MILJENKO SMOJE

VELO MISTO

PRISTUPNA BESIDA

Teško je objasnit i prikazat i jedno jedino čejade a kamoli cili jedan prastari
grad koji početkon ovega novoga dvadesetoga vika već broji priko 20 ijad duš.
A ako se ti grad još zove Split, odnosno Spljet, onda bi bilo najpametnije dignut
ruke i odustat od ludoga posla.
Godine 1909., posli ijadu i šesto godin urbanoga života, načelnik, ozbiljan,
učen gospodin otvara sjednicu Općinskog vijeća sa prvon tačkon dnev-noga
reda: "Ime našega grada? Je li to Split oli Spljet?" Dodijalo je gospodinu
načelniku odgovarat na pitanje je li on načelnikon Spljeta oli Splita. A zapravo
ni on to nije zna.
Knjige i novine štampaju se u Spljetu, svi službeni dokumenti datiraju se u
Spljetu, a građani svoj grad Spliton zovu, a Spljeton pišu. I načelnik iziskuje
neka se to jedanput zavazda odredi.
Svi vićnici jednoglasno su se opridilili za Split. I ti zakjučak obavezuje i
kroničara.
Istine radi, nadodat ću i to da su splitski autonomaši-italijanaši iposli ove
odluke Split zvali i pisali Spalato, odnosno Špalatro, a sebe krstili Spalatinima,
odnosno Špalatrinima. I ne samo to, nego su novine i nadalje izlazile u Spljetu i
svi općinski akti i dokumenti pisali se u Spljetu. I niko živ ne zna kako su
nastale i zašto su se tako uporno i žilavo njegovale te komplikacije oko imena
grada.
Toliko o imenu, a sve drugo komplicirano je još i više.
Sve se zna o tomu gradiću, a zapravo ne zna se ništa. Povodite li se za tin ča
sami Splićani o svon gradu govoru, sasvin ćete se zbunit i nastat će van u glavi
tako kolosalna zbrka daje nećete sredit do sudnjega dana.
Mnogo je putopisaca prošlo kroz ovi grad i to sve odreda ozbiljni učeni judi
Talijanci, Njemci, Ingleži, Francuzi i oslonite li se na ono ča su oni zabilježili,
daleko dospit nećete. Više su oni študjali crikve, razvaline, stare bovane, nego
živejude. Pa čak i brojni dokumenti, pa i oni najpovjerljiviji, ča su jipolicijski
agenti i kofidenti slali svojin šefovima u Beč i Veneciju, pisani za razne prigode,
sume i ciljeve, a ponekad i iz čiste radosti da se napakosti gradu ili susidu,
sasvin su tanke i sumjive vridnosti.
Ne more se niti virovat gradskin novinan "Našem jedinstvu" i "Slobodi"
koje su tri puta na nediju informirale, a počešće i dezinformirale svoje štioce o
događajima u gradu, carevini i svitu. Psihu i mentalitet grada i uređivačku
politiku lista najpotpunije će nan ilustrirat događaji koji su se odigravali godine
1904. i 1905., kad su se na Dalekon istoku zaratili Rusi i Japanci. Ništa neka vas
ne zbunjuje ča je Split periferni gradić na drugome kraju svita, ijadama milja
udaljen od toga ratišta. Jer to je takav gradić da su topovske kanonade sa
Dalekog istoka rebumbavale u njemu i potresale ga isto toliko, ako ne i više,
nego Tokijo i Moskvu. I dok se na Dalekon istoku vodu krvave bitke, kakve svit
dotad nije vidija, isprid općinske palacine na Pjacu drži seproruski zbor, piva se
"Božje car ja brani" i skupjaju se pinezi za pomoć Rusima.
U isto vrime, dok prorusi pivadu "Božje car ja brani", projapanci se
skupjadu isprid funtane na Rivu i viču: Živija Mikado! Doli bili car! Pedeset
krun se skupilo i Splićani, projapaneži, trčedu na poštu i šaju pozdravne
telegrame Mikadu u Tokijo. Po trafikan prodaju se karte geografike Dalekog
istoka, traži se dije ta Mandžurija, dije Pori Artur i Dalnji. Po splitskin kaletan
čuje se: harašo, ničevo i banzaj.
Dolazidu prid porat veliki vapori. Glad je, mižerja, peronospora uništava
vinograde.
Posla doma nima. Triba bižat, bižat dalekopriko veli mori u Ameriku,
Australiju, Nju Zeland. Muzika na mulu žestoko svira da pokrije plač sirotinje
koja partije. A pinezi se kupidu za biloga i za žutoga cara.
— Harašo!
— Njet harašo!
— Banzaj!
I šoćališti koji nosidu crvene kolarine i pivadu "Marsiljanku" izjasnili su se
za Japance. Onijemadu pravilan stav: ako Japanci potuču pri će u Rusiju
revolucija. Doli bili car! Doli! Dosta je bilo Sibira! U Petrogradu car puca u
radnike. Kurbin sin, platit će za sve!
A druga strana piše članke, fali baćušku i Sibir ka daje Misir, i rusku vojsku
koja žive ka jedna velika, skladna famija pa đenerali zovu soldate rebjaci i
molodci.
"A kad se nad mandžurijskom ravnicom sunce sakrije za horizontom, sa
svih strana čuju se zvuči rodne ruske pjesme.
 A ruski osuđenici kažnjeni progonstvom u Sibir najsretnija su kriminalna
klasa na svijetu. Dobro su hranjeni, toplo obučeni i zaštićeni u udobnim
stanotrima. Zdravstvene mjere izvrstne. Blagi postupak. Duševno njihovo dobro
nikad se ne zanemaruje."
U jednu rič, njima je već ka u raju i guštadu boga svoga. Bar tako piše
"Jedinstvo" čiji je urednik proruski ideolog; dok Japanci nižu pobjede, po
"Jedinstvu" samo šta nisu kapitulirali. Ti dobri i vajali urednik žešći je za Ruse i
od samoga baćuške, i kad bi jadni baćuška iprista na primirje, on mu ne da, on
traži da se rat nastavi. Pomnjivo sakrije sve brzojave kojijavjadu o japanskin
pobjedama, jer ne da gusta projapandma koji su spremili veliku feštu i već su u
kafani na Rivu boce šampanjca stavili u led. Urednik je dosljedan i kad je rat
izgubjen i završen, on to u svojiman novinan ne priznaje. Toliko je čvrst u
svome stavu da brzojav o ruskoj kapitulaciji dva dana sakrije u svome žepu.
U Petrograd sve žešće dimi. Radnici nosidu slike cara, ali se u nji isto puca.
U Splitu kletve i beštimje. I alarm. Javili su se strašni anarhisti. Pronađeno je šest
bombi koje su u lud bile sakrivene, a more jije badlo i nasukalo na salbunadu.
Dotrkali supolicjoti i đendari, omar su se sastali komešjuni. Ujapšeni su anarhisti
koji su se spremali klat, rušit, čili grad u lagum dignut. Demontirale su se bombe
i unutra našli plakati koji reklamiradu novu pivačicu kafešantana na Novu obalu.
Pirotehničar koji je jema radionicu na Sustipanu badja je u more te bombe o
fešte, jer mu nije uspila izrada. Anarhiste puštaju iz prežuna.
A na Prvi maja te godine na općinu je prvi put zavijorila crvena bandira.
Ča je ovo? Sramota! Olije Prvi maja posta državni praznik?
Bunili su se dušmani.
Nije, nego se općinski sluga opija pa stavija bandini. Tako se on bidan
pravda, ali je isto izgubija službu.
Sve manje Splićani gre u procesjune, a sve više u demoštracjune.
Razbijaju se po gradu kvadri svetac, portali crikav osvanivaju namazani
izmetinan. Nima više Boga, ateisti ga na predavanjima rušidu, a jezuiti ga u
propovidima jopet dižu. Teško se odlučit nima li ga olijema, ali očito je da mu
se u Splitu već početkon dvadesetoga vika pozicija drma i ginga. Svi autoriteti
se ruše. Jedino se još malo rišpeta jema prema Njegovan Apostolskon
Veličanstvu Kraju i Caru Franji, jer iza njega stojidu žbiri, sabje i bajunete, i
svaka uvrida, svaka rič kontra njega plaća se prežunon. Car je u velikome
preimućstvu prid Bogon, jer njegova vojska, popi i jezuiti pritu jedino paklon,
kojega se nikor nije boja, a carev autoritet branidu bajuneti i prežuni s kojima
nikor pametan neće da jema posla.
Iposli ovega uvoda znan da grad nišan ni za jedan milimetar približija
štiocu. Zbrka je samo još veća, a more lako bit da san to i namjerno udnija da se
istina na kraju Ubra sama otkrije pomnjivon štiocu.
I još samo ovo:
U Splitu danas jema dosta svita lakomoga napineze, najskoli ako se do nji
more doć i bez rada. Kapad su iskoristit i mrtvu svojtu, pa i one pokojnike o
kojima za života nisu vodili računa, a more bit niti ji poznavali.
Stoga se pisac ćuti obaveznin izjavit da su u ovoj kronici samo istorijski, pa
i gradski događaji i prilike autentični i virno prikazani, a dla povorka čejadi koja
će kroz libar promarširat je izmišjena i bez ikakve veze sa mrtvima i živima
Splićanima. Svaka sličnost, ako je ko uopće pronajde, sasvinje slučajna. Lica
kronike nimaju niti prezimena nego su označena izmišjenin imenima,
nadimcima, zanaton ili Junkcijon koju obavjaju u gradu. A uvik je bilo i bit će
tega u literaturi da izmišjeno lice na koga sliči, da, recimo, izmišjeni brijač,
škovacin i načelnik sliču na kojega stvarnoga brijača, škovacina, načelnika.
Moredujemat isti mot, isti beteg, iste riči govorit, od iste bolesti umrit, a da sve
to bude puka slučajnost, za koju pisac nima nikakve zasluge, a još manje
krivice.

1. LJUDI I PROSTORI

Godina je 1909. I već je jesen. Kako se samo neprimjetno ulibila u Split.

Zatekla je i ostavila lipa vrimena, samo ča je dan naglo skratija, pa kad je sat na
zvoniku crikve Sv. Frane na Rivu navistija šestu večernju uru, ribari koji su tot,
oko crikve, krpili mriže,
vukli kasete i pripremali luči za poć svitlit na srdele, počeli su se karat je li
udrilo šest oli sedan puti.
S prvoga leuta u malome portu mogli su vidit leroj na zvoniku, ali su oni
gledali na more i čudili se da maestral još puše. A i maestral se iznenadija kako
gaje ova, za njega kasna ura mogla zateć na moru i omar je počeja kalmavat,
povlačit se, zvat i skupjat prid sobon vale. I tek šta je sa zvonika rebatilo šest puti,
već je u čilome donjemu dilu konala obasjanome kosin zrakama sunca zbonacalo
i liša morska ploča širila se prema Braču i Šolti, a zanji valići ka pristrašena dica
bižali su za suncen, sakrivali se i nestajali iza glave Čiova.
Ribari su ubrzali pripreme i uz škripu dugi vesal isplovili su prvi leuti i gajete
baš kad se na suprotni kraj duge Rive, gori, na njezinome vrju, ukazala
prethodnica veličanstvene težačke kavalkade. Težaci i ribari, te dvi najbrojnije
skupine splitskoga građanstva, nisu se ni marili susrest. Ribar, beštimadur i
proleter, koji do smrti ka najveću vridnost i stečevinu čuva guču na modre rige i
kratki kapot od pana šta bi mu ostavjali nakon ča je četiri godine služija carsku
marinu, nikako nije moga trpit težaka. Jema poja, vinograde, kuću, koćetu,
konobu punu vina, i po dva i po tri prajca u tezi goji, o nedije blagdansku nošnju
nosi, sa famijon na misu gre, a u konobu s judima nikad nije seja i popija vrč vina.
Nesriknja škrta štirpa težaška!
Gledajući težašku kavalkadu koja u oblacima prašine grabi priko Rive, za
veslima se ronjalo.
— Sve van krupa otukla!
— Blagoslovjena bila peronospora!
Ta zla pogubna rič težaku kaštig gori od smrti i od pakla ribaru je zvonila ka
najfinija muzika, pa su oni najdražoj ženskoj dići i tepali: "Peronosporo moja
mala!" Tili su ji tako i krstit i karali se sa župnicima koji nisu mogli pristat na te
pogubne, anarkištičke zahtjeve i pridlagali jin imena kršćanski svetic i mučenic.
Težaci jin nisu ostajali dužni i, priko oka gledajuć na more, na treperavu
svitlost luči koja će noćas izvuć srdelu, mrsili su svoje molitve:
— Šijunada vas dabogda uvatila!
— Trombe marine vas raznile!
— Profundali se dabogda, i tila van se ne našla!
— Sinje vas more izilo!
A gledajući samu sliku, tu finu harmoničnu kompoziciju ribari u vitkin
leutima, veselu šarenu povorku sivac naprćeni lozjen, mišinan, maškliniman,
motikan i u sedlo uvajenin težacima, s ispruženin nogan da jin opanci stružu tle
čovik bi promislija: idila!
Idila skladnoga gradića.
Ako baš oćete, i je idila jer kroničar je komodno moga presutit ti sudar i
neslaganje
težaka i ribara kad su ionako sve te njijove kletve i kontrakletve
tek verbalni iskazi neslaganja dvaju sasvin različiti načina i stilova života.
Judi u ovemu gradu uvik su volili tvrde, grube, žestoke i opasne riči ča
praskadu, zvonidu i zunzidu, a bili su puni nepovirenja i zazira prema lipin, mekin
besidan držeći se svoje stare poslovice: "Slaka justa šporko srce!" I kad bi se
prijatejski razgovarali, parilo je da se karaju. A kad bi se zaista malo zakarali,
furešto bi se čejade pripalo i bižalo, misleći da će sad sinit nozi i krv škropit. Čili
svoj svog nalazili su u gromovitin besidan, i sva otrov koja se u judskon
organizmu skupi, iscidila bi se sa grubin ričima. A lipe blage riči nisu tili trošit,
čuvali su ji ka zlato u škrinjice i vadili bi ji i duperali polako, pomnjivo, za ritke
zgode i prilike.
Čudan je to gradić! Svaki dan i povazdan on je ka otvorena pozornica po
kojoj život kovitla najraznovrsnije scene. Svi se građani međusobno poznaju i
uvik su svi u igri. Oli su u kavalkadi na tovarima, oli u leutu za veslima. U
pobožnin procesjunima oli u bezbožnin demoštracjunima, oli za sprovodima sa
bilin konjima, luštranin karocan i cilon sviton pompe funebre.
Evo i sad, u ovu večernju uru kad nima ni sprovoda, ni procesjuna, ni
demoštracjuni, na velikoj, uvik otvorenoj gradskoj pozornici ijade građani igra
svoju precizno razrađenu ulogu. Činovnici, obrtnici i ništo studentarije sidu prid
kafanskin štekatima na Rivu, a kome od nji smeta prašina i smrdu izmetine šta ji
magareća kolona za sobon ostavja, primistija se prid kafanu, na otmjeniju Pjacu
koja se zaludu ne zove Gospodski trg. Neobično je to kako se u starin
gradovima i prostori svojeglavo ponašaju. Dok je plebejska široka Riva
svakome došjaku uvik otvorena i ne zanima je oklen si, ča si, zašto si doša,
Gospodski trg na svakome svome ulazu samo ča ne traži pozivnicu.

2. BABI MARTI U VIZITE

 Pobasji svit, lidera gradska, batelanti, grobari, picigamorti, mali pituri,
maranguni, grezi barbiri, onemoćali ribari, piju, ćakulaju, pivaju, oli tuguju po
konoban i oštarijan, di će se i kad čovik elera nima uvik nać dobra duša da
ponudi kvarton vina.
Jedina jedna žena u čilome gradu stekla je dirit da more ulist u svaki lokal i
sidit uz muške po oštarijan i konoban, a da jon nikor neće zamirit ni prigovorit.
Bogati, bilo bi najboje da se i to dogodi! Njoj ko ča da reče?! Ma ne da reče,
nego da se usudi ča grubo i promisliti.
Kako je ona najstariji stanovnik grada, red je da njoj prvoj učinimo vizitu.
Je malo van ruke, ali isto nije daleko. Od ribarskog porta Matejuške do prvi
marjanski ledin nima ni petšest minuti oda. A u ovu uru ona je uvik doma, oli je
u najgoren slučaju moremo trevit puteljkon kojin se, okružena puston mularijon,
spušta u grad.
Živi sama, u kućici sazdanoj od grubi bovani, pod smokvon i šipkon,
između kaduje i ružmarina. Bilo bi to ka u fjabi da nije rič o babi Marti. Čudan
je to svat! Fali jon samo pet godin do sto, a starost je mimoišla. Ne plazi
starački, ne drće jon ni glas ni ruka. Već naizgled jema na njoj ništo epsko,
junaško, ajdučko, i nosata je i krakata, i brkata, pa je zovu Martamuško. A njoj
ka da su svi ti muški atributi nedovojni, pa se još često za kiti puškon. U grad se
spušta dva puta na nediju, i to pri zalazu sunca, kad rastira dičurliju koja se kod
nje vazdan sastaje. Tada pribaci pušku priko ramena i dugin korakon zagrabi
prema Matejuški. Prošeta gradon ka da čini inspekciju, svrati u koju konobu,
popije koji
vrč vina i, kad je malo uvati, vraća se u svoju kućicu na Marjan, pivajuć
stare junaške pisme, a ako je baš puno dobre voje, onda kroz kalete razdragano
puca iz puške.
I policjoti jon se tada s puta uklanjaju.
Uz njenu kućicu dva su terena, dva zjoga za balote. Dica i momčići plaćaju
jon četrdeset novčića za svaku partiju, a isto toliko za svaki itac iz puške.
Baba je i pučki likar, specijalista za prište i naboje. Kako dica odaju bosa, to
jin caklo, žica, trn, probiju pete i tabane, i kad se noga zagnjoji, baba vrilon
iglon čini operacjune, probije otekline i stavja na nji trave. Dugin koščatin
prstima umi i zube vadit. A sve te likarske usluge vrši besplatno. Glavni prihod
jon donosi ratoborni jarac kojemu privode na oplodnju sve varoške koze.
Kod nje se motaju puste generacije splitske diče, a dica restu, nika se i
školuju, postaju ugledne gradske ličnosti i naravski da su babi, koja je postala
u niku ruku mater čiloga grada, sva vrata otvorena.
U šest uri baba Marta svoga jarca, koji je uvik prati pogledon pa je na nju
počeja i sličit, zatvara u tor. Dići je to sinjal da su za danas igre završene.
Spremaju se balote u jednu vriću, a kako nima njezinoga miljenika Rica, to je
njegov zamjenik, niki mali pigavi mulac, zadužen da skupi pineze. Već je to
učinija i čeka je da zatvori jarca.
Baba Marta, evo pinezi! pruži on dlan.
 |d ji ona ne broji nego ji istrese u niki svoj ispod šotane. Gre u kuću i skida
pušku Čnoga zida iznad komina. Mali je prati.
— Koliko ste partij odigrali?
— Samo dvi, baba Marta.
Pribaci pušku priko ramena, a njega uvati za uvo:
— Koliko te učin: nikad lagat!
— Tri, tri baba Marta ustepa se dite. Ali trećunismo svršili, falilo nan je
dva punta.
— Ti bi ka cvrčak puka da rečeš istinu.
— Ne lažen, jeba me pas ako lažen kune se mali.Baba ga pogladi po
šporkoj kosi.
— Ajde, vazmi kjuč i zatvori!
Ovo veliko povjerenje gaje ohrabrilo pa je potiže za šotanu i moli da ga
pusti opalit samo jedan tir iz puške.
— Rekla san ti: dogodine, kad naresteš!
— Već san naresta! prsi se pigavko.
Baba zakjuča vrata i veliki kjuć nestane u oni tajanstveni žep ispod šotane.
Krene niz livadu, a dica za nj on.
Gre ka soldat, gleda ravno prida se i pita:
— Di je mali Rico? Zašto ga nima?
— Iša je s ocen u poje čuje iza sebe.
— Ajde mu doma i reci da je sutra doša! neosvrće se baba Marta i ne
zna kome to govori.
— A ako ga otac ne pusti? izdvoji se jedan momčić i stane uza nju.
— Onda mu ocu reci: barba Toma, baba Marta jezapovidila da dođe Rico.
I reci mu da
dite ne srniubivat poslon, ditetu triba dat svoga, malo športa.Ajde sad
ponovi kako ćeš reć?
Mali lipo opetuje. Dok su došli do Matejuške, jato dičurlije se raštrkalo. A
nju sa svi stran pratidu pozdravi:
— Zdravi bili! Dobra van večer, baba Marta! Evala, baba Marta!
Svratila je u konobu debeloga Bambe na Tomića stine. Judi su jon omar dali
misto. Bamba jon je napuni vrč, i tek ča je potegla i otrla rukon justa i brke,
pojavila se neka ženica iz susidstva. Stidjivo stane na vrata, ka da se boji ulist, i
tanko zapiva:
— Baba Marta, mogu li van sutra dovest kozu?
— Nećeš je, kozo jedna, meni dovest, nego ćeš jedovest jarcu ka ča ti je
i muž, i neću jon gaja negoće jon ga jarac zaprdit! Razumiš li, kozo od koze?!
Ženica je utekla, a konoba se vajala od smija.

3. OKOLO FUNTANE

Kavalkada veselo galopira uz gornji dil Rive, di su jedna uz drugu

naslagane živin, crvenin, zelenin i žutin kolurima piturane ćozotske bracere po
kojima skaču i laju musavi šporki mali pasići, a gospodari ji nadglasavaju
brzometno ispaljujući spletove nerazumjivi riči. A nad njima nika čudesna jidra,
sa isto tako nerazumjivin simbolima i figuran. Na širokin daskama razastrli su
limone, naranče, banane, i lipjive datule, žute kruške, krupne, ka smaragd sjajne
masline. Na konope izvisili bočice uja, pa se klanjaju, mame prolaznike i šetače,
umiljavaju se gospojan i šinjorinan, a huškaju pasiće koji kesu zube na mršavu,
lupešku mulariju ča se sa špurtilima mota oko braceri, jer uvik se u moru nađe
bar koja bačena, manje gnjila naran ča, iz koje se da isisat bar mala feta. Prolaze
gospoda još u bilin veštitima i strijačima na glavi, a na šentadan do braceri
pokoja debela žena još sidi sa ventulon u ruci, ali i plet je đonila da ga, čin sunce
pade, priko skine pribaci.
A težaška parada još traje. Sve su to judi odreda krupni, glavati, snažni šija,
čvorugavi ručetin, pa je pravo čudo kako se sivac pod njima ne polomi. Poneki
je prid sobon posadija sina oli unuka, a jadni tovarčić, kojemu između lozja i
mišina samo njuška viri, vuče još i kozu koja je kadenon privezana o sedlo. I
stalno se opire i zaustavja. Iza koze trčkara još i pašče koje gricka za nogu čas
kozu, čas tovara.
Na čelu parade jaše i očima strilja mrki kum Toma, a prid njin, u anteršaju,
skupija se sin mu Stipe, mulčić u kome se sudaraju anđelčići i vražići. Nježno,
lipo, čisto dičje lice, pritisnuto crnon ricaston koson koja mu je đonila nadimak
Rico. Dok mali miruje, slika je bezazlene lipote i dragosti, i ne more čejade proć
a da mu od dragosti ne pomiluje kosu. Ali jesi li ga taka, iz anđelčića vatra vrca,
ruka ti biži, da je vrag ne uji.
Gre kavalkada, sve se živo s Rive prid nj on sklanja, samo jon u susret
maršira veličanstveni redar, kojemu važnost daju montura i sabja, a još više
kilogrami. Svistan svoje važnosti i svoje funkcije u gradu, i kad govori
najbanalnije rečenice, oteže i naglašava svaku rič jer, po njegovon svaćanju,
redarstveni organ ne more, ne srni govorit
ka obično pučanstvo, i kako on ti termin češće spominje, čili ga grad i ne
zove drukčije nego Pučanstvo.
Veličanstveni, dostojanstveni redarstveni organ maršira ravno prema čelu
kolone, a kum Toma uncutski šijaje malo livo, da mu se tovar Moro bar malo
očeše o vlast. Policjot je neustrašiv i kum Toma u zanji čas izbjegne sudar,
pritegne tovara i obrecne se:
— Stoooj, Moro, ol' ne vidiš da prolazi vlast! Ti sisamo tovar, a on je čili
jedan čin veći od tebe.
Redar se ukipi, krv mu udre u obraze, ruka poleti prema sabji, a kum Toma
ne da mu mislit, privije se priko sedla, skida crvenkapu i drži je u rastvorenon
dlanu:
— Dobra jin večer, šjor Pučanstvo!
Policjot debelo zakašje, da potira rič koja mu je zastala u grlo, pa diže glavu i
vraća svoju monumentalnu pozu. Kavalkada, koja prolazi livo i desno od njega,
slatkoričivo, preuljudno ga pozdravja i policjot, jidan na se ča se bez ikakve
potribe naša u ovoj nemoćnoj situaciji, nasrid Rive, tovarima i judima gorima od
tovari okružen, zatomjuje bis i kroz zube mrsi:
— Dobra večer, dobri judi!
Zaokruži pogledon po judima i tovarima ka da broji jesu li svi na okupu, pa
naglo krene prema murvan i ćozotskin braceran. Isti tren Toma podbode Mora i
ispali komandu:
— Žuuu, tovare!
Ipak je to bilo priko svake mire. Pučanstvo se na mistu okrene, samo se
zavrti, skupi, zasiva krvavin očima, ka da će sad jurnut, progucat tovara i Tomu.
Zapinija je:
— Kome ti to, an?
— Tovaru, tovaru, bome, neću čoviku! smjernoodvraća Toma, dok okolo
zvoni isprikidani i prigušeni smij.
Mali Rico nečujno spuzne s magarca i, kad se najde na zemju, zagledan u
klatno ča se njiše pod magarećin trbujon, viče zadivjeno:
Judi, judi, u tovara sabja veća nego u Pučanstva!
Mulac se zakotrlja u prašinu i šmugne pored redara, a Moro ositi opasnost pa
zaplete i zabrza priko Rive noseći svoga gospodara, koji se sritan okriće u sedlu i
priti sinu uncutu kako će doma platit, jer je svaki rišpet prema starijima izgubija.
A nesritni policjot, okružen salvama smija, maše sabjon i ne zna na koju se stranu
izgubit. Proletija je i zanji tovar, a on sam sebe uvati u glupoj situaciji. Neka je
policjot, isto počne mislit: ma ča mu je sve ovo tribalo? Koji gaje vrag šava na
Rivu, i to baš u šest uri? Je li se sto puti sam sebi zakleja da će sve škivavat,
makar čili grad vrag odnija! I eto, on, koji je najiskusniji, najpametniji od svi
dvadeset i šest redari koliko ji u Split jema, baš on da mora ispast pizda! Zgadi se
sam sebi, zgadi mu se čila ova greza, surova Riva, i tovari, težaci, ribari, šetači i
kamarjeri, murve, jidra, šporki ćozoti. Najde se sam, okružen friškin balegan koje
je magareći procesjun za sobon ostavija. I ositi se jadan, ka da su svi po njemu
litali. Teško makne nogu, pjune i krene prema Pjaci.
Moro je dogalopira do velike funtane na dno Rive i onda je brenza i polako,
laganin korakon, ča može sporije, prolazi uz funtanu, jer je bija pametan, jer je
zna koliko je
njegovome gospodaru kum Tomi drago, koliko mu je srce resio kad bi
pogledon milova razigrane mramorne konje i divojke na njima, koje su kroz pirje
štrcale bilu ladnu vodu. Nikad se kum Toma nije maka iz Splita, ali jopet bi se
okladija da na svitu lipše funtane nima. I on je da pet fjorini za njezinu izgradnju.
I to oni pet fjorini od pri deboto trideset godin! Tek se bija oženija, križa božjega
u kući nisu jemali. Glad su i on i Franina batili, ali su isto pet fjorini skupili. Ni,
bilo splitske famije koja je odbila dat svoj prilog, a on, koji se tek kućija, isprid
judi je prvi reka:
Dajen pet fjorini!
Čilu tu noć ni on ni Franina nisu zaspali. Ona je plakala, uzdisala, nije mu
prigovorila, rič nije izustila. A kad je funtana bila gotova, onda su se prid njon oni
dvoje litratali, prvi i zanji put. Kako su onda bili mladi i lipi! Je se onda bila malo
sprenula kad jon je prid očima zablišćalo, ali to se na litratu jedva vidi. I tek pet
godin poza tega rodilo jin se prvo dite Marjeta. Kako ove godine prolazidu u trudu
i žgobavanju, i ča si god stariji, sve vrime brže leti! Između kameni konji, tamo
isprid otela, ugleda je poštansku diližansu i bili mantel kočijaša koji pribacije
kufere i bavule na portapaki.
Još ovega lita žena mu je natukla da se Marjeta zagledala u tega momka. A ko
je on? On zna da ga zovu Ferata jer da vozi brže od ferate. Ovako naoko nije za
bacit, kus momčine, jema mota, žvelat je, a ne bi ga vazeli na tako važni državni
posal da nije čovik na mistu, ali jopet diližansa, vijađi, putnici, štacije, oštarije...
Vrebaju u tome poslu perikuli i svakakve napasti. Oli ne more bit i kurbar i
pijančina? Sutra će proć s one druge strane funtane i pogledat ga izbliza. Čin ga u
oči pogleda, znat će di smo.
Marjetu nije još ukorija, činija je fintu da ništa ne zna. Kad je prosa funtanu i
izbija uz portu Sv. Frane, Toma se naglo okrene i učini mu se da ga sa
krova diližanse prati momak: "Je, pogleda je, pogleda je, kurbin sin!" Zato se
Toma naglo i okrenija jer je ćutija ti pogled koji ga slidi. A ča ga on jema slidit?!
Mora bit daje to uncut, veliki jedan oštapler. A njegova je Marjeta inoćente,
nevina i naivna ka malo dite. Upropastit će je, jebat će je pri nego ča ona bidna i
promisli da bi se to moglo dogodit.
E, moj oštapleru, onda ti ne znaš Tomu. Zubima bi te ka vuk prikla.
Zaškripje zubima tako da se i Moro pripa i ubrza priko širine Šperuna, nasrid
kojega je druga mala jednostavna funtana na koju žene i cure sa maštilima
dolazidu po vodu. A momci tot vrebaju, u fermu stojidu, i curan iskažiju jubav
pomagajuć jin dignit maštil na glavu. Ti kočijaš, ti lupež, jedino je ovod moga
upoznat Marjetu.
Podboja je tovara i skrenija u kaletu.
— Dobra van večer, ćale dočekala gaje Marjetaprid otvorenin vratima
dvora, sa praznin maštilonu ruke.
Ka sjena pala je Franina da rasprti tovara. Toma polako sjaši i pusti Marjetu
da se uputi niz kaletu.
— Di si se to uputila?
Način na koji je to reka, ton toga pitanja, divojku je na mistu ukipija. Nije
mogla niti glavu okrenit.
Franina, koja je već drišila samar, odošoto gaje začuđeno pogledala.
— Toma moj, oli ne vidiš da se po vodu uputila? pošapjala je priplašeno.
— Nju, nju pitan, a ne tebe!Marjetina glava okrenula se u profil:
— Mater van je rekla: po vodu gren.
— I zanji čas čekaš, mrak da pade. Samo nemojda meni pade mrak na
oči!
Vidija je i Moro koja je ura, pa je, nerasprćen, nečujno kliznijau štalu.
Marjeta, zaustavjena nasrid kalete, nije mogla ni naprid ni nazad, a Franina
prignuta mu sad oko nog, sva smetena, skupjalaje lozje.
— Ne viči, Toma, na dite! usudila se prigovorit,ali je onda Boga
zazvala u pomoć, jer Bog je svidokda Marjeta od jutra nije stala radit po kući,
i lušijala je, i šumprešavala, i krpila, i prajce naranila.
— Manje besid! prisiče je Toma. A ti upra jeprston u Marjetu da si pri
nazad nego tamo!
Išla je ravno prema funtani, nije se osvrnula ni livo ni desno, i tek šta je
prislonila maštil pod špinu, ositila gaje iza sebe.
— A kako si, Marjeta? prošapća jon je na uvo.Straj od oca, koji je curu
sledija, isti tren je nesta.
Makla je glavu, samo je malo prignula i ositila je kako jon pramen kose
dotaknu njegove usne. Stisla je uvo od mastila da su jon se nokti u dlan žarili.
— Bome dobro, a ti? odgovorila je a da ga jošuvik nije vidila.
— Dobro san, čin tebe ugledan još jon je šapjadok mu je ruka priko
mastila tražila njezinu ruku.
— Slučajno san došla, a mogla san i ne doć.
— I ja san moga ne doć, ali san isto doša! splelesu jin se riči i prsti.
Maštil se punija. I priliva. I tek kad gaje Ferata diga i stavi jon ga na glavu,
srele su jin se oči. Voda s mastila cidila jon se priko lica.
A on je prston priko obraza tra kapje i pratija ji niz vrat. Oči su mu se
smijale, a Marjeta se tresla u nikon čudnon, slatkon ježuru.
Tako, sa maštilon na glavi, ostala bi do sudnjega dana da se on nije maka i
izvadija veliki leroj iz žepa. Bija je zanji čas da poštu pribaci na vapor.
— Moran, Marjeta!
— Ajde!
Oprostila se jednostavno od momka, koji se okrenija da pogleda kako ona
nestaje u kaleti. U trku je skočija na karocu i ošinija konje.

4. NAČELNIK I VIRNA MU PRATNJA

Na Gospodskon trgu je i gospodski otel "Troccoli" i, premda je jesen stigla,

otel svake večeri još širi i produžije svoj ionako prostrani štekat. Fini kamarjeri
bečkog šlifa, koji mliju sve jezike ovega svita, svi u bilin i crnin smokinzima,
namišćaju stole, prostiru po njima ka snig bile štirkane tavaje i serviraju srebreni
beštek za one najfinije goste koji užadu doć na večeru. Mali orkestar štima
instrumente, a gospoda gradska likari,
advokati, bankovni činovnici, dikoji oficjal sa obaveznin monoklon, ugledni
zemjoposjednici i tupinari, dakako i studenti, pa i boji obrtnici i stimaniji meštri,
artisti zauzimaju po kantunima Pjace svoje stalne požicjune oli se utiskuju u prve
redove šetača. Jer u ovu uru već je počela i promenada.
Visoki škovacin Jozo već je zauzeja svoje misto. Eno ga tačno ispod ferala,
uz prvi red stolova. Oslonjen o metlu, priko glava šetača motri vrata renesansne
palacine, jer svaki čas bi se na njima mora pojavit načelnik grada dotur Viče.
Najpri će se gori, u njegovu kancelariju, udunit svića i, dok Jozo zbroji petnajst, ta
vrata će se otvorit i dotur će ugazit na skalinu. Pomnjivo je pomeja svaku ploču
Pjace na putu kojin će šjor načelnik proć od općine do ferala, di ga već čeka
njegov stol.
Nima Jozo mira dok ne vidi daje načelnik prosa i seja. Jer svašta se more
dogodit. Ditetu more past đelat iz ruke, more ko bacit koru od naranče, popuzne li
dotur, eto njemu tuge i sramote!
Svića u općini gori, još jema vrimena prokontrolirat dil pločnika na doturovoj
putanji. Jer vrag nikad ne spava. Sagnut, velikin koracima proleti Pjacu ka da jon
miri dužinu. Zagledan u tle, još jedanput projde metlon općinski prag. I baš ti dil
sekunde, kad je metla liznula prag, uz nju se stvori lakirana geta sa gamašnama.
Škovacin se polako, začuđeno uspravi i za glavu nadvisi dotura, premda je ovaj
sta na skalinu.
Viče diže glavu ka da promatra kampanel.
— Moj pozdrav vašoj visosti!
— A... aaa, kako ustepa se škovacin još vangori svića u sobi?
— Aaaa, biiit ću je... imitira načelnik njegovotepanje zaboravija udunit.
Nemojte mi zamirit,vaša visosti...
— Jeste đavliji, šjor doture! Uvik vi mene zafrkavate.
Metla mu je još na pragu. Viče na nju diskretno pokazuje prston.
— Ili me vaša visost misli prisilit da metlu preskačen?
— Ooo, skužajte, šjor doture povlači škovacinsvoj pribor smantali ste me.
— Nemojte se, vaša visosti, zbunjivati radi sitnica tapše ga dotur po
ramenu i nudi cigaron. Još mu i pripali. Jozo požudno povuče prvi dim pa blaženo
otpuhne čitav oblak.
— Ala mirliše, ala mirliše, moj doture, čilo tilo tirazblaži!
Dotur mu tutne u ruku još jednu. Škovacin se usprotivi.
— Zar nismo prijatelji, vaša visosti?
Godi škovacinu ovo prijatejstvo i, prateći svog dotura do stola na štekatu,
zamoli da ga bar prid drugima ne titulira.
— Jer kakva san van ja visost, lipi moj doture!?
— Ma prava pravcata, autentična, neprispodobiva uvjerava ga dotur Viče.
Najozbiljnije ti to govorin: jesi li ti najveći, zapravo najvisočiji čovik uSplitu?
— To jesan, šjor doture!
— Pa onda ko mirita, ko s većin pravon od tebezaslužuje naslov visosti?
Da si ti malen, čovječuljak, oslovio bi te vaša niskosti.
— Ne bi to bija red, šjor doture!
Nije načelnik ni seja za stol, a već konobar trče priko štekata i nosi mu
friške novine na drvenon stalku.
Prileti naslove prve stranice "Našeg jedinstva" i zadrži se na uvodniku, u
kome se pod naslovon NAŠI U RATNOJ MORNARICI napada Komisija c. i
kr. ratne mornarice za ispite u Poli.
"Pojavila se na ispitima dva naša Dalmatinca i oba pala, a prošlo je 16
Nijemaca i dva Mađara koji niti plivati ne znadu. Mogu li uopće polagati kurs
časnika abiturijenti iz Dalmacije? Jesu li dalmatinski Hrvati samo za muče i
mornare?"
Okrene drugu stranicu i štije gradsku kroniku. Tek sad se pojavila vist o
njegovon boravku u Trstu, di je sa predstavnicima tri slavenska novčana zavoda
Jadranske banke, Centrale Češki štedionica i Ljubljanske banke dogovorija
izgradnju šest otela u Splitu, Trogiru, Dubrovniku, Trsteniku, Lapadu i Kotoru.
A staje sad ovo, za majku božju? VOJNIK SOCIJALISTA. "Sinoć, kad
seje iz povorke koja je pratila glazbu, viknulo proti socijalistima, jedan kaplar
je odvratio:
— Živio socijalizam!
Bio je uhapšen od redara koji su mu odnijeli sablju. Putem je govorio daje
on izjavio svoje mišljenje."
Nikad se još nije dogodilo da je muzika prošla gradon bez barufe oli
incidenta. A sad i ovi kaplar! razmišja je Viče. Je li poludija?
"U Velom varošu opet su se noćas pobili Hrvati i autonomaši. Kad su
dotrkali redari, nisu zatekli nikoga."
Naravski, misli Viče, jer su dotrkali kad je tučnjava završila.
Pod naslovon SOCIJALISTI nalazi novu vijest:
"Preksinoć je četa socijalista demonstrirala protiv vatrogasaca. Doznajemo,
dalje, da se poslije skupilo oko 150 socijalista i da su klicali proti vatrogascima,
nacionalistima pa i Hrvatima."
— Kakva je sad ovo ludost? promisli načelnik.Ništa ne razumi. Jutros je
doputova iz Trsta, alio tome ništa nije čuja. Nikor mu ništa kaza nije.Kakva je to
idejna borba na relaciji socijalisti vatrogasci? Bit će da jedni užižedu, a drugi
gasidu.
Di on mora bit načelnik najluđega grada na svitu, u kome je svak kontra
svakoga!?
A ovi glupi novinar piše "Hoćemo mir"!
"Nema noći bez tučnjava. Hoćemo mir, osobito sada u gradu u koji će danas
i sutra doći 1000 đaka iz okolice i cijele Dalmacije. Smeta li nekolicina miru,
lako je s tom nekolicinom obračunati."
Nekolicina, e? Obračunat sa dvadeset ijad Splićani i odma će nastat mir.
Na dno stranice dočeka ga i zanja gradska vijest: POJAČANJE
ŽANDARMERIJE. "Doznajemo da će u Spljet biti pozvano sto žandarma u ovo
doba jematve za svaki slučaj, radi obezbeđenja mira i reda, pošto između
gospodara i težaka nije došlo do sporazuma!" U svaku jematvu isti problem.
Nije mu bilo drago to đendarsko pojačanje, pogotovo šta su njemu lično težaci
obećali da neće upotribit silu. Eno van vinogradi rekli su težaci gospodarima pa
sami berite svoj dil.
Kako nije u gradu bilo mista, tili su đendare stavit spavat u Gradsku
biblioteku i Viče se s tin bija složija, ali uz uslov da, umisto sa puškan, đendari
šetadu po gradu sa librima u ruci.
 Dotur Viče, ugledni advokat koji se uspeja do časti načelnika, intimno u sebi
nije bija sa svin tin zadovojan. Pogrišija je zanat. On je mora bit novinar. I
njegovo advokatovanje i načelnikovanje bilo mu je beskrajno dosadno. Čili život
tokalo ga glumit uglednoga, ozbiljnoga gospodina, a u suštini ostaje mulac splitski
kakvi je bija pri četrdesetak godin, u carstvu babe Marte na Marjanu. Samo nju
nije uspija privarit. I danas, kad jon pojde u vizite, ona ga pita:
Ča je, mali Viče? Kad ćeš se opametit, nesriknje dite?
A kad su ga izabrali za načelnika, starica mu je rekla:
— To ti je, moj Viče, pokora za sve tvoje grije!Dok mu konobar stavja na
stol gvanćeru sa
kafon i bićerinon konjaka, već je pod feralon nervožasti gradski picaferaj u
pratnji maloga unuka koji mu vuče skale.
— Dobra van večer, šjor načelnice u po glasapozdravja picaferaj, ali
Viče, zadubjen u novine isvoje misli, ne ozdravja.
Picaferaj se omar infota i, dok se penje po skalan, mrmja, ronja, šaje sve k
vragu kad čovik čovika više ne vidi i na pozdrav se ne odgovara. Ali čin je feral
užga i svitlost pala na novinu, obradovan dotur diže glavu...
— O, fala, fala, vaša svitlosti! Želin van dobru večer.
— Nišan van ja redikul, doture osorno će picaferaj, kojemu bis ne prolazi
tako brzo. Zna on zaštoje to reka. Inšempjani načelnik u ovome inšempjanome
gradu voli okupjat oko sebe redikule. Večerejin plaća da ji opija i studira, pa o
njima pismice usvojima librima piše.
More on zajebavat redikule, ali neće gradske funkcionere, u koje picaferaj i
sebe ubraja.
— Reci: kome pripada titula vaše svitlosti više nego tebi? objašnjava mu
dotur ne ispuštajuć novinu iz ruke. Otac ti je prodava šterike, ti užižešplin, ovi
mali unuk radit će ti na letriku. Ti daješsvitlost gradu, je li, oli nije tako, vaša
svitlosti?
— Je, tako je, sve je tako odgovara picaferaj ali isto tako nemojmo se
rugat, vaša milosti!
— Ooo, sad ćemo se počet i jid.it...! reče dotur ipovuče katrigu bliže
stolu.
Nije da picaferaj mrzi načelnika, ma kakvi, drag je njemu dotur Viče jer je
čovik duševan, dobar, skočit će, pomoć će, dat će, ali veliki je zajebant. Ne smiš
mu se pustit, na distancu s njin triba stat da se rišpet ne izgubi. Najzad, načelnici
se minjaju, a picaferaji ostaju. I dobro je reka: svitlost gradu daju.

5. TUTI FRUTI VOĆNOGA TRGA

Ne more se proć s Rive na Pjacu i obratno, s Pjace na Rivu, a da se priskoči

Voćni trg. Bila bi najzad to i grijota, jer se uvik na njemu jema ča čut i vidit. Kako
se iz naziva očituje, to je pjaceta specijalizirana za prodaju voća. Žene za bancima,
već prema
 štađunu, nudu trišnje, višnje, smokve, grožđe, južno voće, praske, dinje i
cate. I kako je svaka prodavačica drukčija tako su i banci različiti.
Najmarkantnija je vlasnica banka iznad brijačnice. Gotovo da sliči na svoj
banak, odnosno banak na nju. Kad i ne biste znali kome ti banak pripada, pa kad
biste nju vidili, omar biste zavikali: "Njezin je!" Ča bi se reklo, kus žene.
Debela, stasita, puna zlata, raskošna, sa svake strane i u svakon pogledu. I banak
jon je najveći, najdebji, najpuniji, zaštićen velikin šarenin lumbrelinon, koji i
nju i njega čuva od sunca i kiše. Svi je zovu šjora Mare, ali pomnjivo pazidu da
jin ne uteče nadimak Mulića. Kad bi se to dogodilo, kad bi se kome ti lapsuz
dogodija, tresa bi se i zvonija čili trg od njezine vike, a ne samo ona nego bi
diga dreku i njezin veliki virni stobojni papagalo Kokolo, koji uvik stoji na
ponistru iznad lumbrelina. Kad nima mušterija ka sad, u ovu predvečernju uru,
kad je ona već zbrojila inkas i sprema se na odlazak, onda oni dvoje vodidu lipe
razgovore. Obično počinje Kokolo:
— Mare, Mare...
— Ča je, moj Kokolo, ča oćeš?
— Mareee, ke ora že?
— Ča si gluv oli nisi čuja daje sad odrebatilo šest,šei, šei, Kokolo.
Samo se ure govoridu talijanski djeci, šei, kvatro, a sva ostala konverzacija
na rvaskome. Papagalo je pametan, ali je isto Marin vokabular daleko bogatiji.
Kad dica s banka ukredu koju naranču, Kokolo upozorava: "Lopovi,
lopovi!" Kad se Mare uvati s kojon mušterijon, oli se najidi na koju škrtu
gospoju, papagalo se umiša:
— Kurba, kurba!
Poviše banka šjore Mare, s live strane kad se dolazi s Rive, mala je
prodavaonica galanterije sa firmon SARI JESURUM. Basetna, nabrekla
vlasnica, čuvena Žudinka, uvik je za tezgon i ka da nima nog, jer nikad se ne
diže. Pituraje oči i ritku, ritku kosu, a ukras jon je lica ogromni madež okružen
debelin, oštrin dlakan. Nji ne pituraje. U butigu poslužuje invalid sa drvenon
nogon. Kako se on makne, zaškripje noga, a kad po tavelan učini korak,
odjekuje ka da bat tuče. I Žudinka i čili grad zovu ga Barba.
Prodaju se najviše igračke pa je uz izlog uvik niko dite sa noson uz
caklo. Barba nosi, skida robu sa škancija, lipi plakate, čak se i penje na
katrigu da u svečane prilike izvisi bandini.
Uz Zudinkinu je butigu friško piturana tabela PLESNA ŠKOLA madam
Violete. Ta tabela živi boja i dosta primitivno rađena ne prestavja baš prikladno
prvu splitsku meštrovicu od bala. Ona je, naime, puno, puno finija od tabele.
Neka vas to ne zbunjuje, jer madam Violeta jedva ako jema trideset godin. A
šarmantna je, decentna, evropejski obučena. Paučinasti, široki šeširi, uvik
lagašni vel na licu, a kad projde, ostaje u zraku niki fini, zagonetni miris, koji
doziva slike velegradova i dalekog, neobjašnjivog svita. Pojavila se u gradu tek
nedavno, iznad Žudinkine butige kupila stan sa balkonon i otvorila plesnu skulu
sa velikin gramofonon na pirju. Za naš je grad ona pomalo tajanstvena žena.
Ništa se ne zna a govori svašta. Sigurno je samo daje desetak godin živila u
Parizu, a kako graciozno gre, kako gleda i trepće velikin očima, očito se nije
odgajala u jezuitskin koledima. Šuška se da je ćer nike pokojne
sluškinjelavandere koja je prala robu po gospodskin kućan. Nije jon bilo ni
dvajst godin kad je s nikin arhitekton utekla u Pariz. Vratila se sa puno veliki
kuferi i malin pasićen s kojin govori samo francuski, a zove ga Mirni. Još da
kažemo samo to daje prerano malo uvela. Ča bi Talijanci rekli: "una donna un
po frollata".
Na dno Pjacete, vizavi brijačnice, je zlatarna Radić, fina gosposka
prodavaonica u koju obični građani ne ulizadu, samo se na izlogu zaustavu. A
malo poviše nje je trgovina štofova.
Ostaje još centralni punkt brijačnica. Nemojte mislit: brijačnica ka
brijačnica. A ne sto godin, čili jedan vik, je tot brijačnica koja prilazi s oca na
sina, a svaka jon generacija ništo nadoda, pridometne. Iznad vrat jon je žuti pijat,
sridnjevikovni simbol barbirskog posla. Još je dida sadašnjega vlasnika vadija u
njoj zube, pušta krv, ka jedan likar i kirurg gradski.
Da je to fina brijačnica, vidi se i po tome šta je na tabeli i staklu izloga
malin slovima ispisano: FRISEUR I HOLIČ. Na vratima je drveni okvir i s obe
bande mali izlog na škancije, a po njima flašice pomade, kolonje i parfemi, za
koje ni čuli niste, jer se davno već ne proizvode. Te flašice naslagane su na
starin žurnalima i iluštracijan, sa reklaman gospode u frakovima i smokinzima.
Unutra, priko čiloga zida veliko zrcalo, a prid njin tri kožnate poltrone koje
se okrićedu na mramornin postoljima, a uz suprotni zid red katrigi, između dva
teška pikatabara, a uza zid nasuprot vrat, starinska, stilska kredenca. Mušterije
ipak najviše privlači figura vlasnika, popularnog Meštra. Četrdesetak mu je
godin, blaga široka lica, tepli očiju, spontan, blagoglagoljiv. On je pravi meštar,
artista, i kad obuče bili mantel i uzme nožice u ruke, onda je umjetnik.
Do brijačnice, vrata uz vrata, je apoteka sa visokon pohotljivon apotekarkon
Mađaricon. Snažna, monumentalni oblika i oblina, privlači pogled svakog
prolaznika. I o njoj se malo zna, ali i to malo je dosta. Mađarica voli monture.
Čin vidi monturu na čoviku, omar jon se obrazi počnu rumenit. Ali u tome
njezinon odnosu prema monturan bilo je čudne nastranosti. Ča je montura bila
grezija, ona se žešće uzbuđivala.
Odrebatilo je šest uri, a šjora Mare je opremila zanju mušteriju i stala brojit
inkas. Izdvojila je munitu, pjunula u palac da jon se ne lipu bankanote, a
dišpetožasti Kokolo, ka da je čeka ti tren i da je prismete u brojenju, počeja je
vikat:
Mare, Mare, ke ora že?
Nije ga obadavala, brojila je: četrdeset i šest, četrdeset i sedan, a on se načas
smirija, nakrivija glavu i opetova:
— I sedan, i sedan...Popizdila je:
— Nije sedan nego šest, šei, šei, sad je odrebatilo,moga si čut, gluvonjo,
karonjo jedan! Gospe moja,di san ono stala? Da te nišan više čula! zapritilaje
papagalu i počela je iznova brojit.
Kokolo se štica i okrenija jon rep.
Mare je ponovo pjunula u prste, iznova počela brojit i baš kad je mrsila
četrdeset i šest, i sedan, Kokolo jon se povjerljivo nagne:
— Kurba, kurba! ispalo je ka iz gratakaže.
Iz portuna, ka i uvik elegantna, izlazi Violeta i vodi na uzicu kujicu, bilu, sa
fjokon oko vrata. Kad ona seta gradon, uvik je uz nju ta kujica, koja ka magnet
privlači gradske pase. Kajiš u ruci madam Violete nije se ni zatega, kujica je još
bila u portunu, a već se stvorija veliki šarov koji je njuši. Kujica ferma na pragu,
Violeta zateže kajiš i blago je na francuskome kori:
— No, no, Mirni, zaboga, zar ne vidiš da to nijetvoj par?
Tirajuć nastrljivca koji se ustobočija prid Mirni, njuši je i vižitaje sa svi
stran, okrenuta leđima kantunu ulice, madam Violeta se sudara s momkon koji
nosi demejanu i teški kufer, a ispod ruk još i snop libar. Poletu knjige, pade i
okrene se demejana, crno vino poteče niz pločnik. Violeta vrisne:
— Povr student, o mon Dje, mon Dje!
Momak nespretno, lino, izgubjeno, spusti kufer, prigne se i kupi knjige sa
tleja. Odozdal je pogleda i tužno se nasmije:
— Niste vi krivi, gospojo, nego ja. Ne zovu me zaludu Pegula.
Toliko se smanta da je libre, sa koji se cidilo vino, počeja trat o gaće i
košuju. Daje studira kako će ganut Violetu, ne bi naša prikladnijeg načina.
Zaboravila je i Mirni i ispustila uzicu, koja je zabordižala baš priko lokve
izlivenog vina. Mirni je bižala, a njezina gospodarica nije znala oče li kleknut
kraj studenta i pomoć mu skupjat libre, oli će trkat za svojin pasićen.
— Stani, Mirni, vrati se, Mirni uputila bi se zapason, a onda se vraćala
studentu i šapjala mukako je ona kriva, kako će mu platit, nadoknaditštetu.
Prolaznici su se zaustavjali, a iz butigi i sa ponistar već su izvirivale
kurjožaste glave.
I Kokolo se uzvika, a Mare je polako, polako sklapala lumbrelin i činila
fintu daje nidir zapelo, i korila je papagala:
— Ča je, ča se mišaš, sve bi tija znat?!
Violeta se osvistila, povukla diskretno Pegulu za rukav i pošapjala mu da
ulize u kuću, da se svit ne kupi. Zazvala je Mirni, koja se sad odma pojavila, i to
u pratnji tri baštardalutalice, i povukla je u portun. Pasi su ostali isprid vrat.
— A ča je vas tri, ča ste se tot inkantali? Ča neulizete, oli i vas nije
invitala? registrirala je šjoraMare, infotana ne ča su pasi nego ča je ona
ostalaisprid vrat i nije više mogla slidit razvoj događaja.Udrila jon je krv u glavu
pri pomisli na ono ča ćese gori, u tinelu one kurbetine, dogodit.
A dogodilo se nije ništa. Zapravo, sve ča se dogodilo bilo je tako nevino da
bi čestita kumpravenda, da je mogla virit, ostala duboko razočarana.
Momak je u stanu osta po ure, a Mari se doli svaki minut protega ka godina.
Violeta mu je brzo i šesno dežmaćala i šumprešala košuju i gaće. Najpri
gaće, koje je svuka u banj i doda kroz pritvorena vrata.
 — O, mon seri, kako nije svako zlo za zlo dovikivala mu je nagnuta nad
šumprešon. Žaj mi je čase to dogodilo, ali drago mije da san te upoznala. Aje li
tek sad pogleda prema banju kako nikad nisi zavirija u moju plesnu školu? Ili ne
znaš plesat?
Premda skriven od njezina pogleda, on se ipak nelagodno osića u mudantan,
pogotovo ča je obuka debje, flanelske, koje mu je baba pripremila za Prag.
— Plešen dobro... ali nemojte se mučit, gospojaVioleta, menije, znate, i
tako priša...
— Vi studenti uvik prišite, uvik nidir trčete, lentman, lentman, mon
garson, sve triba činit mirno,polako, pačifiko...
Dodala mu je gaće, i odma ji je, onako vrile, navuka. Parile su ga po
bedrima, lipile mu se uz dlake, stvarale neugodu.
— A di si se uputija sa librima i demejanon? pitala gaje dok je
šumprešon pritiskala košuju.
— A di vengo u Prag?! odgovorij a j e izlazeći izbanj a. Odlipij a j e
gaće od kože na bedrima da gane pari. Svršilo je lito triba študjat.
— A šta studiraš?
— Za inženjera, sad mi je treća godina! isprsi se momak.
— Mesje inženjer nasmije se Violeta i plesatznaš a nikad nisi svratija!
Ajme, i majica ti je macana od vina približi mu se, pritisne prs ton macu
izagolica ga po rebru.
— Znate, tija san doć i mislija san kako bi bilo fino balat sa onon finon
gospojon.
Bila je sasvin blizu.
— Kako vi lipo mirišete, madam!Violeta mu doda košuju.
— Ajde obuci, drag si ti momak.
Dok je uvlačija košuju u gaće, ona mu u gornji žep jakete, pribačene priko
stolice, gurne par novčanica. Opazija je to u zrcalu.
— Nemojte, zaboga, uvridit ćete me!
Izvadija je pineze i stavija na stol. Ona ji vraća u žep.
— Nemoj me jidit... kupi novu demejanu.Slegnija je ramenima:
— Mersi, madam!
— Vidiš, i francuski si progovorija uvati ga onakoketno za nos.
Instinktivno pojubi jon dlan, pa obori oči, skupi libre i digne kufer.
Otvorila mu je vrata. Gledala ga je bez riči, ali nasmijana.
Momak izajde, učini dvi skaline, okrene se i pomiluje ju pogledon.
— Adje, madam, zapravo ne adje, nego o revoar.Kujica skoči sa kauča i
potrči za njin.Violeta je zaustavi na vrata.
— Vien, Mirni, šta ti oćeš, Mirni? Oćeš li u Pragza mojin študenton?
Vidiš, i njoj si se svidija. Čekat ćemo te...
Vas sritan, stuštija se niza skale i čudo kako teškin kuferon nije razbija sve
štante.
Ubrza priko pjacete prema vaporu i, kako je čilo vrime mislija na gospoju
Violetu, tek kad je između ćozotski braceri ugleda vaporet, sitija se da ga prijatej
Tonči čeka u brijačnicu. Tija se i on ostrić, da za koji misec skine tu brigu, ali
sad više nima vrimena. I demejanu mora kupit. Neće se vraćat u Veli varoš, u
konobu, nego će vino vazest u bufet na mul. Je skupje, ali neće bit loše kad ga
batelanti piju.
Ali i Tonči j e zakasnij a, i da se Pegula ti čas okrenij a, vidij a bi prij atej a
kako j e uletij a u brijačnicu.
Kufer, libre, boršu sa suvon spizon ostavija je u kantun kraj kredence, nije
ni seja a već viče:
— Brzo, Meštre!
Meštar je malopri kupija novinu i baš je čita uvodnik o gradnji četiri nova
dreadnaughta. I omar je promislija na rat. Čin se pinezi bacijedu na velike
karocade, onda se ništo miša. Ništo mora bit u ariju. Niki dan, na Malu Gospu,
bija je u Solin na fjeru i nikad još nije bila tako mižerjasta.
Ni voli, ni konji, ni mazag, samo dvatri mlada tovarčića. Grubi sinjal. Omar
mu je bilo jasno da su krenula kola nizbrdo.
Tonči se namistija isprid zrcala.
— Oćemo li, Meštre?
Meštar ga lino, priko novin, pogleda. Nije volija mušterijeputnike, koji zanji
čas, ka furije, upadadu u butigu. Ovi narcisoidni studentski pizdun čeka je da
ugleda vapor pa da se dojde ostrić... Meštar se diga, ali za dišpet je usporija
kretnje. Izabire češaj, uzme jedan pa ga ostavi, traži drugi... Čisti makinjetu, a
Tonči se nervožasto vrti u poltroni...
Kad je naša alat, iz kredence polako vadi čisti šugaman.
— Brže, Meštre, brže, priša mi je!
— A ča je, oli partiješ?
— Partijen, partijen, moj Meštre! Gren u Prag kana robiju.
A ča greš? počne ga šišat. Ja ne bi ostavija Split za sedandeset i sedan
doktorati razveza je brico čilu teoriju kako misto bez mora nije za judsko
živjenje. En ti svako misto di se ne moš njanci popišat u more! Staje i čeka
odgovor na svoju batudu. Ajde reci, je li tako ka čaja govorin?
— Ajmo, Meštre, ajmo, zakasnit ću!
— Jebe me se najidi se sad Meštar ako te priša, a ti se u Prag šišaj!
— Neću jemat vrimena
proštenja Tonči. UPrag ću samo učit, bubat, da ča pri svršin.A
kadsvršin studije, evo, kunen se, Meštre, da čili svojživot neću libar uvatit u
ruke.
— Pametno, pametno govoriš, ka pravi čovik! razdragala je Meštra
studentova zakletva i omar jepočeja brže i veselije radit. Propivale su nožice,
zaplesala makinjeta...
Tonči se gleda u zrcalo, bija je zadovojan kako mu se glava oblikuje.
Meštar se udalji i gleda svoje dilo. Tonči se već tija dignut.
— Čekaj, čekaj, još ovi mali škicet oko bafi i mošpartit.
 Zaigra mu je Meštar samo nožican oko ušiju i potega šugaman.
— Sad se pogledaj!
Izvadija je pineze koje je u žep već spremija za brijača, promislija na svoju
divojku koja će ga već čekat prid vaporon, pa zgrabi kufer i boršu sa spizon i
izleti bez pozdrava. Meštar se vrati ka novini i, kad je seja, pa mu je pogled na
libre uz kredencu. Prsnija je u smij.
— Je li moguće?
Libre je zaboravija. Gre študirat, a meni je libre ostavija! Bogati, i sad
ću ja zanjin trkat na mul! A ne, more poć k vragu on i libri i Prag.
Digne se i tura ji nogon iza kredence.
6. PARTENCA

Vaporet koji saobraća na liniji SplitMetković žestoko je dimija, spreman za

partencu. Putnici, kako su stizali, brzo su bižali priko brodske daske i sakrivali
se u salonet. Uleti jedan oficir sa monoklon za kojin je posilni unija prtljag.
Za njin su, sa šudarićen na justa, da se zaštitu od kapjic čađe koja se obilato
prosipala iz kosog fumara, kliznule u salonet dvi časne sestre.
Pegula je, vas zapijan i upotan, izbija na mul i ugleda Feratu kako pribacuje
pakete i poštu iz karoce na brod. Zastaje, spustija na tle kufer i novu demejanu,
koju je napunija u obližnji bufet, naslonija se na kolonu do koje je nika stara
Ingležica razapela štafelaj i, sideć na niskoj rasklopnoj stolici, slikala luku u
sutonu. Zapalija je i nezainteresirano pogleda ča to stara pituraje. Nije ni opazija
odakle se prid njin stvorila Kate sa terinon fritul umotanon u bili tavajol.
— Di je on? prosiktala je kroz zube, bez pozdrava, a njezine stisnute
zelene oči striljale su prikonjegove glave niz mul.
— Ne znan slega je ramenima. Ko će sad ovoj jidnoj, goropadnoj curi,
koja plane za svaku sitnicu,poć objašnjavat da su se on i Tonči dogovorili naću
brijača, i ča mu se sve dogodilo, i kako je svršija u tinel madam Violete?! Ne
znan, nišan ga vidija, ali doći će, svaku sekundu će doletit reka je flegmatično i
zagleda se u pinel stare Ingležine, pod kojin je resta kampanel Sv. Duje.
Mislija je na Violetu. Ča je nije upozna bar pri misec dan, nego baš sad kad
mora u Prag. To je ta prokleta pegula koja ga prati! Rukavon košuje otare znoj s
lica i učini mu se da je ositija njezin miris. Sad su mu zasmrdile fritule, tubeti,
koluri, terpentina, i dim od garbuna koji ga je već škakja u grlo, pa pritisne nos
na rukav košuje. Evo, i ova Kate je zgodna cura, ali nima mota, malo je greza,
tvrda, a njegova Viole ta je meka. Asti boga: njegova Violeta!? Kako je moga to
i promislit?! Po čemu, zašto njegova?!
Eno ti i Duje dolazi! upozori ga Kate na karocu koja se približavala brodu.
Nije se valjda zajubija? Vodijaje dosad jubav sa tri Čekinje, a ona mala
blagajnica na banku bila mu je i draga, ali, evo, sad se ne sića kako izgleda.
Spava je s njon, a nikad nije ni promislija daje ona njegova. Violetu nije ni taka
a čilu je upija u se. Radi nje ne bi ni u Prag iša. Osta bi u Split. Bar da mu je još
misec dan ostat, ali poludit će mu otac u Trst, neće mu više pineze šavat.
 Naravski, Duju su, ka i lani, ka i priklani, pratili otac i mater. Ajme, sad će
jin se morat javit, pozdravjat, slušat pridike i komande staroga Fabjana. Mora
daje stari strašan kad i Duje prid njin drće i stoji ka soldat. Jema dosta ti stari
Splićani koji bi, da jin je dat državu, bili najgori diktatori i tirani.
Uzdanija je i krivo pogleda Katu, jer da ga ona nije fermala, već bi on
bija na brod, sakriven u salonet.
— Kate, evo me, Kate! vika je Tonči i nera sa kuferima priko mula.
Ostavija ji je da se objašnjavaju i karaju, a on se uputi prema brodu, gledajuć
kako Duje
skače iz karoce, a mater mu dodaje najpri kitaru pa dva paketića. Stari Fabjan,
obučen u blagdansku surku, ostaje sidit dostojanstveno u karocu, s prikriženin
rukama na prsi.
— A ča je, Duje? zagrmija je ka da vaja riči. Oćešli da ti mater i kufere
nosi?! Pomozi jon se skalat!
Duje pogne glavu i, poslušan ka malo dite, izvršava zapovid. Sprenula se i
stara, pustila paket koji jon je bija u ruci ka da ju je opekla žerava. Prominila je
ponašanje, digla glavu, čekala da jon sin pruži ruku i polako se kalala, obučena u
kurtin, zlaton okićena.
Pegula neprimjetno šmugne priko brodske skale.
Dok je Duje pribaciva prtljag na brod, Fabjan je odalečija ženu od smrdjivog
fumara.
Stali su baš kraj stare Ingležice, koja je zanesena radon mrsila ništo kroz zube
ka da moli. Prsti su jon bili šporki od koluri, a bila veštica sva na mace.
Duje je prinija stvari i uputija se prema njima. Vidija je kako mu mater driši
šudarić, vadi ništo munite i bacije Ingležici u krilo.
Bilo je kasno daje spriči.
— Ča si to, majko, učinila? prošapja jon je kadse stara Ingležica
zaprepašćeno okrenula.
— Sinko moj, triba pomoć siromaju! odvratilamu je mater, samilosno
gledajuć slikaricu.
— Nije ona siromaj, nego slikar.
— Oli to ni isto? prikine ga otac. Da jema pinez, kupila bi aparat za
litratavat, ne bi se mrčilapinelima.
Tonči je smirija Katu, pogotovo kad je jednu za drugon proguca četiri fritule i
falija je kako njanci njegova mater ne friga takve fritule. Kad se oženidu, svaku
večer će mu morat fritule frigat.
Sva je sinula. Vidila je sebe ka spožu.
Proleti jato mularije kendavajuć isprid sebe bosin nogan staru španćeru. Došla
mu je na noge, opalija je, diga u ariju i instinktivno zavika:
— Vataj, Duje!
Duje se odvoji od matere, poleti za kapon i osine je priko glave.
Otac ga prezirno pogleda.
— I ti ćeš mi sutra bit inženjer a još bi kende igra! Kad ćeš pamet steć? A
i tebi, Tonči, pari mi sedaje tovar libre izija!
Tonči se uvatija za glavu.
— Ajme, ajme samo ča nije počeja plakat.
— Gospe moja, ča ti je, ča ti se dogodilo? pripala se Kate.
— Ajme, libre, libre san u brijačnici zaboravlja!Žestoko gaje uštinila za
ruku.
— Oči, oči ću ti izvadit! jopet se prometnula usabju.
Njoj je to bija dokaz da on ne misli ča pri svršit i oženit se.
— Ne jidi se, Prag je pun libar pokuša je Dujesmirit.
— Zato ti i studiraš desetu godinu! oštro mu jeodgovorila.
— A ovaj moj nesriknjak, kako je počeja, i ostaritće u Prag.
Zazvonilo je brodsko zvono. Na komandni most pojavi se kapetan u bile
gvante. Mornari su drišili cimu.
Duje je pojubija mater. Otac se nije tija s njin ni oprostit.
— Ne dolazi mi doma bez diplome! zavika mu jei okrenija se naglo
prema karoci.
— Ne bojte se, ćale! skrušeno prošapje Duje.Kate je bisno gazila i
gnječila fritule.
— Kunen ti se, Kate, da ćemo se čvrsto uvatit libra! kleja se Tonči u
patetičnoj pozi. A Pegula, koji je na znak zvona izaša iz saloneta, dobaci
prikobrodske ograde:
— Nećemo ga pušćat iz ruk!
Jedino jon je bilo uvjerljivo ovo Pegulino ruganje, i počele su jon teć
suze niz obraz. Bižala je niz mul. Tonči je učinija za nj on dva koraka, a onda
je slegnija ramenima i zgrabija kufere. Mornari su već povukli skalu. Skočija
je kad se brod već počeja largavat.

