za gospodina Andersena.“
On načas zastade, a onda nastavi:„Zašto je ne voli, Mma? Postoji li
neki razlog?“
Mma Ramocve se zavalila na naslon stolice.„U tome je stvar, Mma.
Postoji veoma veliki razlog što siroti gospodin Andersen ne može da
se zaljubi u tu ženu koja gradi biblioteke. To je zato što još uvek voli
svoju pokojnu ženu. To je razlog.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je počistio poslednje ostatke ovčijeg
gulaša u svom tanjiru i upitno pogledao Mmu Ramocve. Ponekad mu
je bila dozvoljena i druga porcija, ali ovih dana, posle otkrića da mu
je kaiš koji je godinama nosio postao tesan, bio je na režimu ishrane
s manje kalorija.
„Dosta je bilo“, rekla je.„Ostatak možemo pojesti sutra.“
Uzdahnuo je, ali nije se bunio.
 „Pa, Mma Ramocve, šta je činiti gospodinu Andersenu?“
„Ne znam, Rra. Znam samo da je u srcu žalostan.“ Ona se dotače
po grudima.„Tu ga pritiska tuga. Baš tu. A čini mi se da nije nimalo
lako izaći na kraj s tugom u tom delu tela.“
Klimnuo je dajući joj do znanja da se slaže s ovim komentarom.„U
pravu si, Mma. Veoma je teško.“
„Ali daću sve od sebe da ga razvedrim“, rekla je Mma Ramocve.
„Pozvala sam ga da sutra dođe u kancelariju, kako bismo popričali o
nekim našim slučajevima. Bilo mu je baš drago što je pozvan –
mislim da se po ceo dan dosađuje dok ta gospođa gradi biblioteke. A
došao je na tri nedelje, Rra, što je mnogo vremena ako nemaš šta
da radiš.“ Ona zaćuta.„Osim da tuguješ. A čini mi se da su tri nedelje
tugovanja beskrajno duge.“
I jesu, pomislio je gospodin Dž. L. B. Matekoni. Tri nedelje tugova-
nja su veoma duge, prema bilo kojim merilima, ali zacelo su još duže
ako se nalaziš daleko od svog doma, u stranoj zemlji, gde su svi
ostali okruženi prijateljima i porodicom i izgledaju tako obuzeti sops-
tvenim životom. U takvim okolnostima lako ti je da zaboraviš ko si i
kako si nekad bio srećan. Zamalo je i rekao ove svoje misli Mmi Ra-
mocve, ali ipak nije, ometen, možda, osećajem da je on samo auto-
mehaničar, a ne pesnik ili filozof, i da bi ove reči, iz usta jednog auto-
mehaničara, možda zazvučale lažno ili izmišljeno, i svakako ne
onako autentično kao nešto što bi mogao da kaže o menjačima ili
sistemima za ubrizgavanje goriva, ili nekim drugim stvarima u pogle-
du kojih je znao da stoji na daleko sigurnijem tlu.
 Sedmo poglavlje
GRAÐEVINSKA KOMPANIJA
GRADIMO VISOKO
Grejs Makuci, dipl. sek. (97 %) nije otišla sa svojim suprugom, gos-
podinom Futijem Radifutijem (vlasnikom trgovine nameštajem Dvos-
truko udobnije), na njegov sledeći sastanak s gospodinom Klarkso-
nom Putumelom, sopstvenikom građevinske kompanije Gradimo
visoko. I to ne zato što joj nije bilo stalo do nacrta kuće koju je gos-
podin Putumelo trebalo da sagradi za njih – bila je više nego zainte-
resovana za taj nacrt – već zato što još ne beše oprostila preduzima-
ču to što se prema njoj ponašao neučtivo i smatrala je da je bolje da
izbegava boravak u njegovom prisustvu sve dok taj gospodin ne pro-
meni svoj stav. Znala je da je to malo verovatno; smatrala je da je
stav nešto s čim se čovek rađa i da je verovatnoća da se promeni,
nažalost, neznatna.
To nije značilo da je tako nešto nemoguće, budući da je u svoje
vreme bila svedok velikih promena tako izrazitih stavova da je to bilo
naprosto zapanjujuće. U severnoj Bocvani je, na primer, postojao
čovek poznat kao kradljivac stoke; ipak, kad je otišao u goste rođaku
u okolini Kazanea, potpao je pod uticaj harizmatičnog propovednika,
koji ga je krstio u reci Zambezi.
Promena u tom čoveku bila je toliko čudesna da se pročulo kako za
nju može da zahvali naročitim svojstvima vode Zambezija. U narodu
se pričalo da, što se tiče spiranja grehova, nema premca vodi reke
Zambezi, te da je verski zanos onih koje potapaju u manje vredne
vode – u Notvane, da navedemo samo jednu od reka u blizini, po-
godnih za obred krštenja – daleko manje upečatljiv od onog koji je
primetan kod krštenih u Zambeziju. Dabome, bilo bi teško izmeriti
nešto tako neopipljivo kao što je duhovna vrlina, ali u slučaju ovog
čoveka promena je svakako bila dramatična. Jer, ne samo da više
nije krao tuđu stoku nego se i aktivno uključio u potragu za ukrade-
nim grlima, identifikovao stokokradice i potom ih prijavljivao vlasnici-
ma i vlastima. Pri tom je bio izuzetno uspešan u tome, blagodareći
svom intimnom poznavanju načina rada stokokradica, budući da je
nekad i sam bio jedan od njih. Pošalji lopova da uhvati lopova: Mma
Makuci je to negde pročitala što je na nju ostavilo utisak dragocene
spoznaje – gotovo vredne svrstavanja u rang čuvenih pravila u Na-
čelima privatnog istraživanja Klovisa Andersena.6
Mma Makuci nije umišljala da će se gospodin Klarkson Putumelo
promeniti, te se stoga pomirila s tim da će kuću morati da posmatra
iz daljine, tek povremeno posećujući gradilište. Imala je puno pove-
renje u Futija, međutim, pošto je smatrala da je neko ko je sposoban
da vodi veliku trgovinu nameštajem – Što je Futi tako uspešno radio
– kadar da uspešno radi i otprilike sve drugo. Bez obzira na to, briž-
ljivo je objasnila Futiju šta želi što se tiče kuhinje. To je trebalo da
bude njeno carstvo i htela je da sve bude savršeno.„Frižider“ rekla
je,„ne sme biti preblizu vratima, inače ćeš ustanoviti da ne možeš da
otvoriš kuhinjska vrata ukoliko su istovremeno otvorena i vrata friži-
dera.“
„Pametno“, rekao je Futi.„Nikad se ne bih setio toga.“
„To je zato što si...“ Mma Makuci se blagovremeno zaustavila. Htela
je da kaže:„To je zato što si muško“, ali onda joj je palo na pamet da
je to, sve i ako jeste tačno, možda pomalo neljubazno. Ne smeš
terati ljude da se osećaju krivi zbog nečega što je izvan njihove moći,
a Futi nije mogao ništa u pogledu toga što je muškarac. Stoga je pri-
medbu dovršila rekavši:„...zato što si prezauzet razmišljanjem o
drugim važnim stvarima. Kako iko može očekivati da razmišljaš o
vratima frižidera kad ti je glava puna važnih odluka, kao što je poru-
čivanje nameštaja i tome slično?“
Futi je potvrdno klimnuo. Bilo je tačno da mora da odlučuje o
mnogo čemu, ali je istovremeno smatrao da bi trebalo da se bavi i
sitnicama. Nazivao je to mikromenadžmentom, o kojem je naučio u
dopisnom kursu zvanom„Upravljanje detaljima u maloprodaji i srod-
nim delatnostima“.7
„Ima li još nešto?“, upitao ju je.„Želiš li jedan šporet ili dva?“
Ovo pitanje uhvatilo je Mmu Makuci nespremnu. Nikad, ni u najlu-
đim snovima, nije zamišljala da će biti u položaju da ima dva špore-
ta; štaviše, smatrala je dovoljnim uspehom i posedovanje jednog
malog šporeta s rernom, kakav je koristila poslednjih nekoliko
godina. Dva šporeta?
„O, kad već pominješ, mislim da bi možda trebalo da imamo dva“,
rekla je nastojeći da zvuči što je moguće ležernije, kao da je izbor
između jednog ili dva šporeta odluka koja nije od velike važnosti –
odluka koja može da se donese bez preteranog razmišljanja.
„Onda ćeš imati dva šporeta“, rekao je Futi, ponosan što svojoj ne-
vesti može da ponudi dva šporeta.„Najbolje je biti spreman.“
Mma Makuci je ozbiljno klimnula glavom. Nije bila sigurna za koju
se to slučajnost spremaju; štaviše, nije mogla da se seti nijednog
razloga zašto bi ikom bila potrebna dva šporeta, ali sad su planirali
kuhinju sa dva šporeta i bila je zadovoljna.
Preostalo je još nekoliko manje važnih pitanja koja su morali da
reše.
„Pod mora biti takav da se jednostavno održava“, rekao Futi.„Stoga
ću reći gospodinu Putumelu da postavi posebne pločice koje se lako
peru.“
Mma Makuci je smatrala da je ovo veoma pametno.„Ali ne smeju
da budu previše klizave“, odvratila je.„Neke od ovih modernih ploči-
ca...“ Odmahnula je glavom, poput nekog ko se i previše često okliz-
nuo na preterano klizavim pločicama. U stvarnosti, za Mmu Makuci
je pomisao na bilo kakve pločice bila gotovo opojna po onome što je
nagoveštavala; njeni podovi dosad su bili u najbolju ruku – crveno
obojeni beton, a ne tako davno, u Bobonongu, oni tradicionalni, od
naboja.
Narednih pola sata proveli su u razgovoru o plakarima – koji su
morali da budu brojni i dovoljno duboki da u njih stane usisivač, kao i
raznorazne metle i četke. Razgovarali su i o prozorima spavaće
sobe; morali su biti veliki, kako bi propuštali dovoljno svetlosti, ali ne
toliko da mame prolaznike na drumu da bulje u stanovnike kuće.„Ne
podnosim kad ljudi zure kroz tuđe prozore“, rekla je Mma Makuci.
„Ono što se događa u kući stvar je onih koji u njoj žive. Unutra je
unutra; napolju je napolju. Uvek to kažem.“ Bilo je tačno da nije
volela da joj oni spolja zaviruju kroz prozore, ali ono što nije pomenu-
la bila je činjenica da je i sama često podlegala iskušenju da, ako joj
se pruži prilika, virne kroz tuđi prozor. Međutim, ona je bila privatni
detektiv i takvi pogledi nisu bili podstaknuti pukom dokonom radoz-
nalošću ili čak njuškanjem; bili su... profesionalna stvar, procena –
slična, možda, kradomičnom kliničkom pogledu koji lekar ne može a
da ne uputi očigledno ne sasvim zdravom prolazniku na ulici.
 Naoružan ovim zahtevima, Futi se našao s preduzimačem u prosto-
rijama građevinske kompanije Gradimo visoko. Beše izričito tražio da
se sastanu baš tamo, odbivši ponudu gospodina Putumela da dođe
u prodavnicu nameštaja, kako bi pre no što potpiše ugovor bacio
pogled na prostorije preduzimačeve firme. Pridržavao se, naime,
saveta dobijenog od svog oca, koji je oduvek preporučivao da poslo-
ve valja sklapati na domaćem terenu druge strane.„Tako ćeš odmah
znati“, rekao mu je svojevremeno,„ako ne valjaju. Obrati pažnju na to
kakav im je nameštaj. Onaj ko sedi na nestabilnoj stolici nestabilan
je biznismen. Onaj kome je sto neispravan, i sam je neispravan. Ti
pokazatelji te nikad neće izneveriti, Futi.“ Takav je bio pogled na svet
iskusnog trgovca nameštajem, ali pokazao se kao ispravan princip,
koji je u više navrata sprečio potpisivanje ugovora koji bi mogli da
dovedu do nevolja i gubitaka.
Prostorije gospodina Klarksona Putumela bez teškoća su položile
test Radifutijevih. Kompanija je posedovala impresivan poslovni
prostor na sopstvenom placu, nedaleko od popularnih prodavnica
načičkanih pored starog puta za Frensistaun. Tamo se nalazila pos-
lovna zgrada na kojoj je velikim slovima bio ispisan naziv kompanije,
garaža s nekoliko parkiranih vozila, što službenih, što ostalih, kao i
veliko dvorište u kojem su gomile uredno naslaganih opeka i drvne
građe bile pokrivene ceradama ili zaklonima od talasastog lima.
Prizor nije odavao ni najmanju aljkavost, što je Futija uverilo da je
sve u najboljem redu.
„Tu ste, dakle, prijatelju“, rekao je gospodin Putumelo pozdravljajući
Futija kad je ovaj ušao u njegovu kancelariju.„Kao što vidite, ovo je
štab mog malog preduzeća. Odavde mi svakog jutra krećemo da
gradimo novu Bocvanu.“
Futi se osmehnuo.„I gradite je pravo uvis“, reče on.
Gospodin Putumelo kao da nije razumeo šalu.„Mi uvek gradimo“,
ozbiljno je rekao.„Takav vam je zanat građevinaca. Podignete jednu
zgradu i odmah počinjete sledeću.“
„Isto je i u poslu s nameštajem“, rekao je Futi.„Prodate jedan krevet
i odmah potom prodate i sledeći.“
Gospodin Putumelo je načas razmislio o ovome, da bi potom klim-
nuo u znak da se slaže.„To je biznis, zar ne? A i ko bi poželeo druga-
čije?“
 Posle ovog uvoda, prešli su na usaglašavanje oko uslova ugovora.
„Imam ponudu za vas“, rekao je gospodin Putumelo.„Kao što znate,
Rra, u ovom poslu ima mnogo rđavih ljudi koji, zato što su beskrupu-
lozni, iznose preduzimače na zao glas.“
Futi mu reče da je čuo za to.
„Ima takvih stvari u novinama“, nastavio je gospodin Putumelo.
„Čitate kako su se gospodin Taj i Taj ili gospođa Kako Se Zvaše
grdno posvađali s preduzimačem oko nekog ugovorenog posla koji
je pošao naopako. On kaže jedno, a preduzimač drugo. Bla, bla,
truć. A znate li šta, gospodine Radifuti? U devedeset devet odsto
slučajeva to je zbog vrste ugovora koji su potpisali. Preduzimač mu
da povoljnu cenu kako bi dobio posao, a onda ostatak vremena pro-
vede nastojeći da sve odradi što jeftinije kako bi mu što veći deo
ostao u džepu. Uvek je isto. Ponudi malu cenu, a onda ošljari ne bi li
uštedeo na materijalu.“
„Jasno mi je kako to ide“, rekao je Futi.„Ponekad se s našim dobav-
ljačima dogovorimo oko specifikacije za, recimo, komplet stolica, a
onda...“
Gospodin Putumelo ga je prekinuo.„Tačno tako, Rra. Ukucali ste
ekser iz prve.“
„To i jeste zadatak građevinca“, rekao je Futi.
Gospodin Putumelo kao da opet nije shvatio aluziju.8„Ali“, rekao je,
podižući ruku kako bi naglasio ono što govori,„ja sam našao način za
zaobilaženje ovog problema. Ako s klijentom imate ugovor koji kaže:
Podići ću zgradu za troškove materijala plus dvadeset procenata, tu
nema greške. Vi ćete dobiti valjanu zgradu, a ne nekakav krš. Znam
da ću ostvariti profit, tako da ne pokušavam da ošljarim štedeći na
materijalu: kakve bi to svrhe imalo?“
Futi je razmislio o ovome. Nije želeo da njegov preduzimač ošljari
štedeći na materijalu; želeo je valjanu kuću koja će im trajati celog
života. Sama ideja zvučala mu je veoma dobro, ali bio je biznismen i
uvodni procenat je uvek upravo to: tačka od koje počinju pregovori.
„Izgleda mi kao dobar pristup“, rekao je,„ali taj procenat...“
„A, to“, rekao je gospodin Putumelo.„Tih devetnaest posto marže...“
„Sedamnaest“, rekao je Futi.
Gospodin Putumelo je odmahnuo glavom.„Devetnaest.“
„Osamnaest?“
 „Dogovoreno“, rekao je gospodin Putumelo pružajući mu ruku.
„Nećete se pokajati, Rra: to vam tvrdim.“
Futi je prihvatio preduzimačevu ruku i rukovao se s njim.„Ovo je
veoma dobro“, reče on.
Preduzimač se nasmejao.„Veoma dobro? Odlično je. Prva liga.“ Po-
segao je za komadom papira koji je licem naniže ležao na stolu.„Sve
što je sada potrebno da uradimo jeste da ovde unesemo odgovaraju-
ći procenat.“ Potražio je u džepu košulje i izvukao naočare s rožna-
tim okvirom. Natakavši ih na nos, poprimio je izgled učenog čoveka;
liči na profesora, pomisli Futi, prisetivši se, s iznenadnom tugom,
profesora iz gimnazije u Gaboronu koji mu je bio idol, a koga je
jednog vikenda ubio pijani vozač na drumu za Lobace; bio je to prvi
pravi susret mladog Radifutija sa smrću i sa spoznajom, tako teškom
u tom uzrastu, da i idoli mogu umreti.
Nekoliko žvrljotina perom i ugovor je bio propisno sačinjen,„u
skladu sa zakonima Bocvane“, kako je svedočila poslednja klauzula.
Futi je bio zadovoljan i zapečatio je pogodbu stiskom ruke, dok je
slobodnom rukom presavio papir i ugurao ga u džep. Kad su to oba-
vili, gospodin Putumelo se okrenuo i dohvatio s police iza svojih leđa
brošuru, pa počeo da je prelistava kako bi pronašao ilustraciju koju
će pokazati klijentu.
„Po mome mišljenju“, rekao je,„trebalo bi da radimo s opekom,
radije nego s ovim betonskim blokovima koji se danas koriste. S
opekom nema greške.“
Futi je izgledao zbunjeno.„Pa i mislio sam da se kuće većinom
grade od opeke, osim onih jeftinih.“ On pokaza kroz prozor u pravcu
poljana ispunjenih urednim dvosobnim kućama s ravnim krovom po-
dignutim o trošku države.
Gospodin Putumelo je odmahnuo glavom.„Ne, Rra, grešite. Pa, i
grešite, i u pravu ste, sve u isto vreme. Vidite, u pravu ste što se tiče
tih jeftinih kuća: to je veoma dobro za one koji nemaju mnogo novca,
oni su zadovoljni i konstrukcijom od betonskih blokova. A te kuće su i
jake! Godinama neće pasti, ja kad vam kažem. Ali kada je reč o veli-
kim kućama – onakvim kakve ljudi poput vas žele da sagrade, po-
mislili biste da će se koristiti valjani materijali. To biste pomislili, zar
ne?“
Čekao je da Futi odgovori.
 „Da, Rra. Pomislili biste da će se koristiti...“
„Kvalitetna opeka“, upao mu je u reč gospodin Putumelo.„Ili čak
kamen. Videli ste one kuće tamo u Mokolodiju? Videli ste one valja-
ne kamene zidove? Te kuće ima da traju doveka, prijatelju moj. Sto
godina – iz cuga. Možda i dvesta. Ko zna koliko? Koliko je dugačak
komad kanapa?, uvek kažem.“
Futi je zaustio da nešto kaže, ali gospodin Putumelo ga je ponovo
ućutkao.
„Znači, pomislili biste da se dobre, kvalitetne kuće grade od opeke
ili kamena, ali je li to danas tako? Ja da vam kažem, Rra, ima u
ovom gradu preduzimača koji te kuće visoke klase grade od beton-
skih blokova, a onda samo spolja nabacaju mnogo luksuznog gipsa-
nog maltera, tako da ljudi pomisle da ispod njega stoji nešto valjano.
Tako oni rade, ti preduzimači, ali ne i mi. Mi još uvek gradimo valjane
kuće od dobrog građevinskog materijala.“ Zastao je.„Vidite li, dakle,
ovu brošuru, Rra? Vidite li ovu opeku? To vam je opeka vrhunskog
kvaliteta. Preporučio bih jedan spoljni i jedan unutrašnji sloj, s dobrim
metalnim spojkama između. A onda ćemo ubaciti ventilacione rešet-
ke kako bi kuća mogla da diše. Tako će i u vrućim mesecima unutra
biti prijatno sveže. To je veoma važno.“
Futi je proučavao sliku opeke. Izgledala mu je kao svaka druga
opeka, ali ispod je bilo odštampano nekoliko redaka objašnjenja,
koje je isticalo njena vrhunska svojstva. Potom je pružio brošuru
natrag preduzimaču.„Ovo je veoma dobro“, reče.„Mislim da bi trebalo
da uzmemo tu opeku, Rra.“
Gospodin Putumelo je skinuo naočari i spretno ih sklopio.„Dogovo-
reno“, reče on.„Poručiću sve što nam je potrebno i onda možemo da
počnemo...“ On pogleda u ispunjen kalendar na zidu.„Možemo da
počnemo za četiri dana. Možda i za tri.“ Potom dometnu:„Plaćanje
za obavljeni posao vrši se svakih deset dana, za posao urađen za tih
deset dana, sve do završetka ugovorenog posla. Dogovoreno?
Dobro.“
Futi nije bio spreman za ovo: početak gradnje kuće je veliki korak,
pomisli on, a sad se činilo da se sve veoma brzo dešava.
„Postoje određeni detalji na koje me je supruga podsetila“, reče on.
„Mislim da bismo možda mogli da...“
 Gospodin Putumelo se netremice zagledao u njega.„Vaša supruga?
Ona se razume u kuće?“
Nekoliko časaka, Futi nije znao šta da kaže.„Ona misli da...“ Gos-
podin Putumelo se namrštio.„Gradnja kuće je vrlo složen poduhvat,
Rra. U građevinskom zanatu nema mnogo žena.“
„Ali žene se razumeju u kuće, Rra“, pobunio se Futi.„One su te koje
vode računa o njima.“
Putumelo je prasnuo u smeh.„Ne govorimo o tome, Rra. Žene odlič-
no umeju da čiste kuće, ali to ne znači da znaju kako da ih sagrade.“
Izvadio je maramicu iz džepa i potapšao ugao usana; čudan, vrlo
nervozan gest.„Ali ne smem vas sprečiti da mi kažete šta misli vaša
supruga, Rra. Siguran sam da je vrlo zanimljivo.“ Ova poslednja pri-
medba bila je prožeta sarkazmom.
Futi je rekao preduzimaču šta Grejs želi. Gospodin Putumelo je
uzeo olovku i napravio nekoliko pribeleški; izgledao je skeptično dok
je pisao, poput nimalo predusretljivog menadžera banke dok razma-
tra zahtev rizičnog klijenta za kredit.„Sve sam zapisao“, reče on kad
je Futi rekao šta je imao.„Videćemo šta možemo da učinimo.“ On
pregleda svoje beleške.„Dabome, ovde ima nekih zahteva koji nisu
baš praktični. Pa onda ovo s dva šporeta: odakle vam samo ta be-
smislica? Je l’ vaša žena videla sliku u nekom časopisu? Dva špore-
ta! Je l’ imamo po dvoja usta, Rra, pa su nam potrebne dve večere u
isto vreme?“
Futi se lecnuo. To je bio njegov predlog, premda se Grejs odmah
složila, i trebalo bi da ima toliko petlje da tako i kaže gospodinu Putu-
melu. Trebalo bi da kaže:„Ne, to nije bila zamisao moje supruge, Rra
– nego moja, a ja sam klijent. Ako hoću dva šporeta, onda ću ih i
imati. Vi ste samo preduzimač, a ja vas plaćam da radite onako kako
ja hoću. Je li jasno?“ Znao je da je trebalo da mu kaže tako, ali nije.
Umesto toga, rekao je:„Dva šporeta nisu bitan element nacrta, Rra.
Biće dovoljan i jedan.“
Izgledalo je da gospodin Putumelo i ne primećuje ovaj ustupak.„A
što se tiče ove rabote s podnim pločicama“, reče preduzimač,„sve
podne pločice su mahom istog sastava. Odabraću odgovarajuće i
nema potrebe da me podsećate na to šta je potrebno.“
Futi se ponovo nije pobunio. Gospodin Putumelo je znao o čemu
govori – naočari s rožnatim okvirom svedočile su o tome, isto kao i
gomila brošura i sertifikat na zidu, koji je obaveštavao širu javnost da
je gospodin Klarkson Putumelo uvaženi član Bocvanskog udruženja
zidarskih majstora. Tu se nije imalo šta osporiti i, ako ti takav čovek
kaže da ti je potreban samo jedan štednjak, i da bilo koje podne plo-
čice koje on odabere sasvim sigurno neće biti previše klizave, tada
bi trebalo prihvatiti njegova uveravanja. Futi je shvatao da gospodin
Putumelo možda i nije baš najdivniji čovek na svetu, ali da li je neop-
hodno da tvoj preduzimač bude divan čovek? Ono što se od preduzi-
mača traži jeste da se razume u tehničke stvari – a bilo je očigledno
da se gospodin Putumelo u njih razume. Očekuješ i da ga krasi
smisao za organizaciju i logističko umeće – a metodično sređeno
dvorište svedočilo je da je gospodin Putumelo podjednako obdaren i
tim kvalitetima. A ako je istovremeno arogantan i potcenjuje žene, to
su svakako mane za žaljenje, ali one ne utiču nužno na njegovo gra-
diteljsko umeće. Ili je barem Futi ovako govorio sebi dok je napuštao
prostorije građevinske kompanije Gradimo visoko, premda se
nekako osećao krivim zbog ovog ustupka, kao da je na neki način
propustio da stane u odbranu svoje žene, kao da se poneo kukavič-
ki. Možda i jesam kukavica, možda sam baš takav. Ova gorka pomi-
sao vratila je nešto što ga već mesecima nije mučilo – njegovo za-
muckivanje. K.. k... kuka-vice, promrsi on u mizernom samoprekore-
vanju. Up... up... uplašio si se p... p... preduzimača. S... s... sram te
b... b... bilo, F...f...f... uti R... r... r... r... adifuti.
 Osmo poglavlje
MMA RAMOCVE VOZI KLOVISA
ANDERSENA U MOČUDI
I RAZMIŠLJA
Gospodin Klovis Andersen, autor Načela privatnog istraživanja, ve-
likog dela iz oblasti teorije istraživanja prema kojem se Prva damska
detektivska agencija upravljala od onog značajnog dana kad je otvo-
rila svoja vrata – knjige koja je sad bila u toj meri bliska Mmi Ramo-
cve i Mmi Makuci da su umele da citiraju čitave odlomke a da ne po-
gledaju u tekst – onaj isti Klovis Andersen koji je onako neočekivano
i nemoguće banuo na vrata agencije, trebalo je sada da se nađe s
Mmom Ramocve na verandi hotela Prezident. Bilo je rano pre
podne, dan posle njihovog prvog susreta, i Mma Ramocve je dogo-
vorila taj sastanak zato što je tog jutra morala da se izveze u Močudi,
i želela je da mu pokaže selo u kom je rođena i u kom je išla u školu.
Ujedno će to biti prilika da porazgovara s velikim detektivom bez
upadica Mme Makuci na svaka dva minuta. Mmi Ramocve je bilo
jasno da je njena pomoćnica fascinirana, budući da je još dugo pošto
je Klovis Andersen otišao iz kancelarije pričala samo o njemu, očiju
bleštavih od uzbuđenja iza onih svojih velikih naočara. Ne, još ne
sme dozvoliti Mmi Makuci da monopolizuje Klovisa Andersena; kas-
nije će dobiti dovoljno vremena da ga provede s uglednim gostom,
ali bilo je važno da on sad, na samom početku, ne stekne utisak da
svi u Bocvani nose velike okrugle naočari, izriču veoma odlučno miš-
ljenje o svim mogućim temama i podsećaju ostale na svoje ocene na
završnim ispitima onoga što su studirali. Međutim, čim je pomislila
ovo, čim je u glavi začula glas Mme Makuci kako kaže devedeset
sedam procenata, zaustavila se. Ovo je bilo neljubazno razmišljanje i
neće se baviti njime; tih devedeset sedam procenata bili su važni
Mmi Makuci, zato što je počela gotovo od nule i uložila silan trud da
pobegne od života ispunjenog siromaštvom i dirinčenjem. Vredno je
radila kako bi postigla nešto u životu, a ima toliko onih koji samo
sede i uzimaju ono što im život ponudi. Ne, postaraće se da Mma
Makuci ima više nego dovoljno vremena koje će provesti u društvu
Klovisa Andersena, samo ne još...
 Veranda hotela Prezident nije poprište nikakvih velikih događanja.
Ovim ne želimo da je omalovažimo: važno je da postoje mesta gde
se ne dešava ništa naročito, zato što nas takva mesta podsećaju da
život nije u celosti i isključivo sačinjen od uzbudljivih ili značajnih do-
gađaja. Svakom životu potrebna su zatišja, svakom životu potrebna
su razdoblja kad se ne dešava ništa posebno, kad čovek može da
sedi nekoliko sati na jednom mestu i zuri u nepomične stvari, u neku
pustinjsku biljku voskastih listova, možda, ili u leju suve trave. Ili u
grupicu goveda okupljenu ispod drveta u potrazi za hladovinom, u
spori, nagli pokret njihovih repova kao jedini nagoveštaj da pred
sobom ima žive životinje a ne stene; ili u nebo bez oblaka ili, možda,
tek s naznakom pramička beline. Sada, međutim, dok je sedela za
stolom na verandi hotela Prezident, Mma Ramocve nije imala u
bogzna šta da gleda dok je čekala. Tamo dole, ispod ograde, bilo je
ljudi na trgu: prodavaca odeće i lekovitog bilja, rezbara drvenih
ukrasa, trgovaca naočarima za sunce, snabdevača pomadama i
uljima za kosu. Svi su oni bili tamo, isto kao i njihove mušterije, ali
Mma Ramocve je odlučila da ne posmatra taj pijačni prizor; umesto
toga, gledala je u nebo i pitala se kako bi bilo da nemaš nebo iznad
glave; da si zatvorenik, možda, ili neko ko ne podnosi sunce i mora
da boravi u kući. Poznavala je nekog takvog kad je išla u školu u Mo-
čudiju; devojčicu koja je patila od albinizma, čija je bela, pegava
koža, isto tako krhka i prozirna, činilo se, kao kora drveta koje su na-
zivali papirnim, bila toliko osetljiva na sunčeve zrake da bi bolno iz-
gorela ako bi provela napolju više od nekoliko minuta. Ta jadna de-
vojčica nije mogla ni da ide u školu, zato što nije smela da pešači
onih nekoliko kilometara od sela u okolini Močudija, u kom je živela
njena porodica, jer nisu imali od čega da kupe kreme koje bi joj zašti-
tile kožu od sunca. Druga deca su buljila u nju kad bi je videla i sa-
šaptavala se među sobom. Mma Ramocve se i dan-danas stidela
zbog toga što nije uradila ništa za tu devojčicu, a nedavno je čula da
je pokojna, da je umrla rađajući svoje prvo dete, i da nije ni imala
muža. Toliko je života, pomisli ona, koji se ne mogu živeti drugačije
do teško, s mukom, a pošto smo toliko obuzeti sopstvenim životom,
mnogi od njih su nam nevidljivi sve dok iznenada ne ugledamo, ne
spoznamo i ne osetimo onaj iznenadni bol ljudskog saosećanja koji
dolazi sa spoznajom.
 Bilo je čudno da joj je ta devojčica pala na pamet, sećanje podstak-
nuto pukim pogledom u nebo. Ali, reče ona sebi, tako sećanje funkci-
oniše: vidiš nešto i to te nagna da se setiš nečega, pa onda i nečega
drugog; vrate ti se delići razgovora, prizori koje si video, uspomene
za koje misliš da si ih zaboravio ali koje su bile pohranjene negde u
glavi, u onim budžacima u koje spremamo takve stvari. Klovis Ander-
sen i njegova Načela privatnog istraživanja... Kad je prvi put videla tu
knjigu? Odmah na početku svog života privatnog detektiva; uzela ju
je u ruku i otvorila na prvoj strani sa svim onim uzbuđenjem koje
osećaš kad otvaraš novu knjigu, a na stranici su reči, spremne za
tebe, kao da autor glavom stoji pred tobom, tiho kašljucajući, spre-
man da razgovarate. Videla je i ime, Klovis Andersen, i ne pomišlja-
jući da će godinama kasnije, nakon svega što se u međuvremenu iz-
dešavalo, upoznati tog čoveka, da će je on osloviti sa„Mma Ramo-
cve“; da će ona, makar i nakratko, imati nepodeljenu pažnju najve-
ćeg svetskog autoriteta u oblasti privatnog istraživanja... Kakvo
čudo, kakav neverovatan događaj... kakva čast.
„Mma Ramocve?“
Prenula se i okrenula u stolici, i ugledala Klovisa Andersena kako
stoji iza nje. Imao je prilično komotne kaki pantalone i maslinastoze-
lenu košulju na koju je bilo prišiveno preterano mnogo džepova –
odeća kakvu ljudi smatraju standardom oblačenja u Bocvani, ali
kakvu zapravo nose samo turisti. Pretpostavljala je da je relativno
praktična, ali pitala se šta će ljudima toliki džepovi. Ne misle valjda
da su im potrebni sklopivi noževi, kompasi i slično kad se upute u
Močudi?
„Imate baš lep pogled odavde“, rekao je Klovis Andersen sedajući.
Mma Ramocve je okrznula trg pogledom i setila se kako se, nekada
davno, jednom prilikom raspitivala za informacije kod prodavačice
haljina tamo dole, jer je znala da tim ljudima promiče vrlo malo
onoga što se događa oko njih. Pa i sam Klovis Andersen je rekao...
„Vidite onu ženu tamo“, rekla je Mma Ramocve kad se gospodin
Andersen smestio u stolicu.„Jednom sam je pitala za informaciju.
Mislim da ona sve zna. A vi u svojoj knjizi kažete: Uvek pitajte nekog
ko zna. Tako ste napisali, Rra, i ja se oduvek pridržavam tog saveta.“
Klovis Andersen se osmehnuo.„Sećam se da sam to napisao. I
pretpostavljam da je zaista tako, zar ne? Ako pitate nekog ko ne zna
ništa, nećete dobiti bogzna kakav odgovor. Barem ja to tako
gledam.“
„Ali vi ste potpuno u pravu, Bjra“, rekla je Mma Ramocve.„I oduvek
sam se pitala kako znate sve to. Sigurno iz iskustva, verujem.“
Klovis Andersen je odvratio pogled.„Iskustvo i zdrav razum“, reče
on.„Postoje mnogi poslovi koji su naprosto stvar zdravog razuma.
Većina je takva, zapravo. Deluju komplikovano, ali kad pogledate
malo pobliže, shvatate da zapravo sve što vam je potrebno jeste
zdrav razum.“
Mma Ramocve je razmislila o ovome. Bilo je tačno da posao privat-
nog istražitelja podrazumeva mnogo zdravog razuma, a nesumnjivo
postoji i mnogo drugih profesija u kojima ti zdrav razum dobro dođe,
ali sigurno ima i onih u kojima ograničenja zdravog razuma vrlo brzo
postaju vidljiva – kad si zubar, na primer, ili pilot putničkog aviona...
Poigravala se idejom da mu ukaže na ovo, ali odlučila je da ipak
neće. Tradicija Bocvane bila je jasna u pogledu ispravljanja nekog ko
je stariji od tebe ili je stranac i, u oba slučaja nije smela direktno pro-
tivrečiti Klovisu Andersenu. Ne moraš ćutati, razume se, ako ta
osoba greši, ali trebalo bi da vodiš računa kako ćeš izraziti svoje
neslaganje. Stoga je jednostavno rekla:„Zdrav razum je vrlo koristan.
Tačno.“
Usledila je kraća tišina. Zatim je rekla:„Mora da ste mnogo toga
videli, Rra. U vašoj karijeri detektiva, mora da ste mnogo toga videli.“
Klovis Andersen je potvrdno klimnuo.„U ovom životu može se
mnogo videti, Mma. Potrebno je samo da čovek drži oči otvorene.“
Mma Ramocve se saglasila s tim.„O, u pravu ste, Rra, zaista. Za-
tvoriti oči, to je velika greška. Ima mnogih koji zatvaraju oči. Čovek ih
vidi, razume se, i pomisli da su im oči otvorene, ali onda pogleda
malo pobliže i shvati da, iako su otvorene, ništa ne ulazi u njih.“
„To je zato što ne gledaju“, rekao je Klovis Andersen.„Ako ne
gledaš, ne vidiš.“
„Istina živa, Rra“, oduševila se Mma Ramocve.„Istina živa.“
Nastavio je.„Ima i onih koji drže oči otvorene i gledaju, ali ne vide
ništa, zato što traže nešto čega nema. Mislim da se i to dešava.“
„O, i ja tako mislim, Rra“, rekla je Mma Ramocve.„Oduvek tako
mislim – sve vreme.“
 „Što ne znači da nema ničega“, nastavio je Klovis Andersen.„Možda
i ima, ali zato što ga niko ne traži, ostaće neprimećeno. Stoga bi
uvek trebalo da se pitamo: da li tražimo pravu stvar?“
Mma Ramocve se ponovo složila s njim.„To je sasvim sigurno ispra-
van postupak“, rekla je.
Pojavila se konobarica sa spremnom sveščicom, da uzme njihovu
porudžbinu. Klovis Andersen je poručio kafu, što je nagnalo Mmu
Ramocve da se osmehne; beše čula za slabost Amerikanaca prema
kafi, ali opet nije rekla ništa; ljudi ne mogu a da ne zavole nešto što
je svima drago tamo gde su rođeni. U izvesnom trenutku upoznaće
ga s blagodetima čaja; biće dovoljno vremena za to.
Konobarica je otišla i nastavili su razgovor.
„Mora da su vaši slučajevi mnogo krupniji od mojih“, rekla je Mma
Ramocve.„Ja se stalno bavim sitnim stvarima. Da li onaj muškarac
vara svoju ženu; da li ona žena vara svog muža? Ko je ovde ukrao
stoku, ko je tamo utajio novac? Ko koristi kamion firme za privatni
posao kad propis nalaže da se ne sme koristiti u takve svrhe? Takvo
šta – ni nalik važnim slučajevima kakve vi zacelo imate svaki dan.
Ko je upucao onoga? Ko je ubio ovoga? Ko je ukrao ogrlicu od
milion dolara s vrata one velike filmske zvezde? Te i slične važne
stvari.“
Klovis Andersen je pogledao u pod.„Baš i ne“, promrmljao je.
„A već vidim i kako jednog dana snimaju veliki film o vašem životu“,
nastavila je Mma Ramocve.„Biće veoma popularan u celom svetu, a
ja ću reći Mmi Makuci: To je naš prijatelj, Mma, ceo film je o našem
prijatelju.“
Klovis Andersen je odmahnuo glavom.„O, ne bih rekao, Mma Ra-
mocve. Ne bih rekao da ću biti dovoljno zanimljiv za tako nešto.“
Naslućujući da nije rad da priča o tome – skromnost vredna divlje-
nja, smatrala je – promenila je temu. Raspitivala se o njegovim pla-
novima da obiđe zemlju i rekao joj je da je već organizovao izlet u
Ganzi za nekoliko dana. Zasad je, međutim, želeo da vidi okolinu
Gaborona.„Močudi, ona“, rekla je Mma Ramocve.„To je pravo mesto,
Rra.“ Trebalo je da krenu u selo čim popiju čaj – ili, bolje rečeno, čaj i
kafu – pošto bi bilo bolje da tamo stignu pre no što sedenje u kombi-
ju, uprkos njegovom prastarom mada valjanom ventilatoru, postane
neprijatno usled podnevne vrućine.
 „Radujem se što ću ga videti, Mma“, rekao je Klovis Andersen.„Poti-
čem iz sličnog mesta, znate – iz male varoši na Srednjem zapadu. I
moja žena potiče... poticala je iz jednog takvog mesta. Uvek je govo-
rila da...“
Glas ga je izdao, a ona ga je posmatrala.
„Dobro je govoriti o onima koji su pokojni, Rra“, tiho je rekla.„Oni to
žele. Bilo bi im drago da znaju da pričamo o njima.“ Podigao je
pogled, kao da je čuo neku važnu informaciju.„Mislite da je stvarno
tako, Mma Ramocve? Mislite da mogu da nas čuju?“
Želela je da odgovori potvrdno. Želela je da ohrabri ovog čoveka
koji je očigledno još uvek bio ispunjen tugom. Ali, da li sme? Nije
znala – ne u dubini duše – da li je njen otac, pokojni Obed Ramocve,
može čuti. Dovoljno često mu se obraćala skrećući mu pažnju na
neki neobičan prizor koji bi ugledala na putu; obraćala mu se kao da
sedi s njom u kombiju, ali verovala je da je to samo njena pusta
želja, ništa više od toga. Nije mislila da je sasvim prestao da postoji,
ali gde se tačno nalazi, gde je to mesto na koje je otišao, o tome nije
imala nikakvu predstavu, osim da je to negde iznad Bocvane ili,
možda, u istoj ravni s njom ali iza nekog ugla za koji jednog dana svi
moramo skrenuti. Dalje od toga nije umela sa sigurnošću da kaže.
Znala je samo da je to neko mesto gde ima goveđih klepetuša i
blage, životvorne kiše; mesto gde će nam nežno obrisati sve naše
suze.
„Nisam sigurna što se toga tiče, Rra“, tiho je odvratila.„Ali mislim da
nas odnekud čuvaju – ljudi koji su otišli pre nas.“ Netremice ga je po-
smatrala, tog jadnog, ožalošćenog čoveka.„Vaša pokojna supruga
zna da je i dalje volite, Rra. Ona to zna.“
 Deveto poglavlje
VAZDUH NE PRIPADA DRŽAVI
Mma Ramocve beše isplanirala da naredni dan provede baveći se
brojnim sitnim poslovima koje je iz ovog ili onog razloga odlagala da
obavi. Valjalo je platiti račune – mučan proces i za nju i za Mmu
Makuci, koja je navlačila poseban izraz na lice dok bi presavijala
čekove i ubacivala ih u koverte.„Sigurno pripremate račune za plaća-
nje“, primetila je jednom prilikom Mma Ramocve.„Izgledate kao da
ste progutali neki gorak lek, Mma. Ili kao da žvaćete aloju.“
Mma Makuci je priznavala da joj ta rabota plaćanja računa teško
pada.„Jednostavno ih je previše“, žalila se.„Da su jedan ili dva,
mogla bih da ih platim a da ne izgledam kao da imam sirće na jeziku.
Ali pogledajte samo, Mma... računi za struju, knjigovođin račun,
račun za kancelarijski materijal, račun za vodu... Koliko mi to vode
ovde potrošimo, Mma? Kako mogu da nam naplate ovoliko, kad uzi-
mamo samo koliko nam treba da skuvamo čaj? I još malo za toalet?
To je sve. A oni nam naplaćuju kao da smo Viktorijini vodopadi. Po-
gledajte ovaj račun! Samo ga pogledajte.“
„Voda je veoma dragocena“, rekla je Mma Ramocve.„Nije jeftina.“
Ovo nije impresioniralo Mmu Makuci.„Još malo pa ćemo dobijati i
račun za vazduh“, rekla je.„Na njemu će pisati: Ovog meseca ste po-
trošili toliko i toliko državnog kiseonika – molimo vas da platite. Rok:
trideset dana.“
Mma Ramocve je prasnula u smeh.„Ne bih rekla, Mma, da...“
Mma Makuci, koja je lepila poklopac koverte možda malčice siloviti-
je no što je bilo baš neophodno, upala joj je u reč.„I ko uopšte kaže
da vazduh pripada državi?“
„Ne bih rekla da ga država smatra svojim vlasništvom, Mma.“
„O, ma nemojte? Mislim da radi baš to, Mma. Ako ga ne smatra,
zašto onda kaže da je potrebna dozvola da biste leteli kroz njega?
Futi poznaje jednog pilota, i ovaj mu je pričao da mora da razgovara
preko radija s nekakvom državnom službom koja se zove Kontrola
letenja i traži od nje dozvolu za let kroz vazduh iznad Gaborona. To
znači da država smatra da ga poseduje – kao da joj je to sopstveno
dvorište ili tako nešto.“
 Mma Ramocve je odmahnula glavom.„Ne kažu oni da poseduju
vazduh, Mma. Ljudi u toj službi samo se staraju da se avioni ne su-
daraju tamo gore, to je sve. Ako jedan avion leti odovud, a drugi
odonud, i onda se sastanu, to nikako ne bi valjalo, zar ne?“
Mma Makuci je načas oklevala; ali ne, nije bila ubeđena.„Samo se
petljaju u tuđa posla. Piloti sasvim lepo vide kuda idu. Ne spavaju.“
„To se desi veoma brzo“, rekla je Mma Ramocve.„A ima i oblaka,
Mma Makuci. Ne vidite šta se dešava kad se nalazite usred oblaka.“
„Pa onda ne treba da letite kroz njih“, obrecnula se Mma Makuci.
„Kad vidite oblak, obiđete ga, i to je to. Futi kaže da nije dobro leteti
kroz oblake. Može da vas pogodi grom i to je onda kraj.“
Mma Ramocve je ćutala. Izuzetno je cenila Mmu Makuci, ali ne kad
je bila ovako raspoložena da se inati. U takvim trenucima je ova,
naime, bila sklona da se ukopa u svoj stav o nečemu i postane
sasvim nerazumna, čak i onda kad je bilo očigledno da zagovara
propalu stvar. Bilo je mnogo primera takvog njenog ponašanja i Mma
Ramocve je shvatila da je u takvim trenucima najbolje promeniti
temu.
„Gromovi su vrlo opasni“, rekla je.„Ne samo u vazduhu. Onaj siroti
čovek u Molepololeu – jeste li čitali o njemu, Mma? Pogodio ga je
grom dok je išao preko polja. Sad je pokojni.“
„Veoma žalosno“, rekla je Mma Makuci.„Čitala sam da mu je grom
udario u šešir. Možda je trebalo da ima gromobran na vrhu šešira, sa
žicom koja bi mu se spuštala preko leđa do zemlje. Mislite li da bi to
funkcionisalo, Mma?“
„Ne bih rekla, Mma Makuci“, odvratila je Mma Ramocve.„Bezbedni-
je je ne izlaziti napolje.“
„O ne, nije“, usledilo je žustro pobijanje.„Čovek koji je radio za
Futija – jedan od onih koji utovaruju nameštaj – u rođenoj kući je pao
i slomio nogu. Odneli su ga u bolnicu, ali ono iz kostiju...“
„Koštana srž.“
„Da, to. Iscurila mu je u krv i začepila mu jednu cevku...“
„Krvni sud.“
Mma Makuci je ozbiljno klimnula glavom.„Tako je. Začepila mu ga
je, i sad je i on pokojni.“
Usledilo je ćutanje. Mma Ramocve je pogledala na sat na zidu.
Imala je posla van kancelarije i pomislila je kako je ovo, možda,
dobar čas da ode i ostavi Mmu Makuci da se pozabavi kancelarij-
skim poslovima. Kad se bude vratila, Mma Makuci će možda biti u
manje nezgodnom raspoloženju.
„Moram da odem do Mme Potokvane“, objavila je ustajući sa stoli-
ce.„Ona rabota u vezi s gospodinom Dicom. Moram doznati od nje
još neke pojedinosti.“
„To se neće dobro završiti“, izjavila je Mma Makuci.„Nikad nećemo
saznati ništa o tom čoveku, Mma. Taj je prepametan za nas...“ Po-
gledala je u Mmu Ramocve s drugog kraja prostorije.„Reći ću vam
nešto, Mma. Znate kako ono kažu, da pare pričaju? Dakle, ja tvrdim
da važi sasvim suprotno: pare ne pričaju.9 I tvrdim da vam pare
nikad ne pričaju odakle su potekle. Nikad. Prema tome, ako Mma
Potokvane misli da će otkriti kako je taj bogatun do para došao ne-
kakvim mutnim poslovima, biće veoma razočarana. Pare nemaju
usta, Mma, i ne umeju da govore.“
Mma Ramocve je odmahnula glavom.„Nemojte se predavati pre no
što smo i počele, Mma.“ Potom zaćuta.„I setite se: imamo tajno
oružje.“
Mma Makuci se namrštila.„A koje bi to oružje bilo, Mma?“
Mma Ramocve je sačekala nekoliko časaka pre no što je odgovori-
la.„Klovis Andersen“, reče ona samo.
Velike okrugle naočari uhvatile su svetlo i blesnule. Inadžijsko ras-
položenje je isparilo – barem u izvesnoj meri. Da. Klovis Andersen.
O, da!

