Ugovor o doživotnom izdržavanju kroz sudsku praksu

Ugovori o doživotnom izdržavanju zastupljeni su vrlo često u sporovima parničnih sudova, pa će

u tekstu biti dat pregled novije sudske prakse baš iz ove oblasti. Izdvojeni su najnoviji primeri
koji se odnose na uslove za zaključenje, punovažnost i raskid ovog ugovora.

ZAKLjUČENjE UGOVORA O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANjU

Prilikom zaključenja Ugovora o doživotnom izdržavanju sposobnost za rasuđivanje bilo koje ugovorne strane može
da se ceni samo u momentu zaključenja navedenog ugovora.
Iz obrazloženja:
Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno, pobijanom odlukom, drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i odbio protivtužbeni
zahtev Grada Pančeva za utvrđenje ništavosti Ugovora o doživotnom izdržavanju koji je overen pred sudijom Opštinskog suda u
Pančevu 9. 6. 1986. godine, zaključen između sada pok. V. V., kao primaoca izdržavanja, i sada pok. B. B., kao davaoca
izdržavanja, a usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je sada pok. B. B. na osnovu navedenog ugovora postala vlasnik odnosno korisnik
nepokretnosti koje su bile predmet Ugovora.
Svaki ugovor zaključen je kada se ugovorne strane saglase o bitnim sastojcima ugovora (član 26. ZOO-a), što u Ugovoru o
doživotnom izdržavanju podrazumeva vrstu i način izvršenja obaveze izdržavanja primaoca izdržavanja i prenos svojine na
pokretnim i nepokretnim stvarima ili prenos drugih prava na davaoca izdržavanja nakon smrti primaoca (član 194. stav 1. Zakona o
nasleđivanju („Sl. glasnik RS”, br. 46/95), koji je u spornom periodu bio na snazi). Da bi se postigla saglasnost o bitnim elementima
ugovora, izjava volja ugovornih strana mora biti slobodna i ozbiljna (član 28. stav 2. ZOO-a), a da bi neko lice slobodno izrazilo svoju
volju, pored izostanka mana volje (zabluda, prinuda i prevara), mora biti i sposobno za rasuđivanje, odnosno mora biti svesno
radnji koje preduzima i posledica radnji preuzetih ugovorom. U pogledu Ugovora o doživotnom izdržavanju ne vrši se samo overa
potpisa ugovornih strana, već se ova vrsta ugovora overava pred sudijom, što je u konkretnom slučaju i učinjeno. Uloga sudije
prilikom overe, pored utvrđivanja identiteta ugovornih strana, jeste i da iste upozori i na pravne posledice zaključenja ugovora, ali i
da proveri da li su shvatile značaj, sadržaj i posledice ugovora, a ugovorne strane to mogu (shvatiti) samo ako su sposobne za
rasuđivanje. Iz navedenog proizlazi, kako to osnovano zaključuje i drugostepeni sud, da za ocenu punovažnosti ugovora –
sposobnost za rasuđivanje bilo koje ugovorne strane može i mora da se ceni samo u momentu zaključenja ugovora.
U konkretnom slučaju prvostepeni sud nalazi da je Ugovor ništav jer primalac izdržavanja V. V. nije bila sposobna za rasuđivanje.
Ovakav zaključak izvodi na osnovu izveštaja lekara i uputa za njeno stacionarno lečenje u … od 3. 9. i 4. 9. 1987. godine, kao i
zapisnika u drugom sudskom postupku od 16. 6. 1987. godine, kojim je konstatovano da se odustaje od saslušanja V. V. jer nije
orijentisana u prostoru i vremenu. Međutim, kako su navedeni događaji datirani više od godinu dana nakon zaključenja predmetnog
ugovora, to drugostepeni sud pravilno nalazi da se radi o posrednom zaključivanju o nesposobnosti primaoca izdržavanja za
rasuđivanje, te da je stručno mišljenje lekara specijalista jedini validan dokaz na osnovu koga bi sud mogao pouzdano da utvrdi
njenu sposobnost ili nesposobnost za rasuđivanje i to samo u momentu ili u vreme zaključenja ugovora. Kako tuženi takav dokaz
nije pružio sudu, niti predložio izvođenje dokaza kojim bi se ova činjenica utvrdila na siguran i pouzdan način, to drugostepeni sud,
pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja, nalazi da tuženi Grad Pančevo nije dokazao da je zaključeni Ugovor o doživotnom
izdržavanju ništav zbog nesposobnosti za rasuđivanje primaoca izdržavanja.
Pravilno drugostepeni sud nalazi da nisu bili ispunjeni ni uslovi iz člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju, za poništenje Ugovora o
doživotnom izdržavanju zbog nedostatka aleatornosti, bez obzira na godine starosti primaoca izdržavanja u momentu zaključenja
ugovora (82 godine), s obzirom na to da ishod eventualno narušenog zdravstvenog stanja i period života koji je preostao primaocu
izdržavanja ni za jednu ugovornu stranu nije bio izvestan, niti im je mogao biti poznat, pri čemu posebno treba imati u vidu i da je
od momenta zaključenja ugovora do smrti primaoca izdržavanja protekao period od dve godine. Imajući ovo u vidu, Vrhovni
kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na to da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo
kada je utvrđeno da je neosnovan protivtužbeni zahtev za poništaj Ugovora o doživotnom izdržavanju i zbog nedostatka
aleatornosti.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 262/17 od 12. 10. 2017)