7. "KOD FLEKA"

Na kugli zemajskoj nije bilo tri tužnija momka od tri naša praška studenta.
Blesavi, pizdunski fakulteti, koji počinju radit baš sad kad je u Split najlipši
štađun! Sve je uzrijalo, svi se koluri razigrali, sunce je blago, more teplo, a nji
čekadu kapoti i praške magle i oni pedanti profešuri, a svaki od nji osjeća se
trista puti biološki vridniji i pametniji od čiloga profešurskoga kolegija.
Tuga ča su ostavili Split, divojke, banje, bacila ji je u take sentimente i
dišperacjune da nisu znali od muke ča će sa sobon. Nervožasto su počeli otvarat
pakete i vadit spizu. A i more je učinilo svoje. Otvorilo je apetit. Do Metkovića
su izili i popili sve ča su pripremili do Praga. U Metkoviću su j opet napunili
demejane, obnovili provište i skočili u feratu. A onda tri dana ferate priko
Sarajeva, Zagreba, Beča. Di je uteka ti prokleti Prag! Koliko se rastegla ova naša
nesritna carevina! Truckali su se, patili, ingravali štumike sa masnin čvarcima
koje jin je dala nika kumica, a kad su prdili, vonjalo je nikako juto, kiselkasto,
feratjerski.
 Gladni, štufi, škicani, umorni, krvavi očiju, zaresle brade, iskrcali su se
napokon u Prag. Jedva su kufere iznili, noge su jin drćale, klocale. I kad su izašli
iz štacije, jušto je kišica počela škropit. I ladno jin je bilo. Spustili su začas
prtljagu, digli kolete i stali kalavat zvižde s neba.
Kako pisac ove kronike nikad nije bija u Prag, on van ne more i neće iznit
ča se sve tamo događalo s našiman studentima. Ne bi ni za živu glavu tija
izmišjat, floćavat, još bi mu samo to falilo da ga se u laž uvati! Povremeno su u
Split stizala njijova pisma. Ali ko to študentskin pismima more virovat? I sva su
bila ista. Ne vidu bidni ni sunca ni miseca. Nidir ne izlazidu. Samo na
predavanja, pa se u sobu zatvorit, učit, bubat; izgubili su brzo kolur, poblidili,
smršavili, a Prag je skup, sad je puno skupje nego lani.
Dujinu mater svako bi pismo u srce taklo, pa bi od noći u posteji
stenjala i uzdisala: Bidan moj, razbolit će se, konšumat.
Ali stari Fabjan nije pada na ti lipak.
A Pegulin otac, trgovac vinon u Trstu, ka čovik od svita, odgovorija je sinu
tako da mu je smanjija apanažu, uz napomenu: "Kad nidir ne izlaziš, onda ti
manje pinez triba."
Kate bi svoj komentar na svako pismo ča jon je dolazilo od Tonča sažela:
onako te i vrag
odnija!
Ritki Splićani koji su te jeseni i zime prošli kroz Prag đonili su visti da ji se
u svako doba dana more nać u pivnicu "Kod Fleka", a uvečer u vinotočionicu
"Dalmacija". A ako ji nima ni u "Dalmaciju" ni "Kod Fleka", onda su sigurno na
plac i gledaju fuzbal.
Pogotovo da je Duje infiša u balun i počeja odit na treninge "Sparte" i
"Slavije", dva slavna praška kluba koja su šuperala i same Ingleže i igradu
najboji balun na svitu. Splićani su već vidili na Krajevu njivu kako okrugli mijur
od kože skače u ariju i kako ga se kendaje, ali nikor nije zna pravila toga novoga
športa. Ko je moga i slutit da će ti balun, ti fujzbal, kako su ga još po inglešku
zvali, infetat i priokrenit čili naš gradić. Balote, kende, ploke, franje, trotuli to su
bili zjogi splitskoga puka, a par navrnuti gospodičići počeli su izmišjat niki
lawntenis, pa yachting, pa mačevanje, ali sve je to ostalo u uskome krugu i
nikakog odraza nije jemalo na život grada. Ali balun, balun je bija ništo sasvin
drugo. I samo radi baluna, bar povirit, bar povonjat triba Prag! Puno godin
kasnije, kad će balun pronit ime našega grada po čilome svitu, novine će pisat o
fenomenu splitskoga dišpeta. Sve pobjede, svi uspjesi, podvizi, objašnjavat će se
dišpeton ka nepresušnin motivon koji Splićane pokriće na velika dila.
Ali zašto se, di i kako rodija ti splitski fuzbalski dišpet, na to još nikor nije
ni pokuša odgovorit. Međutin, kroničar koji je dugo, strpjivo i brižno ispitiva i
proučava sve okolnosti, svaki detalj u biografiji splitskog baluna, doša je do
senzacionalnog otkrića da je dišpet usađen već u genima splitskoga baluna.
Začeće mu je bilo skroz dišpetožasto. Jedne večeri "Kod Fleka" naša tri
mušketira bila su u punoj formi. Duje je prebira po kitari, u tri glasa su skladno
zapivali, Vltavu pritvorili u Jadransko more, šarmirali konobarice, pale su jin na
baketinu i za stolon se zalipile dvi zgodne slečne. A onda su se na vratima
pojavili momci, fuzbališti, i sve se okrenulo i poletilo prema njima. Slečne su
odlepršale, konobarice ji zaboravile.
— Amo ća, nećemo ovod igrat partu od komedijanti! izletijaje prvi
Duje. Toliko se najidija dajeostavija i kitaru, koju nikad više neće u ruke vazest.
Prijateji su se pokunjeno pokupili za njin.
I te noći, prid Tončon, Pegulon i nikin tamošnjin študenton Karelon, Duje
se, potpuno trizan i pri punoj pameti, zakleja i zavitova:
— Tako mi moga imenjaka i patrona splitskoga,ne zva se ja više Duje
ako splitske kendaše ne pritvorin u fuzbalište boje od njijovi.
Kolega Karei je to svatija ka dobar vic i sta se smijat.
Duju je to još više užgalo.
— Ča se smiješ, pizdo češka? Kroz koju godinuusrid Praga ćemo vas tuć!
Dobri Karei se tresa, cenija od smija, a Tonču, koji je zna koliko Duje drži
do svoje riči, otelo se:
— Ali oni su najboji na svitu!
— A mi ćemo bit najboji na svitu i u okolici tvrdokorno, dišpetožasto
zatvori Duje ovu istorijsku scenu.
I od te noći on je infiša u balun, koji će mu do kraja života ostat jedina jubav,
jedina strast.
Dva miseca posli toga, razapet između fakulteta i igrališta, između spremanja
završni ispiti i studiranja baluna, Duje je neispavan, vas nervožast, u vinotočionici
"Dalmacija" isprobiva jednoga naduvenoga oficjala, a kako ga ni to nije smirilo,
usrid lokala razbija je kvadar sa slikon Njegovog Apostolskog Veličanstva Cara i
Kraja Franje Josipa i, naravski, svršija je u prežun.
Ali nije svako zlo za zlo, i u dresu prežunjera ozbiljno se uvatija libra, steka je
znanja ali još više simpatije profešuri koji su mrzili Austriju. Odleža je četiripet
miseci i malo dan nakon ča je izaša, u svibnju je to bilo, baš užežin Svetoga
Dujma, pošćer mu nosi ocu u Split telegram. Šjor Fabjan ga primi u svome
bogatome tinelu, sideć za hrastovin stolon.
— Oklen je, a? pita on pošćera.
— Iz Praga, šjor Fabjane.
— Luče, izvadi mi iz škafetina očale! komandiraženi, koja se inkantala
iza njegove skine. Polakostavja očale na nos, popravja ji, nadricaje, a ondapruža
ruku prema pošćeru.
— Sad otvori i daj!
Čita šjor Fabjan telegram, a šjora Luče, sva blida, lomi prste, s usan bi mu tila
ulovit koju besidu, ali on se ne odaje ni jednon grimason. Ponovo ga čita, ali jopet
u se. Skida polako očale, stavja ji prid sobon na stol, pa dodaje telegram pošćeru:
— Proštij ga ti naglas!Pošćer se zakašje i otegne:
— Izaša iz zatvoraaa STOP pukne ka iz topa.Pa onda, polako rastavjajuć
slova: SMIIISTA DIIPLOMIIIRA STOP jopet pukne. Čita sad brže: Dolazin priko
Trsta STOP. Pozdrav materi STOP Inženjer Duje.
Dok on čita, stara tare suze i klekne isprid kipa Svetog Ante koji stoji na
kredenci.
— Fala ti, Sveti moj Ante, fala ti, Divice Marijo!
Pošćer, koji dobro zna ča triba reć i učinit u ovin sritnin prigodan, vas se
razigra i rasparlata. Stavja na stol isprid Fabjana telegram, šumprešaje ga dlanon,
skida boršu sa ramena, obigrava oko Fabjana pa oko Luče, čeka da ga ponudu šest
i čilo vrime govori, čestita, od srca čestita, najpri ocu, pa materi. Oli je to mala
stvar jemat sina inženjera! Malo se ko u Split more s tin podičit. Ola ča će se sad
za šjor inženjera otimjat cure! A je momak na misto. Zlato od mladića. Na čast
ocu i materi!
— Ča si se inkantala? Daj natoči čoviku rožolina! razmekšala je Fabjana
slaka pošćerova besida.
— Ajme, skužajte, smantala san se! živnula jesad Luče.
Kad je pošćer još jedanput sa bićerinon u ruci čestita, nazdravija i podilij a
komplimente odsutnon inženjeru i ovod prisutnima i sritnima roditeljima, Fabjan
je iz armeruna izvadija škrinjicu. Izbrojija je ijadu krun. Čili plik pinezi daje
pošćeru.
— Ovo mu smista pošaji! Evo ti njegova adresa!Nije više gladni studente,
nego gospodin inženjer, ine srni više bit bez šolda u žep. Neka dobro počasti
prijateje!
— Oću, oću, šjor Fabjane, sve ću uredit vazimjepošćer boršetu i sprema
pineze.
— Evo i tebi pedeset krun dobre ruke!
— Fala jin, fala jin, omar trčen na poštu, sve ćebit po vašoj zapovidi.
— A j elte tek sad kad j e primij a manču, usudij ase pošćer upitat: Zašto j
e inženj er bij a u prežun?
— Nije ni ukreja ni ubija uzdane Luče.
— Franu je ništo uvridija odgovori Fabjan, istoka da su car i Duje
prijateji oli svojta pa su se ništo malo uvatili.
Neš ti grija! otvara već pošćer vrata. Car i je za to da ga se vriđa.
Do desetak dan inženjer Duje osvane u Split sa duzinon pravi pravcati baluni.

8. ŠPORKI JEZIK GRADA

Čila godina gospodnja 1910. bilaje u znaku strašne zvižde repatice. Jezivi
sinjal! Jeziva godina!
Još krajen sičnja miseca, baš u dane kad je francuska flota sa tri velike
karocade došla Splitu u vizite, uputila se prema našemu mistu i ta perikulana
zvizda koja jema glavu i rep. Zvizdaaždaja. Iz Italije, di su je najpri vidili u
Reggio di Calabria, javili su da sa 180 milijuni kilometri na uru juri i zvižde
prema nan. Najavjena je ka kaštig božji za sve naše grije. A ti grij i se toliko
nakupilo da i nima drugoga izlaza, nego da čili grad izgori u ognju i sumporu.
 Orile su se beštimje i kletve da ji nije moga pokrit njanci bumbal Svetoga
Križa, ni zbor zvon svi ostali crikvi u gradu. "Grdnijeh, strašnijeh, nečuvenijeh
psovaka čuje se u nas kao malo gdje" pisao je pobožni urednik "Našeg jedinstva".
"Kao da se proučava kako će se huliti i rušiti na specijalni način Boga i Gospu.
Psuju svi na sva usta, od derišta do staraca."
A i popovi su se raskalašili i izopačili do te mire da i nji novine moraju
kritikovat, pozivat na odgovornost i ukazivat jin na njijove zaboravjene dužnosti.
"Imamo u gradu pet fratarskih samostana. Ali šta oni rade? Popovi se vrte oko
štamparija, pišu za žurnale, polemike javno vode, ulaze u razne
stranke i odbore, politiziraju, strančare, petljaju, umjesto da vrše riječ Božju."
Toliko se ogrezlo u opačinu da pobožni judi nimaju di više slušat crikvene
pridike. Svaki bi pop godišnje u prosjeku tribalo da održi oko tri stotine propovidi.
Splitskima popima prosjek je jedva trideset. I papa iz Rima mora upozoravat da
savjesnije vršidu crikvene funkcije. Ali jebe se nji za upozorenje Njegove
Svetosti! Figlie di Maria kukaju i plaču jer jin popodnevni blagoslovi i jutarnje
mise prolaze bez ijedne pridike. Po njima, popovima, da nima bratovštin i pošteni
remeti, ne bi ni zvona zvonila. Niki dan se prisvitli biskup sa jednin kanonikon u
karocan vozija i kraj Stobreča su se privrnuli. I da to nije prst Božji?
I po drugin dalmatinskin mistima jema bit da stanje nije ništa boje. Ugledni
francuski list "Le Matin" i firentinska "La Štampa" đonili su dopis iz Zadra, u
kojemu piše daje svrgnut prisvitli biskup Dvornik, jer je "na c.kr. brodovlje
usidreno u zadarskoj luci došao sa tri plesačice golih prsiju pa ih prikazao kao dar
za zabavu oficirima".
I poslin ovega pisanja, ko će virovat daje Prisvitlome oduzeta jurisdikcija radi
slaboga
zdravja?
Nije samo grad bija razjedinjen i razdiljen na partite i stranke, nego je kler
bija među sobon tako zavađen da je i čestiti biskup bija zatrpan njijovin
međusobnin denuncijan i optužban. Pridnjačili su u tome mlaji svećenici, među
kojima se naročito istica jedan pop "alojzijanskog lica i grabežljivog nosa" zbog
kojega su ga prozvali Orio. Grišno je i promislit na sve te gnjusobe kojima su se
oni međusobno podarivali. Ali još teže je povirovat da u Splitu radidu dvi javne
kuće, dva kažina specijalizira na za usluge samo svećenstvu. I to je u novine
izneseno, ali kako nije ni s jedne strane demantirano, najboje bi bilo to smatrat
opakon izmišjotinon. Judi u našemu gradu skloni su od mušice činit slona, oli
bar vidit sve duplo. Isto ka ča ne triba virovat u dva popovska kažina, isto tako
energično triba odbacit optužbe kontra niki šoćalištički prvaka koji da, navodno,
držidu po otelima stalno rezervirane dvi sobe za razvrat. Oli da niki od nji, kad
gredu na put, jemadu duple dnevnice, iz dvi blagajne, oli da primadu i duple
plaće, jednu na primjer od osiguravajućeg društva, di su zaposleni, a drugi od
tvornice likeri u kojoj su dioničari.
Šporki jezik grada vulkanski riga lavu užareni laži od koje niko nije moga
uteć niti se spasit. I nikad se ti vulkan nije smirija. Bilo je i pošteni radnika koji
su naseli tima lažima i nisu se tili upisat u stranku, jer da nećedu plaćat članarinu
od 15 šoldi na nediju za kurbaluke i fraje. Nisu jemali prav! Nisu! Ako za ništa
drugo, 15 šoldi, koliko zapada litra vina, isplatilo se dat za potporu "Glasu
maloga puka", glasilu organizirani radnika, koji je izlazija jedanput na nediju,
osin kad bi ga cenzura zaplinila, a to je bilo skoro redovito. A oni brojevi koji
nisu bili zaplinjeni bili su tašelani sa bilin krpan na kojima je pisalo
ZAROBLJENO. S tin liston prvi put je štampana rič u Splitu grmila i zvonila u
punome smislu. Znali su priko biloga tašela stavit i oznaku SRAMOTA XX
STOLJEĆA. A kad su zabrane prekardašile svaku miru, s finin revolucionarnin
takton upozorili su državnog odvjetnika koji plijeni: "Vi biste bili zgodni za
inkvizitora ili za člana zloglasne mafijske vlade propale papinske države."
I sam dotur Viče kriomice je čita ti radnički foj, gusta i smijucka se ispod
brka.
Još je francuska flota bila u portu, a pusti učeni Splićani, koji su se pri falili
da znaju francuski i vanka se pozdravjali sa bon žur, bon soar, i pivali
"Marsiljanku" u originalu, sad su se povukli i sakrivali. Pravdali su se da je to u
znak protesta šta je došla karocada "Renan", čekalo se i "Voltera", a oba su ta
pisca na indeksu. Koje je to dilo najvecin brodovima davat imena bezbožni
pisac?!
Gospodar kinematografa izlipija je po gradu na francuskome plakate
koji su mornare pozivali da dojdu vidit slike o Napoleonu. To je bija taki
francuski da ga njanci jedan Francuz nije razumija.
U te dane istakla se madam Violeta, koja je postala glavni gradski interprete.
Najviši oficjali svraćali su u njezinu plesnu skulu, koja se, ako ćemo virovat
botunižavanju Mare Muliće, pritvorila u podrum šampanje i konjaka. Jedan
francuski oficjal ostavijaje Viole ti "Le Matin", u kojemu je ona prva otkrila onu
pikantnu avanturicu zadarskog biskupa. Svaku večer francuske karocade osvitlile
bi grad električnin reflektorima pa picaferaju
nije ni tribalo užižat ferale. Ali isto je užiža. I petava roge francuskin brodima
i ronja da jin boga ćaćina, materina, francuskoga, francavoga, jakobinskoga.
— Ča je vika je sa vrja skali oli nas mislite svioćorit?
Od svega na svitu najviše je mrzija tu prokletu besidu luče letrika! Dovedu li
je u Split, ka ča govoridu, izgubit će misto, penšjun dočekat neće. Radi ovi letrični
reflektori mrzija je Francuze i nije jema ka pri da flotu vrag odnese.
— Ča se kurčite sa te tri karocade nastavija jeronjat a naš rvaski kraj
Zvonimir jema je u onodoba flotu od ijadu brodi!
Učinilo mu se puno to ijadu brodi. A da nije jema ijadu kajići? I to je puno!
Bit će to bilo i mali batelini, i gondulic, i svega. Isto će tu misal sakrit za se,
nikome je neće reć, da ne da gusta onima kurbinima sinima autonomašima, koji i
tako zajebaju da su naši stari rvaski kraji bili injoranti, nepismeni, čobani, kozari,
koji su jemali na prsi ordenje od late i kartuna. Baš će pitat dotura Vicu da mu
jedanput čilu tu istoriju rastumači. Bidan dotur!
I njega su Francuzi cilega ispizdili. Remenaju ga po čili dan. Mora admirala i
njegove oficjale vodit po crikvan, na razvaline u Solin, u Trogir, po Marjanu. I
večeras je bidan sa biskupon mora poć na brod. Okad je god flota u Split, u
kafanu dotur nije povirija. A Splićani u čast Francuzi i rokete palidu. I gradska
muzika svira jin "Marsiljanku". Kad se sitija "Marsiljanke", izvadija je šudarić i
učinija grop da ne zaboravi, jer i ovo mora pitat dotura Vicu: kad Frane Pazinović
i njegovi šoćališti zapivadu "Marsiljanku", omar trčedu redari i svi ji ujapsidu, a
sad naša gradska muzika svira istu tu "Marsiljanku", a redari stojidu mimo i
salutiraju. Ajde, ko ti grop sad more razmrsiti? More bit lako da jema Pazinović
prav kad viče: "Sve je nepravda!"
Nu ti boga, ča su mu se večeras možjani zauputili radit! Pripa se da neće čilu
noć zaspat. Najboje smista poć u konobu i popit po litre, a neka se jebu i Francuzi,
i Rvati, i Frane Pazinović, i čila politika ovega svita.
A na dno Rive, kraj funtane, trevija je prijateja Jozu škovacina i s njin se kroz
varoške kalete uputija u oštariju "Aučine", poviše Svetoga Križa. Kroz kalete
trkale su žene i dica na prvu vidilicu kraj Žudinskog kampa, jer da će se večeras
prvi put ukazat ta repatica. Narod je bija i kurijož i priplašen, i napeto je iščekiva
strašnu zvizdu koja će svojin ognjenin repon ošinut po Splitu i svi nas dignut u
ariju. Repaticu je baš to popodne najavilo nevrime kakvo se ne pamti. Bilo je
mirno zimsko podne pa se najedanput naoblačilo. Počelo je grmit, sivat, cipat, ka
da najžešći kaluni pucadu. Udrija je povodanj, rike su tekle ulican i nosile
pantagane. Diga se i vitar garbin. Porat je zabilija, škripjale su bracere, vapori,
pucali konopi. Bilo je puno razbijeni brodi, mornari su u more padali i čudo jedno
kako se nikor nije utopija! A kad je nevera prošla, dva trusa, jedan za drugin,
zagingala su grad.
A sad, u pridvečerje, na marjanskoj vidilici svit zebe u ladnoj zimskoj noći i
osmatra nebo.
Pojavu repatice pratile su i druge nepogode, za kroničara tristo puti gore od
trusi i nevere. Dotad su se poštivali bar sprovodi u gradu, a sad su incidenti i
tučnjave počeli izbijat i za kasilima. Dok bi pogrebna povorka išla na grobje,
pokojnika se još rišpetalo, ali čin bi se
vraćala s grobja eto barufe!
Više od repatice krive su za to muzike koje su prema Sustipanu svirale
marču funebre, a vraćajuć se s grobja koračnice i davorije, ka da se vraćaju sa
pira. I dosta je da ko peta roge mužići oli da zaviče poklik kontra Rvati, kontra
šoćališti, oli kontra bilo kojega partita i ideje, i eto barufe! Dosad smo se bar
pestali šakan, itali se jedni u druge bovanima, a sad se na klance stavjadu niki
bokseri, iz potaje vadidu nozi, a đendari kružidu okolo sa golin bajunetan na
pušku.
Zaludu novine pišu, zaludu prisvitli biskup iznosi uzvišene, mudre i korisne
misli, sve je žaludu kad nikor više ne sluša, kad su svi autoriteti srušeni, možjani
se judima pomutili, a krv škerac učinila.
Žanje godine 19. vika đonile su svitu čudesne basnoslovne pronalaske
telefon, telegram bez žic, letriku, autonobile, ali od svega najveće čudo, najviše
zaprepaštenje i divjenje izazvala, je plovidba po nebu. Grof Zepelin sa svojon
grdosijon od baluna "Zepelin III" nedavno je doplovija od Bodenskog jezera do
Berlina. Ništa manje nego 600 kilometri je učinija, tri puta se za vijađa kalava i
diza, inženjeri su mu popravjali havarije, ali plovidba je uspila. Govorilo se po
gradu daje to bija zanji izazov Bogu, koji to više neće i ne more trpit. Zato i šaje
repatu zvizdu osvetnicu. Žene pune straja sa marjanske vidilice gledaju
oskrnavjeno božje nebo i vodidu diškorše.
— Neće to Bog trpit, ne more! Štuf nas je, sestromoja! Nije ovo s božje,
nego s vražje strane!
— Sve su ovo izmišali vražji astronomići koji nimaju posla pa gredu
izventavat ove perikulane zvižde.
— Nesriknjaci, počeli su po ariji letit ka višćuni!
— A ča su vengo višćuni, oni pritižu ove zvižde.
— Bezbožni Merigi je prvi počeja po nebu odit, aligaje Bog kaštiga i
bacija, i sad na krocule gre i viruje u Boga.
— A ovi Zepelin je još žešći i čili svit inšpiritaje.
— On se i uspeja balunon u nebo da
užge zvizdu. On je grof,štuf je svega ine zna ča će
činit odsvoga života. A ča je nas bacija u govna, ča nas nepušća u miru,
oli nan je malo
naše brige?!
— A oće li biti zledi od te užgane zvižde?
— Ja ću se poć ispovidit i pričestit pa ča bude!
— Gren i ja, oli me ča zapada!
Prosa je krnjeval, koji je bija žestok, lud, raspojasan, a repatica se nije
ukazala.
Popi su jemali posla. Bilo je priprostoga svita koji je navalija ispovidat se i
pričešćivat, a najpobožniji od nji otkupjivali su grije zavištajuć svoja dobra
crikvan i samostaniman.

9. VIRUJMO U NAUKU!

"Glas maloga puka" nije to moga trpit i žestoko je napa rabotu sveti judi,
koji u svakoj prilici znaju pritit smrću i teroron pakla. Ali prosa je sridnji vik,
lako je onda bilo pizdit
"kad nije bilo novina, brzih vlakova, brzojava i socijalizma". Ni "Glasa
maloga puka".
Sve je to naš list lipo pučki objasnija. Ne triba stvarat paniku, ne triba padat
popima i injorantima na lipak. Virujmo u Nauku! Tačno u 4 ure i 45 minuti, 19.
svibnja zemja je morala proć kroz rep komete. "I proći će kao puščano zrno kroz
dim, još i lakše, jer su plinovi repatice rjeđi od dima."
A list "Sloboda", organ Hrvatske pučke napredne stranke, koji je, isto ka i
"Naše jedinstvo", izlazija tri puta na nediju, i to ponedijkon, sridon i petkon, kad
se konkurencija nije pojavjivala, donija je čili vozni red repatice, isto ka da je ona
ferata. Prolazili su dani, a repatica se, za dišpet "Slobodi", nije držala njezinog
voznog reda. Ukazala se tek usrid korizme, kad je vrime pokore i posta, i to se
prikazala ka nika blida, sučijava zvizdica, sa malon glavicon ka od igle i sa ništo
razvučene ofucane repice, prozirne i gadljive ka tarantela. I to je mora bit spektakl
stoljeća! En ti čili XX. vik ako će mu ovo bit glavna prestava!
Petavalo jon se roge i pale su velike zajebancije na njezin račun. Usrid
korizme, društvo "Marjan" dočekalo je repaticu sa svečanon večeron na kojoj su
se jili makaruni i pulastri i lokalo vino. Župnici Veloga varoša i Grada uložili su
smista protest, ali ko je nji više obadava! Pijani brod se odrišija i larga. Bija je to
sinjal za fraje, ludosti i grišnost, u koje je čili grad zafanga i koje će trajat sve do
lita.
Iz nedije u nediju malo se repatica rekuperala, okrupnila je i ojačala, žešće
svitlila, ali svit se na nju obika isto ka na lanternu na mulu. Pošprucani judi, kad
bidu izlazili iz konob, misali bi, ne bi znali kojo je repatica a kojo je lanterna. Ali
mora bit da je ona isto otrove ispušćala i judiman možjane ispijala, jer kako
drukčije objasnit ponašanje i onoga dotad pametnoga i poštenoga svita?
Još manje se molilo a beštimalo ka nikad.
Judi su oticali.
Glave su jin resle.
I trbuji mnogin divojkan.
I one cure koje su dotad živile u poštenju i straju božjemu, počele su se davat
u svu prisu, a pod izlikon da će i tako do koji dan umrit. Odreda ji je svrbila nika
stvar, vrazi su u svaku bužu ulizli i ni jedna cura nije tila umrit ka divica. Kad bi
se zamračilo i repatica se na nebu pojavila, na Marjanu, ispod svakog bora, iza
svakog buška, pucale su čikare i sladostrasno se stenjalo, puvalo, uzdisalo i
urlikalo. Straj te vata.
I ča je najstrašnije: repatica je prošla, a one su sve ostale žive, ali ruvinane.
Toliko je zavladalo bezumje da se, pored 78 postojeći gradski društava,
osnovalo i novo, sedandeset i deveto, Društvo za širenje zdravih ideja. A i od
njega puno pametnije bilo je Društvo cukuni, koje je bar pripremalo karnevalske
povorke.
Poludija je i komešjun koji je vršija novačenje. Te godine svi su regruti
proglašeni za sposobne. Franak je osta samo jedan gobo ijedan momak koji je
pjuva krv isprid likara.
Za Prvi maja te godine, osin prvomajski proglasa na rvaskome i talijanskome,
na iskićenu sinjsku feratu pojavija se natpis "ERSTER MAT. Pa da nismo
internacionališti!
10. SVAK JE SUMJIV!

Radničkotežaška povorka mirno je prošla gradon pod dva crvena barjaka, a

kad se zaustavila kraj funtane na Rivi i kad je šoćališta Dorbić počeja tišćat
govor, fratri su udrili u zvona. Umuka je i čeka da svrši zvonjava.
 I kad je jopet uzeja rič, jopet se Sv. Frane oglasija zvonima. Iskoristi je
trenutno zatišje između dvi zvonjave i zavika iz punoga grla:
Eto, to van je ta reakcija koja nama smeta!
Još je ništo vika, ali ga se nije čulo, pokrija gaje bumbal Sv. Križa.
Slabo plaćeni splitski policjoti niti su mogli niti su tili činit red. U Zadar ji
je bilo duplo, a di je Zadar, a di je Split! I naravski da su svaki čas morala u
Split trkat pojačanja đendari. A ti đendari, friški u gradu, ne poznavajuć ni jude
ni prilike, samo su zaoštravali situaciju. U svakomu su vidili anarkištu oli bar
šoćalištu.
Niki dan je na mulu čeka brod naš poznati glumac Mate Bonačić. Pod
velikon crnon španćeron i sa crnon velikon kularinon, učinija se đendaru sumjiv.
Pita mu legitimaciju.
A di će poznati naš glumac nosit legitimaciju uza se!? Đendar ga vodi priko
Rive, a bidni glumac svakoga puten pozdravja: Evala! Živili! Zdravi bili! samo
da đendar vidi kako njega svak u gradu poznaje.
Tek su ga ujutru pustili iz prežuna. Svak je posta sumjiv, nikome se više ne
viruje.
Ča oćete više kad se Lloyd tuži da putnici prve klase na vaporu "Hohenloe",
koji saobraća za Trst, temperinima rižu kanape i zavjesan čistidu postole. A ko
putuje skupon prvon klašon? Samo gospoda. A ča se jopet i ti Lloyd jema tužit
kad su i tamo pjačkaši i gulikože najgore vrste!
Znate ča oni činidu? Ča su sad izmislili?
Na svojima brodima za skupe pineze u malin bočicama prodajedu otrov.
Najgori otrov pod etiketon najfinijega vina. Izmašćenu vodu, špirit i kolur za
skupe pineze prodaju. A u težaškin konoban vino se u kvasinu pritvara, nima mu
kupca, čine su niske, troškovi i trud težaka se ne isplatu. Ako se gospoda tako
ponašaju, ako se međusobno truju, ako boksere i livorvere kupuju, ako
temperinima pliš rižu, ča se onda more očekivat od raspuštene splitske mularije?
Jata diče kružidu po gradu sa laštikon u ruke i tučedu, ubijedu sve ča trče, sve ča
leti. U gradskome đardinu pivali su slavuji. Više ji se ne čuje. Proridile su se i
maske u gradu, i ako koju trevite, i ta je cotava, sa ranon na trbuju oli bar na
jedno oko slipa. Kad prolazi ferata za Sinj, dica trču na most i blaton i bovanima
itadu se u putnike. Policjoti jemadu više straja od diče, nego dica od policjoti.
Čekaju vapore, feratu, diližansu, napadaju putnike, otimaju jin prtljagu iz
ruke, pojavile su se i mase prosjaka. Jema ji koji prosidu sa batinon u ruke. Ako
zaluta koji furešt, pripade se ove surovosti i nima kad pri uteć i spasit se.
Nikor više nije siguran i miran. Njanci ribe u moru. Jer javili su se
dinamitaši. Uz more oko Marjana i oko Žnjana vazda se čuju potmule eksplozije
mini.
I ča je u čiloj ovoj dišperatnoj situaciji moga učinit jedan pametni načelnik ka
dotur Viče, i sam splitsko dite, i to još iz Geta? Najmudrije od svega bilo je šest i
napisat prvi splitski
humoristički libar. Njegov kolega u Dubrovniku u to se vrime bavija
električnin
tramvajen, a kad je on to pridložija svojiman Splićanima, rekli su mu da je
poludija. Kad
je pregovara za izgradnju oni šest oteli, napali su ga da ča misli na svaku deset
metri uz
more otele gradit? Ustali su i kontra izgradnje i drugoga dila Prokurativi, jer
da će sad
falit zraka. Kad je pridložija da se murve na Rivu zaminu palman, pitali su ga
di su mu
šimje? Za pokoru ne samo svoju, nego čiloga grada, napisa je "Spalatinistiku":
Splićanistika
Dukljanistika
Barbaristika
Auaristika
Vandalistika
Reklo bi se da je to piša niki ogorčeni protivnik Splita, koji otrovnin stihon
ruši mrski mu grad. A nikor nije grad volija više od njega. Inspiriran prizorima
na ulicama svoga grada, napisa je i stihove o splitskoj dići:
"Bovan boguje,
kamen caruje.
Piljak kraljuje,
stijena vojuje, i
gospoduje.
Stopro se rađa,
kamenon gađa.
Geslo mu: ori, raskidaj, gori,
ruši, rastvori, bodi, raspori,
raskidaj mori!"
Gleda je politikante oko sebe i zapiva: Kod nas glupači i smušenjaci, rđe,
prostaci, lisci i špaci slove prvaci.
Viče je posta jedini humorista na svitu koji je uzdiga do časti načelnika. A
Split je jopet u ovo vrime i bija taki grad da je baš i mirita jemat načelnika
humoristu. Svako vrime rađa prave jude i postavja ji na pravo misto. I Vicu isto.
Kroničar ne bi bija ono ča je, i obisit bi ga tribalo, kad bi priskočija 18.
svibnja i noć od 18. na 19., koji je prozvan Dan repatice i Dan propasti svita.
Ti dan nikor u Split nije radija. Judi nisu išli na posal, dica u skulu. Samo su
bile otvorene kafane, bufeti i konobe. Po čilome gradu širili su se mirisi lipe
spize. Spremale su se makarunade i pašticade, zavonja je bakalar, po dvorima
pekla se riba na gradele, vukle su se demejane, a po konoban otvarale najveće
bačve vina. Frigale su se fritule i pecipale. Zemja će noćas proć kroz repicu
repatice. Dolazi velika noć koja će odlučit sudbinu balote zemajske. Oćemo li
ostat oli izgorit? I ako ostanemo, ko zna kako ćemo proć u tome sudaru repate
zvižde i zemje? Rep jon je plinovit, otrovan.
11. DAN PROPASTI SVITA

I oni koji su virovali u nauku, nisu bili sigurni da će to bit bez poslidica za
judski organizam. Oćemo li se razbolit, infetat, oćemo li umirat polako, s
otvorenin ranan po tilu? Boja se čili grad, svi su drćali, ali i prikrivali straj,
junačili se i pokušavali se rugat i zabavjat.
Osin ništo stari šantoći, koje se moglo vidit kako se prid oltariman šakan
tuču u prsi, sve ča se je moglo micat izašlo je na ulicu. Dan repatice, odnosno
Dan propasti svita, pritvorija se u svetkovinu, blagdan, najveću feštu.
Pripremjeni su bili programi i štampani leci sa naslovon: VAJA BIT LUD ZA
UMRIT.
Na Rivu je zaudarala glazba koja je u pauzama jemala mukte jist i pit u
kafani Muljačić. Autonomaši, koji su već bili izgubili sve pozicije u gradu,
pesimistički su pivali "La Kometa če le fa morir". A napredni Rvativatrogasci su
jin odgovarali svojon novon himnon: "Ne bojmo se repatice vatrogasci jesmo
mi!"
Tamburalo se i pivalo na prvu marjansku vidilicu, di je otvoren novi
restoran, i to puten natječaja. Koje tija preuzest lokal, mora je govorit najmanje
tri jezika: i to rvaski, talijanski i njemački, a dotični oli njegova žena morali su
jemat i kvalifikacije kuvara. I to se našlo.
Svirala je i pivala damenkapela. Kako ti dan teatar nije radija, uz Splićane
ovod su susvita čekali i glumci i glumice zagrebačkog kazališta koji su se zatekli
na gostovanju. Šoćališti su pripremali zabavu kod Kaliterne na Bačvice, da
drugovi kompanji i u zanjen času budu jedan uz drugoga. Kakva je iznimna
situacija zavladala gradon, najboje će ilustrirat podatak da toga dana nije bila niti
jedna jedina tučnjava. Jilo se, pilo, bludilo, ludovalo, a nikor nikome nije reka
grubu rič. Novine su mogle zabilježit jedino daje "sinoć uvečer neki potegao
zvonce samostana čč. sestrica na Dobrome a nato ispalio iz samokresa na vrata
samostana. Ne znamo što gaje navelo na to zaista čudno ponašanje."
A priznat ćete da je malo neobično ponašanje. Zazvonit, ispalit par itac u
vrata pa uteć! Dan je tako prosa, noć je pala a nikor nije iša spavat. Nikor nije
tija umrit u posteji. Jubavnici su ispaljivali žanje hice; ako je dikoja cura dotad
bila nepopustljiva, tu se noć pridala i digla noge u ariju. A noć je bila lipa,
mirna, puna meke, bludne misečine. Ure se rastegle, ponoć je prošla, udrija je i
bot, pa dva, pa tri, i propast svita zakazana u četiri i četrdeset i pet minuti
neumitno se približavala.
Pisma je zamukla, nestalo je buke i skrike. Fermalo se jist i pit, nije se čulo
klapanje pijati i žmuli. Svi su se lokali ispraznili. I konobari su izašli vanka i
stali gledat u nebo.
Repatica se još nije pojavila, ali nika čudna svitlost prosula se i najavila
njezin dolazak. Naglo je zaladilo, more se naježurilo, bori se počeli trest, judi su
problidili, ukipili se, najbliži su bili na okupu, najzajubjeniji čekali su smrt
zagrljeni, zatvoreni očiju. A onda su oni koji su jemali leroje i otvorene oči
počeli vikat:
Ovo je zora! Evo sviće! Judi, svanulo je, svanulo je!
Svima je prid očima puka lipi, sunčani, pravi litnji dan.
Repatica se nije pojavila, tradila je! zakjučili su Splićani i mirno, bez riči,
bez komentara, ka da se ništa nije dogodilo, uvukli su se u svoje posteje. Ali
kola su krenula nizbrdo i nikor ji više nije moga zaustavit.

12. PO PROPISIMA MARIJE TEREZE

U ovoj gunguli, vrevi i konfužjunu, kroničar je izgubija iz vida većinu svoji

junaka. Da je i tija pratit, nije moga, nije jema vrimena. Dok je čili grad
mahnita, piva, ždera, loka, bludija, nije ni on moga bit iznimka pa da će ladno,
asketski stat sa strane i špijunirat svoja lica. Njanci žbiri i doušnici nisu te dane
pratili sumjivce. Jebalo se onda svakome za svakoga, svak je da tilu na voju i
grabija je koliko je moga. Redari, zamislite, redari gradski, policjoti, plaćeni za
red i mir, izlazili su iz oštarij i pišali usrid biloga dana, usrid centra grada. A
dame i časne sestre koje su uz nji prolazile samo su ji posprdno, s visoka,
pogledale, ka da su tile reć: "Neš ti kurca!"
Eto, taki su to dani bili i ko će se sad usudit pitat ča je koji pojedinac u to
vrime činija. I da kroničar zna, ne bi reka. Nije on ni toliko glup, ka na primjer
urednik lokalni novin, koji je više pesti od svoji sugrađani primija nego je redak
napisa, pa su ga nazvali gospodin Ćuška. A oni kojima je činilo milo dignut ruke
na slaboga, meškinjastoga novinara, vikali su za njin: "Toni pajaco!" Naši su
judi nagli, brzo jin ruke letidu i stoga pisac mora pazit na miru. Ne more ni on
ča oće. Eto, zato je kroničar ovi burni i škakljivi repatički period prikaza samo
općenito, ka u referatu o društvenoj, političkoj i socijalnoj politici u gradu.
Već sutradan, posli Dana propasti svita, u samo svitanje, mnoge građane iz
mirnoga sna probudilo je žestoko trumbetanje koje je najavilo partencu
diližanse. Kočijaš zvani Ferata pri polasku i dolasku je i dosad to činija, ali tek
tako, reda radi, gotovo priko voje, još snen, zapuva bi malo u rog iz kojeg bi se
prosuja zvuk nalik potmulon, prikrivenon prduckanju. Alije sad u svako svitanje
počeja puvat žestoko, nečuveno. Obrazi bi mu se naduli ka miji, žile na vratu
nabrekle, vas bi pocrvenija, a prodorni, oštri, grubi zvukovi nisu se više
prosipjali nego su letili, tukli o cakla i, kako je već bilo lito, upadali kroz
otvorene ponistre u sobe i dizali svit iz posteje.
Trumbetava je ne samo pri partenci, isprid pošte, nego kad bi i konje tira
priko čiloga grada. Čula gaje u Velon varošu njegova divojka Marjeta, a uz nju
se trgnija i otvorija oči mali jon brat Rico, koji je s njon spava u istoj koćeti.
— Ola ča danas zvižde, boje od vapora! divijase mali Rico.
Divojka je duboko uzdanula i rastegla se.
— A ča tebi prsi igraju, ka da ti pušeš? ne da jonmira vražje dite. Sve
je mali zna ča se niki dan dogodilo na Marjanu, kad ji je otac jedva jedvice, i to
nanjegove molbe, pustija da gredu gledat repaticu.
Ona i Ferata mislili su da su oni njemu tu noć utekli. Oni ćedu njemu uteć?
Ča bidu oni pobigli da on nije činija fintu da se izgubija! A kako ji je brzo
pronaša kad je tribalo doma
odit! Ocu se zakleja da ji nije sekundu od sebe pustija. A naša je Marjetu
drukčiju nego ju je ostavija, kakvu je nikad nije vidija. Svu u suzan, ali ne tužnu
nego nikako čudnu, sritnu i mirnu. Govorit nije znala. Zavolija je Feratu,
pogotovo otkad ga je vidija na Krajevu njivu di trče za pravin balunon.
— Je li ovo Ferata tebe pozdravja? okrene se Rico na njezinu stranu.
— Spavaj! jedvaje izustila, gledajuć u grede stropa, sa rukan ispod kušina.
— A ča ti ne spavaš?
— Ne mogu! uzdanula j e Marj eta.
Judi su skakali iz posteji, jidno zatvarali ponistre, bubetali škuran, bogavali i
pritili. Kako je u gradu blizu pošte stanova i urednik lokalni novin gospodin
Ćuška, to je u gradskoj kronici na prvon mistu izaša protest grada kontra terora
diližanse.
"Razumijemo", pisalo je, "daje tako bilo u prošla vremena, kad je diližansa
dozivala putnike, ali sad imamo itinerere i tačno se zna kad diližansa odlazi i
dolazi."
Šef pošte pozvaje Feratu na odgovornost, ali mu ništa nije moga kad se
momak opravda da on po zakonu mora trumbetat, i pozva se na propis koji je u
vezi diližanse donesen u vrime Marije Tereze, a kako nije opozvan, još uvik je na
snazi.
Ti propis je svakomu zatvorija justa, ali nije moga i uši. U svako svitanje orilo
se i rebumbavalo još žešće trubjenje, kojemu su se i svi pivci, pa i svi spliski
tovari, pridružili u jedan čudesni zbor. Ako se još nadoda da se do duboko u noć iz
mnogi kuć čula bezobzirna svirka gramofona, glazba i pisma iz noćni lokali,
dernjava pijančina, serenada momačka, onda se ni za jednu jedinu splisku noć ne
bi moglo reć daje bila tiha i mirna. Tek sridinon lita, kad je barba Toma
prigovorija Marjeti da oni njezin ludonja trumbetavanjen ne da svitu spavat, u
Split je izgubija snagu i presta je dilovat stari propis Marije Tereze.
Jur si ga avizala reka je ujutro barba Toma Marjeti opremajuć se u poje.
Zakasnija je, nije ga probudila trumbeta.
Marjeta nije ništa odgovorila, samo se zarumenila.

13. DAMENKAPELA

Baba Marta nije obadavala repaticu i mirno bi i daje živila u svome carstvu,
okružena mularijon, da jon one kurbetine kenjerice i tamburašice napiturane oko
just, obrazi i očiju ka da su maškare, nisu razbile mir. Svake večeri počeli bidu
mjaukat ka maske u vejaču, cvilit i tuć u cimbale. U glavu jon je ta dernjava
rebumbavala, oka nije mogla sklopit. Pustila je da projde fešta propasti svita, a kad
su sutra uvečer stale mjaukat i tamburavat, baba je pribacila pušku priko ramena i
dokazala daje ne zovu zaludu Martamuško. Šturumje učinila. Jedan tir je u ariju
opalila. Britvulinon je bubanj izbužala, a šefici kurbanjske kapele je prid svima
zapivala da će napunit pušku sa zrnima soli i, najde li je i sutra ovod, debelu će
jon, francavu guzicu izbužat i od nje rešeto napravit.
Načelnik Viče, kad su mu javili ča se dogodilo, smrka se, ali od žalosti ča tu
sliku nije vidija, i činija je da mu svidoci sve potanko iznova ispričaju. A tek kad
je kapelu baba
rastirala, čekale su je nove komplikacije. U botu, ka na komandu, skula jon
je opustila. I baba se rastužila.
Kako dica već od Uskrsa gredu bosa, to bi tek docota koji nabojaš i ulibija
se skularpicadur koji bi u graju sakrija libre. I baba bi učinila dvatri
operacjunauz ašištencu svoga jubimca Rica. I jednoga popodneva Rico na žeravi
komina pali i vrti iglu, a dva mulca sidu na prag u istoj pozi: s ispruženon
bolesnon nogon.
Baba vazme bančić, sede isprid manjega diteta koji pun suz svaki čas okriće
glavu i gleda iglu na žeravu, a drug do njega stenje i stiska zube.
— Daj tu šporku nogu! namišća se baba na bančić. Lipo je stavi, ovod,
na moje kolino. Mali polako, oprezno, rukan diže nogu i, kad je ona gre privatit,
brzo je povuče i zacene.
— Tuče me, boli me! plače mali.
— Ne cmizdri, ti si veliki momak, za te ni plakat.Mali jon doda nogu,
ali vas je napet i čin ga ona
stisne za zglob, već bije povuka. Ali kasno je. Pod njezinin prstima noga je
ka u moršu. Gleda mu gnjojavu oteklinu na peti.
— Ola lipega naboja! Rascvita se, samo ča nepukne. A je li zaokupja ga
baba je li ti ovo caklo ulizlo?
— Nije, nego drača! drće mali.
— Asti miša u bumbaku, ko bi reka da je ovodrača?!
Rico jon doda iglu, a mali zine. Od straja govorit ne more. Sve je bilo u
sekund gotovo. Rico je maloga pritiska da se ne makne, baba je ubola u petu,
gnojni čep je izletija. Tek kad mu je počela štrukavat sukrvicu, mali se sitija
vrisnut.
— Pa sad plačeš kad je gotovo? ruga mu se Rico.Oprala mu je ranu
rakijon i zavila mu oko pete
čistu, bilu krpu.
— Daj tu nožetinu, daj! okrenula se drugomebolesniku.
Malo je uprla oko ote kline na poplatima.
— Još ti nije sazrilo. Neka ti mater stavja sliza imlika i do dva dana
dojdi na operacjun! Rico je već letija priko livade.
— A di ćeš ti? viče za njin baba Marta. Oli nećešopalit tir iz puške? tila
je nagradit svog asistenta.
— Priša me, baba Marta. Gren gledat pravi balunča gaje inženjer Duje
donija na Krajevu njivu.
 Inženjer Duje jon je oteja dicu. Ostala je sama sa jarcen i žestoko ga potegla
za bradu, ka daje on bidan za sve kriv.

14. NA KRAJEVOJ NJIVI

Po prostranoj širokoj Krajevoj njivi, dica puštaju zmaje, trču, tučedu kende,
gospodičići u fine kostime jašu lipe konje, na tri zjogajudi igraju balote, a na
donji dil isprid murvi u šatoru se prikazuje strašna zmija. Veliki debeli udav, a
njegov gospodar malešan čovik
koji bi čili moga stat u trbuj udava, još je postavija i ringešpil sa
organeton. Za Splićane svaki je cirkusant Kluski, jer se tako zva veliki cirkus
koji je botu gostova u Splitu.
Jema već nikoliko miseci da se inženjer Duje utisnija između balota i
Kluskoga, zmaji i konji. I centimetar po centimetar osvaja novi prostor. Evo ga
i sad usrid njive, sa nogon na balunu.
Provaje svirak, a asistenti su mu studenti Tonči i Pegula koji su tek
doputovali iz Praga. Okružilo ji dvadesetak momaka koji se spremaju za igru.
Zavrću nogavice, dižu bičve, jedni skidaju gaće i ostaju u same mudante do
kolin, a drugi se već sasvin svukli i ostali u kupaće trikoe. Letidu košuje, jakete,
gaće i postoli, reste jarpa robe uz dva bovana koja označavaju branku.
Niki su đonili stare postole, čak i cokule, ali većina ji je bosa. Ne bojte se za
nji! Jemadu oni šoto, na poplatima i oko pet, tako tvrde oklope od kože da
moredu i po žeravi gazit. Najnestrpjiviji momci skaču oko Duje, upiru prston u
balun i čude se kako je tvrd ka stina.
Duje je posla svoje asistente Tonča i Pegulu da produžu plac i pomaknu
bovane od branki sve do murvi. Ali Kluski ne da. Pa primišća branku na staro
misto.
Duje brzin korakon projde plac i gre prema cirkusantu koji ga čeka. Ništa
mu inženjer nije reka, samo gaje zgrabija, diga ka perce i seja na katrigu
ringešpila.
Još gaje i veza da ne pade. I zavika je dići:
— Ala, dico, trk gori i zavrtite ringešpil! Ne smitestat dok van ne
rečen, a onda ćete svi igrat.
Već se tot naša i mali Rico koji se prvi uspeja. Ringešpil se zavrti, organet
zasvira "Adje, majn klajner Gardenoficir..." A mala šimja počne skakat po
organetu; češe se i tuče po glavi, pleska i pokrije oči ka da se veseli zabavi
svoga gospodara šjor Kluskoga.
Duje se vraća na centar, zazvižđe, skupi igrače, 11 na jednu, 11 na drugu
stranu, vratari na branke, po dva beka isprid nji...
— Di ću ja, inženjeru? zapijen doleti Ferata iveć zavrće nogavice.
— Ka i dosad, na centarhalfa. Tvoj je čili plac, ostali, zna se, svak na
svoje misto.
Dune u svirak. Svi dvadeset i dva igrača poletidu prema balunu.
 — Ajme anarkije, majko moja uvatija se Pegulaza glavu. I dica su
pristala vrtit ringešpil i dala suse u trku za balunon.
Šjor Kluski sklizne sa katrige i ka pijan bavulja prema organetu. Šimija mu
skoči na rame. Odgurne je i vazme škurju ispod organeta. I jidan gleda kome će
se osvetit. Libi se prema mališanu koji kroz bužu na šatoru viri udava. Poleti
Kluski i opali maloga škurjon po guzici. Dite vrisne:
— Šjor Kluski, jeba ti pas mater, ako san ti pogleda udava, nišan ti ga
izija!
Balotari već beštimaju i šakan pritidu fuzbalištima koji su jin u trku za
balunon raznili bulin i balote.
Duje na centru mirno puši španjulet. Uza nj su jopet njegovi pomoćnici.
— Ko će ovu bandu disciplinirat?! zdvaja Tonči.
— Pari mi se vidit kako ćemo tuć "Spartu"! ubode Pegula inženjera.
— Polako, samo polako flegmatično će inženjerDuje. Neka se ispušu,
izguštaju, onda ćemo jistavit u red.
— Oćemo do jednu ijadu godin odgovara Pegula, već spreman da digne
ruke od ludoga posla.
A priko Krajeve njive ori se vika:
— Udri, dodaj!
— Govno ću ti dodat! Bogu balun ne dan!
A isprid svi trka je Ferata i rušija sve oko sebe. Sve je zaboravija.
Zaboravija je da ga Marjeta kraj funtane čeka. I tek kad je pa mrak, kad se balun
više nije vidija, umorni, potni, isfrižani, žgranfani i ranjeni fuzbališti popadali su
po livadi. Nisu ni znali ča se sve na Rivu događa.