Ka Tlokvengu se izvezla jednim od sporednih drumova – zaobilaz-

nim putem koji joj je dao vremena da prevaziđe napetost kojom je
nezgodno raspoloženje Mme Makuci proželo dan. Ustanovila je da
joj vožnja uvek pomaže da se opusti i, dok je lagano napredovala kri-
vudavim prašnjavim putem, zatekla je sebe kako se opet smeši. Ako
ništa drugo, za Mmu Makuci se svakako nije moglo reći da je dosad-
na; daleko od toga – Mma Makuci je spadala u osobe koje je njena
prijateljica Mma Mofat opisivala kao neobične. A smatrala je da je
bolje biti neobičan, nego od onih koji ne govore baš ni o čemu, a po
svoj prilici ni o čemu i ne razmišljaju; takvi ljudi uspavljujuće deluju
na druge i neko preduzimljiv mogao bi da ih reklamira kao hodajuće
tablete za spavanje. Da, to bi bila dobra ideja: ako te muči nesanica,
telefoniraš nekom od njih i taj, za neku malu naknadu, dođe kod
tebe, sedne i gleda te, a ti lagano utoneš u san. Međutim, morao bi
da mu platiš odmah, jer bi inače on morao da te probudi kako bi ti
naplatio, što bi svakako potrlo svaku svrhu njegovog dolaska... Pri
tom bi se mogla nuditi i usluga onima koji su pospani ali iz nekog
razloga moraju da ostanu budni. Oni bi mogli da telefoniraju Mmi
Makuci, a ona bi došla i pričala o ovome i onome, i iznosila opaske
koje im ne bi dozvoljavale da zaspu, zato što bi lupali glavu nastojeći
da dokuče šta je htela da kaže ili bi postali razdražljivi i pali u vatru
zato što se ne slažu s tim. Makuci služba za buđenje, to bi bilo dobro
ime za takvo preduzeće. Mala privreda pruža tako mnogo moguć-
nosti...
Skrenula je za ugao i ugledala radnju smeštenu malo dalje od puta
– koju ranije nije videla tu. Salon lepote Malo ulepšanja. Usporila je.
Radnja se nalazila u limenoj garaži – ne mnogo boljoj od šupe – na
vrhu koje se nalazio sveže namolovan natpis koji je obznanjivao ime
preduzeća i svojatao nacionalni ugled u toj oblasti. Čuveni širom Bo-
cvane, pisalo je. Prvi savet besplatan. Zakazivanje nije potrebno.
Nekakav impuls ju je nagnao da stane. Mma Ramocve nije zalazila
u salone lepote, premda je poznavala mnoge koji to čine, među
kojima je, podozrevala je, i Mma Makuci. U ovom je salonu, među-
tim, bilo nečega što ju je zaintrigiralo, a imala je dovoljno vremena.
Mma Potokvane je nije očekivala, tako da nije bilo važno hoće li u si-
rotište stići malo ranije ili malo kasnije. Ako je prvi savet besplatan,
bilo bi zanimljivo videti šta predlažu. Zatim, postojao je i drugi razlog
što je stala: kao privatni detektiv, Mma Ramocve je bila vrlo dobro
svesna važnosti stvaranja kontakata, koji bi u nekom trenutku u bu-
dućnosti mogli biti izvor informacija. Ljudi koji vode salone lepote
poznati su kao riznice tračeva i najverovatnije će se ispostaviti da
sopstvenik salona lepote Malo ulepšanja nije nikakav izuzetak od tog
opšteg pravila. Neće škoditi, pomislila je, ako stekne novo poznans-
tvo u tim krugovima.
Dok je parkirala kombi, postala je svesna lica i potom para očiju
koje su je gledale iz sumračne unutrašnjosti građevine. Izašla je iz
kombija i zatvorila vrata za sobom, što je za lice i oči bio znak da se
obznane; ona ugleda ženu u plavoj haljini, vrlo sličnoj uniformi bolni-
čarke, kako stoji na pragu i posmatra je. Kad je prišla, žena je poz-
dravi.
„Mumela, Mma.“ Pružena ruka.
Nakon što su razmenile pozdrave, žena se predstavila.„Ja sam
Mma Soleti, vlasnica.“
Mma Ramocve je odvratila lakim naklonom glave.„Ja sam Dragoce-
na Ramocve.“ Usledio je časak oklevanja; nije uvek od pomoći kad
kažeš da si detektiv, ali smatrala je da iskrenost to zahteva.„I ja po-
sedujem malu firmu, Prvu damsku detektivsku agenciju.“
Mma Soleti se osmehnula otkrivajući upadljivo bele zube.„Znam
gde je to. Ponekad se vozim tuda. Odmah pored vas je automehani-
čarski servis.“
„Brzi motori Tlokvenga. Automehaničar je moj muž.“
Mma Soleti je klimnula glavom.„Čujem da je veoma dobar.“
Mma Ramocve je sijala od zadovoljstva. Nikad se nije zamarala
slušajući komplimente upućene svome mužu.„Veoma sam srećna
što sam udata za takvog čoveka“, reče ona.„Dobrodušan je.“
„To je baš dobro, Mma.“
Nekoliko časaka su ćutale, a onda je Mma Ramocve ponovo progo-
vorila.„Savet... pitala sam se da li...“
Mma Soleti je pljesnula dlanovima.„A ja sam se nadala! Rekla sam
sebi: ’Ovo je žena kojoj će dobro doći neki savet i malo ulepšavanja.’
Doneli ste vrlo dobru odluku, Mma.“
Mma Ramocve je nevoljno ustuknula.„Za početak bih samo savet,
Mma. Ne znam želim li da se upuštam u prevelike zahvate. Znate, ja
sam tradicionalno građena i obično se ne bakćem preterano ovim pi-
tanjima mode.“
Mma Soleti je načas razmislila, okrenuvši malčice glavu, kao da po-
smatra Mmu Ramocve iz drugog ugla.„Zaista, Mma? Ali to što ste
tradicionalno građeni, to je prednost, po mom mišljenju. Vidite, ako je
žena jedna od ovih modernih...“
„Buba grančica“,10 uslužno dometnu Mma Ramocve.
Mma Soleti je prasnula u smeh.„Tačno, Mma, baš su takve. Bube
grančice. S tim ženama je veoma teško išta uraditi, zato što... pa,
zato što na njima nema prostora. Međutim, s tradicionalno građeni-
ma ženama kao što ste vi, to je kao da oslikavate veliki zid – pa
umetnik može da se razmahne.“ Zastala je.„A ja sebe smatram
umetnikom, Mma.“
Mma Ramocve je ustanovila da joj se ova žena dopada. Ušavši za
njom u limenu građevinu, videla je kauč prekriven plastikom, umno-
gome poput onih kakve lekari koriste za pregled pacijenata, radni sto
i kredenac sa staklenim vratima. Mma Soleti joj pokaza da sedne na
kraj kauča.„Nema potrebe da ležete, Mma. Ne u ovoj fazi. Sada ću
najviše pažnje posvetiti vašem licu. Ostatkom se možemo pozabaviti
neki drugi put.“
Mma Ramocve se oprezno smestila na kraj kauča. Bio je toliko
visok da su joj stopala jedva dodirivala pod, i jedna cipela, jedna od
njenih ravnih cipela za pešačenje, tako suprotnih od pomodne obuće
Mme Makuci, počela je da joj spada. Mma Soleti nije obraćala
pažnju na to. Uzela je veliku lupu i počela da izbliza zagleda lice
svoje nove mušterije. Iskustvo je bilo uznemirujuće; oči kozmetičar-
ke, posmatrane s druge strane uveličavajućeg stakla, bile su velike,
kao riblje, činilo se Mmi Ramocve.
„Mmm“, promrmljala je Mma Soleti, dodavši:„Aaa.“
„Nešto ste videli?“, upitala je Mma Ramocve.
„Ništa“, odvratila je Mma Soleti premeštajući fokus svog pogleda na
drugu stranu njenog lica.„Nisam videla ništa što nisam mislila da ću
videti.“
Mma Ramocve se upitala šta ovo znači i bila je na rubu da to uradi i
naglas, kad Mma Soleti izusti:„O.“
„Nešto nije u redu, Mma?“
„Sve je u redu. Ovo je vrlo dobro lice, Mma, tu nema zbora. Ovo je
valjano bocvansko lice.“
Mma Ramocve nije bila sigurna kako da ovo shvati. Namrštila se,
ali to je samo podstaklo Mmu Soleti da je odmah upozori.„Nastojte
da se ne mrštite, Mma. To stvara bore i, ako se budete stalno mrštili,
te bore će uvek biti tu, čak i onda kad se iznutra ne mrštite.“
„Samo sam se pitala šta je značilo to što ste rekli da imam valjano
bocvansko lice.“
„Značilo je da imate najbolju moguću vrstu lica“, rekla je Mma Soleti
završavajući pregled.„Bocvanska lica su iskrena, poštena lica. A
bojim se da postoje neka koja su sasvim drugačija. Ti ljudi imaju lica
puna gneva ili nemira, ili svega skupa – svega negativnog.“
 „Shvatam.“
„Da, Mma. Na to sam mislila.“ Spustila je uveličavajuće staklo i sela
preko puta Mme Ramocve.„A sad, Mma“, nastavi ona,„moramo da
porazgovaramo o vašoj koži. U njoj ima nekih velikih rupa.“
Mma Ramocve je zinula od čuda.„U mojoj koži ima rupa?“
Mma Soleti je posegla i uzela je za ruku.„Ne brinite, sestro moja. To
je samo ono što nazivamo proširenim porama. One su sasvim nor-
malna pojava. Mnogi ljudi imaju proširene pore, kroz koje se luči
masnoća. Vrlo masni ljudi ih imaju mnogo; ljudi koji nisu tako masni
nemaju ih toliko.“
„To je olakšanje, Mma.“
„Jeste“, odvratila je Mma Soleti.„Nema potrebe da brinete. Koža
vam je zapravo veoma dobra. Međutim, možemo da uradimo nešto
da uklonimo te proširene pore. Postoje kreme za čiščenje lica koje
možemo da koristimo kako bismo izbacili svu nečistoću, a posle toga
će se koža postarati sama za sebe.“
Kozmetičarka je ustala sa stolice i otvorila kredenac iza sebe. Prig-
nuvši se malo kako bi pročitala etikete, posle nekoliko minuta izabra-
la je teglicu s belo-srebrnom etiketom.„Ova je veoma dobra“, reče.
„Ako je nanesete uveče, pre odlaska u krevet, ona odradi svoje dok
vi spavate. Mnoge moje mušterije su vrlo zadovoljne ovom kremom.“
Mma Ramocve je uzela od Mme Soleti otvorenu teglicu i pomirisala
je. Miris joj se dopao.„Pretpostavljam da ne može naškoditi da
probam...“
„Ni najmanje“, rekla je Mma Soleti uzimajući teglicu od nje i pakuju-
ći je u papirnu kesu.„Vrlo ste mudri, Mma. Ovo će vam potrajati oko
mesec dana. Potom možete kupiti još.“
Krema nije bila tako skupa kao što se Mma Ramocve pribojavala.
Platila je i potom prihvatila šolju čaja koju joj je ponudila Mma Soleti.
Povoljan utisak koji je stekla o kozmetičarki postao je još jači i nije joj
zamerila što ju je takoreći naterala da kupi kremu. Ali sada bi, zaklju-
čila je, mogla i sama izvući korist od ovog susreta.
„Imate li mnogo mušterija, Mma?“, upitala je.
Mma Soleti je potvrdno klimnula.„Više no ikad, Mma. Ovog meseca
imala sam više posla nego prošlog, a prošlog više nego pretprošlog.“
„Sigurno viđate sve i svašta, Mma. U ovom vašem poslu sigurno
viđate sve i svašta.“
 Mma Soleti ju je pogledala iskosa.„Pitate li me to kao privatni detek-
tiv, Mma? Zato me pitate?“
Pametna je, pomisli Mma Ramocve; ova žena razume.„Kao detek-
tiv“, priznade ona.
„Vrlo ste iskreni, Mma. To mi se dopada.“
Mma Ramocve je čekala odgovor na svoje pitanje.
„Dakle, viđam sve i svašta? Pa, da, mislim da je to tačno. Mnogo
vidim i mnogo čujem.“ Zastala je.„Postoji li nešto što vas posebno
zanima, Mma?“
Mma Ramocve nije bila spremna za ovo. Nije imala nameru da pos-
tavlja ikakva direktna pitanja – barem ne u ovoj fazi – i nije bila sigur-
na šta da kaže. Ali onda je pomislila: gospodin Dico.
„Trenutno nas zanima jedan čovek“, reče ona.„Zove se Dico. Jeste
li čuli za njega, Mma?“
Dejstvo pitanja bilo je trenutno i Mma Ramocve se upita nije li ne-
namerno pitala za rođaka Mme Soleti. Ustanovila je da u Bocvani
važi pretpostavka da, ako s nekim pričaš o nekom drugom, da su te
dve osobe rođaci, ili čak brat i sestra; ko zna koliko puta je to dožive-
la. A to je značilo da moraš biti vrlo pažljiv.„Jeste li u rodu s tim čove-
kom?“, upitala je Mmu Soleti. Kozmetičarka je energično odmahnula
glavom.„Nikad ga nisam videla. Ali znam nešto o njemu, Mma. Znam
nešto o čemu možda ne bih smela da pričam.“
Mma Ramocve je promrmljala nešto saosećajno.„Uopšte uzev,
Mma, bolje je govoriti. Ne valja da držite sve u sebi.“ Mma Soleti je
oberučke prihvatila ovaj savet.„U tom slučaju, Mma, reći ću vam.
Moja sestra je, znate, takođe kozmetičarka. Zapravo, ona mi je polu-
sestra, a drži onaj salon za manikir, znate ga, tamo blizu pošte. Vrlo
je dobra u svom poslu. Diplomu iz manikira dobila je u Durbanu.
Tamo je otišla da se školuje. Bilo je skupo otići čak u Južnu Afriku, ali
kaže da se isplatilo. Sada joj veoma dobro ide.“
„Vreme provedeno u sticanju kvalifikacija nikad nije protraćeno“,
rekla je Mma Ramocve.
„Vi ste, nesumnjivo, kvalifikovani detektiv“, rekla je Mma Soleti.„Da
li je teško dobiti diplomu?“
Mma Ramocve je uzdahnula.„Nemam te kvalifikacije, Mma.“
Mma Soleti je iznenađeno zurila u nju.„Hoćete da kažete da svako
može da istakne tablu na kojoj piše da je on privatni detektiv? Je li to
tačno, Mma?“
Mma Ramocve je potvrdno klimnula.„Ali zato sam mnogo učila“,
reče.„Postoji veoma dobra knjiga, znate. Načela privatnog istraživa-
nja“ Zastala je; nije bila sklona hvalisanju, ali neka iskušenja su neo-
doljiva, a ovo je, zaključi ona, jedno od takvih.„Vidite, Mma, pozna-
jem pisca.“ Smesta je zažalila i dometnula:„Ne naročito dobro, me-
đutim. Ne bih baš mogla reći da smo bliski prijatelji.“
Nije morala da brine. Ako si hteo da impresioniraš Mmu Soleti, to
očigledno nisi mogao postići pominjanjem običnog pisca.„Ljudi pišu
knjige“, rekla je ova kao uzgred.„Dolaze mi mnogi koji razmišljaju da
napišu knjigu.“
Mma Ramocve je blago usmerila razgovor u pravcu koji je želela da
sledi.„Vaša sestra, Mma...“
Mma Soleti se setila.„Naravno, da, moja sestra: drži salon za mani-
kir u gradu, blizu pošte. Ima mnogo posla i mnogi dolaze da im sredi
nokte. Za mnoge je ponekad prekasno, zato što su previše zapustili
nokte.“ Na ovo, pogled joj je odlutao ka noktima Mme Ramocve, što
nije prošlo neprimećeno. Mma Ramocve je takođe spustila pogled:
nije upotrebljavala lak za nokte, premda je imala negde jednu
bočicu, osim ako se Motoleli nije igrala njome, što je bilo vrlo vero-
vatno. Međutim, smatrala je da je s njenim noktima, u suštini, sve u
redu; radili su ono što i treba da rade, a to je da... Šta bi to nokti tre-
balo da rade?
„Dakle, kod nje dolazi razni svet“, nastavila je Mma Soleti.„A ona
kaže da je jedna žena koja dolazi na manikir tajna ljubavnica tog
čoveka, tog bogataša kog pominjete. Tajna je zato što on ima ženu,
a njegova žena takođe dolazi tamo na manikir! Moja sestra mora da
vodi računa da im se termini ne poklope. Možete li da zamislite,
Mma? Mislim da to ne bi bilo baš dobro.“ Mma Ramocve je potvrdno
klimnula. Priželjkivala je da čuje više o ovome, ali nije želela da se
preterano očigledno raspituje; iskustvo joj je govorilo da ljudi umeju
da naglo zaćute ako previše navaljuješ s pitanjima.„Šta ćete“, reče
ona.„Muškarci to često rade, Mma.“
„Bogme rade, sestro moja“, odvratila je Mma Soleti.„Ali, da znate,
ne krivim uvek muškarce. Oni su vrlo slabi, a postoje određene žene
koje su spremne da tu njihovu slabost iskoriste.“ Uputila je znalački
pogled Mmi Ramocve, kao da bi da nagovesti kako bi, samo da
hoće, mogla navesti podugačak spisak takvih žena.
„Istina živa“, saglasila se Mma Ramocve.„U svom poslu, upoznala
sam dosta rđavih žena.“ Zastala je, a onda pogledala kroz maleni
prozor limene građevine – komadić neba, bez oblačka i bezazlen,
plav. Između nje i tog neba nije bilo stakla; prozor se zacelo obezbe-
đivao kapkom, koji je sada bio otvoren. Morao je postojati kapak: ovi
silni tonici i kreme ne smeju se ostaviti nečuvani, pomisli ona; masni
ljudi, sa proširenim porama, mogli bi u prolazu iskoristiti priliku da se
posluže kremama za čišćenje kože...
„Ko je ta žena, Mma? Poznajete li je?“
Mma Soleti je odmahnula glavom.„Nije rekla mojoj sestri kako se
zove. Naprosto se predstavila nekim imenom za koje moja sestra
misli da je izmišljeno. Jednom je čak bila zaboravila kako je prethod-
ni put rekla da se zove.“
„Ne bih rekla da možeš zaboraviti kako se zoveš“, rekla je Mma Ra-
mocve.„Nije baš normalno.“
„Nije.“
„Čak i ako si vrlo zauzet...“
„Ne. Čak ni tad.“
Mma Ramocve je postavila poslednje pitanje.„Ne znate ništa više o
njoj, Mma?“
Kao da je Mma Soleti razmislila malo pre no što joj je odgovorila.
„Sestra mi je rekla samo da je to jedna od onih žena koje uvek traže
muškarce. Znate taj tip? Razgovor sa ženama je ne zanima.“
Mma Ramocve je tačno znala na šta misli Mma Soleti. Postoji odre-
đena vrsta žena koje su uvek svesne koji su muškarci u blizini i uvek
su ljubazne i predusretljive prema njima, ali koje nikad ne primećuju
žene niti se trude da pričaju s njima. Žene kao što je, na primer, Va-
jolet Sefoto...
 Deseto poglavlje
LIČILA JE NA IZDUVANI BALON
Kad je Mma Ramocve stigla u sirotište, Mma Potokvane nije bila u
svojoj kancelariji. To nije bilo ništa neobično: nadzornicu si često
mogao naći u nekoj od ostalih zgrada na imanju, kako se bavi nekim
od manjih, a katkad i većih problema koji sasvim očekivano iskrsava-
ju u svakodnevnom životu sirotišta. Mnoge je rešavala sama, dajući
savete, popravljajući kvarove ili naprosto brišući suze; sve je to radila
s istim žustrim samopouzdanjem s kojim se prihvatala i svih ostalih
zadataka pred sobom. Nije uzalud Mma Potokvane pre toga bila
postavljena za upraviteljicu male ali odlično vođene bolnice, a ono
što je naučila na tamošnjim odeljenjima – bavljenje nesrećnim ili ner-
voznim pacijentima, održavanje stalne pažnje medicinskih sestara i
ostalih – sada je primenjivala u sasvim drugačijim okolnostima koje
su vladale u sirotištu.
Još obuzeta mislima o razgovoru sa svojom novom poznanicom,
Mmom Soleti, Mma Ramocve je parkirala mali beli kombi pod drve-
tom koje mu je uvek pružalo hladovinu kad bi došla ovde: visokom
žakarandom na čije su se donje grane pentrala deca, usled čega je
kora na njima bila potpuno gola. Svi bi trebalo da imamo neko drvo u
detinjstvu, pomisli ona – drvo koje možemo istraživati, drvo s kog
možemo naučiti kako se pada. Jednom, kao devojčica, pala je baš s
jednog takvog drveta i isterala sebi vazduh iz pluća, dok su deca
koja su bila s njom napravila krug oko nje i smejala se; to su bili
dečaci, naravno, i tuđa nevolja bila im je smešna onako kako devoj-
čicama nije. Nikad nije zaboravila osećaj nedostatka vazduha: kako
je to kad nešto izbije dah iz tebe i kad čekaš da ga tvoja pluća
ponovo uvuku – ali bilo je kao da su joj pluća ošamućena i da čekaju
uputstva od nje...
Popela se na verandu koja je okruživala zgradu u kojoj se nalazila
kancelarija Mme Potokvane. Vrata koja su vodila u kancelariju bila
su otvorena i videla je da unutra nema nikog. Ventilator je, međutim,
ostao uključen i preduzimljivo je brujao. To je značilo da Mma Potok-
vane nije daleko – brojala je svaku tebu jednako kao i svaki pula i ne
bi dozvolila da se struja dugo uludo troši. Veliki deo robe potrebne za
snabdevanje sirotišta uspevala je da izmoli i uzajmi od poslovnih
ljudi u gradu, ali sa strujom nije moglo tako. Javno preduzeće za
snabdevanje električnom energijom nije imalo ljudsko lice, nikakvog
menadžera s kojim bi mogla da ispregovara nižu cenu ili da ga obrla-
ti obećanjem neke buduće usluge. Javno preduzeće za snabdevanje
električnom energijom naplaćivalo je struju po određenoj ceni i ono
što si potrošio, morao si da platiš. To se nije dalo izbeći, isto kao ni
plaćanje ostalih računa. Nećete valjda zaračunavati siročićima tako
visoku cenu, glasila je jedna od omiljenih rečenica Mme Potokvane,
koju je redovno potezala prilikom pregovora s trgovcima koji su
snabdevali sirotište raznim potrepštinama, i često je bila izuzetno us-
pešna. Međutim, nije to mogla reći javnom preduzeću za snabdeva-
nje električnom energijom, koje nema ni stida ni srama, nikakvog
osećaja kako je to kad si siroče.
Mma Ramocve je rešila da ode i potraži nadzornicu, radije nego da
ostane u kancelariji i čeka njen povratak. Nije želela da sedi sama u
tuđoj kancelariji – čak ni ako je pozvana da dođe, izričito ili prećutno.
Uvek je tu taj osećaj, smatrala je, da će osoba čija je kancelarija po-
misliti da si se ušunjao kako bi zavirio u papire na njenom stolu, što
neki ljubopitljivi ljudi rade, bez obzira na to koliko je teško čitati obr-
nuta slova. Ova misao podsetila ju je na Klovisa Andersena, koji je u
Načelima privatnog istraživanja napisao – zar ne? – nešto o tome
kako valja naučiti čitati obrnuta slova. Sada joj se vratilo sećanje na
to iz onog odeljka knjige u kom se bavio veštinama kojima bi trebalo
da pokuša da ovlada dobar detektiv.„Sposobnost čitanja pri slabom
svetlu daje vam veliku prednost nad onima koji to nisu u stanju“, na-
pisao je.„Često sam bio u prilici da saznam informacije iz dokumenta
koji većina ostalih ne bi mogla da pročita jer je bio suviše slabo
osvetljen. Blagodareći toj istoj sposobnosti bezbedno sam se izvu-
kao iz velikog broja nezgodnih, da ne kažem opasnih situacija.“ Koje
li su to situacije bile?, pitala se. Sad ga je to mogla i upitati, mada će
smeti da joj kaže samo ukoliko to što bi joj otkrio neće ugroziti stroga
pravila poverljivosti o kojima je govorio na drugom mestu u knjizi.
Posle toga je sledio odeljak o čitanju naopako postavljenog teksta.
„Dakle, nema nikakve sumnje“, napisao je – kako je samo volela tu
frazu, nema nikakve sumnje kako je samo bila samouverena, kako
određena –„Dakle, nema nikakve sumnje da je sposobnost čitanja
naopako postavljenog teksta izuzetno korisna i, štaviše, veština
kojom uistinu vredi ovladati. Ona vam omogućava da pročitate doku-
ment koji leži pred osobom koja sedi s druge strane stola. Ta osoba
možda misli da ga vi ne možete pročitati; možda misli da vam može
reći šta tamo piše a da vi pri tom niste u situaciji da potvrdite istini-
tost njene verzije. Međutim, ne računa na vašu sposobnost da čitate
naopako postavljen tekst!“
To je zaista tako, pomisli Mma Ramocve.
„Takođe vam omogućava“, nastavljao je Klovis Andersen,„da proči-
tate papire koji leže na stolu osumnjičenog. Obično su okrenuti na
neku drugu stranu, a vi niste u situaciji da ih okrenete prema sebi.
Isto tako, niste u situaciji da okrećete glavu.“
Mma Ramocve je u svoje vreme zamišljala kakva bi sve krivljenja
vrata iziskivao takav manevar i zaključila da je nemoguće iskrenuti
glavu i vrat tako da možeš zadovoljavajuće čitati. To se ne može iz-
vesti, zaključila je, osim ako se nekako ne izvrneš – ako ne stojiš na
rukama, takoreći – što bi bilo teško i poražavajuće, budući da bi ti
haljina pala preko glave i sprečila te da išta vidiš, a kamoli da čitaš.
A i bilo bi teško objasniti šta se dešava, ukoliko se osumnjičeni vrati
u svoju kancelariju i zatekne posetiteljku kojoj su noge usmerene
prema tavanici. Šta god da kažeš u takvim okolnostima, zvučalo bi
pomalo slabašno.„Vežbala sam stajanje na rukama – nadam se da
vam ne smeta.“ U to niko ne bi poverovao, čak ni oni najlakoverniji.
Posumnjali bi da je posredi kakva naopaka rabota – i bili bi u pravu.
Bilo je malo toga u vezi sa čim se nije slagala s Klovisom Anderse-
nom, ali ovo je, možda, bilo jedno od takvih pitanja. Nije bila sigurna
je li ikad u redu čitati tuđu prepisku ili privatna dokumenta, osim ako
nisi siguran da je to jedini način da sprečiš nastanak nekih vrlo ozbilj-
nih posledica. Ili... bilo je još izuzetaka. Muž koji švrlja, na primer,
teško da bi smeo da se žali ako njegova žena, ili neko ko dela u
njeno ime, pročita pisma koja je možda pisao ljubavnici. To je zato
što žena, po mišljenju Mme Ramocve, ima pravo da čita muževljevu
prepisku, zato što je on prilikom sklapanja braka pristao na to; nisu,
doduše, upotrebljene baš te reči, ali svakako su se podrazumevale.
Možda bi bilo bolje da se to jasno kaže u sklopu ceremonije venča-
nja, ali onako taktično, uz opšte obećanje da će sve deliti. Obeća-
vam da ću deliti sva svoja ovozemaljska dobra – uključujući pisma,
pakete i svu ostalu prepisku, kako otvorenu tako i neotvorenu. Može
biti da bi ovo zvučalo previše zvanično, ali nesumnjivo je moguće is-
kazati to isto na neki topliji, romantičniji način.
Ne, neće čekati u kancelariji Mme Potokvane nego će otići da je po-
traži. Sišavši s verande na vrelo sunce, ugledala je jednu vaspitačicu
kako stoji na vratima jedne od malih kuća u kojima je živelo osmoro
do desetoro dece. Bile su to vredne žene, koje su po ceo dan kuvale
i čistile i stvarale dom koje je svako od te dece moglo smatrati
svojim. Nisu nužno bile školovane, ali to i nije bilo ono najvažnije;
ono što su posedovale bilo je daleko dragocenije od ijednog formal-
nog obrazovanja, a to nešto bila je ljubav, nepresušni izvori ljubavi,
dovoljan za desetoro dece, i za dvadesetoro ako treba.
Ova vaspitačica, koja je dobro poznavala Mmu Ramocve – budući
da je bila iz Močudija – srdačno ju je pozdravila kad joj je prišla.
„Ne stojim ovde tek tako“, rekla joj je nakon što su razmenile tradici-
onalne pozdrave.„Nemojte misliti da sam lenja. Razmišljam čega sle-
dećeg da se latim.“
Mma Ramocve se nasmejala.„Nikad ne bih ni pomislila da ste lenji,
Mma“, reče ona.„Znam kako vredno radite.“
Vaspitačica je uzdahnula.„Naš posao se nikad ne završava, Mma,
ali šta ćete. To je jedna od onih stvari za koje je Bog rekao da takve
moraju biti. Rekao je: majke moraju vredno raditi. To je nepromenlji-
vo pravilo.“
Mma Ramocve je potvrdno klimnula.„Ali on želi i da se majke pone-
kad odmore. Zato je rekao: muškarci ne smeju da budu lenji i moraju
pomagati ženama.“
Vaspitačica se široko osmehnula.„Jesu li muškarci slušali kad je
Gospod to rekao?“
„Mislim da neki jesu“, odvratila je Mma Ramocve.„Ali mnogi ga nisu
baš dobro čuli.“
Ovo je izazvalo novi smeh. Zatim je Mma Ramocve upitala vaspita-
čicu je li videla Mmu Potokvane.„Otišla je preko u svoju kuću, Mma“,
glasio je odgovor. I potom, posle kraće pauze:„Nesrećna je, čini mi
se.“
Mma Ramocve se namrštila. Tako nešto bilo je sasvim nesvojstve-
no Mmi Potokvane, koja je bila na glasu po svojoj vedrini i optimiz-
mu.„Nesrećna je? Sigurni ste, Mma?“
 Žena je potvrdno klimnula.„Pričala sam s njom u vezi sa svojim friži-
derom i rekla joj da ne radi kako treba. Rekla sam joj da mi se meso
koje sam dobila za decu pokvarilo i da sam morala da ga bacim. A
šteta je bacati valjano meso, Mma.“
„I?”, navaljivala je Mma Ramocve.
„A ona je rekla nešto što zapravo nije značilo ništa. Znate ono, kad
vam neko nešto kaže ali vam u stvari ništa nije rekao?“
„Znam, Mma. Nego, recite, zašto bi Mma Potokvane bila nesreć-
na?“
Vaspitačica je odvratila da ne zna. Saglasila se da to jeste neobič-
no; možda se ne oseća dobro – bilo je u poslednje vreme nekoliko
slučajeva gripa, a kad neko ima grip, baš i nije sklon da bude veseo.
„Ne“, rekla je Mma Ramocve.„Teško ti je da se smeškaš kad ti se
glava raspada od bola.“
Vaspitačica je potvrdno klimnula.„Bila je kao izduvan balon“, reče
ona.„Znate kako to izgleda, Mma?“
Mma Ramocve je znala. Popričala je još malo s vaspitačicom, a
onda krenula dalje. Kuća Mme Potokvane nalazila se na drugom
kraju imanja koje je pripadalo sirotištu, iza leja s povrćem o kojima
su se deca starala, iza poljančeta koje su mlađi dečaci koristili kao
svoje fudbalsko igralište; kvadrata prašnjave, spečene zemlje na
kom nije rasla ni vlat trave, ali zato poprišta mnogih malih sportskih
trijumfa, šuta pored kojeg je golman bio nemoćan, dobrog dodavanja
– događaja koji, u svojoj prolaznosti, bivaju brzo zaboravljeni, ali
jedno kratko vreme tako mnogo znače u mladom životu koji nije
znao za mnogo trijumfa ili, sve dosad, čak ni za mnogo ljubavi.

Stala je pred vrata kuće porodice Potokvane i nazvala Ko, ko!

Negde u hladovitoj unutrašnjosti kuće tišinu je razbijao glas Radio
Bocvane: rasprava o novoj električnoj centrali i problemima u vezi sa
njenom izgradnjom. Sluša li Mma Potokvane taj program ili negde
drema, nadoknađuje izgubljeni san, a radio joj je ostao uključen?
Rasprave o električnim centralama lako uspavaju ljude, premda
neke – uglavnom muškarce, pretpostavljala je – hoće i da razbude.
Ona ponovi tradicionalni pozdrav domaćinima. „Ko, ko, Mma! Ko,
ko!“
 Nije bilo odgovora.„Moramo voditi računa da u budućnosti imamo
dovoljno električne energije“, naglašavao je glas na radiju.„Ne
možemo stalno kupovati struju od naših suseda, koji i sami imaju
manjak. Šta nam kažu? Što je dosta, dosta je: više ti ne damo struje,
Bocvano, a ni tebi, Svazilende. Idite i kupite sveće.“
Mmu Ramocve ovo nije zanimalo. Razmišljala je o onome što joj je
maločas rekla vaspitačica: bila je kao izduvan balon. Ona oseti iz-
vesnu uznemirenost. Ponekad ljudi dobiju moždani udar a da i ne
shvate šta ih je snašlo, i ne javljaju se kad im neko dođe na vrata i
nazove Ko, ko! Da ne leži Mma Potokvane u nesvesti, možda u kuhi-
nji ili na hladnom podu kupatila? Pomenula je onomad da joj je muž
često danima odsutan: ima negde katun s govedima. Ako ni sad nije
kod kuče, ko zna koliko će vremena proći pre no što se iko seti da je
potraži, a dotad bi moglo biti prekasno. Ne valja da dugo ležiš na
podu, čak ni kad je ovako toplo.
Gurnula je vrata i ušla u kuću dozivajući Mmu Potokvane po imenu.
Sopstveni glas delovao joj je bučno; glasnije čak i od inženjera koji je
na Radio Bocvani izlagao svoje mišljenje o električnim centralama s
pogonom na ugalj.„Te elektrane su sada mnogo bolje nego pre“, go-
vorio je.„Kao i toliko toga drugog.“ Kao i toliko toga drugog, pomisli
Mma Ramocve. Kao lekovi, kao ponuda povrća u supermarketima,
kao električni ventilatori, kao drum za Lobace, kao... Ušla je u
dnevnu sobu, a tamo, na kauču ispred nje, bila je Mma Potokvane,
sedeći nepomično poput figure na slici ili fotografiji – očigledno ne
mrtva, ali i ne ličeći na sebe. Kao izduvan balon. Da, baš tako.
Oči Mme Potokvane registrovale su dolazak Mme Ramocve i ona
se lagano pomerila, kao da bi da ustane da je pozdravi, ali se potom
predomislila.
„Mma, jeste li dobro? Niste se javljali. Dozivala sam i...“ Mma Po-
tokvane je podigla ruku i pokazala prema fotelji.„Sedite, Mma, ne-
mojte stajati. Jesam, dobro sam, ali zapravo nisam dobro. Objasniću
vam. Sedite.“
Mma Ramocve ju je poslušala.„Ne izgledate dobro, Mma. Jeste li
sigurni da se niste razboleli?“
Mma Potokvane je odmahnula glavom.„Nisam se razbolela“, reče
ona.„Ne, nije u tome problem.“
Mma Ramocve je čekala da čuje nastavak, koji i usledi.
 „U šoku sam, Mma; to je sve. Ubrzo će mi biti bolje, pretpostavljam,
ali trenutno sam u šoku.“
„Dobili ste loše vesti?“
„Jesam“, odvrati Mma Potokvane.„Dobila sam loše vesti. Ne loše
vesti o tome da se neko upokojio – ne takve loše vesti. Ne, loša vest
glasi da sam otpuštena. Od kraja ovog meseca. Otpuštena sam.“
Potrajalo je dok Mmi Ramocve ovo nije doprlo do mozga. Ne otpu-
štaš Mmu Potokvane. Ne kažeš joj da više neće biti nadzornica siro-
tišta. Ne radiš to, zato što je to jednostavno nezamislivo. Ne otpuštaš
sunce s neba. Ne kažeš reci Limpopo da poteče uzvodno. Ne kažeš
veličanstvenom Kalahariju da je nepoželjan; da bi njegovi vetrovi,
njegovi suvi pustinjski vetrovi trebalo da duvaju negde drugde, na
drugom mestu, ispod nekog drugog neba. Ne radiš to, zato što je
tako nešto protiv prirodnog poretka stvari. A protiv prirodnog poretka
stvari je i to da Mma Silvija Potokvane, nadzornica, matrijarh, bič
božji za poslovne ljude koji sporo otvaraju novčanik za dobrotvorna
davanja, građanka Bocvane, bude otpuštena sa svog radnog mesta
kao da je neka nesposobna balavica. To se ne radi. Niko to ne radi.
To je nemoguće.
„To se stvarno dogodilo?“, promucala je Mma Ramocve.
Mma Potokvane je potvrdno klimnula. Reči su bile nepotrebne; puki
pokret glavom bio je dovoljan da označi kraj jedne ere, kraj sveta.
 Jedanaesto poglavlje
NEVIN ČOVEK, PRVI PRESTUP
Da je to bilo sve što se tog dana desilo, već i to bi bilo dovoljno
loše; međutim, desilo se još nešto. Kasnije, kad Mma Ramocve i
Mma Makuci budu pregledale svoj spisak dana – srećom, malobroj-
nih – kad se činilo da ništa nije u redu, ovaj će im izgledati gori od
svih ostalih.
Upravo dok je Mma Ramocve bila u poseti sirotištu, Mma Makuci je
začula nekakvu galamu ispred kancelarije. To nije bilo baš sasvim
neobično: šegrti su katkad umeli da budu veoma bučni – u toj meri
da je tu i tamo bila primorana da ode u servis ili dvorište i zamoli ih
da imaju na umu da u blizini ima najmanje nekoliko ljudi koji se
moraju koncentrisati na posao, a da je to veoma teško, zar ne, ako
se oni oko njih uporno i na sav glas dovikuju u vezi s nečim što nikog
drugog ni najmanje ne zanima, naime, koje su devojke izrazito prija-
teljski raspoložene prema muškarcima a koje nisu, ili kakve izglede
imaju Zebre u predstojećem finalu fudbalskog prvenstva ili u polufi-
nalu, ili u čemu već.
Ovog puta, međutim, bilo je malo drugačije. Prepoznala je glasove
šegrta, ali tu je bio još jedan glas, dublji i zreliji, kao i jedan ženski
glas. I da li se to opštoj prepirci pridružio i gospodin Dž. L. B. Mate-
koni, govoreći nešto o tome kako neko pravi veliku grešku? On je
barem govorio smireno, za razliku od ostalih, koji kao da su sve kre-
štavije izražavali svoje mišljenje o povodu za prepirku, koji god on
bio; sada je, naime, bilo jasno da je posredi prepirka, a ne puko nes-
laganje o nečemu nevažnom u vezi s devojkama ili fudbalom.
Mma Makuci je spustila dokument koji je čitala i izašla u malo dvori-
šte koje je razdvajalo prostorije Prve damske detektivske agencije od
prostorija Brzih motora Tlokvenga. Stajala je ispred praga, sasvim
nepomično, preneražena spoznajom da su dvoje nepoznatih ljudi
uključenih u prepirku, muškarac i žena, oboje policajci. Kad se poja-
vila, svi su se okrenuli da je pogledaju, i u taj mah je videla lisice na
Fanvelovim rukama.
Mmi Makuci je zastao dah.„Šta je ovo? Šta se događa?“
Čarli je upro prstom u policajce.„Uhapsili su Fanvela“, rekao je,
glasom isprekidanim od emocija.„Ovo je neka mnogo gadna greška.“
 Stariji policajac, muškarac, okrznuo ga je pogledom.„Imamo nalog“,
strpljivo je rekao.„Savršeno uredan nalog. Sve potpisano. Zvanično.
Hapsimo ga zbog trgovanja kradenom robom.“
Mma Makuci je ciknula.„Ne, ne. Ne možete. To je Fanvel. On je
jedan pošten mladić. On nije lopov, Rra!“ Preklinjuće je pogledala
policajku.„Mma, ne smete dozvoliti da se počini ovakva greška. Ne
smete odvesti ovog mladića.“ Krenula je prema policajcima ne bi li
im bolje obrazložila.„Slušajte, Rra. Slušajte, Mma. Ja sam detektiv i
kažem vam: ovaj mladić ne bi nikad uradio tako nešto. To vam
jamčim. Jamčim. Ja sam detektiv. Grešite, kad vam kažem.“
Policajac ju je sumnjičavo odmerio.„Vi ste detektiv, Mma? Istražni
odsek? Koja uprava – Gaboron? Gde vam je legitimacija?“
„Ne ta vrsta detektiva“, odvratila je Mma Makuci.„Ja sam privatni
detektiv. Prva damska detektivska agencija.“
Policajka se osmehnula.„Izvini, sestro moja, ali bolje bi bilo da ćutiš.
Ovo je stvarni policijski posao, a ne igranje detektiva.“
Mma Makuci je pogledala Fanvela.„Fanvele, šta je ovo? Znaš li o
čemu govore ovi ljudi?“
Odgovorio joj je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Kažu da je popravljao
kradena kola namenjena preprodaji. Za nekog svog prijatelja. Eto šta
kažu.“
„Nisam znao da su ukradena, Mma“, rekao je Fanvel, glasom drhta-
vim od straha.„Samo sam učinio uslugu Čobiju, on mi je drug. Nisam
znao da su ukradena.“
„Taj tvoj drug“, procedio je Čarli i pljunuo,„samo kad ga dohvatim.“
Policajac mu je dobacio upozoravajući pogled.„Čujte, ne možemo
sada doveka stajati ovde“, reče on.„Ako ovaj momak ima svoju priču,
može da da izjavu u tužilaštvu. Posle toga može da izađe pred
sudiju, koji će proučiti tu izjavu i odlučiti je li istinita ili je čista laž. Žao
mi je što moram ovo da kažem, ali ljudi ponekad lažu i sasvim je
moguće da je tako i s ovim momkom.“„Ne smete govoriti tako, Rra“,
pobunio se gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Nevin je sve dok sudija ne
presudi da je kriv. Ovo je Bocvana, znate.“
Policajac se okrenuo prema gospodinu Dž. L. B. Matekoniju. Iz po-
štovanja prema dostojanstvu i držanju automehaničara, nije govorio
grubo, ali u glasu mu se ipak osećala primesa oštrine.„Tačno“, reče
on,„u pravu ste, Rra. Ovo je Bocvana. A u Bocvani ne gledamo bla-
gonaklono na mladiće koji kradu tuđa kola i potom ih prodaju ljudima
koji i ne sanjaju da su prevareni. To nam se takođe ne sviđa.“
„Šta ćete sada s njim?“, upitala je Mma Makuci.
„Ide u ćeliju“, odvratila je policajka.„Biće mu dobro tamo. Noću će
dobiti ćebe. Ne brinite za njega, Mma. Postaraću se da mu bude
dobro.“
Policajac je sada uzeo Fanvela za lakat i počeo da ga odvodi.
Mladić se sapleo, ali policajac ga je zadržao da ne padne.„Ništa
nisam zgrešio.“
„Čujete li ga?“, prasnuo je Čarli.„Čujete li šta kaže?“
„Smiri se“, rekao je policajac.„Ne pomaže kad ljudi viču.“
„Samo ćuti, Čarli.“ Gospodin Dž. L. B. Matekoni prebaci mladiću
ruku preko ramena kako bi ga zadržao.„Pričaćemo s advokatom.“
Čarli je odmahivao glavom.„Ovi ljudi...“
Policajac mu je dobacio još jedan pogled pun upozorenja i Čarli
zaćuta.
U tišini su posmatrali dok su Fanvela vodili do policijskih kola parki-
ranih ispred. Otvorili su zadnja vrata i strpali ga unutra; vrata su tres-
nula i kola su se udaljila. Načas su mu videli lice kad se osvrnuo
prema njima; potom se automobil uključio u saobraćaj na Tlokven-
škom drumu i nestao. U plahovitom razgovoru koji je usledio, Čarli je
veoma malo govorio, samo je sedeo i ogorčeno odmahivao glavom
mrmljajući o tome šta sve planira da uradi Čobiju.
„Poznaješ li ti tog Čobija?“, upitala je Mma Makuci.
Čarli je potvrdno klimnuo.„Pronaći ću ga.“
„Ali možda ga je policija već pronašla“, rekla je Mma Makuci.„Pa im
onda može reći da Fanvel nije znao“, rekao je gospodin Dž. L. B.
Matekoni.
Čarli i Mma Makuci su se zgledali. Gospodin Dž. L. B. Matekoni je
bio dobar i pristojan čovek, a oduvek je smatrala da je teškoća s lju-
dima punim poverenja u tome što pretpostavljaju da su i ostali poput
njih, a zapravo nije tako. Smeju se nadati da će taj Čobi možda
objasniti da je isključivo on odgovoran za posedovanje kradene robe,
ali ne mogu se osloniti na to. Niti se mogu osloniti na to da će mu
sud poverovati, sve i ako kaže da je bilo tako. Kad dva mladića za-
jedno stoje pred sudijom, zašto bi on verovao onome koji kaže da je
onaj drugi nedužan?
 „Ovo je vrlo ozbiljno“, rekla je Mma Makuci.
„Nevin je“, rekao je Čarli.
„Dabome da je nevin“, oštro je rekla Mma Makuci.„Znamo da
Fanvel nikad ne bi uradio nešto rđavo. Ali nećemo mi sedeti tamo u
sudnici, zar ne?“
Čarli je zurio u nju.„Ako ga osude, šta onda?“
„Poslaće ga u zatvor, zbog posedovanja kradene robe“, rekao je
gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Onaj čovek iz prodavnice pića – sećaš
li ga se? Dobio je dve godine robije zbog prodaje kradenog piva.“
„Dve godine!“, uzviknuo je Čarli.
„Fanvelu je ovo prvi prestup“, rekla je Mma Makuci.
Koliko god nedužna, ova primedba je samo podjarila Čarlijev gnev.
Upirući prstom prema Mmi Makuci, gotovo je vikao.„Mislite da je kriv,
je l’ tako?“
Mma Makuci je odmahnula glavom.„Ne mislim.“
„Pa zašto onda kažete da je napravio prestup? Onaj ko napravi
prestup, taj je kriv, je l’ tako?“
Mma Makuci je pokušala da objasni šta je htela da kaže; Čarli ju je
ozlojeđeno slušao.
„Ne smemo se svađati“, rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni.
„Svađom ne možemo pomoći Fanvelu.“
„Njemu ništa ne može pomoći“, rekla je Mma Makuci.

