Vrste reči

Reč je utvrđeni skup glasova ili samo jedan glas koji ima svoje značenje i
sintaksičku funkciju u rečenici. Rečima se najčešće saopštavaju misli,
osećanja, ideje, obaveštenja i sl. Morfologija je deo nauke o jeziku koji se
bavi rečima – njihovim vrstama, oblicima i njihovom tvorbom. Ona
proučava promene u okviru vrsta reči i pod njom se podrazumeva sistem
oblika jednog jezika.

Vrste reči su klase reči određene zajedničkim morfosintaksičkim

karakteristikama. U srpskom jeziku postoji deset vrsta reči, neke od njih
menjaju svoj oblik, a neke ne. Vrste reči koje menjaju svoj oblik nazivaju
se promenljive vrste reči. Vrste reči koje uvek ostaju u istom obliku
nazivaju se nepromenljive vrste reči.

Promenljive vrste reči

Promenljive vrste reči menjaju svoj oblik, zbog funkcije (službe) koju imaju
u rečenici, po rodu, broju, padežima, stepenima poređenja i vremenima. To
su:

1. imenice,

2. zamenice,

3. pridevi,

4. brojevi (od jedan do četiri),

5. glagoli.

Imenice, zamenice, pridevi i brojevi spadaju u imenske reči, tj. u reči koje
imaju deklinaciju. Imenske reči razlikuju tri gramatičke kategorije:

1) rod (muški, ženski, srednji),

2) broj (jednina, množina),

3) padež.

Pridevi pored tih kategorija imaju i kategoriju određenog/neodređenog vida

i kategoriju komparacije.

Brojevi od jedan do četiri su promenljivi, dok su brojevi od pet pa naviše

nepromenljivi, osim kad je reč o stotini (pored
nepromenljivog sto), hiljadi, milionu, milijardi, bilionu itd., koji se mogu
smatrati i imenicama.

Glagoli su reči koje imaju konjugaciju. Kategorije glagola su:

1) lice (govorno lice, sagovornik i odsutno lice – 1, 2. i 3. lice),

2) gramatički rod (muški, ženski i srednji),

3) gramatički broj (jednina i množina),

4) vreme (prošlo, sadašnje i buduće, u odnosu na trenutak govorenja),

5) način (označava stav govornika prema još nerealizovanoj radnji),

6) glagolski vid (trajanje glagolske radnje),

7) glagolski rod (prelaznost glagolske radnje).

Nepromenljive vrste reči

Nepromenljive vrste reči ne menjaju svoj oblik bez obzira na to na kojem

mestu u rečenici se nalaze ili koju funkciju (službu) vrše. Izuzetak su prilozi,
koji mogu imati komparaciju ukoliko se radi o prilozima za mesto, način ili
količinu. Nepromenljive vrste reči su:

1. prilozi,
2. predlozi,

3. veznici,

4. rečce,

5. uzvici

Imenice

To su samostalne reči koje označavaju bića (čovek, devojčica, leopard),

predmete (knjiga, kutija, rezač), materiju (brašno, pesak, voda), kao i
neke nevidljive i neopipljive pojmove (čitanje, mašta, vetar). U rečenici,
imenica može da vrši sve službe reči, tj. ona može biti: subjekat, imenski
deo predikata, objekat, apozicija, atribut i priloška odredba.

Gramatičke kategorije imenice su rod, broj i padež. Imenice menjaju broj i

padež, razlikuju i rod, ali ga ne menjaju. Svaka imenica je samo jednog
roda: ili muškog ili ženskog ili srednjeg.

Podela imenica

1. Prema rodu, imenice mogu biti:

1) muškog (mogu se govoriti udružene sa rečju taj) – brod, kamen,

kamion, lav, mač, plač, sin, smeh, učitelj;

2) ženskog (mogu se govoriti udružene sa rečju ta) – baba, činija, mama,

nastavnica, kiša, livada, sreća, suza, zebra;

3) srednjeg (mogu se govoriti udružene sa rečju to) – drvo, imanje,

jagnje, jezero, more, prase, selo, unuče, veslo.

2. Prema broju, imenice mogu imati oblik:

1) jednine – balon, čekić, krompir, olovka, zgrada, žirafa;

2) množine – baloni, čekići, krompiri, olovke, zgrade, žirafe.