15. MIOTOV IZLOG

Težaci su se vratili iz poja, prošla je silna magareća kavalkada, picaferaj je

palija žanje ferale, kad je gori sa Pazara izbila grupa demoštranti sa crvenin
bandiran.
Stari pametni policjot Pučanstvo i njegov prijatej Mijo, koji nisu tili nikad
jemat s vragon posla, čin su ji ugledali, skrenili su u Carev rov.
— Doli eksploatatori!
— Doli gnjila buržoazija!
— Doli narodne krvopije!
— Oćemo kruva i rada!
Redarima se približavala vika pa su skrenuli u prvu betulu. Znali su unaprid
ča će se sad dogodit. Evo, sad će pucat laštre Miotove butige. Nisu ni došli do
šanka a već se orila lomjava cakla. Ka i uvik, stari Mioto je zakasnija spustit
rolete. Nije u Split moga proć nijedan demoštracjun bilo kojega partita a da
izlozi Miotove caklarije ostanu čili. Bija je na lipo misto i krcat baš oni stvari
koje je gust razbijat. Važi, zrcala, servisi, kristali... I kad bi poletili bovani, čila
je butiga zvonila, pivala, daje bilo divota slušat. Sve mi se čini daje i gospodar,
stari Mioto, sakriven ispod banka, perverzno gusta u toj lomjavi.
I Pučanstvo i Mijo nisu mogli odolit, morali su bar povirit. I ugledali su dva
mlada friška redara, bez životnoga i radnoga iskustva, di srčano, isukanin
sabjan, trčedu prema demoštrantima koji su s velikin gušton obavjali svoj
zadatak. Zatvorili su oči. I kad su ji do koju sekundu otvorili, mladi redari ležali
su pometeni, a sabje do nji polomjene. Demoštranti su se švogali i mirno
razilazili.
Pučanstvo i Mijo vratili su se u betulu, na brzinu dokrajčili naručenu litru i
poletili u pomoć ranjenin kolegan.
Pomogli su jin dignit se, lipo su ji otrali, namistili jin kape, vazeli sabje i
vodidu ji u apoteku.
Kad su mimo nj prošli, picaferaj sa vrja skala podilija jin je svite:
— A ča se mišate, ludonje? Pustite narod da setuče, koje, bode, ubije;
puno nas u Split jema, asvi smo od apetita. Ko će spize napripravit? Ča nasje
manje, živit ćemo boje!
Pametni picaferaj, koji je puno o tome mislija, nije ni vidija drugog izlaza.
Čine su skakale ka lude, učestali su štrajkovi i demoštracjuni. Počelo je sa
piturima, koji su ostavili ramine i pinele, kupili na peškariji palamide i sa
demejanan išli na banj. Načelnik ji je falija kako oni, ka pravi pituri, volidu
plener, a palamide i demejane su odnili za naturu mortu.
Za njima su štrajk proglasili derači gradske klaonice, u kojon se dnevno
klalo osan voli, jedno i po tele, sto janjci, dva prajca i 50 krav. I sve je to bilo
malo. Picaferaj je prvi Vici javija za ti štrajk, a oni lude od načelnika je puca od
smija.
— Zamislite, vaša svitlosti, koje će sad veseljenastat među volovima!
— Ali, doture, grad je osta bez mesa!
— A ča ja mogu, jedino da jin u klaonicu pošajenmoje derače iz
poreznoga ureda zabavja se Viče.
Ali kad su poza tega stupili u štrajk i škovacini, koji su jemali dvi krune na
dan, pa su tražili povišicu od pet šporki banic, i kad se ionako šporki grad
usmrdija, onda se i dotur Viče zamislija i nije ispalija ni jednu novu tiradu.
I u te dane kad su škovacini štrajkali, visoki Jozo je pomnjivo meja na Pjaci
onu tanku crtu kojon se dotur Viče svakodnevno kreće od općine do kafane, ali
nikor mu to nije zamirija i nazva, ga štrajkbreheron.
Pučanstvo i Mijo vodili su isprobivane mlade redare priko Voćnoga trga u
apoteku. Mare Mulića je baš na ponistru svome papagalu davala kvadret cukra i
lipo mu objašnjavala kako bi sad on, da je kojin slučajen arapski, a ne rvaski
papagalo, jema duplo slidovanje. Jer naša carevina je u Jepigat (tako je Mare
zvala Egipat) izvozila cukar po tako niskoj čini da je bija tri puta ciniji nego u
Split.
Kokolo jon je sa dlana uzeja kvadret baš kad se na vratima Plesne skule
pojavila madam Violeta, a iza nje njezina Mirni. Nije Kokolo iša za tin da mu je
kvadret u kjunu i veselo je počeja mavat krilima i vikat: Mirni, Mirni, bon žur!
 Kvadret mu je ispa iz kjuna.
— Bon soar, Kokolo! odgovorila mu je uljudno Violeta, umisto svoje
Mirni koja je već zgrabila cukar.
— Sad ćeš govno grist planula je Mare. I francuski si mi počeja mlit...
Da te je pustit, ti bi se i ofrancavija, kurbadunu jedan botunižavala je onaViole
tu, koja je već zamakla iza kan tuna i uputilase prema Pjaci.
Meštar, koji je u svojoj brijačnici čuja viku deraoštranti i lomjavu cakla u
Miotovoj butigi, davno se zareka da se neće mišat u politiku, koja čovika jedino
more odvest u prežun. I jidija bi se kad bi se u njegovu butigu poveli politički
razgovori. Frega se njega za politiku, oli će mu ona dat jist?
Njega koji je, ka i svako splisko dite, igra kende, više zanima fuzbal. I poza
podne je povirija na Krajevu njivu, gleda malo trening, zanija se i zakasnija
otvorit butigu. Nada se da će se posli treninga inženjer Duje doć obrijat, da čedu
ćakulat o balunu, ali nima ga.
Još bi moga svratit.
Jema je poza podne dosta posla. Subota je, navalili aventuri. Nije jema
vrimena ni novine
pogledat. Evo tek sad, kad je njegov pomoćnik počeja redit zanju mušteriju,
zapalija je španjulet i otvorija novinu.
— Ooo, ča je sad ovo? "U budžetu carevine tražese novi dodatni
milijuni za naoružanje." Omar jeseja i nastavija čitat. "Državi treba dati sve šta
išteza svoje potrebe i svoju obranu, ali država narodima mora dati sve šta može
za njihovo blagostanje,da im teret bude lakši."
Ma koje kurčevo blagostanje?! Koja je to država ikad davala? Država je za
to da vazimje, da traži, da siluje. Porez, kuluk, soldačija, prežuni eto, to je
država! Zato mu je drago ča su policjoti poza podne ogrizli. A baš bi moga
povirit u apoteku! Poć će ka kundir kupit bočicu joda.
Prsata Mađarica privijala je ranjenike. Jedan se prignija, skalani gać, i ona
mu je čistila ranu. Jema bit da ga je koji demoštrante uboja temperinon. Cvili
mladi redar i od muke škripje zubiman.
Drugi je skinija bluzu i drži se za prsi. Pučanstvo ga kori:
— Koji te vrag nosija!? Kad je u Split demoštracjun, redar mora bižat!
Nijedan spliski policjot koji nije bija pametan nije doživija četrdeset godin!Svaki
je izgnjija od udarac i bubac; nima goregazanata na svitu nego bit policjot u
Split. Na dvadeset ijad stanovnika tribalo bi dvadeset ijad redari tišija je
ranjenika iskusni kolega.
Meštar je uliza, nije tija smetat, vidija je ča je tija vidit i vratija se u
brijačnicu, nastavija štit foje, dok je pomoćnik striga nikoga trgovca šjor Jakova,
koji je nedavno otvorija butigu komeštibile na Šperunu, ali se govorkalo da
se više bavi švercon, a ta butiga mu je ka pokriće.
— Ča je, Meštre? Oli jema ča interesantnoga kadste se tako zadubili?
pita ga šjor Jakov dok je pomoćnik zvecka i zvonija nožican uprazno oko
njegove ćelave glavetine.
 — Evo, baš čitan kako su na Saboru u Zadru pridložili da se osnuje
posebno parobrodarsko društvoza uvoz bakalara iz Norveške, a u budžet
carevinetraži se 270 milijuni krun za nove četiri karocade.
— Pa ča to j ema veze j edno s drugin? prihvaćarazgovor šj or Jakov.
— Kako nima? Oli jedna od te četiri karocade nebi mogla prevozit
bakalar za čilu Dalmaciju?
— Vi ste, Meštre, ludi! Di će ratni brod bakalarvozit? čudi se šjor Jakov.
— Zašto ne? zajebaje ga brico. Oli bi ča smetalo karocadi da zavonja od
bakalara?
— Jemate prav, Meštre! umiša se i pomoćnik. A te druge dvi karocade
mogle bidu uvozit mesoiz Arđentine.
Razgovor se prinese na skupoću, štrajkove, demoštracjune. Svaki dan čine
skaču. Split je izaša na glas ka najskupji grad u čiloj carevini.
Nedavno je osnovan Odbor za ispitivanje skupoće, i ča se učinilo? Ništa!
Odbor se raspa, a skupoća reste.
— Osuđeni smo na oskudicu i propadanje jer smomi ovod u Dalmaciji
bez ferate, bez veze sa unutrašnjošću, ka odsičena grana počeja se jidit Meštar. 1
svaka ideja, svaka inicijativa da se Dalmacija poveže s feraton, omar izazove
podle, pokvarenemanevre
Budimpešte. Lupeži Mađari samo mislu na to kako ćedu osić Dalmaciju i
svu robu skrenut gori na Riku. Eto, čila je stvar u tima mađarskin smicalican.
Kad bi se bar pustilo da balkanski voli sajdu na more! Ali ni to ne dadu. Izmislili
su da je stoka u Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji zaražena, ali kad tu istu stoku
uvozimo priko Trsta, onda nije infetana. Bečki trgovci i mađarske spahije
gradidu dvorce na naše spale. Prije je pomoćnik spomenija arđentinsko meso.
Jebu nas sa svi strana.
— Je, sve je tako, Meštre, sve je tako prihvatija je šjor Jakov Meštrove
teze ali ovo je nesriknjigrad di se više frajaje nego zaradije. Sve ča se iznese na
pazar, na peškariju, u mesarnice, sve sesmista raznese, pod bilo koju činu, i ko to
more objasnit oklen ovon mižerjastome gradu pusti pinezi,oklen ji vadi, oklen ji
više stvara? Mora nas vragodnit, ne more ovo više trajat.
A pomoćnik, koji je bija pretplatnik "Glasa maloga puka", napa je
pokvarenu, gnjilu gospodu koja i u ovo teško vrime oćedu teatar, prestave,
glazbeni zavod za svoju dicu.
— Lako je njima trumbetavat, a rada nima, kruvanima. Masovno se u
Ameriku biži.
I kupidu se pinezi za siroticu tužnu Istru.
— Ka i ono niki dan za sokolanu u Međumurje sitija se Meštar svoje dvi
krune koje je da kaprilog, a nije ni zna ni ča je ni di je to Medumurje,jer mu je to
Medumurje zazvonilo tvrdo, grezo, sirotinjski. A onda je to Medumurje vratilo
pineze jerda njima to nije potrebno, ali on svoje dvi krune više nije vidija.
Pomoćniku, koji se vas užga, palo jena pamet da u žepu još jema članak A TEBI
MARVO KRČME I TAMNICE, koji je izriza iz "Glasa maloga puka". Ostavi
nožice i iz žepa izvadi članak, itako je pročita naslov da se Meštar stresa.
"Prije ćemo imati raskošne muzeje nego ljudske stanove", čita je pomoćnik.
"Za ledene kamene starine", čita je sad polako i značajno, naglašavajući svaki
slog, "vlada je odredila 290 hiljada kruna. Gdje su radnički stanovi, gdje bolnice,
gdje higijena..."
— Ne pizdi, neću politiku u butigu! prisiče gaMeštar.
— Jemate prav, Meštre složi se s njin šjor Jakov.Brico se digne i svuče
brzo mantel, obuče jaketu
i izvadi kjuče od butige iz žepa.
— Evo ti kjuči na kredencu reče pomoćniku. Ti zatvori, ujutro otvori, a
ja gren vidit ča činidugnjila gospoda na Pjacu.
Ode bez pozdrava.
Picaferaj je već upalija sve ferale. Jozo je doša karijolon i pokupija razbijenu
caklariju sa pločnika. Njegova svitlost sa skalan na kosti, i njegova visost upirući
u karijolu, prolazidu Rivon i lipo, šesno razgovaraju. Picaferaj, inspiriran
barufon, u punoj je formi.
— Govorin ti ja, nima jebenijega grada. U njemunajžešći Rvati ne
znadu rvaski. Najžešći Talijancine znaju talijanski. Najžešći bezvirci šaju dicu u
jezuitske koleđe. Najžešći šoćališti školuju sinove ucarske oficiršule, po crikvan
se beštima, po konoban Boga moli.
I ne zna se više ko pije, ko plaća.Od Splita luđega grada na svitu nima.
Trevidu i dotura Vicu, koji više iz znatiželje nego iz potribe razgleda razboj
ište prid Miotovon butigon. Uljudno ji pozdravja.
— I ovom prilikom, vaša svitlosti, sluga pokoran,vaša visosti.
Picaferaj na pozdrav skida skale.
— A ja vas baš falin: okad ste vi došli za načelnika, čili je grad procvita.
— Oćete vi, vaša svitlosti klanja mu se načelnik i uliza u Miotovu
butigu. Mioto je već pronašanike daske i grede koje imbrokaje na izlog.
Staritrgovac, ka pas jidan, u jednu ruku drži dasku, udrugu mlat i kune se kako
više nikad neće stavitcaklo. Čin ga stavi, demoštranti ga razbiju. Činiduli
demoštracije komunisti, razbiju Miotovu butigu.Izajdu li na ulice Rvati, udri po
Miotu. Autonomaši, nacionalisti, svi su se namečili na njegov izlog. En ti boga,
šempre paga Mioto. Doli sve stranke,živili naši dušmani viče Mioto, a i ne zna
ča govori. Načelnik jedva drži ozbiljnu masku na licu.
— Šta ste ovo, zaboga, napravili? Kapunjere usrid grada! Brzo da ste to
skinuli i postavili caklo!
— Ali mene je štufalo, šjor doture, ne mogu višetrpit širi nemoćno ruke
stari trgovac.
— A šta prodajete caklariju? Ako vas je štufalo,prominite butigu,
prodajite gvožđe, pa van nećerazbijat, a te grede skinite.
— Bar za koje vrime, dokle se demoštranti ne odviknu pomirljivo se
gre Mioto izvuć. Dotur Viče ga prijatejski uvati ispod ruke.
— U svakome gradu demoštranti moraju imati jedan lipi objekat na
kojemu će se iživljavat. U Splitje to vaš izlog. I zatvorite li vi vaš izlog, moredu
meni doć razbijat općinu. Dakle smo se sporazumili,živi mi bili!
16. INŽENJER OD BALUNA
Posli treninga Duje i Pegula sili su na štekat na Pjacu. Inženjer je zanosno
iznosija svoje fuzbalske planove, a Pegula ga je jedva razumija. Mislija je
na Viole tu. Bi li jon se iša javit? Kako će ga dočekat? More bit da gaje i
zaboravila? Prene ga tanki lavež pasića. Mirni mu je skočila na kolino. Ćutija je
njezin parfem. Okrenija se i vidija kako mu prilazi dugin elegantnin korakon.
Pod širokin fiorentinskin šeširon, ugleda je nasmijane usne.
— O mon seri, mon seri, kako ti se Mirni razveselila! Pegula se brzo
diga. Kako te je osjetila! Nišanje mogla zadržat. Povukla me je, iz ruke mi
utekla.Pogledaj kako ti se veseli, a bila je tre, tre trist.
Uzima mu kujicu iz ruke i brzometno nastavja:
— Mislila san da je bolesna, da osjeća nostalgijuza Parizon.
— Nostalgiju za Parizon, koji pametni pasić nakloni se Duje i donese
jon još jednu stolicu.
— Oo, mesje enženjer, mogu li čestitat?
— Vi sve znate, madam jubi jon Duje ruku.
— Mali je naš grad, sve se brzo čuje. Čestitan,mesje enženjer, drago mije.
— Mersi, madam, još ćemo se vidit diže se Duje, koji ositi da bi najboje
bilo prijateja ostavit nasamo.
— Za diplomu tribalo bi otvorit bar bocu šampanjca! zadrži ga Violeta.
— Ne jednu nego čilu duzinu, čilu duzinu, madam!
— Neće van on doć, on samo na balun misli reče jon Pegula kad su ostali
sami.
Violeta slegne ramenima.
— Čekala san te, zašto nisi doša?
— Boja san se da me nećete pripoznat, da ste mezaboravili.
Pogladi kujicu u njezinu krilu. Kako se prignija, Mirni ga lizne po obrazu.
— Nemoj mi govorit vi, nišan ja stara gospoja spletu jin se ruke nad
Mirni, koja skoči i uputi seravno prema kući, a oni dvoje za njon.
Na Pjacu se nastavja uobičajena šetnja uz žamor, smij i škripjanje novi
postoli. Orkestar diskretno svira, svi stoli puni. Za jednin blizu ulaza sidu Dujin
otac i mater, blagdanski odiveni. Stari visoko digne ruku i prston daje znak
konobaru.
— Izvolte, gospodine! doleti kamarjer.
— Je li dolazija moj sin, inženjer Duje?
— Gospodine, trenutak, da se prisjetin: inženjerDuje razmišja konobar
da to nije onaj krupnimladi gospodin šta ga zovu inženjer od baluna?
— Je, je, to je on naivno izleti materi. Fabjan jestrogo odmiri.
— On je pravi inženjer, arhitekt...
— Oprostite, ali svi ga tako zovu opravdava sekonobar. On obično
svrati oko ove ure, a čini mise da je i malo prije bija.
 Duje je na dno Pjace, razgovara sa Meštron, objašnjava mu kako je teže
stvorit igrača nego profešura, nego likara, nego barbira. Pravi barbir vaja da
jema finu ruku, a fuzbališta nogu ka ruku, toliko triba da izvižba da mu noga
dojde ka ruka. Meštar je spuga svaku njegovu besidu. Priko stoli Duje ugleda
najpri kurtin, pa sidu očevu glavu.
— Skužaj, eno moji! ostavija je brzo Meštra.Veselo jin je priša.
— Dobra večer, ča oče reć da ste vi ovod?
— Oli bi nan ti zabranija? dočeka ga otac na nož.
— Nišan ja to reka! odgovori odlučno ali tiho,da ne svrati pozornost
okolni stoli.
— Ali to si mislija! plane stari. Je li: da ne čujemo kako te čili grad zove
inženjeron od baluna?
Oli nisi moga postat gradski redikul bez da ja arčin za te pineze u Prag?
— Nemoj, molin te, nemoj Fabjane, svit je okolo osvrće se Luče
livodesno i sklapa ruke.
— Ča nemoj! obrecne se on sad na nju. Mislijasan da ću jemat sina
inženjera koji će gradit palače, crikve, štacije, bolnice, sina kojin ću se dičit, ane
na sramotu...
— Ne mislin van, ćale, protuslovit, ali...
— Još i to! zaškripje Fabjan.Duje se sagne nad stol:
— Slušajte me, ćale, uspije li mi ovaj projekat obalunu, bit će to važnije
za grad nego da san izgradija Dioklecijanov palac.
— Ozbiljno to govoriš? zagleda se u nj otac.
— Najozbiljnije! ne obara Duje oči.
— Onda, sinko rnoj rezignirano širi Fabjan ruke nisi ti kriv, nisi ti kriv,
triba te vodit u likara ibidnoga te ličit!
17. POMPE FUNEBRA

Dani su odmicali, a fuzbališti su zagospodarili Krajevon njivon. Da jin balun

ne biži,
Duje ga je veza špagon i obisija o granu murve. I sad su ga lipo, šesno mogli
tuć glavon i nogon. To je bila prava skula u kojon se učila abeceda fuzbala. I brzo
se napridovalo. Kad bi se igralo na dvi branke, znalo se di ko stoji, balun se
dodava, činile se kombinacije, štopavalo, pucalo, davalo gole.
Građani su se podilili, jedni su bili za drugi kontra baluna. Počele su polemike
po novinan. "Naše jedinstvo", nesklono fuzbalu, priporučadaje boje "nabavit
nekoliko lagja i uzgajati mladost na moru, jer nam je ovaj šport najbliži i
najprirodniji, a uistinu je najzdraviji". A "Sloboda", pod naslovon FOOTBALL I
ŠKOLSKA VLAST, brani balun. "Od nekoliko vremena počeo se gajiti u Splitu
nogometni šport pobuđujući prilično zanimanje među mladim ljudima. Ovaj šport
goji i C.K. Velika realka u Splitu.
Ima ljudi koji prijavljuju ravnateljstvu đaka koji igra, a i neka gospoda
profesori zabranjuju djeci igrati, a sami kibiciraju streljaške vježbe talijanskog
Bersaglie. Football ne samo da se ne smije zabraniti, nego bi ga trebalo njegovati
jer je kudikamo bolji i korisniji od pucanja."
Bilo je i pametni, mladi profešuri koji su došli na plac i pomagali Duji, ka na
primjer mladi profešur Bepo, koji je zna više strani jezika nego don Frane Bulić.
A i doturu Vici balun nije bija mrzak i mislija je kako bi ga se moglo vezat uz
početke turistike.
Kum Toma, kurijož da vidi ti novi zjog u koji je infiša momak njegove
Marjete, jednoga pozapodneva, kad se vraća iz poja, projde mimo Krajevu njivu.
Zasta je jušto pet minuti iza donje branke i balun je doletija i opalija ga u prsi tako
žestoko da gaje obalija sa tovara. Ka da gaje grom ošinija. Nogu je žginca, u prsi
mu je danima rebumbavalo. Nediju dan u poje nije odija i impake je od mrvjene
mrte činija, a najteže mu je od svega bilo ča su mu otad stavili nadimak Toma
Blesura. Naravski daje tako prizlovojan Ferati zapritija da mu se više ne vrti oko
kuće dokle se god baluna ne ostavi.
Baba Marta, koja je ostala sama ka zanji marjanski pustinjak, naumila je vratit
svoju dicu. Dišperana, sa puškon na rame, sašla je u grad tražit dotura Vicu.
Bilo je to baš onega jesenskoga poslipodneva kad je priko Rive prolazija
najveći sprovod kojega je Split dotad vidija. Umra je dobar čovik, stari splitski
načelnik šjor Vinko Milić, i čili Split, svi partiti i staleži, našli su se za kasilon.
Taki je to bija čovik da je i "Glas maloga puka" napisa da "socijalisti pred
njegovom rakom skidaju kapu, premda je bio neukih primitivnih svatanja
ekonomskoga života i mislio je da se sa milostinjom mogu rješavati socijalni
problemi društva". Smeta je malo šoćalištima i skupi raskošni sprovod, koji je
priredilo Gašpićevo "Poduzeće sjajnih pogreba". ("Obavljamo sve vrsti sprovoda,
od veličanstvenih do najprostijih, uz vrlo snižene cijene, za siromahe čak i na rate.
Držimo također odijela za mrtvu djecu, vijence za svete krizme i vjenčanja.
Obratiti se na telefon broj 168".)
Baba Marta je zinila kad je vidila pompu funebru u čilome svome sjaju. Bili,
okićeni konji, luštrana karoca sa teškin zlatnin ornamentima, probrani picigamorti,
teški kasil koji
neće sagnjit do sudnjega dana. Bez biskupa i kanunika zbrojila je 36 popi, a
naponase švore i popići i pusta dica od rikoveri. I muzika je čilo vrime zaudarala
marču funebru. Babaje skinila pušku i zlamenovala se kad je karoca sa kasilon
mimo nju prošla.
Poza popi i rodbine išli su u filan svi viđeni građani, pompjeri i pusta
društva, skule, bratovštine, zanačije, težaci, konobari, i na kraju sprovoda svi
gradski siromaji koji su falili blagu ruku pokojnoga, duša mu se raja nauživala! I
ča je najvažnije, sprovod je proteka mirno, nikor ništa nije zavika, sve je prošlo
bez najmanjega incidenta, osin ako se ne računa da su se na Rivu konji koji su
vukli karocu izasrali. Jozo i njegovi škovacini bržeboje su pokupili, ali se isto
sutradan napalo Gašpića da bi moga dresirat konje od pompe funebre da ne litaju
bar u ovakin prigodan.
Kad se sprovod raziša, pričekala je baba Marta još po ure i onda je ka furija
upala u kafanu "Troccoli". Našla je ka naručene oba za stolon. I dotura Vicu i
inženjera Duju.
— Koja čast, baba Marta, okad vas nišan vidija! ustaje dotur Viče.
Tebe, doture, tražin, ali dobro je daje s tobon i ovi izrod, muzuvir, ovi moj
dušmanin! zalampala je rukan iznad Dujine glave.
— Ooo, a ča je sad, ča san van ja to skrivija? sakrije se Duje iza
načelnika.
— Upropastija si me, ruvina, ožalostija! spustise baba za stol, s puškon
među nogan.
— Ja vas? čudi se Duje.
— E, ti razbojnice! Ka pasa ću te ustrilit potegne ona pušku i zapne o
stol. Svu si mi dicu oteja, začara si ji sa svojin balunima, ka suva granasan
ostala. Glas jonje drća ijedna suzajon je nabrk pala.
Dvi krigle bire je popila, ali smirit se nije mogla. Duje se oko nje počeja
kokolavat, u obraz je pojubija, a ona je jopet planula i za vrat ga uvatila.
— Ugušit ću te, kurbo od čovika!
Dala mu je ultimatum do prikosutra. Ne dojdu li jon dica, eto nje sa puškon
na Krajevu njivu.
Već sutradan pojavjuju se dica sa dva stara baluna, a zjog od balot pritvorija
se u igralište. Baba se priporodila, jarac jon živnija, a kad mu je balun doletija,
na roge gaje dočeka. Ukorila gaje:
— Oli ćeš i ti postat fuzbališta?
Smanjile su se praćke i laštiki, stine su riđe letile, odanule su maske i repci
po murvan. I kad je te zime snig napada, na Krajevu njivu, okruženu soldatskin
drvima, balun se nastavja kolpižavat.
A u primaliće godine gospodnje 1911. osvanule su na Krajevu njivu prave
branke, sašile se prave monture, napravile prave kopačke. U izlog brijačnice na
Voćnome trgu, Meštar je zalipija vist izrizanu iz "Slobode".

18. VELIKA PRESTAVA

"Hrvatski nogometni klub Hajduk priređuje u nedjelju, dne 16. t. mj. pos. p.
nogometnu utakmicu između prve i druge klubske momčadi.
Upozoravamo daje naš Hajduk prvo nogometno društvo Dalmacije te nam
i patriotska dužnost nalaže da podupiremo ovaj klub kojemu je zadaća da
popularizira zdravi šport nogometa među našom mladošću."
Utakmica je trajala blizu tri ure, a da nije pa mrak, još bi se i danas igrala.
Meštar je u brijačnicu čita prvi športski izvještaj splitske štampe, dok je
pomoćnik stivava šumprešane šugamane.
"Ova prva utakmica Hajduka pokazala je veliki napredak igrača a pobudila
interes građanstva. Opaziti nam je samo da utakmica, ako i izričito nije inače
ugovoreno, traje obično samo devedeset časaka, dok je ova trajala dva sata i
četrdeset časaka, uslijed čega se pri koncu drugog međuvremena opažala
umornost igrača što nije na gledaoce dobro djelovalo."
— Koji je ovo cukun napisa? jidija se Meštar. Di more utakmica
trajat samo devedeset minuti?Ko će se poć svučivat i obučivat za igrat samo
urui pol?!
Tega primalića na Veliki petak Lučani su izvojevali veliku pobjedu nad
Varošanima. Njijovi kantaduri u procesjunu sa puno su voje otpivali "Puče moj"
i po varoškin konoban letile su beštimje ka nikad. Na dva mista došlo je do
baruf. Toma Blesura je te večeri jedva jedvice pustija Marjetu da gre u
kinematograf gledat "Muku Isusovu". I to u pratnji brata Rica. I još jin je da
deset banic za kupit biljete.
Sa tin šoldima Rico je napunija žepe škartocima cukra deorza, a biljete je
učinija Ferata, koji je već čeka isprid kinematografa THE GREAT
INTERNATIONAL ELEKTROBIOSKOP. Pusti svit je navalija na vrata isprid
koji se jedan mali, obučen u livreju, dera svon snagon:
— Muke našega Gospodina Isukrsta! Muke našega Gospodina
Isusa Krista! Navali, narode! Samopet banic! Navali, narode!!!
I narod je navalija. Turali su se laktima, gazili po prstima, karali se,
potizali da uvatidu mista ča bliže lancunu na kojemu ćedu se prikazivat slike.
Ferata je prokrčija put, a Marjeta i Rico za njin.
Isprid lancuna jedan momak svira violinu, ali ga se od silne buke ništa nije
čulo. Škripjale su katrige, vikalo se, zviždalo, trepjalo nogan. Oni koji su tek
dolazili gazili su one koji su sidili. Orile su se kletve, letile pesti i dikoja kapa. A
kad se svit namistija, udunule se sviće i kroz bužu na zidu prosuja se ka iz
reflektora snop svitlosti i ukazala slika na lancunu, sve je zamuklo. Moglo se čut
maloga Rica kako grize i mlije bomboncine.
Ferata je Marjetu uvatija za ruku. Naslonila mu je glavu na rame.
— Je li se stari smirija? šapja jon je na uvo.
— Nije i neće dok se ne ostaviš baluna. Neće te ukuću. Ubija bi me da
zna da san s tobon ispovidala mu se ona.
— Triba i mene razumit, Marjeta. Nije tako lakoostavit balun, prijateje,
klub, sve... A ja san i glavni igrač. Sad su nas i autonomaši izazvali, igrat ćemo
kontra "Kalča", i kad bi ji sad ostavija na cidilo,to bi bilo isto ko da san ji izda.
Na platnu Isus je posrća pod teškin križon.
— Viruj mi, Marjeta, moj je križ teži od Isukrstova uzdanija je momak.
Rico je šuška škartocima i mlija bomboncine. Jedna nervožasta gospoja ga
odizad badne:
— Ajme, mali, koja si ti mlinica! Kad ćeš više fermat?
— Čin izin, gospojo napuni Rico justa novonmunicijon.
Isusa dragoga mučidu, rastižu, a ganuti gledaoci komentiraju:
— Koliko se bidan napatija!
— Neka dojdu oni nevirnici koji govoru da nije istina!
— Ajme, ča ga rastižu, muko moja!
— Vidi onega razbojnika ča ga je kopjen probija!
 — Ruka mu usala!
— Zašto svit ne skoči? Zašto ga ne brani?
— Kurbanjski narod, svi su ga izdali!
— Isprobivat ću prvoga čifuta kojega trevin!
— Ali to je bilo pri dvi ijade godin!
— Jebe me se, ja san sad tek vidija!
Ferata i Marjeta stisli su se, prijubili obraze. Ništa nisu vidili.

19. FOOTBALL ARENA

U prvoj službenoj utakmici "Hajduk" je samlija tolomaše, raspa "Kalča" i

dica su letila po gradu i pivala:
Hip, hip, hura,
Svršila je skula,
Devet prema nula!
SPLIT OGROMNA FOOTBALL ARENA pisala je "Sloboda". "Na svakoj
poljani, na svakoj ulici i u svako doba dječaci i dječurlija igraju football. Mirni
prolaznici dobivaju u glavu svakovrsne lopte: od kože, od krpe, od mjehura, od
gume, od papira, uopće, od svega što se može u kakvu loptu prevoriti. I kao da
to nije dosta, naši putevi, naše ceste, po varošima i blizu grada, nalaze se uslijed
ove manije footballa u oblacima prašine koju prolaznici moraju udisati.
Mi smo zagovornici športa, ali šport mora da se razvija na određenom
mjestu, a nikako ne na štetu prometa u gradu. Trebalo bi stoga ove ljubitelje
footballa obuzdati i zabraniti im da javne prolaze pretvore u športske arene.
Toga nema nigdje u svijetu nego samo u Splitu."
Ča oćete više kad su na rivu i diližanse, i omnibusi, i đardinjere, pa i
tonobili, morali čekat da bakin padne u more da moredu proć. Policjoti su
bili bespomoćni.
Evo, i sad na Pjacu, na vrju skal koje mu drži unuk, picaferaj paleći feral
gleda kako dica trču za mijuron. Straj gaje da ga ne bacidu i ronja:
Nesriknjegali grada! Jo, anarkije, muko Isukrstova! Luđega grada na svitu
nima! Nije ni čudo kad imamo gradonačelnika ludonju koji, misto da upravja
gradon, pismice piva... Nije ni vidija načelnika, koji je već doša do svoga stola i
pridržaje mu skale, dok mu se unuk izgubija u jarpi mularije koja je trkala za
mijuron od prajca...
— ...Pa koje lipe pismice! regulira picaferaj jačinu na feralu
Splićanistika, bombazistika, ovan,bovan... ola poezije di sete kolpi! Sa skal
ogledase na načelnikov stol. Još ga nima, di ga je vragodnij a?!
Viče pridržava skale i pozdravja ga naklonon.
— Ovod san, vaša svitlosti!
Picaferaj zaprepašćeno gleda šoto sebe i vas se zbuni i spetlja.
— A aaa, ovi... ja vas baš falin, baš govorin san sobon da Split još
nije jema takega gradonačelnika,pismenoga, pametnoga...
 — Sve san čuja, sve, vaša svitlosti cvita je nadnu skal dotur Viče.
— Ajme, doture, di mi vi grete skale držat? Nemojte, za Gospu, to je
meni ispo časti... tija san reć...
— spetlja se dobri picaferaj.
— Bravo, bravo, vaša svitlosti traje Viče ruke od prvoga od godine
gledat ćemo van dignut plaću;vi ste najboji, najpametniji službenik gradske
uprave.
— Nemojte mene, šjor doture, zajebavat, nišanja od vaši...
— Budite pametni, vaša svitlosti! nije mu da Viče završit misal. I kad
budete jemali vrimena, javite mi se u kancelariju.
— Pa da nije skroz lud? ispratija gaje picaferaj.
— Ča ga više napadaš, to si mu draži! S kojin ludinsviton ja moran jemat
posla!
"A ja san ka i on!" sine mu misal. "Ča kod više napadan ovi moj nesriknji
grad, sve mije draži."

20. POPIS PUČANSTVA

U sičnju misecu 1912. impjegati iz anagrafa odili su po gradu od kuće do

kuće i vršili popis pučanstva. Učinila je prava zima, padala je i kišica sa
susnižicon, a na Voćnome trgu, iza svoga banka, šoto lumbrelina, šjora Mare
Mulića, pod oklopon debele robe, vazela je pozu monumenta. Prikrižila je ruke
na prsi, ispod pleta zabacila glavu i strogo gledala činovnika koji iz boršete
vadi kartu.
— Čaj a to j eman govorit? rekla j e oštro.
— Samo ono ča vas ja buden pita! turnija je kofu sa narančan da na
banku učine mista za svojuboršu.
— A ča vi mene j emate izuminavat? zapitala j eMare.
— Ne samo vas, nego svakoga bez razlike.
— A ako ja neću?
— Morate! To je carska zapovist!
— Ma bogati! I van je car reka: najdite u Splitšjoru Maru i popišite je!
— Vaše ime i prezime? izvadija je tintani lapis ipunija u prste.
— Mare V. pokorila se ona.
— Jemate li nadimak?
— Jema ti ga mater! planula j e.
— Odgovarajte pristojno na moje upitnike, oli ćuprizvat policiju! Jeste
li me razumili? Ja ovod vršindržavni posal. Dunkve, recite kad ste rođeni?
— Pri četrdeset ijedne godine.
— Koje godine?
— Kontajte sami!Vidija je da laže.
— Morate govorit istinu, jer ćete snosit zakonskeposljedice. Dakle koliko
godin?
 — Rekla san 41 uporno će ona.
— Donit ćete mi kršćenicu!
— Izgubila san je.
Zakašje se prodavačica za susidnin bankon. Činovnik, jidan šta ga Mare nije
tila primit u kuću nego ga čini zepst, misto da gaje ponudila bićerinon,
osvetnički je insistira na godine.
— Poć ću u župski ured i, ne budu li godine tačne, vidit ćete.
— Kurat je falija i u kršćenicu
zapisa skupa mojegodine i mlaje misestre.
— Onda, koliko to jemate godin? Sedandeset?!
— Pedeset i pet tila mu je u oči skočit.
— Bračno stanje?
— Neudata!
— Jemate li diče, i koliko?
— Prajče, tovaru, mater svoju pitaj ko te taku nakazu učinija! zapinila
je poštena stara divojka.
Papagalo je čuja njezinu galamu i skočija je na ponistru vidit ča se događa.
— Mare, Mare, ke ora že? pita on svoju gospodaricu.
— Evo, moj Kokolo, ča je došlo u
Split, da se vriđapošteni svit odgovorila mu je jecavo i očiju
punisuz. I činovnik je uvidija da je bija neoprezan, pase ispravja.
— Skužajte, ali ja pitan ča u upitniku stoji.
— Ko van ga je da i sastavija, ime mu se i simezatrlo!
— Oklen ste vi?
— Mi šon de Pariđi vazela je Mare jopet pozu.
— Lipo vas molin da ozbiljno odgovarate, budemo li se šalili, nikad
nećemo svršit razložno i pomirljivo govori jon činovnik. Dakle, oklen ste?
— Iz Splita, bome!
— Kojin jezikon govorite?
Ovo je za Maru već bilo priko svake mire.
— Tudeški, bome, kojin ću jezikon govorit?!
— Kako tudeški, kako tudeški? počeja je sadon vikat.
— A kojin jezikon, molin vas lipo, vi govorite?
— Oli me ne čujete, ja govorin rvaski.
— A oli ne čuj ete da j a govorin tudeški! udrilaj e Mare šakon o banak.
— Zašto van kuća služi?
— Kako zašto služi? Za činit po njoj tumbule,kad san od morbina počela
se i ona smijat.
— Živite sama?
— Ne, s menon je moj mali Kokolo.
— Posvojili ste ga?
— On mi je ka i dite.
— Koliko mu je godin?
 — Bit će blizu sedandeset.
— Sete, sete kriča je Kokolo i tuka krilima oškure.
— Nije sete, nego šetanta, ostarija si, moj Kokolo, ka i ja.
Činovnik digne glavu, pogleda Kokola i prikriži ono ča je napisa.
— Molin vas, šjora Mare, jemamo posebnu rubriku o beštijan; osin
Kokola, držite li još koju životinju?
— Jeman na teraci, u kapunjeri, dvi kokose ijednu na putu.
— Kako na putu?
— Jedna je noseća, uskokodakala se i more bitdaje već i snilajaje. Da
ste čovik, mogla san vanga i pofrigat.
— Drugi beštij nimate?
— Jeman jednoga konja za trkat alku, držin jednoga lava, dva slona, dvi
šimje koje ti paridu braća popizdila je Mare.
Činovnik je skupija karte i uteka. Još dvi ovakve stranke i svršit će u ludnicu.
Kad se tako sve Splićane zbrojilo, izašlo je da nas jema jušto 20 ijada i 300,
a furešti koji su se zatekli u gradu, među njima i čuveni novinar Scotus Viator,
nikako nisu to mogli povirovat. On je govorija daje to nemoguće, daje to
falsifikat, jer koliko on svita vidi po kafanan i ulican, i koju galamu dižemo,
mora nas bit najmanje sto ijad.
Zadar je jema 13.878, Šibenik niti 13.000 svita, ali je zato Pola naresla na
59.000 stanovnika, ali je od toga bilo 14.000 soldati, 7.000 radnika u arsenalu i
sva sila dovedenog činovnštva, a pravi mišćani bilo je manje nego u Split. Da
ojača talijanski elemenat, vlada ji je vodila iz čile Italije i mogla je tako, daje tila,
stvorit u Poli, Trstu i Riki i kinesku i tursku većinu. Rika je imala 40 ijad
stanovnika, a u Trstu se zbrojilo 60 ijad Slovenac i 14 ijad Dalmatinac.
Kad san već spomenija Scotusa Viatora, odnosno Seatona Watsona, kako
mu je bilo pravo ime, samo da se vidi koliko je u nas u Split bilo rafinmana, iznit
ću i meni banketa koji je priređen prilikon njegovog odlaska iz Splita.
U "Belvija", di je postavjen ventilator "najmodernijeg sustava", konobari su
poslužili gospodi:
1) HORS DOUVRES
2) CONSOMME ROYAL (to van j e konšumanikraj zaj ebava j e za
stolon Viče)
3) BRANZIN A LA HOLLANDAISE
4) FILET DE BOFF AUSTRU FILES A LA JARDINIERE
5) PONCHE A LA ROMAINE
6) DINDONI ROTI
7) COMPOTE SALADE

I vi mislite daje sad gotovo, ma ke, tek sad dolazi glavno:

8) CHARLOTT RUISSE (Šarlota rušaje prevejaje to Viče)

 Onda je doša fruits, pa dessert i u zanju mecca, a to jema bit naziv kad
šampanja teče ka voda.
I kad su posli tega banketa gosta ispratili na vapor za Trst, normalno je da su
niki uzvanici vidili prvi reoplan koji je letija iznad Splita. Kleli su se da se lipo
moglo opazit pilota. Međutin, sutradan se ustanovilo da to nije bija reoplan, nego
balun od karte koji je napravijanesriknji, zaboravjeni Merighi, koji se po svin
evropskin metropolan diza u balunu u ariju dok se nije skrha, i eno ga sad
zaboravjenoga, betežnoga, ka vratara Tvornice cimenta u Solinu.
Tek do koji misec sa Krajeve njive poletit će prvi reoplan i zavrtit se nad
splitskin kupan, ali mi već jemamo tonobile, gramofone na pirju, a na svu prisu
stavjadu se i pali za brzojave koji ćedu nas spojit sa svin sviton.
Dvadeseto stoljeće je bez kucanja, naglo, provalilo u retardirani Split, koji je
kasnija za njin jedno pedesetak godin, dok je sirotinjski Veli varoš još bija u
srednjemu viku. Tri najžešća problema Splita su voda, letrika i Veli varoš.
Najzaostaliji dil Balkana, kako su ga nazvale lokalne novine. Njegova
prenapučenost rađa jezive moralne posljedice i jedino je rješenje, pridlagale su
novine, da se svit iseli u poje. Jema u njegovin kaletan potleušic di u jednoj sobi
žive po deset, petnajst ukućani dida i baba, muž i žena, sin i ceri, zeti i neviste i
njijova dica; i tot se kuva, pere, sere, rađa, krv bacije, jer sučija hara, dica ka
mušice umiru, anđelčići za koje ni robice nima, ni uja za lumine na mizu.
0 tome bi najboje moga župnik Svetoga Križa progovorit, a mogli bidu dosta
tega reć i policjotikoji su niki dan na dilu uvatili dvi maloljetnice i sedan satiri,
sve roba između 60
1 70 godin. Čekalisu ji da se obuću, a onda ji priveli. Satire je
omarpustilo, divojčice zadržalo ka bludnice. Pri tri miseca u roku od tri dana
jedan za drugin od sučije sujin partili otac i stariji brat.

21. MAŠKARE I BALI

Većina Splićani ne voli ovake stvari znat, jer zašto, govoridu, javno iznosit
našu mizeriju, glad i sramotu? Pametni kroničar neće jin kvarit raspoloženje,
pogotovo ča smo usrid krnjevala. Maškare i bali na sve strane. Moremo di
oćemo, pod morete i u toalete. Letidu konfeti i korijandoli. Vrtidu se valceri,
pleše šotić i polka. Vatrogasci držidu ples u kazalište, šoćališti u dvorani na
Prokurative. Narodni ples je već malo greziji, sokolski finiji, "Zvonimirov" je
nidir između ova dva.
Karnjeval nan je malo otmjeniji nego raniji godin, jer svaki muški koji misli
poć u maškare mora izvadit dozvolu na policiju i položit jamstvo. Ženske ne
moraju i zato na
Pjacu i Rivu luduje samo četiripet ijad maškar.
Madam Violeta ne bi ove krnjevalske večeri ni za živu glavu povirila iz
kuće, i plesnu skulu drži zatvorenu da jon ne upadnu maškare. Lani je na svoje
oči vidila maškare koje nosidu čibune, a unutra, misto tic, velike pantagane.
Vrisnula je madam, pokrila oči i nasrid Pjace pala u afan. Odnili su je u kafanu i
razabirali. Kad promisli na krnjeval, omar se trese i ježuri je vataju. A grijotaje
da doma stoji, komodno bi mogla izać, jer ove godine nima pantagani u krletkan,
nima vrčin, nima napuvani krvavi mijuri, bronzini sa smrdjivin kokošan krepalin
od pipite. Većina muški, osobito oni koji gredu na bale, obučena je u svilena
domina, sa zvoncima na kapuljači, a jema dosta i husari, ćoravi gusari, pjerotili,
popi sa molitvenicima, bajaderi i Turkinj sa feredžan i u široke svilene dimije.
"Turci" i "Turkinje", kad jemadu fes i dimije, ne govoru nego divane i pušidu
čibuke.
Ništa se drugo madam Violeti ne bi moglo dogodit, jedino da je ko uščine za
guzicu oli da jon struka malo čiče, za vidit jema li mlika. A od toga se nije ni
jedna ženska u Split pripala, dapače, najdraže jin se tiskat u kalete između Rive i
Pjace, iz koji se nikako ne more izać bez modrice. A to je sitnica i brzo projde. A
kad svrši krnjeval, ostaju modrice ka ratnicima rane. I prijatejice se u povjerenju
onda tužidu, a zapravo falidu, koju je više ispipalo. Ali ča se more kad se Violeti
straj uvuka u kosti! A nije jon se dalo ni izlazit, jer je zavolila onega ludonju
studenta, nespretnjakovića Pegulu, koji sad buba u Pragu, ali ništa mu u glavu ne
ostaje jer samo misli kako bi bilo lipo večeras se nać u Split i s Violeton se
utisnut u krnjevalsku gužvu. Na predavanja je
malo iša i ritko je viđa Tonča, koji se da te zime u jubav s Marženkon,
prodavačicon športske opreme kod koje su kupili prvi balun. Nju je uvatija
Duje, a kad je svršija u prežun, ostavija je u dotu Tonču.
Jema bit da je Kate ništo o ton naslutila oli čula, i sva se nakostrušila.
Odlučila mu se osvetit i maškarala se u muškića. I kad se ti muškić veliki modri
očiju, sa šalpon oko dugoga biloga vrata, pojavija u kafanu, rastvorija jaketu,
utira ruke u žepe tisni gać, nije bilo muške ruke koja ga nije zaželila pomilovat.
Prišla je za Dujin stol:
— Inženjeru, oćete li me primit u "Ajduka"? rekla mu je izminjenin
glason.
Ispod svilene morete vidija je dva modra oka i red bili zubići.
— Oću potega je za ruku ako ćeš bit vratar, aja ću ti pucat.
— E, da se niste ispucali u Prag! prošapjala muje na uvo.
Zaplesali su. Naslonila mu je glavu na prsi, smijala se, koson ga škakjala i,
svaki put kad mu je tila šta reć, dizala se na prste i usne mu je na uvo prislanjala.
Stisnija je i ćutija kako su jon prsi tvrde, kako brzo diše i kako jon je koža meka,
liša ka u diteta, friška i okupana. Botunižavala ga je, izazivala, pitala zašto je
infiša samo u balun i igrače, oli on mrzi žene?
Već se se bija užga, udrila mu je krv gori i doli, zaškarpunila mu se glava,
doli nabreklo, nije bija svetac, samo je malo komodan i te stvari je rišava brzo,
efikasno, sa pivačican, najčešće u dogovoru sa konobarima, po otelskin soban.
— Jemaš prav, mala! Ne volin žene, nego samoovake male muškiće ka ča
si ti!
I da jon dokaže, natega je da ga ositi. Nije je pušća ni kad mu je nokte zarila i
po čiloj ga ruci ka divja maska granfala. I tek kad je muzika prestala svirat, polako
je otra ruku milujuć jon prsi. Krvavi tragovi ostali su jon na svilenoj košuji. Ništa
jon nije reka, samo se malo nasmija. Ona je utekla. Bižala je priko Rive pa priko
Pjace, pa tek kad je pala doma na posteju, udrila je u plač. Od tega dana inženjera
je strašno zamrzila. Godine će prolazit, a ona će se, svaki put kad ga vidi, sitit te
krnjevalske večeri i svaki put će iznova zadrćat i uzbudit se.
Zanjega krnjevalskoga dana, kad je čili grad sa dilon okolice izaša na ulice,
na Pjaci i kaletan oko nje bila je takva tiska i gužva da je parilo da će svaki čas
sve eksplodirat. Sve ča je moglo na noge stat skakalo je, trkalo, vuklo se, libilo,
plazilo, deralo, plakalo, cenilo, smijalo se, ludovalo, bižalo i vraćalo se u gomilu.
Zaboravili su se partiti i ideje, virnosti i zakletve; ozbiljni judi postali su berekini,
a najfinije gospoje se pomamile. Rvati, tolomaši, šoćališti, nacionalisti, klerikali,
liberali, posjednici i težaci, sluge i gospodari, obrtnici i garzuni, profešuri i
učenici, svi su tu večer zaboravili ča su i za koga su, svi su se prometnuli u
maškare. Bila je to jedna luckasta, pomamna, razbludna gomila, kolektivno
infetana bacilon krnjevalske razuzdanosti i ludosti. Samo je dikoji opsjednuti
mučenik svoje ideje moga te noći kovat mračne planove kako će dešvat svoga
najjućega dušmanina. Ča oćete više kad su te večeri za krnjevalsku povorku i
težaci davali konje, kare i tovare, a strogi kum Toma pustija je svoju jedinicu
Marjetu, dakako sa braton Ricon ka čuvaron, i da jin je izlaz sve do deset uri
uvečer.
Ferata je malome u Nutricija kupija šest past i Rico je sidija na dno marjanski
skalini, ija pašte i čeka ji dok se oni malo prošetaju. Šetali su sve do devet i pol i
našli ga bidnoga, skupjenoga, kako spava na skaline.
Stara gospoda i novi trgovci javno su na Pjacu prikazivali svoje blagostanje i
darežljivost, prosipajuć po maškaretan korijandole, serpentine i konfete. Čak i oni
stari, osiromašeni plemići, na kojima su se laštili istrošeni i izgnjijali frakovi i
kapoti sa koleton od krzna i koji su vonjali od pišote i čimavic, naslonjeni na zid,
držali su u ruke velike škartoce bomboni.
A trgovci, kojima je posal dobro iša i naglo se bogatili, prosipjali su konfete
ka da su kukuruz.
Dica su se jagmila, itala, punila žepe i prsi, ali nisu sve mogli pokupit.
Ostalo je i za škovacine.
Sutradan počinjala je korizma, pepel, pokora i ježuvitske propovidi po
crikvan. Zanji skoš je još bija na prvi korizmeni dan poć u Vranjic, "pikolu
Veneciju", i to karocon, na prstace i mušule.

22. DEMOŠTRACJUNI

Visoki Jozo i njegovi škovacini još nisu doveli u red pjacu, još je po njoj bilo
i pulini i zgnječeni bomboni, a već su počeli demoštracjuni. Pa koji
demoštracjuni! čili grad, svi partiti ujedinjeni digli su se kontra Čuvaj a i
mađarske tiranije nad Rvatskon. U Zagreb se
 prolila krv rvaski rodojubi i čili Split je na noge, osin, dakako, ono
malo nesriknji tolomaši koji su se uvukli u kuće, virili kroz škure i drukali
za dušmanina.
Isprid općine na Pjacu dvi su file đendari i svi policjoti, pa i dični naš
Pučanstvo i prijatej mu Mijo, koji uza svu pamet i razboritost nisu mogli škivat.
Između nji, sa rukan na guzicu, seta nervozni gospodin komesar. Demoštranti i
snage reda ponašaju se isto ka da jemadu zakazani randevu. Komesar pogledava
svaki čas na leroj i, kako u tišini prolaze minuti, sve je više nervožast, ka da
čeka ženu oli jubavnicu.
Demoštranti su se uputili iz kazališta i sad će priko Rive doć na Pjacu.
Uputilo ji se sedan stotin, a dok dojdu na Pjacu, bit će ji bar sedan ijad. Mogli
bidu poć vikat na Marjan, oli na mul, psovat i vikat koga god oćedu, švogavat se
do mile voje i nikor jin ne bi reka ni tamo se. Ne, ne, to bi onda bilo govno od
demoštracij. Ča je fuzbalištima plac, glumcima i pivačima teatar, popu oltar, to
je svima demoštrantima Pjaca. Ako nisu izašli na Pjacu, onda se demoštracije ne
računadu. Puten do nje malo viču, samo se čuje pokoji povik usamjen, iskidan;
priko Rive već se viče malo žešće, provaju se glasovi, čistidu grla, ali nima
fibre, nima inspiracije, dokle se god ne ugleda Pjaca sa redarima i đendarima.
Za prave velike demoštracije triba obostrana suradnja. Svaka strana vaja da u
tančine zna svoj posal. Evo, sad se čuje potmula buka sa Rive. Đendari natižu
bluze, redari dižu gaće, gosti u kafani "Troccoli" ostavjadu novine, konobari
trčedu od stola do stola i brzo naplaćuju i nosu pepeljare, čikare i bićerine.
Prvi demoštranti izbijaju brzo na dno Pjace.
— Živila Rvatska!
— Živija rvaski Split!
To još nikako more stat i da se progucat. Ali drugi dil demoštranti upada s
gornje strane Pjace.
Doli Mađarska! Doli tiranija! Đendari već strižu ušiman. Svako "doli" je
sumjivo. Pučanstvu svira u trbuju. Bija je sinoć na krnjevalsku večeru, žderali
su makarune, a poslin niku grancavu kaštradinu i kiseli kupus. Ingropalo mu je
čriva i čilo vrime potmulo prducka. Mijo se od njega maka.
Demoštranti su već uz redare. Jedan momak, koji mu je najbliži, začepi nos
i pošaje ga u pizdu materinu.
— A ča sanja bidan kriv, kaštradina učinila svoje opravdava se
Pučanstvo. Momak se pripomistiuz drugoga redara.
Načelnik dotur Viče grize se u kancelariji ča u svome libretu nije opisa
demoštracjune i za tu rič traži rimu: demoštracjuni, rebalacjuni, procesjuni...
Ne gre mu. Pogleda sa balkona Pjacu i vidi da su demoštranti okružili
đendare i policjote. Polako silazi niza skale. Iz gomile izdvoji se niki mršavi
dugonja i maše šćapon od lumbrele na kome se vije mađarska bandira.
— Doli razbojnik Čuvaj! Doli kurbin sin! Doli Mađarska! Živila
Rvatska! ori se sa svi stran.
Komesaru drće vilica i trese zubima ka da su mu puna konfeti. Na ovo isto
misto je 1903. oteja demoštrantima sliku bana Khuena kad su je tili zapalit. Već
trče prema dugonji da mu otme lumbrelu, ali bandira je užgana i planca ka stara
krpa umočena u petrolje. Komesar se bacija i uvatija dugonju za vrat. Mladić se
zatetura i pade, komesar priko njega. Za komesaron jurne par đendari i
poklopidu momka koji se jara nogan. Skače mu u pomoć nikoliko najsrčaniji
demoštranti. Pjaca se prolama od vike.
Živila Rvatska! Doli krvnici! Doli gnjila Austrija! Doli tamnica naroda!
Živila Jugoslavija! Oćemo Jugoslaviju!
Komesar se diga. Đendari skidaju puške. Dugonja i još petšest judi, koji su
mu skočili u pomoć, već je ujapšen. Rastižu ji, potižu, svit urla, gomila se
opasno približava i pritiska đendare uza zid općine. Na komandu, đendari
stavjadu bajunete na pušku.
Načelnik izleti i stane na usku čistinu između demoštranti i snaga reda, diže
obe ruke:
— Mir, narode! Samo priko mene mrtvoga!Mrska, glupa mu je ova
patetika, ali eto, triba odigrat i tu komedijantsku partu.
— Samo priko mene mrtvoga! zaviče još jedanput, svjestan banalnosti te
tirade.
Planca još jedna bandira. Zbor od sedanosan ijad judi skladno piva "Lipu
našu"... a Viče čestita komesaru i fali đendare kako su bili pametni i ladnokrvni.
Pučanstvo se prvi izdvoji iz reda policjoti, tura isprid sebe demoštrante i uleti
u kafanu.
— Karte, donesi mi karte! viče konobaru, a većdriši gaće i uleti u
kondut. Gospe moja, ča je iznjega štrcnulo! Prvi čep je ka itac udrija u zid i
razlija se, i kako se okrića prema zahodskoj školjki,piturava je lavandin, vrata,
čak i kvake i kjučanicu. Seja je; iz njega je izlazilo ka iz pumpe; stenjaje i
filozofira.
Koja je čovik veličanstvena makinja! Veliki oni gori koji ga je izmislija. Ni
oko ni prste, ništa nije zaboravija, a nadasve redar je bija impresioniran bužon
kroz koju sve izajde. Kako se Stvoritej samo te buže sitija! Na sve lije i on mora
mislit! Ta buži ca bila je njemu misterioznija od mora i planin, od miseca i
zvizd. Za nju čovik radi, njoj ugađa i čila balota zemajska vrti se oko nje.
Dok je on tako duboko razmišja i još dubje stenja, masa svita skupila se i
protestirala isprid Mađarske banke. Nije se vikalo nego su se u tišini digle ijade
ruk ka jedna, i sve su petavale roge. Veličanstvena slika! Kad je prvoga štufalo
držat ruke u ariju, itnija se bovanon u ponistru. Cakla su zazvonila. Tek sad su se
demoštranti sitili Miotove caklarije. Prvi koji su dotrkali do nje razočarano su
javili kako je kurva Mioto spustija rolete.
Pivajuć "Još Rvatska nij' propala", masa je krenula prema Hrvatskome
domu, a dva đendara, koji su se činili važni, tili su je na Prokurativi zadržat. Pali
su pogođeni matunima u prsi. Nastala je strka u kojon je stradalo jedno bidno,
nevino dite. En ti Čuvaj a u glavu!
 23. TUŽITE ME ISTORIJI!

Ne more se reć da demoštracjuni nisu uspili, ali falili su studenti koji su se

nalazili u Pragu, Zagrebu i Gracu, da jin dodadu malo špirita. A i profešuri su
sve učenike stariji razredi sridnji skul odveli na ekskurziju vanka Splita, da nagla
mladost ne upadne u
dežgracju. Za nji je knjiga i šport, a ne politika.
Ove demoštracije, ka i mnoge druge, počele su u teatru. Bit će da je za to
ribarskotežaški Split izgradija najveći teatar na Balkanu. Uvik je krcat kad su u
njemu političke skupštine od stranak i partit, rodojubive manifestacije, a najskoli
kad su zabave i sjajni plesovi. Napuni se kad gostuje i koja opera. A sad gostuje
Drama iz Zagreba i tužno je prazan. Govori se da svit nima pinez, a i čeka se
zagrebačka Opera. Nudi se i Opera iz Milana koja bi gostovala 16 večeri
zasebice i davala "Vertera", "Falstafa", "Iris", a traži samo osan ijad krun. A
Zagrepčani duplo za manje prestavi. Jesmo rodojubi, dokazali smo to, ali ča je
previše, previše. Niki dan je u kazalište Ivo Vojnović čita svoju krasnu dramu
"Gospođa sa suncobranon". Svita malo.
Život teče normalno, mirno. Za krvave nerede u Zagrebu krive se najviše
splitski studenti. I sad jin po kućan činidu prometačine. Niki dan su noću upali u
stan Oškara Tartalje i pisnika Čerine. Oba su studenta još u Zagreb, a oni jin
vižitavaju stanove u Splitu. Ništa jin nisu našli. Ujapšeni su niki učenici jer da su
govorili nedostojne izraze ispod slike članova carske kuće. Ča su bidni rekli?
Ništa! "Vidi ovega staroga rebambivenoga tukca!" Eto, samo to i ništa drugo.
Sve je više težaka koji se vide u poje i nedijon. Marač je počeja sa guston
maglon. Prst isprid očiju nisi moga vidit. Vapori nisu došli, a pronija se glas da
je nastrada sućurački vaporet sa sto putnika.
U restoraciju na Marjanu priređen je koncerat. Podvorba nije vridila.
Propala je ideja da se na Marjanu gradi otel, a sad se govori da će Češka
pivovara preuzest restoraciju, rimodernat je i napravit veliki vrtal. Neće od toga
bit ništa, isto ka ni od ideje da se sagradi nova katedrala, jer da je ova malešna.
Popi iznosu mišjenje da svaki grad triba da jema katedralu u koju more stat bar
četvrtina stanovništva. Split je ionako pun crikav, a sad nan triba jedna ka plac.
Sve van ove detaje nižen da vidite kako kroničar pomnjivo i savjesno vrši
svoj posal. Dužnost mi je bila da van još ranije saopćin jezivu, najstrašniju vist:
umra je naš dobri dotur Viče. Lipi mu je grad sprovod priredija, sve novine
đonile su nekrologe. A umra je baš kad su lokalne novine iznile pridlog da se i
njemu, koji je funkciju gradonačelnika obavja volonterski, odredi plaća ka i
zadarskome načelniku, pa da se ozbiljno može bavit gradskin problemima. Bit će
jadan umra od smija dok je to čita.
Čili se grad rastužija. Svima je žaj dobroga dotura. Kroničar će se ovon
tužnon zgodon ponašat isto ka i urednik "Našeg jedinstva", rusofil koji je
brzojav o ruskoj katastrofi na japanskon bojištu 1905. sakriva u žep. I kad je
ruski car već prista na mir, pošteni urednik nije tija pristat. Vojeva je naprid.
 Ako je neumitna smrt prema našemu načelniku bila nepravedna i
nemilosrdna, kroničar će za ugodit čilome gradu i sebi izvršit mali falsifikat i
produžit će život Vici za desetak godina. Ako nikor, on to mirita.
Ne bi ja ovo bija ni iznija da se neće nać koji čitalacpedanat koji će počet
protestirat radi istorijske neistine. Sada smo i njemu začepili justa, a dragon
našen načelniku život produžili. Kome je krivo, neka me tuži Istoriji!
24. SRCE OD LAVA

Ka i uvik, prvi lipi primalitnji dani unili su nemire u judski organizam.

Mladost ćuti škerac o krvi i na svakakve je ludosti pripravna.
Učenik petog razreda gimnazije nasrid Rive isprobije profešura. Izbačen je
iz svi skul carevine i još je uvatija deset dan prežuna.
Na Matejuški, baš kraj crikve Sv. Ante, iz livorvera se ubija momak od 19
godin, jedinac. Nesriknja jubav. Jedna noseća divojka na sudu je pucala u svoga
jubavnika financa koji je nije tija oženit. Ranila gaje u ruku, a za dlaku da nije
ubila i gospodina suca. Metak mu je prošiša kraj uva.
I ko će nego baš financ! To su najveći i najopasniji zavodnici. Po jednome
čudnome zakonu, u službi srni bit samo 50 posto oženjeni financi, a u Split ji
je oženjeno tri dila, tako dajin je teško dobit dozvole za ženidbu. Jedino ako
čedu ostavit službu.
Nesriknja divojka utekla je iz sudnice sa velikin livorveron u ruci. Čula se za
njon vika:
— Fermajte je!
— Uvatite je!
I jušto kad je dotrkala do velike funtane, samo ča nije udrila u Pučanstva
koji nije jema pojma ča se dogodilo. Zaustavija je curu. Sledija se kad mu je
livorver, veliki, na kolo, uperila u prsi. Da je on bidan vidija livorver, pobiga bi,
ko bi ga zaustavija! Ali spazi ga je tek kad mu ga je prislonila na prsi. Potegla je
oroz i nije opalilo. Potegla je još jedanput. Samo je škljocnulo. Uspija je zavikat:
— Nemoj! Nemoj!
Kad je spozna da još nije mrtav, zgrabija je za ruke.
Posta je junak, vitez, heroj. Prima je čestitke, svi su ga tapšali, falili, kako
jema srce od lava. Tako se tu večer opija da je i sabju izgubija. Više od njega
pripa se legendarni splitski don Juan, šjor Viče Karaman. Ako ostavjene divojke
počnu pucat, onda ćedu od njega učinit rešeto.
Govorija je svuda po gradu da bi take opasne divojke tribalo držat u prežunu
najmanje 20 godin, a kad je optuženu sud oslobodija, on misec dan nije izaša iz
kuće.
Sudbina nesriknje napuštene divojke rasplakala je madam Violetu, a Katu je
toliko financ ogorčija daje bila spremna pucat na svakoga muškoga. Gadili su
jon se. Samo na jednu stvar mislidu. A nju je ona druga stvar i u snovima
progonila.
 25. VAŽI I DIPLOME

Na pragu svoj e butige žmirka Meštar u izlog zlatarne, di se sjaji veliki

pozlaćeni pokal koji je vlasnik zlatarne dobij a ka prvu premiju na izložbi u
Italiju. I naravski, omar ga istaka u veltrinu. Uz pokal je i osvojena zlatna
medaja, a u butigu, na zidu iznad banka, nova je diploma u baroknome kvadru.
Jidija se Meštar. Svaka druga splitska butiga, svaka druga radnja kitila se sa
tima
pokalima, sa važima, kako ji je on zva, pa medajan, diploman, i to sve prvoga
reda, njanci jedna drugoga oli trećega.
— Pekar pošaje štrucu kruva razlaže on svomepomoćniku i dobije važ i
medaju.
Postolar pošaje postol, šta ga je proizvela ko zna koja bečka olipeštanska
fabrika, i omar se kiti važon, medajoni diplomon. Tangar umoči u tangu bokun
fanele,i omar mu šaju važ i diplomu. Jedan je tako posla spugu i primija je važ i
diplomu najbojega spužvara. I to sve iz niki izložbi iz Italije. A ča su ovi Talijanci
totalni tukci? pita on svoga pomoćnika, kojiunutra brije jednu mušteriju.
— Pošajimo i mi 500 krun, pa će i nan doć pokali diploma prihvaća
pomoćnik igru.
Svit je lud i viruje onima koji jemadu pokale i medaje, pa jin boje kuri,
mušterije jin trču. Tribalo bi i da jin brico ništo pošaje, a ča on more poslat?
Dlaku! I ko će mu dat 500 krun? Oli je to malo pinez!?
— Mare viče on priko trga jemaš li ti koji počasni važ?
— Jeman ispod posteje!
— Oli nisi diplomirala?
— Jesan. Pa san diplomon gujcu otrla prikjučilase Mare spretno i radosno
njegovon botunižavanju.
Lipi njijov diškoraš razbije svađa koja je izbila između macakana i jednoga
prolaznika.
Ča se dogodilo?
Macakan, koji je naćuka da se oko Violetine kuće vrtidu pasi, sta je toga jutra
u fermu. Pojavija se oni veliki šarov zajubjen u Mirni, i jušto je piša u prag kad se
macakan polako približija i tija je spustit na nj veliki špurtil. Prolaznik, koji se tot
naša, zabatija je nogan da se pas pripadne i pobigne. Jidni macakan zabeštima mu
je boga ćaćina, a ovi njemu ćaćina i materina.
Macakan je bija boji beštimadur i čovik mu je zatvorija justa jednon
pešćurinon.
Macakan mu je odvratija špurtilon. Naiša je i niki mladi redar i, naravski, sta
na stranu macakana. Prolaznik je uvridija redara. Reka mu je:
— Kolega skače za kolegu!
— Kako kolega? oštro gaje pita redar.
— Lipo: ti vataš jude, on vata pase!
Skupija se oko nji svit. I Violeta je izišla na ponistru sa Mirni u naručju.
 — Tako je, jemaš prav! prvi je pomoćnik ohrabrija prolaznika koji je usta
u pasju obranu. Umišala se i šjora Mare, dakako kontra redara. Uzbunija
se i papagalo i, na svome gozdu o koji je bija vezan, počeja je činit šalto
mortale. Mirni je sa ponistre zalajala.
— Ne daj se, kume!
— Sto posto si u pravu! vikali su novi znatiželjnici, koji nisu ni znali ča
se dogodilo. Naravski daje ovakva masovna podrška ohrabrila čovika, a
revoltirala redara koji se, i da je tija, više nije moga povuć. Ujapsija je izgrednika
u ime zakona.
— Fuj, fuj! zao rij a je zvižduk.
— Poštene se jude apsi!
— Bogu ne daj ruke na se!
Čovik bi se pokorija, ali sad on ne srni. Nije derle, nego muško. Turne
redara i svi mu stanu pleskat. Redar izvadi sabju. Svi zvižđu. Macakan je uteka.
Izgrednik i policjot se pobili. Potizali su sabju, vatali je golin rukan, iskrvavili
prste, isprobivali se. Izgrednik je uteka, a redar svršija u apoteku Mađarice, koja
mu je jedina davala prav i čudila se kakvi je to narod u Splitu di su svi uvik
kontra monture.
Svit se raziša sritan i vesel ča je mukte gleda lipu prestavu.