Mma Ramocve se vratila u kancelariju oko sat nakon što su policaj-

ci i uplašeni, gotovo uplakani Fanvel otišli. Bilo joj je teško pri srcu
posle uznemirujućeg susreta s Mmom Potokvane i, kad je ušla i
ugledala Mmu Makuci kako neutešna sedi za svojim radnim stolom,
pretpostavila je da je njena pomoćnica naprosto potresena neprav-
dom nanesenom njenoj prijateljici. Potom je, međutim, shvatila da
Mma Makuci ne zna šta se dogodilo i da to nije objašnjenje za du-
ševno stanje u kom je zatekla svoju pomoćnicu.
„Nešto nije u redu, Mma?“
Mma Makuci je posegla u džep svoje bluze i izvukla maramicu.„O,
Mma Ramocve, ne valja, ništa ne valja.“
Mma Ramocve se ukočila. Misli su joj se smesta okrenule njenim
najdražima: ko je od njih doživeo neku strašnu nesreću, i upravo
ovog časa se nalazi pod hirurškim nožem u bolnici Princeza Marina?
Da se nije u servisu nešto dogodilo? Gospodin Dž. L. B. Matekoni je
onomad rekao da je jedna pneumatska dizalica oslabila – da nije
možda sasvim popustila i kola su pala na njega, prikovavši ga za
pod? Puso? Motoleli? Dosad bi već trebalo da su došli iz škole i da
su kod kuće, na sigurnom, ali pogibelji su uvek prisutne, čak i za
vreme one kratke šetnje od škole do kuće – koliko pre samo nekoliko
dana, kola koja je vozio mlad, neiskusan vozač popela su se na
pločnik i oborila prodavca voća...
„Fanvel...“, zaustila je Mma Makuci.
Mma Ramocve je jeknula.„O ne, Mma, o ne...“ Fanvel je mrtav. Bio
je pod kolima kad je popustila dizalica.
Mmi Makuci je smesta bilo jasno kakav je zaključak prenagljeno iz-
vukla Mma Ramocve i ispravila ju je.„Ne, Mma, nije pokojni – nije
ništa takvo. On...“ Borila se s rečju; bila je tako neverovatna, tako ne-
moguća.„Uhapšen je.“
Olakšanje koje je Mma Ramocve osetila čuvši da se najgore nije
dogodilo umanjilo je šok.„Uhapšen? Nije valjda, Mma? Ne Fanvel...“
Glas joj je zamro; neizrečena misao glasila je da se ne bi toliko izne-
nadila da je Čarli uhapšen.
„Da“, rekla je Mma Makuci.„Da su uhapsili Čarlija, možda i ne bi bilo
tako iznenađujuće. Ali Fanvela? Ne, Mma, ovo je nečuveno.“
Mma Ramocve je potvrdno klimnula.„Znam, Mma, često sam po-
mišljala da Čarli naprosto traži nevolje.“ Zastala je.„Mislite li da su
pogrešili? Da nisu možda pomislili od Fanvela da je Čarli?“
„To je sve jedna velika greška“, odvratila je Mma Makuci.„Ali ne
takva greška. Ne, znali su da je Fanvel Fanvel, i po njega su i došli.“
Mma Ramocve je prišla svom pisaćem stolu i sela.„Tu je još jedna
loša vest“, reče ona tiho.„Mma Potokvane je otpuštena. Od početka
sledećeg meseca više neće biti nadzornica.“
Mma Makuci je ciknula.„Ne, Mma. To nije moguće. Nije.“
Mma Ramocve joj je objasnila šta se dogodilo. Zatekla je Mmu Po-
tokvane kod kuće, rekla je, i ova joj je sve ispričala. Mma Potokvane
je rekla da joj je vest saopštila sekretarica Upravnog odbora sirotišta.
Uprava je odlučila, rečeno joj je, da je njen stav u vezi s predloženim
novim zgradama kontraproduktivan i opstruktivan. U takvim okolnos-
tima, budući da je pokazala nespremnost da se povinuje propisno
određenoj poslovnoj politici Odbora, smatrali su da ju je potrebno za-
meniti nekim ko će prihvatiti novi pristup isplativosti poslovanja koji je
zauzeo Upravni odbor. Time je njena vladavina bila naglo okončana.
Mmu Ramocve je malčice iznenadila silovitost reakcije Mme Makuci
na ovu priču. Premda njena pomoćnica ranije nije bila velika prijate-
ljica Mme Potokvane, odnosi između njih dveju behu se u poslednje
vreme znatno popravili. A sad, nakon što je čula za nesreću Mme
Potokvane, kao da su svi prošli nesporazumi bili smesta zaboravlje-
ni.„Strašno, Mma“, kukala je Mma Makuci.„O, kakva nepravda,
kakva nepravda. Pa još istog dana kad i hapšenje Fanvela – a obe
znamo da je nedužan, Mma. Baš kao i Mma Potokvane. Oboje su
žrtve nekih vrlo rđavih stvari. O, Mma..“
Mma Makuci je zajecala. Mma Ramocve je smesta ustala od svog
stola i prišla da je zagrli.„Ovo je veoma loš dan“, utešno je rekla.
„Veoma loš dan za sve.“
Jecanje Mme Makuci postalo je glasnije.„Siromah Fanvel“, rekla je
jedva razgovetno.„Stara se o celoj porodici, a sad više neće biti
novca. I Mma Potokvane. Šta će da jede? Sve je to jedna velika ne-
pravda, Mma.“
Mma Ramocve je osetila kako su joj suze skliznule niz obraze. Za-
tvorila je oči i ugledala Mmu Potokvane kako sedi na svom kauču,
bezizrazno i beznadežno zureći preda se. Poklonila je toj deci ceo
svoj radni vek; svaki svoj trenutak je, činilo se, provodila boreći se da
im omogući da ljudski započnu život. Neumorno se trudila da im to
priušti. A bio je tu i njen voćni kolač, koji je koristila kao sredstvo da
namami druge da pomognu siročićima; taj voćni kolač, taj čaj, ti sati
provedeni u razgovorima o svemu i svačemu. I mudrost koja je krasi-
la nadzornicu, razumevanje, nepresušni izvori dobrote ispod one im-
pozantne spoljašnjosti; sve to, izgleda, nije ništa značilo drumskoj kr-
starici reformi, efikasnosti i smanjenja troškova.
Nadlanicom je otrla suze: so na koži, naše ljudske suze.„Mma
Makuci“, reče ona nekako.
Mma Makuci je podigla pogled. Kad je progovorila, napola se gušila
od tuge.„Da, Mma?“
„Skuvaću čaj. Popićemo po šolju čaja.“
Mma Makuci je klimnula glavom i šmrcnula.„To je uvek najpametni-
je, Mma.“
 I bilo je, naravno. Šuštanje vode u lončetu bilo je samo po sebi zvuk
normalnosti, razbora, zvuk borbe protiv tugom prožete situacije. A
kuvanje čaja – običnog crnog za Mmu Makuci i crvenog afričkog za
Mmu Ramocve – bilo je prvi korak u obnavljanju osećaja reda i kon-
trole u njihovom poremećenom univerzumu. Potom, dok su sedele
jedna kraj druge držeći svaka svoju šolju čaja, počele su da rasprav-
ljaju o tome šta bi trebalo da preduzmu.
„Klovis Andersen“, rekla je Mma Ramocve.
Mma Makuci je potvrdno klimnula.„Moramo porazgovarati s njim.
On će znati šta nam je činiti.“
To što je Klovis Andersen bio tu da im pomogne, obema im je uliva-
lo ohrabrenje. Ako iko zna šta treba uraditi, to je svakako veliki
Klovis Andersen.„Sigurno će imati nekih ideja“, rekla je Mma Makuci.
„Kad napišeš takvu knjigu, tada izvesno uvek imaš ideja kako da is-
plivaš iz krize.“
„To je tačno“, rekla je Mma Ramocve.„Mora biti da i ovde važi neko
njegovo pravilo, a ako ne važi, onda...“
„Onda može da smisli novo“, dovršila je umesto nje Mma Makuci.
„Baš tako, Mma. Može da smisli novo. Pravilo 9 b ili tako nekako.“
„Biće to veoma dobro pravilo“, rekla je Mma Makuci.„Mislim da bi
trebalo da odete do njega, Mma.“
Kad su to rešile, nekoliko minuta su sedele i ćutale. Čaj je počeo da
čini svoje – kao i uvek – i svet koji je pre samo nekoliko minuta izgle-
dao tako sumorno počeo je da deluje malo manje takvo. Moralo je
postojati neko rešenje za oba problema s kojima su se suočavale.
Kada je reč o Fanvelu, mogli bi predočiti sudu karakternu preporuku;
Mma Ramocve je u sebi već počela da je sastavlja: Ovaj mladić
potiče iz siromašne porodice. Celu svoju platu, svaki pula, troši na iz-
državanje svoje bake, braće i sestara. Iskren je i pošten do srži... Si-
gurno će obratiti pažnju na ove njene reči ukoliko im bude pisala na
papiru sa zaglavljem agencije. Pa i gospodin Dž. L. B. Matekoni
može napisati nešto kao njegov poslodavac; moraće da ga sasluša-
ju, zato što njega svi vole i poštuju, pa čak i sudija to možda zna. A
opet, ako i ne zna, može li iko da ga spreči da primi karakternu pre-
poruku od onoga ko ju je napisao...?
Kada je reč o Mme Potokvane, naprosto će se boriti. Po mišljenju
Mme Ramocve, nije bilo ni najmanje sumnje u to ko je odgovoran za
otpuštanje Mme Potokvane: gospodin Dico. Ti bogataši ne vole da
im iko protivreči, da stane na put njihovim intrigama. E pa, ako je od-
lučio da se tako ponaša, onda će ovo biti borba golim pesnicama.
Nije, doduše, da je ikad doživljavala sebe kao nekog ko se bori u ru-
kavicama, ali ako i jeste, kucnuo je čas da ih skine. Gospodine Dico,
pomisli ona, namerili ste se na tešku kategoriju; što je tačno, dodade
u sebi. Ne žaleći se na tradicionalno građenu osobu ako nisi spre-
man za okršaj sa teškašem. Ne ulazi u ring s protivnikom koji je teži
od tebe. Dobro pravilo, zaključi ona – gotovo dostojno samog Klovi-
sa Andersena. Predložiće mu ga, za slučaj da ikad bude razmišljao o
novom izdanju. Na jedan kratak, prijatan trenutak, pred očima joj je
blesnula naslovna strana: Načela privatnog istraživanja: novo i dopu-
njeno izdanje, Klovis Andersen, s prilozima Mme Dragocene Ramo-
cve (Bocvana) i... da, u ovakvim stvarima valja biti velikodušan... i
Mme Grejs Makuci (dipl. sek., Bocvanski kol. zasek., 97 %).
 Dvanaesto poglavlje
DEJSTVO KREČA
Sledeća tri dana bila su ispunjena zebnjom – i neaktivnošću. Fa-
nvela su nedugo posle podizanja optužnice pustili iz istražnog zatvo-
ra, napomenuvši mu da bi moglo proći izvesno vreme pre no što
bude pozvan da se pojavi pred sudom. Do tada, nije se moglo uraditi
bogzna šta, premda gospodin Dž. L. B. Matekoni beše angažovao
advokata, prilično rasejanog čoveka koji je slučaj opisao kao„gotovu
stvar“.
„Pa to je dobro“, rekao je na to gospodin Dž. L. B. Matekoni.
Advokat je izgledao iznenađeno.„Dobro?“
„Pa da. Rekoste da je to gotova stvar...“
Advokat se nasmejao.„Jeste, gotova stvar sa stanovišta tužioca.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni ga je pogledao s nevericom.„Ali on
nije kriv. Ne mogu ga osuditi ako nije to uradio.“
Advokat je vrhom prsta potapšao sebe sa strane po nosu; čudan
gest koji gospodin Dž. L. B. Matekoni baš i nije umeo da rastumači.
„O, gospodine mehaničaru, bojim se da svi to kažu. Svi ti ljudi koji se
pojave pred sudom kažu: ’Nisam to uradio.’ Ali obično jesu.“ Ponovo
se potapšao po nosu.„Još mi nikad niko nije došao i rekao: ’Ja sam
to uradio, Rra.’ Niko. Stoga se pitam: ako niko od njih nije, ko jeste?
Znate li da mi kažete? Ne, nisam ni mislio da znate.“ Uzdahnuo je.
„Ali daću sve od sebe za ovog momka. Pokušaću da mu isposlujem
uslovnu kaznu, premda to zavisi od toga kom će sudiji dodeliti ovaj
slučaj. Neki od tih prikana imaju vrlo gadnu narav. Nikad se ne zna.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni nije pomenuo ovaj razgovor Fanvelu.
Rekao mu je samo da je obezbedio advokata i da ga je ovaj uverio
da će uraditi sve što može. Čarli, koji je u tom trenutku bio s Fanve-
lom, pljesnuo je rukama i odigrao jedan od onih svojih improvizova-
nih plesova kojima je imao običaj da obeležava dobre vesti.„Prva
liga!“, uzviknuo je.„Jes’ čuo, Fanvele? Advokat-budžovan. Pametan i
sve to.“
„Dobro je“, rekao je Fanvel.„Imam sreće, znači.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je odvratio pogled. Pitao se da li bi tre-
balo da pokuša da nađe drugog advokata, ali već je bio platio znatnu
sumu kao avans i verovatno će je izgubiti ako proba da nađe nekog
drugog. Možda je i najbolje imati realističnog advokata – najzad, i ne
treba ti neki koji, suočen sa sumornom perspektivom, ispoljava neos-
novani optimizam.
Mma Ramocve je dala sve od sebe da uteši Fanvela, rekavši mu za
karakternu preporuku koju sprema i uveravajući ga da će pravda
zacelo biti izvršena. Najvećim delom, međutim, prepuštala je to s Fa-
nvelom svome mužu; šegrt je oduvek bio njegova odgovornost i
činilo se da gospodin Dž. L. B. Matekoni radi sve što je potrebno da
bi podržao Fanvela do kraja. Ona sama je pak pretežno bila obuzeta
otkazom koji je dobila Mma Potokvane. Svakog dana je nalazila vre-
mena da se odveze do sirotišta, razgovara sa svojom prijateljicom i
podstakne je da se usprotivi otkazu.
„Već sam to uradila“, rekla je Mma Potokvane.„Pisala sam Odboru,
ali kažu da moje pismo mogu da razmatraju tek na sledećem sastan-
ku, a to je za dve nedelje. Dotad ne mogu ništa da učinim.“
Mma Ramocve se ugrizla za usnu.„Raspitivala sam se o tom
čoveku“, rekla je.„Razgovarala sam s prijateljem koji piše članke o
biznisu za Bocvanske novosti. Pitala sam ga ima li kakvih informaci-
ja.“
Mma Potokvane je slegla ramenima.„Niko ništa ne zna. I vaš prija-
telj će reći isto.“
To je bilo tačno. Novinar je obećao da će videti ima li u arhivi redak-
cije ikakvih korisnih informacija, ali na kraju nije imao šta da joj kaže.
„Izgleda da je čist ko suza“, rekao je.„Novac potiče iz zakonitih pos-
lova. Lanac hemijskih čistionica, čitav vozni park autobusa – takve
stvari.“
Mma Ramocve mu je zahvalila na trudu. Trudila se da i dalje deluje
vedro, ali što se ticalo izgleda da nekako pomogne Mmi Potokvane,
bila je sasvim klonula duhom. Bila je sigurna da bi nadzornica siroti-
šta, silna kakva jeste, bila sasvim u stanju da se suprotstavi gospodi-
nu Dicou i njegovim prijateljima u Upravnom odboru, samo da je ona
uspela da joj obezbedi municiju. Ali, bez toga je Mma Potokvane,
činilo se, bila bespomoćna i mogla je samo da čeka, isto kao i svako
drugi. Stoga su se njih troje – Mma Ramocve, gospodin Dž. L. B.
Matekoni i Mma Makuci – našli povezani u zajedničkom krugu
zebnje, nemoćni da učine išta iole značajno kako bi ohrabrili ostale ili
bacili išta sem sumornog svetla na nesreće koje su snašle Fanvela i
Mmu Potokvane.„Kao da je sve pošlo naopako“, rekla je Mma Ra-
mocve.„Znam da ne bismo smele da očajavamo, ali kao da je izne-
nada sve pošlo naopako.“
„Ceo svet se ruši“, rekla je Mma Makuci.„Ovo je sigurno kraj.“
Mma Ramocve je smatrala da je to verovatno preuveličavanje, ali
znala je kako se oseća Mma Makuci. Staviše, obe su se osećale
bespomoćno, a nisu mogle čak ni da potraže savet od Klovisa An-
dersena, pošto je bio iskoristio priliku da sa svojom prijateljicom
poseti biblioteku koju je gradila u Ganziju, na drugom kraju zemlje, i
javio je da će četiri do pet dana biti daleko od telefona.
„Sigurna sam da će, kad se vrati, umeti da nam predloži nešto“,
rekla je Mma Ramocve.
„Možda“, rekla je Mma Makuci, ali je onda turobno dometnula:„a
možda i neće.“
Futi Radifuti je bio u toku s događajima; kad je čuo, samo je žalosti-
vo odmahnuo glavom. Beše upoznao Fanvela i smatrao je da je kraj-
nje neverovatno da je momak uradio nešto nepošteno, ali znao je da
policija ponekad, sasvim razložno, ume da veruje kako ima dokaze
protiv nevinog čoveka. To se već ranije dogodilo jednom njegovom
radniku, pa je jadni čovek proveo devet meseci u zatvoru, zbog pres-
tupa za koji je Futi Radifuti bio siguran da ga ovaj nije počinio. Među-
tim, postojali su dokazi i žalba na presudu bila je rešena u korist op-
tužbe, što je, po Futijevom mišljenju, pokazivalo da i u dobro vođe-
nom sistemu krivičnog pravosuđa umeju da se potkradu greške.
Ali bio je prezauzet poslom i, premda je saosećao, nije imao vreme-
na da se bavi ovim stvarima. Beše primio veliku porudžbinu za opre-
manje novog hotela koji se gradio na periferiji, što je podrazumevalo
mnogo papirologije. Takođe, tu je bilo i pitanje njegove nove kuće, za
koju su se upravo izlivali temelji. Beton beše naliven i počinjali su da
se pojavljuju donji delovi zidova, što im je omogućavalo da zamisle
raspored prostorija. Poput kostiju skeleta u razvoju nekog stvorenja
koje se još formira, struktura kuće je poprimala oblik. Uskoro će
zidovi dosegnuti visinu na kojoj će moći da se vide otvori za prozore,
a nedugo zatim će i prve krovne grede krenuti da se pružaju jedne
prema drugima. Posle toga sve se svodi naprosto na završne
radove, budući da će keramičari, gipsari, električari i vodoinstalateri
prionuti da odrade svoj deo. Gospodin Putumelo beše obećao da će
ceo posao biti gotov u roku od dva meseca i Futiju se činilo da će
bez teškoća ispoštovati taj rok.
Istovremeno je gospodin Putumelo dao sve od sebe da ga odvrati
od poseta placu.„Najbolje je kad mušterija ne dolazi da se smuca po
gradilištu“, rekao je.„Gradilišta su opasna mesta, Rra. Jednom je
neko, i to baš mušterija, gurnuo ruku u mešalicu za beton – dok se
okretala.“ Žalostivo je odmahnuo glavom; da li zbog posledica ili pak
zbog celokupnog pitanja ljudske gluposti, to već nije pojasnio.
Futi nije rekao ništa. Ozlojedio ga je nagoveštaj da spada u ljude
koji će gurnuti ruku u mešalicu za beton, ali uobičajena odmerenost
u ophođenju nije mu dozvoljavala da se upušta u rasprave s vrlo aro-
gantnim preduzimačem. Smatrao je, međutim, da sme da obiđe
svoju kuću kad god poželi, bez obzira na to šta gospodin Putumelo
ima da kaže o tome. Najzad, to je njegov plac i svakako ima pravo
da se kreće po njemu ako hoće, vodeći računa, dabome, da ne gura
ruku ni u kakvu mešalicu za beton.
Zaključio je da će biti najbolje da ode predveče, odmah posle pet.
Radno vreme će u to doba dana već biti gotovo i moći će da pogleda
šta je urađeno a da ne navuče na sebe nezadovoljstvo gospodina
Putumela. I tako se jednog poslepodneva, nekoliko dana posle Fa-
nvelovog hapšenja, odvezao do završetka druma preko puta svog
placa, parkirao kola i pešice uputio grubim putem koji su vozila gradi-
telja utrla do kuće.
Bilo je ono doba predvečerja kad sunce, premda još visoko na
nebu, daje jasne naznake svojih namera. Sve duže senke stapale su
se međusobno; ptice su razmenjivale svoje kasnoposlepodnevne
poruke izveštavajući gde ima hrane a gde skloništa ili bučno privla-
čeći pažnju na prisustvo kakvog grabljivca, možda zmije koja vreba u
krošnji. Mekana svetlost kao da je sve bojila toplim zlatom i načas je
zamislio prizor koji će se po svoj prilici odigravati za nekoliko meseci:
sebe kako dolazi prilaznim putem i vidi Mmu Makuci kako ga čeka
na verandi dok se u kuhinji krčka slasni gulaš, a onda, možda malo
kasnije – ali ne mnogo kasnije, nadao se – decu kako mu trče u
susret i sebe kako ih podiže prema nebu, jer deca vole kad ih dižeš,
a ona ciče od oduševljenja.
Dok se približavao kući, on oseti nagli nalet uzbuđenja. Stvarno se
dešava; ovo je stvarno njegova kuća – njihova kuća; niski zidovi od
opeke su njegovi prostrane betonske površine, tamo gde će se nala-
ziti podovi, izlivene su od njegovom cementa, kupljenog njegovim
novcem. Nije mogao a da se ne osmehne i čak je rekao:„Vidi, vidi,
vidi“, premda nije bilo nikoga ko bi ga čuo.
Ili je barem tako mislio. Taman kad je hteo da prekorači preko
jednog od niskih zidova kako bi ušao u ono što je imalo da bude ku-
patilo, začuo je glas.
„Izvolite, Rra. Mogu li vam kako pomoći?“
Futi Radifuti se okrete na peti. Nizak čovek u plavom kombinezonu i
sa otrcanim sivim šeširom na glavi pojavio se kao niotkud.
„Ja sam Radifuti“, reče Futi.„Ovo je moja kuća.“
Čovek je brisao ruke komadom prljave krpe.„Čuo sam za vas“, reče
on, prešavši na engleski; behu počeli razgovor na secvanskom, ali je
čovek govorio sporo i sa stranim naglaskom.„Gospodin Putumelo mi
je rekao za vas.“ Složio je krpu i stavio je u džep plavog kombinezo-
na.„Jeste li došli da pogledate kuću?“
Ovo je Futiju zvučalo kao sasvim izlišno pitanje. Pa dabome da je
došao da pogleda kuću. Zašto bi se inače pentrao preko ovih zidića i
stajao nasred budućeg kupatila? Suzdržao se, međutim, i naprosto
potvrdno klimnuo.
„Dobro napredujemo“, nastavio je čovek.„Ja sam stolar, ali i zidam,
a radim i štošta drugo. Zovem se Tomas.“
Futi je posegao i stegao čoveku ruku, koja je na dodir bila gruba,
poput šmirgle. Bilo je to dejstvo kreča; čuo je kako on ume da ošteti
kožu. Kreč i opeke.
„Niste odavde“, rekao je Futi.
Čovek pokaza prstom.„Odonud.“
„S druge strane?“
„Da?“.
Život je bio tegoban s druge strane granice; ljudi su prelazili ovamo
da bi zaradili za život, da bi preživeli. Nije im bilo lako; oni koji su
ostali, kao i oni koji su bivali poslati nazad, malo čemu su imali da se
raduju.
Čovek je protrljao oči, koje su bile zakrvavljene.„Ovde sam već tri
godine. Nekako uspevam da sve vreme imam posao. Svakog dana
radim.“
Futi se namrštio.„Tri godine radite svakog dana? I nedeljom?“
 Čovek je potvrdno klimnuo.„Pogotovo nedeljom. Nisam imao nije-
dan slobodan dan. Tri godine.“
Futi je ćutao. Pretpostavljao je da to i nije toliko iznenađujuće.
Svaka teba koju ovaj čovek zaradi ima neki važan zadatak tamo
preko: možda čak plaća lekove koji održavaju u životu nekog od po-
rodice, obolelog od bolesti koja muči Afriku, koja se može održavati
pod kontrolom ali samo ako imaš novca, ti ili neko drugi, da za to
plaćaš.
„Ovo će biti veoma dobra kuća“, rekao je čovek.„Mnogo soba.
Dobro je videti kuću s ovako mnogo soba.“
Futi je primio kompliment na znanje.„Sam sam je osmislio. Dao
sam tehničkom crtaču da nacrta planove, ali osmislio sam je sam.“
„Baš ste je dobro osmislili“, rekao je Tomas.„Sve će biti na pravom
mestu. Savršeno.“
Ušli su u ono što je trebalo da bude dnevna soba. Tamo su zidovi
bili malčice viši – od pola metra do metar visoki – i zidar je pokazao
Futiju kako su napravljeni.
„Zahtevao sam najkvalitetniju opeku“, rekao je Futi razgledajući
spoljni sloj.„To su te. Stižu iz Južne Afrike, mislim. Gospodin Putu-
melo ih je specijalno poručio.“
„Vrlo su skupe“, rekao je Tomas.„Ali dobre opeke su uvek skupe.“
„A meni je vrlo drago“, rekao je Futi,„što ih ređa tako valjan majstor
kao vi, Rra. Vrlo mi je drago.“
Tomas ga je pogledao. U njegovom izrazu bilo je nečega što je
Futija uznemirilo, ali nije bio siguran šta je to. Nepoverenje? Ali zašto
mu ovaj čovek ne bi verovao, zašto bi mu uopšte bilo nelagodno? Da
ne radi možda na crno? To je bilo sasvim moguće, ali ako stvarno
nema radnu dozvolu, teško da bi ovako iskreno razgovarao. Oni koji
rade na crno drže se po strani, tvrde da su sa severa zemlje, tvrde
da im je jedno od roditelja Mocvana; šta god, samo ne pričaju suviše
otvoreno o svom nužno prikrivenom životu.
Tomas je nekoliko časaka izdržavao Futijev pogled, a onda je po-
gledao u stranu.
„Nešto nije u redu?“, upitao je Futi.
Tomas se ponovo netremice zagledao u njega. Futiju je bilo teško
da gleda pravo u njegove zakrvavljene oči – uznemiren, poželeo je
da mu doda nešto čime bi ih obrisao.
 „Ne smem uvek da kažem šta mislim“, promrsio je Tomas.
Futi je razmislio o ovome.„Ne, nije uvek lako.“ Zastao je. Ptica kre-
štalica – sivi turako – sedela je u krošnji jedne akacije i ispuštala svoj
optužujući krik; nekim pticama svet uvek izgleda nepravedan. Kao i
nekim ljudima.„Ali mislim da meni možete da kažete, Rra. Možete da
mi kažete ako vas nešto muči. Može biti da neću moći da vam po-
mognem, ali možda će pomoći već i to da kažete ono što morate.“
Tomas je odmahnuo glavom.„Ima nekih stvari o kojima ne smem da
govorim. Imam porodicu, znate, Rra, i šaljem im novac...“
Futi je klimnuo glavom.„Znam šta radite. I to je dobro.“ Delio ih je
čitav jedan svet, položaj tog čoveka i njegov položaj. Futi je bio dr-
žavljanin, i to situirani, jedne dobro uređene države; ovaj čovek, po-
misli on, spoznao je istinski strah i ne može da se vrati u svoje
mesto, na svoje, na ono na šta ima pravo. Za njega se niko ne
zalaže; niko.
„Stoga ne smem da kažem ništa što bi me dovelo u opasnost da iz-
gubim posao. Shvatate li?“
Futi se ukočio. Ovo se moglo protumačiti na samo jedan način: ovaj
čovek, ovaj zidar iz susedne zemlje, zna o gospodinu Putumelu
nešto što gospodin Putumelo ne želi da iko zna. A to bi moglo biti
bilo šta, od prikrivanja poreza, preko korišćenja kradenog građevin-
skog materijala, pa do nebezbedne gradnje... Osvrnuo se po gradili-
štu. Da li se tu sve gradi po propisima ili gospođin Putumelo štedi
nauštrb kvaliteta, radeći baš ono što osuđuje kod drugih?
Rešio je da ne okoliša.„Molim vas, Rra, recite mi; molim vas, recite
mi kao čovek čoveku, kao jedan brat drugome; recite mi – da li se
ova kuća gradi po propisima?“
Izgledalo je kao da je pitanje zateklo Tomasa.„Ali, naravno, Rra.
Gospodin Putumelo je veoma dobar preduzimač, a ja vam jamčim
da vrlo pažljivo obavljam svoj deo posla. Nikad ne bih gradio tako da
ne bude valjano.“
Futi je ispustio uzdah olakšanja. Ovo obelodanjenje, dakle, šta god
to bilo, nema nikakve veze s njegovom kućom. Ako Tomas ne želi da
kaže o čemu je reč, neće ga pritiskati; uopšte se ne bi iznenadio da
čuje da je gospodin Putumelo nešto namerio, ali šta bi to moglo biti,
to već nije bila njegova stvar. Sam Futi bio je pošten – bezrezervno –
ali jedan pošten čovek, koliko god se trudio, ne može učiniti pošte-
nim i ostatak sveta: odakle bi počeo?
Futi se sagnuo kako bi ispitao jedan zid. Nalazili su se u delu gra-
đevine u kom je Tomas, mora biti, tog dana radio: malter oko opeka
bio je mokar na dodir, hladan naspram kože i mekan. Naša kuća, po-
mislio je Futi. Naša kuća.
A onda mu je na pamet palo nešto što je onomad rekao gospodin
Putumelo. Na vašoj kući piše moje ime. To je bilo čudno, ali građe-
vinski zanat imao je mnogo aspekata za koje je Futi nalazio da su
čudni, baš kao što nije nimalo sumnjao da trgovina nameštajem ima
aspekata koje drugi teško shvataju. Završivši pregled niskog zida,
Futi reče:„Ovo je vrlo dobro izvedeno. Odličan posao.“ Zaista je bilo
tako: zid je strogo pratio nit viska, koji je postavilo uvežbano i saves-
no oko.
Okrenuo se. Tomas, koji je pre samo nekoliko časaka stajao tik iza
njega, više nije bio tu.
 Trinaesto poglavlje
NA DRUMU IMA I FINOG SVETA
Klovis Andersen se vratio s drugog kraja zemlje, umoran od puta, i
dobio poruku koju mu je ostavila Mma Ramocve. U njoj mu nije rekla
ništa o ružnim stvarima koje su se desile već je naprosto predložila
da se nađu na čaju u hotelu Prezident, nagovestivši da bi se, ako je
nazove, mogli dogovoriti o vremenu sastanka. Nazvao ju je i našli su
se dan posle njegovog povratka. Prepodne je bilo vrelo, ali premda
je vazduh bio težak, sadržavao je nagoveštaj onoga što će možda
doći; negde, još uvek daleko ali okupljajući se, bilo je kišnih oblaka.
Kiša će doneti predah od vrućine i suše, a zemlja će je žedno upiti i
naglo se obasuti novim zelenilom.
„Kakva vrućina“, rekao je Klovis Andersen na verandi hotela, seda-
jući preko puta Mme Ramocve.„Kakva strašna vrućina.“
„Onda ćemo popiti čaj“, rekla je Mma Ramocve.„Odmah ćete se
osećati bolje.“
Nije potrajalo dugo dok su im doneli čaj i, dok ga je sipala iz zde-
pastog belog čajnika, Mma Ramocve je počela da otkriva Klovisu
Andersenu nevolje s kojima su se suočavali.
„Znam da ovo nisu vaši problemi, Rra“, počela je,„ali mi... to jest,
Mma Makuci i ja, verujemo da ćete vi imati neku zamisao šta da ura-
dimo.“
Klovis Andersen ju je prekinuo.„Čekajte, Mma Ramocve. Možda
sam napisao onu knjigu, ali zaista ne bih sebe smatrao... stručnja-
kom.“
Mma Ramocve nije mogla da poveruje da on to ozbiljno misli.„Ali,
Rra, vaša knjiga je čuvena. Imate pravila za takoreći sve. Eto, na
primer, Pravilo broj šest...“ Počela je da citira Pravilo broj šest; Klovis
Andersen ju je ćutke slušao, jedva skrivajući iznenađenje što postoji
iko ko se seća da postoji tamo neko Pravilo broj šest, a kamoli da ga
zna napamet. Potom je rekao:„Tačno, Mma, Pravilo broj šest zaista
glasi baš tako, ali kažem samo kako ne mora da znači da sam kadar
da rešim baš sve.“ Netremice je zurio u nju, kao da bi da je snagom
volje natera da prida značaj njegovim protestima.
Mma Ramocve se nije dala smesti.„Ispričaću vam, Rra“, reče ona.
„Ispričaću vam o strašnoj stvari što nas je zadesila. Imamo ovde
jednu ženu koja je nadzornica sirotišta. Zove se Mma Potokvane i
krase je mnoge valjane osobine. Tradicionalno je građena, a njen
voćni kolač je nadaleko čuven. Sve bi uradila za siročad – baš sve –
i mnoga je smatraju majkom. Mma Potokvane ima više dece od
ijedne druge žene u Bocvani – ona je majka stotinama dece koja su
sad već odrasli ljudi. Takva vam je ona, Rra.“
Klovis Andersen ju je učtivo slušao.„Zvuči kao da je veoma pošto-
vana, Mma.“ Mma Ramocve je odvratila da je to tačno, ali da joj se
čini da se to poštovanje ne proteže i na neke članove njenog Uprav-
nog odbora. Ispričala mu je za otpuštanje i kako podozrevaju da je
gospodin Dico Dico upleo prste u to.„Mora biti da je to on, Rra“, rekla
je.„Niko drugi ne bi ni pomislio na tako nešto. Takvi ljudi misle da bi
trebalo da imaju vlast nad svime samo zato što su uspešni u bizni-
su.“
„Uistinu“, saglasio se Klovis Andersen, neodređeno zagledajući po
trgu. Nije imao pojma ko je Mma Potokvane, ali činilo mu se da je
dati otkaz jednoj takvoj ženi – ako je stvarno takva – ne samo glupo
nego i vrlo čudno. Kad je Mma Ramocve završila, zamišljeno je
kuckao prstima po stolu.„Zvuči kao baš gnusna rabota“, reče on.„Ne
volim takve stvari. Neka vrsta siledžijstva, zar ne? Oterati nekog s
posla zato što ima drugačije mišljenje.“ Odmahnuo je glavom.
„Nimalo lepo.“
Mma Ramocve je čekala da kaže još nešto, ali on je izgledao kao
da razmišlja o nečemu sasvim drugom. Nekoliko časaka ju je proži-
mala nesigurnost: da li bi stvarno trebalo da od velikog Klovisa An-
dersena traži savet u vezi s nečim tako beznačajnim, tako lokalnim –
barem po njegovom mišljenju – kao što je otpuštanje Mme Potokva-
ne? Međutim, uto se on okrenuo prema njoj i rekao:„Mma Ramocve,
mislim da ćete me pitati šta da radite. Je li tako?“
S olakšanjem je odvratila:„O, da, Rra. Tako je. Vidite, izgleda da ne
uspevam da smislim ništa što možemo da uradimo kako bismo po-
mogli Mmi Potokvane, a nešto se mislim, pošto ste napisali tu knjigu
i svi znamo kako...“
Podigao je ruku.„Pogrešno sudite o meni, Mma. Nisam čovek kakav
mislite da jesam.“
Slegla je ramenima.
„Svako može da napiše knjigu...“
 Odbacila je njegove prigovore.„Vrlo ste skromni, Rra – što je takođe
dobro. Ali nema potrebe da pričamo o tome. Pravo pitanje glasi: Šta
bi trebalo da uradim?“
Klovis Andersen je uzdahnuo.„Negde u knjizi pomenuo sam nešto o
odlasku na izvor problema. Zaboravio sam...“
„To je na strani 126“, rekla je Mma Ramocve.„Poglavlje se zove
’Kako da iza drveća vidiš šumu’.“
Klovis Andersen je potvrdno klimnuo.„Da, mislim da je tamo. Mislim
da sam rekao nešto o tome da valja ustanoviti odakle potiče problem
i onda otići pravo tamo.“
„Tačno, Rra. To ste rekli.“ Posmatrala ga je iščekujućim pogledom.
„Ovde je izvor problema gospodin Dico.“
Klovis Andersen je klimnuo.„Da. Stoga se zapitajte: zašto on ovo
radi?“
Mma Ramocve je pogledala u nebo. Postoji tako mnogo razloga za
ružno ponašanje, za zlobu i neljubaznost. Za to ponekad postoji
veoma jednostavno objašnjenje; ljudi povređuju druge zato što su
zlonamerni. To je obična pakost, nešto što postoji oduvek i nikad
neće prestati da postoji. Izgleda da nekim ljudima pričinjava zado-
voljstvo da drugima nanose patnju, i razmišljanje zašto to rade može
da ostane na tome. Ali, opet, ima i slučajeva kad se stvarno objaš-
njenje krije negde drugde, gde je posredi neki sasvim drugi motiv –
pohlepa, ambicija, kivnost... Toga ima toliko da možeš da biraš.
„Hoće da sagradi novu salu na imanju sirotišta“, rekla je.„Hoće da
se deca hrane u zajedničkoj kuhinji i tako uštedi novac. Jeftinije je,
znate, spremati svu hranu na jednom mestu.“
Klovis Andersen je razmislio o ovome.„Je li štedljiv, taj gospodin
Dico? Živi li običnim, jednostavnim životom?“
Mma Ramocve se osmehnula, jer su joj na pamet pale reči gospo-
dina Dž. L. B. Matekonija.„Mislim, Rra, da bi vam na to mogao odgo-
voriti moj muž. On kaže da o čoveku možeš suditi po tome kakva su
mu kola.“
Izgleda da je ovo zainteresovalo Klovisa Andersena.„U tome ima
nečega, Mma Ramocve. Da, u tome sasvim sigurno ima nečega.“
Zastao je.„Pa, kakva kola ima naš prijatelj? Neka obična?“
„Ne, Rra. Vrlo luksuzna. Luksuzna i drečava.“
 Klovis Andersen je shvatio.„Znači, možda ne želi samo da uštedi
novac. Možda želi da ga troši.“
Mma Ramocve je ukazala da taj novac koji bi se trošio ne pripada
gospodinu Dicu: taj novac pripada sirotištu.
„Razume se“, rekao je Klovis Andersen.„Ali u čije ruke dospeva?
Na šta se troši? Setite se šta sam rekao u knjizi. Pratite novac. To
uvek pali, Mma Ramocve.“
Pogledala ga je. Bio je u pravu, naravno. Uopšte joj nije palo na
pamet da postavi sebi to pitanje, nijednom za sve ove dane brige i
mozganja. A sad je ovaj tako skroman čovek, koji je nerado pričao o
Načelima privatnog istraživanja, sem ako mu to baš ne nametneš,
ovaj fini čovek, dirnuo pravo u srž stvari, i to bez ikakvog napora,
gotovo kao da nije ni morao da razmisli o svemu tome.
S naporom je suzbijala oduševljenje.„Mislim da ste u pravu, Rra, da
je to pravo pitanje koje sebi treba da postavimo.“
Klovis Andersen je napravio pokret rukom – kružni pokret koji je na-
goveštavao da bi da preformuliše pitanje.„Sebi ili njemu?“
„Mislite da bi trebalo da popričamo s njim, Rra?“
Potvrdno je klimnuo.„Da. Hajde da popričamo s njim o tim planovi-
ma za gradnju. A dok vi razgovarate s njim, ja ću ga posmatrati.“
„Posmatraćete ga?“
„Da. Zato, Mma Ramocve, što moje iskustvo kazuje da se ljudi
odaju sami. Čak i ako ništa ne kaže, opet će nam reći.“
Popili su čaj. Mma Ramocve je bila gotovo euforična. Što se nje
ticalo, istraga je sada bila u rukama nekog ko je, kako god pogledaš,
sigurno jedan od najuglednijih privatnih detektiva na svetu. I ovde je,
u Bocvani, s njom, radeći na slučaju u kojem se njih dvoje, bez i naj-
manje senke sumnje, nalaze na pravoj strani. Ako je nekoliko protek-
lih dana i bilo teško, to je sada bilo skoro sasvim zaboravljeno. Sad
je optimistično verovala da će smisliti nešto što bi moglo dovesti do
preokreta u vezi s otpuštanjem Mme Potokvane. A do toga mora da
dođe, jer ako ne dođe, onda u ovoj zemlji više nema pravde – što je
bilo nešto što Mma Ramocve nije bila spremna da pomisli ni o
jednom mestu, a ponajmanje o ovom koje je toliko volela, svojoj Bo-
cvani.
 Ispostavilo se da Dicou Dicou, čije se ime nije nalazilo u telefon-
skom imeniku, nije lako ući u trag. Međutim, Mma Makuci se prisetila
naziva jedne od njegovih kompanija i pronašla njen broj.„Evo ga“,
ponosno je rekla pokazujući na stavku u imeniku. „DD radinost. Tako
se zove. To su mu inicijali, razumete.“
Behu se vratili u kancelariju, gde je Mma Makuci, ushićena prisus-
tvom Klovisa Andersena, napravila čitavu predstavu od potrage za
telefonskim brojem. Mma Ramocve joj je čestitala i skrenula gostu
pažnju na diplomu Mme Makuci uokvirenu na zidu.„Bocvanski koledž
za sekretarice“, rekla je.„Moja pomoćnica je jedna od njegovih najis-
taknutijih diplomaca.“
„Najistaknutija!“ ispravila ju je Mma Makuci osmehujući se istovre-
meno Klovisu Andersenu.
„Devedeset sedam procenata“, žurno je dometnula Mma Ramocve,
pre no što je Mma Makuci uspela to da kaže. Nije želela da Klovis
Andersen pomisli da je Mma Makuci razmetljiva.
Klovis Andersen je okrznuo diplomu pogledom.„Vrlo dobro, Mma
Makuci. To je veoma dobra obuka za detektivski posao, znate. Upoz-
nao sam više ljudi koji su, pre no što su počeli da se bave ovom pro-
fesijom, stekli diplomu iz poslovne administracije. I dobro im je išlo.
Vrlo su metodični.“
Mma Makuci je blistala od zadovoljstva.„Hvala vam, Rra. Na kole-
džu su uvek isticali važnost metoda. Ako se pridržavaš metoda, go-
vorili su, nikad se nećeš izgubiti. Tako su nas učili.“ Klovis Andersen
je klimnuo u znak da se slaže s tim.„Takav pristup je za svaku po-
hvalu.“
„A naučili su nas i mnogo toga o arhiviranju“, nastavila je Mma
Makuci.„Vidite, ako imate dobar sistem za arhiviranje, onda...“
Mma Ramocve ju je prekinula u pola rečenice, pokajnički pogledav-
ši Klovisa Andersena.„Onaj broj, Mma. Dicoov telefonski broj, ako
biste bili tako dobri.“
Isprva je bilo zauzeto, ali, posle trećeg pokušaja, Mma Ramocve
zatekla se u razgovoru sa sekretaricom.„Ovo nije pravi broj Rra
Dicoa“, rekla je ova.„Moraćete da pozovete drugi broj. Žalim slučaj,
Mma. Do viđenja.“
„Ali, Mma“, žurno je rekla Mma Ramocve.„To je žalosno, stvarno
žalosno.“
 Na drugom kraju žice usledilo je kratkotrajno ćutanje.„Nemam drugi
broj Rra Dicoa, a biće mu vrlo žao što nismo mogli da porazgovara-
mo.“
Oklevanje je bilo gotovo čujno.„A zašto, Mma? Kojim povodom
zovete?“
„Ne mogu vam reći, Mma“, odvratila je Mma Ramocve.„Osim da je
ovde veoma važan strani gost koji mora da razgovara s gospodinom
Dicoom.“
„Ko je taj gost? Mogu da prenesem poruku.“
Ton Mme Ramocve se promenio.„O, žalim slučaj, Mma. Reč je o
previše važnom imenu da bih ga saopštavala telefonom. Hvala vam,
nije toliko važno. Barem nama nije.“
To naravno nije bilo je ono što je upalilo.
„Daću vam broj njegovog mobilnog telefona“, rekla je sekretarica.
„Pa probajte tako.“
„Ali hoće li se javiti?“, upitala je Mma Ramocve.„Često nazivam te
sprave i ostavim poruku, a niko je i ne sasluša. Kao da pričam sama
sa sobom. Stoga neka, hvala, Mma. Neki drugi put, mada, velika
šteta za gospodina Dicoa.“
„Postoji još jedan broj“, rekla je sekretarica.„Daću vam broj na koji
će se sasvim sigurno javiti, Mma.“
Dala joj je taj broj i privele su razgovor kraju.
„Ko je taj?“, upitao je Klovis Andersen.„Misli da je predsednik ili tako
nešto?“
„To je zato što ne želi da mu traže pare“, izjavila je Mma Makuci.„U
ovoj zemlji, ljudi stalno traže pare jedni od drugih. Stalno je tako. Pa
još ako si bogat, a on jeste, tada ti svakodnevno dolaze ljudi koji
tvrde da su ti rođaci ili tako nešto, i traže da im pomogneš oko bol-
ničkog računa ili školarine, ili su im potrebne nove cipele. A kakve su
cene cipela ovih dana...“
Samo napred, svali krivicu na nas! Svali krivicu na cipele!
Mma Makuci je naglo zaćutala. Kradom je pogledala u svoje cipele,
isto kao i Mma Ramocve, kojoj se takođe učinilo da je nešto čula.
Nije bilo jasno je li i Klovis Andersen nešto čuo, ali Mma Ramocve je
primetila da se malčice namrštio i lako nakrivio glavu, kao da se na-
preže da razabere nešto nerazgovetno.
 Mma Ramocve se nervozno nasmejala.„O, ljudi štošta žele“, reče
ona.„A drugi ljudi pokušavaju da im pomognu, što je ponekad teško.
Stoga bi možda trebalo da razumemo zašto neće da svako i u
svakom trenutku može da ga dobije telefonom.“
„Pa to sam i rekla“, živahno je rekla Mma Makuci.
Pomislio bi čovek da...
Glasić odozdo – ako je to stvarno bio glas, a ne plod mašte – ućut-
kala je Mma Ramocve, koja se glasno nakašljala i predložila da Mma
Makuci nazove broj koji su upravo dobili i spoji je s gospodinom
Dicoom. Mma Makuci ju je poslušala i ubrzo se Mma Ramocve našla
na telefonskoj liniji s gospodinom Dicoom lično.
Biznismen je bio osoran.„Ko ste vi, Mma?“, upitao je.
Mma Ramocve se predstavila.
„Znači, vi ste ta“, rekao je Dico.„Video sam vašu firmu. Tamo na
Tlokvenškom drumu, je l’ tako?“
„Ja sam ta, Bjra.“
Usledila je kraća tišina na drugom kraju linije. Zatim je rekao:„Znači,
želite da me istražite. Po čijem nalogu, Mma?“
Mma Ramocve je načas bila zatečena. Bilo je tačno da je pokuša-
vala da ga istraži, ali nije postigla ništa. Ali pošto ovaj poziv nije bio
deo tog jalovog raspitivanja, svakako bi trebalo da porekne da ga is-
tražuje. Nije stigla, međutim, jer je gospodin Dico nastavio:„Ako
želite da me vidite, Mma, ja sam u svojoj kancelariji. Možete odmah
doći, ako hoćete.“
Ovo je bilo više nego iznenađujuće, ali je Mma Ramocve žurno pri-
hvatila.„To mi sasvim odgovara, Rra. Mogu li dovesti nekoga sa
sobom? Gosta.“
„Možete“, odvratio je gospodin Dico.„Možete da dovedete koga god
hoćete. Ne smeta mi.“
Rekavši to spustio je slušalicu, a Mma Ramocve se okrenula prema
Klovisu Andersenu.„Nisam očekivala da će biti ovako lako.“
„Ono što izgleda lako ponekad nije tako kad mu priđeš blizu“, uplela
se Mma Makuci.„Tako piše u knjizi gospodina Andersena. Na stranici
74.“
Kao da je Klovisu Andersenu bilo neprijatno.„Nisam uvek u pravu,
znate“, blago se pobunio.
 Mma Makuci se nasmejala.„Vrlo ste skromni, Rra. A mi na kraju
uvek zaključimo da ste bili u pravu, zar ne, Mma Ramocve?“
Mma Ramocve se saglasila s ovim, ali nije navaljivala. Beše stekla
utisak da Klovisu Andersenu počinje da biva neprijatno zbog ovog
stalnog pominjanja njegove knjige. Ubuduće, pokušaće da to izbeg-
ne – barem kad je on s njima – i porazgovaraće o tome s Mmom
Makuci kad se budu našle nasamo.