3. Prema značenju i osobinama, imenice mogu biti:

1) vlastite – označavaju posebna imena pojedinih živih bića i geografskih

pojmova (države, grada, okeana, mora, reke, planine i sl.); pišu se velikim
početnim slovom, na primer: Filip, Jelena, Kamerun, Pariz, Titikaka; po
pravilu imaju samo oblik jednine, a oblik množine mogu imati kada
označavaju više osoba ili pojmova sa istim imenom, na primer: u naselju
imamo dva Filipa i tri Jelene;

2) zajedničke – označavaju opšti naziv za živa bića, predmete i pojave sa

zajedničkim osobinama; po pravilu imaju oblike i jednine i množine; pišu se
malim početnim slovom, na primer: guska/guske, konj/konji, njiva/njive,
prozor/prozori, torba/torbe;

Pojedine zajedničke imenice imaju nepravilnu množinu, tj. supletivnu

(dopunsku) množinu i u tim slučajevima oblik množine je zbirna imenica,
na primer: brat – braća, čovek – ljudi, ćebe – ćebad, dete – deca, gospodin
– gospoda;

3) zbirne – označavaju zbir bića ili predmeta iste vrste, tj. skup u
neodređenom ili neograničenom broju, na primer: cveće, granje, jagnjad,
kamenje, lišće, prstenje, pruće, šiblje, telad, trnje, unučad, žbunje;

4) gradivne – istim svojim oblikom označavaju i malu i veliku količinu neke

materije, pa nemaju oblik množine, na primer: benzin, inje, mast, med,
mleko, rakija, sneg, srebro, šećer, ugalj, vino, zemlja; kada označavaju više
vrsta neke materije, mogu imati množinu, na primer: crna i bela brašna,
beli i žuti šećeri;

5) apstraktne ili misaone – označavaju imena nematerijalnih,

neopipljivih pojmova, nešto što se samo oseća ili zamišlja, na primer: ideja,
lepota, ljubav, mladost, radost, sreća, tuga.

4. Prema građenju, imenice mogu biti:

1) neizvedene ili korenske – nisu izvedene od drugih reči, na primer:
brat, prst, put;

2) izvedene – to su reči koje su postale od korenskih imenica, prideva i

glagola dodavanjem nastavaka za građenje reči (sufiksa), na primer: cvetić,
dobrota, pevanje;

3) složene – postale su od dveju reči, na primer: babaroga, šampita,

vinograd, visibaba;

4) polusložene – to su imenice koje nisu potpuno srasle u jednu reč iako

označavaju jedan pojam; pišu se sa crticom između sastavnih delova, na
primer: auto-mehaničar, avio-kompanija, mini-market, radio-stanica;

5) glagolske – nastaju od glagola i označavaju radnju, stanje ili zbivanje,

na primer: gledanje, igranje, patnja, razočaranje, sevanje, svitanje;

6) brojne – po značenju su brojevi, a po obliku i promeni imenice; njima

se označava tačan broj muških osoba (dvojica, četvorica, devetorica), broj
osoba u zbiru (petorka, sedmorka, jedanaestorka), nazivi ocena
(trojka, petica, desetka), delovi celine (trećina, četvrtina, devetina); u
brojne imenice spadaju i stotina, hiljada, milion i milijarda, koji vrše
funkciju osnovnih brojeva.

Prirodni i gramatički rod imenica

Kod imenica se može govoriti o prirodnom i gramatičkom rodu. Prirodni rod

imenica (muški i ženski) zavisi od polova bića u prirodi (otac, majka).
Imenice srednjeg roda (pače, tele) nemaju uočljive razlike između muškog
i ženskog pola.

Ako imenica označava živo biće, treba praviti razliku između gramatičkog i
prirodnog roda. Imenicama muškog gramatičkog roda označavaju se osobe
muškog pola, dok se imenicama ženskog gramatičkog roda označavaju
osobe ženskog pola. U pojedinim slučajevima dolazi do neslaganja između
gramatičkog i prirodnog roda. Neke imenice koje označavaju osobe muškog
pola imaju muški prirodni rod
(avanturista, deda, karatista, sluga, šahista, tata, vladika, vođa itd.), ali su
gramatički ženskog roda.
Imenice koje označavaju predmete ili pojave imaju samo gramatički rod.
Taj rod se, mada ne uvek, određuje prema nastavku kojim se imenica
završava (grom, haljina, mesto).

Singularija tantum i pluralija tantum

Pojedine imenice (vlastite i gradivne) imaju samo oblik jednine, nemaju

množinu. Takve imenice nazivaju se singularija tantum (latinski singularia
tantum – samo jednina), na primer: Aranđelovac, Australija, Belgija,
cement, nafta, so.