26. FJERA SV. DUJE

Zabave su se ti blagi primalitnji dan nastavile šetnjan uz more i karanjiman

zbog promine imen splitski ulic i trgova. Dobro je ča su se nikiman dosad
bezimenin ulican udrili nazivi famiji i plemen koji u njima obitavaju, pa smo
tako dobili Šegvićevu, Kuzmanićevu, Dvornikovu, Marasovićevu ulicu, ali
zašto su se pogazili niki stari i deboto svi svetašni nazivi? I don Frane Bulić je
protestira da
su sveci odbačeni. Ako je i osta koji, ka na primjer Sveti Mihovil, onda je
odbačeno ono sveti, a ostala je samo Mihovilova ulica. Ča nan sveci smrdidu?
Bezbožnoga li nan grada, judi moji!
Sve se to još moglo i trpit, ali čili je Split kompletno usta ča se plokatu Sv.
Dujma pritvorilo u Peristil. Oli svak ne zna da je to Peristil, ali oduvik je to bila
plokata Svetog Dujma. Nu ti boga, oli čedu nan izmislit novoga patrona?! Ali ne
damo mi našega Svetoga Duju ni za duzinu najžešći svetac!
Prvi maja pozdravile su gradska glazba i šoćalištičke fanfare. Sve je bilo u
redu da nije moglo bit boje. Okitila se i općina. U deset uri ujutru, u dupke
punome kazalištu održana je šoćalištička skupština, kojon su prisustvovali
radnici iz grada i okolice i par stotin splitski težaki. Svi sa crvenin garifulima i
sa crvenin barjakon učinili su povorku priko grada.
I fjera Sv. Dujma koja pada na 7. svibnja bila je žešća i sjajnija nego ikad.
Sve štrace, svi retaji, sva felerična roba od Trsta do Boke, skupila se i našla
na stotinu banki koji su pokrili Rivu. Sve ča ti srce zaželi, sve se to moglo nać
na tima bancima. Fuštanje, kotuna, fanele, cica, košuj, maj, mudanat, sudari,
gać, jaket, bluzic, pleti, kotul, kineske svile koja nikad nije vidila Kinu, sve u
ijadu koluri. Pa botuni, perli, pribadač, prsteni, ogrlic, šigurec, kajiši, takuini,
tirak! Spustila se čila Vlašćarija sa diplan, frulan, mijima, balotan, žlican,
cigalinima, samarima, kosirima, vilan i grabjan, sa svima alatima za poje,
opremon za konje i tovare, opancima, trlukan, bijacima i tapetima. A grad
iluminiran! Pusti lampjuni i baluni. Vatre okolo goridu. Maškule pucadu, rokete
u nebo letidu. Pusta mularija se raštrkala, krede Vlajima balote i svirke, iz
lastika tuče bakine. Inpjegati i artisti obukli bile veštite, na glavu stavili strijače,
težaci se svetaški obukli i isprsili se u svojin elegantnin alamarima, a žene u
kurtinima. Pari ka da Split pliva u bogatstvu, ali ispod toga šarenila je tuga i
mižerja. Jozo je skupija škovace isprid "Belvija", di se baš montira novi
moderni evropejski štekat sa tendon koja se diže i
spušća na makinju. Proletija je mimo njega picaferaj, koji ga aviza da su došle
na peškariju palamide i da bi bilo dobro kupit koji kil i dat u konobu, da se poslin
procesjuna ispeče na gradele. Ostavija je metlu i kantu.
— Pametno, pametno, vaša svitlosti trka je zaprijatejen.
Peškarija je bila puna palamidi, koje su uvatili šibenski ribari. Prvi
kumpravendi kupili su ji po šezdeset banic i prodali ji splitskin kumpravendima
po krunu i 20, a ovi na peškariju prodavali po dvi krune.
— Ovo je pjačka! jidija se picaferaj.
— Kožu nan deru potvrdija je Jozo.
I toliko su se najidili da su kupili samo tri kvarta od kila.
Dok su uvečer jili palamide, samo se govorilo o skandalu koji se dogodija za
procesjunon. I gradska glazba i varoške bratovštine odbile su učestvovat u
procesjunu. Evo ča se dogodilo.
Dok je općina bila u rukama tolomaši, onda je za procesjun njijova banda
čitadina odila na prvo misto. Kad su Rvati došli na vlast, na prvo misto su stavili
svoju gradsku glazbu i uvriđeni tolomaši otad ne učestvuju. A ovi put, poslin
toliki pusti godin, odlučili su nastupit sa svojon bandon čitadinon, makar i na
drugo misto. Općina je poštivala pravila igre! Kako će ji odbit? Di je onda
ravnopravnost? Infotala se gradska naša glazba, a varoške bratovštine učinile
štrajk.
— Ofendili smo Svetog Duju! štucigava je u konobu picaferaj.
— Nismo, on je bija i osta je naš, ali nećemo sedružit sa tolomašima!
— Jebe se Svetome Duji za Rvate i tolomaše! Najpri ste mu plokatu
odnili, a sad mu štrajk činite.Najidit će se, dignut će ruke od Splićani! bode Jozo i
puni justa palamidon.

27. PRVI REOPLAN

U Milanu i Parizu pojavile su se na ulican ženske obučene u gaće i dočekane

su pogrdan i zvižducin, a kavaliri u Peštu jednu su curu u gaćan rasikli, linčovali.
 A u nas baba Marta već priko 50 godin maršira u dugin, mornarskin gaćan,
još sa puškon na rame, i nikor jon nije reka niti tamo se.
U gradskome perivoju počela je glazba držat koncerte, a niki barbari upali su
u biskupski vrtal, cviće izgulili, grane polomili i dižaštar učinili. Ča jin se prisvitli
biskup zamirija? Došlo je jedno vojničko odjeljenje za mašingevere koje će
štacionirat u kasarnu na Gripe. U Amerike montiraju mitrajeze u avione. Na minut
moredu ispalit pesto metak. Omar se ustostručila vridnost avioni bez koji, kako se
govori, neće se moć zamislit moderno ratovanje.
Jemali smo svjetsku senzaciju. Prvi put čovik je poletija iznad splitski
krovova.
Čili grad se skupija na Krajevu njivu s koje će hrabri avijatičar, gospodin
Widmer, poletit na Bleriotovu reoplanu. Puvalo je žestoko jugo i moralo se od
jutra čekat da vitar padne. I kad je okupjeno građanstvo već počelo zvižđat i
zajebavat, uzletija je ka tica, diga se visoko, visoko, čak 200 metri. Bija je iznad
Marjana. Letija je skoro deset minuti, učinija
tri okretaja i onda se u divnome okomitome letu spušća sve niže i doletija
gotovo razinon njive.
— Ajme, ča je sad? Ne more se zaustavit! Eno ga,izlazi, skače, a
reoplan sam, bez pilota, juri naprid.Pilot se tumbulaje, a reoplan juri priko njive,
propelon tuče u drvenu ogradu, a krilima u murvu.
Spretni avijatičar se diže. Čili plac je odanija. Judi ga tišidu.
— Jebe te se za reoplan, glavno daje glava na ramenu! Avijatičar se
zaklinje da će, čin reoplan popravi, letit sve do Sinja, i to brzinon od 100
kilometri na uru. I da će se u Sinj spustit poslin 18 minutileta. Ko će mu
virovat?
Naša Obrtnička škola reoplan mu je za tri dana popravila, sam smioni
avijatičar priznaje da mu je popravak izvršen boje nego u tvornici. Jemamo
izvrsnu Obrtničku školu koja je na diku gradu.
Rič da će letit do Sinja nije održa, ali je zato obećanje održa mladi
Splićanin Ignacijo Bulimbašić, koji se toga pozapodneva zakleja da će za
godinu dan šuperat Widmera i stavit ga u mali žep.
Neće proć njanci godinu dan i Bulimbašić će ne samo letit nego i izvodit
smrtonosne lupinge, prid kojima će u afane padat publika svi evropski
metropoli. Svjetske novine će o njemu pisat ka o prvome asu zračni visina, koji
je šupera i samoga glavnoga Pegouda.
A kad je pa i dešva avion, "Ajduk" će smista odigrat utakmicu i poslat mu
čili prihod za nabavku novog aparata. Mladi zračni as se kroničaru povjerija
daje u Parizu moga jebat koga je tija.

28. PUSTE NOVITADI

Ne manja senzacija je bila kad se ti dana isprid splitske đige usidrija

"Kaiser Franz Joseph", najveći parobrod naše carevine. Gospe moja, koja je to
grdosija! Straj ti gaje i pogledat! Dug je 171 metar, širok 19. More ukrcat 2300
putnika i još 7 ijad tonelati trgovine. Tri kuverte, za svaku putničku klasu po
jedna. Ijadu sto šezdeset i tri putničke posteje.
Pusti hodnici, predsobja, sjajne dvorane, meki tapeti, pliš, kristali, zlato i
srebro, kabine, banji, gimnastičke dvorane, saloni za čitanje, saloni za muziku,
tri bolnice, operacione dvorane, čili velegrad! I čili ti velegrad more grabit po
najžešćemu moru dvadeset milji na uru.
Eto ti di smo! Vapor jema tri bolnice, a nan je niki dan mora doć likar oko
lista iz Trsta, koji skokne dva puta na godinu u Split i ordinira u otelsku sobu. A
još pri par godin jemali smo staroga debeloga zubara koji je liti ordinira u
gradskome đardinu. Seja bi, izvadija iz žepa klišta, a pacijenti su stali u žilu
isprid šentade. Sad jemamo mlađega zubara Niku, športsmena kojemu tako
dobro gre posal daje u škveru meštra Ivanka naručija motorin od hrastovine dug
osan metri, sa modernin motoron na benzinu od 14 konjski snag, koji vata sedan
i pol milji na uru. Kad je niki dan akošta pod Rivu, fermala je šetnja. Sve se
skupilo oko motorina. Di neće?! Fotografi su ga došli litretavat. Grijota da
lokalne novine ne donosidu još slike. Motorin se moglo metnut na prvu stranicu.
I mirita. Koji konfor! Spavaonica sa dvi posteje, dva prozorčića, lavabo, toalet,
kanape, stol i katrige. Čak i ventilator i trumbeta za davat sinjale. More š njin di
oće po svakome vrimenu. A nadija mu je niko smišno ime: "WeyWey"! Ko zna
ča to oće reć?!
Velika je novitad daje otvoren otel "Salona". Kad su vlasnika pitali zašto
"Salona", lipo je odgovorija:
— Koža le vol che meto? Podrum Kraljevića Marka? Kvesto že fato per
i furešti, per Tedeški, Ingleži, đente pulita, non že per noštri kazdravi.
Samo, na žalost, ti furešti je malo. Nije za nas turistika. Tvrdi smo, grezi,
surovi. Kad vapor stane, navalidu fakini ka da juriš činidu. Beštimadu, otimju
kufere iz ruk, a usto po vinu i rakiji bazdidu. Ko se i misli iskrcat, pripade se i
ostane na brod. A ako se i ko višća i odluči ostat, onda mu se dogodi ka i
uglednome gospodinu sa strane koji je sa svojon gospojon nakanija ostat sve do
zime.
Odveli su ga na Bačvice di mu je naš čovik, koji je za čilu kuću plaća fit 70
krun na misec, tražija za jednu sobu 140 krun misečno. Sobu ispod 100 krun
misečno nije moga nać njanci u Getu. Uvečer je u agenciji Llovda učinija biljete
i vratija se priko Trsta.
Jedna grupa furešti tila je vidit solinske ruševine, a kako su sve ponavjali
"Salona,
Salona" fakini su ji odveli u otel "Salonu". Pitali su onda jednega policjota,
neću kazat kojega, koliko jema do Solina.
— Dvadeset i šest kilometri odgovorija je ka iztopa.
Već su se tili vratit na brod kad su doznali da ima samo šest kilometri.
Vazeli su karoce i taksije i partili za Solin. Za furešte Split je puno skup. U
Kolnu, u finome otelu "Koln", za dvi marke nudi se ovi meni:
 1. supa, 2. teleći filet, 3. riba, 4. pečena tuka, 5. sladoled, 6. sir i voće.
Splitski ugostitelji ne viruju. Govoridu da to nidir na svitu ne more bit.

29. FLOTA DOLAZI

Jednu kurbu u Getu kavaliri su bacili kroz ponistru. Ko zna ča je bilo? More
bit da ji je infetala. Bogu fala, kurab u gradu ne manjka. I kuć pritvoreni u
kažine. Jedan, more lako bit i najfiniji, drži gospoja Lizeta, žena ka kruv dobra.
Ona je stalni aventur Mare Muliće, koja pazi kad š nj on govori da taku dobru
mušteriju ne bi izgubila.
Evo i sada šjora Lizeta kupuje pet kili naranač, tri kila limuni, tri kila banani.
Mare je fali: Ranite vi, gospojo, vaše divojke, ne fali njima s vama ni tičjega
mlika.
— Ka mater san jin! puše debela gospoja Lizetapod tereton borši. Podne
će brzo, sunce prži, upotila se vajala gospoja, šminka jon se oko očiju raznila.
— A rečen ja, rečen: molite Boga za zdravje vašegospoje. Čuva vas ka
cviće u pitaru. Ča bi bilo odvas nesriknjic da van nje nima? Po putima bi
vaskupilo.
Na ovake komplimente šjora Lizeta nije imala ča odgovorit, samo je duboko
uzdanula, ka da jon je nj ezine muke priko glave. Mare jon je iskrenila u boršu
banane. Borša jon je istegnila ruku.
— Naprtili su vas bidnu, ka tovara! Ča niste mogli koju sobon dovest,
neka nosi!? gladi je Mare.
— Čuvan ja nji od sunca i od vitra, moja šjoraMare.
— Rojena ji mater ne bi tako pazila. A jeste li čuli,dolazi nan ingleška
flota? okriće Mare razgovor.
— Prva šta čujen zaprepasti se dobra gospoja isitnin korakon na visoke
take, iskrivjene od njezine težine, zagaca priko pjacete.
— Prva šta čuješ! isprati je Mare ispod glasa. Onako te i vrag odnija.
Kurbetina stara, kakoglumi! Ča bi ona njima voće kupovala da flota nedolazi!
Neka budu kripnije, neka više kolpi moredu podnit.
I Kokolo je bija fin i prifrigan, pa je zavika "Kurba, kurba" tek kad je Lizeta
nestala.
Rano ujutro iz konala su se čule kalunade. Grad se tresa, tle je drćalo. Dica su
iz posteja ispadala. A do pet minuti već su trkali po kaletan, pa priko Rive put
đige.
— Flota dolazi! Evo Ingleži! orila se vika.
Sve su butige rastvorile vrata. Kamarjeri su po štekatima spuštali tende,
veselije čistili stole, namišćali stolice. Vanka u konalu blišćala je flota. Sunce se
od nje odrebativalo ka od zrcala.
Za uru vrimena već su motorini ka tramvaji jedan za drugin brivali prema
malome mulu. Dolazili su svon brivon, a motore nisu gasili, samo bi se okrenuli,
mezo marinjerima se za kraj uvatili, pribacili mornare i vraćali se po nove.
 Oficiri su polako izlazili iz manji luštrani motorini, koji su jemali tende ka
baldekine, sa merlima i kamufima, a unutra sve zeleni i crveni pliš i sjajni otun
koji se žuti ka zlato. A jata mornari ispadali su iz veliki jednostavni motorini. Niki
su već nosili balune i dresove priko ruke i pitali di je igralište. A niki oficiri nosili
su pod rukon rokete od tenisa. Grad je zavonja od sapuna i ingleški španjuleti. Na
štekatima pinila se bira u velike krigle i točija rum. Na oglasne ploče lipili su se
rukon ispisani plakati:
VELIKA NOGOMETNA ZABAVA HAJDUK ENGLISH ESCADER
TEAM Ti dan, dok je u gradu flota boravila, dotur Viče i inženjer Duje jemali su
posla priko glave. Duje je ugovara s Ingležima utakmice za prvu i drugu momčad,
skupja je igrače, uređiva igralište, a pošćer mu još donija priporučeno pismo iz
Beča, u kojemu stoji da primaju "Ajduka" u Austrijski nogometni savez, ali pod
uvjeton da se "Ajduk" odreče igranja sa češkin klubovima. Urtalo ga je i smista je
smislija odgovor koji će jin brzojavno poslat. "Fala lipa, ali mi ćemo igrat s kime
nas je voja!" Ipak se tija konzultirat sa mudrin profešuron Bepon, koji gaje svitova
da šporko bečko pismo pošaje u Prag, i vidit će da će za dišpet Sparta oli Slavi ja
doć na gostovanje u Split. Priko noći neprijateji baluna ispilali su na igralištu
branke. Mora je nać marangune koji će stavit nove branke i odredit čuvare koji
ćedu čilu noć čuvat plac.
Načelnik je za to vrime primija komandanta flote i uzvratija mu vizitu na
krstašu "Swiftsure".
Tek ča se vratija u općinu, došla mu je delegacija ugledni građani protestirat
kontra balunu, koji da terorizira čili grad. Po ulican i pjacetan igra se balun, diže
prašina, razbiju laštre, šporkaju veštiti, na štekate se više ne more sidit.
Pozva je policjote da s njima tu stvar raspravi. Pravdali su se kako ne mogu
izać na kraj nji šačica kontra pet ijad fuzbališti.
— Ma kad bismo, gospodine načelnice, jemali konje, drugačije bi bilo
pridložija je redar Pučanstvo.
— Bogati, konje, pa da satarete koje dite! planija je Viče. Sitija san se,
sitija! Bilo bi najbolje dasplitski policjoti, za razliku od čiloga svita, jašu
natovare. Vidite, to je ideja. Jedini grad na svitu kojijema magareću policiju. I da
vas nišan vidija po lokalima! vika je za njima kad su već izašli na hodnik. Grubo
je vidit policjote u lokalu!
— A di ćemo pit kad ožednimo? začuđeno se okrenija Pučanstvo.
— Dok je flota u gradu, bar policj oti triba da budu trizni! buga j e Viče
vratima.
I misto da sad, ka čovik, gre u kafanu počinut, novine proštit, njega čeka novi
problem.

30. KURBE U ŠTRAJKU

Prostitutke su najavile veliki štrajk, izražavajuć tako protest protiv vlasnika

javni kuć, koji ji bezdušno eksploatiradu. I baš su čekale da flota dojde u Split.
 Gospoja Lizeta već sidi na klupi u hodniku, maše se venecijanskon
ventulon, uzdiše i krivo gleda dvi cure koje se šapju udno hodnika.
Prizvali su ji.
Viče je umorno šija za stol i izustija samo jednu rič:
Dakle?
A već je mlada ašperta lipotica počela iznosit optužbu:
— Izrabljuju nas, gospodine načelnice. Krvavonas izrabljuju. Svaku nan
krunu vazimju.
— Ke vergonj a, ke vergonja! sklopila j e rukešj ora Lizeta. Gledan vas
ka da ste moj e ceri...
— Pustite neka sad ona govori! prikine j e Viče.
— Dio mio, Dio mio! vrti gospoja očima.
— Pola zarade odbija nan za sobu! nastavja lipotica.
— Pola zarade? približi jon se Viče priko stola.
— Ali, karo dotore! jopet upada Lizeta.
— Dosta! Molim vas, vi šutite!
— A od te polovice koja nan ostaje jopet nan polaodbija za hranu!
Ali, karo dotore, dajemo jin jaja, teletine, šnicele, najboju ribu pravda se
Lizeta.
— Nije istina, gospodine načelnice! Daje nan samo spirine dobaci druga
cura.
— Čak moramo kod nje kupovat haljine, šminke,kolonju, sve tri puta
skupje nego u trgovini! nadopunj a j e lipotica.
— Non že vero, karo dotore, non že vero! tučeLizeta šakon o stol.
— Nišan vaš karo, zovite me samo dotur iznervira se Viče.
— Va bene, ka... dotore.
Pozva je pisara i diktira mu u pero:
— Piši: "Kuća gospođe Liz..."Gospodarica od kažina ga ispravja:
— Ne Liz, nego Lizeta!
— "Kuća gospode Ližete" diktira Viče "u Pretorijanskoj ulici kažnjava
se zabranom rada na trimjeseca. Određuje se da svaka djevojka mora polagati
mjesečno na knjižicu u Novčani zavod trećinusvoje prišteđevine. Svima
djevojkama dozvoljeno jeda se hrane i odijevaju gdje žele."
Gospođa Lizeta zaplače.
Bog sve vidi, čuje i zna, on je meni svidok.
Izvadi iz boršina sudar, otare oči i okrene se.

31. NA BANJ, NA BAČVICE!

Na prvu utakmicu kontra Ingleži "Ajduk" je uvatija sedan goli u korpet.

Prvo poluvrime njijov vratar, niki bradonja, nije taka balun. Igralo se na
"Ajdukovu" polovicu, a bradonju je na donju branku jedan oficir trenira da se ne
dosađuje.
 "Ovi momci", pisale su lokalne novine za Ingleže, "igraju izvrsno, skupno i
što je čudno udaraju loptu podjednako s obje noge i čine s njome sve što žele."
U konalu je opažen veliki morski pas; bit će doša za floton. Novine
upozoravaju kupače da se ne udaljavaju od obale. Ali isto jata diče, gladnija od
morski pas, plivadu oko brodi i čekadu dok god jin ne iskrenu u more spirinu.
Flota je partila, a sa studij vratili se studenti. I svima bez razlike prva je
misal: omar na banj!
Skočit u more! Duboko zaronit! Da ji more izlici, očisti, skine s nji pot,
garbun, vonje ferate, sve grije propaćeni noćiju, magle, zime, kašje i bulse od
koji škripju pluća. U more, u more i omar će se izličit, sve će proć, sve se onda
zaboravi!
Veseli, nasmijani, razdragani, Tonči i Pegula, puni paketi i kuferi, trču priko
Rive ka prvoj štaciji na Pjacetu. Nimaju se vrimena doma javit.
Zdravi bili, Meštre! Kako je, Meštre?
Samo poviri Pegula u brijačnicu i grabi prema Plesnoj skuli madam Violete.
— Evo nas, arivali smo upada Tonči u butigu.Meštar gleda samo bagaje.
— Ajde k vragu ti i Prag, neću to u butigu!Tonči već slaže svoj prtljag uz
kredencu.
— Samo do večeras, Meštre, trčemo na banj, niman kad pri u more skočit.
— Neću, neću, doma to nosi! tuče Meštar nogon u kufer.
— Samo do večeras, Meštre,
pa ću van pričat o"Sparti" i "Slaviji", kako smo s njima
trenirali iveć j e momak izletij a iz butige.
— A kad ćeš doć, an? uvatija se Meštar na trapulu.
Pegula je već u zagrljaju madam Violete. Mirni maše repicon i vonja mu
postole. Ispod
ponistre Tonči nervožasto zvižde.
— Je li još pati od nostalgije za Parizon? otmese Pegula iz zagrljaja.
— Ne, ne smije se Violeta prošlo jon je. Šta sise upotija? tare mu svojin
šudarićen obraz, čeloi oči. Ajde, tuširaj se!
— Prijatej me čeka. Eno, čujete ga kako zvižde otvara kufer šporke
robe, koju ita okolo i tražimudantine, u Pragu kupjene.
Tonči je svoje obuka već u feratu.
Kupalište staroga Košćine na Bačvican, sa drvenin pontoniman i kabinama,
razdiljeno je na mušku i žensku stranu, a granica je ruzinava žica rastegnuta
priko salbunade duboko u more.
Uz žicu, svak na svoju stranu, polako gredu Tonči i Kate. Vas je ka mliko,
sram gaje koliko mu je koža bila, zato je i kupija triko da se, dok ne pocrni, šta
više pokrije. A Kate je, ka vridna šalturica, sama sašila svileni kostim sa
rukavima i nogavican priko kolin. Uz žicu gazi sve dubje.
— Ti si se već kupala? seta mu oko po njezininoblinan.
— Tri puta spušta ona niz bedra kotulicu kojuje more raširilo u ventulu.
Je li ti bilo pusto bezmene u Pragu? počela ga ona izdaleka izuminavat, a već
jema razrađen cilj i plan kako će ga prisilit da sve prizna.
— Da pusto? Ka u pustinju! odgovara momak,ka da se čudi ča ga to
uopće more pitat.
— A je li ti bilo dosadno?
— Ka u grebu, moja Kate!
— Jesi li me zaželija?
— Ka žedan vodu i vata je priko žice za ruku.
Pučanstvo danas jema neugodnu dužnost da kontrolira ženski dil kupališta.
Seta dostojanstveno po pontonima i okrene se iza kabini da rastira dicu, pa i
momke koji znadu svrdlima otvarat bužice i virit unutra. Svaki dan se te buže
štukaju i svaki se dan otvaraju nove.
Zrak treperi od vriline. Dva puta ga je tokalo trkat za dičurlijon. Vas se
ispotija. Znoj mu se cidi iza koleta, niz skinu, kapje mu sa čela na oči i
zamagljuje pogled.
Eno i sad doli, na kraju kabini, jedan momak viri kroz bužu i drće.
— Tovare, tovare! zaviče Pučanstvo i itne se putnjega stinon.
Momak mu vrati stinu nisko, po viteškon pravilu koje vlada u itanju između
diče i redari. Jidan policjot, koji jema pun žep bovani, jedva poskoči da izbjegne
udarac i upravi novi itac visoko.
— Kurbin sine! viče mu momčić. Itaš se visoko, špijat ću ja načelniku!
Pučanstvo učini fintu ka da će se zatrkat, i momak skoči u more.
Šetajuć, sa rukan na guzicu, redar dolazi do požicjuna di je sta momak, pa
pogledava livodesno i oko prisloni uz bužu. Dvi mlade žene sidile su na klupu,
trale se šugamanima i minjale su kostime. Krv mu udre u glavu.
— Jo raja! otme mu se uzdah.
U jedrilici, koja se jedva micala u moru, iza kavali, inženjer Duje čeka
je prvi dašak maestrala. Proleti uz njega motorin "WeyWey".
— Zdravi bili, inženjeru! Uvik vi sami zaviče samotorina zubar sa
šugamanon oko vrata i kapetanskon kapon na glavi.
— Triba športski živit odgovara mu Duje i nagne se naprid, ka da
prihvaća flok, a zapravo dapokrije curu koja leži na pajole, sa glavon
izmeđunjegovi bedar.
Tonči i Kate su već prošli žicu. Ona muškin, marinjerskin zamasima
pliva prema otvorenome moru, a on iza nje zaostaje tričetiri metra. Izdaleka
se vidi da se karaju.
Ona se zaustavja, okrene glavu dok on dopliva, pa ga ništo pita i,
nezadovojna odgovoron, pliva naprid.
— Kate, dosta! Stani! Molin te!
— Neću! pliva ona dalje.
— Stani, vidi di smo! viče on zdvojno.Ona se zaustavja.
— Priznaj!
— Niman ča priznat! drće momak, trese se i motri površinu mora, jer je
u kabini, dok se skida, čitaupozorenje kupačima daje blizu obale opažen veliki
morski pas. I stane, a ona pliva naprid. Da ga nije sramota, sad bi on zašprinta
prema kabinan.
— Kate, more trevit morski pas! Izist će nas vapi i već vidi oštre zube
koji mu pilaju nogu.
— Neka nas izi! nesmilj eno viče cura.
— Viruj mi, niman ča priznat okrene se momaki gleda kabine.
Učinidu mu se da su udaljenije odBrača. Ajme, di je!? Usrid konala. Vata ga
panika. Kate, grč me stega!
— Neka te vrag nosi naslutija je njezin odgovor.Javija se maestral.
Namreškalo se more.
— Sve ću priznat. Sve... očajnički tuče rukanoko sebe. Čula gaje i
zaustavila se.
— Smista govori!
— Priznat ću ča je i ča nije!
Plivadu jedan uz drugoga put kraja. On govori i gucne more. Kate nije
zadovojna pa stane i jopet učini dvi vogade prema otvorenome moru. A on se
muči, laže, izmišja.
— Ništa, ništa, Kate, nije bilo. Oćorija ako je.Zabucala je, zabordižala ka
motorin.
— Priznajen, sve priznajen opusti se, klone izagrcne Tonči.
Dok su polako plivali prema kupalištu, on je iskitija priču o nikoj Marženki,
koja je zapravo bila Dujina cura a kad je Duje svršija u prežun, njemu je
priporučija daje čuva. Nije jema povjerenja u Pegulu, a zna je da on jema svoju
Katu. Dva puta ga je žgranfavala dokjon nije prizna daje tu Čekinju samo jedan
jedini put pojubija.
Eno jon Duje u jedrilicu. On mu je najboji svidok.
— Lipoga pokvarenjaka si za svidoka naša umorno se uvatila prve
grede ispod muleta. Te večeri, dok se s gramofona Plesne skule prvi put čula
pisma "La mezza notte va la ronda del piacere", picaferaj je na pjaceti podešava
feral koji je slabo gorija.
Pegula i Violeta su zajubjeno plesali i nisu se ni ošervali kako je Mirni
utekla na ulicu. Uz nju se omar stvorila baštardana svita. Mirni njuška
picaferajeve skale i digne nožicu. S druge strane to isto čini veliki šarov.
— Marš, marš otlen! tira ji picaferaj.
A e, sitija se, ona ne zna rvaski, nego francuski.
— Vuj, vuj laje s vrja skala na nju i šaje k vragui nju i gospodaricu.
— Violeta, Violeta! stane vikat. Ča je tvoja kujaod čiloga Splita našla
baš moje skale za pišanje?
— Ča se dereš?! izajde na ponistru Mare Mulića.Picaferaj popizdija. Svi
pasi mu se na skalan redaju.
— Opali ji nogon! viče na unuka, koji se makaod skali i od pas.
— Neću, straj me! škivaje dite.
— Opali bar Mirni!
 — Neću, da me veliki pas ne uji!
Picaferaj se od jida itne kapon u pasa koji je uvati u zube i biži.
— Dršte lupeža, dršte lupeža trče unuk za pason. A picaferaj bisno silazi
sa skal.
— Anarkija, kažin, ludnica! ujida on čili grad.Udrija je nogon o skale i,
ka ris bisan, zabriva jeput Rive i doli isprid štekata prve kafane ugledasliku koju
neće do smrti zaboravit.
Je li se to njemu pričinja? Je li snije niki ludi san? Na konje, na prave,
pravcate velike konje, pod kacigan, jašidu dva policjota. Opacupa, opacupa,
đipaju polako. Šetnja je pristala. Svit, koji je sidija isprid kafan, diga se na noge.
Poletile su u zrak kape, španćere, strijači. Dica su se ustrkala,
činile od sriče tumbule oko konji, a Stipe je trka isprid jahači i piva: "Sabje
pašu, konje jašu!"
A na konjima uznositi, puni importance, ka imperatori, jašili su Pučanstvo i
Mijo. Picaferaj je zinija, rič nije izustija.
Svašta se još toga lita događalo u našemu Splitu, premda nismo imali ni
vodu, ni letriku, ni tramvaj, koji bi "oživljavao saobraćaj i dao gradu moderan
oblik". Ali zato jemali smo zabave i šenžacjuni napritek.
Uz "Ajduka" radnici su osnovali svoj klub "Split", a domalo će i anarkišti
osnovat svoga "Anarha". Strašni su bili stari naši anarkišti, a naročito konopari i
ribari među njima. Straj te bilo i slušat kad bidu ričima vadili bombe i raspe,
kleli se na Lukenija, a bili su boji od kruva koji se ji, i nikad ni mrava nisu
zgazili. Da su Bakunjin i Kropotkin čuli njijove ideje, i oni bi se bili pripali.
Igralo se lawntenis, plivalo se, sprintalo, počelo igrat vaterpolo, i veslače
smo već imali, i jahtingklub, i regate... Niki dan je Duje profešuru Bepu i
načelniku Vici u kafanu reka: Gleda san geografsku kartu Evrope. Našega Splita
na njoj nima. I zakleja san se: ako nas nima na karti đeografiki, na športskoj karti
Evrope bit ćemo velegrad. Ka Pariz, ka Londra, ka Prag. Za Split čut će čili svit.
Prvi put došla nan je jedna momčad u goste, i to "Osman" iz Sarajeva. Dva
se dana igralo. Prvi dan tukli mi, sutra gosti. U njijovoj četi jedan od najboji
igrači je naš momak Karaman, a u "Ajdukovoj" Bosanac Buchberger koji, kad se
naši igrači dovikuju na čakavštini, služi svojima ka prevodilac.
Lipa športska borba omladine tri vire oduševila je rodojubivo gledalište. A
poslin utakmice priređen je banket sa zanosnin govorima. Trajalo je sve do 11.
ure uveče, kad su splitski drugovi otpratili braću do vapora u dirljivon oproštaju.

32. PIVALO SE I PLAKALO

Cirkus "Zavatta" razapeja šatore po Rivi. Jesen su najavile velike nevere i
Kinezi.
Došlo je šest Kinežić i pet Kinezi. Prodaju po gradu igračke od papira. Lažu
da su Japanci iz Šangaja, jer Japanci su popularniji ka trgovci, pa mislidu da će
jin trgovina tako boje odit. Puno su smišni i svit se oko nji skupja, sluša njijov
čudan govor i nikor jin ne more njanci beside uvalit. Ženske jin nosidu široke
gaće i jedva gredu. Činidu sitne korake jer su jin noge majušne ka pupan.
Govori se da oni ženskoj dići od rođenja stavjadu noge u moršu da budu ča
manje, jer je to za nji elegantasto.
Muški ne nosidu perčine, jer su od proglašenja Kineske Republike perčini
izašli iz mode. S njima je i jedan udovac koji nosi male brčiće, ča je znak tuge
za pokoj non ženon. Velik je svit, svašta jema po svitu.
Za jematvu lipi dani, a lanjsko vino još je u konobi. Priko trista učenika
upisalo se u c. k. gimnaziju. Puno je to gimnazijalac za Split.
Iz livorvera ubija se gradski špacakamin.
Kraj Nikola sa tri sina zaratija kontra Turčina. Skupja se u gradu pomoć za
Crnogorce. Stigli su češki dobrovojci, najviše likari, i omar produžili za Crnu
Goru. Pribacijedu se Crnogorci doma sa svi stran. Ne čekadu poziv. Niki dan je
proputova la kroz Split velika grupa momak koji su radili u Njemačku. Čin su
doznali da jin je zemja zaratila, omar su doletili. Masa Splićani je došla prid
vapor. Đonili jin spizu, duvan i vino. Pivalo se i plakalo.
"Ajduk" igra utakmice. Inkas za Crnu Goru.
I Srbija, Bugarska, Grčka najavile su rat vikovnome dušmaninu. Čili je
Split na noge. Javjadu se i dobrovojci, ali ji se ne pušta, jer teško se pribacit
priko granice. Ne moš se više ni mulu približit. Đendari i policjoti ne puštaju
nikoga ni blizu vapora.
Pronili su se glasovi da su svi Splićani koji su se uspili pribacit na ratište
poginuli u bici kod Kumanova.
Velika slavja poslin svake srpske i crnogorske pobjede.
Čili Split slavi pobjedu. Vijoridu se srpski, rvaski i slovenski barjaci. Po
brdima okolo goridu vatre, điga je osvitljena, rokete pucadu, a na Rivi
veličanstveni zbor od 8000 judi piva "Lipu našu" i "Onamo, onamo, za brda
ona". A sa balkona Vićnice načelnik govor drži.
Općina je raspuštena. Đendari, sa puškan na bajonete, upadaju u općinu i
izbacijedu vanka i načelnika i vićnike.
Vojska je na ulici.
U gradu je pravo opsadno stanje.
Narod škripje zubima i tek u dva bota u noći počinju se razilazit.
Sve stranke u gradu sporazumile su se da se jopet izabere Općinsko viće u
iston sastavu koji je bij a kad j e raspušteno.
Sve je iznova poskupilo.
Kupi se koleta za gladne.
Austrija donosi nike nove regule i pravilnike za služenje soldačije. Šuška se
da će kupit
sve do pedeset godin. Arija vonja od baruta. Veliki je rat na pomolu. Oni ča
jemadu pinez navalili su na banke i štedionice. Težaci na svu prisu kolju prajce.
U dva dana po težaškin kućan zaklano je i posoljeno 600 prajac. I sakriveno, da
ji vojska ne bi rekverirala. Kurac ćedu sad rekverirat!
Prajci zaklani, a teplo jugo puše. Brakuje zunzidu.
 Falilo se u procini. Prajce se proždrlo, a veliki rat će počet tek do dvi
godine, a onda nećemo jemat ča glojat.
Kroz te dvi godine "Ajduk" će činit mirakule. Otputovat će prvi put vanka
Splita, i to u Zagreb, i tuć slavnoga "Haška", najboji tim na slavenskon jugu.
Tuć će sve sreda Mađare, Austrijance, Njemce. Samo će izgubit od praške
"Slavije", najbojega tima na svitu, koji se i iz Ingleške vratija neporažen. I otad
će proć čila jedna godina bez poraza. Car Franjo kašjuca u bečkoj noći pa
izlazidu bilteni o njegovome zdravju, a pristolonaslidnik Franjo Ferdinand
prisustvuje manevrima u Bosni.
A na "Ajdukov" plac igra "Grazer Athletic Club" i, naravski, gubi sa 4:0.
Isti dan pristolonaslidnik i supruga gubidu glave u Sarajevo. Vlasti zabranjuju
uzvratnu utakmicu. Kiša pada ka iz kabla, a na Pjacu, u kafanu "Troccoli", Duje
uz izlog glasno čita novinu. Pegula i Tonči pomnjivo slušaju.
"Mladić od nepunih dvadeset godina u jednome bezumnome trenutku
sastavio je sa crnom zemljom naslednika cara, plemenitu i na svako dobro
sklonu mu i vjernu drugaricu Sofiju." (Naglašava svaku rič i čita patetično,
zajebantski.) "Umnome i značajnome nadvojvodi i njegovoj družici ime će biti u
istoriji okovano zlatnim riječima."
— Friga se meni za umnoga nadvojvodu i virnumu družicu
razmišja Tonči. Nego, oćemo li miodit u Prag oli nećemo?
— Ostanimo još koji dan, vidit ćemo kako ćeduse događaji razvijat
pridloži Pegula, koji je kod Violete upa u meko, osladilo mu se i vas je sritan
štaje ti bosanski momak izbuža pristolonaslidnika ispasija ga od studij i Praga.
— Pametno govoriš podrži ga Duje jer bukneli rat, boje ti je bit doma,
vengo u Prag. Zadržava ji je najviše zato ča se prikosutra igra kontra "Magvar
Football Cluba". Grijota bi bilo baš protiv Mađari izgubit, a do dvadeset dan iz
Praga jin dolazi u goste i "Sparta".
— Jeste li ludi, di ćete sad u Prag odit? sugestivno jin govori Duje.
I baš ti momenat u kafanu upada prodavač novin i viče: "Ultimatum
Srbiji! Ultimatum Srbiji!" Inženjer rastvara novinu.
— Ajme, ča su jaki! Ko će kontra nji!?
— Ma ča jaka, Austrija je gnjila! plane Tonči.
— Jebi se ti i Austrija, ko o njoj govori? Ja govorino Ingležima i
"Sparti". Prvi dan tukli su Ingleže 5:1.
Kad je pristolonaslidnik partija za Bosnu, obeća je da će na povratku
svratit u Split. Obećanje je i mrtav održa. Svratija je.

33. DVA CARSKA KASILA

Te večeri dreadnaught "Viribus Unitis", praćen oklopnjačan i torpedinjeran,
približija se Bačvican i usporija vožnju da se zaustavi prid splitsku luku.
Reflektorima osvitljena, na krmi mu improvizirana mrtvačnica pod šatoron.
Na katafalku dva carska kasila pokrivena crvenin sagon, a na njima veliki križ;
okolo goridu sviće, viju se carske bandire, a uz puste ornamente, oficiri, ka
kipovi, držidu stražu. Dirljivijega prizora Split nije vidija od onega dana kad su
uz isti ovaki ceremonijal brodon prinili kosti onega ludonje, fantaste
Maksimilijana. Vojska, oficiri, đendari i svi Splićani koji su bili u carsku službu
morali su doć na đigu, stat mirno, oli uniformani šalutirat.
One prave ženskice, koje su bile na vrime ositile potribu da se lipo, šesno
isplaču, jemale su sad veliku priliku. Violeta se razjecala. Čilu je noć Pegula nije
moga smirit.
— Bila je bidna noseća cmizdrila je i krajen rupčića trala suze. Troje
zlatne diče ostali su bez roditeja!
— Sama je kriva tišija ju je Pegula. Kad je bilazbabna, mogla je lipo
doma stat, ka prava žena, ičuvat se, a ne se po Bosni skitat.
Igralo se kontra "Sparte". Baš je vratar "Ajduka" bija blesiran, likar Dino
Karaman ukaživa mu je pomoć kad su agenti upali u plac i počeli apsit. Prvoga
su ujapsili likara.
Po gradu su se već lipili plakati. Proglašena je mobilizacija. Na carski
manifest Split je odgovorija sa puno dostojanstva. Na sve je strane zajauknula
pisma:
Asti Mande, nova leua, I mene će tokat poć, Komešjunu kazat gujcu. Sve za
cara i za dom!
Prid carskin regrutnin komešjunon vukli su se dugi redovi priplašeni i obišeni
momak.
Svi goli ka od majke rođeni. Studenti koji su se čilo lito kupali i sunčali bili
su crni ka Arapi, samo jin se bilila koža oko trbuja, di su nosili mudantine.
Težaški i ribarski momci, kojima je čilo tilo bilo, a samo glave i ruke crne,
sramili su se svoje golotinje i pokrivali je ka slučajno šakan i stiskali bedrima. A
nisu ni jemali ča sakrit jer su i onima najkurčevitijima, koji su se znali falit kako
na njemu moredu nosit bidun vode, muške snage malaksale i uvukli se ka spuži
u kućicu. Likari su ji vižitavali pogledon i samo bi izdvojili dikojega momka sa
izrazitin betegon. Kako su prolazili pored stola, brkati narednik zavika bi ime i
prezime i nadoda: "Gutaulik!"
Oni furbastiji bi se isprid stola skupili, da paridu manji, ulupili bi prsi,
izbacivali skinu ka gobu, a narednik bi ji samo udrija po kostima da jin prsi
izletu ka lumbrele.
I posli svakoga "Gutaulika" prozvanome bi se oteja bolni uzdah, ka da je na
smrt osuđen pa se sad oprašta od života. A oni koji nisu uzdisali, mrsili su kroz
zube boga ćaćina i materina caru i dinastiji.
U fili isprid snažnoga, ka od planine osičenoga Ferate, Meštrov pomoćnik
činija se još manji, još jadniji. Upale mu prsi; tanke ručice i nožice. U butigu u
bili mantel nije parija ovako mižerjast. Likar je na nj ukaza prston. Izaša je iz
file. Za Feraton, Tončon i Pegulon narednik nije njanci zavika: "Gutaulik".
Likar je samo zaklima glavon. Već su Feratu obukli i čekali su Pegulu, koji je
diga nogu na banak i veziva špigete na postole, kad je u dvoranu radosno dotrka
pomoćnik i sta vikat:
 Nije me uzelo, osta san, judi, franak! Franak san osta!
Ferata mu je čestita. Rahitični momak narcisoidno se gladi po upalima prsima.
— Fala ti, majko prirodo! šapje i diže oči premanebu, odnosno prema
stropu.
— Jeben te, majko prirodo! izbije iz Tonča zavist. Omar je vidija da je
falija, pa gre stvar popravit: Je li, a zašto te oslobodilo?
— Jer jeman ravne tabane promuca pomoćnik.

34. NA FRONTU KA NA PIR

Prostrano dvorište kasarne na Gripama bilo je krcato friški soldati. Sunce

nemilosrdno žeže, a njima su magazinjeri dali debele zimske uniforme. Duge
mudante, tvrde cokule, nove novcate opasače, tako oštre da se na nji možeš
obrizat, a smrdu ka teze za prajce. Znoj, naftalina, koža, patina, sve se to
izmišalo u nepodnošljivi smrad. Soldati minjadu robu, provaju cokule, bogaju.
Brijači ji strižu ka ovce.
Javija se maestral, baš kad je jednomu vlaškome momku nespretni brico
osika pramen guste kose. Momak uvati brijača za ruku i tužno se zagleda u ti
bus kose koji mu vitar zavaja prid nogan. I zaojka:
Staje moja dočekala kosa, Daje vitar po avliji nosa!
U gradu se štampaju posebna izdanja "Našeg jedinstva" i "Slobode". Po
oglasnin tabelan lipidu se nove objave i proglasi. Smrknuti svit zastaje, čita bez
riči komentara, jer se baš oko ti tabeli vrtidu žbiri i denuncijanti ka pasi oko
ispisani pragi. Trčedu priko Rive i Pjace kolporteri, upadaju u kafane i izvikuju
naslove:
— AustroUgarska navijestila rat Srbiji! Evropa uplamenu! Krvavo
evropejsko kolo!
Od svega Meštar je najviše gusta čitat Carev manifest "Mojim narodima!"
Toliko ga je puti pročita daje čile pasuse zna napamet.
"Bila je Moja najtoplija želja da godine, koje su Mi još dopuštene Božjom
milošću, posvetim djelu mira i da Moje narode očuvam od teških žrtava i tereta
rata. Ali sudbina je drukčije htjela."
— Bidan, bidan naš car komentira je glasnobrico ovi pasus prid svakon
mušterijon u koje suga brige stavili, u koja su ga govna uvalili!
"U ovome ozbiljnome času Ja sam svjestan čitave dalekosežnosti Moje
odluke i odgovornosti pred Bogom Svemogućim.
Ja se pouzdavan u Austrougarsku vojsku ispunjenu hrabrošću i
požrtvovanim oduševljenjem. Pouzdavam se u Boga Svevišnjega da će on
Mojem oružju pribaviti pobjedu."
Na sva justa falija je brico judskoga, pobožnoga cara koji mrava ne bi
ugazija, a nekmoli posla u smrt milijune mladići. Narod, vojska i dragi Bog bit
će na njegovu stranu. Zaludu i ona druga strana zazivje Boga, ka daje Bog pizda
pa će se odredit za dušmane! Šćetaje samo ča je naš car starac, pa ne more vodit
vojsku! Puno je bidan star i umrit će, krepat će, jadan, a neće vidit pobjedu!
Tako je Meštar mutija, a pomoćnik je prihvaća igru.
— Menije samo radi njega žaj šta san osta franak,pa ne mogu krv svoju
prolit.
Prvi četveroredovi unovačene mladosti vuču se priko Rive ošamućeno,
bezvojno, ka da ji vodidu na striljanje. Jučer su ka marvu gonili prve ratnike
i bacivali ji u štive crnoga vapora. Za razliku od jučer, sad su na čelu tužne i
obišene kolone dvi cure u narodnoj nošnji, koje nosidu transparenat sa velikon
slikon cara i kraja našega Frane Josipa.
Mladiće iz Zagore prate očevi i matere. Brkati sidi Vlaj predvodi tri sina
soldata. Rodojubive dame, odreda sve same nakaze, prosipju vojsku cvićen. Mater
plače uz regruta i tare suze pregačon.
Gleda Meštar kako promiče ta tužna povorka soldati prema mulu i uputi se sa
rastvorenin novinan prema Rivi. Zasta je i zagleda se u soldate. Nikad u životu
ništa jadnije i tužnije vidija nije. I naglas, da ga svi čuju, čita iz novine:
"Unovačena mladost razdragana, pod barjacima pjevajući i kličući, hita na
frontu ka na pir."
Počne se ka lud smijat.
Brod još nije doša. Dišperana vojska, već sita i štufa svega, bezvojno se
spušta po mulu. Nikor ne gleda di će šest. Jedni se već opružili, pa ležidu sa
glavon pod ruku. Bajunetan siču komade slanine koje matere vadu iz vlaški borši.
Masni prsti taru se od nove uniforme. Već su po njima mače od piture i katrama.
Vuče se još jedan bataljon u četveroredovima.
Ko zna oklen, uskrsle su nove dame sa novin košarican garifuli. Paridu
karikature. Nikad se ne zna oklen se stvaraju ove rodojubive nakaze. I nikad one
ne prate svoje rodojubive muževe i sinove, koji će s njima ostat doma, nego
nerodojubivu stoku koja gre na klanje. Dame sad posipju cvićen gospodu i oficire
i na kape jin pribadaju male, minijaturne bandirice, trobojke naše carevine.
Miris uniformi privuka je na mul i našu stasitu apotekarku. Bacila je bili
gariful jednome pigavome, vražj emu momku, koji jon je namiga i zadij a cvit u
šlic od gaća. Poslala mu j e pojubac. Itnija jon je nazad gariful, koji je sad ona
utirala u njidra, zabacila glavu i ponudila mu svoje razigrane prsi. Zatvorila je oči.
Krv jon udrila u glavu. Ti čas bila je spremna na svaku žrtvu. Čili bataljon primila
bi u se.
Muzike, gradska i vojna, neprestano, naizmjenično zaudaraju koračnice.
Čopor gladni pas, privučen mirison slanine, vrti se oko soldati. Vonjadu jin cokule
i opasače. Poneka soldatska ruka pomiluje pasa.
Inženjer Duje i profešur Bepo prošetali su do mula vidit je li s ovon batudon
ko od igrači gre u rat.
— Bidna mladost seta je inženjer pogledon pomulu. Koliko će ji pod
zemjon izgnjijat, koliko ćese vratit bez ruk, bez nog, bez očiju, a zašto, profesore,
za koga? Više vridi noga, po noge jednogaigrača, nego sve carstvo ovega svita. I
baš sad kadsmo jemali postat prava momčad, mora je doć oviprokleti rat! Reka
san igračima: "Čuvajte glave, avrag neka carstvo nosi!"
— U to budite sigurni, inženjeru! Ovi put vrag sigurno nosi Austriju!
skine profešur strijač i otreznoj sa čela. I tek tada je ugleda uz kolonu policijskog
špijuna Pjera, čovika koji je živija od svogauva.
Badnija je lakton inženjera.
— Čuo nas j e! prošapj e profešur.
Duje se polako okrene prema moru, ka da očima traži di je taj vapor, učini
korak bliže koloni i naglo Pjera uvati za uvo.
— Gubo, strvino, čuvaj se! zasikće mu škripajuć zubima.
Brod je doša tek uvečer. Kad je zatrunbeta, vojna muzika je zasvirala
"Carevku". Ti čas doletila je karoca i iz nje je ispa prisvitli biskup. Narednici su
se rastrkali po mulu i zaspale soldate budili udarcima noge i kundaka. Svi su
morali kleknut. Prisvitli je svi blagoslovija, i nji i oružje jin.
Priko brodske skale zvonile su cokule.
Mornari su počeli drišit cimu. Šmrkanje se pritvorilo u jecanje. Sa svi strani
zaori plač. Obe muzike udru žestoko, da plač pokriju. Brod klizne uz mul.
Jedan stari težak oda uz korniž i dovikuje sinu, koji se nagnija priko brodske
ograde:
— Budi pametan, škivaji, uvik na oprez!Sin mu sa krme očajnički maše.
Stari gre, pogleda uprta u brod, i na rubu mula zakorakne u prazno. Sin se na
brodu vata za glavu.
Uz kuknjavu i muziku, svitla broda se udaljavaju, a čin je odmaka od đige,
sva su se svitla na njemu pogasila i stopija se sa mrklon noći.
Tu noć razletile su se po gradu karoce i tonobili sa agentima i
militarpolicijon. Agenti su lampadinama osvitljavali brojeve od kuća i duge liste
s imeniman sve poznati ugledni Splićani. Bubali su o vrata. Probuđeni stanari
drćali su iza škuri.
— Ko to buba u ovo doba!? iz posteje je zavikastari Fabjan kad su došli
prid njegova vrata. Sejaje na posteju i nervozno obučiva gaće. Čizman suo vrata
tukli. Ti se ne diži, u posteju ostani! zapovidi je ženi.
Bos je doša do vrat i, kad je otvorija, upali su ka furije. Tražili su Duju.
— Ča će van moj Duje? isprsija se starac.
— Di je? za maj u ga je uvatij a agenat.
— Ne znan! Tražite ga! otresa se šjor Fabjan.
Razletili su se po soban, otvarali armerune, vadili škafetine. Stara se skupila
i drćala u posteju. I nju su lampadinon osvitlili i pipali rukan ispod njezine
blazinje. Izašli su i razmistili se u fermu oko kuće.
Duje se polako i mirno vraća sa Marjana, di su u kućici babe Marte održali
zanju "Ajdukovu" šedutu. Zakopali su kod nje čilu arhivu, od osnivačkog akta do
zanjeg blagajničkog izvještaja. Donija je i par baruni, da dica ne zaboravidu igrat
dok rat ne svrši.
Skočili su na nj prid vratima kuće. Njanci ga unutra nisu tili pustit.
Fabjan je tišija ženu da tek sad moredu bit ponosni na svoga sina. Tek sad,
govorijajon je, vidin da pineze nišan bacija zaludu. Veli izdajnik, veli, a ne mali!
Apsidu samo
najviđenije, najpametnije jude u gradu. Austrija ga se boji, car ga se boji!
Osvanija je još jedan lipi litnji dan. Težaci su poranili u poje, ribari su s
Matejuške pribacivali kasete srdela na peškariju. Redar Pučanstvo, koji se u prve
ratne dane malo pripa, diga se pri sunca i uputija u patrolu. Prosa je mimo dva
otvorena bifeja i nije svratija niti oprat justa bićerinon rakije. Pričestit se moga.
Jema već nekoliko dan daje gradski đardin pritvoren u vlaški logor. Po
šentadan spavaju seljaci iz okolice. Budidu se, taru oči, otvaraju šarene torbe,
vade slaninu, pijuckaju rakiju. Žene se umivaju i pletu na funtani, a niki
starkelja, vas iskrivjen i zakićen medajan, počinje svirku iz dipli na mij.
— Šjor redar zaustavja Pučanstva otresit seljak jel vi možebit znate kad
putuju regruti? Dostojanstveni redar pogleda ga s visoka.
— Kad bi i zna, ne smin ti reć. Za obično pučanstvo to je vojna tajna.
Tonči, Pegula i Ferata dobili su po gamelu jutarnje kaše i seli na bedem
fortice. Već su štufi svega. Pegula prinese polako žlicu justima i brzo ispjune.
— Jo, otrova, majko moja!
— Kusaj, kusaj, car te rani carskon ranon! zajebaj e narednik studente.
Kate je došla najranije vidit svoga Tonča, a š njon je i mali Rico, koji
odozdal maše Ferati.
— Gospodine narednice, smijemo li pivat? pitaTonči. Sritna i sita
vojska, šta će nego da se pismon oglasi?!
I s vrja bedema Tonči se tankovito oglasi:
Zbogon, Splite grade,
Partijen za Pulu.
Partit ću ti, dušo,
U utorak.
Tamo poza osan uri!
Ostavjan te majci I miloj sestrici,
I onoj od Poišana Diuici Mariji.
Rico potegne Katu za ruku.
— Jesi li čula? Partidu tek sutra uvečer, poslinosan.
Od Grip do đardina vist je stigla ka na telefon. Pučanstvo je još razgovara sa
seljakon u đardinu, a jedna žena trče prema njima:
— E, Mate, Matiša, jesi li čuja: putuju tek sutra,poslin osan.

35. VELIKA OFENZIVA

Tek ča je odrebatilo četiri ure, brico je otvori butigu, kolporteri su trkali s

friškin novinan i izvikivali:
— Srbi uzmiču! Velika ofenziva!
Iz četvororedova, koji su se priko Rive vukli prema mulu, izvukli su se Tonči
i Pegula.
 Umisto nji dvojice, uz Feratu su sad marširali mali Rico i Marjeta, na kojon
se sasvin lipo vidi da je u blagoslovjenon stanju. Sva se rascvitala, proširila.
Ponosna na svoga čovika i svoje skoro materinstvo, a jopet sramežljiva. I tužna
je i puna jubavi. Ne more govorit. Grop jon je u grlo. S druge strane prilipija se
uz Feratu mali Rico i šapje mu:
— Ne boj se, Ferata, ja ću ti čuvat Marjetu!Ferata ga pomiluje po kosi.
Uz soldatske redove trče Kate sa terinon tepli fritul. Ugleda Feratu pa se
osvrće na redove isprid i izad.
Adi je Tonči?
— Ne znan, sad je bija ovod.Rico se maši za prvon fritulon.
Tonči je već u brijačnici i Meštar mu stavja šugaman oko vrata.
— Brže, Meštre, brže! požuruje bricu koji za dišpet otiže.
— Oli greš jopet u Prag?
— Na frontu, na frontu, moj Meštre!
— Nu ti onega Boga, ko te ovo ovako ostriga naskaline!? Ka brava su te
istrigucali tuče ga Meštar u narcisoidnu žicu.
— Ča me tako iznakazija? gleda se momak u zrcalo. Dajte, popravite mi
to.
Zdvaja očajno, i sam sebe na zrcalo ne more gledat.
— Ko to more više popravit? Ovo ti moredu jedino Srbi uredit.
— Kako Srbi? začudi se soldat.
— Najjednostavnije: da ti skinu glavu.
A pomoćnik, koji ništo bižingaje oko škafetina, tare ruke.
— I mene bidu tako uredili da nišan osta franak.Tonči gaje tek sada
zapazija.
— A i ti si tot, jeben te, majko prirodo!
Violeta je bila oduševjena svojin soldaton. Iznila je konjak, kucnuli su se:
— Pur notr viktoar, pur mon petit brav! nazdravila mu je.
— Za kojega brava? usta je on s otomana i turnija Mirni, koja mu je s
nikin perverznin gušton izvonjala i izbalila čilu uniformu.
— Brav ti na francuski oče reć junak objašnjavala mu je Violeta i dugin
finin prstima mu prošlakroz unakaženu, ostriženu kosu. Povonjala je tada ruku i
počela je sa gadenjen trat od dugu svilenu vestu. Daj, skini se, dojdi u banj, oprat
ću tiglavu. Ja svaki dan kupan i puderajen moju Mirni,a oni soldate na frontu
šaju šporke!
Počela gaje svučivat i turat prema banju.
— Nemoj, Violeta, zakasnit ću! zaludu se otima.
— Ma di ćeš okasnit, u rat? već mu je skinulabluzu.
— Na vapor, na vapor ću okasnit ustepa se dokmu je drišila gaće.
— Ako uteče jedan, doć će drugi! prsti su jonse tresli, glas jon je drća.
Jemaš li biljet? Vriditće ti i sutra.
Nije znala šta govori. Uniforma, puška, vonj vojnika, sve ju je upalilo.
Pustila je ruke i vesta jon je sama skliznula niz tilo, a on je potega kombinet.
 — Bit će ti na fronti veselo, zabavno... pustilaje tuš i počela mu sapunat
glavu. Pucat će topii mašingevere ka da u ponoća otvaraš ijade bocišampanjca.
A onda trumbete, juriši...
Nikad se u životu nije toliko uzbudila. Čula je tope i trumbete. Zajašila ga je
ka da je na konja i počela je pivuckat i skakutat:
Tromba se čuje, Dušmanin štuje, Kontra njega, braćo mila, Složno iz svi sila...
— ...Iz svi sila, iz svi sila, silila... rzala je i stenjala ka ždrebica.
Tonči se uzvižđa ispod ponistre. Meštar trče priko Pjace i nosi mu pušku.
— Čekaj, čekaj, nesriknjače, di ćeš u rat bez puške?
Na Pjacetu istrči Pegula i namišća svoju pušku koja mu biži niz rame.
Diže je trzajen ramena. S rukan ne more, jer nosi tri boce šampanjca, žanje
koje su ostale od bogate zalihe francuske flote.
Zadovojna, sritna, blažena, Violeta mu maše sa balkona.
— Otvori šampanju na fronti! Neka pukne, nekase dušmanin strese. 1
prosipje mu sa balkona pojupce. O revoar, o revoar, mon amur!
Tu grupu vojaci, u kojon je bilo najviše Splićani, tri su muzike ispratile.
Vojna, naša narodna i talijanska banda čitadina. Kad se vapor deštakava, iz
bande čitadina čuli su se povici:
— Evviva l'Austria!
— Abbasso la Serbia!
— Naprid naši! zagrmija je čili mul.

36. VESELO, MOMCI!

Čin jon je ujapšen glavni urednik, "Sloboda" se ugasila, a "Naše jedinstvo"

postalo je dnevnik i izlazilo je svako jutro. I premda gaje Corr. Burreau
pomnjivo cenzurira, ipak je Meštar u svakome foju pronalazija bar jednu vist
koja bi ga ti dan zaokupila i zabavila. On bi od toga učinija teatar i svaku
mušteriju koja bi se pojavila na vratima butige omar ukjučija u igru.
Redar Pučanstvo, zaresta u kosu, nije ni seja, a Meštar već glumi. Veselje,
razdragan, pivucka, tare ruke. Sad je red da redar zapita:
A ča je, Meštre, dobre ste voje jutros?
Meštar čini fintu da ga nije ni čuja, i obraća se pomoćniku:
— Lipo mi ga uredi, čisti mu šugaman stavi!
— Ooo, onda to je ča je daje kurijožasto će
redar. Jema to bit lipa novitad.
— Da lipa, ne more bit lipja! Ovo triba proslavit,napit se!
— Onda reci, en ti boga, nemoj me činit patit! već je redar nervožast.
— Oli ti ne znaš? pita brico ka da ne viruje dabi se tako velika stvar
mogla ne znat.
— Ma ne znan! bespomoćno redar širi ruke.
— Maje li moguće da ne znaš? Ne virujen ti da tito ne znaš.
— Oslipija, doma ne doša! kune se policjot.
 — Ne more bit boje, moj kume, sve gre
ka po loju.Puno je bojenego ča smo
mislili, nego
ča smo se inadat mogli uvodi ga Meštar polako u novitad.
— Ja vidin da ne more bit gore nego ča je prizlovojno klone redar, koji je
već počeja
gubit kile iceru sa obrazi.
— Tribalo bi se danas veselit, pivat, žderat, lokat nastavja Meštar i, da
to dokaže, gre premakredenci i vadi prašnjavu bocu travarice.
— Bi ja da jeman ča! uzdane redar.
— Bit će, bit će do koji dan, bit će svega. Nećenan falit ni tičjega mlika.
— Daj, reci, progovori, nemoj me više mučit! skače redar sa poltrone.
Meštar ispije iz boce gucaj, otare justa i gre prema njemu.
— Gotovo je! Gotovo je!
— Ča je gotovo? zine redar.
— Rat nije ni počeja, a već će... prigne se Meštar, unese mu se u lice
svršit!
— Ti si, bogami, skroz lud! zalampa Pučanstvoručetinan ka da ga tira.
— Ti meni dakle ne viruješ? spušta ton Meštar.
— Ne, ne virujen sagne on glavu, jer mu je pomoćnik već makinjon
počeja orat po debelome vratu.
Sad je Meštar uvriđen. Vazimje novine, rastvori nasrid butige i čita,
naglašavajuć svaku besidu:
— "Veselo, momci, jer ćete se vratiti svojima kućama prije nego lišće
padne sa drveća..."
— To samo velika pizda more reć prikine ga redar.
— A bi li ti to potpisa? vata ga brico.
— Smista!
— Da je ovo pizda rekla?
— I to velika, dupla! odsiče redar.
— Onda, da znaš: ovo je izjavija veliki njemačkicar Vilim.
Bidni redar proguca njok.
— Dakle tebi, inšempjanome splitskome redaru,veliki car i naš saveznik
Vilim je pizda?
— Dupla, reka je dupla, Meštre! ispravja ga pomoćnik.
Jadni redar ji molećivo gleda.
— Nišan ja to tako reka, nišan tako mislija!
— Jesi, reka si muči ga Meštar i potpisat sitija.
— Ča je je, rekli ste, ja san svidok mulački potvrđuje pomoćnik.
— A sad upre mu brico prston u nos smistada si demantira!
— Ča ću demantirat?
— Ono ča si reka za Vilima.
Jidan, Pučanstvo izleti vanka sa šugamanon oko vrata.
 Uletija je u svit koji se okupija isprid oglasne ploče, na kojon je jedan
momak lipija prve listine poginuli i ranjeni Splićana. Narod bez riči čita imena.
Samo se usne miču. Nika mlada žena vrisne i pade.
Redar se okrene i dojde do praga butige.
— Nije gotovo, nego je počelo. Tek je počelo! šapje vas blid i bisan. I
strgne šugaman s vrata, pa seitne u bricu.
U tišini koja je nastala na pjaceti, čulo se samo kreštanje papagala Kokola: —
Ke ora že? Ke ora že?
Sedamnajstoga dana rata na vlastitu austrijsku minu naletija je ponos naše
putničke flote "Baron Gautsch". Ka i obično, uvečer je partija iz Splita i ujutru
po mirnome moru odletija u ariju. Dvista sedandeset i četiri mrtva! Najveća
katastrofa na Jadranu. Utopilo se priko stotinu diče i još više regrutirani soldati.

