Naslov originala

George Orwell
Keep the Aspidistra Flying
(1936)
 Džordž Orvel

SAMO NEK ASPIDISTRE

LETE

OTVORENA KNJIGA
Beograd,
2012.
 Džordž Orvel

SAMO NEK
ASPIDISTRE
LETE
 Samo nek aspidistre1 lete

Uvod

Iako pričam glasovima ljudi i anđela, i nemam novca, postao sam govoreći
mesing, misleće cimbalo. Iako imam dar proricanja i razumem sve misterije i
posedujem sve znanje; iako imam svu veru, toliku da mogu pomerati planine, i
nemam novca, ja sam ništa. I iako sam dao sve svoje bogatstvo da nahranim
siromašne, i iako sam dao da mi se telo sahrani, i nemam novca, to mi nije ništa
donelo. Novac trpi dugo, i tu je dobar, novac nije sujetan, novac se ne razmeće,
nije naduvan, ne ponaša se neprilično, ne traži sebi sličnog, ne možeš ga lako
isprovocirati, ne misli ti zlo; ne raduje se grehu, nego istini; nosi sve stvari, veruje
u sve, nada se svemu, izdržava sve... i onda, poredeći veru, nadu i novac, to troje;
shvatam da je od svih najveći novac.
I corintiansa2 XIII (adaptirano)

1
U to vreme retka japanska biljka, statusni simbol u Engleskoj
2
Prva poslanica
 Prvo poglavlje

Sat je otkucao pola tri. U maloj kancelariji iza Mek Kenijeve knjižare,
Gordon Komstok, poslednji izdanak porodice Komstok, star dvadeset devet
godina i već pojeden od moljaca, preturao je po stolu i uzeo paklicu Plejer Vejtsa,
otvorio je i zatvorio palcem. Zvonjava drugog, daljeg sata, sa Princa od Velsa
preko puta, parala je mirni vazduh. Gordon se potrudio da sedne pravo i gurnuo
paklicu u unutrašnji džep. Goreo je od želje da zapali. Ali ostale su mu samo četiri
cigarete. Danas je bila sreda i znao je da neće imati novca do petka. Bilo bi isuviše
teško da bude bez duvana večeras i sutra.
Unapred neraspoložen zbog sutrašnjeg dana bez cigareta, ustao je i otišao do
vrata (bio je krhke građe, osetljivih kostiju i nesigurnog hoda). Njegov kaput je
imao rupu na desnom laktu i nedostajalo mu je srednje dugme; flanelske pantalone
bile su flekave i oštećene. Čak i izdaleka bi bilo jasno da je njegovim cipelama
neophodna popravka.
Novac mu zazveča u pantalonama kad je ustao. Znao je tačno koliko ima
novca unutra. Pet novčića od pet penija, dva novčića od pola penija i Džoi. Stao
je, izvadio jadni novčić i pogledao ga. Vražja beskorisna stvar! Koja je budala bio
kad ga je uzeo! To mu se dogodilo juče, dok je kupovao cigarete. ,,Ne smeta Vam,
gospodine, da vam ovako vratim kusur?“- rekla mu je mala kučka od prodavačice.
I naravno da joj je dozvolio. ,,Ma naravno da ne smeta.“- rekao je. Koja budala,
jebena budala!
Srce mu se steglo kad je shvatio da ima samo pet penija i petoparac koji nije
mogao da koristi. Jer, šta biste mogli da kupite za petoparac?
To nije novčić nego odgovor na zagonetku. Izgledaš kao budala kad ga
izvadiš iz džepa, sem ako nije u gomili drugih novčića. ,,Koliko?“- kažeš ti.
,,Petoparac“, kaže prodavačica. Onda kreneš da ga loviš po džepu, tu malu
apsurdnu stvar, koja ti se sama od sebe zalepi za prste kao u tajdl vinku3.
Prodavačica frkne. Odmah vidi da ti je to poslednji petoparac koji imaš. Vidiš taj
njen pogled i misliš pita li se da li ima na njemu ostataka Božićnog pudinga. Onda
pogledaš gore i shvatiš da više nikada nećeš ići u tu radnju. Ne! Neću trošiti
Džoija. Dva novčića od pola penija mi je ostalo - dva puta po pola penija do petka.
Bilo je to ono pusto vreme posle večere, kada nije bilo toliko gostiju. Bio je
sam sa sedam hiljada knjiga. Mala mračna soba, obojena mirisom prašine i trulog
papira, koju je dobio od kancelarije, bila je ispunjena do vrha knjigama, uglavnom
starim i beskorisnim. Na vrhu polica, blizu plafona, četiri toma prastarih
enciklopedija ležali su naslagani na strani, nalik na mrtvačke sanduke. Gordon

3
Popularna društvena igra
pomeri plavu prašnjavu zavesu koja je služila umesto vrata ka drugoj sobi. Ova
soba, bolje osvetljena od prethodne, bila je biblioteka. To je, naravno, bila jedna
od onih biblioteka ,,za dva penija bez depozita”, ona koju su knjiški moljci
obožavali. U njoj nije bilo drugih knjiga osim romana. Ali, KAKVIH romana! To
je, naravno, bila glavna stvar.
Preko osamsto naslova je bilo poređano sa tri strane prostorije na policama
koje su dosezale do plafona, red iznad reda kitnjastih rikni, koje su izgledale kao
šarene gradivne cigle zida. Bili su poređani po alfabetnom redu. Arlen, Barongs,
Diping, Delm, Frankau, Golsvorti, Gibs, Pristli, Saper, Wolpol. Gordon ih je
gledao sa inertnom mržnjom. U ovom trenutku je mrzeo sve knjige, a pogotovo
romane. Užasavao se od pomisli na sve to sirovo, nezrelo đubre koje je bilo
naslagano na jednom mestu. Ljigavština, jeftina ljigavština. Osamsto primeraka
ljigavštine ga je okruživalo - i plafon mu se činio prekriven ljigavštinom. Ta misao
mu je bila surova. Krenuo je napred i prošao kroz otvorena vrata u prednji deo
radnje. Kosu je nameštao u hodu. To je bila stvar navike. Ipak, moglo je biti
devojaka sa druge strane staklenih vrata. Gordon nije baš bio neki lepotan. Bio je
visok svega metar šezdeset, i pošto je uvek imao dugu kosu, to je stvaralo utisak
da mu je glava nešto veća nego što bi trebalo da bude. On je bio svestan toga da je
sitan. Kada je znao da ga neko gleda, ispravio bi se i isprsio u celom onom neka-
ste-prokleti-svi stavu koji krasi niske ljude.
Ipak, nije bilo nikoga napolju. Prednja soba, za razliku od ostatka
prodavnice, bila je uglačana i izgledala je ekskluzivno, sadržala je oko dve hiljade
knjiga, ne računajući one u izlogu. Sa desne strane bila je staklena polica sa dečjim
knjigama. Gordon je sklonio pogled sa zverskog Rakshameskog zaštitnog omota
knjige vilenjačke dece koja se igraju sa Vendli na proplanku punom zvončića.
Piljio je kroz staklena vrata. Memljiv dan u kom se i vetar pojačavao. Nebo je bilo
olovno, a kaldrma ljigava. Bio je to dan svetog Andreja, trinaesti novembar. Mek
Kenijeva radnja je bila na uglu, na nekoj vrsti bezobličnog skvera gde su se četiri
ulice ukrštale. Levo od vrata stajao je veliki brest, sad bez lišća; njegove
mnogobrojne grančice su pravile čipku kao u sepiji, obojenu prema nebu.
Prekoputa, pored Princa od Velsa, bio je visoki zid izlepljen reklamama za novu
hranu i nove lekove. Galerija monstruoznih, izveštačenih i praznih lica, punih
nekog nestvarnog optimizma. Q.T. sos, Trajvet krispi doručak (,,dečica žele krispi
Travert“), Kengur burgundi, Vitamalt čokolada, Boveks. Od svih njih, Gordona je
najviše nervirao Boveks. Pacoliki službenik sa debelim naočarima i kosom kao
jeftinom perikom, sedeo je u ćošku i kezio se nad kriglom Boveksa. „Sto u uglu
uživa u obroku uz Boveks“ - bio je slogan.
Gordon promeni ugao gledanja. Sa prašnjavog stakla gledalo ga je vlastito
lice, ne tako lepo. Nije još ni trideset imao, a izgledao je kao da su ga pojeli moljci.
Veoma bled, sa gorkim, neiskorenjivim borama. Visoko čelo, koje ljudi obično
zovu ,,dobrim“, i špicasta brada činili su njegovo lice više kruškastim nego
ovalnim. Kosa mišije boje i razbarušena, usta ne toliko umiljata, oči boje lešnika
koje su vukle na zeleno. Sad ponovo proširi ugao gledanja. Mrzeo je ogledala ovih
dana. Napolju je sve bilo sumorno i zimsko. Tramvaj nalik na promuklog čeličnog
labuda, kreštao je dok je išao po šinama i gazio ostatke mokrog lišća. Grane bresta
su se mrsile naginjući ka istoku. Plakat koji je reklamirao Q.T. sos bio je pocepan
pri vrhu, traka papira je lepršala na vetru kao pobednička zastavica. U poprečnoj
ulici desno, ogolele topole su se povijale od vetra. Gadan sirovi vetar. Bilo je nešto
preteće u njegovom zvuku, kao da je najavljivao bes zime. Dva stiha su pokušavala
da se rode u Gordonovoj glavi.
Grubo rečeno nekakav vetar - na primer preteći vetar? Ne, bolje opasni vetar.
Opasno vetar duva preko - ili bolje fijuče, preko, na primer nekakve topole -
pokorne topole? Ne, bolje gipke topole. Asonanca zbog gipki i opasni? Nema
veze. Gipke topole tek ogoljene. Super.
Oštro opasni vetar savijao je
Tek ogoljene gipke topole.
Odlično. „Savijao je” slagalo se sa „topole”; ipak, uvek imaš i „gore” za koji
svi pesnici još od Šosera traže rimu. Ali, inspiracija u Gordonovoj glavi nestala je
u trenutku, kako se i pojavila. Preturao je po novcu u džepu. Par penija i Džoi -
petoparac. Mozak mu je bio ispunjen čamotinjom. Nije mogao da računa na rime
i stilske figure. Nije mogao sa samo par penija u džepu.
Pogled mu se ponovo fokusirao na plakate napolju. Imao je svoj lični razlog
zašto ih je mrzeo. Mehanički je pročitao slogane na njima. „Kengu burgundy -
vino Brita”, „Astma ju je gušila!” ,,Q.T. sos čuva osmeh na Habinom licu”,
„Pešačite ceo dan sa Slab Vitamaltom!” „Krv kat - cigarette za ljude koji vole
prostranstva”, „Dečica žele krispi Travert“, „Sto u uglu uživa u obroku uz
Boveks“.
Ha! Moguća mušterija, konačno. Gordon se ispravio. Stojeći pored vrata,
mogli ste mirno da gledate napolje bez straha da ćete biti primećeni. Pogledao je
pažljivo potencijalnu mušteriju.
Pristojan sredovečni čovek, crno odelo, polucilindar, kišobran i akt tašna,
provincijski pravni zastupnik ili gradski službenik, virio je kroz izlog velikim
bledim okruglim očima. Na licu mu je bio izraz krivca. Gordon mu je pratio
pogled. Ah! To je bilo to! Pikirao je D.H. Lorensa u uglu izloga. Tražio je malo
prljavštine, zar ne? Čuo je za lejdi Četerli izdaleka. Ima loše lice, pomisli Gordon.
Bledo, smrknuto, depresivno, loših crta. Velšanin na prvi pogled, nekonformista,
ako ništa drugo. Imao je regularne vrećaste bore oko usta. Kod kuće je predsednik
lokalne lige puritanaca ili komiteta za obalnu budnost (gumene papuče i električni
pendrek kojim udara parove koji se ljube na plaži), a sad je u gradu došao u provod.
Gordon je poželeo da čovek uđe u radnju. Da mu proda „Zaljubljenu ženu“. Koliko
bi ga to razočaralo. Ali, ne! Velški pravni zastupnik ga je izneverio. Nabio je
kišobran pod mišku i okrenuo je izlogu svoju pravednu guzicu. Ali bez sumnje će
se večeras, kada mu tama sakrije crvenilo i stid, ušunjati u jedan od onih seksi
šopova i kupiti „Visokog Džinksa u pariskom manastiru“ Sedi Blekiz.
Gordon se pomerio sa vrata prema policama sa knjigama. Na policama sa
leve strane vrata bile su nove i relativno nove knjige - tračak jarkih boja čija je
poenta bila da privuče pogled bilo koga ko je gledao kroz izlog. Njihove uglađene,
a neprimećene korice kao da su pozivale sa police: „Kupi me, kupi me!“ Sveže
novinarske priče - večno mlade neveste, koje su čeznule za nožem za papir koji bi
ih deflorisao - i već stare vesti, kao na primer mlade udovice, u cvetu mladosti,
iako ne više nevine. Tu i tamo, tuce nekih patetičnih priča o usedelicama,
,,odabrane“ knjige koje govore o tome kako one još čuvaju svoju nevinost. Gordon
je skrenuo pogled sa tih ,,odabranih“. Budile su loša sećanja. Jedina bedna mala
knjiga koju je objavio pre dve godine, prodata je u tačno sto pedeset i tri kopije i
tad je ušla u ,,odabrane“. Čak i kao ,,odabrana“, nije prodavana. Prošao je pored
police sa novim knjigama i stao pored police koja je bila tačno nasuprot, police sa
polovnim knjigama.
Sa desne strane bila je polica sa poezijom. Ispred njega je bila proza, mnogo
ostataka. Odozgo na dole bile su poređane od čistih i skoro novih, do upotrebljenih
i bezvrednih. U svakoj knjižari je postojala ta darvinistička borba u kojoj su dela
živih pisaca bila u nivou očiju, a dela mrtvih visoko ili nisko - ili dole u Geheni4
ili gore na tronu, ali uvek van mesta gde bi trebalo da budu primećene. Na donjoj
polici su ,,klasici“ izumrlih viktorijanskih čudovišta, prilično pohabani. Skot,
Karlajl, Meredit, Ruskin, Peter, Stivenson - jedva da si mogao da pročitaš imena
sa izbledelih i oštećenih rikni. Na gornjim policama, skoro van vidnog polja,
spavale su debeljuškaste biografije kneževa. Ispod njih, još prodavane i zato
stavljene na dohvat ruke, bile su ,,religijske“ knjige - sve sekte i uverenja,
pomešani nasumice zajedno: „Svet posle“, autora Duhovne-ruke-me-dotakoše,
Din Fararov „Život Hrista“, „Isus prvi rotarijanac“, Otac Hilari Česnat i njegova
poslednja knjiga o R.C. propagandi. Religija je uvek bila isplativa za prodaju.
Ispod nje, tačno u visini očiju, nalazila se moderna literatura. Pristlijeva poslednja
knjiga. Dinkijeve knjižice prepisanih ,,sredina“. Veseli ,,humor“ Herberta, Noksa
i Milna. Bilo je tu i nekih stvari za prefinjeni ukus. Priča ili dve Hemingveja i
Virdžinije Vulf. Mudre pseudo - Srečijeve poučne biografije. Prenaduvane i
refinisane knjige o čitavim slikarima i čitavim pesnicima, napisane od strane tih,

4
Gehena je dolina Hinom koja se nalazila izvan zidina Jerusalima. U I veku Gehena se
koristila kao smetlište, za spaljivanje otpadaka iz Jerusalima. Tela uginulih životinja, takođe,
bacana su u tu dolinu da ih proguta vatra sa dodatkom sumpora, kako bi se pomoglo sagorevanju
parama nakrcanih mladih zveri, koje tako graciozno klize od Itona do Kembridža
i od Kembridža u književne magazine.
Tupim pogledom je piljio u zid knjiga. Mrzeo ih je sve, stare i nove, ozbiljne
i neozbiljne, ohole i skromne. Sam pogled na njih ga je podsećao na njegovu
jalovost. Eto, smatrao je sebe za ,,pisca“, ali nije čak ni mogao da ,,piše“! Nije bio
problem u tome da nađe izdavača; on ništa nije stvarao, ili skoro ništa. Sva ta opšta
zbrka na policama - pa, ako ništa, barem to postoji; bilo je to dostignuće svih vrsta.
Čak su i Dels i Dipings praktično izbacivali hektar štampe godišnje. Ali to su bile
naduvano ,,kulturne“ knjige, koje je on najviše mrzeo. Knjige kriticizma i
beletristike. Vrsta knjiga koje ti, parama nafatirani kreteni sa Kembridža, pišu
gotovo u snu - i koje bi i Gordon mogao da napiše da je imao malo više novca.
Novac i kultura! U zemlji kao što je Engleska ne možeš biti obrazovan i kulturan
ako nemaš dovoljno novca da se učlaniš u konjički klub. Istim instinktom kojim
dete pomera klimavi zub, uzeo je kitnjastu knjigu - neki aspekti italijanskog baroka
- otvorio je, pročitao pasus, i vratio je na policu sa pomešanim gađenjem i zavišću.
To razorno sveznanje! Ta škodljiva, lažno obrazovana uglađenost! I novac koji je
potreban za to! U stvari, šta uopšte tu postoji sem novca? Novac za dobro
obrazovanje, novac za uticajne prijatelje, novac za slobodno vreme za
razmišljanje, novac za put u Italiju. Novac piše knjige, novac ih prodaje. Bože,
nemoj mi davati pravednost, o, Bože, daj mi pare, samo pare.
Zvecnuo je novčićima u džepu. Imao je skoro trideset i nije uradio ništa.
Samo mizerna zbirka poezije koja je prošla ko bos po trnju. I od tad, cele dve
godine, borio se u lavirintu jezivih knjiga koje nikad ne idu daleko i znao je da ni
on neće otići daleko sa njima. Bio je to nedostatak para, jednostavno, nedostatak
para ga je onemogućavao da piše. Za to se držao kao pijan plota. Pare, pare i samo
pare! Možeš li napisati čak i petparačku priču bez para koje bi ti dale lagodnost?
Inventivnost, energija, smisao za humor, stil, šarm - sve je to moralo biti
podmazano kešom.
Ipak, kako je gledao po policama osećao se malo lakše. Toliko knjiga je bilo
izbledelo i nečitko. Na kraju krajeva, svi smo mi u istom sosu. Memento mori5. I
vas i mene i sve ogavne mladiće Kembridža čeka zaborav; bez sumnje zadesiće i
te ulickane klince sa Kembridža. Gledao je na klasike pored svojih nogu koje je
pregazilo vreme. Mrtvi, svi su mrtvi. Karlajl i Ruskin, Meredit i Stivenson - svi su
mrtvi, neka trunu u miru. Pogledao je na izbledele naslove. Skupljena slova
Roberta Luisa Stivensona! Gornja ivica bila je crna od prašine. Umetnost privlači
prašinu, u prašini će i završiti. Gordon udari po rikni Stivensona. Jesi li tu, stara
barabo? Sad si mrtav ladan, ako bi neki Škot to mogao biti.
Ping! Zvono prodavnice. Gordon se okrenu. Dve mušterije, za biblioteku.

5
Seti se smrti
 Potištena žena nižeg staleža, spuštenih ramena, kao štrokava patka koja
mulja po đubretu, uletela je unutra, noseći nekakvu pletenu korpu sa sobom. Iza
nje upao je vrapčić od žene, rumenih obraza, srednje-srednje klase, noseći u ruci
„Sagu o Forsajtima“ - naravno sa prednjom koricom okrenutom tako da prolaznici
mogu da vide koliko je ona obrazovana.
Gordon je skinuo kiseli izgled sa lica. Pozdravio ih je toplim pozdravom,
nalik na onaj koji porodični doktori primenjuju. Naravno, bile su mu stalne
mušterije.
– Dobar dan, gospođo Viver. Dobar dan, gospođo Pen. Kakvo grozno vreme,
zar ne?
– Strašno. – reče gospođa Pen.
Stao je sa strane da ih pusti da prođu. Gospođa Viver prodrma korpu i iz nje
ispade na pod veoma korišćena knjiga Etel M. Del - Srebrno venčanje. Ptičije
bistro oko gospođe Pen pogleda u to. Iza leđa gospođe Viver smejela se Gordonu
od uva do uva. Del! Kakvo đubre! To su knjige koje niže klase čitaju! Razumno
je uzvratio smešak. Prošli su u biblioteku smejući se.
Gospođa Pen je stavila „Sagu o Forsajtima“ i okrenula svoje vrapčije grudi
prema Gordonu. Uvek je bila ljubazna prema njemu. Zvala ga je gospodin
Komstok, i uvek je pričala o knjigama sa njim.
– Nadam se da ste uživali u „Sagi o Forsajtima“, gospođo Pen.
– Kakvo SAVRŠENSTVO literature je ta knjiga, gospodine Komstok! Da li
znate da je čitam već četvrti put? Klasika, stvarno klasika!
Gospođa Viver je ronjala po knjigama, toliko zaluđena da nije shvatala da
su poređane po alfabetnom redu.
– Ne znam šta da uzmem ove nedelje, šta nisam... – mrmljala je sebi u bradu
– Moja ćerka predlaže da dam šansu Dipingu. Ona veoma voli Dipinga, moja
ćerka, da. Ali moj zet, vidiš on više voli Berousa, ne znam, nisam sigurna.
Grč je prešao preko lica gospođe Pen na samo pominjanje Berousa.
Okrenula je protestno leđa gospođi Viver.
– Ja osećam, gospodine Komstok, da ima nešto VELIKO u Golsvortiju. On
je tako širok, tako univerzalan, ali u isto vreme toliko pravi Englez u duši, toliko
ČOVEČAN. Njegove knjige su stvarno LJUDSKA svedočanstva.
– A i Pristli takođe – reče Gordon. – mislim da je on sjajan pisac, zar ne?
– Oh, naravno da jeste! Toliko veliki, širok, human i toliko jak Englez!
Gospođa Viver se osmehnu i time pokaza tri usamljena žuta zuba.
– Mis’m da bi mi možda leg’o bolje nek novi Del. – reče gđa Viver. – Imaš
još nekoga Dela jer takoj? Baš volem da čitam Dela, moram ti priznati. To isto i
ćerki kažem, kažem njoj ja „Ostav me ti Dipingsa i Berouza, dajder mi Dela“ –
Ding-dong, Del! Kneževi i bičevi za pse!
Oči gospođe Pen pokazivale su jaku ironiju. Gordon joj istom uzvrati.
Izdržaće sa njom. Barem je dobra i stalna mušterija.
– Oh, naravno, gospođo Viver. Imamo celu policu punu Etel M. Dela. Da li
biste hteli možda „Želja njegovog života“? Ili ste, možda, već to čitali. Ako jeste,
preporučujem Vam „Oltar časti“.
– Da li možda imate Hju Volpolovu poslednju knjigu? – reče gospođa Pen
– Nekako sam u raspoloženju ove nedelje za nešto epsko, nešto VELIKO. Sad
Volpol je stvarno VELIKI pisac, stavljam ga u isti rang kao i Golsvortija. Ima
nešto VELIKO u njemu. I toliko je human.
– I toliko veliki Englez. – reče Gordon.
– Da, da, naravno i toliko veliki Englez!
– Mism da ću sad d’uzmem „Put orla“ opet. – reče gospođa Viver konačno.
– To ti nekako nikad ne dosadi, zar ne?
– Sigurno je zadivljujuće popularan. – reče Gordon, diplomatski, gledajući
u gospođu Pen.
– Uu zaadiiivljujućeee! – ponovila je ironično gospođa Pen, gledajući
Gordona pravo u oči.
On im uze po dva penija i posla ih srećne kući; gospođu Pen sa Volpolovim
„Bitangom Herisom“ i gospođu Viver sa „Putom orla“. Malo posle toga šetkao se
napred-nazad do police sa poezijom. Melanholična fascinacija kao da je izbijala
iz tih polica. Njegova bezvredna knjiga bila je tu. Naravno, daleko gore među
onima koje niko neće. Miševi Gordona Komstoka; mali broš format, cena tri i po
penija, ali se sad prodavala za peni. Od trinaest kritičara koji su pisali o njoj
(Tajmsov kritičar je rekao da je „veoma obećavajuća“) niko izgleda nije preterano
obratio pažnju na taj naslov. A dve godine je već bila u Mek Kenijevoj knjižari, a
nijedan kupac, nijedan jedini je nije uzeo.
Bilo je između petnaest i dvadeset polica sa poezijom. Gordon ih je sa
prezirom gledao. Većinom su to bile gluposti. Malo iznad linije očiju, već na svom
putu ka raju i zaboravu, bili su prošlogodišnji pesnici, zvezde svoje rane mladosti
Jejts, Dejvis, Hausman, Tomas, De la Mare, Hardi. Mrtve zvezde. Ispod njih, tačno
u liniji očiju, bila su piskarala ovog trenutka. Eliot, Paund, Oden, Kembel, Dej
Luis, Spender. Veoma, veoma loša piskarala. Mrtve zvezde gore, loša piskarala
dole. Da li će se ikada više roditi pisac vredan čitanja? Ali Lorens je potpuno dobar
i Džojs je, čak i bolji, od kako je izgubio koju dasku u glavi. I ako se pojavi pisac
vredan čitanja, da li ćemo ga primetiti ili ćemo ga samo baciti u smeće?
 Cing! Zvono na vratima. Gordon se okrenu. Još jedna mušterija. Mladić u
svojim dvadesetim, nakarminisanih usana, zalizane kose, obučen po poslednjoj
modi. Lovator, očigledno. Imao je tu zlatnu auru. Bio je već pre u radnji. Gordon
se prebaci u svoj ljubazni servilni stav koji je imao prema mušterijama. Ponovio
je ono što je govorio svaki dan.
– Dobar dan. Mogu li Vam pomoći? Da li tražite nešto određeno?
– Ne, ne, stvavno. – meko r, možda folira. – Mogu li samo da
VAZGVEDAM? Nisam mogao pvosto odoveti vasem izvogu. Toviko mnogo
vovim knjige i knjizave! Kao da samo upvivam u njih, haha!
Onda i isplivaj, kicošu. Gordon se kulturno nasmeja, kao i jubitelj knjiga
drugom ljubitelju.
– Oh, naravno, molim Vas. Mi volimo ljude koji razgledaju. Da Vas slučajno
ne zanima poezija?
– Oh, navavno! Ja obozavam poeziju!
Pa naravno, mala snobčina. Bio je tako kvaziumetnički obučen. Gordon mu
dodade crvenu knjižicu sa police.
– Ovo Vam je sada hit. Može vas zainteresovati. Prevodi su u pitanju, nešto
što do sad nije bilo često kod nas. Prevodi jednog bugarskog pesnika.
Veoma suptilno. Ne ostavljaj ga samog. To je pravi način sa mušterijama.
Nemoj ih požurivati; nek traže dvadesetak minuta; posle će se posramiti i kupiti
nešto. Gordon ode do vrata diskretno se pomerajući sa puta kicošu. Opet, to je
radio nonšalantno, kao da je sve slučajno.
Napolju je ljigava ulica izgledala siva i turobna. Odnekud, iza ugla, čuo se
bat kopita, hladan i prazan zvuk. Nošen vetrom, dim iz dimnjaka se previjao preko
mokrih krovova. Ah! Oštar vetar je savijao topole, tek posađene. Uz taj dimom
zagušen vazduh koji se polako savijao po gradu. Dobro je. Ali, momenat je prošao.
Ponovo je pogledao ka plakatima preko puta. Hteo je da se nasmeje glasno koliko
su bili plitki, mrtvi, a živi, toliko neprivlačni. Mislio je kako je IKO mogao da
bude privučen njima. Kao sukubiji6 sa bubuljičavim zadnjicama. I oni su ga bacali
u depresiju. Prljavi novac, svuda samo prljavi novac. Bacio je kratak pogled ka
kicošu, koji je batalio poeziju i prešao na skupu veliku knjigu o ruskom baletu.
Držao ju je pažljivo svojim ružičastim manikiranim prstima, kao što veverica drži
lešnik, proučavajući fotografije. Gordon je poznavao njegovu vrstu. To su bili ti
mladi prebogati ,,umetnici“. Ne, on nije bio umetnik, nego samo interesent za
umetnost, stalni posetilac ateljea i raznosilac tračeva i skandala. I pored sveg
kicošenja, mladić je bio lep. Koža na vratu mu je bila svilenkasta i glatka kao
unutrašnjost kakve školjke. Ne možeš imati takvu kožu a da ne plaćaš tretmane

6
Legendarni demon, prikazan kao zavodnica
petsto funti godišnje. Neki šarm je imao, onakav glamur kakav su imale puniše.
Novac i šarm, ko bi ih sad rastavio.
Gordon pomisli na Ravelstona, svog šarmantnog bogatog prijatelja,
urednika Antihrista, kome je bio veoma privržen i koga nije viđao češće od jednom
u nekoliko dana; i Rozmeri, svoje devojke, koja ga je volela, obožavala, kako je
tvrdila, i koja u isto vreme nikada nije spavala sa njim. Novac ponovo. Sve je to
bio novac. Svi međuljudski odnosi se kupuju novcem. Ako nemaš novac, ljude
neće biti briga za tebe, žene te neće voleti. Možda će te malo i voleti, možda ćeš
im i značiti ali to će biti toliko malo da će biti zanemarljivo. I koliko su u stvari
bili u pravu! Jer kad si švorc logično je da si nevoljen. Iako govoriš jezicima ljudi
i anđela. Ali, ako nemam novca ja NE PRIČAM jezikom ljudi i anđela.
Ponovo je gledao plakate. Stvarno ih je sad mrzeo. Taj za Vitamalt na
primer! „Planinarite ceo dan uz štanglu vitamalta!“ Mladi par, dečak i devojčica,
u čistoj opremi za planinarenje, kose koju nosi vetar, penju se sa stilom uz Saseški
predeo. Lice te devojke! Koliko je veštački i grozno ozareno! Tip devojke koja
traži čistu i jednostavnu zabavu. Odeću joj je nosio vetar. Imala je uski šorc kaki
boje, ali to nije značilo da je možeš štipnuti za zadnjicu. A pored njih - ugaoni
stočić. „Ugaoni stočić uživa u hrani uz Boveks“. Gordon je proučavao plakat sa
neskrivenim gađenjem. Idiotsko lice koje se smejalo, nalik na lice
samozadovoljnog pacova, zalizana crna kosa, smešne naočare. Ugaoni stočić,
naslednik vekova, pobednik Vaterloa, ugaoni stočić, ono što bi moderni čovek i
njegov gospodar želeli da budu. Poslušan mali sluga, sedi u nalickanom svinjcu,
pije Boveks. Lica koja su vetar i kiša isprali. Tramvaj je drndao preko trga, a sat
na Princu od Velsa je otkucao tri. Dve stare prilike, klošar ili prosjak i njegova
žena, u dugim masnim i prljavim kaputima koji su stizali do zemlje, vukli su se
prema knjižari. Kradljivci knjiga, tako su izgledali. Bolje da obratim pažnju na
kutije napolju. Starac je ostao na trotoaru par metara od vrata radnje, a njegova
žena je ušla u knjižaru. Otvorila je vrata i pogledala u Gordona, dok joj je seda
masna kosa padala preko lica, dajući mu nekako zlobni izraz.
– Kupuješ knjige, a? – uzviknu skoro zapovednički.
– Ponekad zavisi koje su knjige u pitanju.
– Sjajne, divne knjige imam da znaš.
Ušla je i zalupila vrata. Kicoš je bacio pogled preko ramena i sa izrazom
gađenja se pomerio nekoliko koraka dalje, u ugao. Starica izvadi prljavu torbu
ispod kaputa. Prišla je sa nekim samopouzdanjem Gordonu. Osećala se na drevnu,
drevnu prljavštinu.
– Oš ih? – reče otvarajući torbu.
– Za po funte uzmi sve.
– Mogu li da vidim koje su knjige u pitanju, molim Vas?
 – Ma DIVNE su knjige. – uzdahnu i naže se da skroz otvori torbu, što je
proizvelo samo pojačavanje smrada koji je od nje dopirao.
– Eve ti! – reče i gurnu Gordonu u lice gomilu prljavih knjiga.
Bilo je tu izdanje priča Šarlot M. Jang iz 1884. Ali u katastrofalnom stanju.
Gordon se revoltirano povuče unazad.
– Ovo ne mogu kupiti – reče kratko.
– Ne moš ih kupiti? Što ih ne moš kupiti?
– Zato što su nam bezvredne. Ne možemo ih nikada prodati.
– Što s’ mi onda rek’o da i vadim iz torbe, koji moj? – viknu starica besno.
Gordon je zaobiđe ne bi li izbegao smrad i u tišini otvori vrata. Nije bilo
svrhe svađati se. Bilo je takvih ljudi koji su svakodnevno ulazili u radnju. Starica
izađe mrmljajući, besno nabivši torbu na leđa i pridruži se mužu. Zastala je na
trotoaru da se iskašlje, što se moglo čuti i kroz zatvorena vrata. Lopta sluzi, nalik
na beli jezik je polako sa njenih usana pala na zemlju ispred nje. Tad se dve
kreature odvukoše dalje, nalik na tvrdokrilce u tim masnim prljavim kaputima iz
kojih su samo cipele virile. Gordon ih je posmatrao kako odlaze. Oni su bili samo
sporedni proizvod. Ispljuvci boga novca. Po celom Londonu stotine i hiljade njih
su se vukli po prljavštini ljudskosti nalik na bube, sve do svog groba. Piljio je u
nemilosrdnu ulicu. U ovom trenutku izgledalo mu je da u ulici nalik na ovu, u
gradu nalik na ovaj, svaki oblik života je bez smisla i cilja. Osećaj dezintegracije,
truleži, koji je tako specifičan za naše vreme, jako ga je obuzimao. Nekako se sve
to mešalo sa plakatima preko puta. Gledao ih je sad mnogo otvorenije u ta kezeća
lica. Na kraju krajeva, bilo je tu nešto više od gluposti, pohlepe i vulgarnosti.
Boveks ti se smešio, kobajagi optimističan, lažnim belim zubima. Ali šta je bilo
iza tog osmeha? Izolacija, praznina i sigurno prokletstvo. Ako si znao kako da
gledaš, mogao si da vidiš da se iza te scene samozadovljstva i hedonizma, krije
nagojena trivijalnost, da tu nema ništa sem užasne praznine i tajnog očaja.
Posmrtna želja modernog sveta. Pakt samoubica. Glave gurnute u gasne komore
u usamljenim kućicama. Francuska pisma i lekovi za smirenje. I odjek budućih
ratova. Neprijateljski avioni koji lete nad Londonom. Duboki preteći zvuk
propelera, zaglušujuće eksplozije bombi. Sve je to napisano na licima sa plakata.
Nekoliko mušterija je stiglo. Gordon uzmače, ljubazno se klanjajući. Zvono
na vratima se čulo. Dve dame srednje klase su bučno uletele unutra. Jedna u
ružičastim i voćnim dezenima, u svojim tridesetim, pohotnih grudi koje su htele
da ispadnu iz kaputića od veveričijeg krzna. Jako je mirisala na Parma vajolet
parfem. Sa njom je išla sredovečna žena koja se osećala na kari ili neki od indijskih
začina. Iza nje se provukao kao mačka, mračan, aljkav, stidljiv mladić. Bio je jedna
od najboljih mušterija, usamljenički tip kojeg je ispunjavao stid ili strah da priča
sa bilo kim. Na neki čudan način je uvek imao bradu od tri dana. Gordon ponovi
svoju uvežbanu rečenicu:
– Dobar dan, da li Vam mogu pomoći? Da li tražite neku određenu knjigu?
Devojka mu uputi iskren osmeh, ali je kari-žena odlučila da ga ignoriše.
Zaobilazeći Gordona, odvukla je devojku do police sa novim naslovima u deo sa
knjigama o psima i mačkama. Njih dve su odmah počele da vade knjige sa police
i da pričaju preglasno. Kari-žena je imala glas oficira za obuku. Bila je, bez
sumnje, ili žena nekog pukovnika ili udovica. Kicoš, još udubljen u knjigu o
ruskom baletu, ponovo se povukao u ugao. Njegovo lice je jasno govorilo da će
otići ako ga još neko bude uznemiravao. Stidljivi mladić je već sam pronašao put
do police sa poezijom. Dve dame su manje-više bile česti posetioci knjižare. Uvek
su gledale knjige o psima i mačkama, ali nikada nisu ništa kupile. Cele dve police
ispunjavale su knjige o psima i mačkama. „Damski ugao“, kako je to stari Mek
Keni zvao.
Još jedna mušterija je ušla, zbog biblioteke. Ružna devojka u svojim
dvadesetim, bez šešira, sva u belom, bledog, brbljivog, iskrenog lica, sa naočarima
velike dioptrije. Bila je pomoćnik u hemijskoj laboratoriji. Gordon ponovo
namesti svoje ljubazno prodavačko lice. Ona mu se osmehnu, i sa gracioznošću
medveda, uputi se za njim u biblioteku.
– Kakvu biste knjigu želeli ovog puta, gospođice Viks?
– Pa... – reče, unevši mu se u lice. Njene crne izobličene oči gledale su u
njega sa puno poverenja. – E, pa ono što bih STVARNO želela je neka divna,
vruća ljubavna priča. Znate, nešto MODERNO.
– Nešto moderno? Možda nešto Barbare Bedvorti, na primer? Da li ste čitali
„Umalo devica“?
– Ne, ne ona. Ona je isuviše teška. Ne mogu da svarim teške knjige. Ali,
želim nešto, znate, nešto MODERNO. Znate, problemi u seksu i razvodi i tako
nešto. ZNATE šta, zar ne?
– Moderno, ali ne teško. – reče Gordon kao prostak prostaku.
Pogledao je na deo za moderne vruće ljubavne priče. Bilo ih je preko tri
stotine u biblioteci. Iz prednjeg dela knjižare dolazili su glasovi dve dame srednje
klase, voćkaste, i karijevaste, dok su se raspravljale oko pasa. Uzele su jednu od
knjiga o psima i pregledale fotografije. Glas mlade devojke je bio oduševljen
fotografijom pekinezera, tako malog anđelčića slatkog mavog psića sa tim
vevikim okicama cicko-mackastog mališana! Ali kari-žena, bez sumnje oficirska
žena, rekla je da su pekinezeri balavi. Dajte joj pse koji imaju muda, pse koji žele
da se biju, rekla je. Mrzela je te kućne mini pse i to je naglašavala. ,,Ti nemaš duše
Berdelija, nemaš duše“- rekla joj je voćkasta žalostivo. Zvono na vratima se
ponovo oglasi. Gordon je dodao hemičarki „Sedam skarletnih noći“ i upisao joj u
knjižicu. Ona iz otrcane kožne torbe izvadi novčanik i plati mu dva penija.
Vratio se u prednji deo radnje. Kicoš je vratio knjigu na pogrešnu policu i
nestao. Suvonjava žena oštrih crta lica i žustrih pokreta, neutralno obučena i sa
naočarima zlatnog rama, gotovo sigurno feministkinja, ušla je i zahtevala knjigu
gospođe Varton Beverli „Istoriju pokreta sifražetkinja7“. Gordon joj je sa
skrivenim zadovoljstvom rekao da nemaju tu knjigu. Pogledala ga je klasičnim
pogledom mržnje prema muškom rodu i otišla. Mršavi mladić stajao je stidljivo u
uglu, zabivši nos u sabrane pesme D.H. Lorensa, nalik na neku veliku pticu koja
je nabila glavu ispod krila. Gordon je čekao pored vrata. Napolju, otrcan, ali
elegantan stariji čovek crvenog nosa i sa šalom kaki boje oko vrata, preturao je po
kutiji u kojoj su knjige od šest penija. Dve dame više srednje klase odjednom
odoše, ostavljajući za sobom gomilu knjiga na stolu. Voćkasta cura je bacila
letimičan pogled preko ramena na knjige o psima, ali ju je kari-žena odvukla,
odlučna da ne kupi ništa. Gordon im otvori i pridrža vrata. Dve dame izletoše
napolje, ignorišući ga.
Gledao je njihove kvazi elitne zadnjice u krznenim kaputima kako odlaze.
Stari crvenonosi čovek je pričao sam sa sobom dok je kopao po knjigama. Moguće
da mu fali neka daska u glavi, pretpostavio je Gordon. Moguće da će da zdipi nešto
ako ne obratim pažnju na njega. Vetar je dunuo jače, sušeći ljigave ulice. Malo se
oraspoložio. Uhvaćen vetrom, polupocepani deo plakata Q.T. sosa se vijorio kao
neka blesava zastava. Ah!
Oštro besni vetar brije oko nas
Savija topole zasađene tek
I tamne iz dimnjaka trake
Vrtlog ludi prave, vazduh ih nosi
I pocepane postere vijori
Nije loše, uopšte nije loše. Ali nije imao ideju kako da nastavi, u stvari nije
ni imao želju da nastavi. Igrao se sitninom u džepu, ali tiho, da ne bi uznemirio
stidljivog mladića. Petoparac. Nema duvana sutra. Kosti su ga bolele.
Svetlost se prosipala sa Princa od Velsa. Mora da su nešto tamo čistili.
Crvenonosi starac je čitao Edgara Valasa iz kutije sa knjigama od dva penija.
Tramvaj je lupao u daljini. U prostoriji iznad, gospodin Mek Keni, koji je retko
silazio do knjižare, sedeo je privučen toplotom gasne grejalice, sedokos i
sedobrad, sa žutomrkom kutijom na kojoj je bila knjiga „Midltonova putovanja u
Levant“ u kožnom povezu.

7
Pokret slobodoumnih intelektualnih žena u XIX veku, prvi pokret koji se zalagao za polnu
ravnopravnost
 Mršavi mladić je odjednom shvatio da je sam i okretao se oko sebe sa
pogledom krivice. Bio je redovni posetilac knjižara, iako se nikada nije zadržavao
ni u jednoj više od desetak minuta. Kompulsivna glad za knjigama i strah da ne
bude nekome na smetnji su se smenjivali u njemu. Posle desetak minuta u bilo
kojoj knjižari osetio bi se neprijatno, kao da svima smeta i pobegao bi, kupivši
nešto iz čiste nervoze. Ne govoreći ništa, držao je u ruci primerak Lorensove
zbirke pesama i nekim čudnim pokretom je izvadio tri florina iz džepa. Kako ih je
uzimao, Gordon ih ispusti i oba novčića padoše licem na gore. Madić je stajao, sve
više crveneći.
– Zapakovaću vam ovo. – reče Gordon.
Ali, stidljivi mladić odmahnu glavom - mucao je jako, tako da je izbegavao
da priča kad god je to bilo moguće. Zgrabio je knjigu i izleteo iz knjižare kao da
ima neka neodložna posla.
Gordon je ostao sam. Šetkao se ponovo do vrata. Crvenonosi je bacio pogled
preko ramena, uhvatio Gordonov pogled i shvatio da je primećen. Bio je na granici
da stavi Valasa u džep. Sat na Princu od Velsa otkuca tri i petnaest.
Ding-dong! Tri i petnaest. Još malo pa pola četiri. Četiri sata i četrdeset pet
minuta do zatvaranja. Pet sati i petnaest minuta do večere. Petoparac u džepu.
Nema duvana sutra. Odjednom ga uhvati neizdrživa želja da zapali jednu. Već je
odlučio da popodne ne puši. Imao je još samo četiri cigarete. Moraju biti sačuvane
za večeras, kada je nameravao da ,,piše“, jer, pre bi mogao da ,,piše“ bez vazduha,
nego bez cigareta. Ali opet, morao je da zapali sad. Izvadio je paklicu Plejer Vejtsa
i izvadio jednu patuljastu cigaretu. Imao je taj osećaj glupe popustljivosti; to je
značilo pola sata manje vremena za ,,pisanje“ večeras. Ali, nije mogao da izdrži.
Sa nekim blagim osećajem sramote, udahnuo je opojni dim u pluća.
Odraz sopstvenog lica ga je gledao sa sivkastog izloga. Gordon Komstok,
autor ,,Miševa“ u svojoj tridesetoj godini, ali već načet moljcima. Ostalo mu je
samo dvadeset šest zuba. Kako god, Vilon je u istim godinama već bio obeležen
boginjama. Budimo zahvalni na malim milostima. Gledao je traku pocepanog
papira kako se okreće, vrti, na plakatu za Q.T. sos. Naša civilizacija umire. Ali,
neće umreti u svom krevetu. Sad avioni dolaze. Zum, bum, tras! Ceo zapadni svet
će odjekivati eksplozijama. Pogledao je u polutamnu ulicu, u svoj sivkasti odsjaj
u izlogu, otrcane figure koje se pojavljuju u prošlosti. Skoro nevoljno je
progovorio.
„C’est l’Ennui -- l’oeil charge d’un pleur involontaire,
II reve d’echafauds en fumant son houka!“8

8
„To je dosada - zbog jednog nevoljnog tereta suza,
On sanja dok nargilu puši“
 Novac, novac! Ugaoni stočić! Brundanje aviona i ekplozije bombi. Gordon
je piljio u olovno nebo. Ti avioni dolaze. U mislima ih je video da dolaze, eskadrila
po eskadrila, bezbrojni, prekrivali su nebo, zamračujući ga, nalik na oblak mušica.
Jezikom je pravio onaj zvuk brundanja aviona, to je bio zvuk koji je trenutno,
veoma želeo da čuje.
 Drugo poglavlje

Gordon je pešačio prema kući dok mu je jak vetar duvao u lice i podizao
kosu tako da mu je čelo izgledalo „bolje” nego ikada. Njegovo ponašanje trebalo
je da ubedi druge ljude , ili se on barem tome nadao, da ne nosi ogrtač iz pukog
hira. Njegov ogrtač je u stvari bio založen za petnaest šilinga. Vilovbed roud
definitivno nije bio sirotinjski kraj, samo je bio prljav i depresivan. Prava
sirotinjska četvrt se nalazila na samo pet minuta odatle. Oronule višespratne
zgrade u kojima su petočlane porodice živele i spavale u jednoj prostoriji, i gde bi,
kad neko od njih umre, spavali sa lešom sve do sahrane. Dvorišta između zgrada
u kojima su devojčice od petnaest godina bile deflorisane od strane dečaka od
šesnaest uz memljivi neomalterisani zid. Ali, Vilovbed roud kao da se trudio da
zadrži tu nisko-srednje-klasnu pristojnost. Postojala je čak i mesingana reklama za
zubara na jednoj zgradi. Na barem dve trećine prozora na zgradi između čipkanih
zavesa nalazila se zelena tabla sa natpisom „sobe”, srebrnim slovima, iznad
virećeg lišća aspidistre. Gospođa Vizbah, Gordonova gazdarica, specijalizirala se
za „jednokrevetne muške sobe“ sa gasnim svetlom i grejanjem kako se ko snađe,
dodatak su bila kupatila (bio je i gejzir), i obroci u grobno mračnoj trpezariji sa
falangom flašica za sosove na sredini stola. Gordon, koji je dolazio na večere
redovno, plaćao je 27,6 penija nedeljno.
Gasna lampa je bacala žutu svetlost preko smrznutih greda iznad vrata stana
broj 31. Gordon je uzeo ključ i sa njim je pokušavao da ubode ključaonicu - to je
bio onaj tip ključaonica u koju ključ nikada nije savršeno mogao da stane. Mračni
hodničić, u stvari samo neka vrsta prolaza, osećao se na deterdžent, kupus, prljave
krpe i ostale sobne pomije. Gordon baci pogled na lakirani poslužavnik na komodi.
Nema pisama, naravno. Rekao je sam sebi da se ne nada pismima, ali i dalje se
bezuspešno nadao. Težak osećaj, nešto kao bol mu se spustilo na grudi. Možda mu
je Rozmeri pisala! Prošlo je već četiri dana od poslednjeg pisma. Pored svega bilo
je tu još par pesama koje je slao magazinima koji mu još nisu odgovorili. Želja da
nađe pismo koje ga čeka kad dođe kući bila je jedina stvar koja je njegove večeri
činila podnošljivim. Ipak, malo ih je dobijao - četiri ili pet nedeljno najviše.
Sa leve strane hodnika bila je, nikada korišćena, soba za posete, onda
stepenište, a iznad prolaza se stizalo do kuhinje i do nedostižne jazbine u kojoj je
živela gospođa Vizbah lično. Kako je Gordon ušao, vrata na kraju hodnika se malo
otvoriše. Lice gospođe Vizbah pojavilo se, brzo ga, ali sumnjičavo premeravajući,
a zatim nestajući. Bilo je skoro nemoguće ući u zgradu pre jedanaest uveče, a da
ne budete ovako provereni. Šta je sumnjala gospođa Vizbah teško je reći, da
švercuješ žene u kuću, možda. Ona je bila jedna od onih opakih, ali poštovanih
žena koje su iznajmljivale stanove. Imala je oko četrdeset pet godina, popunjena,
ali aktivna, sa ružičastim, lepo oblikovanim, ali užasno sumnjičavim licem,
divnom prosedom kosom i običajem da se stalno žali i kuka.
Gordon zastade na dnu uskih stepenica. Iznad, sirov, jak glas je pevao ,,Ko
se boji vuka još”. Veoma debeo čovek sa svojih trideset osam godina se spuštao
niz stepenice onim laganim pseudoplesom koji je karakterističan za debele ljude,
obučen u elegantno sivo odelo, žute cipele, raskalašni šešir, i preko svega, plavi
mantil koji kao da je odisao vulgarnošću. Bio je to Fleksmen, stanar sa prvog
sprata i putujući predstavnik firme „Kraljica od Sabe kozmetika i drugo”.
Pozdravio je Gordona žutom rukavicom onako u hodu.
– De si dečkić!- reče bezbrižno (Fleksmen je sve zvao dečkić). – Šta ima,
kako život?
– Nikako. – odgovori Gordon suvo.
Fleksmen stiže do dna stepenica. Prebacio je prijateljski svoju debelu ruku
preko Gordonovog ramena.
– Oraspoloži se, čoveče, oraspoloži se! Izgledaš ko jebeni mrtvac. Ja odo’
dole do Kritona. ’Ajd sa mnom na po jednu.
– Ne mogu, moram da radim.
– O, pakla mu! Budi drug jednom, jebote! Šta je sa lepim raspoloženjem
ovde? ’Ajde, bre, sa mnom u Kri da u’vatimo konobaricu za dupe.
Gordon se izmigoljio iz Fleksmenovog zagrljaja. Kao i svi mali i sitni ljudi,
mrzeo je da ga neko dodiruje. Fleksmen se samo isceri sa onim laganim humorom
koji je krasio debele ljude. Bio je stvarno užasno debeo. Ispunjavao je farmerke
kao da se otopio i onda ulio u njih. Ali, naravno kao i svi debeli ljudi, nikada nije
priznao da je debeo. Ni jedna debela osoba ne koristi izraz „debeo”, sem ako ne
mora. „Popunjen” je reč koju oni koriste, ili još lakše, „robustan”. Debeo čovek je
najsrećniji kad sebe opisuje kao robusnog. Fleksmen je bio, kada se upoznao sa
Gordonom, na ivici da se nazove robusnim, ali ga je nešto u Gordonovim
zelenkastim očima nateralo da to ne uradi. Napravio je kompromis sa
„popunjenim”.
– Priznajem, dečko – reče on tad – samo malo zvizni, znaš, na pozadine.
Ništa škodljivo, znaš.
Potapšao se po stomaku koji se prelivao preko pojasa.
– Dobro jako meso, ja sam veoma pokretan da znaš, ali ipak me možeš zvati
„popunjeni”.
– Kao Kortez. – predloži Gordon.
– Kortez? Kortez? Je l’ to bio onaj dečkić koji je nešto sanjario o planinama
u Meksiku?
– Taj tip. Bio je popunjen, ali je imao oko sokolovo.
 – Ha, to je smešno. Tako mi je nešto žena jednom rekla. „Džordže,” – rekla
je – ,,ti imaš najlepše oči na svetu, imaš oči poput sokola.” – rekla je.
– To je bilo pre nego što se udala za mene, ako me kontaš.
Fleksmen je trenutno živeo rastavljen od žene. Pre nekog vremena je
“Kraljica od Sabe kozmetika i drugo” dala neočekivani bonus od trideset funti
svim trgovcima i u isto vreme su Fleksmen i još dvojica bili poslati u Pariz da
prodaju novi „seksipilni naturetint ruž za usne” po raznim francuskim firmama.
Fleksmen nije smatrao za shodno da svoju ženu obavesti o tih trideset funti.
Provodio se kao nikada u životu, išao je u Pariz. Čak i sad, tri meseca posle, išla
mu je voda na usta kada je pričao o Parizu. Zabavljao je Gordona lucidnim
opisima. Deset dana u Parizu sa trideset funti za koje žena nije znala! O, čoveče!
Ali, nažalost, informacija je negde procurela. Fleksmena je čekala osveta kad se
vratio kući. Žena mu je razbila glavu kristalnom flašom za viski, svadbenim
poklonom koji su čuvali četrnaest godina, i onda je pobegla kod majke odvodeći i
decu sa sobom. Hens Fleksmen je pobegao u Vilovbed roud. Ali, nije se sekirao
preterano. Ona će se predomisliti, to se već nekoliko puta dešavalo. Gordon
napravi još jedan pokušaj da zaobiđe Fleksmena i da pobegne uz stepenice. Užasna
stvar je bila ta što je u dubini duše želeo da krene sa njim. Želeo je jako da pije,
sama pomisao na „Kritonske ruke” ga je činila žednim. Naravno, to je bilo
nemoguće, nije imao novca. Fleksmen stavi ruku preko stepenica, zatvarajući mu
prolaz. Veoma je voleo Gordona. Smatrao ga je „pametnim”- a „pamet” je za njega
bila neka vrsta društvenog ludila. Na sve to, mrzeo je da bude sam, pa makar i na
taj kratak period kao što je odlazak do paba.
– Ajde, dečkić! – navaljivao je. – Treba ti Ginis da te malo podigne, to tebi
treba, kažem ti. Nisi video novu konobaricu. O, sine, prava breskvica, k’o stvorena
za tebe!
– Znači, zato si ti toliko zagrejan da ideš, zar ne? – rekao je Gordon hladno,
gledajući u Fleksmenove žute rukavice.
– Još pitaš, dečko! Ooo, kakva mačkica! Još plavuša. Samo još da znaš neke
signale na koje žene padaju. Dao sam joj sinoć jedan Seksipil naturetint. Trebalo
je da vidiš kako je mešala onom malom guzom kad je prolazila pored mog stola.
Da si video samo kako je mešala, oh, nemaš pojma.
Fleksmen poče da se lascivno migolji. Jezik mu se pojavi između usana.
Tad, odjednom, pretvarajući se valjda da je Gordon konobarica, obrgli ga oko
struka i stisnu ga nežno. Gordon ga odgurnu. Za trenutak je želja da ode u pab bila
skoro nepodnošljiva. Oh, krigla piva! Skoro da je mogao da ga oseti kako mu se
sliva niz grlo. Kad bi samo imao nešto novca! Čak i sedam penija za pivo. A šta
je on imao? Samo petoparac u džepu. Ne možeš da dozvoliš da ti drugi plaćaju
piće.
 – Hajde, molim te, pusti me na miru! – reče iziritirano, ostajući dalje od
Fleksmenovog dometa, brzo se penjući uz stepenice, ne okrenuvši se.
Fleksmen namesti šešir na glavu i izađe napolje blago uvređen. Gordon je
razmišljao o tome da je svaki put bilo ovako. Uvek je nipodaštavao prijatelje i
druženje. Naravno, u korenu svega je bio novac, samo i uvek novac. Ne možeš biti
prijatelj, ne možeš čak biti ni pristojan ako nemaš ni cvonjka u džepu. Grč
samosažaljenja ga protrese. Njegovo srce je i dalje želelo da ode u pab Kriton,
među divni miris piva, toplinu jakog svetla, vesele glasove, zveckanje čaša i krigli
punih piva. Novac, novac! Išao je uz mračne stepenice zlokobnog mirisa. Misao o
hladnoj usamljenoj sobi na poslednjem spratu izgledala mu je kao prokletstvo. Na
drugom spratu je živela Lorenhejm, mračna, zla, gušterolika kreatura nepoznatih
godina i vrste, koja je zarađivala trideset pet šilinga nedeljno prodajući usisivače.
Gordon je uvek veoma brzo prolazio pored Lorenhejmovih vrata. Lorenhejm je
bio onaj tip ljudi koji nemaju ni jednog prijatelja na svetu i kojeg je pojela pohlepa
velikih kompanija. Njegova usamljenost je bila toliko smrtonosna da, ako bi samo
usporio korak pored njegovih vrata, bio bi u stanju da pruži svoje kandže i da te,
polu vukući, polu ubeđujući, natera da slušaš neverovatne paranoične priče o
devojkama koje je zavodio i radnicima koje je otpuštao. Njegova soba bila je
hladnija i prljavija od svih. Uvek je bilo polupojedenih parčića hleba i margarina
koji su bili razbacani gotovo svuda. Jedini drugi takav stanar bio je nekakav
inženjer, koji je radio noću. Gordon ga je samo ponekad viđao - ogroman čovek
sa hladnim bezbojnim licem, koji je nosio polucilindar i unutra i napolju.
U poznatoj tami svoje sobe, Gordon krete po gasnu lampu i upali je. Soba je
bila osrednja, ne toliko velika da se može podeliti u dve, ali dovoljno velika da je
jedna mala naftara nije mogla zagrejati. Imala je nameštaj koji biste očekivali da
nađete u uglu nekog tavana. Mali krevet, smeđi linoleum na podu, umivaonik koga
su činili bokal i činija od onog jeftinog belog lima koji ti padnu na pamet kad
razmišljaš o starim loncima. Na simsu je bila poluuvenula aspidistra u zelenoj
glaziranoj saksiji.
Preko puta, ispod prozora, nalazio se kuhinjski sto prekriven zelenim
stolnjakom, umazanim mastilom. To je bio Gordonov „pisaći” sto. Jedva je, posle
velike rasprave, uspeo da ubedi gospođu Vizbah da mu da kuhinjski sto umesto
standardnog bambusovog, koji je jedva bio kao stalak za aspidistru, a koji je i ona
smatrala pogodnim za poslednji sprat. Sada je trpeo beskonačno zvocanje što ne
dozvoljava da mu ona „sredi” sto. Stočić je bio u stalnom haosu. Skoro uvek je
bio prekriven gomilama papira, možda je nekada bilo i po dvestotinak listova
različitih tipova, zgužvanih i okrzanih, ižvrljanih, brisanih i ponovo pisanih, kao
neki otkačeni lavirint za koji je samo Gordon imao ključ. Sloj prašine je prekrivao
sve, a na nekoliko mesta su bile gomilice pepela od cigareta. Izuzev nekoliko
knjiga na polici, ovaj sto, sa svim gomilama papira bio je jedini znak da je Gordon
napustio sobu.
Bilo je zverski hladno. Gordon se razmišljao da upali naftaru. Podigao ju je,
bila je lagana; a i rezervna kantica sa mazutom je bila prazna, i ostaće takva do
petka. Upalio je šibicu; slab žućkasti plamen se nevoljno razvio na fitilju. Možda
će nekoliko sati goreti, ako bude imao sreće. Kada je bacio šibicu, Gordonov
pogled pade na aspidistru u zelenkastoj saksiji. Bio je to prilično bedan primerak.
Imala je samo sedam listova i nije izgledala kao da će joj izrasti još neki. Gordon
je imao neku skrivenu mržnju prema njoj. Mnogo je puta uzaludno pokušavao da
je ubije, ne zalivajući je, gaseći cigarete na stabljiku, čak je i so mešao sa zemljom.
Ali beštija se nije dala, bila je, takoreći, besmrtna. U svakom drugom slučaju bi
ona morala da uvene. Gordon ustade i namerno obrisa prste, umrljane mazutom,
o njeno lišće. U istom trenutku se čuo glas gospođe Vizbah koji je odzvanjao kroz
hodnik.
– Gospodine Komstok!
Gordon je otišao do vrata. – Da? – odgovori joj.
– Večera vas čeka već deset minuta. Zar ne možete da dođete i da jedete
umesto što me terate da čekam da perem sudove?
Gordon siđe dole. Trpezarija je bila na prvom spratu, preko puta
Fleksmenove sobe. Bila je to hladna, memljiva soba, mračna čak i u sred dana. Tu
je bilo toliko aspidistri da ih Gordon nikada nije precizno prebrojao. Bile su svuda,
na policama, na podu, na „običnim” stolovima; na prozoru je bila neka vrsta police
napravljene samo za saksije, što je blokiralo bilo kakvu svetlost. U tom polumraku,
sa aspidistrama oko sebe, imao si osećaj da si u nekom mračnom akvarijumu oko
koga raste sumorno lišće vodenih biljaka. Gordonova večera je bila poslužena,
čekajući na njega, u krugu bele svetlosti koju je gasna svetiljka bacala po
stolnjaku. Seo je leđima okrenut kaminu (aspidistra je stajala na mestu gde je
trebalo da gori vatra) i pojeo je porciju hladne govedine i dva parčeta bajatog belog
hleba sa Kanadijan puterom, komadićem sira i Pan Jan krastavčićima i to zalio
čašom mutne ustajale vode.
Kada se vratio u sobu, naftara više nije radila, u stvari jedva je tinjala. To
nije bilo dovoljno da skuva čaj, kako je mislio. Taj veliki događaj njegove večeri,
zabranjena šolja čaja. Skoro svako veče je kuvao čaj, u najvećoj tajnosti. Gospođa
Vizbah je odbijala da kuva čaj stanarima za večeru jer ju je mrzelo da se bakće još
i sa tim, a u isto vreme je kuvanje istog u sobi bilo strogo zabranjeno. Gordon
pogleda sa gađenjem na zbrkanu gomilu papira. Rekao je sebi prkosno da neće
raditi ništa večeras. U stvari, piće čaj, popušiti onih par cigareta i čitati Kralja Lira
ili Šerloka Holmsa. Knjige su bile na komodi pored kreveta, tik uz budilnik -
Šekspir u Evrimen ediciji, Šerlok Holms, Vilonove pesme, Roderik Rendom, Les
Fleurs du Mal9, gomila francuskih novela. Ali ništa nije čitao ovih dana, sem
Šekspira i Šerloka Holmsa. U međuvremenu, ta šolja čaja.
Gordon ode do vrata, odškrinu ih malo i oslušnu. Ni traga od gospođe
Vizbah. Moraš biti veoma pažljiv; bila je veoma sposobna u šunjanju i hvatanju
na delu. Pravljenje čaja je bio glavni prekršaj u zgradi, odmah pored dovođenja
žene. Tiho je zatvorio vrata, izvukao jeftini kofer ispod kreveta i otvorio ga. Odatle
je izvukao Vulvortov čajnik od šest penija, kesicu Lionovog čaja, konzervu mleka
u prahu i šolju. Sve je to bilo spakovano i umotano u novine, ne bi li ostalo dobro
sakriveno. Imao je svoju redovnu rutinu u spremanju čaja. Prvo je napunio čajnik
vodom iz bokala i stavio ga na naftaru. Onda bi klekao i raširio novine. Jučerašnji
čaj je, naravno, još bio u čajniku. Istresao ga je na novine, pažljivo očistio prstom
čajnik i uvio listove u lopticu. Sad ih je morao prošvercovati dole. To je uvek bio
najteži deo - rešiti se starih listića čaja. Osećao se kao ubica koji pokušava da
sakrije telo. Što se tiče šolje, uvek ju je pažljivo prao u umivaoniku ujutru. Bedan
posao koji mu se često gadio. Bilo je skoro nastrano koliko si skriveno morao da
živiš kod gospođe Vizbah. Imao si utisak da te stalno posmatra, a u stvari, ona je
bila veoma uvežbana u šunjanju gore i dole po ceo dan i noć, u nadi da će uhvatiti
nekog od stanara u prekršaju. To je bila jedna od onih zgrada u kojima nisi mogao
ni u WC otići, a da nemaš utisak da te neko konstantno gleda.
Gordon ponovo odškrinu vrata i oslušnu pažljivo. Nikoga na vidiku. Zvuk
sudova i vode je dopirao ispod. Gospođa Vizbah je prala sudove od večere.
Verovatno je sad vazduh čist i može se sići dole. Išao je na prstima, privijajući
vlažu lopticu čaja na grudima. WC je bio na drugom spratu. Na uglu stepenica je
zastao i oslušnuo još malo. Ah! Još se čuo zvuk pranja sudova. Vazduh je čist!
Gordon Komstok pesnik („veoma obećavajući”, kako je rekao kritičar Tajmsa)
jurnuo je u WC, prosuo lišće u WC šolju i povukao vodu. Tad je pojurio nazad ka
svojoj sobi, zaključao vrata i sa velikim oprezom počeo da sprema čaj.
Soba se već do sad kud i kamo zagrejala. Čaj i cigarete su odradile svoju
magiju kratkog veka. Počeo je da se oseća malo manje nervozno i besno. Da li je,
na kraju krajeva, trebalo da radi nešto? Hteoje da radi, naravno. Uvek je sebe
mrzeo nakon večeri tokom koje ne bi ništa radio. Polunevoljno, privukao je stolicu
stolu. Trebalo mu je snage da se posveti gomili papira na stolu. Privukao je par
zgužvanih papira sebi, razvukao ih i gledao. Bože koji haos! Napisano,
prepravljano, ponovo pisano, ponovo prepravljano, sve dok nije počelo da liči na
jadne pacijente obolele od raka posle dvadeset operacija. Rukopis, tamo gde nije
žvrljan, bio je precizan i „školski”. Sa dosta bola i muke je Gordon uvežbao
„školski” rukopis, toliko dalek od poludivlje žvrljotine koju je koristio u školi.