Ispostavilo se da je lako pronaći prostorije DD radinosti. Na odvojku

koji je vodio od druma za Lobace, bila su postavljena dva velika
slova D. Prvo je bilo crveno, a drugo jarkozeleno, dok se ispod njih
nalazila tabla s naslikanom rukom koja je predusretljivo pokazivala u
pravcu velike bele zgrade.
Smešten na suvozačkom sedištu malog belog kombija Mme Ramo-
cve, Klovis Andersen je razgledao tablu.„Ego“, reče on.
„Kako rekoste, Rra?“
„Rekoh ego, Mma Ramocve. Taj čovek ima velik ego. Zašto bi
inače odabrao sopstvene inicijale za naziv svoje firme? I onda još iz-
rezao ovako ogromna slova?“
Mma Ramocve se osmehnula.„Mnogi biznismeni su pomalo takvi.
Kažu pogledaj me. Često pomislim kako bi to bilo dobro ime za
firmu: Kompanija Pogledaj me“
Klovis Andersen se saglasio.
„Kako se zove vaša firma, Rra?“, upitala je Mma Ramocve skrenuv-
ši prema hladovini koju su pružale krošnje dveju žakarandi.
Klovis Andersen je zurio kroz prozor.„Zvala se Mansi istrage.“
„Lepo ime, Rra. A ko je taj Mansi? Vaš kolega?“
„Mansi je grad“, objasnio je Klovis Andersen.„Grad u Sjedinjenim
Državama. U Indijani.“
„Baš lepo zvuči, Rra. Mansi zvuči kao Gaboron. Liči li bar malo na
njega?“
Klovis Andersen je razmislio o ovome dok je ona parkirala kombi.
„Možda malo. Mada, ponešto je različito. Imamo reku i proizvodimo
staklene tegle. Proizvodimo nadaleko čuvene tegle za turšiju.“
„Vrlo korisno“, prokomentarisala je Mma Ramocve isključujući
motor.„Rra, moram nešto da vam kažem. Pomalo sam nervozna
zbog ovog Dicoa Dicoa.“
 „Zašto, Mma Ramocve? Da li ga bije glas da je nasilan?“
„Ne, nisam čula tako nešto. Stvar je naprosto u tome da te krupne
zverke... umeju da navedu obične ljude da se osete veoma mali.“
Zastala je.„A tu je i još nešto: zašto je požurio da predloži da dođem
kod njega? Zašto je to uradio, Rra?“
Klovis Andersen je načas razmislio.„Zato što nešto krije“, rekao je.
„Zna da ste detektiv, zar ne? Pretpostavlja, dakle, da se raspitujete
za njegove poslove. I stoga je zaključio, vrlo mudro, da najbolji način
da izađeš na kraj s nekim ko te istražuje jeste da se sastaneš s njim.
Smesta pristani na sastanak i to će ga omesti. Već sam to viđao.“
Čeznula je za ohrabrenjem.„Stvarno to mislite, Rra?“
„Mislim, Mma Ramocve.“
Pokazala je prema staklenim vratima zgrade, iza kojih se video
stražar kako pogureno sedi na stolici.„Trebalo bi da uđemo“, rekla je.
„A ja ću imati na umu ono što ste rekli.“
Stražar, koji je pospano zurio napolje u suvu, žednu zemlju ispred
zgrade, kao da je jedva i primetio njihov dolazak.„Ovuda“, promrm-
ljao je pokazujući niz hodnik iza svojih leđa.„Druga vrata s desne
strane. Tamo ćete ga naći.“
Klovis Andersen i Mma Ramocve razmenili su upitne poglede.
„Onaj čovek je veoma lenj“, prošaputala je kad su se uputili tamo
kuda im je stražar pokazao.„Svaki put ustanovim da stražari nisu baš
sasvim budni. Mislim da je to dobar posao za nekog ko mnogo
spava.“
Klovis Andersen se zakikotao.„Verovatno je bolje da rade to, nego
da voze autobuse ili avione“, rekao je.
„Živa istina, Rra“, odvratila je Mma Ramocve.
Našli su se ispred Dicoovih vrata, na kojima je pisalo samo: GENE-
RALNI DIREKTOR, ULAZI ZABRANJENI.
„Ulaz zabranjen, jednina“, rekao je Klovis Andersen.
Mma Ramocve je pokucala i, kad se iznutra začuo glas, ušli su.
Tamo se, u fotelji iza ogromnog stola, nalazio gospodin Dico Dico, u
košulji sa zasukanim rukavima i levim zapešćem na kojem je domini-
rao nemoguće veliki ručni sat. Zrak sunca, koso padajuću kroz pros-
trani prozor iza njega, uhvatio je brojčanik sata i bleštavi odsjaj po-
igravao je na zidu kao mnoštvo svetlećih tačkica.
 Bila je to kancelarija bogatog čoveka i osobe na položaju; to se
smesta videlo. Na zidu bližem stolu gospodina Dicoa nalazilo se ne-
koliko uokvirenih fotografija i dokumenata: gospodin Dico Dico kako
se rukuje s bivšim predsednikom; gospodin Dico Dico na dobrotvor-
noj priredbi kako predaje ogromni ček; gospodin Dico Dico kako pre-
daje nagrade u gimnaziji. Na polici su se ređali predmeti koji su ličili
na nagrade za poslovne uspehe: trofej u obliku registar-kase, zdela
od graviranog stakla.
Mma Ramocve je predstavila Klovisa Andersena.„Gospodin Ander-
sen je gost u Bocvani, rekla je.„U poseti je mojoj agenciji, posmatra
kako radimo.“
Gospodin Dico se učtivo naklonio u pravcu Klovisa Andersena.
„Dobro nam došli, gospodine.“ Potom se okrenuo prema Mmi Ramo-
cve.„O čemu je reč, Mma? Ko želi da me istraži? Je l’ to nešto u vezi
s porezom? Neki misle da ne plaćam porez, ali ja to uredno radim.
Do poslednjeg pula.“
Mma Ramocve je odmahnula glavom.„Nema nikakve veze s pore-
zom, Bjra. Došla sam da porazgovaramo o mojoj prijateljici“, reče
ona.„O izvesnoj Mmi Potokvane.“
Ovo je imalo trenutno dejstvo. Gospodin Dico, koji je bio napet, iz-
gledao je kao da želi da vlada situacijom, a sada se vidljivo opustio.
Pokretom ruke pokazao je posetiocima da sednu; on se pak pružio u
svojoj fotelji, labavo sklopivši dlanove u krilu.„Ma nemojte? Ta žena.
Pretpostavljam da ste došli da me molite da je vratim na posao. Vi je
poznajete, Mma?“
Mma Ramocve se ugrizla za usnu.„Poznajem je, Rra. Ona je moja
stara prijateljica.“
Gospodin Dico je posegao za šibicom koja je ležala ispred njega na
stolu. Noktom rascepivši vrh, počeo je da je koristi kao čačkalicu, što
je bio gest proračunate nezainteresovanosti. Mma Ramocve je
šumno uzdahnula, ispunjena nelagodnošću koliko i gnevom zbog
ove predstave; šta će Klovis Andersen misliti o ljudima u Bocvani
ako se ovako ponašaju?
Netremice je gledala u Dicoa.„Razgovaram s vama, Rra“, reče ona.
„A ovaj čovek pored mene je gost.“
Ruka gospodina Dicoa odmakla se od njegovih usta. Čačkalica je
ostala podignuta, kao da drži malecku palicu.„Dakle, Mma? Ako
imam nešto među zubima, valjda smem to da sklonim? U svojoj ro-
đenoj kancelariji. Ili mi je potrebno vaše dopuštenje?“
Pogledala je u svoje cipele. Znala je da bi trebalo da pokuša da
vlada sobom; ništa neće postići ako se sporečka sa čovekom u čijim
se rukama nalazi sudbina Mme Potokvane. Ali, već sam se sporeč-
kala s njim, pomisli ona; već sam previše rekla.
Prikupila je svu snagu volje.„Molim vas da ponovo razmotrite svoju
odluku, Rra. Mma Potokvane je odlično obavljala posao nadzornice
sirotišta. Možda vi i ne znate za to. To je jedna izuzetna žena.“
Gospodin Dico je spustio čačkalicu.„Sasvim sigurno je odlično
obavljala svoj posao, Mma. Da, to svakako stoji. Ali...“, zastao je,
gledajući u Klovisa Andersena kao da očekuje da ga ovaj podrži.„Ali
dođe vreme da se krene dalje. Na čelu biznisa ne sme stalno da se
nalazi ista osoba. To nije dobra poslovna praksa, Mma, a siguran
sam da će vam naš prijatelj ovde to i potvrditi.“
Trudila se da ne diže ton, ali to se ipak desilo, uprkos njenim nasto-
janjima.„To nije biznis, Rra, nego dečji dom. To nije biznis.“
Gospodin Dico je prasnuo u smeh.„Mma Ramocve, danas je sve
biznis. Čak i države. I one su biznis. Crkve. Pogledajte koliko su
crkve pažljive sa svojim novcem. Na njihovom čelu nalaze se raču-
novođe. Čak i papa – čuo sam da se i on školovao za računovođu.“
Klovis Andersen nije mogao da dozvoli da mu ovo prođe.„Gospodi-
ne, to sasvim sigurno nije istina.“
Dico Dico ga nije ni pogledao kad mu je odgovorio.„Šta je istina?“,
upita on veselo.„Ko to zna? Jedan čovek kaže da je nešto istina,
drugi kaže da nije. Kako iko od nas to zna?“
Ovaj komentar propratilo je ćutanje. Klovis Andersen je pogledao
Mmu Ramocve i namrštio se. Ona je pak zurila u svoje ruke.„Nećete
da razmislite još jednom, Rra?“, tiho je rekla.„Mnogi bi bili srećni ako
biste ipak hteli.“
Gospodin Dico odmahnu glavom.„Žalim, Mma, odluka je već done-
sena. Siguran sam da će Mma Potokvane naći sebi drugi posao.
Kao što ste rekli, višestruko je nadarena, a tu su ti hoteli kojima tre-
baju dobre sobarice. Šta kažete na to? Verovatno bi na tim poslovi-
ma zarađivala mnogo više.“
„Nije reč o novcu“, oštro je odvratila Mma Ramocve.„Ovo što radi,
ona ne radi zbog novca. Potrebna je deci.“
 Gospodin Dico se osmehnuo.„I hoteli imaju svoje potrebe, Mma. To
je valjan posao. Da nema hotela, gde bi turisti spavali? Njima su po-
trebni ljudi kao što je Mma Potokvane.“
Mma Ramocve je uzdahnula.„To je tako mala stvar, Rra: prepirati
se oko građevine. Zašto je građevina toliko važna?“
Gospodin Dico se sav ukrutio.
„Nije reč o građevini“, rekao je.„Nije reč o tome.“ Potom je dodao:
„Preduzimač je posao dobio preko tendera. Tu nema razloga za ne-
suglasice.“
Mma Ramocve načas nije progovarala, samo je nepomično sedela.
Potom je ustala.„Ovo što radite je pogrešno, Rra. Znate to, zar ne?“
Nije skrenuo pogled.„To je vaše mišljenje, Mma. Ali zapravo vi gre-
šite. I molim vas da se ne ljutite na mene zbog ovoga što kažem, ali
ovo nema nikakve veze s vama. Ne želim da budem nepristojan
prema ženi poput vas, ali moram to reći. Ovo nije vaša stvar, Mma.
To je sve. Nije vaša stvar.“

Prvi deo puta natrag u kancelariju protekao je u tišini. Mma Ramo-

cve osećala se povređeno posle susreta s Dicoom Dicoom i nije
želela da govori; ali onda su, dok je prolazila kroz kružni tok nedale-
ko od centra za obuku vozača, iz oboje pokuljala osećanja u vezi s
onim što se dogodilo.
„Šta misli taj, ko je on?“, prasnula je Mma Ramocve.„Sedi tamo i
drži nam predavanje o potrebama hotela.,“
„Nije mi se dopao“, rekao je Klovis Andersen.„Baš nimalo.“
„A šta sam rekla o Mmi Potokvane? Toliko sam toga mogla da
kažem, ali kao da mi je glava bila prazna. Izneverila sam svoju prija-
teljicu.“
„Niste“, rekao je Klovis Andersen.„Rekli ste baš kako treba, Mma.“
„Samo smo traćili vreme.“
Nije se složio s njom.„Ne, nismo. Ni slučajno.“
Dobacila mu je upitan pogled.„Kako to?“
„Saznali smo sve što nam je bilo potrebno“, odvratio je Klovis An-
dersen.„Prvo, on je i pristao da vas primi tako brzo zato što je vero-
vao da ga istražujete. A to nam kazuje sledeće: da ima osnova za is-
tragu. A onda, kad je shvatio da je reč o Mmi Potokvane, promenio
se. Vidite, shvatio je da nema razloga za paniku.“
 Uviđala je to, ali pitala se kuda ovo vodi.
„A onda“, nastavio je,„jeste li videli kako je reagovao kad ste pome-
nuli građevinu? Pre toga je bio opušten. Potom se naglo zabrinuo.
To sam jasno video odande gde sam sedeo. Stisnuo je pesnice –
samo malo, ali video sam. Reč je o toj građevini, Mma. Rekao je da
nema veze s njom, ali ima. Tu moramo da začeprkamo.“
„Ne razumem, Rra, šta...“
„Očigledno pitanje, Mma, glasi ovako: kome je poverena izgradnja?
I zašto? Rekao nam je, iako ga o tome nismo ni pitali, da je posao
dodeljen preko tendera. Zašto je to rekao? Zato što, sve i ako je to
tačno, možete biti ubeđeni da nije dodeljen najboljem ponuđaču. Ne,
pomenuo je to zato što nešto krije. Vrlo je providan, naš gospodin
Dico.“
„Jeste...“
„Stvarno jeste, Mma Ramocve. A kao što znate, ne volim da citiram
samog sebe, ali ako bih sada smeo? Negde u knjizi – zaboravio sam
gde – kažem da će se ljudi, pod uslovom da ih dovoljno pažljivo slu-
šate, na kraju uvek sami odati. Uvek će pomenuti baš ono što im se
stalno mota po glavi, ono što su zgrešili. Potrebno je samo da sluša-
te: to uvek izađe na videlo.“
Mma Ramocve je skrenula oči s druma kako bi dobacila Klovisu
Andersenu pogled pun divljenja.
„Pripazite, Mma Ramocve. Kola nam nailaze u susret.“
Naglo je smotala u stranu – na vreme da izbegne kola koja su se
približavala iz suprotnog pravca. Onaj drugi vozač joj je mahnuo; pri-
jateljski, iz nekog razloga, a ne ljutito.
„Fin neki svet na drumovima u ovoj zemlji“, rekao je Klovis Ander-
sen.
„Mislim da je vozač bio moj rođak“, rekla je Mma Ramocve.„Ličio je
na njega.“
 Četrnaesto poglavlje
ZLATNA I IZNUTRA,
NE SAMO SPOLJA
I dalje je preovladavalo opšte mišljenje da sve ide naopako. Osećaj
je bio čudan – delile su ga Mma Ramocve i Mma Makuci, ali i gospo-
din Dž. L. B. Matekoni – i izgledalo je kao da je sve vreme prisutan,
kao zlokobna pozadinska muzika u nekoj uznemirujućoj drami, ne-
prestana, ispunjena rđavim slutnjama. Mma Ramocve se trudila da
razborito sagleda situaciju, nastojeći da ispoljava svoj uobičajeni op-
timizam, u čemu je u izvesnoj meri i uspela – samo da bi ustanovila
da su ti njeni napori da razvedri sebe i ostale posle nekog vremena
oslabili i da se stalno iznova priseća krajnje sumornog položaja Mme
Potokvane i Fanvela: nezaposlenost u slučaju Mme Potokvane i ru-
šenja sveta koje uz to ide, i podignute optužnice u slučaju Fanvela i
svega što taj proces podrazumeva – mada, što je manje razmišljala
o njegovim posledicama, to bolje.
„Čuo sam da hrana u zatvoru i nije tako loša“, primetio je Čarli
jednog jutra dok su pili čaj, Fanvel nije bio prisutan, budući da ga je
gospodin Dž. L. B. Matekoni bio poslao po neke rezervne delove.
„Rekao mi je jedan drug koji je završio u zatvoru zato što je nekog
prejako udario.“
Mma Ramocve, Mma Makuci i gospodin Dž. L. B. Matekoni preteći
su ga pogledali.
„Ne smeš da pričaš o takvim stvarima“, izgrdila ga je Mma Makuci.
„Fanvel neće otići u zatvor.“
„Možda hoće“, odvratio je Čarli.„Samo pričam o onome što bi moglo
da se desi. Šta tu ne valja?“
„Ponekad je bolje ne razmišljati o ružnim stvarima koje se sasvim
sigurno neće dogoditi“, blago je rekla Mma Ramocve.
Mma Makuci je delovala ljutito.„Kažeš da je taj tvoj drug prejako
udario nekog. Prema tome, to znači da možeš da udariš nekog
taman kako treba? Ni preslabo ni prejako?“
Čarli se branio.„Nisam to reko. Nisam reko da smeš da udaraš
ljude. Reko sam samo da je nekog prejako udario.“
Mma Ramocve je pokušala da okonča raspravu. Mma Makuci i
Čarli su upadali u kavgu i u najboljim vremenima; a kad je atmosfera
bila napeta, kao sad, postajalo je znatno gore.„Mislim da ne bi treba-
lo da pričamo o zatvoru“, reče ona.„Niti o udaranju ljudi. Svi znamo
da je Fanvel nedužan. Moramo samo da se nadamo da će advokat
dobro obaviti posao i postarati se da i sudija to uvidi.“
Čarli je zurio u svoj čaj.„Taj advokat je sasvim beskoristan, Mma.“
Mma Ramocve se namrštila.„Ne smeš tako da govoriš, Čarli.“
„Ne smeš, dabome“, prasnula je Mma Makuci.„Nemaš pojma o tim
stvarima.“
Čarli je podigao pogled.„Ali imam, Mma. To je isti advokat koji je
branio mog druga koji je nekog udario... koji je nekog udario.“
Nekoliko časaka niko nije progovarao. Mma Ramocve je podigla
pogled prema tavanici, privučena prizorom malog belog gekona koji
je naglavačke visio s tavanične grede. Gekon je jurio muvu, koja je
bila samo jedan skok daleko; skočio je dok je posmatrala, okončavši
mali sukob po kratkom postupku. Ni nalik na naše drame, pomisli
ona: one umeju da se razvuku, umeju da traju tako dugo. Fanvel je
bio primoran da trpi izluđujuće dugo čekanje dok ne sazna svoju
sudbinu; u svetu muve i gekona, to se svodilo na sekunde. Advo-
kat... Ona se priseti njegovog rezigniranog stava i mišljenja o sluča-
ju; a sad je Čarli potvrdio strahovanja koja je pokušavala da potisne.
Pogledala ga je.„Šta se dogodilo, Čarli? Šta ti je rekao taj tvoj
drug?“
„Reko mi je da je advokat zakasnio na suđenje. Reko je da...“
„Saobraćaj“, rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Svi znamo da
saobraćaj ume ujutru da bude gadan. Ne možeš da kriviš advokata
što je zakasnio na suđenje naprosto zato što je saobraćaj na drumu
bio previše gust.“
Bio je ovo hrabar pokušaj da se advokat prikaže u najboljem svetlu,
ali Čarli je na to samo odmahnuo glavom.„Zakasnio je zato što je za-
boravio dokumenta u kancelariji“, reče on,„pa je morao da se vrati po
njih. Tako kaže moj drug. I kaže da se sudija zbog toga naljutio, što
ga je zabrinulo. Nije dobro kad ti sudi besan sudija. To ništa ne valja’,
reko je.“
„I onda?“, podstakla ga je Mma Makuci. Ako već nešto ne valja,
smatrala je da je potrebno da se što pre suoče s tim.
„I onda je reko da je on – to jest, advokat – ustao, a moj drug je
s’vatio da je ovaj od njega pomislio da je neko drugi.“
 „Advokat je od njega pomislio da je neko drugi?“, upitao je gospodin
Dž. L. B. Matekoni.„Advokat nije znao ko je on?“ Obeshrabreno je
pogledao Mmu Ramocve.„Baš ne zvuči kao da je on dobar advokat,
Mma.“
„Ne“, rekao je Čarli.„Nije bilo tako, gazda. Advokat je znao da je on
advokat. Ali mislio je da je moj drug...“
„Onaj koji je nekog prejako udario?“, upala mu je u reč Mma
Makuci.
Čarli ju je okrznuo pogledom.„Jeste, taj. Mislio je da je moj drug
neko drugi...“
„Neko ko nije nikog udario?“, upitala je Mma Makuci. Čarlija je ovo
iznerviralo.„Pokušavam da ispričam“, požalio se.„A ona me stalno
prekida.“
Mma Ramocve ga je podstakla da nastavi.„Mma Makuci samo po-
kušava da pomogne“, reče ona.„Pričaj dalje, Čarli.“
Ispivši svoj čaj, Čarli je spustio šolju na ormarić za arhivu.„Ovaj
advokat – koji će biti i Fanvelov advokat – pobrko je klijente, pa je
moj drug morao da mu šapne da on nije taj za koga ga smatra nego
neko sasvim drugi. A onda se advokat sav spetljo i počo da lupeta
koješta. I onda mu je sudija reko da sedne i da popije čašu vode.“
Čarli je zastao.
„Nastavi“, tiho je rekla Mma Ramocve.
„A onda je advokat ustao i postavio neka pitanja. Moj drug kaže da
su to bila glupa pitanja i da mu je sudija na kraju reko da ućuti.“
„To ne može biti istina“, umešala se Mma Makuci.„Sudije ne govore
ljudima da ućute. Oni ne razgovaraju tako.“
„Niste bili tamo, Mma“, prezrivo je rekao Čarli.
„Nisi ni ti“, uzvratila je Mma Makuci.
„Ali moj drug jeste. A on mi je sve ispričao. Reko je da je zato dobio
tri nedelje zatvora. Da je taj advokat kriv za to.“
Mma Makuci nije bila spremna da dozvoli da mu ovo prođe.„Izvinja-
vam se, je li taj advokat nekog udario? Jesam li ja nešto pogrešno
razumela? Možda je advokat trebalo da ode u zatvor zato što je pre-
jako udario nekog.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je pogledao na svoj sat.„Treba da se
vratimo poslu“, reče on Čarliju.„Tamo napolju stoje kola koja čekaju
da ih se latimo. Neće se popraviti sama, dok mi ovde stojimo i priča-
mo sa ženama.“
„U pravu ste, gazda“, rekao je Čarli.„Pogotovo s jednom ženom...“
Bacio je pogled prema Mmi Makuci, koja mu se u znak odgovora
umilno osmehnula.
Mma Ramocve je uzdahnula.„U redu“, rekla je,„ali što se tiče ove
rabote s advokatom, Čarli, mislim da Fanvelu ne bi trebalo da pomi-
nješ išta o tome. Ne mislim da će mu koristiti da to zna. A to što
advokat nije uradio baš dobar posao s tim tvojim drugom, ne mora
da znači da neće pomoći Fanvelu.“
„Ne mora“, rekla je Mma Makuci.„Zato ne govori ovo Fanvelu, Čarli.
Znam koliko voliš da pričaš. Naprosto mu ništa ne pominji. Mnogo je
bolje da ne zna.“
Vrata koja su povezivala kancelariju Prve damske detektivske
agencije s dvorištem Brzih motora Tlokvenga stajala su pritvorena za
vreme pauze za čaj. Sad su se naglo širom otvorila i otkrila Fanvela
koji je stajao na pragu držeći u levoj ruci deo koji je bio poslat da
donese.
„Šta je to bolje da ne znam?“, upita on.

Postoje mučni trenuci iz kojih možeš da se izvučeš i mučni trenuci

kad nemaš kud. Ovaj je spadao u potonje, kako je Mma Makuci
objasnila Futiju Radifutiju kad se tog dana, za vreme pauze za ručak,
našla s njim u njegovoj kancelariji u prodavnici nameštaja Dvostruko
udobnije.
„Nismo mogli da ga lažemo“, rekla je.„Čuo je deo našeg razgovora,
tako da smo mu morali sve reći. Ima tog advokata koji ništa ne vredi,
razumeš, i Čarli je rekao da...“
Ispričala mu je o Čarlijevom drugu, o lošoj odbrani pred sudom i ža-
losnim posledicama kojima je urodila. Futi Radifuti ju je ozbiljno
slušao.„Trebalo bi da mu pribave drugog advokata“, rekao je.„Sigur-
no ima i boljih. Onaj s velikim nosom – znaš na koga mislim – kažu
da je veoma dobar. Sudije ne mogu da prestanu da gledaju u njegov
nos, pa uvek presude u njegovu korist.“
Mma Makuci se pitala zašto bi veliki nos trebalo da bude preimuć-
stvo za advokata i došla do zaključka da to možda ima neke veze s
autoritetom. Je li teže raspravljati se s nekim ko ima veliki nos?
Dotad nije razmišljala o tom pitanju, ali sad joj je palo na pamet da
možda i jeste. Međutim, bilo je prekasno da potraže advokata s
ubedljivijim nosom, sve i kad bi se takav mogao naći. Novac je,
objasnila je, već dat tom lošem advokatu, a Mma Ramocve i gospo-
din Dž. L. B. Matekoni, koji plaćaju Fanvelovu odbranu, ne mogu da
priušte da sebi plate i po drugi put.
„A kako je on to podneo?“, upitao je Futi.
„Bio je vrlo zabrinut“, odvratila je.„Gospodin Dž. L. B. Matekoni je
pokušao da mu kaže da će sve biti u redu; da će on popričati s advo-
katom i pobrinuti se da ovaj odradi posao kako valja.“
„I je li Fanvel odahnuo?“
„Nije.“
Futi Radifuti je tužno odmahnuo glavom.„Baš žalosna rabota. A ako
ga pošalju u zatvor, možeš misliti s kakvim će ljudima tamo imati
posla. On je još vrlo mlad i iskvariće ga svojim ružnim rečima i
ružnim pričama. To je vrlo zabrinjavajuće.“
Obeshrabreno su se pogledali, ali imali su posla za vreme te pauze
za ručak, a život je, kako je naglasio Futi Radifuti, morao da ide
dalje.„Postoji mnogo toga tužnog“, rekao je,„svuda oko nas, ali
moramo da nastavimo sa životom, zar ne? A to znači, Grejs, da
moramo da nastavimo da biramo one stvari.“
Mma Makuci se saglasila. Brzo napredovanje njihove nove kuće
značilo je da će koliko za dva do tri meseca morati da je opreme.
Futi trenutno nije posedovao ništa od nameštaja, budući da je kuća u
kojoj su živeli, koja je pripadala široj porodici Radifuti, bila puna poro-
dičnog nameštaja: stolica koje su u njoj ostavile razne tetke, stolova
koji su pripadali babama i čijeg je vlasnika sad bilo teško odrediti,
kreveta koji nisu pripadali nikom posebno već su naprosto oduvek
bili tu.
Razume se, za Mmu Makuci i Futija je zadatak opremanja kuće bio
znatno manje zastrašujuć nego za većinu mladih parova. Ne samo
da im novac nije predstavljao problem onako kao prosečnim mladen-
cima, već je i Futijeva stručnost u pogledu odabira nameštaja bila
neprocenjiva.„Sve što prodajemo“, rekao je,„najboljeg je kvaliteta i
napravljeno tako da traje. Međutim, ponešto je ipak kvalitetnije od
ostalog i, prema tome, napravljeno da traje još duže.“
 Mma Makuci je razmislila o ovome.„To znači da su neki vaši komadi
nameštaja bolji od drugih?“
„Može se i tako reći“, odvratio je Futi.„Premda mi to ne govorimo,
jer bi nas ljudi inače pitali koji je taj bolji nameštaj i onda bi kupovali
njega, ne obraćajući pažnju na ono što nije toliko dobro. To je uvek
veliki problem za one koji poseduju prodavnice. Zato moraš da
kažeš da je sve prvoklasno.“
„Ali to je tačno, zar ne?“, upitala je Mma Makuci.
„Jeste“, odvratio je Futi.„S tim što su neki prvoklasni komadi name-
štaja prvoklasniji od ostalih.“
„Shvatam.“
Tog poslepodneva trebalo je da razgledaju kauče i krevete. Bili su
već odabrali trpezarijski sto i osam odgovarajućih stolica: njih su po-
ručili iz trgovačkog kataloga i za nekoliko nedelja su imali da stignu s
druge strane granice. Kauč i krevet odabraće iz bogatih zaliha trgovi-
ne nameštajem Dvostruko udobnije, najveće trgovine nameštajem u
zemlji, koje su bile izložene u salonu.
Izašli su iz Futijeve kancelarije i uputili se prema prostranom skladi-
štu u kojem je trgovina bila smeštena. Ušavši u samu prodavnicu,
prošli su pored jedne radnice, sredovečne žene u radnom mantilu
koja je nosila kesu nečega što je ličilo na opremu za poliranje. Žena
je stala, osmehnula se Futiju i potom okrenula prema Mmi Makuci.
„To ste vi, Mma“, rekla je.„Baš mi je drago da vas vidim.“ Futi ih je
upoznao.„Ovo je Mma Rozmeri. Ona već veoma dugo radi kod nas.“
„Svakog dana“, rekla je Mma Rozmeri.„Isti posao.“
Mma Makuci joj je uputila tradicionalni pozdrav. Beše uočila ljubaz-
nost s kojom se Futi ophodio prema svojim zaposlenima i pomenula
je to jednom prilikom Mmi Ramocve, koja je prokomentarisala da,
ukoliko je tako, Mma Makuci može biti sigurna da će on biti dobar
muž.„Čovek koji je učtiv prema ljudima koji su mu potčinjeni uvek će
biti dobar čovek“, rekla joj je.„Pogledajte gospodina Dž. L. B. Mate-
konija; uvek je ljubazan sa šegrtima. A on je vrlo dobar muž, Mma.“
Zastala je.„Ljubazan je čak i prema Čarliju, Mma – čak i onda kad je
Čarli... pa, znate već kakav Čarli ume da bude.“
Mma Makuci je progutala knedlu. Bilo joj je jasno da mora biti lju-
baznija prema Čarliju i trudila se, stvarno se trudila. Ali kako da žena
– bilo koja žena – reaguje na mladića koji govori neke stvari koje je
govorio Čarli? Koji je rekao, na primer, da žene ne mogu da upravlja-
ju avionom, zato što bi stalno gledale u ogledalo proveravajući je li
im ruž u redu? Jeste, Čarli je to rekao; tim rečima, a ona je prasnula i
ljutito mu odbrusila da se trgne već jednom i shvati da tog trenutka,
dok razgovaraju, nebom lete avioni kojima upravljaju žene. Čarli je
na to prišao prozoru i pogledao u nebo, a onda rekao da ne vidi nije-
dan avion kojim pilotira žena i nije li to možda zato što su svi već po-
padali? Umešala se Mma Ramocve i učtivo pozvala Čarlija na red, a
Mma Makuci se tada polako smirila. Takvi trenuci su bili vrlo nezgod-
ni. Znala je da će Čarli jednom odrasti, ali šta ako od mladića koji
ima takva mišljenja odraste u starijeg muškarca koji razmišlja na pot-
puno isti način? U tome je nevolja s odrastanjem: ljudi ne odrastu
uvek onako kako bismo to želeli. A to je, što bi rekla Mma Ramocve,
opšte poznata činjenica.
Mma Rozmeri je posegla i uzela ruku Mme Makuci u svoje. Bio je to
sasvim prirodan gest – gest prihvatanja i solidarnosti.„Sada ste s
nama“, rekla je.
Mma Makuci je videla kako se Futijevim licem širi osmeh, pa se i
sama osmehnula.„To je dobro“, rekla je.
„A vi ste odabrali baš lepu ženu“, obratila se Mma Rozmeri Futiju.
„Srećni ste što imate ovako lepu suprugu. Svi se ponosimo vama,
Rra.“
Mma Makuci je osetila kako joj je žena blago stisla ruke dajući im
ovaj kompliment; to pokazuje, pomisli ona, da zaista tako misli. Ne
stežeš drugome ruke kad lažeš; to nije moguće.
„Vrlo ste ljubazni prema meni, Mma Rozmeri“, rekla je.
Druga žena ju je ozareno pogledala; bila je znatno niža od Mme
Makuci.„To je zato što ste usrećili našeg Futija, Mma Radifuti“, od-
vratila je.„Zbog toga smo svi srećni.“
Krenuli su dalje. Mma Makuci je pomislila: Mma Radifuti: to sam ja;
ja sam Mma Radifuti. Ja sam supruga ovog divnog, dobrog čoveka, i
to nije san. To se stvarno dešava. Ja sam Mma Radifuti.
„Ona najbolje polira u celoj Bocvani“, primetio je Futi kad su nasta-
vili prema prodavnici.„U stanju je da postigne da stolovi sijaju kao
sunce. Ljudi dođu u radnju, znaš, i diraju stolove nakon što su jeli
masne kolače ili krofne, pa stolovi budu puni otisaka prstiju. Mma
Rozmeri sve to dovede u red svojim alatkama i krpama.“
 Mma Makuci je saslušala ovo.„Ljudi umeju da budu baš prljavi“,
rekla je.„Imaju prljave ruke. Ne svi, ali mnogi.“
Futi se složio s njom.„Mora biti da je teško ako si neko ko po ceo
dan mora da se rukuje s ljudima. Predsednik, možda, ili velika film-
ska zvezda. Dolaze ti svi ti ljudi i kažu: Molim vas, rukujte se sa
mnom, a tebi dođe da ih upitaš jesu li oprali ruke. A to ne smeš, zar
ne – ne ako si neki od tih političara ili filmskih zvezda. Prvo moraš da
se rukuješ, a tek posle da razmišljaš: jesu li oprali ruke?“
Stali su pored jednog od stolova koje je Mma Rozmeri upravo ispo-
lirala.„Vidiš li ovo?“, rekao je Futi pokazujući u blistavu lakiranu povr-
šinu.„Kao ogledalo je. Kad imaš ovakav sto, možeš se ogledati u
njemu ujutru dok se briješ. Možeš da gledaš svoje lice na njegovoj
površini i briješ se.“
Sledeći su bili kauči i tamo su se zaustavili. Mma Makuci je gledala
po mnoštvu najrazličitijih raskošnih, tapaciranih kauča. Mnogi su bili
od kože, mahom crne, ali bilo ih je i krem boje, kao i u upadljivim ni-
jansama crvene i zelene. Pitala se kako bi bilo imati kauč od crvene
kože i načas je videla sebe kako sedi na jednom baš takvom, dok je
hladi jedan od onih velikih električnih ventilatora, i pijucka čaj i sladi
se nekim ukusnim zalogajem. Ako imaš takav kauč, možeš povaz-
dan da presediš na njemu uživajući u najvećoj mogućoj udobnosti,
razmišljajući o tome koliko si srećan, ali, nadala se, ne zaboravljajući
pri tom na one koji imaju manje udobne kauče, kao ni, štaviše, na
one koji ih uopšte nemaju.
Sagnula se da razgleda veliki četvorosed tapaciran materijalom
boje zlata s prišivenim resama. Jedva se i usudila da pogleda cenu,
ali je to ipak uradila i trgla se, preneražena. Nije valjda da običan
kauč toliko košta? Koliko je to goveda? Na brzinu je izračunala. Zar
postoje ljudi koji mogu da plate ovakvu cenu, a ako i postoje, zar ne
bi bili obuzeti trajnom nelagodom znajući da sede na tako skupom
komadu nameštaja? Ili bi mu se naprosto divili i ne bi ni sedeli na
njemu? Možeš li možda da ostaviš cenu na njemu pošto ga kupiš,
kako bi gosti koji ti dolaze u kuću mogli da vide koliko si ga platio, i
da se čude? Neko razmetljiv bi po svoj prilici tako i uradio, ali ona,
Mma Makuci, nikad se ne bi hvalila svojim bogatstvom. Ili, radije, Fu-
tijevim bogatstvom, podseti ona sebe: jer ja sam i dalje Mma Makuci
iz Bobononga i nikad – nikad – neću častiti sebe ovakvim kaučem,
kad u selima širom zemlje ima ljudi za koje je čak i stolica, skromna
drvena stolica, luksuz koji sebi vrlo verovatno i ne mogu da priušte.
Futi je primetio da ona razgleda kauč boje zlata.„Sviđa li ti se taj
kauč, Grejs?“, upita je on.„Što ne sedneš na njega? Vidi je li ti
udoban.“
Mma Makuci je oklevala.„O, samo gledam, Futi. Nije nam potreban
kauč boje zlata...“
„Isprobaj ga“, reče on.„Sedi.“
Obišla je kauč, stala ispred njega i polako, vrlo polako sela. Osetila
je pod sobom jastuk, istovremeno čvrst i mekan, pouzdan ali poda-
tan. Naslonila se, a osećaj je bio kao da tone u naručje nežnog,
utešnog ljubavnika.„O“, promrmlja ona i odmah potom izusti:„O.“
„Baš ti dobro stoji“, rekao je Futi.„Odgovara ti boja tog kauča.
Zlatna. To je tvoja boja, Grejs.“
Opipala je tkaninu prstima. Bila je glatka kao saten. Zlatna? Je li to
stvarno njena boja? Oduvek je smatrala da joj crvena dobro pristaje,
ali možda zlatna takođe odgovara onima koji lepo izgledaju u crve-
nom. Ako pazare ovaj kauč, a neće – ne po ovoj ceni – tada bi
možda mogla da kupi par zlatnih cipela, koje bi nosila kad sedi na
kauču. Videla je jedan takav par u prodavnici cipela na Keju, i mogla
bi da skokne tamo i proveri da li ih još imaju.
„Hoćeš li da uzmemo taj?“, upitao je Futi.„Možemo ako hoćeš.“
Uspravila se i ustala s kauča.„Neću“, odvratila je.„Vrlo je lep, Futi,
ali ne odgovara nam.“
Namrštio se.„Sigurna si? Izgledalo je kao da ti je baš udobno “
„Sigurna sam. I već vidim jedan tamo preko – onaj smeđi – za koji
mislim da će nam baš odgovarati.“
Otišli su do smeđeg kauča – mnogo manje upadljivog – i sela je na
njega. Fizički je bio znatno manje udoban od onog zlatnog, ali psihič-
ki tim udobniji. Ovo je bio kauč na koji možeš da sedneš u svakod-
nevnoj odeći, na kojem možeš da pojedeš krofnu ili popiješ šolju čaja
a da ne brineš o mrvicama ili prosipanju. Ovo je bio kauč u celosti
lišen griže savesti.
„Mislim da će ovo biti odličan kauč“, rekla je Futiju.„Isprobaj ga i ti.“
Futi je seo.„Dobro je napravljen“, reče.„Poznajem ljude koji prave
ove kauče. Veoma su pošteni.“
„U tom slučaju, želim ovaj“, rekla je Mma Makuci.
 Futi se prignuo i šapnuo joj na uvo:„Tako sam srećan, Grejs. Tako
sam srećan što si odabrala ovaj, a ne onaj zlatni. To mi pokazuje da
nisi od onih koji padaju na bleštave stvari. Ti si zlatna i iznutra, Grejs,
a ne samo spolja.“
Okrenula se i lako ga poljubila.„To je nešto najlepše što mi je ikad
iko rekao.“ Zlatna i iznutra, ne samo spolja.
Futi je pozvao poslovođu odeljenja, koji je dotle stajao sa strane, i
dogovorili su se da se kauč prebaci u skladište. Zatim su se vratili u
kancelariju, a onda je Futi odvezao Mmu Makuci natrag u agenciju.
Usput su stali na benzinskoj pumpi i Futi je izašao da natoči benzin.
Dok je davao uputstva točiocu, pored susednog aparata za sipanje
goriva zaustavio se neki kombi i iz njega je izašao čovek u plavom
kombinezonu.
Mma Makuci je posmatrala. Futi je podigao pogled i ugledao onog
čoveka, i očigledno ga prepoznao. Gledali su se časak ili dva, a
onda mu je Futi klimnuo na pozdrav. Onaj drugi je okrenuo glavu.
Potom je oklevao, osvrnuo se, a onda se zaokupio skidanjem pok-
lopca rezervoara na kombiju. Bilo joj je čudno što taj tako uporno ne
reaguje na Futijev prijateljski pokušaj da ga pozdravi; čak bi i osmeh
bio učtiv odgovor – osmeh ili klimanje glavom u znak otpozdrava.
„Ko je onaj nevaspitani čovek?“, upitala je Futija kad su nekoliko
minuta kasnije krenuli dalje.
„Jedan iz ekipe onog preduzimača“, odvratio je.„Upoznao sam ga
kad sam otišao da obiđem kuću. Ali on, izgleda, sad ne želi da me
poznaje.“
Mma Makuci se namrštila.„Zašto?“
„Pojma nemam“, odvratio je Futi.„Neki ljudi su veoma stidljivi.
Možda je od takvih.“
Mma Makuci je načas razmislila.„Stidljivi ili nepristojni, možda. Ne-
vaspitani poput svog gazde“, reče ona.„I taj je isto tako nepristojan.
Nepristojan gazda, nepristojni radnici. Ponekad to tako biva.“
Moguće, odvratio je Futi. Otac mu je davno utuvio u glavu lekciju:
osoblje će se prema tebi ophoditi onako kako se ti ophodiš prema
njemu.„To je nešto što pojedini poslodavci jednostavno ne shvataju“,
rekao mu je gospodin Radifuti Stariji.„Ali mi u prodavnici nameštaja
Dvostruko udobnije nećemo to nikad zaboraviti, zar ne, Futi?“
Nije zaboravio. Zapamtio je.
 Ostatak kratke vožnje natrag do agencije, Mma Makuci je ćutala.
Ćutala i razmišljala.
 Petnaesto poglavlje
KOLIKO ŠOLJA ČAJA...
Sutradan je Mma Ramocve dobila telefonski poziv od sekretarice iz
sirotišta. Bila je to žena koju je samo površno poznavala – žena
odrasla u Lobaceu, čiji je sin bio atletičar koji obećava, bosonogi
trkač o čijim su uspesima na atletskoj stazi povremeno izveštavale
Bocvanske novosti. Razmenile su uobičajene pozdrave, a onda je
Mma Ramocve, neodređeno se prisećajući da je u novinama videla
nešto o sinu – kako mu ono beše nadimak? – pitala za momka.
„Oprostite, Mma“, rekla je,„ne mogu da se setim kako se zove vaš
sin, ali videla sam napis u novinama, pa evo, da vas pitam kako je.
Mora da se baš ponosite njime.“
Žena se nasmejala.„Niko se i ne seća kako mu je pravo ime. To je
zato što ga svi zovu po nadimku. Sad ga zovu Munja, a čak ga i mi
kod kuće zovemo tako. Jeste, Mma, ponosim se njime; veoma se
ponosim.“
„Munja je dobro ime, Mma. Baš dobro.“
„Pod uslovom da mu ne udari u glavu“, rekla je sekretarica.„Čula
sam ga pre neki dan kako je nekog drugog trkača nazvao Kornja-
čom. Rekla sam mu da to uopšte nije lepo i da će jednog dana i nje-
gove noge postati spore – kao moje.“
Mma Ramocve je saosećajno uzdahnula.„Svačije noge postanu
spore, Mma. To je opšte poznato. Ali nije važno, sve dok bar pomalo
mrdamo. To je sve što je potrebno.“
Usledio je trenutak ćutanja; svrha poziva još nije bila otkrivena, ali
to nije bilo tako neobično. Često ume da potraje neko vreme dok
ljudi ne kažu ono što imaju da kažu – požurivanje razgovora smatra-
lo bi se neučtivim, pogotovo među staromodnim svetom, a Mma Ra-
mocve se prisećala da je sekretarica uistinu donekle žena starog
kova.
Æutanje se potom prekinulo.„Zovem zbog Mme Potokvane“, rekla
je sekretarica.
Mmu Ramocve je istog časa obuzela zebnja. Možda Mmi Potokva-
ne nije dobro?„Da nije bolesna...?“, promuca ona.
„Ne znam je li bolesna ili nije“, odvratila je sekretarica.„Znate da se
ona nikad ne žali. Ali ne umem da vam kažem, zato što nije ovde.
Otišla je.“
„Kuda je otišla?“
„Nekud. Ne znam kud. Samo je ostavila cedulju na kojoj piše da će
dužnost nadzornice do kraja meseca, kad Mma Potokvane svakako
odlazi, obavljati njena zamenica, Mma Paloi. Samo to je napisala.“
Sekretarica je zastala puštajući da se ova informacija slegne.„Pitala
sam se da nije možda kod vas, Mma. Vi ste njena najbolja prijatelji-
ca. Međutim, očigledno nije.“
„Ne, nije ovde. Preneražena sam, Mma, što ovo čujem. U normal-
nim okolnostima, Mma Potokvane ne bi nikad napustila svoje mesto.
Znate kakva je.“
Sekretarica se smesta složila s njom.„Da se nalazi na nekom od
onih velikih brodova i da taj brod tone, ona bi poslednja skočila u
more, Mma. Istina živa.“
Mma Ramocve nije mogla a da ne zamisli ovo: Mma Potokvane
stoji na palubi broda i čeka da se svi ostali ukrcaju u čamce za spa-
savanje i odu. A možda bi i Mma Makuci bila pored nje, grčevito ste-
žući svoju diplomu Bocvanskog koledža za sekretarice, željna da je
sačuva od vode koja nadire. Onda bi Mma Potokvane uskočila u
poslednji čamac i... i on bi se opasno nakrivio zbog njene težine, i
možda čak počeo da tone, a ona bi se opet postarala da ga posled-
nja napusti ili bi čak potonula s njim, odana dužnosti do samog kraja;
naokolo po vodi kovitlao bi se kojekakav krš – komadi slomljenog
drveta, prazni pojasevi za spasavanje, uokvirena diploma Bocvan-
skog koledža za sekretarice...
„Jeste li razgovarali s njenim mužem?“, upita ona.
Sekretarica je objasnila da je Rra Potokvane otišao da provede
neko vreme s rođakom kome je potrebna pomoć oko stoke.„Nema
telefon kod sebe“, nastavi ona,„a ne mogu da pronađem ime tog
rođaka. Ne znam kako da stupim u kontakt s njim.“
Mma Ramocve je naglas razmišljala.„Mislim da ne bi otišla kod
muža. Ne bih rekla.“
„Ne biste?“
„Ne. Ne bih rekla da bi tako postupila. Ona i ne voli tog muževljevog
rođaka – pričala mi je o tome. Kaže za njega da je pijanica.“
„I ja sam je čula da to kaže“, rekla je sekretarica.„A kaže i da taj
previše jede. Pojede, rekla je, sve meso u kući, a ženi ne ostavi
nimalo. Tim rečima, Mma: ja samo ponavljam ono što je rekla.“
Tačno, pomisli Mma Ramocve, ima takvih muškaraca; muškaraca s
debelim stomakom i mršavom ženom i decom.
„Imam ideju, Mma.“
Kao da je sekretarica odahnula.„Znala sam da ćete nešto već smis-
liti, Mma. Znala sam da ćete znati. Vi ste detektiv, znate...“
Nije bio dobar čas za laskanje.„Hvala vam, Mma, ali ovo je samo
ideja. Između ideje i rešenja postoji velika razlika.“
„O, Mma, to je sasvim tačno. Postoji velika razlika.“ Sekretarica se
u neprilici nakašljala.„A koja je to ideja, Mma?“
„Imanje“, odvratila je Mma Ramocve.„Mislim da je otišla na svoje
imanje.“
„Zašto tako mislite, Mma?“
„Zato što je jednom već otišla tamo.“
Mma Ramocve je objasnila da se jednom prilikom – koja nije bila
ovako ozbiljna kao ova sad – desilo da se Mma Potokvane osećala
preopterećena obavezama i da je uredila da nakratko predahne na
svojim poljima, ili na imanju, kako ih je nazivala.„Bilo je samo za
vikend, ali rekla je da je to najbolje mesto na koje možeš otići kad si
iscrpljen. Zato mislim da bi trebalo da proverimo je li sada tamo.“
Privele su razgovor kraju, nakon što je Mma Ramocve obećala da
će se javiti sekretarici čim nešto sazna. Rekla je da će lično otići
tamo; znala je put – otprilike – a vožnja nije trajala više od četiri sata.
Sekretarica je bila zabrinuta.„Dug je to put, Mma. I ne mislim da bi
trebalo da se sasvim sami upućujete u buš.“
Mma Makuci, koja je sedela na drugom kraju prostorije, čula je ovo.
„Recite joj da nećete ići sami“, uplela se.„Ići ćete sa mnom.“
Mma Ramocve je prenela ovu informaciju. Nije bila sigurna da je
zamisao baš najbolja, ali bila je to velikodušna ponuda, pri tom
upravo ono što bi čovek i očekivao od Mme Makuci, koja je, i pored
svih svojih mana – koje i nisu bile neke – bila odan i pouzdan prija-
telj, spremna da skoči i u vatru i u vodu... Ona zastade da razmisli:
kako bi se ovo moglo opisati, kao vatra ili kao voda? Nije bila sasvim
sigurna, ali, kako god bilo, biće dobro da ima Mmu Makuci pored
sebe.
 Dabome, trebalo je obaviti pripreme. Putovanje u bocvanski buš
nije nešto u šta se smeš upustiti tek tako. Te staze i bogaze, izrova-
ne od upotrebe i izlokane kišom, predstavljaju iskušenje za svako
vozilo, čak i za ono koje je, kao mali beli kombi, naviklo na takve
puteve. Moraš biti pažljiv: ako ti se desi kvar, moguće je da ćeš biti
kilometrima daleko od najbliže pomoći, tako da moraš da znaš gde
se nalaziš. Takođe, moraš da poneseš vodu – usput nemaš gde da
je nabaviš – i dovoljno goriva da stigneš do svog odredišta i nazad, i
nešto viška za hitne slučajeve.
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je u prvi mah bio nespreman da joj do-
zvoli da ide.„To mesto je bogu iza nogu“, prigovorio je.„I šta ako ona
nije tamo? Izgubićeš mnogo vremena tražeći nekog ko se možda
nalazi na drugom kraju zemlje.“
„Ako nije tamo“, suprotstavila se Mma Ramocve,„onda ćemo barem
sa sigurnošću znati da nije. To neće biti izgubljeno vreme.“
Ozlojeđeno je odmahnuo glavom.„To nije odgovor, Mma. A šta ako
se kombi pokvari? To je prastaro vozilo, a motor mu je...“
„Motor mu je sasvim dobar“, rekla je Mma Ramocve.„Servisirao si
ga pre dve nedelje, Rra, i rekao si da je u dobrom stanju. Situacija se
tako brzo promenila?“
Uzdahnuo je.„U odnosu na to koliko je star, kombi je stvarno u
dobrom stanju. Ali ne možeš se uputiti tako starim vozilom u buš, a
da se pri tom ne izložiš izvesnoj opasnosti. Znam za mnoga kola
koja su zauvek ostala...“ On spusti pogled, kao da odaje poštu
dušama preminulih kola.„Znam za mnoga kola koja su zauvek ostala
u bušu. A to je značilo veoma dugo pešačenje za njihove vozače.“
„Prihvatićemo taj rizik“, rekla je Mma Ramocve.„S ljudima je isto.
Možemo se u svakom trenutku upokojiti – tek tako. Ali to ne znači da
ne treba ništa da radimo i nigde da idemo, samo zato što postoji mo-
gućnost da se naprasno upokojimo.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je podozrevao da dalja rasprava ne bi
imala nikakve svrhe; nema šanse da ubedi Mmu Ramocve da druga-
čije postupi kad je prijatelj u nevolji. A uprkos svojoj zebnji zbog ovog
putovanja, delio je njenu zabrinutost zbog Mme Potokvane, kojoj se
oduvek divio i pored njene sklonosti da mu svaki put kad ga vidi traži
da popravi ovo ili ono. Shvatao je da mora to da radi; to je bio njen
posao, a deca pod njenom paskom su s godinama samo imala koris-
ti od toga što ga je tako ozbiljno shvatala. Radije nego da rasipa
energiju pokušavajući da spreči ekspediciju, utrošio ju je na to da
obezbedi da kombi bude što je moguće bolje spreman za put. Smes-
tio je u tovarni deo rezervne kante goriva i privezao ih remenima,
zbog truckave vožnje, a pored njih je stavio dva plastična kanistera
vode. Zatim je proverio ulje i akumulator, a ispod jednog sedišta za-
vukao je kotur užeta.„Nikad se ne zna“, rekao je gospodin Dž. L. B.
Matekoni.„Nikad se ne zna, zar ne.“
„Biću vrlo pažljiva, Rra“, rekla je Mma Ramocve i dodala:„Pa znaš
da sam uvek takva.“
Govoreći ovo, dobacila mu je pogled koji je nagoveštavao da će
voditi velikog računa o svim opasnostima zbog kojih je tako zabrinut
– koje god da su.