Ugovor o doživotnom izdržavanju može da zaključi i maloletno lice, kao davalac izdržavanja, preko svog zakonskog
zastupnika – oca, koji je na taj način i preuzeo obavezu davaoca izdržavanja prema primaocu izdržavanja.
Iz obrazloženja:
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev tužilaca za poništaj i eventualni tužbeni
zahtev za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, pravilno nalazeći da je obaveza davaoca izdržavanja
maloletnog V. V. u ovom ugovoru definisana tako da je tu obavezu prema primaocu izdržavanja preuzeo njegov zakonski zastupnik
– otac G. G., koji ju je faktički i izvršavao u skladu sa Ugovorom. On je zaključio i sudski overio ovaj ugovor u ime i za račun
maloletnog davaoca izdržavanja kao njegov zakonski zastupnik u smislu člana 72. stav 1. Porodičnog zakona. Kako nije utvrđeno
postojanje mana volje, a volja stranaka da se zaključi navedeni ugovor bila je potpuno slobodno izražena i primaocu izdržavanja bila
su poznata lična svojstva maloletnog davaoca izdržavanja sa kojim je ovaj ugovor i zaključio, smatrao je da nisu ispunjeni uslovi za
njegov poništaj u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Pritom nije utvrđena ni povreda forme ovog ugovora
koji je u ime i za račun davaoca izdržavanja zaključio njegov otac, zakonski zastupnik, i koja je potvrđena u sudijskoj overi izvršenoj
u smislu člana 195. Zakona o nasleđivanju.
Po stanovištu drugostepenog suda ispunjeni su uslovi za poništaj predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, propisani članom
111. ZOO-a, iz razloga ograničene poslovne sposobnosti maloletnog davaoca izdržavanja jer, kao mlađi maloletnik uzrasta od dve
godine u smislu člana 64. stav 1. Porodičnog zakona, s obzirom na prirodu ugovora, nije bio poslovno sposoban da preuzme
ugovorne obaveze, imajući pritom u vidu da je, prema članu 56. ZOO-a, za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač
ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Kako je zaključio da su ispunjeni uslovi za poništaj predmetnog
ugovora zbog ograničene poslovne sposobnosti ugovorne strane, drugostepeni sud je našao da zato nisu ispunjeni uslovi za
odlučivanje o eventualnom tužbenom zahtevu za utvrđivanje njegove ništavosti.
Po stanovištu ovog suda, revident osnovano ukazuje na pogrešno primenjenu odredbu člana 64. Porodičnog zakona, kojom se
reguliše pitanje poslovne sposobnosti deteta u slučajevima u kojima dete može samostalno da preduzima pravne poslove, što
konkretno nije slučaj. Naime, u ovom slučaju obaveza izdržavanja za davaoca izdržavanja bila je definisana odredbom tog ugovora
i ustanovljena kao obaveza koja će se izvršavati preko njegovog zakonskog zastupnika – oca, koji je na ovaj način i preuzeo
obavezu davaoca izdržavanja, koja je izvršena.
Imajući zato u vidu pravu volju ugovornika (da će ugovorne obaveze ispunjavati zakonski zastupnik davaoca izdržavanja), Ugovor
o doživotnom izdržavanju proizvodi pravno dejstvo u pogledu izvršenja, bez obzira na uzrast davaoca izdržavanja. Zakon o
nasleđivanju nema ograničenja u pogledu toga ko može biti davalac po Ugovoru o doživotnom izdržavanju, pa davalac može biti
svako lice.
Maloletni ugovarač bio je zastupan od strane svog oca kao zakonskog zastupnika u smislu člana 72. stav 1. Porodičnog zakona, pa
nisu ispunjeni uslovi za poništaj Ugovora u smislu člana 111. ZOO-a. Imajući u vidu sve izloženo, kao i da je bila ispunjena pismena
forma Ugovora o doživotnom izdržavanju, potvrđena u sudijskoj overi u vanparničnom postupku u smislu člana 195. Zakona o
nasleđivanju, to Ugovor proizvodi pravno dejstvo.
Čak i pod uslovom da teretni ugovor u ime i za račun maloletnika do 14. godine života nije mogao da zaključi zakonski zastupnik,
Ugovor bi proizvodio pravno dejstvo po članu 66. stav 2. ZOO-a (konverzija) kao Ugovor o poklonu jer su ispunjeni uslovi za
njegovu valjanost: overen je, a iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi namera darežljivosti sada pok. D. D. prema maloletnom V.
V., kao unuku svog brata E. E., čija se porodica od 1994. godine (pre zaključenja ugovora) starala o njemu, kao članu svoje
porodice, sve do njegove smrti.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1663/16 od 24. 5. 2017)

U pogledu Ugovoru o doživotnom izdržavanju bračnih drugova, u slučaju smrti jednog od njih, momentom smrti tog
primaoca izdržavanja davalac izdržavanja ne stiče pravo svojine na njegovom udelu u imovini, odnosno pre smrti
drugog primaoca izdržavanja, jer je obaveza izdržavanja u Ugovoru o doživotnom izdržavanju bračnih drugova
nedeljiva.
Iz obrazloženja:
Iz utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud izveo je zaključak da su se međusobni odnosi ugovornika toliko poremetili da su
postali nepodnošljivi, pa je predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju raskinuo u odnosu na tužioca, shodno čl. 201. st. 1. Zakona
o nasleđivanju. Tužbeni zahtev za iseljenje tuženog D. iz kuće koja je predmet Ugovora o doživotnom izdržavanju prvostepeni sud
je odbio zato što smatra da je tuženi D. nakon smrti svoje majke, sada pok. Lj., kao jednog od primalaca izdržavanja, stekao
pravo svojine na delu te kuće, srazmerno udelu pok. Lj. i u skladu sa udelom iz Ugovora.
Po stanovištu Apelacionog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za iseljenje ne
može da se prihvati kao pravilan, na šta se osnovano ukazuje i žalbom tužioca.
Prilikom odlučivanja o ovom tužbenom zahtevu treba poći od odredbe čl. 194. st. 1. Zakona o nasleđivanju, koja propisuje da se
Ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese
svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja obavezuje se da ga kao naknadu za to izdržava, da se
brine o njemu do kraja života i da ga posle smrti sahrani. Iz navedenog proizlazi da se pravo svojine na predmetu Ugovora o
doživotnom izdržavanju stiče momentom smrti primaoca izdržavanja, a u konkretnom slučaju tužioca i njegove sada pok. supruge
Lj.
Iz pravilno utvrđene činjenice da su tuženi ispunjavali ugovorne obaveze iz predmetnog ugovora do smrti svoje majke, sada pok.
Lj., kao i da ona za života nije tražila raskid ugovora, prvostepeni sud izveo je pogrešan zaključak da je tuženi D. njenom smrću
stekao pravo svojine na delu predmetne kuće, shodno njenom udelu i ugovornim odredbama, te da nema osnova za njegovo
iseljenje iz iste.
Naime, u slučaju izdržavanja bračnih drugova, davalac izdržavanja ne može da pretenduje na to da je momentom smrti jednog od
primalaca izdržavanja stekao pravo svojine na njegovoj imovini zato što je tog primaoca izdržavanja izdržavao do njegove smrti,
odnosno zato što sada umrli primalac izdržavanja nije za života tražio raskid Ugovora o doživotnom izdržavanju. Svrha ovako
zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju jeste izdržavanje oba primaoca izdržavanja, pa u slučaju da je jedan od njih
preminuo, a da pre svoje smrti nije tražio raskid ugovora, to ne znači da davalac izdržavanja stiče pravo svojine na njegovom udelu
momentom smrti tog primaoca izdržavanja, odnosno pre smrti drugog primaoca, a imajući u vidu prirodu ovakvog ugovora i da je
obaveza izdržavanja u Ugovora o doživotnom izdržavanju bračnih drugova nedeljiva.
Pored toga, u konkretnom slučaju treba imati u vidu da je čl. 5. predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju predviđeno da se
predaja imovine koja je predmet tog ugovora odlaže do smrti ugovarača primalaca izdržavanja, kao i da smrt jednog od njih nije
mogla da dovede do sticanja državine na njegovom udelu pre smrti drugog primaoca izdržavanja, na šta se osnovano ukazuje
žalbom tužioca.
Kako iz navedenog proizlazi da tuženi D. nema pravni osnov za korišćenje kuće koja je vlasništvo tužioca, odnosno u istoj se
bespravno nalazi, to drugostepeni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za zaštitu prava svojine iz čl. 37. Zakona o osnovama
svojinskopravnih odnosa, pa je preinačio presudu u pobijanom delu tako što je usvojio tužbeni zahtev za iseljenje tuženog D. sa
licima i stvarima iz iste.
(Presuda Apelacionog suda u Nišu, Gž. 317/18 od 18. 1. 2018)

