MIŠLJENJE

Odgovor na pitanje – šta je mišljenje – nije tako jednostavan. Dovoljno je na samom

početku reći da mišljenje nastaje kao rezultat uzajamnog delovanja opažanja, pamćenja,
učenja, uviĎanja, emocija, motivacionih procesa... U većini udžbenika iz psihologije
mišljenje se definiše kao:
-“uviĎanje odnosa i veza meĎu pojavama”,
“usmereno operisanje znacima ili simbolima koji omogućuju uviĎanje odnosa”,
- “determinisan tok ideja sa simboličkim sadržajem, podstaknut problemom ili zadatkom,
a koji vodi ka rešenju”,
- “mentalna aktivnost kojom nastojimo da savladamo neku aktelnu teškoću, neki problem
pred kojim smo se našli, koristeći pri tom naše prethodno iskustvo”(Hrnjica, 1994; Rot,
1990) .
U svakodnevnom iskustvu i govoru, mišljenje se povezuje sa traženjem odgovora na
neko postavljeno pitanje. Na primer, na pitanje - kako da rešim zadatak iz matematike ili
kako da se pripremim za poslovni razgovor - obično nema automatskog rešenja.
Uobičajen odgovor u situaciji kada rešavamo zadatak koji ranije nismo imali u iskustvu i
za koji nemamo gotovo rešenje je – čekaj da razmislim. Da postoji gotov recept
primenljiv u svakoj situaciji i na svakom mestu, ljudski život bi bio mnogo jednostavniji,
predvidljiviji ali, verovatno, i neuporedivo siromašniji. Složićete se da ljudsko mišljenje,
kao i ljudski život, uključuje posebnost i originalnosti.
Jedno od odreĎenja je da mišljenjem dolazimo do rešenja problema koristeći prethodno
iskustvo, ali pri tom do rešenja se ne može doći jednostavnim opažanjem situacije.
Na primer, dobili smo matematički zadatak koji ranije nismo rešavali. S obzirom da ne
znamo rešenje tragamo za postupkom izmeĎu onih koje znamo, biramo najpodesnije,
pokušavamo, proveravamo, neke postupke odbacujemo a druge usvajamo, sve dok ne
doĎemo do konačnog rešenja.
Dakle, pojednostavljeno gledano, prva etapa kojim započinje proces mišljenja sastoji se
u postavljanju problema ili zadatka. Nakon toga, reagovanje na problem se na kratko
odlaže. Osoba se orijentiše, pokušava da razume problem, analizira, poredi. U sledećoj
etapi bira se jedan od načina ili puteva za rešavanje problema. Nakon toga sledi
poreĎenje i proveravanje dobijenih rezultata sa uslovima koji su postavljeni u zadatku.
Ako je rezultat povoljan, misaoni proces se prekida, a ako je nezadovoljavajući osoba
nastavlja drugim načinima sve dok ne doĎe do ispravnog rešenja ili dok ne odustane od
traganja za rešenjem.
Većina autora smatra da je suština mišljenja u uviĎanju odnosa i veza meĎu pojavama ali
i da je mišljenje simbolička aktivnost. Nikola Rot definiše mišljenje kao usmereno
operisanje znacima ili simbolima pomoću koga dolazimo do uviĎanja odnosa.
Trebješanin odreĎuje mišljenje kao kao cilju usmereno operisanje simbolima
(predstavama, pojmovima, rečima), a ne samim stvarima, kojim se dolazi do novih
saznanja o bitnim odnosiam meĎu pojavama.
Mišljenje je unutrašnji mentalni proces, često nedovoljno svestan i teško je dostupan
izučavanju. Metoda kojom je moguće izučiti sam proces mišljenja je introspekcija.
Naučna disciplina koja se bavi izučavanjem misaonih procesa – kognitivna psihologija.
Osnovni pojmovi
Možemo izdvojiti nekoliko momenata koji su karakteristični za proces mišljenja:
1. Operisanje simbolima
2.Usmerenost procesa
3.UviĎanje odnosa
Prvu bitnu karakteristiku procesa mišljanja čini operisanje opažajima, predstavama,
pojmovima i drugim doživljajima koji reprezentuju naše iskustvo. U stručnoj literaturi se
ovi i drugi reprezenti našeg iskustva obično nazivaju simbolima. Na početku predlažem
razjašnjenje osnovnih pojmova koji se pominju u ovom odeljku. Na prvom mestu –
simbol, zatim opažanje, predstava i pojam.
Simbol je stimulus koji se koristi kao zamena ili reprezent za konkretne pojave ili
predmete. Jednostavnije rečeno pod simbolima podrazumevamo ono što reprezentuje
nešto drugo, ono što stoji umesto nečeg drugog.
Opažanje se često u literaturi odreĎuje kao „svest o predmetima i njihovim svojstvima
kada deluju neposredno na naša čula“.
Nekada se smatralo da su predstave „sadržaji svesti koji se javljaju pri sećanju na ranije