Imanje na koje se, kako su pretpostavljali, povukla Mma Potokvane

ležalo je zapadno od Gaborona, dosta daleko iza Molepololea, uza
sam rub Kalaharija, te veličanstvene polupustinje koja je predstavlja-
la samo srce zemlje. To je bio suv predeo na granicama nastanjivog
područja, a na tamošnjim poljima, ako su se mogla tako nazvati,
raslo je vrlo malo: nešto dinja i poneka leja sirka – ne mnogo više od
toga. Ipak, porodice koje su ih obrađivale čeprkajući sparušeno do
ne bi li izmamile nešto da nikne iz onoga što ponekad nije izgledalo
mnogo drugačije od kamena smrvljenog u prah, radile su to na
osnovu starodrevnog prava. Njihova loza bila je tu od pamtiveka i oni
su održavali ovu vezu sa zemljom čak i nakon što su se odselili u
gradove i sela. Svake godine, žene i deca otpešačili bi na svoja
imanja i provodili tamo čitave nedelje sejući i negujući useve. Bio je
to ritual koji je opstajao u rastućem prosperitetu, čak i onda kad nije
postojala stvarna potreba za žetvom ovih mršavih useva; tako su se
deca učila ko su, a odrasli podsećali na to.
„Znate put, zar ne?“, upitala je Mma Makuci kad su ostavile za
sobom Molepolole i uputile se sporednim drumom prema zapadu.
Mma Ramocve je zvučala samouvereno.„Da“, odvratila je.„Držimo
se ovog druma do Tatatokvanea, a potom skrećemo na onu stranu.“
Neodređeno je pokazala u pravcu severa.
Mma Makuci joj je dobacila nervozan pogled.„Na tu stranu, Mma?“
 „Da. Ima jedan put koji ide ovako...“ Napravila je zavojit pokret
rukom.„Ne idemo njime.“
„Ne!“
„Ne. Idemo onim koji ide ovako“ Pokret je sada bio više gore-dole.
„To je put koji moramo da tražimo. I onda, posle izvesnog vremena –
podužeg, zato što mora da se vozi vrlo sporo – naići ćemo na mesto
gde se put deli na dva, ili možda na tri kraka.“
„Na koliko, Mma Ramocve? Dva ili tri?“
Mma Ramocve je slegla ramenima.„Ne mogu baš svega da se
setim, Mma. Ali znam kojim putem treba da idemo, kad vam kažem.
Naučila sam te stvari.“
Upijajući ovu informaciju, Mma Makuci je ćutala. Zatim je upitala
Mmu Ramocve šta je tačno naučila. Mrežu puteva Bocvane?
Ova se na to osmehnula.„Ne možete naučiti sve puteve u Bocvani,
Mma. To učenje bi trajalo celog života, jer vazda menjaju puteve i
dograđuju ih. Pogledaju na mapu, oni iz Ministarstva za saobraćaj, i
onda povuku liniju preko nje i kažu da je to najbolje mesto za novi
drum. Hajde da uskoro sagradimo novi drum. Eto šta kažu.“
„I onda popiju čaj“, dometnula je Mma Makuci.
Obe su prasnule u smeh.„Da, Mma Makuci, potpuno ste u pravu. U
tim državnim službama stalno piju čaj. Kad samo pomislim koliko
novca vlada, mora biti, troši na čaj...“ Odmahnula je glavom u neveri-
ci pri pomisli na nezamislive brojke.
„Pa i mi dosta trošimo na čaj“, zamišljeno je rekla Mma Makuci.
„Kad se sve sabere, Mma. Vi popijete... koliko šolja čaja pijete,
Mma? Deset? Dvanaest?“
„Nisam brojala, Mma. Pa i vi...“
Nije je pustila da završi.„Dakle, da razmislimo, Mma. Popijete čaj iz-
jutra kad ustanete, zar ne? To ste mi rekli.“
„Dabome da izjutra kad ustanem popijem čaj“, ljutito je odvratila
Mma Ramocve.„Ima li ikoga ko izjutra ne popije čaj?“
Na ovo pitanje nije dobila odgovor, stoga je nastavila:„Ponekad po-
pijem dve šolje pre doručka. Zavisi. Ima dana kad, čini mi se, ispijam
čaj brže nego inače. A onda, opet, ima dana kad ga samo pijuckam,
pa to duže traje. Tih dana mi je dovoljna i jedna šolja. Jedna za po-
četak, to jest: kasnije popijem još čaja.“
„A onda?“, upitala je Mma Makuci.
 „A onda sledi čaj koji ide uz doručak. Skuvam pun čajnik i stavim ga
na sto, i popijem možda dve šolje čaja...“
Mma Makuci ju je pogledala iskosa, a Mma Ramocve je ispravila
svoju računicu.„Možda tri, Mma. Staviše, baš tri. Uvek.“
Mma Makuci je klimnula primajući ovo na znanje.„A onda, Mma,
sledi čaj u kancelariji. Ne smemo zaboraviti na njega.“
„Tako je“, rekla je Mma Ramocve.„Prepodnevni čaj – mada, samo
jedna šolja, Mma. Videli ste i sami. Zatim, u vreme ručka, slede dve
šolje, pa posle toga ide popodnevni čaj.“ Zastala je.„Koliko je to sve
skupa, Mma?“
„Mislim da sam izbrojala osam“, rekla je Mma Makuci.„Zaokružiće-
mo na deset.“
„Deset šolja“, zamišljeno je rekla Mma Ramocve.„A nismo ni došle
do večernjeg čaja. Moramo dodati i njega. Prema tome, sve u
svemu, četrnaestak šolja dnevno.“
„Četrnaest šolja“, glasno je ponovila Mma Makuci, brzo izračunavši
pre no što je nastavila.„To znači, sedamdeset šolja od ponedeljka do
petka. A šta je s vikendom?“
„Ne bih rekla da je preko vikenda mnogo drugačije“, rekla je Mma
Ramocve.„Preko vikenda ga kod kuće pijem u vreme kad bih ga
inače pila u kancelariji.“
Mma Makuci je ponovo izračunala.„Devedeset osam šolja“, reče
ona.„Zaokružićemo na sto. Postoji nešto, Mma, što se zove izveštaj
o grešci. Čitala sam o tome. Stalno se dešavaju te greške. Ima ih
baš mnogo.“ Gledala je kroz prozor na svojoj strani kombija, kao da
pretražuje pogledom buš što je promicao pored njih, i drveće akacije,
u potrazi za izveštajima o grešci.
„Stotinu šolja“, ponovila je Mma Ramocve.„To će mi sigurno dobro
činiti. Stotinu šolja crvenog afričkog čaja, Mma. Crveni afrički čaj je
krcat sve samim zdravim sastojcima. Od njega ću biti veoma
snažna.“ Zastala je.„Ne stidim se što pijem sav taj čaj, Mma.“
„Pa naravno da ne“, odvratila je Mma Makuci.„Nema nikakvog raz-
loga da se stidite što pijete stotinu šolja čaja nedeljno, Mma. Što
iznosi...“, ona ponovo zastade,„više od pet hiljada šolja čaja godiš-
nje. Vrlo impresivno “
„E, pa, eto, Mma Makuci. To su vam te brojke. Nema rasprave s
brojkama, zar ne?“
 Mma Makuci je izgledala zamišljeno.„A mi smo samo mala firma.
Trošimo taj silni crveni afrički čaj za vas i silni obični čaj za mene, a
samo smo mala firma. Zamislite, onda, koliko čaja se pije u Standard
banci. Zamislite sav njihov čaj, Mma. Pomislite samo. Ili u vladi. Svi ti
državni službenici koji ispijaju čaj po kancelarijama.“
„Pravo je čudo što uopšte ostaje išta čaja za nas“, rekla je Mma Ra-
mocve.„Nakon što vlada i banke i njima slični uzmu sav čaj koji im je
potreban, pravo je čudo što išta ostane za ljude poput vas i mene,
Mma, obične građane koji piju čaj.“
„U pravu ste, Mma Ramocve. To je pravo čudo. Čudo čaja.“
„Dobro čudo, Mma Makuci.“
„Veoma dobro čudo, Mma Ramocve.“
 Šesnaesto poglavlje
NAVIKE LAVOVA
Izgledalo je da je Mma Ramocve bez ikakvih teškoća pronašla
skretanje.„Sećam se tog drveta“, rekla je Mmi Makuci dok je skretala
kombijem na izrovani prašnjavi put.„Kad sam pre četiri godine bila
ovde s Mmom Potokvane, skrenule smo kod tog drveta. To je sasvim
sigurno pravo mesto.“
Mma Makuci je bila impresionirana.„Ja se posle četiri godine ne bih
sećala drveta“, reče ona.„Ne bih ga se sećala ni posle četiri dana,
istini za volju. Vi baš umete ovo, Mma.“
„Razume se, i putokaz je bio tu“, rekla je Mma Ramocve.„To je bilo
od pomoći. Zar ga niste videli, Mma? Tamo je bio mali znak s
imenom sela kroz koje prolazimo na ovom putu.“
Mmi Makuci je putokaz promakao. Gledajući kroz prozor, zurila je u
bezoblični buš.„Meni sve ovo izgleda isto“, reče ona.„Sve to drveće.
Sve je isto. I žbunje. Takođe je sve isto.“
Mma Ramocve je obazrivo ali vešto zaobišla kombijem veliku rupu
na putu.„Ne bih volela da noću vozim ovim putem“, rekla je.„Ove
silne rupe.“
„I lavovi“, dometnula je Mma Makuci, zadrhtavši pri samoj pomisli.
„Sada smo vrlo blizu Kalaharija, Mma, a tu ume da bude lavova.“
„Lavovi će se držati podalje od Mme Potokvane“, rekla je Mma Ra-
mocve.„Samo bi vrlo glup lav pokušao da je pojede.“
Mma Makuci se osmehnula.„Ili možda vrlo hrabar lav, Mma. Ali ne
bismo smele da ovako pričamo o lavovima. To je baksuz. Priča o la-
vovima priziva lavove – uvek to kažem.“
Mma Ramocve je razmislila o ovome. Tačno je; razmišljanje o ne-
sreći nesumnjivo privlači nesreću. Nije bila sigurna zašto je tako;
možda to ima neke veze s uočavanjem stvari. Ako razmišljaš o
nečemu, znači da si to uočio; ako ne razmišljaš o tome, tada je to
možda tu, ali nisi ga uočio. Moguće da je tako, ali...
Nije završila misao. Putovale su bolno sporo, ali su se poslednjih
dvestotinjak metara nalazile na malčice boljem delu puta, koji nije iz-
gledao onako gadno izrovan i izlokan. Ubrzala je premda to nije na-
meravala, s rezultatom da je mali beli kombi sada putovao gotovo
istom brzinom kao na mnogo boljem, pravom drumu. Vožnja je, me-
đutim, bila sasvim bezbedna, ako se izuzme pesak, koji je lagano
postajao dublji i počeo je da se prikrada na sam put. Sada je kombi,
koji je vozio znatnom brzinom, naleteo na deo puta na kojem je
pesak pokrivao čitavu površinu. To možda i ne bi predstavljalo neku
posebnu prepreku za vozilo s pogonom na sva četiri točka; za kombi
je, međutim, bilo previše i prednji točkovi, kačeći samo pesak koji se
pomerao i spadao dok su gume pokušavale da nađu uporište, naglo
su promenili pravac i zaneli kombi u duboki nasip od sitne bele
zemlje na ivici puta.
„Stali smo“, rekla je Mma Makuci kad se kombi, zatresavši se, za-
ustavio.
„Tako izgleda“, promrmljala je Mma Ramocve.
„Možda možete da se izvučete iz ovoga vozeći u rikverc“, rekla je
Mma Makuci.„Ako krenete unazad, opet ćete izaći na put. Šta misli-
te, Mma?“
„Samo to i mogu da pokušam“, rekla je Mma Ramocve kroz stegnu-
te zube. Ponekad su saveti Mme Makuci bili... kako bi se to moglo
reći? Očigledni.
Pritisnula je kvačilo i ubacila u rikverc. Motor je reagovao, ali su se
točkovi samo vrteli u prazno na sitnom pesku, uzvitlavajući oblake
prašine na obema stranama kombija.
„Ukopava se, Mma“, rekla je Mma Ramocve.„Točkovi se okreću, ali
nemaju za šta da se uhvate.“
Mma Makuci je uzdahnula.„Mislim da smo se zaglavile u pesku,
Mma.“
„Mislim da ste u pravu, Mma Makuci.“
Isključila je motor.„Trebalo bi da izađemo i vidimo šta se dogodilo“,
reče ona.„Već sam se jednom ranije zaglavila u pesku. Ali izvukla
sam se.“
„Ma nemojte, Mma? A kako?“
„Podmetnula sam džakove pod prednje točkove. To je gumama
dalo površinu za koju su mogle da se uhvate.“
Mma Makuci je pljesnula rukama.„Vrlo pametna ideja, Mma. Džako-
vi. Možemo da podmetnemo džakove pod gume.“
„Kad bismo ih imale...“
„Nemate nijedan džak, Mma?“
 Mma Ramocve je odmahnula glavom.„Razmišljala sam o tome,
Mma. Čak sam napravila i mentalnu zabelešku da ih spakujem. Gos-
podin Dž. L. B. Matekoni drži gomilu starih džakova tamo u Zebrinoj
ulici. Da sam se samo setila.“
Izašle su iz kombija kako bi procenile situaciju, koja je bila gora
nego što se Mma Ramocve pribojavala. Oba prednja točka na kom-
biju behu se tako živahno okretala u pesku, da su se sa svakim
obrtom samo sve dublje ukopavala. Sada je pesak dosezao do tri
četvrtine visine točkova i usled svakog narednog pokreta nesumnjivo
bi potonuli još više.
„Ovo ništa ne valja“, rekla je Mma Makuci.
Mma Ramocve je pogledala niz put.„Koliko će nam biti potrebno da
otpešačimo nazad do glavnog druma, Mma? Vi umete dobro da ra-
čunate.“
Mma Makuci se zagledala u pravac iz kog su došli.„Dovde smo pu-
tovali tridesetak minuta“, reče ona.„A kretale smo se brzinom od oko
petnaest kilometara na sat. To znači da smo prešle oko sedam kilo-
metara. Šta mislite, Mma, kojom brzinom možemo da hodamo?“
Mma Ramocve se počešala po glavi.„Tri kilometra na sat?“, odvaži-
la se.„Možda i sporije tamo gde je pesak dubok.“
„U tom slučaju, do druma nam treba najmanje dva sata“, rekla je
Mma Makuci i pogledala na svoj sat.„A sad je skoro četiri, Mma.
Druma ćemo se domoći negde oko šest, otprilike baš kad počne da
se smrkava.“
Nijedna nije progovarala. Nije prošlo dugo otkako su razgovarale o
lavovima i sad su obe razmišljale o istom. Mma Ramocve je pogle-
dala Mmu Makuci, koja je pogledala prvo u zemlju, a onda u nebo.
Mma Ramocve je pročistila grlo.„Kažu da nikad ne treba da napu-
štaš vozilo ako ostaneš u kvaru“, reče ona.„Ako to uradiš, onda spa-
sioci, kada stignu, pronađu kola, ali ne i tebe.“
„Pod uslovom da krenu da te traže“, rekla je Mma Makuci.
Mma Ramocve se osvrnula naokolo. Pejzaž koji je izgledao kao da
je prazan često zapravo nije bio takav; ljudske nastambe umele su
da se nađu na neočekivanim mestima – usamljena koliba ušuškana
tu, nekoliko kućeraka tamo; a između tih mesta postojale su staze,
koje su pejzažu davale život onako kako ga arterije daju telu.
 „Može neko naići“, rekla je.„Mislim da bi trebalo da ostanemo ovde,
za slučaj da se to desi.“
Mma Makuci je odmahnula glavom.„Niko neće doći, Mma. Ko će
doći čak ovamo sad kad sunce samo što nije zašlo? Ne, dugo
nećemo videti ni živu dušu. Možda danima, Mma.“
Dok je govorila, glas Mme Makuci je blago drhtao i Mma Ramocve
je shvatila da se njena pomoćnica boji.
„Ne plašite se, Mma Makuci“, reče ona.„Ovde nema nikakve opas-
nosti za nas. Moramo samo da sačekamo dok ne dođe pomoć.“
Nastojala je da zvuči vedro.„Čak i ako provedemo noć ovde, bićemo
dobro. Imamo vodu, a imamo i hranu. A u kombiju ćemo biti potpuno
bezbedne. Lavovi ne umeju da otvaraju vrata, znate. Nisu toliko pa-
metni.“
Mma Makuci se nije dopalo ovo pominjanje lavova.„Joj, Mma,
molim vas, ne govorite o lavovima. Pokušavam da ne razmišljam o
lavovima, a vi ih stalno pominjete.“
Mma Ramocve je spustila dlan na mišicu Mme Makuci ne bi li je
umirila.„Izvinite, Mma, nije trebalo da pominjem lavove. Mislim da ih
ovde i nema. Neću ih više pominjati.“ Ona zastade.„Mogle bismo da
upalimo vatru, Mma. Imam novine i šibice. Mogle bismo da je raspa-
limo, a onda da skuvamo čaj. Pomogao bi nam, čini mi se.“
„Čaj uvek pomaže“, saglasila se Mma Makuci.„Nakupiću nešto
grančica i drveta, pa ćemo upaliti vatru. Možda će dim privući pažnju
i neko će doći.“
„To je sasvim moguće“, rekla je Mma Ramocve, zadovoljna što je
njena pomoćnica malo živnula.
Mma Makuci je otišla da donese malu granu otpalu s drveta akaci-
je. Grana je delimično bila prekrivena skorenim blatom, koje su ter-
miti mukotrpno naneli na nju; Mma Makuci ga je usput čistila. Dok je
to radila, začula je škripu taljiga s magarećom zapregom koje su se
približavale.
„Eto vidite!“, uzviknula je.„Rekla sam vam da će neko doći.“
Mmi Ramocve bilo je na vrh jezika da je podseti da je zapravo tvrdi-
la sasvim suprotno, ali odlučila je da ne kvari trenutak.„Dobro je,
Mma. Više nismo same.“
Taljige su bile rasklimatane, skrpljene od prastarih ofarbanih dasaka
i šasije koja je nekad pripadala nekakvom motornom vozilu – neskla-
dan spoj drveta i metala, ali služile su svrsi. Bile su stare sigurno
dvadeset ili trideset godina, i moglo se očekivati da će potrajati naj-
manje još nekoliko decenija. Ovde gde je kiša padala neredovno i u
neznatnim količinama, rđa nije predstavljala problem. Opasniji su bili
mravi, sa svojim apetitom za drvo, ali to je bilo nešto na šta se moglo
paziti i sa čim se relativno lako moglo izaći na kraj.
Na taljigama se vozio starac, na pohabanom starom sedištu od
crvene kože izvučenom negde iz nekih kola. Na kraju dizgina koje je
držao nalazila su se dva magarca, upregnuta jedan do drugog, koja
su taljige vukla s dremljivim prihvatanjem – spokojstvom, štaviše –
svojstvenim svome soju. Njihovi koraci, na malim crnim kopitima, bili
su sigurni ali spori; biće brži u povratku, kad u nozdrvama osete
miris kuće, ali zasad im se nikud nije žurilo.
Mma Ramocve je izašla na put i podigla ruku na pozdrav. Čovek na
taljigama je zategao dizgine, skinuo šešir i obrisao čelo. Dah joj je
stao: šešir je tako ličio na šešir koji je njen otac, pokojni Obed Ramo-
cve, nosio svakog dana svog života nakon što se vratio iz Močudija –
ili je barem njoj tako izgledalo. Šešir koji su stavili s njim u kovčeg,
da ga prati na tom poslednjem putovanju u grob; šešir koji je jednom
prilikom izgubio na drumu, a neko nepoznat ga je pronašao i stavio
na zid kako bi ga vlasnik video; onaj isti bezoblični šešir zbog kojeg
ju je kao curicu bilo stid – očevi drugih devojčica imali su modernije
šešire – ali koji je zavolela kao simbol svega što su on, i Bocvana,
zapravo, predstavljali – pristojnosti, spokojstva, ljubaznosti – kojih je
u svetu bilo sve manje, a kojih su se svi sećali i žalili za njima.
Čovek je vratio šešir na glavu, privezao dizgine taljiga i sišao sa se-
dišta.
„Reko bi’ da ste se zaglavili, Mma!“, obratio se Mmi Ramocve.„Ovaj
pesak je poznat po tome. Kad god neko naiđe ovuda, zaključi da
ovaj pesak traži od njega da ostane da popričaju.“
Mma Ramocve se nasmejala.„Možda je usamljen, Rra.“
Čovek je klimnuo glavom.„Moguće, Mma. Al’ možda bi samo da
podseti ljude da su kola s pogonom na četiri točka jedini način za pu-
tovanje ovim krajem – na čet’ri točka ili...“ i tu on pokaza prema ma-
garcima, koji su žalostivo odmeravali Mmu Ramocve,„na čet’ri noge“.
Mma Ramocve je dostojanstveno prihvatila neizrečeni prekor.„U
pravu ste, Rra. Moj muž bi se složio s vama. Međutim, mojoj prijate-
ljici i meni bilo je veoma stalo da što pre dođemo kod Mme Potokva-
ne, tako da smo ipak krenule na put. A sad imamo dovoljno vremena
da se kajemo.“
„Uvek imamo više nego dovoljno vremena za kajanje“, rekao je
čovek.„Ja se već godinama kajem zbog svega.“
Mma Makuci, koja je stajala po strani, prišla je sada i predstavila
se.„Ja sam pomoćnica... saradnica ove gospođe. Možete li da nam
pomognete, Rra? Još malo pa će mrak i...“
„Moja prijateljica je zabrinuta zbog lavova“, umešala se Mma Ra-
mocve.
„Lavova?“ Čovek se zakikotao.„Ovde nema lavova, Mma. Pitajte
moje magarce – ako nanjuše lava, sve i ako je taj lav mnogo daleko,
odma’ podbruse pete. Nema više lavova – ne ovde. Na dan hoda u
onom pravcu – preko prema Kalahariju, da, natrapaćete na jednog ili
dva lava. Ali ovde nećete.“
„Dan hoda za nas ili za lava?“, upitala je Mma Makuci.
Mma Ramocve je prebacila ovo na šalu.„Ma nema veze, Mma.
Čovek kaže da ovde nema lavova.“
„Za nas“, rekao je ovaj, okrenuvši se prema Mmi Makuci.„Za lava,
možda dva sata. Lavovi brzo trče. Jeste li i’ videli kako trče, Mma?“
Mma Makuci je načas razmislila. Nikad nije videla lava kako radi
bilo šta, nikad nije ni naišla na nekog, ali nekako je slutila da zna
kako trče.
„Znam kako se kreću“, rekla je.„Legnu na stomak i prikradaju se.“
Čovek se namrštio.„Ne, Mma, to je samo kad vrebaju plen. I to
lavice. Ako pešačite kroz buš, recimo, i lavica vas spazi i odluči da
vas pojede, onda se ona tako spusti i hoda na savijenim nogama. To
je zato da joj glava ne bi štrčala iznad trave, kako je niko ne bi video.
Tak’i su vam lavovi.“ Zastao je i pokazao prema bušu koji se prosti-
rao iza kombija.„Tamo preko, vidite, ono je dobro mesto da nam se
lavica prikrade. Ono malo žbunje bi je sakrilo i ne bi’ ni znali da je
tamo, a ona bi nam svakog časa prilazila sve bliže.“
Ponovo se okrenuo prema Mmi Ramocve.„Rekoste, Mma, da ste
došle kod Mme Potokvane?“
Mma Ramocve se osmehnula.„Tako je, Rra. Ona je naša stara pri-
jateljica i njeno imanje je tu u blizini.“
 „O, pa znam“, rekao je čovek.„Ona je i moja stara prijateljica. Štavi-
še, ona je u rodu s rođakom mog brata od druge majke. Poznajem je
otkako pamtim.“
„Je li ona ovde, Rra?“, upitala je Mma Makuci.
Pokazao je niz stazu.„Jeste, ovde je. Juče je došla. Niko je nije oče-
kivao, al’ došla je. Nešto nije u redu, reko bi’, al’ neće da kaže
ženama ništa o tome. Moja žena ju je pitala i rekla joj je da je sve u
redu. Al’ nije.“
„Nije, Rra, u pravu ste“, rekla je Mma Ramocve.„Uopšte nije u redu.
To je u vezi s njenim poslom.“
Čovek je nekoliko časaka ćutao razmišljajući o tome.„Može da se
vrati ovamo. Ima valjana polja. Može da ostane. Ona ovde ima
mnogo rođaka i oni će je paziti.“ Okrenuo se i pogledao prema kom-
biju.„AL’ ne možete kod nje tim kombijem, Mma. Moraćete ga ostaviti
ovde i otpešačiti tamo. Odavde nije daleko do nje – možda pola sata
hoda, onim putem.“
„Ali ne možemo ostaviti kombi ukopan u pesku“, prigovorila je Mma
Makuci.„Kako ćemo se vratiti u Gaboron? Ne možemo pešice.“
„Nećemo ga ostaviti u pesku“, rekao je čovek.„Pomoći ću vam da
ga izvučete, a onda ćemo ga ostaviti ovde. Možete ga pokupiti kad
završite svoju posetu Mmi Potokvane. Ovde će biti sasvim bezbe-
dan.“
Mma Ramocve i Mma Makuci su pogledale u magarce. Jedan od
njih, očigledno stariji od onog drugog, siv oko njuške i očiju, izgledao
je kao da spava na nogama, spuštene glave, ravnodušan prema
muvama koje su zujale oko nečega na njegovom uvu što je izgledalo
kao otvorena rana.
„Vrlo su snažni“, rekao je čovek primetivši njihove poglede.„Izvlačili
su oni i veće kombije odande. Ništa ne brinite, Mma.“
„Imam uže“, rekla je Mma Ramocve.„Ispod sedišta, moj muž ga je
stavio tamo. Možemo se njime poslužiti, Rra.“
Odmahnuo je glavom.„Imam ja svoje, Mma. Uvek ga nosim, jer
znam da mi može zatrebati. Uzećemo moje.“
Obišao je do zadnjeg kraja taljiga i izvukao uže iz kutije koja je bila
ekserima prikucana za daske. Zatim je otkačio jaram s prednje
strane taljiga i počeo da mami magarce tako da stanu ispred nahere-
nog malog belog kombija. Mma Ramocve je bila impresionirana nje-
govom poslovnošču – zaključila je da je to čovek koji zna šta radi.
„Uđite u kombi i upravljajte, Mma“, rekao joj je.„Inače će točkovi
ostati okrenuti u pogrešnom pravcu i samo će se zavući dublje u
pesak. Terajte nazad prema sredini puta.“
Mma Ramocve se vratila u kombi i smestila na vozačko sedište.
Čovek se potom obratio Mmi Makuci, predloživši da pogura kombi
otpozadi dok on spreda povlači jaram i ubeđuje magarce da poteg-
nu. Potom su oboje zauzeli svoja mesta i čovek je počeo da viče na
magarce.
U kabini, Mma Ramocve je osetila da se kombi pomerio – ali tek
neznatno. Potom, kad je čovek zvučno šljepnuo jednog magarca,
ponovo se pokrenuo prema napred, dok su mu se točkovi vukli po
pesku, samo da bi stao i potom otklizao unazad onih nekoliko drago-
cenih centimetara koje je upravo bio prevalio.
„Stoj“, doviknuo je čovek magarcima i Mmi Makuci.
„Stala sam“, viknula je Mma Makuci otpozadi.„Preteško je, Rra.“
Čovek je bio zbunjen.„Veoma su snažni...“ Glas mu je zamro, Po-
gledao je Mmu Ramocve.„Možda bi, Mma, bilo bolje ako bi’ zamolili
drugu gospođu...“ On pokaza glavom u pravcu Mme Makuci.„Možda
bi’ mogli da je zamolimo da upravlja, a vi da pogurate. Stvar je u
tome da je ona malko manje...“
Mma Ramocve je bila učtiva ali odlučna.„Tradicionalno građena.“
„Tako je“, dočekao je čovek.„Malčice je suvlja, dok ste vi...“
„Tradicionalno građena“, ponovo je dometnula Mma Ramocve.„Ne
sekirajte se, Rra. Ne stidim se sebe.“
Čovek je dao sve od sebe da odbaci i samu pomisao.„Dabome,
Mma, dabome. Naprosto su ovi magarci malo matori – pogotovo
onaj – i pomalo im je teško da vuku kombi i... tradicionalno građenu
gospođu. S drugom gospođom za volanom, mislim da će nam poći
od ruke.“
Mma Makuci, koja je pratila ovaj razgovor, osmehivala se prilazeći
vratima. Međutim, nije rekla ništa; bilo bi neučtivo, naravno, i pokazi-
valo bi potpuni nedostatak ženske lojalnosti. Znala je da muškarci ne
razumeju te stvari.
„Morate pripaziti da ne postanete previše suvi, Mma“, promrmljala
je Mma Ramocve prepuštajući joj mesto u kombiju.
 Mma Makuci se osmehnula.„Mma, već postajem pomalo tradici-
onalno građena. Ne bih rekla da sam u opasnosti da okopnim.“
Čovek se sada vratio na svoje mesto, pored magaraca, dok se
Mma Ramocve naslonila na zadnji kraj kombija, ukopavši pete u
pesak i pripremivši se da svom težinom pogura u željenom pravcu
kretanja. Čim je to uradila, kombi se malčice pomerio, čak i pre no
što su magarci potegli.
„Brojaću do tri“, doviknuo je čovek.„Onda ćemo da potegnemo, a vi
pogurajte, Mma. Je’n, dva, tri!“
Ovog puta je reakcija kombija bila trenutna i Mma Ramocve je
morala brzo da dela kako bi izbegla da padne na leđa.
„To je to!“, viknuo je čovek s prednjeg kraja.„Pula, pula, pula!“
Pula, pula, pula! bio je poklič trijumfa, radosti, svojstven celoj Bo-
cvani. Značio je kiša, kiša, kiša – odgovarajući poklič u sušnoj zemlji
koja je živela za dan kad stignu prve životvorne kiše – onaj dan zlo-
kobnog purpura na nebu, i vrućine, i vetra koji prethodi prvim kapima
vode koje se rasprskavaju i poigravaju na spečenom tlu. Pula, pula,
pula!
Kad se kombi izvukao iz peska, Mma Makuci je odlučila da upali
motor. Uradila je to dok joj je stopalo još uvek snažno pritiskalo pa-
pučicu gasa – zato što nije bila vozač – i motor je naprosto jurnuo.
Za magarce, upregnute u jaram tako blizu ovog neobičnog tereta,
ovo je bio izvor iznenadne uzbune i reagovali su tako što su se
snažno oduprli remenima koji su ih sputavali. Jedan od njih, onaj sta-
riji, spotakao se, pokušao da zadrži do pod nogama, nije uspeo i
onda se srušio.
Čovek je uzviknuo.„Isključite motor, Mma! Isključite ga!“
Mma Makuci ga je poslušala, a ruke su joj sunule prema ustima
gestom užasavajuće spoznaje.„O, Rra“, jauknula je.„Ubila sam vam
magarca.“
Čovek se borio s remenima koji su držali palog magarca u jarmu.
Za to vreme je drugi magarac naglo zanjakao, žalostivo, skrhano.
Potrajalo je nekoliko sekundi, ali kad su remeni bili otkačeni, maga-
rac se dahćući skljokao nazad u pesak. Pomerao je glavu kao da po-
kušava da ustane, ali onda ju je ponovo spustio i pogledom punim
prekora zagledao se u nebo. Mma Ramocve je prišla Mmi Makuci,
izbezumljenoj zbog onoga što je uradila, i uhvatila sebe kako misli
kako su oči magarca tako lepe; posute sjajnim pegicama, gotovo
zlatne, i oivičene nežnim crnim trepavicama. Bila je to sasvim ne-
umesna pomisao – ovo divljenje lepoti stvorenja koje je izgledalo kao
da će svakog trenutka ispustiti dušu.
Mma Makuci je bila u suzama.„O, Mma, šta sam uradila?“
„To je bio nesrećan slučaj“, blagim glasom je rekla Mma Ramocve.
„Niste vi krivi, Mma. Niste mogli znati.“
Čovek, koji beše sagnut nad magarcem, sada se uspravio i otišao
do svojih taljiga. Izgledao je čudno nezabrinut zbog onoga što se do-
godilo i samo je rekao:„Ustaće taj. Zna da ćemo sada kući.“
Bio je u pravu. Magarac je sad naglo, šumno udahnuo i s mukom
se osovio na noge.
„Vidite, Mma“, rekla je Mma Ramocve.„Nepovređen je.“
„Lenj je ko buba“, ljutito je rekao čovek.„Stalno to radi.“
„Možda je umoran“, rekla je Mma Ramocve.
„Možda“, rekao je čovek.„Ali i ja sam umoran, Mma. Svi smo
umorni.“ Osvrnuo se oko sebe.„Ima tako mnogo peska.“
Razmislila je o tome što je rekao. Možda je i Mma Potokvane
takođe umorna. Možda ima previše siročadi, baš kao što ima previše
peska. Možda joj je dosta pomaganja. A ako je tako, onda se pitala
da li bi trebalo da joj uopšte dolazi ovde ili bi trebalo da je ostavi na
miru. Bilo bi lako vratiti se sada natrag i ostaviti Mmu Potokvane na
njenom imanju, ali onda je podsetila sebe da Mma Potokvane nikad,
nijednom, nije pomenula penzionisanje ili odustajanje. Ne, Mma Po-
tokvane defetista nije bila prava Mma Potokvane. Prava Mma Potok-
vane je bila borac.
Kad su magarci ponovo bili upregnuti u taljige, Mma Ramocve je
posegla u svoju torbicu i izvukla novčanicu od pedeset pula.„Bili ste
dobri prema nama, Rra. Ovo je poklon za vas.“ Pogledao je novac.
„Ne morate mi plaćati, Mma. Ne bi’ ja nikog ostavio ovde. Al’ kad ste
već tako ljubazni...“ Pružio je ruku i uzeo novac, i žurno ga zadenuo
u džep na košulji.„Kad ste već tako ljubazni, odvešću vas i ovu drugu
gospođu do kuće Mme Potokvane. Treba da ostavite kombi ovde, jer
tamo dalje je pesak još dublji. Kad budete ’tele da idete kući, samo
se vratite ovde po njega.“
Pokupile su ono malo svojih stvari iz kombija, koji je Mma Ramocve
prebacila na čvrsto tlo pored puta. Potom su, popevši se pozadi na
taljige, započele putovanje tim putem, ono isto putovanje na koje su
se ljudi kroz godine bezbroj puta otiskivali, nekada davno sa svojim
roditeljima, sa svojim dekama i bakama; na isti način, u istom spoko-
ju, istim korakom, bliži svetu nego u ovim metalnim čaurama u
kojima danas putujemo. Čula se pesma ptica i pirkao je blag, najbla-
ži vetrić; i čule su magarce, topot njihovih kopita o tlo, šum njihovog
disanja, njihovih uzdaha.
 Sedamnaesto poglavlje
JESI LI SE VAKCINISAO U
POSLEDNJE VREME?
Pošto Mma Makuci nije bila tu, Futi se dosađivao. Veoma brzo se
beše navikao na bračni život – toliko brzo, u stvari, da sad, prvi put
kad je ostao sam, nije znao šta će sa sobom. Mma Makuci mu je za
večeru ostavila gulaš, koji je trebalo samo podgrejati, ali Futiju se
nije dalo da jede sam u kuhinji koju je sada povezivao s prisustvom
svoje odskorašnje supruge. Postupivši impulsivno umesto da je oz-
biljno razmislio, telefonirao je tetki kod koje je bio za vreme svog ne-
davnog oporavka. Ova tetka, koja je dala sve od sebe da spreči
njegov brak, uverena da je Mma Makuci nedostojna njenog nećaka,
istovremeno motivisana i ljubomorom koja joj ne bi dozvoljavala da
prihvati nijednu ženu kao Futijevu suprugu, nije prisustvovala venča-
nju. Mada, pratila ga je poizdalje, iz smeđih kola s uzanim, zlobnim
prozorima, posmatrajući svadbene šatre kroz dvogled. Futi beše pri-
metio njena kola i uputio se prema njima u nadi da će ubediti tetku
da okonča neprijateljstva i pridruži im se na svadbi; međutim, nije
uspeo ni da razgovara s njom, jer ga je spazila kako prilazi i odvezla
se što je brže mogla.
To ga nije sprečilo da joj pošalje parče svadbene torte i fotografiju
sebe u odelu za venčanje, s potpisom: Dragoj tetki od njenog vernog
nećaka Futija. Žena mekšeg srca možda bi na ovo uzvratila pismom
s izrazima zahvalnosti ili barem porukom, ali ništa slično nije stiglo.
Futi se nije uvredio – nije bio takve naravi – i sad je, ne obraćajući
pažnju na njeno dosadašnje rđavo ponašanje, nazvao tetku i upitao