NIŠTAVOST UGOVORA O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANjU

Ništav je Ugovor o doživotnom izdržavanju u slučaju da primalac izdržavanja u momentu zaključenja navedenog
ugovora nije bio sposoban za rasuđivanje, bez obzira na to što nije lišen poslovne sposobnosti.
Iz obrazloženja:
Pravilan je zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti Ugovora o doživotnom
izdržavanju.
Prema članu 56. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima
poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Poslovna sposobnost podrazumeva sposobnost samostalnog
odlučivanja o pravima i obavezama, odnosno sposobnost fizičkog lica da izjavama svoje pravno relevantne volje preuzima
određena prava i obaveze i stvara, menja ili gasi određene pravne odnose. Pretpostavlja se da je svako punoletno lice poslovno
sposobno i da je prilikom donošenja odluka i preduzimanja radnji koje proizvode određene pravne posledice i imaju obavezujuću
pravnu snagu za onog koji ih preduzima ta osoba u stanju da normalno rasuđuje, da razume posledice odluka koje donosi i da štiti
svoja prava i interese.
U ovom slučaju sprovedenim medicinskim veštačenjem utvrđeno je da u vreme sačinjavanja spornog ugovora sada pok. V. V. nije
bio sposoban za rasuđivanje jer je bolovao od hronične psihotičke bolesti, …, koja nije bila izlečiva, već je mogla imati samo
poboljšanja na nivou komunikacije sa sredinom. Lice koje nije sposobno za rasuđivanje ne može da izjavi pravno relevantnu volju
za zaključenje pravnog posla, bez obzira na to što nije lišeno poslovne sposobnosti. Pravo na isticanje ništavosti ugovora se ne gasi
(član 110. Zakona o obligacionim odnosima). Stoga je, suprotno navodima revizije, sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav
na osnovu člana 56. stav 1. i čl. 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nesposobnosti primaoca izdržavanja da shvati
značaj pravne radnje koju preduzima, pa je pravilno nižestepenim odlukama odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1105/16 od 14. 12. 2017)

Okolnost da je u vreme zaključenja Ugovora o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja bila dobro situirana, u
potpunosti pokretna i sposobna da se sama o sebi brine, nije razlog za poništaj ili raskid navedenog ugovora.
Iz obrazloženja:
Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev (primarni i eventualni). Odluka je zasnovana
na pravilnom shvatanju da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za utvrđenje ništavosti niti za raskid
Ugovora o doživotnom izdržavanju.
Članom 194. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS”, br. 46/95 i 101/03) propisano je da se Ugovorom o doživotnom izdržavanju
obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva
druga prava, a davalac izdržavanja obavezuje se da ga kao naknadu za to izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života
i da ga posle smrti sahrani. Ako šta drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja,
hrane, odeće, obuće i odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.
Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju u
svemu zaključen u skladu sa članom 194. Zakona o nasleđivanju, da su ugovorne strane imale ozbiljnu volju i nameru da zaključe
ugovor o doživotnom izdržavanju, kao i da se ne radi o prividnom ugovoru iz člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, a nema ni
drugih razloga koji bi vodili ništavosti ugovora iz člana 103. istog zakona. Namera ugovornih strana bila je da se tuženi staraju o pok.
G. G., pre svega tako što će joj pružiti potrebnu brigu i pažnju zbog starosti i participirati u troškovima njenog života (što su oni i
činili), a da kao naknadu za to posle njene smrti steknu pravo svojine na stanu koji je predmet Ugovora. Nisu ispunjeni ni uslovi za
raskid ugovora propisani odredbom člana 124. ZOO-a, jer su tuženi zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju izvršavali u
potpunosti (na način kako je to predviđeno odredbom člana 1. Ugovora). Brinuli su o primaocu izdržavanja sa kojom su živeli u
zajedničkom domaćinstvu, svakodnevno su se o njoj starali, pružali joj potrebnu negu i pažnju, zajednički kupovali hranu, plaćali
komunalije, a nakon smrti sahranili su je u skladu sa mesnim običajima.
Stoga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Navodi revizije kojima se ukazuje na to da je primalac izdržavanja bila dobro situirana, u potpunosti pokretna i sposobna da se
sama o sebi brine, kao i da u trenutku zaključenja Ugovora o doživotnom izdržavanju 1999. godine nije postojala zajednica života
između nje i tuženih i da ista nije predviđena Ugovorom, bili su predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda, pa nisu
posebno obrazlagani.
Navodi revizije kojima se dovodi u pitanje izvršavanje ugovora od 1999. do 2002. godine ne utiču na drugačiju presudu jer je
primalac izdržavanja, u slučaju da je bila nezadovoljna ponašanjem tuženih, imala mogućnost da traži raskid ugovora, što nije
učinila, već je zasnovala zajednicu života sa tuženima koji su ugovorne obaveze u potpunosti izvršili.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1049/17 od 27. 9. 2017)