opaženi objekat“. One su slabijeg intenziteta i živosti od opažanja i po pravilu zadržavaju
samo bitne osobine objekta.
Danas preovlaĎuje drugačije stanovište - Informacije koje mišljenje koristi nazivaju se
predstave ili reprezentacije. Često se mišljenje definiše kao kognitivni psihički proces
upravljanja predstavama. Razlikujemo analoške i simboličke predstave. Kod analoških
predstava postoji neka direktna i očigledna povezanost sa objektom koji predstavlja, dok
kod simbolička predstava postoji arbitrarno ustanovljena veza sa objektom. Pored toga
što predstave označavaju predmete i pojave iz spoljašnjeg sveta one označavaju i različita
stanja, odnose, doživljaje…
Pojmovi su opšti, simbolički posrednici koje koristimo u procesu mišljanja. U logici se
obično odreĎuje kao „skup bitnih i opštih osobina jedne klase predmeta“. U misaonom
procesu do pojmova se dolazi „analizom niza objekata ili pojava“. Taj proces se odvija u
sledećem pravcu. Prvo se izdvoje bitne osobine i taj proces se naziva „apstrahovanje“ a
potom se odbacuju nebitne karakteristike. Na primer, da bi se formirao pojam „kvadrata“
koji se kod učenika formira u ranim razredima školovanja, nastavnik prvo opisuje
svojstva geometrijske slike na koju se pojam odnosi (odnos meĎu stranicama u pogledu
dužine, ugao pod kojim se stranice seku, dužina stranica, površina slike, eventualno
boje). Zatim se objašnjava šta je nebitno (u ovom primeru dužina stranica i boja) i u tom
procesu se odvajaju one karakteristike koje su opšte (ugao, odnos meĎu stranicama) pa se
ovaj proces uopštavanja naziva generalizacijom. Ovaj novi pojam se obično definiše na
osnovu pojmova koji su već postojali u iskustvu.
Čovek tokom života usvoji veliki broj pojmova. Svaka reč koju izgovorimo označava
neki pojam. Najveći broj pojmova se usvaja tokom školovanja. Prvo se savlaĎuju osnovni
pojmovi koji se mogu registrovati čulima i koji se odnose na konkretne predmete i
pojave. Tek kasnije se usvajaju apstraktni pojmovi. Zato je postupnost u radu, u procesu
školovanja veoma važna, jer se na ovaj način kod učenika obogaćuje pojmovni aparat. Mi
veliki broj pojmova naročito u detinjstvu formiramo na osnovu upoznavanja velikog
broja predmeta i pojava za koje utvrĎujemo zajedničke osobine. Ali mnoge pojmove
naučimo putem definicija. Zašto je to važno? Usvajanje novih pojmova nam pomaže da
rešavamo složenije intelektualne zadatke.
Zašto za mišljenje kažemo da je usmeren proces? Kada rešavamo neki problem mi se
oslanjamo na pojmove, sećanja, predstave u zavisnosti od samog problema. Dok smo
fokusirani na zadatak iz matematike, na primer, nećemo se oslanajti na znanja iz istorije,
već ćemo koristiti one elemente koji će nam pomoći da što pre doĎemo do rešenja
zadatka iz matematike.
Uviđanje odnosa je još jedna značajna karakteristika mišljenja. Ovim procesom mi uvek
utvrĎujemo da nešto jeste ili nije, da je slično nečemu ili različito od nečega, da je u
odreĎenom odnosu sa drugom pojavom, predmetom. Ukratko, mišljenjem utvrĎujemo
veze i odnose. Kako razumeo tekst koji učimo? Kako uspemo da razumemo tekst koji
nam je u početku učenja nerazumljiv? Obično tako što uočavamo veze u sadržaju koje
nam pre toga nisu bile jasne.
Šta je rezonovanje?
Rezonovanje je oblik mišljenja koji se koristi pravilima logike da bi se iz odreĎenih
tvrdnji izveo zaključak. Kada krećemo od pojedinačnog znanja o elementima klase i
dolazimo do neke pravilnosti koja važi za sve elemente te klase, govorimo o
induktivnom zaključivanju. Kada ranije saznate principe primenjujemo na nove
elemente i iskustva i na taj način saznajemo njihove karakteristike, govorimo o
deduktivnom zaključivanju.
Rešavanje problema
Reč je o kognitivnom psihočkom procesu koji upravlja informacijama radi savladavanja
prepreka ka postizanju odreĎenog cilja.
Jezik je sredstvo komunikacije, ali i sredstvo mišljenja. Prema lingvističkoj pretpostavci
čovek pomoću jezika saznaje, tumači i kostruiše spoljašnju realnost. Jezik takoĎe
uspostavlja i razvija i onu unutrašnju, psihičku stvarnost.