je može li da dođe kod nje na večeru.„Samo ja“, žurno je dodao.
„Doći ću sam.“
Tetka se smesta saglasila s tim što je sam sebe pozvao na večeru.
Priželjkivala je da ga vidi, ali nije bila kadra da proguta ponos i
povuče prvi potez. A i kopkalo ju je to što je rekao da je sam: je li
previše ako se ponada da mu je dodijalo da bude oženjen Mmom
Makuci i da je rad da opet postane neženja, po mogućnosti stanujući
kod nje, u onoj istoj sobi u kojoj je boravio prošli put? Opet bi mu
mogla kuvati – kao što je radila dok se oporavljao – i truditi se da
bude srećan. Za njega bi bilo bolje, mnogo bolje, da bude što dalje
od one grozne žene s njenim velikim okruglim naočarima i bobonon-
škim navikama.
Kad je Futi parkirao auto ispred tetkine kapije i uputio se stazom
prema njenim ulaznim vratima, to nije bilo bez određene strepnje.
Prošli put kad sam bio ovde, pomisli on, bio sam samac. A sad sam
oženjen čovek, s talentovanom i privlačnom suprugom. Tada sam
bio momak; sad sam muškarac.
Pogledao je vrt na bledom večernjem svelu. Tu je bilo drveće
papaje, s kog je njegova tetka brala teške žute plodove koje mu je
posluživala s grudvastim žutim kremom. Tu je bilo drvo na koje se
penjao kad je kao dvanaestogodišnjak dolazio tetki u goste; grana
na koju je okačio ljuljašku, i koja se u najnezgodnijem trenutku slomi-
la, a njegov školski drug je poleteo u vazduh i završio sa slomljenom
nogom i trodnevnim boravkom u bolnici. A tamo, parkirana pokraj
kuće, bila su nedruželjubiva smeđa kola sa svojim malim prozorima i
nalepnicom na kojoj je pisalo Ne traći vodu. Ta nalepnica je oduvek
bila tu, premda njegova tetka, koliko se sećao, nikad nije bila prete-
rano umerena kad je reč o vodi. Mali travnjak pred njenom kućom
uvek se neštedimice zalivao, a primetio je i da je skoro uvek punila
kadu do vrha kad se kupa.
Pokucao je na vrata i doviknuo: „Ko, ko, tetkice!“ Začuo je njene
korake kako se približavaju odnekud iz kuće i onda su se vrata otvo-
rila. Ugledavši Futija na pragu, tetka je raširila ruke da ga zagrli.
Oprošteno mi je, pomisli on.
„Futi!“, uzviknula je tetka.„Došao si da obiđeš svoju tetkicu.“
Ušao je u kuću i pustio da ga stegne u zagrljaj.
„Daj da te vidim“, rekla je odmičući se.„Kako si zgodan, Futi! Kakva
šteta, kakva šteta.“
Trgao se na ove reči. Zašto je šteta što je zgodan, mada, doduše,
uopšte nije sebe smatrao zgodnim?
„Dobro si, tetkice?“
Neodređeno je odmahnula rukom.„I jesam i nisam.“
Izgledao je zabrinuto.„Bolesna si?“
„Ne baš bolesna, Futi. Ali opet, nisam ni zdrava. Danas, kad se sve
menja, nije lako biti živ. Ali nećemo sada o meni, hajde da pričamo o
tebi. Ti si sada važan, a ne ja. Reci mi šta se dogodilo.“
 Postavivši mu ovo pitanje, odvela ga je u dnevnu sobu. Nasred te
sobe, nekoliko velikih fotelja okruživalo je stočić na kojem su stajali
rečnik, atlas sveta i aranžman od crvenog plastičnog cveća. U vaz-
duhu se osećao miris ustajalosti.
„Sedi, Futi.“ Bilo je to više naređenje nego poziv, ali Futi je bio navi-
kao na ovakav tetkin ton i povinovao se bez ijedne reči.
Fiksirala ga je zabrinutim pogledom.„Izgledaš baš mršavo“, počela
je.„Tu i tu.“ Pokazala je na njegov vrat i stomak.„Tu se uvek vidi,
Futi.“ Suzila je oči.„Ne jedeš dovoljno, je l’ da?“
Futi je podigao ruku suprotstavljajući se.„Ne, ne, tetkice. Stvarno
dovoljno jedem. Čak sam se malo i ugojio, čini mi se.“
Odmahnula je glavom.„Nemoguće, Futi. Vrat ti je sada tako tanak, a
pogledaj tek pantalone: vise na tebi kao prazan džak. Strašno si
mršav.“
Futi se borio s ljutnjom koja ga je obuzimala. Implikacije ovih njenih
primedaba bile su mu više nego jasne: njegova žena nije nikakva ku-
varica – ili je barem tetka pokušavala to da nagovesti a da ne izgo-
vori baš te reči.
„Odlično se hranim, tetkice“, rekao je.„Grejs je veoma dobra kuvari-
ca i daje mi obilne porcije.“
Tetka je odglumila iznenađenje zbog toga da je uopšte mogla i po-
misliti kako je Mma Makuci išta manje od eksperta u kuhinji.
„Dabome da jeste“, reče ona.„Dabome da je...“ Mučila se, kao da joj
je teško da se priseti imena.
„Grejs. Grejs Makuci.“
„Naravno, Grejs... Grejs Ma..“
„Makuci.“
„Da, ona žena.“ Oborila je pogled i namrštila se.„Makuci? Pitam se
odakle potiče to prezime? Nije odavde, čini mi se. Možda je južno-
afričko. Oni tamo preko imaju neka vrlo čudna prezimena.“
„Ona je Mocvana, tetkice. Potiče iz Bobononga.“
Tetka je prebacila pogled ka prozoru, zagledavši se u daljinu,
možda baš prema Bobonongu.„To je daleko. Ne znam nikoga tamo.
Možda su i fin svet, ali otkud znaš kad ih ne poznaješ? U Kini ima
mnogo ljudi, ali ne znam jesu li fin svet ili nisu, zato što ne poznajem
nikoga od njih.“
 Futi je osećao kako mu obrazi gore. Uvek se osećao tako kad bi
njegova tetka govorila ovakve stvari. I znao je da će mu biti malo
lakše ako zatvori oči i polako broji. Ali sada to nije mogao; Bobonong
i Kina? Kakve sad veze ima Kina s tim? Nikakve, pomisli on. Baš ni-
kakve.
„Bobonong je u Bocvani“, rekao je.„Ljudi koji tamo žive su svi Bo-
cvane – isto kao ti i ja, tetkice. Nisu nimalo drugačiji od nas.“
„Nisam ni rekla da jesu“, odvratila je tetka.„Rekla sam samo da ne
poznajem nikog od njih, osim Grancle...“
„Grejs.“
„Da, osim nje.“
Tetka je šmrcnula.„Moraš više jesti“, reče ona.„Ne valja da muška-
rac bude premršav.“
„Jedem i više nego dobro, tetkice. Ništa ne brini.“
Tetka je izgledala ojađeno.„Kako da ne brinem, kad si ti moj jedini
nećak? Kako da prestanem da brinem kad si navalio i oženio se
nekim kog i ne poznajem i za čiju porodicu nikad nismo čuli?“
Futi nije odgovorio i tetka je nastavila.„A gde je ona sad? Otišla je,
čini mi se, a ti nemaš šta da jedeš. Pa, uvek imaš dom u koji možeš
da se vratiš. Tu je ona soba u kojoj si boravio – ništa nisam promeni-
la. Udebljaćeš se i ojačaćeš ako ostaneš ovde – gde i pripadaš.“
„Ali Grejs je otišla samo na jednu noć“, blago je odgovorio Futi.„Na
službenom putu je, s Mmom Ramocve. Otišle su da...“
„Uf, ta Mma Ramocve! Ta debela koja sebe naziva privatnim detek-
tivom, a zapravo povazdan samo sedi u kancelariji i jede krofne!
Tako se priča, znaš. Moraćeš da pripaziš, Futi, jer ako Grancla po
ceo dan jede krofne s tom ženom, krevet će ti se slomiti. Zapamti to.“
Futi je zatvorio oči. Beše zaključio da je s tetkom lakše razgovarati
tako, zatvorenih očiju. Ne samo da mu je to pomagalo da kaže ono
što želi nego je i nju zbunjivalo, a to je, ustanovio je, bilo od izvesne
pomoći.
„Ne smemo toliko pričati o Grejs“, rekao je.„Dobra je supruga i
veoma sam srećan. Hoću da to znaš, tetkice: veoma sam srećan.“
Šmrcnula je.„Drago mi je što to čujem. Ali ako ikad budeš nesrećan,
znaš gde da dođeš. To je sve što ću ti zasad reći.“ Ponovo je šmrc-
nula.„I zašto su ti oči zatvorene, Futi? Noćas se nisi naspavao?“
 Futi je otvorio oči.„Jesam, tetkice. Ali sad sam gladan i želudac mi
skakuće gore-dole pri samoj pomisli na tvoje đakonije.“
Tetka se koketno osmehnula.„Dobro me podseti, Futi. Imam odličan
gulaš.“ Usledila je pauza – vrlo, vrlo kratka. I onda:„Mnogo bolji od
ičega što ćeš dobiti kod kuće, rekla bih, al’ hajde da ne pričamo pre-
više o...“
Kad je poslužila gulaš, ispostavilo se da je zaista onako dobar kao
što je tvrdila. Za stolom, dok je posmatrala Futija kako se laća i
druge porcije, izgledalo je kao da je malo omekšala i razgovor je
prešao na manje kontroverzne teme. Tetka je bila u Lobaceu, u
poseti bolesnoj rođaki; videla je par cipela u radnji i kupila ih je, zato
što je cena bila snižena za šezdeset odsto. Tog prepodneva je imala
telefonski poziv od nekoga ko je pogrešio broj; njenu komšinicu je
ugrizao pas i morala je da dobije vakcinu protiv besnila –„za svaki
slučaj“ – ali pošto dobro poznaje komšinicu, sigurna je da je pre kriva
ona nego pas.„Trebalo bi da vakcinišu tog psa, ako mene pitaš. Znaš
kakva je ta žena – pričala sam ti, zar ne?“ I onda:„Jesi li se vakcini-
sao u poslednje vreme, Futi? Ja moram da trknem do lekara jedan
dan i primim vakcinu.“
Završili su večeru i tetka je skuvala čaj. Poslužila ga je na verandi,
gde je bilo svežije i odakle se dobro videla komšijska kuća, sada
samo tamno obličje u noći.„Nikad se ne zna šta ćeš tamo videti“,
rekla je tetka.„Ponekad ostave upaljeno svetlo i zaborave na to.
Videla sam ponešto o čemu ne smem ni da pričam, znaš. Čak i ako
me pitaš, ne smem da pričam o tome.“
Usledila je iščekujuća tišina, kao da je čekala da je Futi pita. Ali on
to nije uradio, tako da je razgovor prešao na novu kuću.
„Čujem da ti gospodin Putumelo gradi kuću“, rekla je tetka.„Pozna-
jem mu ženu. Važna je u crkvi, mada njega nikad ne viđam tamo.“
„Možda je prezauzet“, rekao je Futi.„Neki ljudi su prezauzeti pa ne
stižu da idu u crkvu.“
„To je tačno“, rekla je tetka.„I ja sama ne stižem da odem svake ne-
delje, zato što sam mnogo zauzeta.“ Pružila je ruku da mu ponovo
sipa čaj.„On gradi i sopstvenu kuću, znaš. Vrlo blizu kuće mog
mesara. Mesar kaže da je baš lepa.“
„Pa, to i očekuješ od preduzimača“, primetio je Futi.„Ne znam nijed-
nog koji stanuje u lošoj kući. Oni znaju šta valja. Razumeju se u te
stvari, tetkice.“
Klimnula je glavom.„Što jes’, jes! Znaju. Mesar mi reče da gradi od
prvoklasne opeke. Uvozne, kaže on.“
Futija ovo nije iznenadilo.„Voli opeku, taj preduzimač. I meni ju je
preporučio.“
„Mada“, nastavila je tetka,„ne znam odakle mu pare. Mesar kaže da
je kod njega dužan i ružan, a kad ga je opomenuo zbog tog duga,
ovaj mu je rekao da je trenutno u veoma teškoj situaciji. Nema
mnogo posla, navodno, i u velikom je minusu kod banke.“ Ovo Futiju
nije zvučalo sasvim nepoznato.„Ljudi to često kažu“, primetio je.
„Kažu da im posao ne ide najbolje, dok zapravo nije tako. Ne žele da
im drugi zavide.“
Tetka je razmislila o ovome.„Možda, ali ovde to nije slučaj. Naš
pastor ih je pominjao. Rekao je da su u finansijskom škripcu i da bi
trebalo da se molimo da im Gospod da više novca. Mora da mu je
preduzimačeva žena rekla za to.“
Futi je zatvorio oči. Finansijski škripac. Opeka. Gospod. Kuće. Bilo
je to dosta materijala za razmišljanje i misli su mu navrle sustižući
se. A onda se jedna izdvojila od ostalih. Kako preduzimač može da
gradi sebi kuću kad nema novca? Kako mu to uspeva? Uz Božju
pomoć?
Dok je Futi lupao glavu pitanjem nove kuće gospodina Klarksona
Putumela, Mma Makuci je, zajedno s Mmom Ramocve i Mmom Po-
tokvane, sedela pokraj otvorene vatre, pod zvezdama. Behu završile
obrok koji im je spremila Mma Potokvane – varivo od pasulja, šarga-
repe i supe od paradajza, preliveno preko sveže skuvanog kačama-
ka. Mma Ramocve je izjavila da je odlično, a Mma Makuci se odu-
ševljeno složila s tim. Mma Potokvane je prihvatila njihove kompli-
mente, ali je dometnula nešto u smislu da će imati više vremena za
kuvanje sad kad„više nikom nije od koristi“. Ova izjava naišla je na
energično pobijanje od strane Mme Ramocve, koja je insistirala na
tome da je od svih građana Bocvane – čitava dva miliona njih – Mma
Potokvane neosporno jedna od najkorisnijih. Mma Makuci se sagla-
sila a da Mma Ramocve nije morala da je podstakne na to.„Niko nije
beskoristan“, žustro je rekla,„a vi ste manje beskorisni od ikog, Mma.
Definitivno.“
 Ova primedba dočekana je ćutanjem, dok su Mma Ramocve i Mma
Potokvane pokušavale da dokuče šta je značila. Ali duh u kom je iz-
rečena bio je, međutim, dovoljno jasan, tako da joj je Mma Potokva-
ne jednostavno zahvalila.„Uvek ste bili dobri prema meni, Mma“,
rekla je.„Uvek.“
„I vi prema meni“, odvratila je Mma Makuci.
Mma Ramocve je znala da ovo nije baš sasvim tačno – da je, štavi-
še, potpuno netačno – ali bilo joj je drago da razgovor protiče u
ovako dobrom duhu i nije rekla ništa što bi protivrečilo onome što je
rečeno. Nova prijateljstva umeju da budu isto onako snažna kao
stara i, dabome, s vremenom postanu stara. Ćutke je razmišljala o
tome, posmatrajući kako treperava svetlost vatre poigrava na licima
drugih dveju žena; tri prijateljice koje sede u pomrčini usred pros-
transtva okolnog buša, s Kalaharijem tako blizu da možeš da doba-
ciš kamenom do njega i sa zvezdama, sa srebrnobelim poljima
zvezda gore u visini, tako ošamućujućim, a ti si tako sitan ispod njih.
„Ne“, rekla je posle nekog vremena Mma Potokvane.„Odlučila sam,
znate. Prestala sam da radim i baviću se nečim za svoju dušu –
nečim što sam oduvek želela.“
Mma Ramocve je shvatala ovo. Poznavala je mnoge ljude koji su
prestali da rade imajući isto ovo na umu, i svi odreda su joj rekli da je
to bila najbolja odluka koju su u životu doneli. Jedan je otvorio živi-
narsku farmu i sada je snabdevao piletinom i jajima mnoge velike
prodavnice u Gaboronu; drugi, automehaničar, prijatelj gospodina
Dž. L. B. Matekonija, latio se restauriranja starih automobila i već je
prodao pontijaka iz 1956. jednom kolekcionaru preko granice. Ima
toliko toga što bismo mogli da radimo kad bismo samo imali vreme-
na, ali onda kad se odlučimo, većinom bude prekasno.
„Shvatam“, rekla je.„Šta ćete raditi, Mma?“
Usledilo je ćutanje. Mma Makuci je sa zanimanjem posmatrala
Mmu Potokvane, jednako kao i Mma Ramocve.
„Dakle...“, zaustila je Mma Potokvane.„Dakle...“
„Bićete vrlo zauzeti“, predusretljivo je rekla Mma Makuci.„Sve to...“
Mma Potokvane je stisla usne.„Mnogo toga“, počela je.„Ima mnogo
toga.“
Čekale su. Mma Potokvane je štapom prodžarala vatru, prouzroko-
vavši nekoliko kratkovečnih varnica koje su poletele ka nebu. Tačno,
pomisli Mma Ramocve; tačno, ima mnogo toga što ti može pasti na
pamet, ali ne ako si ceo život posvetio siročićima; ne ako si svaki
svoj budni sat proveo smišljajući kako da što bolje zastupaš njihove
interese, kako da im obezbediš neku sitnu korist, neku sitnicu koja
će doprineti da se osete voljeni, posebni; ne ako si pružio toj deci
svu ljubav koju može da smogne krupno – tradicionalno građeno –
telo; tada ne postoji, ne postoji ništa što bi želeo da radiš osim onoga
što si oduvek radio, a to je staranje o toj deci.
Mma Ramocve je odlučila da prekine tišinu.„Ali vama je, Mma, naj-
važnije upravljanje sirotištem. To istinski volite, zar ne?“
Mma Potokvane nije odgovorila; nije ni morala, jer je njeno lice ka-
zivalo sve što je trebalo reći.
„Tako sam i mislila“, rekla je Mma Ramocve.„I zato smatram da bi
trebalo da se vratite s nama.“
Mma Potokvane je naglo podigla pogled.„Ne. Gotovo je, otišla sam.
Moja zamenica će voditi sirotište dok ne nađu nekog drugog.“
„U tom slučaju će oni pobediti“, promrsila je Mma Makuci.„Onaj
čovek će pobediti. Siledžije često pobeđuju.“
Mma Potokvane se okrenula i pogledala je.„Zašto to kažete, Mma?“
„Zato što je istina, je li tako? Siledžije često pobeđuju. Znaju da ljudi
nisu spremni da im se suprotstave, i onda pobeđuju.“ Ona pogleda u
Mmu Ramocve tražeći potvrdu.„A ima mnogo muškaraca koji se sile-
džijski ponašaju prema ženama. Slažete se s tim, zar ne, Mma Ra-
mocve?“
Odgovor Mme Ramocve bio je oprezan.„Pa, ponekad... Ali setite
se, Mma, postoje i mnogi muškarci koji nisu siledžije.“
„Naravno“, odvratila je Mma Makuci.„Futi nije takav. Gospodin Dž.
L. B. Matekoni nije takav. I vaš muž, Mma Potokvane, čula sam da ni
on nije takav...“
„Sasvim sigurno nije“, rekla je Mma Potokvane.„Rra Potokvane je
izuzetno dobar čovek. On se ne ponaša siledžijski prema ljudima.“
Ne, rekao je tihi glasić, to je tvoj resor, je l’ da?
Mma Makuci je strelovito pogledala u svoje cipele.
Izvinjavaj, gazdarice, nismo mogle da odolimo.
Ona pogleda u druge dve žene: jesu li i one čule? Izraz na licu
Mme Ramocve bio je malčice zbunjen – bilo je moguće da je možda
čula – ali Mma Potokvane je izgledala isto kao i pre. Pa naravno da
nije čula, podseti Mma Makuci samu sebe: nije ni imalo šta da se
čuje. Ove prividne intervencije njenih cipela nisu bile ništa drugo do
plod njene vlastite mašte: neka vrsta razgovora sa samom sobom –
to je sve.
To ti misliš, gazdarice!
Mma Ramocve je nastavila.„Međutim, iako nisu svi muškarci takvi,
neki ipak jesu. Uporno navaljuju da bude po njihovom, u svemu, čak
i kad je reč o tome da li bi deca trebalo da jedu kod kuće ili u velikim
halama...“
„U strašno velikim halama“, rekla je Mma Potokvane.
„Da, u strašno velikim halama“, saglasila se Mma Ramocve.„A kako
će da upoznaju jedni druge i svoju vaspitačicu, ako ne jedu zajedno,
u svojoj kuhinji? Kako?“
Mma Potokvane je živnula.„Pa to sam i ja rekla! I to su rekle i vaspi-
tačice. Sve odreda. Rekle su: hoćemo da deca jedu u svojim
kućama. Hoćemo da im kuvamo same, u svojoj kuhinji, u svojim šer-
pama.“
„Dabome da su tako rekle, Mma. A rekle su tako zato što znaju o
čemu govore. I onda dođe neki muškarac – koji u životu verovatno
nijedan krompir nije skuvao – dođe taj muškarac i kaže: Ja znam
najbolje“
„Nijedan jedini krompir“, penila je Mma Potokvane.
Mma Ramocve je okrznula pogledom Mmu Makuci, koja se osmehi-
vala.„Razume se, ako ljudi – ako žene – dozvole takvim muškarcima
da im to prođe, onda će oni uraditi to opet, i opet, i opet. Još malo i
sve će nas naterati da jedemo u velikim halama, hranu iz velikih ku-
hinja – samo da bi uštedeli.“
„To neće moći“, rekla je Mma Makuci.„Narod nikad ne bi pristao...“
„Nisam mislila doslovno“, strpljivo je rekla Mma Ramocve.„Samo
sam htela da ukažem da može postati još gore.“ Okrenula se prema
Mmi Potokvane.„Prema tome, veoma je važno, Mma, da se ne pre-
damo prerano. Ne dok još ima izgleda.“
Mma Potokvane je uputila Mmi Ramocve ispitujući pogled.„Mislite
da još ima izgleda, Mma? Stvarno tako mislite?“
Mma Ramocve ne beše uspela da sazna o gospodinu Dicou Dicou
ništa što bi mogla iskoristiti da ga natera da odstupi iz Upravnog
odbora, i nije bila sigurna da će joj to uopšte poći za rukom. Ali,
dabome, izgledi su postojali, a nešto joj je govorilo da je već pronaš-
la nešto, ali da toga naprosto još nije svesna. Bio je to čudan osećaj,
ali bio je tu i to je bilo sasvim dovoljno da poželi da istraje.
„Mislim“, rekla je.
Mma Potokvane je uzdahnula.„Znači, želite da se vratim?“
Mma Ramocve je potvrdno klimnula.„Da, to je ono što želimo,
Mma“
Mma Potokvane je oklevala pre no što je odgovorila.„Ako je to ono
što želite, Mma, onda... onda ću tako i uraditi.“
„Dobro“, rekla je Mma Ramocve.
„Da“, odlučno joj se pridružila Mma Makuci.„Dobro.“
Posle toga su sedele u tišini. Kasnije, međutim, nedugo pre nego
što su otišle na spavanje u veliku kolibu Mme Potokvane, koju su
delile s njenim dvema mladim nećakinjama koje su joj pomagale u
polju, Mma Ramocve je šapnula Mmi Makuci:„Ona još nije ona stara,
Mma. Kaže da se nije predala, ali ja mislim da jeste.“
Mma Makuci se užasnula čuvši ovo; ona je, naime, gajila više opti-
mizma.„Ali rekla je da se vraća. Rekla je da...“
„Ljudi svašta kažu“, odvratila je Mma Ramocve.„Ali kad su u takvom
duševnom stanju, ne misle zaista to što kažu. Usne kažu jedno, srce
kaže drugo. Ili ne kaže ništa.“
Usne kažu jedno, srce kaže drugo. Ove reči su odjekivale u umu
Mme Makuci dok je te večeri tonula u san. Napolju u pomrčini, pas je
zalajao na neku senku, na neko stvorenje u noći. Usne kažu jedno,
srce kaže drugo. Pitala se je li to zaista tačno, ili naprosto zvuči kao
da jeste. I šta znači ono da srce ne kaže ništa? Postoje li ljudi čije
srce stvarno ne kaže ništa? A ako postoje, ko su? Pas je ponovo za-
lajao, a onda zakevtao. Potom se više ništa nije čulo. Ona otvori oči
u tami. Ništa.
 Osamnaesto poglavlje
ADVOKAT JE POLIO
KOŠULJU ČAJEM
Vratile su se sutradan, u subotu, stigavši u Gaboron sredinom pos-
lepodneva. U nedelju je Mma Ramocve otišla na službu Božju u An-
glikansku katedralu, kao i uvek, a kasnije je pomogla oko čaja, koji je
ljudima pružao priliku da ćaskaju, da izbliza vide kako se ko obukao i
da popričaju o propovedi od tog dana – i iskritikuju je, ako je potreb-
no. Jedan od pripadnika kongregacije, računovođa, inače Indijac iz
Kerale koji već dvadesetak godina živi u Bocvani, putovao je u rodnu
Indiju na kćerkino venčanje. Ispričao je Mmi Ramocve o planovima
za svadbu, koji su obuhvatali, kako je s daškom ponosa otkrio, neko-
liko stotina svatova koji su imali da doputuju iz cele Indije, svi željni
hotela, gozbi i posebnog tretmana. Saosećajno ga je slušala –
svadbe su retko kad jednostavne, a imala je utisak da su indijske još
komplikovanije i bremenitije teškoćama od svojih bocvanskih panda-
na – ali nije bila istinski usredsređena. Niti je bila dužno pažljiva kad
joj je prišao biskup Mvamba i rekao joj za knjigu koju čita, a za koju
je verovao da bi joj se dopala, ako nađe vremena.
„Ali znam da ste strašno zauzeti, Mma Ramocve“, rekao je biskup,
„s agencijom i svim tim istragama, i s ostalim.“
Učtivo je klimnula glavom. Bio je u pravu, ali najveći problem je tre-
nutno bilo ostalo, a pogotovo onaj deo ostalog koji se odnosio na ne-
volje Mme Potokvane. Pri tom je tu bio i Fanvel, čije je suđenje bilo
zakazano za naredni dan.
„Da, biskupe. Postoji mnogo toga o čemu u ovom životu moramo
da brinemo. Mnogo toga.“
Osmehnuo se.„Ali ne smemo dozvoliti da nas to porazi“, reče on.
Potom je njegov osmeh izbledeo, da bi ga zamenio izraz zabrinutos-
ti.„Dobro vam je, zar ne, Mma Ramocve?“
Pogledala je u nebo. Ovaj čovek s kojim razgovara, podseti ona
sebe, brine veoma važne i velike brige. On poznaje probleme Afrike,
njene tuge. Zna sve o teretu i tegobama onih koji se zlopate da pre-
žive u zemljama u kojima vladaju surovost i ugnjetavanje. Ona može
da stoji ovde i pijucka čaj u mirnoj i sređenoj zemlji, ali šta je s onima
koji nemaju taj luksuz? I treba li, onda, da ga sada gnjavi svojim bez-
načajnim brigama – tako malim, zapravo – kad njemu pažnju za-
okupljaju mnogo važnije stvari? Ne, pomisli ona. Ne treba.„Sve je u
redu, biskupe“, reče mu.
Neko iz hora kucnuo je biskupa po ramenu i on se oprostio s
Mmom Ramocve. Ona je pak poslužila nekoliko ljudi čajem, nasula
sebi još jednu šolju i potom se osvrnula zagledajući grupu ljudi koji
su još razgovarali između sebe u crkvenom dvorištu. Pomislila je
kako bi bilo dobro da sazna šta ima novo. Uvek su tu novine,
dabome, ali stvarne vesti, potpuna predstava o tome šta se uistinu
dešava, može se steći samo na osnovu razgovora s ljudima. Običan
svet je taj koji zna šta se dešava – a ne zvanični portparoli ili novin-
ski urednici. A što bliže priđeš običnim ljudima, što si bliži onima koji
zapravo osećaju dejstvo onoga što se događa u javnom svetu iznad
njih, tvoje razumevanje postaje tim potpunije.
Razgledala je lica kongregacije. Sve su to bili dobri ljudi – ili su
barem bili dobri ljudi u taj sat nedeljom ujutru. Nekima od njih, znala
je, biva sve teže da budu dobri kako dan odmiče, i još teže kad
osvane ponedeljak. Ali svi su bili krvavi ispod kože, baš kao i ona, i
pravo pitanje je glasilo da li rade najbolje što mogu. Jer ukoliko daješ
sve od sebe, smatrala je Mma Ramocve, tada nije toliko važno ako
ne dosegneš standarde koje ostali očekuju od tebe. Bitno je da radiš
najbolje što možeš i onda, ako se ispostavi da tvoje najbolje nije baš
dobro, da to barem priznaš, a sledeći put se malo više potrudiš.
Ima nekih ljudi, naravno, koji očigledno nemaju nameru da rade naj-
bolje što mogu – Vajolet Sefoto, na primer, ali to je već nešto drugo...
Fanvelovo suđenje: to je bilo ono o čemu je sada morala da misli. Si-
romah Fanvel – kako li se sad oseća? Pretpostavljala je da te noći
neće spavati – kako se od nekog može očekivati da spava kad zna
da će sledećeg jutra u devet sedeti na optuženičkoj klupi, suočen s
punom snagom pravnog sistema Bocvane?
Pogledala je u svoju šolju. Kad bi samo mogla da se obrati sudiji,
ko god da je, i da mu kaže kakav je Fanvel mladić; dabome, sigurno
će pročitati pismo koje je gospodin Dž. L. B. Matekoni onako brižljivo
sastavio, a koje će mu mnogo reći o Fanvelovom karakteru – i ona je
takođe sastavila jedno – ali jedno je kad dobiješ pismo, a sasvim
drugo kad ti neko licem u lice izrazi šta oseća. Kad bi dobila pet
minuta – samo pet minuta – sa sudijom, objasnila bi mu da je jed-
nostavno nemoguće da je Fanvel znao da popravlja ukradena kola.
On nije takav; tako nešto jednostavno nije u njegovoj prirodi. Rekla
bi:„Preklinjem vas, Rra. Preklinjem vas: saslušajte me. U svom poslu
sam upoznala mnogo pokvarenih ljudi, Rra – baš kao i vi – ali kažem
vam najiskrenije da ne mislim da je ovaj mladić kadar da uradi to što
kažu da je uradio.“
Uzdahnula je i otpila gutljaj čaja. Mora da sudije iz dana u dan slu-
šaju ovakve stvari. Može im se oprostiti ako, suočeni s takvim prekli-
njanjima, počnu da gledaju u prazno ili kroz prozor. Svako ima majku
koja veruje u njega; svako ima nekog ko će reći da on ne bi ni mrava
zgazio; naravno da ima. A posao sudije je da ne dozvoli da neko
prođe nekažnjeno samo zato što ga njegova majka, tetka ili posloda-
vac kuju u zvezde.
Ponovo je prešla pogledom preko grupe. Zanimljivo je, pomisli ona,
videti kako različiti ljudi drže svoje šolje sa čajem: ona žena tamo, na
primer – žena koja ponekad aranžira cveće i čija je kćerka udata za
čoveka čiji je brat pilot u Er Bocvani – ta žena drži šolju oko ruba,
sasvim zanemarujući dršku. A muškarac s kojim razgovara drži tanji-
rić na dlanu, kao da je njegova ruka sto; baš čudno. A onaj do njega,
onaj u tamnom odelu... on je advokat. Zastala je; na um joj je pala
mogućnost. On je advokat.
Odloživši svoju praznu šolju, Mma Ramocve se probijala između
pripadnika kongregacije koji su šetkali naokolo sve dok se nije našla
pored advokata. On se upravo pozdravljao sa ženom s kojom je
dotad razgovarao; potom se okrenuo prema Mmi Ramocve.
„Dakle, Mma, kako ste?“
Mogla je odgovoriti da se njen svet u mnogom pogledu ruši, ali ipak
nije.„Dobro sam, Rra, hvala; a vi?“
I u njegovom svetu je sve dobro, rekao je; štaviše, ne može biti
bolje – nedavno je dobio važan slučaj, a klijent mu je zauzvrat poklo-
nio velikog bramanskog bika.„Vaš pokojni otac bi cenio tog bika,
Mma Ramocve. To je valjana životinja, od koje ćemo uzgojiti mnogo
dobrih grla.“
Mma Ramocve je izrazila svoje zadovoljstvo time.„Dobar bik je bolji
od...“
„Lošeg bika“, dovršio je advokat umesto nje i nasmejao se.„Nema
sumnje, Mma Ramocve, da se isplati platiti za najbolje.“ Osmehnula
se na ovo, mada snuždeno. Ovaj čovek je dobar advokat – to svi
kažu – i klijenti ga očigledno dobro plaćaju za njegove usluge. Nasu-
prot tome, Fanvelov advokat je, po opštem mišljenju, beznadežan
slučaj, pa ipak ga je gospodin Dž. L. B. Matekoni dobro platio.
„Moj muž ima mladog automehaničara“, rekla je.„Radi kog njega u
servisu – dobar dečko. Nažalost, uvalio se u nevolju.“ Advokat je od-
mahnuo glavom.„Mladići i nevolje – to dvoje ide ruku pod ruku,
Mma.“
„Istina, Rra.“
Advokat ju je upitno pogledao.„Želite da mu pomognem, Mma?“
Dobacila mu je pogled pun nade.„On ima advokata“, počela je.„Ali
nisam sigurna u vezi s njim.“
„Pa, u tom slučaju ne mogu ništa da učinim, Mma. Advokatima nije
dozvoljeno da preotimaju klijente jedni drugima. Upao bih u veliki
problem ako bih to uradio.“ Otpio je gutljaj čaja.„Pretpostavljam da je
isto i s privatnim detektivima. Ne smete uzimati tuđe klijente, zar
ne?“
Poželela je da mu objasni da u Bocvani nema drugih privatnih de-
tektiva, ali imao je još nešto da kaže.
„To može da bude dobro, pretpostavljam, ali može da bude i loše.
Pogotovo ako vas zadesi loš advokat. Ali siguran sam da je taj kog
imate sasvim dobar. Recite, ko je on? Ili ona?“
Mma Ramocve mu je rekla ime advokata baš dok je uzimao još
jedan gutljaj čaja. Nije bila spremna za njegovu reakciju, koja se sas-
tojala u tome da se zagrcnuo i umalo udavio, a čaj mu je prsnuo niz
bradu i po košulji.
„O, Rra, izvinjavam se. Molim vas, pustite mene.“ Potražila je mara-
micu kako bi mu obrisala mrlju od čaja.
„Dobro sam, Mma Ramocve. Ne brinite. Stvar je naprosto u tome
da je... pa, eto, stvar je naprosto u tome da je taj čovek potpuno be-
skoristan. Znam da ne bi trebalo da govorim tako o nekom pripadni-
ku svoje profesije, ali ne znam šta bih drugo rekao. On uopšte ne
poznaje zakon, Mma – nijedan. Staviše, nikom od nas nije jasno
kako je uopšte uspeo da se domogne diplome pravnog fakulteta.
Možda ih ovih dana pakuju u kutije žitnih pahuljica.“
Ovaj razgovor nije nudio utehu. Beše se ponadala da će ovaj čovek
ponuditi da im pomogne, ali izgledalo je da je isključio tu mogućnost.
Međutim, uto je spustio glas i rekao:„Nemojte nikom reći, ali mladić
ga može otpustiti. A onda, kad ne bude imao advokata, može mi se
javiti, pa ću videti šta mogu da uradim.“
Mma Ramocve je posegla i stegla mu ruku.„O, Rra, to je baš dobra
vest.“
„Kad treba da se pojavi pred sudom?“
„Sutra. U devet ujutru.“
Trgao se.„Sutra? O, bože, Mma, to onda neće biti moguće. Ne
može da otpusti advokata u poslednjem trenutku, jer ja neću imati
vremena da pročitam papire u vezi sa njegovim slučajem, a inače,
naredne tri nedelje sam zauzet. Radim na velikom slučaju za vladu.“
„Znači, moraće da se drži ovog advokata kog ima?“
„Bojim se da je tako, Mma. I možda i ne ispadne tako loše. Sa za-
konom se nikad ne zna. To vam je, što ono kažu, lutrija: nekad dobi-
ješ, nekad izgubiš.“ Ton mu je bio saosećajan.„Taj momak bi, razume
se, mogao biti jedan od onih koji izgube.“
Zahvalila mu je.„Veoma ste ljubazni, Rra.“
„Žao mi je što ne mogu da pomognem, Mma, ali nadam se da će
sve proći dobro... ako je nevin. A ako je kriv, pa, onda je kriv.“
Smatrala je da tome nema šta da doda. Možda ovaj advokat zato i
ima reputaciju kakvu ima: zato što sve kaže u dve reči, tako da
svako može da razume.