Pojedine imenice imaju samo oblik množine, nemaju jedninu. Takve imenice
nazivaju se pluralija tantum (latinski pluralia tantum – samo množina), na
primer: agrumi, farmerke, grudi, jasle, kola, leđa, makaze, merdevine,
naočare, novine, pantalone, sanke, usta, vrata. Te imenice najčešće
označavaju delove tela ili pojedinačne predmete sastavljene od najmanje
dva dela, a najčešće pripadaju množini ženskog ili srednjeg roda. Takve
imenice zahtevaju glagole i prideve u množini.

Za određivanje gramatičkog roda imenica koje imaju samo množinu

upotrebljava se pokazna zamenica taj u množini muškog roda, ti, u množini
ženskog roda, te, i u množini srednjeg roda, ta. Na primer,
imenica agrumi je muškog gramatičkog roda (ti agrumi),
imenica sanke ženskog gramatičkog roda (te sanke), dok je
imenica usta srednjeg gramatičkog roda (ta usta).

Glagoli

Glagoli su nesamostalne reči koje označavaju radnju koju neko vrši

(čitati, kopati, peći, seći), stanje u kojem se neko ili nešto nalazi
(razmišljati, pocrveneti, voleti, želeti) i zbivanje u prirodi
(duvati, rositi, sevati, svitati). Glagol u ličnom obliku je predikat u rečenici,
a glagolski prilog sadašnji i glagolski prilog prošli vrše službu priloga za
vreme. Svi glagoli u srpskom jeziku završavaju se na -ti ili -ći.

Promena glagola po gramatičkim kategorijama naziva se konjugacija.

Kategorije glagola su:
1) lice (govorno lice, sagovornik i odsutno lice – 1, 2. i 3. lice),

2) gramatički rod (muški, ženski i srednji),

3) gramatički broj (jednina i množina),

4) vreme (prošlo, sadašnje i buduće, u odnosu na trenutak govorenja),

5) način (označava stav govornika prema još nerealizovanoj radnji),

6) glagolski vid (trajanje glagolske radnje),

7) glagolski rod (prelaznost glagolske radnje).

Glagolski vid

Glagolski vid označava trajanje radnje, stanja ili zbivanja. Tako se glagoli
dele na sledeće grupe:

1. nesvršeni ili imperfektivni glagoli:

a) trajni (durativni) – iskazuju radnju koja još traje, tj. radnju čije
trajanje nije ograničeno, na primer: govoriti, kopati, plivati;

b) učestali (iterativni) – iskazuju radnju koja se više puta ponavlja, na

primer: grickati, kuckati, skakutati;

2. svršeni ili perfektivni glagoli – iskazuju završenu radnju, tj. radnju

čije je trajanje ograničeno, a mogu biti:

a) trenutno-svršeni – označavaju radnju koja traje sasvim kratko,

praktično se obavlja u trenutku, na primer: dati, sesti, uzeti;

b) početno-svršeni – označavaju početak radnje, na primer: potrčati,

progovoriti, zapevati;
c) završno-svršeni – pokazuju da je radnja privedena kraju, na primer:
dogurati, isprazniti, pročitati;

d) ingresivni – pokazuju da je radnja trajala izvesno vreme, na primer:

porazgovarati, zaigrati se, zapevati se;

e) sativni – označavaju radnju koja je dovedena do krajnjih granica, do

zasićenosti, na primer: nagledati se, najesti se, naspavati se;

3. dvovidski glagoli – izvestan manji broj glagola ima osobine oba vida,
tj. mogu biti i svršeni i nesvršeni, što zavisi od konteksta rečenice, na
primer: čuti, doručkovati, organizovati, razumeti, telefonirati, videti.

Glagolski rod

Glagolski rod označava prelaznost glagolske radnje, odnosno da li glagol

zahteva dopunu u vidu objekta ili ne. Prema predmetu radnje, glagoli mogu
biti:

1. prelazni (tranzitivni) – zahtevaju dopunu u vidu pravog objekta, tj.

predmeta radnje (uz sebe mogu imati imenicu u akuzativu bez predloga),
na primer: baciti (loptu), kuvati (ručak), uzeti (jabuku);

2. neprelazni (intranzitivni) – ne mogu imati dopunu u vidu objekta (uz

sebe ne mogu imati imenicu u akuzativu bez predloga), na primer: hodati,
ležati, uspeti;

3. povratni (refleksivni) – povratni glagoli su neprelazni; označavaju

radnju koja se vraća na subjekat, tj. vršioca radnje, pa uz njih obavezno
ide povratna zamenica sebe, se.