Povezanost osećanja i mišljenja
Albert Elis (Ellis, 1980) zastupa ideju da su psihološki procesi isprepletani, kao i da su
mišljenje i emocije često neodvojivi, pojavljuju se u našem iskustvu kao suštinski ista
stvar. Za emocije je karakteristično da su isprepletane sa mislima ili da direktno
proizilaze iz misli, stavova i uverenja. Zašto je to važno? Da li to znači da emocije
direktno zavise od procesa mišljnja? Elis upravo to ističe. I ne samo to. Njegova ideja je
da se emocije radikalno mogu izmeniti modifikacijom procesa razmišljanja.
Uvek kada imamo neku emociju možemo govoriti i o našem odnosu prema odreĎenom
objektu, pojavi,drugim ljudima. Ono što obično nazivamo emocijom prestavlja pristrasnu
i snažnu procenu, odnosno procenu koja podrazumeva istovremeno ocenjivanje vrednosti
neke osobe i objekta.
Da li i kako možemo da kontrolišemo i menjamo emocije putem razmišljanja, kada su
one duboko zakopane u našoj podsvesti? Tokom života svako od nas, smatra Elis, razvija
bazične filozofije, uverenja i stavove od kojih su neka samopomažuća, a druga
samoodmažuća. To jednostavno znači da kada razvijamo racionalne - samopomažuće
filozofije i stavove, koji su u skladu sa realnosti, to nam pomaže da se dobro prilagodimo
i prihvatimo realnost. Isto tako, ljudi su skloni da razvijaju nepovoljne, nerealne,
samoodmažuće filozofije i stavove. Često objašnjavaju pojave i dogaĎaje u svom životu
rukovodeći se sopstvenim željama i filozofijama, a pri tom zanemaruju realne činjenice i
uslove. To može da dovede do tzv „mišljenja prema želji” kao vidu nerealističkog i
samoodmažućeg mišljenja koje nas odvaja od realnosti i realnog sagledavanja problema.
Najefikasniji način rešavanja emocionalnih problema je korišćenje konstruktivnog,
samopomažućeg načina razmišljanja. Elis je razradio ideju da sami dogaĎaji ne izazivaju
nezdravu emociju već način na koji taj dogaĎaj sagledavamo. Dakle, važno je razumeti
da se veliki broj emocionalnih reakcija javlja trenutno kao odgovor organizma. Isto tako,
emocije su obično je povezana sa odreĎenim načinom razmišljanja, tačnije mišljenje i
emocije su često drugi aspekt jednog istog procesa, kao „braća blizanci“ koji se retko
kada razdvajaju.
Prema Elisu, ljudi poseduju sposobnost da menjaju i unapreĎuju sopstveno mišljenje, a
samim tim i emocije. Rezultati neuro - naučnika takoĎe pokazuju da su ljudima date
velike mogućnosti da unaprede svoj život promenom na emotivnom i misaonom planu.
Emocije i mišljenje, misleći i emocionalni um, razum i osećajnost, da li nam pomažu da
doĎemo do istina o svetu koji nas okružuje na različite načine. Ili su ovi procesi toliko
isprepletani da ih je u životu teško razdvajati.
Vrste mišljenja
U psihološkoj literaturi susrećemo se sa nekoliko različitih klasifikacija mišljenja. Tako ,
domaći autori prema vrsti simbola koji se koriste razlikuju konkretno i apstraktno
mišljenje. Konkretno mišljenje obuhvata misaone procese u kojima se koristi konkretnim
elementima neke situacije (opžanja i predstave), dok kod apstraktnog mišljenja elementi
kojima se rešava problem nisu dati u opažajnom polju, a ni u obliku konkretnih
predstava, već se kao osnovna sredstva koriste simboli.
Ako se kao kriterijum za klasifikaciju mišljenja koristi vrednost ili korisnost misaonog
procesa, možemo govoriti o produktivnom i neproduktivnom mišljenju. Ako pojedinac
mišljenjem dolazi do novih saznanja koje su korisne i odgovaraju potrebama sredine u
kojoj živi, reč je o produktivnom mišljenju. Neproduktivno mišljenje je ona misaona
delatnost koja nema neku praktičnu vrednost ni za pojedinca, niti za zajednicu u kojoj
živi. Mišljenje može biti realističko i imaginativno. Kada se misaoni procesi odnose na
rešavanje realnih životnih problema, onda govorimo o realističkom mišljenju. Kada
mišljenjem vlada logika želja i kada ono namerno odstupa od realnosti govorimo o
imaginativnom mišljenju.
U narednim pasusima biće detaljnije prikazano kritičko i stvaralačko mišljenje zbog
njihovog značaja za rešavanje problema, kao i za naučno i umetničko stvaralaštvo.