Nije ništav Ugovor o doživotnom izdržavanju koji je u ime i za račun davaoca izdržavanja, kao mlađeg maloletnog
lica, zaključio njegov roditelj kao zakonski zastupnik.
Iz obrazloženja:
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev tužilaca za poništaj i eventualni tužbeni
zahtev za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, pravilno nalazeći da je obaveza davaoca izdržavanja
maloletnog V. V. u ovom ugovoru definisana tako da je tu obavezu prema primaocu izdržavanja preuzeo njegov zakonski zastupnik
– otac G. G., koji ju je faktički i izvršavao u skladu sa Ugovorom. On je zaključio i sudski overio ovaj ugovor u ime i za račun
maloletnog davaoca izdržavanja kao njegov zakonski zastupnik u smislu člana 72. stav 1. Porodičnog zakona. Kako nije utvrđeno
postojanje mana volje, a volja stranaka da se zaključi navedeni ugovor bila je potpuno slobodno izražena i primaocu izdržavanja bila
su poznata lična svojstva maloletnog davaoca izdržavanja sa kojim je ovaj ugovor i zaključio, smatrao je da nisu ispunjeni uslovi za
njegov poništaj u smislu člana 111. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Pritom nije utvrđena ni povreda forme ovog ugovora
koji je u ime i za račun davaoca izdržavanja zaključio njegov otac, zakonski zastupnik, i koja je potvrđena u sudijskoj overi izvršenoj
u smislu člana 195. Zakona o nasleđivanju.
Po stanovištu drugostepenog suda ispunjeni su uslovi za poništaj predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju, propisani članom
111. ZOO-a, iz razloga ograničene poslovne sposobnosti maloletnog davaoca izdržavanja jer, kao mlađi maloletnik uzrasta od dve
godine, u smislu člana 64. stav 1. Porodičnog zakona, s obzirom na prirodu ugovora, nije bio poslovno sposoban da preuzme
ugovorne obaveze, imajući pritom u vidu da je, prema članu 56. ZOO-a, za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač
ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Kako je zaključio da su ispunjeni uslovi za poništaj predmetnog
ugovora zbog ograničene poslovne sposobnosti ugovorne strane, drugostepeni sud je našao da zato nisu ispunjeni uslovi za
odlučivanje o eventualnom tužbenom zahtevu za utvrđivanje njegove ništavosti.
Po stanovištu ovog suda, revident osnovano ukazuje na pogrešno primenjenu odredbu člana 64. Porodičnog zakona, kojom se
reguliše pitanje poslovne sposobnosti deteta u slučajevima u kojima dete može samostalno da preduzima pravne poslove, što
konkretno nije slučaj. Naime, u ovom slučaju obaveza izdržavanja za davaoca izdržavanja bila je definisana odredbom tog ugovora
i ustanovljena kao obaveza koja će se izvršavati preko njegovog zakonskog zastupnika – oca, koji je na ovaj način i preuzeo
obavezu davaoca izdržavanja, koja je izvršena.
Imajući zato u vidu pravu volju ugovornika (da će ugovorne obaveze ispunjavati zakonski zastupnik davaoca izdržavanja), Ugovor
o doživotnom izdržavanju proizvodi pravno dejstvo u pogledu izvršenja, bez obzira na uzrast davaoca izdržavanja. Zakon o
nasleđivanju nema ograničenja u pogledu toga ko može biti davalac po Ugovoru o doživotnom izdržavanju, pa davalac može biti
svako lice.
Maloletni ugovarač bio je zastupan od strane svog oca kao zakonskog zastupnika u smislu člana 72. stav 1. Porodičnog zakona, pa
nisu ispunjeni uslovi za poništaj ugovora u smislu člana 111. ZOO-a. Imajući u vidu sve izloženo, kao i da je bila ispunjena pismena
forma ugovora o doživotnom izdržavanju, potvrđena u sudijskoj overi u vanparničnom postupku u smislu člana 195. Zakona o
nasleđivanju, to ugovor proizvodi pravno dejstvo.
Čak i pod uslovom da teretni ugovor u ime i za račun maloletnika do 14. godine života nije mogao da zaključi zakonski zastupnik,
Ugovor bi proizvodio pravno dejstvo po članu 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (konverzija) kao Ugovor o poklonu jer su
ispunjeni uslovi za njegovu valjanost: overen je, a iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi namera darežljivosti sada pok. D. D.
prema maloletnom V. V., kao unuku svog brata E. E., čija se porodica od 1994. godine (pre zaključenja ugovora) starala o njemu,
kao članu svoje porodice, sve do njegove smrti.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 1663/16 od 24. 5. 2017)

Izostavljanje u klauzuli kojom sud potvrđuje overu Ugovora o doživotnom izdržavanju činjenice da je sudija
upozorio ugovorne strane na naslednopravne posledice zaključenja navedenog ugovora, samo po sebi nema za
posledicu ništavost tog ugovora jer sadržina klauzule nije bitan element za nastanak i punovažnost Ugovora o
doživotnom izdržavanju.
Iz obrazloženja:
Ocenjujući navode žalbe tužilje, Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno
primenio materijalno prava kada je zaključio da je Ugovor o doživotnom izdržavanju od 19. 11. 2014. godine zaključen u skladu sa
članom 195. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik RS”, br. 46/95 i 101/03), jer su prilikom overe ugovorne strane upozorene i
poučene o naslednopravnim posledicama Ugovora o doživotnom izdržavanju. Suprotno žalbenim navodima tužilje, prvostepeni sud
je u sklopu rezultata dokaznog postupka pravilno utvrdio punovažnost sudske overe ugovora, polazeći od sadržine spisa R 6/04, i to
zapisnika sačinjenog na dan overe, u kome je konstatovano da su strankama, između ostalog, objašnjeni značaj i posledice
zaključenja pročitanog ugovora, kao i da im je ukazano na odgovarajuće odredbe Zakona o nasleđivanju, naročito na one koje se
odnose na nužni deo, što su stranke i potvrdile svojim potpisom, zbog čega ne mogu da se prihvate kao osnovani žalbeni navodi
tužilje da je zaključenjem ugovora pretrpela nenadoknadivu štetu jer je praktično isključena iz nasleđa na zaostavštini svog oca.
Kako je, shodno navedenom, prvostepeni sud pravilno utvrdio da je ugovornim stranama predočeno da imovinom iz Ugovora ne
mogu da se namire nužni naslednici, odnosno da ista ne čini zaostavštinu kako je to propisano odredbom člana 195. Zakona o
nasleđivanju, bez uticaja su žalbeni navodi kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava ukazivanjem na to da se iz
klauzule overe vidi da je sud Ugovor overio protivno odredbi člana 195. Zakona o nasleđivanju, kod utvrđenog da klauzula o potvrdi
overe sadrži konstataciju da je ugovornim stranama prezentovan smisao overenog ugovora i da su oni u potpunosti shvatili njegov
značaj, smisao i važnost. Naime, odredba člana 195. Zakona o nasleđivanju, koji je važio u vreme zaključenja, nije propisivala
sadržinu klauzule o potvrđivanju overe, odnosno sadržinu napomene o upozorenju na naslednopravne posledice njegovog
zaključenja, tako da ista ne predstavlja bitan element za nastanak i punovažnost Ugovora o doživotnom izdržavanju, pa
izostavljanje da se u klauzuli izričito konstatuje sadržina posledica koje je sud ugovornim stranama prilikom overe saopštio, nema za
posledicu ništavost Ugovora u pogledu utvrđenog da su prilikom overe ugovorne strane upozorene i poučene o naslednopravnim
posledicama Ugovora o doživotnom izdržavanju, kako pravilno zaključuje prvostepeni sud.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž 4968/17 od 25. 10. 2017)