9
Cveće zla, Šarl Bodler
 Možda je i MOGAO da radi; malo po malo, naravno. Prekopavao je po
gomili papira. Postojao je neki put u tome što je juče radio? Poema je bila veoma
dugačka - u stvari kad je bude završio biće monstruozno velika - dve hiljade
stihova ili tako nešto, sve u rimi, opisujući dan u Londonu. „Londonska
zadovoljstva“ je bio njen naslov. Bio je to ogroman ambiciozan projekat - stvar
koju bi ljudi trebalo da rade ako bi imali beskonačno mnogo slobodnog vremena.
Gordonu ova činjenica nije padala na pamet kada je kretao sa poemom, a sad je
već lepo zaglibio. Sa kakvim je samo elanom krenuo pre dve godine! Kada je sve
odbacio i upao u zagrljaj siromaštva, koncept poeme mu je bio na poslednjem
mestu. Bio je veoma siguran da je tome dorastao. Ali, nekako, od samog početka
„Londonska zadovoljstva” su počela loše. Bilo je to preveliko za njega, to je bila
istina. Nikada nije napravio neki veliki progres, a da se sve to nije na kraju
rastavilo u gomilu fragmenata. Cele dve godine, sve što je uradio bilo je upravo to
- samo fragmenti, nekompletni i nemogući za spajanje. Na svakom od tih papira
je bio neki delić strofe koji je bio pisan, pa brisan i prepravljan mesecima. Nije
bilo ni pet stotina stihova koji bi se mogli smatrati završenim. Polako je gubio
snagu da to više radi, samo je gledao kako da završi i da se izvuče iz svega, da
secne levo-desno, ne bi li se izvukao iz konfuzije. Nije to više bila stvar koju je
želeo da stvori, već noćna mora iz koje je morao da pobegne.
Od ostalih stvari, za dve pune godine nije ništa napravio, sem gomile kratkih
pesmica. Retko kad je uspevao da dođe u to stanje svesti koje je potrebno da bi se
i poezija i proza pisala. Periodi u kojima nije mogao da napiše ni slovca su se sve
više povećavali. Od svih vrsta ljudi jedino za umetnike ne postoji razumevanje za
period kad ne mogu da rade. Ali, to je istina. Postoje momenti kad NE MOŽE da
se radi. Novac ponovo, ponovo novac! Manjak novca izaziva nelagodnost, izaziva
brige, izaziva manjak duvana, izaziva neprekidne napade savesti i brige o
neuspesima - i iznad svega, izaziva usamljenost. Kako bi i mogao da budeš ikakav
drugačiji sem usamljen sa dve funte nedeljno? A u samoći ni jedna dobra knjiga
nije napisana. Bio je gotovo siguran da „Londonska zadovoljstva” nikada neće biti
ono šta je on mislio da će biti - bio je siguran, prilično, da je nikada neće završiti.
Opet, zbog svega toga i možda čak i uprkos svemu tome, nastavljao je da
radi. Morao je da se veže za nešto. Bio je to način da uzvrati siromaštvu i
usamljenosti. Na kraju krajeva, bilo je momenata kada bi mu se vratilo kreativno
raspoloženje ili je bar tako izgledalo. Vratilo se večeras na kratko, ali samo dok je
imao dve cigarete. Dok mu je dim stajao u plućima, odlutao je od misli stvarnog
sveta. Ušao je u to stanje svesti u kome se pišu pesme. Gasna lampa mu je
melodično šištala iznad glave. Reči su postale živopisne i lagane. Kuplet, koji je
započet pre godinu dana i nikada završen, sada mu je upao u oči. Ponavljao je sebi
ponovo i ponovo. Bilo je nekako loše. Pre godinu dana je izgledalo sve dobro, a
sada je izgledalo suptilno vulgarno. Kopao je po gomilama papira sve dok nije
pronašao papir koji je bio prazan sa jedne strane, i na njemu je napisao kuplet,
napisao je desetak različitih verzija istog, i ponavljao ga je iznova, i iznova sebi.
Na kraju nije našao ni jedan koji bi ga zadovoljio. Kuplet je morao da ode. Bio je
jeftin i vulgaran. Našao je original i precrtao kuplet jakim linijama. Radeći ovo, u
trenutku je imao osećaj uspeha, osećao je da nije gubio vreme, kao da je
uništavanje nekog posla u stvari, na neki čudan način, bio sam čin stvaranja.
Odjednom, jako kucanje uzdrma celu zgradu. Gordon se prenu. Um mu se
vratio u stvarni svet. Pošta! „Londonska zadovoljstva” su zaboravljena.
Srce mu je ubrzano kucalo. Možda je Rozmeri STVARNO pisala. Pored
toga, bile su tu i dve poeme koje je slao u magazine. Za jednu od njih je već manje
više odustao, slao ih je u američke novine, u Kalifornijsku reviju pre nekoliko
meseci. Verovatno ih je mrzelo i da šalju odgovor. Ali drugu je poslao u engleske
novine, u primroški kvartalni magazin. Imao je neku čudnu nadu oko toga.
Primroški kvartalni magazin je bio jedan od onih otrovnih literarnih koje je i
nalickani bogati kicoš i profesionalni katolik imao u ruci. Već duže vremena je bio
najuticajniji književni magazin u Engleskoj. Bio si već priznati pesnik ako bi ti
pesma izašla u tom magazinu. U dubini duše, Gordon je znao da mu Primroški
kvartal neće nikada objaviti pesmu. Bio je daleko van njihovog standarda. Ali,
ipak, čuda se dešavaju, ili ne čuda, već slučajnosti. Na kraju krajeva, imaju
njegovu poemu već šest nedelja. Što je drže šest nedelja ako ne žele da je objave?
Pokušavao je da gaji tu ludačku nadu u sebi. Još gore od toga je nada da mu je
Rozmeri pisala. Prošlo je već četiri dana od kako mu je pisala. To ne bi radila da
je znala koliko ga to rastužuje. Njena pisma - dugačka, puna slovnih grešaka, puna
apsurdnih viceva i objavljivanja koliko ga voli - sve mu je to mnogo više značilo
nego što je ona i bila svesna. To mu je bio podsetnik da na svetu postoji još neko
kome on znači i ko brine za njega. To je nekako premošćavalo vreme u kome su
mu magazini vraćali pesme. U stvari, svi magazini su mu vraćali pesme sem
Antihrista, čiji je urednik Revelston bio njegov lični prijatelj.
Čulo se neko šuškanje odozdo. To se uvek događalo nekoliko minuta pre
nego što bi gospođa Vizbah donosila pisma. Volela je da ih prepipava da vidi
koliko su debela, da čita od koga su, da ih izlaže svetlosti da pokuša da vidi šta se
u njima nalazi, pre nego što ih je davala željnim vlasnicima. Ona je primenjivala
neku samoproglašenu droit de seigneur za pisma. Samim tim što su dolazila u
njenu kuću, ona ih je smatrala svojim. Ako bi je pretekao i pokupio svoju poštu
pre nje, ona bi sa gorčinom pokazala da joj to ne odgovara. Sa druge strane, opet
je ona završavala taj posao donošenja. Mogao si čuti njene korake kako se penju
lagano, a ako bi to bilo pismo za tebe, stala bi i uzdahnula tako jako ne bi li ti
dokazala koliko joj je teško bilo da donese pisma. Na kraju, uz malo mrmljanja,
pisma bi završila na tvom pragu.
 Gospođa Vizbah se pela uz stepenice. Gordon je slušao. Koraci se zaustaviše
na prvom spratu. Pismo za Fleksmena. Krenula je i stala na drugom spratu. Pismo
za inženjera. Gordonovo srce je počelo da kuca jače. Pismo, Bože samo da je
pismo. Opet su se čuli koraci, ali da li se penju ili silaze? Sve su bliže, bio je
siguran! A ne, ne, ne! Zvuk je slabio. Išla je ponovo dole. Koraci utihnuše. Nema
pisama. Uzeo je ponovo olovku. To je bio uzaludni gest. Nije pisala na kraju. Mala
zver! Nije imao volje da napiše više ni slovca. U stvari, nije ni mogao. Razočaranje
ga je potpuno ispunilo. Pre samo pet minuta poema mu je izgledala kao neka živa
stvar, sada mu je bila nešto najbeskorisnije što je mogao da zamisli. Sa nekom
vrstom nervoznog gađenja sakupio je sve papire na gomilu i gurnuo ih je na drugi
kraj stola, ispod aspidistre. Nije više mogao da ih gleda.
Ustao je. Bilo je isuviše rano da bi išao u krevet, na kraju krajeva i nije bio
nešto raspoložen za to. Pokušao je da smisli sebi neku zabavu - nešto jeftino i
jednostavno. Misli o filmovima, cigaretama, pivu, bile su uzaludne. Nije imao para
ni za jednu stvar od tih. Čitao bi Kralja Lira i zaboravio na ovaj prljavi vek. Opet
tu su bile i avanture Šerloka Holmsa koje je uzeo iz knjižare. Šerlok Holms mu je
bio omiljena knjiga jer ga je znao napamet. Plamen naftare se polako gasio i u sobi
je postajalo zverski hladno. Gordon uze ćebe sa kreveta, umota ga oko nogu i sede
da čita. Sa desnim laktom na stolu i rukama u kaputu, ne bi li mu bilo toplije, čitao
je „Avanture šarene bande”. Blagi plamen gasne lampe je treperio odozgo, a
plamen u naftari se skoro ugasio, ne odajući više toplote od sveće. Dole, u jazbini
gospođe Vizbah, sat je odzvonio pola jedanaest. Uvek se čuo noću. Ping, ping, kao
zvuk prokletstva! Kucanje budilnika na komodi je postalo čujno Gordonu, paleći
mu savest zbog grešnog proticanja vremena. Pomisio je da je ponovo protraćio
veče. Sati, dani, godine su prolazili. Noć po noć, uvek isto. Usamljena soba, krevet
bez žena, prašina, pepeo cigarete, lišće aspidistre. A imao je skoro trideset godina.
U naletu samokritičnosti i samokažnjavanja uzeo je zbrku papira „Londonskih
zadovoljstava“, raširio ih i gledao kao što bi gledao lobanju na memento mori10.
„Londonska zadovoljstva“ Gordona Komstoka, pisca „Miševa”. Njegova sabrana
dela. Plod (plod, kako nije) njegovog dvogodišnjeg rada - taj lavirint i zbrka reči!
I večerašnji uspeh - dva stiha precrtana; dva stiha manje, umesto dva više.
Naftara napravi jedan zvuk nalik na štucanje i ugasi se. Uz određeni napor,
Gordon ustade i zavuče se u krevet. Bolje da ode u krevet, mislio je, dok ne postane
još hladnije. Razmišljao je na putu do kreveta. Ali čekaj, radiće sutra. Navij sat,
navij budilnik. Ništa urađeno, ništa završeno, dobilo je svoj noćni odmor. Trebalo
mu je malo vremena da bi skupio snagu da se skine. Po četvrt sata je nekada znao
da leži na krevetu potpuno obučen sa rukama iza glave. Na plafonu je bila pukotina
koja je podsećala na mapu Australije. Gordon je uspeo da se oslobodi cipela i

10
Seti se smrti
čarapa bez ustajanja. Podigao je jedno stopalo i gledao ga. Malo, delikatno stopalo.
Neugledno kao i ruke. Takođe, veoma prljavo. Prošlo je skoro deset dana od kako
se okupao. Pošto se stideo prljavosti svojih stopala, uzdigao se u sedeći položaj i
skinuo se, bacajući odelo na pod. Tada ugasi lampu i zavuče se pod pokrivače,
drhteći, jer je bio go. Uvek je spavao go. Njegova poslednja pidžama je odavno
prestala da bude među celima.
Sat dole otkuca jedanaest. Prva hladnoća čaršafa je prestala, Gordonove
misli su odlutale ka poemi koju je počeo tog popodneva. Ponavljao je šapatom
jedinu strofu koja je bila završena.

Oštro besni vetar brije oko nas

Savija topole zasađene tek
I tamne iz dimnjaka trake
Vrtlog ludi prave, vazduh ih nosi
I pocepane postere vijori

Osmerci su odzvanjali i kliktali. Klik-klik, klik-klik! Grozna mehanička

praznina ga je obuzela. Zvučao je kao neka beskorisna mašina koja otkucava.
Rima po rima, klik-klik, klik-klik. Kao kucanje lutke sa satnim mehanizmom.
Poezija! Poslednja beskorisnost. Legao je budan, budan zbog svoje beskorisnosti,
svojih trideset godina, u slepoj ulici u koju je njegov život zapao.
Sat otkuca dvanaest. Gordon protegnu noge. Krevet je postao topao i
udoban. Daleka sirena automobila, u nekoj ulici paralelnoj sa Vilovbed roudom,
remetila je tišinu, a ulična svetla su bacala svetlost na list aspidistre nalik na
Agamemnonov mač.
 Treće poglavlje

„Gordon Komstok” je bilo prilično gadno ime, ali iz takve porodice je i

Gordon poticao. Deo „Gordon” bio je škotski, naravno. Rasprostranjenost tih
imena u ovim danima je bio plod škotifikacije Engleske koja je trajala dobrih
pedeset godina. „Gordon”, „Kolin”, „Malkom”, „Donald”- ovo su bili pokloni
Škotske ostatku sveta, uz golf, viski, poridž, i radove Berija i Stivensona.
Komstoci su dolazili iz najnevoljenije klase od svih, srednje-srednje klase, i
ujedno najveće. U svojoj mizeriji i siromaštvu nisu imali čak ni ono snobovsko
zadovoljstvo da sebe nazivaju „starim” porodicama koje su upale u crna vremena,
jer nisu bili „stara” porodica, već samo jedna od onih koje su nastale u talasu
viktorijanskog prosperiteta i onda propale istom brzinom. Imali su period od nekih
najviše pedeset godina kakvog-takvog bogatstva što se poklapalo sa životom
Gordonovog dede, Semujela Komstoka - deda Komstoka, kako su učili Gordona
da ga zove, iako je starac umro četiri godine pre nego što se on rodio. Deda
Komstok je bio jedan od onih ljudi koji su čak i mrtvi imali veliki uticaj. Za života
je bio teški matori nitkov. Opljačkao je proleterijat i neke strance za pedeset hiljada
funti, od toga je napravio kućerinu čvrstu kao piramida i napravio je dvanaestoro
dece od kojih je jedanaest preživelo. Na kraju je iznenada umro od moždanog
udara. U Kensal Grinu njegova deca su mu podigla monolit sa sledećim natpisom:

U VEČNO SEĆANJE NA
SEMUJELA EZEKIJELA KOMSTOKA
VERNOG SUPRUGA, NEŽNOG OCA I
ZLATNOG ČOVEKA
ROĐEN JE 9. JULA 1828.
A PREDAO DUŠU BOGU 5. SEPTEMBRA 1901.
OVAJ SPOMENIK DIŽU NJEGOVA TUŽNA DECA
NEKA MU JE LAKA ZEMLJA

Ne moraju se pominjati bogohulni komentari koji su svi, koji su znali deda

Komstoka, govorili u odnosu na poslednju rečenicu. Ali je bilo dobro naglasiti da
je taj komad granita bio težak gotovo pet tona i sam po sebi je govorio da je tu sa
nekim razlogom, iako taj razlog i nije toliko zbog savesti, koliko možda iz straha
da se deda Komstok ne digne ispod njega. Ako želiš da znaš sta rođaci preminulog
misle o njemu, samo izmeri nadgrobni spomenik.
Komstoci su, koliko je to Gordon znao, bili specifično dosadna, zapuštena,
polumrtva, beskorisna porodica. Njima je toliko nedostajala vitalnost da je to bilo
apsurdno. To je sve bila krivica deda Komstoka, naravno. U vreme kad je on umro,
sva njegova deca su bila odrasla, neka čak i sredovečna, i on je imao dovoljno
vremena da ubije svaki duh u njima, ako su ga i imala uopšte. Prešao je preko njih
kao što kosilica prelazi preko belih rada i nije bilo šanse da se njihov polumrtvi
duh ikada uzdigne. Svi su postali ona vrsta bezvoljnih, beskarakternih i neuspešnih
ljudi. Niko nije imao normalan posao, jer ih je deda Komstok gurao u poslove za
koje su oni bili potpuno nesposobni. Samo jedan od njih - Džon, Gordonov otac -
se čak usprotivio deda Komstoku, odlučivši da se oženi tokom starčevog života.
Bilo je nemoguće i zamisliti da je iko od njih mogao da napravi bilo kakav trag u
svom životu, ili da nešto stvore, da unište bilo šta, ili da budu bilo srećni ili vidno
nesrećni, ili čak potpuno živi, ili da barem imaju bilo kakav prihod. Samo su
jednostavno plivali u žabokrečini polu-uljudnog propadanja. Oni su bili jedna od
onih porodica, toliko čestih u srednjoj-srednjoj klasi u kojima se NIKADA NIŠTA
NIJE DEŠAVALO. Od najranijeg detinjstva, Gordonovi rođaci su ga bacali u
velike depresije. Dok je bio mali još je i imao veliki broj stričeva i tetki. Oni su
svi bili manje-više isti. Sivi, otrcani, bezvoljni ljudi, svi voljno bolešljivi i svi
stalno u novčanim problemima koji su išli do same granice pucanja i bankrotstva.
I tad je bilo potpuno jasno da su izgubili volju čak i da se razmnožavaju. Vitalni
ljudi, imali novca ili ne, razmnožavaju se kao životinje. Deda Komstok je, na
primer, imao dvanaestoro dece koja su napravila jedanaest porodica. Tih jedanaest
porodica je proizvelo samo dvoje naslednika: Gordona i njegovu sestru Juliju.
Gordon je bio poslednji od Komstoka rođen 1905. kao neželjeno dete; i zbog toga
trideset dugih godina nije bilo ni jednog rođenja u porodici, samo smrti. Ali nije
samo stvar u venčanjima i rođenjima, i u svim drugim stvarima se NIJE NIKADA
NIŠTA DEŠAVALO u porodici Komstok. Svi su izgledali izgubljeni, kao da ih je
neko prokletstvo osudilo da večno budu na samim marginama postojanja. Niko od
njih nije NIKADA NIŠTA uradio. To je bio onaj tip ljudi koji bi čak, i da uđu u
autobus, bili automatski odgurnuti na stranu svih dešavanja. Svi su, naravno, bili
apsolutni duduci za zarađivanje novca. Deda Komstok je na kraju, ipak, razdelio
novac među njima manje-više jednako, tako da je svako od njih dobio, posle
prodaje porodične kuće, oko pet hiljada funti. Deda Komstok se nije ni ohladio u
grobu kad su oni počeli da arče to bogatstvo. Niko od njih nije imao petlje da to
uradi na neki senzacionalan način kao što su žene ili konjske trke. Samo su drobili
i drobili polako, žene u glupe investicije, a muškarci u sulude male poslovne
pokušaje koji bi propali posle godinu ili dve, ostavljajući za sobom samo gubitke.
Više od polovine muških članova porodice su kao neženje otišli na onaj svet. Neke
od žena su imale, u krajnju ruku nepoželjne brakove, posle smrti svog oca, ali
muškarci, zbog svoje nesposobnosti da zarade bilo kakav novac, bili su onaj tip
ljudi koji ne mogu da „priušte” brak. Niko od njih, sem Gordonove tetke Anđele
nije imao svoj dom; bili su ljudi koji su živeli u „bezbožnim” sobama i sivim
javnim zgradama. I godinu za godinom su polako umirali, od gadnih, skupih
bolesti koje su im topile i ono malo kapitala koji su imali. Jedna od žena,
Gordonova tetka Šarlot, završila je u ludnici u Klaphamu 1916. Duševne bolnice
Engleske, kako samo stameno one postoje i žive od skrenutih usedelica koje ih
pune s vremena na vreme. Do 1934. samo ih je troje iz generacije bilo živo; tetka
Šarlot, koja je već pomenuta, tetka Anđela, koja je na neki srećan način kupila
kuću i imala je malu rentu, i stric Volter, koji je nekako živeo od par stotina funti
koje su mu ostale od pet hiljada koje je potrošio na kratkotrajne „agencije” za ovo
ili ono.
Gordonje odrastao u atmosferi zakrpljenih ideja i pečene ovčetine. Njegov
otac, kao i ostali Komstoci, bio je depresivan i, samim tim, loše društvo, ali je
imao neku malecku žicu za književnost. Ali, čim je pokazao i malo naklonosti
prema književnosti i samom užasu toga da možda bude pisac, deda Komstok ga je
odmah naterao da postane računovođa. Tako se bezuspešno školovao za
računovođu i uvek je ulazio u partnerstva koja su propadala posle godinu ili dve.
Bogatstvo mu je osciliralo da je ponekad zarađivao i pet stotina funti godišnje, a
nekada bi to bilo oko dve stotine, ali većinom je bilo mnogo manje. Umro je 1922.
sa samo pedeset šest godina, ali istrošen - bolovao je od bubrega dugo vremena.
Od kako su Komstoci bili uglađeni i zapušteni, smatralo se neophodnim da se troše
ogromne količine novca na Gordonovo „obrazovanje”. Kako je to bila grozna
stvar, taj demon „obrazovanja”. Umesto da sina pošalješ u pravu školu (bila to
državna škola ili neka imitacija iste), čovek srednje klase je osuđen da živi ceo
život na ivici od koje bi se postideo i povremeno zaposleni vodoinstalater. Gordon
je bio poslat u vražje pretenciozne škole gde su školarine išle i do sto dvadeset
funti godišnje. Ta školarina je, naravno, remetila situaciju u kući. U isto vreme
Julija, koja je bila pet godina starija od njega, nije dobila skoro nikakvo
obrazovanje. Istina je da su je slali u neku siromašnu provincijsku srednju školu,
ali su je ,,za njeno dobro” ispisali kad joj je bilo šesnaest godina. Gordon je bio
„dečak”, a Julija „devojčica”. Pored toga, već ranije je bilo odlučeno da je Gordon
„pametniji”. Gordon je sa svojim blistavim umom trebalo da dobije stipendije, da
napravi veliki uspeh u životu i povrati porodično bogatstvo - to je bilo u teoriji; i
niko u to nije toliko verovao kao Julija. Julija je bila visoka, nezgrapna devojka,
mnogo viša od Gordona, tankog lica i malo podugačkog vrata - bila je onaj tip
devojke koja čak i u cvetu svoje mladosti liči na gusku. Ali njena narav bila je
jednostavna i privlačna. Bila je skromna, pedantna, vešta u kućnim i domaćinskim
poslovima, rođena usedelica. Već sa šesnaest kao da je imala „baba devojka”
natpis na čelu.
Ona je obožavala Gordona. Tokom celog njihovog detinjstva ga je pazila,
gajila, razmazila ga, išla u ritama da bi on imao dobro odelo za školu, čuvala je
džeparac ne bi li mu kupila poklone za Božić i rođendan. I naravno da joj se on
oduživao, čim je dovoljno porastao, počeo je da je prezire jer nije bila lepa, a ni
„pametna”.
Čak i u trećerazrednim školama u koje je Gordon prvo slan, skoro svi dečaci
su bili bogatiji od njega. Uskoro su saznali za njegovo siromaštvo i, naravno,
učinili sve ne bi li ga što više kinjili zbog toga. Možda je nešto najsurovije što
možeš detetu da uradiš da ga pošalješ u školu u kojoj su mnogo bogatija deca. U
tim danima, naročito u pripremnoj školi, Gordonov život je bila jedna duga zavera
preživljavanja i pretvaranja da su mu roditelji bogatiji nego što jesu. Ah, koja su
poniženja bili ti dani! Postojao je jedan odvratan običaj na početku svakog
polugodišta, a to je bio običaj „otvaranja” pred direktorom, kada su svi učenici
morali da pokažu sa koliko su novca stigli od kuće. Koliko su bili zlokobni
komentari onih koji bi videli da se nisi „otvorio” sa više od desetke. I trenutak
kada su shvatili da Gordon nosi polovno odelo koje je vredelo samo trideset pet
šilinga! Gordon se najviše plašio kada su mu roditelji dolazili u posetu. U to vreme,
i dalje sanjar, molio se samo da mu roditelji ne dođu. Njegov otac je naročito bio
tip oca od koga ne možeš, a da se ne stidiš. Hladan, utučen, skoro polumrtav čovek,
veoma pognut, odela neverovatno otrcanog i beznadežno zastarelog. Oko sebe je
širio auru neuspeha, brige i dosade. Imao je tu groznu naviku da, kada se
pozdravljao, Gordonu upadljivo stavlja pola funte u ruku pred ostalim momcima,
tako da su svi videli da je to pola funte, a ne, kao što su drugi dobijali, deset! Čak
i dvadeset godina posle svega, sećanje na školu teralo je Gordona da zadrhti. To
je i uticalo da on dobije tu poniznu naklonost ka novcu. U to vreme je, u stvari,
mrzeo svoje siromašne članove porodice - oca, majku, Juliju, sve. Mrzeo je
njihove prljave kućice, njihovu zastarelost, njihovu bezvoljnost u životu, njihovo
neprestano gunđanje i brigu oko nekoliko petoparaca. Ubedljivo najčešće
izgovorena rečenica u kući Komstok bila je ,,ne možemo to da priuštimo”. U to
vreme je čeznuo za novcem kako samo dete može. Zašto ON ne može da ima
normalnu odeću i mnogo slatkiša i da ide u bioskope kad mu se prohte? Krivio je
svoje roditelje za siromaštvo, verujući da su oni sami krivi za to. Zašto ne mogu
da budu kao roditelji drugih dečaka? Oni su ŽELELI da budu siromašni, tako mu
je izgledalo. Tako radi mozak deteta.
Ali kako je odrastao, postajao je - ne manje nerazuman, nego više nerazuman
na drugačiji način. Do tog vremena je nekako našao svoje mesto u školi i bio je
manje maltretiran. Nikada nije nešto naročito bio uspešan u školi - nije nešto radio
i nije dobijao stipendije - ali je nekako uspeo da razvije mozak na pravi način.
Čitao je knjige koje je direktor sklonio sa liste i razvio je malo neobično mišljenje
o patriotizmu engleske crkve i školskim kravatama. Takođe, počeo je da piše
poeziju. Čak je posle godinu ili dve počeo da šalje pesme u Atenaum, u Novo doba
i Vestministerski nedeljnik, ali su ga svi glatko odbili. Naravno, bilo je tu i nekih
dečaka istog kova kao i on, sa kojima se družio. Svaka državna škola ima tu
malobrojnu samosvesnu inteligenciju. U tim trenucima, godinama posle rata,
Engleska je bila puna revolucionarnih ideja na koje nisu bile imune ni državne
škole. Mladi, čak i oni toliko mladi da se nisu borili, bili su u lošim odnosima sa
starijima, kao što se to i očekuje. Faktički, svako ko je imao imalo mozga, imao je
neke revolucionarne ideje. U međuvremenu, stari - oni preko šezdeset - su se kao
kokoške vrteli u krug, kokodačući nešto o „subverzivnim idejama”. Gordon i
njegovi prijatelji su se veoma lepo provodili zbog svojih „subverzivnih ideja”.
Cele godine su vodili nezvanični mesečni magazin koji se zvao Boljševik, štampan
na hektografu. 11 Promovisali su socijalizam, slobodnu ljubav, razbijanje britanske
imperije, ukidanje vojske i mornarice, i tako dalje, i bliže. Bila je to sjajna zabava.
Svaki inteligentniji šesnaestogodišnji momak bio je socijalista. U to vreme nije
video udicu koja ga je vrebala ispod prilično dosadnog mamca.
Na sirov dečački način je počeo da se bavi novčanim poslovima. U ranijem
periodu nego što je to uobičajeno, shvatio je da je cela moderna ekonomija
prevara. Zanimljivo je da je to izazvala reklama u podzemnoj železnici koju je
jednom doneo kući. Nije znao, kako bi biografi rekli, da će jednog dana on sam
raditi za reklamnu kompaniju. Ali, tu je bilo mnogo više od toga da je sve samo
puka prevara. On je nešto shvatio, i to mu je tokom vremena bilo sve jasnije, a to
je da je obožavanje novca postalo religija. Možda je to jedina stvarna religija -
jedina STVARNA religija - koja nam je preostala. Novac je ono šta je bog trebalo
da bude. Dobro i zlo nisu ni daleko toliko važni kao uspeh i neuspeh. Odatle je i
dubokoumna ideja ČINITI DOBRO. Božije zapovesti su se svele na dve. Jedna je
bila za gazde - izabrane sveštenike novčane crkve - „pravi novac”- a druga je bila
za zaposlene - robove i potlačene - ,,ne gubi posao”. U to vreme je naleteo na
knjigu „Odrpani filantrop” koja je govorila o siromašnom drvodelji koji se odriče
svega u životu, ali čuva aspidistru. Aspidistra je postala vrsta simbola u tom
trenutku za Gordona. Aspidistra, cvet Enlgeske! Trebalo bi da bude na grbu
umesto lava i jednoroga. Neće biti revolucije u Engleskoj dok su aspidistre na
prozorima.
Nije više mrzeo i prezirao svoje rođake - ili nije toliko, u svakom slučaju. I
dalje su ga žestoko deprimirali, ti jadni siromašni starci, stričevi i tetke, od kojih
je dvoje ili troje već umrlo, njegov otac, istrošen i bez duha, majka, uvenula,
nervozna, i „delikatna” (pluća joj nisu bila jača strana), Julija, koja je već imala

11
U to vreme jeftin način štampe koji se mogao obavljati kod kuće
dvadeset jednu, prezaposlena, malodušna fizička radnica koja je rintala dvanaest
sati dnevno, a nije imala ni čestitu haljinu. Sad je njemu bilo jasno šta je problem
sa njima. Nije to bio NI BLIZU nedostatak novca. Bilo je to da su oni, iako nisu
imali novca, živeli mentalno u bogatom svetu - u svetu gde je novac vrlina, a
siromaštvo greh. To nije bilo siromaštvo, nego ČASNO povlačenje zbog kog im
se desilo siromašenje. Prihvatili su sva pravila novca, ali su ta pravila imala mnogo
rupa. Nikada nisu imali želju da se jednostavno opuste i da ŽIVE, sa novcem ili
bez, kao što to niže klase rade. Koliko su oni samo bili u pravu. Kapa dole radniku
u fabrici koji sa četvrt penija u džepu odvede devojku na porodično putovanje.
Ako ništa drugo, ima krv u venama, a ne novac.
Gordon je o svemu tome razmišljao na onaj naivni dečiji način. Postoje dva
načina da se živi, odlučio je. Možeš biti bogat ili možeš da odbijaš da budeš bogat.
Možeš imati novac ili ga prezirati, ali jedina fatalna stvar je obožavati novac, a
nemati ga. Shvatio je sam za sebe da nikada neće biti sposoban da stvori novac.
Čak nije ni verovao da ima ikakav talenat koji bi mogao da unovči na bilo koji
način. To je bilo ono što su mu profesori u školi uradili; usadili su mu da je bedna
smetnja koja nikada neće „uspeti” u životu. On je to prihvatio. Dobro onda,
ignorisaće ceo taj proces „uspevanja”, biće mu prvenstveni cilj da ,,ne uspe”. Bolje
biti vladar u paklu nego sluga u raju. Imao je tek šesnaest, ali je znao na kojoj je
strani. Bio je PROTIV boga - novca i celog njegovog svinjskog sveštenstva.
Objavio je rat, novcu; ali tajno, naravno.
Imao je sedamnaest kad mu je otac umro, ostavivši mu oko dve stotine funti.
Julija je bila zaposlena nekoliko godina. Tokom 1918. i 1919. radila je u Vladinoj
kancelariji, a posle, kada je završila kurs za kuvarice, dobila je posao u groznoj,
damskoj maloj čajdžinici blizu Erl kort stanice metroa. Radila je sedamdeset dva
sata nedeljno i imala je ručak, čaj i dvadeset pet šilinga. Od toga je dvanaest šilinga
nedeljno, nekada i više, davala samo na troškove stanovanja. Očigledno bi bila
najbolja stvar, pošto je gospodin Komstok mrtav, da se Gordon ispiše iz škole,
nađe mu se posao, i da Julija dobije tih dvesta funti, ne bi li napravila sopstvenu
čajdžinicu. Ali, tu se javila porodična crta Komstoka koja im nije dozvoljavala da
zarade pare. Ni Julija ni majka nisu htele ni da čuju o ispisivanju Gordona. Sa tim
čudnim idealistčkim snobizmom koji krasi srednju klasu, bile su spremnije da rade
i dva posla nego da Gordon napusti školu pre zakonskih osamnaest godina. Dve
stotine funti, u stvari polovina toga, morala je da se potroši za Gordonovo
„obrazovanje”. Gordon im je to dozvolio. Jeste objavio rat novcu, ali ga to nije
sprečavalo da bude i malo sebičan. Naravno da je strahovao od toga da će morati
da počne da radi. Koji se dečak ne bi plašio? Sedenje u nekoj šugavoj kancelariji,
blagi bože! Stričevi i tetke su već pričali o tome da „Gordon treba da se sredi u
životu”. Sve su gledali kroz prizmu „dobrih” poslova. Mladi Smit je dobio tako
„dobar” posao u banci, a mladi Džons je imao „dobar” posao u osiguravajućem
društvu. Bilo mu je muka da sluša o njima. Izgledalo je kao da žele da svi mladići
u Engleskoj budu zakucani u mrtvački kovčeg „dobrog” posla.
U međuvremenu, novac je morao biti zarađen. Pre braka, Gordonova majka
bila je učiteljica muzike i ponekad bi primala učenike, što je značilo da je porodica
u malo dubljoj vodi nego što je to pokazivala. Sad je ponovo počela da drži časove.
Bilo je jednostavno naći učenike u predgrađima - oni su živeli u akciji - i uz taj
novac i Julijino dodavanje verovatno bi „mogli” da izdrže nekoliko godina. Ali,
stanje pluća gospođe Komstok je bilo malo više od „delikatnog”. Lekar koji je
pregledao njenog muža pre smrti jednom je došao i stavio stetoskop na njena pluća
i pogledao ozbiljno. Rekao joj je da pazi na sebe, da se utopljava, da jede zdravu
hranu i, iznad svega, da izbegava umaranja. Naporni posao davanja časova klavira
bio je možda najgora stvar za njeno zdravlje.
Gordon o ovome nije znao ništa. Julija je znala, naravno. Bila je to tajna dve
žene, pažljivo čuvana od Gordona. Godinu dana je prošlo. Gordon ju je proveo
prilično mizerno, sve više i više postiđen zbog otrcanog odela i manjka džeparca
što ga je činilo objektom užasavanja od strane devojaka. Ipak, Novo Doba je
prihvatilo njegove pesme te godine. U isto vreme, njegova majka je sedela na
neudobnim klavirskim stolicama u memljivim sobama, držeći časove za dva
šilinga na sat. Onda je Gordon napustio školu i debeli uticajni stric Volter, koji je
kao imao neke veze u biznisu, došao je tad da razgovara sa njim, kao prijatelj sa
prijateljem, sa namerom da nađe Gordonu „dobar” posao u računovodstvu u nekoj
velikoj firmi. Posao je stvarno bio dobar, veoma dobar za početak karijere. Da je
Gordon počeo da radi sa velikim elanom, možda bi danas i bio uspešan. Ali,
Gordonova duša se skupila. Odjednom, kao što to slabi ljudi i rade, ukočio se, i na
užas svoje porodice, odbio posao. To su bile strašne reči, naravno. Nisu mogli da
ga razumeju. Za njih je to bila neka vrsta bogohuljenja, odbiti „takav” posao kad
već imaš šansu. On je nastavio da ih ubeđuje da nije hteo TAKAV posao. Dobro,
šta onda ŽELIŠ? - pitali su ga svi. Želeo je da piše, mrzovoljno im je rekao. Ali
kako bi mogao da živiš od „pisanja”? Ponovo su ga pitali. I naravno, nije im
odgovorio. U dubini duše imao je ideju da bi nekako mogao da živi pišući poeziju;
ali to je bilo toliko apsurdno da nije ni pominjao. Znao je samo da ni po koju cenu
nije hteo da uđe u biznis, svet novca. Hteo je da ima posao, ali ne i „dobar” posao.
Niko od njih nije imao pojma o čemu on priča. Majka mu se rasplakala, čak se ni
Julija nije „zauzela” za njega, i svi stričevi i tetke (još ih je bilo šest ili sedam
živih) su mu bezuspešno prigovarali i uzaludno zvocali. Posle tri dana se dogodilo
nešto užasno. U sred večere, majka je dobila jak napad kašlja, stavila ruku na
grudi, pala napred i počela da krvari iz usta. Gordon je bio užasnut. Njegova majka
nije umrla, ali je izgledala tako dok su je nosili uz stepenice. Gordon odjuri po
lekara. Nekoliko dana mu je majka bila na ivici smrti. Vrteo se bez cilja i smisla,
menjajući sva raspoloženja koja su mu dolazila. Bio je ubeđen da je on krivac za
celu situaciju. Nije znao kako, ali je nekako bio ubeđen da se majka ubila ne bi li
njemu platila školarinu. Posle toga nije joj mogao protivrečiti. Otišao je kod strica
Voltera i rekao mu da će prihvatiti posao u toj vrhunskoj firmi koji mu je on našao.
Tako je stric Volter pričao sa prijateljem, a prijatelj sa svojim prijateljem, i Gordon
je poslat na razgovor kod starog gospodina sa lošim veštačkim zubima, i konačno
je dobio posao kao pripravnik. Početna plata mu je bila dvadeset pet kinti nedeljno.
U toj firmi je ostao šest godina. Odselili su se iz Aktona i iznajmili su stan u pustoj
ulici crvenih zgrada negde u okrugu Pedington. Gospođa Komstok je ponela klavir
sa sobom, i kad joj se malo vratila snaga, ponovo je davala časove. Gordonova
plata se vremenom povećavala i njih troje su nekako preživljavali. Julija i gospođa
Komstok su bile one koje su najviše radile. Gordon je i dalje imao onu dečačku
sebičnost oko novca. U kancelariji se nije baš najbolje snalazio. Rekli su mu da je
on vredan te plate, ali da nije od onih koji „čine dobro”. Na neki način je taj potpuni
prezir bio ono što mu je i pomoglo. Nije se mogao pronaći u tom besmislenom
kancelarijskom životu, jer nikada mu nije padalo na pamet da će to biti stalno.
Nekako nekada, Gordon je znao, tu i tamo, da će jednog dana sve napustiti. Na
kraju krajeva, ostalo mu je njegovo „pisanje”. Jednog dana bi možda bio u stanju
da zarađuje novac od „pisanja”, a i izgledalo je da si manje vezan za novac ako si
pisac, nego ako nisi. Od ljudi koje je viđao oko sebe, naročito od starijih, osećao
se neprijatno. Oni su bili ti koji su poštovali samo boga novca! Da bi se skrasio,
da bi „pravio pare”, prodaj dušu za vilu i aspidistru! Pretvori se u pravog malog
japija, Strubovog12 „malog čoveka”. Mali poslušni crv koji izlazi iz kuće u šest i
petnaest i vraća se kući u vreme večere, na pastirsku pitu i pečene konzervirane
kruške, slušajući pola sata BBC-jev simfonijski koncert, a onda se možda upušta
u neki seksualni odnos sa ženom, ako bi ona bila ,,u raspoloženju”. Kakva sudbina!
Ne, to nije bio tip života koji bi on hteo. Morao se toga izbaviti, tog smrada i
zavisnosti novca. Bila je to vrsta zavere koja se kuvala. Potpuno se bio posvetio
tom ratu koji je objavio novcu. Ali, to je i dalje bila tajna. Ljudi u kancelariji nikada
nisu posumnjali da on ima čudnih ideja. Nikada nisu otkrili ni da je pisao poeziju.
Nije da je nešto puno pisao za šest godina, manje od dvadeset pesama koje su
izlazile u magazinima. Kad se pogleda, bio je kao i svaki gradski službenik. Samo
jedan od vojnika u tregerastoj armiji koji su išli prema centru svako jutro i vraćali
se iz njega uveče, podzemnom železnicom.
Imao je dvadeset četiri kad mu je majka umrla. Porodica se raspadala. Samo
četvoro iz stare generacije Komstoka je sad bilo živo - tetka Anđela, tetka Šarlot,
stric Volter i još jedan stric koji je umro godinu dana posle. Gordon i Julija su se
iselili iz stana. Gordon je iznajmio sobu u Douti stritu (osećao se kao pisac jer je
živeo u Blumsberiju), a Julija se preselila u Erls kort, ne bi h bila blizu prodavnice.
Juliji je sad bilo skoro trideset, ali je izgledala mnogo starije. Bila je mršavija nego
12
Sidni Strub, čuveni karikaturista tog doba
ikada, jedva da je bila zdrava, imala je i sedih. I dalje je radila dvanaest sati
dnevno; za šest godina plata joj se povećala za samo deset šilinga nedeljno.
Odvratna staromodna dama koja je držala radnju, bila je prijatelj, kao i šef, i zato
je mogla da maltretira Juliju istovremeno je nazivajući „dušice” i „draga moja”.
Četiri meseca posle majčine smrti, Gordon je odjednom napustio posao. Hteo je
da poruši sve mostove za sobom. Od sada će biti slobodnjak, slobodan od stega
novca. Nije hteo to da uradi dok mu je majka bila živa; ali nekako ga je i njena
smrt navela da to što pre izvede.
Naravno da je to izazvalo negodovanje u onom delu familije koji je još bio
živ. Mislili su da je Gordon sto posto poludeo. Iznova i iznova je pokušavao,
naravno bezuspešno, da im objasni zašto nije bio zadovoljan „dobrim” poslom.
„Ali, od čega ćeš živeti? Gde ćeš živeti?” - bilo je sve što je njih interesovalo.
Odbijao je da ozbiljno misli o svemu tome. Naravno, još se zanosio idejom da
može zaraditi novac „pisanjem”. U to vreme je i upoznao Ravelstona, urednika
Antihista, i Ravelston mu je, pored toga što mu je štampao pesme, ponekad davao
i knjige na kritiku. Njegove pesničke šanse nisu bile toliko loše kao pre šest
godina. Ipak, želja da „piše” još nije bila njegov pravi motiv. Da izađe iz sveta
novca, to je bilo ono što je on hteo. Maglovito je želeo neku vrstu besplatnog,
isposničkog života. Imao je osećaj da, ako prezireš novac, možeš stići negde,
slobodan si kao ptice u vazduhu. Zaboravio je da ptice ne plaćaju kiriju. Pesnik
koji je gladovao na tavanu, ali gladovao ne na neki loš način, to je bila njegova
vizija sebe.
Sledećih sedam meseci su bili užasni. Uplašili su ga i umalo mu nisu slomili
duh. Naučio je šta to znači živeti mesecima samo na hlebu i margarinu, i
pokušavati da „pišeš” dok ti krče creva, da založiš odeću, da se šunjaš po
stepenicama kad kasniš tri nedelje sa stanarinom u nadi da te gazdarica neće čuti.
Na sve to, u tih sedam meseci nije napisao praktično ništa. Prvi efekat siromaštva
je da ubija misli. Shvatio je, kao da je to bilo neko novo otkriće, da ne možeš da
pobegneš od novca time što ćeš biti bez njega. Nasuprot tome, ti si ponizni rob
istog sve dok ga nemaš dovoljno za život - „kompetentnost” kako bi zverska
srednja klasa to rekla. Na kraju je bio izbačen iz sobe uz mnogo psovki. Bio je tri
dana i četiri noći na ulici. Bilo je pakleno. Tri jutra, kako ga je savetovao čovek
kojeg je upoznao na Embankmentu, proveo je u Bilinsgejtu, gurajući kolica sa
ribom uz uzane i krive ulice od Bilingejta do Istčipa. Dobijalo se dve i po kinte za
turu, a posao bi mu izvukao svu snagu koju je u mišićima imao. Bila je masa ljudi
koja je radila isti posao, i morao si da čekaš na svoj red; bio bi srećan kad bi
napravio osamnaest kinti od četiri ujutru do devet. Posle tri dana Gordon je
odustao od ovoga. Koja je i bila svrha? Bio je pobeđen. Nije mu preostajalo ništa
sem da se vrati porodici, pozajmi neki novac, i pronađe drugi posao. Ali sad,
naravno, nije bilo posla za njega. Mesecima je živeo na grbači porodice. Julija mu
je pomagala sve dok nije potrošila i poslednji peni svoje ušteđevine. Bila je to
grozna posledica svih njegovih planova. Odbacio je ambiciju, proglasio rat novcu,
i sve što je na kraju imao, bilo je to da je živeo na sestrinoj grbači. I Julija, znao
je, osećala je njegov neuspeh mnogo više nego svoj sopstveni. Toliko je polagala
nade u njega. Na njemu je bilo da od svih Komstoka on jedini uspe. Čak i sad je
verovala da će on jednog dana povratiti porodično bogatstvo. Bio je „pametan”,
sigurno je mogao da napravi pare ako bi se potrudio. Puna dva meseca Gordon je
ostao kod tetka Anđele u njenoj maloj kući u Hajgejtu. Siromašna, istrošena,
mumificirana tetka Anđela, jedva je imala da se prehrani. U to vreme je očajnički
tražio posao. Stric Volter mu nije mogao pomoći. Njegov uticaj u svetu biznisa,
nikada nije bio veliki, a sad je bio zanemarljiv. Na kraju krajeva, opet, na neki
neočekivani način, sreća mu se okrenula. Prijatelj, prijatelja brata Julijine šefice
našao je Gordonu posao u računovodstvu Nju Albion reklamnoj kompaniji.
Nju Albion bila je jedna od onih kompanija koje su se širile svuda posle rata
- gljivice, koje su se razvile iz raspadajućeg kapitalizma. Bila je to malecka firma
u razvoju, koja je iskorišćavala svaki način da dodje do publiciteta. Dizajnirali su
određeni broj visokotiražnih postera za ovseno pivo, samonarastajuće brašno, i
tako dalje, ali glavna preokupacija bila je usmerena na modnu industriju i reklame
za kozmetičke preparate u ženskim ilustrovanim novinama, pored malih reklama
u nedeljnicima, kao što su Witerouz tablete za ženske probleme, tvoj horoskop
načinjen od strane profesora Raratonga, Sedam tajni Venere, Nove nade za
uništene, Zaradi sedam funti nedeljno u slobodno vreme i Cirolaks losion za kosu
koji eliminiše sve nepoželjne nametljivce. Bio je tu i veliki broj umetnika koji su
radili reklame. Tu je Gordon prvo upoznao Rozmeri. Bio je u „studiju” i pomogao
je da se dizajniraju neki svečani tanjiri. Prošlo je puno vremena dok nije progovoro
sa njom. U početku ju je znao samo kao još jednu od zaposlenih, malu, crnokosu,
brzih pokreta, nekako i privlačnu i zastrašujuću. Kada su prolazili jedno pored
drugog hodnikom, ironično je mislio da ona zna sve o njemu i da ga smatra nekom
vrstom predmeta za podsmeh. Ali, opet, izgledalo je kao da ga posmatra više no
što bi trebalo. Nije imao ništa zajedničko sa njenim poslom. On je bio u odeljenju
računovodstva, samo jedan od činovnika sa platom od tri kinte nedeljno.
Zanimljiva stvar kod Nju Albiona bila je da su bili potpuno moderni u duši.
Teško da je bio iko u firmi ko nije bio potpuno svestan da su reklama i marketing
najprljavija stvar koju je kapitalizam iznedrio. U nekoj firmi čije je rukovodstvo
,,crveno“, sigurno bi obraćali pažnju na čast i korist samog reklamiranja. Ali, u
Nju Albionu bi se svi smejali na to. Većina radnika bili su iskusni,
amerikanizovani, „uzmi i beži“ ljudi, kojima ništa na svetu nije bilo sveto, sem
novca. Imali su taj svoj cinični pravilnik po kome su radili. Ljudi su svinje;
reklama je kao zveket kante sa splačinama unutar svinjca. Ipak, ispod njihovog
cinizma bila je krajnja naivnost, slepo verovanje u boga novca. Gordon ih je
proučavao nenametljivo. Kao i pre, odrađivao je svoj posao prosečno dobro i
kolege su ga gledale sa visine. Ništa se u njegovoj svesti nije menjalo. I dalje je
prezirao i gadio se na zakon novca. Nekako, pre ili kasnije, morao je da od toga i
beži; čak i sada, posle prvog fijaska, spremao je beg. Bio je U svetu novca, ali opet
i VAN njega. A što se tiče ljudi oko njega, malih crva sa istim polucilindrima, koji
se nikada ne okreću iza sebe, i otimača, Američkih biznis-koledž-šljama, pre su
ga zabavljali, nego što su ga plašili. Voleo je da proučava taj njihov zadrži-svoj-
posao-po-svaku-cenu mentalitet. Bio je među njima kao dete koje je pravilo
beleške.
Jednog dana se desila zanimljiva stvar. Neko je nekako video Gordonovu
pesmu u magazinu i objavio da imaju „pesnika u kancelariji”. Naravno, Gordon je
ismejan, ne neprirodno, od strane kolega. Dali su mu nadimak „bard” od tog dana.
Ali, iako zabavljeni, takođe su bili i blago prezrivi. Potrvrdili su sve ono što su
mislili o Gordonu. Lik koji piše poeziju nije baš tip koji „pravi novac”. Ipak,stvar
je imala neočekivani rasplet. U vreme kad su se službenici već umorili od
podsmevanja Gordonu, gospodin Erskin, generalni direktor, koji je do sad njega
slabo i primećivao, pozvao ga je na razgovor.
Gospodin Erskin bio je krupan, spor čovek sa širokom licem zdravog izraza.
Iz njegovog izgleda i sporoće pokreta mogao si zaključiti da se bavio ili
poljoprivredom ili stočarstvom. Mozak mu je bio spor kao i pokreti, i bio je tip
čoveka koji ni o čemu ne čuje ništa sve dok svi ne prestanu da o tome pričaju.
Kako je takav čovek postao rukovodeći u marketinškoj kompaniji, samo čudni
bogovi kapitalizma to znaju. Ipak, bio je prilično dobra osoba. Nije imao taj
nadmeni, ukočeni stav koji obično ide uz talenat za pravljenje novca. Nekako mu
je i debljina išla uz celu pojavu. Bivajući neosetljiv na predrasude, mogao je lakše
da proceni ljude. Vest da je Gordon pisao pesme, bila je ne šokantna za njega,
nego ga je na neki način impresionirala. Hteo je da ima književne talente u Nju
Albionu. Na razgovoru sa Gordonom, proučavao ga je na uspavan, malo nastran
način i postavio mu je nekoliko neubedljivih pitanja. Nije ni slušao šta mu je
Gordon odgovarao, a upadao mu je u odgovore pitanjima koja su zvučala kao ,,hm,
hm,hm, pišete poeziju, zar ne? O, da? A štampali su vam pesme? Da, da, verovatno
ste i dobili neki novac za to? Niste mnogo, ne? Pa tako sam i mislio. Da, da,
poezija. Mora da je to teško, zar ne? Rimovati sve, gledati na ritam i tako dalje,
da, da. Pisali ste još nešto? Priče, ili nešto slično? Hm, o da? Veoma zanimljivo,
da!” Onda je bez mnogo pitanja unapredio Gordona u specijalnog sekretara u
stvari kao učenika gospodina Klua, Nju Albionovog glavnog autora reklamnih
tekstova. Kao i u svakoj reklamnoj agenciji, Nju Albion je bio u stalnoj potrazi za
autorima reklamnih tekstova koji su imali smisao za maštanje. Zanimljiva je
činjenica da je mnogo lakše naći crtača nego čoveka koji može da izmisli slogane
kao što su ,,Q.T. sos čuva Habiju osmeh na licu” i „Deca se otimaju za naše
pahuljice”. Gordonova plata nije skočila odmah, ali ga je firma imala na oku. Uz
malo sreće mogao je biti punopravni pisac slogana sledeće godine. To je bila šansa
bez premca da „pravi novac”.
Šest meseci radio je sa gospodinom Kluom. Gospodim Klu bio je šikanirani
četrdesetogodišnjak, kovrdžave kose kroz koju je često provlačio prste. Radio je
u prenatrpanoj maloj kancelariji čiji su zidovi bili potpuno ispunjeni prošlim
uspesima u formi postera. Prihvatio je Gordona pod svoje okrilje na prijateljski
način, pokazao mu neke cake, i čak je bio odmah spreman da sasluša njegove
predloge. Sve to vreme radili su na seriji reklama za magazin Ejpril Dju, reklama
za sjajan novi dezodorans koji je kozmetička firma Kraljica od Sabe (zanimljivo
je da je to bila Fleksmenova firma) upravo puštala na tržište. Gordon je počeo da
radi sa tajnim prezrenjem. Ali, sada se javljao veoma neočekivani pozitivni razvoj.
Gordon je pokazao od samog početka da ima sjajan talenat za pisanje slogana.
Izgledalo je da može da smisli slogan i u sred noći. Živopisna fraza koja postane
zaraza, ta mala sintagma koja jednu laž prikaže kroz hiljadu reči, sve mu je to
padalo na pamet bez muke. Uvek je imao taj talenat sa rečima, ali ovo je bio prvi
put da ih koristi uspešno. Gospodin Klu ga je smatrao veoma perspektivnim.
Gordon je posmatrao svoj uspeh, prvo sa iznenađenjem, posle sa zanimanjem, i na
kraju, sa nekom vrstom užasa. OVO je bilo to čemu je on stremio! Pisao je laži da
bi izvlačio novac iz džepova budala! Bila je to zverska ironija, takođe, da je on,
koji je želeo da postane „pisac”, prodao dušu da bi pisao slogane za dezodoranse.
Ipak, bilo je to manje neobično nego što je on to pre mislio. Većina pisaca slogana,
bar se tako priča, su poluuspešni pisci ili je, možda, drugačije?
Kompanija Kraljica od Sabe bila je veoma zadovoljna njihovim reklamama.
Gospodin Erskin je, takođe, bio zadovoljan. Gordonova plata je skočila za deset
šilinga nedeljno. I sad se Gordon uplašio. Novac ga je na kraju osvajao. Klizao je
dole polako, dole, u kaljugu novca. Još malo i zaglaviće se tamo za ceo život. Bilo
je takoreći nastrano kako se sve dogodilo. Postaviš se protiv uspeha, ali se kuneš
da nikada nećeš biti „dobrostvaralac” - iskreno veruješ da nećeš biti
„dobrostvaralac” čak iako bi to hteo da budeš; i onda se nešto desi i nisi ni svestan
da polako postaješ „dobrostvaralac”, prosto automatski. Shvatao je da je sad ili
nikada vreme da se pobegne. Morao je da pobegne odatle - daleko od sveta novca,
neopozivo, pre nego što se još više zaglibi.
Ipak, u ovom trenutku nije hteo da gladuje zbog ubeđenja. Otišao je kod
Ravelstona i upitao ga za pomoć. Rekao mu je da mu treba neka vrsta posla; ne
„dobar” posao, ali posao koji će sačuvati telo, a ne uzeti dušu. Ravelston je to
savršeno razumeo. Razlika između posla i „dobrog” posla nije mu se morala
objašnjavati, niti je smatrao da je Gordon budala. To je bila veoma dobra stvar kod
Ravelstona. Uvek je mogao da gleda iz ugla drugog čoveka. Bogatsvo mu je to
sve omogućilo; bogati ljudi mogu sebi da priušte da budu inteligentni. Pored
svega, pošto je i sam bio bogat, mogao je naći posao drugima. Posle nekoliko dana
rekao je Gordonu da mu je možda našao nešto što bi mu odgovaralo. Gospodin
Mek Keni, pomalo trošan prodavac polovnih knjiga sa kojim je Ravelston ponekad
sarađivao tražio je pomoćnika. Nije tražio školovanog pomoćnika koji bi očekivao
i punu platu; tražio je nekoga ko izgleda kao gospodin i ume da priča o knjigama
- nekoga ko bi impresionirao kupce knjiga. Bila je to velika suprotnost „dobrom”
poslu. Radno vreme je bilo dugačko, a plata mala - dve funte nedeljno - i nije bilo
šanse da se napreduje. Bila je to slepa ulica posla. I naravno, takav bespredmetan
posao, to što je Gordon i tražio. Otišao je na razgovor sa gospodinom Mek
Kenijem, uspavanim, dobroćudnim Škotom, crvenog nosa i bele brade umrljane
burmutom, i primljen je bez mnogo priče. U isto vreme je i njegova zbirka poezije
„Miševi” trebalo da izađe iz štampe. Sedmi izdavač kome je poslao ju je prihvatio.
Gordon nije znao da je to sve Ravelstonovo maslo. Ravelston je bio prijatelj sa
izdavačem. Uvek je tako nešto radio za nepoznate pesnike. Gordon je mislio da se
budućnost otvara pred njim. Bio je kompletan čovek - ili po Smajlsu13, po
aspidistralnim standardima, NEkompletan.
Imao je mesec dana otkaznog roka u kancelariji. Bio je to bolan posao
manje-više. Julija je, naravno, bila apsolutno potresena jer je ponovo napustio
„dobar” posao. U ovo vreme je Gordon upoznao Rozmeri. Nije pokušala da ga
spreči da napusti posao. Bilo je to protiv njenog ubeđenja da interveniše - „moraš
živeti svoj život” bila je njena parola. Ali nije ni razumela što on to radi. Stvar
koja ga je najviše potresla bio je razgovor sa gospodinom Erskinom. Gospodin
Erskin bio je, uglavnom, fin. Nije želeo da Gordon napusti firmu, tako da je to
iskreno i rekao. Sa nekom vrstom čudne finoće nije želeo da Gordona nazove
mladom budalom. Ipak ga je pitao zašto to radi. Nekako, Gordon nije mogao da
izbegne odgovor ili da kaže - jedinu stvar koju bi gospodin Erskin razumeo - da je
našao bolje plaćen posao. Sa stidom na licu je nekako promrmljao da misli da mu
ovaj posao ne odgovara i da želi da ide da bi nastavio da piše. Gospodin Erskin je
bio neupućen u celu materiju. Pisanje, a? Koliko li ima novca u tom ovih dana?
Nema mnogo? Ah, verujem da je tako. Hm. Gordon je i izgledao i osećao se glupo,
uspeo je samo da promrmlja da knjiga treba sad da mu izađe. Knjiga pesama,
dodao je to sa poteškoćama u govoru. Gospodin Erskin ga je smatrao za čudaka i
dodao je:
– Poezija, e? Poezija? Da li biste mogli od toga da živite?
– Pa ne baš u potpunosti, ali može da pomogne.
– Pa dobro, Vi znate najbolje. Ako vam ikada bude trebao posao, slobodno
se javite. Moram da kažem da će za Vas uvek biti mesta. Nama trebaju ljudi kao
što ste Vi. Nemojte to zaboraviti.