37. TAOCI

Jesenje počela sa neveron koja je raznila Banjo Polo. Nije to bila strašna
nevera, nego su grede i daske staroga banja u gradskoj luci već bile sagnjile.
A onda su se skupili crni gusti oblaci, koji su se stisli i zgusli u jedan jedini
oblak ča je zatvorija grad ka pokrivo bronzin. I danima je padala kiša. Uvik je
padala. Judi su gazili po lokvan, išli kroz fanag, blato je štrcalo, vlaga se uvukla
u kosti i kuće, ljudi i dica postali su blidi i nikako podbuli, ka da su se svi
razbolili na bubrige.
Sva je spiza iznova krešila, počelo je nestajat svega, najpri garbuna, pa
duvana, pa petrolja.
A kad je prid Novu godinu došlo ništo petrolja u Bonačića butigu, nastala je
takva jagma i juriši sa raminan daje bilo i ranjeni žen.
Novine su svaki dan pisale o dinastičnin osjećajima Splita i Splićana, a
carska vlast je u nas jemala toko povjerenja daje svaki dan pokupila po kojega
novoga taoca. Težaci su morali napustit poja blizu željeznički šini. Jer svako
približavanje i boravljenje oko šini bilo je sumjivo i povećavalo je broj taoci.
Zabranjen je i svaki pristup željezničkoj stanici. Judi su zatvorili justa jer je
svaka rič, svaka misal, mogla bit protumačena ka veleizdajnička.
Svaki dan vodili su se veleizdajnički procesi. Objavjena je i Okružnica o
postupku sa taocima.
"Svaki vojni zapovjednik ovlašten je da u slučaju potrebe za sigurnost
vojništva zatraži kod političke vlasti taoce i da ih dade voziti u vojničkim
željezničkim vozovima.
Osobe koje budu određene za taoce bit će odmah smaknute:

1. U slučaju da pokušaju pobjeći.

2. U slučaju da se protive njihovoj uporabi za rečenu svrhu.
3. U slučaju da bude nešto poduzeto protiv sigurnosti vojništva,
protiv stražara, proti
 vojnomeili civilnome državnom imetku, ako pravi krivci nebudu u istom
času pronađeni."
A Odbor gospođa za dočekivanje ranjenika umoljava sve građane koji imaju
štape, iznošena odijela i kapute, da ih smjesta pošalju, da se ranjenici u bolnici
preobuku.
A Crveni križ, Caritas i časne sestre kupidu milodare za siročad poginuli.
Sve je dobro došlo, i pinezi, i šćapi, i spiza, i vino, i cigarete, bičve, mudante,
čaše, bićerini, stare štrace.
Veliki popust, čak 50 posto, na brode i vapore za najužu rodbinu koja želi
obać ranjenike i svoju mrtvu dicu.
Sve konobe i tovirne moraju bit rano zatvorene. Di će judi, koji je ionako
malo u gradu ostalo?
A kiša pada. Pada ka iz kabla.
Visoki škovacin Jozo i njegov stari prijatej picaferaj sklonili su se u portun
palaca na Rivu. Noć je mračna, ne vidu jedan drugoga, samo se čuju.
— Ovo je ki u grobu trese se škovacin prislonjen o zid. Mokrinu ćuti po
skini.
— Užga bi ja bar svaki peti feral, ali ne smiš. Jemamo befel da je
ingleška flota u konalu šapjepicaferaj.
— Ma Isukrsta ti! čudi se Jozo, mada ovo po deseti put danas čuje.
— Znaš, to je tajna. To san samo tebi ka prijatejureka pipa picaferaj
po mraku, a kad napipa škovacina, na uvo mu još tiše šapje: Njanci se lumin
ne srni vidit s mora. Da jemaš španjulet, ne smiš ga zapalit.
— A kažu da su se čuli i topovi!?
— Muči, muči, ps, pss stavi mu picaferaj rukuna justa. More bit da se još
čuju.
Čulo se samo bubnjanje kiše.
Jozo izađe na vrata i pogleda crno, mračno nebo.
— Ala pada, ala pada!
— Pada ka iz kabla primakne mu se picaferaj .Tiho jin prilazi, u mantel
umotan i pokriven lum
brelon, dotur Viče, koji je već pronaša ovu njijovu novu portunsku štaciju.
— Je li ovo naš dobri dotur? široko se nasmijedugonja.
— Glavon i bradon, vaša visosti uliza Viče u portun i zatvara lumbrelu.
— Koji vas vrag po ovemu vrimenu nosi vanka?
— javja se iz dubine mračnoga portuna picaferaj.
— Je li to vaša svitlost iz crnoga mraka zbori?
— trese dotur lumbrelu.
— Ča se skitate po povodnju ka dišperadun, kašonanbul gunđa i jidi se na
nj picaferaj.
— Ne korite me, vaša svitlosti, premda bi van uove crne dane više
pristajala titula vaša mračnosti
 — počinje dotur svoju zajebanciju.
— Ča ne ležite doma, ča libre ne štijete, pismicene pišete? sad se zapravo
picaferaj jidi.
— Boji se on, doture, da se ne razbolite opravdava ga njegov kompanjo.
Viče još stoji na vrata.
— Ajte unutra! Oli ne vidite da pada na kable?
— potegne ga picaferaj.
— A šta vas dvojica u mraku činite? otresa Viče mantel.
— Sastavjamo pismu o kiši šegači se sad škovacin. Evo počujte, doture
vrli! na mistu škovacinimprovizira:
Kiša pada, pada na kable, Pada najude, na palme, Na stable i table. Pada na
table,
— A nan suprobiuene šjole... dometne još jedanstih picaferaj, koji je već
seja na skaline.
— A lumbrele nima\ zakjuči škovacin pismicu.
— Bravo," bravo, vaša visosti, bravo, vaša svitlosti aplaudira jin
oduševjeno Viče. Kako ste onorekli: pada na kable, na stable, na table, a šjole
suprobužane.
Viče pipa prstima di će sist, a picaferaj mu dodaje svoj kartun na kojemu on
sidi. Jozo mu ne da da sede.
— Nemojte, doture, guzicu na ladno, nazepst ćete, priladit ćete mijur.
Pričali su se lipo o svemu, a najviše od onome ča je falilo. O spizi i
inovacjunima, kako se more šparat. Picaferaj je doturu da ricetu kako se od kvarta
petrolja da učinit litra. U litru vode koja vrije baci se dvi šake sode i čeka dok se
rastopi. Pustiš to da se oladi i onda uliješ kvarat petrolja i eto ti od kvarta čila litra
petrolja.
— Provajte, doture, oslipija ako ne daje još boju,još sjajniju svitlost.
Kiša je vanka samo rominjala.
— Više mi ne triba lumbrela reka je Viče i svojuje da škovacinu. Samo
da je ne nosi do kuće, jer daga gnjavi nosit lumbrelu kad kiša ne pada. Kakone
more doma doć bos, to nije moga skinut postolei dat ji picaferaju.
A pisma je taka da mirita nove novcate postole.
— Povirite sutra do moje kancelarije, vaša svitlosti, naći ćemo nešto
darova jin je na rastanku i podva španjuleta. Omar su zapalili. Nadam se danećete
izazvati koju inglešku torpedinjeru pokaže doktor na more.
— Đava će nas vidit po ovakome nevrimenu.Duboko je povuka škovacin
dim i velikodušno
je pratija Vicu i pokriva ga lumbrelon sve do vrata od kuće. Viče nije zna
kako će mu zafalit i uzvratit na toj dobroti.

38. OPROSTI NAN, SVETI DUJE!

Svaki novi dan bija je gori od jučerašnjega. Počela je 1915. godina bez
pozdrava Staroj i čekanja Nove.
"Neće biti plesova o pokladama pa da bi se htjeli priređivati i u najplemenitije
ciljeve. Nije lijepo u kazalištu plesati i zabavljati se, dok nam najdraži liju krv,
dok su pune bolnice ranjenih i bolesnih."
Odvedeni su u taoce još tri profešura, dva likara, dva inženjera i jedan
tipograf, kod koji su se pronašle stare novine. Činovnici apeliraju da jin se
povećaju plaće. "Vlada se prema činovniku uvijek viteški odnosila i našem
činovništvu je bilo ljepše nego igdje na svijetu, ali sad mu je teško i preteško",
pisalo je "Naše jedinstvo".
Središnji odbor Internacionalnog radništva za Dalmaciju odlučuje da se
uslijed rata za Prvi maja ne priređuju nikakve svečanosti.
A 7. svibnja, na Sv. Duju, patrona splitskoga, pojavila su se na Rivu samo
dvatri banka sa zjogatulima. Održan je i procesjun, ali bez šušta i gusta.
Samo popi, proriđene bratovštine, dica od skule i obe muzike, narodna i banda
čitadina, koje su svirale priko voje i tužno, ka da gredu za sprovod.
Održana je poza podne tradicionalna tumbula na Rivu, na kojon je
glavni zgoditak tumbulu dobija umirovjeni feratijer Matara, a cinkvinu
zajedno jedan soldat i nika sluškinja, koji su, čin su primili pineze, omar
vaze li sobu u otel.
Soldat je bija tako kurčevit da će sritna sluškinjica do smrti pamtit tu
noć ka najveći mirakul našeg patrona Svetog Dujma.
A oće li se Sveti Duje smilovat i oprostit nan naše grije? Naš grij, naš
preveliki grij!
Sram i straj me bilo opisat ono ča se lani na Sv. Duju dogodilo.
Procesjun je bija malen, kratak ka kotegin.
Križ, crikvene zastave, fratri, par šeminarišti i onda banda čitadina i kaptol
okružen đendarima, redarima i detektivima. Jopet zbog bande čitadine, narodna
muzika i bratovštine nisu tile učestvovat u procesjunu koji se nije moga rastegnit
niti na sto metri. I na Rivu, prid kinon "Edison", procesjun je dočekan
zviždukon. Sveti naš Duje bit će se u grebu okrića.
A kad je procesija izbila na Pjacu, taki se zvižduk orija da je pokrija glazbu.
Njanci se jedan inštrumenat nije čuja. Masa je zagrmila "Ej Slaveni", pa "Lipu
našu"... a onda:
"Van š njiman!"
Procesjun nije moga proć.
Đendari i financi spustili su bajunete i krenuli prema masi. Đendari, koji
jemadu veliko iskustvo, krčili su put sa kundacima, ali i financi su jurišali golin
bajunetan. Nastala je strka i vika, cika žen, plač diče. Nikoliko žen ostalo je ležat
na pločnik.
Vikovni je zakon srušen. Daje na ovi dan samo jedna jedina kapja krvi
prolivena, Sveti Duje bi jema prav ne samo šticat se, nego i odreć se svoga grada
i prokletstvo bacit na sve nas. Isti čas zatvorile su se sve kafane, oteli, krčme,
konobe i teatar, i restoracija na Marjanu, i sve pašticerije u gradu. Sveti Duje
pomutija je i narodu i vlastima pamet i donesena je naredba kako nikor više ne
srni sidit na Rivu uz more.
Da je Sveti Duje kaštiga Splićane trusima, kugan i koleran, nije se moga
gore osvetit nego ji poslat u rat. I da je to bija rat kontra dušmanin, svi bismo
rekli: Evala ti, Sveti Duje! ali u rat kontra Srbi, kontra Crnogorac, kontra braće s
kojima se oćemo ujedinit?! Pivat "Ej Slaveni" i tuć se kontra Rusi u Karpatima?!
Sveti Duje, velika si kurba! Jesi li moga smislit goru osvetu!?
Čili Split druka za Srbe i viče jin: "Naprid naši", i gre u rat koji želi izgubit.
Nije lako ni onima koji su se uspili pribacit u srpsku vojsku, jer sad moradu
okrenit puške kontra svoji koji su ostali u Austriji. A na fronti se puca, grmidu
topi, laju mašingevere, a oli Srbin, kad vidi dušmansku auštrijansku uniformu,
zna ko je šoto uniforme: je li Mađar, je li Splićanin, Dalmatinac oli Bečanin.
Srbin puca, jebe se Srbina i ti ne moš njemu vikat: "Brate Srbine, ovod su
Splićani!"
I naravski da se nijedan Splićanin nije ni moga ni tija istaknut na ovome
balkanskome bojištu, ali čin je nevirna Italija navistila rat Austriji, čin se otvorila
nova fronta, splitski ratnici počeli su se omar kitit dekoracjunima.
Nestalo je tolomaši i bande čitadine i nikor u Split nikad više nije zavika:
"Abbasso la
Serbia!"
Na čast Splitu služi da u te dane nije cipa i gazija pripadnike talijanske
stranke, kojima nije pala ni vlas sa glave. Šuditima talijanskima ostavjeno je da
izaberedu oćelidu nazad u Italiju oli u internaciju. Nova fronta tražila je nove
ratnike. I u Splitu je počelo kupit sve sreda.
Skule su zatvorene. "Ajdukovo" igralište jopet se pritvorilo u Krajevu
njivu, na kojon su između šatori i poljski kužini po čili dan novi regruti činili
egzicir. Sve je dizalo. Od diče koji su napunili sedamnajst godin pa do judi od
priko četrdeset.
Kad je regrutni komišjun proglasija za sposobne prve skulare, već je nestalo
vojničke robe po magazinima.
I narednik na Krajevu njivu čita novacima:
"Sa sobom donijeti:
1. Opanke ili cipele
2. Prsluk sa rukavicama
3. Vunene čarape
4. Vunene rukavice
5. Kapu za snijeg
6. Vuneni pokrivač
7. Debeli zimski kaput
8. Torbu
9. Posudu za jelo"
— Jeste li razumili? pita je narednik đake u stroju.
 Jedan momak diga je dva prsta ka da pita profešura:
— Šjor narednice, a oćemo li kupit sami putnebiljete do fronte? reka je
naivno, ne misleći ništa zlo.
Smista gaje vezalo u kadene i sudit će mu za veleizdaju oli ga bacit u taoce.

39. BILE UDOVICE

Ti dan objavjeni su gubici naše armije za prvi šest miseci rata. Nisu veliki.
Samo 43 ijade poginuli, od toga jedva 2500 oficjali, a ranjeno je malo više,
240.000 i desetak ijad zarobjeni.
Sve skupa izgubj eno j e svega 300 ij ada voj nika. Ča j e to, oli j e mala
Austrij a? Ako se priznalo i upola manje, jopet nije baš tako ni krvavo.
I na svin bojištima naša armada postiže velike pobjede, čak i iznad
očekivanja, osin na balkanskome, di je došlo do privremenoga zastoja.
Držidu se naši, tija san reć Srbi.
Sa svi bojišta novine nose izvještaje, osin sa balkanskoga. Ako se ča i
objavi, onda je to ovako: "Naši aeroplani bacili na Cetinje više bombi. Dvije su
pale na Konak. Štete nisu velike. Austrijski piloti preletili su Beograd i
Kragujevac i ispitali položaje srpske vojske. Srpska artiljerija otvorila žestoku
vatru ali još nije uspila srušiti kojega."
Počeli su vrili litnji dani, a nima se ko kupat. Na Bačvican vidu se samo
dica i koja grupa soldati, za koje je konopon odiljen posebni prostor.
Novine napadaju "bile udovice" koje su zaboravile na čast svoju i svoje
kuće dok jin muževi na fronti liju krv. A ča će bidne? Šteriku duperat, a navikle
su na redoviti gibirung. Samo ni njima nije lako. Takvo je vrime da je i do kurca
teško doć. Nima ko pumpat. Jebandžija nima, ostali su samo dica i starci, a
pizde su suve ka suva, uvela trava i kišu, slapove, mlazove želidu. I samo
kreteni i jezuiti, ka ča je urednik naši novin, more napast žene i divojke koje
"maloljetnike na blud navode".
Koji je to novinarski tukac ča se zgraža ča gladni svit golube gradske u
trapulu vata i ždere?!
"Prisilo jin!" piše kretineto.
"Dalmatinskog divnog mora divni sinče", kliče on prvin ratnicima koje su
zbog zasluga na bojnome polju poslali koji dan doma na dopust. Fali ji kako su
"oni koji su smrti u oči gledali, vratili gradu optimizam; oni više ne psuju,
psovka ne prelazi preko njihovih usana, a kad beštimju zaori neko od ukućana,
oni se groze i krste. Stoga se ufati da će od ovoga krvoprolića biti i koristi i jer
će tužne psosti iz našega grada sasvim nestati." A kao dokaz tome navodi kako
je samo u ovu nediju svetoj pričesti pristupilo 3500 pobožni građana.
E, jebalo te jato magaradi! šta bi reka škovacin Jozo da je ove monade
prostija, ali on bidan nije jema vrimena štit, jer mu je sve mlaje kolege pokupilo
u vojsku. Ostalo je samo par nji stariji, gladni, debuli, jedva su metle u ruku
držali, i grad je tonija u sve debju i dubju šporkicu.
 Diglo je i pošćere, pa su žene raznosile pisma, ali se nijedna nije tila javit u
škovacine. Ostalo je i par mlaji vatrogasac, pompjeri, pa iako nije bilo nikakvi
požari, jemali su pune ruke posla.
Pompjer je u te dane posta simbol jebača, pa su žene koje su jemale sriču da
jin pompjeri gasu vatru, sritno zapivale:
Mio marito že pompjer, O, ke bravo, ke pompa Pompa li, pompa kva. O, ke
bravo ke pompa!

40. NA MEŠTROV ROĐENDAN

Pomoćnik se to jutro bija zabrinija. Skoro će devet uri a Meštra još nima.
Uredija je tričetiri mušterije, doša je i trgovac šjor Jakov, koji čeka Meštra jer
daje navika na njegovu ruku. Duboko gaje to uvridilo. Ča ovi stari debeli tukac
misli, daje on garzun? Nego, zaista, di je Meštar?
Da se nije razbolija? Onda bi po ženi poručija da neće doć, daje bolestan.
Interesantno daje tu ženu vidija samo jedan jedini put. Sedan godin je već u ovu
brijačnicu, a
Meštrovu je ženu vidi samo to jutro kad je došla javit daje osta u posteju.
Spominje se da gaje pita:
— Skužajte, Meštre, ali oli vi nidir ženu ne vodite?Meštar se nasmija:
— Oli je slipa pa ću je vodit?
Izveja bi je vanka i to samo jedanput na godinu, na Mrtvi dan, do grobja.
Šjor Jakov je već posta nervožast i po deseti put je ponavja:
— Kad će više ti tvoj Meštar?
— Fala bogu, napokon! ugleda gaje priko pjacete. Meštar je uša vesel,
raspoložen, blagdanski kafe veštit obuka, farfalu veza.
— A ja san se već bija i pripa dočeka ga pomoćnik.
— Ča si se pripa? Ča se more dogodit pametnomečoviku? izvadija je
Meštar iz žepa tabakeru i počeja motat španjulet.
— Nesriknje vrime! Lako li je danas u dežgracijuupast, u prežun svršit!
diga je pomoćnik pinel ipočeja sapunat trgovca.
— Stari sanja faganel, prosa sanja sve skule...
— Kad si tako učen, onda bi moga i brijat i pričat prikine ga šjor Jakov.
— On će te brijat! upre Meštar prston na pomoćnika. Danas ne radin.
Danas san, judi, napunija50 godin i ulizan u 51.
— Malo za taku monu! plane šjor Jakov, otareobraz šugamanon i izleti iz
butige.
Meštar je bija tako dobre voje da se nije njanci uvridija.
Caru je uteka. Nikor ga više ne more dignut u soldate, više nije njanci
rezervni igrač. Sad je ka u škatulu i jebe se njega za čili svit.
Nije to jutro radija. Prima je čestitke, posla je vazest bocu prošeka, drža je
govorancije, nazdravja se i euforija je resla. Mušterije su se minjale a on je
pija i mlija. Sa žmulon u ruci obraća se svaki čas carevoj slici na zidu:
 — Sad mi, Frančesko moj, stavi soli na rep!
Balija je kako su Srbi, baš užežin njegovoga rođendana, vratili Beograd i
učinili taku ofenzivu da će za tri dana doć do Beča. Koji su to junaci! Srbinu je
poginut isto ka njemu zapalit španjulet.
Svakoj novoj mušteriji koja bi ulizla u butigu tura je pod nos novine, tuka
po njima, maćava ji prošekon i po stoti put čita:
— "Neprijatelj brojno pretežniji, putovi i vrijemenezgodni za dovoz
artiljerije." A ča govorite, an?A Srbima putevi i vrime nisu nezgodni?
Rđavomekurcu svaka dlaka smeta. "Zato je bilo naređenoprivremeno
povlačenje. Njegovo Veličanstvo blagostivo je diglo na vlastitu molbu iz
zdravstvenih razloga vrhovnog komandanta nad balkanskom vojskom, a na
njegovo mjesto imenovalo je Carsku iKraljevsku Visost nadvojvodu Eugena."
Jopet je Meštar sta ispod krajeve slike.
— Frančesko mio, i komandante si počeja minjat. Mogu zamislit koja je
to bila panika kad si unovine mora priznat.
Vanka su lipili nove listine poginuli. Izaša je pogledat, sta je isprid ploče,
izvadija očale i počeja ji čistit šudarićen. Svit se okolo skupja, došla je i šjora
Mare koja nije znala štit, pa
ga zapita:
— Ča je, Meštre, jema li koji naš Splićanin?
— Nima, moja Mare, nima! govorija je glasno,da ga svi čuju. Ali koga
oni mislidu ovako zajebavat? Furbasta je Austrija, ali nismo ni mi cukuni.Naša
san jin ždronj. Promislite, judi, ča su izventali, ča sad činidu: listine mrtvi
Splićani lipidu poTrstu i Kotoru, a njijove mrče lipidu po Splitu. Itako na fronti
niko od naši ne more poginut, i svismo kuntenti i sritni.
Priko Pjacete prema Rivi spuštali su se picaferaj i njegov prijatej Jozo
škovacin, koji je vuka karijolu punu škicani ramini, probužani stari bronzini,
ruzinave late i žice, a navrj te jarpe tresa se i zvonija slomjeni limeni makako.
Kako se ferali više nisu palili, picaferaj a je degradiralo i bacilo ka ispomoć
škovacinima na ovome novome šporkome zadatku. Od rana jutra obilazili su
grad i isprid svake kuće, prid svakin vratima, vikali:
— Stare late, stare late, za carske topove!
Kad bi se umorija jedan, vrdačija bi drugi. Karijolu je uvik vuka Jozo, jer
nije moga dozvolit taku totalnu degradaciju svoja prijateja.
— Na šta smo ovo spali, vaša svitlosti, koje je ovovrime došlo!
— Jebeno, j ebeno, vaša visosti puva j e picaferaj .Uvatij a j e Jozu za
ruku. Škovacin j e pustij a kari
jolu, lata je zazvonila, makako se privalija.
Vojna patrola upala je u brijačnicu. Vezanoga Meštra izveli su između
bajuneti.
— Ča sanja to učinija, judi!? Koje zlodilo? zaludu je vika jadni barbir.
Soldati su bili mutavi, nisuga ni pogledali. Tek kad su ga odvukli, pomoćnikse
sitija, zatrka i izdaleka vika:
 — Meštre, ča ću učinit s butigon? Oću li otvarat?
— Naravski, svaki dan kroz plač je čuja Meštra.
Omar se stvorilo jato mularije, koje je pratilo patrolu. Krenuli su za njima
picaferaj i škovacin, da vidu di će odvest Meštra: u prežun u Roka, oli na Gripe,
di su taoci. Krenuli su put Grip. Svit se zaustavja, gleda, komentira, pita:
— Bidan čovik!
— A zašto gaje uvatilo? Ča je učinija?
To sažaljenje Meštra je smutilo i raznježilo.
— Judi, Splićani, vi mene znate, ja san poštenčovik, mrava ne bi
ugazija, politikon se ne bavin zaludu je vika.
— Bit ćeš pizdij a! odgovorij a mu j e picaferaj, koji je upra u karij olu
da bude bliže Meštru.
Narednik koji je vodija patrolu krivo ga je pogleda i rukon mu da mot da se
udalji. Picaferaj je sad činija da se razgovara sa svojin drugon, a ne s
ujapšenikon.
— Grad je pun špijuni, za jedan sapun bi te izdali i obisili. Moga si
jezik za zube držat, a ne lajati pizdit.
Žaj mu je bilo Meštra i, pri nego su zaokrenuli u oštariju u Carev rov, zavika
je za njin:
— Kad te budu striljali, nemoj plakat, hrabro sedrži!
— Ne boj se! instinktivno se isprsija Meštar, aonda se tek sitija šta mu
je picaferaj reka, i počejaje suze ronit.

41. HRABAR KA LAV, VIRAN KA PAS

Na gozdeni ležaj sidili su inženjer Duje i profešur Bepo. Škrta svitlost

tmurnoga dana kroz rešetkastu usku ponistru pada na kartu na kojon inženjer
okriće i priuređuje plac. Objašnjava profešuru da su dosad branke stale
naopako, u smjeru istokzapad, a triba ji okrenut u pravcu sjeverjug. Ovamo di
su donje murve sagradit će baraku, a simo, na zapad, već su bile ucrtane nove
drvene tribine.
Profešur se šlaga u svemu, samo šta je jema filološke primjedbe. Zašto
branka kad imamo lipi hrvatski izraz vratnica? Nećemo kazat brankaš, ni
golman, nego vratar, odnosno igrač koji stoji medu vratnicama.
Kad su unutra ubacili zbunjenoga, rasplakanoga Meštra, očima nisu
virovali. Skočili su, grlili ga, jubili i obasuli sa milijardu pitanja. Čilu tu noć
oka nisu stisli. Drugi taoci, šesnajst ji je u ćeliji bilo, rkali su na svojin
slamarican, stenjali, prdili, okrićali se, dizali, u kable pišali, a Meštar je priča i
priča gradske novitadi.
Nima spize, deki sve tanji, mižerja, glad. Niki dan se na peškariju đonilo
morskoga pasa od četiri metra a priko petsto kili. Straj ti gaje bilo i pogledat
kakvi je. Kad su ga rasparali, unutra su mu našli vojničke čizme, a gladni je
narod navalija i raznija ga ka lubina. Krade i lupešćine na sve strane. Uje s
oltara kredu, a niki dan su ukreli kušin na kojemu misal stoji.
Ako iz Rike pošaju ča rane, polak do Splita nestane. Batelanti i mornari
paraju vriće, razbiju kasete. Ono ča dojde, raznesu splitski fakini i batelanti.
Trgovci više neće ni da naručuju robu. Sad policjoti čekadu svaki vapor i
nadgledaju istovar, a batelanti pritidu štrajkon. Nećedu radit ako budu redari
stali uz nji ka uz zatvorenike.
Dica su podivjala. Padaju po mulima ka skakavci; niki dan su đendari i
policjoti skroz zaokružili porat i uvatili 54 diteta, a bar ji je stotinu uteklo. I
svako uvaćeno dite jemalo je široku staru jaketu i iznutra prišivene duboke
žepe u koje more stat desetak kili kukuruza. Svima policjotima u gradu
izgriženi su prsti, jer dok ji vodidu, dica se otimju i zubima grizu. Ništa ne
moreš nosit u ruke, sve ti u letu zdipu. Izvižbali su se ka da su mađioničari.
Niki dan mu se doša obrijat jedan Slatinjanin, a pratila ga je mater i nosila
sir. Nisu ni izašli iz brijačnice, a poleti jedan mulac i ukrede jon sir iz ruke. Sin
soldat poleti za njin i popuze se kraj Marinoga banka. Kako je pa, slomija je
ruku i nogu. Niki Bračanin sa lumbrelon priko ruke i lulon u zubima zlamenova
se. Doleti mulac i potegne mu lumbrelu. Bračanin se okrene za njin, a nestane
mu lula iz just.
A ča se baluna tiče, igrala se ovo žanje vrime samo jedna utakmica.
Između skulari Realke i Gimnazije. On je tu utakmicu gleda i zapazija jednoga
momčića koji je činija čuda. Jubi ga balun, lipi mu se za nogu.
To je mali StipeRico, brat od Feratine žene Marjete.
Ne, nima od Ferate nikakvi visti. Zanja je dopisnica došla tamo nidir iz
Karpati. Studentu Tonču je uspilo pribacit se Srbima, a Pegula je na talijansku
frontu, na Soču, di li, učinija neka velika junaška dila, dobija puste dekoracjune
i madam Violeta ga čeka, jer da će ga za nagradu pustit doma na urlabe.
Duje nije virova! Ko bi to reka: Pegula i junaška dila!
— Oće naši, oće, kad je kontra
Pujizi, koji su iulizli u rat jer dačedu jinsaveznici dat
Dalmaciju.To je naše i užgalo. Znate li, judi, ča je reka đeneral Borojević?
U novinan je niki dan pisalo. Njegova preuzvišenost gospodin generalpukovnik
Borojević, koji je dobija nadimak Suri orao od Soče, pofalijaje Dalmatince.
"Dalmatinac je hrabar ka lav,viran ka pas."
Svanulo je i baš su jin u ćeliju đonili kašu kad je Meštar izgovara ove
velike, istorijske riči. I more bit da ji je i govorija samo zato da ga svi čuju, da
se uviridu kako je on rodojub, ka pas viran dinastiji. I ponovijaje:
— "Hrabar ka lav, viran ka pas." I još
je naš velikiđeneral reka:"Dalmatinci su bez
zahtjeva."
Meštar se mislija oće li i kašu primit. Ovi veliki rodojubivi Meštrov
zanos nasmija je profešura. A inženjer gaje počeja pipat:
— A ča je, Meštre, ča ti je, oli si se pripa?
 42. NIŠTA NOVO!

Prvi maja pa je u utorak i sve je bilo zatvoreno, sve butige, sve radnje. Svita
vanka malo. Kako će i bit kad je sve pokupilo! Unovačilo je već 1898. godište.
Momčiće i one priko 50te uvatilo je za gonjače da na mazge i tovare pribaciju
municiju i ranu do fronte. Moga se vidit samo dikoji stariji težak, zakićen
garifulon, i artista sa crvenon kularinon. Kafane su radile, ali samo do devet uri
ujutro moglo se popit kafu, naravno, samo od ječma i graja.
Užežin Sv. Duje podililo se na legitimacije po kil kukuruza. Kad se kukuruz
pribacivalo u mlin, na kare su navalila jata diče. Baš ka skakavci su popadali na
vriće. Kočijaši su se itali, tukli bičevima, ali dica su temperinima napadala,
bužala vriće, kupila kukuruz. Bilo je i ranjene diče. Nikoga je momčića škurja
uvatila po očima i oslipija je. Bidna naša dica! Jednoj ženi mali mulac je ukra
štrucu kruva. I kad je počela plakat daje njezino dite gladno, vratija jon je po
štruce. A od te po štruce odlomija je komad kruva prosjaku, dvi šake pupe
smrvija je za repce i tek onda je zagriza u ostatak.
Čilo ovo primaliće nima ni kap kiše. Zemja suva, vrime tmurno, sivo,
bolesno.
Na Sv. Duju nije se svirak čuja. Na Rivu nikoga. Ka i uvik, u deset i pol
počeja je procesjun. I čin se uputija, Sveti Duje je učinija mirakul i pustija
kišu. Lipu, obilatu, primalitnju kišu, koja je razveselila zemju i jude. Žene,
starci i dica trkali su na Rivu, dizali ruke k nebu i vikali:
Kiša, kiša, kiša!
Težaci govoru da je natopilo priko četiri prsta i daje zlato palo na zemju.
Poslin kiše provedrica. Ufamo se u obilje svakoga blaga božjega.
Sveti Duje, a bez svoji kolači, bez kruva, sa komadon tvrde
frementunice! A u novine piše kako se u Ugarskoj razmatra pridlog da se
ograniči rad pašticerijan, i da bi čak moglo doći do toga da se bilo brašno
miša sa kukuruzon.
Na deset kili brašna kil kukuruza. En ti Svetoga Stefana!
A naš dobri Sveti Duje jema bit da nan je sve grije oprostija i s ovin
mirakulon od kiše ukaza nan znak svoje milosti.
I drugi su se mirakuli na Svetoga Duju dogodili.
Oko tri bota poza podne otvorila su se vrata ćelije na Gripe. I na vratima
prikaže se bivši gradonačelnik dotur Viče. Skinija je strijač na pozdrav svima i
duboko se naklonija.
— Dobra večer, sumnjiva gospodo!
Općina je još na početku rata bila raspušćena i dotur Viče vratija se u svoju
advokatsku kancelariju, pa su ga dočekali ka advokata koji optuženima dolazi u
vizitu.
— Samo straj me da se ova moja vizita ne produži koju godinu šalija se
dotur.
— A ča se dogodilo, doture? začuđeno će inženjer.
 — Ništa. Ama baš ništa. Njegovo Veličanstvo nema u mene više
povjerenja, a istinu da kažem, nija u njega.
Sa doturon ulizle su u prežun najfriškije visti. Dotur ji je iznosija po
važnosti koju jin je pridava. Neumorni splitski trkač svjetskoga glasa maratonac
Ante RužićBaćo, koji se u nestašici ravnopravni protivnika utrkiva sa konjima,
biciklistima i feraton, i redon stiza prvi na relaciji SplitSinj, SplitDugopolje,
SplitOmiš, jučer je u čast Sv. Dujma izveja novi podvig. I na kraćoj stazi funtana
na Rivi restauracija na marjansku vidilicu postiga je apsolutni, nevjerojatni
rekord u vrimenu od šest minuti i 30 sekundi.
Priređen mu je veličanstveni trijumf. Grad mu je klica dok je na štekatu
kafane "Muljačić" pobjednik pozdravja desetak puti uvik sa novon kriglon vina
u ruci. Svi maratonci, počevši od neumornog Leonide pa do dana današnjega,
nisu ispili toliko tekućine koliko naš neumorni trkač gotovo u jednome hipu.
Kad već spomenusmo restauraciju na Marjanu, nadodajmo i to da su se,
pored lisica i čuvita, po marjanskin hridinama nakotili silni orli, a jedan od nji je
niki dan razbojnički uletija za kokošima u kapunjeru vlasnika restauracije,
gospodina Domića, koji je spretno kapunjeru zatvorija i orla zadrža ka svoga
zarobjenika.
Nadalje, presvitli nadbiskup uputija je svećenicima pismo protivu lihve, u
kojemu ji očinski upozorava da se ne puštaju u pretjerani pohlepni dobitak što bi
rušilo ugled klera i kršilo Božje zakone".
A na svin bojištima, sudeći bar po izvještajima naši novina, stanje je gotovo
banalno. Iz dana u dan variraju se zgodno sročene formulacije.
Talijansko bojište: "Ničega od važnosti".
Jugoistočno bojište: "Nepromijenjeno".
Zapadno bojište: "Živahna artiljerijska borba" ili: "Ništa novo".
Dakle, na svima bojištima ratnici krepavaju jedino od dosade.
A udovica i neudati divojaka je po Evropi toliko da pariški list "L'Oeuvre",
šta bi vas, gospodine inženjeru, moglo posebno zanimati, ka jedinog neženju
među nama, objavjuje dramatičan navještaj rata svima neoženjenima. I pridlaže:
mladići do 25 godina plaćali bi godišnju globu od 500 franaka. One do 40
godina neka vlada zakonskin puten izagna u kažnjeničku koloniju na Guvani.
Čuvajte se, inženjeru, blizu ste Guvane.
Inženjer Duje je iznija kontrapridlog:
Ako već fali toliko muškaraca, onda je jedini humani lik da se ozakoni
poligamija. Na tu temu razvila se diskusija.

43. KRŠTENJE MALOGA PAPUNDEKA

Sve ove ratne godine baba Marta se puno boje držala nego njezina
potleušica, koja se nakrivila, oronula, ploče na krovu se makle i propušćale kišu.
Rat i glad odvukli su njezinu dicu na ulicu, u skitnju i lupeštinu, ali je dica isto
nisu zaboravila i, kad su bila sritnije ruke i dilila ukredeno, najpri bi odvojili
njezin dil, obično škartoc cukra, kolač, suvi smokav, po kila kukuruza. Momčić
koji bi to donija, naravski da bi reka kako jon to njegova mater oli teta šaje.
— Zakuni se da nisi ukreja! rastvarala bi babapaket.
Predstavnik mularije bi se svečano zakleja:
— Jeba me pas u gujcu, baba Marta, ako san ukreja.
Tu zakletvu ona je dopušćala i činila fintu da mu viruje, ali bi se najidila
ako bi se dite na oči zaklelo. Ako bi malome uteklo: oslipija dabogda, omar bi
mu dala pest i činila ga da tri puta pjune, i peta roge u zemju i tako poništi
zakletvu. A to "jeba ga pas", to već more stat. Zakletva je uvjerljiva i zvoni lipo,
i nima u nje nikakve zledi.
Svoga jarcaprča, legendarnog jebača, duplo je vezala jer nije bilo fatureti pa
je i babu počeja njušit i čudno gledat.
Tega litnjega pozapodneva došajon je s paketićen njezin jubimac Rico i
dovejaje sa sobon malo dite od tri godine, da baba prvi put vidi njegovoga
neputa.
Marta je bila zaokupjena poslon; našla je komad papundeka koji je raširila
na stol, a u ruke je držala brokvu i mlat i mirila je di će ispod ploče na krovne
grede inbrokat papundek, da jon manje teče. Ostavila je mlat i brokve i digla
dite:
— Koji ti j e ovo mali?
— Od sestre mi Marjete plačjivo je odgovorijaRico.
— Dojdi simo!
Vidila mu je oči pune suza.
— Ti plačeš, a ča ti je?
— Odvela vojska oca sa tovaron u kolonu da nosimuniciju stiska se Rico
uz babu.
— Pa ča da ga je odvela? Vratit će se on! hrabriga baba.
— O žanje kolone polak se nije vratilo sad većjeca Rico.
— Ti si velik, ti si sad barba, za te nije više plakat.Rico uzdane, otare
suze, isprsi se.
— Mišu mali, kaži babi Marti ča san ja tebi?
— Balba, balba balilo je dite.
— A kako mu j e ime? spustila je baba maloga iponovo uzela mlat.
— Još mu ime nismo nadili. Neće Marjeta dok seFerata iz rata ne vrati.
— Triba mu dat niko lipo ime, korisno tukla jemlaton po gredi da vidi di
je najgnjilija. A ne kača danas daju dići, nika moderna tamašnja imena Fabricije,
Alberto, Suzana... Daje to ženskica, dala bi jon lipo ime, recimo Peronospora, ali
je muškić i ja bi mu nadila ime... dodaj mi, Rico, ti papundek... Eto, ja bi mu
nadila ime Papundek.
Zadila je prvu brokvu.
— An, Rico? Ča ti se pari? Zašto se ne bi zva Papundek?
Rico je zinija, a onda je počeja skakat i jubit svoga nećaka.
— Ajme lipoga imena! Gospe moja, lipoga imena!... Papundek, Papundek
moj!
Nije se ni pozdravija, trka je doma javit materi kako je kršteno dite, o kojemu
će u ovoj kronici bit još puno govora.

44. ŠVERCERI I GREZUNI

Madam Violeta je čeznutjivo i nervozno očekivala da jon se vrati njezin

studente, sad vitez slavon ovjenčan. Ležala je na otomanu, čitala francuski libar
"Les femmes dans lTiistoire" pun pikantni jubavni anegdoti slavni žen, carić,
prinčipeši, veliki kurtizani, ali nikako se nije mogla zadubit, po tri puta je čitala
istu stranicu, jer su jon misli stalno bižale na studenta koji će se bit prominija,
dobija muške, tvrde crte lica, smrti je svaki dan gleda u oči i sad mu je pogled
oštar, u zjenici čelik sja, bit će da jema na obrazu brazgotinu, naravski, koja je
zaresla, jer njoj se gadu kraste i krv. Sigurno je malo ranjen, mora bit, bar mu je
ruka infašana, ili možda šarmantno cota i podupire se elegantno na šćap. A
zavonjat će od baruta jer su mu montura, i koža, i kosa, upile mirise fronte i bitki.
Vrisnut će kad ga ugleda, on će je zagrlit, stisnut, a nju će afanat. Još je sinoć
mora doć, i muzika gaje prid vaporon čekala, da pozdravi heroja okićenog zlatnon
medajon i velikin zlatnin križen sa krunon.
Zadržali su ga u Zadru, di mu je vojno zapovjedništvo organiziralo još jednu
konferenciju za štampu. I u Trstu, i u Beču, odgovara je već na pitanja novinara i
potanko opisiva svoje junačko dilo. I "Naše jedinstvo" prinilo je pisanje tršćanske
i bečke štampe, posebno izdvajajuć junakovu misal da "nijedan naš položaj ne
može pasti u neprijateljske ruke dok ne pogine i posljednji Dalmatinac".
Koliko su jadnoga Pegulu preparirali i pripremali dok su mu ulizle u glavu
sve ove velike istine, koje on mora odsutno papagajski ponavjat za nagradu da ga
pustidu tri miseca u Split na urlabe.
Madam Violeta odavno je zatvorila Plesnu školu grickajuć žanje ostatke
nakita i minjajuć ga za pulentu. Da ne bude sama, zadržala je jednu curu iz svoje
škole za kućnu pomoćnicu. Kad je na vratima zazvonilo, divojka je u kužini
šumprešavala lancune.
Ovo je on zadrćala je Violeta i uvatila se za srce.
Do nje na kušinu ležala je Mirni. Jopet je zazvonilo.
Violeta je potegla kušin ispod pasića, tila je da trče, da laje, da veselo
dočeka njijovog študentajunaka. Mirni se lino protegla, zazivala i prominila
požicjun spavanja. Divojci je Violeta jučer rekla da ona više ne otvara vrata. Baš
ga je ona tila dočekat, ona mu otvorit. Sve je isplanirala u detalje. Prid zrcalon je
izabirala najprikladniji izraz lica koji najviše odgovara situaciji a njoj najlipše
pristaje; najboje bi bilo ništa ne progovorit, samo malo, malo zaplakat i kroz
suze se nasmijat. Koliko je god puti provala, uvik jon je to uspilo... Ajme, a oće
li jon sad uspit? I kad je stisne, triba da se opusti, teško klone i onesvisti se.
— Odma, odma zavikala je kad je treći put zazvonilo, jer on ne smi znat
da ga ona čeka. To tribada bude veliko iznenađenje. Ona mu se nije nadala...
Ona ne zna da će on doć. Pogledala je još botuna zrcalo, spustila neredno
pramen kose na livooko, pa se uputila prema vratima, napo puta zastala i jopet se
vratila do kantunala, kapju kolonjestavit iza uva.
— Bože, bože moj, koja van je priša! odgovaralaje na zvonjavu i
namišćala dugu kućnu vestu; spustila je malo kombinet i tek onda otvorila vrata.
Duboko je očajno zastenjala. Prid vratima je sta šjor Jakov u bilome
širokome veštitu, šlampav, upotan, i tra je znoj sa šudaron na kocke velikin ka
šugaman. Na debeli prst ruke, na kome mu je veliki prsten, o konop mu visi
paket.
Moga se pofalit daje bija jedan od ritki Splićani koji se u ratu nije ocidija,
nego se još nadebja, pa je sve na njemu nabreklo, a pogotovo portafoj.
Švercer i proizvođač ratnoga sapuna u dvatri navrata bija je na usluzi
gospođi Violeti i pomaga jon je minjat zlato za ranu, dakako bez krune zarade,
bez ikakve šporke riči i namire, samo zato ča mu fina, osamjena, bespomoćna
žena čini milo, a on je, eto, dobroga srca i voli svitu pomoć. Osta je udovac, a
teško je i ženi samoj u kući, a nekmoli čoviku. Divojka koja Violeti pomaže pari
mu šesna i mogla bi dva puta na nediju k njemu doć, kuću očistit, njega
šumprešat. Ne bi jon bilo krivo, ni njoj ni gospođi Violeti. Sve je to Violeta
znala i stari šporkaćun jon se gadija.
— Zdravi bili, gospojo Violeta traje noge o tapetprid vratima i ćuća
bombon.
"Ovo mu smrdi iz just", promislila je i umorno se spustila na otoman. Mimi
se nije makla. I ona gaje samo pogledala i zatvorila oči.
Uliza je za njon i na otoman, između Violete i pasića, spustijaje paket.
— Donija san van malo sapuna.
Mimi je paket povonjala, omar se digla i sakrila se ispod otomana.
Violeta je sa dva prsta uvatila špag i podigla dar.
— E, moj šjor Jakove, ovaki paket ne morete poslat ni soldatima na
frontu. Kad dajete dami dar,triba stavit cvit, vrpcu...
— Znan ja ča je red, ali nije mi bilo ništa pri ruci gledaju je razliveno,
podrugljivo.
Nije ga ni ponudila da sede. Tila gaje uvridit.
— Mimi, di si, Mimi? Sakrila se, bidna. A znate,šjor Jakove, zašto? Jer
je pripoznala vonj vašegasapuna. Kad san je zanji put tin sapunon oprala,dobila
je kraste, zamalo mije bidna umrla.
— Čudi me, čudi mjacka je Jakov cukar deorzo. A nikor se dosad nije
potužija.
Nagnuja se igleda prema kužini. A di van je divojka, tija bi šnjon dvi beside
progovorit. Šmuga je u kužinu i, dok je cura šumprešavala, mjacka je i šapja na
uvo:
— Kad si gladna, skokni do mene! Jema svega ušjor Jakova. I cukra, i
manistre, i špeka... Budi pametna! I doma ćeš odnit...
Mimi se vratila na otoman. Violeta je pogladi.
 — Mimi, šta smo nas dvi bidne dočekale? Kogasve moramo trpit, koje
grezune! Koje švercere! Kako moš bit dama uz ovake kavalire?
Gadljivo takne na paketu konop: ovo je tačno za obisit ga.

45. JADNA MADAM!

Glupi šjor Jakov pokvarija jin je susret. Sve je ispalo drugačije nego je ona
zamišjala. Nit je zaplakala nit je u afan pala. Bez brazgotine, bez šćapa i zavoja,
vratija se njezin studente još liniji i nespretniji nego ča je bija. Misto čeličnog
pogleda, gleda je ka pas. Nije unija ni vonj baruta i bojišta, smrdija je po
naftalinu jer su mu iz magazina dali novu robu. Ali ona isto nije bila razočarana,
jer se junački ponija u posteju i tri puta je tu noć morala minjat lancune.
Podne će brzo a oni su se tek digli. Zapravo, Violeta se digla da pripremi
obid, a Pegula još leži u posteju i igra se sa Mimi i svoja visoka odlikovanja
stavja pasiću oko vrata. Violeta svaki čas poviri u sobu jer ji uživa gledat.
Ajde, linčino, ustani, obrij se, okupaj se!...
Naslonjen na blazinju, Pegula se rastiže, pun blažene fjake.
Violeta rastvara koltrine. Litnje podne upade u sobu i ispuni je svitlošću.
Momak pokrije oči.
— Zatvori, oslipit ću!
Ona se zvonko smije i rastvara škure.
Izvadila je iz njegove vojničke torbe važ gulaša. Sinoć kad je on tija za
večeru važ otvorit, tako je to nespretno činija da se po prstima obriza, i to je bila
jedina kapja krvi koju je u ovon ratu prolija. Kakvi je to vojnik koji ni vojničku
konzervu ne zna otvorit?! Pravda se da su mu na fronti uvik drugovi otvarali. Još
više ga zavolila. Šta će njoj junakspomenik? Drag jon baš ovaki momak, lin,
nespretan, o njoj ovisan.
Podgrijala je gulaš.
— Ajde, digni se, obid je na stolu!
— Sram te bilo! pokrila je oči kad je usta gol.Dolibija se i zagrlija je. A
ona je vrisnula ka daje
iznenađena i priplašena. Otela mu se i pobigla. Zaletija se za njon. Utekla je
u sobu i zatvorila vrata. On je upira, bija je jači, vrata su popustila. Bižala je po
sobi, itala se u nj kušinima, bacivala mu prid noge stolice, zavrtila se oko stola,
pribacila priko fotelje, skočila na posteju i tada je uvatija, za gležanj potega.
Branila se rukan i nogan, i za vrat ga je ujila, plakala je daje pusti, ali (klela se
kasnije prijatejici Kati) on ju je brutalno vojnički silova. Bilo jon je jezivo ali i
lipo. Parilo jon se da je jedan za drugin siluju soldati čile jedne regimente.
Mečija je, okrića, rastiza, buža, prodira u nju naprid i nazad, nabiva je, natica,
grlija, jubija, balija, liza i čiča. Tepa jon je najslaje riči, šapja, ka bik rika i vika
takve augmentative najšporkiji besid kakve nikad i nidir judska ruka nije
zapisala. I primorava je da ji za njin ka molitvu ponavja; u bezdane pakla ju je
vuka, ita, a onda među zvižde na nebo diza...
 I Mirni se pripala, kainkala i počela se vrtit u krug, da zubima vlastiti rep
zagrize.
— Dosta... nemoj... umrit ću... daj, daj, ubij me plakala je i vriskala
jadna madam, a suze su jonobli vale lice koje se grčilo u boli, užitku i smiju.
Nikad, nikad, ni pri ni posli, pričala je kasnije prijatejici Kati, nije jemala
takvi doživljaj. A Kate jon se čudila kako mu nije oči izvadila. Violeta je
slegnula ramenima.
— A eto, nišan, nišan imala snage.
— A ča ga nisi smista ostavila? čudila se Kate.
— Kako ću ga ostavit kad mi je puno drag!Posli toga obilatoga
vojničkoga obroka, Violeta
je zaista povirovala daje njezin studente moga postat junak i na bojištu čuda
počinit. Odbacila je njegovu ludu priču, ali red je da ju kroničar štiocima u
cilosti iznese.

46. VITEZ NAD VITEZIMA

— Ovako je to, moja Violeta, bilo. Misecima sanleža u rovu, kiša je lila,
kosti mi prala, u blato sanse vaja, u glib, u fanak, u šporkicu, a okolo
ušenci,milijuni, milijardu ušenak. Stresla se i ježurila ka da njoj ušenci po tilu
ližu.
— Moja regimenta nosila je bosanske fese i ti fesje vrvija ušencima.
Kad bi ga naslonija na zemju,mica se. I jednu večer, štuf svega, tako
dišperan,raspamećen, izbezumjen, poletija san prema dušmanskome rovu pridat
se. U priši i bezumju, zaboravija san bacit pušku i sa bajuneton na puškiskočija
san u rov među Talijance. A oni lupeži, kurbini sinovi, gubavci, kukavice, sve
jedan za drugindižu ruke. Rov dug kilometar, a samo čujen di porovu teče vika:
"Antonio, Frančesko, Domeniko...eko noštro karo nemiko, adeso sjamo
priđoneri!"
"Ma ke priđoneri!" vičen ja. "Priđonere sono io. Ja san se prvi preda."
I sad zamisli: neprijatej ni čut.
Bacija san pušku i diga ruke. "Eko, eko, io sono priđonere."
Skoči jedan Pujiz i tako me plesne da san kleka. Doleti oficir i počne me tišit i
jubit.
Sami su se vezivali i mekli mi pušku u ruke. I ča san jadan moga? Mora san
ji dovest u naš rov. Ali sad se više ne kajen. Dali su mi tri miseca dopusta i evo
me doma, gledan tebe, i ništa mi na svitu
ne fali. I sve ča san propatija, pari mi se da je bija grubi san.
— Pripali su se, pripali mirakulavala je Violeta.
— Uvik sanja govorila: kad se Mirni tebe pripala, didušmanin neće!
I bilo jon je žaj ča nije ostala bar još jedna boca šampanjca da je otvori za
svoga viteza nad vitezovima.
Ta tri miseca Pegulinog dopusta, Mirni nije tila jist dok jon ne bi Veliki Zlatni
Križ obisili oko vrata.
Dani su brzo prolazili, jubavnici iz kuće nisu izlazili. Samo ča bi Pegula
svakog četvrtka prošeta do vojnoga magazina po pojačano slidovanje koje je
pripadalo ratnikuheroju. Donija bi svega: cukra i biloga brašna, fažola, važi
gulaša, čak i konzervu guščje jetre. Uz ovakvu spizu Violeta je dobijala svaki dan
redovita herojska slidovanja. Usrid jeseni ona je procvitala i pomladila se.
I kad je bilo najlipše, doša je tužni dan rastanka. Heroj je mora partit. Dok se
sprema, ispoljava je svoje prave dinastičke osjećaje, šava je u pizdu materinu čilu
dinastiju po spisku, sva veličanstva i visočanstva, od Frane do Zite, učinija je čilu
istorijsku retrospektivu pa je od Zite iša nazad sve do one kurbetine Marije Tereze.
A kad se obuka i stavija ordenje, heroj je plaka ka malo dite.
Slomjena madam Violeta nije znala ča govori, i molila ga je da bar ostavi
Zlatni Križ, jer kako će Mirni jist bez križa oko vrata?
I zaista, čin jon je diga križ, Mirni se toliko ofendila da nije tila taknut svoj
pijatić.
— Ostavi jon ga, molin te, vidiš da se navikla!
— sklopjeni ruk molila gaje Violeta.
Zaludu je on objašnjava da se ne srni pojavit bez ordenji. Mirni je bila
nepopustljiva. Morali su pronać rješenje. I našli su ga. Skokli su do zlatara Radića,
koji je izradija takvu imitaciju Zlatnoga Križa da ni Pegula nije zna koji je falši a
koji pravi. I kad je Mirni, koja 24 ure nije stavila ni vode u justa, okićena Zlatnin
Križen, polizala svoj pijatić, madam Violeta je puno lakše podnila bol rastanka.
Otpratila gaje do dna skal i zakjučala vrata od kuće, jer je baš te dane donita
naredba da svi portuni moraju biti zakjučani od večeri do svanuća.

47. KREDE SE I PUCA

Dani su prolazili prazni, šupji, gladni. Svit je pa u depresiju, izgubija i nadu u

nadu. Od debulece nije se izlazilo iz kuće. Grad je opustija. Nestalo je svi beštiji, i
golubi, i rebac, ni masku se nije moglo vidit, ni pasa. Violeta je strepila za svoju
Mirni i nije ju puštala na ulicu niti se sekundu popišat. Na Mrtvi dan malo je ko
jema force dovuć se do grobja. A po svoj katoličkoj vasioni danas je najdirljivije
spominjanje i molitve za mrtve. "Pokoj vični daruj jin, Gospodine!"
Meštar se baš na Mrtvi dan sitija svoje žive žene. Jer danas je baš oni jedan
dan u godini kad bi on nju izveja vanka, dakako na grobje.
Morete zamislit koliko su ga toga jutra pripali kad su ga prozvali! Promislija
je: gotovo je, vodidu me na striljanje, a oni su ga totalno zbunili kad su mu rekli
da more poć doma. Sa zatvorskin drugovima nije se ni oprostija. Pokuša je ništo
reć, ali se uzmuca, ustepa, ka daje, prosti bože, izgubija moć govora.
Naša se vanka na slobodi, a u njemu nikakve radosti. Osića se prazno, tupo,
bezvojno, škicano. Spušća se niz Gripe prema Pazaru i ne misli ništa i ne vidi
ništa. Ladno je, kiša
pada, a on još u veštitu koji je nosija kad su ga zatvorili. Prolazidu niki
soldati, starci se držidu zidi, proleti koje dite...
Prid prvon butigon na Pazaru duga fila crni, štracavi i iznakaženi žen. A
zasmrdija je kiseli kupus koji se dili na deke. Žena koja je izlazila iz butige
alapjivo je utirala u justa šaku kupusa, progucala ga i dlan lizala. Uskukujalo
gaje i ulize u bufet popit rakiju.
Cura za šankon natočila mu je bićerin. Ali mu ga ne pruža nego ga drži
prida se. Vratila je bocu na škanciju i krpon počela prat banak.
— Dajte mi ti bićerin! pružija je Meštar ruku.
— A platit? mirno j e rekla.
— Kako platit?
— Lipo, kako se plaća!
— Kako ću platit a nišan ni popij a?!
— A di vi živete pa ne znate nove propise?
— Koje propise, za majku božju!?
— Da se unaprid plaća sumnjičavo gaje gledala.Okrenija se, izaša i čuja
kako za njin viče: Da
je bilo mukte lokat! Oli vas je danas malo takvi!?
Prve poznanike trevija je Ispod ure. Bili su to policjoti Pučanstvo i Mijo.
— A ča je, Meštre? pita ga prvi.
— Oli te je pustilo? začudija se drugi.
— Nije, nego san uteka! razvedrija gaje ovi susret.
Već ji je mimoiša kad se sitija da obojica imadu na ruke debele gvante.
Okrenija se:
— Oli dica još grizu?
— Ka vuci! reka j e Mij o i već po drugi put podiže gaće.
— A ča ti je? nasmije se brico. Svaki čas gaćedižeš!
— Kad mi padaju. Dvajest i pet kili san smršavija rastužij a se policjot.
— Boje, sad si lagji za trkat zajebaje ga Meštar.
— Da trkat! uzdane redar. A od glada na nogene mogu stat.
Do po ure već je s gušton, pun dobre voje i morbina, šiša picaferaja. Zaželija
se rada, britve, nožić, i kako su nožice oko picaferajeve glave letile, kružile,
kako su zvonile i zunzile, odavalo je Meštra u punoj formi, unatoč dugon
odsustvovanju. I pomoćnik gaje sa užitkon i divjenjen gleda.
— Dobro si, bogami, zaresta! šalija se Meštar sapicaferajen. Oli si se
zavitova da se nećeš ostrićdok ja iz prežuna ne izajden?
— Po mome računu konta picaferaj učinija siu bužu dva miseca.
Mačadvamiseca 162 dana, 162 jinkolpa pala omar se užga Meštar i upra mu
u glavu da mu vrat sagne. Picaferaj se skupi na poltroni.
— A ča se more, moj Meštre, nesriknjo vrime, nesriknja država.
Meštar mu pusti glavu, pogleda prema vratima i stavi prst na justa:
— Psss, pribaci igru!
— Koju igru? prošapje picaferaj.
— Reka san, sto puti san reka izajde Meštar izkonspiracije u moju
butigu samo se more govorit o balunu. Neću, neću nikakve političke govorei
razgovore!
— Ti si, moj Meštre, skroz lud. Krepa je barun,raspa se "Ajduk" bode ga
picaferaj.
— Raspast će se Austrija! plane Meštar. Krepatće svi kraji i čari, a
"Ajduk" će ostat.
— Da te ko čuje, i za ovo bi uvatija bar pet godina
— ugasi ga njegova svitlost ka feral.
Meštar usprene i počne jopet šapjat: Ja to o balunu govorin.
— Kako moš o balunu govorit a ni garbuna nima
— podžiže sad sam sebe picaferaj. Misecima većnišan feral užga. Kruva
nima. Pase se i maske izilo. Trak ubotnice četiri krune zapada. Splićani sene
pozdravjaju više sa "dobro jutro", nego koga jenoćas pokrelo. Iz crikve lumine
kredu, tavaje s oltara dižu. Najnoviji je befel da se mrči ne smidu više u robu
zakopavat, a soldati jedino u uniformuod karte. Pun je Marjan dezerteri, planine
pune ajduci, čin se smrkne, svak na svakoga puca, a ti obalunu misliš.
Meštar mu je tako žestoko upra u time da bi picaferaj jezik bija prigriza da
nije justa zatvorija.

48. VRATITE NAN DICU

Ulizli smo u petu, ufamo se, zanju ratnu godinu. A zima je stisla. Živa je
pala na minus pet. Grad se ukočija.
Danima već nebo je vedro ka caklo. Danima već ni najtanjeg oblaka
nismo vidili pa se svit oko podne skupi na Rivu, zalipi uz zidove kuć i
nepomično žmirka u sunce, tu peć siromaja. A kad sunce pade, kredu se i
lomidu šentade u đardinu i krizi sa grobja da se oganj užge.
Badnji dan, Božić, Nova godina, Sveta Tri kraja, samo se spominju. Fešte,
fjere i sveci postoje samo kalendarski, ali nima ji na ulice, za stolima, u judima...
"Na istočnome bojištu primirje" javja njemački generalštab "a na zapadnom
lijepa vremena pogoduju živahnom dvoboju artiljerije. U prva četiri dana nove
godine srušena su 32 neprijateljska zrakoplova i dva balona."
Svega je nestalo, ničega nima osin mraza. Grize se i bišava repa, žvače
trava, naš želudac nadmašuje proždrljivost afrikanskog noja. Gori smo nego
najjadniji prosjaci. Samo vidiš štrace i tašele, koje u normalnin prilikan ne bi
čovik rukon taka. A najteže je sa postolima. Noge se zamataju u krpe pa je prava
lutrija kad dođe red na tvoj bon da greš u postolara šjolat postole. Koža
morskoga pasa prodaje se samo postolarima, i to sto krun kil. Zapušćeni,
izgladnili, debuli svit tetura, leluja ka sjena, a ako ko sliči na čejade, onda su to
lihvari i šverceri. U Riku kupuju brašno po osan krun, u Split ga prodaju po 20.
U Beču j e niki provalnik upa u kuću ministra Buriana i odnij a mu 20 kil masti i
150 jaji. Više nije moga nosit. Uvaćen je i osuđen četiri godine prežuna. I to po
novinan pišedu. I o teroru boljševika javjaju. Đonili su u Rusiji naredbu da
nikor, bez obzira na brojnost porodice, ne srni jemat više od dvi sobe, kako bi se
smistili i beskućnici.
I u nas stambeni problem postaje sve oštriji. Više se svita doselilo u Split
nego je Splićani dignuto u soldate. A ni jedna se jedina kuća nije u ove ratne
godine sagradila. Gospodari dižu stanarine i stare afitovale bacijedu iz stanova.
Puni su svi oteli i konačišta.
U vejači produžili vedri dani. Jato diče obuklo se u maškare i pritrkalo priko
Pjace da nas siti krnjevali i konfeti. Da ji je bilo posut bar sa kojin zrnon fažola!
Tužno je bilo vidit te male, gladne maškare. U otel "Troccoli" odseja niki grof von
Schrontinskv sa svojon suprugon. Velika gospoda sa otmjenin manirama. Ne
utiraju oni svaki čas ruke u žep da izvadu pineze, nego račune plaćaju na veliko,
odjedanput. I poslin desetak dan, kad je tribalo plaćat račune, grof i grofica nestali
bez traga. Poslin dugo vrimena grad se nasmija.
Dakle, nije bija von Schrontinskvnego von Škrokinski. Tako je lipo škroka
daje staroga dobroga oteljera, vlasnika "Troccolija" Panahofa afanalo.
Gospodin Panahof je umra. Bija je čestit čovik i puno Splićani dovuklo mu se
za sprovod. U primaliće, kad se sve budi, kad krv škerce čini, ništa se posebno
dogodilo nije. Eventualno, moglo bi se zabilježit da su dinamitaši postali veliki
problem bolnice. Puno posteji zauzimaju. Jema ji bez ruk, bez nog, bez očiju. Do
dinamita nije teško doć.
Nosidu ga vojnici koji dođu na dopust, ali i ranjenici. Niki dan je jednome
Splićaninu, kad je minu bacija na ribu, odnilo ruku i nogu. A do njega u bolničkoj
posteji leža je sin kojega je redar ranija prilikon provale.
Međustrukovne radničke organizacije i grupa socijaldemokrata objavili su
radnome narodu "Proglas za svetkovanje Prvoga maja" da to bude manifestacija
za pošten i pravedan mir, za demokratizaciju ustava, za ravnopravnost i politička
prava ženama, za samoodređenje naroda.
Svi koji ne žive od ratne lihve i otimačine pozivaju se da obustave rad, sa
preporukon da se drže dostojanstveno!
Tako je i bilo: svečano i dostojanstveno.
Lipo prvomajsko jutro puno sunca i blagosti. Sve je zatvoreno. Sve radnje,
butige, pa i kafane. Na Rivu i Pjacu judi, sve uglavnon starija godišta, stojidu u
grupama. Obukli su se ča su mogli boje.
Težaci su sačuvali svoje svečane nošnje. Meštri i radnici stavili crvene
kolarine i zakitili se crvenin garifulima. A vojska, đendari i redari stojidu u fermu
sa puškama.
I ništa se nije dogodilo. Judi su se držali direktive, bili su mirni i
dostojanstveni, samo su se ispod brka smijali svojima čuvarima koji su ji
sumnjičavo mirkali i natizali remene na puškan. A onda se iznenada, najedanput,
Pjaca napunila žen, cur, friški udovic, seljanki iz okolice, i čila ta ženska crna
gomila ka da je s neba pala. Uzvikivali su lipe, mirne parole, bez veliki zahtjevi,
ka, na primjer: "Doli rat! Dostaje bilo krvi!" To se i u carskome dvoru i u
generalštabu moglo vikat, jer su svi bili štufi rata.
 Ali kroz viku resli su apetiti.
— Dajte nan kruva!
— Vratite našu dicu!
— Vratite nan braću!
Na licu oficjala, koji je vodija vojsku, vidilo se da mu to baš nije drago. I
đendari su se uzmuvali. Stariji, pametniji redari već miridu dvor na dno Pjace.
Vidili su kako se usrid mase digla i zalepršala crvena bandira. Cure okupjene
ispod barjaka stale su vikat:
— Doli gospoda! Živili radnici čiloga svita!Jednoj je i to bilo
malo, pa je dugi vrat isturila
priko bajuneti do lica oficjala:
— Živija Lenjin!
Obrazi su jon gorili ka bandira.
Dotrkali su judi s Rive i zaustavili se prid zidon uniformi, a bajuneti su
se sad počeli okrićat prema njima.
— Ajde, ča čekate, bodite! rastvorija je stari težak prsi i diga ruke.
Bodite!
Tanki sopran drhtavo je poveja pismu o crvenome barjaku i parilo je da će
puknut, da će se razlit, ali su ga podržali drugi novi glasovi, baritoni i basi. I
priko Pjace zaorilo, zagrmilo:
Barjak naš crveni, vazda će vijati! Barjaka ne dajmo, Ne dajmo, ne!
Svi su pivali. I radnici, i težaci, i cure, i udovice, i dica.
— Skladno su bogami uvatili povirija je Pučanstvo iz dvora i šoto voče
počeja je pismu pratit.
— Oli si poludija!? turne ga Mijo.