Punovažan je Ugovor o doživotnom izdržavanju kojim su predviđene samo usluge na strani davaoca izdržavanja
prema primaocu izdržavanja.
Iz obrazloženja:
Ugovor o doživotnom izdržavanju, u smislu člana 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Sl. glasnik SR”, br. 46/95, 101/2003), jeste
ugovor kojim se jedan ugovornik (davalac izdržavanja) obavezuje na doživotno izdržavanja, da brine o njemu i da posle smrti
sahrani drugog ugovornika (primaoca izdržavanja), a primalac izdržavanja obavezuje se da mu ostavlja u nasleđe svu ili jedan deo
imovine koja mu pripada u vreme zaključenja ugovora, čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja.
Iz takvog pojma ugovora o doživotnom izdržavanju proizlazi da je osnov ugovorne obaveze primaoca izdržavanja ostvarenje
doživotnog izdržavanja, a osnov ugovorne obaveze davaoca izdržavanja ostvarenje naknade za pruženo izdržavanje, odnosno
sticanje prava svojine na celoj ili delu imovine druge ugovorne strane. Zbog toga takvu vrstu ugovora zaključuju ona lica kojima je
neophodna pomoć, nega i pažnja nekog drugog lica iz određenih razloga – starosti, bolesti, nedostatka sredstava za izdržavanje i
slično.
U konkretnom slučaju tuženi je Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključio sa svojim dedom, a srodnički odnos primaoca i davaoca
izdržavanja nemaju uticaja na punovažnost zaključenog ugovora. Sporni ugovor zaključen je u formi propisanoj odredbom člana
195. stav 1. Zakona o nasleđivanju – u pisanom obliku i uz overu sudije. Primalac izdržavanja zaključio je osporeni ugovor o
doživotnom izdržavanju nakon smrti svoje supruge, u poznijem životnom dobu i u vreme kada njegovo zdravstveno stanje nije bilo
narušeno. Tačno je da je primalac izdržavanja bio penzioner, da je izrađivao drvene skulpture koje su imale veliku umetničku i
novčanu vrednost i da je po tom osnovu ostvarivao redovne mesečne i povremene prihode, ali Ugovor o doživotnom izdržavanju
sa tuženim nije ni zaključio radi pružanja novčane pomoći niti je tim ugovorom bilo ustanovljena obaveza tuženog na novčano
davanje. Naime, ovim ugovorom ugovorena su nematerijalna davanja, tj. da će ga davalac izdržavanja (unuk) sa svojom
suprugom prati i peglati, hraniti i u bolesti lečiti i sve druge brige o njemu voditi u cilju redovnog i uobičajenog izdržavanja starijeg
čoveka po posebnom dogovoru sa primaocem izdržavanja oko pojedinih radnji, a posle smrti ga propisno sahraniti i podušje dati,
spomenik uraditi u svemu prema mesnim običajima sela Jabučja i prema materijalnim mogućnostima, pa se na osnovu izvedenih
dokaza ne može ni izvesti suprotan zaključak da primaocu izdržavanja nije ni bilo potrebno doživotno izdržavanje, već da je Ugovor
zaključen kako bi se iz nasledstva isključio tužilac na imovini koja je navedena u Ugovoru.
Starost primaoca izdržavanja sama po sebi ne čini Ugovor o doživotnom izdržavanju ništavim zato što za davaoca izdržavanja
nema nikakve neizvesnosti u pogledu sticanja imovine naknade za pruženo izdržavanje. Sada pokojni D. S. zaključio je sporni
ugovor sa tuženim u poznijem životnom dobu, ali tužilac nije dokazao da je eventualno postojanje nekog oboljenja ukazivalo na
blisku smrt primaoca izdržavanja (nije dostavio lekarsku dokumentaciju, zdravstveni karton pok. D.) i da je tuženom ta činjenica bila
poznata u vreme kada je Ugovor zaključilo. Uostalom, od momenta zaključenja Ugovora o doživotnom izdržavanju do smrti
primaoca izdržavanja proteklo je četiri godine.
Takođe, suprotno navodima žalbe, pravilna je odluka prvostepenog suda i ne postoje ni razlozi za raskid Ugovora o doživotnom
izdržavanju. Zbog toga navodi žalbe tužioca kojima se ukazuje na to da je prvostepeni sud propustio da izvođenjem dokaza i
njihovom ocenom utvrdi činjenice u vezi sa izvršavanjem ugovornih obaveza tuženog i o tim činjenicama da razloge po oceni ovog
suda kao drugostepenog, nemaju uticaja na pravilnost presude donete u ovom sporu. Naime, suprotno navodima žalbe tužioca,
tuženi je izvršavao sve obaveze iz osporenog ugovora jer je pok. D. u kući tuženog živeo kao član domaćinstva, gde se hranio,
održavao ličnu higijenu, a tuženi se sa svojom porodicom brinuo o zdravlju pok. D., a nakon smrti ga sahranio tako što je
organizovao i platio sve troškove sahrane, zajedno sa podušjima i podizanjem spomenika za pok. D.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 492/17 od 9. 6. 2017)
Zaključenje novog Ugovora o doživotnom izdržavanju sa drugim licem, kao davaocem izdržavanja, ne utiče na
punovažnost ranije zaključenog Ugovora o doživotnom izdržavanju.
Iz obrazloženja:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena, kao davalac izdržavanja, i sada pok. tetka tužene L. L., kao primalac izdržavanja,
dana 29. 9. 2006. godine zaključile su Ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je zaključen pred Opštinskim sudom u Valjevu u
predmetu 3R … . Sada pok. L. L. insistirala je da sa tuženom zaključi označeni ugovor, imajući u vidu da je tužena i pre zaključenja
predmetnog ugovora brinula o pok. L. L., koja nije želela da srodnici znaju da je isti zaključen. Tužena je pomagala sada pok. L. L.,
kupovala joj poklone, davala novac i vodila je na Zlatibor i u vikendicu u Kremni, posećivala je tri puta mesečno, a sada pok. L. L.
dolazila je kod tužene. Primalac izdržavanja, pok. L. L., koja je u vreme zaključenja spornog ugovora bila dobrog zdravstvenog
stanja, krajem decembra 2012. godine se razbolela, a krajem marta 2013. godine dijagnostikovan joj je karcinom pluća, od kada je
bila na bolničkom lečenju u Valjevu, a zatim u Beogradu. Tužilje su njene sestre, koje su 9. 4. 2013. godine saznale od tužene da
je sa njom sačinila predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju. Tužena je pok. L. L. nakon toga obišla u bolnici ukupno tri puta, a
posle aprila 2013. godine tužena je prestala da je obilazi jer se tužilja M. M. približila pok. L. L. i insistirala na tome da preuzme brigu
i staranje o njoj. Sada pok. L. L. dve nedelje pred svoju smrt, koja je nastupila 7. 8. 2013. godine, zaključila je Ugovor o
doživotnom izdržavanju sa tužiljom M. M., ovde tužiljom, kao davaocem izdržavanja, koji je overen pred Osnovnim sudom u
Valjevu pod R broj … od 24. 7. 2013. godine.
Utvrđujući da su tužilje za postojanje predmetnog ugovora saznale početkom aprila meseca 2013. godine, kao i da je primalac
izdržavanja, pok. L. L., preminula 7. 8. 2013. godine, a da je tužba u ovoj parnici podneta 5. 9. 2014. godine, prvostepeni sud je
ocenio da je protekao subjektivni rok za podnošenje tužbe za poništaj predmetnog ugovora, a budući da pok. L. L. u vreme
zaključenja predmetnog ugovora, koji je zaključen 2006. godine, nije imala ozbiljnijih zdravstvenih problema, da se teško razbolela
tek krajem 2012. godine, po oceni prvostepenog suda nije izostao ni element aleatornosti na strani tužene kao davaoca
izdržavanja, dok činjenica da je nakon zaključenja predmetnog ugovora sada pok. L. L. zaključila novi ugovor sa tužiljom M. M.
neposredno pred smrt, ne utiče na punovažnost predmetnog ugovora, koji se izvršavao skoro sedam godina, zbog čega je
predmetni ugovor punovažan. Takođe, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da tužilje nisu
dokazale, a na njima je teret dokazivanja, da je isti zaključen iz nedopuštenih pobuda, ocenjujući da isti nije zaključen radi
izigravanja prava naslednika pok. L. L., niti protivno članu 52. i 53. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno protivno članu
103. stav 1. istog zakona. Prvostepeni sud je imao u vidu da je predmetni ugovor prestao da se izvršava u aprilu 2013. godine,
kada je brigu o pok. L. L. preuzela tužilja M. M., koja je insistirala da se brine o pok. L. L., ali je ocenio da to ne utiče na
punovažnost predmetnog ugovora, već eventualno može da bude razlog za raskid istog. Zbog navedenog prvostepeni sud je
odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilja i odlučio kao u stavu prvom izreke pobijane presude.
S obzirom na to da je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev za poništaj označenog ugovora, odbijen je i predlog za određivanje
privremene mere kojom je tražena zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti koja je bila predmet Ugovora o doživotnom
izdržavanju i odlučeno je kao u stavu drugom izreke pobijane presude.
Razloge i pravni zaključak prvostepenog suda prihvata i ovaj sud, kao drugostepeni.
Žalbeni navodi tužilja da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je predmetni ugovor punovažan, s obzirom na to da je isti
zaključen isključivo u cilju izigravanja prava tužilja kao zakonskih naslednika, neosnovani su. Odredbom člana 194. stavovi 1. i 3.
Zakona o nasleđivanju predviđeno je da se Ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle
njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja
obavezuje se da ga kao naknadu za to izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani, a ako
što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću
negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe. Stvarna volja sada pok. L. L., kao
primaoca izdržavanja, o kojoj se tužena i pre zaključenja predmetnog ugovora brinula, a i nakon zaključenja istog, sve do aprila
2013. godine, i tužene, kao davaoca izdržavanja, bila je da se obezbedi briga i staranje o primaocu izdržavanja, kao starijoj osobi,
bez potomaka, što proizlazi i iz člana 1. označenog ugovora i Ugovor nije zaključen u cilju sticanja predmetne nepokretnosti na štetu
zakonskih naslednika, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da je predmetni ugovor punovažan.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 8122/16 od 18. 1. 2017)