13
Semjuel Smajls, poznati sociolog tog vremena
 Gordon je izašao sa osećanjem da se poneo perverzno i nezahvalno. Ali, to
je morao da uradi; morao je pobeći iz sveta novca. Sve to je bilo perverzno. Svuda
po Engleskoj mladići su se jeli zbog manjka posla, a ovde je bio on, Gordon, kojem
je sama reč „posao” bila pomalo odbojna, sama reč ga je podsećala da nema posla
za njega. Bio je primer da sve na svetu možeš dobiti ako to ne želiš. Na sve to, reči
gospodina Erskina su mu odzvanjale u glavi. Verovatno je mislio ono što je rekao.
Verovatno će IMATI posao koji će ga čekati ako odluči da se vrati. Tako da su
njegove lađe bile samo polupotopljene. Nju Albion je bilo prokletstvo iz koga je
pobegao i koje ga je čekalo. Ali koliko je bio, barem u početku srećan u knjižari
gospodina Mek Kenija! Malo vremena - veoma malo vremena je bio ubeđen da je
pobegao iz sveta novca. Naravno, prodaja knjiga bila je klasični marketing, kao i
svaka druga; ali toliko drugačiji marketing! Nije bilo požurkivanja i
„dobrostvaralaca”, nije bilo tenzije. Klasičan karijerista ne bi izdržao ni pet minuta
u svetu knjiga. Posao kao takav bio je prilično jednostavan. Bilo je samo bitno biti
u radnji deset sati dnevno. Mek Keni nije bio zlo stvorenje. Bio je Škot, naravno,
ali Škot na škotski način. Nekako je, na svaki način, bio oslobođen škrtosti.
Njegova najgora osobina bila je lenjost. Takođe je bio trezvenjak i pripadao je
nekoj sekti ili nekonformistima, ali to Gordona nije interesovalo. Gordon je radio
mesec dana kada su „Miševi” izašli. Ni manje ni više nego je u trinaest magazina
izašao prikaz knjige. Tajmsov književni dodatak koji ga je nazvao „veoma
obećavajućim”. Tek posle nekoliko meseci shvatio je kolika su propast „Miševi”
bili.
Sad se dogodilo da je pao na dve funte nedeljno i da se praktično odrekao
bilo kakve nade da će zaraditi više; tad je shvatio stvarnu prirodu bitke koju je
vodio. Đavo svega je tražio da nikada ne prestane da se odriče svega ostalog. Život
sa dve funte nedeljno ispadao je herojski potez i prljava navika. Propast je teška
rabota, kao i uspeh. Odbacio je „dobar” posao i napustio „dobre” poslove zauvek.
Opet, to je bilo neophodno. Nije želeo da se vrati na sve to. Nije bilo svrhe da se
pretvara da je uspeo da pobegne od svih bolesti siromaštva, iako je njegovo
siromaštvo bilo samovoljno. Nije to bila stvar čvrstoće. Ne trpiš ti stvarno teško
sa dve funte nedeljno, ali i ako to radiš nije ti bitno. Mentalno mrtvilo i duševna
beda - kao da su čekali da se pojave kad ti prihod padne ispod određene granice.
Vera, nada, novac - samo je svetac mogao da ima prve dve stvari bez treće. Brzo
je stario. Dvadeset sedam, dvadeset osam, dvadeset devet. Došao je do godina
kada je budućnost prestajala da bude ružičasta ili mutna, i postajala stvarna i
uznemirujuća. Pogled na svoje žive rođake ga je sve više deprimirao. Kako je
stario, sve više je sam sebe podsećao na njih. To je bio put kojim je išao! Još par
godina i biće kao oni, baš kao i oni! Ovo je osećao i prema Juliji, koju je viđao
češće od stričeva i tetki. Iako je sam sebi rekao da to nikada neće raditi, ipak je
povremeno pozajmljivao novac od Julije. Julija je brzo sedela; duboke bore su se
ocrtavale na oba mršava obraza. Svoj život je postavila u rutinu koja joj nije
prijala. Bio je tu njen posao u radnji, njeno „šivenje” noću u sobi u Erls Kortu
(drugi sprat, devet penija nedeljno, bez nameštaja) i imala je povremena
okupljanja sa usedelicama koje su bile usamljenije od nje. Bio je to klasičan
bezličan život neudate žene bez novca; ona je to sve prihvatila, ne pokušavajući
da pomisli da joj sudbina možda može biti drugačija. Opet, na svoj način, više je
patila za Gordonom nego za sobom. Stalna propast porodice, način na koji su
umirali i umirali, ne ostavljajući ništa iza sebe, bila je vrsta tragedije u njenom
umu. Novac, novac! „Niko od nas nikada neće napraviti novac”, bila je to stalna
jadikovka. A od svih njih jedino je Gordon imao šanse da zaradi pare, a Gordon
to nije želeo. Tonuo je bezvoljno u istu rutinu siromaštva kao i drugi. Posle prvog
puta pokušavala je da mu pomogne, ali pošto je napustio Nju Albion, više nije
želela da se zalaže za njega. Njegovi motivi joj uopšte nisu bili jasni. Na njen
ženski način, smatrala je da je greh protiv novca najveći greh. A tek za tetka
Anđelu i Strica Voltera, o, bože, o, bože! Koji je to bio par! Gordon se osećao
deset godina starijim kad god bi ih pogledao.
Stric Volter, na primer. On je bio veoma depresivan. Imao je šezdeset i
sedam, i u svim mogućim „agencijama” za koje je radio i u kojima je, uz svoje
ostatke bogatstva, trošio vreme, mogao je da zaradi maksimalno tri funte nedeljno.
Imao je malu kancelariju u Kurzitor stritu, i živeo je u veoma jeftinom pansionu u
Holand parku. To je bila nekako porodična tradicija; svi Komstoci su se prirodno
opredeljivali za pansione. Kad bi pogledao jadnog starog strica, sa velikim
otromboljenim stomakom, asmatičnim glasom, širokim, bledim, stidljivo
pompeznim licem, pre nalik na Sargentov portret Henri Džejmsa, potpuno ćelavu
glavu, blede oči sa velikim podočnjacima, i stalno oborenim brkovima, koje je on
uzalud pokušavao da podigne - pomislio bi da je nemoguće da je on ikada bio
mlad. Bilo je neverovatno pomisliti da je takvo biće ikada osetilo strast u sebi. Da
li se ikada popeo na drvo, skakutao na trambolini ili se zaljubio? Da li mu je ikada
mozak bio u funkciji? Čak i u svojim tinejdžerskim godinama, kada je bio
aritmetički mlad, da li je ikada imao neku avanturu u životu? Nekoliko mlakih
tajnih slavlja, možda. Nekoliko viskija u mračnim barovima, jedna ili dve posete
Imperijskoj promenadi14, malo kurvanja sa strane, taj mlaki, mlitavi čin prevare
koji možeš zamisliti da se događa između egipatskih mumija posle zatvaranja
muzeja. I posle, sve samo dugo poslovno propadanje, duge godine usamljenosti,
stagnacije u bezličnim pansionima. A opet, stric u svojoj starosti nije bio nesrećan.
Imao je jedan hobi koji mu je uvek bio interesantan, a to su bile njegove bolesti.
Bolovao je, po svojim rečima, od svake bolesti u medicinskim knjigama i nikada
nije bio svestan koliko o njima priča. U stvari, Gordonu je izgledalo kao da u
pansionu gde mu je stric živeo, niko nikada nije pričao ni o čemu drugom, sem o
14
Kvart bordela
svojim bolestima. Po celoj tamnoj dnevnoj sobi, ostareli, bezbojni ljudi su sedeli
u parovima, raspravljajući o simptomima. Njihova priča bila je kao kapanje
stalaktita ka stalagmitima. Kap po kap. „Kako je tvoj lumbago?” - kaže stalaktit
stalagmitu. „Pomažu mi Krušten soli oko toga.”- kaže stalagmit stalaktitu. Kap,
kap, kap.
Tu je bila i tetka Anđela, stara šezdeset devet godina. Gordon se trudio da
ne razmišlja o njoj, sem ako nije morao. Jadna, draga, siromašna, fina, depresivna
tetka Anđela! Siromašna, zgrčena, pergament žute kože, kost i koža, tetka Anđela!
U toj njenoj maloj polunaslonjenoj kući15, u Hilgejtu-Brajarbi (tako se kuća zvala),
tu u njenoj palati u severnim planinama, tu je venula ona, Anđela, večna devica,
kojoj ni jedan muškarac, živ ili mrtav, nije nikada svojim usnama rekao ništa što
bi imalo i najmanju indikaciju ljubavi ili strasti. Sama i usamljena je venula, ceo
božiji dan se šetkala tamo-amo, sa metlicom od repnih pera ćurke kojom je brisala
tamnolisne aspidistre i polirala sjajni, nikada upotrebljeni, Kraun Derbi kineski
servis za čaj. S vremena na vreme je smirivala dušu crnim čajem, i Floveri Orindž
i Pekou Points, koji su joj bradati sinovi Koromandela donosili preko tamnih mora.
Jadna, dobra, fina, ali potpuno nevoljena tetka Anđela. Njena penzija je bila
devedeset osam funti godišnje (trideset osam penija nedeljno, ali je ona zadržala
naviku srednje klase da misli o svom prihodu kao godišnjoj stvari, a ne kao
nedeljnoj), a od toga je dvanaest i po išlo na troškove. Verovatno bi i gladovala da
joj Julija nije švercovala paketiće kolača, hleba i margarina iz radnje - uvek je,
naravno, to predstavljala kao ,,par stvarčica koje je greota baciti”, praveći se kao
da tetka Anđeli nisu potrebne. Ipak, imala je i ona svojih zadovoljstava, jadna stara
tetkica. Postala je veoma veliki čitalac romana u svojoj starosti, a gradska
biblioteka joj je bila na samo desetak minuta od kuće. Tokom života, na jedan ili
drugi način, deda Komstok je branio svojim ćerkama da čitaju. Kao posledica toga,
pošto je počela da čita tek 1902, tetka Anđela je uvek bila par decenija iza trenutno
aktuelnih romana. Ipak je dobro gurala, polako ali stalno. U devetsto desetim je
još čitala Rodu Brougton i Henri Vuda. U ratnim godinama otkrila je Hol Kejna i
Hemfri Worda. U devetsto dvadesetim čitala je Silasa Hokinga i Setona
Merimana, a tridesetih se umalo prihvatila V.B. Maksvela i Vijijama J. Loka.
Dalje nije išla. Od posleratnih pisaca slabo je za koga i čula, ni njihovu besmrtnost,
ni njihovo bogohuljenje ni raspadajuću „pamet”. Ali nikada nije dočekala da ih
čita. Volpola je znala, i Hičensa je čitala, ali - ko je Hemingvej?
To je bilo ono što je 1934. ostalo od porodice Komstok. Stric Volter sa
svojim „agencijama” i bolestima, tetka Anđela, prašnjavi Kraun Derbi kineski
servis za čaj u Brijabaru. Tetka Šarlot, koja je još opstajala kao biljka u mentalnoj
instituciji. Julija, koja je radila sedamdeset dva sata nedeljno i „šila” noću uz slabu

15
Britanski tip kuća koje su građene tako da se, praktično, naslanjaju jedna na drugu
svetlost gasne lampe u maloj sobi. Gordon, skoro tridesetogodišnjak, sa zaradom
od dve funte nedeljno za idiotski posao, i patio je, kao sam bespredmetan oblik
svoje egzistencije, za užasnom knjigom koja nikada neće biti završena. Moguće
da je postojalo još nekih daljih rođaka Komstoka, jer je deda Komstok imao
dvanaestoro braće i sestara. Ali, ako su i preživeli, postali su bogati i izgubili su
kontakt sa svojim siromašnim rođacima; jer novac je gušći od krvi. Što se tiče
Gordonove strane porodice, zajednički prihod njih petoro, zajedno sa sumom koja
je plaćana za lečenje tetka Šarlote bila je jedva šeststo godišnje. Njihove godine
zajedno su bile dve stotine šezdeset tri. Niko od njih nije bio van Engleske, nije
išao u rat, nije bio u zatvoru, nije jahao konja, nije leteo avionom, nije se ženio ili
imao decu. Nije čak ni bilo razloga da tako ostane sve dok ne umru. Iz godine u
godinu, NIŠTA SE NIJE DEŠAVALO u porodici Komstok.
 Četvrto poglavlje

Oštro besni vetar brije oko nas

Savija topole zasađene tek
U stvari, nije bilo ni daška vetra tog popodneva. Bilo je skoro tiho, kao da je
proleće. Gordon je u sebi ponavljao pesmu koju je počeo juče, u kadencnom
šapatu, samo da bi uživao u njenom tonu. Bio je zadovoljan ovog trenutka njom.
Bila je to dobra pesma, ili će biti kad je završi, u svakom slučaju. Zaboravio je da
mu se sinoć skoro smučila.
Drvored je stajao nepokretno, prošaran kaiševima magle. Tramvaj je
odjekivao u daljini. Gordon se popeo uz Malkin hil, dok su mu koraci šuštali od
suvog lišća. Niz celu ulicu su stajali, tako razbacani, žućkasti, nalik na činiju
američkih pahuljica. Kao da je kraljica Brodbinganga prosula u besu pakovanje
Truvert pahuljica niz ulicu.
Koja radost, zimski dan bez vetra. Najbolje vreme u godini, ili je barem tako
Gordon mislio, u tom trenutku. Bio je srećan kao i svako ko nije imao cigarete ceo
dan i poseduje samo tri polupenija i Džojia u džepu. Bio je četvrtak, dan kada se
ranije zatvara, i Gordon je tad imao slobodno popodne. Išao je u kuću Pola
Doringa, kritičara, koji je živeo u Koleridž Grou i pravio je književne čajanke.
Trebalo mu je sat ili više da se sredi. Socijalni život je gadan sa dve kinte nedeljno.
Morao je da se bolno obrije hladnom vodom, odmah posle večere. Obukao je
najbolje odelo - tri godine staro, ali sasvim pristajuće u ovom trenutku. Obrnuo je
okovratnik iznutra i tako zavezao kravatu da se ne vidi da je okovratnik pocepan.
Uspeo je da nagrebe iz kutije dovoljno imalina da malo izglanca cipele. Čak je
pozajmio iglu za kravatu od Lorenhajma i zakrpio čarape - pipav posao, ali bolje
je nego da pazi da mu se pantalone ne podignu isuviše. Takođe je spakovao praznu
paklu Golden Flejka i u nju stavio jednu cigaretu koju je uzeo iz ,,stvari-za-peni“
automata. To je samo bio privid stvari. Nisi, naravno, mogao otići kod nekoga u
kuću bez cigareta. Mogao si da imaš jednu, a kad ljudi vide da imaš samo jednu u
pakli, računaju da ti je bila puna. Lako je sve to tumačiti kao zaboravnost da se
kupi.
– Imate li cigaretu? - pitao bi nekoga.
– O, hvala Vam.
Otvoriš paklu i onda se kao začudiš.
– Prokletstvo, ostala mi je jedna. Mogao sam se zakleti da sam imao punu
paklicu.
– Neću Vam onda uzeti poslednju, uzmite jednu moju, molim Vas. – kaže
neko treći.
 – Hvala Vam.
Na kraju te tvoji domaćini snabdeju cigaretama. Ali, morao si imati JEDNU
cigaretu, samo zbog časti. Oštro besni vetar brije oko nas. Završiće sad tu pesmu.
Može je završiti kad god želi. Bilo je glupo i čudno da ga je idenje na književnu
čajanku nateralo da požuri sa poslom. Ipak sa zaradom od dve funte nedeljno nisi
obavezan na toliko druženje sa ljudima. Čak i videti unutrašnjost nečije kuće je
neka vrsta pretnje. Tapacirana stolica pod zadnjicom, čaj, cigarete i miris žena -
naučiš da ceniš one stvari koje ti nisu često dostupne. U stvarnosti, Doringove
zabave nikada nisu bile ono čemu se Gordon nadao. Ti divni, promućurni,
eruiditski razgovori koje je zamišljao - nikada se nisu događali, niti su započinjali.
U stvari, nikada nije bilo ničega što bi se moglo nazvati čestitim razgovorom.
Samo glupo ćeretanje koje ćete čuti na svakoj zabavi, u Hamstedu ili Hong Kongu.
Niko, ko je dolazio na Doringove zabave, nije bio vredan toga. Sam Doring je bio
nalik na šugavog lava, a njegovi pratioci su najbolje mogli biti opisani kao šakali.
Skoro polovina su bile one sredovečne žene pilećeg mozga koje su došle iz dobrih
hrišćanskih porodica i sad su pokušavale da budu načitane. Zvezde večeri su bile
grupe briljantnih mladih umova koji bi doleteli na pola sata, pravili svoj krug u
kome su sedeli i podsmešljivo pričali o drugim briljantnim mladim umovima, koje
su oslovljavali po nadimcima. Veliki deo vremena Gordon je provodio na ivicama
različitih tema. Doring je bio u nekom brzopletom raspoloženju i predstavio ga je
svima kao „Gordon Komstok - znate ga; pesnik. Objavio je sjajnu zbirku pesama
,,Miševi“. ZNATE, zar ne?“ Ali Gordon nikada nije sreo ikoga ko je ZNAO.
Briljantni mladi umovi su mu podarili sekund pogleda i ignorisali ga. Bio je u
tridesetima, pojeden moljcima, i očigledno, švorc. Ali uprkos tim neizbežnim
razočaranjima, ipak je željno iščekivao ove čajanke. One su bile odmor u njegovoj
usamljenosti, ako ništa drugo. To je bila đavolska pojava u vezi sa siromaštvom,
uvek prisutna pojava - usamljenost. Dan za danom, bez ijedne inteligentne osobe
sa kojom bi razgovarao; noć za noći u bezbožnoj sobi, uvek sam. Možda to zvuči
kao zabava ako ste bogati i to vam je predah; ali, koliko to drugačije zvuči ako je
to neophodnost.
Oštro besni vetar brije oko nas. Kolona vozila bruji lagano uz brdo. Gordon
ih je gledao sa zavišću. Kome, u stvari, treba auto? Ružičaste lutkaste glave žena
više klase zurile su u njega kroz prozore automobila. Prokleti glupi pekinezeri.
Nafrakane kučke koje se ocenjuju po nakitu. Bolje biti vuk samotnjak nego pas
koji kevće. Razmišljao je o stanicama metroa ujutru. Crne horde činovnika su
milele u podzemnu kao mravi u rupu; gomila malih mravolikih ljudi, svaki sa akt
tašnom u desnoj ruci, novinama u levoj, i strahom od otpuštanja kao teretom na
srcu. Koliko ih samo jede taj tajni strah! Specijalno u zimskim danima, kada čuju
vetar koji brije. Zima, otkaz, radno mesto, klupe pored keja! Ah!
Oštro besni vetar brije oko nas
 Savija topole zasađene tek
I tamne iz dimnjaka trake
Vrtlog ludi prave, vazduh ih nosi
I pocepane postere vijori
Zvuk voza i klepet kopita
I činovnici što jure u stanicu
Gledaju, drhte i preko krovova maštaju
Misle -
O čemu misle? Zima dolazi. Da li je moj posao siguran? Otpuštanje znači
siromaštvo. Posledice ti ježe telo, o, hvaljen je Gospod. Liži imalin sa šefovih
cipela, da! Misli samo o jednom: ,,evo dolazi zima! Molim te, bože, čuvaj mi
posao ove godine!“
I sumorno kako hladan vetar bije
Drob mu bode kao kopljem od leda
Oni misle -
Misli ponovo. Nema svrhe. O čemu oni misle? Novac, novac! Kirija, računi,
takse, školarina, sezonske karte, čizme za decu. I životno osiguranje i dnevnica za
čistačicu. I, Bože, da se žena vrati u porodično krilo ponovo! I da li sam se
dovoljno smejao na šefov vic juče? I sledeća rata za usisivač. Uredno, uživajući u
svojoj urednosti, sa strašću, stavljanjem dela po dela u slagalicu, završio je sledeću
strofu:
Misle o kiriji, računima i sezonskim kartama,
Osiguranje, ugalj i dnevnica za čistačicu,
Čizme, školarina i sledeća rata,
Sve zbog dva veća kreveta iz radnje Drega
Nije loše, nije loše. Završi to sada. Još pet ili šest strofa. Ravelston će to
štampati. Čvorak je sedeo na goloj grani smrznutog drveta, pevušio je,
samosaželjevajući se, kao što i čvorci rade u tople zimske dane, kada poveruju da
proleće dolazi. Ispod drveta sedela je ogromna siva mačka bez pokreta, otvorenih
usta, piljeći prema objektu svojih želja, uzaludno očekujući da će joj čvorak sam
pasti u usta. Gordon ponovi sebi poslednja četiri stiha. Bilo je DOBRO. Zašto je
smatrao sinoć da je sve to mehanički, slabo i prazno? Bio je pesnik. Hodao je
uspravno, skoro arogantno, sa ponosom pesnika. Gordon Komstok, autor
,,Miševa“, „veoma obećavajući“, kako je rekao kritičar Tajmsovog književnog
dodatka. Takođe, i „Londonskih zadovoljstava“. Jer, i to će uskoro biti gotovo.
Sad je znao da je može završiti kad god to bude želeo. Zašto je ikada i sumnjao u
to? Možda će mu trebati tri meseca. Dovoljno da stigne na leto. U svojim mislima
video je ,,tanku“ belu knjižicu „Londonskih zadovoljstava“; lep papir, široke
margine, dobar kaslon font, lakirana ovojnica i kritike u najboljim magazinima.
„Neverovatno dostignuće“- Tajmsov književni dodatak. „Lep odmor od Sidvelove
škole“- Skruniti.
Koldridž Grou bio je vlažni, mračni, izdvojeni put, slepa ulica i, samim tim,
bez saobraćaja. Književna asocijacija pogrešne vrste (priča se da je ovde živeo
Koldridž šest nedelja tokom leta 1821), ležala je teško na njoj. Nisi mogao da
posmatraš ove prastare raspadajuće kuće (koje stoje udaljene od ulice u vlažnim
baštama ispod teškog drveća), a da ne dobiješ osećaj te ,,kulture“ koju je pregazilo
vreme. U nekim od tih kuća su se još, bez sumnje, okupljala Brouning društva16, i
dame u art serž haljinama, koje su sedele podno slika preminulih pesnika, pričajući
o Svinburnu i Volter Pateru. U proleće su bašte bile prošarane ljubičastim i žutim
šafranima, a kasnije zvončićima, koji su pravili bele prstenove na anemičnoj travi;
čak je i drveće, ili je tako to izgledalo Gordonu, igralo svoju ulogu u svemu tome
i iskrivilo se u čudan Reklhemeski17 način. Bilo je čudno da je komercijalni
kritičar, kao što je Pol Doring, živeo na ovakvom mestu. Jer, Doring je bio veoma
loš kritičar. Ocenjivao je priče i romane za Sandej post i otkrivao je nove engleske
pisce sa Volpolinom jednom nedeljno. Čovek bi očekivao da on živi u nekom
stanu u Hajd Parku. Možda je to bila neka vrsta iskušenja koje je nametnuo sebi,
očekivanje da, ako živi u potpunom nekomforu Koldridž Groua, može probuditi
uspavane bogove knjige.
Gordon zađe za ugao, skrećući misli sa „Londonskih zadovoljstava“. I onda
je odjednom zastao. Bilo je nešto neobično u izgledu Doringove kapije. Šta je to?
Ah, naravno! Bila su to parkirana kola napolju. Zastao je, zakoračio je korak ili
dva, onda ponovo stao, kao pas koji miriše opasnost. Nešto nije bilo u redu. Ništa
nije bilo u redu. TREBALO je da bude nekoliko automobila. Uvek dolazi dosta
ljudi kod Doringa i polovina dolazi svojim kolima. Zašto još niko nije došao?
Možda je stigao rano? Ali, ne! Rekli su pola četiri, a sad je bilo skoro petnaest do
četiri.
Pojurio je ka kapiji. Skoro je bio siguran da je zabava otkazana. Neka jeza
mu se kao senka spustila niz leđa. Pretpostavljao je da Doring nije kod kuće.
Pretpostavljao je da je zabava otkazana. Ta misao ga je užasnula, ali nije bila
nemoguća. Bio je to njegov bauk, detinjasti strah koji je nosio sa sobom, strah da
je pozvan u nečiju kuću, a da oni nisu tu. Čak i kada je bio siguran da će svi biti
tu, ipak, imao je neki strah koji ga je polako jeo. Nikada nije bio siguran da je bilo
gde dobrodošao. Uzimao je zdravo za gotovo da će ga ljudi ignorisati. Zašto i ne
bi? Nije imao novca. Kad si siromašan, život ti je samo dugački niz ignorisanja.

16
Tada popularna društva poštovalaca pesnika Roberta Brouninga
17
Slikar i grafičar poznat po slikama drveća
 Gurnuo je gvozdenu kapiju. Ona je zaškripala tužnim zvukom. Mokra staza
obrasla mahovinom bila je oivičena Raklameskovim ružičastim kamenjem.
Gordon kratko ispita prednji deo kuće. Bio je naviknut na takve stvari. Razvio je
neku vrstu Šerlok Holms tehnike da skapira da li je kuća prazna ili ne. Ah! Nije
bilo puno sumnje ovog puta. Kuća je izgledala napušteno. Dim nije dolazio iz
dimnjaka, nije bilo osvetljenih prozora. Mora da je već mrak unutra, ako je neko
tamo mora da je upalio svetlo. Nije bilo ni jednog otiska cipela na prilazu; to mu
je potvrdilo pretpostavke. Ipak, sa nekom vrstom očajničke nade pozvonio je na
vrata. Starovremensko žičano zvono, naravno. U Koldridž Grou se smatralo
niskim i izdajničkim imati električno zvono.
Kling, kling, kling! Zvono je odjekivalo.
Gordonova poslednja nada se ugasila. Nije mogao da ne čuje zvuk prazne
kuće kroz koju je odjekivalo zvono. Ponovo je uhvatio ručku i zazvonio je jako,
da je umalo otkinuo žicu. Zastrašujući, prazni zvuk mu je odgovorio. Bilo je
uzaludno, veoma uzaludno. Nije se ni korak čuo iznutra. Čak su i sluge otišle. U
tom trenutku primetio je čipkanu kapicu, crnu kosu i dva mlada oka koja su ga
krišom gledala iz podruma susedne kuće. Bila je to služavka koja je izašla da vidi
o čemu se radi. Uhvatila je njegov pogled i pravila se kao da gleda nešto iza njega.
Izgledao je kao budala i bio je svestan toga. Uvek izgledaš kao budala kada zvoniš
na vrata prazne kuće. I odjednom je shvatio da je ta devojka znala sve o njemu -
znala je da je zabava otkazana i da su to svi sem Gordona znali - znala je, jer on je
bio švorc, tako da nije ni bio vredan truda da mu se kaže tako nešto. ONA je znala.
Sluge uvek sve znaju.
Okrenuo se i krenuo ka kapiji. Pod njenim pogledom morao je da se ponaša
opušteno, iako je sve to bilo malo razočaranje, koje i nije bilo važno. Ali, on je
kipteo od besa tako da mu je bilo teško da kontroliše pokrete. Kreteni! Jebeni
kreteni! Da ga tako izigraju! Da ga pozovu i da onda promene dan, a da ga uopšte
o tome ne obaveste! Možda je bilo i drugih objašnjenja, ali se on nije trudio da
misli o njima. Kreteni, jebeni kreteni! Pogled mu je pao na jedan ružičasti kamen.
Koliko bi sad želeo da ga uzme i da ga zavrljači u prozor! Stegnuo je zarđalu
kapiju tako da je umalo izgrebao ruku. Fizički bol mu je prijao. Poništavao je
agoniju u srcu. Nije bilo samo to što je uskraćen za veče druženja sa ljudima, bio
je to osećaj bespomoćnosti, beznačajnosti, zastranjivanja, ignorisanja - kao biće
koje nije vredno ničega. Promenili su dan i nisu mu rekli. Svima su rekli, sem
njemu. Tako se ljudi ponašaju prema tebi kad nemaš novca! Samo te hladnokrvno
i surovo vređaju. Bilo je moguće da je Doring stvarno zaboravio, bez ikakve
zlonamernosti. Ali, ne! Nije mogao da misli na taj način. Doring je to namerno
uradio. NARAVNO da je to uradio namerno! Samo nije hteo da se cima da mu
kaže jer je švorc i samim tim nije ni bitan. Kreteni!
 Odjurio je odatle. Oštar bol mu je probadao grudi. Ljudski kontakt, ljudski
glasovi! Ali, šta ima od maštanja? Moraće da provede veče sam, kao i obično.
Prijatelja je imao malo i živeli su daleko. Rozmeri verovatno još radi, a sem toga,
živela je preko sveta, u zapadnom Kensingtonu, u ženskom hostelu koji su čuvali
ženski zmajevi. Ravelston je živeo pored, u Regent parku. Ali, Ravelston je bio
bogat čovek i imao je mnogo obaveza; šanse su bile velike da nije bio kod kuće.
Gordon ga nije ni mogao pozvati jer nije imao dva penija. Imao je peni i po i
Džoija. Pored toga, kako je mogao da ode kod Ravelstona bez para? Ravelston bi
sigurno rekao, hajdemo u pab ili tako nešto! Nije mogao da dozvoli da mu on plaća
piće. Prijateljstvo sa njim bilo je moguće samo ako se on sam starao o svojim
troškovima.
Izvadio je poslednju cigaretu i zapalio. Nije uživao u njoj dok je brzo hodao,
to je više bila stvar navike. Nije obraćao pažnju na to kad je radio. Samo je želeo
da se zamori, da hoda dok ga fizički zamor ne natera da zaboravi na Doringovo
ignorisanje. Kretao se brzo na jug - kroz pustoši Kamden tauna, dole do Totenhem
kort rouda. Već je uveliko bio mrak. Prešao je Oksford strit, prošao kroz Kovent
garden, došao do Stranda, i prešao preko Vaterlo mosta. Sa mrakom je stigla i
hladnoća. Polako, kako je hodao i bes je slabio, ali nije mu se fundamentalno
popravljalo raspoloženje. Postojala je misao koja ga je proganjala - misao od koje
je bežao, ali nije mogao pobeći. Razmišljao je o svojim pesmama. Njegove prazne,
glupe, bezvredne pesme! Kako je ikada mogao verovati u njih? Da li je stvarno
verovao da će „Londonska zadovoljstva“ jednog dana imati nekakav uspeh! Bilo
mu je muka od pesama u ovom trenutku. Bilo je to prisećanje na sinoćni debakl.
Znao je do kosti da nije bio dobar pesnik i da su mu pesme loše. „Londonska
zadovoljstva“ neće nikada biti završena. I da živi hiljadu godina neće napisati stih
vredan čitanja. Iznova i iznova, u samobesu, ponavljao je četiri strofe koje je kao
završio. Hriste, koje đubre! Stih po stih- klak, klak, klak! Prazno kao prazna
konzerva keksa. TO je bilo sranje na koje je potrošio život. Hodao je dugo, pet ili
šest milja. Noge su mu otekle od hodanja. Bio je negde u Lambetu, u kvartu
straćara, gde su se uske kaljave ulice ulivale u mrak posle pedesetak jardi.
Nekoliko lampi, okružene maglom, visile su kao izolovane zvezde, osvetljavajući
samo sebe. Postajao je veoma gladan. Kafeterije su ga mamile sa velikim izlozima
i natpisima. „Dobra šolja čaja 2d“, ali nije bilo svrhe, nije mogao potrošiti Džoija.
Otišao je ispod nekog železničkog nadvožnjaka i popeo se do Hungeford bridža.
Na mutnoj vodi, osvetljena zvezdama i mesečinom, prljavština istočnog Londona
tekla je uzvodno. Zatvarači, limunovi, letve sa bačvi, mrtav pas, komadi hleba.
Gordon je hodao kejom sve do Vestministera. Vetar je terao tanko drveće da se
savija. Oštro besni vetar brije oko nas. Opet to smeće! Čak i sad, iako je bio
decembar, nekoliko starih polumrtvih klošara je spavalo na klupama, pokrivajući
se delovima novina. Gordon ih pogleda bezobzirno. Propalice, tako ih je zvao.
Doći će, valjda, sebi jednog dana. Možda na bolje? Nikada nije osećao neko
sažaljenje prema siromašnima. Ali, siromašak u crnom kaputu, srednje-srednje
klase je taj kome treba sažaljenje. Hodao je do Trafalgar skvera. Sati i sati koje
treba potrošiti. Nacionalna galerija? Zatvorena odavno, naravno. Trebalo je da
bude. Bilo je sedam i petnaest. Tri, četiri, pet sati pre nego što je mogao da zaspi.
Obišao je polako sedam puta oko skvera, polako. Četiri puta u smeru kazaljke na
satu, tri puta kontra. Noge su ga bolele i većina klupa bila je prazna, ali nije mogao
da sedi. Ako bi stao i na momenat, pojavila bi mu se nezadrživa želja za duvanom.
Čajdžinice u Čering krosu su ga zvale kao sirene. Samim otvaranjem staklenih
vrata od Lionsa, zapahnuo bi ga miris toplih kolača. Umalo ga je to obuzelo. Na
kraju krajeva, zašto i ne ući tamo? Mogao je tamo sedeti gotovo čitav sat. Šolja
čaja je pola penija i kolačić za peni. Imao je dva penija ako bi računao i Džoija.
Ali, ne! Taj prokleti Džoi! Kasirka mora da je umirala od smeha. U jasnoj viziji
video ju je, kako pretura tri penija, kezeći se pored devojke iz čajdžinice. ZNALI
su da mu je to poslednji petoparac. Nema svrhe. Odustani. Nastavi dalje.
Trotoari su bili prepuni, u hladnoj svetlosti neonskih lampi. Gordon se
polako probijao, kao mala mršava figura, blede kože i zamršene kose. Masa je išla
oko njega; izbegavao juje i bio je izbegavan. Ima nešto zastrašujuće kod Londona
noću, a to je hladnoća, anonimnost i rezervisanost. Sedam miliona ljudi, klizili su
napred-nazad, izbegavajući kontakt, jedva svesni postojanja drugih oko sebe, kao
ribe u akvarijumu. Ulice su bile preplavljene lepim devojkama. U grupama su
prolazile pored njega, ne pogledavši ga; hladne nimfne kreature, želeći samo
muški pogled. Bilo je čudo koliko je njih bilo samo, ili sa drugim devojkama. Više
ima samih žena nego onih u pratnji muškaraca, primetio je. To je, takođe, bio
novac. Devojke bi pre bile same nego sa nekim ko je švorc.
Pabovi su bili otvoreni, donoseći miris piva. Ljudi su stajali po jedan ili dva
ispred bioskopa. Gordon stade ispred velikog drečavog bioskopa da gleda plakate,
pod budnim nadzorom policajca. Greta Garbo u filmu „Obojeni veo“. Želeo je da
uđe unutra, ne zbog Grete, nego samo zbog toplote i mekoće plišanih sedišta.
Mrzeo je, naravno, filmove, jedva da je išao u bioskope i kad je imao para. Zašto
da ohrabruje umetnost koja je trebalo da zameni književnost? Ali, ipak, osećao je
tu gnjecavu privlačnost prema tome. Sedeti u tapaciranom sedištu, u toplom
zadimljenom prostoru, dozvoliti da te treperavo baljezganje polako obuzme -
osetiti talase gluposti kako te obuzimaju dok se u njih ne utopiš, otrovan, u
celuloidnom moru - na kraju krajeva, to je vrsta droge koja nam treba. To je prava
droga za nedruštvene ljude. Kako se približavao Palas teatru, droljica na straži,
pod tremom, ga je primetila, krenula i preprečila mu put. Niska, zdepasta
Italijanka, veoma mlada velikih crnih očiju. Izgledala je pristojno i, što kurve
obično nisu, veselo. Za trenutak je usporio, čak je dozvolio sebi da je pogleda.
Gledala ga je, spremna da razvuče osmeh od uva do uva. Zašto da ne stane i da ne
porazgovara sa njom? Izgledala je kao neko ko bi ga mogao razumeti. Ali, ne! Nije
imao novca! Okrenuo je pogled i proleteo je pored nje onom brzinom koju samo
siromasi imaju. Koliko bi ona bila besna da je zastao, a da nije imao para. Nastavio
je. Čak i razgovor košta. Uz Totenhem kort i Kamden roud bilo je teško peti se.
Hodao je sporije, pomalo vukući stopala. Hodao je deset milja po trotoarima. Još
je devojaka prolazilo neprimetno. Usamljene devojke, devojke sa mladićima,
devojke sa drugim devojkama, devojke same. Njihove surove mlade oči su
preletale preko njega kao i da ne postoji. Bio je isuviše umoran da bi se uvredio.
Ramena su mu podrhtavala od umora; pogrbio se, ne mogavši više da zadrži
uspravni, niti svoj ,,proklet-neka-sam“ stav. Oni beže od mene, ali ko me i traži.
Ko bi ih mogao kriviti? Imao je trideset, pojeli su ga moljci i bez trunke je šarma.
Zašto bi ga ijedna devojka ikada pogledala?
Setio se da mora otići kući ako želi da išta jede - jer gospođa Vizbah ne služi
večeru posle devet sati. Ali, i sama misao na hladnu mračnu sobu bez žena u njoj,
ubijala ga je. Da se penje uz stepenice, upali lampu, sedne za sto sa nekoliko sati
koje mora da provede bez ičega što bi mogao da radi, da čita, da puši - ne, to je
neizdrživo. U Kamden taunu pabovi su bili puni i bučni, iako je bio četvrtak. Tri
žene, u crvenom, iskrivljene kao i krigle piva u njihovim rukama, stajale su napolju
i pričale. Iznutra je dolazila buka, dim cigareta i miris piva. Gordon je pomislio:
Fleksmen mora da je tamo. Zašto ne rizikovati? Malo pivo bilo je tri penija. Imao
je četiri i po penija, računajući i Džoija. Na kraju krajeva, Džoi je bio regularna
valuta. Bio je zverski žedan. To je bila greška koja ga je naterala da misli o pivu.
Kako je došao do Kriktona, čuo je glasove koji pevaju. Veliki drečavi pab je
izgledao svetlije nego obično. Čulo se da se nešto događa unutra. Dvadeset
promuklih muških glasova je pevalo u glas:
„Jer oooonnnn je tako dobar momak;
Jer on je tako dobar momak;
Jer oooonnnn je takoooo dobar momaaaak
I svi mi to znamoooooo!“
Ako ne, barem je tako zvučalo. Gordon se približio, vođen jakom žeđu.
Glasovi su bili neujednačeni, što je značilo da su nalokani. Po glasu si mogao da
zamisliš ukočene face prosperitetnih vodoinstalatera. Pozadi je bila privatna soba
gde su Bafaloi držali svoje tajne sastanke. Bilo je bez sumnje ko je pevao. Davali
su neku vrstu komemorativne cirke svom predsedniku, sekretaru, velikom
Herbivoru, kako god da su ga zvali. Gordon je oklevao ispred Salun bara. Bolje je
da ode u neki javni pab. Točeno pivo u javnom pabu, flaširano u salunu. Otišao je
sa druge strane paba. Pijani glasovi su ga pratili:
„Olala-hej, olala-hej,
Jeeeer on je takoooo dobar momaaak.“
 Osećao se slabo u tom trenutku. Bio je to umor i glad, kao i žeđ. Mogao je
da zamisli tu prostoriju u kojoj su Bafaloi pevali. Vatra koja gori, veliki ukrašeni
sto, fotografije goveda po zidovima. Da li je i slika, zajedno sa muzikom, nestala,
ovako kako je dvadeset faca nestalo u kriglama piva? Stavio je ruku u džep da
proveri da li su tri penija i dalje tu. Na kraju krajeva, zašto da ne? U normalnom
pabu ko bi i komentarisao? Baci Džoija na šank i pruži ga kao foru. „Sačuvao sam
ga od Božićnog pudinga, ha, ha,ha!“- smeh svuda okolo. Već je osećao ukus
točenog piva na jeziku. Prevrtao je novčić neodlučno. Bafaloi su počeli iznova.
„Olala- hej, olala-hej,
Jeeeer on je takoooo dobar momaaak.“
Gordon je krenuo ka salunu. Prozori su se zamaglili od vrućine iznutra. Ipak,
videle su se neke siluete. Provirio je. Da, Fleksmen je bio unutra. Salun je bio
prepun. Kao i sve što gledaš spolja, izgledalo je neopisivo prijatno. Vatra u kaminu
je poigravala i presijavala se u bakarnim pljuvaonicama. Gordon je mogao da oseti
miris piva. Fleksmen se naslanjao na šank sa još dvojicom ribolikih prijatelja, koji
su izgledali kao agenti osiguranja malo bolje vrste. Jedan koji se nalaktio na šank,
držeći nogu na prečagi i pivo u ruci, razmenjivao je neobavezan razgovor sa
šankericom. Ona je stajala pored stolice u šanku, slažući flaše piva i odgovarajući
nemarno preko ramena. Nisi mogao da ih čuješ, ali si mogao da pretpostaviš temu
razgovora. Fleksmen je pao na neku dobru dosetku. Riboliki ga je zagrlio, smejući
se glasno. I onda je plavušica, koketirajući sa njim, praveći se nevinašce, prošetala
zadnjicu ispred njega, vrteći se.
Gordonovo srce se steglo. Da bude unutra, samo da bude unutra. U toploti i
svetlosti, sa ljudima sa kojima može da priča, sa pivom i cigaretama i devojkama
za flert! Na kraju krajeva, zašto da ne? Može da pozajmi neku kintu od Fleksmena.
Fleksmen bi mu je dao bez ikakvih problema. Zamislio je Fleksmenov opušteni
glas: ,,E, šta ima, dečkić? Kako život? Šta? Neka kinta? Ma, naravno. Eve ti,
dečkić!“ - i novac bi onda poleteo na šank, mokar od piva. Fleksmen je bio dobar
lik, na svoj način.
Gordon je naslonio ruku na vrata. Čak ih je i otvorio nekoliko inča. Vrela
magla od piva i cigareta se provlačila kroz vrata. Poznat, lep miris. Ali, kako je
pomirisao, nervi su ga izdali. Ne! Bilo mu je nezamislivo da uđe. Okrenuo se. Nije
mogao da uđe u taj bar sa samo četiri penija u džepu. Nikada ne dozvoli da ti ljudi
plaćaju pića. To je prva zapovest siromašnih. Krenuo je polako niz tamnu ulicu.
„Jer on je tako dooobaaaarrrr moomaaaaaak!
Ola, ola-heeeeeej!“
Glasovi, polako nestajući iza njega, kao da su ga pratili, noseći taj lepi pijani
osećaj. Gordon izvadi novčić i vrati ga u mrak džepa. Išao je kući, ako se to može
nazvati ,,idenjem“. U svakom slučaju, gravitirao je u tom smeru. Nije želeo da ide
kući, ali nije hteo ni da sedne. Noge su ga bolele, stopala su mu bila otečena i ta
soba je bila jedino mesto u Londonu u kome je mogao da priušti sedenje. Ušao je
tiho, ali ne i dovoljno tiho da ga gospođa Vizbah ne čuje. Bacila je jedan kratak
pogled prema njemu. Bilo je malo posle devet. Mogao je dobiti obrok, ako bi
tražio. Ali ona bi za to zakerala i napravila od toga veliku uslugu, tako da je pre
pristajao da ide gladan u krevet.
Krenuo je uz stepenice. Bio je skoro na prvom spratu kada je čuo dvostruko
kucanje, koje ga je nateralo da poskoči. Pošta! Možda je to pismo od Rozmeri!
Odgurnut spolja, otvor za pisma se pomerio, i sa naporom, kao što čaplja
lovi ribu, izbacio je punu gomilu pisama na otirač. Gordonovo srce je zaigralo.
Bilo ih je šest ili sedam. Mora da je među njima bilo i neko za njega? Gospođa
Vizbah je, kao i obično, skočila iz svoje jazbine na sam zvuk poštarevog kucanja.
U stvari, za dve godine života ovde, Gordon nikada nije stigao do pisama pre nego
što bi gospođa Vizbah stavila šape na njih. Stegla je ljubomorno pisma na grudi i
onda je čitala adrese, jednu po jednu. Iz njenog ugla, sumnjiva su bila sva pisma,
i sudski nalog, i nepristojno ljubavno pismo i reklama za Amen pilule.
– Jedno je za Vas, gospodine Komstok. – rekla je kiselo, pružajući mu
pismo. Srce mu je zaigralo i stalo na trenutak. Duguljasta koverta. Sigurno nije od
Rozmeri. Bilo je adresirano njegovim rukopisom. Onda je od urednika magazina,
sigurno. Dve poeme su mu bile ,,u procesu“ trenutno. Jedna je bila u Kalifornija
rivju-u, a druga u Primroz trimesečniku. Ali, markica nije bila američka. I Primroz
je imao njegovu poemu barem šest nedelja. Dobri Bože, izgleda da su je prihvatili.
Zaboravio je da Rozmeri uopšte postoji. Rekao je ,,hvala“, stavio je pismo
u džep i krenuo uz stepenice, glumeći mirnoću. Ali čim je pobegao iz gospođa
Vizbahinog pogleda, krenuo je da skače po tri stepenika odjednom. Morao je da
bude sam da bi otvorio pismo. Čak i pre nego što je otvorio vrata, držao je šibice
u ruci, ali su mu se ruke toliko tresle da, dok je palio lampu, umalo nije oprljio
kaput. Seo je, izvadio pismo iz džepa i smirio se. Za trenutak nije imao živaca da
ga otvori. Držao ga je prema svetlu, ne bi li osetio koliko je debelo. Poema je bila
na dve strane. Tad, nazivajući sebe budalom zbog odugovlačenja, pocepao je
koverat. Odatle je ispala poema i divno, o, divno parčence papira, koje je trebalo
da podseća na pergament.
Urednik je žalio što nije mogao da iskoristi poslati materijal.
Papir je bio ukrašen pogrebnim lovorikama sa strane. Gordon je piljio u
papir sa neopisivom mržnjom. Verovatno ni jedno otkačivanje na svetu nije
ovoliko jako, jer na ovo se ne može odgovoriti. Odjednom je zamrzeo svoju poemu
i stideo je se. Osećao je da je to najslabija i najgora poema koja je ikada napisana.
Bez daljeg gledanja ju je iscepao u komadiće i bacio u korpu. Zaboraviće zauvek
na tu poemu. Odbijajuće pismo, ipak, nije još pocepao. Trljao ga je prstima,
osećajući ljigavi kvalitet papira. Tako elegantna mala stvar, odštampana tako
lepim slovima. Na prvi pogled si mogao da zaključiš da dolazi iz ,,dobrog“
magazina - snobovskog, šatro ozbiljnog magazina koji se finansira od nekog sa
strane. Novac, novac. Novac i kultura. Koju je glupost sad napravio. Nadao se da
će ga prihvatiti magazin kao što je Primroz! Kao da oni prihvataju pesme od
nekoga kao što je ON. Sama činjenica da pesma nije otkucana na mašini rekla bi
im sve o autoru. To je kao da je pokušao na blef da uđe u Bakingemsku palatu.
Mislio je o ljudima koji pišu za Primroz; čopor lovatora i snobova - te ljigave,
prepredene životinje, koje piju kulturu i novac kao da im je to majčino mleko.
Sama ideja da je mogao da se ubaci u tu novokomponovanu masu, bila je glupa!
Sve ih je proklinjao! Snobovi! Jebeni snobovi! „Urednik žali“, zašto mora biti tako
slatkorečiv? Zašto ne reći otvoreno: ,,ne želimo vaše jebene pesme. Objavljujemo
pesme samo onih koji su završili Kembridž. Vi, proleteri, odjebite!“ Jebeni,
licemerni snobovi! Zgužvao je pismo, bacio ga i ustao. Bolje da ode u krevet dok
još ima snage da se skine. Krevet je bio jedino toplo mesto. Ali, stani. Navij sat,
podesi alarm. Uobičajenu rutinu odrađivao je sa samrtničkom dosadom. Pogled
mu je pao na aspidistru. Dve godine je živeo u ovoj bednoj sobici: dve smrtne
godine u kojima nije uradio ništa. Sedam stotina protraćenih dana, svi završeni u
usamljenom krevetu. Snobovi, padovi, uvrede, sve je to neosvećeno. Novac, novac
i samo novac! Zbog toga što nije imao para, Doring ga je ispalio, zbog toga mu je
i Primroz odbio poemu, zbog toga ni Rozmeri neće da spava sa njim. Socijalni
neuspeh, umetničnki neuspeh, seksualni neuspeh - sve je to isto. I manjak para je
u osnovi svega. Morao je nešto od toga da izmeni. Nije mogao da ode u krevet sa
odbijajućim pismom na umu. Razmišljao je o Rozmeri. Prošlo je pet dana od kako
mu je pisala. Da je stiglo pismo od nje večeras da razbije tugu i da cela stvar oko
Primroza ima manje smisla. Rekla je da ga voli, ali nije htela da spava sa njim, a
sad nije htela ni da mu piše. Bila je ista kao i druge. Otkačila ga je i zaboravila na
njega jer nije imao para i zato nije ni bio bitan. Napisao bi joj ogromno pismo u
kome bi joj rekao kako se oseća ignorisanim i uvređenim, samo da bi videla koliko
se surovo ponaša prema njemu. Našao je čist list papira i napisao je u gornjem
levom uglu. „Viloubed roud 31,1. Decembar, 20:30h“
Ali, pošto je počeo da piše, shvatio je da ne može to da uradi. Toliko je bio
u depresivnom raspoloženju, da je čak i pisanje pisama predstavljalo problem za
njega. Na kraju krajeva, koji je i smisao svega? Ona nikada neće shvatiti. Morao
je nešto da napiše. Nešto da je povredi - to je sad najviše želeo. Razmišljao je
dugo, i na kraju napisao, tačno na sredini papira:
Slomila si mi srce.
Bez adrese, potpisa. Skoro pa je i lepo izgledalo, samo za sebe, na sredini
papira napisano sitnim, ,,školskim“ rukopisom. Kao pesma sama po sebi. To ga je
malo oraspoložilo. Ubacio je pismo u kovertu, otišao i predao ga na poštu, trošeći
poslednje pare na markicu i taksu.
 Peto poglavlje

– Štampaćemo ti tu poemu u sledećem broju Antihrista. – reče Ravelston sa

prozora na prvom spratu.
Gordon se sa trotoara, pravio da je zaboravio o kojoj poemi Ravelston priča.
Naravno da je znao o čemu priča, kao što je znao sve svoje pesme.
– Koja pesma? – upita ga.
– Ona o umirućoj prostitutki. Mislimo da bi bila prilično uspešna. – Gordon
se smejao i smejao, osećajući prijatnu uobraženost i taj smeh mu posta vrsta zlobne
zabave.
– Aha, o umirućoj prostitutki! To je baš tema o kojoj znam puno. Hoćeš da
ti napišem jednu o aspidistrama sledećeg puta?
Ravelstonovo preosećajno dečačko lice, uokvireno lepom smeđom kosom
povuče se malo od prozora.
– To je veoma hladno od tebe. Ajde bolje gore da pojedemo nešto.
– Ne, ti dođi dole. Ja sam večerao. Hajdemo do paba da popijemo pivo.
– Eto me za minut, samo da se obujem.
Pričali su do tad par minuta. Gordon sa trotoara, a Ravelston sa prozora.
Gordon je svoj dolazak najavio ne kucanjem na vrata, nego bacanjem kamenčića
na prozor. Nikada ne bi mogao, koliko god to hteo, da kroči u Ravelstonov stan.
Bilo je nešto u atmosferi tog stana što ga je uznemiravalo i teralo ga da se oseti
lošim, prljavim, i van svih tokova. Bilo je tako nedostižno, tako nestvarno, tako
prebogato. Samo je na ulici, ili u pabu, mogao da se oseti jednakim Ravelstonu.
Ravelstona bi iznanadilo da sazna da je njegov četvorosobni stan, koji je on
smatrao malim kutkom imao takav efekat na Gordona. Za Ravelstona, živeti u
predgrađu kao što je Ridžent park bilo je, praktično isto, kao i život u udžericama.
Izabrao je da živi tu, kao dobar socijalista, u stvari kao socijalista snob, koji bi
živeo u štalama u Mejferu, ako bi ga to činilo podobnim. Bio je u životnoj misiji
da pobegne od svoje klase i da postane, barem nekako, počasni član proleterijata.
Kao i svi takvi pokušaji, i ovaj je bio osuđen na propast. Nijedan bogataš nikada
nije uspeo da se maskira u siromaška; za novac, kao i za ubistvo, nema skrivanja.
Na ulaznim vratima stajala je bronzana tabla na kojoj je bilo napisano.
P. V. RAVELSTON
ANTIHRIST
Ravelston je živeo na prvom spratu, a uredništvo Antihrista je bilo dole.
Antihrist je bio srednje do dobro cenjen mesečnik, levičarski oštar, ali malo čudan.
Generalno je odavao utisak da je bio uređivan od strane zakletog nekonformiste
koji je prebacio svoje obožavanje sa Boga na Marksa, i koji se, u međuvremenu,
spetljao sa gomilom lirsih pesnika. To, inače, nije bila Ravelstonova osobina. Bio
je dosta liberalan za jednog urednika, što je išlo na grbaču pretplatnicima. Faktički,
sve bi bilo štampano u Antihristu ako bi Ravelston pomislio da taj autor gladuje.
Ravelston se pojavi posle nekoliko minuta, bez šešira, navlačeći rukavice.
Izdaleka se moglo videti da je bogat. Nosio je tu uniformu bogate inteligencije;
stari kaput od tvida, ali je to ipak bio kaput koji je sašiven kod dobrog krojača i
koji je sve više aristokratski izgledao kako je vreme prolazilo, veoma široke
flanelske pantalone, smeđi džemper i iznošene, smeđe cipele. U toj odeći je išao
svuda, čak i na bogataške prijeme i u ekskluzivne restorane, u toj odeći koja je
trebalo da pokaže njegov odnos ka odevnim konvencijama viših klasa, a nikada
nije shvatio da su oni iz više klase jedini koji to tako i rade. Iako je bio godinu
dana stariji od Gordona, izgledao je mnogo mlađe. Bio je veoma visok,
suvonjavog tela, sa opuštenom gracioznošću mladića više klase. U njegovim
pokretima i u izrazu lica bilo je nešto zanimljivo i pomirljivo. Uvek je izgledao
kao da se nekome sklanja sa puta. Kada je govorio svoje mišljenje, prvo je češao
nos levim kažiprstom. Istina je bila da je svaki pokret u njegovom životu bio
izvinjavajući, taktilni, zbog veličine bogatstva koje je posedovao. Mogao si ga
staviti u neprijatnu situaciju samo ako bi pomenuo da je bogat, isto kao kad bi
Gordonu pomenuo da je siromašan.
– Reče da si večerao? - reče Ravelston svojim laganim glasom.
– Da, još malopre, ti?
– O, da, naravno.
Bilo je osam i dvadeset i Gordon nije jeo još od podneva. Nije ni Ravelston.
Gordon nije znao da je Ravelston gladan, ali je Ravelston znao da Gordon jeste, i
Gordon je znao da Ravelston zna. Nekako su obojica mislili da imaju dobar razlog
da se prave da nisu gladni. Retko su, ili nikada, jeli zajedno. Gordon nije
dozvoljavao Ravelstonu da mu plaća obroke, a sam nije mogao da priušti sebi da
ide po restoranima, čak ni brze hrane. Bio je ponedeljak i imao je još pet i po kinti
u džepu. Mogao je da priušti par piva u pabu, ali ne i dobar obrok. Kada su se njih
dvojica nalazili, uvek je bio neki prećutan dogovor da se ne troše pare, izuzev
nekoliko šilinga na pivo u pabu. U takvom odnosu se stvara fiktkivni odnos da su
jednaki.
Gordon se ulagivao Ravelstonu kako su išli. Uhvatio bi ga pod ruku, ali
naravno da tako nešto nije mogao da uradi. Pored Ravelstonove visoke
dobrostojeće figure, on je izgledao krhko, mizerno i skupljeno. Divio se
Ravelstonu i nikada se nije osećao potpuno prijatno u njegovom prisustvu.
Raveslton nije imao tu dozu šarma i manira i fundamentalnog koda ponašanja koje
je bilo svuda, a čega se Gordon zgražavao. Bez sumnje je verovao da je to zato što
je bogat. Novac kupuje sve vrline. Novac zna da trpi dugo i, ako se ne ističe, ne
ponaša se nepristojno. Ali, na neki način, Ravelston nije bio kao svi bogataši. Ta
degeneracija ponašanja koja ide sa novcem kao da ga je zaobišla ili je, uz neki
napor, uspeo da je izbegne. U stvari, ceo njegov život je bio beg od toga. To je bio
razlog što je živeo u tom stanu i što se posvetio uređivanju nepopularnog
socijalističkog mesečnika. Pored Antihrista, od njega se novac odlivao u svim
pravcima. Buljuk parazita, od pesnika do uličnih umetnika neprestano se kačio na
njega. Za njega je ostajalo samo oko osamsto funti godišnje. Ali, i tog prihoda se
stideo. To je bio, kako je on shvatio, proleterski prihod, ali nikada se nije potpuno
navikao da ima toliko malo. Osamsto godišnje je bio minimum od koga je morao
da živi, kao što je za Gordona bilo dve funte nedeljno.
– Kako ti napreduje rad? – upita ga Ravelston.
– Kao i obično. To je malo naporan posao. Pričati sa starim kokama o Hju
Volpolu. Nikako da se na to naviknem.
– Mislio sam na tvoj pravi posao, na pisanje. Da li „Londonska
zadovoljstva“ napreduju?
– O, Hriste! Ne pominji mi to. Osedeo sam od toga.
– Ne napreduje uopšte?
– Ma gde napreduje, više nazaduje.
Ravelston uzdahnu. Kao urednik Antihrista, navikao je da ohrabruje
posrnule pesnike tako da mu je to polako ušlo u naviku. Nije pitao Gordona zašto
ne može da piše i zašto nijedan pesnik danas ne može da piše. Pisanje je danas
uzaludno kao i zveckanje graška u velikom bubnju, rekao je sažaljevajućim
glasom.
– Naravno, priznajem da nije neko zahvalno vreme za poeziju.
– Možeš se kladiti u to.
Gordon udari petom u beton. Voleo bi da „Londonska zadovoljstva“ nisu
bila pomenuta. Vratilo mu se sećanje na prljavu hladnu sobu i gomilu papira pod
aspidistrom. Rekao je iznenada:
– Posao pisca. To je sranje. Sediš u uglu i maltretiraš živce koji više i ne
odgovaraju na to. A ko želi poeziju danas? Dresirati buve je danas isplatljivije.
– Opet ne možeš dozvoliti da se obeshrabriš. Na kraju krajeva, ti stvaraš
nešto, što je više od mnogih pesnika danas. Napisao si ,,Miševe“, na primer.
– O, ,,Miševi“! Muka mi je i od same pomisli na to.
Sa gađenjem je pomislio na tu bednu knjižicu. Četrdsetak žvrljotina, mrtve
male pesme, svaka kao mali abortus u obeleženoj tegli. „Veoma obećavajuće“,
kako mu je rekao Tajms. Sto pedeset tri primerka prodato, ostalo stoji gde jeste.
Imao je jedan od onih momenata nezadovoljstva, čak i užasa, koji su inače imali
pesnici kad bi se prisetili svog rada.
 – To je mrtvo, mrtvo kao fetus u tegli.
– To se inače dešava sa mnogim knjigama. Ne možeš očekivati neku
specijalnu prodaju poezije danas. Ima mnogo konkurencije.
– Nisam na to mislio. Mislio sam da su pesme kao takve mrtve. Nema života
u njima. Sve što pišem je takvo. Beživotno, bezidejno. Ne ni ružno ili vulgarno,
nego samo mrtvo.
Reč ,,mrtvo“ mu je odjekivala u glavi, praveći sama svoj tok misli. Dodao
je:
– Moje pesme su mrtve jer sam ja mrtav. Ti si mrtav, svi smo mrtvi. Mrtvi
ljudi u mrtvom svetu.
Ravelston je promrmljao nešto što bi trebalo da bude odobravanje, sa
osećanjem vlastite krivice. Sad su došli do svoje omiljene teme - Gordonove
omiljene teme u svakom slučaju; beskorisnosti, besciljnosti, uzaludnosti
modernog života. Ni jedan njihov susret nije prošao bez barem pola sata priče o
ovoj temi. Ali, danas Ravelston nije bio u tom raspoloženju. Na neki način je i
znao, zbog toga je Antihrist i postojao, da je život pod umirućim kapitalizmom
mrtav i besciljan. Ipak, to znanje je za njega bilo samo teoretsko. Ne možeš stvarno
to osetiti dokle god ti je prihod osamsto funti godišnje. Većinu vremena, kada nije
razmišljao o rudarima, kineskim seljacima i nezaposlenima u Milsbrou, smatrao
je da je život dobra zabava. Na sve to, verovao je naivno da će socijalizam u nekom
trenutku sve da sredi. Za njega je Gordon uvek preterivao. Bila je to ta mala razlika
koju Ravelston, iz kurtoazije, nikada nije pominjao. Ali, Gordon je bio drugačiji.
Gordonov prihod je bio dve funte nedeljno. Samim tim je mrzeo moderni svet.
Najveći san mu je da vidi tu našu, na novcu izgrađenu civilizaciju, kako gori u
plamenu. Išli su južno, prema mračnoj, nimalo lepoj ulici sa par zatvorenih
prodavnica. Sa drvene table na zgradi u uglu smešio se logo „ugaonog stola“,
presijavajući se na svetlosti lampiona. Gordon primeti uvelu aspidistru na donjem
prozoru. London! Milja po milju usamljenih kuća, podeljenih na stanove i sobe;
ne domovi, ne zajednice, samo gomila bespredmetnih života koji se prevrću u
memljivom haosu od kolevke do groba! Gledao je na ljude kao na leševe koji
hodaju. Činjenica da nije uzimao u obzir svoju sopstvenu mizeriju, nije ga toliko
pogađala. Mislima je bio u četvrtku popodne, kada je želeo da čuje neprijateljske
avione kako tutnje nad Londonom. Uhvatio je Ravelstona za ruku i pokazao mu
na reklamu za „ugaoni sto“.
– Pogledaj tu prokletu reklamu! Pogledaj, samo je pogledaj! Zar te ne tera
da povraćaš?
– Ateistično je uvredljiva, to moram priznati. Ali ne vidim zašto je to važno.
– Naravno da je važno - oblepiti grad takvim glupostima!
 – Ah, to je samo privremeni fenomen. Kapitalizam u svojoj poslednjoj fazi.
Ne mislim da se oko toga treba nervirati.
– Ali tu ima i više od toga. Pogledaj lice tog čoveka sa postera. Vidiš celu
civilizaciju kako je napisana preko tog lica. Imbecilnost, praznina, izolacija! Ne
možeš ga pogledati, a da ne pomisliš na pisma iz Francuske i mitraljeze. Da li znaš
da sam pre neki dan želeo da ponovo izbije rat? Želeo sam, u stvari, umalo sam se
molio za to.
– Naravno, problem je što barem polovina mladih ljudi u Evropi misli slično.
– Nadam se da je tako. I nadam se da su u pravu.
– Oh, prijatelju moj, nikako! Jednom je bilo dosta, siguran sam u to.
Gordon je nastavio da hoda ljutito.
– Život u ovom vremenu! To nije život, to je stagnacija, živa smrt. Pogledaj
ove jebene kuće i beznadežne ljude u njima! Nekada mislim da smo svi mi samo
leševi. Samo što trulimo na nogama.
– E, ali, vidi gde ti praviš grešku: ti smatraš da su te stvari neizlečive. To je
samo nešto što mora da se desi pre nego što proleterijat preuzme vlast.
– Oh, socijalizam! Nemoj mi pričati o socijalizmu.
– Trebalo bi da čitaš Marksa, Gordone, stvarno bi trebalo. Tada bi shvatio
da je sve to samo faza. Ništa ne traje večno.
– Da, a mi smo samo u pogrešnom trenutku. Da ne treba da umrem da bih
se ponovo rodio? Ako me razumeš.
– Mi umiremo i to je to. Ne vidim neki dokaz da se neko ponovo rodio.
Ravelston počeša nos.
– Opet, moramo imati veru, valjda je tako. I nadu.
– Moramo imati para, misliš. – reče Gordon sumorno.
– Novac?
– To je cena optimizma. Daj mi petaka nedeljno i JA ću biti socijalista,
usuđujem se da kažem.
Ravelston skrete pogled, očigledno uznemiren. Biznis i pare! Svuda su oko
tebe! Gordon je poželeo da nije to rekao. Novac je jedina stvar koju nikada ne
smeš da pomeneš kada si u društvu bogatijih od sebe. Ili, ako pomeneš, tada mora
biti apstraktni novac, novac sa velikim N, ne realan novac koji zvecka u tvom
džepu. Ipak, mrska tema ga je privlačila kao magnet. Pre ili kasnije, naročito posle
nekoliko pića, bez greške bi počeo da priča samosažaljevajućim tonom o
prokletstvu života sa dve funte nedeljno. Nekada bi, iz čiste nervoze, mahinalno
rekao neku lošu stvar, ili bi imao neko sirotinjsko priznanje; da je bez duvana dva
dana ili da mu je donje rublje puno rupa, a kaput u zalagaonici. Ništa od toga ne
bi trebalo da se desi večeras, to je odlučio. Lagano su skrenuli sa teme novca i
počeli da pričaju mnogo generalnije o socijalizmu. Ravelston je godinama
pokušavao da Gordona privoli ka socijalizmu, ali nije uspevao ni da ga
zainteresuje za to. U tom trenutku su prolazili pored neuglednog paba na uglu
sporedne ulice. Gorki oblak mirisa piva kao da je lebdeo nad mestom. Taj je miris
nervirao Ravelstona. Ubrzao je korak ne bi li pobegao od njega. Gordon je zastao,
raširivši nozdrve.
– Hriste, mogli smo popiti nešto. – reče.
– Mogli smo. – uzvrati Ravelston galantno.
Gordon prvi uđe u pab, a Ravelston za njim. Ravelston je sebe ubedio da
voli pabove, naročito one gde se skuplja niža klasa. Pabovi su generalno
proleterska mesta. U pabu ćeš sresti radničku klasu na jednakom nivou - barem je
tako bilo u teoriji. Ali, u praksi, Ravelston nikada nije išao u pab, sem ako nije bio
sa nekim kao što je Gordon. Uvek se osećao kao riba na suvom. Gruba i hladna
atmosfera ga je okruživala. Bila je to prljava, zadimljena prostorija, niskog
plafona, sa podom prekrivenim piljevinom i stolovima sa flekama od ko zna koliko
krigli piva. U jednom uglu, četiri ogromne žene, sa grudima veličine lubenica, pile
su crno pivo i pričale o nekome ko se zove gospođica Krop. Vlasnica, visoka
iskežena žena sa crnim šiškama, nalik na madam nekog bordela, stajala je iza
šanka, naslonjena na svoje snažne ruke i posmatrala partiju pikada koja se odvijala
između četiri radnika i poštara. Morao si da se sagneš kada si prolazio pored table.
Kada su to njih dvojica uradila, nastao je žamor i svi su pogledali u Ravelstona.
On je očigledno bio bogataš. Njegova vrsta nije često zalazila u takve pabove.
Ravelston se pravio kao da ne primećuje da ga neko gleda. Došao je do
šanka, skinuo rukavicu i potražio novac u džepu. – Koja je tvoja tura? – reče
opušteno.
Ali, Gordon je već uveliko stigao do šanka i kuckao je šilingom po njemu.
Uvek plati prvu turu pića! To je bio njegov kod časti. Ravelston krete ka jedinom
slobodnom stolu. Mornar naslonjen na šank se okrenu i pogleda ga onim dugim
omalovažavajućim pogledom. „Ahh... bogataš“, mislio je. Gordon je stigao noseći
dve pinte crnog piva. Bile su to debele jeftine čaše, nalik na tegle, okrzane i masne.
Tanka žuta pena je pokrivala pivo. Vazduh je bio gust od jeftinog duvana.
Ravelston je primetio punu pljuvaonicu pored šanka i okrenuo pogled. Prošlo mu
je kroz glavu da je ovo pivo stiglo iz nekog vašljivog podruma, a da čaše nisu
nikada bile lepo oprane, samo isprane prljavom vodom. Gordon je bio veoma
gladan. Mogao je poručiti hleb i sir, ali ako bi to uradio, provalilo bi se da nije
večerao. Uzeo je veliki gutljaj piva i zapalio cigaretu, što mu je nakratko pomoglo
da zaboravi na glad. Ravelston je, takođe, otpio gutljaj i spustio čašu. Bilo je to
klasično gusto londonsko pivo, koje ostavlja ukus nekih hemikalija u ustima.
Ravelston pomisli na burgundska vina. Tad počeše da se prepiru oko socijalizma.
 – Stvarno bi, Grodone, trebalo da počneš da čitaš Marksa – reče Ravelston,
manje uglađeno nego obično, jer ga je loš ukus piva nervirao.
– Pre bi čitao mis Hemfri Vord. – reče Gordon.
– Kako ne shvataš da je taj tvoj stav neracionalan? Ti uvek pričaš protiv
kapitalizma, a opet, ne prihvataš jedinu moguću alternativu. Moraš da se odlučiš
na kojoj si strani. Prihvati ili kapitalizam ili socijalizam. Nema drugog načina.
– Rekao sam ti da ne mogu da se opterećujem socijalizmom. Sama pomisao
na to me užasava.
– Šta je onda tvoja primedba na socijalizam?
– Postoji samo jedna, a to je da to niko ne želi.
– Mora da si i sam svestan koliko to apsurdno zvuči.
– Kažem da niko ne shvata šta bi socijalizam trebalo da bude.
– Pa, šta bi TREBALO da bude po tvom mišljenju?
– Neka vrsta Hakslijevog „vrlog novog sveta“, samo ne toliko zanimljiv.
Četiri sata dnevno u fabrici, zatezajući zavrtanj broj 6003. Obroci servirani na
papiru, otpornom na masnoću, u javnoj kuhinji. Javni prevoz od Marks hostela do
Lenjin hostela i nazad. Besplatne klinike za abortuse na svakom uglu. Sve je to
lepo na svoj način, zar ne? Ali, mi to ne želimo.
Ravelston uzdahnu. Jednom mesečno u Antihristu je izlagao svoju verziju
socijalizma.
– Pa, onda, ŠTA to mi želimo?
– Bog će ga znati. Znamo samo šta ne želimo. To je problem ovih dana.
Zaglavljeni smo kao Buridanovo magare. Samo što sad imaju tri alternative
umesto dve, a ni jedna nam se ne sviđa. Socijalizam je samo jedna od njih.
– A koje su druge dve?
– Pa, verujem, samoubistvo i katolička crkva.
Ravelston se nasmejao, antiklerikalno uzbuđen. – Katolička crkva! Ti to
smatraš alternativom?
– Pa zar nije to stalni izazov za inteligenciju?
– Ne, za one koje ja smatram inteligencijom. Ali, opet, tu je i Eliot. –
priznade Ravelston.
– Možeš se kladiti da ih ima i više. Moraš priznati da je veoma udobno u
krilu majke crkve. Malo nehigijenski, ali sigurno, zar ne?
Ravelston počeša mahinalno nos.
– Izgleda mi samo kao još jedna vrsta samoubistva.
 – Na neki način. Ali to je i socijalizam. Na kraju krajeva, to je uteha za
sirotinju. Ali, ja ne bih mogao da se ubijem, ne stvarno. Isuviše je to kukavički.
Ne želim da predam svoje mesto na zemlji bilo kome drugom. Pre bih to poželeo
nekim svojim neprijateljima.
Ravelston se nasmeja: A ko su ti tvoji neprijatelji?
– Svako u poslednjih pet stotina godina.
Zavladala je neprijatna tišina. Ravelstonov pun prihod, oduzevši takse, bio
je verovatno preko dve hiljade godišnje. To je bilo ono o čemu je Gordon uvek
pričao. Da bi malo opustio situaciju, Ravelston uze čašu i boreći se protiv lošeg
ukusa, naže i popi skoro dve trećine, ostavljajući samo talog na dnu.
– Hajde, pij! – reče mu kao obzirno. – Vreme je za drugo poluvreme.
Gordon isprazni čašu i dade je Ravelstonu. Sada mu nije smetalo da
Ravelston plaća pića. Platio je prvu turu i čast je bila zadovoljena. Ravelston je
hodao samopouzdano do šanka. Ljudi su ga zagledali kako je ustao. Mornar, i dalje
dremajući za šankom pored pune pinte piva pogledao ga je sa neskrivenim
gađenjem. Ravelston odluči da neće više piti ovo odvratno lokalno pivo.
– Dva dupla viskija, molim! - reče glasom koji se izvinjvao.
Gazdarica ga pogleda. – A? – reče.
– Dva dupla viskija, molim.
– Nema ovdi viskija. Nemam žestine. Pivn’ca je ovo, ako ne vidiš.
Mornar se nasmeja. „ Jebeni bogataščić“, mislio je, „ traži viski u pivnici“.
Ravelstonovo bledo lice pomalo pocrveni. Nije znao da mali lokali nemaju novca
da drže skupa pića.
– Bas pivo onda. Dva velika Basa.
Nije bilo velikog piva, imali su samo malo pivo. Bila je to veoma siromašna
kafana. Gordon otpi veliki, zadovoljavajući gutljaj Basa. Imalo je više alkohola od
točenog, proletelo je kroz grlo i, pošto je bio gladan, malo ga je udarilo u glavu.
Ponovo se osetio filozofski i samosažaljevajući. Čvrsto je odlučio da neće početi
da dosađuje o svom siromaštvu; ali je na kraju ponovo počeo. Rekao je odjednom:
– Sve je to sranje što smo do sad pričali.
– Šta je to sranje?
– To o socijalizmu i kapitalizmu u modernom svetu, i ko zna čemu. Boli me
kurac za moderno društvo. Da u celoj Engleskoj svi gladuju sem mene i meni
dragih ljudi, bolelo bi me uvo.
– Da malo ne preteruješ?
– Ne. A i ovaj razgovor koji vodimo. Samo pričamo uzalud. Sve je određeno
onim što imaš u džepu. Mogu ići gore-dole po Londonu govoreći da je grad mrtav,
da nam civilizacija odumire i da će početi rat, i bog zna šta; ali to samo znači da
radim za dve funte nedeljno, a želeo bih da ih bude pet.
Ravelston se ponovo seti svog prihoda i počeša nos zglobom levog kažiprsta.
– Slažem se sa tobom oko toga. Na kraju krajeva, to Marks i tvrdi. Ideologija
je posledica ekonomskih prilika.
– Ali ti to razumeš samo zbog Marksa. Ne znaš šta znači razvlačiti dve funte
nedelju dana. To nije pitanje koliko si čvrst, to nije ni časno tako reći. To je jebeno
provlačenje i natezanje. Živiš sam nedeljama jer nemaš para i nemaš prijatelja.
Nazivaš sam sebe piscem, a nikada ništa ne stvaraš jer si previše umoran i istrošen
da bi stvarao nešto. To je taj poluživot koji ja živim. Duhovna kanalizacija.
Počeo je sad. Nije bilo moguće provesti duže vreme sa Gordonom, a da on
ne počne ovakve priče. To je bila bedna osobina. Ravelston se užasno postideo.
Opet, Gordon nije mogao sve to da izbegne. Morao je nekome da poveri svoje
probleme, a Ravelston je bio jedina osoba koja ga je mogla razumeti. Siromaštvo,
kao i svaka prljava rana, mora se videti kad-tad. Počeo je da kritički priča o svom
životu u Viloubed roudu. Opisivao je smrad kupusa i ostalih pomija, prašnjavih
boca sa sosevima u trpezariji, odrvatnoj hrani i aspidistrama. Opisivao je svoje
tajno pijenje čaja i trik kako da baci stari čaj u WC. Ravelston, osećajući se krivo
i bedno, sedeo je piljeći u čašu, nervozno je premeštajući iz ruke u ruku. U gornjem
desnom džepu mogao je da oseti četvrtasti novčanik u kome je bilo nekoliko
novčanica od po deset funti i debela čekovna knjižica. Koliko su odvratni ti detalji
o siromaštvu. To što je Gordon pričao još i nije bilo siromaštvo. To je bila granica
istog. Ali, šta je tek pravo siromaštvo? Šta je sa nezaposlenima u Mildsbrou, po
sedmoro u jednoj sobi za dvadeset pet penija nedeljno? Ako ima ljudi koji tako
žive, kako se on usuđuje da šeta sa par desetina funti i čekovnom knjižicom u
džepu?
– Strašno. – promrmljao je nekoliko puta hladno. U sebi je mislio da li bi
Gordon prihvatio da mu da novac, makar i kao pozajmicu.
Popili su još po jedno na Ravelstonov račun i izašli na ulicu. Skoro je bilo
vreme da se rastanu. Gordon nikada nije provodio više od sat ili dva sa
Ravelstonom. Jedini kontakt sa bogatim ljudima, mora biti kratak. Bila je to noć
bez mesečine i zvezda, duvao je vlažan vetar. Noćni vazduh, pivo i mutna svetlost
uličnog osvetljenja bacili su Gordona u tužno, ali bistro raspoloženje. Shvatao je
da je uzaludno pokušati da bilo kojoj bogatoj osobi, čak i nekome toliko
liberalnom kao što je Ravelston, objasniš pravo prokletstvo siromaštva. Iz tog
razloga je postajalo sve važnije objasniti. Rekao je odjednom:
– Jesi li čitao Čoserovu „Priču čoveka od zakona“?
– „Priča čoveka od zakona“? Ne, koliko znam. O čemu je?
 – Zaboravio sam. Mislio sam na prvih šest rečenica, gde on priča o
siromaštvu kao pravu da svako može da te gazi. Ne samo da može, nego to i ŽELI.
Ljudi te mrze kad znaju da nemaš novca. Vređaju te samo iz razloga što znaju da
ne možeš da im vratiš.
Ravelston je bio povređen time: Ne, to nije tako! Ljudi nisu toliko zlobni.
– Ali ti ni ne znaš da se takve stvari događaju.
Gordon nije hteo da kaže da su ljudi toliko loši. Imao je tu vrstu bolnog
zadovoljstva da kaže da, samo zato što je siromašan, svi ŽELE da ga vređaju. To
se uklapalo u njegovu filozofiju života. I odjednom, osećajući da ne može da se
zaustavi, mislio je o stvarima koje su se izdešavale u protekla dva dana - prevari
koju je doživeo od Doringa u četvrtak. Ispričao je o svemu bez stajanja. Ravelston
je bio zapanjen. Nije shvatao što Gordon pravi frku oko svega. Biti razočaran što
nisi bio na bednoj književnoj čajanci za njega je bio apsurd. On ne bi otišao na
tako nešto ni da mu platiš. Kao i svi bogati ljudi, provodio je mnogo više vremena
izbagavajući društvo, nego tražeći ga. Prekinuo je Gordona.
– Moraš da naučiš da se ne vređaš toliko lako. Na kraju, zar je to toliko
bitno?
– Nije stvar sama po sebi bitna, koliko sam način na koji je do toga došlo.
Bitan je način na koji te odbace, samo zato što si siromašan.
– Moguće da je sve bila samo greška ili tako nešto. Zašto bi te bilo ko
izbegavao?
– „Ako je on siromašan, brata tog mrzećemo mi.“ – citirao je Gordon
pokvareno.
Ravelston, osetljiv čak i na mišljenja mrtvih ljudi, ponovo počeša nos. – Da
li i Čoser to kaže? Onda se ja ne slažem sa Čoserom. Ljudi te ne mrze.
– Da, mrze me i imaju potpuno pravo da to čine. Ti si OBJEKAT mržnje.
Kao one reklame za Listerin. „Zašto je on uvek sam? Halitozis18 je njegova
karijera“. Siromaštvo je duhovni halitozis.
Ravelston uzdahnu. Bez sumnje, Gordon je preterao. Hodali su, svađajući
se, Gordon žestoko, a Ravelston smirujući. Ravelston je bio bespomoćan u
prepiranju sa Gordonom oko ovih tema. Imao je utisak da je Gordon preterivao, a
opet, nikada mu nije kontrirao. Kako bi i mogao? On je bio bogat, a Grodon
siromašan. Kako se možeš raspravljati o siromaštvu sa nekim ko jeste siromašan?
– A tek kako te žene tretiraju kad nemaš para! - nastavljao je Gordon. – To
je druga prokleta pojava u vezi sa novcem i biznisom - žene!