Sledećeg dana, gospodin Dž. L. B. Matekoni je svojim kamionetom

povezao Fanvela u sud, dok su ih Mma Ramocve i Mma Makuci pra-
tile u belom kombiju. Sud se nalazio u lepoj novoj zgradi otvorenog
karaktera, koja ni na koji način nije govorila o stresnim događajima
kojima je svakodnevno prisustvovala: pričama o sitnim prestupima,
suzama i protestima parničara, ruženju i neistinama – ukratko, o
poslovima prosečnog suda. Ovaj se nalazio na drumu koji je vodio
prema zatvoru, o čemu Mma Ramocve i Mma Makuci nisu mogle a
da ne razmišljaju dok su se tog jutra vozile tamo, ali za šta su se po-
tajno nadale da Fanvelu neće biti važno.
Sedeći za volanom kamioneta, gospodin Dž. L. B. Matekoni davao
je momku poslednje savete.„Kad govoriš“, rekao je,„gledaj u sudiju
dok daješ odgovore. Ne gledaj ga drsko – ne bulji – nego ga gledaj
onako kako bi gledao u sveštenika ili razrednog starešinu: s poštova-
njem.“
Fanvel je ojađeno klimnuo glavom.„Hoću, gazda.“
„Još nešto. Osoba koja će ti postavljati pitanja zove se tužilac.
Moguće je da će pokušati da prikaže da ti lažeš.“
„Ali ne lažem“, pobunio se Fanvel.
„Znam“, odvratio je gospodin Dž. L. B. Matekoni.„Ali moraš imati na
umu da oni u sudu to ne znaju. Znači, evo šta sam hteo da ti kažem:
ne smeš dozvoliti da te ta osoba iznervira, šta god da te pita. Samo
smireno odgovaraj i reci: ’Govorim istinu, Bjra.’ To moraš da kažeš.
Jesi li razumeo?“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni je okrznuo pogledom svog mladog
radnika. Duša ga je bolela zbog njega – zaista jeste; sedi tu u tom
prevelikom odelu, beloj košulji i kravati, a mora da se u sebi sve
vreme trese i drhti. Jadan, jadan dečko – a stvarno je još dečak, ovaj
mladić; možda jeste načeo dvadesete, ali ovog časa nije izgledao
kao da mu je više od petnaest. A tako je vredan radnik i toliko znači
svojoj zahtevnoj porodici.
„Fanvele, hoću da nešto znaš“, reče on.„Šta god da se danas desi
– bilo da te slušaju ili ne – Mma Ramocve i ja ti verujemo. I nikad
nećemo izgubiti veru u tebe. Nećemo. Upamti to.“
Fanvel nije rekao ništa.
„Jesi li me čuo, Fanvele?“
Mladić je potvrdno klimnuo.„Bojim se, gazda.“ Glas mu je bio tih i
prestrašen.
„Pa normalno da se bojiš. Ko se ne bi bojao? Ali sada budi hrabar,
Fanvele. Meni za ljubav. Budi hrabar. I upamti šta sam ti rekao.“
Skrenuli su pred zgradu suda i gospodin Dž. L. B. Matekoni je par-
kirao kamionet. Kombi Mme Ramocve ušao je u dvorište odmah za
njima i onda su svi četvoro ušli u sud.
„Čarli je već tu“, prošaputala je Mma Makuci dok su se približavali
sedištima za publiku.„Rekao je da će doći ranije.“
Smestili su se na jednu od klupa, a gospodin Dž. L. B. Matekoni je
seo do Čarlija. Fanvel se javio u kancelariju i sad je bio pod policij-
skim nadzorom, zajedno s još šačicom drugih koji su čekali suđenje.
Ugledali su ga načas dok su ga odvodili i srce Mme Ramocve se
stislo. Premlad je za ovo, pomisli ona. Previše, previše mlad.
 Sledeći je stigao advokat, u crnoj halji preko odela i noseći gomilu
neurednih papira. Mma Makuci ih je kritički osmotrila, a Mma Ramo-
cve je, primetivši to, shvatila šta leži iza tog kritičkog pogleda: pitanje
arhiviranja. Zatvorila je oči. Žitne pahuljice, pomisli.
Advokat ih je rasejano pozdravio.„Pronašli su drugog optuženog“,
rekao je čitajući ime s papira na vrhu gomile.„Izvesnog gospodina
Čombija.“
„Čobija“, prosiktala je Mma Makuci.„Trebalo bi da naučite imena
svojih klijenata, Rra.“
Advokat je iznenađeno podigao pogled.„Ali on nije moj klijent, Mma.
Sukob interesa, znate.“
Mma Ramocve se nagnula napred da bi postavila pitanje advokatu.
„Hoće li im taj Čobi reći da Fanvel nije znao da je vozilo ukradeno?“
Advokat je pogledao svoje papire.„Prema ovoj izjavi, neće“, odvra-
tio je.„Reći će da je Fanvel znao da je ukradeno, a da on, Čombi,
nije.“
Mma Makuci je prasnula.„Ali to je laž, Rra! To je ogromna, ogromna
laž.“
Advokat je slegao ramenima.„Ti prikani uvek lažu“, reče on.„Znate,
Mma, da je ova zgrada bioskop, i da napolju stoji velika tabla na
kojoj piše šta se prikazuje, morali bi da napišu LAŽI, velikim slovima.
A ispod bi mogli dodati: ULAZ SLOBODAN SVAKOG DANA.“ Nasmejao se
sopstvenoj šali, koju su drugi dočekali ćutanjem.
„Ovo je veoma ozbiljno...“, počela je Mma Ramocve, ali nije uspela
da završi, budući da su Fanvela i Čobija doveli do optuženičke klupe
i svi u sudnici su se utišali.
„Suđenje će sada početi“, predusretljivo im je šapnuo advokat.
„Morate prestati da pričate.“
Uto je stigao i advokat koji je zastupao Čobija – omalen čovek iz
kog je zračila bujna energija. Izgledalo je da situacijom vlada mnogo
bolje od Fanvelovog advokata, koga je pozdravio samo odsečno
klimnuvši glavom.
„To je pravi advokat“, šapnula je Mma Makuci.„Pogledajte koliko
drugačije izgleda.“
Sada je na sudiju došao red da uđe, što je i uradio, kroz vrata u
zadnjem delu sudnice. Policajac je svima dao znak da ustanu i
začulo se šuškanje i žamor dok su ljudi ustajali na noge. Na nesreću,
Fanvel je u tom trenutku gledao u pod i nije primetio policajčev znak
niti sudiju kako ulazi u sudnicu. Ostao je da sedi.
„Fanvele!“, prošištala je Mma Makuci.„Fanvele, ustaj, ustaj!“
Dockan. Fanvel je čuo svoje ime, ali nesvestan odakle dolazi glas
pogledao je u pogrešnom pravcu. A dotad je sudija već seo na svoje
mesto i svi u sudnici su posedali za njim.
Sudija je primetio. Namrštivši se, klimnuo je glavom policajcu koji je
stajao tik iza Fanvela. Policajac se nagnuo napred i uhvatio Fanvela
za mišicu, i podigao ga na noge. Fanvel je izgledao prestravljeno;
sad je već shvatio šta se dešava i očajno je gledao u advokata. Ovaj
mu je, međutim, samo pripretio prstom.
„Mladiću“, rekao je sudija.„Znaš li šta je nepoštovanje suda?“
Fanvel je izgledao zblanuto.
Njegov advokat je ustao.„Ja zastupam ovog čoveka“, reče on.
„Znam“, odrezao je sudija.„Ume li vaš klijent da govori?“
Advokat je potvrdno klimnuo.„Ume, gospodine.“
„Onda mu kažite da mi odgovori. Da li zna šta je nepoštovanje
suda?“
Advokat je pogledao u Fanvela.„Znaš li šta je nepoštovanje suda?“
Fanvel je odmahnuo glavom.
„E, pa“, rekao je sudija,„ja ću ti reći. To je uvreda koju počini onaj ko
ne pokaže dužno poštovanje prema sudu. Prema tome, neustajanje
u trenutku ulaska sudije predstavlja nepoštovanje suda, za šta
možeš biti kažnjen globom na licu mesta ili zatvorom.“
Fanvel je zastenjao.„Oprostite, gospodine. Nisam čuo.“
Sudija ga je ćutke posmatrao.„Dakle, upamti šta sam ti rekao.“
Ponovo je pogledao u svoje papire.„Kako se izjašnjavate?“ Fanvelov
advokat je opet ustao.„Moj klijent nije kriv, gospodine.“
Sudija ga je s nevericom pogledao.„Zar ne mislite da to nije vaše da
kažete?“
Kao da se advokat uzrujao.„Nije kriv, gospodine.“
Sudija je uzdahnuo.„Slušajte, gospodine...“ Pogledao je u papir
pred sobom.„Slušajte, gospodine Mapoeli, ono što hoću da kažem je
sledeće: da li je vaš klijent kriv ili nije, o tome će odlučiti sud – nije
vaše da to kažete. Ono što od vas tražim jeste da čujem njegovo iz-
jašnjavanje. Izjašnjava li se da je kriv ili da nije kriv?“
 Advokat je zagladio revere svog sakoa.„Izjašnjava se da je kriv,
gospodine.“
Sudija je klimnuo.„U redu. Kriv je.“
Mma Ramocve je ščepala gospodina Dž. L. B. Matekonija za ruku.
„Sve je pobrkao“, prošaputala je.„Izjašnjava se da nije kriv.“
Fanvel je sad vukao advokata za rukav. Ovaj je pak pokušavao da
otrese njegovu ruku.„Ne sad, Fanvele. Kasnije ćeš moći da govoriš.“
Videći ovo, Mma Ramocve nije mogla da se savlada.„Izjašnjava se
da nije kriv“, reče ona naglas.
Sudija je oštro pogledao naokolo.„Ko je to? Ko to govori?“ Mma Ra-
mocve je podigla ruku.„Ja, gospodine.“
„Publika ne sme da se obraća sudu“, rekao je sudija.„Neću trpeti re-
mećenje procesa. Je li to jasno?“
Fanvelov advokat je pročistio grlo.„Da ne bude zabune, časni sude,
moj klijent se izjašnjava da nije kriv po navodima optužnice.“
Sudija je skinuo naočari i uzeo da ih glanca maramicom.„Menja iz-
jašnjenje, je li?“
„Ne menja ga, časni sude“, rekao je advokat.„Tako se izjasnio.“
„Hoćete da kažete da se i na početku tako izjasnio?“
„Ne, gospodine.“
Sad je već bilo potpuno jasno da se sudija iznervirao.„Hoćete da
kažete da se na početku izjasnio da je kriv?“
„Ne. Sve vreme govori da nije kriv.“
Sudija je kuckao nalivperom po stolu.„Znači, stanje je sledeće: vaš
klijent se izjašnjava da nije kriv i tako je i rekao.“
„Šta je rekao?“, upitao je advokat.
„Rekao je da se izjašnjava da nije kriv.“
Advokat je potvrdno klimnuo.„Samo u ovom slučaju, časni sude.
Nije se izjasnio da nije kriv ni u jednom drugom slučaju. Niti se izjas-
nio da je kriv.“
Sudija je ovo ignorisao.„Nije kriv“, reče on kratko.
Advokat je izgledao iznenađeno. Okrenuvši se prema Fanvelu, po-
kretom ruke je nagovestio da je sve gotovo.„Nisi kriv“, reče on.„Op-
tužba je odbačena.“
Sad je tužilac skočio na noge.„Mislim da je odbrana pogrešno shva-
tila situaciju.“
 Sudija je zurio u Fanvelovog advokata.„Kakvo sad odbacivanje op-
tužbe, gospodine Mapoeli? Ko je rekao išta o tome?“
Advokat je zadrhtao.„Vi, časni sude. Rekli ste da moj klijent nije
kriv.“
Sudija se široko osmehnuo.„Ma jesam li? Mislim da nisam, gospo-
dine Mapoeli. Rekao sam samo da se izjasnio da nije kriv. To sam
rekao.“
„O“, izustio je advokat.„Razumem.“
„Nadam se, gospodine Mapoeli“, rekao je sudija.„A sad, šta je s
ovim drugim? Prvooptuženi, Čobi?“
Ustao je Čobijev advokat.„Izjašnjava se da nije kriv, gospodine.“
Upravo u tom trenutku dok je sudija ovo zapisivao, Mma Ramocve
je primetila da Čarli netremice gleda u Čobija. Mladić na optuženič-
koj klupi je pak izgledao kao da u početku izbegava njegov pogled,
ali onda ga je uzvratio. Čarli je napravio pokret, ne baš primetan ali
ipak pokret. Čobi je posmatrao i uzvrpoljio se. Potom je Čarli napra-
vio još jedan pokret – mali pokret rukom koji je, na iznenađenje Mme
Ramocve, izgledao kao da pokazuje prema njoj. Ili je to bilo nešto
sasvim drugo?
Sudija se nakašljao i pozvao tužioca da počne. Policajci koji su
sedeli pored Čobija i Fanvela munuli su ih dajući im znak da ustanu.
Zatim je pročitana optužnica. Pomenut je paragraf Krivičnog zakoni-
ka Bocvane i nešto o svesno i voljno počinjenom delu, a onda je us-
ledila tišina.
Mma Ramocve je posmatrala Čarlija, koji je i dalje gledao u Čobija.
Kradomični pokret se ponovio. Prebacila je pogled na Čobija i prime-
tila, umnogome na svoje iznenađenje, da ovaj bulji u nju.
Tužilac je pomenuo policajca kao svedoka, ali pre no što je stigao
da završi ono što je govorio, ustao je Čobi.„Kriv sam, gospodine.“
Njegov advokat se okrenuo na peti.„Izjasnio se da nije kriv, gospo-
dine.“
„Ne“, rekao je Čobi.„Sad kažem da sam kriv.“
Sudija je popravio naočari na nosu.„Meni ovo zvuči kao da se izjaš-
njava da je kriv“, reče on.
I dalje stojeći, Čobi je opet progovorio ne obraćajući pažnju na poli-
cajca koji ga je povlačio za košulju i terao da sedne.„Ovaj ovde“ – on
pokaza na Fanvela –„ovaj ovde nije znao da su kola ukradena, Rra.
Ja sam to uradio. Žalim zbog toga.“
Sudija je uzdahnuo. Pogledao je u tužioca, koji se užurbano saveto-
vao s Čobijevim advokatom.„Izgleda da će u optužnicu morati da se
unesu određene izmene“, reče on.„Sud će imati petnaest minuta pre-
daha, dok optužba ne odluči šta da radi. Međutim, čini mi se da bi
bilo dobro da odbacimo optužbe protiv drugooptuženog.“ Zastao je.
„Letimični pregled zapisnika, kako izgleda, pokazuje u tom pravcu.
Ako prvooptuženi kaže da drugooptuženom nije bilo poznato da su
kola ukradena, to poprilično menja stvar, zar ne, gospodine tužioče?“
Odmah je odgovorio na svoje pitanje.„Da budem iskren, ovo je popri-
lična zbrka, pa predlažem da optužbe protiv drugooptuženog budu
odbačene. Činjenicom da se prvooptuženi sada drugačije izjašnjava
pozabavićemo se za četvrt sata. Drugooptuženi se oslobađa. Možeš
da ideš, mladiću. Ti, prvooptuženi, ti ostaješ.“
Izašli su iz sudnice. Kad su napustili zgradu, Mma Makuci je istrčala
na sunce i podvrisnula od oduševljenja, onako kako to žene u Bo-
cvani tradicionalno čine u prigodnim prilikama. Mma Ramocve bi joj
se bila pridružila, da nije bila zauzeta objašnjavajući preneraženom i
uzdrhtalom Fanvelu da je njegovim mukama kraj.
„Ne mogu da verujem“, mucao je.„Šta to bi?“
Fanvelov advokat je nametljivo šuškao svojim papirima pored njih.
„Vrlo zadovoljavajući ishod“, reče on.„Veoma sam zadovoljan ovim
slučajem.“
„Ali šta se desilo, Rra?“, upitao je Fanvel.„Kako ste me oslobodili?“
Mma Ramocve je posmatrala advokata, koji je oklevao. Shvatila je
da nema pojma šta ih je snašlo, ali nije želela da mu kvari ovaj trenu-
tak pobede. Ovo je, pomisli ona, po svoj prilici prvi slučaj koji je
dobio posle dugo vremena – ako je ikad neki i dobio.
„Samo zahvali svom advokatu“, rekla je Fanvelu.„Najvažnije je da je
dobio tvoj slučaj i oslobodio te. To je jedino važno.“
„Da“, rekao je gospodin Dž. L. B. Matekoni pružajući advokatu ruku.
„Dobar posao, Rra.“
Advokat je blistao od zadovoljstva.„Hvala vam, Rra. Ovi slučajevi
umeju da budu teški, ali prezadovoljan sam što ovaj mladić može da
se vrati na posao neukaljanog ugleda.“
 Otišli su do svojih vozila. Gospodin Dž. L. B. Matekoni, Čarli i
Fanvel vratili su se kamionetom, praćeni Mmom Ramocve i Mmom
Makuci u malom belom kombiju. Povorka je bila mala, ali nijedan
rimski trijumf nije se mogao meriti s njom po količini radosti ili olakša-
nja.
Našavši se ponovo u Prvoj damskoj detektivskoj agenciji i Brzim
motorima Tlokvenga, pokušali su da se vrate poslu ali nije im polazi-
lo od ruke, i naposletku je Mma Ramocve jednostavno objavila
pauzu za čaj, kako bi svi mogli da se smire i vrate u normalu.
„Ono što mi nikako nije jasno“, rekla je gledajući u Čarlija,„jeste
zašto je Čobi promenio iskaz. Zašto bi rešio da preuzme krivicu?“
„Zato što on i jeste to uradio“, prasnula je Mma Makuci.„Rekao je
da je kriv, i kriv jeste.“
„Ali sve dotad je planirao da svali svu krivicu na Fanvela“, rekao je
gospodin Dž. L. B. Matekoni.„A onda se sve promenilo.“
Mma Ramocve je i dalje gledala u Čarlija.„Pitam se da se nije
nečega uplašio“, zamišljeno će ona.„Šta ti misliš, Čarli?“
Čarli je slegao ramenima.„Otkud znam.“
Posmatrala ga je. Oko usana mu je poigravao jedva primetan nago-
veštaj osmeha. Znao je. Dabome da je znao.
„Mislim da se možda uplašio tebe, Čarli. Ne znam zašto tako
mislim, ali rekla bih da se to dogodilo.“
Sad je već bilo očigledno da se Čarli poslednjom snagom savlada-
va da ne prasne u smeh.
„Nije smešno, Čarli“, prekorila ga je Mma Makuci.
On je pak iznenada spustio svoju šolju s čajem i izvukao iz džepa
kombinezona parče papira. Široko se osmehujući, pružio ga je gos-
podinu Dž. L. B. Matekoniju.
„Šta je to, Čarli?“
„Isečak iz novina, Rra. U stvari, parče papira koje mi je neko sredio
da izgleda ko isečak iz novina. Znate onu štampariju u tržnom
centru? Imam tamo jednog drugara, odštampaće vam na kompjuteru
šta god oćete. Vozačka dozvola? Nema problema. Krštenica? I za to
nema problema. A u ovom slučaju, članak iz novina preko u Johane-
sburgu.“
Gospodin Dž. L. B. Matekoni, koji je za čitanje koristio naočari, izva-
dio ih je iz džepa, razmotao papir i počeo glasno da čita: „Policija
traga za opasnom ženom – plaćenim ubicom. Upozorava se javnost
da se Bela Dlamini, osuđena za ubistvo, nalazi u bekstvu i da postoji
mogućnost da će pokušati da izvrši nova ubistva. Ova žena je
opasna, a poznato je da ugovara ubistva i za tako male sume kao
što je hiljadu randa.“ Podigao je pogled.„Šta je ovo, Čarli?“ Zatim je
opet pogledao u papir.„A ovo...“ Zastao je i podigao papir.„Blagi
bože, ova Bela Dlamini je ista ti, Mma Ramocve.“
Čarli se nasmejao na sav glas.„Ali to jeste Mma Ramocve. To je
njena fotografija.“
„Zašto si napravio ovu budalaštinu?“, upitala je Mma Makuci.
„Uopšte nije smešno, Čarli.“
Mma Ramocve je pak fokusirano posmatrala Čarlija.„Čarli“, reče
ona,„jesi li pokazao ovo Čobiju?“
Sijao je od samozadovoljstva.„Jesam. Prekjuče. Našo sam ga i
pokazo sam mu.“
„I?“
„I reko sam mu...“ Čarli se osvrnuo naokolo, kao da traži podršku.
Svi su napregnuto zurili u njega.„Reko sam mu da smo nešto dogo-
vorili. Ne kaže li na sudu istinu, onda...“ On pokaza u isečak.„Onda
će se videti s ovom ženom.“
Ovo je bilo dočekano grobnom tišinom.
„A pošto je ona sedela u sudnici“, nastavio je Čarli,„Čobi je rešio da
ipak kaže istinu. Ko i ne bi?“

Mma Ramocve je izvela Čarlija napolje.

„Dođi da prošetamo malo, Čarli.“
„Ne vidim oko čega ovol’ka frka, Mma Ramocve.“
„Samo dođi sa mnom, da porazgovaramo.“
Pošao je nerado, vukući noge po pesku kao nadureno đače. Mma
Ramocve ga je uhvatila pod ruku. Neće se ljutiti na njega; zna da
kod Čarlija to ne pali. S njime moraš pokušati zdravorazumski;
moraš biti blag.
„Znaš li koliko je ovo ozbiljno?“, upitala je.
„Šta to?“
„Koliko je ozbiljno pretiti svedoku. Pogotovo pretiti mu da će biti
ubijen.“
Nije rekao ništa.
 „Ako policija sazna za ovo, mogao bi da završiš u zatvoru. To znaš,
je l’ tako?“
Čarli se branio.„On nije svedok, Mma. On je krivac. Samo sam mu
reko da kaže po istini.“
Jače mu je stisla ruku.„Pretio si mu, Čarli. I umešao mene u to. Na-
terao si ga da misli kako sam ja ta žena, ta...“
„Bela Dlamini“, pripomogao joj je.„Baš dobro ime, zar ne, Mma Ra-
mocve?“
„Čarli, ovo moraš ozbiljno da shvatiš. Uradio si nešto vrlo loše.“
„Ali je ispalo dobro.“
Morala je da prizna da je tako. Istina je, izgleda, ipak pobedila – uz
pomoć laži.
„Jeste“, obazrivo je rekla.„Možda je ispalo dobro, ali nikad ne zabo-
ravi, Čarli, da ne smeš pokušavati da lošim postupcima ostvariš
dobar ishod.“
„Zašto ne smem?“
„Zato što...“ Ona podiže pogled ka nebu. Nije bila sigurna kako da
to objasni ovom mladiću, a onda je zaključila da i ne može. Ne još.
„Zato što to nije u redu, Čarli. Ponekad moramo da gledamo kako
se dešava nešto loše, zato što ne smemo uraditi takođe nešto loše
da bismo to sprečili. Razumeš li?“
„Ne“, odvratio je.„Ne razumem.“
Mma Ramocve je uzdahnula.„Naravno, presrećna sam što je
Fanvel opet s nama.“
„I ja. On mi je ko brat, Mma.“
„Znam, Čarli.“
„A čovek mora pomoći svom bratu, Mma.“
„Razumem ja to, Čarli, ali... ali pripazi šta radiš.“
Pogledao je na svoj sat.„Treba da se vratimo na poso, Mma.“
Klimnula je glavom.„U redu, Čarli, hajde da se vratimo na posao.“
Uputili su se istim putem natrag, sada kao prijatelji ili, barem, kao
ljudi koji imaju sporazum, pa makar se taj sporazum odnosio na ono
što jedno od njih razume, a drugo ne.
 Devetnaesto poglavlje
VI STE GOST U NAŠOJ ZEMLJI
Nakon što je pretnja koja je visila nad Fanvelom bila otklonjena,
Mma Ramocve je ustanovila da ima više energije da pomogne Mmi
Potokvane. Klovis Andersen joj je barem dao putokaz, nagovestivši
da bi trebalo pogledati ugovor za izgradnju nove zajedničke trpezari-
je i smatrala je da bi se sad i mogla prihvatiti toga. Ugledni stručnjak
ponudio se da ode s njom u kancelariju Mme Potokvane, da vide šta
bi se tamo moglo pronaći, i sad su se približavali kapiji i velikom se-
novitom drvetu ispod kojeg je Mma Ramocve obično parkirala kombi
prilikom svojih dolazaka ovamo.
„Baš lepo mesto“, primetio je Klovis Andersen osvrćući se naokolo
nakon što se kombi zaustavio.„Kod nas u Mansiju, u Indijani, takođe
je postojalo sirotište kad sam bio dečak.“
„To je vaš grad u Americi, Rra?“
„Da. Mansi. Sirotište je bilo u zgradi od čudne žute opeke, s prozori-
ma oivičenim crvenom bojom. Čudno kako se čovek posle toliko
godina priseti tih pojedinosti.“
„Svi to radimo“, rekla je Mma Ramocve. Sećam se, pomisli ona.
Sećam se svog pokojnog tate, i kako me je stavio na ramena, i šetali
smo drumom blizu naše kuće, a ja sam bila ponosna, tako ponosna,
da sam mislila da će mi srce pući.
„Dečaci i devojčice iz sirotišta išli su u školu – istu kao i mi. U mom
odeljenju bilo ih je troje ili četvoro. Bio je tu jedan dečak, zvao se
Lens, pegav, riđe kose. Sećam se da sam ga pitao šta se desilo nje-
govim roditeljima, a on mi je rekao da su bili arktički istraživači i da
su otplutali na ledenoj santi. Rekao je da je u Nacionalnoj geografiji
izašao članak o njima, i da je imao taj broj, ali da mu ga je neki
dečak u sirotištu ukrao.“
Stajali su pored kombija, na prepodnevnom suncu koje ih je blago
grejalo. Mmi Ramocve se činilo da nisu ni u kakvoj naročitoj žurbi i
da mogu malo da razgovaraju, ako je to ono što Klovis Andersen
želi.„Baš tužno, Rra“, rekla je.„Tom dečaku je ukradena prošlost.“
Osmehnuo se prisećajući se.„Naravno, ništa od toga nije bilo istina.
Dve-tri godine kasnije, neko od dece mi je reklo da su njegovi rodite-
lji počinili samoubistvo, i da je priča o ledenoj santi izmišljotina. Onda
sam pitao svoje roditelje o tome. Nikad me nisu lagali, tako da su
priznali da je to istina: samoubistvo se odigralo u prodavnici tekstila
koju su imali dečakovi roditelji. Njegov otac je pucao u svoju ženu, a
onda u sebe.“
Mma Ramocve je jeknula.„I ostavili tog malog dečaka...“
„Da. Ali verovatno su bili sišli s pameti, jadni ljudi. Pretpostavljam
da su bili u dugovima – mnogo sitnih trgovaca je u to vreme upalo u
strašne dugove.“
„A dečak?“, upitala je Mma Ramocve.„Šta je bilo s dečakom?“
„Otišao je na koledž u Blumington. Isto kao ja. Odlično je igrao
fudbal. Mislim da sada predaje u gimnaziji. Dobro mu je išlo.“
„Drago mi je što čujem da se tako završilo“, rekla je Mma Ramocve.
„Inače bi to bila jedna veoma tužna priča.“
„Ima mnogo tužnih priča, Mma Ramocve.“
„Naravno da ima.“ Pokazala je prema raštrkanim kućicama u kojima
su deca živela sa svojim vaspitačicama.„Svaka od onih kuća puna je
tužnih priča.“
„Pretpostavljam da ste u pravu“, rekao je Klovis Andersen.
„Ali Mma Potokvane se trudi da im napiše srećan kraj“, nastavila je
Mma Ramocve.„To ona radi.“
Govoreći ovo, gledala je Klovisa Andersena pravo u oči i odmah je
znao na šta misli: ovo sada nije moglo da bude jalovo raspitivanje –
ovde je mnogo više bilo na kocki.
„Mislim da bi trebalo da uđemo“, tiho je rekao.„Je li ono tamo kan-
celarija?“
„Da. Tamo je njeno radno mesto.“
Mma Potokvane je nakratko izašla, objasnila je sekretarica, ali će
se brzo vratiti; jedna vaspitačica je uganula gležanj i ona je otišla da
se pobrine za nju. U međuvremenu, mogu slobodno da sednu i sa-
čekaju je u kancelariji, gde je hladovina.
Pošto su već ranije u kombiju razgovarali o tome šta bi trebalo da
urade, Mma Ramocve je sada zapodenula razgovor sa sekretari-
com.„Mma, jeste li vi istovremeno sekretarica Odbora i Mme Potok-
vane?“
Ova je potvrdno klimnula.„Jesam, Mma. Kad Odbor zaseda, uvek
sam tu da donosim dokumenta i slično.“
 Mma Ramocve se osvrnula po prostoriji, zagledajući niz ormarića
za arhivu.„Ovde držite dokumenta Odbora, Mma?“
Sekretarica je potvrdila.
„Znači, tu su i tenderi za novu trpezariju?“
Sekretarica je pogledala u pravcu jednog ormarića.„Svi su tu“, reče
ona.
„Možete li mi nešto pokazati, Mma?“
Odgovor je bio brz.„Naravno da ne, Mma. Dokumenta Odbora su
poverljiva. Tako piše u zaglavlju svakog od njih. Ne smem vam ih po-
kazati, Mma Ramocve. To bi bilo protivpropisno.“
„Naravno“, žurno je rekla Mma Ramocve.„Bilo bi protivpropisno. Ali
ipak je šteta, stvarno.“
Sekretarica ju je podozrivo pogledala.„Zašto, Mma?“
„Pretpostavljam da vam je Mma Potokvane draga, Mma?“, upitala
je Mma Ramocve.
„Razume se da jeste, Mma. Ona je najbolja nadzornica koju je ova
ustanova ikad imala. I verovatno najbolja šefica koju ću ikad imati.“
„Znači, nedostajaće vam?“
„Dabome da će mi nedostajati, Mma.“
„I mogu samo da zamislim koliko će nedostajati deci“, rekla je Mma
Ramocve.„O, kako će deca biti tužna. Prvo su ostali bez roditelja, a
sad ostaju bez Mme Potokvane. Mislim da će biti neizmerno tužna.“
„Hoće, sigurno.“
„I biće mnogo suza.“
Sekretarica je oborila pogled.„Svi ćemo plakati, Mma. Svi mi.“
Mma Ramocve je časak ili dva sačekala. Klovis Andersen, koji se
osećao kao nevoljni svedok privatnog porodičnog trenutka, prouča-
vao je svoje ruke.
„Pretpostavljam, onda, da bi vam bilo drago ako bi Odbor povukao
odluku o njenom otpuštanju?“
Sekretaričin odgovor bio je revnostan.„Uradila bih sve da do toga
dođe, Mma.“
„Sve?“, upitala ju je Mma Ramocve.
„Da, baš sve.“
Pre no što je ponovo progovorila, Mma Ramocve je okrznula pogle-
dom Klovisa Andersena.„Onda vas molim da nam pokažete doku-
menta tendera koji je Odbor raspisao za novu trpezariju“, reče ona.
 Sekretarica je oklevala.„Poverljiva su“, odvrati.
„Onda ne možemo učiniti ništa za Mmu Potokvane.“
„Međutim, ako je to u interesu dece“, nastavila je sekretarica,„zane-
mariću pitanje poverljivosti.“
Ustala je sa stolice i otključala jedan ormarić za arhivu. Posle toga,
potrajalo je nekoliko minuta dok nije pronašla ono što je tražila:
smeđu fasciklu od manile, na kojoj je velikim crnim slovima pisalo Tr-
pezarija. Okrenula se prema Mmi Ramocve.
„Ovde se nalaze proračuni dobijeni od preduzimača“, rekla je.„A tu
je i izveštaj koji je tenderska komisija poslala Glavnom odboru.“
Ovo je zaintrigiralo Mmu Ramocve.„Tenderska komisija?“
Sekretarica je objasnila.„Komisija koja je odlučivala kome će biti do-
deljen posao izgradnje trpezarije.“
„A ko je bio u toj komisiji?“
„Samo njih dvoje, čini mi se“, glasio je odgovor.„Gospodin Dico Dico
– njega sigurno znate, Mma? – i ona žena iz Ministarstva, uvek joj
zaboravim ime. Ali verujem da ona nikad ne dolazi na sastanke.
Strašno je lenja – to svi znaju.“
„Prema tome, tendersku komisiju je činio samo gospodin Dico
Dico?“
„Da. I jednom mi je rekao nešto na račun toga. Našalio se kako je
baš prijatno biti u komisiji u kojoj nema nikoga ko bi ti se usprotivio,
zato što nema drugih članova. Kamo sreće da su sve komisije takve,
kazao je.“
Sada se umešao Klovis Andersen.„Kladim se da je to kazao!“, reče
on.
Sekretarica je pružila fasciklu Mmi Ramocve, a ova ju je stavila
ispred sebe na sto i počela da pregleda dokumenta koja je sadržava-
la.„Evo“, reče ona pružajući Klovisu Andersenu četiri priheftane stra-
nice.„Ovo su procene dobijene od preduzimače.“
Pogledao je papire.„Ne razlikuju se mnogo“, reče on.„Što znači da
su preduzimači priželjkivali ovaj posao. Ako dobijete neku koja je
mnogo viša od ostalih, to obično znači da taj preduzimač zapravo i
ne želi taj posao, ali da će ga prihvatiti ako prođe njegova naduvana
cena.“
„A ovde je pismena preporuka gospodina Dicoa Odboru, u kojoj
kaže da bi posao trebalo dodeliti...“ Ona podiže pogled.„Kalahari iz-
gradnji.“
Klovis Andersen je pogledao u papire pred sobom i namrštio se.
„Oni nisu na listi tendera“, reče.
„To je ta firma“, javila se sekretarica.„Oni će dobiti posao. Tu unutra
pronaći ćete fotokopiju pismenog imenovanja od strane Odbora.“
Ona pokaza prema fascikli.„Lično sam ga kopirala. Sve po redu.“
„Sve po redu, ništa nije u redu“, promrmljao je Klovis Andersen.
„Možete li da ga nađete, Mma Ramocve?“
Prelistala je preostala dokumenta u fascikli.„Evo ga“, reče ona.„To
je to.“ Pogledala ga je malo pobliže.„To je pristanak na izgradnju tr-
pezarije i kuhinje po ceni od tri miliona i šeststo hiljada.“
„Tako je“, rekla je sekretarica.„To je baš mnogo novca, Mma.“
Klovis Andersen je uzeo pismo od Mme Ramocve i brzo ga proči-
tao.„Zanimljivo“, rekao je naposletku.„Najviša ponuda na tenderu, od
ovih na listi, iznosila je nešto preko dva miliona.“„Prema tome, posao
nije dodeljen onome ko je dao najpovoljniju ponudu“, rekla je Mma
Ramocve.
„Nije“, rekao je Klovis Andersen.„Razume se, ponekad se i to
dešava. Možda postoji neki razlog što su radije prihvatili nepovoljniju
ponudu. Na primer, možda taj kvalitetnije obavlja posao. Ili... ili je
možda nečiji rođak.“ Ton mu je postao zlokoban.„Ili preduzimač
možda plaća mito osobi koja mu obezbedi da dobije posao. Ima
mnogo mogućih razloga.“
Sekretarica je šumno uzdahnula.„Pa ovo je zlo i naopako“, prošišta-
la je.„Ja nisam znala ništa o tome, Mma Ramocve.“ Mma Ramocve
ju je razuverila.„Dabome da niste, Mma. Niko vas ne okrivljuje.“
Sekretarica je izgledala zadovoljno.„Znam ko su ti ljudi“, reče ona.
„Dolazili su da pogledaju mesto gde bi trebalo da se gradi.“
„Kalahari izgradnja?“, upitala je Mma Ramocve.„Dolazili su
ovamo?“
„Jesu, dolazili su, Mma. Došao je gazda lično. Moj brat zna ko je
on. Nekad je vozio taksi za njega, dok je ovaj držao taksi firmu.
Zatim je postao građevinski preduzimač i dobro mu je krenulo. Ali
moj brat ga nikad nije mirisao.“
Mma Ramocve je delovala zainteresovano.„A kako se taj čovek
zove, Mma? Sećate li se?“
 „Preziva se Sefoto“, odvratila je sekretarica.„Visok čovek, nedostaje
mu prst na levoj ruci. Izgleda ovako.“ Podigla je šaku držeći jedan
prst savijen.
Mma Ramocve je osetila kako joj srce lupa u grudima.„Sefoto?“,
upita.„A ima li taj čovek sestru?“
„Ima. Moj brat kaže da baš i nije neka fina žena...“
„Zove se Vajolet?“
„Ja mislim“, rekla je sekretarica.„Ljubičica, Ruža, tako nešto. Moj
brat kaže da bi joj bolje pristajalo kad bi se zvala Cičak ili Kupus.“11
Mma Ramocve je pogurala papire natrag u fasciklu i pružila je se-
kretarici.„Mislim da ćemo sada da odemo i potražimo Mmu Potokva-
ne“, rekla je i pokazala Klovisu Andersenu da pođe s njom.„Imamo
da joj saopštimo neke vrlo zanimljive vesti.“ Ispričali su Mmi Potok-
vane šta su saznali. Pažljivo ih je saslušala, a onda pritrčala i obavila
ruke oko zapanjenog Klovisa Andersena.„O, hvala vam, Rra! Hvala
vam, hvala!“ Ako je poslednjih dana i bilo znakova depresije u
njenom ponašanju, sada su neverovatnom brzinom nestali.
Klovis Andersen se izvukao iz njenog zagrljaja.„Nije to moja zaslu-
ga, Mma. Treba da zahvalite Mmi Ramocve. Ona je ovo otkrila.“
„Vi ste“, rekla je Mma Ramocve.„Zamisao je bila vaša.“ Odbio je da
prihvati zasluge.„Ne, Mma, to ste bili vi.“
„Je li to sad važno?“, rekla je Mma Potokvane.„Možda ste to izveli
zajedno.“
„Sasvim sigurno je ona zaslužna“, rekao je Klovis Andersen poka-
zujući u Mmu Ramocve,„a ne ja.“
Vratili su se u kancelariju Mme Potokvane, gde im je nasut čaj koji
je propraćen izdašnim komadima voćnog kolača. Potom su se Mma
Ramocve i Klovis Andersen odvezli natrag u agenciju.
„Papir“, rekao je Klovis Andersen dok su izlazili na Tlokvenški drum.
„Iznenadili biste se, Mma, koliko često ljudi ostave trag na papiru. To
je bila propast mnogih zlotvora – mnogih.“
Mma Ramocve ponovi reč zlotvori.„Vrlo zanimljiva reč, Rra. Ovde u
Bocvani je ne koristimo mnogo. Šta ona zapravo znači?“12
Klovis Andersen je objasnio.„Označava ljude koji čine zlo – bilo
kakvo zlo.“
Mma Ramocve ju je nekoliko puta ponovila.„Dobra reč“, reče ona.
„Odsad ću je češće upotrebljavati. Zlotvori. Zlotvori. Ima mnogo zlo-
tvora.“
„Ima“, saglasio se Klovis Andersen.
„Ima li u Mansiju mnogo zlotvora?“, upitala je Mma Ramocve.
„Mansi. Ne, ne više nego drugde. Staviše, možda i manje. Mansi u
Indijani nije loše mesto.“
„Baš kao Gaboron?“
Osmehnuo se.„Da, kao Gaboron. Vidite, Mma, ljudsko srce je
mahom isto kud god da odete.“
Klimnula je u znak da se slaže s tim.„Da, Rra, to je svakako istina.
Sva ljudska srca su ista, bez obzira na to koliko se spolja razlikuje-
mo.“
Neko vreme su se vozili u tišini. Potom se Klovis Andersen okrenuo
prema Mmi Ramocve i rekao:„Šta sad, Mma?“
„Imam ideju“, odvratila je.„Imam ideju zašto je gospodin Dico dode-
lio posao onoj firmi.“
„Zašto?“
Osmehnula se.„Nećete mi zameriti, Rra, ako vam još ne kažem?
Mislim da sam u pravu, ali nisam baš potpuno sigurna.“
„Niste sto procenata sigurni?“
„Ne, nisam sto procenata. Pre će biti... pre će biti devedeset sedam
procenata, čini mi se.“
Klovis Andersen se namrštio.„Gde sam već čuo taj broj? Gde li je
iskrslo tih devedeset sedam procenata?“
„To je samo pretpostavka, Rra. Devedeset sedam procenata je broj
koji sam i ja već čula. Stoga mi je naprosto pao na pamet.“
***
Kad su stigli natrag u kancelariju, Mma Makuci je sedela za svojim
pisaćim stolom i ispijala čaj. Čim je pogledala Mmu Ramocve,
smesta je shvatila da se dogodilo nešto važno.
„Nešto ste otkrili?“, upitala je.„Izgledate veoma zadovoljno.“
„I te kako“, rekao je Klovis Andersen.„I stvarno smo veoma zado-
voljni, Mma Makuci.“
Mma Makuci mu je uputila ohrabrujući osmeh. Opčinjena pomisli
Mma Ramocve. Još uvek si opčinjena njegovom slavom.
„Gospodin Dico Dico se nije baš lepo ponašao“, rekla je Mma Ra-
mocve.„A to znači, nadam se, da ćemo uspeti da ga ubedimo da
odustane od svojih planova.“
 Mma Makuci je pljesnula rukama.„To je vrlo dobra vest, Mma – vrlo
dobra.“
Predstojao je još jedan korak, međutim, i Mma Ramocve je sad
iznela molbu koja je imala da omogući da se taj korak i preduzme.
„Mma Makuci“, počela je,„ako se dobro sećam, vi imate fotografiju
snimljenu na dan dobijanja diploma na Bocvanskom koledžu za se-
kretarice?“
Mma Makuci je izgledala iznenađena, ali očigledno joj je bilo milo
zbog ovog pitanja.„Slučajno, Mma, imam tu fotografiju ovde u fioci.
Hoćete li da je vidite?“
„Bilo bi od velike koristi, Mma?“
Mma Makuci je otvorila fioku u svom stolu i izvadila fotografiju kaši-
ranu na komad krutog kartona.„Evo je“, reče ona, s poštovanjem oti-
rući prašinu s nje.„U mojoj klasi je diplomiralo petnaest devojaka. Tu
smo sve, sedimo s rektorom. A tu je, vidite, grb i moto koledža.“
Okrenula se Klovisu Andersenu.„Devedeset sedam procenata, Rra.
To je rezultat koji sam ostvarila na diplomskom ispitu.“
„Devedeset sedam procenata!“, rekao je.„To je skoro nemoguće.
Takoreći besprekorno.“
Energično je klimnula glavom.„To su mi neki već rekli. Imala sam
sreće.“
„Ne sreće, Mma“, rekao je.„Talenta.“
Mma Ramocve je uzela pruženu fotografiju i pogledala je.„Da“, reče
ona.„Ovo mi je potrebno.“ Podigla je pogled.„Smem li da pozajmim
ovu fotografiju, Mma? Samo nakratko i dobro ću je paziti, obećavam
vam.“
Mma Makuci je zvučala zbunjeno.„Ali naravno da smete, Mma! A
šta će vam?“
„Potrebna mi je fotografija Vajolet Sefoto“, odvratila je Mma Ramo-
cve.„A mislim da je ovo jedina koju imamo. Ovo u srednjem redu, to
je ona, zar ne?“
Mma Makuci je nabrala nos.„Izgledala je isto kao i sad. Pogledajte
sav taj karmin. Pogledajte ga samo.“
„I nokti“, zamišljeno je dodala Mma Ramocve.„Ti nokti. Oni imaju
velike veze s ovim.“
„Sa čime?“
„S ovom istragom“, rekla je Mma Ramocve.
 „Nokti, Mma?“
„Uskoro ću vam sve objasniti, Mma Makuci. U međuvremenu, gos-
podin Andersen i ja moramo da skoknemo do grada.“
Nešto u izrazu Mme Makuci nagnalo je Mmu Ramocve da zastane.
Bio je to izraz razočaranja udruženog, možda, s čežnjom.
„Jeste li raspoloženi da idete s nama, Mma Makuci?“, upitala je.
Mma Makuci je smesta odgovorila.„Mislim da jesam, Mma. Mnogo
vam hvala.“
Mma Ramocve je uzela ključeve kombija.„Naravno, imamo mali
problem sa sedištima. Kombi ima samo dva sedišta u kabini, što
znači da će neko morati da sedi pozadi. Neće mu biti baš udobno.“
„Ja ću“, rekao je Klovis Andersen.
„Nećete“, odsekla je Mma Makuci.„Ja ću sedeti pozadi, Mma.“
„Neću ni da čujem“, rekao je Klovis Andersen.
„Ali ne možemo vam to dopustiti, Rra. Vi ste gost u našoj zemlji.“
„Insistiram“, rekao je Klovis Andersen.
Mma Ramocve je povukla Mmu Makuci u stranu.„Morate ga pustiti“,
reče ona.„Gospodin Andersen je džentlmen i misli na udobnost
dama. Morate ga pustiti.“
Mma Makuci je popustila. Znala je da je to sitnica, ali sitnica koja je,
na svoj način, velika stvar. U kombiju, dok su se vozili prema gradu a
Klovis Andersen se truckao pozadi i nije mogao da ih čuje, rekla je
Mmi Ramocve:„Dobro je da još ima džentlmena, Mma. Gospodin An-
dersen, gospodin Dž. L. B. Matekoni i Futi. Svi su džentlmeni.“
„Da, svi oni su džentlmeni“, rekla je Mma Ramocve.„I dobro je da ih
još ima. Ne samo zbog žena koje vole da se voze u kabini nego iz
raznoraznih drugih razloga.“
Mma Makuci je razmišljala o ovome.„Zašto ima sve manje džentl-
mena, Mma Ramocve?“
„To je naša krivica, Mma. Krivica žena.“
„Zašto?“
„Zato što smo dozvolile muškarcima da prestanu da se ponašaju
kao džentlmeni, a kad ljude pustiš da rade šta hoće, onda oni to i
rade. I prestanu da rade ono što moraju.“ Ona iskosa pogleda Mmu
Makuci preko volana.„To je opšte poznato, Mma, ja bar tako mislim.
To je opšte poznato.“
 Dvadeseto poglavlje
BOLJI NOKTI, BOLJI ŽIVOT
„Nikad se ne zabrinjavam zbog noktiju“, rekla je Mma Makuci dok
su prolazili pored bolnice Princeza Marina.„Na Bocvanskom koledžu
za sekretarice, učili su nas da dugački nokti nisu dobri ako morate da
kucate na mašini. Čuli smo neke vrlo zabrinjavajuće priče.“
Ovo je zaintrigiralo Mmu Ramocve.„Zabrinjavajuće priče o nokti-
ma?“
„Da, Mma. Bio je jedan slučaj, u vreme električnih pisaćih mašina,
sekretarice koju je udarila struja kad joj je jedan nokat uleteo u pros-
tor između tastera. Posledica toga bila je da se upokojila.“
Kombi se malo zaneo kad je Mma Ramocve pomislila na to. Ali,
može li te kroz nokat udariti struja? Kroz prst, to da, ali kroz nokat?
„Jeste li sigurni, Mma? Može li struja da prođe kroz nokat?“
Mma Makuci je stisla usne pre no što joj je odgovorila.„Istina je,
Mma. Elektricitet može da prođe kroz koješta, a ne samo kroz žice.
A tu je još nešto – dugački nokti mogu da se zaglave kad zatvarate
ormarić za arhivu. Viđala sam to, Mma.“
Prošle su kroz kružni tok na kraju centralnog trga i onda se parkira-
le iza hotela Prezident. Klovis Andersen je, izgleda, uživao u vožnji u
zadnjem delu kombija i s osmehom je skočio dole.„Najbolji način da
razgledaš grad“, reče on.„Dok ti sunce greje lice.“ Malo je zagladio
razbarušenu kosu.„Dakle, Mma, gde nas vodite?“
„U salon za manikir“, odvratila je Mma Ramocve vodeći ih pored
ulaza u hotel i kroz gužvu na pijaci ispod njega.
Klovis Andersen se nasmejao.„Nisam baš siguran da mi je potreb-
no da...“
„Ali ne na tretman“, prekinula ga je Mma Ramocve.
„Ti ljudi su uvek odličan izvor informacija“, rekla je Mma Makuci.„Fri-
zerke, šankeri, manikirke – oni uvek znaju šta se događa. Kao što vi,
Rra, kažete u svojoj knjizi: uvek pitajte one koji znaju.“
Klovis Andersen je izgledao zamišljeno.„Jesam to rekao, zar ne?
Pa, zvuči mi prilično logično.“
Salon Bolji nokti, bolji Život nalazio se nedaleko. Bio je mali i skri-
ven od pogleda, a svoje prisustvo oglašavao je velikom slikom ruke s
dugačkim noktima obojenim različitim jarkim bojama.
 „Da probate da kucate s takvim noktima, ne biste daleko dospeli“,
izjavila je Mma Makuci omalovažavajućim tonom.
„Ne mislim da bi mnogo vredelo pokušavati da uradiš išta takvom
rukom“, rekao je Klovis Andersen.
„Oni koji imaju takve nokte obično i ne žele da rade bilo šta“, rekla
je Mma Makuci.„Ovo nije ruka koja radi. Ovo je ruka dokone, besko-
risne osobe.“
„Mislim da ovo i ne treba da predstavlja pravu ruku“, predložila je
Mma Ramocve.„Mislim da je namenjeno samo da nam da zamisao
šta sve umeju da rade.“
„Loša zamisao“, frknula je prezrivo Mma Makuci.
Ušli su u salon. Ispred njih nalazio se sto s kutijom pokrivenom
nekim mekanim materijalom. Tu naslanjaš ruku dok ti lakiraju nokte,
pomisli Mma Ramocve. Zaključila je da deluje prilično udobno. Bilo
je tu i nekoliko stolica, hrpa časopisa koji su se očigledno često pre-
listavali i polica s naslaganim bočicama laka za nokte. Kad su ušli,
zavesa u dnu salona pomerila se u stranu i mlada, lepo obučena
žena izašla je da ih dočeka.
„Imate li zakazano?“, upitala je. Glas joj je bio prijateljski.
Mma Ramocve joj je uputila tradicionalni pozdrav, a onda ju je upi-
tala:„Jeste li vi sestra Mme Soleti, Mma?“
Žena se srdačno osmehnula.„Jeste, mi smo sestre, Mma. Ja sam
takođe Soleti. Nju zovu Mma Soleti – Lice, a mene Mma Soleti –
Nokti. Poznajete je?“
Mma Ramocve je objasnila da je samo jednom bila u salonu lepote
Malo ulepšanja, ali da je zato uživala u dugom razgovoru s Mmom
Soleti.„Ja sam privatni detektiv, Mma“, nastavi ona.„Istražujem jedan
težak slučaj i potrebne su mi neke informacije. Sve će biti vrlo pover-
ljivo i niko drugi neće znati za to.“
Mma Soleti – Nokti pogledala je u Mmu Makuci i Klovisa Anderse-
na.„A ovo dvoje, Mma? Šta je s njima? Jesu li oni niko?“
Mma Ramocve joj je žurno objasnila.„Mma Makuci je moja pomoć-
nica...“
„Saradnica“, ispravila ju je Mma Makuci.
„Saradnica“, ponovila je Mma Ramocve.„A ovo je Rra Klovis Ander-
sen, jedan od najčuvenijih detektiva u Sjedinjenim Američkim Drža-
vama. Oboje odlično umeju da čuvaju tajnu, Mma. Oni uvek drže za-
tvorena usta.“
„Zauvek“, potvrdila je Mma Makuci.
Mma Soleti kao da je odahnula.„U tom slučaju, Mma, šta želite da
znate?“
Mma Ramocve je izvadila fotografiju iz smeđe koverte u koji je beše
stavila.„Na ovoj fotografiji nalazi se neko koga možda znate, Mma.
Molim vas, pogledajte.“
Mma Soleti – Nokti je uzela fotografiju i razgledala je. Potom je po-
gledala u Mmu Makuci.„Hej, vaša pomoćnica...“
„Saradnica“, rekla je Mma Makuci.
„Da, vaša saradnica. Ovo u sredini ste vi, Mma.“
„Stajala sam u sredini zato što sam imala najbolju ocenu, Mma. Eto
zašto.“
Mma Soleti – Nokti se ponovo zagledala u fotografiju.„I...“ Podigla
je glavu, a pogled joj je blesnuo.„I ova žena ovde. O, da! To je ona.
To je ona.“
„Znači, ta žena dolazi kod vas, zar ne, Mma?“, podsticala ju je Mma
Ramocve.„Žena koja je ljubavnica izvesnog čoveka po imenu Dico
Dico, koji ima i venčanu ženu, koja takođe dolazi kod vas na mani-
kir?“
„Au!“, uzviknula je Mma Soleti – Nokti.„Pa vi sve znate, Mma. Nije
ni čudo što ste detektiv. Da, to je sve tačno.“
„Njeno ime je Vajolet Sefoto“, rekla je Mma Ramocve.
Pomen ovog imena dočekalo je ćutanje i neko vreme je izgledalo
kao da visi u vazduhu, poput avetinjske prikaze u prostoriji. Vajolet
Sefoto.
Naposletku je Mma Soleti – Nokti progovorila.„Upamtiću ga“, reče
ona.„To je jedna vrlo neučtiva žena. Razgovara mobilnim telefonom
dok joj sređujem nokte i nikad mi se ne obraća. Misli da sam ja
samo... nevažna manikirka.“
Mma Ramocve je posegla i nežno je dotakla po ruci.„Vi obavljate
valjan posao, Mma. Pomažete ljudima da se osećaju bolje u svojoj
koži. To je valjan posao, sestro moja.“
Mma Soleti – Nokti potapšala je dlan Mme Ramocve, bacivši za to
vreme pogled na njene nokte.„Hvala vam, Mma. A ako mogu išta da
učinim...“ Ona ponovo pogleda u nokte Mme Ramocve.„Biće mi
drago da pomognem, Mma.“
Presrevši njen pogled, Mma Ramocve se nasmejala.„Samo biste
gubili vreme, Mma. Ja povazdan perem veš i radim takve stvari. Ele-
gantni nokti mi ne bi pristajali, bojim se.“
„Ni meni“, javio se Klovis Andersen.„Ne razmišljam mnogo o nokti-
ma.“
Mma Soleti – Nokti nije odobravala ovo.„Ali to je velika šteta, Rra.
Danas je sasvim u redu da muškarci vode računa o svojim noktima.
Živimo u ravnopravnom društvu, znate, a to znači da su i nokti rav-
nopravni.“ Zastala je.„Stoga mislim da bismo mogli uraditi nešto s
vašim noktima, Rra. Staviše, sigurna sam u to.“
***
„Sad imamo sve informacije koje su nam potrebne“, rekla je Mma
Ramocve.
Stajali su oko malog belog kombija, spremni da započnu sledeću
fazu istrage, a to je bilo suočavanje gospodina Dicoa Dicoa s isti-
nom.
„To je uvek najbolja faza slučaja“, rekao je Klovis Andersen.„Nazi-
vam je raspletom. To je kad otkrijete ko je odgovoran za ono što is-
tražujete.“
„Ali to već znamo“, rekla je Mma Makuci.
Klovis Andersen je podigao prst.„Da, ali gospodin Dico ne zna da
znamo. A sad ćemo mu reći. To je najbolji deo.“
Mma Ramocve je delovala sumnjičavo.„Još ne smemo uzimati ništa
zdravo za gotovo.“
Klovis Andersen se saglasio.„Razume se. Slučaj nije rešen dok nije
rešen.“
Pomislile su koliko je ovo snažno. Na Mmu Ramocve i Mmu Makuci
ostavljalo je jak utisak to kako se Klovis Andersen izražavao kratkim,
jezgrovitim aforizmima – baš kao u svojoj knjizi. Smatrale su to veli-
čanstvenim darom.
„Ne mogu da dočekam da mu vidim lice“, rekla je Mma Makuci.
„Veliki gospodin Dico pokazao se kao pokvareni siledžija. Da pozo-
vemo i Mmu Potokvane da pođe s nama?“
Mma Ramocve nije smatrala da je to dobra zamisao.„Ne treba
nikome natrljavati nos, Mma. Nek on razmišlja o tome šta je uradio.
Nek sam dođe do određenih zaključaka – uvek je bolje tako.“
„Pod uslovom da vrati Mmu Potokvane na posao“, upozorio je
Klovis Andersen.
„Razume se“, rekla je Mma Ramocve.„To je važnije od svega.“
Premda ne behu obavestili gospodina Dicoa Dicoa o svom dolasku,
nisu naišli ni na kakvu prepreku na ulasku u prostorije DD radinosti.
Da, gospodin Dico će ih primiti, ako im ne smeta da sačekaju dese-
tak minuta. Bi li popili čaj?
Konačno ih je sekretarica uvela u kancelariju velikog gazde. On je
pak učtivo ustao kad su ušli i pokretom ruke pozvao ih da sednu.
„Poslednji put vas je bilo dvoje“, reče on.„Sad vas je troje. Jesam li ja
to odjednom postao važniji?“
Nasmejali su se šali. Tada je Dico Dico pogledao na sat.„Bojim se
da imam samo pet minuta, Mma Ramocve. Stoga, o čemu je reč?“
„Došla sam zbog Mme Potokvane...“
Podigao je ruku kako bi je ućutkao.„Slušajte, Mma, već smo razgo-
varali o tome i lepo sam vam rekao. Je l’ moram da vam nacrtam?
Mma Potokvane je dala otkaz, i kraj priče.“
„Nije dala otkaz“, rekla je Mma Ramocve.„Otpuštena je.“
Dico Dico je slegao ramenima.„Šta znači reč, Mma? Dala otkaz, ot-
puštena, penzionisana; skočio, gurnut, izguran? Na kraju se svodi na
isto.“
„Možete dodati još nekoliko reči na taj spisak“, tiho je rekla Mma
Ramocve.„Dopišite: izdan, uništen, prevaren.“
Ponašanje Dicoa Dicoa se smesta promenilo; domalopređašnje ve-
selosti je nestalo.„Pripazite šta pričate, Mma.“
„Pripazite vi šta pišete, gospodine“, rekao je Klovis Andersen.
Dico Dico je naglo okrenuo fotelju.„Nešto ste rekli, Rra?“
„Rekao sam: pripazite šta pišete. Na primer, kad sastavljate spisak
preduzimača koji su vam dali ponudu, postarajte se da u njega une-
sete i ime firme kojoj ćete na kraju dodeliti posao – inače izgleda
čudno.“ Zastao je.„I ne samo čudno, Rra. Izgleda nezakonito.“
Dico Dico se ukočio.
„Prema tome“, nastavio je Klovis Andersen,„trebalo bi da pripazite
kad posao dodeljujete bratu svoje ljubavnice. Pogotovo ako razlika u
ceni iznosi milion pula. Bojim se da to liči na korupciju.“
 „Tako je“, umešala se Mma Makuci.„Strašno liči na korupciju, a ko-
rupcija je nešto što u Bocvani ne volimo. Primećujete li, Rra? Čitate li
u novinama šta biva s onima koji se bave korupcijom? Nema ih
mnogo tu oko nas, zato što su uglavnom na drugom mestu. A to
mesto je tamo na kraju Vilidža. Znate ga, Rra? Ono mesto opkoljeno
visokom ogradom?“
Dico Dico je nekoliko časaka ćutao. Sedeo je skljokan u svojoj fote-
lji i zurio u sto. Kad je progovorio, glas mu je bio jedva čujan.„Šta
hoćete da uradim, Mma Ramocve?“
„Hoću da me pogledate, Rra.“
Podigao je glavu. Očigledno mu je teško padalo da je pogleda
pravo u oči, ali sačekala je dok nije to uradio.
„Sada ćete, Rra, sazvati sastanak Odbora. Reći ćete im da ste ih iz-
neverili i da dajete ostavku. Reći ćete da ćete dati velikodušan
poklon sirotištu kao uspomenu na vreme koje ste proveli s njima. A
onda ćete povući svoju podršku projektu izgradnje trpezarije i reći
ćete im da se od toga mora odustati. Tražićete da smesta, od danas,
vrate na posao Mmu Potokvane.“
Klimnuo je glavom.„Uradiću sve to, Mma.“
„I još nešto“, nastavila je Mma Ramocve.„Izvinićete se, Rra. Nemoj-
te ni slučajno zaboraviti – jer to je možda najvažnije od svega.“