RASKID UGOVORA O DOŽIVOTNOM IZDRŽAVANjU

Ako se međusobni odnosi stranaka iz Ugovora o doživotnom izdržavanju iz bilo kog uzroka toliko poremete da
postanu nepodnošljivi, svaka od njih može da zahteva da sud raskine navedeni ugovor.
Iz obrazloženja:
Na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo, čl. 201. Zakona
o nasleđivanju, kada je doneo pobijanu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti. Za svoju odluku prvostepeni sud je dao
dovoljne i jasne razloge, koje kao pravilne i na Zakonu zasnovane u svemu prihvata i Apelacioni sud. Žalbom tuženog ne dovodi se
u pitanje pravilnost prvostepene presude.
Naime, odredbom čl. 201. Zakona o nasleđivanju propisano je da, ako se međusobni odnosi ugovornika iz Ugovora o doživotnom
izdržavanju iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svaki od njih može da zahteva da sud raskine navedeni
ugovor.
Imajući u vidu navedenu odredbu Zakona, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud u navedenoj činjeničnoj i pravnoj situaciji
pravilno zaključio da su u konkretnom slučaju međusobni odnosi ugovarača – tužioca, kao primaoca izdržavanja, i tuženog, kao
davaoca izdržavanja, poremećeni toliko da su postali nepodnošljivi, jer tužilac ne komunicira sa tuženim, iselio se iz sopstvene kuće i
prešao je da živi kod sina u … , jer tuženi ne želi da napusti domaćinstvo tužioca u … . Predloženi dokazi i stanje u spisima
predmeta ne navode na drugačiji zaključak.
Kako je u postupku utvrđeno da su stranke zaključile Ugovor o doživotnom izdržavanju, ali da su se njihovi međusobni odnosi
poremetili tako da su postali nepodnošljivi, to je tužilac, kao primalac izdržavanja, u smislu citirane odredbe čl. 201. Zakona o
nasleđivanju, ovlašćen da traži da se navedeni ugovor raskine i da se tuženi iseli iz domaćinstva tužioca, iz kog razloga je njegov
zahtev pravilno usvojen.
Pobijajući prvostepenu presudu tuženi u žalbi ističe da je tužilac već podnosio tužbu protiv tuženog radi raskida Ugovora o
doživotnom izdržavanju, ali da u tom sporu tužilac nije uspeo i da je njegov zahtev odbijen kao neosnovan.
Apelacioni sud je ove žalbene navode cenio kao neosnovane s obzirom na to da Ugovor o doživotnom izdržavanju može da se
raskine sporazumno, sudskom odlukom ili po sili zakona. Do raskida ugovora sudskom odlukom može da dođe zbog poremećenih
odnosa, promenjenih okolnosti ili zbog neispunjenja. Kako je tužilac u sporu koji je vodio pred prvostepenim sudom u predmetu P.
1130/13 tražio raskid Ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane tuženog, a u ovom sporu
tužilac sada traži raskid tog ugovora po sasvim drugom pravnom osnovu i to zbog poremećenih odnosa stranaka, to je neuspeh
tužioca u sporu koji je prvobitno vodio protiv tuženog bez uticaja na odluku suda u ovoj parnici.
(Presuda Apelacionog suda u Nišu, Gž. 2771/16 od 24. 1. 2017)