Povratni glagoli se mogu podeliti na četiri grupe:

a) pravi povratni ili prelazno-povratni – oni glagoli koji bi bez povratne

zamenice bili prelazni i koji pokazuju da subjekat vrši radnju na samom
sebi, na primer: češljati se, hvaliti se, oblačiti se; kraći oblik se može se
zameniti naglašenim oblikom sebe, a da se značenje ne promeni: češljati
(samog) sebe, hvaliti (samog) sebe, oblačiti (samog) sebe;
b) medijalni – takođe imaju naspram sebe prelazni glagol, ali se radnja
događa u subjektu, a ne vrši je on na sebi, na primer: čuditi se, roditi se,
zaljubiti se; ne mogu se parafrazirati uz pomoć naglašene povratne
zamenice;

c) uzajamno-povratni – podrazumevaju dva subjekta ili više subjekata

koji vrše radnju jedan na drugom, na primer: prepirati se, rukovati se, sresti
se;

d) apsolutni povratni – oni glagoli koji postoje isključivo u spoju sa

povratnom zamenicom, na primer: nadati se, stideti se, truditi se.

Glagolski oblici

Glagolski oblici su oblici u kojima se glagoli ostvaruju u rečenici. U srpskom

jeziku postoji četrnaest glagolskih oblika, koji se u zavisnosti od toga da li
se menjaju po licima dele na:

1. nelične – ne menjaju se po licima i nemaju vršioca radnje, spadaju u

proste glagolske oblike, a ima ih pet:

1) infinitiv – imenuje samo radnju, a ne kazuje ni lice, ni vreme, ni način

vršenja radnje, na primer: govoriti, imati, peći, ući;

2) radni glagolski pridev – označava radnju koja se vršila ili izvršila u

prošlosti, na primer: potrčao, ugledala, zapevale;

3) trpni glagolski pridev – označava da je na nekome ili nečemu vršena

ili izvršena neka radnja, na primer: nacrtan, prosuta, srušeno;

4) glagolski prilog sadašnji – označava radnju koja se vrši u isto vreme

kada i neka druga radnja, tj. izriče radnju istovremenu radnji predikata, na
primer: crtajući, jureći, noseći;

5) glagolski prilog prošli – označava radnju koja se izvršila pre neke

druge radnje, tj. izriče radnju koja se dogodila pre radnje predikata, na
primer: bacivši, mahnuvši, pogledavši;
2. lične – menjaju se po licima i imaju vršioca radnje, a ima ih devet:

1) prezent (sadašnje vreme) – prost glagolski oblik koji označava radnju

koja se vrši u isto vreme kada se o njoj govori (ona šeta pored reke) ili
stalno, sve vreme (Sava protiče kroz Šabac);

2) perfekat (prošlo vreme) – složen glagolski oblik kojim se kazuje da se

radnja izvršila u prošlosti, pre trenutka govorenja o njoj, na primer: pričali
su, srušila je;

3) imperfekat (pređašnje nesvršeno vreme) – prost glagolski oblik koji

označava radnju što je duže vremena trajala u prošlosti, na primer: šetah
parkom, trčaše na stadionu;

4) pluskvamperfekat (davnoprošlo vreme) – složen glagolski oblik koji

označava radnju koja se izvršila pre neke druge prošle radnje, na primer:
bio je darovao, bili su doneli;

5) aorist (pređašnje svršeno vreme) – prost glagolski oblik koji označava

brzu, dinamičnu radnju u prošlosti, ili radnju koja se dogodila neposredno
pre trenutka u kojem se o njoj govori, na primer: napravismo, shvatih,
sretoh;

6) futur I (buduće vreme) – prost (jedna reč) ili složen (dve reči) glagolski
oblik koji označava radnju koja će se vršiti u budućnosti, posle trenutka
govorenja, na primer: preskočiću, vratićemo, moći ćeš, naići ćete;

7) futur II (predbuduće vreme) – složen glagolski oblik koji kazuje

pretpostavku govornog lica da će se radnja izvršiti u budućnosti pre neke
druge buduće radnje ili istovremeno sa njom, na primer: bude radila,
budete gledali;

8) imperativ (zapovedni način) – prost glagolski oblik kojim se izriče

zapovest ili želja da se vrše određene radnje; ima samo 2. lice jednine i 1.
i 2. lice množine, na primer: dođi, kupimo, uzimajte;

9) potencijal (mogućni način) – složen glagolski oblik kojim se kazuje

mogućnost ili želja da se vrši ili izvrši neka radnja, na primer: plivao bi,
večerali bismo