18
Medicinski termin za loš zadah
 Ravelston klimnu glavom smrknuto. To mu je zvučalo razumnije od svega
što je Grodon do tada govorio. Pomislio je o svojoj devojci, Hermioni Slejter. Bili
su ljubavnici dve godine, ali nikada se nisu opterećivali time da se venčaju. Bilo
je to „isuviše malograđanski”, kako je Hermiona uvek govorila. Bila je bogata,
naravno, ili bolje reći, njeni su bili. Pomislio je o njenim ramenima, širokim,
glatkim i mladim, koja su se uzdizala iz odeće, nalik na sirenu koja se uzdiže iz
mora. I njena koža i kosa, u isto vreme dremljiva i vrela, kao pšenica na suncu.
Hermiona je večito zevala na pomen socijalizma i nije čitala Antihrista. „Nemoj
mi pričati o nižim klasama”, govorila je, „mrzim ih. Oni SMRDE”. I Ravelston ju
je obožavao.
– Naravno, žene JESU teške. – priznao je.
– Više nego teške, one su kao prokletstvo. Takve su ako nemaš para. Žena
mrzi i da te pogleda ako si švorc.
– Mislim da tu malo preteruješ. Stvari nisu baš tako surove.
Gordon ga nije ni slušao. – Koja je poenta pričati o socijalizmu ili bilo kojim
drugim „izmima” kad su žene takve kakve jesu. Jedina stvar koju žena ikada želi
jeste novac. Novac za kuću, za dve služavke, Dragov nameštaj i aspidistru. Jedini
greh koji priznaju je da ne želiš pare. Ni jedna žena ne ocenjuje muškarca ikako
drugačije sem koliki mu je prihod. Naravno, ni same sebi to ne priznaju. Govore
KOLIKO JE TO DIVAN čovek - misleći da je bogataš. Ako nemaš para, nisi
DIVAN. Obeščašćen si na neki način. Zgrešio si. Zgrešio si prema aspidistri.
– Posvećuješ mnogo vremena aspidistrama. – reče Ravelston.
– One su simbol svega. – reče Gordon.
Ravelston ponovo počeša nos i skrete malo pogled, kao da mu je neprijatno.
– Pazi, Gordone, ako ti ne smeta da te pitam, da li ti imaš devojku?
– O, Hriste, ne pominji je!
Počeo je onda da priča o Rozmeri. Ravelston nikada nije upoznao Rozmeri.
U ovom trenutku, Gordon nije ni mogao da se seti kako ona izgleda. Nije mogao
da se seti koliko mu znači, ni koliko su srećni, kada u retkim slučajevima provode
vreme zajedno, koliko je ona strpljiva za neke njegove hirove. Nije mogao da se
seti ničega sem da ona ne želi da spava sa njim i da ima nedelju dana od kad mu
je poslednji put pisala. U hladnoj noći, sa pivom u sebi, osećao se kao izgnanik,
kao neželjeno biće. Rozmeri je bila „surova” prema njemu - tako je on to video.
Pokvareno je, zbog samog zadovoljstva samomučenja i stavljanja Ravelstona u
neprijatne situacije, počeo je da stvara imaginarni lik Rozmeri. Napravio je sliku
o njoj kao o bezdušnom biću koje se zabavlja sa njim, ali ga i voza, koje se igra sa
njim kao na povocu, i koje bi mu palo u naručje u momentu kada bi on postao
bogat. I Ravelston, koji nikada nije upoznao Rozmeri, mu poverova. Prekinuo ga
je.
– Rekao si, Gordone, da ta devojka, gospođica Voterlou, kako se beše zove,
Rozmeri, ne brine za tebe uopšte, stvarno?
Gordona je malo grizla savest, ali ne toliko duboko. Nije mogao da kaže da
ona ne brine za njega.
– Da, brine ona za mene. Na svoj neki način, ona brine i previše. Ali, ne
dovoljno, vidiš. Ne može da brine dok sam ja siromašan. Sve se vrti oko para.
– Ali, naravno, novac i nije toliko važan? Na kraju krajeva, tu su i DRUGE
stvari.
– Koje druge stvari? Kako ne vidiš da je ceo ljudski karakter određen
prihodom? Njegov karakter JESTE njegov prihod. Kako možeš da privučeš ženu
ako nemaš para? Ne možeš da nosiš pristojno odelo, ne možeš da je vodiš na
večere ili vikendom u pozorište, ne možeš da napraviš opuštenu atmosferu oko
sebe. I to je toliko usađeno da ne možeš da kažeš da nije bitno. Bitno je. Ako nemaš
para, gde možeš da se nađeš sa njom? Rozmeri i ja se ne nalazimo nigde drugde
sem na ulici ili u galerijama. Ona živi u nekom šugavom ženskom hostelu, a kučka
od moje gazdarice ne dozvoljava da žene ulaze u zgradu. Šetamo gore-dole
mokrim ulicama - na to me Rozmeri podseća. Vidiš kako se sve vraća na isto?
Ravelston je bio uznemiren. Mora da je bilo vraški gadno kad nemaš para
da izvedeš devojku. Pokušao je da kaže nešto utešno, ali nije uspeo. Sa krivicom i
strašću, mislio je o Hermioninom telu, golom i vrelom. Ako bude imao sreće,
svratiće do njegovog stana večeras. Moguće da ga je i sada čekala. Mislio je o
nezaposlenima u Midlsbrou. Seksualna glad mora da je strašna među
nezaposlenima. Bili su blizu stana. Bacio je pogled na prozore. Svetlo je bilo
upaljeno. Hermiona mora da je unutra. Imala je svoj ključ.
Kako su se približavali stanu, Gordon je bio sve nervozniji. Sad se veče
završavalo, morao se rastati od Ravelstona, kome se divio i da se vrati u svoju
memljivu sobu. Sve su se večeri ovako završavale. Vraćao se kući kroz mračne
ulice, u usamljenu sobu i krevet bez žene. Ravelston bi rekao: „Hoćeš do mene?”,
a Gordon, vezan pravilom, rekao bi: ,,Ne”. Nikada ne ostaj dugo uz one kojima se
diviš - još jedna zapovest siromašnih. Stali su u podnožju stepenica. Ravelston je
stavio ruku na gelender.
– Hoćeš do mene? – rekao je neubedljivo.
– Ne, hvala, vreme je da idem kući.
Ravelston je stegnuo gelender. Napinjao se da krene, ali nije mogao.
Nervozno je pogledao preko Gordona u daljinu i rekao:
– Pazi, Gordone, nećeš se uvrediti ako ti kažem nešto?
 – Šta?
– Mislim, ne sviđa mi se to što se dešava između tebe i tvoje devojke. To da
nemaš da je izvedeš nigde i tako dalje, to je jebeno, ta situacija.
– Ma, nije to toliko strašno.
Čim je čuo da je Ravelston rekao „jebeno”, znao je da je preterao. Želeo je
da nije kretao sa tim samosažaljevajućim pričama. Jednom kad krene, nije se
mogao zaustaviti, a posle se kajao.
– Moram da priznam da sam malo preterao. – reče.
– Ne, Gordone, slušaj. Daj da ti pozajmim deset kinti. Izvedi devojku na
večeru par puta. Ili negde na vikend, ili tako nešto. Možda se tu nešto promeni. Ne
volim kad...
Gordon se namršti kiselo, skoro besno. Napravio je korak unazad, kao da se
sklanja od uvrede. Strašna stvar je bilo iskušenje da kaže ,,da” i tu je umalo
prevagnuo. Koliko je stvari mogao da uradi sa deset funti. Imao je viziju sebe i
Rozmeri u restoranu - činija grožđa i bresaka, livrejisani konobar, boca vina, crna
i prašnjava, u originalnom pakovanju.
– Nemoj se truditi! – reče mu.
– Ali, nije problem. Štaviše, VOLEO bih da ti pozajmim.
– Hvala. Ipak želim da sačuvam prijatelje.
– Da ne zvuči to malo buržoaski?
– To bi bilo POZAJMLJIVANJE, tih deset kinti? Ja ti ih ne bih mogao vratiti
deset godina.
– Hej, nije ni bitno. – Ravelston malo skrete pogled. To je sad moralo da se
kaže, ta sramna rečenica koju nije mogao da sakrije. – Znaš da ja imam dosta para.
– Znam da imaš. Upravo zato i ne želim da pozajmljujem od tebe.
– Znaš, Gordone, nekada si samo malo, kako bih rekao, tvrdoglav.
– Šta ću, ne mogu protiv sebe.
– Ako je tako, onda u redu. Laku noć.
– Laku noć.
Deset minuta kasnije, Ravelston se vozio na jug taksijem sa Hermionom.
Ona ga je čekala, spavajući, ili u polusnu u jednoj od ogromnih fotelja ispred
kamina. Kad god nije imala šta da radi, Hermiona je bila pospana kao životinja; i
što je više spavala, osećala se zdravije. Kako je ušao, probudila se i protegla
stenjući pospano, polusmejući se i poluzevajući prema njemu, ruku i obraza
porumenelih od vatre. Nekako je obuzdala zevanje da bi ga pozdravila.
– Ćao, Filipe! Gde si ti do sad? Čekam te celo veče.
 – Bio sam sa prijateljem, Gordonom Komstokom. Ne verujem da ga znaš.
Pesnik.
– Pesnik! Koliko je pozajmio od tebe?
– Ništa. Nije on takav tip čoveka. Malo je lud oko novca, pravo da ti kažem.
Ali je veoma i nadaren.
– Ti i tvoji pesnici! Izgledaš umorno, Filipe. Kad si večerao?
– Pa, u stvari, nisam ni večerao.
– Nisi večerao, zašto?
– Pa vidiš - ne znam da li bi ti to razumela. Imao sam neku vrstu problema.
Pa, u stvari, da ti objasnim.
Objasnio joj je. Hermiona se zacenila od smeha toliko da je morala da se
uspravi.
– Filipe, ti, blesava stara budalo! Ideš bez večere, samo da ne bi povredio
osećanja nekog bednika! Moraš sad odmah nešto da pojedeš. I, naravno, tvoj kuvar
je otišao kući. Zašto nemaš prave sluge, Filipe? Mrzim taj, pomalo-na-ivici način
na koji živiš. Ajmo da pojedemo nešto kod Mođijanija.
– Prošlo je deset, ne rade više.
– Gluposti. Rade do dva. Sad ću da zovem taksi. Neću da dopustim da se
izgladnjuješ.
U taksiju se naslonila na njega, i dalje pospana. Mislio je o nezaposlenima u
Midlsborou, sedmoro u sobi za dvadeset pet penija nedeljno. Ali, devojčino telo
je bilo blizu njega, a Midlsborou veoma, veoma daleko. Takođe je bio žestoko
gladan. Pomislio je na svoj omiljeni sto kod Mođijanija i na onaj bedni pab sa
flekama od piva i bronzanim pljuvaonicama. Hermiona mu je pričala u polusnu.
– Filipe, zašto živiš u tako lošim uslovima?
– Ali ja ne živim u lošim uslovima.
– Da, živiš. Praviš se da si siromašan, iako to nisi i živiš u tom stančiću bez
slugu, i radiš sve kao ti mali, odvratni ljudi.
– Koji odvratni ljudi?
– Pa ljudi kao taj tvoj prijatelj pesnik. I ljudi koji pišu za tvoj magazin. To
samo rade da bi se nakačili na tebe. Naravno, znam da si socijalista. I ja sam.
Mislim, svi smo mi socijalisti danas. Ali ne vidim poentu da odbacuješ svoj novac
i da tražiš prijatelje među nižim klasama. Možeš da budeš i socijalista i da se lepo
provodiš, ja barem tako mislim.
– Hermiona, draga, nemoj da ih nazivaš nižim klasama.
– Zašto? Pa oni i JESU niže klase, zar ne?
– To je tako grozan izraz. Zovi ih radnička klasa, zašto ne tako?
 – Radnička klasa, ako ti se tako sviđa. Ali isto smrde.
– Ne volim kada tako pričaš. – pokušao je da se pobuni.
– Znaš Filipe, ponekad pomislim da ti VOLIŠ niže klase.
– Pa, naravno da ih volim.
– Odrvratno, apsolutno odvratno.
Nastavila je da drema u tišini, zagrlivši ga kao pospana sirena. Miris žene je
lebdeo oko nje, moćna propaganda protiv svakog alturizma i pravde. Ispred
Mođijanija su platili taksi i krenuli ka vratima, kada im je grdosija od čoveka
otvorila vrata. Stao im je na put kao neka besna zver, sa jakom željom, a opet i
strahom, da ga Ravelston može udariti. Uneo se Ravelstonu u lice. Užasno lice,
bledo i bradato do očiju. Reči „Daj za čaj, gazda!” su izletele kroz pokvarene zube.
Ravelston se odmaknuo sa gađenjem. Nije mogao da se suzdrži. Ruka mu
mahinalno krete ka džepu. Ali, u isto vreme, Hermiona ga uhvati za ruku i uvede
u restoran.
– Dao bi sve pare da te pustim – reče mu.
Otišli su do svog omiljenog stola u uglu. Hermiona se igrala sa grožđem, a
Ravelston je bio veoma gladan. Naručio je ramstek na roštilju o kome je i mislio i
pola boce Boužolasa. Debeli sedokosi konobar, Italijan, stari Ravelstonov
poznanik, donese vrelu šniclu. Ravelston je preseče. Divno, taman pečeno koliko
treba. U Midlsborou nezaposleni se guraju u hladnim krevetima, stavljaju hleb,
maslac i tanki čaj u stomake. Navalio je na šniclu sa svim osećajem radosti i
krivice, kao pas koji ukrade jagnjeći but.
Gordon je brzo koračao ka kući. Bilo je hladno. Peti decembar, prava zima.
Obrežite se, Gospod reče. Vlažni vetar je duvao kroz golo drveće. Oštro besni
vetar brije oko nas. Poema, koju je počeo u četvrtak, a od koje je šest strofa bilo
gotovo, sad mu se vratila u glavu. Bilo je čudno kako ga razgovor sa Ravelstonom
uvek vrati u inspiraciju. Sam kontakt sa njim kao da mu je povećavao
samopouzdanje. Čak i kada je njihov razgovor bio nezadovoljavajući, nekako je,
na kraju, osećao da ipak nije bio potpuni promašaj. Poluglasno je ponovio šest
završenih strofa. Nisu bile toliko loše, nisu uopšte bile loše. Kroz glavu su mu
prolazile i stvari koje je rekao Ravelstonu. Verovao je u sve što je rekao. Poniženje
siromaštva. To je ono što on ne razume, niti može razumeti. Nije to teško vreme;
ne trpiš ti teška vremena sa dve kinte nedeljno - i da trpiš nije toliko strašno - nego
samo poniženje, grozno, odvratno poniženje. Pravo da te svako etiketira. Da svako
ŽELI da te etiketira. Ravelston nije verovao u to. Imao je isuviše kućnog
vaspitanja, to je bio razlog. Mislio je da, iako si siromašan, i dalje treba da se
prema tebi ophodi kao prema ljudskom biću. Ali je Gordon znao bolje. Išao je kući
ponavljajući u sebi da on zna bolje. Čekalo ga je pismo na pragu. Srce mu je
poskočilo. Sva su ga pisma uzbuđivala ovih dana. Popeo se uz stepenice, trčeći,
zaključao se i upalio lampu. Pismo je bilo od Doringa.
DRAGI GORDONE, koja je šteta što se nisi pojavio u subotu. Bili su neki
ljudi koje sam želeo da upoznam sa tobom. Rekli smo ti da je četvrtak pomeren za
subotu, zar ne? Moja žena kaže da je ubeđena da ti je rekla. Kako bilo, pravićemo
sledeću zabavu dvadeset trećeg, malo pre Božića, u isto vreme. Da li bi tada
došao? Nemoj da zaboraviš na vreme.
Pozdrav
POL DORING
Bolni osećaj je prostrujio ispod Gordonovih rebara. Dakle, Doring se pravi
da je sve to greška - pravi se da ga nije uvredio. Istina da nije mogao ići u subotu,
jer je tada bio u radnji, ali i poziv se računa.
Srce mu se steglo dok je ponovo čitao: „Bili su neki ljudi koje sam želeo da
upoznam sa tobom”. Kao i njegova prokleta sreća. Pomislio je da su to ljudi koje
je hteo da upozna - urednici nekih visokotiražnih magazina, na primer. Možda bi
mu dali neke knjige da ih pročita i kritikuje, ili bi tražili neke pesme, ili bog zna
šta. U trenutku je imao užasni izazov da poveruje da Doring priča istinu. Možda
su mu i REKLI da je bila subota, a ne četvrtak. Možda, ako bi pretresao po sećanju,
setio bi se i toga - možda bi čak i našao pismo zatureno među gomilom papira.
Ali, ne! Nije hteo o tome da misli. Borio se protiv iskušenja. Doring ga JESTE
uvredio namerno. Bio je siromašan, samim tim su ga i vređali. To je bila njegova
veroispovest. Drži se toga.
Došao je do stola, cepajući Doringovo pismo u komadiće. Aspidistra je
stajala u svojoj saksiji, dosadno zelena, nezdrava, patetična u svojoj bolesnoj
ružnoći. Seo je i privukao je, gledajući je pomno. Bila je to doza intimne mržnje
između aspidistre i njega. „Pobediću te, kučko.”- šaputao je prašnjavom lišću.
Tad je počeo da rovari po papirima dok nije našao čist papir, uzeo olovku i
napisao sitnim, preciznim, tačno u sredinu, rukopisom.
DRAGI DORING, kao odgovor na tvoje pismo: Jebi se.
Pozdrav,
GORDON KOMSTOK
Gurnuo gaje u kovertu, adresirao i još jednom otišao do automata za
markice. Pošalji ga večeras: te stvari izgledaju drugačije ujutru. Ubacio je u
sanduče. Još jedan prijatelj ode zauvek.
 Šesto poglavlje

Ta ženska posla! Koja je to dosada! Zašto nemaju milosti odmah da prelome

ili da makar budu kao životinje - minuti feromonske strasti i onda meseci ledene
čednosti. Uzmimo, na primer, petlove. On naskače na kokoške isto, terao ga ti ili
ne. Kako sa tim završi, tako prestaje da misli o svemu tome. Teško da posle više i
primećuje kokoške. Ignoriše ih ili ih samo kljucne ako mu priđu blizu hrane. Niko
ga ne obavezuje da se brine o potomcima. Srećnik. Kako je drugačiji od vrhunske
kreacije, uvek u razdelu između svoje strasti i savesti! Večeras se Gordon nije ni
pravio da radi nešto. Izašao je napolje odmah posle večere. Hodao je južno, lagano,
misleći o ženama. Bila je blaga noć pokrivena maglom, više je ličila na jesen nego
na zimu. Bio je četvrtak i imao je četiri i po penija. Nije mogao do Kriktona da je
hteo. Bez sumnje su Fleksmen i njegovi ortaci već bili nacirkani tamo. Ali Krikton,
koji je ličio na raj kad nije imao para, bio mu je dosadan i odvratan kada je mogao
da ide tamo. Mrzeo je zagušljivo, smrdljivo mesto, i sve što je tamo video, čuo i
osetio bilo je tako grozno i tako optužujući muško. Tamo nije bilo žena. Samo
šankerica sa svojim lažnim osmehom koji je obećavao i sve i ništa.
Žene, žene! Magla koja je nepomično stajala pretvarala je prolaznike u
duhove na dvadeset metara razdaljine; ali u malim oazama svetlosti, ispod
lampiona, videli su se obrisi devojačkih lica. Pomislio je o Rozmeri, o ženama
generalno, i ponovo o Rozmeri. Celo popodne je mislio o njoj. Bila je to vrsta
kivnosti koju je osećao prema njenom malom jakom telu koje nikada nije video
golo. Koliko nije fer što smo ispunjeni željama koje su nam zabranjene za
ispunjenje! Zašto bi jedinka, samo zato što nema para bila osuđena da nema
TOGA? Izgledalo je sve to tako prirodno, tako neophodno, toliko kao deo
osnovnog ljudskog prava. Kako je hodao niz mračnu ulicu, kroz hladan, a opet
težak vazduh, budilo se neko čudno obećavajuće osećanje u njemu. Pomalo je
verovao da ga negde ispred njega, u mraku, čeka žensko telo. Takođe je znao da
ga ni jedna žena nije čekala, pa ni Rozmeri. Prošlo je sedam dana od kad mu je
pisala. Mala zver! Celih osam dana bez pisma! Znala je koliko mu znače njena
pisma. Koji manifest činjenice da joj više nije bio interesantan, koja je bio nula u
njenim očima zbog siromaštva i stidljivosti i večitog oklevanja da joj kaže da je
voli! Verovatno mu više nikada neće pisati. Smučio joj se - smučio sejer je bio
švorc. Šta bi drugo mogao da očekuje? Nije je posedovao. Nema para, nema ni
nje. Na kraju krajeva, šta je i jednu ženu držalo pored muškarca, a da to nisu pare?
Devojka je išla trotoarom sama. Prošao je pored nje dok ju je osvetljavao
lampion. Devojka iz radničke klase, osamnaest godina stara, bez šešira, sa licem
divlje ruže. Okrenula je brzo glavu kad je primetila da je gleda. Nije se usuđivala
da mu uzvrati pogled. Ispod tankog kaputa koji je nosila, zavezanog na pojasu,
mladi bokovi su pokazivali suptilnost i okretnost. Mogao je da se okrene i da je
prati. Ali, koja je svrha toga? Pobegla bi ili zvala policiju. Vreme mojih zlatnih
uvojaka je prešlo u srebrno, pomislio je. Imao je trideset i pojeli su ga moljci. Koja
bi ga žena ikada više pogledala?
Ženska posla! Možda bi se osećao drugačije da je bio oženjen? Ali, prihvatio
je zavet protiv braka još odavno. Brak je samo zamka koju ti postavlja bog-novac.
Uhvatiš mamac, zategne se silk, i tu si, vezan za neki ,,dobar“ posao sve dok te ne
isporuče u Kensal Grin19. Koji život! Bedni seksualni čin pod senkom aspidistre.
Jednostavne i tajne prevare. I žena koja te zatiče i razbija ti kristalnu flašu za viski
o glavu.
Opet, nekako je shvatao da je neophodno da se oženiš. Ako je brak loš,
alternativa je gora. Na trenutak je pomislio da želi da bude oženjen. Pomislio je na
sve teškoće toga, na realnost, na bol. I brak mora biti neraskidiv, za bolje i gore,
za bogate i siromašne, dok vas smrt ne rastavi. Stari hrišćanski ideal - brak sa
iskušenjem prevare. Počini prevaru, ali barem imaj tu dozu poštovanja da je i
NAZOVEŠ prevarom. Ne te američke „bliski prijatelj“ fore. Zabavi se i iskradi
kući, operi ostatke zabranjenog voća sa đoke i prihvati posledice. Flaša razbijena
o glavu, zvocanje, zagorela jela, deca koja plaču, drvlje i kamenje od tašte. Bolje
je to nego ta prokleta sloboda? Bar bi znao da je to pravi život koji živiš.
Ali, kako bilo, kako ćeš se oženiti sa platom od dve funte nedeljno? Pare,
pare i samo pare. Đavo, to je taj granični brak, bez prave veze sa nekom ženom.
Misli su mu otišle unazad, tokom deset godina njegovog odraslog života. Lica
žena su mu prolazila kroz glavu. Desetak ili dvanaest sa kojima je bio.
Razočaranja, naravno. Kao leš pored leša. Čak i kada nisu bile razočaranje, bile su
siromašne, uvek siromašne. Uvek je kretalo kao neka vrsta hladnokrvne želje i
završavalo se u nekoj vrsti zlog dezertiranja. To je, takođe, bilo zbog para. Bez
para ne možeš biti načisto sa ženama. Jer bez para, ne možeš da biraš, moraš da
uzmeš šta ti se nudi, i tad, silom, moraš i da se rastaneš od njih. Vernost, kao i
druge vrline plaća se parama. Sama činjenica da se pobunio protiv zakona novca
i odluka da se ne zatvori u okove ,,dobrog“ posla - stvari koje žene nikada neće
razumeti - doneli su mu osobinu nestalnosti i pretvaranja u svim njegovim vezama
sa ženama. Odbacujući novac, istovremeno je odbacio i žene. Služiti bogu-novcu
ili biti bez žene - to su mu bile jedine alternative. I jedno i drugo bilo je nemoguće.
Iz sporedne ulice ispred njega, zrak belog svetla je sekao maglu, a poticao
je od uličnih prodavaca. Bio je to Luton roud gde su se odvijale prodaje na
otvorenom dve večeri nedeljno. Gordon se okrenuo levo i krenuo ka prodavcima.
Često je ovde dolazio. Ulica je bila toliko krcata da si jedva mogao da se krećeš
niz aleju otpadaka od kupusa između tezgi. U svetlosti visećih električnih sijalica
stvari na tezgama su sijale finim avetinjskim sjajem - crveni komadi mesa, gomile

19
Londonsko sirotinjsko groblje
pomorandži, zeleni i beli brokoli, ukočeni ježevi staklastih očiju, žive jegulje koje
su se koprcale u emajliranim šerpama, preklane kokoši okačene u redovima, nalik
na stražare u paradi. Gordonov duh se malo probudi. Voleo je buku, larmu,
vitalnost. Ako vidite uličnu prodaju, to je znak da za Englesku i dalje ima nade.
Čak i ovde se osećao usamljenim. Devojke su navirale sa svih strana u grupama
po četiri ili pet, preturajući željno po gomilama jeftinog donjeg veša, čavrljajući i
umirući od smeha pred mladićima koji su ih pratili. Nijedna nije pogledala
Gordona. Hodao je među njima skoro nevidljiv, kao da se svi trude da ga zaobiđu.
A pogledaj tamo. Nevoljno je stao. Pored gomile veša od lažne svile, naslanjale
su se tri devojke, pribijenih lica. Njihova lica izgledala su kao tri cveta na lošem
svetlu koja cvetaju jedan do drugog kao turski karanfil ili floks. Srce mu je bilo
zaleđeno. Naravno, nijedan pogled nije išao ka njemu. Jedna devojka podiže
pogled. Ah! Brzo, kao da se uvredila, spustila je glavu. Blago crvenilo, nalik na
akvarel, ispuni joj lice. Taj jak seksualni pogled kod njega ju je uplašio. Pobegnu
od mene i kad me ne traže! Nastavio je dalje. Samo da je Rozmeri tu! Oprostio joj
je što mu ne piše. Sad bi joj oprostio sve, samo da je tu. Znao je koliko mu znači
jer je bila jedina žena na svetu koja je mogla da ga spase poniženja samoće.
U tom trenutku je podigao pogled i video nešto što je nateralo njegovo srce
da zaigra. Pažljivo je pogledao ponovo. U trenutku je mislio da sanja. Ali, ne. To
je BILA Rozmeri! Hodala je između tezgi dvadeset, trideset metara od njega. To
je bilo kao da ju je njegova želja prizvala. Nije ga još videla. Prilazila mu je, mala
nonšalantna figura, probijajući se okretno kroz masu i preskačući đubre ispod
sebe, lica jedva vidljivog od širokog crnog šešira koji joj je sakrivao oči kao
slameni šešir. Krenuo je prema njoj, pozivajući je.
– Rozmeri! Rozmeri!
Sad su bili udaljeni samo par metara. Stala je i podigla pogled.
– Gordone, šta ti radiš ovde?
– Šta TI radiš ovde?
– Krenula sam da te vidim.
– Ali, kako si znala da ću biti ovde?
– Nisam, ali uvek idem ovim putem. Silazim sa metroa u Kamden taunu.
Rozmeri je nekada dolazila da vidi Gordona u Viloubed roudu. Gospođa
Vizbah bi ga kratko obavestila da ga „čeka mlada žena“, i on bi sišao dole i onda
bi otišli u šetnju. Rozmeri nije smela da uđe unutra, čak ni u hodnik. To je bilo
pravilo kuće. Pomislili biste da su „mlade žene“ bile za gospođu Vizbah neka vrsta
pacova koji donose kugu. Gordon uhvati Rozmeri za ruku i ona se nasloni na
njega.
 – Rozmeri, koje je zadovoljstvo ponovo te videti! Bio sam vraški usamljen.
Što nisi ranije došla?
Odgurnula mu je ruku i sklonila se od njega. Pod šeširom se naziralo lice
koje je govorilo da je veoma ljuta.
– Pusti me! Veoma sam ljuta na tebe. Nisi ni došao posle onog odvratnog
pisma koje si mi poslao.
– Kog pisma?
– Znaš ti to dobro.
– Ne, ne znam. Čekaj, hajde da odemo odavde, hajmo negde gde možemo
da porazgoravamo. Ovuda.
Uzeo ju je za ruku, ali se ona opet otrgla i nastavila da hoda pored njega.
Koraci su joj bili brži i kraći od njegovih. Hodajući pored njega, izgledala je kao
nešto veoma malo, sitno i mlado, kao da je imao neku živahnu životinjicu, na
primer vevericu, da hoda pored njega. U stvari, nije bila toliko manja od Gordona,
i bila je samo par meseci mlađa. Niko ne bi mogao da pretpostavi da je Rozmeri
imala skoro trideset godina, a imala je. Bila je sitna, agilna devojka, veoma crne
kose, malog trouglastog lica i veoma izraženih obrva. Imala je jedno od onih
malih, šiljatih lica koje si mogao viđati na slikama iz šesnaestog veka. Prvi put kad
bi je video kako skida šešir, iznenadio bi se jer bi primetio tri sede dlake među
crnima, nalik na srebrne žičice. Bila je to klasična Rozmeri koja se nikada nije
trudila da sakrije sede. Ona je još sebe smatrala za mladu devojku, i svi drugi su
je tako videli. Opet, kad bi bolje pogledao, video bi tragove godina na njenom licu.
Gordon je hodao uspravljenije uz Rozmeri. Bio je ponosan na nju. Ljudi su gledali
u nju, pa samim tim i u njega. Nije više bio nevidljiv za žene. Kao i uvek, Rozmeri
je bila lepo obučena. Bila je misterija kako je to uspevala sa četiri funte nedeljno.
Naročito je voleo šešir koji je nosila - to je bio jedan od onih ravnih šešira koji je
tada ulazio u modu i podsećao je na svešteničke šešire. Bilo je nešto lakomisleno
u korenu toga. Bilo je to teško opisati, ali kao da je taj šešir davao balans prednjem
i zadnjem delu njenog tela.
– Sviđa mi se tvoj šešir. – reče joj.
– Pa i JESTE lep. – reče mu, odmahujući rukom.
Još se pretvarala da je ljuta, naravno. Potrudila se da im se tela ne dodiruju.
Kako su stigli do kraja tezgi i bili na glavnoj ulici, stala je da se suoči sa njim.
– Šta ti znače onakva pisma? – reče mu.
– Kakva pisma?
– Pa ona u kojima kažeš da sam ti slomila srce.
– Pa i jesi.
– Tako izgleda, zar ne?
 – Ne znam, ali se sigurno ja tako osećam.
Reči su bile izgovarane u polušaljivom tonu, ali su je ipak naterale da ga
pogleda bolje - u njegovo bledo, istrošeno lice, njegovu neurednu frizuru, njegov
,,na-dnu-sam“ nemaran izgled. Srce joj je omekšalo, a opet se ljutila. ZAŠTO on
ne brine o sebi? Bila je misao koja ju je obuzimala. Približili su je jedno drugom.
Obgrlio ju je oko ramena. Dozvolila mu je da to uradi i, obrglivši ga svojim malim
rukama, stegla ga je jako, delom iz afekta, a delom iz ogorčenja.
– Gordone, koja si ti mizerna kreatura! – rekla je.
– Što sam ja mizerna kreatura?
– Zašto ne možeš da se malo središ? Izlegaš kao strašilo. Pogledaj ovu
odvratnu odeću koju nosiš!
– Odgovara mom stanju. Ne možeš se lepo oblačiti sa dve funte nedeljno.
– Ali ne moraš ni da izgledaš kao klošar! Pogledaj ovo dugme na košulji,
polomljeno je na pola.
Prepipala je polomljeno dugme i odjednom je pomerila izbledelu Vulvort
kravatu na stranu. Na neki ženski način je znala da nema dugmića na košulji.
– PONOVO! Nijednog dugmeta. Ti si grozan, Gordone!
– Rekao sam ti da ne mogu da se zamaram time. Moja duša je iznad dugmića.
– Ali, što onda ne daš MENI da ti ih zašijem? Pobogu, Gordone! Nisi se ni
obrijao danas. Kako je to grozno od tebe. Barem se možeš obrijati svako jutro.
– Ne mogu da priuštim brijanje svako jutro. – reče odsutno.
– Kako to misliš, Gordone? Brijanje te ne košta, koliko znam.
– Da, košta. Sve košta. Čistoća, pristojnost, energija, samopoštovanje, sve.
Sve je to novac. Zar ti to nisam rekao milion puta?
Stegla mu je rebra jako, ponovo - bila je dosta jaka - i onda se zagledala u
njega, proučavajući mu lice kao majka koja gleda neko neuredno dete koje joj
znači.
– Koja sam ja budala! – reče.
– Na koji način si budala?
– Zato što mi značiš.
– Značim ti?
– Naravno da da. Znaš da je tako. Obožavam te. Ja sam idiot.
– Hajde onda negde u mrak. Hoću da te poljubim.
– Baš je super ljubiti se sa nekim ko se nije obrijao!
– To će ti biti novo iskustvo.
– Ne, neće Gordone, znajući te dve godine.
 – Hajde, onda svejedno.
Pronašli su skoro mračan prolaz između kuća. Sva njihova ljubakanja su bila
po ovakvim mestima. Jedino mesto gde su imali privatnost su bile ulice. Prislonio
ju je uz vlažni zid od cigala. Okrenula je lice prema njegovom i poljubili su se u
nekoj vrsti željne privlačnosti, kao deca. Ali i tada, kada su bili telo do tela, kao
da je postojao neki zid između njih. Poljubila ga je kao dete, jer je znala da on tako
očekuje. Uvek je bilo tako. Samo u retkim slučajevima, mogao je da probudi neku
strast u njoj; posle je izgledalo kao da je na sve to zaboravila, pa su morali iz
početka. Bilo je nešto odbrambeno u njenom malom čvrstom telu. Želela je da
oseti telesnu ljubav, ali opet se plašila da će time uništiti svoju mladost, taj mladi
neseksualni život u kome je živela.
Odvojio je usne od njenih ne bi li nešto rekao.
– Da li me voliš? – rekao je.
– Naravno, budalice. Što me uvek pitaš isto?
– Volim da čujem kad to kažeš. Nikada nisam siguran u to dok ne čujem od
tebe.
– Ali, zašto?
– Pa, nekada pomislim da si se predomislila. Na kraju krajeva, nisam baš
princ na belom konju. Imam trideset i pojeli su me moljci i tako dalje.
– Nemoj biti lud, Gordone! Neko bi pomislio da ti je sto godina kako pričaš.
Znaš da sam ja isto godište kao i ti.
– Da, ali tebe nisu pojeli moljci.
Trljala je obraz uz njegov, osećajući grubost brade od dan. Stomaci su im
bili blizu. Pomislio je o dve godine u kojima ju je želeo, ali je nije imao. Promrljao
joj je na uho.
– Da li ćeš ti IKADA spavati sa mnom?
– Hoću, jednog dana. Ne sad, ali jednog dana.
– Uvek je to „jednog dana“. Taj „jedan dan“ nije došao već dve godine.
– Znam, ali nije to do mene.
Pribio ju je uz zid, skinuo taj glupi šešir i zagnjurio glavu u njenu kosu. Bilo
je mučenje biti uz nju ni zbog čega. Stavio je ruku pod njenu bradu i podigao joj
lice, pokušavajući da joj nasluti crte lica u skoro potpunom mraku.
– Rozmeri, reci da hoćeš. Hajde, reci.
– Znaš da hoću JEDNOG dana.
– Da, ali kad je to - ne mislim sad, ali kad skoro, kad budemo imali priliku.
Reci da hoćeš.
– Ne mogu, ne mogu da ti obećam.
 – Reci DA, Rozmeri, molim te, reci.
– Ne.
I dalje piljeći u njeno nevidljivo lice, krenuo je:
‘Veuillez le dire donc selon
Que vous estes benigne et doulche,
Car ce doulx mot n’est pas si long
Qu’il vous face mal en la bouche.’
– Šta to znači?
Preveo joj je.
– Ne, Gordone, stvarno ne mogu.
– Reci da, Rozmeri, molim te. Sigurno je reći da podjednako lako kao i reći
ne.
– Nije, možda za tebe jeste. Ti si muškarac, ti si drugačiji od žena.
– Reci da, Rozmeri! Da je tako laka reč, hajde, reci DA!
– Nekom će se učiniti da pokušavaš da naučiš papagaja da govori, Gordone.
– Prokletstvo, nemoj još i da se šališ sa tim.
Nije bilo svrhe raspravljati se. Izašli su nazad na ulicu i nastavili da pešače
na jug. Nekako si iz Rozmerinog brzog laganog hoda, i aure devojke koja zna da
se brine o sebi i koja još tretira život kao zabavu, mogao lako da shvatiš njenu
psihičku pozadinu. Bila je najmlađe dete iz jedne od onih ogromnih gladnih
porodica koje još postoje među srednjom klasom. Bilo ih je četrnaestoro dece
ukupno, od oca koji je bio pravni zastupnik. Neke od Rozmerinih sestara su se
poudavale. Neke su bile učiteljice ili daktilografkinje. Braća su bili farmeri u
Kanadi, ili su radili na plantažama čaja na Cejlonu ili su služili u opskurnim
vojnim jedinicama u Indiji. Kao i sve devojke koje su imale predvidljivo
detinjstvo, i Rozmeri je htela da ostane večno devojčica. Dugo je živela u
religioznoj neseksualnoj atmosferi velike porodice. Takođe u nju je bio duboko
usađen kod fer-pleja i stav živi-i-pusti-druge-da-žive. Bila je velikodušna i
potpuno nesposobna za duhovno maltretiranje. Sa Gordonom, koga je obožavala,
slagala se skoro u svemu. To što nikada nije, u dve godine koliko ga je znala,
prigovorila što ne želi da pokuša normalan život, bila je mera njene velikodušnosti.
Gordon je bio svestan svega toga. Ali, u ovom trenutku mislio je o drugim
stvarima. U bledim krugovima svetla ispod lampiona, pored Rozmerinog malog
vretenastog tela, osećao se nisko, stidljivo i prljavo. Tako je žalio što se nije
obrijao to jutro. Mahinalno je stavio ruku u džep i osetio je novac - to je bio stalni
strah koji je imao - da slučajno negde nije ispustio neki novčić. Ipak, mogao je da
oseti samu veličinu novčića koji mu je bio u džepu. Četiri i po penija. Nije mogao
da je izvede na večeru, prošlo mu je kroz glavu. Moraće da bazaju ulicama gore-
dole, kao i obično, ili da odu do Lajonsa na kafu. Prokletstvo! Ne možeš da se
zabaviš ako nemaš para. Rekao je, kao po navici:
– Naravno, sve se opet svodi na novac.
Ova rečenica je došla ni od kuda. Pogledala ga je iznenađeno.
– Kako misliš sve se opet svodi na novac?
– Mislim da se nikada ništa lepo ne događa u mom životu. Uvek su samo
pare, pare, pare su u osnovi svega. Naročito oko mene i tebe. Zato me ti stvarno
ne voliš. To je ta novčana granica između nas. Osećam je kad god te poljubim.
– Novac! Kakve veze novac ima sa tim, Gordone?
– Novac ima veze sa svim stvarima. Zar ne shataš da, kad bi imao više para,
bio bih vredan ljubavi? Pogledaj me sad. Pogledaj mi lice, pogledaj odelo koje
nosim, pogledaj svuda oko mene. Misliš da bih bio ovakav da imam prihod od dve
hiljade godišnje? Da imam više para, bio bih drugačija osoba.
– Da jesi drugačija osoba, ne bih te volela.
– To je, takođe, glupost. Pogledaj me sad. Da smo u braku, da li bi spavala
sa mnom?
– Glupo pitanje, naravno da bih. To je jedna od esencija braka.
– Dobro onda, da li bi želela da se udaš za mene?
– Pa dobro je da si se setio te teme, Gordone. Znaš da ne možemo da
priuštimo brak.
– Da, ali kad bismo mogli, da li bi?
– Ne znam. Da, mogu da kažem da.
– Eto ga sad. To je to, novac.
– Ne, Gordone, ne! To nije fer! Izvrćeš moje reči.
– Ne, ne izvrćem ih. Imaš tu želju za novcem u dubini duše. Sve žene ga
imaju. Želela bi da imam „dobar” posao, zar ne?
– Ne, na način na koji ti to misliš. Da bih volela da više zarađuješ, da, volela
bih.
– I misliš da je trebalo da ostanem u Nju Albionu, zar ne? Želela bi da se
vratim i da pišem slogane za Q.T. sos i Trajvert. Zar ne bi?
– Ne, NIKADA to nisam rekla.
– Ali si mislila na to. Sve žene tako misle.
Bio je veoma nefer i znao je to. Jedina stvar koju Rozmeri nije nikada rekla
i koju verovatno nije ni mogla da kaže je bila da želi da se vrati u Nju Albion. Ali
u ovom trenutku, on nije ni želeo da bude fer. Seksualna frustracija ga je obuzimala
skroz. Sa dozom melanholičnog trijumfa se setio da je na kraju krajeva bio u pravu.
Novac je stajao između njih. Novac, novac i samo novac. Upao je u poluozbiljnu
tiradu.
– Žene! Koju glupost prave od svih naših ideja. Zato što neko ne može da se
oslobodi žena, sve žene ga teraju da plaća istu cenu. „Odbaci svoju pristojnost i
zaradi više para” - to žene kažu. „Zajebi samopoštovanje i poliži imalin sa šefovih
cipela da bi mi kupio krzneni kaput bolji od onog što ima komšinica preko puta.”
Svaki muškarac ima oko vrata ženu koja mu visi kao sirena. Povlačeći ga sve
dublje i dublje, do neke male kuće u Putniju, pretrpane nameštajem, portabl
radiom i aspidistrom na prozoru. Žene su te koje progres čine nemogućim. Ne da
ja verujem u progres - dodao je nezadovoljno.
– Kakve su to gluposti koje pričaš, Gordone? Kriviš žene za sve.
– I treba da ih krivim. Žene su te koje veruju u zakon novca. Muškarci mu
se priklanjaju, moraju, iako u njega ne veruju. Žene su te koje mu daju snagu. Žene
i njihove kuće u Putniju i krzneni kaputi i bebe i aspidistre.
– TO nisu žene, Gordone! Žene nisu izmislile novac, zar ne?
– Nije bitno ko ga je izmislio, poenta je ko ga obožava. Žene imaju taj
religiozni osećaj prema novcu. Dobro i zlo u ženskom mozgu znači samo imati
para ili ih nemati. Pogledaj tebe i mene. Nećeš da spavaš sa mnom jer jednostavno
i prosto ja nemam para. Da, to JESTE razlog (stegao joj je ruku da je ućutka),
priznala si to pre minut. Da imam normalan prihod, sutra bi legla sa mnom u
krevet. Zato što si plaćenik. Ne želiš da ja platim da spavam sa tobom. Ne toliko
otvoreno. Ali imaš duboko u sebi taj mistični osećaj da te nije vredan muškarac
koji nema para. On je slab, polučovek, tako se osećaš. Herkulesa, boga snage i
boga para - naći ćeš u Lempijeru20. Žene su te koje drže tu mitologiju. Žene!
– Žene! – odgovorila je Rozmeri drugačijim tonom. – Mrzim način na koji
muškarci pričaju o ženama, „žene ovo, žene ono”, kao da su sve žene potpuno iste.
– Naravno da jesu! Šta žena drugo želi osim stalnog prihoda, dve bebe, kuće
u Putniju i aspidistre na prozoru.
– Ti i tvoje aspidistre!
– Naprotiv, TVOJE aspidistre. Ti si pol koji ih gaji.
Stegla mu je ruku i prasnula u smeh. Bila je stvarno veoma dobroćudna. Ovo
što je rekao je bila takva glupost da je nije ni razdražio. Gordonove priče o ženama
su bile neka vrsta lošeg vica. U stvari, ceo polni rat je bio u osnovi vic. Iz istog
razloga je dobra zabava staviti u istu prostoriju feministkinju i šovinistu. Na kraju
se svodi na brutalnu svađu o idiotskim pitanjima vezanim za muškarce i žene. Tok
same svađe je, manje-više, uvek isti. Muškarci su nasilni, a žene su bezdušne, žene
20
Elitna modna kolekcija tog vremena
su potlačene i žele da ostanu potlačene, pogledaj samo Grizeldu ili Lejdi Astor, a
tu je i poligamija i hindu udovice, i šta sa majka Pankhurstinim danima u
pantalonama, kada su čestite žene imale mišolovke u haljinama i kada nisu mogle
da pogledaju muškarca bez želje da u desnoj ruci imaju nož za kastraciju? Gordon
i Rozmeri se nikada nisu umarali od ovoga. Jedno drugom su se smejali zbog
apsurda koje su izgovarali. Bio je to lep rat između njih. Čak i kada su se
raspravljali, tela su im bila blizu, bili su srećni. U stvari, obožavali su jedno drugo.
Za druge bi to bila ili tema podsmeha ili zavisti. U tom trenutku su se pojavili zraci
plave i crvene neonke u daljini. Stigli su do početka Totenhem kort rouda. Gordon
je zagrli oko struka i povede je desno, u mračnu sporednu ulicu. Bili su toliko
srećni da su morali da se poljube. Stajali su prigrljeni ispod lampiona još se
smejući, dva neprijatelja, telo uz telo. Trljala je obraz uz njegov.
– Gordone, ti si tako draga stara raga. Ne mogu da se suzdržim da te ne
volim.
– Da li je to istina?
– Stvarno i potpuno.
Sa rukama i dalje oko njega, naslonila se malo unazad, pritiskajući svojim
stomakom njegov, u nekoj vrsti nevine pohotljivosti.
– Život i JESTE vredan življenja, zar ne, Gordone?
– Ponekad.
– Samo kad bismo mogli češće biti zajedno! Nekada te ne vidim nedeljama.
– Znam. Glupo je to. Da samo znaš koliko mrzim kad večeri provodim sam.
– Nekada nemam vremena ni za šta. Čak i ne napustim tu prokletu
kancelariju pre sedam. Šta ti radiš nedeljom, Gordone?
– Šta misliš, razmišljam i izgledam mizerno kao i svi.
– Zašto ne odemo nekad u šetnju prirodom? Tad bismo imali ceo dan za
sebe. Sledeće nedelje, na primer?
Te reči su ga ohladile. Ponovo su vratile misli o novcu, koje je uspeo da
skloni pre nekih pola sata. Put u prirodu košta, mnogo više nego što je on mogao
da priušti. Rekao je nekim poluozbiljnim tonom koji nije ništa obećavao:
– Naravno, nije loše da odemo u Ričmond park u nedelju. Ili čak u Hamstad
hit. Naročito ako odemo u rano jutro pre nego što masa navali.
– Da, ali hajdemo negde na pravo selo. Negde u Sarej, na primer, ili u
Buridan bič. Predivno je u ovo doba godine, sa žutim lišćem po zemlji i možeš se
šetati ceo dan, a da ne sretneš živu dušu. Hodali bismo miljama i miljama i na
kraju večerali u pabu. Bilo bi to toliko zabavno, hajdemo to da radimo.
 Prokletstvo, ponovo je pomislio na pare. Put, čak i do Buridan biča, koštao
je deset penija. Na brzaka se preračunavao. Pet bi nekako našao, a Julija bi mu
pozajmila još pet; ne, DALA bi mu pet. U isto vreme se setio i svoje zakletve, koju
je uvek ponavljao i uvek kršio, da neće uzimati pare od Julije. Rekao je u istom
opuštenom tonu kao i malopre:
– BILO bi zabavno. Mislim da bismo nekako mogli to da izvedemo.
Obavestiću te ove nedelje, u svakom slučaju.
Izašli su iz sporedne ulice, i dalje idući ruku pod ruku. Pab je bio na uglu.
Rozmeri se popela na prste i, naslanjajući se na Gordonovu ruku, pogledala je kroz
zamrznut prozor.
– Gordone, oni imaju sat unutra. Skoro je pola deset. Zar ne postaješ strašno
gladan?
– Ne. – reče on odmah, i slaga.
– Ja jesam, umirem od gladi. Hajde da idemo da pojedemo nešto negde. –
Ponovo pare. Još jedan trenutak i priznaće da ima samo četiri i po penija u džepu
- i da mu je to sve do petka.
– Ne mogu sad ništa da jedem – reče – možda bih mogao da popijem nešto.
Hajdemo na kafu ili tako nešto. Moguće da je sad otvoreno kod Lajonsa.
– Neću opet kod Lajonsa! Znam tako lep mali italijanski restoran niz ulicu.
Ješćemo špagete napolitane i piti vino. Ja obožavam špagete. Hajdemo.
Srce mu je stalo. To nije bilo dobro. Morao bi da se zajmi. Večera u
italijanskom restoranu mora da košta više od pet penija za njih dvoje. Rekao je
skoro mrzovoljno:
– Vreme je da idem kući, u stvari.
– Gordone, zašto već sad?
– U redu, kad već moraš da znaš. Imam samo četiri i po penija u džepu. I to
mi je sve do petka.
Rozmeri zastade. Bila je toliko besna da ga je udarila u rame svom snagom
sa namerom da ga povredi i kazni.
– Gordone, ti si kreten! Savršeni idiot! Ti si najveći idiot koga sam ikada
srela!
– Zašto sam idiot?
– Zato što nije bitno da li imaš para! JA te zovem na večeru.
Odmaknuo se od nje. Nije mogao da je pogleda u lice.
– Šta! Misliš da ću dozvoliti da odemo u restoran, a da mi ti plaćaš obrok?
– Zašto da ne?
– Zato što se to tako ne radi. To nije u redu.
 – To „nije u redu”! Šta to „nije u redu”?
– Pa da dozvolim da ti plaćaš večeru. Muškarac uvek plaća ženi, žena ne
plaća muškarcu.
– O, Gordone! Da li živimo u vreme kraljice Viktorije?
– Da, živimo što se toga tiče. Ideje se ne menjaju tako lako.
– Ali, MOJE ideje se menjaju.
– Ne, ne menjaju se. Misliš da da, ali u stvari se ne menjaju. Ti si rođena kao
žensko i ne možeš da se ne ponašaš kao žensko, koliko god stremila tome.
– A šta misliš pod tim da se PONAŠAM KAO ŽENSKO?
– Kažem da je svaka žena ista kada se dođe do stvari kao što je ova. Žene
mrze muškarce koji zavise od njih i koji se kače na njih. Može da kaže da tako ne
misli, ili može i da misli da tako ne misli, ali to nije tačno. Ne može protiv toga.
Ako bih dozvolio da me vodiš na večeru, ti bi me prezirala.
Okrenuo se. Znao je kako se ponašao. Ali nekako je morao da kaže sve te
stvari. Osećaj da ga ljudi - čak i Rozmeri - da ga MORAJU prezirati zbog
siromaštva, bio je toliko jak da ga je skroz obuzimao. Samo rigidnom
ljubomornom samostalnošću je mogao održavati svoje samopoštovanje. Rozmeri
je bila stvarno uznemirena sad. Uhvatila ga je za ruku i povukla ga da je pogleda
pravo u lice. Upornim gestom, besnim, ali opet zahtevajućim da bude voljen,
pritisnula je grudi uz njegove.
– Gordone, nemoj da pričaš takve stvari. Kako bih te ja ikada mogla
prezirati?
– Kažem ti da bi to bilo kada bih se ja nakačio na tebe.
– Pa, nakači se. Koji izraz koristiš! Kako je kačenje ako ti platim večeru
samo jednom?
Mogao je da oseti male grudi, lepe i okrugle ispod svojih. Pogledala ga je
namrštena i na ivici suza. Izgledao joj je neracionalan i surov. Njena fizička blizina
ga je poremetila. U tom trenutku, sve što mu je bilo u glavi, bilo je to da se, za dve
godine, ona nikada nije njemu prepustila. Koja je bila svrha pretvarati se da ga
voli kada bi u ključnom trenutku ustuknula? Dodao je sa dozom smrtnog
zadovoljstva.
– Na neki način me i prezireš. O, da. Znam da ti značim. Ali posle svega, ne
možeš me smatrati suviše ozbiljno. Ja sam neka vrsta šale za tebe. Značim ti, ali
nekako nisam na istom nivou kao ti, to osećaš.
To je manje-više bilo isto što je i pre toga rekao, samo što je sad to mislio,
ili je barem rekao kao da je mislio.
– Ne mislim, Gordone, ZNAŠ da ne mislim!
 – O, da, misliš. Zato ne želiš da spavaš sa mnom. Zar ti to nisam rekao pre?
Pogledala ga je malo duže, a onda je zagnjurila glavu u njegove grudi brzo
i odsečno. Bilo je to jer se rasplakala. Jecala mu je u naručju, besna na njega,
mrzeći ga, ali opet vezana za njega kao dete. Bio je to detinjast način na koji je
ona bila vezana za njega, kao na rame za plakanje, što ga je najviše i bolelo. Na
samomrzovoljni način se setio još jedne žene koja je tako isto plakala na njegovim
grudima. Kao da je samo to znao da radi sa ženama, da ih natera da plaču. Zagrlio
ju je oko ramena, pokušavajući da je uteši.
– Preterao si i rasplakao si me – Šmrcajući je rekla.
– Izvini Rozmeri, draga, nemoj da plačeš, molim te, nemoj da plačeš.
– Gordone, dragi moj, što si tako surov prema meni?
– Oprosti, žao mi je. Nekada ne mogu da se suzdržim.
– Ali zašto? Zašto?
Prestala je da plače. Sabrala se malo i odmakla se od njega, tražeći nešto da
obriše oči. Nijedno od njih nije imalo maramicu. Nestrpljivo je obrisala suze
rukavom.
– Koliko smo mi samo glupi, Gordone. Gordone, budi DOBAR jednom.
Hajdemo u restoran na večeru i ja ću platiti.
– Ne.
– Samo ovog puta. Nemoj da brineš za novac. Hajde, zbog mene, molim te.
– Rekao sam ti da takve stvari ne mogu da radim. Moram da se držim stava.
– Šta ti to znači da se držiš stava?
– Ja sam objavio rat novcu i igram po pravilima. Prvo pravilo je da nikada
ne primam milostinju.
– Milostinja! O, Gordone, ja STVARNO mislim da si budala!
Ponovo ga je stegla oko rebara. Bio je to znak pomirenja. Nije ga razumela,
verovatno ga nikada neće razumeti; opet, ona ga je prihvatala takvog kakav jeste,
jedva da je ikada protestovala protiv njegove neracionalnosti. Kako je krenuo da
je poljubi, shvatio je da su joj usne slane. Suza se tu zatekla. Prigrlio ju je uz sebe.
Teški odbrambeni osećaj je izašao iz njenog tela. Zatvorila je oči i prepustila mu
se, kao da su joj odjednom kosti omekšale, a da je uzrok toga bio poljubac. Veoma
retko je to činila. I odjednom, kao da su tela popustila, i on je znao da je borba
gotova. Sada je bila njegova, kad bi hteo da je uzme, ali ona kao da nije ni bila
svesna šta mu nudi. To je jednostavno samo bio instinktivni potez velikodušnosti,
želja da ga razuveri - lagan način da otera to odvratno osećanje biti nevoljen i ne
voleti. Nije mu ništa rekla rečima. Bio je to govor tela koji je sve govorio. Ali, u
ovom momentu i na ovom mestu opet je nije mogao imati. Voleo ju je, ali je nije
i želeo. Želja se samo mogla javiti u nekom budućem trenutku kada mu nije sveža
misao o svađi i kada nema samo četiri i po penija u džepu da ga proganjaju.
Odvojili su usne, ali su i dalje bili blizu.
– Koliko je glupo što se svađamo, zar ne, Gordone? Kada smo zajedno to je
tako sebično.
– Znam, sve je to moja greška. Ne mogu protiv sebe. Sve me opterećuje.
Pare su u osnovi svega, samo pare.
– O, pare! Nemoj dozvoliti da te to toliko izjeda, Gordone.
– Nemoguće. To je jedina stvar o kojoj mislim.
– Kako bilo, mi IDEMO u prirodu u nedelju, zar ne? Do Buringam biča ili
negde. Toliko bi bilo lepo da odemo.
– Da, voleo bih. Ići ćemo rano i bićemo tamo ceo dan. Skupiću nekako pare
za voz.
– Dozvoli da ja platim svoju kartu.
– Ne, ja ću ih platiti i ići ćemo.
– I stvarno ne želiš da te odvedem na večeru samo sad, samo da ti dokažem
da možeš da mi veruješ?
– Ne, ne mogu, žao mi je. Rekao sam ti zašto.
– O, Bože! Onda moramo da se pozdravimo za laku noć. Već je kasno.
Ostali su da pričaju dugo, toliko dugo da Rozmeri nije ni otišla na večeru.
Morala je biti u smeštaju do jedanaest ili će zmajobaba biti ljuta. Gordon se popeo
do Totenhem kort rouda i uhvatio tramvaj. Bio je malo jeftiniji od autobusa. Preko
puta njega, na sedištu, sedeo je mali prljavi Škot koji je čitao fudbalske rezultate i
cirkao pivo. Gordon je bio veoma srećan. Rozmeri će biti njegova ljubavnica.
Oštro besni vetar brije oko nas. Uz zvuk kloparanja tramvaja šaputao je svih šest
strofa. Biće ih devet ukupno. To je bilo DOBRO. Počeo je da veruje u sebe. Bio
je pesnik. Gordon Komstok, pesnik, autor ,,Miševa“. Čak i „Londonskih
zadovoljstava“, kad jednom izađu. Pomislio je o nedelji. Našli bi se u devet sati
na Pedington stanici. Deset penija ili tako nešto bi koštalo; uzeo bi novac kada bi
založio košulju. I ona bi bila njegova ljubavnica. Ove nedelje, verovatno, je prava
prilika za to. Ništa nije rečeno. Ili, možda je tako nemo dogovoreno.
Samo da budem zdrav do nedelje. Bila je duboka zima. Samo da još imam
sreće da bude jedan od onih dana bez vetra - jedan od onih koji su bili skoro kao
leto, kad možeš da ležiš satima na mrtvom lišću, a da ti ne bude hladno! Ali tih
dana nema mnogo. Desetak svake zime. Samo da ne pada kiša. Razmišljao je da
li će imati priliku da bilo šta rade. Nisu imali gde da idu sem napolje. Toliko je
parova i ljubavnika u Londonu koji nemaju „nigde da idu“ samo ulice i parkovi,
gde nema privatnosti i gde je uvek hladno. Nije lako voditi ljubav po hladnom
vremenu bez para. „Nikada nema vremena ni mesta“- nije baš čest motiv u
romanima.
 Sedmo poglavlje

Dim iz dimnjaka je lebdeo iznad sivog neba.