Te večeri, Klovis Andersen pozvan je na večeru kod Mme Makuci i

Futija Radifutija. Mma Makuci je izašla s posla malo ranije, kako bi
sve pripremila. Jedva je mogla da poveruje da će ugostiti, za sops-
tvenim stolom, autora Načela privatnog istraživanja; tako nešto je
bilo gotovo nezamislivo, a ipak, desilo se. Futi je takođe bio svestan
značaja večeri, i kupio je za tu priliku novu košulju i kravatu.
„Ne moraš biti previše zvaničan“, rekla mu je Mma Makuci dok su
se pripremali za dolazak gosta.„On se ponaša sasvim prirodno – baš
kao svaki običan čovek. Nikad ne bi pomislio da je napisao tako
važnu knjigu. Nikad ne bi pomislio da je svetski poznat.“
Futi se mučio s novom kravatom.„U Bocvani ima vrlo malo svetski
poznatih ljudi“, rekao je.„Tu su predsednik Kama i dvojica bivših
predsednika. Ali, ko još? Možeš li da se setiš nekoga, Grejs?“
„Ne mogu“, odvratila je.„Prema tome, imamo četiri svetski poznate
osobe – a jedna od njih, Futi, sedeće večeras u našoj kući.“
 Pri pomisli na to, još se više spetljao.„Moraćeš mi pomoći oko ove
kravate, Grejs. Sav se unervozim kad pomislim da nam u goste
dolazi svetski poznata osoba.“
Pomogla mu je da veže čvor; potom ga je uhvatila za ruku; njegov
dlan bio je tako topao naspram njenog, koža puna ljubavi na koži
punoj ljubavi.
„Tako se ponosim tobom, Grejs“, rekao je.„Tako se ponosim.“
„I ja se ponosim tobom, Futi.“
Više nije imalo šta da se kaže, ali je zato imalo mnogo da se uradi,
barem u kuhinji, gde se na šporetu lagano krčkao jedan od oproba-
nih i dokazano dobrih gulaša Mme Makuci. Kupila je najbolje
moguće meso – valjanu bocvansku govedinu – i najkrupnije, najsoč-
nije povrće. Biće to jelo koje će Klovis Andersen pamtiti; ili se tome
barem nadala.
Došao je na vreme i skoro odmah su seli za sto. Molitvu je izgovori-
la Mma Makuci, prizivajući blagoslove za gulaš, povrće, kuću, trgovi-
nu nameštajem Dvostruko udobnije, Prvu damsku detektivsku agen-
ciju i, na kraju ovog podugačkog spiska, za„našeg čuvenog gosta
koji je došao izdaleka, ali koga već godinama poznajemo kao prijate-
lja premda smo se tek sad upoznali“. Futi je posegao za svojom vilju-
škom, ali je brzo shvatio da Mma Makuci još nije gotova.„I dok
kušamo ovo valjano jelo“, nastavila je,„sećamo se onih koji nemaju
ovako valjanu hranu na svojoj trpezi ili nemaju gosta da je s njime
podele.“ Futi je klimnuo kao znak da deli ova osećanja i ponovo je
pružio ruku za viljuškom, ali opet je preuranio.„I daj da naš gost
ponese kući u Ameriku“, nastavila je Mma Makuci,„lepe uspomene
na ovu zemlju. Nek nas se seća kad se vrati kući i nek ne zaboravi
da su mu, ako poželi da opet dođe, naša vrata uvek otvorena. Amin.“
Amin je shvaćeno kao siguran pokazatelj da je molitva izgovorena
do kraja i obed je mogao da počne. Klovis Andersen je bio odušev-
ljen gulašem i pojeo je tri porcije, dok je Futi sipao dve, a Mma
Makuci jednu – premda izdašnu.
Razgovor je neusiljeno tekao. Mma Makuci je ispričala Futiju šta se
sve izdešavalo tog dana, a Klovis Andersen je tu i tamo dopunjavao
njenu priču pojedinostima. Potom je diskusija prešla na Mansi, u In-
dijani, i njegove draži. Futija Radifutija je zanimalo da čuje ima li u
okolini grada drvnoprerađivačke industrije, da li proizvode nameštaj
i, ako ga proizvode, kakav je. Mma Makuci je bila željna da čuje po-
jedinosti iz slučajeva Klovisa Andersena: je li ikad bio u Los Anđele-
su? Je li imao nekih slučajeva u Holivudu? Postoje li u Sjedinjenim
Državama kolege koje podučavaju privatno istraživanje i veštine
poslovnog sekretara? Klovis Andersen je pak hteo da zna kad će
početi kiše, koliko će dugo padati i kako nivo podzemnih voda odole-
va za vreme suše. Hteo je da čuje i o starim parnim lokomotivama za
koje je znao da su nekad vukle vozove iz Bulavaja; takođe, jesu li svi
dijamanti već pronađeni ili ima dobrih izgleda da će ih pronaći još?
Potom, kad je zavladalo kratkotrajno ćutanje, Mma Makuci je iznela
svoj predlog.„Zar ne bi bilo divno imati akademiju, Rra Andersene –
imati školu za privatne istražitelje? Mogli bismo je osnovati ovde, a vi
biste mogli da budete jedan od direktora. Mogli bismo da je nazove-
mo...“ Okrenula se prema Futiju tražeći nadahnuće.
„Kako bi bilo da je nazovete Detektivska akademija Limpopo?“
Mma Makuci je s divljenjem pogledala Futija. On je bio kreativna
polovina u njihovom braku – budući da se bavio nameštajem i
stokom i sličnim stvarima – ali ovo je pokazivalo maštovitost koju je
možda bilo moguće još više podstaći. Mada ne previše.„To bi bilo
baš dobro ime“, reče ona.„Ja bih mogla da budem upraviteljica, a vi
biste bili zaduženi za nastavne predmete. Mma Ramocve bi mogla
biti zadužena za kuvanje čaja. A kao udžbenik upotrebljavali bismo
vašu knjigu.“
Klovis Andersen je izgledao čežnjivo.„To bi bilo divno, Mma. Ali
bojim se da...“
Bilo bi tako lako ostati. Najzad, ništa ga nije vuklo da se vrati i
mogao bi provesti ostatak svoga veka ovde, s ovim prijatnim ljudima,
slušajući Mmu Ramocve, obavljajući sve one sitne, svakodnevne
poslove koji su mu i kod kuće ispunjavali dane, ali ovde, na ovom
mestu za koje je postepeno otkrivao da ga voli. Može li se čovek za-
ljubiti u čitavu jednu zemlju – tek tako? Pitao se da li je moguće.
„Možemo da razmislimo o tome“, rekla je Mma Makuci.„O takvim
stvarima je najbolje razmisliti.“
„Da“ rekao je Klovis Andersen pomalo oklevajući. Zamisli o kojima
maštamo – divlje, nesmotrene zamisli poput osnivanja Detektivske
akademije Limpopo – a koje nikad ne ostvarimo. Umeša se zdrav
razum; zdrav razum i odgovornost, a možda i malo čiste lenjosti. Pa
ipak, smeš da sanjaš o njima; smeš da održavaš zamisao u životu,
odloženu tamo negde zajedno s ostalim divnim, luckastim zamislima.
Posle večere, Futi je odvezao Klovisa Andersena natrag do kuće
njegovog prijatelja. Pošla je i Mma Makuci, da pravi Futiju društvo
kad se bude vraćao, i upravo su u povratku, nakon što su odvezli
gosta, ona i Futi porazgovarali o njemu.
„Baš mi se dopao“, rekao je Futi.„Dobar je čovek, Mma.“
„Jeste“, odvratila je ona.„Ali ima u njemu nečega tužnog, zar ne?
Čini mi se da je, kako je veče odmicalo, postajao sve tužniji.“
„Možda je to zato što piše knjige“, pretpostavio je Futi.„Na koricama
knjiga ima nekih vrlo tužnih fotografija pisaca. Možda su svi oni
tužni.“
„On je udovac, zar ne?“, upitao je potom.„Možda mu nedostaje nje-
gova pokojna žena.“ Gotovo da je rekao: Kao što bi i ti meni nedos-
tajala, Grejs, ako bi se upokojila. Ali nije to rekao. Tek su počinjali za-
jednički život i bilo je prerano za razmišljanje kako bi se osećao ako
ono drugo premine. Pri tom je bio siguran da se to neće dogoditi; bar
ne još veoma dugo, dok ne budu mnogo, mnogo godina u braku, i
dok im se i deca ne požene i poudaju, i dok ne budu spremni da
putuju. To je bilo ono čemu se nadao, baš kao što se, mora biti, svi
mi koji smo našli nekog da ublažimo bol sveta nadamo za sebe, i za
druge.
 Dvadeset prvo poglavlje
MMA RAMOCVE, MORAM NEŠTO
DA VAM PRIZNAM
Prateći s velikim zanimanjem napredovanje svoje nove kuće, Futi
Radifuti je sada svakodnevno posećivao gradilište u povratku s posla
u prodavnici nameštaja Dvostruko udobnije. Ponekad je s njim išla i
Mma Makuci, premda je tehničke pojedinosti nisu zanimale onoliko
koliko njega. Ona je htela da vidi omalterisane i okrečene zidove;
htela je da vidi zalepljene pločice u kupatilu; htela je da stoji u svojoj
novoj, završenoj kuhinji i uživa u mirisu jela koji dopire iz pećnice. To
su bili planovi kojima se radovala i za koje je čula da će biti ostvareni
na vreme, baš kao što je gospodin Klarkson Putumelo i obećao.
Sam Klarkson Putumelo je retko kad bio na gradilištu u vreme kad
bi Futi ili Mma Makuci navratili tamo, što je, s njene tačke gledišta,
bilo olakšanje. Izgledalo je da se građevinski radovi mahom odvijaju
pod nadzorom poslovođe, stamenog čoveka s brkovima koji je
sedeo za stolom na kom su bili rasprostrti planovi kuće, odakle je
upravljao radovima. Čovek je bio prijazan i izgledalo je da se trudi da
sve što se dešava objasni tako da mogu da razumeju i oni za koje
građevinarstvo predstavlja poslovična„španska sela“.
Tomas, zidar koga je Futi upoznao na početku gradnje i koga je na-
kratko video na benzinskoj pumpi, i dalje je radio na gradilištu,
premda bi jedva i obratio pažnju na Futija kad bi ga video. Mma
Makuci je jednom ili dvaput pokušala da zapodene razgovor s njim i,
mada bi joj odgovorio, očigledno mu je bilo neprijatno.
„To je verovatno zato što radi na crno“, rekao je Futi.„Jadan čovek.
Sigurno kod kuće ima brojnu porodicu, a nema radnu dozvolu. Za
njega je to verovatno pitanje života i smrti.“
„Vredan je“, primetila je Mma Makuci.„Jesi li ga video? Kad svi
ostali posedaju za vreme pauze, on ne sedi – nego nastavlja da
radi.“
Futi je to video.„Baš mi ga je žao“, rekao je.„U njegovoj koži sigurno
nije lako.“
Dan posle večere s Klovisom Andersenom, Futi Radifuti i Mma
Makuci su otišli da obiđu gradilište. Velike drvene grede koje su
imale da nose krov bile su postavljene na završene zidove, a prozor-
ski okviri su u mnogim prostorijama bili na svom mestu.
„Ovo sad već liči na kuću“, rekla je Mma Makuci.„Krov će sasvim
promeniti sliku.“
Razgledali su kupatilo, gde je već bila montirana prostrana bela
kada. Mma Makuci je nekoliko minuta samo stajala i divila joj se, sa-
njajući o gotovo nezamislivom luksuzu ležanja u zagrljaju tople vode
zamirisane solima za kupanje. Ranije je uvek morala da se oslanja
na tuševe – pri tom slabašne i curkave; nikad nije imala niti koristila
kadu, a kamoli ovako lepu i primamljivu. Uz to, ovo je bila tako velika
kada – ima dovoljno prostora za dvoje... Okrenula se na drugu
stranu, dok su joj uši gorele od nelagode.
„O čemu si razmišljala, Grejs?“, upitao je Futi.
Pitanje ju je uhvatilo nespremnu. Ali ni slučajno mu nije mogla reći
da se bavila mišlju da bi se mogli kupati zajedno; a opet, teško da je
mogla da ga laže.
„Razmišljala sam kako je velika ova kada“, tiho je rekla.
Zagledao se u kadu.„Ima mesta za dvoje“, prošaputao je.
Oboje su prasnuli u smeh i njene nelagode je nestalo.„Takođe je
vrlo zgodna za tradicionalno građene“, reče ona.„Čak bi i Mma Ra-
mocve stala u ovu kadu.“
„Može slobodno da navrati kod nas i okupa se“, odvratio je Futi.„S
vremena na vreme. Ipak ne želiš da ti ljudi svakog dana dolaze da
se kupaju u tvojoj kadi.“
Prešli su u kuhinju, gde su stolarski radovi bili u poodmakloj fazi.
Mma Makuci je pomislila kako nikad nije videla toliko kuhinjskih or-
marića i polica, i rekla je to Futiju. On se na to osmehnuo i rekao:
„Imaćemo mnogo hrane koju ćemo staviti u njih, Grejs.“ Razgledala
je jedan ormarić; vrata su bila dobro napravljena, glatko su se otva-
rala i savršeno su prianjala kad se zatvore.
„U ovoj kuhinji neće biti miševa“, rekla je.„Nema rupa kroz koje bi
utrčavali i istrčavali.“
Upravo dok se Futi smejao ovoj njenoj primedbi, u prostoriju je
ušao Tomas. Radio je na drugom kraju gradilišta i očigledno ih nije
video, budući da je ušao zviždućući, s testerom u ruci i velikim koma-
dom izolacione ploče pod miškom. Zviždukanje je utihnulo i čovek je
stao kao ukopan.
 „Pa, Tomase“, rekao je Futi.„Ovo baš dobro izgleda. Tako misli i
moja žena, zar ne, Grejs?“
Mma Makuci se osmehnula zidaru.„Obavljate odličan posao. Hvala
vam što ste tako vredni.“
Časak ili dva izgledalo je kao da Tomas nije siguran šta da radi.
Potom je spustio onu ploču na pod i u isto vreme bacio pogled preko
ramena.
Futi je bio zbunjen.„Nešto nije u redu, Bjra?“
Tomas je odmahnuo glavom. Dotad je izbegavao Futijev pogled;
sad ga je pak pogledao pravo u oči.„Hoću da razgovaramo, Rra. Za-
vršavam za deset minuta. Naći ćemo se niže niz drum. Vi krenite
prvi, ja ću za vama.“
„Zar ne možemo ovde da razgovaramo?“, upitao je Futi.„Ako želite
da pričamo nasamo, moja žena može da ode i razgleda spoljašnjost
kuće.“
„Ne, ne smeta mi da razgovaram i s vašom gospođom. Samo ne
ovde.“

Otišli su s gradilišta i odvezli se malo dalje niz drum, gde su stali.

„Uopšte nisam iznenađena“, rekla je Mma Makuci.„Nešto se
dešava. Primetila sam kako se čudno ponašao onomad kad smo ga
videli na benzinskoj pumpi. Sećaš li se? Pravio se da te ne poznaje.“
„Mislio sam da je stidljiv“, rekao je Futi.„Ima takvih ljudi. A pri tom i
radi na crno.“
„Ne, ima tu više od toga. Ima tu nečega drugog.“
Futi je dobovao prstima po volanu i gledao u retrovizor.„Uskoro
ćemo čuti“, reče on.„Evo ga, dolazi. Pešači niz drum.“
Futi je izašao iz kola da pozdravi zidara.
Tomas je progovorio odsečno.„Pokazao bih vam nešto, Rra.
Možemo li da uđemo u kola?“
Futi je pristao i Tomas se smestio na zadnje sedište. Mma Makuci
se okrenula i uputila mu osmeh ne bi li se malo opustio.„Možemo
vas odbaciti gde god želite“, vedro je rekla.„Nismo u žurbi.“
„Pokazaću vam“, rekao je.„Nije mnogo daleko. Ako odete do kraja
ovog puta i skrenete desno, tamo smo za petnaestak minuta.“
Krenuli su u tišini. Mma Makuci je razmenila pogled sa Futijem i
potom se okrenula kako bi zapodenula razgovor s Tomasom.
 „Vrlo smo zadovoljni radovima, Tomase. Vrlo smo zadovoljni.“
Klimnuo je.„To je valjano sagrađena kuća, Mma. Vrlo je čvrsta.“
Odlučila je da ga pritisne.„Ali vi ste zbog nečega nezadovoljni?
Želite li da razgovarate s nama o tome? Znamo kako teško ume da
bude ljudima poput vas, tako daleko od kuće. To ne može biti lako,
Rra.“
Pogledao ju je onim svojim zakrvavljenim očima; od prašine, shvati
ona – gradilište mu škodi očima.„Molim vas, nemojte nikom reči da
sam vam ovo pokazao“, reče on.„Molim vas, nemojte reći da sam to
bio ja.“
„Naravno da nećemo. Nećemo nikom ništa reći, zar ne, Futi?“
Futi Radifuti ga je uverio da će sve ostati poverljivo – o čemu god
da je reč. Ali šta je to? Može li im sada reći?
„Pokazaću vam“, jednostavno je odvratio Tomas.„Tada će vam sve
biti jasno.“
Za vreme ostatka kratke vožnje, više nije progovarao osim da im
kaže gde da skrenu. Ušli su u sporednu ulicu, koja se naslanjala na
ulicu punu kuća, a na kraju te sporedne ulice nalazilo se gradilište.
„Možemo da uđemo“, rekao je Tomas.„Danas tu niko ne radi, a gos-
podin Putumelo je ove nedelje u Fransistaunu.“
Ostavili su kola kod ulaza i provukli se pored gomile građevinske
opreme – mešalice za beton, spremišta za drvnu građu pokrivenog
ceradom, prevrnutih kolica.
„I ova kuća baš lepo izgleda“, primetio je Futi.„Mada je malo veća
od naše, čini mi se.“
„Ovo će biti kuća gospodina Putumela“, rekao je Tomas.„Radimo na
njoj uporedo s radovima na vašoj kući.“
„Građevinari često obavljaju dva posla u isto vreme“, rekla je Mma
Makuci.„Čula sam da...“
Nije završila.
„Da“, rekao je Tomas.„Radimo na kući gospodina Putumela upore-
do s radovima na vašoj kući.“ Zastao je. Čekali su.„I s vašim opeka-
ma.“
Pokazao je prema prednjem zidu kuće.„Pogledajte“, reče on.„One
opeke tamo. Vidite li ih?“
Futi je izgledao zbunjeno.„To su...“
 „Tačno“, rekao je Tomas.„To su iste opeke. Ali vi ste platili za njih,
Rra. Poručuje dvostruko veće količine od onih koje su potrebne za
vašu kuću i onda polovinu koristi za gradnju svoje.“ Gledao je pravo
u Futija.„Plaćate li sve račune koje vam daje, Rra?“
Futi je potvrdno klimnuo.„Uvek platim bez odlaganja.“ Tomas je uz-
dahnuo.„Dođite sa mnom, molim vas.“ Odveo ih je do zida i upro
prstom u jednu opeku.„Pogledajte ovu opeku, Rra. Samo je dobro
pogledajte.“
Futi se sagnuo da bi zagledao površinu opeke.„Nešto je urezano na
nju“, reče on.„Ali ne vidim baš dobro šta.“
„To su slova FR“, rekao je Tomas.„Pogledajte. To je F, a ovo je R.
Za Futi Radifuti. Urezao sam ta slova na nekoliko vaših opeka da bih
bio siguran, i ovo je jedna od njih. Odmah iza ugla ima još jedna.
Nema sumnje: ovo su vaše opeke, Rra. Potiču iz tovara opeke koji je
poručio za vas – u to sam se uverio.“
Futi se ispravio. Prisećao se razgovora s tetkom. Pričala je o finan-
sijskim teškoćama gospodina Putumela; primetila je kako je čudno
da, u takvom škripcu, ipak gradi sebi kuću. Pa dabome; pa dabome.
„Prevareni smo“, reče on.
„Da“, rekao je Tomas.„Gospodin Putumelo je veoma dobar preduzi-
mač. Radi brzo i ima veoma visoke standarde. Ali je varalica. U tome
je problem.“
Futi je pružio ruku i stavio je Tomasu na rame.„Vrlo ste hrabri, Rra.“
Tomas je odmahnuo glavom.„Ma nisam hrabar...“
„Jeste, još kako“, rekla je Mma Makuci.„Vrlo ste hrabri. Teško je reći
istinu o nekome ko vam je dao posao – i ko vam ga može oduzeti.“
Tomas je uzdahnuo.„Osećao sam se strašno loše zbog ovoga, jer
znam da ste dobri ljudi. Bilo me je sramota.“
„Ali znam da niste vi krivi, Rra“, ohrabrujuće će Futi.„Samo ste radili
svoj posao. To je taj gospodin Putumelo.“ Okrenuo se prema Grejs.
„Moramo da preduzmemo nešto.“
„Da“, odvratila je.„Moramo da preduzmemo nešto.“ Ali pojma nije
imala šta. Možda će Mma Ramocve umeti da predloži nešto.
Predlog je, međutim, došao od Tomasa.„Mislim da je najbolje da
zasad ne preduzimate ništa“, reče on.„Ako odete u policiju, nećete
imati da im podnesete nikakav stvarni dokaz, a sve i da ga optuže,
šta bi onda bilo sa svima nama – ljudima koji rade za njega? Pustite
da završimo vašu kuću. Ako se sada posvađate s njim, povući će
ekipu s gradilišta i imaćete kuću bez krova.“
„To nikako ne bi valjalo“, rekla je Mma Makuci.
Tomas se osmehnuo. To je bilo prvi put da ga vide takvog.„Ne bi.
Krov vam je potreban.“
„A onda?“
„Na kraju ćete dobiti da platite konačni račun. Prepolovite ga i recite
da je to za opeke koje je pozajmio od vas. Kažite mu da ste shvatili
da je zaboravio da ih uračuna, pa vi sad ispravljate tu grešku. Kažite
mu da ste videli opeke na njegovoj novoj kući – slučajno ste prolazili
tuda – i shvatili ste šta se dogodilo kad ste ugledali svoje inicijale na
jednoj od njih. Kažite da ste ih vi tamo urezali kad ste navratili u nje-
govo stovarište, a on nije bio tamo. Kažite da ste to uradili da ne bi
prolaznici krali vaše opeke. Kažite mu gde da potraži opeke s inicija-
lima.“
Futi ga je ozbiljno saslušao.„Mislim da ću baš tako postupiti, Rra“,
reče on.„Znate, setio sam se nečega. Kad je pristao da uzme ovaj
posao, rekao mi je da moja kuća nosi njegovo ime na sebi. E, pa...“
„Njegova kuća nosi tvoje ime na sebi“, rekla je Grejs.
Zidar je načas razmislio o ovome.„Tačno“, reče on.
Vratili su se do kola.„Strašno sam vam zahvalan, Tomase“, rekao je
Futi.„Niste morali da uradite ovo.“
„Jesam“, odvratio je Tomas.„Morao sam, Rra.“
Futi je izgledao zamišljeno.„Vi ste stolar, beše?“
„To i koješta drugo“, odgovorio je Tomas.„Ali to mi je glavni zanat.“
Futi je pogledao Mmu Makuci, koja ga je sa zanimanjem posmatra-
la.„Mi imamo malu radionicu“, reče on polako.„Držimo je zbog po-
pravki i nekih poručenih poslova. Uspeli smo da dobijemo radne do-
zvole za jednog ili dvojicu naših ljudi, zato što proizvodimo mnogo
nameštaja za škole. Školske klupe i tome slično. Mogli bismo da
vam je pribavimo ako dođete da radite kod nas.“
Tomas je stajao sasvim nepomično.„Nisam zato ovo uradio, Rra.“
„Znam“, odvratio je Futi.„I zato i želim da vam ponudim taj posao.“
„Dopašće vam se da radite za mog muža“, rekla je Mma Makuci.
„Hoće“, rekao je Tomas.„Hoće, Mma.“
Ukrcali su se u kola i odvezli niz ulicu.
 Dan pre svog odlaska, Klovis Andersen došao je da vidi Mmu Ra-
mocve. Bilo je rano subotnje prepodne i ona je bila kod kuće, šetala
je po vrtu kad je navratio. Ponudila ga je šoljom čaja i predložila mu
da je popiju dok mu pokazuje svoje biljke i povrtnjak gospodina Dž.
L. B. Matekonija. Beše, naime, izrazio interesovanje da čuje secvan-
ske nazive nekih biljaka i obećala je da će mu reći – ili da će barem
pokušati.„Nevolja je u tome, Rra, što gubimo mnogo tih reči. Zabo-
ravljamo kako se zove koja biljka. To su divna imena, ali gubimo ih.“
„Mi takođe gubimo reči“, rekao je.„Ljudi zaboravljaju na zemlju.“
„Čak i u vašem gradu, Rra?“
„Da“, odvratio je.„Čak i u mom gradu.“
Mma Ramocve je podigla pogled prema krošnji svoje omiljene aka-
cije.„Znači, uskoro ćemo svi živeti po manjim i većim gradovima, i
zaboraviti odakle smo potekli. Zaboravićemo ko nas hrani. To je
zemlja, mislim. A ipak ćemo je zaboraviti.“
„Nadam se da nećemo“, rekao je Klovis Andersen.„Barem ja neću.
Mma...“
„Ne, neću je zaboraviti.“
„Hteo sam da kažem: Mma Ramocve, ni vas neću zaboraviti.“
Osmehnula mu se. Bilo je lepo od njega što je to rekao, ali naravno
da će je zaboraviti. On je važan, zauzet čovek iz dalekih krajeva:
zašto bi se sećao žene koja živi u zemlji tako maloj u poređenju s
njegovom; žene koja poseduje samo malecku firmu i ne radi ništa
naročito važno? Zašto bi je se sećao?“
Skuvala je čaj i donela mu ga, i zajedno su pošli u šetnju po vrtu.
Pokazala mu je svoje mopipi drvo, koje je dobro napredovalo ali va-
ljalo ga je zaštititi od mrava. Pokazala mu je svoju leju aloje, koja je
cvetala jarkocrvenim cvetovima na kopljastim stabljikama. Pokazala
mu je pasulj koji je gospodin Dž. L. B. Matekoni zalivao onako kako
se to radi u sušnim krajevima, kapima dragocene vode koje su curile
niz okačeni kanap.
A onda se on odjednom okrenuo prema njoj i rekao:„Mma Ramo-
cve, moram nešto da vam priznam. Ne mogu otići a da vam ne
kažem.“
Podigla je pogled prema njemu; bio je mnogo viši od nje.„O čemu je
reč, Rra?“
 „Bili ste tako dobri prema meni, Mma Ramocve. Vi i Mma Makuci.
Zahvaljujući vama, boravak ovde bio je divan.“
„Ali mi smo uživale, Rra, i mnogo ste nam pomogli. Bila nam je čast
da vas ugostimo. Pogotovo Mmi Makuci. Vaša poseta joj je nevero-
vatno mnogo značila. Ona potiče iz Bobononga, znate, i...“
„Nije to“, prekinuo ju je Klovis Andersen.„Stvar je u tome da... pa
eto, nisam čovek koji mislite da jesam.“
Preneraženo ga je pogledala.„Niste Klovis Andersen?“
„Ne, naravno da jesam Klovis Andersen. Ali Klovis Andersen nije
slavni detektiv kakvim ga smatrate. On je propali detektiv iz Mansija,
Indijana. On je čovek koji jedva da uopšte ima klijenata i ne rešava
nikakve stvarne slučajeve. On je niko i ništa, Mma Ramocve.“
Nasmejala se.„Ali to je besmislica, Rra. Vi ste autor one izuzetne
knjige, Načela privatnog istraživanja. To je svetski poznata, veoma
važna knjiga.“
Odmahnuo je glavom – žalostivo.„Ne, Mma Ramocve. Ta knjiga
uopšte nije poznata. Napisao sam je, to je tačno, ali čak nisam
uspeo da nagovorim nikog da je objavi. Stoga sam je odštampao pri-
vatno – svega dve stotine primeraka. Osamdeset ih je još u kutijama
u mojoj garaži. Prodato je tridesetak komada, to je sve. Ostalo sam
ispoklanjao, ali jedna je nekako dospela u vaše ruke. Nemam pojma
kako, ali jeste. Ta knjiga nije ništa, Mma. Ništa.“
Stajala je pred njim, a sunce joj je išlo u oči, tako da ga nije dobro
videla. Podigla je dlan kako bi napravila senku. Ugledala je njegovo
lice, koje je izgledalo kao da ga razdiru bol i kajanje.
„Rra“, rekla je.„Ne smete govoriti tako. Nikad, nikad ne smete govo-
riti tako. Sve i da ste odštampali samo deset primeraka – ili samo
pet, možda – to bi i dalje bila veoma važna knjiga. Toliko nam je po-
mogla, Rra, a mi smo, zahvaljujući njoj, u našem poslu uspele da po-
mognemo tolikim ljudima. Svi ti ljudi, Rra, danas su srećniji zbog
nečega što ste vi uradili. Pomislite na to – samo pomislite.“
Zurio je u nju.„Mislite li da...“, zaustio je.
„Naravno da mislim, Rra. Ja to znam a zna i Mma Makuci. I gospo-
din Dž. L. B. Matekoni. Svi mi to znamo.“
Nije znao šta da kaže. Mmi Ramocve je to bilo jasno, stoga je nas-
tavila.„Kad ste došli ovamo, Rra Andersene, odmah mi je bilo jasno
da ste nesrećni. I bilo mi je jasno da je to zato što mislite na svoju
pokojnu ženu.“
„Mislim. Da.“
„Dabome da mislite. Moramo da mislimo na pokojnike, zato što ve-
rujemo da su još s nama – na neki način. I tako pokojna osoba može
da ostane s vama celog života, sve dok ne dođe red na vas da se
upokojite. A pokojna osoba ne želi da budete nesrećni. Pokojna
osoba ne želi da mislite da je vaš rad beskoristan. Pokojna osoba
želi da nastavite sa životom, da radite ovo i ono, da dobro iskoristite
to vreme koje imate. To je opšte poznato, Bjra. To je opšte poznato.“
Nije rekao ništa, ali znala je da ju je čuo.
„Stoga, hajte da završimo naš čaj, Rra. Potom možemo da odemo
da pogledamo ono drvo tamo preko. Ima veoma lepo lišće, Rra, i
želim da vam ga pokažem.“
Odšetali su na drugi kraj vrta.„Ima mnogo toga na čemu valja da
budemo zahvalni, Rra“, rekla je Mma Ramocve. Pokazala je na delić
svoje zemlje koji je sačinjavao njen vrt. Pokretom je obuhvatila
ogradu, iza nje ulicu, a iza ulice celu Bocvanu i svet.„Na svemu
tome“, rekla je,„na svemu tome valja da budemo zahvalni.“
Nije ga pogledala, jer je slutila da mu je potrebno malo privatnosti, a
i ume muškarcu da bude neprijatno zbog suza. Stoga ga je samo
lako dodirnula po ruci i sačekala dok nije bio spreman da se upute
natrag.
Pomislio je: Detektivska akademija Limpopo. Potom je pomislio: Ne
baš. Ali ipak se osmehnuo.
 1 Ovaj izraz se zapravo odnosi na hranjenje novorođenčadi (da li ih
hraniti striktno na tri sata ili kad god se učini da su gladna). (Prim.
prev.)
2 Reč je o nijansama u značenju prideva exhaustive i exhausting.
(Prim. prev.)
3 Bulavajo je drugi po veličini grad u Zimbabveu. (Prim. prev.)
4 Jedan od narodskih naziva za južnoafričko drvo Boscia albitrunca
(naziva se još i pastirsko drvo, Witgatboom, matopi...) (Prim. prev.)
5 Filozofsko uverenje da postoje samo ličnost i njeno iskustvo.
(Prim. prev.)
6 Iz dela Thomasa Fullera (1608-1661), Istorija crkve u Britaniji;
često se citiralo i s vremenom je preraslo u poslovicu. (Prim. prev.)
7 Ovde upotrebljeno pomalo ironično; mikromenadžment, naime,
ima pre svega negativnu konotaciju, jer označava sklonost pretpos-
tavljenog da se suviše meša u posao potčinjenih, tako što im ne
samo govori šta treba da rade već i kako da to rade, bez obzira na to
što to možda i nije najefikasniji način. (Prim. prev.)
8 Fraza hit the nail on the head zapravo znači„shvatiti suštinu probi-
ema"; ovde je zbog konteksta prevedena doslovno. (Prim. prev.)
9 Doslovan prevod (zarad konteksta) fraze money talks, a koja se
uobičajeno prevodi kao novac ima moć, para vrti svet, novac otvara
sva vrata i sl. (Prim. prev.)
10 Phasmatodea, red insekata karakterističnih po mimikriji – opona-
šanju listova i grana, kao i lišaja ili listova u stelji. (Prim. prev.)
11 Violet je engleska reč za ljubičicu („Ljubica“). (Prim. prev.)
12 Zlotvor je doslovan prevod engleske reči malefactor, koja je
ostala neizmenjena u odnosu na latinski original (malefactor,„koji čini
zlo“, od malefacere,„činiti zlo“). (Prim. prev.)
Table of Contents
KAD JE VRUĆE, SANJAMO ČAJ
HRANA PRIPREMLJENA S LJUBAVLJU IMA BOLJI UKUS
NA VAŠOJ KUĆI PIŠE MOJE IME
JEDNOSTAVNO ĆU POGLEDATI U NEBO
PRIJATELJ SAM TI, I MOLIM TE
O ČEMU RAZGOVARAJU AUTOMEHANIČARI
GRAÐEVINSKA KOMPANIJA GRADIMO VISOKO
MMA RAMOCVE VOZI KLOVISA ANDERSENA U MOČUDI I
RAZMIŠLJA
VAZDUH NE PRIPADA DRŽAVI
LIČILA JE NA IZDUVANI BALON
NEVIN ČOVEK, PRVI PRESTUP
DEJSTVO KREČA
NA DRUMU IMA I FINOG SVETA
ZLATNA I IZNUTRA, NE SAMO SPOLJA
KOLIKO ŠOLJA ČAJA...
NAVIKE LAVOVA
JESI LI SE VAKCINISAO U POSLEDNJE VREME?
ADVOKAT JE POLIO KOŠULJU ČAJEM
VI STE GOST U NAŠOJ ZEMLJI
BOLJI NOKTI, BOLJI ŽIVOT
MMA RAMOCVE, MORAM NEŠTO DA VAM PRIZNAM