Stvaralačko mišljenje
Mnoga umetnička dela, naučna otkrića i pronalasci, rezultat su stvaralačkog mišljenja.
Prema strogim kriterijumima, stvaralačkim mišljenjem dolazimo do novih, originalnih
ideja koje imaju opštu društvenu vrednost. Prema Hrnjici (1994) svojstvo originalnosti
pripisuje se onim produktima misaone delatnosti kojima se dolazi do nečeg novog,
neobičnog, retkog i osobenog. Izrazom originalnost može se označiti i postupak, metod
kojim se dolazi do rešenja, a koji znači bitan napredak u odnosu na postojeće postupke
dolaženja do rešenja. Eksperimenti pokazuju da originalnost više dolazi do izražaja u
samom postavljanju problema, nego u toku njegovog rešavanja i da je mnogo teže na
originalan način postaviti problem nego doći do rešenja.
Prema umerenijem kriterijumu, stvaralačko mišljenje se odnosi na stvaranje novih
rešenja, makar ona bila nova samo za onoga ko ih je pronašao. To znači da se o
stvaralačkom mišljenju govori uvek kada naĎena rešenja nisu kopija ranijih vlastitih ili
tuĎih rešenja.

Šta se podrazumeva pod kreativnošću?Kreativnost se uglavnom vezuje za svet umetnosti.

Druga, isto tako često prisutna ideja je da je kreativnost isključivo vezana za nečiji talenat.
Prema mišljenju De Bona (De Bono, 1967) kreativnost se može definisati kao sposobnost, kao
stav ali i kao proces.
Sposobnost. Najjednostavnija defincija kreativnosti nam govori da je kreativnost
sposobnost da se izmisli ili stvori nešto novo. Kreativnost se ne odnosi na sposobnost da
se iz ničega stvori nešto, nego je to sposobnost da se generišu nove ideje
kombinovanjem, menjanjem ili ponovna ali drugačija primena postojećih ideja. Neke
ideje će biti brilijantne i izuzetne, dok će druge biti jednostavno praktične, dobre kojih se
niko nije setio do sada.
Stav. Kreativnost je i stav: sposobnost da se prihvate promene i novine, spremnost i volja
da se poigra sa idejama i mogućnostima, fleksibilnost gledišta, navika uživanja u dobrim
stvarima, a u isto vreme pronalaženje načina za njihovo poboljšanje.
Proces. Kreativni ljudi konstantno i naporno rade na usavršavanju ideja i rešenja, tako što
će postepeno graditi i unositi izmene, sa izvesnom dozom dosetljivosti, u svoj posao.
Nasuprot mitu koji kruži o kreativnosti, veoma mali broj izuzentih ideja nastaje kao
produkt jednog jedninog bljeska brilijantnosti. Mnogo su bliže stvarnosti i istini da se
originalne ideje grade stalnim usavršavanjem.

Formalno obrazovanje koje postoji u školama naglašava veštine analiziranja problema, pruža
učenicima i studentima načine kako da razumeju, da se prodržavaju ili da kreiraju logične
argumente koji će potvrditi ili ih dovesti do rešenja problema, da eliminišu netačan metod ili
odgovor i da se fokusiraju na tačan. MeĎutim, pored ovog načina razmišljanja postoji još jedan,
koji se fokusira na istraživanje ideja, svaranje lepeze mogućnosti, nalaĎenje više dobrih rešenja i
odgovora.