Uzrok poremećenosti međusobnih odnosa nije relevantan prilikom odlučivanja o raskidu Ugovora o doživotnom
izdržavanju zbog poremećenih odnosa.
Iz obrazloženja:
Prvostepeni sud je imao na umu prirodu zaključenog ugovora i sve okolnosti predmetnog slučaja, pa je zaključio da je zahtev tužilje
osnovan saglasno odredaba člana 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju (ZN), budući da su međusobni odnosi ugovornih strana
poremećeni do mere nepodnošljivosti, pa je ocenio da je ispunjena osnovna zakonska pretpostavka za raskid spornog ugovora.
Takođe, odlučujući o zahtevu tuženog za naknadu datog, prvostepeni sud je zaključio da su uzrok raskida poremećeni odnosi, a ne
krivica jedne od parničnih stranaka. U tom smislu prvostepeni sud je ocenio da tuženi nije pružio dokaze za svoje tvrdnje da je imao
izdatke za ishranu tužilje, za njena putovanja u inostranstvo, odlazak na različite izlete o njegovom trošku, niti o visini svih ovih
troškova, pa je, primenom pravila o teretu dokazivanja, odbio istaknuti zahtev tuženog.
Suprotno shvatanju izraženom u žalbi, imajući na umu kako stanje u spisu tako i razloge pobijane odluke, drugostepeni sud nema
osnova da sumnja u zaključak na kome je prvostepeni sud donetu odluku zasnovao. Naime, ovaj sud prihvata stanovište
prvostepenog suda u delu u kome je data ocena iskaza lica saslušanih u postupku (parničnih stranaka i svedoka) jer je prvostepeni
sud usmerio svoju pažnju na utvrđenje činjenica koje su od značaja za ocenu osnovanosti kako tužiljinog tako i zahteva tuženog, a
s obzirom na navode na kojima su ti zahtevi zasnovani. U tom smislu, okolnost da su se svedoci, čije je saslušanje predložila
tužilačka strana, u pogledu pojedinih odlučnih činjenica spornog slučaja identično izjasnili, sama za sebe ne govori u prilog tome da
su ovi iskazi neverodostojni, samo zato što su u pitanju prijatelji tužilje. Naime, reč je o licima koja poznaju obe parnične stranke
dugi niz godina i mahom su porodični prijatelji, dok je svedok S. S. nosilac stanarskog prava na jednom od stanova u zgradi u kojoj
živi i tužilja i na pomenutoj adresi boravi od rođenja, shodno čemu je komšinica i tuženog. Osim toga, svedoci čije je saslušanje
predložila tužena strana jesu supruga tuženog, žena koja radi za njegovu porodicu dugi niz godina, njegova dva prijatelja i čovek
kod koga u toku nedelje nabavlja hranu, pa bi po istoj logici iskazi ovih lica bili neobjektivni jer im je cilj da njihov prijatelj, poslodavac i
suprug uspe u sporu. Samim tim, sva lica saslušana u toku predmetnog postupka iznela su sve što im je poznato o predmetu
spora i izjasnila se odakle im je poznato ono o čemu svedoče (odnosno da li imaju neposredna ili posredna saznanja o bitnim
činjenicama), a verodostojnost njihovih iskaza proizlazi upravo iz saglasnosti iskaza u pogledu odlučnih činjenica o kojima su se
izjašnjavali. Sledom rečenog, kada je reč o odnosu ugovornih strana, izvršenju ugovorne obaveze od strane tuženog, te događaju
koji je doveo do narušenja odnosa (prevashodno ličnog, ali i ugovornog) parničnih stranaka, analizom izvedenih dokaza (iskaza
stranaka i svedoka) i ovaj sud je došao do zaključka da je zahtev tužilje osnovan, što se uostalom i ne spori žalbom tuženog.
Stoga se neosnovano žalbom ukazuje na to da je u prvostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka
iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP-a, pa se ovim navodima žalbe zakonitost i pravilnost donete presude suštinski ne
dovodi u sumnju.
Osim toga, pravilan je i zaključak prvostepenog suda da tuženi nije priložio niti predložio odgovarajuće dokaze na osnovu kojih bi
mogao da se izvede pouzdan zaključak o visini datog na ime učinjenih davanja i izvršenih usluga.
U tom smislu, u pogledu navoda žalbe tuženog da se prvostepeni sud nije upustio u to ko je prouzrokovao poremećene odnose,
važno je napomenuti da je članom 201. stav 1. ZN-a propisano da svaka ugovorna strana može da zahteva da sud raskine ugovor
ako se međusobni odnosi ugovornika zbog bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi. Sledom rečenog, citirana
odredba nedvosmisleno upućuje na zaključak da sud u opisanoj situaciji izriče raskid nezavisno od toga koji je uzrok nepodnošljivosti
međusobnih odnosa. Samim tim, kada navodi stranaka i predloženi i izvedeni dokazi idu u prilog tome da su odnosi do te mere
poremećeni da se Ugovor ne izvršava, na prvostepenom sudu je da ocenom izvedenih dokaza zaključi da li je ispunjen navedeni
zakonski razlog i da shodno tome donese odluku o zahtevu za raskid Ugovora.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1164/17 od 8. 3. 2018)
Pravo na pravičnu naknadu u slučaju raskida Ugovora o doživotnom izdržavanju pretpostavlja da je do raskida
došlo zbog krivice jedne strane, pa da bi, u tom smislu, davalac izdržavanja imao pravo na ovu vrstu naknade,
potrebno je da pruži dokaze da razlog za raskid navedenog ugovora leži na strani primaoca izdržavanja.
Iz obrazloženja:
Pobijanom presudom raskinut je Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 16. 4. 2004. godine između tužilje, kao primaoca