Gordon je uhvatio autobus 27 u osam i deset. Ulice su još bile uljuljkane u
svom nedeljnom dremežu. Na pragovima su stajale flaše mleka nalik na male bele
stražare. Gordon je imao četrnaest šilinga u ruci, tačnije rečeno trinaest i
devedeset, računajući i kartu za autobus. Devet je odvojio od plate - bog će ga
znati šta će to značiti na kraju nedelje, a pet je pozajmio od Julije. Otišao je do
Julije u četvrtak uveče. Julijina soba u Erls kortu, iako samo nekadašnja ostava na
drugom spratu, nije bila vulgarna spavaća soba kao Gordonova. Bila je sa
krevetom i stolicama, sa akcentom na stolicama. Julija bi pre umrla od gladi nego
što bi dozvolila da živi u svinjcu kao Gordon. Istina je bila da je svaki komad
otpada od nameštaja, koji je skupljala godinama, predstavljao određeni period
polugladovanja. Bio je tu divan koji se mogao lako pomešati sa sofom i mali
okrugli hrastov sto sa dve ,,antičke“ stolice, hoklica sa ornamentima i fotelja sa
cvetnom presvlakom - iz Draga. Trinaest mesečnih plata ispred malog plamena
gasa. Zidovi su bili pokriveni različitim držačima i ramovima sa slikama oca,
majke, Gordona i tetka Anđele, i uramljeni kalendar - nečiji poklon za Božić - sa
sindromom „prošlo je dosta vremena od bilo kakvog okretanja“ na njemu. Julija
je bacila Gordona u veliku depresiju. Uvek je sebi govorio da mora da je češće
viđa, ali, u stvari, nikada nije išao kod nje, sem kad mora da ,,pozajmi“ novac.
Kada je Gordon pokucao tri puta - tri kucanja za drugi sprat -Julija ga je
odvela u sobu i klekla pored gasne grejalice. – Ponovo ću upaliti vatru – rekla je.
– Da li bi hteo čaj?
Zabeležio je ,,opet“. Soba je bila vraški hladna - nije paljena grejalica
večeras. Julija je uvek „čuvala gas“ kad je bila sama. Pogledao je u njena uska leđa
kad je klekla. Koliko je brzo sedela. Celi pramenovi su bili potpuno sedi. Još malo
i biće prava ,,sedokosa“.
– Voliš jak čaj, zar ne? – govorila je Julija baratajući čajnikom svojim
guščijim pokretima.
Gordon je popio čaj stojeći i gledajući na kalendar. Izbaci ga! Pređi preko
toga. Opet ga je srce umalo izdalo. Haos ovog potpunog zatvaranja! Da li bi se sve
to promenilo kada bi joj vratio novac koji je ,,pozajmljivao“ od nje tokom svih
ovih godina? – Vidiš, Julija, žao mi je, ali mrzim ovo da te pitam, ali pazi...
– Da, Gordone?- rekla je tiho. Znala je šta sledi.
– Vidiš, Julija, veoma mi je žao, ali da li bi mogla da mi pozajmiš pet penija?
– Da, Gordone, očekivala sam to.
 Potražila je malu iznošenu kožnu torbicu koju je skrivala na dnu fioke. Znao
je šta misli. Mislila je da ostaje manje za Božićne poklone. To je bio veliki događaj
za nju tih dana - Božić je davanje poklona: jurenje po blještećim ulicama, kasno
noću kad se radnja zatvori, od jednog cenjkanja na drugo, preturajući po đubretu
koje žene toliko vole, kao što su futrole za maramice, držači za pisma, čajnici,
setovi za manikir, uramljeni kalendari sa izrezbarenim ramom. Cele godine je
odvajala od bedne dnevnice za „tako neke“ Božićne i rođendanske poklone. Tako
je i prošlog Božića, znajući da Gordon voli poeziju, kupila izabrane pesme Džona
Drinkvatera u zelenom kožnom povezu, koje je on prodao za pola funte. Jadna
Julija. Gordon je otišao sa svojih pet penija, koliko je mogao dostojno. Zašto ne
može da pozajmi od bogatog prijatelja nego od polugladne sestre? Zato što se,
valjda, porodica ne računa. U autobusu je računao. Trinaest i devedeset ima u
rukama. Dve karte do Slouga, pet penija. Peronske karte, recimo, nek budu dva.
Hleb i sir i pivo u pabu nek bude po peni, što bi bilo sedam penija. Čaj, po osam
šilinga, dvanaest penija. Peni za cigarete, trinaest. Ostatak mu je za ne daj bože.
Uspeće nekako da se izvuku. Šta će do kraja nedelje? Nema za duvan! Ali, nije se
time opterećivao. Danas nije dan za to, u svakom slučaju.
Rozmeri ga je čekala na vreme. To je bila jedna od njenih vrlina - da nikada
ne kasni, a čak i u ovo rano jutro bila je nasmejana i sveža. Bila je lepo obučena,
kao i uvek. Nosila je njen uobičajeni šešir, jer je on rekao da mu se sviđa. Imali su
stanicu samo za njih. Veliko sivo mesto, prazno, teškog ustajalog vazduha, kao da
se još nije probudilo iz subotnjeg ludila. Zevajući, portir, kojem je trebalo brijanje,
rekao im je koji je najbolji način da stignu do Burnhej biča, i odmah su seli u kupe
treće klase, pušački. Kotrljajući se na zapad, divljina Londona je polako ustupala
mesto uskim garavim poljima istačkanim reklamama za Karterove male pilule za
jetru. Dan je bio tih i topao. Gordonove molitve su se obistinile. To su bili jedni
od onih dana kada bi pomislio da je leto. Mogao si da osetiš sunce iza magle;
probiće se uskoro, ako budu imali sreće. Gordon i Rozmeri su bili veoma, čak i
apsurdno srećni. Bio je to osećaj avanture napuštanja Londona, sa dugim danom
u prirodi koji ih je očekivao. Prošli su meseci, a za Gordona skoro godina od kad
je izašao iz Londona. Sedeli su jedno do drugog sa Sandej Tajmsom u krilu; nisu
ga čitali, nego su gledali polja, krave i kuće, i prazne kamione, parkirane ispred
uspavanih fabrika. Oboje su uživali u putu i želeli su da potraje što duže.
U Sloutu su izašli i putovali do Farnhajm komona u apsurdnom autobusu
čokoladne boje bez krova. Slout je bio još polupospan. Rozmeri je zapamtila put
koji ih vodi do Farnhajm komona. Ideš neravnim putem i izlaziš na proplanak fine,
vlažne trave istačkane malim brezama. Bukova šuma je bila ispred. Ni jedna grana
nije virila. Drveće je stajalo kao duhovi u mirnom maglovitom jutru. Ni Rozmeri
ni Gordon nisu skrivali oduševljenost lepotom svega. Rosa, mirnoća, breze,
mekoća tla pod nogama! Naravno, prvo su se osetili zbunjenim i izgubljenim, kao
i svi Londonci koji izađu iz Londona. Gordon se osećao kao da je veoma dugo
živeo u podzemlju. Osećao se kao da je živeo u mraku. Klizio je iza Rozmeri kako
su hodali, da ne bi primetila njegovo bledo zbunjeno lice. Naravno, ubrzo su ostali
bez daha jer su navikli na Londonsko hodanje i prvih pola sata su slabo šta pričali.
Ušli su u šumu i hodali na zapad bez ideje kuda su krenuli - bilo gde, samo da je
daleko od Londona. Svuda oko njih su se širile bukve, zanimljivo falične sa svojim
glatkim, na kožu nalik korama i korenjem u dnu. Ništa nije raslo oko korenja,
samo je suvo lišće bilo toliko sabijeno da je iz daljine izgledalo kao pokrivač
bakarne boje. Nije bilo ni žive duše. Gordon je sad već hodao pored Rozmeri.
Hodali su držeći se za ruke, šibajući kroz opalo lišće na stazi. S vremena na vreme
su nailazili na proširenja staze gde bi prolazili pored ogromnih napuštenih kuća -
nekada bogatih seoskih kuća, u vreme kočija, a danas napuštenih i propalih. Uz
put su žbunovi pokriveni maglom dobijali onu čudnu purpurnu boju, koju ogoleli
gustiš dobija zimi. Videli su i par ptica - čavke. Nekada su preletale između drveća,
a fazani, koji su pretrčavali put sa svojim dugim repovima iza njih, kao da su znali
da su nedeljom sigurni. Za sat i po Gordon i Rozmeri nisu sreli ni jedno ljudsko
biće. San je i dalje vladao selom. Bilo je teško poverovati da se nalaze na samo
dvadeset milja od Londona. Polako su se uhodavali. Dobili su taj poletni vetar jer
im je krv navrla u vene. To je bio jedan od onih dana kada si osećao da možeš da
pešačiš sto milja ako je to neophodno. Odjednom su se ponovo našli na putu, na
kome se rosa presijavala dijamantskim sjajem. Sunce se probijalo kroz oblake.
Svetlost je obasjavala polja koja su se prelivala u neverovatne boje, kao da se neko
ogromno dete igralo novim bojicama. Rozmeri uhvati Gordona za ruku i privuče
ga do sebe.
– Oh, Gordone, kakav DIVAN dan!
– Divan.
– Pogledaj, pogledaj! Vidi zeca na polju!
Na drugom kraju polja bezbrojni zečevi su se kretali nalik na stado ovaca.
Odjednom se nešto pokrenulo pod žbunom. Zec je tamo ležao. Istrčao je iz svoje
jazbine pokriven rosom i otrčao niz polje, podignutog belog repa. Rozmeri se
bacila Gordonu u naručje. Bilo je iznenađujuće toplo, kao da je leto. Stegli su se
jedno uz drugo u nekoj vrsti neseksualnog čina, kao deca. Ovde, na svežem
vazduhu, mogli su se videti tragovi vremena na njenom licu. Imala je skoro
trideset, i izgledala je tako, a on je imao skoro trideset i izlgedao je gore, ali to sad
nije bilo važno. Skinuo joj je taj glupi šešir. Tri bele dlake su bile kao kruna na
glavi. U tom trenutku nije želeo da ih nema. Bile su deo nje i samim tim divne.
– Kako je zabavno biti sam sa tobom! Toliko mi je drago što smo došli.
– Gordone, kad samo zamislim da imamo ceo dan za sebe! Mogla je padati
kiša. Koliko imamo sreće!
 – Da. Sad ću prineti žrtvu besmrtnim bogovima.
Bili su neverovatno srećni. Kako je vreme prolazilo postajali su apsurdno
oduševljeni svime što su videli: od čavkinog pera koje su pokupili, plavog kao
lazurni kamen; do bare nalik na ogledalo, u kojoj su se ogledali; šljivama koje su
rasle sa drveća nalik na ogromne uši. Diskutovali su dugo koji je najbolji epitet za
opis bukve. Oboje su se složili da bukve mnogo više podsećaju na osetljiva bića
od drugog drveća. To je zbog glatkoće kore, moguće i zanimljivog izgleda korena
koji je ličio na ekstremitete. Gordon je rekao da su čvorovi na kori nalik na
bradavice, a vijugave grane sa svojom glatkom korom na surle slonova. Prepirali
su se oko prideva i metafora. S vremena na vreme su se i oštro raspravljali, po
svom običaju. Gordon je počeo da je kinji nalazeći bezobrazna poređenja sa svim
što je video. Rekao je da je crvenkasto lišće graba nalik na kosu Burn-Džouns
devica i da su nežne grane vrbe kao grleće ruke Dikensovih heroina. U jednom
trenutku je insistirao da uništi neku gomilu zlatači jer ga je podsećala na
Rekhamovu ilustraciju i pomislio je da bi sad vile trebalo da igraju oko toga.
Rozmeri ga je nazvala bezosećajnom svinjom. Gazila je kroz pokrivač od opalog
bukovog lišća koje je šuštalo oko nje, na nekim mestima duboko do kolena, kao
lagano crveno-zlatno more.
– Oh, Gordone ovo lišće! Pogledaj kako se sunce odbija o njega. Kao zlato
je! Stvarno je kao zlato!
– Vilenjačko zlato. Podetinjićeš za koji trenutak. U stvari, meni to više liči
na boju supe od paradajza.
– Ne budi svinja, Gordone! Čuj kako šušti. „Gusto kao jesenje lišće koje
pada u potok u Valombrozi.“
– Kao one američke pahuljice. Trajmvertove pahuljice. „Deca se prosto biju
oko njih.“
– Ti si životinja.
Smejala se. Hodali su ruku pod ruku, šutirajući lišće i pevajući.
„Gusto kao Trajmvert pahuljice u tanjirima Velvin garden grada!“
Bilo je to veoma zanimljivo. Izašli su iz šume. Sad su videli mnogo ljudi
napred, ali ne i mnogo automobila, ako bi bili dalje od glavnih puteva. U nekim
trenucima su čuli zvona crkava i pravili su zaokrete da bi izbegli ljude koji su išli
u crkvu. Prolazili su kroz raštrkana sela na čijim obodima su bile pseudo-
Tjudorovske vile koje su stajale ponosno, naslonjene na garaže, sa sređenim
živicama i lažno nesređenim travnjacima. I Gordon se zabavljao prolazeći pored
vila u bezbožnoj civilizaciji čiji su bili deo - civilizaciji brokera i njihovih
nafrakanih žena, golfa, viskija, tabli za prizivanje duhova i aberdinskih terijera po
imenu Džok. Hodali su još četiri milje ili tako nešto, pričajući i povremeno se
raspravljajući. Nekoliko providnih oblaka je jurilo po nebu iako je vetar jedva
duvao.
Krenule su već da ih bole noge i postajali su gladni. U tom trenutku se priča
okrenula prema hrani. Ni jedno od njih nije imalo sat, ali prolazeći kroz sela videli
su da su pabovi otvoreni tako da je podne bilo prošlo. Oklevali su ispred na oko
jeftinog paba koji se zvao „Ptica u ruci“. Gordon je bio za to da uđu; u sebi je znao
da, u pabu kao što je ovaj, hleb i sir ih nisu mogli koštati više od penija. Ali,
Rozmeri je rekla da to mesto užasno izgleda, što je i bilo istina, i nastavili su, u
nadi da će naći bolji pab na drugom kraju sela. Zamišljali su udoban salon-bar sa
hrastovim stolovima i, možda, prepariranim fazanom na zidu.
Ali nije bilo drugog paba u selu i ponovo su bili na otvorenom polju, bez
kuća u vidokrugu, čak i bez putokaza. Gordon i Rozmeri su se uspaničili. U dva
će se pabovi pozatvarati, i onda neće moći da nađu hranu, osim možda kesice
biskvita u lokalnoj radnji. U tom trenutku ih je obuzela jaka glad. Vukli su se
iscrpljeno uz veliko brdo, u nadi da će naći selo sa druge strane. Nije bilo sela,
samo se u daljini nazirala zelena rečna okuka, oko koje se, barem se tako činilo,
nalazilo poveliko mesto sa sve mostovima preko reke. Nisu ni znali koje je to
mesto. To je bila Temza, naravno.
– Hvala bogu– reče Gordon – Dole mora da ima dosta pabova. Hajdemo što
pre dok se ne zatvore.
– Da, hajdemo, umirem od gladi.
Ali, kad su prišli gradu, shvatili su da je neverovatno tih. Gordon se pitao da
li su ljudi u crkvi ili su na nedeljnom ručku, sve dok nije shvatio da je mesto
potpuno napušteno. To je bio Krikham na Temzi, jedan od onih priobalnih gradova
koji žive od sezone plovidbe i spavaju ostatak godine. Protezao se niz obalu milju
ili duže i činile su ga samo kućice za čamce i bungalovi, svi zatvoreni i prazni.
Nije bilo ni traga života. Na kraju su naleteli na debelog, povučenog čoveka
crvenog nosa, sa otromboljenim brkovima, koji je sedeo na kamp stolici pored
krčaga piva. Pecao je na crviće, dok su na ravnoj zelenoj vodi dva labuda kružila
oko njegovog plovka pokušavajući da mu strgnu mamac.
– Možete li nam reći gde možemo naći nešto da pojedemo? – reče Gordon.
Debeo čovek je izgledao kao neko ko je očekivao ovo pitanje i kao da mu je ono
pružalo neku vrstu ličnog zadovoljstva. Odgovorio je, ne gledajući Gordona.
– Nećete neći da jedete ništa ovde. Ne ovde, ne, nećete.
– Prokletstvo, da li to znači da nema nikakav pab u okolini? Hodamo od
Farnhajm komona.
Debeli čovek ušmrknu kao refleksno i ne skidajući pogled sa plovka.
 – Rek’o bi da možete da probate u Rejvenkroft hotelu, to ti je oko milju niz
put, tamo. Mogli bi ti dat’ nešto da je’š, ako, naravno, rade sad.
– Ali, DA LI rade sada?
– Možda rade, a možda i ne. – reče im debeljko opušteno.
– Znate li koliko je sati? – upita Rozmeri.
– Jedan i deset.
Dva labuda su pratila Gordona i Rozmeri malo uz put niz reku, očigledno
očekujući da budu nahranjeni. Nije bilo puno nade da će Rejvenkroft hotel biti
otvoren. Celo mesto je odisalo atmosferom mesta gde nema žive duše. Na nekim
bungalovima daske su se polomile, bela farba se gulila, a prašnjavi prozori su
pokazivali prazninu unutrašnjosti. Čak su i slot mašine, poređane uz obalu, bile
ugašene. Izgledalo je kao da ima još jedan most na kraju grada. Gordon gorko
opsova.
– Koje smo mi jebene budale kad nismo otišli u onaj pab kad smo mogli!
– O, dragi, ja umirem od gladi. Zar ne možemo da se jednostavno okrenemo
i vratimo?
– Nema svrhe ići do pabova u ovo vreme. Moramo da nastavimo.
Pretpostavljam da je Rejvenkroft hotel sa druge strane mosta. Ako je ovo glavni
put, možda i imamo šanse da ga nađemo, ako ne, propali smo.
Vukli su se do mosta. Sad su ih noge već veoma bolele. Ali, pogledaj! Tu je
bilo ono što su tražili, tik preko puta mosta, na nekom delu kao privatnog puta,
stajao je poveliki, lepi hotel sa travnjacima, koji su išli sve do reke. Očigledno je
bilo da je radio. Gordon i Rozmeri kretoše ubrzano do njega i onda zastadoše.
– Izgleda skupo – reče Rozmeri.
Izgledao je skupo. Bilo je to fino kicoško mesto, celo u pozlati i beloj farbi
- jedan od onih hotela gde je važilo pravilo previsokih cena i očajne usluge. Pored
prilaza, tačno uz put, stajala je kitnjasta tabla sa natpisom.
REJVENKROFT HOTEL
OTVOREN I KAO RESTORAN
ZA DORUČKE RUČKOVE I VEČERE
PLESNA DVORANA I TENISKI TERENI
ORGANIZUJEMO SLAVLJA
Dva sjajna dvoseda bila su parkirana na prilazu. Gordon je klonuo. Novac u
njegovom džepu predstavljao je zanemarujuću svotu, ovo je bila sušta suprotnost
jeftinom pabu koji su tražili. Ali, bio je veoma gladan. Rozmeri ga uhvati za ruku.
– Izgleda kao lepo mesto. Ja glasam da idemo dalje.
– Ali ovo je poslednja šansa da nađemo hranu. Nećemo naći nijedan pab.
 – Hrana je uvek grozna na ovakvim mestima. Vražje hladna govedina koja
kao da je čuvana od prošle godine. A naplaćuju je kao da je od zlata.
– Pa, dobro, poručićemo samo hleb, sir i pivo. To svuda isto košta.
– Ali, oni mrze kad im to neko uradi. Ucenjivaće nas da uzmemo ceo ručak.
Moramo biti istrajni i reći samo hleb i sir.
– U redu, bićemo istrajni, hajdemo.
Krenuli su sa namerom da budu istrajni. Ali bio je to skup miris u predvorju
- miris parfema, cveća, vode iz Temze i vina. Bio je to karakterističan miris hotela
uz reku. Gordonovo srce se sputilo u pete. Znao je tačno kakvo je ovo mesto. Bio
je to jedan od onih izolovanih hotela koji postoje uz glavne magistrale, gde su
stalne mušterije brokeri koji dovode svoje ljubavnice nedeljom popodne. Na
ovakvim mestima ćeš biti uvređen i pokraden kao deo same ponude. Rozmeri se
skupila do njega. Bila je veoma nervozna. Videli su vrata na kojima je pisalo
,,salun“ i otvorili su ih, misleći da je tamo bio bar. To nije bio bar, nego velika,
ukrašena hladnjikava prostorija sa stolicama tapaciranim somotom i foteljama.
Mogao si je pomešati sa običnim skupim ateljeom samo što je imala pepeljare koje
su reklamirale Vajt Hors viski. Oko jednog od stolova, ljudi iz automobila koje su
videli napolju - dva plava, debeljuškasta muškarca premladoliko obučena, i dve
sumnjivo elegantne devojke - sedeli su, pošto su očigledno tek završili sa ručkom.
Konobar, naginjući se preko stola, služio im je pića.
Gordon i Rozmeri stadoše na vratima. Ljudi za stolom su ih već posmatrali
onim zajedljivim pogledom više srednje klase. Gordon i Rozmeri su izgledali
umorno i prljavo, i to su znali. Misao da treba da poruče hleb, sir i pivo im je skoro
isparila iz glava. Na ovakvom mestu jednostavno ne možeš reći „hleb, sir i pivo“.
,,Ručak“ je bio jedina stvar koju si mogao da kažeš. Nije bilo ništa sem ,,ručka“
ili bežanije. Konobar ih je otvoreno promatrao. Iz prve je shvatio da nemaju para.
Takođe je, u svojoj glavi, odlučio da im ne da da pobegnu i da ih mora zaustaviti
po svaku cenu.
– Izvolite? – rekao je odlučno, podižući poslužavnik sa stola.
Sad je trenutak. Reci „hleb, sir i pivo“ i nek se nosi sve. Avaj! Hrabrost ga
je izdala. ,,Ručak“ je bilo ono što će reći. Sa kobajagi nehajnim pokretom je
gurnuo ruku u džep. Hteo je da oseti novac da bi bio uveren da je i dalje tu. Sedam
i po penija, znao je. Konobarevo oko ga je pratilo za trenutak. Gordon je imao
užasan osećaj da taj čovek može da vidi kroz odeću i da izbroji novac u džepu.
Gospodskim glasom, koliko je mogao, rekao je:
– Možemo li ručati nešto, molim?
– Ručak, gospodine? Da, naravno, hodite ovamo.
 Konobar je bio crnokosi mladić veoma dobrog lica, nežnih crta. Odeća na
njemu je bila savršeno sašivena, ali, opet, malo prljava, kao da je nije nikada
skidao. Izgledao je kao ruski princ. Verovatno je bio Englez, a folirao je nekada
akcenat zato što je to smatrao dobrim za konobara. Poraženi, Rozmeri i Gordon su
ga pratili u trpezariju, koja je bila pozadi, pored travnjaka. Izgledala je kao
akvarijum. Napravljena je od zelenkastog stakla i bila je toliko vlažna i hladna da
si mogao da zamisliš da si ispod vode. Smrad reke se mogao i videti i osetiti. U
sredini svakog malog okruglog stola nalazila se činija sa papirnim cvećem kao da
su hteli time da kompletiraju efekat akvarijuma. Inače, po zidovima je bila cela
botanička bašta zimzelenih biljaka, palmi, aspidistri i tako dalje, koje su ličile na
vodene biljke. Leti bi takva prostorija bila verovatno prijatna. Sada, kada je sunce
pobeglo iza oblaka, bila je mračna i mizerna. Rozmeri je bila skoro uplašena od
konobara, kao i Gordon. Ipak su seli i okrenuli se da vide da konobar ne stoji iza
njih.
– Ja ću da platim svoj ručak. – šapnula je Gordonu.
– Ne, nećeš.
– Kakvo odvratno mesto! Hrana mora da im je prljava. Kajem se što smo
došli ovde.
– Ššš!
Konobar se vratio sa ukoričenim menijem. Dodao ga je Gordonu i stao iznad
njega, sa aurom nervoznog konobara koji zna da nemaš para u džepu. Gordonovo
srce je preskakalo. Ako bi prosečna porcija bila makar tri i po penija ili pola funte,
propao je. Pokušao je da se smiri i pogledao u meni. Hvala bogu, bio je a la kart.
Najjeftinija stvar na meniju bila je hladna teletina i salata za jedan i po peni. Rekao
je, više promrmljao:
– Uzećemo hladnu teletinu, molim.
Konobarove delikatne obrve se podigoše. Uzdahnuo je iznenađeno.
– SAMO hladna teletina, gosn?
– Da, to će biti dovoljno.
– Da li biste želeli još nešto, gospodine?
– Naravno, donećete nam hleb i maslac.
– Bez supe za predjelo, gosn?
– Da, bez supe.
– Možda riba, gosn? Samo hladna teletina?
– Ja ne želim ribu. Rozmeri? Mislim da ne, ne, ne ribu.
– A ni dezert, gosn? SAMO hladna teletina?
 Gordon je sa teškoćom kontrolisao svoja osećanja. Imao je utisak da nikada
u životu nikoga nije mrzeo koliko je mrzeo ovog konobara.
– Reći ćemo vam ako budemo želeli još nešto.
– A za piće, gosn?
Gordon je hteo pivo, ali sad za to nije imao hrabrosti. Morao je da povrati
svoj prestiž sad kada je tražio samo hladnu teletinu.
– Donesite mi vinsku kartu – rekao je opušteno.
Drugi meni upljuvan muvama, mu je donesen. Sva vina su izgledala
izuzetno skupo. Ali opet, na vrhu liste nalazio se neki bezimeni klaret za dva penija
po boci. Gordon je ubrzano računao. Mogao je to da priušti. Pokazao je na vino
kažiprstom.
– Donesite nam bocu ovoga – reče.
Konobarove obrve se ponovo podigoše. Ironično je progovorio.
– Hoćete CELU bocu, gospodine? Zar ne biste želeli pola boce?
– Celu bocu. – reče hladno Gordon.
Kratkim odsečnim pokretom konobar klimnu glavom, prodrma levim
ramenom i okrete se. Gordon to nije mogao da istrpi. Uhvatio je Rozmerin pogled
preko stola. Nekako su morali da konobara vrate na mesto koje mu pripada. U
trenutku se konobar vratio noseći flašu jeftinog vina, držeći je za grlić i
poluskrivajući je pod kaputom, kao da nosi nešto nečasno i prljavo. Gordon je
mislio o načinu osvete. Kako mu je konobar pokazao flašu stavio je ruku na nju,
osetio i zadrhtao.
– To nije način na koji se služi crno vino – reče mu.
Za trenutak konobar ustuknu. – Molim? – reče.
– Ledeno je. Vrati se i zagrej malo bocu.
– U redu, gosn.
Ali to i nije bila neka pobeda. Konobar nije izgledao poražen. Da li je vino
bilo vredno zagrevanja? - reče njegova obrva. Odneo je flašu sa blagim prezirom,
pokazujući jasno Rozmeri i Gordonu da je loše poručiti flašu najjeftinijeg vina, a
zatim praviti frku oko nje.
Govedina i salata su bili ledeno hladni i nisu uopšte ličili na normalnu hranu.
Imali su ukus kao voda. Rolnice su bile vlažne i bljutave. Kao da je prljava voda
Temze ulazila u sve. Ne bi bilo čudo da je vino imalo ukus mulja. Ali imalo je
alkohola u sebi i to je bilo sjajno. Bilo je iznenađujuće shvatiti kakav je to bio
stimulans, kad jednom uspe da ti prođe kroz grlo i uđe u stomak. Posle čaše i po
Gordon se osećao bolje. Konobar je stajao na vratima, ironično strpljiv, sa
salvetom preko ruke, pokušavajući da učini Gordonu i Rozmeri ceo boravak
neugodnim. U početku je i uspevao, ali se Gordon okrenuo leđima njemu,
ignorisao ga je i na kraju zaboravio da je tu. Polako im se hrabrost vraćala. Počeli
su lakše da pričaju i glasnije.
– Pazi, – reče Gordon – oni labudovi su nas pratili čak dovde.
To su bila dva labuda koja su plovila besciljno gore-dole po tamnozelenoj
vodi. U tom trenutku se sunce ponovo probilo kroz oblake i ispunilo mračni
akvarijum trpezarije prijatnim zelenkastim svetlom. Gordon i Rozmeri su se
odjednom osetili zagrejanim i srećnim. Počeli su da čavrljaju ni o čemu, kao da
konobar i nije bio tu, i Gordon uze flašu i sipa još dve čaše. Preko čaša su se njihovi
pogledi sreli. Gledala ga je u nekoj vrsti pokorne ironije. ,,Ja sam tvoja
ljubavnica“, govorile su njene oči, „ koji vic“. Kolena su im se dodirivala ispod
malog stola, u jednom trenutku joj je čak i stegnuo koleno svojim. Nešto je
skakutalo u njemu; topao talas senzualnosti i nežnosti ga je obuzimao. Setio se!
Ona je bila njegova devojka, njegova ljubavnica. Sad mogu da odu negde gde će
biti sami i gde će, na nekom skrivenom toplom mestu, moći da ima njeno golo
telo. Istina je da je to znao celo jutro, ali mu je nekako sve zvučalo nerealno. Tek
mu se sada sve složilo. Bez reči koje bi bile rečene, sa vrstom telesne sigurnosti,
znao je da će ona za sat biti u njegovim rukama, gola. Kako su sedeli tu na toplom
suncu, kolena koja su se dodirivala, očiju koje su se sretale, osećali su kao da je
sve već rešeno. Bila je to ta velika intima između njih. Mogli su sedeti tu satima,
samo se gledajući i pričajući o trivijalnim stvarima koje su imale neko značenje za
njih i ni za koga drugog. Sedeli su tako preko dvadeset minuta. Gordon je
zaboravio na konobara - čak je i zaboravio katastrofu toga što je doveden ovde na
ručak koji će ga ogoliti do poslednjeg penija. Ali sad sunce zađe, prostorija posta
ponovo siva i tad shvatiše da je vreme da krenu.
– Račun. – reče Gordon, poluokrećući se.
Konobar napravi poslednji pokušaj da bude agresivan.
– Račun, gosn? Da li biste hteli kafu, možda, gosn?
– Ne, ne kafu, račun.
Konobar je otišao i vratio se sa presavijenom salvetom. Gordon je otvori.
Šest i trideset - on je imao tačno sedam i po penija! Naravno, znao je da će račun
otprilike toliko izaći, ali ponovo ga je šokirao kad je pogledao. Ustao je, stavio
ruku u džep i izvadio sav novac što je imao. Bledi mladi konobar, sa salvetom
preko ruke, gledao je na novac. U sebi je znao da je to sve što je Gordon imao.
Rozmeri je takođe ustala i došla do njega. Gurnula je Gordonov lakat, to je bio
signal da želi da plati svoj deo. Gordon se pravio kao da to ne primećuje. Platio je
račun i kako se okrenuo stavio je još jedan šiling na salvetu. Konobar ga je gledao
za trenutak, a onda ga je uhvatio i ubacio u džep sakoa sa stavom da time zataškava
nešto nezamislivo. Kako su išli kroz predvorje, Gordon se osećao zaprepašćenim
i bespomoćnim. Sav njegov novac otišao je za jedan momenat. To je bila gadna
stvar. Samo da nisu morali doći do ovog prokletog mesta. Ceo dan mu je sada bio
upropašćen - i to zbog dve porcije hladne teletine i groznog vina. Sad bi hteo da
pije čaj, a imao je još samo šest cigareta, a morao je da plati i autobus do Sloua i
bog zna šta još. Imao je samo još peni za sve to. Izašli su iz hotela sa osećajem da
su izbačeni i vrata se za njima zalupiše. Topla intima momenta je nestala. Sve je
izgledalo drugačije sad, kad su bili napolju. Krv im je zahladila na spoljnom
vazduhu. Rozmeri je hodala ispred njega, veoma nervozna, ćuteći. Bila je uplašena
zbog stvari kojuje želela da uradi. Posmatrao je njene jake kukove kako se
pomeraju. To je bilo to njeno telo, koje je tako dugo želeo, ali sad, kad je bio
trenutak za to, nije imao volje. Hteo ju je, u stvari, hteo je da ju je imao nekad, ali
je sad želeo da je to sve već bilo odrađeno. Bio je to napor koji ga je obeshrabrivao.
Bilo mu je čudno da ga događanja u hotelu mogu toliko uznemiriti. Lagano,
bezbrižno raspoloženje jutra je nestalo. Vratilo mu se grozno, razarajuće,
uobičajeno raspoloženje – briga o novcu. U trenutku je shvatio da ima samo peni
u džepu. Da će morati da pozajmi pare od nje da bi se vratili kući. To bi bilo ljigavo
i sramno. Samo mu je vino u krvi davalo malo hrabrosti. Toplina vina i grozan
osećaj da je bez para borili su se u njemu, a nijedan nije uspeo da uzme prevlast.
Hodali su lagano, uskoro su se udaljili od reke i došli na breg. I jedno i drugo
su očajnički pokušavali da započnu neki razgovor, ali nisu mogli da se sete ničega.
Hodao je pored nje, uzeo je za ruku i grejao joj prste svojim. Kao da im je to
prijalo. Srce mu je bolno kucalo, a u stomaku je kuvalo. Pitao se da li se i ona tako
oseća. – Ovde nema žive duše. – reče ona na kraju.
– Nedelja je popodne, sad svi spavaju pod aspidistrom, posle telećeg pečenja
i jorkširca.
Ponovo je zavladala tišina. Hodali su pedesetak metara ili tako nešto. Sa
teškoćom da kontroliše glas, nekako je rekao:
– Baš je toplo. Mogli smo sesti negde kad bismo našli mesto.
– Da, mogli smo.
Tad su već stigli do malog čestara sa leve strane staze. Izgledalo je mrtvo i
prazno, oko njih nije bilo ničeg sem golog drveća. Ali, na uglu čestara sa donje
strane nalazio se veliki zapleteni grm trnjine ili ribizli. Obrgrlio ju je bez reči i
krenuo je u tom pravcu. U žbunju je bila rupa sa bodljikavom žicom, razvučenom
preko nje. Podigao je žicu da se ona provuče, a onda je krenuo za njom. Srce mu
je ponovo jako kucalo. Kako je bila okretna i snažna. Ali, kako je krenuo da se
penje za njom, peni u džepu mu je zveckao, opominjući ga.
Kad su stigli do žbunja, pronašli su prirodno udubljenje. Sa tri strane je bio
pokrivač od mrtvog trnja, bezopasnog, a sa četvrte strane se pružao pogled na gola
uzorana polja. Na dnu brda stajala je mala koliba, nalik na dečiju igračku, bez dima
koji bi se vio iz dimnjaka. Nisi mogao da budeš više sam na svetu. Podloga je bila
fina mahovina koja je rasla podno drveća.
– Trebalo je da ponesemo prostirku. – reče. Klekao je.
– Nema veze. Zemlja izgleda suvo.
Povukao ju je na zemlju pored sebe, poljubio je, skinuo taj glupi šešir,
naslonio svoje grudi uz njene, ljubio je po celom licu i dalje. Ležala je pod njim,
pre se prepuštajući, nego odgovarajući. Nije se opirala kad joj je dodirnuo grudi.
Ali u sebi je i dalje bila preplašena. Htela je to, naravno da jeste! Održaće obećanje
sebi dato, neće se povući; ali u isto vreme bila je preplašena. U sebi je i on, takođe,
bio preplašen. Prošlo mu je kroz glavu koliko je, u stvari, malo u ovom momentu
želi. Novac i posao su ga opterećivali. Kako možeš da vodiš ljubav kad imaš samo
peni u džepu i o tome misliš non-stop? Ali, i dalje ju je želeo. Pa i nije ništa mogao
bez nje. Njegov život će biti drugačiji jednom, kad stvarno budu ljubavnici. Dugo
je ležao na njenim grudima, glava joj je bila okrenuta u stranu, njegovo lice je bilo
uz njen vrat i kosu i kao da nije želeo da ide dalje.
Sunce je ponovo ogrejalo. Polako je zalazilo na nebu. Topli vazduh ih je
zapahnuo kako se sunce probilo. Bilo je malo hladno na travi, sa suncem iza
oblaka, ali sad je ponovo bilo toplo kao da je leto. Oboje se uspraviše od
oduševljenja.
– Gordone, pogledaj, pogledaj kako sunce ponovo sve obasjava!
Kako su se oblaci sklanjali, tako je široki žuti zrak preletao preko doline,
osvetljavajući sve na svom putu. Trava, koja je bila mračnozelena, odjednom je
postala smaragdna. Prazna koliba ispod njih je procvetala u živim bojama,
purpurnoplavih crepova i višnjacrvenih cigala. Samo je činjenica da nisu čuli ptice
koje pevaju govorila da je još zima. Gordon zagrli Rozmeri i privuče je do sebe.
Sedeli su obraz uz obraz, gledajući nizbrdo. Okrenuo ju je i poljubio.
– Da li sam ti drag?
– Obožavam te, bre, budalo.
– I bićeš dobra prema meni, zar ne?
– Dobra prema tebi?
– Dati mi da radim šta želim sa tobom.
– Pa, valjda je tako.
– Bilo šta?
– Da, bilo šta.
Ponovo ju je oborio na travu. Sad je bilo dosta drugačije. Toplina sunca kao
da im je otopila kosti. „Skini se draga“, šaputao je. Ona je to spremno uradila. Nije
se stidela pred njim. Pored toga, bilo je toplo i mesto je bilo toliko usamljeno da
nije ni bilo bitno da budeš obučen. Raširili su njenu odeću i od nje napravili krevet.
Legla je sa rukama iza glave, gola, zatvorenih očiju, lagano se smejući, kao da je
sve činjenice razmotrila i da ima potpuni mir u glavi. Dugo vremena je gledao
njeno telo. Njena lepota ga je zapanjila. Izgledala je toliko mlađe gola nego
obučena. Lice zatvorenih očiju je izgledalo skoro dečije. Približio joj se. Još
jednom su novčići zvecnuli. Samo peni mi je ostao. Ma zajebi to, sad je sjajan
momenat, zajebi to i zajebi budućnost! Stavio je ruku ispod nje i legao preko nje.
– Mogu li? Sad?
– Da, možeš.
– Nisi uplašena?
– Ne.
– Biću nežan koliko mogu.
– Nema veze.
Trenutak kasnije.
– Oh, Gordone, ne! Ne, ne, ne i ne!
– Šta je sad?
– Ne, Gordone, ne smeš. NE SMEŠ!
Gurnula ga je grubo od sebe. Lice joj je izgledalo izgubljeno, uplašeno i
skoro neprijateljski. Bilo je grozno što ga je odgurnula u takvom trenutku. Kao da
ga je polila hladnom vodom. Odmakao se od nje, postiđen, oblačeći se.
– Šta je sad, šta se desilo?
– Oh, Gordone, mislila sam da ti, o, bože!
Rukom je prekrila lice i okrenula se na stranu, odjednom posramljena.
– Šta je u pitanju?- ponovio je.
– Kako možeš da budeš tako BEZUMAN?
– Kako to misliš bezuman?
– Znaš ti dobro šta ja mislim.
Srce mu se ponovo steglo. Znao je šta misli, ali nije na to pomišljao do ovog
trenutka. I naravno, naravno da je trebalo da o tome misli. Ustao je i okrenuo se
od nje. Odjedom je znao da od ovoga nema ništa. U vlažno nedeljno popodne, u
sred zime i tako dalje! Nemoguće! Izgledalo je tako ispravno, tako prirodno pre
samo minut. Sad mu je sve bilo ljigavo i ružno.
– Nisam ovo očekivao – reče gorko.
– Ali, ne mogu, Gordone. Trebao bi da imaš, znaš.
– Ne misliš da bih išao zbog takvih stvari, zar ne?
– Ali, šta bi moglo da bude? Ja ne mogu sad da imam dete, zar ne?
 – Mogli bismo da probamo.
– O, Gordone, koliko si ti nemoguć.
Ležala je gledajući ga, licem uznemirenim, toliko uznemirenim da je i
zaboravila da je gola. Njegovo razočaranje se pretvorilo u bes. Tu smo dakle! Pare
ponovo! Čak i najtajnija stvar u životu je razbijena zbog hladnokrvnog
razmišljanja o budućnosti i parama. Pare, pare i samo pare. Čak i u bračnom
krevetu, prst boga novca se osećao. U visinama i dubinama, svudaje bio. Napravio
je korak ili dva, sa rukama u džepovima.
– Pare, opet, vidiš! – reče. - Čak i u ovakvom trenutku stoje pored nas i kinje
nas. Čak i kada smo sami, miljama daleko od bilo koga, bez ikoga oko nas.
– Kakve veze novac ima sa ovim?
– Pa ne bi ti padalo na pamet da razmišljaš o bebi da nije zbog para. Želela
bi bebu da je do toga. Rekla si da ,,ne smeš“ da imaš dete. Šta si mislila pod tim
da ,,ne smeš“ da imaš dete? Da se ne usuđuješ. Jer ćeš onda izgubiti posao i bićeš
švorc i umrećemo od gladi. Kontrola rađanja! Samo još jedan način na koji nas
kinje. A ti, naravno, želiš da budeš deo svega toga, zar ne?
– A koji izbor imam, Gordone? Koji mi je izbor?
U tom trenutku je sunce nestalo iza oblaka. Postalo je osetno hladnije. Na
kraju krajeva, scena je bila groteskna - gola žena leži na travi, obučeni čovek kraj
nje sa rukama u džepovima. Razboleće se od prehlade ako bude nastavila i dalje
tako da leži. Cela stvar je bila apsurdna i nepristojna.
– Koji izbor imam? – ponovila je.
– Mislim da bi mogla da se obučeš. – rekao joj je hladno.
To joj je rekao samo da bi je iziritirao. Ali, rezultat je bio da se toliko
postidela da se morao okrenuti od nje. Obukla se u nekoliko trenutaka. Kako se
sagla da zaveže pertle, čuo je da šmrkće par puta. Bila je na ivici da se rasplače i
borila se protiv toga. Osećao se užasno osramoćenim. Hteo je da se baci na kolena
pred nju, da je zagrli i da je moli za oproštaj. Ali nije mogao ništa od toga da uradi.
Cela scena ga je naterala da se oseća glomaznim i tromim. Teško da je mogao da
se natera da kaže i najjednostavniju stvar.
– Jesi li spremna? – rekao je tiho.
– Jesam.
Vratili su se na put, prošli kroz žicu i krenuli nizbrdo, ne progovarajući ni
reč. Sveži oblaci su zaklanjali sunce. Postajalo je hladnije. Za sat će već biti
sumrak. Stigli su do podnožja brda i videli su Rejvenkroft hotel, mesto njihove
propasti.
– Gde idemo? – upita Rozmeri tihim mrzovoljnim glasom.
 – Nazad u Slou, pretpostavljam. Moramo da pređemo most i da pratimo
putokaze.
Jedva da su progovorili još nešto dok su pešačili nekoliko milja. Rozmeri se
osećala postiđenom i mizernom. Mnogo puta je želela da bude blizu njemu, da ga
uzme za ruku, ali se on udaljavao od nje. Hodali su udaljeni, skoro da je cela staza
bila između njih. Mislila je da ga je smrtno uvredila. Mislila je da je sve to zbog
njegovog razočaranja - jer ga je odgurnula u kritičnom momentu - da je bio ljut na
nju. Mogla se izviniti i barem pokušati da nešto izgladi. Ali istina je da je on jedva
o svemu tome i razmišljao u ovom trenutku. Misli su mu odletele od toga. Novac
je bio taj koji ga je sad opterećivao, činjenica da mu je ostao samo peni u džepu.
Umalo je sve to priznao. Trebalo je da plati kartu od Farnhajma do Sloua, i čaj u
Slou, i cigarete, i kartu za gradski u Londonu, i možda još neki obrok kad se vrate,
a imao je samo peni da to sve pokrije. Moraće da pozajmi od Rozmeri na kraju. A
to je bilo tako ponižavajuće. Ponižavajuće je tražiti novac od nekoga sa kim si se
upravo svađao. Koje je gluposti on pravio zbog svog lepog ponašanja. Tu je bio
on, kritikujući nju, pravivši se velikim, pravivši se začuđenim, jer je očekivala
kontracepciju; a u drugom trenutku treba da jednostavno sve to zaboravi i da joj
traži pare. Eto šta sve novac može. Ne postoji raspoloženje koje novac, ili manjak
novca, ne mogu da promene.
Do pola pet je bio skoro pao mrak. Bauljali su maglovitim stazama gde nije
bilo spasonosnog svetla koliba ili ponekog automobila. Postajalo je vraški hladno,
ali oni su hodali već četiri milje i to ih je zagrejalo. Bilo je nemoguće više biti
nesocijalan. Počeli su da pričaju o laganim temama i polako se približavali jedno
drugom. Rozmeri uhvati Gordona za ruku. Odjednom je stala i okrenula ga tako
da je gleda u lice.
– Gordone, što si tako zao prema meni?
– Kako sam ja to zao?
– Celim putem ideš, a nisi progovorio ni reč.
– Ah, to.
– Jesi li još besan zbog onoga što se desilo?
– Ne, nisam ni bio ljut na tebe. Nije to tvoja krivica.
Pogledala ga je, pokušavajući da nasluti izraz lica u skoro potpunom mraku.
Privukao ju je sebi, kao što je ona izgleda i očekivala, i poljubio je. Prihvatila je
željno taj poljubac i kao da joj se telo rastopilo pored njega. Čekala je ovako nešto.
– Oh, Gordone, ti me voliš, zar ne?
– Naravno da te volim.
– Sve se nekako pokvarilo, nisam mogla da se kontrolišem. Uplašila sam se.
– Nema veze, drugi put će biti bolje.
 Naslonila se glavom na njegove grudi. Mogao je da oseti kako joj kuca srce.
Izgledalo je kao da kuca divlje i neritmično, kao da se lomi da kaže nešto.
– Nije mi bitno – reče odjednom, zagnjurivši glavu u kaput.
– Nije ti bitno šta?
– Beba, rizikovaću. Radi šta želiš sa mnom.
Ovim rečima predaje, blaga strast ga je obuhvatila, ali je ubzo nestala. Znao
je zašto je ovo rekla. Nije to bilo zato što je u ovom trenutku to u stvari i htela da
radi. To je bilo samo izraz ljubaznosti i dokaz da ga voli, i da će pre hteti da
rizikuje, nego da ga razočara.
– Sada? – upita je on.
– Da, ako želiš.
Razmišljao je. Toliko je to želeo, samo da bude njegova. Ali hladan večernji
vazduh je brijao. Iza žbunja može biti vlažno i hladno. Nije bilo ni vreme ni mesto.
Dalje nije bio u raspoloženju.
– Ne mogu. – reče na kraju.
– Ne možeš? Ali, Gordone, ja sam mislila...
– Znam, ali sad se potpuno drugačije osećam.
– I dalje si uznemiren?
– Da, na neki način.
– Zašto?
Malo ju je odgurnuo od sebe. Imao je sad objašnjenje kao što bi ga i kasnije
imao. Ali, opet, bio je toliko postiđen da je pre mrmljao nego što je rekao.
– Imam jednu groznu stvar da ti kažem. To me brine od kako smo krenuli.
– Šta je u pitanju?
– Imaš li neke pare da mi pozajmiš? Skroz sam švorc. Imao sam dovoljno
para za danas, ali me je onaj glupi hotel zeznuo. Ostao mi je samo jedan peni.
Rozmeri je bila zapanjena. Odgurnula ga je od zaprepašćenja.
– Samo još peni! O čemu to pričaš? Kakve veze ima što ti je ostao samo
jedan peni?
– Zar nisam rekao da ću morati da pozajmim pare od tebe? Ti ćeš sad morati
da platiš za sebe autobus, i za mene, i čaj u Londonu i bog zna šta sve još. A ja
sam te zvao da izađemo. Ti je trebalo da budeš moj gost. Prokletstvo.
– Tvoj GOST! O, Gordone, da li je TO ono što te brine sve ovo vreme?
– Da.
 – Gordone, ponašaš se kao beba! Kako možeš da se brineš oko takvih stvari?
Kao da bi meni bio problem da platim nešto. Zar ti uvek ne govorim da želim da
platim svoj deo kad izlazimo negde?
– Da, ali znaš da ja mrzim da ti plaćaš. Imali smo tu priču pre neko veče.
– Koliko si samo ti apsurdan! Da li stvarno misliš da ima nešto zbog čega bi
se stideo ako nemaš para?
– Naravno da ima. To je jedina stvar na svetu koje MORAŠ da se stidiš.
– A kakve to veze ima sad sa mnom i sa tobom i vođenjem ljubavi? Ne
razumem te. Prvo hoćeš, onda nećeš. Kakve veze pare imaju sa tim?
– Pare imaju veze sa svim.
Uhvatio ju je pod ruku i poveo niz put. Nikada neće razumeti. Ali, ipak,
morao je da joj objasni.
– Ti ne razumeš da se jedinka ne oseća kao ljudsko biće u potpunosti, ne,
NIJE ljudsko biće u potpunosti, ako je praznoga džepa?
– Ne, ja to tako ne mislim, to je glupo.
– Nije da ja ne želim da vodim ljubav sa tobom. Želim. Ali ja to ne mogu sa
samo penijem u džepu. A naročito kad znaš da imam samo peni. Ne mogu. Fizički
je nemoguće.
– Ali zašto? Zašto?
– Shvatićeš u Lempijeru. – rekao je opskurno.
To je završilo raspravu. Nisu više pričali o tome. Po drugi put se poneo
veoma loše i nju je naterao da misli da je ona kriva zbog svega. Nastavili su dalje.
Nije ga razumela. Sa druge strane, opraštala mu je sve. Stigli su do Farnhajm
komona i, posle malo čekanja na raskrsnici, uhvatili su autobus za Slou. U tami,
kako je autobus skakutao, Rozmeri pronađe Gordonovu ruku i gurnu mu novčić u
nju da bi platio karte, a ne bio posramljen time da mu devojka plaća.
Da se on pita, Gordon bi pre hodao do Sloua i uštedeo pare za autobus, ali
je znao da Rozmeri to neće hteti. U Slou je hteo da idu odmah na voz za London,
ali je Rozmeri odlučno rekla da neće da ide nigde dok ne popije čaj. Tako su otišli
u veliki sumorni hotel blizu stanice. Čaj sa malim osušenim sendvičima i kolačima
tvrdim kao kamen bio je dva šilinga. Za Gordona je bilo mučenje da mu ona plati
račun. Durio se, nije ništa rekao i, posle rasprave koja je išla šaptanjem, on je
insistirao da sa penijem učestvuje u plaćanju čaja.
Bilo je sedam sati kada su uhvatili voz za London. Voz je bio pun umornih
planinara u kaki šorcevima. Rozmeri i Gordon nisu puno pričali. Sedeli su bliže
jedno drugom, Rozmeri sa rukom uvijenom u njegovu, igrajući se njegovim
prstima, Gordon gledajući kroz prozor. Ljudi u vagonu su ih gledali, pitajući se
oko čega su se svađali. Gordon je posmatrao mrak, obasjan ponekim lampionom,
kako prolazi pored njega. Tako se dan, kome se nadao, završavao. I sad nazad u
Vilobed roud, u nedelju bez para koja ga čeka. Cele nedelje, osim ako se neko
čudo ne dogodi, neće moći da kupi cigarete. Koja je budala bio! Rozmeri nije bila
ljuta na njega. Stežući mu ruku, htela je da pokaže koliko ga je volela. Svoje bledo
bezlično lice okrenuo je od nje. Njegov stari kaput i kosa mišije boje, kojoj je
trebalo šišanje više nego bilo šta, ispunjavali su je sažaljenjem. Osećala je veću
nežnost prema njemu nego da je sve bilo savršeno jer, na svoj ženski način, osećala
je da je nesrećan i da mu treba podrška, jer mu je život komplikovan.
– Hoćeš da me ispratiš kući? – rekla je kako su stigli na Pedington.
– Ako ti ne smeta da pešačiš. Ja nemam za prevoz.
– Pusti da JA platim prevoz. O, dragi. Pretpostavljam da nećeš. A kako bi se
vratio kući od mene?
– Pešačio bih, znam put, nije toliko daleko.
– Glupo je da pešačiš ceo taj put. Izgledaš tako umorno. Budi dobar i pusti
me da ti platim prevoz do kuće, HAJDE!
– Ne, dovoljno si platila za mene danas.
– O, dragi moj, koja si ti budala.
Zastali su na ulazu u metro. Uzeo ju je za ruku.
– Pretpostavljam da se sad moramo pozdraviti – rekao je.
– Doviđenja, dragi Gordone. Hvala ti puno što si me izveo. Toliko sam se
lepo zabavila jutros.
– Ah, jutros, tad je bilo drugačije. – Mislima se vratio u jutarnje sate, kada
su bili sami na stazi i on i dalje imao pare u džepu. Griža savesti ga je obuzimala.
Sve u svemu, nije se lepo ponašao. Stegnuo joj je ruku malo jače.
– Nisi ljuta na mene?
– Ne, budalice, naravno da nisam.
– Nisam hteo da budem zao prema tebi. Sve je to do para. Uvek je sve do
para.
– Nema veze, biće bolje drugi put. Ići ćemo na neko bolje mesto. Otići ćemo
u Brajton na vikend ili tako nešto.
– Naravno, ako budemo imali para. Hoćeš mi pisati uskoro?
– Da.
– Tvoja pisma su jedina stvar koja me drži. Kaži mi kad ćeš mi pisati da
mogu da se nadam pismu.
– Pisaću ti sutra uveče i poslati u utorak, tako ćeš dobiti večernjom poštom
u utorak.
 – Onda, laku noć, draga Rozmeri.
– Laku noć, dragi Gordone.
Ostavio ju je pored šaltera za kupovinu karata. Kada se udaljio nekih
dvadesetak metara, osetio je ruku na ramenu. Okrenuo se naglo. Bila je to
Rozmeri. Gurnula je paklu Gold Flejka, koju je kupila na kiosku za prodaju
duvana, u džep kaputa i otrčala u metro pre nego što je mogao da protestuje zbog
toga.
Lutao je ka kući kroz Merilebon i Ridžents park. Bio je to magloviti kraj
dana. Ulice su bile mračne i prazne, sa čudnim osećajem nedelje uveče, kada su
ljudi umorniji od celodnevne idile, nego od celodnevnog rada. Bilo je, takođe,
veoma hladno. Vetar je ojačao kako je dolazila noć. Oštro besni vetar brije oko
nas. Gordona su bolele noge, jer je hodao više od petnaest milja, a bio je i gladan.
Malo šta je jeo ceo dan. Ujutru je žurio tako da nije čestito doručkovao, a ručak u
Rejvenkroft hotelu nije mogao da se nazove pravim obrokom; od tad nije ništa ni
pojeo. Opet, nije bilo nade da će jesti bilo šta kad dođe kući. Rekao je gospođi
Vizbah da ga neće biti ceo dan.
Kako je stigao do Hempsted rouda, sačekao je na trotoaru da automobili
prođu. Čak i ovde je sve izgledalo mračno i sablasno, uprkos uličnim svetlima i
hladnim neonkama zlatarskih radnji. Oštar vetar je probijao njegovu tanku odeću,
terajući ga da drhti. Oštro besni vetar brije oko nas, savija mlade topole tek
posađene. Završio je poemu, sve je bilo gotovo sem poslednja dva stiha. Ponovo
je razmišljao o ovom jutru - prazni magloviti putevi, osećaj slobode i avanture,
imati ceo dan i ceo svet pred sobom da možeš da odeš da lutaš gde god to poželiš.
Imanje para je to učinilo i to je znao. Sedam i po penija je imao u džepu jutros.
Bila je to mala pobeda nad bogom novca; jutarnje otpadništvo, odmor u šumama
Aštarota21. Ali, takve stvari nikada ne traju dugo. Tvoj novac ode, a sa njim i tvoja
sloboda. Obrežite se, Gospod vam naređuje. A mi smo puzeli, propisno balaveći.
Još jedna kolona automobila je proletela pored. Jedan, posebno ga je primetio,
dugačka, uska stvar, elegantan kao labud, u metalik plavoj i srebrnoj boji. Hiljadu
gvineja mora da košta, pomislio je. U plavo obučeni šofer je sedeo za volanom,
ispravljen, nepokretan, nalik na neku prezrenu statuu. Pozadi u ružičastom
enterijeru, četiri elegantne mlade osobe, dva mladića i dve devojke, pušili su
cigarete i smejali se. Primetio je ta glupa zeka-peka lica. Lica prevelike ružičastosti
i uglađenosti, osvetljene tim specifičnim unutrašnjim sjajem, koji nikada ne bledi
tim toplim zračenjem novca.
Prešao je preko puta. Nema hrane večeras. Ali, opet, imao je naftaru, hvala
bogu; popiće svoju tajnu šolju čaja kad se vrati. U ovom trenutku nije mogao da
vidi ni sebe, ni svoj život bez tih malih odvratnosti. Svaku noć jedno te isto. Nazad

21
Princ pakla u mitologiji
u hladnu usamljenu sobu, gomila zgužvanih papira poeme koja nikada neće doći
do kraja. Bila je to slepa ulica. Nikada neće završiti „Londonska zadovoljstva“,
nikada neće oženiti Rozmeri i nikada neće srediti život. Samo će polako kliziti i
propadati, kliziti i propadati, kao i svi u njegovoj porodici. Ali i gore od njih - dole,
dole u neki odvratan podsvet koji ne može ni da zamisli. Postao je ono što je hteo,
kada je objavio rat novcu. Služi boga novca ili padaj dole - ne postoji treće.
Nešto duboko dole je učinilo da kamene ulice zadrhte. Bio je to metro,
klizeći kroz srednju zemlju. Imao je viziju Londona i zapadnog sveta. Video je
hiljade miliona robova koji se upiru i umiru zarad trona novca. Zemlja izorana,
brodovi plove, rudari se znoje u podzemnim tunelima, službenici jure ka vozu u
osam i petnaest u strahu da će ih šef žive pojesti. Čak i u krevetima sa svojim
ženama, oni su drhtali i bili pokorni. Pokorni kome? Sveštenstvu novca, ružičastim
gospodarima sveta. Višoj klasi. Gomili glupih malih zečeva u kolima od hiljadu
gvineja, brokerima golferima i međunarodnim konglomeratima, lažljivim
advokatima i modernim kicošima, bankarima, urednicima novina, piscima sva
četiri pola, američkim bokserima, ženama pilotima, filmskim zvezdama,
biskupima, priznatim pesnicima i gorilama iz Čikaga.
Kako je prošao još pedesetak metara, poslednja strofa mu se javila. Hodao
je ka kući ponavljajući pesmu u sebi.

Oštro besni vetar brije oko nas

Savija topole zasađene tek
I tamne iz dimnjaka trake
Vrtlog ludi prave, vazduh ih nosi
I pocepane postere vijori
Zvuk voza i klepet kopita
I činovnici što jure u stanicu
Gledaju, drhte i preko krovova maštaju
Misle, i poveraju se ,,oh, zima dolazi,
Bože, sačuvaj me gubitka posla još ove godine!“
I sve bleđa, kako ih hladno koplje zime probada
Misle o kiriji, računima i sezonskim kartama,
Osiguranje, ugalj i dnevnica za čistačicu,
Čizme, školarina i sledeća rata,
Sve zbog dva veća kreveta iz radnje Drega
Jer ako bi u bezbrižan letnji dan
U šumama Aštarota se bludničili
Seti se sada kad hladan vetar duva
Da klekneš pred pravog svoga boga
Gospodara svega, boga novca
Koji vlada našom krvlju, rukama i glavom,
Koji ti daje krov koji vetar zaustavlja
I dajući nekada ga i uzima
Koji te gleda ljubomorno, brine o tebi
O mislima, snovima i tajnim planovima
Koji nam bira reči i bira odelo
I pravi nam plan svakoga dana
Koji nam smiruje bes i ubija nadu
Koji nam kupuje život i pravi od njega igračku
Koji uzima kao trofej slomljenu nadu
Prihvata uvrede i nema zadovoljstva
Koji zauzdava lancima darovitog pesnika
Mornarevu snagu i vojnikov ponos
I pravi ljigavu nepremostivu branu
Između ljubavnika i njegove drage.
 Osmo poglavlje