49. SIRENE I ŠPANJOLA

Za Svetoga Duju, misto fišćota svirak lako bismo mogli čut fišćot sireni.
Naime, objavjeno je da će "eventualni dolazak neprijateljskih zrakoplova
najaviti sirena tvornice cementa 'Betica', a svršetak opasnosti objavit će zvona.
Građanstvo se upozorava da čin čuje sirene pohita u podrumske prostorije.
Najstrožije se zabranjuje skupljanje i čitanje letaka ako budu bačeni iz
zrakoplova."
Jedina opskrba koja u gradu redovito teče, to je sa novinan. I ta opskrba sad
je pojačana. Naime, osvanija je i drugi gradski dnevnik "Novo doba", a cilj mu
je, kako u uvodniku piše: "da bude izražajem današnjih političkih težnja i želja,
te da radi na koncentraciji svih narodnih snaga u ovim sudbonosnim časovima
kad smo zaista na pragu jednog novog doba".
List izlazi redovito svako jutro, prispije na vapore i feratu, i tiraž mu je
odma skočija na 1600 primjeraka. Kako su svi drugi izvori opskrbe prisušili,
gradska aprovizacija apelirala je na splitske težake da bar oni pomognu da se
otkloni strašna katastrofa. Situacija je takva da svaki čas triba očekivati pojavu
judožderstva.
Težaci su održali zbor. Prvi se diga ugledni težak Ante R.:
— Kontra san toga da težak išta da. Zašto bi dali? Neka se gospoda
odreču luksuza! Gospoje nekajin skinu kapeline, dižu se ujutro u dva bota,
zavrnu rukave i rade ka naše žene završija je tiradu,praćen odobravanjima i
aplauzon.
Mirnije, razložnije, pametnije, bez batudi, progovorija je kum Marin sa Lučca.
— Triba, judi, dat, dat sve ča se more. Kad jegrad gladan, ne moremo, ne
smimo bit ni mi siti.Nismo zviri, nego judi.
ljudi su oborili glave. Pojedinci su počeli protuslovit.
— Ako ne damo milon, dat ćemo silon! zakjučija je mudri težak.
Težaci su se opoštenili. Dok je općinsku pšenicu koju je po pravu tribalo dilit
mukte, aprovizacija prodavala po ijadu i sto krun kvintal, dotle je težak svoju
proda za 500 krun. Amerikanci iznosidu podatke da je sada u ratu 40 milijuni
vojnika i dva milijuna mornari. Gubici Antante penju se na priko 25 milijuni judi,
računajući i zarobjene. Izgubili su zasad 23 ijade topi, 23 bojna broda, 26
oklopnjača, 167 razarači, 87 podmornic, 75 pomoćni ratni brodova, a gubici
trgovačke flote se niti ne računaju.
Američkin likarima uspilo je konzervirat judsku krv u bocama i ona se sad
uštrcava ranjenicima u žile. Na taj način spašeno je mnogo vojnika.
AH. srpnja "Novo doba" donosi prvu vist o španjolskoj hunjavici. Pojavila se
u Hrvatskoj, di je prenesena iz Mađarske i Njemačke.
A već sutradan:
"Kako smo izviješteni, ima u gradu preko 30 slučajeva španjolske hunjavice.
Bolest se najprije pojavila kod ratnih zarobljenika. Prvi dan nastupa jaka groznica,
3940 stupnjeva. Simptomi: bronchitis, kostobolja, umornost itd. Drugi dan
vrućica opada, treći isto tako, a četvrti je više nema. Španjolska groznica je
veoma zarazna, te ako se jedan član obitelji razboli, obole i ostali."
Samo nije bila baš tako bezazlena. Iz dana u dan, napadala je sve žešće, sve
opakije, dok nije počela redon kosit. U novine svaki dan izlazi strašna rubrika:
MORIJA!

50. ZA KASILON APOTEKARKE

Sprovodi su se po čili dan vukli prema sustipanskome grobju. U jednoj

pogrebnoj povorci moglo se vidit po dva i po tri kasila. Muž i žena, otac i ćer, dva
brata... Čile su famije nestajale.
Umrla je sestra dotura Trumbića. I mlada gospoja kompozitora Hatzea.
Morija je morila, ali nikoga to nije ni uzbudilo ni pripalo. Niti one koji su umirali,
jer su bili štufi života. Visoki škovacin Jozo prebolija je španjolu na noge,
teturajući i buncajući; pot'ra je, kako je sam govorija, bolešćinu smradon svoje
luletine, rakijetinon i kapulon, koju je dobija sa sela. Španjola je odnila inženjeru
Duji oca i mater u isti dan, i pustili su ga iz prežuna. Molali su i sve druge taoce.
 Čin su stražari otvorili ćelije, svi su poletili vanka ka da bižidu, samo su dotur
Viče i profešur Bepo ostali sidit. I kad su ostali sami, zanji, Viče je u ruku kjučara
istresa sve ča je naša po žepima.
Bili smo zadovojni vašon podvorbon. Bili ste naš sobar, naš portir i naš
konobar. Fala van! stiska mu je ruku, naklonija se i mirno izaša.
Već sutradan održan je prvi sastanak uprave "Ajduka" i upućena je molba
vojnoj komandi da se na Krajevoj njivi nogometašima dozvoli trening.
Ćutilo se da rat traje svoje žanje dane.
Potopjen je veliki ratni brod "St. Istvan" na kojemu je bilo puno naši mornari,
Dalmatinac, a "Novo doba" napada Korr. bureau da nan "više puta priopćuje
kojekakve budalaštine a sad ne smatra za shodno da nam javi, i to brzojavno,
imena poginulih i potopljenih mornara". Vidi se da ga vodi spretni i pametni
novinar Vinko Kisić, koji je doša iz zadarskoga "Narodnoga lista". Evo kako će
on prokrijumčarit jednu važnu vist. Jadransko more je puno savezničkih
podmornica i novina to ne smi javit, jer bi bila zaplinjena, pa urednik daje
"obavijest putnicima da ne putuju
brodovima bez ljute potrebe, jer Jadran vrvi morskin pasima. Niki dan su s
jednoga broda ugledali velikog morskog psa i, kad su na nj otvorili vatru,
zaronija je u dubinu. Čuvajte se morskih pasa!"
Vojnici koji dolazu sa ratišti, i oni koji izlazu iz bolnica, poput prosjaka su.
Nimaju na sebi ni mudanata, ni košuja, pa se upućuje apel narodu da jin
pomogne.
"Ko ima tuce gaća i košulja, neka jedan par odvoji za te vojnike."
Ti apel sigurno je sastavjen u Beču, jer ko jema tuce mudanat tribalo bi ga
obisit! Goli smo ka prst.
Na željezničku štaciju velike gužve i tučnjave. Sve je više soldati koji se
surovo ponašaju. Kroz Split prolazu umorne, raspuštene njemačke čete, koje se
vučedu iz Bitolja priko Cetinja i Mostara i marširaju po tridesetak kilometara
dnevno. Raspušteno je državno redarstvo pa red čuva vojna policija.
Razvlašćeni redar Pučanstvo, koji je tako virno i predano i veselo služija
carevinu daje to zabavjalo njegove sugrađane, napija se od dišperacjuna. Nije
mu bilo lako. Redar bez monture gori je od ijednoga govna. Nikor i ništa. Nije
jema srca ulist u bilo koji bufet u gradu da ga ne uvatu u đir, nego je iša lokat u
ribarsku konobu na Tomića stine. I kad je izaša na Matejušku, ugleda čudnu
sliku. Tra je oči. Visoki škovacin upire u karijolu na kojon je, da ne ispade,
špagon vezan grezi, drveni kasil. Njanci nije pituran. Uz kasil, pogrbjen,
picaferaj.
— Ča je, judi?! zavaja se nizbrdicon i stane isprid kasila.
— Kako ča je?! Ništa! Ča će bit?! zabrontula jepicaferaj.
— Je li pun oli prazan? diga je bradu put kasila.
— Pun puncat muklo odgovara picaferaj.
— A ko je unutra? redar prston upire u kasil.
— Apotekarka! uzdane Jozo.
 — Ma ko! ? Naša Mađarica!? prene se redar. Nadoda: Oli, bidna, nima
nikoga svoga?!
— A jema, eto, vas dva! ubode ji picaferaj, kojije zna da su je oba
prijateja s vrimena na vrime tucala. A bila je, bidna, dobra, puno dobra,
demokratišna. Nikome nije uskratila.
— A ki vatra žestoka! uteče škovacinu, koji sebrzo ispravja pa mane
rukon: Ostavimo, judi,sad te stvari!
Zakopali su je, vratili se u konobu i uz bukaru, kako je red, nabrajali sve
njezine vrline:
— Dobra žena, ka kruv dobra! Primila bi te usvako doba. Razumila bi
čovika.
— Koj e je gujce j emala!
— A čiče? Gospe moja, koje čiče! Na čičan si jonmoga buju smečit!
— A koji kus žene!
— A buža jon ka u njuferice.Samo ča se nisu rasplakali.
I unda su u tri glasa tužno zapivali:
A na križu zlatna slova pišu: Tu počiva žrtva jubavi... Tu počiva, slaki sanak
sniva, A zemljica laka jon bila...

51. NEKROLOG BABI MARTI

Morija je morila, nosila i kosila, a judi su odili u kina, u kafane, žene se

skupjale po crikvan, dica po skulan, i šoćališti su zapritili da će radni narod
dignit u štrajk ne zatvoridu li se kina, kafane,
skule i ograničidu crikveni obredi. Žestoko su napadali čudni nehaj
vlasti prid ovin velikin pomoron.
Sudi se pobunjenin mornarima u Boku. Striljaju se vođe pobune.
Šuška se da će jopet kupit taoce. "Novo doba" reagira.
"Jedino marva ide na klanje a da o sebi glasa ne daje. A pred nama je obilje
iskustva iz dosadašnjeg lova na nas."
Racije, potjere za dezerterima, glad, španjola poput kuge udara, pusti
sprovodi se vuču, a već se govori i piše o novin mirnodopskin problemima.
Milijuni mladići zagnjojili su zemju, a cure koje bi s njima izrodile
dicu ostale su usidilice.
Njemački stručnjaci već pridlažu tipično njemačko rješenje. Zabranit udaju
udovican. Većina od nji već su bile majke i obavile su svoju funkciju koju jin je
priroda naminila. I dakako, one su komunikativnije, darežljivi]e i prije upecaju
ženika od stidljivi divojaka. Koliko muškarcima skaču akcije, vidi se i po
novinskin oglasima.
"Trgovačke kćerke, feš, inteligentne, simpatične, bez roditelja. Tri sestre, od
tih jedna gospođa od 23 godine, i dvi gospođice od 17 i 19 godina stare,
posjednice kuće sa svim nuz prostorijama i gospodarstvom. U kući se nalazi vrlo
dobro upućena trgovina sa mješovitom robom, skupa sa gostionicom, te soda
fabrikom, traže ovim putem poznanstvo sa solidnom gospodom koja bi se htjela
priženiti u kući."
Sriću traži jedan mladi, sigurno ka prst goli Dalmatinac: "Inteligentan,
dobro izobražen, 25 godina, služi c.k. mornaricu, želi se vjenčati sa djevojkom
ili udovicom bez obzira na vjeru, ali da posjeduje kuću, zemljište i da se bavi
trgovinom."
Upriličuje se Dan siromaha i apelira se na ratne bogataše kojima se
daje prilika za rehabilitaciju. Da ovo nije za popizdit?
Na prvu stranicu "Našeg jedinstva" di je pisalo o Miru, Slobodi koja nan
sviće, o Vilimu i Wilsonu, objavjen je nekrolog babi Marti, i to oni isti dan kad
je umrla, po čemu se najboje vidilo koliko je šjor Toni, urednik lista, bija dobar i
duševan čovik, i daje, premda otočanin, razumija dušu grada.
"U 103. godini života umrla je, kao najstariji stanovnik Splita, Marta
KatunarićŠore.
Smrću ove starice Split je izgubio jednu popularnu, osebujnu figuru.
Poznavale su je generacije Splićana.
Zvali su je Martamuško. Živjela je preko pola stoljeća u bataljenoj kućici
više klaonice. To zapravo i nije bila kućica nego gradina po kojoj su tukle i kiše i
bure. Gruba, runjavih obraza, krakata, odijevala se kao muško, s puškom na
ramenu čuvala je tovarčića i dvije koze. (Radi istorijske tačnosti doda bi
napomenu: kad je kroničar prvi put posjetija babu Martu, ujesen 1909., tovara
već nije bilo, a djelotvorniji i babi korisniji jarac zaminija je koze.)
Pred večer bi sišla u grad i uvijek se vraćala kasno, pjevajući (najčešće
deseterce o Kraljeviću Marku).
Učenici su se kod nje slijetali na jata da igraju buće ili da gađaju iz puške u
nišan.
Laka joj zemlja!"
Sprovod jon je bija dirljiv i oni koji su mu prisustvovali pamtit će ga dokle
su god živi. Došli su marjanski težaci i njijove žene, koje su baba Martu uredile,
oprale, obukle i splele, užgale jon uz glavu lumine i u prikrižene ruke stavili jon
krunicu. Na mizu se prolipšala. Njezine tvrde crte lica su omekšale. Smijuckala
se i izgledala sritna.
Došla su sva njezina dica, od najmlajega maloga Papundeka pa do dotura
Viče, koji je iz kuće donija novi lancun i kušin. Nije se čula ni skrika ni plač.
Nikor nije jema šta reć pa su svi mučali. Rico, koji je već posta momak, vrtija se
oko miže i tira mušicebrakuje koje su okolo zunzile.
Picigamorti su đonili kasil, prinili babu sa lancunon u kasil, a kad su ga
imbrokavali, jedno dite je zajecalo.
— Ne plači! pošapj a mu je Rico. Babi nij edrago kad dica plaču.
Kasil su iznili isprid kuće, ali nisu omar krenuli. Picigamorti su seli i
zapalili. Još je bilo rano pa su pričekali dvadesetak minuti.
Odotle, iz babine kuće, vidila su se rastvorena vrata grobja i crni čempresi
zabodeni u jesensko sivo nebo, a između nji kvadri mora i crvena ploča sunca
koja je već takla glavu Čiova.
Rico je ka domaćin iznija prid picigamorte botilju travarice. Pili su iz botilje
i rukavon trali justa.
Vidili su kako prolazu još dva sprovoda i iza kasili jude koji su se razlili ka
crne mace. Picigamorti su zapalili po još jedan španjulet, digli se i s nog popili
još po gucaj iz boce i onda rekli:
— Amo judi, vrime je!
Rico je skinija pušku sa zida i prvi sta iza kasila.
Picigamorti su je nosili priko ledin, po kojima se išlo raštrkano, a kad su
izbili na grobjanski put di je i pop dočeka pogrebnu povorku, inženjer Duje,
profešur Viče, kum Toma i njegov jedan susid preuzeli su kasil.
Grobari su bili umorni i pridvečer su kopali plitke grebe na donju vlaku,
bliže moru, di je zemja bila najmekša. Zvono grobjanske kapele neprestano je
zvonilo, a za konop je cimala mlada švora, malaksala i odsutna.
Zadrćali su čempresi, javija se lagani burin. Kraj jame koja je čekala babu,
omar do nje, niki invalid, bez noge, u soldatsku jaketu, saranjiva je dite u
kasiliću ne većen od škatule. Rico je pomislija: "I ovod će baba biti uz dicu!"
Spustili su njezin kasil. Pop ga je blagoslovija i čin je svršija škropit, Rico
je opalija tir iz puške, pa kleka na zemju i pustija pušku. Od suz nije vidija di je
pala.
Zvono kapele stalno jeca, a iz grada se jave novi zvukovi. Zazvižđa je u
portu niki vapor, pa je počela zavijat sirena Fabrike cimenta; maka se i bumbal
Svetoga Križa, fišćetala je ferata, zazvonila su sva zvona. Časna sestra se
uspravila, prestala je zvonit.
Grobar, koji je prignut izvlačija konop ispod kasila babe Marte, diga se i
pomolija glavu iz greba:
Svršij a je rat! prošapj a j e.
Ali ka da se ništa nije dogodilo. Ceremonijal sahrane se mirno nastavija.
Šake zemje zasule su kasil. Grobar je polako, pa sve brže, lopaton nabaciva
zemju. Bacija je lopatu i krenija prema grobjanskin vratima.
Duje je preuzeja lopatu, nagrnija još zemje i poravna.
Zvona su poludila, orgijala, slavila Pobjedu!
Zanja pogrebna povorka se razilazi. Polako svi gredu prema grobjanskin
vratima i, kako jin se približavaju, ubrzavaju korak. I kako ji koja noga projde,
tako počne trkat prema gradu, prema zvonjavi...

52. RASPALA SE STARA KURBETINA

Sa krovova svi nadleštvi, uredi i kancelariji, poletili su dvoglavi carski orli,

s muklon treskon razbijali se o pločnik i raspadali u ijadu komadići. Čila carska
porodica, kolektivno i pojedinačno, na velikome i malome formatu, u kvadrima
i bez kvadri, skakala je kroz ponistre; judi su trepjali, gnječili, špicon tukli u
glavu Franu i Karla, po čičan gazili Žitu, parali i derali crnožute bandire,
useknjivali se i njima trali svoje šporke guzice.
Odasvud, ka opilo carevini, orija se poklik: "Propala je kurba Austrija!"
Propala je, švondrala se stara kurbetina!
Sve ča je pripadalo Austriji, sve ča je smrdilo, vonjalo i zaudaralo po njoj,
sve se jitalo na jarpu i palilo na lomaču. Bez riči otpora gorili su i plancali čak i
"dvorski nabavljači", a rušile su se i sve firme, pucali svi izlozi, rušila se sva
cakla na kojima je, na talijanskon oli na njemačkome, pisalo: Ultima moda,
Gelati, Per signori, SchneiderPlatz...
Jedan momak prislonija je skale uz vrata meštrove brijačnice.
— Ča to činiš!? izletij a j e Meštar iz butige.
— Razbit ću tabelu! penje se momak.
— Zašto ćeš je razbit? uvati ga Meštar za nogu.
— Jer piše Holič!
Potega gaje Meštar za gaće:
— Pizdunu jedan, to ti je češki, a češki more ostat.Okle su se stvorile, di
su se to sve šile
puste jugoslavenske i rvaske zastave koje već viju na svima štandarcima i
visidu sa svake ponistre? A u svakome izlogu slike Wilsona i dotura Trumbića.
Zvona čilo vrime zvonidu, a judi, žene, momci, cure, dica, trču sa svi stran i
tiskaju se na Rivu i Pjacu, grlidu se i jubidu, čestitadu jedan drugome, svi sritni
ka da su ti čas dobili veliko naslidstvo i postali milijarderi.
I za maloga čovika, ma koliko bija neuk i nerazuman, veliki su to, istorijski
trenuci kad se raspadaju, kad krepaju velike carevine, kad nestaju vikovne
imperije, kad moš pisat i srat po silnicima kojima si se čili život mora klanjat,
prid kojima si trka.
Patili su, gladovali, svaku nevoju trpili, a za koga? Zašto?!
Zašto su milijuni na frontama izginuli!? Za Austriju!? Koju Austriju? Ča
je to Austrija? Francava kurbetina! Niti to! Njanci komad karte! Ona je
smrdjivo govno koje je palo i nestalo u šporku vargulu istorije!
Sad će doć nika nova kurčeva država, a ostale su puste karte, papiri, arhivi,
spiskovi dužnika i regruta.
I već se ori vika:
— Uništit sve arhive!
— Zapalit sve karte od poreza!
— Užgat sve liste dužnika!
— Na lomaču sve policijske i vojničke spiskove!Na ratne špekulante se
zaboravilo. A ča je s njima!? Di su!?
— Na višala ratni špekulanti!
Nima ji, sakrili su se! Čekadu novu vlast, svaku vlast! Bilo koju vlast jer
svaka je vlast dobra i zaštitnička!
Nima ni đendari ni špijuni. Ko nas je špijava? Ko zatvara? Ko puca u nas?
Ko nas je sudija, globija, pjačka? Nikoga od ti nima! Ni gospode koja su bili u
sviti cara kad je doša u vizite Dalmaciji. A ko mu je na svaki rođendan odija u
crikvu molit, i ko mu je piva "Te Deum"? Nikor od popi nije bija za Austriju.
Eno, i oni sad vazdan, neprestano zvonidu, slavidu.
Čili narod već piva: "Hej Slaveni!"
I talijanaši su propivali. Sad i oni stojidu ka klisurine.
Bogati, sad smo svi za "Marseljezu"!
LIBERTE! EGALITE! FRATERNITE!
Bržeboje smo li je naučili, a do jučer se je za te riči odilo u prežun. Ko je to
narod zatvara? Ko je bija vlast? Nikor! Lašidi, sablasti, utvare... Asti boga, a ko
ono nosi srpsku bandiru? Pogledajte boje: oni isti koji su je pjuvali i užižali!
Otvaraju se kafane i bufeti, pije se i nazdravja. Iz konob težaci na ulice
izvukli bačve, teče vino crveno ka krv. Piva se, bali i loče.
Pijanci već teturaju gradon. I oni koji sa kup bacijedu orle, iz uredi itadu
carske slike, paradu bandire, uništavadu arhive, palidu lomače, pivadu
"Marseljezu", svi su oni isto pijani, vrili, užgani, ništa ne mislidu, oli mislidu
naopako. Sada jin se pari da nikad više nećedu morat radit. Ni zub ji neće
zabolit. I nikad nećedu umrit. I nikad ji nikor ne more zatvorit. U soldate dignut,
na frontu poslat. Ali ta nevidljiva vlast koja je besmrtna, koja se samo preobučije
i stavja nove morete, već misli, planira, organizira, radi.

53. NOVA VLAST

Po nikin tinelima misleni judi, učeni doturi, već nervožasto šetaju oko stoli i
na nerve jin gre ova gomila, ovo urlanje, dernjava i pijana dreka, smrad paleži,
šušuri rušilački.
Dajedu mot sluškinjan koje zatvaradu ponistre da mislima buka ne smeta.
Gadidu jin se orgije te destruktivne mase koja samo zna parat, itat, lomit, gorit;
triba je smista prizvat pameti, dovest u red, ušestit, obuzdat, disciplinirat,
podvrgnut. Već trču slugani. Razletili se kuriri. Okupjadu suradnici, libidu
pisari, vadu se blokovi, u škafetinima već su spremni novi timbri, oštridu se
lapisi, vadu penkale, škripju pera, i stare slake riči stivajedu se u nove formule, u
nove trapule.
Po štamparij an već klapadu makinje i iz nj i ispadadu novine, plakati,
oglasi, proglasi, objave, pozivi.
"Splićani! Naša se sloboda rađa! Splićani, preporučujemo red i mir! Poziv
građanima od 18 do 50 godina da pristupe u Narodnu gardu! Primaju se samo
građani Jugoslavije i Čehoslovačke! Slušajmo svi dragovoljno, pokoravajmo se
svi bezuvjetno odredbama Narodnoga vijeća!"
Prid oglasnon pločon zaustavjaju se bivši redari Pučanstvo i Mijo.
Zapušćeni su, izmaćani, gladni. Na prvi triba ženi plaću donit. Oćedu li krepat
od glada? Ko će jin dat plaću? Kako obuć dicu? Di je vlast? Di su nan
gospodari!? Di se to gre u Narodnu gardu!? Ča je to garda?! Prima li se plaća?
Oćedu li dat bar za kruv!?
Di je ova nova vlast? tura Mijo svoga druga.
 Meštar gleda i sluša sa praga butige.
— Koja vlast? Koji red?! Neka vlast vazme Pučanstvo! On neka bude naš
kraj!
Pomoćnik izleti iz butige i viče:
— Živija nan naš novi kraj !Pučanstvo mu petaje roge.
— Mater svoju zajebaj i!
Interesantno je da i posljednji proglas namjesnika u Zadru grofa Attemsa
Dalmatincima ima isti smisal: "Sačuvat bezuvjetno red i mir da ne bi bilo
nedoglednih posljedica. Poštujte i čuvajte sadašnje vlasti i urede da dokrajče
svoju zadaću, jer djeluju još samo da vam omoguće gladak prelaz do novih
ustanova."
Svi činovnici, svi službenici ostaju i dalje na svojin mistima, jer u ovin
prilaznin časovima sve triba da funkcionira. A masa osića da triba da se zatre
svaki trag svakon zlu iz crvotočenog carstva, ali je već obuzdava, okiva nika
nova nevidljiva sila. Nastaje nova država, "slobodno kraljevstvo SHS koje će se
temeljiti na modernim i demokratskim načelima, ujedinjeno slobodno
kraljevstvo koje će brojiti 12 milijuna stanovnika i biti dostojan član Društva
naroda". Rodila se sloboda, a ta sloboda i to novo slobodno krajevstvo
utemeljeno na demokratskin principima, govoridu iste austrijanske riči: red, mir,
bezuvjetno slušanje, dragovojno pokoravanje. Ništa se ne srni minjat. Niti
cenzura štampe koja ostaje i u prilaznin časovima. A isto tako i zabrana upotrebe
telefona u lokalnoj službi. Dragovojno, i bezuvjetno, sve triba da ostane na
svome mistu. Samo ča se u ovemu prevratu pri naletu novog doba udunilo "Naše
jedinstvo".
Treće jutro kako nan šija sunce Slobode, a nebo je sivo, mračno, kiša pada,
jugo puše, zima dolazi.

54. NARODNI GARDISTI

Dobri naši stari policjoti Pučanstvo i Mijo stupaju priko Pjace pod rvaskon
bandiron, u prvoj četi Narodne garde. Dvista se judi javilo i u tri su ji čete
svrstali. Prva i druga marširaju pod rvaskin, a treća četa, šoćalištička, pod
crvenin barjakon. Da nima barjaka, ne bi ji se razlikovalo. Sve tri čete obučene
su šareno, jadno: stare soldatske uniforme, marinjerske jakete, koporani, civilni
kapoti, buneti, španćere, frontini na glavi, a doli opanci, cokule, postoli bez šjoli,
oli na puntu ka kavoli rascvitani.
O pasu svima rivolveri. Oko ruke trobojni pojas, šoćalištima crveni, s oznakon
N.G.
Bože prosti, paridu boljševici!
Dotur Beroš sa balkona Vijećnice na Pjaci patetično jin govori riči
zakletve, koju svi za njin ponavjaju i kunu se "Bogom svemogućim i u svoju
poštenu besjedu (jer šoćališti ne viruju u Boga) da će štitit red i sigurnost osoba
i imetka građana".
 Rvati bi sad zapivali: "Lipu našu", šoćališti "Padaj silo i nepravdo", ali
skupno i složno zapivaju kompromisnu "Marseljezu".
Grad u pirnome ruhu vas okićen, trobojnican obavijen, slavi Dan slobode.
Bandire viju na sve strane, nebo su pokrile ali to ka da je malo pa se oni najžešći
i najluđi rodojubi uvijaju u zastave ka dica u pelene. Povorka od deset ijad judi,
među kojima su i dvi čete talijanski i ruski zarobjenika, maršira u slavu Slobode.
Težak do gospara, seljak do profešura, a osobito se brojen ističe krasni spol.
Mornari sa torpedinjera u luci pozdravjaju, baciju kape u zrak, a krasni spol
kurca željan poletija bi i osvojija brode, ali rodojubje je i od pizde jače. Na čelo
sjajni vatrogasci, pa za njima sokoli, pa biciklisti sa šćipunican na nogavice.
"Vanredno su u povorci zastupljeni socijalisti i još nikad ih u Splitu nitko nije
vidio toliko na okupu." Dok druge grupe nose slike Wilsona i Trumbića, oni
visoko dižu svoje crvene parole, među kojima se ističe neobična, luckasta:
"Oćemo slobodu štampe!" Di je to prikladna parola u slavu Slobode?
Nebon se razigrale rokete. Viju bandire, mužari pucadu, drću Wilson i
Trumbić, a druga povorka mižerjasta, ofucana, puna gladi, bacili i rodojubja,
vuče se ka za sprovodon i misli kad će više doć ta jebena sloboda, pa da donese
štrucu biloga teploga kruva.
Iste te večeri crvena četa gardisti tila je apsit ratne špekulante koji su narodu
derali kožu, spisak su čili jemali, ali ne more to tako ka ča oni mislidu. Triba sve
dokazat crno na bilo. Boje je da sto krivac prođe nekažnjeno, nego da strada
jedan pravednik. Zaustavili su ji veleučeni i plemeniti doturi. Ali isto nima šale
sa narodnin gardistima. Prvoga su uvatili poglavara Vojnog redarstva, pa oficira
za policajno povezivanje, pa nadzornika Financijske straže, te par redari i špijuni
koji su se narodu zamirili.
Arhivu i spise kod nji pronađene, gospoda su sakrila, da ne pukne bruka na
čili grad. I do dana današnjega na vidilo nisu izašli, ka da ji je zemja progucala.
Ujapšenike su vodili vezane priko Rive. Visoki škovacin Jozo, vas zapijan,
doletija je obavistit Meštra da su uvatili onega špijuna radi kojega je učinija tri
miseca u ćuzi.
Brico je dovatija britvu, poletija vanka i u trku sam sebe žešći:
— Dajte mi ga u ruke! Dajte mi ga! Od njega ćuučinit gulaš, paprikaš,
bakalar, samlit ću ga u papar, na komade ću ga kidat, ka tripice ću ga
filat,blesirat ću ga da će pamtit čili život...
Uletija je ka vuk među gardiste i opalija prvoga ujapšenika nogon u guzicu,
a drugome da dvi po čunci. Kako gaje udrija, ruka ga zabolila, pa ga to još više
razjari i rastvara britvu. Gardisti skaču, razdvajaju bricu:
— Nima linča, sud će mu sudit!
— Koji sud? Ja ću njemu sudit! maše bricobritvon i u jari, u bisu, vas
zapinjen, kažije kakoće mu britvon glavu osić i, kako mu vlastiti palacsluži ka
kampjun za špijunovu glavu, zasiče sebeduboko pod palcen. Krv šikne ka iz
vola. Zaori lelek i vrisak.
Tribalo je bit u brijačnici pa slušat sve one zajebantske priče o tome kako je
naš Meštarosvetnik glavu špijuna, odnosno sebi palac okinija. I naravski da su
svi Meštra falili, jer su to najzad bile jedine kapje krvi koje su u ovin velikin,
sudbonosnin, istorijskin časovima pošprucale splitsko tle.
Danima je to trajalo. Ko je god uliza u butigu, omar je s vrat vika:
— Onda, Meštre, kako je to bilo?
I meštar bi svaki put iznova s britvon u ruci ispreda priču o tome
krvoproliću i dodava nove fine detalje.
Ali novi dramatični događaji ubrzo su potisnuli meštrov palac u duboku
pozadinu.

55. ŠOĆALIŠTI TRAŽE...

U teatru velika skupština šoćališta koji "žale što ratom uništena radnička
internacionala još nije uspostavljena i šalju pozdrave svim radnicima svijeta,
ljubeći ih jednakom ljubavi. Ruskim borcima izražavaju svoju solidarnost,
zahvalnost i radost za veliko etičko djelo izvršeno revolucijom. Splitski
socijalisti ne vjeruju da će nova buržoaska jugoslavenska država dokinuti sve
socijalne i ekonomske nepravde i nejednakosti, unatoč tome što to tvrde
manifesti Narodnog vijeća. Isto tako ističu da imperijalistički nacionalizam
buržoaske klase neće pravilno riješiti nacionalno pitanje jer buržoaski
nacionalizam znači samo pohlepu za tuđim. Jedino radnička klasa može biti
nosilac nacionalne pravde.
Nadalje, traže da se svi oni koji su se obogatili guljenjem vlastitog
naroda, a danas se razmeću patriotizmom, onemoguće u javnom životu nove
države i da se donese zakon protiv ratnih lihvara i gulikoža i oduzme im se
dobitak.
Splitski socijalisti također su iznijeli misao da umjesto otvaranja raznih
malih državica, koje bi mogle rovariti jedna protiv druge, i biti leglo novih
sporova i ratova, zagovaraju
SAVEZ UJEDINJENIH DRŽAVA EVROPE."
Grad je pun jadni soldati koji dolazu sa svi stran brodiman, feratan,
trabakuliman i na noge. Došlo je desetak nji iz slavne 23. regimente, koja je u
žanje vrime bila stacionirana u Slavoniju. Velike su avanture doživili. Pričaju
kako su digli bunu, učinili juriš na kantinu koju je drža niki Židov i bezdušno ji
gulija. Sve su mu raznili i užgali, a njega primlatili. Zapalili su daščare, provalili
u magazine, napunili se spizon, obukli se, naoružali, a onda magazine prepustili
narodu da ji do kraja očisti. Česi su krenuli prema Češkoj, a 700 naši ka vojnički
odred prema Dalmaciji. Probijali su se kroz mađarske zasjede i puten se osipali.

56. ŽIVLJA BOLJŠEVIZAM!

Vratija se i Ferata neobrijan, mršav, u dugome, rasparanome šinjelu.

Zaškripjala su vrata kum Tomina dvora u Velon varošu u kojemu su dica igrala
na krpaš. Zastaje na vratima. Dica su se pripala nepoznatog soldata i pribacila se
priko soriveni miri. Samo je mali Papundek osta nasrid dvora.
— Koji si ti mali? približi mu se soldat.
— Ča je tebi briga? Neću reć! skupi dite krpaš.
— Ne boj se, neću ti ga ukrast klekne soldat uzdite.
— Kako se zoveš, ajde reci barbi?
— Zovedu me Papundek već se mali igra i zabija prstiće u buže
rasparanog šinjela.
— Papundek! Nikad nišan čuja za to ime. Ne more to bit ime smije se
soldat.
— Je, je, to mije ime, baba Marta mi gaje nadila igra se već mali i sa
botuniman na šinjelu.
Ferata se zamisli, gleda maloga i računa u sebi u koji je Marjeta bila misec
noseća kad ju je ostavija. Nima vrimena da izračuna. Izleti mu pitanje:
— A čigov si ti? I još brže doda: Ko ti je otac?
— Moj je otac Ferata, ma ga nima! vrti dite botune i šapje ka da govori za
se.
Ferata ga diže, jubi, gleda, vrti i tepa mu:
— Papundek moj, lipi moj Papundek...
Marjeta je čula galamu na dvoru i pojavi se na vratima kužine. Nosi pijat i
puše u vrilu puru. Izustila je da zove sina, ali kad ga ugleda u naručju Ferate,
pijat jon pada. Nije ni korak učinila nego se bacila prema mužu, koji je dočeka
na raširenu desnu ruku i privuče je u naručje, di je već na livu sidija mali
Papundek i cupka očevu bradu.
To pozapodne Ferata, priobučen u veštit koji je Marjeta čuvala i svake
nedije vitrila, sidija je u brijačnicu, i, dok gaje redija, Meštar mu je ka starome
"Ajdukovon" igraču priča fuzbalske novitadi.
Duje je pozva težake da pomognu oko uređenja zapuštenog igrališta. Već su
počeli treninzi, pojavilo se nekoliko mlaji igrači koji brže igraju i finije pletu.
— A tvoj sura, mali Rico, već je sad boji igrač odtebe. Nemoj se ti,
Ferata, ofendit, ali je duplo boji.
Picaferaj, već ošišan, infotano se diže i ita šugaman.
— Ajte k vragu vi i balun, uvik o balunu govorite.Gren ja ća, zbogon
jin! i krene prema vratima.
— A platit? trče za njin pomoćnik.Picaferaj se okrene:
— A ča platit, oli Austrija nije propala?
— Je, propala je, ali nije propalo plaćanje jidise sad Meštar.
— Onda je sve isto ka i pri vadi picaferaj iz žepa pineze. Plati vapor ka i
pri, plati feratu, platiporez, daj u crikvu limozinu, kupi dići libre, ajdeu soldate,
jopet policija, jopet prežuni. Isti uredi,isti činovnici... Onda ča smo mi to čekali?
Ča seprominilo? Samo ča se sad od plaće odbije Darakza slobodu.
Ferata se posli toga nasmija i drago mu je bilo ča je u Split.
— Prominila se država! upa je on.
— Po meni je mogla i ostat odrebati picaferaj. Govno bilo, govno i
ostalo, samo će ovo još goresmrdit. Upamtite: plakat ćete vi svi za Auštrijon!
Debeli šjor Jakov, koji prvi desetak dan slobode nije tija iz kuće povirit,
bolestan se činija, danas je izaša i u kantun, skupjen u se, da bude šta manje
primjetan, štije novine i sluša razgovore. A judi činu fintu da njega ne vidu.
Članak koji čita ka da ga diže sa stolice. Ustaje polako:
— Vidite ovo, judi?! "Teror boljševika. U sovjetskoj Rusiji boljševici
udarili žestoki teror..." Greprema vratima da boje vidi štit. "Nikor ne smijejemat
više od dvi sobe! Građanima, poštenima građanima (to poštenima nadoda)
ubacuju proletere ibeskućnike. Bogatima (a piše bogatašima, ča muse učinilo
teža rič), bogatima, dakle, oduzima se imobilja i daje siromajima (nadodaje) i
skitnican."
Ferata skloni Meštrovu ruku i okrene glavu prema špekulantu.
— Ako je to teror, onda živija terorizam! I živijaboljševizam!
— A tot si! dočeka ga brico. I tebe su tamo bilizarobili i infetali.
— Ča san se jema infetat opruzi se Ferata i vratiglavu na naslon stolice.
Mislin svojon glavon. Olinije pošteno vazest onemu kojemu pritiče, i datonome
ča mu fali?
— Najskoli kad odneseš onemu koji je nepoštenosteka zagrize picaferaj
u šjor Jakova, koji se bržeboje vrati u svoj kantun.
Pomoćnik potapše Feratu po ramenu.
— Bravo, Ferata, tako je svima isto! Svi na jedan kazan!
— Ajte k vragu, vi i vaši kazani! odstrani Meštarpomoćnika i nastavja
diskusiju o balunu.

57. FUORI LO STRANIERO!

Palac mu je već bija lipo zacilija, punte su mu već izvadili, kad su počele
stizat visti o talijanskoj okupaciji Dalmacije. Najpri su se iskrcali na Vis. Pa
kako! Okad je god okupatori i okupaciji, nijedna nije nikad počela tako podlo i
mulački.
Višani su vidili vanka prid lukon dvi torpedinjere, nisu ni znali koje su, ali su
ji ka
savezničke išli pozdravit. Desetak ribarski brodi vrtilo se oko torpedinjeri,
mavali su, pozdravjali, a komandante jin je odvratija pozdrav i pozva jude u
vizitu. Još je i počastija i falija našu novu državu. Reka jin je da su oni sinoć
krenuli iz Brindizija; čuli su da još jema dušmanski brodi i dali su se za njima u
potiru. I dakako, sad kad su oni, Višani, positili brod, red je da i on njima uzvrati
positu. Eto, tako su Talijan ci uplovili u Vis. Na sličan način učinili su vizite
Komiži, Zadru, Rici, Stonu, Mljetu. Govorili su svuda da dolaze u sporazumu sa
Antanton, ka prijateji naše nove države, kako cijenidu i poštijedu našu krvlju
stečenu slobodu. Dakako da oni neće smetat radu naše narodne vlasti. Dolaze ka
prijateji. Eto, jugoslavenske čete mogu pored njijovi vršit službu sigurnosti. Došli
su na red Rovinj, Poreč, Lošinj, Šibenik, Lastovo.
 Zabranjuju pristajanje naši brodi, zaklinju činovnike, namištaju svoje jude i
činidu fešte da su ta naša dalmatinska mista vraćena majci zemji. Pokušavadu se
iskrcat u Split, ali diga se čili grad, narod trče na mul i nikor neće da jin privati
cimu. Petaju jin se rozi. Žene ji litrataju. I kad s broda poleti konop, vrati ga se
natrag u more.
Narodna vlada za Dalmaciju šalje protest Ministarstvu vanjski poslova Italije.
"Fuori lo straniero!" ori se Dalmacijon. Iz svi misti šalju se pozivi srpskin
četama da itaju u Dalmaciju. A kad su se pojavile dvi francuske topovnjače, Split
ji pozdravja sa "Vive la France!" i čili grad piva "Marseljezu".
Picaferaj još nije užga ferale, ali Riva isto pliva u svitlosti, obasjana
reflektorima sa francuski brodi.
Madam Violeta mogla bi ponovo otvorit plesnu skulu, ali ne dajon se. Pala je
u depresiju, glava je boli, konfužjun jon smeta. Sita je cike i vike. Bandiri, glazbe,
mužari, muzike, zvonjave i ove crne splitske mizerije! Može se zamislit u kakvon
je stanju kad ni "Marseljezu" ne more više podnit. "Marseljeza" jon smeta i, da je
ne čuje, buba škuran i duplo zatvara ponistru. A Mirni uzbuđena laje, laje, laje...
— Oh mon Dieu, mon Dieu vata se madam zaslipoočnice.
— Asee, Mirni, ase! Mirnije brezobrazno gleda ilaje jon u oči.
— Lajava peškarušo, dostaje bilo kori je Violeta sad na rvaski. A njezin
heroj, obrijan, okupan,leži u posteji i čita foje.
Skroz se razlinija. Boji se svita, dodira zraka, da ne uvati španjolu koja još
uvik kosi. U "Novo doba" je pročita kako španjolska hunjavica "ne ljubi čistoću".
To je jedina obrana od nje. Od luka, kapule, slani srdela, rakije i špirita više je
štete nego koristi.
Danima on ne izlazi iz kuće, kloni se mase, dodira, samo leži i digne se za
poć u banj. Tri se puta na dan kupa.
Ona je i sluškinju otpustila. Sve ča je jemala, sve je za ranu dala. Nestalo jon
je profumi, kreme, pudera, ka bakalar se osušila, vrat jon je suv, oko očiju skupile
se rige i malopri, kad se na zrcalo pogledala, kad se pokušala nasmijat, sama sebe
se pripala. Ženi ka ča je ona najlakše je glad trpit, ali ovo starenje, ovo frolavanje
jon je užasno. Španjola bi je spasila. Teško i duboko je uzdanula.
Pegula leži, čuje to uzdisanje i, štijući novinu, bezosjećajno, ravnodušno je
pita:
— A ča je? Ča se to najedanput dogodilo?
— Svega san štufa! uprla je prstima u templa. I nije najedanput nego se
kupi pomalo.
On zašuška novinan da okrene stranicu. Ti čas gaje zamrzila.
— Šta ćeš ti sad činit kad je rat svršija? Reci štaćeš činit? pitala ga je
nikin čudnin tonon. Zbunija gaje njezin mukli, tvrdi glas. Ostavijaje novine,
okrenija se put nje, naslonija na lakat.
— Ostalo mije još dvi godine studija; onda ću...Ne znan, ne znan šta
ću... Vidit ću... Promislit ću...Ne znan, ne mogu mislit...
— A ja? Ča ću ja? iz utrobe je progovorila. Ništa ti ne znaš, ništa ne
razumiš!
— A tvoj a nostalgij a za Parizon? pokuša j e bitduhovit i nasmij at je.
Ništa nije zlo mislija, uteklo mu je to, a ona je svatila daje se oće deliberat.
Čulo se usto kucanje i pojavi se šjor Jakov sa paketon.
— Vanka, vanka, k vragu vi i vaši šporki paketi!Bacila se na otoman i
stala ridat.
Lino se diga, seja je uz nju i pokuša je pogladit po kosi. Okrenula se i ka
zmija zasiktala:
— I ti vanka, brzo, brzo, brzo!
U pet minuti sve šta je bilo njegovo stivala je u kufer i iznila isprid vrata.
Otvorila ji je i stala uz otvorena vrata.
— Izvoli, mladiću, i nemoj mi više dolazit!Silazija je niza skale
smantan, zbunjen, ka da ga
je ko opalija macon po glavi. Ništa nije razumija.

58. BELI ORLOVI

Redon stižu saveznički ratni brodi, narod ji srdačno dočekuje, Francuze

naročito, ali srce čeka braću, čeka Srbe.
Grad je pun izbjeglica koji su došli iz svi krajeva i mista koje su Talijanci
okupirali. Ali Srbi dolaze. Beli orlovi već su na putu. Divjunaci, slavon
ovjenčani. Svaki je ka Kraljević Marko, a Srbinu je, ča je naš Meštar reka,
poginut isto ka nan zapalit španjulet. Kurbini sinovi Pujizi uvatit ćedu sad po
Gospi, u more ćedu letit.
Šiju se srpske bandire, bere se cviće, nosidu pitari, siču grane, dižu
slavoluci i na njima, ka na boškete, namišćaju se Beli orlovi. Split se kiti kako se
još kitija nije. I napokon, 20. studenoga "Novo doba" u uvodniku ORLOVI
BELI kliče ekavicon, na srpskome:
"BIT ĆE TO DAN LEP I SVET KAKOVA STARE ZIDINE RIMSKOGA
IMPERATORA NE DOČEKAŠE, OD KAKO IH SUNCE BOŽJE GREJE!"
Po gradu se lipidu plakati.
"GRAĐANI! DAN SLAVE I USKRSNUĆA JE SVANUO. SRPSKA
VOJSKA DONOSI BIJELE ORLOVE U OVAJ DREVNI HRVATSKI GRAD
KOJI ZA NJIMA ČEZNE SVOM SNAGOM SVOJE SLOBODARSKE I
SLAVENSKE DUŠE.
JUGOSLAVENI!
I STARO I MLADO, I MUŠKO I ŽENSKO, SVI ĆEMO RASKRILITI
RUKE DA ZAGRLIMO IZMORENU, SLAVOM OVJENČANU DIČNU
NAŠU BRAĆU!"
Dolazu poza podne oko dva bota, a već u podne mul i điga pritisnuti su
mason; nikor nije
iša na obid jer obida i tako doma nima. A zima je, a ladno je, bura brije, ali
oko srca je teplo. U konalu, u uspinjenon moru, ukaže se vapor. Briga je nas ča
smo gladni, ča bura puše, mi smo naušni i na glad i na buru, ali di se baš sad
kurbanjska bura mora ovako pomamit kad Srbi moren dolaze. Pini more, bisni,
žešći se... Da braći ne naudi, da bidni ne rigadu!
U konalu, u pini mora, vaja se vapor iskošen, nagnut, iskrivjen od vitra.
Zagrmu mužari, veselo zazvone zvona, topovske baterije oridu počasne
salve, bura zvižde, bandire vijore i pucketadu, kape letidu, suze obliju... Po
provi, uz čilu kovertu, stivane smeđe uniforme i drage, mile, legendarne šajkače.
Duša piva, tilo tresu ježuri od milinja.
Vidi se proštit ime broda... En ti boga, ča je, jel ono piše: "Almissa"?
Kako Srbin more doć "Almisson"? Oli se nije moglo nać bokun pinela i
malo piture za izbrisat tu šporku "Almissu"?! Vapor pristaje, leti konop. Momci
se tuču ko će ga uvatit i falit se daje on konop Srbima uvatija. Srbe vodi major
Stojan i mul je smista nazvan Gat majora Stojana, i tako će se zvat od danas pa
do sudnjega dana.
Muzika svira "Bože pravde"! Skidaju se kape, narod se ukipi i drće.
Odlučnin i čvrstin vojničkin korakon, uspravan i vedar, izlazi iz lađe major
Stojan na čelu svoji časnika i jakin glason naziva: Pomoz Bog, braćo!
Žene i cure gucadu majore i oficjale. Nima toga ča jin ne bi dale. Sve. I
dušu i tilo. Evo sad ovod, nasrid mula, ispod slavoluka. Koju su oni bidni
kalvariju prošli!
Živila Jugoslavija! Živila braća! Živila srpska vojska! Živija kralj Petar!
Živili oslobodioci!
Gospoda veleučeni doturi, koji su već između sebe podilili resore i zauzeli
požicjune, tišćidu take govore da bi čovik proplaka i kad ne bi bilo Srbi. Nisu
pizde, miritadu mista koja su zauzeli.
Slušajte:
"Braćo, srcu našemu najmilija! Neumrli vitezovi srpski! Dobro nam došli,
osloboditelji naši. Diko naša! Ponosni naš cvijete, najljepši i najmiliji!
Blagoslovljen bio čas kad vas vidjesmo. Blagoslovljena vam svaka stopa bila.
Blagoslovljene majke koje vas rodiše. Blagoslovljena kolijevka koja vas je
odnjihala.
Blagoslovljeni opustjeli domovi vaši koji se u crno zavise da nama
uzmogne sinuti ovo zlatno sunce slobode!
Blagoslovljeni... "
Čili se mul rasplaka, ražjeca i od plača i šmrcanja nije se moglo čut koga
dotur Smodlaka sad blagosilje.
Sam major Stojan i vojska su ganuti. Di neće? I kamen bi proplaka da jema
uši.
Gospodo progovorija je major Stojan nakon šta se izjubija sa doturon.
Gospodo! Dolazim kao vojnik i nosim vam pozdrave srpske vojske. Ne vodim
samo srpsku vojsku, već imam sreću da vodim vojsku čitave Jugoslavije.
Iza majora, uparađen, ulickan, stoji srpski mladi potporučnik u kojemu niko
osin njegove virne Kate nije moga pripoznat studenta Tonča.
 Dok je glazba svirala rodojubne pismice, rodojubne gospođe kitile su lovor
vijencima majora i njegove časnike, a najrodojubivija od svi rodojubni dama
ozareno je zacvrkutala:
"Mi kćeri ove lijepe Dalmacije cjelivamo vas u junačko čelo i kličemo vam:
neka su blagoslovljeni putevi koji su vas doveli u ovu dragu ispaćenu zemlju!"
A kad je jedna koketna damica pojubila u čelo, pa u obraz poručnika Tonča,
Kati se smrklo prid očima i pomislila je kako on nije na solunsku frontu ratova,
nego da se i tamo kurba. Tila je poletit, oči mu iskopat. Ali bila je pritisnuta,
prignječena u masi, i nije ni opazila kako Tonči pogledon kruži i nju traži.
Izvukla se i, slomjena, dišperana, plačuć, uputila se doma.

59. KA DA SE KRAJ RAZBOLI JA

Vojska je išla u kasarnu na Gripe da nađe okripe i počinka. Gospoda oficiri i

gospoda doturi prisustvovali su večeri u kući odličnoga rodojuba dotura
Arambašina. Nazdravice su bile srdačne,
gozba obilata. A gladni narod je do kasno u noć na Pjaci piva i plesa narodna
kola.
Već ujutro srpski vojnici bili su na straži na svin glavnin punktovima u
gradu i okolici, a pomagali su jin naši narodni gardisti.
Nikor više ne mari ni za Amerikance ni za Ingleže ni za Francuze. Srbi su
senzacija. Dica prosu od saveznički marinjeri cigarete i nosu ji srpskin
soldatima. Našli su se i namistili na stražarskin mistima stari austrijski kažoti, ali
srpski vojnik prkosi buri, seta isprid kažota sa bajuneton na pušku i neće da ulize
unutra. Srpski soldat ne ćuti zimu. Kad mu je malo ladno, on cupka cokulan na
misto i puše u prste. Ni gvante neće. Naše žene jin prid kažote nosidu fugere
pune žerave da se momci ogriju. Jedna none svituje soldata na stražu:
— Zgrij, momče, ruke. Đonila mu je i bančić. Sidi lipo unutra u kažot, ka
čovik!
— Ne smem, majo! odgovara soldat.
— Ča te nesriknjaci činidu na zimu drćat!? Neboj se, sinko, nikor ti
neće u Split kažot ukrest. Slobodno moš spavat!
Težaci i batelanti nudidu ji rakijon i suve smokve vadu iz žepa.
— Daj, popij, gucni, en ti boga, ča se bojiš! Steplit će te!
— Nemoj, ne smem, burazeru!
— Ča ne smiš!? Ko te krivo pogleda, s menon ćejemat posla! grli vojnika
pijani fakin.
— Na straži sam, burazeru! brani se soldat.
— Pa ča da si na stražu? Isto si ti meni drag, kompanjo moj! Ola ča su
Talijanci uvatili šprenju, strajji je s broda i povirit. Čin kojega vidiš, omar ga
bajuneton u trbuj probodi! šesno se sa soldatonburazeron razgovara batelant.
Kolika je to bila pažnja i bratska jubav, najboje se moglo vidit kad je prvi
splitski soldat obolija od španjole. Svaki dan, svaki ubogi dan, u "Novo doba"
izlazija je bilten o njegovon zdravstvenon stanju. Isto ka da se razbolija kraj.
Narodni gardisti postali su veliki prijateji sa srpskin soldatima i počeli su ji
vuć okolo po konobama i po kurbetinan. Major Stojan, sad imenovan
potpukovnikon, uznemirija se i pripa, pa je sazva konferenciju za štampu, na
kojon se apelira na Splićane da mu ne kvaridu vojsku. Lakše je bilo tuć
neprijatelja nego drugovati sa Splićanima, reka je slavni ratnik.
Krajen studenoga raspuštena je Narodna garda i nedavno osnovani komiti,
jer srpska je vojska u svoje ruke preuzela red i mir u gradu.

60. SABLASNE MAONE

Od svakoga zla jema i gore. I kad čovik već misli da su sve nevoje iscrpjene,
da ga više ništa ne more pogodit, jer se i same smrti više ne boji, pa je čak čeka
ka spasenje, dogodi se ništo još jezivije, paklenije od samoga pakla, i sad si
sritan šta se to nije dogodilo tebi nego tvome bližnjemu. I bidan čovik, od kojega
ništa na svitu ne more bit bidnije, duboko uzdane i zastenje: "Bidni judi!"
Evo zašto to pišen.
Dva dana po dolasku srpskog bataljuna prista je u splitsku luku vapor
"Barun Kemenv" sa dvi i pol ijade vojnika već bivše austrougarske vojske.
Probijali su se priko arbaneški i crnogorski brdi i planin, dovukli se do Boke
di su šekveštrali vapor kojin su plovili prema Rici svojin kućan, svojin materan,
braći i dići. Nisu ni mislili u Split pristat, ali kad su bili razon Stobreča, na
vaporu je počelo dimit, i to po krmi, iz skladišti drv i garbuna.
Bržeboje su akoštali uz đigu. Oganj se razbukta i iz bukaporti na krmi lizali
su plameni jezici. Skočili su srpski vojnici, saveznički mornari, batelanti, došli
su vatrogasci, ali sve je bilo uzalud, jer se niko nije moga približit užarenin
bukaportan iz koji se čuj a strašni šum razornog ognja. Krikovi se nisu čuli ali
unutra je gorilo, tačno se ne zna, ali svakako priko 200 soldati. Jedan francuski
oficir, mlad ka rosa, tija se približit. U činija je samo korak i već užarene trule
daske su se pod njin prosele.
Njegov drug, brodski strojar, koji mu je tija pomoć, propa je za njin.
Oficir se zva Jacques Atker, bija je iz Pariza.
Dok su judi gorili, dok su se pekli ka janjci i vonj se pečenoga judskoga
mesa Sirija, došla je Narodna garda, razoružala, postrojila sve vojnike broda i
zaplinila svu spizu koja se na njemu našla. Batelanti, fakini, jata diče već su pri
garde navalili na brod i kreli, punili žepe i žderali sve ča se moglo progutat. Eto,
ča to oće reć glad!
Sutradan kosti izgorili vojnika lopatan su bačene u dvi maone, koje je jedan
crni vaporet potega prema sustipanskome grobju. Naglo se diglo jugo, konop je
puka ijednu maonu na kojon nikoga nije bilo, osin kostiju, vitar je odnija prema
pučini. Je li ikada bilo sablasnijega broda!?
Jedva ju je vaporet uvatija i doteglija pod Sustipan. Kosti su bačene u
zajedničku duboku jamu.
 Mladi Francuzi posebno su sahranjeni, uz veliki sprovod. Nad njijovin
kasilima četa
srpski vojnika ispalila je tri salve.
Njemački car Vilim sa 22 kasete zlata i dragulji pobiga je u Švicarsku.
Međunarodna javnost traži da ga se izruči i da mu se sudi ka ratnon zločincu.
Amerikanci pridlažu da ga se zatoči na Vražji otok, ka Napoleona na Svetu
Helenu. Ali Vilim je stare carske krvi. Nisu kraji dišperaduni ni proleteri.

61. INFORMATIVNE VEČERI

U počast naše srpske vojske i Antantini oficira zaredale su zakuske, zabave i

plesovi. Dok narod krepaje od glada, gospoda gozbe priređuju buni se proleterska
štampa i ne shvaća, u glavu jon ne gre, jer nima političkog takta da su to
INFORMATIVNE VEČERI, na kojima se saveznici kupuju i vežu da radidu za
našu stvar. Ali ti šalturi, kamarjeri, radnici, štampaduri, ne znaju ča je politika.
Njima smetaju gavanske gozbe, stolovi pretrpani slasticama, svila i toaleta narodni
gulikoža, i u svojin proleterskin novinan tili bi bacit ljagu na grad i svituju da
misto "informativni večeri" vodidu savezničke admirale i visoke oficire da vidu
našu realnu, jadnu, paklenu situaciju.
Ponesen burnin događajima koje nima vrimena ni opisat, kroničar je
zaboravija spomenut da se u ovon prevratu, prid naleton novoga doba, ka od
španjole pokošeno ugasilo "Naše jedinstvo", a do koji dan javile se žestoke, gore
vengo dinamiton nabijene "Radničke novine". "Glas maloga puka" bija je prema
njima gospodsko dite koje guvernanta vodi za ruku.
"List proleteri]ata", kliče uvodnik, "eto tako opet ugleda svjetlost ne po
milosti božjoj, već sviješću i voljom dalmatinskog radništva.
Idi novino radnog naroda u svijet! Lihvaru ćeš da kažeš: sram te bilo,
strvinaru! Gospodi kaži: ruke natrag od radničkih prava!
Socijalizam, biva, postaje!
Zdravo da ste hrabri borci, u red, u bojni red!"
Kroničara je straj ove retke i čitat, a ne samo to nego poslin pusti godin, kad
bude "Kroniku Veloga mista" već objavija, kroničar će se trest citirajući ovi list da
ga ne uvali u nevoju i dovede prid tribunale. Naime, proleteri navikli štampanoj
riči, svatali su da informacija mora bit totalna, i pozivajuć u borbu kontra ratni
špekulanti, novi bogatuni i lihvari, nizali su imena splitski mesari: Mitrovići,
Terzići, Mrduljaši; trgovac Bonačić, Brainovichi, Senjanovići; pekari Jamani,
Mladine. Split je po njima grad deračine, grad monstruozni cijena i abnormalni
prilika.
U boj, u juti boj, proti izgladnjivačima i krvopijama pozivaju šoćališti, a
tri njijova vićnika, koja su ulizla u Opću upravu, pridlažu da se potpore
udovican, invalidima i sirotinji daju od poreza koji će se razrezat ratnin
bogatašima.
Prizanjega dana 1918. godine Općinsko viče raspravjat će o problemu
potpora; rasprava je zakazana u deset uri, a u devet i pol tvornička sirena i pisak
ferati najavjuju generalni štrajk. Težaci ostavjaju poja, radnici makinje, zatvaraju
se butige, konobari napuštaju kavane, konopari rodule, batelanti formiraju čete, i
čili spliski proleterijat skupja se prid općinon. Kad je načelnik s ponistre ugleda
masu, pripa se i odgodija sjednicu.
I misto općinske, počinje na Pjacu improvizirana narodna skupština.
— Nećemo milostinju! Tražimo svoja prava! Nekagospoda ne budu
kratkovidna grmi krojač Gabrić, prešidente šoćalištičke stranke.
— Neka dozvole gospoda doktori da jin udilimonaš proleterski savit:
umisto pismica, barjaka,deklamacija i recitacija, ophoda i svečanosti, narod traži
kruva i rada.
A drugi govornik, mladi konobar Domazet, završava opomenon gospodi
koju niko nije zva ni izabra i koja su se sama nametnula. "Govorit ćemo još
jednom ovim našim jezikom da nas shvate, a tada progovorit ćemo jezikom
velike Rusije!"
I zaorila je "Pisma rada".
Šoćalištički program je kratak i čili stane u šest tačak:
Evo ča bi oni učinili:
1.Osamsatno radno vrime i obaveza rada za svegrađane (ko ne radi, neka ne
jede),
2.Rekvirirat sve zalihe živežnih namirnica i podilit narodu,
3.Zaplinit imetak ratni bogataša i gulikoža,
4.Izvlastit veleposjed i sva crkvena imanja,
5.Podržavit banke, veleindustriju, prometnasredstva, rudnike itd.,
6.Otvorit javne radove (najprin radničke stanove) i dat u zakupe zaplinjene
zemje.
Dva mlada težaka isprobivala su na Rivu ratnog špekulanta koji jin je oteja
zemju, i poslin toga događaja svi splitski bogatuni, derikože i lihvari, koji su
pokupovali puste kuće i napunili se zlata, dobavili su livorvere i zadili ji za pas.
Bez livorveri nisu ni u kafanuseli. Kad bi na karte igrali, a to je povazdan jer
drugo u ove dane nisu ni činili,
lipo se svakome moga vidit livorver za pason, ili u nabreklome žepu
od jakete.
Gospoda doturi i policjoti, koji ćedu ji u prve dane prevrata javno
izbjegavat, brzo će se s njima sprijatejit, zajednički će jist i pit, dilit nove zarade,
kovat nove planove, vodit akcije i fabricirat glasine kontra "radničkih furda,
tuđinskih plaćenika i talijanskih fakina i mandrije socijaltalijanaške koja ucka
boljševizirane gomile".
Znaju gospoda svoj posal, pa će i talijanska javnost bit uznemirena radi naše
boljševizacije, a listovi ka, na primjer, "Resto del Carlino", da se spriječi
boljševizacija Dalmacije, hitno traži okupaciju Splita, Zadra i Rike.
Da pokažu svoju širinu i plemenitost i skrb za narodne mase, ta gospoda
uspostavjaju tržne povjerenike za zaštitu potrošača, a da narod svečano
dočeka Novu godinu, prvu Novu godinu u slobodi, po glavi se dili dvodnevno
slidovanje: svakomu po osan deki brašna i osan deki riži.
Na radničke zahtjeve za profilaktičke mjere protiv španjole, oglasi se i
Zdravstveno povjereništvo, koje "zabranjuje svako sakupljanje u obiteljima i
kućama gdje je ležao bolesnik koji je umro od hunjavice, te uređivanje i kićenje
mrtvačkih soba".