Kritičko razmišljanje Kreativno razmišljanje

analitičko generisanje
konvergentno divergentno
vertikalno bočno
verovatnoća mogućnost
sposobnost prosuĎivanja odsustvo sposobnost prosuĎivanja
fokusirano difuzno - opširno
objektivno subjektivno
odgovor ne daje jednoznačne odgovore
leva strana mozga desna strana mozga
verbalno vizualno
linearno asocijativno
razumno diše neobičnošću
 da ,ali da, i

Kako definičšemo koncept lateralnog razmišljanja? Osnovna ideja lateralnog razmišljanja je da

se skrene sa linearnog toka misli (kao što je prikazano na slici) i da se preko bočnog toka sagleda
situacija ili problemiz druge perspektive, i da se na taj način doĎe donovih, kreativnih ideja.

Ideja koju zastupa De Bono je u promeni načina na koji posmatramo i rezonujemo o stvarnosti
koja nas okružuje.On se zalaže za promenu paradigme posmatranja i razmišljanja, što vodi do
kreativnosti. Osnovna komponenta lateralnog načina razmišljanja je pokušaj da se razmišlja
drugačije nego što se to obično radi. Osnovni napor je u pokušaju prevazilaženja linearnog
načina razmišljanja koji je ograničavajući i u priličnoj meri inhibira kreativnost pojedinca

Prema Gilfordu (Guilford, 1967) postoji više odlika ovog mišljenja. Na prvom mestu
originalnost - kao pronalaženje novih i retkih odgovora, fleksibilnost - spsobnost
menjanja usmerenosti mišlejnja, fluentnost - sposobnost da se proizvede mnogo ideja,
redefinisanje - pronalaženje novih upotreba poznatih objekata, osetljivost za probleme -
sposobnost otkrivanja pitanja i problema, elaboracija - umešnost da se u detalje razvije
originalna ideja rešenja.

Psiholozi zaključili da je moguće razlikovati četiri faze stvaralačkog mišljenja, koje se

mogu uočiti i pri svakom rešavanju problema. Te faze se nazivaju: priprema, inkubacija,
iluminacija, i verifikacija. U prvoj fazi, fazi pripreme, stvaralac se upoznaje sa
osobinama problema koji treba da reši. Već u toj fazi neke ideje se odbacuju, neke se
zadržavaju, pažnja se usmerava na one ideje koje, na osnovu starih znanja i iskustava,
obećavaju kao rešenje. U fazi inkubacije stvaralac je intenzivno zaokupljen rešavanjem
problema, kako na svesnom tako i na nesvesnom planu. Iluminacijom se naziva
subjektivni doživljaj iznenadnog rešenja problema (Aha! Pronašao sam!) U fazi
verifikacije ovo rešenje se proverava, dovodi u vezu sa problemom. Ako naĎeno rešenje
ne odgovara, što se često dogaĎa, započinje se sa traganjem za novim rešenjem.
Kritičko mišljenje
Mišljenje kao proces sadrži dve suprotne tendencije – proizvoĎenje velikog broja ideja,
od kojih neke mogu biti korisne ili sasvim beskorisne za rešavanje problema, dok se
drugi proces odnosi na svoĎenje tako proizvedenih ideja na razuman broj elemenata koji
se podvrgavaju misaonim procesima analize, sinteze, apstrakcije, generalizacije i sl. Kada
nema kritičkog mišljenja produkcija ideja ne dovodi do cilja, a mišljenje ima tendenciju
„rasplinjavanja“. Ovo se objašnjava time da su misaoni procesi otežani (posebno
apstrakcija i generalizacija) ako broj elemenata izmeĎu kojih se uspostavlja odnos nije
sveden na razumnu meru.
Predmet kritičkog mišljenja mogu biti sopstvene ali i tuĎe ideje. Izuzetno plodne
stvaraoce u različitim oblastima nauke i umetničkog stvaralaštva, odlikuje i sposobnost
kritičkog mišljenja, tj selekcije ideja do kojih su došli u prvoj fazi, po načelima logičkog
suĎenja, koje karakteriše kritičko mišljenje. Kada opisuju ove procese, stvaraoci obično
kažu da u prvoj fazi, fazi produkcije, iznose veliki broj ideja, pri tom nastoje da imaju što
manje ograničenja i da problemu pristupaju sa najrazličitijih aspekata. U ovom procesu
niz osobina ličnosti utiče da se ovi procesi obavljaju brže i uspešnije. Na primer,
inteligencija pomaže da se uspešnije odbacuju nebitni i uopštavaju bitni elementi.
Prethodno iskustvo pomaže da se brze odbacuju one ideje za koje se pokazalo da ne
mogu dovesti do rešenja itd.