Glagoli

Glagoli su nesamostalne reči koje označavaju radnju koju neko vrši

(čitati, kopati, peći, seći), stanje u kojem se neko ili nešto nalazi
(razmišljati, pocrveneti, voleti, želeti) i zbivanje u prirodi
(duvati, rositi, sevati, svitati). Glagol u ličnom obliku je predikat u rečenici, a
glagolski prilog sadašnji i glagolski prilog prošli vrše službu priloga za vreme. Svi
glagoli u srpskom jeziku završavaju se na -ti ili -ći.

Promena glagola po gramatičkim kategorijama naziva se konjugacija. Kategorije

glagola su:

1) lice (govorno lice, sagovornik i odsutno lice – 1, 2. i 3. lice),

2) gramatički rod (muški, ženski i srednji),

3) gramatički broj (jednina i množina),

4) vreme (prošlo, sadašnje i buduće, u odnosu na trenutak govorenja),

5) način (označava stav govornika prema još nerealizovanoj radnji),

6) glagolski vid (trajanje glagolske radnje),

7) glagolski rod (prelaznost glagolske radnje)

GRAMATIČKE KATEGORIJE
Glagolski vid

Glagolski vid označava trajanje radnje, stanja ili zbivanja. Tako se glagoli dele na
sledeće grupe:

1. nesvršeni ili imperfektivni glagoli:

a) trajni (durativni) – iskazuju radnju koja još traje, tj. radnju čije trajanje nije
ograničeno, na primer: govoriti, kopati, plivati;

b) učestali (iterativni) – iskazuju radnju koja se više puta ponavlja, na primer:

grickati, kuckati, skakutati;

2. svršeni ili perfektivni glagoli – iskazuju završenu radnju, tj. radnju čije je

trajanje ograničeno, a mogu biti:

a) trenutno-svršeni – označavaju radnju koja traje sasvim kratko, praktično se

obavlja u trenutku, na primer: dati, sesti, uzeti;

b) početno-svršeni – označavaju početak radnje, na primer: potrčati, progovoriti,

zapevati;
c) završno-svršeni – pokazuju da je radnja privedena kraju, na primer: dogurati,
isprazniti, pročitati;

d) ingresivni – pokazuju da je radnja trajala izvesno vreme, na primer:

porazgovarati, zaigrati se, zapevati se;

e) sativni – označavaju radnju koja je dovedena do krajnjih granica, do zasićenosti,

na primer: nagledati se, najesti se, naspavati se;

3. dvovidski glagoli – izvestan manji broj glagola ima osobine oba vida, tj. mogu
biti i svršeni i nesvršeni, što zavisi od konteksta rečenice, na primer: čuti,
doručkovati, organizovati, razumeti, telefonirati, videti.

Glagolski rod

Glagolski rod označava prelaznost glagolske radnje, odnosno da li glagol zahteva

dopunu u vidu objekta ili ne. Prema predmetu radnje, glagoli mogu biti:

1. prelazni (tranzitivni) – zahtevaju dopunu u vidu pravog objekta, tj. predmeta

radnje (uz sebe mogu imati imenicu u akuzativu bez predloga), na primer: baciti
(loptu), kuvati (ručak), uzeti (jabuku);

2. neprelazni (intranzitivni) – ne mogu imati dopunu u vidu objekta (uz sebe ne

mogu imati imenicu u akuzativu bez predloga), na primer: hodati, ležati, uspeti;

3. povratni (refleksivni) – povratni glagoli su neprelazni; označavaju radnju koja

se vraća na subjekat, tj. vršioca radnje, pa uz njih obavezno ide povratna
zamenica sebe, se.