62. OPROSTI, VIOLETA

U novu 1919. ulizli smo sa duzinon sprovodi. I to devet civilni, građanski

kasili, i tri
vojnička.
Na pridlog doktora Gaje Bulata, Marmontova ulica postala je Trumbićeva,
Ilirska obala Wilsonova, a kroničar iznosi pridlog da se put na Sustipanskon
grobju nazove Put slobode.
Te silvestarske večeri ispreplela su se dva banalna događaja koja bi
kroničar rado priskočija, ali ne da mu to u njemu pritajeni romanopisac, koji
zabada nos i tamo di mu nije misto.
Noć je pala, mraz je šćipja. Malo je svita bilo vanka. Meštar je baš zatvara
butigu, spušta rolete, kad iza sebe čuje kako tanko zvonidu taki po pločan
pjacete.
— Meštre, Meštre, jeste li vidili moju Mimi? pitala ga je madam
Violeta, koja je istrčala na ulicuu dugu kućnu vestu, samo sa pribačenon
peliconoko vrata.
— Je, je. Malo je pri ovuda protrčala, a nosila jejednoga velikoga slona
u zube odgovorija je Meštar, vas infotan, jer čilo to pozapodne sve do večerinije
mu kroz butigu prošlo deset aventuri.
Nastavila je madam trkat put Rive i u noć vikat: Mimi, Mimi!
Sva prozebla, vratila se bez pasića i legla u posteju. Bilo je blizu ponoća,
ležala je u mraku, spavat nije mogla. Sama. I Mimi ju je napustila.
Brezobraznica, nevirnica! Ovo je prvo Silvestrovo u njezinu životu koje provodi
sama, totalno sama. Čitala je uz karbitušu dok jon oči nisu počele suzit. Gospe,
teško lije ženi samoj! Samo šta nije zaplakala.
Čula je niki šum. Lagano grebanje pa kucanje na vrata.
— Koje? uspravila se u posteji polako i nadodala: Sad.
— Mimi! zaškripj a je glas nj enog potiranog degradiranog viteza.
Poletila je iz posteje, pipala u mraku oko kjučanice i tepala:
— Mimi moja, došla si mi, došla...
I kad je pritisnula kjučanicu, sitila se i zapitala:
— A okad je to Mimi progovorila!?
— Ma ja san, nosin ti Mimi proštenje Pegulaprid vratima koja su se tek
malo otvorila.
U mraku je pronašla sviću, užgala je, popravila kosu, pribacila svilenu
noćnu vestu, navukla papuče (sjedne jon je ispa pumpun) i tek onda otvorila
vrata.
Drža je Mimi nježno, ispod kapota, da ne ozebe. Samo jon je pospana
njuškica virila vanka. Preuzela je svoga pasića, tepala i jubila ga. Nije mu
zatvorila vrata, ali on ipak uljudno upita:
— Mogu li unutra?
— Uđi ali samo pet minuti, da mi ispričaš di sinaša Mimi.
— U baru sa mornarima! zatvorija je vrata.Ona se već utirala u posteju,
a pasić pun sna, ka malo dite, leža je uz nju.
— Fuj, Mimi, sa mornarima, u bar, pokvarenicejedna, aventire oćeš,
mala moja barska dama...No, no, Mimi milovala je i korila nježno pasa.
Pegula je seja na kraj do posteje i, kako nije zna ča će činit, kako će se
ponašat, ostalo mu je jedino da pruži ruku i pogladi pasa. Usput je dotaka i
Violeti prste. I zatražija od nje oprost. Samo je dvi beside reka:
— Oprosti, Violeta!
Tužno se nasmijala i udunila sviću. Nije se svuka, samo je izuja postole i
fika se šoto deke, ali čilu noć nije jon ispušta ruku.

63. ZVIZDANI PROSTORI

Već je tekla treća ura Nove 1919. godine, a Kate je, opružena na srpskon
oficirskon šinjelu, nepomično i odsutno zurila u vedro zimsko nebo, šetala se
njegovin beskonačnin prostorima i rašireni nog pribacivala se s jednoga na
drugo sazvižđe.
Slavon ovjenčani ratnik dišperano, očajno, užđira se oko nje, vrti se luđački
i ne zna ča će ni s njon ni sa sobon. Trista puti je kleka i molija da ustane, da će
se smrznut, umrit, kumija je, zaklinja i priklinja, jubija je, diza, molećivo plaka,
pa se jidija, bisno je potiza, diza i rastiza, ali ona je ležala. nepomična na šinjel,
u nebo buljila i raskrečenin nogan mirila zvizdane prostore.
Vestu jon je kala i pizdu pokrija jer nije se makla ni da to učini. Već uru
vrimena tako leži, nit se miče niti progovara. Sve ča je prosa na frontu, četiri
godine krvavoga rata, sve su to igre, sitnice prema mukan koje je prosa kroz ovu
uru vrimena. Dolazi mu sumanita ideja da izvadi livorver pa da ustrili i nju i
sebe. To bi i učinija da ga ne sprečava čast srpskog oficira. Past će ljaga (koja
strašna rič ljaga, gora nego smrt), past će ta ljaga na njegovo ime, na grad, na
Bele orlove, na istorijske trenutke, i junak će se spominjat ka dišperadun,
novine ćedu pod senzacijonalnin naslovima "LJUBAVNA TRAGEDIJA NA
MARJANU HICI U SILVESTARSKOJ NOĆI SA PLESA,U SMRT" pisat o
njoj i njemu ka o nesriknjoj jubavi sluškinje i garzuna, male šalturice i
trgovačkog pomoćnika. Čitalac sigurno već zna ča se dogodilo. Promislija je:
upropastija je bidnu, diga jon poštenje. Koje grube, koje greze, koje tvrde riči!
Zašto upropastija? Kakvo to poštenje? Nije jon diga ni stanje ni imanje! Okad je
to poštenje u buži stvorenoj od Boga da bude probivena? Tek kad je buža u
prometu, ona se more opoštenit, pokazat svoju vridnost i svoj smisal.
Najzad, kad bi i bilo kako vi mislite, tribalo bi vidit ko je koga
upropastija i doveja u beskrajno glupu situaciju. Odveja je na oficirski bal u
Sokolanu, plesali su, smijali se, pijuckali, i njezina je bila ideja, ona je
pridložila ajdemo prošetat.
Prijubjeni, zagrljeni, došli su do marjanski skalini.
— Di me to vodiš?
Nije se otela, nije upitala plašljivo, nego ženski koketno. Istina je, rekla je:
Neću, nemoj činit gluposti ali je isto prva ugazila na marjansku skalinu.
Ako ćemo tražit njegovu krivicu, onda je ona jedino u tome šta je na
skalinan zasta, pogleda je značajno u oči i patetično zapita:
— Zar meni, meni ne veruješ? Časna moja reč!A u isto vrime ispod
šinjela rukon je pritiska svoj napeti oficirski bodež.
Najzad, on je bija i malo pošprucan i, premda oficir, bija je momak, a koji
se momak na svitu u ovakvin prilikama nije kleja na svoju časnu rič? Dakako,
reka je časna reč, da
bude službenije, uvjerljivije. A Kate jopet nije bila taka tuka da će virovat
momačkoj riči izgovorenoj u dva bota, u Silvestarskoj noći, na marjanskin
skalinan, dok se diže bodež koji već puste misece nikoga nije uboja.
I kako se, pitan ja vas, štovani štioci, kako se ona našla na livadu, na šinjelu
sa raskrečenin nogan? Ma ajte, molin vas, lovit rake govnare!
A on ni na licu ni na rukan nije jema ni ujida zub, ni friži od noktiju. Da se
taka maska ka ča je Kate tila branit, on bi prokrvarija šoto svoga šinjela. Pridala se
bezvojno, pustila je da jon skine mudante, digla je čak nogu da moredu spuznit.
Raznjuferija je, razverđina ka da je mina ladnu stinu. Nije učestvovala. Nije
mu pomagala. Bodežon je promašiva, rova ladnu ledinu. Travicu i šporku zemju
je oko vrška nakupija i, kad ga je krvavoga izvadija, bolilo gaje i žigalo daje
vlastita muda tija zagrist. Daje pod njin živa žena, osjetija je samo u njezinon
vrisku i škripanju zub kad ju je probija.
A ladna žena i teplo bilo vino dvi su najogavnije stvari na svitu.
Kad se našetala neba, skupila je noge, polako se digla, i rukon čisteći vestu i
dižući bičve, mirno, ladno, bez da ga i pogleda, zapitala je:
— Kad ćemo se zenit?
On je diga svoj šinjel, tresnija ga, obavija je šinjelon, pojubija smrznuti obraz.
— Kad oćeš!
Eto, tako van je to bilo, altroke: upropasti]a je. Diga jon poštenje!

64. BOLJŠEVIZIRANE GOMILE

Da ovo poglavlje završimo dolično, u ove prve ure Nove godine 1919.,
pridajmo rič prvome čoviku našega grada, načelniku splitskome, doturu Ivi
Tartalji:
"Grad zapušten, blatan i prašan, sa razrovanim ulicama, oskudnom
kanalizacijom i vodom, bez rasvjete, plina i ugljena, potpuna obustava svakoga
privrednoga života. Oskudica živežnih namirnica. Skupoća, besposlica, bijeda i
siromaštvo. Velike mase vojnika razbijene austrijske vojske, izbjeglica s
okupiranoga teritorija, činovnika iz zaposjednutog Zadra, izgladnjelih seljaka iz
Zagore. Boljševizirane gomile, inostrane flote i misije, admirali i generali, atašei i
inspektori koji sebi arogiraju i prava i vlast. Talijanska okupacija bliže i dalje
okolice. Luke opustjele, komunikacije morem i kopnom oskudne, neredovite, i
prekidane čestim blokadama. Općinske blagajne prazne, fondovi uloženi u ratne
zajmove. Ustanove i poduzeća upropaštena, bez novaca i materijala. Velika
oskudica stanova i prostorija za urede, administracija neredovita i nemoćna.
Neprestana pogibelj da nedisciplinirane gladne gomile izazovu nerede."

65. STROGO SE ZABRANJUJE

Sve ča se u novoj 1919. godini dogodilo, sve je bilo novo, friško i dogodilo se
prvi put.
Te zime je pa dobar snig, i to je bija prvi snig u našoj novoj državi SHS. Svi
snigovi koji
su dosad padali nad Spliton padali su nad tuđin Spliton, rimskin, bizantskin,
mletačkin, ugarskin, francuskin, auštrijskin, a sada leprša, kupe i ulice i jude
pokriva srpski sneg. Grad je prvi put slavija srpski Badnjak.
Jemali smo prvi put svetosavsku slavu. Skužaj, Sveti Duje!
Slavili smo slave svi srpski pukova i držali pomene palin junacima.
Sve je bilo lipo dok nije došla prvi put u slobodnome Splitu naša draga
prvomajska fešta, a uz nju zabrana. I to: "Strogo se zabranjuje!"
Splićani su se zaprepastili i poludili. Ali i pri toga dolazilo je do niki sitni,
verbalni nesporazuma. Niki pojmovi nan nisu bili podudarni. Za nas je, recimo,
republika bila pojam totalne slobode: čini ča god oćeš! Mladost je svoja
kupališta zvala, republika. Republika Bačvice, republika Firule, republika
Sustipan. I ta nan draga rič postala je opasna, protudržavna. Ko bi zavika: "Živila
republika!" svršija bi u prežun.
I anarkija nan je draga rič. Sveta anarkija! Prije rata jemali smo fuzbalski
klub "Anarh", koji je okupja najviše učenike tehničke skule, i sad kad je
obnovjen i "Ajduk" mu ka pomoć posla za trenera Feratu, moralo ga se raspustit
i prominit mu ime. Oni mislidu, kad ko zaviče: "Živila anarkija, živila
republika!" daje to odma kontra kraja, kontra Srbije, a nije tako; jebe se nas za
njijovoga kraja koji nan je, dapače, simpatičan okad smo doznali da je izgubija
sve svoje medalje i dekoracjune na putu od Beograda do Pešte, i da ga drugi
dvori krajevske kuće Evrope nerado primadu i držidu se largo od Karađorđevića.
I di ćemo mi bit kontra nove države koja je za prvoga ministra vanjski poslova
stavila našega Lučanina dotura Antu Trumbića, kojemu bi po zaslugan i pameti
mora pripast časni naslov Oca domovine. Poslali smo mu u Pariz brzojavnu
čestitku sa 11.587 potpisi, ča oće reć da se potpisa svaki odrasli Splićanin, a oni
koji pisat ne znadu učinili su križ. Isto je ova naša država malo čudna, ali jema
bit da nije baš ni tako zla. Za pizdariju, za "Živila republika!", zatvorit će čovika,
a gledamo jude koji su pri četiripet godin palili srpske bandire, a sad ji nosidu,
sad su barjaktari, viđeni i čašćeni. Judi koji su bili ritki i poznati austrofili, koji
su za Austrije činili karijeru, sad su se prometnuli u najžešće srbofile i skaču na
još više položaje. Ne more se, opravdavaju ji, država odreć usluga vridnog
činovnika i stručnjaka. Eto, neka jin Bog da zdravje!
Zaludu se proleterska štampa na to buni, jer ne razumi da se od dobroga
materijala svašta da učinit.
I ratni bogataši, špekulanti, šverceri, lihvari i gulikože puno dobro
prosperiraju. Znadu se judi snać i u ratu i u miru. Pomažu razna društva,
nacionalna i humanitarna, postaju mecene i rodojubi i niki danje radi jednoga od
nji izbija žestoki skandal i deboto nan se "Ajduk" raspa. Jedan od ti novi
bogataši otvorija je usrid grada, na reprezentativnon prostoru, modernu butigu od
robe. Na izlogu je pisalo: "Ingleški štofovi za gospodu". Inženjer Duje, već malo
okrupnija, svratija je kupit štof za veštit. Od studentski dan novi veštit nije šasija,
a počeli su bali, zabave, prijemi, susreti s Ingležima, banketi posli utakmica.
Služija gaje sam gospodar, razastra je prid njin na banak puste štofove i
svitova koji da izabere. Još mu je povjerljivo pošapja kako će mu dat uz najnižu
tvorničku činu.
— Zašto baš meni? začudija se inženjer.
— Jer volin balun, skoknen i na utakmicu kaduvatin vrimena.
Zna je da su "Ajduku" stigli pozivi iz Zagreba da zaigra sa "Haškon" i
"Građanskin", ali
da pinez za put nije bilo. Monture je tribalo kupovat. Bokun barake gradit. I
on se nudi.
Za sve ča triba, tot je. Nije sve u pinezima, k vragu i pinezi! Komodno
more "Ajduk" putovat u Zagreb, samo neka mu reču koliko pinez triba.
I kad je Duje u baraku, pod slikon kraja Petra i regenta Aleksandra,
pridložija toga trgovca bar za potpridsidnika "Ajduka", podržali su ga Tonči i
Pegula, pa i Meštar, ali stari igrač Ferata skočija je, udrija šakon o stol da se
stol deboto raspa.
— Dobro, Ferata mirno mu je reka inženjer. Tibudi prešidente i odriši
kesu kad triba.
— Ja kesu niman odgovorija je Ferata. Ja sanzaposleni radnik, ali dušu
neću prodat. A ti bi sad"Ajduka" proda.
— Ja san ga stvorija, ja ga ne prodajen, ali ti biga sad raspa!
— I raspast, i raspast ako triba,
ali ne sramotitiPale su teške riči. Debotosuse i pobili.
Profešur
Bepo ji je polako smirija i sta na Feratinu stranu. Povukli su se Meštar
i Pegula, a "Ajduk" je odgodija svoje prvo gostovanje u Zagreb.
 66. NETIJAK DOLAZI

Situacija se u gradu malo normalizirala. Španjola je počela popuštat.

Smanjili su se sprovodi, otvarale nove butige, lokali, barovi i šantani. Počelo je
stizat i ništo spize. Sva srića daje dolazila pomalo i neredovito, da se dilila na
deke, pa narod nije moga navalit i žderat. Nenavikli motori u trbujima polako su
se vraćali u svoju funkciju, a daje bilo rane koliko su gladni organizmi želili,
motori bi škripjali i pucali. Bilo bi mrtvi više nego od španjole.
Čili je grad živnija. Flote usidrene u luci, vanka prid đigon, i u sjevernoj
luci Poljudu, davali su mu posebni štimung. Na kampanelu Sv. Duje
amerikanska komanda postavila je stanicu za signalizačiju sa svojin brodima u
Poljudu. Smišni su Amerikanci! Svašta jin pada na pamet. Njijov admiral, koji
je komandante čile savezničke flote stacionirane u Splitu, da je ideju da i mi ka
oni u Ameriki priredimo Dan čistoće.
Picaferaj je zajebava škovacina Jozu da su mu se i admirali počeli mišat u
posal.
Dotur Viče sve ovo vrime okad je izaša iz prežuna sta je po strani, u ništa se
nije tija mišat, revno je odbija sve pozive svi stranki i partiti koje su nicale na
sve strane. Jedva je otvorija svoju kancelariju, i to kad ga je juta potriba natirala.
Kad ne bi izaša četerpet dana iz kuće, virni mu prijateji, njegova svitlost i
njegova visost, znali su mu doć u vizite i uvik bi ji prima u tinel da mu
pripovidaju gradske novitadi. Škovacin je u dva navrata donija sa sela po
škartoc ka zlato žute pulente, a za Božić jedan košetić od brava, i dakako da mu
je Viče, kakvi je već bija, osta dužnikon do smrti.
Jedne zimske večeri, kad je snig pada, Viče je skoknija do kafane. Prid
njezinin vratima škovacin je snig čistija, a picaferaj ga čeka i požuruje da se
gredu malo steplit u konobu.
— Sluga najpokorniji, vaša svitlosti! Priporučanse i vašoj visosti! klanja
jin se duboko dotur pridvratima otela.
— Doture, doture moj dragi, i ja bi vami da se ništo priporučin uspravija
se škovacin sa badilon u
ruke.
Lukavi Jozo ne zna kako će počet, pa smišja i češka se iza uva.
— Znate, doture moj šesni, iman van ja gorika,na selu, netijaka, momče
naočito, bistro...
— Da se na štrikana! ohrabri ga dotur.
— Jeste, valaj, iz justa ste mi oteli!
— Ako je na strica upade zlobno picaferaj onda morete, doture, zamislit
koliko je bistar. Juštoza škovacina.
— Eto, to! Baš san to tija reć potvrdi Jozo. Kistvorenje za škovacina. A
gorika jadnik dangubi...Sirotinja, moj doture, pa da mi ga vi nikako sa
svojestrane priporučite, ka recimo, malo pogurate.
— A jeste li, vaša visosti, razgovarali sa načelnikon? Ja san van danas
samo mali provincijskiadvokat i staja tu mogu širi Viče nemoćno ruke.
— A ko van danas zna ko je načelnik, moj doture umiša se jopet
picaferaj. Odnija je vrag staridobri svit. Dolazu niki novi judi, ne zna se ča
su,odakle su. Dobro ste jin, doture, zapivali.
Kod nas Glupači i smušenjaci, Rđe, prostaci i lasci Slove prvaci...
vergla picaferaj doturove stihove, da mu dokaže svoju trajnu privrženost. Viče
je slomjen.
— Do deset, petnaest dana, već prema tome kako budete raspoloženi,
svratite do moje kancelarije. Vaša visost i, dakako, vaša svitlost bit će
radodočekani.
— Kad vi oćete, doture! škovacin, nalakćen nabadil, gleda sad u nj ka u
boga.
— Uvik san van na raspolaganju, gospodo! I bitće mi čast i radost
uzmognem li van učinit tu sitnuuslugu duboko se Viče nakloni i ulize u kafanu.
Škovacin gleda za njin pa baci dva badila sniga na jarpu.
— E je čovik, e je gospodin!
Nije prošla ni šetimana dan, a u predsoblju advokatske kancelarije, među
ostalin strankan, sidi naš škovacin, kucka lulon u kantun stolića, pa istrese lug i
zapali. Žena koja sidi do njega i vrti žurnale, opomene ga kašljon i krivo
pogleda. Još su u predsoblju niki težak i žena obučeni u svetasnju nošnju, i
trgovac šjor Jakov koji sidi i vrti španćeru među prste. Vrata kancelarije se
otvaraju, dotur ispraća mladu ženu u crnini, koja ga je sigurno zamorila, jer mu i
sad ništo brzo govori, a dotur je ne sluša, nego umorna lica broji koliko još
stranki ima primit. Na licu mu se odrazilo kad je ugleda škovacina. Vas se
razvedrija. Damu u crnini, koja govori, je i zaboravlja.
— Izvolte, vaša visosti! gre prema škovacinu.
— Ali ja san sad, doktore, na redu protestiragospođa koja vrti žurnal,
uvriđena da se škovacina, običnoga škovacina prima priko reda.
— Oprostite, stotinu puti oprostite, ali gospodinima prednost opravdava
dotur svoj
prekršaj. Njegovo je vrime gradu dragocjeno.
Jozo se isprsi, tucne lulon o stol i istrese žeravu u pepeljaru i ulazi u
kancelariju.
U tinel je već bija puno puti, ali kancelarija ga je iznenadila. Čili jedan
veliki zid pun puncat knjižurina. Stane. Zine.
— Komodajte se ka da ste kod svoje kuće! nudimu Viče fotelju.
Škovacin stoji na debeli tapet, gleda za sobon trag koji je ostavija po
tapetu, pa uljudan, kakvoga gaje već Bog stvorija, šjole od postoli tare od gaće.
Rukon projde priko guzice na gaćama da ne šporka fotelju.
— Reka san van, visosti, ka da ste kod svoje kuće. Ostavimo sad
ceremonijale. Čime bi vas mogaoponuditi? gre Viče prema kredenci i vadi
botiljukonjaka i dva bićerina.
— Kliko knjižurina! izvali škovacin. Bidan nijeni zna da toliko libara
ima u svitu. Kakvi su tomoždani di sve te librurine stanu komplimentajedoturu,
koji mu napuni bićerin, pa sebi.
— U zdravje, vaša visosti!
— U vaše, u vaše klikće Jozo. Lipi, pametnimoj doture, a mene more
vrag i odnit kad nišan niza šta.
Oči su mu jopet na librima. Seta po njima od jednoga do drugoga kantuna,
od škancije do škancije.
— Možete poručiti gospodinu netijaku da se izvoli spustit u grad
govori mu Viče u ćupicu. Splitski trgovi i ulice okićeni...
— ...Šporkicon, kartušinon i pišotinon prekinega škovacin, a dotur
nastavja:
— ...Okićeni kako se vaša visost precizno narodski izrazila. već ga
željno očekuju. Već od prvogablagorodni gospodin nećak može preuzest svoju
funkciju.
— Jel to oće reć da je dobija posal? zatreperiškovacin.
— Netijak dobija posal, a Split dobija netijaka.
— E fala van, doture moj dobri!
Ganut je Jozo i širi ruke da zagrli dotura dobročinitelja.
— Za mene Bog na nebu a vi na zemji. Omar ćumu dojavit da doleti sa
pršutićen.
— Zaboga, zaboga, visosti izmakne mu doturi gre prema svome stolu,
otvara škafetin... Mojaće intervencija bit honorirana ako mi učinite čast
da me upoznate sa mladim gospodinom. Iz škafetina vadi kuvertu u koju je
diskretno stavija nekoliko novčanica. A ovo je pruža mu kuvertu za mladoga
gospodina da se u gradu snađe do prve plaće.
Škovacinu samo ča suze ne navru. Lovi doturovu ruku daje pojubi.
Zaboga, visosti! otme se Viče.
Otvorija mu je vrata i otpratija ga kroz predsoblje sve do skalini.

67. SVE ZA NAŠU STVAR!

Pametni Splićani nikad ne čistidu snig nego ti posal ostavjadu suncu, koje
ga dan pri oli posli mora raskrabit. U nas se zna svačigov posal i najglupje se
mišat u tuđi. Već sridinon vejače učinila su tako lipa vrimena ka da smo već
zagazili u primaliće. Kafane na Rivu iznile su štekate, počele su šetnje. I
francuski admiral Ratye, lipuškasti, simpatični starac, nije moga odolit nego se
velikin, sjajno luštranin admiralskin motorinon pribacija na mulet i počeja šetat.
Jema bit to stari kurbadun koji je prosa sve bune i bunice, jer nima lipe ženske za
kojon se neće okrenut. Galantno kavalirski se klanja, pozdravja, salutira. Jata
učenika skupila se isprid motorina i, kad se stari admiral vraća na brod, svi skinu
kape i pozdravjadu ga. Od svi saveznički oficiri, on je Splićanima najdraži.
Naše cure puno volidu savezničke oficire, sve osin talijanski, i s njima po
Rivi uz more šetadu šotobraco.
 Na nikima se već primjećuju mali tamburini, ča oće reć da su se omar kad
je flota došla predale saveznicima. Dosta ji se već i udalo, najviše za ame
rikanske oficire, i nastavi li se ovako, reste i nada da će Splićanke preuzest u
ruku komandu čile amerikanske flote. Dobre su naše cure, iskazale su se
rodojubjen i darežljivošću u ovin sudbonosnin, istorijskin trenucima i sve
žrtvuju da bi saveznike pridobile za našu stvar. Za svaki milimetar otaždbine ne
jednu nego, da su mogle, tri bi pičke dale. Daju bidne svima osin lupežima
Pujizima koji ćedu se jedini od saveznika doma vratit suva kurca. Vodidu
šporke igre, provociraju skandale, u okupiranoj Dalmaciji vršidu najgori teror.
U Zadru su taoce uvatili, a nas Splićane optužuju da teroriziramo i ugnjetavamo
talijansko stanovništvo. Svašta izmišjaju i šporke trapule namišćaju da bi
okupirali naš grad. Admirali svi flot dolazidu provjeravat ča se to u gradu
događa. Narod svečano dočekuje admiralske brode i jahte; francuskome piva
"Marseljezu", amerikanskome viče: "Živija Wilson, živila Amerika!" A Ingležu,
ka da nan je brat rođeni, piva se "Ej Slaveni!" Autonomaši, koji su poslin pusti
godin jopet digli glavu, kupidu nikakve potpise i gladnima dajedu dva kila riži i
60 krun po glavi da dođu na doček njijovon admiralu. Kako su malo gladnuši
pronašli u Splitu, skokli su sa vrićama rane u Zagoru i doveli dvadesetak Vlaji,
koji moredu sa svojin admiralon razgovarat jedino na mote. I baš sad kad su se
admirali okupili, oni želidu pod svaku činu izazvat skandale. Razradili su čilu
taktiku. Po butigan i kavanan neće da govoru rvaski, ka da ga ne znaju, ili neće
da govore ropskin jezikon. Znadu oni, kurbini sinovi, da našima judima prsti
brzo letidu i da se za taku uvridu omar dobije pest oli bar noga u guzicu.
Pokrajinska vlada za Dalmaciju i Općinska uprava apeliraju na građane da ne
nasjedaju provocateurima. Neka se saveznici na svoje oči uvjere da u gradu
vlada red i mir. Ovaj jugoslavenski grad nije leglo nemira i ugnjetavanja, u
svijetu nema mirnijeg i pitomijeg grada.
"U ovome času koji može da odluči sudbinu grada iskažite najveći mir, da
svijet vidi da nam nije potrebna nikakva okupacija pa ni saveznička."
Čak i dica od skule trčedu po gradu i, po uputan učiteljic i profešuri, činidu
mirojubivu propagandu i molidu za red i mir. A naši judi nisu ludi, mirni su ka
janjci, strpjivi ka Job, pa samo škripju zubima. Jednome je uteklo, otelo se, pa je
zabeštima boga i Wilsonu, kad u svome gradu ne srni reć ča misli, i omar su ga
zatvorili i osudili na 14 dan prežuna.
68. ULTIMATUM GRADU

A talijanaši se već sastaju u svome "Gabinettu di lettura" odakle će sa

bandiran izać na doček svoga admirala. I admiral jin je sa broda "Nino Bixio"
drža govor. Na Rivu se čulo kako se deru: "Eviva Spalato Italiana!"
Judi su drćali i, da ne čuju, pobigli u kafane. Žene su ji po kućan zatvarale, na
ulicu jin nisu dale izać, da u skandal ne upadu i u naglosti svojoj grad u okupaciju
ne uvalidu.
Kad su svršili govori i vika, admiral se u pratnji visoki oficiri uputija prema
"Gabinettu". Mirno su došli do funtane na Rivu, a ča se unda dogodilo, ne zna se,
i nikad se tačno neće ni znat.
Skupilo se tot ništo žen i dičurlije, a naša se i Pegula sa svojon Violeton. I
nikor je tada zazvižda, drugi počeja prdit, treći petavat roge, oficjali su odgovorili,
sa ponistar "Gabinetta" se zavikalo: Vilijaki, morlaki naš heroj, koji je sam samcat
zarobija regimentu Talijana, pole tija je, razmaka oficjale i admiralu Cagniju
izletila je admiralska kapa sa glave; oficjal, koji mu je skočija u pomoć, uvati je
dvi po zubima. Vio leta nije imala vrimena njanci vrisnut.
Admiral se sa svojon sviton vratija na brod. "Gabinetto" nije ni vidija nego je
samo čuj a kako mu laštre pucadu. Zvonile su boje i žešće se rušile nego Miotovi
izlozi. Kroz pet minuti u "Gabinettu" se moglo skupit bar kvintal bovani i matuni.
Za ispravit utisak, masa se okupila na mulu i ispod amerikanskog razarača
"Izrael" zapivala je "Marseljezu", amerikansku himnu i "Ej Slaveni". Klicalo se
dakako i Wilsonu, ali se admiral nije tija pojavit. Jema bit da je bija puno jidan.
Demoštracije su se nastavile na Pjacu, amerikanski admiral daje ultimativni befel:
"Ukoliko do pet uri ne bude red, savezničke čete okupiraju grad!"
Brzo je pala noć i svi saveznički brodi u luci ka opomenu gradu okrenuli su
prema njemu svoje reflektore. Admirali su hitno održali sjednicu i zakjučili da
savezničke patrule, a uz nji i srpska vojska, preuzmu održavanje reda i mira. I iste
večeri pojavile su se patrole u ulican, u svakoj po tri Amerikanca, Ingleža i
Talijanca.
Po gradu se lipidu plakati admiralsko saopćenje na ingleškome i rvaskome.
"Red i sigurnost ne vladaju. Oficiri pripadajući jednoj od savezničkih država
bili su zadirkivani, i kako je to težak prekršaj uvjeta primirja, silom oružja
spriječit će se slični pokušaji."
Na građanstvo se apelira da ne izvješuje zastave. "Zabranjuju se svake
demonstracije, manifestacije i ophodnje, kao i okupljanje na ulicama i trgovima.
Zabranjuje se i pjevati narodne i druge pjesme."
A grad je službeno i ponizno odgovorija:
— Vaše naređenje nama zapovid.
— En ti Wilsona u glavu! promrsija je Meštarkad je prostija ti plakat. A
ča bi tek bija reka da ganije bilo straj prežuna? Maje li ovo dilo? raspreda je čili
dan. S nan postupaju ka da smo miAustrija, pobijeđena zemja, pokoreni grad, ka
dase mi nismo tukli kontra Austrije!
I veleizdajnici, koje je Austrija sudila za veleizdaju, sad su postali žestoki
Austrijanci! Picaferaj je likova:
— Jesan li ja govorija? Plakat ćete vi za Auštrijon!U brijačnicu, baš u ti
čas kad se vodila žestoka
polemika, dignute glave ka tukac, uliza je jedan mjesni tolomaš.
— Bon đorno! pozdravja s vrata.Meštar gaje odmirija.Tolomaš je seja u
praznu fotelju.
— Barbijere, barba, prego.
— Ne razumin, šjor.
 — Barba o deto!
— Niks! reka je meštar. Govorin samo lingvailirika.
Tolomaš se digne i čini mot ka da se brije.
— Skužajte, šjor ne znan govorit na mote. Nikormi u famiji nije, fala
bogu, bija mutav. I nije gatija obrijat.
Te večeri na Pjacu za dlaku nije nastala nova barufa. Grupa talijanski
oficjali tila je baš proć priko Pjace kad je na njoj bila najžešća šetnja. Četiri
srpska soldata sa bajunetan na pušku išli su isprid nji i otvarali jin put. Šetnja se
mirno nastavila. Šetači su činili fintu da ji ne vidu. I kad se svit ne bi brzo prid
njma odmaka, oficiri bi se jidili i dobacivali: Vigliaci, noi faremo l'ordine!
Zaorija je zvižduk, dotrkala je i saveznička patrola i otpratila ji na brod.
Na brod je odveden i zadržan jedan naš momak, pod optužbon daje pjunija
na tle kad je prolazija talijanski oficir.
Prvi put slobodni, ujedinjeni u svome gradu ne smimo se okupjat,
demoštrirat, manifestirat, ne smimo pivat njanci pismu o Kraljeviću Marku, ni
na tle pjunut.
Ovi dan puno se više isplati čitat talijanske, nego naše novine.
Rimska "Tribuna" javj a kako su svi Splićani patrizi epopolo (ka da smo još
u sridnjemu viku) poslali konferenci u Parizu zahtjev da se Split pripoji Italiji. A
potpisano daje više od 7000 Splićani, dakle puno više nego u Splitu jema
pismeni.
O splitskin događajima do groteske napuvano piše i Mussolinijev "Popolo
d'Italia". Pišu i druge talijanske novine svega i svašta, pa i to kako je u Splitu
osnovano društvo "Dante Alighieri" sa osan ijad članova. Čili grad od diteta do
starca i ne čini po čili dan drugo nego recitira Danteove tercine.
Još je najpametniji milaneški "Secolo" koji, kad komentira splitske
događaje, pita: "A di su bili ti sedan ijada danteovaca, ča oni nisu skočili našima
u obranu?"
"Čas se javlja" čudi se "Secolo" "kako nas na drugoj obali dočekuju
raširenih ruku, a čas se traže najenergičnije mjere represije. Kako se snaći?
Jedno je sigurno, da su Jugoslaveni ogorčeni proti nama, a mi proti
Jugoslavenima."
Savezničke patrole i srpska vojska čuvali su Talijance i njijove brode, pa je
zaoštrenost pomalo popuštala.
A nastavili se zabave i bali. Pogotovo jer je spiza redovito počela dolazit.

69. VELIKA MAŠKARADA

Amerikanci su čak na mul iznili vriće biloga brašna i dilili narodu, a
Talijancima je došla tajna uputa da se najjači propagandni efekat more postić
rižima i cukron. Sad se za potpis, makar bija ispod i križ, čilu vriću brašna daje.
Između brodi i Rive letidu brodi ka tramvaji. Ukrcavaju se i iskrcavaju
oficiri i marinjeri, vriće i paketi. Najlakše je pripoznat Ingleže. U svakome
njijovome motorinu je fuzbalska momčad, već obučena u dresove. Oni i priko
Rive kad gredu prema placu tučedu balun, a mularija ji prati. Ipak, najviše diče
čeka amerikanske motorine, jer Amerikanci su za Splićane ka i dica. Tolomaši
se na Amerikance jidu i zovu ji "peli rosi" crvenokošci, po našku. Njima su žepi
uvik nabijeni španjuletiman i čikolaton, a škatule španjuleti držidu i ispod kape.
Dica se, naročito momčići, za njih lipidu, vatadu ji za ruke i vodu u kuće di
jema đigiđigi. A kurbe za svakoga marinjera daju procenat. Govoridu se, dakako
izopačeno, splitski iskrivjeno, svi jezici svita; i kamarjeri, i batelanti, i barbiri, i
prodavači, i dica i gospoje svi mliju ingleški i francuski ka papagali; kuridu sve
munite. Dolazidu sve novine. Otvaraju se barovi, kafane, šantani, sviraju
damenkapele, a na Rivi svaki dan sviraju mornaričke glazbe i orkestri, od koji
su jopet najatraktivniji Amerikanci jer su doveli nove lude plesne ritmove, a
pogotovo jer uvik u trumbetu puše, oli u bubanj tuče koji Crnac.
Maškarada vojnički uniformi francuski, ingleški, talijanski, pa onda srpski,
pa stare austrijske soldačije, stare policije, žandarmerije, pa nove srpske
uniforme, novi đendari, novi policjoti... Milijardu uniformi u svima
kombinacijama.
Toj maškaradi triba nadodat invalide bez nog, bez ruk, jednooke ka
gusari, koje nije morbin nego judski bis iznakazija.
Svaku večer zabave i bali. Amerikanci su čak jednu salu Arheološkog
muzeja pritvorili u svoje zabavište. Plešu se i novi plesovi čarlston i onestep,
koji je bija zakratko zabranjen, ali su ga dozvolili balat već na prvome plesu
jugoslavenski akademičari. Bila je to smotra gradske elite kojon su se pridružili
i saveznički oficiri, a gospođe i gospođice su se natjecale ko će prikazat finiju i
elegantniju opravu, i plesale su onestep sa velikin elanon. Bal u teatru traja je
sve do šest uri ujutro i razdragana elita nije ni čula ni obadavala korizmena
zvona koja su već brecala na pokoru i na pokoru opominjala: "Praj si, praj si,
praj si... "
Te zime prvi put u Splitu održanje i srednjoškolski maturantski ples i mlada
gospoda maturanti iskazali su se otmjenin držanjen. A popi su se razbisnili kad
su se te zabave i u korizmu produžile. Velik je to bija grij koji je vapija kaznu
božju. I smista se vratila španjola.
Nikoliko dan izasebice nije izašlo "Novo doba". Organizirani radnici odbili
su ga slagat i štampavat. Vratili su uredniku rukopise u kojima "Novo doba"
polemizira sa "Radničkin novinari", jer da se u njima laže i vriđa boljševizam i
socijalizam uopće. Ne izlazi ni drugi novi list "Jadran". Ista stvar. Štampaduri se
ne slažu sa njegovin pisanjen.

70. CENZURA RADNIČKE KLASE

Novinari i urednici se sastaju. Izbezumili se. Pa to je strašno! I političari su
u gradu uzbuđeni. Zar će sad pokvarena radnička klasa vršit cenzuru?! Di ćemo
ovako svršit!? Di nas ovo vodi!? Radnicima se lipo obrazlaže šta je to autorstvo.
Ali jebe se nji za autorstvo. U povorkama mašu parolama: "Hoćemo slobodu
štampe!", a prvi tu slobodu negiraju. Zar oni nemaju svoje radničke novine da
tamo iznose svoje radničke stavove? I kakova bi bila sloboda štampe u tome
njijovon socijalizmu?
Štampaduri su ostali gluvi i nepopustljivi. Mirno su odgovarali da sloboda
štampe nije u laganju i izvrtanju činjenica.
Ti po radnicima neprihvatljivi napisi nisu izašli, ali su zato ti drugovi
štampaduri zapisani u crni libar, i neće proći misec dan a oni će imat prilike da u
dokoličarskoj izolaciji filozofiraju o slobodi štampe.
Naše oduševjenje za braću Srbe reste toliko da smo jin počeli prihvaćat i
jezik. Neš ti stranoga jezika! Isti je ka i naš, samo ča oni udru "e" di je naše "i".
U nas je bilo mliko, u nji je belo mleko. Oni jemadu decu, a mi dicu. Ali jema
naši judi koji su još konzekventniji od Srbi, pa tuču "e" na svako "i" i od pizd
postali su pezde. Počeja je izlazit "Život" novi dnevnik, a priprema se i treći. Tri
dnevnika u gradiću od 20 ijad stanovnika. Di to na svitu jema? Pa kako
izdajemo još i tjednike, polumjesečnike, mjesečnike i humorističke listove, to bi
se moglo reć da je Split najnovinarskiji grad na čiloj baloti zemaljskoj.
Oskar Tartaglia, brat načelnika, urednik je toga novoga dnevnika
dalmatinski demokrata, iz kojega bidu i braća Srbi mogli učit svoj jezik. Naime,
"Život" donosi uvodnik, "Otvorena reč", preplata je "za ćelu godinu". "Vesti" su
iz "ćele Dalmacije". Ulice su "sokaci". Za krepat od smija.
Po sokacima našin i seljaci kad jašu na tovarima, misto "Faljen Isus", znaju
reć: "Pomoz bog, junače!" Dosta je Splićani na oni svit ispraćeno sa "Vječna mu
pamjat!"
Prvoga travnja prvi put je uvedeno litnje radno vrime, leroji su maknuti uru
naprid, pa su dica zakasnila u skulu, judi na posal, i većini putnika pobigli su
vapori i ferate. Na sve strane čuju se beštimje protiv bivšega nesriknjega cara
Vilima, kljastavog ludonje i pedera, koji je čili život kreja bogu dane, a prvi je
počeja krest narodu vrime, jer da je to njegov izum.
Situacija se u gradu malo smirila, savezničke patrole su se smanjile i u
njima je od svake flote sada samo po jedan mornar, ali se još uvik saTalijancima
gledamo ka pasi i maske. Svaki čas bi mogla nastat barufa. Dok se ministri u
Parizu pogađaju, po Splitu se piva:
Još se grizu u Parizu Mudre glave.
A Talijanci zahtivaju Monu Ližu i ako jin ne pripadne dla sporna zona,
ostat će jin Liza Mona!

71. ŽIVLJA LENJIN!

Sutra je Prvi maja. Moglo bi bit svašta. Situacija se naglo zagovnila.

Pokrajinska naša
vlada, zbog iznimne situacije u gradu, strogo je zabranila prvomajsku feštu.
I evo nas na Rivu užežin zabranjene fešte. Pridvečer je, zaladilo je,
nebo je mutno i šporko i ka da zove neveru. Već priko Marjana je tri puta
zasivalo.
 Picaferaj užiža ferale i, kako je nasrid Rive otkrija da je jedan razbijen,
kleja je ruku koja je to zlo dilo učinila:
Pas mu mater jeba; kankari ga dabogda rastočili, ruka mu usala!
Volija je on svoje ferale, ne samo zato ča su ga ranili, ča su mu jist davali,
nego je volija ka ča se dicu voli. Bili su lipi, smišni, veselo su svitlili, mrak
razbijali, radost oko sebe širili, i nisu blišćali i jude oslipivali, ka oni kurbanjski
reflektori sa karocadi i torpedinjeri. Ko to po Splitu ferale razbije? Ča oni
smetaju!? Jedino lupežima i mračnjacima. Tribalo bi razbojnike na dilu uvatit i
javno jin nasrid Pjace ruke osić.
Visoki škovacin Jozo i njegov glavati i nogati netijak, koji se tek spustija u
grad, meli su i čistili Rivu, kojon su upravo prošli zanji zakasnili težaci
vraćajući se na tovarima iz poja. Nikoliko grup radnika, u same košulje, nose
pinele i ramine i pituraju po zidovima crvenin bojan velika štampana slova:
ŽIVLJA PRVI MAJA! ŽIVLJA DAN SOLIDARNOSTI RADNIČKE
KLASE! ŽIVLJA LENJIN, VELIKI VOĐA PROLETERIJATA!
Mažu polako, slobodno, ka da su pituri koji činidu svoj posal. Po ponistran
već se vidu tapeti, cviće i crvene bandire. Ribari na Matejuški kitidu brode. Po
brdima oko Splita upalile se vatre.
Ferata, bivši igrač i kočijaš, koji sad radi na mulu ka batelant, moči pinel i
rastiže po zidu Kapetanije baš uz kažot srpskoga soldata velika slova:
ŽIVILA CRVENA ARMIJA!
Usupa je pinel duboko u raminu, pa mu se slova po zidu razliju ka da iz nji
krv teče. Raminu mu drži Rico, već momak, a uz nji je i ogromni crni batelante
Musa, prikriženi runjavi ručetin na prsi, sriče parolu sa zida. Dubokin glason, ka
da iz podruma dolazi, daje novu direktivu.
— Sad napiši: ŽIVLJA TROCKI!Ferata umoči pinel.
— Iscidi ga, da se ne razlije! grmi Musa.
— Ča to činite, dobri judi?! izbije iza kantunaKapetanije Pučanstvo, a
za njin i Mijo, koji su sejopet reaktivirali i postali jugoslavenski policjoti.Ferata
se njanci ne osvrće, nego štampaje slova pozidu. Doša je na "T".
— Pišemo! odgovori ležerno Musa.
— Vidin i ja da pišete, a oli ne znate rastegnePučanstvo, da bude šta
službeniji oli ne znate daje Zemaljska vlada zabranila prvomajsku feštu?!
— Zabranila je povorku, ali nije zabranila parole! govori Musa zidu.
Pučanstvo pogleda Miju.
— Čaja znan slegne Mijo ramenima.
— Judi, budimo razumni! Nemojmo činit skandale lipo ji i judski
svituje stari policjot, zabrinutza svoj mir.
Ferata je napisa TROCKI i udaljuje se od zida da vidi kako mu pari.
— A nisi udrija uskličnik! diže Rico raminu pase okrene redarima: Ajte
vi, šjor Pučanstvo, mirno vašin puten!
— Jemaš i ti, sinko, prav! složi se redar.Pojde, maše glavon, dva se puta
okrene i uzdane:
 — Bit će sutra svega! Ne znadu oni ovi ludi grad.Tek sad kad je
zabranilo, svi ćedu izać na ulicu.
Iskusni policjot nije falija.
Jutro je osvanulo tmurno, bura je zviždala i temperatura je bila niska. Sve je
bilo zatvoreno, radionice, butige i kafane. Kako je zabranjeno okupjanje, judi su
se razdilili u male grupe po dvatri čovika. A divojke su u kurtine nosile velike
bukete crveni garifuli i kitile prolaznike i šetače. Između mirni judi dobre voje
prolazi policija i vojska na konjima. Grupe đendari i soldati razmištaju se po
portunima i na prilazima Pjaci. Narod ji gleda krivo. Nije mu drago kad se puške
i bajunete tiskaju i zabadaju u njegove fešte. Šoćalištički prvaci dali su direktivu
radnome narodu da se uzdrži od manifestacij i povorki, ali čin su se ukazali
konji i puške, sabje i bajunete, grupa momak spustila se iz Veloga varoša i kraj
funtane na Rivu zapivala "Internacionalu".
Judi su se okupili oko zbora. Privatili su pismu novi basi i baritoni, digli su
novi tenori i čila je Riva propivala.
"Novo doba" je pisalo da se "oko deset sati formirala povorka koja je obašla
gradom kličući Lenjinu, boljševizmu, jugoslavenskosovjetskoj republici, i da
nije došlo do nikakvog incidenta. A uvečer oko devet sati vojska je raščistila
Narodni trg".
Nije pisalo da su raščistili Pjacu kundacima i bajunetan, da su tukli i gazili.
Judi su golin rukan vatali sabje. Krv se prolila. Orile su se beštimje, kletve,
povici, vriskovi.
Za ovu priliku dovedeno je u Split 80 novi đendari. Ali ni svi đendari nisu
vuci, jer se nikoliko nji izvuklo i sa Pučanstvon i Mijon sakrilo u oni njijov stari
zaklon u portun na dno Pjace.
Pučanstvo je dvaput povirija, i kad je vidija krvavo kolo, pametno je
zakjučija:
Čin je krv prolivena, mira više u gradu nima. Ajte svi skupa k vragu, a ja
gren u penšjun. U noći počela su hapšenja.
"Noćas su", javja "Novo doba", "bili uhapšeni i deportirani neki vođe mjesnih
socijalista.
0 tome primamo obavijest od ureda: razlog ovoj mjeri treba tražiti u
neodrživim prilikama koje su nastale u Splitu razornim djelovanjem gore
spomenutih elemenata, koji bez splitske zavičajnosti dođoše ovamo sa
protudržavnim i protupatriotskim nakanama šireći korupciju i demobilizaciju, te
sabotirajući državu. Taj destruktivni i demoralizatorski rad kulminirao je jučer 1.
svibnja, kad su gore spomenuti, uprkos strogoj zabrani, javno oglašenoj,
organizirali povorku koja je kličući sovjetskoj Republici
1 ruskim metodama klanja i paleža, ruskom boljševizmu, Trockome i
Lenjinu, prolazila mimo sijela vlade.
Pokrajinska se vlada videći da liberalna sredstva tu ne pomažu latila ovog
strogog sredstva, jer je građanstvo s pravom od nje očekivalo sve mjere nužne za
uzdržavanje mira i reda protiv elemenata koji ne razumiju slobodu i ne znadu se
s njome koristiti."
Uz krojača Gabrića i konobara Domazeta ujapšeni su i oni štampaduri koji su
bili glavni krivci šta nisu izlazile novine.
Da se tuču, apsu i otpuštaju s posla radnici, to je još nikako i normalno, ali
gospodin zapovjednik VI. žandarmerijske brigade u Splitu pukovnik Kostić
otpustija je smista iz službe tri oružnika, a devet ji je da pod disciplinsku
istragu. Đendarsko pojačanje dovedeno u grad specijalno za Prvi maja stalno
ostaje u Split.
Na dan rasula Austrije sa Saborskog balkona u Zagrebu gospodin Pribićević
je izjavio: Austrije je nestalo. Mjesto tamnica i kasarna, mi ćemo podizati škole i
bolnice!
Sada je gospodin Pribićević, ministar unutrašnji poslova SHS, jema pune ruke
posla potpisujući imenovanja policjotima i đendarima. To su u našemu gradu
jedina otvorena radna mista, ali Splićani ne volidu šporke posle. U općinske
policjote još bi se moglo poć, ali u ove druge i đendare, bože sačuvaj!
Omar se gospodinu ministru unutrašnji dela ispivala pismica:
Zle su, Sveto, perspektive, Vadi pare, Svetozare, Za žandare, detektive,
Muziku nam novu sviraj, Stari program revidiraj!
Vajani naš brico, s vrata od butige gledajuć policjote i dendare, održa je veliki
pacifistički monolog:
Pri smo za činit red u čilome gradu jemali Pučanstva i Miju i još šaku redari,
a sad garde, militarpatrole, srpski soldati, komiti i još 80 novi đendari... Nu ti
onega Isukrsta, a ča će ovo bit? Poćemo svi u policjote, od čega će grad živit?!
Sad na svakoga civila dojdu dva monturana. Radit! Radit! Alat u ruke, a ne sabje i
bajunete! zavika je, ali je pri toga zatvorija vrata od butige.

72. ADMIRALI I HUMORISTI

"Radničke novine" prominile su naslov u "Oslobođenje", sada glasilo

Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista). Pod neobičnin naslovon
KRIŽ SLOBODI pišu: "Sila i zastrašivanje nas ne plaše. Komunisti nemaju vođa.
Naš pokret neće ni osjetiti njihovu prazninu, osim što će nas ispuniti još većom
mržnjom i odvratnošću prema našim neprijateljima. Umrijeti na postelji ili pasti
na barikadama, biti ispuškan ili ostaviti kosti negdje daleko u deportaciji, to je
svejedno za one ljude koji su sebi postavili ciljeve rada za dobro opće zajednice i
napredak ljudskoga roda."
Komunisti su delegirali svoga predstavnika Franu Pazinovića da gre na
pregovor sa Zemaljskon vladon i raspita se šta je sa ujapšenin drugovima, di su
deportirani i oće li jin se sudit.
Rugali su mu se, pritili da će vidit svoje drugove kad i njega ujapse, a kad je
gospodu upozorija da se sa predstavnicima radničke klase tako ne razgovara,
rabijatni boljševik je ujapšen na licu mjesta.
Američki admiral Andrew, puno fin čovik, inicijator Dana čistoće, sad je
počeja obilazit splitske radionice i davat sugestije i savjete za prosperitet industrije
i ekonomije.
I ti fini čovik zaplinija je humoristički list "Golub" i zabranija mu da izlazi
četiri broja, jer da nedolično piše o američkin brodovima u luci. Isus i Marija, koja
je ovo ludnica, koji kažin od grada!
Jema prav naš veliki trkač, maratonac, prodavač kiflići i lotarije, koji je sad
posta diretur, glavni urednik, novinar, redaktor i kolporter svoga šaljivoga lista
"Vrabac", kad je odlučija na Sv. Duju za okladu sa vrja kampanela, di su
Amerikanci postavili kažermu, skočit sa lumbrelon i da će u ariju dok bude pada
čilo vrime pivat: "Oj Sveti Duje, spasi me!"
Šverca se, krede, vara, laže i maže. Priređuju se banketi i zakuske. Gospoda
igraju poker i makao; iz splendidni otela čuje se njijova rodojubiva pisma:
"Zovi, samo zovi!" A po betulan i konoban se bogaje, igra na briškulu i tresete
za pola litre vina, padadu karici, trice i aši, akužaje se i sa lipin kartan u ruci čini
se malo punat. A na gospodsko "Zovi, samo zovi", odgovara se mulački,
zajebantski, pismicon:
Jebala Mare soldata, dobila kurac od zlata...
U gradu je pravo opsadno stanje. Uvečer do devet uri sve mora bit
zatvoreno. I šantani i barovi i oteli. Nikor ne srni bit na ulicu, osin u ljutoj nuždi.
A po čile noći prometačine. U kuće ne upadaju samo đendari i policjoti, nego i
soldati sa oficjalima. Osujećuju prevrat, udar boljševika. Saveznička flota dala
je ništo rane da se dili sirotinji. Masa gladnuši skupila se isprid Radničkog doma
i traži ranu. Radnici su se zaprepastili otkud njima rana? Ko jin je to reka, ko ji
je posla? Gladnuši pričaju da su bili na općinu i tamo su jin rekli da će ranu dilit
šoćališti u Radničkome domu.
Za Svetoga Duju ukinut je policijski sat, blagdan je osvanija mrk i
zamagljen, pa je već na početku procesjuna počela rominjat kišica koja sve do
noći nije pristala. Procesija sa svetin moćima isto se u redu obavila.
Judi su kisli u procesjunu, gledali nebo i govorili:
Ovo Sveti Duje plače!
Od velike fešte samo su ostala dvatri mižerjasta banka na Rivu. Na jednome
splitski težak prodaje tri paketa šuferini. Na bancima na Pazaru prodavalo se
ništo robe na metre. I ispod svakoga banka bocun vina i žmul. I čin prodavač
proda metar robe, vadi bocun i nalije žmul. Potegne čovik da se okripi, ka daje
ora i kopa.
Nima strijači, ni bili gać, ni diče obučene ala raarinjera. Kolači se ne grizu,
đelati ne ližu.
73. PRIJATEJ IZ PARIZA
Bivši redarstveni povjerenik doktor Modrić, koji je bez ikakvoga ovlaštenja
zapalija policijske tajne spise, ukrca se na talijanski brod.
S tin brodon stiga je mršav, elegantan čovik četrdeseti godin. Po pokretima
se vidi da je to čovik od svita. Ispod crnoga šešira širokog oboda, usko,
blido lice. U ruci mu šćap sa srebrnin drškon. Uzeja je karocu i iskrca se
isprid "Belvija". Blago je šćapon upra u kosti livrejiranome momku na otelskin
vratima.
— Hej, gargon, preuzmite mi prtljag!
Momak je prinija dva velika kožnata kufera, slikarski štafelaj, škatule sa
kolurima i pinelima i čilu rolnu platna. Tu večer policijska ura je ukinuta. Svi
barovi i šantani bili su
krcati. Judi su bili željni zabave, jer čilu šetimanu nije se smilo izać iz kuće.
Na pozornici šantana na novoj obali jato cur pleše razdragano kankan.
Dižu noge do plafona i vrtidu dugin crnin suknjan, ka da zovu. Marinjeri itadu
kape, aplaudiraju, zvižđu, kamarjeri raznose bire. Živo je, svaki čas stižu i
odlaze karoce pune pijani mornari. Svako po ure ulazi saveznička mili
tarpolicij a.
Pegula je izveja Violetu, koja je baš tila vidit taj splitski kankan. Ali svi
stoli zauzeti. Za jednin stolon, blizu pozornice, sidi elegantni gospodin koji je
toga pozapodneva doputova. Prid njin boca šampanjca u ledu, tavajolon
umotanin oko grlića da se ne priladi. I dok sidi, ne rastaje se od svoga šćapa na
kojega se naslonija, pijucka šampanju i prstima se igra s usnama. Iz žepa široke
komotne jakete od tvida viridu mu francuske i ingleške novine.
— Oh, mon Dieu, Toni vrisnula je Violeta, tako da je ono Toni puklo i
poletilo visoko ka čep odšampanje.
Slikar, još uvijek naslonjen na šćap, polako je okrenija glavu, oči su mu se
stisle, usne skupile ka da ji je grč uvatija.
— Oh, madam diže se sa stola polako, lino,ka da ga svaka košćica boli.
Violeta je već bila uznjega. Kako prijatno iznenađenje, madam! Kakovas je lipo
srest! skupjenin usnan pojubija jon jeprste i dlan. Lipo milo izgledate, madam.
Mlijaje na francuski ka da je žešći Francuz od starogaadmirala pizdolisca, koji
svake večeri šeće uz korniž i okriće se za lipin curama.
— Mon seri, mon seri! stisla se uz njega Violeta. Zamirisa mi je čili Pariz.
Peguli se ti stranac na prvi pogled nije svidija. Ispod skupjeni usan,
naslućiva je gnjile zube i sav mu se nikako činija blid, modar, gnjil, sa bilon
kožon koja nije mogla pokrit modre vene. Sa dugin prstima lagodija je Violetinu
nadlakticu i Pegula se jedva savladava da ga ne udre po prstima. Ko zna ča su
mlili? I ka da su njega zaboravili! Udrila mu je krv u glavu. Oće li ga udrit, oli
će se skupit i uteć?
I baš u trenutku kad je tija krenut prema izlazu, Violeta ga se sitila, ka da se
prenula iza sna.
— Ovo je mesje Toni, slikar, moj stari prijatej izPariza.
— Jema i fibre promislija je Pegula, kad mu jeslikar pružija ruku.
Slikar je Violeti namistija stolicu i, kad su s'eli, nalaktija se na šćap, otvorija
je tabakeru i pružija je Peguli.
— Zapalite! A jeste li vi, šjor, iz Splita? to je bilo jedino ča je reka
rvaski i odma je zapucketa prstima: Gargon, gargon!
Konobar je doletija. Naručijaje još bocu šampanjca.
 Popili su bocu, a slikar je jopet vika: gargon, gargon, jopet je pucketa
prstima i nazdravjali su se, kucali se čašan, smijali se i lajali, lajali sve dok se
slikar nije diga i iša pisat.
Kad se vratija iz konduta, zna je ča se dogodilo, jer gaje Violeta dočekala na
rvaski:
— Je li, Toni, kad se vraćaš u Pariz?
— Ostajen duže, zaželija san se Splita reka je tako neuvjerljivo da je
smista uzeja čašu i napunijajusta, ali gucaj nije proguca, nego ga je zadrža dasu
mu se obrazi naduli.
— Za tebe je ovo mali grad! Kako ćeš živit, od čega? zabrinula se
Violeta za prijateja. Koga ćešovod portretirat?
Proguca je šampanjac i zakašlja se, a šudarić mu se, ka mađioničaru, naša prid
justima.
— Nać ćemo, nać ćemo kojega kretena reka jekroz kasaj i pokaza prs
ton. Eno, onega prvoga!
Violeta se okrenula i ugledala šjor Jakova koji je sidija sa strijačen na
kolinima.
— Znaš li ga? još je kašlja slikar.
— Trgovac, škrtac rekla je sa gađenjen.
— Pun pinez?Violeta potvrdi glavon.
— Sad ćeš vidit kako ćemo mu otvorit muzinu lopovski jon je namiga i
omar se diga. Violeta je ka u kinu gledala mutavu sliku. Toni mu pristupa, klanja
se, rukuje, ništo govori, govori, privuče katrigu i sidne uz trgovca. Odma
pucketa prstima, naručuje šampanjac, odma plaća i daje obilatu napojnicu
konobaru koji se klanja.
Do desetak minuti Toni se vraća.
— Otvorija san mu kesu da ni sam ne zna kako.A tačno san osta bez
dinara u žepu.
— A ča si mu to reka? kurij oža j e Violeta.
— Ma ništa! Monade, kako mije upa u oko i kakojema pametnu,
dostojanstvenu, kardinalsku glavukoju bi miritalo naslikat. Naru čija je još jednu
bocu šampanjca i pošapja konobaru: Ovo ću vansutra platit.
Konobar se duboko naklonija.
Iste te svibanjske večeri dotur Viče je u restauraciji "Kod Manole" priredija
prijem u čast silaska u grad mladoga gospodina netijaka.

74. DOBRO DOŠLI, POGLAVITI GOSPODINE!

Vidija ji je u predvečerje na Rivu u poslu. I nasmija se. Parili su Don Kihot i

Sančo. Njegova visost, dva metra visoka, koščata, mršava, a netijak mu niti do
ramena, ali čvrst, glavat, zbit. Kavalkada tovari je prošla i Jozo je u stavu
učitelja dava netijaku prvu lekciju.
— Ovo ti je glavni posal. Svakog jutra i svake večeri baleginu skupi
dok je vriska, da je auta, karii karoce ne raznesu. Mene je moj dotur Viče
naučija da su Riva i Pjaca izlozi grada i vavik morajusjajit i blistat.
— Oću, štrikane, oću, štrikane, šta bi ja bez tebe!
— prignut i bacajuć metlicon blago u vriću, primaje momak nauk svoga
učitelja.
— Slušaj ti meneka pa ću od tebe učinit čouka
— važno je iša za njin štrikan.
— Dobro mi je maja govorila nastavja momakne dižuć pogled od tleja
idi u grad, spasi se, sine!Štrikan ti je dolika viđen, čašćen...
— Nije da nišan isprsi se Jozo.
Potegne ga za jaketu da se netijak ispravi, jer sad dolazi ono najvažnije.
— Znadeš li ti da je meni dotur Viče ki brat rođeni? Neće on proć a da
se ne javi: "Dobar dan, priporučan se, sluga pokoran, vaša visosti" netijak
gagleda ka u boga. E, daje on još načelnik, popejabi ja tebe na požicjun.
— A kad ćemo mu se zafalit, štrikane?
— Ako ne naiđe, skoknit ćemo mu u vizite da tiga lično prestavin.
Netijak je napunija vriću. Štrikan za njin zamane petšest puti dugon metlon,
pa ka da se natrudija, sede na šentadu, pribaci nogu priko noge i zapali lulu.
Gleda svoga netijaka kako iz kante poliva tragove šporkice.
— Tako, tako, netijače, i zapamti: dva puta nadan, jutron i
večeron, prat ćeš portun našega dotura, koji triba da sjaji ki mramor u
crikvi.
— Oću, oću, štrikane! stoji sad momak uz njegaki soldat uz narednika.
Jozo se namrgodi. Ništo mu nije drago.
— Kako to da ti ne pušiš?!
— Prova san, kašljen, štrikane, zaguši me.
— Pravi gradski škovacin, koji oće biti dugovičan, triba lulu pušit. I
pušit ćeš, bogami, najžešću krdžu, samo dim od sebe odbijaj! zadimi
Jozožestoko da zorno prikaže kako se to čini. Vazdasi među štracetinan,
pišotinon, kartušinon, prašinon, balegon, i ne odbijaš li smrad dimon od
sebe,infetat ćeš se, gotov si...
— Oću, štrikane, oću, dimit ću ki vapor, ki vabrički vumar probija se
momak kroz oblak dima isede uz svoga učitelja.
Odrebatilo je sedan, bilo je vrime da se pripomiste na Pjacu, di ispod ferala,
uz stol uvik rezerviran za dotura Vicu, već dežura grintavi picaferaj. Prislonija je
skale uz feral, ali još neće da ga užge. Čeka dotura i jidi se da ga još nima.
— Ovo ga zajebajedu stranke, parnice, tužbe, kontratužbe, žalbe,
presude, osude. Nikad mu bidnome mira ne dadu!
Polako se počne penjat na svoje skale, učini tri skaline i ugleda škovacina.
— Ooo, vaša visosti. Lako tebi, dobija si pomoćnika!
— Jesan, jesan, vaša svitlosti, i to svoga netijaka.
— Ovo ti je šjor picaferaj, koji pali sve gradske verale i daje svitlost
gradu, ali sad kad dođe letrika,ostat će bez rade i morat će u penšjun prestavi
onnetijaku svoga prijateja, ali usput ga malo i bočne.
— K vragu ti, tvoj netijak i letrika osine gradskilučonoša.
— A vidiš, netijače, škovacina nikakva letrika nimakinja zaminit ne
mogu mirno on ističe prednosti škovacinskog zanata.
Picaferaj je brzo zaboravija uvridu, kala se i približi prijateju, pa mu
povjerljivo šapje:
— Znaš li ča san čuj a? Čuj a san da se letrika čini od vode.
— Ne može, brate, kako to od vode? začudi seškovacin.
— Ma i ja se čudin diže ruke picaferaj da izrazinevjericu. Di to more
bit?! Unda koliko litar greza jednu žaruju? A kad vode nima, kad rike prisušu, di
smo onda? Onda će uvati se između nog moj đoko svitlit.
Zaokupjeni ovon naučnon raspravon, nisu ni opazili dotura Vicu. Već je seja,
konobar mu
đoni "Novo doba" i bićerin konjaka. Prisluškuje njijov razgovor i gusta.
Pogledava i miri svoga novoga štićenika.
— Još ga nima, di ga je večeras vrag odnija?! uputi se picaferaj prema
feralu.
— Čekam vašu svitlost rastvara Viče novinu. .
— Evo već užižen zabrza po skalan picaferaj. Ulibili ste se ka lupež
podešava dušicu na feralu, kontrolira jakost svitla.
— Bravo, bravo, sad je dobro. Fala vašoj svitlosti!Čini Viče fintu da
čita, a priko oka gleda škova
cine i čeka njijovu inicijativu.
To Jozu zbuni, pa skine bunet, počeše se iza uva i zakorakne.
— Dobra večer, doture dragi!
— O, i vaša visost je tu! Sluga pripokoran!
— Evo i moga netijaka počeja je Jozo već spremjenu pristupnu besidu.
Spustija se u grad i čekada vas njemu prestavin. Oće da vas upozna, da zafali
svome i mome dobrotvoru. Znate, doture šesni, on je ki i ja demokratičan, denja
se svakoga. Ajde pristupi, đava te odnija, daj ruku doturu! potiže za rukav
momka i gurka ga isprid sebe.
— Vidite ga, doture, momčina, a stidan ki curica.Ajde, šta si se inkanta!
Daj ruku čoviku uči ga ihrabri Jozo, ka daje malo dite.
Netijak oborene glave gre prema stolu s ispruženon rukon. Štrikan mu
privati ruku i usmj eri j e prema doturovoj.
— Čast mije, mladi gospodine. Dobro došli, poglaviti gospodine!
Prihvaća li vaša poglavitost mojpoziv da u vašu čast ispijemo zdravicu?
Netijak sine.
— Može, gospodine doture, ali ja plaćan prvu litru! treska mu momak
ruku ka u kolu na derneku.
Dotur je oduševjen.
— Važi, važi, vaša poglavitosti!
Štrikanje sritan. v
 — Ma vidi ti moga netijaka, moga lole... Stoga ćemo svi na večeru "Kod
Manole".
Odredi lokal, ne samo radi rime nego ča je to zaista ugodan restoran, di je
Viče i prije rata priređiva vesele večeri za svoje prijateje, čudake i originale.