izdržavanja, i tuženog, kao davaoca izdržavanja. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog da mu tužilja isplati iznos od
1.600.000 dinara na ime pravične naknade za izdržavanje, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. 10. 2013. godine.
U pogledu navoda žalbe tuženog da se prvostepeni sud nije upustio u to ko je prouzrokovao poremećene odnose između primaoca
izdržavanja i davaoca izdržavanja, važno je napomenuti da je članom 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju propisano da svaka
ugovorna strana može da zahteva da sud raskine ugovor ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete
da postanu nepodnošljivi. Sledom rečenog, citirana odredba nedvosmisleno upućuje na zaključak da sud u opisanoj situaciji izriče
raskid nezavisno od toga koji je uzrok nepodnošljivosti međusobnih odnosa. Samim tim, kada navodi stranaka i predloženi i izvedeni
dokazi idu u prilog tome da su odnosi do te mere poremećeni da se ugovor ne izvršava, na prvostepenom sudu je da ocenom
izvedenih dokaza zaključi da li je ispunjen navedeni zakonski razlog i da shodno tome donese odluku o zahtevu za raskid ugovora. U
tom slučaju, odnosno kada sud izrekne raskid, nesporno je da davaocu izdržavanja pripada naknada za pružena davanja i usluge
(član 201. stav 2), što bi u konkretnom slučaju, kada se davanja tuženog sastoje u različitim uslugama, podrazumevalo da je
tuženi, pre svega, jasno opredelio o kojim je uslugama bila reč, a zatim i u kom obimu su one vršene. Ovo imajući na umu da u
opisanoj situaciji visina ove vrste naknade jedino može da se obračuna utvrđenjem vrste usluge, te cenom takve usluge na tržištu,
kako bi se došlo do novčanog ekvivalenta (iznosa) koji bi tužilja, da nije zaključila ugovor sa tuženim, bila dužna da snosi
angažovanjem trećih lica za izvršenje pomenutih. Međutim, za takvo utvrđenje bilo je potrebno da tuženi, saglasno odredbama čl.
7. i 231. ZPP-a, predloži izvođenje odgovarajućih dokaza na ove okolnosti. Kako tuženi, na kome je bio teret dokazivanja ovih
činjenica u prvostepenom postupku, nije izrazio spremnost da navedene dokaže, s obzirom na to da je krajnje neodređeno
(prostim nabrajanjem pojedinih usluga) zahtevao isplatu izvesne naknade za učinjena davanja i usluge, to je pravilno prvostepeni
sud zaključio da tuženi nije dokazao ove svoje tvrdnje. Ovo imajući na umu da prvostepeni sud u tom pogledu nije raspolagao
adekvatnom procesnom građom na bazi koje bi bilo moguće van razumne sumnje izvesti pouzdan zaključak o osnovanosti zahteva
tuženog. U prilog ovakvom zaključku govori, u krajnjem slučaju, i mišljenje sudskog veštaka, koji je navedeno dao upravo na
predlog tužene strane. Samim tim, za ovu vrstu restitucije za učinjena davanja bilo je neophodno da tuženi predloži konkretne
dokaze na bazi kojih bi potom sud odredio izvođenje drugih dokaza (kao što je veštačenje), pa se u odsustvu navedenih pravilnost
zaključka prvostepenog suda žalbom ne dovodi u sumnju.
S tim u vezi, neosnovano je i žalbeno osporavanje pobijane odluke ukazivanjem na to da je prvostepeni sud trebalo slobodnom
ocenom da utvrdi naknadu za dato izdržavanje, odnosno pravičnu naknadu. Naime, pravo na pravičnu naknadu u slučaju raskida
Ugovora o doživotnom izdržavanju pretpostavlja da je do raskida došlo zbog krivice jedne strane (član 201. stav 3. ZN-a). U tom
smislu, da bi tuženi imao pravo na ovu vrstu naknade, bilo je potrebno da u postupku koji je prethodio donošenju odluke svoj
zahtev zasnuje i potkrepi dokazima koji bi govorili u prilog tome da razlog za raskid navedenog ugovora leži na strani primaoca
izdržavanja, a imajući na umu izričitu odredbu Zakona za ovu vrstu naknade. Međutim, za takav navod tuženi nije predložio
izvođenje bilo kakvih dokaza ni u protivtužbi od 14. 10. 2013. godine ni u podnesku od 8. 9. 2016. godine, kojim je njegov zahtev
konačno opredeljen. Upravo suprotno, tuženi tokom postupka nije ni sporio da se on posle rasprave tužilje sa njegovom suprugom
nije obraćao tužilji, niti je obišao, niti je uopšte pokušao da kontaktira sa njom do podnošenja tužbe. Pri takvom stanju stvari i s
obzirom na ove činjenice, koje među strankama nisu bile sporne, ostalo je neraspravljeno pitanje krivice za poremećaj odnosa
ugovornih strana, bez obzira na to što se tuženi nije lično sukobio sa tužiljom i na taj način eventualno iskazao nepoštovanje prema
njoj. Samim tim, bez uspeha ostaje žalbeno osporavanje ovako donete presude pozivanjem na odredbe čl. 12. ZOO-a (načelo
savesnosti i poštenja) i čl. 13. ZOO-a (zabrana zloupotrebe prava). Ovo s obzirom na to da je stanovište ovog suda da bi, pri
ovakvom činjeničnom utvrđenju, eventualna drugačija odluka o zahtevu tuženog bila u suprotnosti kako sa navedenim načelima
tako i sa načelima ustanovljenim odredbama čl. 17. (dužnost ispunjenja obaveze) i 18. (dužna pažnja u izvršavanju obaveza i
ostvarivanju prava) istog zakona.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž. 1164/17 od 8. 3. 2018)