Povratni glagoli se mogu podeliti na četiri grupe:

a) pravi povratni ili prelazno-povratni – oni glagoli koji bi bez povratne zamenice

bili prelazni i koji pokazuju da subjekat vrši radnju na samom sebi, na primer:
češljati se, hvaliti se, oblačiti se; kraći oblik se može se zameniti naglašenim
oblikom sebe, a da se značenje ne promeni: češljati (samog) sebe, hvaliti (samog)
sebe, oblačiti (samog) sebe;

b) medijalni – takođe imaju naspram sebe prelazni glagol, ali se radnja događa u
subjektu, a ne vrši je on na sebi, na primer: čuditi se, roditi se, zaljubiti se; ne mogu
se parafrazirati uz pomoć naglašene povratne zamenice;
c) uzajamno-povratni – podrazumevaju dva subjekta ili više subjekata koji vrše
radnju jedan na drugom, na primer: prepirati se, rukovati se, sresti se;

d) apsolutni povratni – oni glagoli koji postoje isključivo u spoju sa povratnom

zamenicom, na primer: nadati se, stideti se, truditi se.

Glagolski oblici

Glagolski oblici su oblici u kojima se glagoli ostvaruju u rečenici. U srpskom jeziku

postoji četrnaest glagolskih oblika, koji se u zavisnosti od toga da li se menjaju po
licima dele na:

1. nelične – ne menjaju se po licima i nemaju vršioca radnje, spadaju u proste

glagolske oblike, a ima ih pet:

1) infinitiv – imenuje samo radnju, a ne kazuje ni lice, ni vreme, ni način vršenja

radnje, na primer: govoriti, imati, peći, ući;

2) radni glagolski pridev – označava radnju koja se vršila ili izvršila u prošlosti, na
primer: potrčao, ugledala, zapevale;

3) trpni glagolski pridev – označava da je na nekome ili nečemu vršena ili izvršena
neka radnja, na primer: nacrtan, prosuta, srušeno;

4) glagolski prilog sadašnji – označava radnju koja se vrši u isto vreme kada i neka
druga radnja, tj. izriče radnju istovremenu radnji predikata, na primer: crtajući,
jureći, noseći;

5) glagolski prilog prošli – označava radnju koja se izvršila pre neke druge radnje,
tj. izriče radnju koja se dogodila pre radnje predikata, na primer: bacivši, mahnuvši,
pogledavši;

2. lične – menjaju se po licima i imaju vršioca radnje, a ima ih devet:

1) prezent (sadašnje vreme) – prost glagolski oblik koji označava radnju koja se vrši
u isto vreme kada se o njoj govori (ona šeta pored reke) ili stalno, sve vreme (Sava
protiče kroz Šabac);

2) perfekat (prošlo vreme) – složen glagolski oblik kojim se kazuje da se radnja

izvršila u prošlosti, pre trenutka govorenja o njoj, na primer: pričali su, srušila je;
3) imperfekat (pređašnje nesvršeno vreme) – prost glagolski oblik koji označava
radnju što je duže vremena trajala u prošlosti, na primer: šetah parkom, trčaše na
stadionu;

4) pluskvamperfekat (davnoprošlo vreme) – složen glagolski oblik koji označava

radnju koja se izvršila pre neke druge prošle radnje, na primer: bio je darovao, bili
su doneli;

5) aorist (pređašnje svršeno vreme) – prost glagolski oblik koji označava brzu,

dinamičnu radnju u prošlosti, ili radnju koja se dogodila neposredno pre trenutka u
kojem se o njoj govori, na primer: napravismo, shvatih, sretoh;

6) futur I (buduće vreme) – prost (jedna reč) ili složen (dve reči) glagolski oblik koji
označava radnju koja će se vršiti u budućnosti, posle trenutka govorenja, na
primer: preskočiću, vratićemo, moći ćeš, naići ćete;

7) futur II (predbuduće vreme) – složen glagolski oblik koji kazuje pretpostavku

govornog lica da će se radnja izvršiti u budućnosti pre neke druge buduće radnje ili
istovremeno sa njom, na primer: bude radila, budete gledali;

8) imperativ (zapovedni način) – prost glagolski oblik kojim se izriče zapovest ili

želja da se vrše određene radnje; ima samo 2. lice jednine i 1. i 2. lice množine, na
primer: dođi, kupimo, uzimajte;

9) potencijal (mogućni način) – složen glagolski oblik kojim se kazuje mogućnost ili

želja da se vrši ili izvrši neka radnja, na primer: plivao bi, večerali bismo.