Kako je sat otkucao jedan, Gordon je zalupio vrata knjižare i krenuo, bolje
rečeno otrčao do ogranka Vestministerske banke, niže niz ulicu.
Polusvesnim pokretom je stezao rever kaputa, držeći ga jako uz sebe. Tu je,
smeštena u gornji unutrašnji džep, stajala stvar u čije postojanje je veoma sumnjao.
Bila je to plava koverta sa američkom markicom. U koverti je bio ček na pedeset
dolara, i ček je glasio na Gordona Komstoka!
Mogao je da oseti četvrtast oblik koverte kako se ocrtava, kao da je bila
vrela. Celo ju je jutro osećao tu, i kad ju je dodirivao i kad nije, kao da je na tom
mestu odjednom postao osetljiviji na dodir. Na svakih desetak minuta je vadio ček
iz koverte i željno ga razgledao. Na kraju krajeva, čekovi su gadne stvari. Bilo bi
grozno da nije primetio neku grešku poput datuma ili potpisa. Pored toga, mogao
ga je i izgubiti - mogao je nestati kao vilinsko zlato.
Ček je stigao iz Kalifornijske revije, američkog časopisa kome je pre par
nedelja, ili meseci, poslao svoju pesmu. Umalo je zaboravio na nju, davno je to
bilo, dok mu jutros nije stigla plava koverta. A koje je tek pismo tu bilo! Nijedan
engleski urednik nikada ne piše pisma na taj način. Bili su „veoma lepo
iznenađeni“ njegovom pesmom. Bila bi im ,,čast“ da je ubace u sledeći broj. Da li
bi im učinio ,,uslugu“ i poslao im još svojih radova? (Da li bi? O, dečko! Što bi
Fleksmen rekao.) I ček koji je uz to došao. Izgledalo je kao neka neslana šala, da
u godini propasti 1934. neko plaća pedeset dolara za pesmu. Ali, ipak, tu je bilo;
bio je tu ček, koji je izgledao sasvim originalno koliko god ga je puta pregledao.
Neće imati mira u glavi dokle god ne bude unovčio ček. Moguće da će ga
banka odbiti, ali je već imao vizije u glavi šta bi sa tim novcem radio. Vizije
devojačkih podlega, vizije boca skupog klareta i krigli piva, vizije novog odela i
kaputa koji je u zalagaonici, vizije o vikendu u Brajtonu sa Rozmeri, vizije velike
šuštave novčanice od pet funti koju će dati Juliji. Na sve to je bilo, naravno, tih pet
funti za Juliju. To mu je bilo prvo u glavi kada je ček stigao. Šta god radio sa
novcem, moraće da da Juliji polovinu. To je bila pravda, znajući koliko je puta
,,pozajmio“ od nje svih ovih godina. Celo jutro ga je misao o Juliji i novcu koji je
sada imao opsedala u najluđim momentima. Bila je to, ipak, nejasno neukusna
misao. Na to bi zaboravio na pola sata, planirao je desetine načina na koje bi
potrošio deset funti, i onda bi se, naravno, setio Julije. Stara dobra Julija. Julija
mora imati svoj deo. Petaka, ako ništa. Čak i tad, to nije bio ni deseti deo onoga
što joj je dugovao. Dvadeseti put, uz tihu slabost, prihvatio je tu misao. Pet funti
ide Juliji.
Banka nije pravila nikakav problem oko čeka. Gordon nije imao bankovni
račun, ali su ga dobro znali jer je gospodin Mek Keni imao račun tu. I pre toga su
isplaćivali uredničke čekove Gordonu. Bilo je to razmišljanje od jednog minuta, a
onda se šalterska radnica vratila.
– U kojim apoenima želite, gospodine Komstok?
– Jedna od pet funti i ostatak po funtu, molim.
Klimavo sočna petica i pet čistih apoena su zašuštale niz mesingani šalter. I
posle njih mu je devojka dodala malu gomilu sitnine. U gospodskom stilu, Gordon
je ubacio novčiće u džep bez brojanja. To je bila neka vrsta bakšiša. Očekivao je
deset funti za pedeset dolara. Dolar mora da je porastao. Novčanica od pet funti,
bila je lepo složena i upakovana u američku kovertu. To je bio Julijin deo. To je
bila svetinja. Odmah će joj to poslati.
Nije išao kući na večeru. Zašto žvakati žilavu teletinu u aspidistralnoj
trpezariji kada imaš deset kinti u džepu - pet kinti, u stvari. Kao da je zaboravio da
je taj novac već bio predodređen za Juliju, u trenutku se nije obazirao da pošalje
Juliji pet funti. Večeras će biti prerano. Pored toga, voleo je taj osećaj u džepu.
Bilo je čudno koliko si se lepo osećao sa novcem u džepu. Ne bogatim, nego
opuštenim, preporođenim, drugačijim. Osećao se kao da je druga osoba u odnosu
na juče. Nije više bio ugnjetena propalica koja pravi tajni čaj iznad naftare u
Viloubed roudu 31. Bio je Gordon Komstok, pesnik, poznat sa obe strane
Atlantika. Knjige: „Miševi” (1932), „Londonska zadovoljstva” (1935).
Razmišljao je o „Londonskim zadovoljstvima” sa savršenim samopouzdanjem.
Izaći će za tri meseca. Format A5 sa belim platnenim koricama. Nije se skoro
toliko lepo osećao kao sad, kad mu se sreća osmehnula.
Otišao je u Princa od Velsa da pojede nešto. Parče pite sa mesom, jedan peni,
pinta crnog piva, devet šilinga, Gold Flejks šiling. Čak i posle takve
ekstravagancije mu je ostalo više od deset funti u ruci – pet, u stvari. Podgrejan
pivom, seo je i razmišljao šta sve može sa pet funti. Novo odelo, vikend na selu,
dan u Parizu, pet dobrih opijanja, deset večera u restoranima u Sohou. U tom
ternutku je shvatio da večeras mora pozvati i Rozmeri i Ravelstona na večeru.
Samo da bi proslavili taj njegov srećan dan. Na kraju krajeva, nije svaki dan kada
ti deset funti, pardon, pet funti padne niotkuda u krilo. Razmišljao je o njima
troma, o dobroj hrani i vinu i o parama koje ga sad nisu opterećivale. I dalje je bio
oprezan. Nije smeo da potroši sve pare, naravno. Ali, opet, mogao je sebi priuštiti
neki trošak. Posle nekoliko minuta je zvao Ravelstona sa telefona u pabu.
– Jesi to ti, Ravelstone? Kažem, Ravelstone! Pazi, večeras moraš sa mnom
na večeru.
Sa druge strane linije, Ravelston je slabašno prigovarao. – Ne, prokletstvo!
JA treba tebe da vodim na večeru. – Ali je Gordon bio ubedljiviji. Gluposti!
Ravelstona je ON zvao večeras. Nevoljno, Ravelston je pristao. Naravno, da, baš
bi mu bilo drago. Bilo je neke prikrivene tuge u njegovom glasu. Pogađao je šta
se desilo. Gordon mora da je odnekud došao do para i sad je hteo da časti. Kao i
obično, Ravelston je smatrao da to nije njegova stvar. Gde bi i išli?
Gordon je bio zahtevan. Ravelston je hvalio te divne male restorane u Sohou,
gde možeš da dobiješ sjajnu večeru za samo pola krune. Ali, restorani u Sohou su
zvučali grozno od trenutka kad ih je Ravelston pomenuo. Gordon nije hteo ni da
čuje za to. Gluposti! Moraju da odu na neko pristojno mesto. To moramo da
učinimo, bez obzira na sve, bila je njegova prva misao; tu može potrošiti dve funte,
makar i tri. Gde obično Ravelston ide? Mođilijani, priznade Ravelston. Ali,
Mođilijani je bio veoma - ali ne! Čak ni preko telefona Ravelston nije mogao da
progovori tu gadnu reč ,,skup“. Da podseti Gordona na njegovo siromaštvo.
Godron nikada nije ni čuo za Mođilijanija, pomislio je. Ali, Gordon je bio
zadovoljan. Mođilijani? Tačno to, u pola devet. Dobro! Na kraju krajeva, ako
potroši i tri funte na večeru imaće i dalje dve funte da kupi sebi nove cipele, sako
i pantalone.
Dogovorio se sa Rozmeri za pet minuta. Nju Albion nije voleo da njihovi
radnici pričaju telefonom, ali njega to sad nije bilo briga. Od onog katastrofalnog
nedeljnog putovanja, čuo se jednom sa njom, ali se nisu videli. Iznenadila se kada
je čula ko je zove. Da li bi išla na večeru sa njim večeras? Naravno! Biće zabavno!
I tako je sve sređeno za deset minuta. Uvek je želeo da se Ravelston i Rozmeri
upoznaju, ali nekako, to je bilo teško da se dogodi. Kako su sve stvari lakše kad
imaš para za trošenje.
Taksi ga je vozio na zapad kroz polumračne ulice. Put od tri milje - i dalje
je to mogao da priušti sebi. Zašto uništiti brod zbog pola kante katrana? Nije više
brinuo o odluci da potroši samo dve funte večeras. Možda će potrošiti i tri funte,
možda tri i po, možda i četiri, ako mu se tako bude sviđalo - ma nek ide život, po
prvi put je rekao. A, da! To je zaboravio! Deo za Juliju. Nije ga još poslao. Nema
veze, poslaće ga prvom prilikom ujutru. Stara dobra Julija! Dobiće svoj deo.
Kako su lepi bili jastuci na sedištima taksija. Zavalio se i nameštao se celim
putem. Pio je pre toga, naravno - popio je dva na brzaka, možda i tri, pre nego što
je krenuo u restoran. Taksista je bio tip stoičkog filozofa sa licem opaljenim
vremenom i znalačkim pogledom. On i Gordon su se razumeli. Našli su se u baru
gde je Gordon bio pre toga. Kako je stigao do Vest Enda zastao je, bez reči pored
diskretnog paba na uglu. Znao je šta Gordon misli. Gordon je želeo jedno na
brzaka. I taksista je, takođe, isto želeo. Naravno, pića su bila na Gordona - to je,
takođe, bilo jasno.
– Čitaš mi misli. – reče Gordon dok je izlazio.
– Da, gospodine.
– Ja bih da popijem jedno na brzaka.
– Znam da želite, gospodine.
 – Da li i ti možeš da popiješ sa mnom jedno?
– Kad ima volje, ima i načina. – reče mu taksista.
– Hajdemo unutra. – reče Gordon.
Naslonili su se na mesingani bar, lakat pored lakta, palivši dve taksistine
cigarete. Gordon se osećao lepo i skupo. Imao je želju da taksisti ispriča svoju
životnu priču. Barmen u belom im se približio.
– Izvolite, gospodo – reče barmen.
– Džin. – reče Gordon.
– Nek bude dva – reče taksista.
Kucnuli su se, opuštenije nego ikada.
– Za mnoga srećna vraćanja – reče Gordon.
– Danas vam je rođendan, gospodine?
– Metaforički, možda. Neka vrsta predrođendana, kako bih to nazvao.
– Nisam ja toliko obrazovan – reče taksista.
– Pričao sam u simbolima – reče Gordon.
– Engleski je sasvim dovoljan za mene. – reče taksista.
– To je bio Šekspirovski govor – reče Gordon.
– Vi mora da ste neko ko se bavi književnošću, zar ne, gospodine?
– Zar su me toliko pojeli moljci?
– Ne, niste pojedeni moljcima. Samo izgledate kao intelektualac.
– Tu ste u pravu. Ja sam pesnik.
– Pesnik! E, od svih nas treba po neko na ovome svetu – reče taksista.
– A tek što je svet dobar. – reče Gordon.
Misli su mu lirski napredovale večeras. Popili su još jedan džin i krenuli su
u taksi mada su malo posrtali, posle još jednog džina. To je bilo ukupno pet pića
za Gordona večeras. Osećao je alkohol u sebi. Kao da je džin tekao kroz vene
pomešan sa krvlju. Uvalio se u ugao sedišta, gledajući svetla grada kako probijaju
mrak. Zlokobne crvene i plave neonke su ga sad zadovoljavale. Kako je glatko
taksi išao. Više kao gondola nego kao automobil. To je imanje para učinilo. Pare
su podmazivale točkove. Razmišljao je o večeri ispred sebe; dobra hrana, dobro
vino, dobra priča i iznad svega, nema brige o novcu. Nema više cicijašenja sa
šilinzima, i ,,ne, to ne možemo da priuštimo” ili ,,ne smemo da na to trošimo”!
Rozmeri i Ravelston će pokušati da ga spreče da bude ekstravagantan. On će ih
ućutkati. Potrošiće do poslednje pare ako se tako bude osećao. Svih deset funti u
trošak. U stvari, pet funti. Misao o Juliji mu je proletela kroz glavu i ubrzo nestala.
 Bio je prilično trezan kada je stigao u Mođilijani. Ogromni vratar, nalik na
voštanu figuru, pre nego na čoveka, stao je i otvorio vrata taksija. Njegovo oko je
ponižavajuće pogledalo Gordonovu odeću. Nije baš da ste morali da se „oblačite”
za Mođilijani. Bilo je i onih boemski obučenih tamo, naravno; ali znalo se kakav
boem možeš da budeš tu, a Gordon nije tako bio obučen. Gordona nije bilo briga.
Poželeo je taksisti lepo veče i častio ga sa par šilinga preko cene, što je učinilo da
ga vratar gleda manje zlobno. U tom trenutku se Ravelston pojavio na vratima.
Vratar je, naravno, znao Ravelstona. Izašao je na trotoar, ta visoka aristokratska
figura, pomalo stidljiv, pogleda koji je išao negde u daljinu. Već je brinuo koliko
će para Gordona koštati večera ovde.
– Ah, tu si, Gordone!
– Zdravo, Ravelstone! Gde je Rozmeri?
– Moguće da te čeka unutra. Ja ne znam kako ona izgleda. Hteo sam da ti
kažem, Gordone, pazi ovako! Pre nego što uđemo hteo sam da...
– E, evo je.
Dolazila je prema njima brzo i rasterećeno. Prolazilaje kroz masu sa aurom
malog razarača koji klizi između velikih i tromih teretnjaka. Bila je lepo obučena,
kao i obično. Ravan šešir je namestila na najprovokativniji način. Gordonu srce
zaigra. Bila je to devojka za njega. Bio je ponosan što je Ravelston može videti.
Bila je veoma vesela večeras. Kao da joj je na licu pisalo da neće pokušavati da
podseti Gordona na njihov poslednji sastanak i katastrofu koja se desila. Možda je
čak i bila mnogo pričljiva, kada ju je Gordon predstavio i kada su ušli unutra. Ali,
Ravelstonu se odmah svidela. Stvarno, ko god da je upoznao, svima se svidela.
Unutrašnjost restorana je oduševila Gordona u trenutku. Bio je toliko preterano
lep i umetnički sređen. Tamni drveni stolovi, kalajni svećnjaci, slike modernih
francuskih slikara na zidovima. Jedna, ulična scena, ličila je na Utrila. Gordon je
prodrmao ramena. Prokletstvo, čega se sad plaši? Novčanica od pet funti bila je u
koverti u džepu. To su bili Julijinih pet funti, naravno, to nije hteo da potroši. Opet,
samo posedovanje toga mu je dalo dodatni motiv. To je bila vrsta talismana.
Krenuli su ka stolu u uglu - Ravelstonovom omiljenom stolu - na daljem kraju
restorana. Ravelston je uhvatio Gordona za ruku i povukao ga malo nazad, da ga
Rozmeri ne bi čula.
– Gordone, saslušaj me!
– Šta?
– Pazi, JA tebe večeras izvodim na večeru.
– Glupost, ja ću da platim.
– Znam da bi hteo. Ali mi je neprijatno da te gledam da trošiš tolike pare.
– Večeras ne pričamo o parama – reče Gordon.
 – Pola-pola onda – reče Ravelston.
– Ja plaćam. – reče odsutno Gordon.
Ravelston odusta. Debeli sedi konobar, Italijan stajao je i smejao se pored
stola u uglu. Ali smešio se Ravelstonu, ne Gordonu. Gordon sede sa osećajem da
mora brzo da se istakne. Sklonio je meni koji je konobar doneo.
– Prvo da vidimo šta ćemo da pijemo – reče.
– Za mene pivo. - reče Ravelston, sa vrstom sumorne žurbe. – Pivo je jedino
piće koje volim.
– Ja, takođe. – reče Rozmeri.
– O, prokletstvo! Moramo piti vino. Šta ćemo, crno ili belo? Donesite mi,
molim Vas, vinsku kartu. – reče konobaru.
– Onda hajdemo da pijemo beli Bordo. Medok ili Sen Julijen ili tako nešto.
– reče Ravelston.
– Ja obožavam Sen Julijen. – reče Rozmeri, koja je samo znala da je Sen
Julijen najjeftinije vino na listi.
U sebi, Gordon se nervirao. Tu smo, dakle. Oni su se danas uortačili protiv
mene. Hoće da me spreče da trošim pare. Biće to ona mrzovoljna ,,ne možeš ti to
da priuštiš” atmosfera koja će lebdeti iznad svega. Sve više je imao želju da bude
ekstravagantan. Pre samo jednog trenutka bi se složio za Burgundi. Sad je odlučio
da moraju da piju nešto skupo - nešto ekskluzivno, nešto što nikada nisu.
Šampanjac? Nikada mu ne bi dozvolili da naruči šampanjac.
– Imate li slučajno Asti? – reče konobaru.
Konobar se zaprepasti, kao da je video duha. Sad je tek shvatio da je Gordon,
a ne Ravelston domaćin. Odgovorio je sa uobičajenom mešavinom francuskog i
engleskog kojim je pričao.
– Asti, misje? Da, misje. Veoma bien Asti! Asti Spumanti. Tre fin! Tre vif!
Ravelstonov zabrinut pogled uhvati Gordona preko stola. Ne možeš to da
priuštiš, pogled je govorio.
– To je jedno od onih penušavih vina? – reče Rozmeri.
– Veoma penušavo, madam. Veoma živo vino. Tre vif! Pop! – njegove
debele ruke počeše da imitiraju kaskade pene.
– Asti – reče Gordon pre nego što ga je Rozmeri zaustavila.
Ravelston je izgledao mizerno. Znao je da će Asti koštati Gordona deset ili
petnaest šilinga po flaši. Gordon se pravio kao da to ne primećuje. Počeo je da
razmišlja o Stendalu - podsetio se grofice od Sanseverina i njenog „fors vin d
Asti”. Stigao je Asti u kofi sa ledom - greška, da se Ravelston pitao. Izlete čep.
Pop! Divlje penušavo vino kliznu u široke ravne čaše. Nekim čudom se atmosfera
promeni. Nešto se svima troma dogodilo. Čak i pre nego što su počeli da piju vino,
magija kao da je delovala. Rozmeri je prestala da bude nervozna, Ravelston nije
brinuo o ceni, a Gordon je odustao od želje da bude ekstravagantan. Jeli su ringlice
sa maslacom i hlebom, prženog, pa pečenog fazana sa sosom od hleba i krompira.
Ali, uglavnom su pili i pričali. Kako su sjajno pričali - ili je barem to tako
izgledalo. Pričali su o prokletstvima modernog života i prokletstvima modernih
knjiga. O čemu drugom pričati danas? Kao i obično (ali oh, kako je drugačije sad
kad imaš pare u džepu i stvarno ne veruješ u to što pričaš), Gordon je prešao na
mrtvilo i zlo doba u kojem živimo. Pisma iz Francuske i mitraljezi! Filmovi i Dejli
mejl! To je bila istina do koske kad se šetaš ulicama sa par bakrenjaka u
džepovima; ali sad je sve zvučalo kao vic. Bilo je zabavno - i JESTE zabavno -
kada jedeš dobru hranu i piješ dobro vino - da pričaš kako je ceo svet mrtav, truo
i propao. Bio je duhovit kada se uhvatio moderne književnosti; svi su bili duhoviti.
Sa jakim cinizmom, još neobjavljeni Gordon, pljuvao je reputaciju po reputaciju.
Šov, Jejts, Eliot, Džojs, Haksli, Luis, Hemingvej - svaki sa nekom bezbrižnom
rečenicom ili dve, bili su sahranjeni. Kako je ovo sve bilo zabavno, samo da može
da potraje. Gordon je verovao da MOŽE da potraje. Od prve boce Astija Gordon
je popio tri čaše, Ravelston dve, a Rozmeri jednu. Gordon je postao svestan da ga
devojka sa stola pored posmatra. Visoka elegantna devojka, ružičaste kože i divnih
našminkanih očiju. Bogata, očigledno; jedna od one lovatorske inteligencije. Bio
joj je interesantan - pitala se ko je on. Gordon je shvatio da namerno pravi neke
šale koje bi njoj bile zanimljive. I BIO je zabavan, tu nije bilo sumnje. To je,
takođe, bio novac. Novac je podmazivao točkove - točkove misli, kao i točkove
taksija.
Ali, nekako, druga boca Astija nije bila uspeh kao prva. Za početak, bilo je
malo neprijatnosti prilikom poručivanja. Gordon je pozvao konobara.
– Imaš li još jednu bocu ovoga?
Konobaru zasijaše oči. – Da misje, naravno, misje!
Rozmeri se prenu i udari Gordona ispod stola nogom. – Ne, Gordone, ne!
Ne smeš!
– Ne smem šta?
– Da poručiš još jednu bocu, mi ne želimo.
– O, prokletstvo! Još jednu konobar.
– Da, misje.
Ravelston je češkao nos. Sa očima punim optuživanja, gledao je Gordona
preko vinske čaše. – Pazi, Gordone, ja hoću da platim ovu turu, na mene je red.
– Gluposti! – odgovori Gordon.
– Uzmi onda pola boce. – reče mu Rozmeri.
 – Celu bocu, konobar. – reče Gordon.
Posle toga ništa više nije bilo isto. I dalje su pričali, smejali se, prepirali, ali
ništa nije bilo isto. Elegantna devojka pored više nije gledala Gordona. Nekako,
Gordon je prestao da bude zanimljiv. Kao da je bila greška poručiti još jednu bocu.
Kao kupati se po drugi put letnjeg dana. Koliko god da je vruć dan, koliko god da
si uživao u prvom kupanju, uvek ti je žao kad uđeš u kadu po drugi put. Magija iz
vina je nestala. Kao da su mehurići slabije išli, kao da se polako pretvarala u
izvetrelu ljigavu tečnost kojom si se polunalivao da bi je pio, a pola iz nade da ćeš
se što pre napiti. Gordon je sad i stvarno bio, mada možda tajno, pijan. Jedna
polovina njega je bila pijana, a druga polutrezna. Počeo je da oseća onaj čudan
magloviti osećaj, kao da su ti se crte lica otromboljile, a prsti otekli, osećaj koji
imaš u drugoj fazi pijanstva. Ali je trezna polovina i dalje bila glavna, barem što
se tiče spoljašenjeg rasuđivanja. Razgovor je postajao sve više i više monoton.
Gordon i Ravelston su pričali u diskretnom hladnom maniru kao dvojica ljudi koji
se ne osećaju prijatno, a to žele da sakriju. Pričali su o Šekspiru. Razgovor se sveo
na dugačku diskusiju o smislu i značenju Hamleta. Bilo je to veoma dosadno.
Rozmeri se suzdržavala da ne zevne. Dok je Gordonova trezna polovina pričala,
pijana je stajala sa strane i slušala. Pijana polovina je bila veoma ljuta. Upropastili
su mu veče, prokleti bili. Zbog njihove priče o drugoj flaši. Sad je hteo da se
propisno napije i da završi sa svime. Od šest čaša druge flaše popio je četiri - jer
Rozmeri nije htela više vina. Ali ne možeš se propisno napiti od ovog blagog pića.
Pijana polovina je želela još i još pića. Pivo od pola litra i nešto kratko! Pravo
odvaljujuće piće! To je nameravao da pije posle. Mislio je o pet funti koje mu stoje
u unutrašnjem džepu. I dalje je morao da ih čuva, kako god.
Sat, koji je negde bio sakriven kod Mođilijanija, otkucao je deset sati.
– Hoćemo da se kupimo? – upita Gordon.
Ravelstonove oči su gledale molećivo preko stola. Daj da podelimo račun,
govorile su. Gordon ga je ignorisao.
– Ja glasam da idemo u kafe Imperijal – reče.
Račun ga nije otreznio. Nešto preko dve funte je bila večera i tridesetak
penija za vino. Nije hteo da drugi vide račun, naravno, ali su ga videli kako plaća.
Bacio je četiri funte na sto i rekao opušteno, „zadržite kusur”. Tako mu je ostalo
desetak penija pored pet funti. Ravelston je pomogao Rozmeri oko kaputa; kad je
videla kako Gordon opušteno baca novčanice na sto, otvorila je usta u neverici.
Nije ni imala pojma da će večera izneti negde oko četiri funte. Užasnula se, videvši
da je on bacio pare na tako nešto. Ravelston je izgledao sumorno i osuđujuće.
Gordon je prokleo njihov pogled ponovo. Zašto se toliko brinu? Mogao je to da
priušti, zar ne? I dalje ima petaka. A i neće biti njegova krivica ako ode kući sa
penijem u džepu. Ali, napolju je bio trezniji i mnogo svesniji nego pre pola sata.
 – Bolje da uhvatimo taksi do kafe Imperijala. – rekao je.
– Hajdemo peške! – reče Rozmeri – To je blizu.
– Ne, ići ćemo taksijem.
Seli su u taksi i odvezli se, Gordon je sedeo kraj Rozmeri. Polusvesno je
prebacio ruku preko nje, uprkos Ravelstonovom prisustvu. U tom trenutku je nalet
hladnog vazduha prošao kroz prozor i udario direktno u Gordonovo čelo. To ga je
šokiralo. To je bio jedan od onih trenutaka, nalik na buđenje u sred noći, kad čvrsto
spavaš, a neko te probudi kako bi ti saopštio strašnu istinu - da si osuđen da umreš,
da je tvoj život propast. Za minut je bio potpuno trezan. Znao je sve o sebi i o
groznoj prevari koju je činio - znao je da je spiskao pet funti na gluposti i da će
spiskati još pet koje je namenio Juliji. Imao je kratku, ali veoma živu viziju Julije,
sa njenim licem i sedom kosom, hladnoćom u njenoj maloj sobi. Jadna dobra
Julija! Julija, koja se celog života žrtvovala zbog njega, od koje je pozajmljivao
funtu za funtom, i sad nije imao ponosa da zadrži tih pet funti! Ustuknuo je od te
misli; pobegao je u pijanstvo kao u izbeglištvo. Brzo, brzo, otrezniću se. Pića, pića,
još pića! Vratiti to prvo bezbrižno pijanstvo! Napolju ga je mamio još otvoreni
šareni prozor italijanske prodavnice. Taksi je stao. Gordon poče da se provlači
preko Rozmerinih kolena.
– Gde ćeš, Gordone?
– Da vratim to lepo pijanstvo. – reče Gordon, izlazeći na trotoar.
– Šta?
– Vreme je da cirnem nešto. Pabove će pozatvarati za pola sata.
– Ne, Gordone, ne! Nećeš ništa više da piješ. Dosta si već popio.
– Čekaj.
Vratio se, noseći pažljivo litarsku flašu Kijantija. Prodavac je otvorio radnju
zbog njega i posle je ponovo stavio katanac. Ostali su shvatali da je on sada pijan
- mora da je pio i pre nego što su se našli. Oboje su se osećali postiđeno. Otišli su
u kafe Imperijal, ali misao koja im je od početka bila u glavi je da Gordona
sprovedu u krevet, što je pre moguće. Rozmeri je šaputala iza Gordonovih leđa:
„Molim te, ne daj mu da pije više.” Ravelston se durio bespomoćno. Gordon je
marširao ispred njih prema slobodnom stolu, nezainteresovan pogledima ostalih
oko njega, koji su bili upereni na vinsku bocu koju je nosio pod rukom. Seli su i
poručili kafu, i sa dosta poteškoća, Ravelston je ubedio Gordona da ne poručuje i
brendi uz to. Sve troje su se osećali neprijatno. Bilo je odvratno zagušljivo u toj
kafani, veoma vruće i previše glasno od buke - koju je izazivalo nekoliko stotina
glasova, zveckanja tanjira i čaša i naizmenična dreka benda. Sve troje su želeli da
izađu naoplje. Ravelston je i dalje bio zabrinut zbog računa. Rozmeri je bila
zabrinuta jer je Gordon bio pijan, a Gordon je bio nemiran i žedan. Želeo je da
dođe tu, ali čim je došao, želeo je da pobegne odatle. Pijana polovina je želela da
se zabavlja. A pijana polovina nije htela da bude dugo zanemarivana. Pivo, pivo!
- vikala je. Gordon je mrzeo ovo pretrpano mesto. Imao je viziju paba i točionice
sa velikim buradima piva i kriglama sa penom na vrhu. Gledao je na sat. Bilo je
skoro pola jedanaest i pabovi, čak i u Vestministeru, su se zatvarali. Ne sme da
propusti pivo. Flaša vina bila je za posle, kad se pabovi zatvore. Rozmeri je sedela
preko puta njega, pričala sa Ravelstonom, nelagodno, ali sa dozom preteranog
pretvaranja da se lepo provodi i da joj ništa drugo nije važno. I dalje su veoma
bezrazložno pričali o Šekspiru. Gordon je mrzeo Šekspira. Kako je posmatrao
Rozmeri, obuzela ga je divlja perverzna želja za njom. Bila je laktovima
naslonjena na sto; mogao je jasno da vidi njene male grudi kroz haljinu. Došlo mu
je kao šok da ju je video golu, što ga je još jednom umalo otreznilo. Ona je bila
njegova devojka. Mogao ju je imati kad god je to hteo! I nek mu bog pomogne,
imaće je večeras! Zašto da ne? To bi bilo dobro okončanje večeri. Mogli su naći
mesto za sebe veoma lako; bilo je dosta hotela oko Šaftezburi avenije u kojima ne
postavljaju pitanja dokle god plaćaš račun. I dalje je osećao tu želju. Osećao je
njeno stopalo ispod stola, misleći da će joj time dati neki znak, a u stvari je samo
grubo zakačio. Odmakla je nogu od njega.
– Hajdemo odavde. – rekao je odjednom, i ustao odmah.
– Da, hajdemo. – reče Rozmeri sa olakšanjem.
Bili su opet u Ridžent stritu. Dole, na levo, Pikadili cirkus je sijao, kao užasni
bazen svetlosti. Rozmeri pogleda prema autobuskoj stanici preko puta.
– Prošlo je pola jedanaest. – reče sumnjičavo. – Moram da se vratim do
jedanaest.
– O, ne, hajdemo u neki pab. Ne mogu da propustim pivo.
– Ne, ne, Gordone! Nema više pabova za večeras. Ne smeš da piješ više. Ne
dozvoljavam ti.
– Nema veze, dođi ovamo.
Uhvatio ju je za ruku i poveo je niz Ridžent strit, držeći je jako, kao da se
plašio da će mu pobeći. Za trenutak je zaboravio na Ravelstona. Ravelston ih je
pratio, pitajući se da li da ode ili da ostane da pazi na Gordona. Rozmeri se otimala,
ni malo joj nije prijao način na koji ju je Gordon vukao.
– Gde me vodiš, Gordone?
– Iza ugla, u mrak. Hoću da se ljubimo.
– Ja ne želim da se ljubim.
– O, da, želiš.
– Ne!
– Da!
 Popustila je. Ravelston je čekao na uglu pored Ridžent Palasa, ne znajući šta
da radi. Gordon i Rozmeri su nestali iza ugla i skoro odmah su upali u mračnu
usku ulicu. Lica prostitutki, nalik na lobanje posute puderom su ih posmatrala sa
nekoliko prozora. Rozmeri se uplašila od njih. Gordonu je sve to bilo zabavno.
– Misle da si jedna od njih. – rekao joj je.
Stavio je flašu na trotoar, pažljivo uza zid, a onda ju je odjednom uhvatio i
pribio od pozadi. Želeo ju je jako i nije hteo da troši vreme na predigre. Ljubio ju
je po celom licu, trapavo i grubo. Pustila ga je za trenutak da to radi, ali se uplašila;
njegovo lice je bilo tik uz njeno, a bilo je tako bledo, strano i neprijatno. Veoma
se osećao na vino. Ona se borila i okretala lice na drugu stranu tako da je mogao
da joj ljubi samo kosu i vrat.
– Gordone, ne smeš!
– Ne smem šta?
– Šta to radiš?
– Šta misliš, šta radim?
Pribio ju je leđima uza zid i sa pokretima pijanog čoveka pokušao da joj
zadigne prednji kraj haljine. To mu je, naravno, loše išlo. U tom trenutku se ona
razbesnela. Borila se besno, sklanjajući mu ruku na stranu.
– Gordone, prekini odmah!
– Zašto?
– Ako ne prekineš, udariću te.
– Da me udariš?! Zar nisi samovoljno došla u mrak?
– Pusti me, stvarno ću...
– Seti se prošle nedelje. – rekao je poluželjno.
– Gordone, ako ne prekineš, stvarno ću te udariti, ne šalim se.
– Nećeš.
Gurnuo je ruku pod haljinu. Taj potez je bio veoma grub, samim tim što tako
nešto nikada nije uradio. To je videla na njegovom licu. Nije za njega u tom
ternutku bila više Rozmeri nego samo devojka, samo telo. To je bilo ono što ju je
uznemirilo. Borila se i uspela je nekako da se oslobodi njega. Krenuo je za njom i
uhvatio ju je za ruku. Udarila ga je po sred lica, što je jače mogla, i pobegla daleko
od njegovog dometa.
– Zašto si to uradila? – rekao je to, osećajući da mu je vilica utrnula, ali ga
još nije bolela.
– Ne mogu da trpim ovakve stvari, idem kući. Biće sve drugačije sutra.
– Bogami, ne! Ti ideš sa mnom. Ideš u krevet sa mnom.
 – Laku noć! – reče ona i pobeže niz mračnu ulicu.
Za trenutak je hteo da je prati, ali su mu noge bile preteške. Nije ni bilo
vredno toga, u svakom slučaju. Odbauljao je do mesta gde ga je Ravelston i dalje
čekao, tužno i usamljeno, delom razočaran zbog Gordona, a delom zbog toga što
je pokušavao da ne primeti dve prostitutke koje su bile u patroli iza njega. Gordon
je izgledao dobro pijan, pomisli Ravelston. Kosa mu je pala preko čela i jedna
strana lica mu je bila mrtvački bleda, a druga je bila crvena, tamo gde ga je
Rozmeri ošamarila. Ravelston je pomislio da to mora biti crvenilo od pića.
– Šta je bilo sa Rozmeri? – upita ga.
– Otišla je. – reče Gordon i mahnu rukom, misleći da je time sve objasnio.
– Ali, noć je još mlada.
– Vidiš, Gordone, mislim da ti je vreme za krevet.
– Da, jeste, ali ne da u njega idem sam.
Stao je na ivičnjak gledajući u tajanstvenu ponoć. Za trenutak se osećao
mrtvim. Lice mu je gorelo. Celo telo je bilo užasnuto, oteklo i uplašeno. Glava mu
je bila na granici pucanja. Nekako je osećao da mu svetlost smeta. Gledao je
reklame na zgradama kako se pale i gase, sijajući crveno i plavo, svetleći gore-
dole - odvratno, grešni ostatak proklete propadajuće civilizacije, nalik na svetla
koja i dalje gore sa broda koji tone. Uhvatio je Ravelstona za ruku. Rukom mu je
dao znak koji je opisivao ceo Pikadili cirkus.
– Svetla u paklu mora da izgledaju baš tako.
– Ne želim ni da zamislim.
Ravelston je pogledom tražio prazan taksi. Mora odvesti Gordona u krevet
bez daljeg odlaganja. Gordon se pitao da li je u sreći ili u agoniji. Taj gorući,
izjedajući osećaj je bio odvratan. Polutrezna polovina se još nije ugasila. Trezna
polovina je i dalje hladnokrvno znala šta je uradio i šta radi. Počinio je gluposti
zbog kojih će sutra hteti da se ubije. Proćerdao je pet funti na bezumnu
ekstravaganciju, opljačkao je Juliju i uvredio Rozmeri. I sutra, oh, sutra će biti
trezan. Idi kući, idi kući! - vikala je trezna polovina. Jebi se! - vikala je pijana
polovina. Pijana polovina je i dalje želela provod. A pijana polovina je bila
snažnija. Ulični sat, negde preko puta, upao mu je u oči. Dvadeset do jedanaest.
Brzo, dok se pabovi ne zatvore! Napred! La gorge m’ard22! Ponovo su mu misli
otišle na pesništvo. Osetio je nešto okruglo pod rukom i otkrio da je to bila flaša
Kijantija, i otvorio ju je. Ravelston je pokušavao da mahanjem dozove taksistu.
Čuo je glasan smeh prostitutki. Okrenuo se i na svoj užas video Gordona kako
jedva drži flašu i pije iz nje.

22
Vapi moje grlo!
 – Gordone!
Poleteo je prema njemu i spustio mu ruku. Nešto vina se prosulo niz
Gordonovu košulju.
– Tako ti svega, budi oprezan! Ne želiš da te policija uhapsi zbog toga?
– Hoću da pijem. – reče Gordon.
– Ali, prokletstvo, ne možeš da piješ ovde.
– Vodi me u pab – reče Gordon.
Ravelston je razočarano trljao nos. – O, Bože! Pretpostavljam da je to bolje
od napijanja na trotoaru. Hajdemo u pab, tamo ćemo da pijemo.
Gordon je pažljivo zatvorio vino. Ravelston ga je vodio pored cirkusa,
Gordon mu se naslanjao na ruku, ali ne zato što mu je potrebna podrška, jer se i
dalje osećao čvrsto na nogama. Zaustavili su se na pešačkom ostrvu, a onda, kada
nije bilo pešaka prešli su dalje i došli do Hejmarketa.
U pabu, vazduh je bio vlažan od piva. Kao da je pivska magla bila prošarana
glatkom oštrinom viskija. Niz šank je sedeo red muškaraca, pokušavajući, sa
faustovskom upornošću, da popije što više pića pre nego što otkuca jedanaest.
Gordon se lako provlačio kroz masu. Nije bio u raspoloženju da mu je bitno
nekoliko laktanja i gurkanja. U trenutku je uspeo da se uglavi na šank, između
reklame za Ginis pored koje je pio trgovački putnik, i visokog, širokog, čoveka
nalik na oficira sa velikim brkovima, čija se cela priča svodila na ,,Š’a more to?”
i „Šta, šta”. Gordon baci novčić na šank mokar od piva.
– Veliko crno pivo, molim.
– Nemamo veliko! – viknu iznervirana šankerica, brišući čaše za viski, a
jednim okom gledajući u sat.
– Čaše za veliko pivo su ti na gornjoj polici, Efi! – viknu vlasnik iza
njegovog ramena, sa druge strane bara.
Šankerica se brzo uhvati točilice. Ogromna čaša je bila pred njim. Podigao
ju je. Koliko je bila teška! Pinta čiste vode je bila teška oko pola kilograma. Nek
se sve nosi u đavola! Hop na eks! Veliki, ogromni gutljaj piva mu je proleteo kroz
grlo. Stao je da udahne vazduh i osetio je blagu mučninu. Daj još jedno. Hop, na
eks! Ovo ga je umalo oborilo sa nogu. Ali drži ga se, drži ga se! Kao da je kaskada
piva koja mu je kliznula niz grlo malo zapušila uši pa je jedva čuo kad je gazda
viknuo: „Poslednja tura, gospodo, molim vas”. Za trenutak je sklonio pogled sa
čaše i udahnuo vazduh. Sad poslednje. Hop, na eks! Aha! Gordon spusti čašu.
Prazna, u tri gutljaja. Nije loše. Zazveckao je njom po šanku.
– Ej, daj mi još jedno, brzo!
– Š’a more to? – uzviknu oficir.
 – Baš ti se žuri, zar ne?- reče trgovački putnik.
Ravelston je bio dalje od šanka i stešnjen između dvojice ljudi, video je šta
Gordon radi. Pokušavao je da ga dozove „Hej, Gordone!” rekao je i odmahnuo
glavom, isuviše stidljiv da bi vikao pred svima. „Nemoj da piješ više”. Gordon je
stajao čvrsto na nogama. I dalje mu se mutilo, ali je bio potpuno svestan svega.
Glava kao da mu je otekla do neverovatne veličine, i celo telo je imalo taj odvratan,
grozan otekli osećaj. Malaksalo je podigao novu čašu. Sad ga nije hteo. Sam miris
mu je bio mučan. Bilo je to samo grozno, bledožuto piće groznog ukusa. Skoro
kao mokraća! Krigla toga da mu završi u stomaku, grozno! Ali, sad nema
povlačenja! Zbog čega sam drugo ovde? Popij ga odmah! Eto, toliko je blizu
mene. Tako, polako podigni i samo će da krene. Hop, ne eks!
U tom trenutku se dogodila strašna stvar. Njegovo grlo se zatvorilo i pivo je
ostalo da peni u ustima. Krenuo je preko njega ceo talas piva. Davio se u pivu kao
brat Petar iz Ingoldsbi legendi. Upomoć! Pokušao je da viče, ali se davio i ispustio
je čašu. Nastao je haos oko njega. Ljudi su poskakali, pokušavajući da izbegnu
bujicu piva. Krak! Pala je čaša. Gordon se pokušao uspraviti. Ljudi, ogledala, sve
je krenulo u krug oko njega. Padao je i gubio svest. Jedino šta mu je bilo vidljivo
bio je crni uspravni oblik, jedini trag stabilnosti u svetu koji se okreće - drška
točilice. Pokušao je da se čvrsto uhvati za nju. Ravelston polete ka njemu.
Šankerica, takođe, ogorčeno polete ka njemu. Svet, koji se okretao, polako
je usporavao i stao. Gordonov mozak je sad bio čist.
– Ej, šta se kačiš, koji moj, za točilicu?
– Pogledaj moje pantalone. – vikao je trgovački putnik.
– Da, ali šta se vešaš za točilicu, koji moj?
Gordon se okrenuo na stranu. Duguljasto lice oficira ga je gledalo sa mokrim
brkovima sa kojih se cedilo pivo.
– Ona me pita, što se pridržavam za točilicu?
– Š’a more to? Šta?
Ravelston se probio između nekoliko ljudi i stigao do njega. Stavio je svoju
jaku ruku oko Gordonovog struka i podigao ga na noge.
– Stani kako treba, tako ti svega, pijan si.
– Pijan? – reče Gordon.
Svi su mu se smejali. Ravelstonovo bledo lice je pocrvenelo. – Dva i po
koštaju dva piva. – reče ogorčeno šankerica. – A šta ćemo za moje pantalone? –
reče trgovački putnik.
– Ja ću platiti za pivo. – reče Ravelston. I to je i uradio. – Sad, hajmo napolje,
pijan si.
 Poveo je Gordona prema vratima, sa jednom rukom na njegovom ramenu, a
u drugoj držeći flašu Kjantija koju je od njega uzeo ranije. Gordon se nekako
oslobodio. Mogao je da hoda, održavao je ravnotežu. Rekao je odmerenim tonom:
– Kažeš da sam bio pijan?
Ravelston ga uhvati ponovo za ruku. – Da, bojim se da je tako. Veoma.
– Plovim, plovim, plovim po moru, lepo lepo plovim. – zapevao je Gordon.
– Gordone, ti JESI pijan. Što pre odeš u krevet, to bolje po tebe.
– Prvo skloni brvno iz oka svoga, pa onda pazi na trun u oku brata svojega.
– reče Gordon.
Ravelston ga je već izveo na ulicu. – Bolje da potražimo taksi sada. – reče,
gledajući niz ulicu.
Izgledalo je kao da nema taksija nigde. Ljudi su glasno izlazili iz paba, koji
se polako zatvarao. Gordon se osećao bolje na svežem vazduhu. Glava mu nikada
nije bila treznija. Crveni đavolji zrak neonskog svetla, negde u daljini, naveo ga je
na sledeću sjajnu ideju. Uhvatio je Ravelstona za ruku.
– Ravelstone, moj Ravelstone!
– Šta je sad?
– Hajde da pokupimo neke kurve.
Uprkos Gordonovom pijanom stanju, Ravelston je bio šokiran.
– Moj dragi prijatelju, ne smeš to da uradiš.
– Nemoj da se ponašaš kao da si viša klasa, što?
– Pa kako bi i mogao, prokletstvo, taman si se pozdravio sa Rozmeri, a ona
je tako divna devojka.
– Noću su sve mačke sive. – reče Gordon, sa osećajem da mu je glas bio
prosvetljen blagim cinizmom.
Ravelston je odlučio da ignoriše ovu provokaciju. – Hajde bolje da pešačimo
do cirkusa Pikadili. – reče. – Tamo ima dosta taksista.
Pozorišta su se praznila. Bujica ljudi i reka automobila su išli gore-dole, po
sablasno mrtvačkom uličnom svetlu. Gordonov mozak je bio potpuno svestan.
Znao je za gluposti i greške koje je već počinio i koje je nameravao da počini. A
na kraju, to jedva da je i vredelo. Sve je to gledao kao iz neke velike daljine, kao
nešto što se vidi sa pogrešne strane teleskopa, svojih trideset godina, protraćen
život, praznu budućnost, Julijinih pet funti, Rozmeri. Rekao je sa dozom
filozofskih primesa:
– Pogledaj ove neonke. Pogledaj onu groznu plavu na prodavnici guma. Kad
vidim ta svetla, znam da sam prokleta duša.
 – Prilično. – reče Ravelston, koji ga nije slušao. – Eno ga taksi! – mahao mu
je. – Prokletstvo! Nije me video. Čekaj me ovde sekund.
Ostavio je Gordona pored stanice metroa i pojurio preko ulice. Na nekoliko
trenutaka su Gordonove misli otupele. Onda je bio svestan dva jaka mlada lica,
nalik na lica malih predatora, kako mu prilaze. Imale su našminkane obrve i šešire
koji su bili neka vrsta vulgarne verzije Rozmerinog. Merkali su se. To mu se činilo
da traje već nekoliko minuta.
– Ćao, Dora! Ćao, Barbara! (Znao je njihova imena, izgleda.) Kako ste?
Kako je stari engleski mrtvački pokrov?
– Ooo, imaš ti muda!
– I šta radite u ovo doba noći?
– O, pa samo onako lutamo.
– Nalik na lava koji juri plen?
– Vidi se da imaš muda, a ne i obraza! Zar nema muda, Barbara? IMAŠ
muda!
Ravelston je uhvatio taksi i dovezao se njim do ugla gde je Gordon stajao.
Izašao je i, videvši Gordona između dve devojke, odlučio je da interveniše.
– Gordone! O, Bože, šta to koji vrag radiš?
– Da te upoznam, Dora i Barbara. – reče Gordon.
Za trenutak je Ravelston izgledao čak i besan. U stvari je Ravelston bio
nesposoban da bude besan na pravi način. Uznemiren, povređen, obrukan, da, ali
ne besan. Krenuo je prema njima sa mizernim pokušajem da ne primeti postojanje
devojaka. Kad bi ih primetio, igra bi bila gotova. Uhvatio je Gordona za ruku i
pokušao je da ga ugura u taksi.
– Hajde, Gordone, za ime boga! Evo ga taksi. Idemo pravo kući i stavljam
te u krevet.
Dora je uhvatila Gordona za drugu ruku i pokušala da ga zadrži kao da joj
je ukrao torbu.
– Koji je tvoj jebeni problem? – vrištala je svirepo.
– Ne želiš valjda da uvrediš dame, nadam se? – reče Gordon.
Ravelston je zastao, krenuo korak unazad, i počešao nos. Sad je bilo vreme
da bude čvrst. Ali, Ravelston nikada u životu nije bio čvrst. Gledao je u Doru, pa
u Gordona, pa u Gordona, pa u Barbaru. To je bilo fatalno. Kad ih je pogledao u
lice znao je da je kraj. O, Bože! Šta će sad da radi? One su bile ljudska bića - ne
može da ih uvredi. Isti instinkt koji mu je ruku samu stavljao u džep kad bi video
prosjaka sad ga je načinio bespomoćnim. Sirote, proklete devojke! Nije imao srca
da ih pošalje u noć. Odjednom je shvatio da mora da ide u ovu nenormalnu
avanturu u koju ga je Gordon uvalio. Prvi put u životu je pristao da vodi kurvu
kući.
– Polazaaak! – viknuo je Gordon.
Taksista je krenuo na Dorin mig. Gordon se uvukao u ugao sedišta i kao da
je odmah pao u neki veliki ambis iz koga se budio i ponovo padao i imao samo
polusvest o tome šta se događa. Leteo je lagano kroz tamu prema svetlima. Da li
se svetla pomeraju ili on? Bilo je to kao da je na dnu okeana, među svetlucavim,
brzim ribama. Proletela mu je misao da je prokleta duša u paklu. Predeli pakla bi
baš bili ovakvi. Doline hladne, zle vatre, uz tamu oko njih. Ali, u paklu bi bilo i
mučenja. Da li je ovo mučenje? Upinjao se da sredi osećanja. Trenutni pad u
nesvesno učinio ga je slabim, bilo mu je muka i sve mu se vrtelo; čelo kao da mu
se razdvajalo. Izbacio je ruku. Napipao je koleno, podvezicu i malu meku ruku
koja ga je mehanički uhvatila. Bio je svestan Ravelstona, koji je sedeo preko puta
i gazio ga jako i nervozno.
– Gordone, probudi se! Gordone!
– Šta je? Gordone! O, prokletstvo! Opreznost na francuskom.
Qu’est-ce que tu as - fait?
Crois-tu que je veux coucher avec une sale. 23
– O, prokletstvo!
– Oooo, parle vu franse!24 – vrištale su devojke.
Gordon se poluzabavljao. Ravelston je dobar, činilo mu se. Bogati socijalista
vodi kurve kući! Prva prava proleterska akcija u njegovom životu. Kao da je i bio
svestan ove njegove misli, Ravelston se skupio u ugao u tihu mizeriju,
pokušavajući da bude što dalje od Barbare. Taksi ih je odveo u hotel u sporednoj
ulici; bilo je to sablasno, užasno, petparačko mesto. Znak „hotel” na vratima je
izgledao razroko. Prozori su bili skoro tamni, ali zvuk pesme, cirkanja i provoda
je prodirao napolje. Gordon se izvukao iz taksija i osetio Dorinu ruku. Pomozi
nam, Dora, pazi kako ideš. Šta, koji moj?
Mali, mračni smrdljivi hodnik sa linoleumom na podu, zli, neodržavan i
nekako nestalan. Iz sobe negde levo dolazio je glas, žalostan kao crkvene orgulje.
Zrikava, zlobna sobarica pojavila se niotkuda. Ona i Dora kao da su se poznavale.
Koja rupetina! Ovde nema konkurencije. Iz sobe levo čula se pesma koja je lako
mogla da vuče i na neku vrstu humora:
Momak koji je ljubio lepu devojku, i otišao i majci rekao, eh, da je usta zašiti
mogao, eh, da je usta zašiti mogao...

23
Šta ste uradili?
Da li mislite da želim da spavam sa prljavima?
24
O, priča francuski!
 Nastavljao je dalje pun nepodnošljive i nerazumne tuge pijanstva. Veoma
mlad glas ju je pevao. Glas nekog jadnog mladića koji je u svom srcu pre hteo da
bude kući sa majkom i sestrama, igrajući se ,,ne ljuti se, čoveče“. To je bila žurka
mladih budala, našljokanih i napaljenih. Sve je to podsetilo Godona na nešto.
Okrenuo se ka Ravelstonu koji je sad ušao prateći Barbaru.
– Gde mi je Kjanti? – pitao je.
Ravelston mu je dao bocu. Lice mu je bilo bledo, uplašeno, kao mrtvo. Sa
nervoznim pokretima, izazvanim osećajem krivice, pokušavao je da se drži što
dalje od Barbare. Nije mogao ni da je pogleda, a kamoli da je dodirne, tako da je
i sam beg bio nešto nemoguće. Pogledao je Gordona. „Tako ti boga možemo li da
pobegnemo nekako odavde” - signalizirale su oči. Gordon mu se mrštio. Ostani!
Nema bežanja! Uhvatio je Doru za ruku ponovo. Hajdemo gore, hajdemo uz
stepenice. Ah! Čekaj malo. Ruka joj je bila na njegovom struku, pokušavajući da
ga pridrži. Na mračnim stepenicama se pojavila mlada devojka, nameštajući se i
zakopčavajući rukavicu. Za njom je išao ćelavi stariji čovek u večernjem odelu, sa
crnim kaputom i belim šalom, držeći u ruci cilindar. Prošao je pored njih stisnutih
usana i oborena pogleda, kao da ih ne primećuje. Porodičan čovek sa izrazom
krivice na licu. Gordon je posmatrao kako se svetlost lampe odbija o njegovu
ćelavu glavu. Njegov prethodnik u krevetu, tako je zaključio. E, sad, Dora,
hajdemo. Ah, te stepenice. Moralni pad nije lak. To je to, tu smo. „Pazi na
stepenik” - reče Dora. Stigli su do kraja. Crno-beli linoleum koji je podsećao na
šahovsku tablu. Vrata obojena u belo. Smrad pomija i izvetreli miris starog
linoleuma.
Mi ćemo tim putem, a ti ovim. Na drugim vratima, Ravelston je zastao držeći
ruku na bravi. Nije mogao, NIJE MOGAO to da uradi. Nije mogao da uđe u tu
groznu sobu. Poslednji put su njegove oči, nalik na oči psa koji treba da bude
prebijen, pogledale Gordona. „Moram li, moram li?” - pitale su ga. Gordon ga je
strogo gledao. Izdrži, kukavice. Kreni u svoju propast. Ostavi se poštenja i prihvati
se Barbare. To je mnogo, mnogo više poroleterska stvar. A onda, sa dozom nejasne
odlučnosti, Ravelstonovo lice se razbistrilo. Izraz olakšanja, čak i radosti se
pojavio na njemu. Divna stvar muje pala na pamet. Uvek možeš platiti devojku
bez toga da išta uradiš. Protegao je ramena i skupio hrabrost i ušao je. Vrata se za
njim zatvoriše.
Dakle, tu smo. Zla, tužna soba. Linoleum na podu, peć na gas i veliki bračni
krevet sa posteljinom bezobrazno polurasturenom. Iznad kreveta uramljena slika
u boji iz La vie Parisienne. Greška, dakle. Nekada se originali ne kopiraju tako
dobro. I da li je moguće? Sto od bambusa pored prozora i na njemu aspidistra. Zar
me pronađe, neprijatelju moj? Hodi ovamo, Dora, daj da te pogledam kako treba.
Izgledalo mu je kao da leži na nekom krevetu. Nije mogao dobro da vidi.
Njeno mlado, predatorsko lice sa našminkanim obrvama, našlo se iznad njega.
 – A moj poklon? – rekla je polumazno, polunaređivački.
Ne misli na to. Na posao. Odi ovamo! Usne nisu loše. Dolazi ovamo. Dođi
bliže. Ah!
Ne, ne radi. Ima volje, ali ne i mogućnosti. Duh je jak, ali je telo slabo.
Pokušaj ponovo. Ne. Mora da je od cirke. Pogledaj samo Magbeta. Poslednji
pokušaj. Ne, ne radi. Ne ove večeri, bojim se.
Ali, Dora, ne brini. Dobićeš ti svoje dve kinte bez frke. Ne plaćamo po
rezultatima.
Napravio je trom pokret rukom. – Ej, dodaj nam flašu, tu, što stoji na stočiću.
Dora ju je donela. E, sad je već malo bolje. Barem u tome ne zakazuje.
Rukama koje su otekle do neverovatne veličine je završio flašu Kjantija. Vino mu
je teklo niz grlo, gorko i teško i nešto mu je čak i kroz nos izlazilo. To ga je
savladalo; polako je klizio i na kraju je pao sa kreveta. Glava mu udari o pod. Noge
su mu i dalje bile na krevetu. Neko vreme je ležao u tom položaju. Da li je ovo
život? Ispod njega su mladi glasovi i dalje pevali.
„Večeras ćemo venčani biti, večeras ćemo venčani biti, večeraa-aaas
venčani ćemooooo bitiiiii, a sutra ćemo biti trezni!”
 Deveto poglavlje

I bogu hvala, sutradan smo BILI trezni.

Gordon se probudio iz nekog bolesnog sna, u kome su knjige za izdavanje u
knjižari bile ispomerane. Sve su bile položene na stranu. Na sve to, iz nekog
razloga, njihove zadnje strane su bile bele - bele i sjajne, nalik na porcelan. Otvorio
je oči malo šire i pomerio ruku. Kratki udari bola, očigledno izazvani pokretom,
prolazili su mu kroz telo na neočekivanim mestima. Niz listove, na primer, i sa
obe strane glave. Shvatio je da leži na strani, sa teškim mekanim jastukom ispod
obraza i grubim ćebetom koje mu je grebalo bradu i čije su mu dlake upadale u
usta. Pored bolova koji su ga probijali kad god se pomerio, bio je i taj ogroman
dosadan bol koji nije bio lokalizovan nigde, nego kao da je lebdeo nad njim.
Odjednom je zbacio ćebe i ustao. Bio je u policijskoj ćeliji. U tom trenutku, strah
mu je izazvao mučninu i grč po celom telu. U magnovenju, primetio je WC u uglu,
dovukao se do njega i nekoliko puta ispovraćao.
Posle toga, nekoliko minuta je bio u agoniji bolova. Jedva da je mogao da
stoji na nogama, glava ga je bolela kao da će svakog trenutka da pukne, a svetlo
kao da je bilo ključala bela tečnost koja mu je prolazila kroz oči i pekla mozak.
Seo je na krevet, držeći glavu rukama. Kada ga je glavobolja malo popustila,
pogledao je oko sebe. Ćelija je bila četiri metra dugačka i dva široka i plafon joj
je bio veoma visok. Zidovi su bili od bele cigle, užasno bele i čiste. Razmišljao je
o tome kako li su očistili sve do plafona. Verovatno crevom, pomislio je.
Sa jedne strane je bio prozor sa rešetkama, veoma visoko, a sa druge strane,
iznad vrata, električna sijalica, pričvršćena za zid i zaštićena mrežom. Stvar na
kojoj je sedeo nije bila krevet u pravom smislu te reči, nego daska okačena o zid
sa jednim ćebetom i jastukom. Vrata su bila čelična, ofarbana u zeleno. Imala su i
malu okruglu rupu zatvorenu spolja.
Videvši toliko, legao je i pokrio se. Nije više bio zainteresovan za okruženje,
pored svega što se protekle večeri desilo. Zapamtio je sve - u stvari sve do dolaska
sa Dorom u sobu sa aspidistrom. Samo bog zna šta se posle toga desilo. Bila je
neka frka i on je završio u ćorci. Nije imao pojma šta je to uradio. Moglo je biti i
ubistvo. U svakom slučaju, nije ga bilo briga. Okrenuo je lice prema zidu, pokrio
se ćebetom i ugasio svetlo.
Posle duže vremena, špijunka na vratima se otvorila. Gordon je smogao
snage da okrene glavu. Vratni mišići su mu pucali. Kroz špijunku je mogao da vidi
plavo oko i polukrug ružičastog bucmastog obraza.
– O’š, čaja? – reče glas.
 Gordon ustade odmah, osetivši mučninu. Uhvatio je glavu rukama i počeo
da stenje. Razmišljao je o tome da bi mu šolja toplog čaja prijala, ali je znao da će
mu se smučiti ako u tome bude bilo šećera.
– Molim Vas. – reče.
Policajac otvori vratanca na gornjem delu vrata i na njih stavi belu šolju sa
čajem. U njemu je bilo šećera. Policajac je bio visoki jedri mladić, star oko
dvadeset pet godina, dobroćudnog lica, belih obrva i ogromnih ramena. Gordona
je podsećao na teglećeg konja. Pričao je dobrim akcentom, ali na vulgaran način.
Neki minut je stajao i gledao Gordona.
– Nisi bio loš sinoć. – reče na kraju.
– Ali sad jesam.
– Ali si bio gori sinoć. Šta ti je bilo da udariš komandira?
– Da li sam ja udario komandira?
– Da li si? Ha! Nije bio puno besan. Okrenuo se ka meni i rekao je - držeći
se za uvo, rekao je nešto kao ovo: „Pazi, da ovaj tip nije toliko pijan da ne može
ni da stoji, sad bih ga odvalio od batina“. Sve će to da ide na tvoj račun. Pijanstvo
i narušavanje javnog reda i mira. Da samo nisi bio toliko pijan i da nisi udario
komandira.
– Da li znaš koliko ću dobiti za to?
– Pet kinti ili četrn’es dana. Sudiće ti gospodin Grum. Imaš sreće, pa ti neće
zapasti gospodin Voker. On bi ti dao mesec dana bez razmišljanja. Veoma mrzi
pijance, stvarno. On je čistunac.
Gordon popi malo čaja. Bio je grozno sladak, ali ga je toplina učinila da se
oseća jačim. Polako je progutao još jedan gutljaj. U tom trenutku jak, režeći glas
komandira, koga je Gordon udario, čuo se negde spolja.
– Izvedite tog čoveka i operite ga. Crna Marija kreće u pola deset.
Policajac požuri da otvori vrata. Kako je Gordon izašao, tako se osetio gore
nego ikada pre. Bilo je to delimično zbog toga što je u hodniku bilo dosta hladnije
nego u ćeliji. Napravio je korak ili dva, i odjednom je počelo da mu se vrti u glavi.
„Pozliće mi!“ - uzviknuo je. Padao je - izgubio je ravnotežu i nekako se naslonio
na zid. Policajčeva jaka ruka ga je uhvatila. Preko ruke, kao preko šipke, Gordon
se nagnuo, zgrčio i polako hodao. Mlaz povraćke izlete iz njega. Bio je to čaj,
naravno. Povraćao je u slivnik koji je išao iz ivice hodnika. Na kraju hodnika,
brkati komandir u tunici bez kaiša, stajao je sa rukom na struku, gledajući ga sa
gađenjem.
– Prljavi mali klinac. – promrmljao je i okrenuo se.
– Hajde, staro momče, – reče policajac. – za po sata će ti biti bolje.
 Polu je vodio, a polu vukao Gordona do velikog slivnika na kraju hodnika i
pomogao mu da se skine do struka. Njegova dobroćudnost je bila zapanjujuća.
Ponašao se prema Gordonu kao medicinska sestra prema detetu. Gordon se
dovoljno oporavio da se zapere ledenom vodom i da ispere usta. Policajac mu je
dao pocepani peškir da se opere i odveo ga nazad u ćeliju.
– Sad budi miran dok ne dođe Crna Marija. Prihvati moj savet – kad te
odvedu na sud, priznaj krivicu i reci da to više nećeš raditi. Gospodin Grum će biti
blag prema tebi.
– Gde su mi okovratnik i kravata? – reče Gordon.
– Skinuli smo ti ih sinoć. Dobićeš ih nazad pre nego što odeš na sud. Imali
smo jednom slučaj da se jedan obesio o kravatu.
Gordon je seo na krevet. Neko vreme je okupirao mozak prebrojavajući broj
cigli na zidu, onda je seo držeći laktove na kolenima sa glavom u rukama. I dalje
ga je sve bolelo; osećao se slabim, bilo mu je hladno, bio je iznuren i iznad svega
bilo mu je dosadno. Želeo je da na neki način može da izbegne dosadno idenje na
sud. Razmišljao je o tome da će biti strpan u neko razdrndano vozilo i da će ga
vozati po Londonu i ostaviti ga da čeka u nekoj hladnoj ćeliji ili hodniku, i da će
odgovarati na pitanja magistrata sve dok ne umre od dosade. Sve što je želeo bilo
je da ga ostave na miru. Ali sad je čuo nekoliko glasova niže niz hodnik, a za njima
su se čuli i koraci. Prozor na vratima se otvorio.
– Imaš posetioce. – reče policajac.
Gordona je bolela i sama pomisao na posetioce. Nevoljno je pogledao gore
i video Fleksmena i Ravelstona kako ga gledaju. Kako su se njih dvojica našla bila
mu je misterija, ali Gordon nije u tom trenuku mogao da misli o tome. Nije mu
prijalo njihovo društvo. Želeo je da odu.
– Ej, dečkić! – reče Fleksmen.
– Otkud TI ovde? – reče Gordon, pokušavajući da zvuči agresivno.
Ravelston je izgledao bedno. Bio je budan celo jutro, tražeći Gordona. Ovo je bio
prvi put da je video unutrašnjost policijske ćelije. Lice mu se grčilo od gađenja,
gledajući hladno belo mesto sa besramnim WC-om u uglu. Ali, Fleksmen je bio
naviknut na ovakve stvari. Pogledao je ispitivački Gordona.
– Vid’o sam i gore od tebe. - reče veselo. – Daj mu prerijsku ostrigu25 i ima
da živne odma. Znaš li na šta ti oči liče, dečko? K’o da ti ih je neko izvadio i
prokuv’o ih.
– Bio sam pijan sinoć. – reče Gordon i dalje naslonjen glavom na ruke.
– Čuo sam nešto o tome, dečko.

25
Lek za mamurluk, koktel od živog jajeta, vorčester sosa, čili sosa, sirćeta, soli i bibera
 – Pogledaj, Gordone, – reče Ravelston. – došli smo da ti platimo kauciju, ali
izgleda da smo zakasnili. Vode te na sud za par minuta. To je prokleta frka. Šteta
što im nisi dao lažno ime kad si došao sinoć.
– Jesam im rekao svoje ime?
– Rekao si im sve. Žalim što sam te ispustio iz vidika. Nekako si kidnuo iz
one kuće pravo na ulicu.
– Šetao si gore-dole Šaftesburi avenijom pijući iz flaše, – reče Fleksmen
pozitivno. – ali samo da nisi udario komandira, momče! To je baš bila glupost. Ne
moram ti ni govoriti da je mama Vizbah poludela. Kad je ovaj tvoj ortak došao
ujutro i rekao joj da si proveo noć u ćorci, poludela je kao da si počinio jebeno
ubistvo.
– Pogledaj ovako, Gordone. – reče Ravelston.
Na licu je imao poznat njegov izraz neprijatnosti. Bilo je to nešto oko novca,
kao i obično. Gordon ga pogleda. Ravelston je piljio u daljinu.
– Pazi ovako.
– Šta je?
– Oko tvoje kazne. Bolje pusti da je ja platim.
– Ne, nećeš.
– Moj dragi prijatelju! Poslaće te u zatvor ako ne platiš.
– Ma ko ga jebe, nije mi bitno.
I nije mu bilo bitno. U ovom trenutku mu nije bilo bitno ni da ga pošalju u
zatvor na godinu dana. Naravno da nije mogao sam da plati kaznu. Znao je bez
gledanja da nema više para kod sebe. Moguće da je sve dao Dori ili da ga je ona
odžeparila. Legao je ponovo na krevet, okrenuvši leđa svima. U tom bednom,
ljigavom stanju, u kome je bio, jedino je želeo da ih se otarasi. Pokušali su još par
puta da pričaju sa njim, ali im on nije odgovarao i onda su otišli. Fleksmenov glas
je odjekivao veselo niz hodnik. Davao je uputstva Ravelstonu kako da napravi
prerijsku ostrigu. Ostatak dana je bio zverski. Zverska je bila vožnja u Crnoj
Mariji, koja je unutra izgledala kao minijaturni javni WC sa kabinama sa strane u
kojima si bio zatvoren i u kojima si jedva imao mesta da sediš. Još zverskije je
bilo čekanje u jednoj od ćelija koje su bile u gradskom sudu. Ćelija je bila tačna
replika ćelije u policijskoj stanici, čak je imala i isti broj cigli. Ali razlikovala se
od policijske stanice jer je bila neverovatno prljava. Bila je hladna, a vazduh u njoj
bio je toliko ustajao da je bio gotovo nemoguć za disanje. Zatvorenici su dolazili
i odlazili odatle non-stop. Bili bi strpani u ćeliju, izvedeni napolje posle sat ili dva
na suđenje, a onda, možda, vraćeni nazad dok im sud ne odredi kaznu ili dok ne
pozovu novog svedoka. Uvek je bilo pet ili šest ljudi u ćeliji i nije se moglo sedeti
ni na čemu, sem na golom podu. A najgore od svega je bilo to što su svi koristili
isti WC, tu ispred svih u maloj ćeliji. Nisu mogli da se suzdrže. Nije moglo nigde
drugde. A vodokotlić prokletinje nije radio kako treba.
Do popodneva Gordon se osećao slabo i bilo mu je muka. Nije mogao da se
obrije i lice mu je bilo zaraslo. U početku je jedva sedeo na uglu golog kreveta, u
delu najbližem vratima i najdalje od WC-a koliko se to moglo, i nije primećivao
ostale zatvorenike. Gadili su mu se. Kasnije, kad ga je glavobolja pustila, gledao
ih je poluradoznalo. Bio je tu profesionalni razbojnik, naslonjen čovek zabrinutog
pogleda sede kose, koji je bio u ogromnim brigama šta će se desiti sa njegovom
ženom i decom ako on ode u zatvor. Bio je uhapšen za pljačku u pokušaju - lak
prekršaj za koji jedino budeš osuđen ako si imao prethodne prekršaje. On se šetkao
napred-nazad, kršeći prste desne ruke nervozno i govoreći o nepravdi koja ga je
zadesila. Bio je tu i gluvonemi tip sa licem nalik na lasicu, mali Jevrejin srednjih
godina sa krznenim kaputom, koji je bio veliki distributer za košer mesare.
Proneverio ih je za dvadeset sedam funti, otišao u Aberdin (od svih mesta na
svetu), i potrošio sve na kurve. Takođe je osećao nepravdu jer je smatrao da njegov
slučaj može da sudi rabin, a ne da ga dovode u policiju. Tu je bio i ugostitelj koji
je proneverio Božićni klupski novac. Bio je to veliki, dobrostojeći čovek star oko
trideset pet godina, širokog crvenog lica - vrsta čoveka koji da nije ugostitelj bio
bi kladioničar. Rođaci su mu platili pronevereni novac, sve sem dvanaest funti, ali
su članovi kluba bili odlučni da ga procesuiraju. Bilo je nešto u pogledu tog čoveka
što je uznemiravalo Gordona. Sve je podnosio sa šepurenjem, ali na kraju je uvek
imao taj tup, prazan pogled u očima; upao bi u neku vrstu sanjarenja kad god bi
razgovor prestao. Bilo ga je, nekako, grozno gledati. Tu je bio, i dalje u svojoj
skupoj odeći, sa divnim životom ugostitelja na samo mesec dana od njega; a sad
je bio uništen, verovatno zauvek. Nalik na sve londonske ugostitelje, bio je u
esnafu pivara, i sad će biti izbačen, njegov lokal i sve u njemu prodato, a kada
izađe iz zatvora, nikada neće moći da nađe čak ni posao u pabu.
Jutro je nosilo nepodnošljivu sporoću. Pušenje je bilo dozvoljeno - šibice su
bile zabranjene, ali ti je policajac ispred palio cigarete kroz otvor na vratima. Niko
nije imao cigareta, sem ugostitelja čiji su džepovi bili puni istih i delio ih je
slobodno. Zatvorenici su ulazili i izlazili. Čupav, prljav tip koji je tvrdio da je bio
uhapšen zbog ometanja rada suda je ubačen na pola sata. Mnogo je pričao, ali su
ostali bili sumnjičavi prema njemu; kada je izveden, svi zajedno su se složili da je
on bio pandur. Policija je, kako se pričalo, često stavljala pandure u ćelije,
prerušene u zatvorenike, da skupljaju informacije. Veliko uzbuđenje je nastalo
kada je policajac šapnuo kroz vrata da će ubica, ili osumnjičeni za ubistvo, biti
doveden u ćeliju pored. Bio je to klinac od osamnaest godina koji je izbo svoju
,,kurvu“, i nije se očekivalo da će ona preživeti. Još jednom se otvori deo vrata i
umorno, bledo lice sveštenika, proviri unutra. Pogledao je provalnika i rekao
umorno: – Opet ti ovde, Džons? – a zatim otišao. Večera, takozvana, bila je
poslužena oko dvanaest sati. Sve što si dobio bila je šolja čaja, dva parčeta hleba i
malo margarina. Mogli su spolja da ti šalju hranu da si, naravno, imao para za to.
Ugostitelj je dobio dobru večeru spolja, donesenu u pokrivenim posudama; ali nije
imao apetita za nju i većinu je razdelio. Ravelston je i dalje bio u sudu, čekajući
da Gordonov slučaj dođe na red, ali nije imao dovoljno veza da Gordonu pošalje
hranu unutra. Prvo su provalnik i ugostitelj odvedeni, osuđeni i vraćeni su nazad
u ćeliju, čekajući da ih Crna Marija vrati nazad u zatvor. Obojica su dobili po devet
meseci. Ugostitelj je pitao provalnika kakav je zatvor. Razgovor se na kraju vodio
o neizdrživom nedostatku žena unutra.
Gordonov slučaj je došao na red u pola tri, i toliko je bio kratak da je
izgledalo da su samo čekali da ga se otarase na brzinu. Kasnije se nije mogao setiti
ničega oko suda, sem grba i sudijine stolice. Sudija se obračunavao sa pijancima
za minut ili dva. Rečenice tipa „Džon Smit pijan, šest šilinga, hajdemo
SLEDEĆI!“ - su odjekivale hodnicima, kao da je to šalter za prodaju karata.
Gordonov slučaj je, ipak, trajao dva minuta umesto trideset sekundi, jer je
komandir morao da svedoči da ga je Gordon udario po uvetu i da ga je nazvao
jebenim kopiletom. Takođe je Gordon izazvao malu senzaciju na sudu, kada je
upitan, u policijskoj stanici, rekao da je pesnik. Mora da je bio veoma pijan kad je
to rekao. Sudija ga je sumnjičavo gledao.
– Kažeš da si PESNIK. Da li si PESNIK?
– Pišem poeziju. – reče Gordon stidljivo.
– Hm! Izgleda da te to nije naučilo ponašanju, zar ne? Platićeš pet funti ili
ideš četrnaest dana u zatvor. SLEDEĆI!
I to je bilo to. Na kraju ga je, negde pozadi, u sudnici saslušao
nezainteresovani korespodent.
Sa druge strane sudnice bila je prostorija gde je policijski oficir sedeo sa
velikom knjigom u koju je upisivao kazne za pijance i uzimao pare. Oni koji nisu
imali da plate, vraćani su nazad u ćelije. Gordon je očekivao da će se to dogoditi i
njemu. Bio je spreman da ode u zatvor. Ali, kada je izlazio iz sudnice, video je da
ga tamo Ravelston već čeka i da je platio kaznu za njega. Gordon se nije bunio.
Dozvolio je Ravelstonu da ga strpa u taksi i da ga odvede u njegov stan u Ridžents
parku. Kako su došli tamo, Gordon je otišao da se okupa. Trebalo mu je to posle
sveg kontaminiranja u poslednjih dvanaest sati. Ravelston mu je dao brijač, čistu
košulju, pidžamu, čarape i donji veš, čak je izašao da mu kupi i četkicu za zube.
Bio je čudno privržen Gordonu. Nije mogao da se otarasi osećaja krivice zbog
svega što se sinoć desilo. Trebalo je da bude odlučniji i da Gordona odvede kući
čim je ovaj pokazao znake pijanstva. Gordon jedva da je primetio šta mu je sve
učinjeno. Čak i sama činjenica da mu je Ravelston platio kaznu nije ga toliko
uznemiravala. Ostatak popodneva je proveo u jednoj od fotelja pored vatre,
čitajući detektivski roman. O budućnosti je odbijao da misli. Prispavalo mu se
veoma rano. U osam sati je otišao u krevet u gostinskoj sobi i spavao je dugih
devet sati.
Tek ujutru je počeo ozbiljno da razmišlja o svojoj situaciji. Probudio se u
velikom, mekom krevetu, mekšem i udobnijem od svih kreveta u kojima je ikada
spavao, i počeo da traži šibice. Tada se setio da je na mestu gde ti ne trebaju šibice
da bi upalio svetlo i pronašao je prekidač za struju koji se nalazio iznad kreveta.
Meko svetlo je ispunilo sobu. Na noćnom stočiću se nalazio sifon soda-vode.
Gordon je otkrio da, čak i posle trideset šest sati, ima odvratan ukus u ustima.
Popio je vode i pogledao oko sebe. Bio je to čudan osećaj, ležati tu u tuđoj pidžami,
u tuđem krevetu. Osećao je da nema tu šta da traži, da to nije mesto kom pripada.
Bio je to osećaj krivice, ležati tu, kada je bio upropašćen, bez pare u džepu. Bio je
uništen i tu nije bilo sumnje. Bio je skoro siguran da je izgubio posao. Samo bog
zna šta mu se sledeće može dogoditi. Sećanje na taj glupi idiotski debakl
prikazivalo mu se sa zapanjujućom jasnoćom. Mogao se setiti svega, od prvog
džina do gledanja u Dorine zavese boje kajsije. Gadio se pri pomisli na Doru.
ZAŠTO neko radi takve stvari? Pare ponovo, ponovo pare. Bogati se tako ne
ponašaju. Bogati su uglađeni, čak i u svojim porocima. Ali, ako nemaš novca, ne
znaš ni kako da ga potrošiš kada ga dobiješ. Samo ga pobacaš frenetično, kao
mornar u kupleraju, prve noći na kopnu.
Bio je u ćorci dvanaest sati. Razmišljao je o hladnom smradu izmeta u
sudskoj ćeliji. Predukus budućih dana. I svi će znati da je bio u ćuzi. Ako bude
imao sreće, nekako će to sakriti od tetka Anđele i teča Voltera, ali Julija i Rozmeri
već, verovatno, to znaju. Za Rozmeri ga nije toliko bilo briga, ali Julija će biti
posramljena i uvređena. Razmišljao je o Juliji. Njenim mršavim leđima dok se
naginjala nad čajnik; njenom dobrom guščijem, deformisanom licu. Nikada nije
živela. Od detinjstva je bila žrtvovana za njega - za Gordona, za ,,dečaka“. Možda
ima i sto funti koje je ,,pozajmio“ od nje tokom svih ovih godina; a ni pet funti joj
nije mogao sačuvati. Pet funti je stavio sa strane za nju i potrošio ih na kurvu.
Ugasio je svetlo i ležao je na leđima budan. U tom trenutku je video sebe sa
zastrašujućom jasnoćom. Napravio je neku vrstu inventara sebe i stvari koje je
posedovao. Gordon Komstok, poslednji od Komstoka, star trideset godina, sa
preostalih dvadeset šest zuba; bez para i posla; u pozajmljenoj pidžami, u
pozajmljenom krevetu; ni sa čim ispred sebe sem prošnje i bede, i ničim iza sebe,
sem nerazumnih gluposti. Njegovo celo bogatsvo bilo je zakržljalo telo i dva
kartonska kofera puna iznošene odeće. U sedam se Ravelston probudio jer mu je
kucao na vrata. Okrenuo se i rekao sanjivo ,,da“ i Gordon je ušao, zapuštena figura,
kao izgubljena u pozajmljenoj pidžami. Ravelston je ustao zevajući. Teoretski je
ustajao u proletersko vreme u sedam. Istina je da se teško kad dizao pre nego što
bi gospođa Biver, čistačica, došla u osam. Gordon skloni kosu sa očiju i sede na
kraj Ravelstonovog kreveta.
– Mislim, Ravelstone, ovo je sranje. Razmišljao sam dosta. Biće tu prokleto
mnogo posledica.
– Kako to misliš?
– Izgubiću posao. Mek Keni me ne može zadržati posle ćuze. Trebalo je da
budem na poslu juče. Verovatno knjižara nije bila otvorena ceo dan.
Ravelston zevnu. – Mislim da će sve biti u redu. Taj debeli momak - kako
se beše zove? Fleksmen - je zvao Mek Kenija i rekao mu da imaš grip. Ispao je
veoma ubedljiv. Rekao je da imaš temperaturu četrdeset. Naravno, tvoja gazdarica
zna. Ali mislim da ona neće ništa reći Mek Keniju.
– Ali sve će mi to ići u dosije.
– O, Gospode, da, to se može dogoditi. Spremačica mi donosi novine u
osam. Ali da li oni prave izveštaje o slučajevima pijanstva? Sigurno ne.
Gospođa Biver je donela Telegraf i Herald. Ravelston ju je poslao po Mejl i
Ekspres. Žurno su pretraživali crnu hroniku. Hvala bogu! Nije otišlo u novine.
Nije ni bilo razloga, zašto bi na kraju krajeva. Bilo bi da je Gordon vozač moto-
trka ili profesionalni fudbaler. Osećajući se bolje, Gordon je uspeo da doručkuje,
i posle doručka je Ravelston izašao. Dogovor je bio da ode u knjižaru, da vidi
gospodina Mek Kenija, da mu da bliže detalje oko Gordonove bolesti i proveri
kako je gazdarica. Izgledalo je sasvim normalno da Ravelston provede nekoliko
dana u vađenju Gordona iz ove gluposti. Celo jutro se Gordon šetkao po stanu,
nemiran i van sebe, pušeći bez prestanka. Sada, kada je ostao sam, nada ga je
napustila. Neki instinkt mu je govorio da će gospodin Mek Keni čuti o njegovom
hapšenju. To nije stvar koju si mogao duže da zataškavaš. Izgubio je posao i to je
bilo to.
Nagnuo se kroz prozor i pogledao napolje. Depresivan dan; beličasto-sivo
nebo koje kao da nikada nije bilo belo; golo drveće se povijalo na vetru. Niz
susedne ulice je odzvanjao glas raznosača uglja. Samo četiri dana je ostalo do
Božića. Kakva je sreća ostati sad bez posla. Ali ta misao, umesto da ga uplaši,
jedva ga je uznemirila. Čudno letargično osećanje, teška težina iza očiju, nalik na
mamurluk se, izgleda, usadila u njega trajno. Misli o traženju novog posla su ga
uznemiravale više nego misli o siromaštvu. Pored toga, nikada neće naći drugi
posao. Nema posla tek tako ovih dana. Padao je dole, dole u polusvet nezaposlenih
- dole, dole u bog zna kakve dubine prljavštine, gladi i beskorisnosti. A on je,
nekim čudom, bio željan da sve to pokrene sa samo malim naporom.
Ravelston se vratio oko jedan sat. Skinuo je rukavice i bacio ih na stolicu.
Izgledao je umorno i razočarano. Gordon je po pogledu video da je igra gotova.
 – On je čuo, naravno? – upita.
– Bojim se da je tako.
– Kako? Pretpostavljam da je ona krava Vizbahova otišla i sve mu ispričala?
– Ne, ipak je bilo u novinama. U lokalnim novinama. Odatle je saznao.
– O, prokletstvo, zaboravio sam na to.
Ravelston izvuče iz džepa kaputa zamotani dvonedeljnik. Bio je to jedan od
onih časopisa koji su donosili u knjižaru i na koji je gospodin Mek Keni bio
pretplaćen - Gordon je zaboravio na to. Otvorio ih je. Gospode! Koja bruka! Preko
cele srednje strane.
RADNIK U KNJIŽARI KAŽNJEN PO OSNOVI PIJANSTVA I
RAZVRATNOG PONAŠANJA
Skoro dve kolone su bile o tome. Gordon nikada nije bio toliko poznat i
verovatno nikada više ni neće biti. Mora da su bili željni takvih vesti. Ali ove
lokalne novine imaju čudnu dozu patriotizma. Toliko su bili zavisni od lokalnih
vesti da je biciklistička nedelja u Herou roudu zauzimala više mesta nego kriza u
Evropi, i takvi naslovi kao „Čovek iz Hempsteda optužen za ubistvo“ ili
„Napuštena beba pronađena u podrumu u Kembervilu“ su predstavljani sa
pozitivnim ponosom.
Ravelston je opisao svoj razogovor sa gospodinom Mek Kenijem. Gospodin
Mek Keni je izgledao podeljen između besa prema Gordonu i želje da ne uvredi
tako dobru mušteriju kao što je Ravelston. Ali naravno, posle tako neke stvari,
teško je bilo očekivati da će primiti Gordona nazad. Takvi skandali su bili loši za
trgovinu i, pored toga, on je bio i opravdano ljut zbog laži koju mu je Fleksmen
izgovorio preko telefona. Najviše je bio ljut što je NJEGOV pomoćnik bio pijan i
razuzdan. Ravelston je rekao da je pijanstvo bilo to što ga je posebno razljutilo.
Odavao je utisak da bi mu bilo lakše da je Gordon krao novac iz kase. Naravno,
on je bio zakleti trezvenjak. Gordon se nekada pitao da on, u stvari, nije tajno
pijanac, u tradicionalnom škotskom stilu. Njegov nos je uvek bio crven. Ali,
moguće je da je burmut bio uzrok toga. U svakom slučaju, to je bilo to. Gordon je
bio u sosu i to do grla.
– Pretpostavljam da će gospođa Vizbah zadržati moje stvari i odelo. – reče.
– Ići ću da ih pokupim; pored toga, dugujem joj kiriju za prošlu nedelju.
– O, ne brini za to. Ja ću platiti sve troškove.
– Moj prijatelju, ne mogu ti dozvoliti da platiš moju kiriju.
– O, nek ide! – Ravelstonovo lice postade ružičasto. Gledao je izgubljeno u
daljinu i onda je rekao ono što je od početka nameravao da kaže sve u jednom
dahu: – Slušaj, Gordone, ovo moramo da sredimo. Ti moraš da ostaneš ovde dok
se sve ne sredi. Znam da sad razmišljaš o novcu i svemu ostalom. Nemoj da misliš
da si mi smetnja, jer nisi. U svakom slučaju, to će biti sve dok ne nađeš drugi
posao.
Gordon se odmaknuo od njega sa rukama u džepovima. Sve je to on
predvideo, naravno. Znao je da je to trebalo da odbije, da je HTEO to da odbije,
ali, opet, nije imao hrabrosti za to.
– Neću da ti se nakačim na taj način – rekao je zlovoljno.
– Nemoj da koristiš takve reči, tako ti boga. Pored toga, gde bi išao sada?
– Ne znam, na dno, pretpostavljam, gde mi je i mesto. Što pre stignem tamo,
to bolje.
– Prokletstvo! Ti ćeš ostati ovde dok ne nađeš drugi posao.
– Ali, nema nigde posla. Može proći i godina pre nego što nađem posao. Ne
ŽELIM da nađem posao.
– Ne smeš da pričaš tako. Pronaći ćeš posao uskoro. Nešto će da iskrsne. I
tako ti boga, nemoj da pričaš o KAČENJU na mene. To je samo dogovor između
prijatelja. Ako stvarno želiš, možeš mi platiti kad nađeš posao.
– Da, KAD!
Na kraju je pustio da ga ubedi. Znao je da će dozvoliti da ga on ubedi. Ostao
je u stanu i dozvolio je Ravelstonu da ode do Viloubed rouda i da plati kiriju i
uzme njegova dva kartonska kofera; čak je dozvolio Ravelstonu da mu ,,pozajmi“
dve funte za dalje troškove. Srce mu se stezalo kada je to uradio. Živeo je kod
Ravelstona - bio mu je na grbači. Da li će ikada pravo prijateljstvo moći da bude
između njih? Pored toga, u sebi, nije želeo da mu se pomogne. Samo je želeo da
ga ostavi na miru. Stremio je ka dnu; bolje da što pre stigne tamo i reši se svega.
Ipak, za prvo vreme će da ostane, samo zato što nije imao hrabrosti da učini
drugačije. Ali, što se tiče nalaženja posla, to je bilo bezuspešno od početka. Čak i
Ravelston, iako bogat, nije mogao da počne posao ni iz čega. Gordon je unapred
znao da neće biti posla u prodaji knjiga. Tokom sledeća tri dana, šetkao se
bezuspešno od knjižare do knjižare. Iz knjižare u knjižaru se sređivao, ulazio,
zahtevao da vidi rukovodioca i izlazio je tri minuta kasnije oborene glave.
Odgovor je svuda bio isti - nema posla. Nekoliko prodavaca je tražilo honorarce
za Božićnu gužvu, ali to Gordonu nije trebalo. Nije bio ni žustar ni servilan; nosio
je iznošenu odeću i glas mu je bio tih i smiren. Pored toga, nekoliko pitanja je uvek
tu visilo oko njegovog otpuštanja sa poslednjeg posla zbog pijanstva. Posle samo
tri dana je odustao. Znao je da nema nade. Samo da bi zadovoljio Ravelstona,
pravio se kao da traži posao. Uveče bi se dovukao do stana, noge su ga bolele, a
nervi bili na ivici zbog serije odbijanja. Sva putovanja je obavljao peške da bi
uštedeo Ravelstonove dve funte. Kada se vratio, Ravelston je taman stigao iz
kancelarije i sedeo je na jednoj od fotelja pored kamina sa nekim dugačkim
rukopisom na kolenima. Pogledao je Gordona kako je ulazio.
 – Jesi imao sreće? – upitao ga je, kao i obično.
Gordon nije odgovarao. Ako bi i odgovorio, to bi bilo u psovkama. Ne
pogledavši Ravelstona, otišao je pravo u spavaću sobu, skinuo cipele i bacio se na
krevet. Mrzeo je sebe u tom trenutku. Zašto se vraćao? Koje je pravo imao da se
vrati i da živi na Ravelstonov račun kada nije ni imao nameru da dalje traži posao?
Hteo je da ostane na ulici, da spava na Trafalgar skveru, da prosi - bilo šta. Ali nije
imao petlje da se suoči sa ulicama još. Ideja o toploti i zaklonu ga je vraćala. Ležao
je sa rukama iza glave, pomešanih osećanja apatije i samoprezira. Nakon pola sata,
čuo je zvono na vratima i Ravelston je otišao da pogleda ko je. To je verovatno
bila ona kučka Hermiona Slejter, pretpostavljao je. Ravelston je upoznao Gordona
i Hermionu pre nekoliko dana i ona ga je gledala kao đubre. Ali, posle nekoliko
trenutaka, čuo je kucanje na vratima.
– Šta je? – reče Gordon.
– Neko želi da te vidi. – reče Ravelston.
– Da MENE vidi?
– Da, dođi u dnevnu sobu.
Gordon se prekrstio od čuda i skočio iz kreveta. Kada je ušao u dnevnu sobu,
video je da je taj posetilac bila Rozmeri. Polu ju je očekivao, naravno, ali je bio
začuđen što je vidi. Znao je zašto je došla; da ga uteši, da ga žali, da mu pomogne
- sve je to bilo isto. U svom poznatom dosadnom raposloženju nije hteo da se trudi
da razgovara sa njom. Sve što je želeo je da ga ostavi na miru. Ali Ravelstonu je
bilo drago što je vidi. Svidela mu se na prvu loptu i mislio je da će to obradovati
Gordona. Imao je spremno objašnjenje da mora da skokne nešto do kancelarije i
ostavio ih je same. Bili su sami, ali Gordon nije imao nameru da je zagrli. Stajao
je pored vatre, oborenog pogleda, sa rukama u džepovima, a na nogama je imao
jedne Ravelstonove papuče koje su mu bile prevelike. Prišla mu je, oklevajući, ali
ne skidajući još šešir niti kaput sa okovratnikom od jagnjećeg krzna. Bolelo ju je
što ga vidi. Za manje od nedelju dana mu se izgled strašno izmenio. Već je imao
taj prepoznatljiv, kiseo, lenj pogled čoveka bez posla. Lice kao da mu se stanjilo i
imao je podočnjake. Bilo je očigledno da se taj dan nije brijao. Položila mu je ruku
na rame, pomalo čudno kao što čini žena koja želi da napravi prvi utisak.
– Gordone...
– Da?
Jedva je to rekao. Sledećeg trenutka mu je bila u naručju. Ali ona je bila ta
koja je napravila prvi korak, ne on. Glava joj je bila na njegovim grudima i borila
se svom snagom protiv suza koje su je obuzimale. To je Gordona strašno rastužilo.
Tako je želeo da ne plače. I nije želeo da bude oplakan - samo je hteo da bude sam
- sam u bedi i jadu. Kako ju je držao, jedna ruka mu je mehanički krenula na njena
ramena, i prvi osećaj je bio negativan. Toliko mu je sve otežala svojim dolaskom.
Ispred njega su bili prljavština, hladnoća, ulice, radionice i zatvor. Zbog TOGA je
on morao da se očeliči. A mogao je da se očeliči samo ako bi ga ostavila na miru,
a ne da dolazi i zarazi ga tim nerelevantnim emocijama.
Malo ju je odgurnuo od sebe. Odmah se pribrala kao što to uvek cčini.
– Gordone, dragi moj! Tako mi je žao, tako mi je žao!
– Žao zbog čega?
– Gubiš posao i sve. Izgledaš tako nesrećno.
– Nisam nesrećan, nemoj me sažaljevati, tako ti boga.
Oteo se iz njenog naručja. Skinula je šešir i bacila ga na stolicu. Došla je
ovde sa nečim velikim što je trebalo da kaže. Nečim što se ustezala da kaže svih
ovih godina - nečim što je izgledalo kao pitanje časti. Ali sad, kada je trebalo to
da se kaže, odmah je to i rekla. Nije bilo u njenoj prirodi da okoliša.
– Gordone, da li bi učinio nešto za mene?
– Šta?
– Da li bi se vratio u Nju Albion?
Dakle, to je bilo to. Naravno da je to prevideo. Sad će početi da ga ubeđuje,
kao i svi ostali. Postaće jedna od osoba koja će da se brine za njega i koja će ga
moliti da „nastavi dalje“. Ali šta je drugo i mogao da očekuje? To je nešto što bi
svaka žena rekla. Čudo je bilo što nije to rekla pre. Vrati se u Nju Albion! To je
bila jedina dobra stvar u njegovom životu, napuštanje Nju Albiona. To je bila
njegova religija, može se tako reći, beg od tog prljavog sveta novca. Opet, u tom
trenutku nije mogao da se seti ni jednog dobrog razloga zašto je napustio Nju
Albion. Samo je znao da se nikada neće vratiti, ni da padne nebo na njega, a
rasprava o tome ga je oneraspoložila unapred.
Skupio je ramena i pogledao na stranu. – Nju Albion me neće primiti nazad
– rekao je kratko.
– Hoće. Sećaš se šta je gospodin Erskin rekao? Ne tako davno - pre dve
godine. Uvek traže dobre pisce. Svako u kancelariji kaže to. Sigurna sam da će ti
dati posao samo ako odeš i pitaš. I plaćaće te minimalno četiri funte nedeljno.
– Četiri funte nedeljno. Mogu priuštiti sebi da imam i aspidistru, zar ne?
– Ne, Gordone nije vreme da se šališ sad.
– Ne šalim se. Ozbiljan sam.
– Misliš da ne nameravaš da se vratiš tamo - čak ni ako ti ponude posao?
– Ni za hiljadu godina. Ni da me plate pedeset funti nedeljno.
– Ali, zašto? Zašto?
– Rekao sam ti zašto. – reče joj kratko.
 Gledala ga je bespomoćno. Na kraju krajeva, nije bilo svrhe. Bio je taj biznis
- novac odnos koji mu je stajao na putu - te beznačajne skrupule koje nikada nije
razumeo, ali ih je prihvatao jer su bile njegove. Osetila je svu uzaludnost,
ogorčenje žene koja vidi da apstraktna ideja pobeđuje zdrav razum. Koliko je bila
besna gledajući ga kako ide na dno svojevoljno. Dodala je skoro besno:
– Ne mogu da te razumem, Gordone, stvarno ne mogu. Nemaš posla,
gladovaćeš uskoro; a možeš da imaš dobar posao koji ćeš dobiti, samo ako pitaš,
a ne želiš.
– U pravu si. Ne želim.
– Ali moraš imati NEKI posao, zar ne?
– Posao, ali ne DOBAR posao. To sam objašnjavao bog zna kolko puta.
Usuđujem se da kažem da ću naći posao pre ili kasnije. Isti posao koji sam imao i
ranije.
– Ali ja ne verujem da se ti i TRUDIŠ da nađeš posao, zar ne ?
– Da, trudim se. Ceo dan sam obilazio knjižare i prodavce knjiga.
– A nisi se ni obrijao jutros! – reče mu, bacajući ga u vatru na ženski način.
Protrljao je bradu. – Mislim da nisam, u stvari.
– I ti očekuješ da ti neko da posao! O, Gordone!
– Na kraju krajeva, zar ima veze? Previše je pederski da se brijem svaki dan.
– Svojevoljno se raspadaš – reče ogorčeno. – Izgleda da ne ŽELIŠ da se
potrudiš. Želiš da potoneš - samo da POTONEŠ.
– Možda, ne znam. Pre ću potonuti nego što ću se uzdići.
Bilo je tu još svađe. To je bio prvi put da je ona ikada pričala sa njim na taj
način. Još jednom su joj suze potekle, i još jednom ih je suzbila. Došla je ovde
zaklinjući se da neće plakati. Grozna stvar je bila što su njene suze, umesto da ga
uznemire, njega jedva pogodile. Kao da je mislio da MU NIJE STALO, a opet u
sebi se brinuo što mu nije stalo. Samo da ga ostavi na miru! Samog, samog! Da ga
oslobodi zvocanja zbog posledica njegovog neuspeha; da ga oslobodi da padne,
kako je rekla, u tihe svetove gde novac i moralne obligacije ne postoje. Na kraju
je otišao od nje u svoju sobu i to je definitivno bio sukob - prvi veliki sukob koji
je ikada imao. Da li je to bio i poslednji sa njom, nije znao. Nije mu ni bilo bitno
u ovom trenutku. Zaključao je vrata za sobom i legao na krevet, zapalivši cigaretu.
Mora da ode odavde odmah! Sutra ujutru će nestati. Nema više kačenja na
Ravelstona! Nema više ucene bogova pristojnosti! Dole, dole, u mulj - dole na
ulice, u radionice, u zatvor. Samo bi tamo našao mir.
Ravelston se popeo i zatekao Rozmeri kako se sprema da krene. Pozdravila
ga je i neočekivano položila ruku na njegovo rame. Osetila je da ga zna dovoljno
da ima poverenja u njega.
 – Gospodine Ravelston, DA LI biste pokušali da ubedite Gordona da nađe
posao?
– Uradiću šta mogu. Naravno, biće teško. Ali, očekujem da uskoro nađe
posao.
– Tako je grozno gledati ga ovakvog. Potpuno se raspada. A sve to vreme
ima posao koji može da dobije lako samo ako pita, stvarno DOBAR posao. Nije
da ne može, jednostavno neće.
Objasnila mu je za Nju Albion. Ravelston protrlja nos.
– Da, što je najgore, čuo sam za to. Pričali smo često o tome kada je napustio
Nju Albion.
– Mislite li da je ispravno to što je napustio? – reče mu, znajući da Ravelston
MISLI da je Gordon u pravu.
– Pa, moram vam priznati da to nije bilo veoma pametno. Ali u tome što on
priča postoji i mala doza istine. Kapitalizam je pokvaren i mi treba da ga se
klonimo, to je njegova ideja. Nije baš praktična, ali, na neki način, lepo zvuči.
– Moram se usuditi da kažem da je sve to lepo u teoriji. Ali, on nema posla
i, ako ima priliku da dobije posao samo ako ga zatraži, SIGURNO mislite da je
loše da to odbije?
– Ne, zdravorazumski razmišljajući. Ali iz principa – da, jeste.
– Da, iz principa! Ali ne možemo da priuštimo principe, barem ne mi. TO
Gordon ne razume.
Gordon nije napustio stan ujutru. Pola njega je želelo da to uradi, pola je
HTELO; ali kad je došlo vreme, u hladno jutro, nekako se predomislio. Ostaće
samo još jedan dan, rekao je sebi, dok nije prošlo pet dana od Rozmerine posete,
i on je i dalje obitavao tu, živeći na Ravelstonov račun, bez ideje o poslu. Još se
pravio kao da juri posao, ali samo da bi se opravdao. Odlazio bi i provodio sate u
biblioteci, a onda je dolazio kući i ležao na krevetu gostinske sobe, obučen, pušeći
jednu za drugom cigaretom. Sva ta inertnost i strah od ulice još su stajali u njemu,
i tih pet dana postajali su grozni, odvratni i neizdrživi. Nema ništa gore na svetu
nego živeti u tuđoj kući, jesti tuđ hleb i ne raditi ništa. Možda je još gore kad tvoj
dobročinitelj ne želi da prizna da ti je dobročinitelj. Ništa ne može da poremeti
Ravelstonovu velikodušnost. Pre će nestati nego što će priznati da mu je Gordon
na grbači. Platio je Gordonovu kaznu, platio je zaostale kirije, nedelju dana je
živeo kod njega, i čak mu je „pozajmio” dve funte na sve to; ali to je bilo ništa,
kao usluga među prijateljima, Gordon bi isto to za njega učinio. S vremena na
vreme, Gordon je pravio uzaludne pokušaje bekstva koji su se uvek završavali na
isti način.
 – Ravelstone, ja ne mogu više da ostanem ovde. Dosta si me trpeo. Sutra
ujutru odlazim.
– Ali, dragi moj prijatelju, nemoj biti takav. Nisi mi bio...
Ali, ne! Čak ni sada, kada Gordon otvoreno sve govori u lice, Ravelston nije
mogao da kaže ,,ali ti nemaš para”. On nije mogao da kaže takve stvari. Rekao je
kompromisno.
– A, gde misliš da živiš?
– Bog zna, nije me briga. Ima soba za iznajmljivanje i drugih mesta. Ostalo
mi je nešto para.
– Nemoj da si takav kreten. Ostani ovde dok ne nađeš posao.
– To može da potraje mesecima, kažem ti, ne mogu ovako da živim.
– Ne pričaj gluposti, prijatelju, ja volim što si ovde.
Ali, naravno, u dubini duše nije voleo što je Gordon tu, a i zašto bi? Bila je
to nemoguća situacija. Postojala je tenzija između njih sve vreme. Uvek je tako
kada jedna osoba živi na račun druge. Kako god lepo izgledala, milostinja je
odvratna, uvek postoji ta bolesna, tajna mržnja između davaoca i primaoca.
Gordon je znao da prijateljstvo sa Ravelstonom nikada više neće biti isto. Šta god
da se desi u budućnosti, sećanje na sve to zlo će uvek biti među njima. Osećaj da
si izdržavan, da si na putu, neželjen, prepreka, smetnja, to ga je izjedalo dan i noć.
Jedva da je jeo, nije pušio Ravelstonove cigarete, nego je kupio sebi od preostalih
par šilinga. Čak nije ni palio gasnu grejalicu u sobi. Pokušao je da bude nevidljiv.
Svaki dan, naravno, ljudi su dolazili i odlazili i u stan i u kancelariju. Svi su videli
Gordona i znali su za njegov status. Još jedan od Ravelstonovih grebatorskih
ljubimaca, mislili su. Čak je i primetio vrstu profesionalne ljubomore od strane
jednog ili dvojice grebatora za Antihrista. Tri puta te nedelje je Hermiona Slejter
dolazila. Posle prvog, bežao je iz stana čim bi se pojavila; jednom prilikom, kad
je došla uveče, ostao je napolju sve do ponoći. Gospođa Biver, spremačica, je,
takođe, „prozrela” Gordona. Znala je njegovu vrstu. Bio je jedan od onih dobar -
ni za šta „mladića-pisaca” koji su se grebali o jadnog gospodina Ravelstona. Tako
je otvoreno činila razne stvari da Gordonu bude što neprijatnije. Omiljen trik joj
je bio da ga istera sa četkom i metlom. „Sad, gospodine Komstok, moram da
počistim ovu sobu, AKO vam ne smeta”, što je radila gde god da je on sedeo. Ali
na kraju, neočekivano, i sa malo svog napora, Gordon je našao posao. Jedno jutro
je Ravelstonu stiglo pismo od gospodina Mek Kenija. Mek Keni je malo popustio,
nije imao nameru da vrati Gordona nazad, naravno, ali mu je pomogao da nađe
posao. Rekao je da gospodin Čizmen, prodavac knjiga u Lambetu, traži radnika.
Iz onoga što je napisao bilo je očigledno da će Gordon dobiti posao samo ako pita;
bilo je i očigledno da ima neka caka oko posla. Gordon je čuo za gospodina
Čizmena - u svetu knjiga svako svakog zna. U sebi se osećao smorenim zbog toga.
Nije hteo ovaj posao. U stvari, nije hteo da ikada više radi; sve što je želeo bilo je
da tone, i tone, bez nade, dole u mulj. Ali, nije mogao da razočara Ravelstona,
posle svega što je ovaj učinio za njega. Tako je jedno jutro otišao u Lambert da se
raspita za posao. Knjižara se nalazila u slepoj sporednoj ulici, južno od Vaterlo
mosta. Bila je otrcana, ružna knjižara, i ime na njoj, koje je bledelo, nije bilo
Čizmen nego Eldridž. U izlogu je bilo par luksuzno koričenih knjiga i nekih mapa
iz šesnaestog veka za koje je Gordon mislio da su vredne. Očigledno je gospodin
Čizmen bio specijalizovan za „retke” knjige. Gordon je prikupio hrabrost i ušao.
Kako se zvono na vratima čulo, mršava, zlokobna kreatura, oštrog nosa i
velikih obrva, izašla je iza tezge. Pogledao je Gordona sa dozom zlobe. Kada je
govorio, to je činio veoma šturo, sekući reči na pola, pre nego što ih je izgovarao.
“Izvlte št vm trba!” - otprilike je tako zvučalo. Gordon je objasnio zašto je došao.
Gospodin Čizmen ga je pogledao zlokobno i odgovorio mu na isti način kao i pre.
– Aha? Komstok, je 1’ tako? Od vamo. Kancelarja mi je pozad. Očkivo sam
te.
Gordon ga je pratio. Gospodin Čizmen je bio veoma sitan čovek, skoro
toliko mali da može da bude patuljak, veoma crne kose, i blago deformisan. Kao
pravilo je da patuljci, imaju torzo prave veličine, a da skoro i nemaju noge. Sa
Čizmenom je bilo obrnuto. Noge su mu bile normalne veličine, ali je gornji deo
tela bio skraćen tako da je izgledalo da mu zadnjica kreće odmah od lopatica. Tako
je, hodajući, izgledao kao makaze. Imao je koščata patuljačka ramena, velike
ružne ruke, i oštre tikove sa glavom. Odelo mu je bilo tako ukrućeno i imalo je tu
sjajnu teksturu odela koje je veoma staro i veoma prljavo. Taman su stigli do
kancelarije kad se čulo zvono na vratima, i mušterija je ušla, noseći knjigu iz kutije
za knjige od šest penija. Gospodin Čizmen nije vratio kusur iz kase - u stvari kase
nije ni bilo - nego je to učinio iz prljavog i masnog kožnog novčanika koji kao da
je nestao u njegovim rukama, i sve je to činio na neki tajnovit način, kao da nije
želeo da iko vidi šta radi.
– Volm da držm pare u džepu. - objasnio je, dok su se vraćali u kancelariju.
Bilo je očigledno da gospodin Čizmen secka reči iz nekog ubeđenja da reči
koštaju i ne želi da ih traći. U kancelariji su imali razgovor, i gospodin Čizmen je
nekako izvukao iz Gordona priznanje da je bio otpušten zbog pijanstva. U stvari,
sve je to unapred znao. Čuo je o Gordonu od Mek Kenija, koga je sreo na aukciji
pre neki dan. Načuljio je uši kada je čuo priču, jer mu je trebao pomoćnik, i bilo
je jasno da bi pomoćnik koji je otpušten zbog pijanstva morao da pristane na manju
platu. Gordon je shvatio da će on pijanstvo koristiti kao oružje protiv njega. Ali,
opet, gospodin Čizmen nije bio toliko neprijateljski raspoložen. Izgledao je kao
osoba koja će pokušati da te prevari ako može, da te kinji, ako mu se pruži prilika,
ali će, takođe, da te nagradi sa malo dobrog humora. Pokušao je da zadobije
Gordonovo poverenje, pričajući o uslovima prodaje, i objašnjavao mu je nekoliko
svojih caka. Imao je jednu specifičnu caku, razvukao bi usta uvis, i u tom trenutku
bi njegov nos praktično nestajao.
Trenutno, rekao je Gordonu, imao je ideju da poveća profit. Pokrenuće
jeftinu biblioteku; ali će biti potpuno van knjižare, jer će niža klasa da rastera
ljubitelje knjiga, koji dolaze u knjižaru tražeći „retke” knjige. Iznajmio je lokal u
blizini, i u pauzi za ručak je odveo Gordona da ga vidi. Bio je malo dalje niz ulicu,
između mesarsko-kobasičarske radnje i pogrebne opreme. Reklame u izlogu
pogrebnika su privukle Gordonovu pažnju. Izgledalo je da možeš lepo otići pod
zemlju za samo dve i po funte ovih dana. Čak možeš i da se sahraniš na rate.
Takođe je bila i reklama za krematorijum. „Pouzdano, jeftino i higijenski”.
Lokal se sastojao od jedne uske prostorije, prave cevi od prostorije, sa
izlogom širokim koliko i sama prostorija, drvenim jeftinim stolom, jednom
stolicom i kartotekom. Sveže ofarbane police bile su spremne i prazne. Ovo neće
biti, kako je Gordon odmah shvatio, vrsta biblioteke koja je bila kod Mek Kenija.
Mek Kenijeva biblioteka je bila visoka klasa za ovu. Nije imala ništa ozbiljnije od
Dela, a možda se čak tu zatekao neki Lorens ili Haksli. To je bila jedna od onih
jeftinih, malih ružnih biblioteka (pečurka biblioteke su ih zvali) koje su nicale
uzduž i popreko po Londonu i bile specijalno namenjene za neobrazovane. U tim
bibliotekama nije bila ni jedna jedina knjiga koja je bila i pomenuta u bilo kojoj
kritici, koju je bilo koja civilizovana osoba ikada čitala. Knjige su izdavale
specijalizovane niskoprofitne firme, a pisali su ih nikogovići i to po četiri godišnje,
mehanički, kao da prave kobasice samo sa mnogo manje truda i veštine. Kao
efekat toga, petparački pisci su prepoznavani kao pravi, i koštali su izdavača čevrt
penija po knjizi. Gospodin Čizmen je objasnio da još nije poručio knjige. Rekao
je to „poručio knjige” kao da je govorio o poručivanju tone uglja. Počeće sa pet
stotina odabranih naslova.
Police su već bile označene po žanrovima - „Seks”, „Krimi”, „Divlji zapad”
i tako dalje.
Ponudio je Gordonu posao. Bio je veoma prost. Sve što je trebalo da radi
bilo je da sedi tu deset sati dnevno, da izdaje knjige, da uzima pare i da pazi na
kradljivce knjiga. Plata mu je bila, to je rekao sa malo odlaganja, trideset šilinga
nedeljno.
Gordon je to oberučke prihvatio. Gospodin Čizmen je, možda, bio blago
neraspoložen. Očekivao je svađu, i možda bi i uživao u svađi i lomljenju Gordona
podsećajući ga da prosjaci ne mogu da biraju. Ali Gordon je bio zadovoljan. Posao
je to. Nije bilo PROBLEMA za posao kao ovaj; nema mesta ambiciji, nema truda,
nema nade. Desetak kinti manje - desetak kinti bliže dnu. To je bilo ono što je
želeo. „Pozajmio” je još dve funte od Ravelstona i iznajmio je sobu za osam šilinga
nedeljno, u prljavoj uličici, paralelnoj sa Lambert Kortom. Gospodin Čizmen je
poručio pet stotina odabranih naslova i Gordon je počeo da radi dvanaestog
decembra. To je, takođe, bio i njegov rođendan.
 Deseto poglavlje

Pod zemlju, pod zemlju! Dole, u sigurnu mekanu utrobu zemlje, gde nema
nalaženja posla ili gubitka posla, nema rođaka i prijatelja koji će da ti zvocaju,
nema nade, straha, ambicije, časti, dužnosti-nema ZAHTEVA bilo koje vrste. To
je bilo mesto gde je on želeo da bude. Opet, to nije bila smrt, ne fizička smrt koju
je želeo. Bio je to neki čudan osećaj koji je imao. On mu se usadio od jutra kada
se probudio u policijskoj ćeliji. Zlo, buntovno raspoloženje koje dolazi posle
pijanstva kao da mu je postalo deo ličnosti. Ta pijana noć mu je obeležila deo
života. Vukla ga je na dno čudnom rešenošću. Pre toga se borio protiv zakona
novca, ali se držao nekog oblika pristojnosti. Sada je želeo samo da pobegne od te
pristojnosti. Hteo je da padne dole, duboko, u svet gde pristojnost nije bila bitna;
da preseče veze sa samopoštovanjem, da se prepusti, da POTONE, kako je
Rozmeri to rekla. U misli mu se usadila samo želja da bude DOLE. Voleo je da
razmišlja o izgubljenim ljudima, o ljudima na dnu: lopovima, prosjacima,
kriminalcima, prostitutkama. Bio je to lep svet koji su oni naseljavali, neuredna
skrovišta i oružje. Razmišljao je o tome da se ispod sveta novca nalazi veliki
kurvanjski svet gde propast i uspeh nemaju značenje; neka vrsta kraljevstva
duhova gde su svi jednaki. To je bilo mesto gde je želeo da bude, dole, u
kraljevstvu duhova, ISPOD ambicije. Nekako ga je tešilo razmišljanje o
udžericama južnog Londona, ogromnim negracioznim divljinama u kojima se
možeš zauvek izgubiti.
I u neku ruku, ovaj posao je bio ono što je hteo; ako ništa barem najbliže
onome što je hteo. U Lambetu, zimi, mračnim ulicama u kojima se siluete lica
pijanaca javljaju iz magle, imao si taj osećaj da si na dnu. Tu nisi imao dodir sa
novcem ili kulturom. Nije bilo nalickanih mušterija prema kojima si morao lepo
da se ponašaš; nije tu bio niko ko bi te pitao, kao što su to radili uspešni ljudi: „Šta
vi sa takvim obrazovanjem i načitanošću radite na ovakvom mestu?“. Bio si samo
deo sirotinje, i kao takav bio si prihvaćen. Mladići i devojke i prljave sredovečne
žene, koji su posećivali biblioteku, jedva da su ikada primećivali da je Gordon
obrazovan čovek. On je bio samo „dečko iz biblioteke“ i samim tim jedan od njih.
Posao kao takav bio je neverovatno beskoristan. Samo sediš tu, deset sati dnevno,
četvrtkom šest, izdaješ knjige i primaš novac. Na policama nije bilo ničega
vrednog čitanja. Nije bilo ničega ni vrednog gledanja na ulici. Glavni događaj dana
bio je kada mrtvačka kola stignu do pogrebnika pored. To je Gordonu bilo
interesantno, jer je boja odela koje je imao bila boja jednog od konja. U slobodno
vreme je čitao nešto od petparačkog smeća koje su držali u bibilioteci. Taj tip
knjiga mogao si čitati u ritmu od jedne na sat. Ali, to je bila vrsta knjiga koja mu
je prijala ovih dana. To je bila prava vrsta „knjiga za bežanje od stvarnosti“ koja
se izdavala u tim petparačkim bibliotekama. Ništa nije bilo izmišljeno što bi manje
umaralo inteligenciju; čak i film, na primer, traži izvesni napor. Tako, kad bi
mušterija tražila knjigu po kategoriji, bilo to ,,Seks“, ,,Krimi“, „Divlji zapad“ ili
,,LjUbavni“ (uvek sa akcentom na U), Gordon bi bio spreman da da stručni savet.
Gospodin Čizmen nije bio loša osoba za saradnju, dokle god ne shvatiš da
možeš raditi i do sudnjeg dana, ali da povišicu nećeš dobiti. Ne mora se ni naglasiti
da je sumnjičio Gordona da ga potkrada. Posle dve nedelje je smislio novi sistem
izdavanja, kojim je mogao da proveri koliko je knjiga uzeto i to na dnevnoj bazi.
Opet je moglo da se desi (tako je mislio) da Gordon izda knjige, a da to ne upiše.
Tako da je mogućnost da ga Gordon potkrada za par penija, ili čak i za šiling
dnevno, nastavila da ga muči, kao grašak pod princezinim dušecima. Ipak, nije baš
bio toliko loš, na svoj grešni, patuljasti način. Uveče, pošto bi zatvorio radnju i
došao da pokupi dnevni pazar, ostao bi da razgovara sa Gordonom i da mu, uz
bolesni podsmeh, opisuje različite prevarante sa kojima je imao posla. Iz ovih priča
Gordon je saznao skoro ceo Čizmenov život. On se pre bavio starim odelima, što
je bila neka vrsta njemu obećanog posla, a knjižaru je nasledio od ujaka pre tri
godine. U to vreme je bila jedna od onih odvratnih knjižara koje čak nemaju ni
police, u kojima su knjige na ogromnim prašnjavim gomilama bez ikakvog reda.
Mušterije su bile kolekcionari, jer se ponekad, u tim gomilama nalazila i koja
vredna knjiga, ali većinom se izdržavao prodajom polovnih trilera po pola penija.
Prema toj gomili prašine gospodin Čizmen je, u početku, gajio veliko gađenje.
Mrzeo je knjige i nije shvatao da od njih može da se zaradi neki novac. Još je radio
u svojoj radnji polovnih odela i mislio je tome da se vrati u punom obimu, čim
proda knjižaru za dobre pare. Skoro je shvatio da ako ume da radi sa njima, u
knjigama može da leži neka zarada. Kako je to otkrio, tako se prepustio poslu
preprodaje knjiga. Dve godine je ulagao u posao dok nije postao jedna od najboljih
,,retkih“ knjižara te vrste u Londonu. Za njega je knjiga bila puk objekat za
trgovinu, nalik na par starih pantalona. Nikada u životu nije PROČITAO knjigu,
a nije ni shvatao zašto bi to morao da radi. Njegov odnos prema kolekcionarima
koji su balavili nad retkim izdanjima je bio odnos hladne seksualnosti prostitutke
prema svojim klijentima. Ali nekako je, samo po osećaju, znao da li je neka knjiga
vredna ili ne. U glavi je imao veliki broj informacija o cenama na aukcijama i
godinama prvih izdanja, a imao je fantastičan nos da oseti dobru pogodbu.
Omiljeni način da dođe do zaliha bio je da kupuje cele biblioteke od ljudi koji su
preminuli, naročito od sveštenika. Kako bi neki sveštenik umro, Čizmen je bio na
mestu nalik na strvinara. Sveštenici, kako je objasnio Gordonu, obično imaju
dobre biblioteke i nezainteresovane udovice. Živeo je zbog knjižare, bio je
neženja, naravno, i nije imao ni interesovanja ni prijatelje. Gordon se nekada pitao
šta li je gospodin Čizmen radio sam sa sobom uveče, kada nije bilo prodaje ni
pogodbi. U sebi je stvorio sliku gospodina Čizmena kako sedi u dvostruko
zaključanoj sobi, zamandaljenih prozora, brojeći gomile metalnog i papirnog
novca i pažljivo ih slažući u konzerve od duvana. Gospodin Čizmen je maltretirao
Gordona i na svaki način je tražio razlog da mu zakine na plati; ali opet, prema
njemu nije osećao neku mržnju. Nekada, uveče, kada bi došao do biblioteke,
izvadio bi masnu kesu Smitovog čipsa i na svoj seckavi način bi rekao:
– Oš čipsa?
Kesu bi držao u ruci toliko čvrsto da bi bilo nemoguće izvući iz nje više od
dva ili tri čipsa. Ali, to je za njega bio znak prijateljstva.
Mesto gde je Gordon živeo, Bruer jard, paralelno sa Lambetom, bilo je
prljava rupetina. Njegova soba koštala je osam šilinga nedeljno i bila je u
potkrovlju. Sa krivim plafonom, nalik na četvrt sira i malim prozorom, bila je nešto
najbliže pesničkom smrdljivom tavanu koji je mogao da zamisli. Unutra je bio
veliki, niski, polomljeni krevet sa pocepanim tapacirom i posteljinom koja je
menjana jednom nedeljno, stočić isflekan generacijama čajnika; klimava stolica,
metalni lavor umesto lavaboa i rešo na gas u uglu. Gole podne daske nikada nisu
bile flekave, ali su bile crne od nagomilane prljavštine. U procepima ružičastih
tapeta množile su se generacije buba; ali sad je bila zima i one su bile mirne sem
ako ne bi zagrejao sobu. Očekivalo se da sam nameštaš krevet. Gospođa Mekin,
gazdarica, teoretski je ,,čistila“ sobe svaki dan, ali svaki četvrti ili peti dan je
shvatala da je mrzi da se penje uz stepenice. Skoro svi stanari su kuvali sebi hranu
u sobama. Nije bilo šporeta, naravno; samo rešo i u prizemlju velika smrdljiva
sudopera koju su svi koristili.
U sobi pored Gordonove živela je visoka zgodna starija žena koja nije bila
sva svoja u glavi i čije je lice nekada bilo prljavo kao da je izašla iz rudnika.
Gordon nikada nije mogao da shvati odakle dolazi ta prljavština. Ličilo je na
ugljenu prašinu. Deca iz komšiluka su za njom vikala ,,crnac“ dok se šetala i
pričala sama sa sobom, nalik na junakinju neke tragedije. Na spratu ispod živela
je žena čija je beba plakala neprestano; takođe i mlađi par koji se često glasno
svađao i još glasnije mirio tako da je cela kuća mogla da ih čuje. U prizemlju je
živeo moler, njegova žena i petoro dece koji su se izdržavali njegovim
povremenim poslovima. Gospođa Mekin, gazdarica, živela je u svojoj rupi u
suterenu. Gordonu se kuća sviđala. Bila je toliko drugačija od kuće gospođe
Vizbah. Nije bilo one lažne srednjoklasne pristojnosti, nije bilo osećaja da te neko
špijunira. Dokle god si plaćao kiriju, mogao si da radiš šta god si hteo; mogao si
da dođeš kući pijan i da se teturaš uz stepenice, da dovodiš žene u bilo koje vreme,
da spavaš kad hoćeš. Mekinova nije bila tip osobe koja bi se za to interesovala.
Bila je to neuredna, opuštena starica, tela nalik na veknu. Ljudi su pričali da u
mladosti nije ništa bolje izgledala i verovatno su bili u pravu. Imala je neku
naklonost prema svemu što je hodalo u pantalonama. Ipak, izgledalo je da tragovi
poštovanja još tinjaju u njoj. Jednog dana kada je Gordon sedeo u sobi, čuo ju je
kako uzdiše i muči se uz stepenice, kao da nosi neki veliki teret. Nežno je pokucala
na vrata kolenom ili barem mestom gde je trebalo da bude koleno, i ušla je.
– Eve ti. – prošištala je kako je ušla. – Znam da će ti se ovo svideti. Volem
da se svi moji stanari osećaju lepo. Daj da ti stavim to ovdi na sto. Eve. Sad će
soba da ti malo više liči na kuću, zar ne?
Bila je to aspidistra. Prošli su ga trnci kad ju je video. Čak i ovde, u
poslednjem utočištu. Kako me nađe, smrtni neprijatelju? Bila je to jeftina vrsta, i
očigledno je venula. Na ovom mestu mogao je biti srećan samo ako bi ga ljudi
ostavili na miru. To je bilo mesto gde je MOGAO da bude srećan, na kurvanjski
način. Da provodiš dane u beskorisnom poslu, poslu koji bi mogao da radi i ako
bi bio u komi; da dođe kući i da upali vatru ako bi imao uglja (u bakalnici je
kupovao male džakove po pola penija) i da zagreje malo svoj tavan. Da onda jede
obrok sačinjen od slanine, hleba, maslaca i čaja, koji bi skuvao na rešou; da onda
legne u bedni krevet i da čita neki triler ili da rešava ukrštene reči do kasnih sati;
to je bio život koji je želeo. Sve navike je sveo na minimum. Nije se brijao više od
tri puta nedeljno, i prao je samo delove tela koji su se videli. Dobro javno kupatilo
se nalazilo u blizini, ali retko je tamo išao, najviše jednom mesečno. Nikada nije
lepo raspremao krevet, samo bi nagurao čaršave i nikada nije prao nekoliko pari
čarapa, sve dok ih ne bi po tri puta nosio. Sloj prašine je ležao preko svega. U uglu
je uvek bio masni tiganj i nekoliko tanjira sa ostacima prženih jaja. Jednu noć su
bube izašle iz jedne od rupa i šetkale se po plafonu, dve po dve. Ležao je na
krevetu, sa rukama iza glave i gledao ih zainteresovano. Bez žaljenja, skoro
namerno, polako se raspadao. U osnovi njegovih osećanja bio je taj
nezaiteresovani stav prema svetu. Život ga je pobedio; ali i dalje se možeš boriti
protiv njega okretanjem glave. Bolje da potoneš nego da se uzdigneš. Dole, u
kraljevstvo duhova, u svet senki, gde sram, trud i pristojnost ne postoje!
Da potone! Kako je to lako uraditi, jer nema prave konkurencije! Ali čudna
je stvar da je ponekad teže potonuti nego se podići. Uvek postoji nešto što povuče
čoveka gore. Na kraju krajeva, on nikada nije sasvim sam; uvek su tu prijatelji,
ljubavnici, rođaci. Svi ljudi koje je Gordon znao su mu pisali, žalili ga i zvocali
mu. Tetka Anđela mu je pisala, stric Volter, Rozmeri je iznova i iznova pisala,
Ravelston, Julija. Čak mu je i Fleksmen poslao kratko pismo u kome mu je poželeo
sreću. Fleksmenu je žena oprostila sve i on se vratio u Pekam, u carstvo aspidistri.
Gordon je ovih dana mrzeo pisma. To mu je bio poslednji kontakt sa svetom od
koga je hteo da pobegne.
Čak se i Ravelston okrenuo protiv njega. To se desilo pošto je prvi put došao
da vidi Gordonovo novo prebivalište. Do tog trenutka nije ni shvatao u kakvom
kraju Gordon živi. Kako je taksi stigao na ugao Vaterlo puta, horda prljavih
siromašnih dečaka se sjatila sa svih strana trčkarajući oko vrata kao ribe oko
mamca. Troje njih je navalilo da mu otvori vrata. Njihova servilna, prljava lica,
željna nade su mu se smučila. Bacio im je nekoliko penija i poleteo prema dvorištu,
pokušavajući da ih ne gleda. Uske stepenice su bile zatrpane gomilama psećeg
izmeta, što je bilo čudno jer nigde unaokolo nije bilo ni jednog psa. U suterenu
gospođa Mekin je kuvala bakalar i to se osećalo uz cele stepenice. Na tavanu je
Ravelston seo na razvaljenu stolicu, a plafon mu je bio tik iznad glave. Vatra se
ugasila i jedino svetlo u sobi bile su četiri sveće koje su tinjale u konzervi pored
aspidistre. Gordon je ležao na neurednom krevetu, potpuno obučen, ali bez cipela.
Jedva da se okrenuo kad je Ravelston ušao. Samo je ležao, piljeći u plafon,
ponekad se smejući blago, kao da je upravo razmenio neki interni vic sa plafonom.
Soba je već imala onaj težak zadah soba u kojima se živelo, ali koje se nikada nisu
čistile. Nekoliko prljavih šolja je stajalo u uglu.
– Da li bi hteo čaj? – reče mu Gordon ne mrdajući se.
– Ne, hvala, ne. – reče Ravelston hitro.
Video je prljave šolje u uglu i zajedničku sudoperu u prizemlju. Gordon je
veoma dobro znao što Ravelston neće čaj. Cela atmosfera ovog mesta ga je
šokirala. Ta grozna mešavina mirisa bakalara i pomija u hodniku! Pogledao je
Gordona kako leži na prljavom krevetu. Prokletstvo, Gordon je bio gospodin!
Nekada je takve misli odbacivao; ali u ovoj atmosferi izbeći sažaljenje je bilo
nemoguće. Svi instinkti klase za koje je mislio da ne postoje su se pobunili. Bilo
je nemoguće zamisliti da bi bilo ko, ko ima i malo pameti, živeo ovde. Hteo je da
kaže Gordonu da beži odatle, da se sredi, da zaradi neki novac, da živi kao
gospodin. Ali, naravno, to nije rekao. Ne možeš reći takve stvari. Gordon je bio
svestan šta se dešava u Ravelstonovoj glavi. To ga je, u stvari, i zabavljalo. Nije
osećao nikakvu zahvalnost prema Ravelstonu zato što je on došao da ga vidi; sa
druge strane nije se sramio svog okruženja kao što je to nekada činio. Bila je to
blaga, zanimljiva zloba u načinu na koji mu se obratio.
– Misliš da sam totalna budala. – rekao je gledajući i dalje u plafon.
– Ne mislim, zašto bih?
– Da, misliš. Misliš da sam budala što živim na ovom prljavom mestu
umesto da nađem normalan posao. Misliš da bi trebalo da se vratim u Nju Albion.
– Ne, prokletstvo! Nikada tako nešto nisam pomislio. Vidim tvoj cilj. Rekao
sam ti to već. Misliš da si potpuno u pravu sa svojim principima.
– A opet misliš da su moji principi ispravni sve dok ne dođu do prakse.
– Ne, ali uvek postoji pitanje, kada to sve prelazi u praksu.
– Veoma je jednostavno. Proglasio sam rat novcu. Ovo je mesto gde me je
to dovelo.
Ravelston počeša nos i onda se nervozno pomeri u stolici.
 – Greška koju činiš je stav da jedinka može da živi u korumpiranom sistemu,
a da sama ne postane korumpirana. Na kraju krajeva, šta dobijaš time što se odričeš
novca? Ponašaš se kao da veruješ da jedan čovek može da postoji van ekonomskog
sistema. Ali, jedan čovek ne može. Jedinka ne menja sistem, ne menja ništa.
Jedinka ne može da sredi sistem koji je pun tajni ako me razumeš.
Gordon mahnu nogom prema bubi na plafonu.
– Naravno, ovo i JESTE neki tajnoviti sistem, zar ne?
– Nisam na to mislio. – reče Ravelston bolno.
– Hajde da se suočimo sa činjenicama. Ti misliš da bi ja trebalo da potražim
DOBAR posao, zar ne?
– To zavisi od posla. Mislim da si u pravu što ne želiš da se prodaš toj
reklamnoj agenciji. Ali, nekako je šteta da ostaneš da radiš taj grozan posao u
ovom trenutku. Na kraju krajeva ti JESI talentovan. Moraš nekako da koristiš to.
– Tu su moje pesme. – reče Gordon, smejući se samom sebi. Raveston je
izgledao zbunjen. Ova ga je rečenica ućutkala. Naravno BILE su tu Gordonove
pesme. Bila je poema „Londonska zadovoljstva“, na primer. Ravelston je znao i
Gordon je znao, i jedan i drugi zna da onaj drugi zna, da „Londonska zadovoljstva“
nikada neće biti završena. Nikad više, verovatno, Gordon neće napisati nijedan
stih; barem ne dok bude bio na ovom zlokobnom mestu, sa ovim bespredmetnim
poslom i poraznim raspoloženjem. Sa tim je završio. Ali, to još nije moglo biti
rečeno. Još je postojalo pretvaranje da je Gordon pesnik koji se trudi - stereotipni
pesnik siromah. Uskoro je Ravelston krenuo. Ovo smrdljivo mesto ga je gušilo i
bilo je veoma očigledno da ga Gordon nije hteo u svom društvu. Brzo je krenuo
do vrata, navukao rukavice, i onda se vratio, skinuo levu rukavicu i lupnuo je o
nogu.
– Vidiš, Gordone, nemoj mi zameriti što ću ovo da kažem - ali ovo je prljavo
mesto. Ova kuća, ova ulica, sve.
– Znam. Svinjac je. Odgovara mi.
– Ali, je l’ MORAŠ da živiš na ovakvom mestu?
– Moj dragi prijatelju, znaš kolika mi je plata. Tridesetak kinti nedeljno.
– Da, znam! Ali mora da IMA i boljih mesta od ovog. Koliko plaćaš kiriju?
– Osam kinti.
– Osam? Možeš da nađeš pristojnu nenameštenu sobu za te pare. Nešto malo
bolje od ovoga u krajnjem slučaju. Pazi, što ne bi našao nenameštenu sobu, a ja
bih ti pozajmio deset funti da kupiš nameštaj?
– „Pozajmio” deset funti? Posle svega, ti mi još „pozajmljuješ”? DAJ mi
deset funti, ako na to misliš.
 Ravelston je piljio u zid. Prokletstvo, šta bi sad mogao da kaže! Rekao je
opušteno:
– U redu, ako tako kažeš. DAĆU ti deset funti.
– Ali, izgleda kao da to ne želiš.
– Ma ostavi se toga! Hoću da nađeš pristojno mesto za život.
– Ali, ne želim pristojno mesto. Želim nepristojno mesto. Kao što je ovo, na
primer.
– Ali, zašto? Zašto?
– Odgovara mom stanju. – reče Gordon i okrete se prema zidu. Posle
nekoliko dana mu je Ravelston napisao dugačko pismo nesigurnog stila. Ponovio
je većinu njihovog razgovora. Glavni utisak je da je Ravelston shvatio Gordonov
cilj, da je bilo dosta istine u tome što je Gordon rekao, da je Gordon principijelno
veoma u pravu, ali...! Bilo je to očigledno i neizbežno ,,ali”. Gordon mu nije
odgovorio. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što je ponovo video Ravelstona.
Ravelston je na mnoge načine pokušavao da stupi u kontakt sa njim. Bila je to
zanimljiva činjenica - možda i sramna činjenica iz ugla jednog socijaliste - da ga
je briga za Gordona (koji je imao mozga i bio iz dobre porodice), koji propada na
tom odvratnom poslu i groznom mestu, pogađala više od nezaposlenih u
Midlsborou. Nekoliko puta, u nadi da će to razvedriti Gordona, pisao mu je, tražeći
od njega da napiše nešto za Antihrista. Gordon mu nikada nije odgovorio.
Prijateljstvo se, izgleda, završilo. Zlo vreme kada je živeo kod Ravelstona je,
izgleda, sve pokvarilo. Milostinja ubija prijateljstvo.
A tu su onda bile i Julija i Rozmeri. One su se razlikovale od Ravelstona u
tome da se nisu stidele da iznesu svoja mišljenja. Nisu eufemistički rekle da je
Gordon bio ,,u principu u pravu”; znale su da odbijanje „dobrog” posla nikada ne
može biti dobro. Iznova i iznova su ga nagovarale da se vrati u Nju Albion. Najgori
deo je što su se udružile u tome. Pre svega ovoga se nikada nisu upoznale, ali sada
je nekako Rozmeri došla do Julije. Obrazovale su žensku ligu protiv njega.
Sastajale su se i razgovarale o njegovom „ludačkom” ponašanju. Jedina zajednička
stvar im je bila ta ženska mržnja prema njegovom „ludačkom” ponašanju.
Naizmenično su ga, jedna pa druga, ili pismima ili lično, polako nervirale. Bilo je
to neizdrživo. Hvala bogu te nijedna nije videla njegovu sobu. Rozmeri bi nekako
to i izdržala, ali sam pogled na prljavi tavan bi bio previše za Juliju. Dolazile su
da ga vide u biblioteci, Rozmeri mnogo puta, Julija samo jednom, kada je bila na
pauzi. I to je bilo previše. Užasnulo ih je kada su videle koliko je grozno mesto
bila ta biblioteka. Posao kod Mek Kenija, koliko god loše bio plaćen, nije bio
posao od koga bi se čovek mogao stideti. Omogućavao je Gordonu da bude u
kontaktu sa načitanim ljudima; pošto je i sam bio „pisac”, moguće da ga je to
moglo i „odvesti negde”. Ali ovde, u ulici koja je bila na granici da bude favela,
izdajući petparačko đubre – kakve su bile njegove šanse? To je bio potpuno
promašen posao, besmislen posao. Večeri i večeri, hodajući niz sablasne
maglovite ulice posle radnog vremena, Gordon i Rozmeri su se svađali oko toga.
Ona je neprestano vršila pritisak na njega. ZAŠTO neće da se vrati u Nju Albion?
ŠTA JE toliko loše u vraćanju u Nju Albion? Uvek joj je odgovarao da ga Nju
Albion neće ponovo primiti. Na kraju krajeva, nije se ni prijavio za posao i nije ni
znao da li će ga primiti ili ne; više je voleo da bude nesiguran. Bilo je kod njega
nešto što ju je plašilo i odbijalo. Izgledalo je kao da se odjednom promenio na
gore. Shvatila je, iako joj to nije rekao, tu njegovu želju da pobegne od sveg napora
i sve pristojnosti, da potone na samo dno. Nije se više odricao novca, već i samog
života. Nisu se više raspravljali kao u vreme pre gubitka posla. U tim danima, ona
nije toliko obraćala pažnju na njegove teorije. Njegove tirade protiv novčanog
morala su bile vrsta zabave. A i jedva da su bile bitne kada je vreme prolazilo, a
Gordonove šanse za pristojan život su se polako gubile. Još je o sebi mislila kao o
mladoj devojci sa neograničenom budućnošću. Gledala je kako odbacuje dve
godine svog života - dve godine NJENOG života, što je još gore; i zbog toga je
osećala obavezu da se pobuni.
Ali, sada se već plašila. Brza kola vremena su je prestizala. Kada je Gordon
izgubio posao odjednom je shvatila, to potresno otkriće, da nije više mlada.
Gordonov trideseti rođendan je prošao; njen nije bio tako daleko. I, šta ih očekuje?
Gordon je polako tonuo u sivu, mrtvu propast. Izgledalo je da ŽELI da propadne.
Koja je bila šansa da će se ikada venčati? Gordon je znao da je ona u pravu.
Situacija je bila nemoguća. Takođe je i misao, iako još neizgovorena, brzo rasla u
njima. To je bila misao o rastanku zauvek.
Jedno veče su se našli kod železničkog nadvožnjaka. Bila je to grozna
januarska noć; nije bilo magle za promenu, samo ledeni vetar koji je zviždao
ulicama i bacao ti papire u lice. Čekao ju je, bio je mala pogrbljena figura, otrcana
skoro do nivoa prosjaka, kose koju je vetar nosio. Bila je tačna kao i uvek. Dotrčala
je do njega, podigla mu lice i poljubila ga u obraz.
– Gordone, dragi, leden si! Zašto nisi obukao kaput?
– Založio sam ga. Mislio sam da znaš.
– O, dragi, da, sećam se.
Pogledala ga je i mala bora se pojavila na njenom licu. Izgledao je tako
unezvereno, tako utučeno, i na tom slabom svetlu ulične lampe lice mu je bilo kao
ispunjeno senkama. Uzela ga je pod ruku i povela ga ka svetlosti.
– Hajdemo da se šetamo, isuviše je hladno da bismo stajali. Imam nešto
ozbiljno da ti kažem.
– Šta?
– Očekujem da ćeš biti ljut na mene.
 – Šta je u pitanju?
– Ovo popodne sam išla da se vidim sa gospodinom Erskinom. Zamolila
sam ga da popričam sa njim par minuta.
Znao je šta sledi. Pokušao je da se oslobodi njene ruke, ali ga je ona čvrsto
držala.
– I? – rekao je bezvoljno.
– Pričali smo o tebi. Zamolila sam ga da te primi nazad. Naravno, rekao je
da je situacija loša i da ne može da priušti da primi nove ljude i tako dalje. Ali
podsetila sam ga šta ti je obećao i on je rekao da je oduvek mislio da si talentovan.
I na kraju je rekao da je veoma voljan da te primi na posao ako se vratiš. Vidiš,
BILA SAM u pravu. PRIMIĆE te na posao.
Nije joj odgovorio. Stegla mu je ruku. – Šta SAD misliš o svemu tome? –
pitala ga je.
U sebi je bio besan i uzbuđen. Ovo je bilo ono čega se plašio. Znao je da će
mu to uraditi, pre ili kasnije. To je sve činilo jasnijim i njegovu odluku je
oslobađalo krivice. Odmakao se, sa rukama i dalje u džepovima, puštajući je da se
drži za njega, ali je nije gledao.
– Ljut si na mene? – pitala je.
– Ne, nisam. Ali ne shvatam zašto mi to radiš iza leđa.
To ju je povredilo. Dosta joj je trebalo truda da uspe da izdejstvuje to
obećanje od gospodina Erskina. Bila joj je potrebna sva hrabrost koju je imala da
uspe da priđe sa tim stavom glavnom menadžeru. Bila je u samrtnom strahu da će
je posle ovoga otpustiti. Ali ništa od toga nije htela da kaže Gordonu.
– Ne mislim da si u pravu za to IZA MOJIH LEĐA. Na kraju krajeva, ja
sam samo pokušavala da ti pomognem.
– Koja je pomoć ponuditi mi posao koji ne bih radio nikada?
– Misliš da ne nameravaš ni sada da se vratiš?
– Nikada.
– Zašto?
– MORAMO li sve iz početka? – rekao je, već iznerviran.
Stegla mu je ruku iz sve snage i privukla ga do sebe, terajući ga da
je gleda u oči. U tome se osećala neka vrsta njenog očaja. Pokušala je sve
što je mogla i nije uspela u tome. Kao da je osećala da je odlazio, da je polako
nestajao poput duha.
– Slomićeš mi srce ako ovako nastaviš – rekla je.
– Voleo bih da se ne brineš za mene. Sve bi bilo mnogo jednostavnije da se
ne brineš.
 – Ali zašto želiš da odbaciš život?
– Rekao sam ti da ne mogu da odustanem. Ne mogu da se odreknem svojih
principa.
– Znaš li šta će to da znači?
Sa zebnjom u srcu, a i sa osećajem rezignacije, čak i olakšanja, rekao joj je.
– Misliš da ćemo morati da se rastanemo - da se nikada više ne vidimo?
Hodali su i stigli do Vestministerskog mosta. Vetar ih je dočekao vriskom,
terajući na njih oblak prašine tako da su morali da pognu glave. Ponovo su stali.
Njeno malo lice je bilo puno linija, a hladni vetar i ulično svetlo to nisu mogli da
sakriju.
– Hoćeš da me se oslobodiš. – rekao joj je.
– Ne, ne, to je ono što neću.
– Ali misliš da bi trebalo da se rastanemo.
– Kako možemo nastaviti ovako? – rekla je razočarano.
– Priznajem da je teško.
– Ali tako je grozno, tako beznadežno! Gde bi nas sve ovo odvelo?
– Dakle, ti mene više ne voliš? – rekao je.
– Volim te! Znaš da te volim.
– Na neki način, verovatno. Ali ne dovoljno da me nastaviš voleti i ako
nemam novca da te izdržavam. Imala bi me za muža, ali ne i za ljubavnika. I dalje
se sve vrti oko para, zar ne?
– Ne, to nije NOVAC, Gordone! Nije TO u pitanju!
– Da, samo je to u pitanju. Novac se isprečio ispred nas od početka. Pare,
pare i samo pare.
Scena se nastavljala, ali ne još dugo. Oboje su drhtali od zime. Ni jedna
emocija na svetu nije toliko jaka ako stojiš smrznut na ulici, a uz to i duva ledeni
vetar. Kada su se konačno rastali, nije bilo nekog značajnijeg pozdrava. Samo je
rekla: „moram kući“, poljubila ga i otrčala prema stanici tramvaja. Sa olakšanjem
ju je gledao kako odlazi. Nije mogao da prestane da razmišlja o tome da li ju je
ikada voleo. Samo je želeo da ode - da pobegne od vetrovitih ulica, da pobegne od
ovakvih scena i emocionalnih zahteva, da se vrati u svoju ledenu samoću na
tavanu. Ako je i bilo suza u njegovim očima, to je bilo samo zbog vetra.
Sa Julijom je bilo gore. Zamolila ga je da se nađu jedno veče. To je bilo
pošto je čula od Rozmeri za ponudu od gospodina Erskina. Grozna stvar oko Julije
je bila da nije razumela ništa, ama baš ništa oko njegovih motiva. Sve što je
razumela je da mu je ponuđen „dobar” posao i da ga je odbio. Skoro da ga je molila
na kolenima da ne odbaci ovu priliku. Kada joj je rekao da je njegova odluka
konačna, ona je zaplakala, gorko zaplakala. To je bilo grozno. Jadna guskolika
devojka, sa sedim vlasima, koja jeca bez srama i dostojanstva u svojoj maloj kao
sređenoj samačkoj sobi! To je bila smrt svih njenih nada. Gledala je kako joj
porodica propada sve više, bez para i dece, u sivu kaljugu. Gordon je jedini imao
u sebi talenat da uspe; i on je, zbog svog nekog ludog ubeđenja, to odbijao. Znao
je o čemu ona razmišlja; morao je da u sebe usadi tu dozu brutalnosti da bi ostao
čvrst. Samo zbog Julije i Rozmeri se brinuo. Ravelston nije bio bitan, Ravelston
ga je razumeo. Tetka Anđela i stric Volter su mu bili lagana briga jer su mu
dosađivali samo ponekim pismom. Njih je otpisao.
U očaju ga je Julija pitala šta misli da RADI sad, kada je prokockao i
poslednju šansu za nekim uspehom u životu. Odgovorio joj je jedostavno „moje
pesme”. To je isto rekao i Rozmeri i Ravelstonu. Ravelstona je odgovor
zadovoljio. Rozmeri nije više verovala u njegove pesme, ali to nije htela da kaže.
Što se tiče Julije, njegove pesme joj, ionako nikada nisu značile. ,,Ne vidim poentu
u pisanju ako se iz toga ne može zaraditi neki novac”, uvek mu je govorila. A ni
on sam više nije verovao u svoje pesme. Ali, i dalje se trudio da „piše”, ako ništa,
s vremena na vreme. Čim se preselio na novo mesto, bacio se na sređivanje delova
„Londonskih zadovoljstava“ - skoro je imao četiri stotine stihova, otkrio je. Čak i
sam posao sređivanja mu je bio strašno dosadan. Ipak, i dalje je, s vremena na
vreme radio na tome; brišući rečenicu ovde, dodajući drugu onde, ne praveći, i ne
očekujući da napravi neki pomak. Na kraju su stranice bile kao i pre, ižvrljane,
grozni lavirint reči. Imao je običaj da deo tog lavirinta nosi sa sobom. Osećaj da
mu je to u džepu malo ga je smirivao; na kraju krajeva i to je bila neka vrsta uspeha,
ako ne za ostale, onda barem za njega. Tu je bio projekat na kome je radio dve
godine - nekih hiljadu sati rada, kako je on zaključivao. Više nije imao osećaj da
je to poema. Ceo koncept poezije bio mu je potpuno besmislen. Samo je razmišljao
da, ako ikada završi „Londonska zadovoljstva“, to može biti neki tračak nade,
stvar stvorena IZVAN novčanog sveta. Ali je znao, jasnije nego pre, da to neće
nikada završiti. Kako je bilo moguće da mu je u životu koji je sada vodio ostao i
jedan impuls kreativnosti? Kako je vreme prolazilo, i sama želja da završi
„Londonska zadovoljstva“ je bledela. I dalje je nosio rukopis sa sobom u džepu;
ali to je bio samo gest, samo simbol njegovog privatnog rata. Završio je zauvek sa
tim jalovim snom da postane „pisac”. Na kraju krajeva, zar i to nije neka vrsta
ambicije? On je želeo da pobegne od toga, da bude IZNAD svega toga. Dole, dole!
U kraljevstvo duhova, dalje od domašaja nade, daleko od domašaja straha! Pod
zemlju, pod zemlju! Tamo je želeo da bude.
Opet, na neki način, to nije bilo toliko lako. Jedne večeri oko devet sati ležao
je na krevetu, porkiven po nogama pocepanim ćebetom i rukama iza glave da bi
hi grejao. Vatra je bila ugašena. Prašina je bila u debelom sloju po svemu.
Aspidistra je uvela pre nekoliko nedelja i stajala je osušena u saksiji. Pomerio je
stopalo izvan ćebeta i pogledao ga. Čarapa je bila puna rupa - bilo je više rupa
nego čarape. Tako je on ležao, Gordon Komstok, u svom bednom krevetu na
tavanu, sa prstima koji su virili iz čarapa, sa funtom i po u džepu i sa tri decenije
ničega iza sebe, ničega što je postigao! Sigurno je SADA osećao da je propustio
šanse. Sigurno je da, koliko god se ko trudio, iz ove rupe ga nije mogao izvući.
Hteo je da padne na dno, pa to je bilo to, zar ne?
Opet, znao je da to nije to. U drugom svetu, u svetu para i uspeha, sve je to
strašno blizu. Ne bežiš od toga samo time što ideš u siromaštvo i mizeriju. Bio je
uplašen jednako koliko i besan, kada je čuo od Rozmeri za Erskinovu ponudu.
Opasnost mu je bila blizu. Pismo, poruka telefonom, i iz tog momenta može da
odmah zakorači u svet novca - nazad na četiri funte nedeljno, nazad na trud i
pristojnost i ropstvo. Otići đavolu nije baš tako lako kako izgleda. Nekada te
spasenje juri, nalik na psa goniča sa nebesa.
Neko vreme je ležao u tom skoro otupljenom stanju, gledajući u plafon.
Sama besmisao toga što je ležao tu, prljav i smrznut, malo ga je smirivala. Ali
onda je skočio, čuvši blago kucanje na vratima. Nije odgovorio. Bila je to gospođa
Mekin, mislio je, iako to nije zvučalo kao njeno kucanje.
– Napred – rekao je.
Vrata su se otvorila. Bila je to Rozmeri.
Ušla je polako, a onda zastala zbog smrada prašine, pomija i ostalog što je
ispunjavalo sobu. Čak i u polumraku je dobro mogla da vidi koliko je soba prljava
- ostaci hrane i papiri na stolu, peć puna pepela, prljavo posuđe u uglu, uvela
aspidistra. Kako je polako prilazila krevetu, skinula je šešir i sela na stolicu.
– KAKVO mesto za život! – rekla je.
– Dakle, vratila si se? – odgovorio je.
– Da.
Okrenuo se od nje, pokrivajući rukom lice. – Došla si da mi još malo
pridikuješ, pretpostavljam?
– Ne.
– Nego?
– Zato što...
Klekla je pored kreveta. Sklonila mu je ruku, približila mu je lice da bi je
poljubio, i onda se odmakla, iznenađena, i krenula da mu skloni pramenove kose
sa čela.
– O, Gordone!
– Šta?
– Imaš sede u kosi!
 – Imam li? Gde?
– Ovde iznad čela. Lep mali pramičak. Mora da se to odjednom desilo.
– Moje zlatne lokne se u srebrne pretvoriše. – reče nezainteresovano.
– Dakle, oboje sedimo – reče ona.
Nagnu se nad njega da mu pokaže par belih pramenova. Onda se ugurala u
krevet pored njega, zavukla ruku ispod njega, privukla ga je ka sebi i počela da ga
ljubi. Pustio ju je da to radi. Nije želeo da se ovo desi - to je bila poslednja stvar
koju je želeo. Ali nekako se ona uglavila do njega, bili su telo do tela. Njeno telo
kao da se topilo. Po izrazu lica znao je šta ju je dovelo ovde. Na kraju krajeva, bila
je devica. Nije znala šta radi. Bila je to velikodušnost, velikodušnost ju je dovela
ovde. Njegovo paćeništvo ju je vratilo. Samo to što je bio švorc i propast ju je
navelo da se trudi za njega, čak i kada to nije imalo smisla.
– Morala sam da se vratim. – rekla je.
– Zašto?
– Nisam mogla da prestanem da mislim da si ovde sam. Izgledalo mi je tako
odvratno, da te tek tako ostavim.
– Nisi me baš ostavila. Bolje je da se nisi vraćala. Znaš da se nikada ne
možemo venčati.
– Ne interesuje me. To nije način da se ponašaš prema nekome koga voliš.
Ne brinem da li ćeš me oženiti ili ne. Volim te.
– To nije toliko mudro. – reče on.
– Nije me briga. Žalim što to ranije nisam uradila.
– Možda je bolje ako ne uradiš ni sad.
– Da.
– Ne.
– Da.
Na kraju krajeva, bila mu je teret. Dugo vremena ju je želeo, ali nije mogao
da prestane da razmišlja o posledicama. Na kraju se i to desilo, bez mnogo
zadovoljstva na gospođa Mekinovom razvaljenom krevetu. Rozmeri je ustala i
poređala odeću. Soba, iako mala, bila je zverski hladna. Oboje su drhtali pomalo.
Navukla je ćebe na Gordona. Ležao je, ne opirući se, leđima okrenut prema njoj,
i lica sakrivenog iza ruke. Klekla je pored kreveta, uzela mu ruku i naslonila je
sebi na obraz. Jedva da ju je primetio. Onda je zatvorila vrata tiho i odšunjala se
niz gole smrdljive stepenice. Osećala se izdanom, razočaranom i smrznutom.
 Jedanaesto poglavlje

Proleće, proleće između marta i aprila Kada lišće počne da raste,

Ptičica uživa na svoj način Pevajući sebi znanu pesmu
Kad zveri se probude u proleće iz svog zimskog sna
U proleće, u jedino lepo vreme,
Kada ptice svoju pesmu pevaju
Hej dinga, dongo, kukurikuku, cvr, cvr
I tako dalje i tako bliže. Pogledaj bilo kog pesnika od bronzanog doba do
1805.
Koliko je sve to apsurdno, čak i sad, u vreme centralnog grejanja i
konzerviranih breskvi, hiljade takozvanih pesnika i dalje pišu na isti način! Koju
razliku donosi proleće ili zima ili bilo koje godišnje doba civilizovanoj osobi
danas? U gradu kao što je London najupečatljiviji znak promene godišnjih doba,
pored promene temperature je u stvarima koje vidiš po trotoarima. U kasnu zimu
to su većinom liske kupusa. U julu su tu koštice višanja, u novembru ostaci
vatrometa. Oko Božića se sloj kora pomorandže povećava. Sasvim je druga stvar
bila tokom srednjeg veka. Bilo je neke svrhe u pisanju pesama o proleću kada je
proleće značilo sveže meso i zeleno povrće posle meseci smrzavanja u nekoj
kolibici bez prozora, hraneći se usoljenom ribom i bajatim hlebom.
Ako je proleće i počelo, Gordon ga nije primetio. Mart u Lambetu te ne
podseća na Persefonu. Dani postaju duži, vetar nosi prašinu svuda i ponekad se na
komadićima sivog neba pojavi neka plava tufna. Moguće da i na drveću ima
mladih izdanaka ako uspeš da ih primetiš. Aspidistra, kako se ispostavilo, nije
uvela; uvelo lišće je otpalo, ali su se javile zelene mladice oko korena. Gordon je
radio već tri meseca u biblioteci. Glupa robovska rutina ga nije pogađala.
Biblioteka se povećala na hiljadu ,,odabranih“ naslova i donosila je gospodinu
Čizmenu funtu čistog profita nedeljno, tako da je Čizmen bio veoma zadovoljan.
Ali i dalje je gajio nepoverenje prema Gordonu. Gordon mu je doveden,
barem mu je tako rečeno, kao pijanac. Očekivao je da će se Gordon napiti i
propustiti barem jedan dan na poslu, i time mu dati opravdanje da mu zakine na
plati; ali Gordon se nije napijao. Čudno je bilo da sve to vreme nije ni imao želju
da pije. Nije mu se tražilo pivo ni kada je imao novca da ga priušti. Čaj mu je
izgledao kao bolji otrov. Sve njegove želje i nezadovoljstva su nestajala. Bolje se
osećao sa trideset šilinga nedeljno nego što je pre bio sa dve funte. Trideset šilinga
je pokrivalo, bez mnogo rastezanja, stanarinu, cigarete, račun za pranje koji je bio
oko šiling nedeljno, malo uglja, i obroke, koji su se skoro uvek sastojali od slanine,
maslaca, hleba i čaja, i koštali su ga dva šilinga, sa sve gasom. Nekada bi mu čak
i pretekla neka para sa kojom je išao u jeftin i loš bioskop pored Vestministerskog
mosta. I dalje je nosio zgužvani rukopis „Londonskih zadovoljstava“ u džepu, ali
više iz moranja nego iz navike; prestao je čak i da se pretvara da radi. Svako veče
je provodio na isti način. Skriven na ledenom tavanu, pored vatre, ako bi mu ostalo
nešto uglja, ako ne u krevetu, sa čajnikom i cigaretama, čitajući i samo čitajući.
Ništa nije ovih dana čitao sem petparačkih novina. Tit Bits, Odgovori, Pegs
novine, Gem, Magnet, Kućni saveti, Novine za devojke - sve je to bilo jedno te
isto. Imao je običaj da pokupi gomilu njih iz radnje. Gospodin Čizmen je imao
veliku prašnjavu gomilu tih novina, ostatak ujakovih dana i koristio ih je da u njih
zamotava knjige. Neke od njih su bile i dvadeset godina stare. Nije video Rozmeri
nedeljama. Pisala mu je nekoliko puta i onda, iz nekog razloga, to prestala da čini.
Ravelston mu je pisao jednom, zamolivši ga da napiše tekst o petparačkim
bibliotekama za Antihrista. Julija mu je poslala jedno pismo sa porodičnim
vestima. Tetka Anđela je imala prehlade celu zimu, a stric Volter se žalio na
probleme sa bešikom. Gordon im nije odgovarao na pisma. Najradije bi zaboravio
da oni i postoje da je mogao. Njihova pažnja mu je bila samo teret. Ne bi bio
slobodan, slobodan da propadne na dno, dok ne bi presekao sve veze sa njima, čak
i sa Rozmeri.
Jedno popodne je birao knjigu za glavatu devojku iz fabrike, kada je
krajičkom oka primetio da je neko ušao u biblioteku i stao oklevajući na vrata.
– Kakvu bi knjigu želela? – pitao je devojku iz fabrike.
– Neku LJUbavnu, molim.
Gordon izabra jednu LJUbavnu. Kako se okrenuo, srce mu je zaigralo.
Osoba kojaje ulazila bila je Rozmeri. Nije napravila ni jedan pokret već je stajala,
bleda, zabrinutog pogleda, sa nečim zloslutnim u očima. Seo je da zabeleži knjigu
koju je devojka uzela, ali su mu se ruke toliko tresle da je to jedva mogao da uradi.
Pečat je udario na pogrešno mesto. Devojka je izašla, vrteći stranice knjige.
Rozmeri je gledala Gordona u lice. Prošlo je mnogo vremena od kada ga je videla
po danu, i pogodila ju je promena koju je videla. Bio je otrcan do krajnje granice,
lice mu se izdužilo i dobio je tu bolesnu sivu boju ljudi koji žive samo na hlebu i
margarinu. Izgledao je mnogo starije, kao da mu je najmanje trideset pet. Ali ni
Rozmeri nije izgledala normalno. Nije se potrudila da frizurom pokrije sede, a i
odeća na njoj je izgledala kao da je nabacana u žurbi. Bilo je očigledno da ovde
nešto nije bilo u redu. Zatvorio je vrata za devojkom iz fabrike. – Nisam te
očekivao. – rekao je.
– Morala sam da dođem. Pobegla sam iz studija za vreme ručka, rekla sam
im da mi nije dobro.
– Ne izgledaš dobro. Evo bolje sedi.
 Bila je samo jedna stolica u biblioteci. Izvukao ju je iza tezge i stavio je
pored nje, opušteno, kao da to non-stop radi. Rozmeri nije sela, nego je naslonila
svoju malu ruku, sa kojeje skinula rukavicu, na naslon. Nervozno je pritiskala
drveni naslon rukama.
– Gordone, imam jednu groznu stvar da ti kažem. Ipak se to dogodilo.
– Šta se dogodilo?
– Imaću bebu.
– Bebu? O, Hriste!
Zastao je na trenutak. Osetio je kao da ga je neko divljački udario po
rebrima. Postavio je uobičajeno jalovo pitanje.
– Da li si sigurna?
– Potpuno. To traje već nedeljama. Od kada smo bili zajedno! Nadala sam
se i nadala, pila sam i neke tablete, ali to je sve grozno.
– Beba! O, Bože koje smo mi budale! Kako to nismo predvideli.
– Znam. Izgleda da je moja greška. Ja...
– Prokletstvo, neko dolazi.
Zvono na vratima se čulo. Debela, izborana žena sa ružnom donjom usnom,
uđe i zapovedačkim glasom zatraži „nešto gde ima ubistava“. Rozmeri je sela i
vrtela rukavicu nervozno. Debela žena je bila stroga. Svaku knjigu koju joj je
Gordon ponudio je odbila ili zato što ju je ,,već čitala“ ili zato što ,,ne izgleda
lepo“. Loše vesti koje je Rozmeri donela su unervozile Gordona. Srce mu je
lupalo, stomak mu se grčio, i morao je da daje knjigu po knjigu ne bi li debela
našla baš knjigu koju je želela. Na kraju, posle skoro deset minuta, uspeo je da joj
utrapi nešto što je ona mrmljajući rekla da „misli da nije čitala“. Okrenuo se ka
Rozmeri.
– Šta ćemo sad, koji đavo, da radimo? – rekao je kako su se vrata zatvorila.
– Ne znam šta ću da radim. Ako budem imala bebu, izgubiću posao, naravno.
Ali nije samo to ono što me brine. Brine me što će se saznati. Moja majka...
o,Bože! Ona to ne bi mogla da podnese.
– A, da, tvoji ljudi! Nisam o tome mislio. Nečiji ljudi, koja su oni prokleta
smetnja!
– MOJI ljudi su u redu. Svi su uvek bili dobri prema meni. Ali ovo je
potpuno drugačija stvar.
Napravio je par koraka. Iako su ga vesti zatekle, nije još potpuno shvatio šta
se dešava. Misao o bebi, njegovoj bebi, koja raste u njenoj utrobi, nije mu
proizvela nijednu emociju sem gađenja. Nije mislio o bebi kao živom biću; to je
za njega bila propast, čista propast. Već je video kuda sve ovo vodi.
 – Pretpostavljam da ćemo morati onda da se venčamo. – reče hladno.
– Pa da li bi trebalo? To sam došla da te pitam.
– Pretpostavljam da bi ti želela da te ja oženim, zar ne?
– Ne, ako TI to ne bi hteo. Ne želim da te obavezujem. Znam da si protiv
institucije braka. Moraš sam o tome da odlučiš.
– Ali nema alternative – ako ti želiš da zadržiš bebu.
– Ne mora da znači. Ta je odluka na tebi. Jer, na kraju krajeva, POSTOJI i
drugi način.
– Koji način?
– O, ZNAŠ ti koji. Koleginica sa posla mi je dala adresu. Njen prijatelj to
radi za pet funti.
To ga je malo podiglo. Prvi put je shvatio, svesno prihvatio celu situaciju o
kojoj pričaju. Reč ,,beba“ je imala potpuno novo značenje. Nije više značila samo
potpunu propast, značila je komad mesa, deo njega, u utrobi, nešto što je živo i što
raste. Sreli su se pogledom. Imali su taj trenutak zajedničkog razumevanja koji im
se do sada nije dešavao. U jednom trenutku osetio je, na neki čudan način, kao da
su jedno telo. Iako su bili na metar udaljenosti, osetio je kako se zbližavaju, kao
da je neki nevidljivi kabal izašao iz nje i da se prikačio na njega. Znao je da oboje
razmišljaju o jednoj jezivoj stvari - bogohulnoj, ako je ta reč i imala nekog smisla.
Sa druge strane, nije znao da li bi to mogao da uradi. To je bio bedan detalj od pet
funti koji mu je stajao na pameti.
– Nemoj da se brineš! – rekao je. – Šta god da se desi, nećemo TO uraditi.
Odvratno je.
– Znam da jeste. Ali, ne možemo imati dete ako se ne venčamo.
– Ne! Ako je to alternativa, oženiću te. Pre bih odsekao sebi desnu ruku nego
što bih to uradio.
Ping. Zvono na vratima se čulo. Dva ružna mangupa u svetloplavim odelima
i devojka koja se non-stop cerekala uđoše. Jedan od mladića upita glasom ovčije
tuposti da li imaju nešto ,,sa malo akcije... malo prljavštine“. Bez reči, Gordon im
pokaza na policu gde su stajale ,,seksualne“ knjige. Bilo ih je na stotine u
biblioteci. Imale su nazive tipa „Tajna u Parizu“ ili „Čovek kome je verovala“; a
na kartonskim koricama bile su slike polugolih devojaka kako leže na divanima sa
muškarcima u smokinzima pored njih. Sama njihova sadržina bilaje potpuno
bezopasna. Dvojica mladića i devojka počeše da prekopavaju po njima, cerekajući
se na slike sa korica; devojka je ispustila i koji lažni krik, kao da je šokirana.
Gordonu su se toliko gadili da im je okrenuo leđa dok nisu našli šta su tražili.
Kako su otišli, ponovo se vratio do Rozmeri. Stajao je iza nje, stavio je ruke
na njena mala ramena, a onda je kliznuo rukom naniže i osetio vrelinu njenih grudi.
Voleo je njeno vrelo, prolećno telo; sviđalo mu se da razmišlja da dole, u njenom
stomaku, njegova beba raste. Sklonila mu je blago ruku sa grudi, ali nije
progovarala. Čekala je na njegovu odluku.
– Ako te oženim, moraću da se upristojim. – rekao je zamišljeno.
– Da li bi mogao? – rekla je na svoj stari način.
– To znači da ću morati da nađem pristojan posao, da se vratim u Nju Albion.
Verujem da će me primiti.
Osetio je da se umirila i znao je da je čekala ovakav momenat. Ali i dalje je
htela da igra čisto. Nije htela da ga ucenjuje ili da ga ubeđuje.
– Nikada nisam rekla da želim da to uradiš. Želim da se venčamo... da, zbog
bebe. Ali to ne znači da ćeš morati da me izdržavaš.
– Koja je svrha biti u braku ako te ne izdržavam? Na primer, da se uzmemo
sada kada sam ja ovakav - bez para ili pristojnog posla? Šta ćeš onda da radiš?
– Ne znam. Radiću dokle budem mogla. A posle toga, kada trudnoća postane
očigledna, pa pretpostavljam da ću morati da se vratim kući kod mame i tate.
– To bi baš bilo divno od tebe, zar ne? Ali toliko si i želela pre da se vratim
u Nju Albion. Nisi promenila mišljenje, zar ne?
– Razmišljala sam o svemu. Znam da mrziš da budeš prikovan za stalni
posao. Ne krivim te. Možeš uvek da živiš svoj život.
Zastao je da razmisli. – Sve se svodi na ovo. Ili ću da te oženim i da se vratim
u Nju Albion ili ćeš otići kod tamo nekog prljavog doktora koji će te srediti za pet
funti.
U tom trenutku se otrgla iz njegovog zagrljaja, ustala je i unela mu se u lice.
Ovo ju je naljutilo. Sve je to činilo stvar jednostavnijom i prljavijom.
– Zašto si to rekao?
– Pa, to i JESU alternative.
– Nikada ne bih tako razmišljala. Došla sam ovde sa namerom da budem fer.
Sada izgleda kao da pokušavam da te ucenjujem - da pokušavam da se igram
tvojim osećanjima, preteći ti da ću se odreći bebe. To je monstruozna ucena.
– Nisam tako mislio. Samo sam izložio činjenice.
Lice joj je bilo namršteno do te mere da su joj se obrve sastavile. Ali se sebi
zaklela da neće praviti scenu. Mogao je samo da nasluti šta je ovo značilo za nju.
Nikada nije upoznao njene rođake i prijatelje, ali je mogao samo da ih zamisli.
Razmišljao je šta bi značilo otići u mali grad sa vanbračnim detetom; ili, što je bilo
još gore, sa mužem koji nije mogao da je izdržava. Ali, bila je fer. Nije bilo ucene!
Uzdahnula je duboko i zamišljeno, donoseći odluku.
 – U redu, onda, neću ti TO držati iznad glave. To bi bilo zlo. Oženi me ili
me nemoj oženiti, kako želiš. Ali ja ću svejedno da rodim dete.
– Ti bi to uradila? Stvarno?
– Da, mislim da bih.
Zagrlio ju je. Kaput joj se raskopčao i osetio je njeno vrelo telo pored svog.
Razmišljao je da bi bio potpuna budala ako bi je sad pustio. Da alternativa nije
postojala, i to mu ništa manje nije bilo jasno sada, kada ju je držao u naručju.
– Naravno, volela bi da se vratim u Nju Albion. – rekao je.
– Ne, ne bih, ne, ako ti ne bi hteo.
– Da htela bi, na kraju krajeva, to je i normalno. Želiš da me vidiš kako
zarađujem pristojnu platu ponovo. Na DOBROM poslu, sa četiri funte nedeljno, i
aspidistrom na prozoru. Zar ne bi? Priznaj, slobodno.
– Da, volela bih. Ali samo bih VOLELA da se tako nešto desi; ne bih te
TERALA na to. Mrzela bih sebe kad bih te naterala da uradiš nešto što ne želiš.
Želim da se osetiš slobodnim.
– Stvarno i potpuno slobodnim?
– Da.
– Znaš šta to znači? Ako bih odlučio da ostavim tebe i bebu na cedilu?
– Pa... ako bi to želeo. Potpuno si slobodan, potpuno.
Malo kasnije je otišla. Kasnije večeras ili sutra će je obavestiti šta je odlučio.
Naravno, nije bio potpuno siguran da će mu Nju Albion dati posao, čak i kada bi
ih zamolio; ali, verovao je da bi, podsećajući se onoga što je gospodin Erskin
rekao. Gordon je pokušao da razmišlja, ali nije mogao. Izgleda da je bilo mnogo
više mušterija popodne nego obično. Izluđivalo ga je da skakuće svaki čas iz
stolice i da se objašnjava sa budalama koje su tražile krimi priče, seksi priče i
LJUbavne romane. Odjednom, oko šest sati, ugasio je svetla, zaključao je
biblioteku i izašao. Morao je da bude sam. Biblioteka se nikada do sada nije
zatvarala dva sata ranije. Bog zna šta će gospodin Čizmen reći ako to otkrije. Može
ga čak i otpustiti. Gordonu to nije bilo bitno. Krenuo je na zapad, do Lambeta.
Bilo je to neko tupo veče, ne i hladno. Bilo je blata pod nogama, belih svetala, i
sokoli su kliktali. Morao je da razmišlja o stvarima, a bolje je razmišljao dok je
hodao. Toliko je to bilo teško, toliko teško. Vratiti se u Nju Albion ili ostaviti
Rozmeri na cedilu; nije bilo treće opcije. Nije bilo koristi od razmišljanja, na
primer, da može da nađe neki ,,dobar“ posao koji mu neće povrediti ubeđenja. Ne
postoji tako neki ,,dobar“ posao za moljcima pojedene tridesetogodišnjake. Nju
Albion je bila jedina šansa koju će ikada imati.
Na uglu, kod Vesministerskog mosta, zastao je za trenutak. Neki plakati su
stajali preko puta, osvetljeni uličnom lampom. Jedan ogroman, desetak stopa
visok, reklamirao je Boveks. Ljudi iz Boveksa su odbacili ugaoni stočić i krenuli
su novom putanjom. Radili su seriju pesmica od četiri stiha - zvali su ih Boveks
balade. Bila je to slika odvratno uglađene porodice, sa kezećim licima boje šunke,
kako sede za doručkom; ispod toga, upadljivim slovima je bilo napisano:
Zašto biste bili mršavi i bledi, kao da vam u venama krv ne teče,
Zašto biste bili loše volje,
Pojedite vrući Boveks svako veče,
Okrepljujući i zdrav i biće vam bolje!
Gordon je piljio u plakat. Zgrozio se tolikom glupošću. Bože moj koje đubre.
„Okrepljujući je i zdrav!“ Slaba i neuverljiva poruka! Nije čak imala ni onu glupu
i dosadnu notu koju su druge parole imale. Samo tupo, beživotno baljezganje. Bila
bi čak i smešna u svojoj maloumnosti da nije bila raširena po celom Londonu i po
svakom gradu u Engleskoj u kome je plakat bio okačen, trujući umove ljudi.
Pogledao je gore, dole po neuglednoj ulici. Da, rat uskoro dolazi. Ne moraš ni
sumnjati u to kad vidiš reklamu za Boveks. Pneumatske bušilice po ulicama su nas
privikavale na zvuk mitraljeza. Samo još malo, i avioni dolaze. Bum, beng!
Nekoliko tona TNT-a da pošalje celu civilizaciju u majčinu, gde i pripada.
Prešao je preko puta i krenuo na jug. Zanimljiva misao mu je prošla kroz
glavu. Nije više želeo da se rat dogodi. Bilo je to prvi put posle nekoliko meseci -
godina možda - da je razmišljao o tome, a da nije to želeo.
Ako se bude vratio u Nju Albion, posle mesec dana možda će on pisati
Boveksove balade. Da se vrati da radi TO! Bilo koji ,,dobar“ posao je bio loš; ali
da se vrati na TO. Hriste! Naravno, nije hteo da se vrati. Ali bilo je pitanje da li
ima petlje da ostane čvrst. Šta će sa Rozmeri? Razmišljao je o životu koji bi vodila
kući, u roditeljskoj kući, sa bebom i bez para; i vesti koje bi letele po porodici da
se Rozmeri udala za nekog nikogovića koji nije mogao ni da je izdržava. Imala bi
celu armiju onih koji bi joj zvocali. Pored toga, tu je i beba o kojoj treba razmišljati.
Bog-novac je tako surov. Da se zadrži samo na jahtama i trkačkim konjima,
kurvama i šampanjcima, koliko bi ga bilo lako izbegavati. Kada bi te uhvatio
osećaj odgovornosti i časti, tada bi shvatio da si bespomoćan.
Boveksova balada je odjekivala u Gordonovoj glavi. Hteo je da ostane pri
svome. Objavio je rat novcu - hteo je toga da se drži. Na kraju krajeva, načinio mu
je udarac, posle svega. Razmišljao je o svom životu. Nije bilo svrhe obmanjivati
se. Bio je to grozan život - usamljen, dosadan, beskoristan. Živeo je trideset godina
i nije stekao ništa sem mizerije. Ali to je bilo ono što je izabrao. To je bilo ono što
je ŽELEO, čak i sad. Hteo je da potone dole, dole u mulj, gde novac nije imao
vrednost. Ali ovo sa bebom je sve poremetilo. Lični poroci, javne vrline - dilema
stara koliko i sam svet. Podigao je pogled i shvatio da prolazi pored javne
biblioteke. Tada mu je palo na pamet. Beba. Šta uopšte znači imati bebu? Šta se u
stvari sada događalo sa Rozmeri? Imao je samo pretpostavke i blage ideje o tome
šta znači trudnoća. Nije bilo sumnje da su imali i knjige koje su govorile o tome.
Ušao je. Deo za izdavanje knjiga je bio levo. To je bilo mesto gde si mogao da
pitaš za naslov ili reference.
Žena za pultom bila je fakultetlijka, mlada, bezbojna, sa naočarima i
namrštenim licem. Imala je usađenu predrasudu da je niko, barem nijedan
muškarac, nije upitao ni za jednu knjigu koja nema veze sa pornografijom. Kako
bi joj prišao, prostreljala bi te pogledom preko cvikera i dala bi ti do znanja da
tvoja prljava tajna više nije tajna. Na kraju krajeva, svi naslovi imaju veze sa
pornografijom, sem možda Vitakerovog Almanaha. Možeš čak uzeti i Oksfordov
rečnik i tražiti tamo reči kao što su kurac ili sisa. Gordon je znao tu vrstu pogleda,
ali je bio isuviše zamišljen da bi ga to zanimalo.
– Imate li neku knjigu o ginekologiji? – rekao je.
– Neku ŠTA? – viknula je devojka sa sjajem u očima koji je likovao zbog
još jednog trijumfa. Kao i obično! Još jedan muškarac koji traži neke prljavštine.
– Pa, možda neku knjigu o akušerstvu? Oko rođenja deteta i tako dalje.
– Mi ne izdajemo te knjige van čitaonice.
– Izvinite... postoji samo neka informacija koja mi odatle treba.
– Da li ste vi student medicine?
– Ne.
– Onda ne vidim ZAŠTO vam trebaju knjige o akušerstvu.
Nek je prokleta, Gordon pomisli. U neko drugo vreme bi se uplašio nje; sada,
jedva da ga je uzdrmala.
– Ako baš želite da znate, žena mi je trudna. Ni jedno od nas ne zna puno o
tome. Hteo sam da vidim da li bi mogao da pronađem nešto što bi mi koristilo.
Devojka mu nije poverovala. Izgledao je tako otrcano, ne kao tek oženjen
čovek. Ipak, njen posao je bio da izdaje knjige i to je retko kad odbijala, sem deci.
Na kraju krajeva, uvek ćeš naći knjigu koja ti treba, pošto se budeš osetio kao
svinja. Hladnim pokretima je povela Gordona do male table u sredini biblioteke i
pokazala mu dve debele knjige smeđih korica. Onda ga je ostavila samog, ali ga
je krajičkom oka pratila ne bi li gledala da ne švrlja okolo. Mogao je da oseti njen
cvikeraški pogled na leđima kako procenjuje da li je stvarno došao da bi našao
neku informaciju ili je perverznjak koji traži prljavštinu.
Otvorio je jednu knjigu i nestručno ju je pretraživao. Našao je stranice pune
sitnog teksta i latinskih reči. To mu nije bilo od koristi. Hteo je nešto jednostavnije
- slike, na primer. Koliko je već to trajalo, šest nedelja, devet nedelja, možda. Ah.
To mora da je to.
 Našao je sliku fetusa starog devet nedelja. Šokiralo ga je to što je video, jer
nije očekivao da će to tako da izgleda. Bio je deformisan, nalik na gnoma, vrsta
loše karikature ljudskog bića, glave velike koliko i ostatak tela. U sredini te glave
nalazila su se dva mala uva. Slika je bila iz profila; njegova tanka ruka bila je
savijena, a druga je, sirova kao fokin rep, pokrivala lice - srećom, možda. Ispod su
bile tanke noge, uvrnute kao majmunske, sa palčevima okrenutim unutra. Bila je
to monstruozna stvar, ali čudno ljudska. Iznenadilo ga je što je već ličilo na
čoveka. Zamišljao je nešto mnogo rudimentalnije; kao loptu ćelija, nalik na loptu
žabokrečine. Ali, mora da je bilo baš maleno. Pogledao je u dimenzije. Dužina
trideset milimetara. Veličine ovećeg puceta grožđa.
Verovatno nije toliko dugo tako izgledalo. Okrenuo je stranicu - dve unazad
i našao sliku šestonedeljnog fetusa. To je tek izgledalo grozno - jedva da je mogao
da pogleda. Čudno je kako su naši počeci i krajevi tako ružni - nerođeno dete je
ružno skoro kao mrtvac. Stvar je izgledala kao da je već mrtva. Njegova ogromna
glava, mnogo veća od tela, savijala se preko nečega što je trebalo da bude vrat.
Nije bilo ničega što si mogao da nazoveš licem, samo par boja koje su predstavljale
oko, ili su to bila usta? Nije ličilo na čoveka u ovom trenutku; ličilo je pre na mrtvo
štene. Kratke ručice su bile pseće, a šake su pre ličile na šape. Petnaest i po
milimetara dužine, ne veće od lešnika.
Proveo je dosta vremena gledajući ove dve slike. Njihova ružnoća ih je
učinila verodostojnijim i samim tim i bliskijim. Njegova beba mu je izgledala
stvarno, od trenutka kada je Rozmeri progovorila o abortusu ali nešto nije realno
dok ne dobije svoju vizuelnu stranu - nešto što se desilo u mraku postaje bitno tek
kada se već dogodi. Ali ovo je nešto što se događalo. Tu je bila jadna stvar, ne
veća od bobice, načinjena njegovim nepromišljenim činom. I u budućnosti će
nastaviti da postoji, verovatno, u zavisnosti od njega. Ali opet, to je bio deo njega
- to i JESTE bio on. Ko bi mogao da prihvati toliku odgovornost?
Ali, šta ćemo oko alternative? Ustao je, dao je knjige neljubaznoj devojci i
izašao napolje; tada se, impulsivno, vratio nazad u biblioteku i otišao u njen drugi
deo gde su čuvali časopise. Uobičajena gužva ljudi vrtela se oko novina. Bilo je
nekoliko stolova na kojima su bili ženski časopisi. Uzeo je jedan nasumično i
odneo ga za drugi sto.
To je bio Američki časopis malo prilagođen za domaće tržište, većinom
reklame, sa par priča koje su se stidljivo pomaljale. Ali KAKVE su to bile
reklame! Brzo je okrenuo do sjajne stranice. Donji veš, nakit, kozmetika, krzneni
kaputi, najlon čarape, sve je to skakutalo gore-dole nalik na dečiji crtež. Stranica
za stranicom, reklama za reklamom. Karmini, gaćice, konzervirana hrana, novi
lekovi, pomoćna lekovita sredstva, kreme za lice. Vrsta najave za svet novca.
Panorama nezainteresovanosti, pohlepe, vulgarnosti, snobizma, kurvarluka i
bolesti.
 I TO je bio svet koji ga je zvao nazad. TO je bio posao kojim je imao šanse
da ponovo čini dobro. Prelazio je preko stranica laganije. Frit, frit. Divno - dok se
nije nasmejala. Hrana koja je ispaljena iz topa. Da li bi dozvolio da ti svrab utiče
na ličnost? Tu divnu ružičastu boju kože možeš dobiti samo Bjutirest Mistresa.
Samo DUBOKOPRODIRUĆA krema za lice će očistiti potkožnu prljavštinu.
Ružičasta četkica za zube je NJEN problem. Kako da analiziraš stomak odmah?
Hrana za šetand haskija. Jesi li ti jedan od četiri ili pet? Poznata svetska knjiga za
bolje upoznavanje drugih kultura. Samo bubnjar, a opet recituje Dantea. Hriste,
koje đubre.
Naravno, to su bile američke novine. Amerikanci su uvek bolji u svakoj vrsti
zverstava, bio to gazirani sok sa sladoledom, reketiranje ili teozofija. Otišao je do
stola i izabrao još jedne novine. Engleske ovog puta. Možda reklame u engleskim
novinama neće biti toliko strašne - ili bar ne tako brutalno napadne.
Otvorio je novine. Frit, frit. Britanci nikada neće biti robovi! Frit, frit. Vrati
struk u normalnu širinu! Ona KAŽE „hvala ti puno za vožnju”, ali MISLI, „jadnik,
zašto mu neko ne kaže?”. Kako žena od trideset i dve da preotme mladog momka
od dvadesetogodišnjakinje? Stalni oporavak za slabe bubrege. Silkisim - nežni,
glatki WC papir. Astma je guši! Da li se stidiš svojih gaćica? Deca traže Krispi
žitarice. Sad imam ten kao srednjoškolka. Hodaj ceo dan uz jedan Vitamalt!
Da se ubaci u TO! Da bude u tome i da bude samo... deo toga! O bože, bože,
bože!
Izašao je. Odvratno je bilo što je već znao šta će uraditi. On je doneo
odluku... odluka je donesena odavno. Kada se ovaj problem pojavio, doneo je sa
sobom i rešenje; sve njegovo oklevanje je bila vrsta nade. Osećao je kao da ga
neka sila spolja gura. Govornica je bila blizu. Znao je Rozmerin hostel -
pretpostavljao je da je ona bila tamo, ušao je u govornicu preturajući džep. Imao
je tačno dva penija. Ubacio ih je u otvor i okrenuo broj.
Promukao, hladan ženski glas mu je odgovorio: – Koji broj, molim?
Pritisnuo je dugme A. Kocka je bačena.
– Da li je gospoćica Vaterlou tu?
– KO je traži, molim?
– Recite da je gospodin Komstok. Znaće. Je li kod kuće?
– Pogledaću. Ostanite na vezi, molim.
Pauza.
– Halo! Jesi li to ti, Gordone?
– Halo! Halo! Jesi to ti, Rozmeri? Samo sam želeo da ti kažem. Razmišljao
sam dugo i odlučio sam.
 – Oh! – još jedna pauza. Sa teškoćom je pokušala da kontroliše glas. – Pa
šta si odlučio?
– U redu je. Prihvatiću posao, ako mi ga daju, naravno.
– O, Gordone, tako mi je drago! Nisi ljut na mene? Nemaš utisak da sam te
primorala na to?
– Ne, u redu je. To je jedina stvar koju sam mogao da uradim. Razmišljao
sam o tome celo veče. Otići ću do kancelarije sutra, da se javim.
– TOLIKO mi je drago!
– Naravno, pretpostavljam da će mi dati posao. Verujem da hoće kad je to
gospodin Erskin rekao.
– Sigurna sam da hoće. Ali, Gordone, samo još jedna stvar. Moraš se lepo
obući, znaš. To će da znači, veoma.
– Znam. Pokušaću da vratim svoje najbolje odelo iz zalagaonice. Ravelston
će mi pozajmiti novac.
– Nemoj da uplićeš Ravelstona. Ja ću ti pozajmiti novac. Imam četiri funte
sklonjene sa strane. Otići ću i poslaću ti ih pre nego što se pošte zatvore. Očekujem
da imaš nove cipele i novu kravatu, Gordone.
– Šta?
– Stavi šešir kad kreneš u kancelariju, molim te. Bolje izgledaš ako imaš
šešir.
– Šešir! O, Bože! Nisam ga nosio dve godine. Moram li?
– Tako izgledaš kao ozbiljan čovek, zar ne?
– O, da, naravno. I polucilindar bi možda mogao.
– Mislim da će običan šešir da završi posao. Ali, idi se ošišaj, molim te, budi
srce.
– Ne brini se. Izgledaću kao pametni mladi biznismen. Lepo očešljan i tako
dalje.
– Hvala ti puno za to, Gordone, dragi. Moram da trčim da ti pošaljem pare.
Laku noć i srećno.
– Laku noć.
Izašao je iz govornice. Dakle, to je bilo to. Sad je prelomio.
Brzo je krenuo dalje. Šta je to uradio? Progutao je ponos! Pogazio je svoje
zakletve. Njegov dugi i usamljeni rat se završio nečasnim porazom. Obrežite se,
Gospod reče. Vraćao se poražen u mašinu. Izgledalo je kao da brže hoda. Neka
čudna uzbuđenost je rasla u njemu, fizička uzbuđenost, u srcu, u udovima, svuda
po njemu. Šta je to bilo? Sram, mizerija, poraz? Bes što se vratio kandžama novca?
Depresija zbog misli o bednoj budućnosti? Ogolio je uzbuđenost i pogledao je.
Bilo je to olakšanje. Da, to je bila istina. Sada kada je sve urađeno osećao je samo
olakšanje; olakšanje da je konačno završio sa prljavštinom, glađu, hladnoćom i
usamljenošću, i da se može vratiti u pristojan, potpuno ljudski svet. Njegove
zakletve, sada kada ih je prekršio, izgledale su mu samo kao nepotrebni teret koji
je godinama nosio. Pored toga, osećao je kao da ispunjava svoju sudbinu. U nekom
uglu svog uma, znao je da će se nešto ovako desiti. Razmišljao je o danu kada je
dao otkaz u Nju Albionu; gospodin Erskinovo ljubazno, crveno, goveđe lice ga je
ubeđivalo da ne odustaje od „dobrog” posla ni za šta. Koliko se gorko zakleo da
je tada zauvek završio sa „dobrim” poslovima! Ipak, bio je unapred osuđen da se
mora vratiti, a to je i tada znao. Nije to uradio samo zbog Rozmeri i bebe. Bio je
to očigledan razlog, dolazeći razlog, ali čak i bez ovakvog kraja bilo bi isto; i da
nije bilo bebe o kojoj je trebalo razmišljati, nešto drugo bi iskrslo. Jer je duboko,
i skrivajući to od samog sebe, tako nešto priželjkivao.
Na kraju krajeva, njemu nije nedostajala vitalnost, a to beznovčano
bivstvovanje na koje je sam sebe osudio ga je samo nemilosrdno odvuklo sa
tokova života. Analizirao je protekle dve užasne godine. Bogohulio je protiv
novca, bunio se protiv njega, pokušavao je da živi kao isposnik izvan sveta novca;
i to mu je donelo samo mizeriju, ali i strahovitu prazninu, i stalni osećaj
beskorisnosti. Odbaciti novac znači odbaciti i život. Nemoj biti previše surov
prema sebi; zašto bi neko trebalo da umre pre vremena? Sada se vratio u svet
novca, ili će to uskoro da učini. Sutra će otići u Nju Albion, u najboljem odelu i
kaputu (mora se prisetiti da uzme iz zalagaonice kaput isto kad i odelo), sa šeširom
korektne boje i teksture, sveže obrijan i ošišan. To će biti kao da je ponovo rođen.
Propali pesnik danas će se teško prepoznati u nalickanom mladom biznismenu
sutra. Primiće ga nazad, znao je; imao je talenat koji je njima trebao. Zapeće za
posao, prodaće dušu, i zadržaće ga.
A šta ćemo za budućnost? Možda će ispasti da ove poslednje dve godine ne
ostave neki trag na njemu. Bile su kao rupa, mala pauza u karijeri. Veoma brzo,
sad kada je načinio prvi korak, pretvoriće se u ciničnog, trepćućeg biznismena.
Zaboraviće svoje fino gađenje, prestaće da mrzi tiraniju novca - ili će prestati da
bude svestan toga, čak će prestati da pridikuje reklamama za Boveks. Prodaće
svoju dušu toliko dobro da će zaboraviti da je ikada bila njegova. Oženiće se,
srediti, lagano će napredovati, guraće kolica sa bebom, kupiće vilu, radio i
aspidistru. Biće poslušan mali građanin kao i svi drugi, poslušni mali građanin,
vojnik u armiji službenika. Možda je tako i bolje. Usporio je malo. Bio je
tridesetogodišnjak i imao je sede u glavi, a nekako je čudno osećao da je tek sada
odrastao. Prošlo mu je kroz glavu da je samo ispunjavao sudbinu svih ljudi. Svako
se buni protiv zakona novca, i pre ili kasnije, svi se predaju. On je tu pobunu
produžio nešto više od ostalih, ali to je to. I to je ispao tako ponižavajući poraz.
Razmišljao je da li svaki isposnik u svojoj ćeliji želi tajno da se vrati u svet ljudi.
Možda ih ima nekoliko koji to ne rade. Neko je nekada rekao da u savremenom
svetu mogu da prežive samo sveci i hulje. On, Gordon, nije bio svetac. Bolje je
onda da postane prava hulja, kao i ostali. Za tim je tajno čeznuo; sada, kada se
suočio sa svojim željama i kada im se prepustio, stekao je mir.
Neuobičajenim putem je išao kući. Gledao je u kuće pored kojih je prolazio.
Bila je to ulica koju nije poznavao. Stare kuće, lošeg izgleda i većinom mračne,
pretvorene u stanove ili sobe za izdavanje. Pruga i naselja pored, cigle pocrnele od
čađi, bele stepenice, prljave čipkane zavese. Table „Apartmani” na pola prozora,
aspidistre na svakom. Tipične ulice srednje niske klase. Sad, gledajući celinu, bila
je to vrsta ulice koju bi želeo da vidi raznetu bombama.
Razmišljao je o ljudima u takvim kućama. Oni su bili, na primer, sitni
službenici, prodavci, trgovački putnici, agenti osiguranja, kondukteri u
tramvajima. Da li su ONI znali da su samo marionete koje igraju kada novac
povuče konce? Mogao si da se kladiš da nisu. Ali, i da su znali, da li bi im to bilo
bitno? Bili su prezauzeti rođenjem, venčanjem, rađanjem dece, radom, umiranjem.
Možda ne bi bila loša stvar, ako bi mogao da postigneš da se osetiš kao jedan od
njih, kao nebitan čovek. Naša civilizacija je izgrađena na pohlepi i strahu, ali u
životima običnih ljudi pohlepa i strah su se misteriozno pretvorili u nešto otmenije.
Srednja niska klasa ljudi koji su tu, iza svojih čipkanih zavesa, sa decom i propalim
nameštajem i aspidistrama - živi po zakonu novca, naravno, ali i dalje se trude da
zadrže pristojnost. Zakon novca, kako ga oni tumače, nije bio ni malo ciničan i
halapljiv. Imali su svoje standarde, svoje nepisane zakone časti. Oni su se „trudili
da ostanu poštovani”- da puste aspidistre da lete. Pored toga, bili su ŽIVI. Bili su
zavezani u bali26 života. Rodili su decu, što ni jedan svetac nikada nije mogao da
učini. Aspidistra je drvo života, pomislio je odjednom.
Bio je svestan da ima nešto u unutrašnjem džepu. Bio je to rukopis
„Londonskih zadovoljstava“. Izvadio ga je i pogledao pod svetlošću. Velika gužva
papira, prljava i dronjava, sa tim specifičnim, jadnim, iscepkanoprljavim ivicama
papira koji je dugo vremena bio u nečijem džepu. Oko četiri stotine stihova, sve u
svemu. Jedini plod njegovog egzila, dvogodišnji fetus koji nikada neće biti rođen.
Sa tim svim je završio. Poezija! POEZIJA, stvarno! 1935?
Šta da radi sa rukopisom? Najbolje bi bilo da ga baci u WC. Ali, bio je daleko
od kuće i nije imao neophodni peni. Zastao je pored gvozdene rešetke kišne
kanalizacije. U prozoru najbliže kuće, aspidistra, bez lišća, virila je kroz žute
čipkane zavese.
Odmotao je stranicu „Londonskih zadovoljstava“. U sredini celog lavirinta
primetio je jedan stih. Trenutno žaljenje ga je uhvatilo. Na kraju krajeva, neki
delovi nisu bili ni upola toliko loši. Kad bi ih samo mogao nekada završiti. Bila bi

26
Misli se na balu sena
takva šteta da ih baci sada, posle svog truda koji je uložio u to. Da ga sačuva
možda? Da ga zadrži i završi ga tajno u slobodno vreme? Možda će tek sad uspeti
da dođe do kraja.
Ne, ne! Ostani pri svome. Ili se predaj ili nemoj. Presavio je rukopis i uglavio
ga između rešetki odvoda. Čuo je kad je bućnuo u vodu. Pobedila si, o, aspidistro!
 Dvanaesto poglavlje

Ravelston je hteo da ode posle ceremonije u opštini, ali oni nisu hteli ni da
čuju za to i insistirali su da im se pridruži na ručku. Ne kod Mođilijanija, naravno;
otišli su u jedan od onih divnih malih restorana u Sohou gde si mogao da dobiješ
sjajan ručak za četiri osobe za samo pola krune. Jeli su kobasice u sosu od belog
luka, hleb i maslac, prženu ribu list, pomfrit i malo vodenast puding od karamela.
Takođe, popili su flašu Medok Superiera, tri zarez šest penija po boci.
Samo je Ravelston bio na venčanju. Drugi svedok je bio jedan jadni, krotki
bezubi čovečuljak, profesionalni svedok koga su pokupili pred opštinom i dali mu
pola funte. Julija nije mogla da dobije slobodan dan, a Gordon i Rozmeri su jedva
i sami uspeli da dobiju slobodan dan i to višenedeljnim planiranjem. Niko nije
znao da se venčavaju, sem Ravelstona i Julije. Rozmeri je radila još mesec ili dva.
Htela je da brak ostane tajnost, pretežno zbog svojih bezbrojnih rođaka od kojih
niko nije mogao da priušti bilo kakav svadbeni poklon. Gordon, ostavljen sam
sebi, hteo je da se sve to zvaničnije uradi. Čak je imao ideju da se venčaju u crkvi.
Ali, Rozmeri je odmah odbila tu ideju. Gordon je bio već skoro dva meseca nazad
u kancelariji. Četiri funte i deset šilinga je dobijao nedeljno. Biće malo teško kada
Rozmeri prestane da radi, ali nadao se povišici sledeće godine. Nešto će para
morati da dobiju od Rozmerinih roditelja, naravno, kada beba već bude trebalo da
se rodi. Gospodin Klu je napustio Nju Albion pre godinu dana, a njegovo mesto
je zauzeo gospodin Vorner, Kanađanin, koji je pet godina pre toga radio u
njujorškoj reklamnoj kompaniji. Gospodin Vorner je bio malo živčana, ali veoma
prijatna osoba. On i Gordon su sada radili na velikom projektu. Kozmetika
Kraljica od Sabe je kretala u ogromnu kampanju po celoj zemlji za njihov novi
dezodorans, Aprilska rosa. Odlučili su da je B.O. i halitozis nešto što je prošlost, i
sada su smišljali neki novi način da uplaše javnost. Tada je nekome od njih pala
sjajna ideja na pamet, šta ćemo sa smrdljivim stopalima? Ta oblast nikada nije
toliko bila korišćena, a imala je beskonačno veliko tržište. Kraljica od Sabe je
prepustila marketing Nju Albionu. Tražili su neki stvarno dobar slogan; nešto u
klasi sa „Noćnom gladi”- nešto što će pogoditi javnost nalik na otrovnu strelu.
Gospodin Vorner je razmišljao tri dana i tada se setio fantastičnog slogana „P.D.”.
,,P.D.” značilo je pedikirski dezodorans. To je bila stvarno genijalna ideja. Toliko
jednostavna i laka za pamćenje. Jednom kad shvatiš šta znače, nikada ti više slova
P i D neće isto značiti, ako ne, nećeš ih moći gledati bez barem malog osećaja
krivice. Gordon je potražio reč „pedikirski” u Oksfordovom rečniku, ali je nije
našao. Ali gospodin Vorner je rekao, prokletstvo! Kao da je i bitno! Ući će ljudima
u uši, svejedno. Komitent je naravno prihvatio ideju sa oduševljenjem. Oni su sad
ulagali sav novac koji su imali u kampanju. Na svakom bogovetnom mestu na
britanskim ostrvima ogromni optužujući plakati su ukucavali ,,P.D.” u umove
građana. Svi su plakati bili potpuno isti. Nisu trošili reči, samo su zahtevali
grešnom jednostavnošću.
„P.D.”
DA LI I TEBI TREBA?
Samo to, bez slika, bez objašnjenja. Nije bilo potrebe da se kaže šta je
značilo „P.D.”; svi u Engleskoj su to znali u tom trenutku. Gospodin Vorner, uz
Gordonovu pomoć, dizajnirao je male reklame za novine i magazine. Gospodin
Vorner je bio taj koji je obezbeđivao glavne ideje, koji je okvirno skicirao kako
reklama treba da izgleda i odlučivao koja slika gde ide; ali Gordon je bio taj koji
je pisao tekstove - pisao je ljigave pričice od po stotinak reči o očajnim
tridesetogodišnjim devicama, usamljenim neženjama koje su devojke odbacivale
i prezaposlenim ženama koje nisu mogle da priušte sebi da menjaju čarape svake
nedelje, pa su muževi našli utehu kod „drugih žena”. To je radio veoma dobro;
radio je to bolje od bilo čega što je do sad u životu radio. Gospodin Vorner ga je
pismeno ishvalio. Nije bilo sumnje u Gordonov talenat za pisanje. Koristio je reči
sa takvom preciznošću koja nije mogla da dođe bez godina prakse i iskustva.
Možda je i njegova duga bezuspešna borba da postane „pisac” ipak urodila
plodom.
Pozdravili su se sa Ravelstonom ispred restorana. Taksi ih je čekao.
Ravelston je insistirao da plati taksi od opštine, tako da su oni mogli sada da priušte
još jednu vožnju. Zagrejani vinom, izvalili su se jedno pored drugog i gledali u
prašnjavo majsko sunce kroz prozore taksija. Rozmerina glava je bila na
Gordonovom ramenu, a ruke su im bile u njenom krilu. Igrao se tankom burmom
na Rozmerinom prstu. Pozlata, pet funti i šest penija. Izgledao je u redu, ako ništa
drugo.
– Moram se setiti da ga skinem pre nego što odem na posao sutra. – reče
Rozmeri.
– Kad pomislim da smo stvarno venčani! Dok nas smrt ne rastavi. Uradili
smo to, zar ne?
– Malo zastrašujuće, zar ne?
– Očekujem da se skrasimo. Sa svojom kućom i kolima i aspidistrom.
Podigao joj je lice i poljubio je. Prvi put od kako su se upoznali, imala je
malo šminke na sebi danas, samim tim i nevešto nanesene. Lica im nisu toliko
lepo izgledala na prolećnom suncu. Rozmeri je imala male bore, koje su kod
Gordona bile dublje. Rozmeri je izgledala kao da joj je dvadeset osam, možda;
Gordon je izgledao kao da mu je najmanje trideset pet. Ali Rozmeri je sklonila tri
sede vlasi iz svoje krune.
– Da li me voliš? – rekao je.
 – Obožavam te, budalo.
– Verujem da da. Čudno je to. Trideset mi je i pojeli su me moljci.
– Baš me briga.
Ljubili su se dok nisu primetili dve mršave žene visoke srednje klase u
kolima koja su išla paralelno, kako ih posmatraju sa nekim perverznim
interesovanjem.
Stan u Edgver roudu nije bio toliko loš. Komšiluk je bio dosadan, oronula
ulica, ali je bio dobar za centar Londona; bio je to tih kraj, jer je bila slepa ulica.
Sa zadnjeg prozora (bio je na poslednjem spratu) video se krov stanice Pedington.
Dvadeset jedan šiling i šest penija nedeljno, nenamešten. Jedan krevet, jedan sto,
kuhinja, kupatilo (sa tekućom vodom) i WC. Već su imali svoj nameštaj, doduše,
većinom kupljen na kredit.
Ravelston im je poklonio ceo set posuđa kao svadbeni poklon - veoma lepo
od njega. Julija im je poklonila malo jeziv „prigodan” stočić, furniran orahom i
oštrih ivica. Gordon ju je molio i preklinjao da im ne poklanja ništa. Jadna Julija!
Božić ju je ostavio potpuno švorc, kao i obično, i tetka Anđelin rođendan je bio u
martu. Ali za Juliju je da dozvoli venčanje bez poklona bila neka vrsta zločina
prema prirodnom toku stvari. Bog sveti zna koliko se žrtvovala da bi nagrebala
trideset šilinga za „prigodan” sto. I dalje im je nedostajalo krpa i posuđa. To su
bile stvari koje su mogli kupiti jedno po jedno, kad bi imali neku paru za to.
Trčali su uz nekoliko poslednjih stepenika u želji da što pre vide stan. Bio je
spreman za život. Proteklih nekoliko nedelja su večeri provodili u sređivanju i
premeštanju stvari. Izgledalo im je kao velika avantura da konačno imaju svoj
dom. Ni jedno od njih nije pre imalo svoj nameštaj; živeli su po nameštenim
sobama od svog detinjstva. Kako su ušli, pažljivo su obišli stan, proveravajući,
istražujući, i diveći se, iako su već napamet znali gde se šta nalazi. Upadali su u
beznačajne prepirke oko svakog komada nameštaja. Bračni krevet sa čistim belim
čaršafima je morao da dobije i ružičaste jastuke. Posteljina i peškiri su našli svoje
mesto u komodi. Trpezarijski sto, četiri stolice, dve fotelje, divan, polica za knjige,
crveni indijski tepih, bakarna posuda za ugalj koju su kupili jeftino na
kaledonijskoj pijaci. Sve je to bilo njihovo, svaki komad toga - ako ništa, bar dok
ne zakasne sa plaćanjem rata. Otišli su u kuhinju. Sve je bilo spremno, do
najmanjeg detalja. Šporet na gas, polica za meso, emajlirani stočić, rešetka za
sudove, tegle za soseve, lonac, korpa za otpatke, četke, kecelja - čak i konzerva
Penšajna, kutija praška za veš i funta sode bikarbone u tegli od pekmeza. Sve je to
bilo spremno za korišćenje, spremno za život. Mogao si odmah da počneš sa
spremanjem hrane. Stajali su držeći se za ruke pored emajliranog stočića, diveći
se pogledu na Pedigton stanicu.
 – O, Gordone, koliko je ovo lepo! Imati mesto koje je stvarno naše i bez
gazdarica koje se u sve mešaju!
– Najlepše mi je od svega da razmišljam o zajedničkom doručku. Ti preko
puta mene, sipaš kafu. Koliko mi je to nezamislivo. Tolike godine se znamo, a
nikada nismo doručkovali zajedno.
– Hajde sada da nešto spremimo. Umirem od želje da isprobam soseve.
Ipak je skuvala kafu i donela je na crvenom lakiranom poslužavniku koji su
kupili u Selfrodžovoj pogodbenoj prodavnici. Gordon je posmatrao „prigodan”
stočić pored prozora. Daleko ispod, prljava ulica bila je obasjana izmaglicom
sunčeve svetlosti, kao da je stakleno žuto more stiglo do najmračnijih dubina.
Stavio je kafu na „prigodni” stočić.
– Ovde ćemo da stavimo aspidistru. – reče.
– Da stavimo ŠTA?
– Aspidistru.
Nasmejala se. Video je da ona misli da se on šali, i dodao je:
– Moramo požuriti dok se ne zatvore cvećare.
– Gordone! Ti stvarno to misliš? Da li ti STVARNO razmišljaš da nabaviš
aspidistru?
– Da, razmišljam. Nećemo dozvoliti da se isprašnjavi. Kažu da je najbolje
je čistiti starom četkicom za zube.
Došla je do njega i bocnula ga u rame.
– Ti nisi ozbiljan, zar ne?
– Što ne bih bio?
– Aspidistra! Razmišljaš da nabaviš jednu od tih groznih depresivnih stvari
ovde? Pored toga, gde ćemo je staviti? Neću da dozvolim da bude u ovoj sobi, a u
spavaćoj bi bilo još gore. Izbaci iz glave ideju o boravku aspidistre ovde.
– Ne mora da bude ni u jednoj sobi. Postoji lepo mesto za aspidistru. Na
prednjem prozoru, odakle je ljudi preko puta mogu videti.
– Gordone, ti MORA da se šališ!
– Ne, ne šalim se. Kažem ti da moramo da nabavimo aspidistru.
– Ali, zašto?
– Dobro je vreme da se sad nabavi. To je jedna od prvih stvari koju venčani
par nabavlja. To je kao neka vrsta svadbene ceremonije.
– Nemoj biti apsurdan! Ne mogu da podnesem da imam jednu od tih stvari
ovde. Možemo da nabavimo germanijume ako baš mora. Ali ne i aspidistre.
– Germanijumi nisu dobri. Ja želim aspidistru.
 – Nećemo je imati i tačka.
– Da, hoćemo. Zar mi nisi obećala da ćeš me bar nekada poslušati?
– Ne, nisam. Nismo se venčali u crkvi.
– O, da, to je napisano na venčanim zavetima. „Ljubav, čast, i poslušnost” i
tako dalje.
– Ne, nije. Kako god, nećemo kupovati aspidistru.
– Da, hoćemo.
– Ne, NEĆEMO, Gordone.
– Da.
– Ne!
– Da!
– NE!
Nije ga razumela. Mislila je da je samo hteo da bude samokritičan. Rasprava
se pogoršala, i po njihovom običaju, prerasla u svađu. To im je bila prva svađa kao
mužu i ženi. Pola sata kasnije su krenuli do cvećara da kupe aspidistru.
Kada su bili na pola stepeništa, Rozmeri zastade i pridrža se za gelender.
Otvorila je usta; izgledala je veoma čudno u tom trenutku. Pritisla je rukom
stomak.
– O, Gordone!
– Šta?
– Pokrenulo se!
– Šta se pokrenulo?
– Beba. Osetila sam.
– Osetila si?
Čudan, skoro grozan osećaj, vrsta vrelog grča je prostrujao kroz njega. Za
trenutak osetio je kao da se sjedinio sa njom, ali na neki način na koji nikada to
nije ni zamišljao. Stao je stepenik - dva ispod nje. Pao je na kolena, stavio glavu
na njen stomak i slušao je.
– Ne mogu da čujem ništa. – rekao je.
– Pa, naravno da ne! Ne, još par meseci.
– Ali kasnije ću moći da čujem, zar ne?
– Mislim. ČUĆEŠ oko sedmog meseca, ja mogu da osetim u četvrtom.
Mislim da je to sada.
– Stvarno se pokrenulo? Jesi li sigurna? Osetila si da se pokrenulo?
– Da, pokrenulo se.
 Dugo je ostao da kleči tu, glave pritisnute na njen meki stomak. Ona mu je
obgrlila glavu i držala ga tako. Nije mogao ništa da čuje, samo svoj puls u ušima.
Ali ona nije mogla da pogreši. Nešto unutra, u toploj, sigurnoj, ušuškanoj tmini
bilo je živo i pokretno.
Još jednom su se stvari pokrenule u porodici Komstok.
 O autoru

Džordž Orvel, rođen je pod imenom Erik Artur Bler 25. juna 1903. u selu
Motihari blizu indijsko-nepalske granice. Otac mu je bio vojno lice, a majka ćerka
neuspešnog trgovca. Sa godinu dana sa majkom se seli u London i oca viđa tek
1907. Erik je bio srednje i jedino muško dete u porodici. Sa šest godina krenuo je
u anglikansku parohijsku školu. Kao odličan učenik dobio je stipendiju za dve
najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je u
Velingtonu, a posle se prebacio na Iton koji je završio 1921. Pošto ga je
književnost interesovala mnogo više od nauke, morao je da prekine dalje
obrazovanje jer nije dobio stipendiju za univerzitet. Stupa u imperijalnu policiju i
služi u Burmi pet godina. Svoje razočaranje imperijalnim sistemom opisuje u
romanu „Burmanski dani” i dve priče „Ubijanje slona” i „Vešanje”. Godine 1927.
vraća se u Englesku i posvećuje se pisanju. U to vreme sebe proglašava anarhistom
i levičarem. U proleće 1928. seli se u Pariz gde pokušava da radi kao honorarni
pisac. Međutim, ne uspeva u tome i izdržava se radeći kao perač sudova u hotelima
i restoranima. Bolestan i bez para, vraća se u London i ta iskustva prikazuje u delu
„Niko i ništa u Parizu i Londonu” i delimično u romanu „Samo nek aspidistre
lete”. U to vreme uzima pseudonim Džordž Orvel, i nikada ne objašnjava razlog
ovog koraka. Tokom 1932. postaje učitelj u privatnoj školi, a 1936. otvara seosku
prodavnicu u Velingtonu i ženi Elion O’Šonesi. Od izdavačke kuće Left book club
dobija zadatak da istraži kako živi engleska sirotinja i on to opisuje u eseju „Put
za dok Vigan”. Krajem 1936. odlazi u Španiju da piše o građanskom ratu.
Pridružio se komunističkoj miliciji, borio se na frontovima u Aragonu i Teruelu i
tamo dobio čin potporučnika. U borbama je ranjen u grkljan i to je trajno uticalo
na njegov glas. Pošto se razočarao u špansku revoluciju upada u sukob sa režimom
i beži iz Španije 1938. u Maroko, gde oboleva od tuberkuloze. Na početku Drugog
svetskog rata Orvel se dobrovoljno prijavljuje, ali ga odbijaju kao nesposobnog.
Umesto toga postaje novinar, i kasnije šef indijskog servisa BBC-ja. Izveštavao je
do kraja rata sa raznih krajeva sveta. Godine 1944. usvaja sina Ričarda, a u to
vreme završava roman „Životinjska farma” kojim po prvi put u karijeri stiče
svetsku popularnost. Kako je sam izjavio: ,,U Životinjskoj farmi sam po prvi put
spojio literarni i politički cilj”. Godine 1946. umire mu supruga tokom operacije.
Piše nekoliko eseja od kojih je najznačajniji „Politika i engleski jezik”. Seli se na
ostrvo Juru na škotskoj obali i tamo piše roman „1984” koji mnogi smatraju
jednim od najvećih dela antiutopije. Klima na ostrvu šteti trajno njegovom
zdravlju. Ponovo se ženi Sonjom Bromvel, međutim ne uživa u braku dovoljno
dugo. Džordž Orvel umire 21. januara 1950. Sahranjen je u crkvi Svih svetih u
Satou u Oksfordširu. Orvela smatraju jednim od najvećih engleskih pisaca i
esejista dvadesetog veka.
Niko i ništa u Parizu i Londonu (1933)
Burmanski dani (1934)
Sveštenikova kći (1935)
Samo nek aspidistre lete (1936)
Put za dok Vigan (1937)
Kataloniji u čast (1938)
U borbi za vazduh (1939)
Životinjska farma (1945)
1984 (1949)
 Džordž Orvel
SAMO NEK ASPIDISTRE LETE

Izdavač
OTVORENA KNJIGA

Za izdavača
Petar Nikolić

Prevod
Ivan Branković

Lektura i korektura
Sandra Zlatanović

Likovna obrada korica

Dejan Nikolić

Plasman
060/3298-113

Štampa
OTVORENA KNJIGA Beograd
Beograd

Tiraž
1000 primeraka