75. "KOD MANOLE"

Lipo su se te večeri zabavili. Izili su dvi terine friški frigani gavuni, popili i
koju litru vina, a kako nije bilo druge spize, netijak je zagriza u crvenu pancetu
iz svoje torbe. Jozo je dostojanstveno pušija doturove cigare, a picaferaj, dobro
pošprucan, jedva je drža otvorene oči. Svako malo glava bi mu klonula na stol.
Netijak je održa doturu lipu zgodnu zdravicu (šenica mu rodila, ovce mu
kotile), a onda su s prston u uvo u čast svoga dragoga prijateja iz punoga grla
opalili ojkalicu... Dotrka je vlasnik lokala, kojega je Viče dočeka s prston na
usnan:
— Pssttt, ne prekidajte gospodu!Picaferaj se trgnija iz sna.
— Ajte k vragu, je li to pisma!? Pripa san se. Mislija san da vuci
zavijaju...
Dotur jin je pofalija lipotu ojkalice, od koje je samo razumija: "dotur Viče
marjanske tiče".
Tišćali su mu još jednu zdravicu, a picaferaj se diga, ali nije moga stat na
noge, pa je priko stola, čaša mu je ispala iz ruke, i mrmja je kako on zna svoju
miru.
U salu je utrka slavni veliki Baćo u starome razdrpanome fraku, bez
košuje na gole runjave prsi, a kratke gaće na rige otkrivale su da nima bičav
nego samo šupje postole. Nije se odma zaustavija nego je, praćen aplauzon,
istrka tri dira oko stoli.
— Izvolte, kolega, učinite nan čast ponudi gaViče kad je Baćo
završija počasni krug i salutiradoturu.
— Ne mogu van odbit, doktore! Svakoga bi, alivas neću. Van ne
mogu učinit manje. Privuka je žmul, kruv umočija u terinu, da pospuga uje i
mrvice od gavuni, i progovori priko zalogaja:
— Znate, doture, oni put kad su vas izabrali za načelnika, nišan se tija
kandidirat samo zbog vas.
— Fala, fala van puno, kolega. Nikad van to nećuzaboravit, jer vi
biste mi bili jedini ozbiljni protivnik.
Baćo je na brzinu iskrenija petšest žmuli i, dok je zaliva, usput je pripovida
kako baš priprema novi broj humorističkog lista kojemu je naša lipo ime. Zvat
će se "Iš!", oli: "Iš tamo!". Viče gaje svitova da bi možda bilo zgodnije i
vrimenu prikladnije kad bi ga nazva "Odbij!", jer sa "Iš!" tiraju se samo kokose,
a velike beštije, ka ča su judi, moš danas pripast jedino kad jin podvikneš odbij!
Slavni maratonac mu je ti čas odobrava, ali će kasnije isto izać list "Iš!".
Viče se nečujno elegantno izvuka, da jin ne kvari raspoloženje, a vlasniku je
reka da mu pošaje račun na kancelariju.
Prijateji su ostali dok ji nije izbacilo iz lokala.

76. LIVO KRILO PRVO VESLO

Čilu tu godinu, i liti i zimi, i petkon i svecon, povazdan letija je balun po

"Ajdukovu" placu, odnosno po Poljani kralja Petra, kako su službeno nazvali naš
plac, ali nikad nikor nije to novo ime u Splitu izgovorija.
Najviše se igralo s Ingležima. Čin bi koji novi ratni brod uplovija u luku,
oficir zadužen za balun tražija bi "Ajduka", odnosno inženjera Duju, da se
ugovori ne jedna, nego čila serija utakmica.
Amerikanci luduju za bezbolon, pa se i ta nova igra odomaćila među našin
momcima. Njijovin oficirima jopet najdraži je tenis, pa su se finija mlada
gospoda počela bavit i tin otmjenin športon.
Jemamo i jahtingklub, i plivače, i vaterpoliste, okupjene u klubu "Baluni", i
veslače "Gusara".
Split je posta taki športski grad da se mladiće ne prestavja više po imenu i
prezimenu, nego: ovo je naše livo krilo, oli ovo je naše prvo veslo.
Njanci strašna španjola ne more ugasit naše športske zanose. Muž pokopa
ženu oli dva brata i s grobja trče gledat Ingleže. Najžešće dvoboje, ka na primjer
kontra momčadi broda HMS "Diamond", znalo je gledat i po tri ijade drukeri. Po
ijadu mornari došlo bi vikat za svoju momčad. I kad bidu dali gol, ijadu kap letilo
je u zrak. A ni naši nisu štedili grla.
Baš te utakmice sa "Diamondom" bili su strašni megdani, ka između
Kraljevića Marka i Muse Kesedžije. I nakon četiri utakmice nije se znalo ko je
boji. Vikalo se, drukalo, bodrilo, bogavalo, ali nikad na plac ni u gledalište ni
skandala ni barufe. A poslin svake utakmice ispunili bi se svi gradski lokali,
kafane, pivnice, konobe, di su se ličila promukla grla.
Stari "Ajdukovi" kaluni zaigrali su samo par utakmic i počeli ustupat misto
mlađima. Tonči se demobilizira, i omar je dobija misto činovnika u Srpsku banku.
Svoju Katu, sa kojon se, dakako, oženija, nastavija je vuć po krsnin slavan,
parastosima i pomenima palin junacima svi pukova, na vidovdanske i svetosavske
proslave, na fešte u čast Oslobođenja i Ujedinjenja, Kraljeve i Regentove
rođendane.
Bivši kočijaš, sad batelante Ferata, ostavlja se baluna jer se nije moglo ni
zamislit da oženjen čovik, još otac, glava famije, ka mulčić juri za mijuron. Kako
to more bit?! Pape, pa igrač! Dodaj, pape, trči, pape! A Marjeta je nastavila prat,
šumprešavat fuzbalsku monturu, i to sad svoga brata Rica koji je igra tako dobro
da su ga Ingleži zvali da dođe u Inglešku za pineze.
Lini Pegula toliko je zanemarija balun da se na Plac nije pojavjiva niti ka
gledalac.
Meštar je za balunon skroz poludija. Još je uvik bija član uprave, a usto i
redatelj, blagajnik i biljeter, i katrige je nosija, i igralište poliva i markira. I ne
samo to nego bi svaki dan kad bi doša na Plac prvo sam sebi naplatija biljet. I
igrači su morali plaćat. I kako nije bilo nikakvi troškova, skupilo se ništo pinez za
nove monture, balune i za bokun nove barake.
Sad je "Ajduk" moga privatit i poziv "Građanskoga" da mu izajde na megdan
usrid Zagreba.
Poslin dvodnevnoga vijađa priko Metkovića i Sarajeva, inženjer Duje je
budija igrače: Ajmo, dico, evo nas u Zagreb!
Bili su škicani, umorni, svaka ji je žunta bolila, a di neće kad su bidni spavali
po tvrdin, drvenin sjedištima! Ricu je i trun upa u oko kad je gleda s ponistre od
ferate. A Britvi, koji je igra beka, pa je kufer na nogu. Niki su i nazebli, a svi su se
rastizali i pipali koščice.
Duje ji je odveja da se odmoru u otel "Esplanade", omar kraj štacije, ali ji je
taj veliki sjajni otel zbunija, smanta, zaslipija. A tek ona vrata na ulazu koja se
okriću ka trotul!
Kad je sobarica odvela Rica i Britvu i kazala jin di će spavat, Rico je sta na
vrata iAzinija: — Ajme, lipe sobe, ovo će bit od koje gospoje!?Svukli su postole,
odili su na prste po tapeti
man, pipali posteju, virili iza koltrini. Pronašli su i banj i kadenu od srebra
nad bilon porculanskon školjkon od konduta. Ko će se od straja posrat u taki
raskoš! Rico je gleda kadenu i mislija je kako bi dobro došla za vezat kozu.
Potega je i počela se slivat voda, teć ka rika, pa se pripa da ne dojde poplava, i
pobiga je iz sobe, trka niza skale.
I umorni i pod velikin inpresijan izašli su na plac i nisu ni takli balun, a već
su primili gol. Zaludu jin je inženjer vika s autlinije:
— Rico, Rico, Britva, smirite igru! Nagazite balun!Njanci ga čuli nisu.
Nikad nisu gore zaigrali. Samo srića i dva puta štanga spasili su ji od
katastrofe, ali "Građanski" je isto poveja 2:0.
U poluvremenu u svlačionici Duje je vata i tresa svoje igrače i pritija jin, a
naročito je bija jidan na Rica, koji se branija da on ne zna ča je balun mu biži,
natrunjeno mu oko smeta, boli ga, ne vidi...
U drugi dil igre smirili su se, počeli su plest i sličit na momčad i Duje je već
zadovojan seta uz autliniju, publika se pristala smijat i zajebavat, kad je lupež
sudac, radi malo oštrijega starta, potira Britvu sa placa.
Protivnički igrač je pri toga Britvu ušćinija za rebro i zaludu je on sucu
kaživa veliku modricu. Ništa nije pomoglo. Sudac je diga ruku i prs ton mu
pokaživa put u svlačionicu. Duje je upa u plac. Uvatija je suca za prsi.
— Oli oba vanka, oli naš igrač ostaje!
— I vi vanka! Ko ste vi? otima mu se sudac izruk.
— Ko san ja, je li? Sad ćeš vidit ko san ja! planija je Duje i prston, ka
vojskovođa, daje znak svojiman igračima:
— Svi u svlačionicu! zapovidija jin je.
I kad su igrači pognute glave, praćeni zvižđanjen publike, napuštali plac,
Duje je priša sucu:
 — Pizdo, jesi li vidija ko san ja!?Sutradan je u zagrebačke novine
pisalo:"Prvo gostovanje Splićana završilo je skandalom.
Nimalo nije kavalirski što su, revoltirani odlukom sudije, napustili igralište."
— Neš ti skandala! komentira je Meštar u brijačnici. Duje jema prav i ja
bi tako postupij a. Nikornan neće krest.
Sutradan, čin se pošteno sudilo, a naši se malo odmorili, igralo se sa "Haškon"
1:1.
A trećega dana kontra "Concordije" primili smo četiri u štumik. Katastrofa!
Kataklizma! Sramota!
Baš ti dan oženilo se nikoliko udovic i priređen jin je uvečer pod ponistran
veliki koncerat. Tuklo se u ramine, u stare teče, puvalo u svirke, u roge, toliko se
čarčaikavalo, toliki je to bija baraban da su doletile militarpatrole i na brodima je
već bila dana uzbuna. Pa zamalo da nije proglašeno opsadno stanje. Ali to nije
bilo ništa spram koncertu koji je na mulu priređen igračima "Ajduka".
Ružilo ji se, grdilo, ka da su najgori dušmani. I šjor Marin papagalo je te
dane samo pizdija: kvatro, kvatro, kvatro!
Je, je, moj pametni Kokolo! botunižavala je Meštra. Kvatro, kvatro jin kolpi
palo! Koju
su sramotu gradu nanili!

77. "MARBURG" POSTOLI

Barba Toma, koji je i tako uvik bija kontra baluna, nije moga trpit da se
njegovomu ditetu taka uvrida nanese, pa je Ricu čili dres raspara i na plac mu
zabranija pristupit. Momak se skroz dišpera.
Tribalo je osvitlat obraz gradu. Zagrepčane se čekalo na itac, čekalo ji
se pune dvi godine.
Meštar je bija te dane toliko nervožast da po čilu noć nije moga oka stisnut.
Bilo je lito, vrućina, spavalo se s otvorenin ponistran, a đendari i soldati bili su
fasovali nike nove postole i noću, kad bi odili u prometačine, racije i apšenja
komunisti, škripjale su jin šjole i brokve gore nego zubi. Činilo mu je to gricule,
pa se stresa i naježurija i iz posteje zabeštima:
— Jeben van boga ćaćina, koji su van to postoli!?
— "Marburg"! Marka "Marburg"! čuja je ispodponistre zajebantski
odgovor iz patrole. Meštar je smista umuka, pripa se, ali i poslin pusti godin, kad
bi se god sitija zagrebačke katastrofe, uvik bi mu se misal vezala uz cokule
"Marburg". Tačno je zapamtija da su sutradan i škovacini dobili nove bunete, a
policjoti novu uniformu. I još je ništo njemu padalo na pamet, ali o tome nije tija
mislit, a ipak slike su dolazile, vraćale se same od sebe, ka u kino. A onda bi
uzdisa, puva, stenja, ka da ga mora pritiska. I ženi svojoj u posteji, kad bi se
probudila i pitala ga ča mu je, ča se muči, ni njoj nikad o tome nije progovorij a.
"Građanski" je doša na revanš strašni "Građanski", sa Vrđukon na branku i
Prškon na livome krilu, koji je i tada da prvi gol.
 Meštar je bija u baraku kad je sad već pokojni mali Rico, sa suzan u očima,
molija barba Duju da ga stavi igrat bar desetak minuti. Duje je bija tvrd.
— Nećeš igrat, nisi trenira!
Meštar i Ferata pritisli su inženjera i popustija je, prista. Kad se Rico obuka,
Meštar ga je zagrlija i priko ramena je o sitija da momak gori, daje vas u fibri.
— Meštre moj, nemojte to nikome reć molija jeRico i tako ga
gleda, tako se u nj pogledon upija,da je bricu streslo.
Zaigra je kako nikor više u Split zaigrat neće. Prodira je, dribla, po tričetiri bi
igrača za sobon stivava, balun je za njin odija ka da mu je špagon vezan za nogu.
Kako je samo da drugi gol! Ingropa je oba beka, izbija isprid vratara, učinija fintu
da će opalit, a kad je Vrđuka poletija i pa, polako špicon je ubacija balun u mrižu,
ka da se šali. Čili se plac na noge diga. Duje je prvi i zanji put u životu jednome
igraču zafalija.
Ka sad vidi Meštar inženjera kako poslin utakmice izbezumjen trče iz barake,
vata se za glavu i viče:
— Likara, likara!
Kad su maloga pokopali, svi su se razišli, samo su Meštar i Duje ostali
inkantani, bez riči.
Mračilo se kad jin je priša grobar.
— Oćemo li, judi, zatvaramo!?
Jema tići, oni posebno veliki pivači, razmišja je Meštar, koji prid smrt
zapivadu kako se još nikad ni čulo pivat. Svi falseti, sve note, sve skale i
kolorature, sve se veže u jednu veličanstvenu ariju i u lipoti te muzike spojidu se
sa nebon i zvizdan.
Nije Meštar moga spavat. Sparina je bila velika. Vas se spotija, usta se i
naslonija na ponistru i pušija. Čuja je škripjanje "Marburg" cokuli. Jema bit da su
nikoga uvatili.

78. KAD POLICJOT POSTANE ČOVIK

Štampaduri su jopet išli u štrajk i priko tri miseca novine nisu izlazile. Kupali
su se, tukli prstace, vadili kućice i nanare, lovili spare i glamce i zajebavali
bilogardijce, kneze i hetmane koji su bižali prid crvenima i prolazili kroz naš grad,
a niki i ostali u njemu. Govorilo se daje bija prosa i principe od svi Tatari. Ne
znan, novine nisu izlazile, a ja ga vidija nišan.
Prdilo jin se, zajebavalo i nudilo na prodaju ovo oli ono, ali samo ako jemadu
zdravu valutu ka ča su Vrangelove rublje.
Prošla je kroz Split i prinčipeša Margarita, neputa, rođaka, ča li, Franje
Josipa, i ispod ponistre od otela momci su jon činili serenadu. Lipo su jon
zapivali: "Još ni koke legla, još jon gori svića..."
Bilo jon je puno, puno drago.
Na zatvorenin kupalištima, na kojima se plaćala ulaznica, otvarale su se
brijačke stanice, ali još brže i nove redarstvene stanice koje su jemale daleko veći
promet.
Svakog dana moglo se vidit koju grupu štrajkaši na hridine iza punte
Sustipana, di se povazdan orila borbena pisma i pekla ulovljena i dinamiton
ubijena riba, a nazdravjalo se poklikon: "Govan gospodarima!"
Od nedije i u svetašne dane znala bi se u toj uvali okupit čila flota kaići,
batelini, brodi na jidra, gonduli i primitivni splavi, narešeni i nenarešeni, sa
bandiran i bez bandiri. Odotle se znalo zrcalima signalizirat na savezničke, obično
na amerikanske brode vanka porta, da donesu koji kil kruva. I više se puti
dogodilo da bi sezaletija koji motorin.
Jednoga od ti litnji dan, kad su se pusti štrajkovi bili rasplancali, Meštar
nervožast, jer su
mu falile novine, mota je španjulet za španjuleton.
U samoj košuji i nikin kratkin gaćan do žnjuti, u žute zakrpjene postole, sa
rukan u žep, u brijačnicu uđe redar Pučanstvo.
Meštar ga prvi put u životu vidi u civilo. Ne viruje očima. U košuji, s tin
kratkin gaćan, čini mu se nikako manji, duplo manji. Zlamenuje se Meštar.
— Misusovo sveto, oli ste i vi policjoti u štrajk!?
— Nije, Meštre, u štrajk, nego prvi dan u penšjun.
Stane novi penšjunat uz njega i trbujon mu pokrije vištu. Meštar se diže sa
katrige i unese mu se u lice.
— Ne gre mi u glavu da si to ti!
— Ni meni, ni meni provali sad čovik iz policjota. Četrdeset godin san se
sam samcat mora tuć kontra čiloga Splita. Sam samcat kontra najluđega grada na
svitu. I koliko je tribalo pameti, moj Meštre, koliko pameti da se izdrži, ostane cil
i zdrav! I sad ja, ja tuče se žestoko šakon u prsi da je rebumbala čila brijačnica sad
ja čekan nerede, demoštracjune, da i ja bacin koji bovan u izlog, zavičen: "Doli
država! Doli kraj!" Počeja je zaozbilj vikat i derat se.
— Polagje, polagje pokri mu je brico usta i osvrćese prema vratima. Oćeš
li da nas zatvoridu?
Uz butigu prosa je redar Mijo, a do njega jedan mladi, friški policjot.
Pučanstvo za njima izleti, sakrije se iza kan tuna od kuće, malo se prigne,
sastavi ruke na trumbetu i počne prdit. Redari se okrenu, ne vidu nikoga. Proslidu
gori prema bancima od fruti. Penšjunat još jače zatrumbeta, i to ka da mu je bilo
malo, pa ka dite zaviče:
— Šjor redar, prdidu van!
Mijo se razbisni. Gnjevno se osvrće:
— Ko se to usudija?!
Pučanstvo izađe iza kan tuna i podiže gaće.
— Ja, ja! Ja, redarstvena pizdo!
Miji samo ča sabja, za koju se uvatija, nije ispala iz ruke.
Meštar i njegov pomoćnik su čili ti prizor gledali bez riči.
— Oli je poludija? prošapje pomoćnik.
— Nije poludija, nego je sad tek posta čili čovik! vrti Meštar novi
španjulet. Zamisli ti čovikakoji čili svoj život viče: "Živija! Živija!" Minjadu
sekrajevstva, čari, sistemi, a on uvik, uvik "Živija! Živija! Živija!" I ko doša da
doša, on mu čini zakletvu
virnosti. A pravi čovik mora vikat: "Doli! Doli!" Evo, vazmimo mene, na
primjer. Ja san bija žestoko kontra Austrije i zatvorilo me ka veleizdajnika, a sad
kad je Austrija propala, sad san omar Austrijanac.

79. NOVE FORME I RIFORME

U jesen, kad je započela oželanda, grad je potresa još jedan veliki događaj.
Slavnome maratoncu i velikome đornališti, humoristi Anti RužićuBaći dogodila
se obiteljska tragedija. Krepa mu je najboji tić rečam. U prvome broju svoga
najnovijega lista, koji je izlazija dva puta sedmično, uvik pod novin imenon, Baćo
je objavija veliku sonetu svome vrdunu koji je, vršeći virno i savjesno svoju
dužnost, kod bošketa se utopija u bićerin, jer se bija pripa proklete gušćerice.
"U znak žalosti za mojin Verdunon vijat će se osan dan crna bandira prid
uredništvon, i to na po ašte, a ja ću primat žalovanja od 10 do 12."
Saveznički komandanti, pa i oni prijatejski nan naklonjeni, nisu mu došli
izrazit saučešće. I žestoko su mu se zamirili. Nikad furešti neće razumit ovi naš
grad i njegove jude koji i u ovima sudbonosnin i urnebesnin danima stvaradu
novu poeziju.
"Splitu grade, grade garde,
Marmelade i muštarde,
Nove forme i riforme,
Komešjuni procesjuni,
Od penšjuni konfužjuni,
Prežuni i maruni,
Grade odpivanja i napivavanja,
Zovi, samo zovi,
Plovi, plovi,
Mutno lovi sokolovi."
Počelo je zimsko vrime i leroj se vratija uru nazad. Istorijski leroj još i više.
Policijski sat i dalje na snazi. Dolazi Božić.
Do Božića: Kraljeviću Marko! Od Božića: Ajme nan majko! Do Božića: i
čisto i sito! Od Božića: i ladno i gladno!
Za svece aprovizacija prodaje po litru uja po glavi i po kvarat česmine po
obitelji. Eventualno ako stigne, moga bi se dobit i gibirung soli.
Na pazar su seljaci đonili ništo rane, ali je to sve tako skupo da more
kupovat jedino nova ratna plutokracija koja po gradu leti tonobilan i vozi se u
karoce.
Nima ni svinjetine ni divjači. A ako koja seljanka i ponudi malo bržoli,
onda je to 40 krun kil. I slanina je 40 krun. Mast je 40, uje 35.
Rišen je spor od štampaduri i gospodari tiskari. Radnici su tražili povećanje
od 100 krun na nediju, gospodari su odbili, ali kad su radnici pritisli, morali su
pristat na povećane zahtjeve i isprsit se sa još 200 krun, tako daje minimalna
misečna zarada štampadura 420 krun.
Štrajkovi ne jenjavaju. Pekari su uspili povećat plaće na 220 krun na
šetimanu. Štrajkuje 2000 cimentaši. Za njima proglasili štrajk učenici stariji
razreda Gimnazije i Realke. Tri su učenika potirana iz skule, a oni ka jedan svi u
štrajk. Jemadu se na koga i ugledat.
Puno lipi edukacjun! Bogami su zarana počeli.
Trgovci moraju prijavit sve zalihe robe i spize.
Kazne za prekršitelje su stroge. Malo se prijavilo pa su počele velike
prometačine i našlo se puste vagune brašna, cukra i uj a.
Trgovcu Papu otkrili su 50 pari ženski postoli koje je prodava po 850 krun,
a na pazaru u javnoj prodaji čina jin je bila upo manja.
Interesantno je da, čin se maksimiradu čine, omar nestane robe. Ribari
njanci neće da prodaju ribe na peškariju. Sve je puno skupo, ali ko jema banic
more se snać.
Javila se velika lupeština, provale i pjačke. Lupeži upadadu u butige i
stanove usrid dana, na ulici pjačkadu prolaznike. Niki dan na Bačvice operu šan
je jedan trgovac. Opjačkala gaje Crvena garda. On bar tako govori, tako su se
njemu prestavili.
"Novo doba" zagovara srpske običaje, jer "da Srbija ne bješe
najdemokratskija država na svijetu, da srpski kralj ne slavljaše krsnu slavu, da
ne igraše kolo u svome dvoru, ne šćaše
se dogoditi ono čudo vjere i pouzdanja".
Stiglo u Split dosta srpske siročadi, koju nisu, ne boj se, primila gospoda,
nego naš mali svit, zanačije, radnici, težaci. Tamo su ji naučili da molidu Boga, da
govoru hvala, da budu poslušni i zahvalni, a mi ji po Splitu učimo bogavat,
petavat roge i razbijat. Bidna dica, u čigove su ruke upala! A njima je drago, i
falidu se kako jin je u Splitu lepo.
Dani puni sunca, ka da smo usrid primalića. Neka se ogriju bidna dica, neka
guštadu bar u zimskome suncu!
Nu ti boga, a ča je sad!? Ministarstvo unutrašnjih dela đonilo je novu uredbu
da se ne smi točit alkohol od subote u šest uri navečer pa sve do ponedijka uli uri
ujutro.
I ne samo to, nego da se notornin pijančinan ne srni prodavat alkohol. Ako se
najde koji pijani u lokalu, muntu će platit i gospodar i oni koji se opija.
Bude li se to provodilo u dilo, bit će toliko muntani i zatvoreni da se judi s
pravon pitaju ko će toliko prežuni napripravit.
Čin je izašla ova uredba, jedno rodojubivo društvo se u restoraciji na Marjanu
toliko oduševilo i raspoložilo da je od damenkapele zatražilo da svira našu himnu.
Drugi gosti počeli su protestirat, da se himna ne srni tako profanirat i vuć se ka
štraca po lokalima. I rič po rič, nastala je taka barufa da su čili lokal demolirali.
Nima kraja našemu rodojubju. Uz silni fišćot saveznički brodi, Split je zaplovija u
novu 1920. sa 28.575 stanovnika. A policijski sat za doček Nove bija je produžen
sve do zore.
Ulizli smo i u krnjeval, a zabranjene krabulje.
Ni u maškare nan se više ne dadu obuć!
Oćemo li ikad bit svoji na svome?!

80. GOOD BYE, DOVE VAI?

Ča god svit gre luđi, vrime postaje pitomije. Nikad take lipe, blage, u
meteorološkon smislu blage godine, ka ča je ova 1920. Čila će zima proć, a kapot
nije tribalo stavit. U sičnju misecu štekati su bili vanka.
Minjale su se krune u dinare po kursu četiri krune jedan dinar. Prid šalterima
banke file. I šjora Mare Mulića već uru vrimena u fili stoji, noge je bolidu, a ove
kurbe činovnice polako brojidu, ređištraju, zapišijedu i pušidu, kaTurko pušidu...
Tužno je i dosadno Kokolu na pjaceti, nima se beštija s kin razgovarat. Pa
uzdiše za gospodaricon:
Mare, Mare! ponavja po stoti put.
Prolazidu marinjeri, Amerikanci, Ingleži, Francuzi, Talijanci i brodski
ekonomi svake flote i svakoga broda, pa na pazaru i na ćozotske trabakule kupuju
na kasete jaja i voća; diraju motorini, prolazidu tonobili i karoce, kari i tovari,
iznad porta vrti se i zunzi reoplan na dva motora, a Baćo, da ne dangubi u fili, na
škartocu u kojemu drži krune piše uvodnik za novi broj svoga lista. Recitira
napisano, grize lapis pa jopet zapisuje. Došla mu je inspiracija, piše brzo.
Good bye,
Dove vai?
Bonjour!
Wohin?
Bon vini Bićerin!
Filipini
Vien su cocollo bijou.
Kom an Gjan!
Pojišan i Kman.
Reoplan.
Dobar dan!
Tak i van.
Lipi dan.
Vien doman.
Mare se izvukla iz file i gre prema Pjaceti. Usput broji pineze, nove
novente, tek izašle iz štamparije, pa se lipidu u ruke i svaki čas mora pjucat u
prste.
Ka da su ji kolon namazali. Neš ti pinez! Neću doć ni do svoga banka, a već
ćedu vridit deset posto manje. A ča su jon ovo dali? Dvi i po ijade dinari!? Dvi i
po ijade jin kolpi palo!
 — Mare, Mare! čuje ona svoga Kokola. Oli je onnju već čuj a?
— Ča je? Ča je!? odazivje se ona i iznova broji,pa sprema bankanote u
boršin. Ni minut ne moš,nesriknjače, bez mene! Pineze, pineze san bila
prominit. Ma kome ja moran polagat račun za svakiminut?
Kokolo umukne, nakrivi glavu i gleda je.
— Ča je, ča me gledaš? Bila je velika fila!
— Ke ora že? Ke ora že?
— Ne znan, Kokolo, mogla bi bit deveta.Zaklapa škovacinska karijola,
netijak upire, a Jozo uza nj drži novu pridiku:
— Nismo dosad obašli ni deseti dil oštarija i konoba, i da ji sve
obađemo, tribat će nan još dobri misec dana. I velin ti: sa svakin dobar budi. Sa
gostioničaron pogotovo. Ne prođi mimo a da ne upitaš:triba li šta, gazda? Ne
nalipi se ni na jednoga, negosvi grickaj pomalo.
— Grickat ću ja, grickat, štrikane! Šta bi ja beztebe?
Zakotrlja karijola uz plesnu skulu.
— Evo ovdika ti je plesna skula madam Violete.Mlad si, naočit si, pa ću
te njojzi odvest, da bale i tance naučiš, da budeš pravi gradski čouk. Isnažan si,
pa će ti kvando i kvando tribat i koja žensketina proširi pridiku kad ugleda isprid
sebejednu napituranu prostitutku.
— Ne bi to bilo zgorega, štrikane! osvrće se momak.
Jozo ga potegne za rukav.
— Ne osvrći se za droljetinan, šta njima dadneš,moreš gaće kupit. I
da se ne infetaš, nesriknjače,jer ima ji bolesni, francavi...
Izbiju isprid banke na Rivu i ugledaju picaferaja koji, s rukan na guzicu,
okrenut prema fili, viče: K vragu vi i pinezi! Svaki petnajst dana tribalo bi sve
munite minjat.
— Tako je, vaša svitlosti potapše ga Jozo po ramenu.
— Ne znan kako to, nikome uvik pritiče gazeta, anama svake večeri fali
za oni zanji kvarat.
— Pomanj e ločite, vaša visosti! obraća mu sepicaferaj.
— I da oću manje, ne mogu, vaša svitlosti!Baćo je baš izlazija iz file i
mava jin škartocon na kome je zapisa svoju poeziju.
— Judi, ja častin! Amo popit prvu litru s novinpinezima!
U isto vrime dok je Jozo pridikava svome netijaku, slikar Toni, koji se već
snaša puno boje od netijaka, dava je svite Violeti kako će sredit plesnu skulu.
— Evo, ovod ćemo stavit zavjese, tamo malo baršuna, ovod naslonjače,
gori malo zlata i malo kiča,jer mora bit štimunga od teatra.
Zamolila ga je da jon napravi novu tabelu, i izvukla iza pijana široku dasku.
Slikar je gleda ka da ne viruje.
— Tabelu? Kakvu tabelu?!
— A firmu škole, bome!
— Zaboga, nišan ti ja ni soboslikar ni firmopisac!
— Ali, Toni, ako dan njima, oni čedu mi napravittabelu kao za oštarije oli
mesarnice!
— Bon, bon nasmija se slikar.
Uvečer je doša sa pinelima i kolurima i u desetak minuti, sigurnin potezima,
nacrta jon je dvi figure u plesu: gospodina u fraku i elegantnu žensku u dugu
vestu.
Violeta je zadovojno pogledala tabelu i pojubila ga u obraz, a on je onda još
brže ispisa lipin slovima: PLESNA ŠKOLA VIOLETA!
Za kontrauslugu zamolija je Violetu da mu pojde prominit 50 ijad krun koje
je istega nikome mladome gospodinu Ljutićeviću, koji je ti dan na pokeru i
makau zakla čilu klapu najžešći pokeraši. U dvi noći dobija je priko dva milijuna
krun. Štampa je pozivnice i pozva u Vranjic puste goste trgovce, slikare,
novinare, činovnike, ali pod uvjeton da večera ne srni zapast manje od 100 ijad
krun. Dakako, Toni koji se naša u kafanu napravija mu je portret. Naslika ga je
ka apaša sa španjuleton i sa pokeron fanti u ruke. Mladi kockar isplati ga je bez
riči, otprve, koliko mu je god zapita. O toj gozbi u Vranjicu, na koju se išlo
karocan, pisat čedu sve gradske novine, ali dakako, neće spominjat i svoje
novinare koji su prisustvovali. Jema u gradu i take gospode koja sa ijadu krun
zapalidu španjulet.
U kafani na Pjaci, zimi unutra a liti vanka, na štekatu, stalno radi crna burza.
Grupe šverceri sa valu ton svaki dan čekadu burzovne izvještaje iz Beograda i
Zagreba i onda sa lapisima činidu konte. Kupujedu se dolori, lire šterline,
napoleondori, talijanske lire, njemačke marke, a u prometu su još i carske rublje.
81. "GNEZDO PLJAČKE"

Ne plačemo za Auštrijon, nimamo za čin plakat, ali se isto s njon sorija

jedan svit, jedan sistem, jedan ustaljeni red stvari. Sve se ginga, ruši, tumbulaje.
More bit da su se još najmanje prominili paragrafi, ali judi su se izminili,
izminila se arija koju čičamo.
Judi sad drugovačije, brže mislidu, nikako drugovačije i spretnije gredu.
Hod su izminili, i pogled, i smij. Nova se spiza ji, nove beside govoridu, nove
pisme pivaju, novi bali baladu.
Čin je ukinut policijski sat, čili se grad bacija na bale. Po deset bali
jemamo u jednu večer. Svud se bala, a kad nima di, onda i na ulicu.
Grad se skroz prokurba. Amerikanci, bili i crni, prosipju dolore. Čin uplovi
koji njijov novi brod, omar sve splitske karoce juridu prema brodu.
"Svemoć dolara pokoleba mnoga ženska srca pa se dešavaju drame
porodičnog života." Jema žen koje ostavjadu muževe i dicu i javno se grlidu sa
Crncima, Malajcima i Filipincima. Reporter "Novoga doba" je to lipo napisa:
"Našla utjehu na crnim grudima."
Kurab ima na sve kan tune, a kažin gospođe Ližete je prva splitska radnja
koja je počela radit nonstop, 24 ure na dan.
Zadrigla u salo, zlaton okićena ka Gospin kip, sidi u fotelju na dno skal, čini
biljete i broji sve munite ovega svita.
 U korizmu, kad su svršili bali, počeli su naravski demoštracjuni. Grad se
uzbudija na vist da su ministri u Parizu odlučili Split dodilit Italiji.
Masa se tila probit na mul, na talijanske brode, i sve je na putu rušila ka
divja rika. Raspršila je kordune policjoti i đendari dok je isprid broda nije dočeka
zid soldatski bajuneti. Malo je falilo pa da ne dođe do bratskoga krvoprolića. Na
mulu zaustavjena rika razlila se po gradu, razbila se u potoke koji su zbrisali sve
talijanske butige, pa zapjusnuli ziđe "Gabinetta di lettura" i Lege kod đardina.
Letili su bovani, pucale laštre, gulilo se vrata i ponistre i prvi put se zapivalo:
Zadar, Trst i Reka, Sloboda vas čeka.
Bilo je dosta ranjeni i policjoti i đendari, i demoštranti.
Tada je dokazano da Splitu fali policjoti, da se redarstvo uredi
velegradski. Posada je brojila 50 momaka, a ovi će se dana broj povećat na
stotinu.
"Radnička klasa Splita nastavlja svoju borbu, makar i nevina proleterska krv
morala da škropi ulice.
Socijalistički proletarijat izdržat će sve nevolje i nepravde do
punog triumfa pobjedničkog socijalizma!"
Organizira se protestni zbor kontra skupoće.
"Radničke novine" tabelon dokazuju da su radničke nadnice u odnosu na
prije rata skočile od osan do deset puti, a živežne namirnice od 40 do 80 puti. A
60 posto radnika je nezaposleno.
Zbor je zabranjen.
Split pruža tako opasnu sliku da su se i admirali pripali, pa ne pušćadu
mornare s brodi. Sve čajema pušku izvedeno je na ulicu, sva policija, sva
žandarmerija, sva vojska na konjima. Vojska je gusto pokrila čili grad, ona čuva
banke, magazine i nadleštva, a redari i đendari patroliraju ulican.
Puške su napunjene, a u torbaku svaki vojnik nosi 245 metaka.
U Radničkon domu Sekretarijat žena komunista vrši upis novi članica, a
rodojubive dame skupjadu milodare u novcu i predmetima za srpsku vojsku,
uzdanicu našu.
Obavjesni ured 26. travnja javja:
"Noćas je u Splitu uhapšeno više komunista koji će odgovarati za svoja
djela pred vojnim sudom. Odmah su zapečaćene prostorije Radničkog doma te
obustavljena djelatnost svih komunističkih političkih organizacija. Kako
doznajemo, noćas su bili uhapšeni: Jakov Gabrić, Ante Domazet, Ivo Baljkas,
Dušan Jankov, Ivan Marić, Vicko i Ante Prkušić i Mihovil Moscatello.
Predani su na raspoloženje vojnom sudu radi zločina bunjenja protiv vojske
i državnog poretka."
List nadodaje kratki komentar:
"Komunisti kopaju grob cijelom društvu, i sebi i onima neobaviještenim
masama koje nečuvenom demagogijom zavode i teroriziraju."
A beogradski dopisnik istoga lista, pod naslovon: GNEZDO PLJAČKE,
javja kako u Beogradu "socijalna nejednakost slavi orgije. Po beogradskim
ulicama kao vetar jure automobili starih i novih bogataša. Pomamna gospoda i
njihove dame nakinđurene zlatom i briljantima piju skupocene napitke pa se na
drugoj strani javlja zavist, mržnja i osveta onih koji to nemaju. A mržnja i
osveta su glavni pokretači svih buna, revolucija i najuspešniji rušitelji svakog
gnezda pljačke".

82. MITRAJEZI NA ULICE

Jedan od ritki Prvi maja koji je proteka mirno. Vrime ugodilo, judi mirni ka
janjci. Šetaju po Rivi i Pjaci sa garifulima i crvenin kolarinan i nikor rič da
izusti. Ovo je najmirniji dan u istoriji Splita. A nikakve se specijalne mire nisu
poduzele, osin ča je vojska na desetak misti po gradu postavila mitrajeze.
Oni pokvarenjak krojački majstor Gabrić, zajebant iz prežuna, daje novinan
oglas: "Premda prisilno odalečen iz Splita, čast mi je obavijestiti građanstvo da
moja radnja radi."
Iznova je uveden policijski sat, ali su ga produžili za Sv. Duju i skinuli
mitrajeze.
Vrimena su da ne moredu bit lipša. Narod je već navalija na kupališta.
Dobit ćemo i letriku. Riva se kopa za električne instalacije.
Već svitlidu prvi električni ferali koje picaferaj daleko zaobilazi jer, čin ji
vidi, omar ga stresne ka da gaje struja udrila.
A nesriknji ludi svit se veseli i piva: A le putele La luče letrika Lafapiu belle
Govori se da će sad, kad grad bude svitljen letrikon, bit manje perikuli i
da će imanje građana bit manje ugroženo.
A ne bi bilo pametnije milijune koje se sarčilo za ovu eletriku podilit
siromajima, pa ne bi bilo više lupeštine i nasilja? Koga će jin vraga letrika!? Za
ono desetak dišperaduni ča u noći ne moredu spavat pa saližaju Rivu i Pjacu. Za
lumpače po lokalima. Nostalgično se picaferaj sića oni stari, dobri pošteni
vrimen, kad je noć bila noć a dan dan; dan za radit, noć za spavat. I usrid noći
kad bi koga zabolilo, kad bi se koja žena porađala, diglo bi se čilo susidstvo,
užgalo feralić i kroz noć, kroz mrak, odilo zvat babicu oli likara. Čovik se onda
nije plaši čovika nego samo lašidi.
Čuja je da struja more i ubit čovika. E, da oče! E, da on zna namistit te žice,
namistija bi čilome gradu trapulu od letrike pa da svi vrag odnese!

83. GENERALNI ŠTRAJK

Ni najmirniji ni najpošteniji čovik više se ne more snać u ovome

nesriknjome gradu. Tega lita, kad je od vriline sve titralo prid očima, došli su
Meštru u butigu niki radnici komunisti i pošapjali mu da je sutra generalni štrajk.
Sve butige moraju biti zatvorene, a one izdajice i sluge protunarodnog režima
koji budu radili platit ćedu buletu. Sorit će jin se butiga, sve u papar samlit.
Dobro, judi reka jin Meštar. Bar ću se tako malo okupat.
Nije prošla ura vrimena, a eto ti u radnju policjoti sa novin naređenjen.
 Sutra sve butige moraju bit otvorene i normalno radit. Ko ne bude radija,
oduzet će mu se obrt, bit će ujapšen i pridan sudu pod optužbon sabotaže i
rušenja države.
Meštar je posla u materinu ijedne i druge.
Otvori li razbit će mu butigu.
Ne otvori li odvest će ga u prežun, obrt vazest, sudit ga. A sad ti budi
pametan i snađi se! Odlučija je: on se gre na Bačvice kupat, a pomoćnik nek
butigu drži pritvorenu.
Pomoćnik se usprotivija. Neće, i on se gre kupat.
— Kad je tako, onda ćemo oba radit.
— Ni čut! buni se pomoćnik. Za njega su radničke direktive vrhovni
zakon.
Meštar se isto više pripa policjoti i prežuna nego komunisti, i odlučija je
ipak butigu otvorit.
A ti nesriknji generalni štrajk počeja je tako da su ujapsili još jednu
grupu komunisti i priko Rive ji vezano vodili do broda "Makarska" koji drži
prugu za Metković.
Batelanti, Musa i Ferata koji su na mulu iskrcavali garbun, skočili su na
brod, šapjali se sa mornarima i mornari nisu tili partit. Kapo od makinje nije
moga uputit motore. Na licu mista je ujapsilo čilu posadu. I komunisti su u znak
protesta pozvali narod grada na generalni štrajk.
Novine nisu izašle. Samo se pojavilo "Oslobođenje" i štrajkaški proglasi.
Svi su se radnici odazvali. Lako je njima, oli jemadu ča izgubit? More ji
jedino zatvorit. Ali ča će meštri, obrtnici, butigeri?
Kafane su otvorene, ali prazne. Nisu došli konobari, goste nima ko služit.
Čete radnika, najranije, dok se policjoti još nisu snašli, učinile su rusvaj po
gradu. Di je god ča bilo otvoreno, sve su porazbijali. Čak su na Pazaru
prodavačican privrnuli banke sa voćen i povrćen. U trku Meštru su razbili cakla
i omar je spustija rolet. Kad su prošli, došla je policija i rolet je jopet diga.
Na ulice jopet puške i mitrajezi.
Policija apsi sve redon. Toliko je bilo tu noć i ti dan ujapšeni razulareni
boljševika i terorista da su u gradski prežun Sv. Roka zatvarali samo žene i cure,
a muške je bacivalo u vojničku kasarnu na Gripe.
Čilu noć kundaci pušak rebumbavali su po vratima potleušica Veloga
varoša. U kuma Tome razbili su vrata od dvora. Rastrkali su se po skalan,
okolišili kuću i stali kundacima cipat.
Marjeta se polako ustala, zaogrnula i digla krakun.
— Polako, nije priša! smirivala je kundake.Ferata je sidija na posteju i
obučiva postole.
— Ča vas je to zadržalo? Kako ste to zakasnili?! gleda je posprdno
đendara, koji se prid njin ustobočija rašireni nogu.
Đendar ga odalami po šiji.
— Jezik za zube i diž' se!
 Mali Papundek, već navika na ove noćne vizite, okrene se u posteji i
razočarano pita:
— Oli nećete činit prometačinu?Ferata gaje pojubija:
— Zdravo, mali moj, dok se ne vratin, čuvaj mater!
— Ne boj se, pape! Zdravo! manija mu je rukon izposteje i vidija
je kako se otac okrenija i nasmija.
Ujutru je bilo puno posla za škovacine. Razbijeni izlozi, bovani, matuni,
prid kafanan slomiveni stoli i razbijene katrige, a na mistima i lokve krvi.
Isprid kafan na Rivu već su deset karijoli krhotin pokupili.
— Bogami je bilo žestoko, opasno! prokomentira netijak.
— Još nije svršilo, netijače.
— Nišan zna, štrikane, da su judi u gradu ovakožestoki. Jesi li vidija
kako oni na bajunete nasrću?Znaš, štrikane, da su i mene ruke zasvrbile. Dame
nisi zadrža, uletin ti ja u gužvu.
— Ne budali, netijače! Kad su ovi demoštracjuni,uvik škivaj i biž u
prvi portun. To su mene stari,dobri policjoti naučili.
— A na kojon smo mi strani, štrikane?
— Di narod, tute i mi! Al ne smimo se mi mišat.Mi krajev kruv
kusamo, ali di dođeš da dođeš, uovon gradu svuda govori kontra kraja i države.
— Ali neću prid policijon oli u općinu?
— Nisi taka budala! Oni su država, pa kad si sadržavon, onda zbori
kontra naroda. Narod je vaki,narod je naki, triba ga stavit u šest, naučit pameti...
— E, jesi mi mudar, štrikane!
— Da nišan taki, ne bi ja ovako prosperira ugradu isprsi se dugonja.
84. KRVOPROLIĆE NA RIVI
U nediju uoči Petrovdana, sunce pripeklo, zemja i nebo gori i mase svita
razlile se po svima uvalan, od Firul do Spinuta. Najživje je bilo na kupalištu
Bačvice, di je samo to jutro prodano pet ijad biljeti.
"Prizorvanredan. Slika Ostendea. Ujakom svjetlu podnevnog sunca titrale su
šarene boje ženskih kostima pokraj garavih muških tjelesa koje dobiše boju
mrkog bakra. Sav taj svijet veseo i nasmijan skače po vodi, praćaka se i uživa,
klikće..."
Vrtila se po uvali i čila flota kaići, batelini, gondoli, i formirala se u veseli
konvoj momak i divojak pa je uz glendu i pismu vesela flota zaplovila prema
gradskoj luci. Kad su prolazili mimo amerikanski brodi, pozdravjali su, mavali i
pivali amerikansku himnu, i prikjučija jin se i jedan čamac američki mornari.
Grupa talijanski oficiri kupala se na đigu pa je klicanje i pozdrave
Amerikancima svatila ka antitalijanske demonstracije i smista uložila protest
američkoj komandi. Lučke vlasti zabranile su čamcima i motorinima izlazit iz
luke. Talijanci su počeli u Splitu patit od manije proganjanja. Čovik više ne srni
prnut, jer prdi Talijancima. Ne srni pjunit, petat roge, jer pjuje na nji. Kad su
ovako osjetljivi, naravski da ji se mirita uvatit u đir.
Split se okitija i razvija bandire, jer danas se slavi imendan srpskoga, a sad i
našega kraja Petra. Bandiru je izvisija i meštar Ivanko u svome škveru u portu,
baš blizu "Puglije". Talijancima je zasmrdila ta bandira i upali su u škver.
Nikoga nije bilo, samo mlada sluškinja meštra Ivanka koja je branila bandiru ka
lavica. Frižala je noktima jednoga oficjala, opalila je nogon u muda mornara, ali
su je savladali, istukli, bandiru skinuli i rasparali.
I naravski daje uvrida bandire užgala grad.
Judi su trkali na Rivu. Talijanski oficiri sidili su na štekatu kafane "Nani",
gledali su kako se narod skupja, vidili su daje narod jidan i bisan, i nisu se
pokupili nego su ostali sidit, smijat se i zajebavat. Već to ča ji je s broda pustilo
u grad nakon paranja naše bandire, bila je provokacija. I oni izazovno,
bezobrazno sididu isprid kafane i zajebaju!
Nu ti boga ćaćina i materina pujiškoga!
Policija i vojska okružili Talijance da i zaštitu. Poletili su stoli, pucala
stakla, fijukale krigle i boce, ali talijanske oficire su uspili neozliđene spasit i
zatvorit u kafanu. Sve je bilo već u redu, oficiri odvedeni na sigurno misto kad
je sa "Puglije" krenija jedan motorin pun mornari.
Već se bilo i smračilo, picaferaj je užga ferale, gorilo je i par žaruj, kad se
motorin približija muletu na Rivi. Mornari i oficiri s motorina mavali su
livorverima i pritili masi koja je pratila njijovo kretanje.
Izminjivale su se grube riči sa obe bande.
Pritilo se, beštimalo, vriđalo, prdilo, vatalo za jaja. Prema motorinu
poletile su botilje i bovani. Motorin se larga od kraja i uzvratija sa par itac iz
livorveri.
Isti taj čas doletija je talijanski "Maas" lovac na podmornice oboružan
livorvertopon i mitrajezon.
Na mali mulet, praćen jednin đendaren, istrka je šef policije, podiga obe
ruke i talijanski zavika:
— Nemojte, gospodo, pucat! Jamčin za vaše oficire koji se nalaze na
sigurnom mjestu.
S broda su odgovorili hicima. Prvi je pa ranjen đendar koji je pratija šefa
policije.
— Ali nisu ni naši mutavi priča je kasnije picaferaj, koji je sve moga
najboje vidit, jer je baš bija navrju skal i užiža je feral ispod kojega se i
dogodiloto veliko krvoproliće.
Kala se bija na treću skalinu kad je jedan dušmanski metak zazvonija o gozd
ferala a razon njegovi prsiju. Daje bilo samo koji centimetar simo ili tamo,
raznilo bi mu čriva i kulinja. Omar se odozgar sa treće skaline bacija na tle,
kolina je ogulija, ruku skica i ti čas ništa ga nije bolilo, ništa nije ćutija, jer je
samo mislija na to kako će spasit glavu.
Ne bi se on baš bija zakleja ko je opalija prvi, ko zanji itac, ali bi stavija
ruku u oganj da su nevirni dušmani od našega grada tili macel učinit.
Moj brate, ča ćeš ti vidit! Đendari, koji su prošli skule od pucanja i soldati
srpski koji su prošli fronte i juriše, klekli su na tle ka da se gredu pričestit, i s
obrazon o pušku mirili su dušmane. Zviždale su baline priko Rive i svaki put kad
bi opalilo vidija bi se mali plamen ka kad feral tinja.
Riva koja se orila od vike, čin je zapucalo, omar se smirila. I kad je svršilo
pucat, bilo je sve tiho, samo ča su se doli kraj Banke čuli jecaji i stenjanje.
Talijanski "Maas" se okrenija prema đigi i tetura se ka da je pijan.
Nakon po ure znali su se gubici s obe strane. Od naši poginija je samo jedan
čovik, i to Mate Miš, otac četvoro siročadi, koji je bidan pobiga prid Talijancima
iz okupiranog Tisna. I ko će najebat nego mali čovik! Od naši još jema 11
ranjeni.
Od njijovi ubilo je komandanta "Puglije" kapetana Gullija i još jednega
mornara, a dva teže ranilo.
Po gradu se govorilo: "S naše strane Miš, a s njijove velika pantagana."
Čili grad je bija Mišu za sprovod i na sva justa falilo se oko sokolovo i
junačku desnicu strelca, koji je od prvoga tira sa crnon zemjon sastavija
nevirnoga dušmanina. Prvi i jedini put u svoju istoriju grad je falija đendare.
Posebni amerikanski komešjun detaljno je ispita sve okolnosti ovega
krvoprolića i ustanovija da s naše strane nima nikakve krivice. Nevini smo ka
anđeli. Ali je isto uveden redarstveni sat.

85. UPUTSTVA ZA PARLAMENAT

Vrućine su trajale sve do Svetog Jere, kojega je godišnjica svečano

proslavjena. U eremitsku nastambu u marjanskin hridinama, di je ovi veliki
Dalmatinac Boga molija, razmišja i piša, učinila se velika fraja. Bratimi Svetoga
Jere pili su i jili do iznemoglosti, da refadu sve eremitske poste i gladovanja.
Dan Sv. Jere uvik je bija Dan intelektualnosti, a od rata se i to izgubilo i
postaje običan, inšempjani dan, ka i svi drugi u godinu. Parče mihi Domine quia
Dalmata sum.
Te jeseni veliki trkač i blistavi intelektualac, dični naš Baćo, nakon učestali
konzultacija sa doturon Vicon zanemarija je šport i svin se žaron bacija u
izbornu borbu. Naime, bira se prvi parlamenat nove države i sedan stranki, sa
70 kandidati, razvili su u gradu veliku
izbornu propagandu. Baćo je, kako je sam izjavija u svome humorističkon
listu "Supie", bija vojan poć u Beograd pomoć pridignut novu državu, i u novi
parlamenat nada se nać i nove jude, ali kad su istaknute liste sa starima
kalunima, sve poznatin doturima dr. Krstitelj, dr. Smodlaka, dr. Dulibić, dr.
Grisogono dakle isti judi koji su sidili i u bečki parlamenat, on je u znak protesta
povuka svoju kandidaturu.
"Moderno uzgojen, napredan, liberalan, čovek retkih sposobnosti" osjetija je
da se sam ne bi moga oduprit zakonima koje ćedu mu ovi stari šalturi političari
krojit, i najzad, bilo mu je ispod časti s njima sidit u istin klupan.
Pola glasači nije pristupilo izborima. Komunisti su slavili veliku pobjedu jer
su od 3.636 glasov dobili 1.298.
 Čin je vidija sastav Parlamenta, lucidni Baćo tačno je prognoštika ča će se
dogodit i priporučija je preventivne mire. Tražija je da se deputate na ulazu u
zgradu Parlamenta vižitaje. Ne bidu smili po žepima jemat pome i kumpire, da
se ne bidu jedan u drugoga itali. Ne bidu smili nosit šćape i baturice, da ne bi
bilo razbiveni ćupic. Livorvere i temperine njanci čut. Svi bidu morali jemat
osičene i izrašpane nokte, da se ne bi žgrampavali ka maske. Svima jin na justa
stavit mužarjole, da se ne moredu grist.
Jema je sto posto prav. Jer čin su se sastali narodni poslanici, omar su se
uvatili na prvome pitanju kako će se zvat država. Čili Split druka za ime
Jugoslavija.
Kad Baci nije uspilo pridignit državu, odlučija je kandidirat za načelnika
grada. I obratija se proglason svojiman Splićanima:
"Nezahvalni sugrađani,
Splićani karonje!
Antu RužićaBaću izaberimo za načelnika grada Splita.
Živija budući načelnik!
Spastitelj grada Splita!"
A ludi, nezafalni grad vaja se o smija.
86. KOROTA
Na bilome kamenu Sv. Duje tužno se obisila duga, crna bandira. Crne
zastave iznosidu se na ponistre i na tabele butigi.
Grad je jidan na Talijance i saveznike. I na regenta Aleksandra, koji je
ratificira ugovor u Santa Margheriti i komad zemje prida Pujizima. U rat, u rat je
tribalo poć!
Meštar je na Pjaci namišća crnu bandiru, a pomoćnik mu drži katrigu.
Začavlaje mlaton bandiru na vrata i, kako je nervožast, udre se po prstu. Boli ga
Istra i Zadar, boli ga ead i palac, vas mu je nokat pomodrija, pa nabraja sve po
spisku:
— En ti Svetu Margaritu, en ti Wilsona i Lešandra! I čilu Francusku,
Inglešku, Ameriku... U jidu se zanese i zagingola. Pomoćnik ga uvati za nogu:
— Pomnjivo, Meštre, past ćete!
— Jebe me se i da paden prizlovojno će Meštar. Živo nan meso kidadu,
trgovinu s nan činidu,Istru, Zadar, Lošinj, Lastovo, dajemo ka kurbinumuku, ka
na rasprodaju, a ona pizda od kraja jema srca to potpisat. Jedino je naš Trumbić
čovik.Jema prav, omar ostavka, neka sad tražidu ministra za svoje šporke
vanjske poslove!
Prođe niki oficir, niki major, i stane isprid butige. Tare bradu i gleda Meštra.
— Obrijo bi se, majstore!
— A ča ćete se brijat, šjor majore, oli vi niste danas u koroti?
Kalaje se meštar sa katrige i gre za njin u butigu.
Oficjal čini fintu da ga ne čuje, ali se isto malo ujija za usnu.
Veza mu je šugaman oko vrata, počeja gaje sapunat. Minuti prolazidu u
šutnji. Čuje se leroj kako tuče. Ne da vrag Meštru mira, mora danas koga ujist.
Ustane i ka da govori sam za se:
— Zemju svoju dat, ka kurbinu dotu. Bez puškuopalit.
— Kako se nije, Meštre, pucalo!? Pucalo se, pucalo privatija je pomoćnik
igru.
Brico stane i digne pinel sa majorova obraza.
— Kad se to pucalo? Di se to pucalo?!
— Kako nije, junaške se sabje vadilo. I mitrajezese na Rivu iznilo.
— Ma kad to? dodaje mu meštar balun.
— A na Prvi maj a, bome opali pomoćnik volej.
— Mi vojnici nismo krivi, mi slušamo naređenja otare major sapunjaču i
pinu s just.
— Svaka vama čast, gospodine majore vrti mubrico britvon isprid nosa
i svaka čast i dičnomekraju i Pašiću, ali ruka usala onima koji su pristali, koji su
ovu sramotu potpisali, prokleto jin bilosedmo kolino!
— Dosta, brico odsiče oficjal, digne glavu sanaslona i uspravi se u fotelji.
Brico se povuče, vidi i sam da je priša miru, pa ga počne brijat bez riči.
Ali vrag mu j opet ne da mira.
— Smin li vas, šjor majore, ništo pitat?
— Samo pitaj.
— Jelte, kakvi je Sveti Sava bija igrač?
Di će ga oficjal to razumit? Ne more nikako!
— Je li ka svetac bija boji oli gori igrač od našega Svetoga Duje
namišća Meštar niku svoju trapulu.
Major ga sad dekapoto nije razumija.
— A ja san čuja mirno nastavja Meštar daje bija pametan, mudar, da
je dugo živija i mirnustarost dočeka.
Oficjal je begenava, a Meštar, koji ga je navuka na svoj teren, nastavja
kombinaciju:
— Iskusan je Sveti Sava bija igrač, puno je utakmica jema u nogan, a
naš Sveti Duje bija je nagal, nije čuva noge, upada je u protivnički šesnaesterac,
i naravski da su ga lavi izili. Svoju misal Meštar je polako rastiza, ka tanki
laštik. Evo, ovo san van tija reć. Sad mi u Split slavimo Svetoga Savu, slavu svi
pukovi, uranke, ujedinjenje, imendane, i rođendane, sve ukućane krajevske
kuće...
— Tako je i red diga se major i vadi pineze daplati.
— Ali, šjor oficjal, oli san ja ča reka? Nemojtese vi na me jidit, ništa
nišan reka. Nego, tija sanreć da smo mi Splićani jemali samo dvi fešte, dvislave:
Prvi maja i Svetoga Duju, a sada nan ni tone date, a na naš se teren igra.
— Šeret si ti, brico, veliki šeret nasmija se major i da mu obilatu manču.
— Maja to o balunu govorin, o balunu, šjor majore, ne mišan se ja u
politiku, nikada, nikad više...oparilo je to mene... ispratija gaje Meštar,
otvorija mu vrata i duboko se naklonija.
 87. U VELIKOME ZANOSU

Prolazili su dani i miseci, a ništa se novo, posebno važno i značajno neće

dogodit, osin šta su partile flote koje su sa ijadan mornari, oficiri i admirali
davale internacionalni karakter našemu gradu. Zimi bali liti banji, a priko svi
stađuni štrajkovi, demoštracije i barufe, jer su komunisti nastavili dizat narod i
rušit poredak, a vlast je nastavila apsit komuniste. Umra je stari kraj Petar prvi,
Oslobodilac, i čili je grad mora bit u dubokoj tuzi misec dan. A svi činovnici
zaklet se novemu kraju Aleksandru i nosit na ruke crne bende. A Aleksandar se
jopet zakleja na Ustav. Onda se naš mladi kraj zaručija sa prinčipešon Marijolon
i čili grad se mora uresit i radosno kupit pineze za vinčani dar visokin
mladencima.
Objavjena je i svadba i dva dana je u Splitu trajalo veselje i pučke
svečanosti, a topi su pucali sa kopna i sa lađa kad je Njegovo Veličanstvo Kraj
diga njufer, odnosno kad je dežverđina Njezino Veličanstvo Krajicu.
Grmjavina topi navistit će i rođenje ditića. Prva jugoslavenska krajica rodila
je i prvoga sina pristolonaslidnika.
Nastaje u gradu tako veliki nacionalni zanos da su se otvarale kafane i
pivare i restorani pod nazivon: "Beli Orao", "Jugoslavija", "Šumadija", a vlasnici
se priporučuju "braći Jugoslavenima za mnogobrojni poset", a na Novu obalu
potiralo je tamburašice i pivačice i svaku večer svira vojna muzika. Jopet je
otvoren restoran na Marjanu. "Svake nedelje janjac na ražnju. Friško pivo,
pohana piletina. Damenkapela, stolovi u hladu. Lepše i jeftinije nego u gradu.
Poslužba točna, dnevna i noćna. Dvori vas prijo, poznati Mijo."
U te dane velikog patriotizma slikar Toni bija je najzaposleniji čovik u
gradu. U otelu na Pjacu (bivši "Troccoli", sada "Central") vazeja je čili apartman
i pritvorija ga u slikarski atelje, vanka nije izlazija jer je u botu radija tri portreta
uzvišenog krajevskog para.

88. DOČEK "AJDUKA"

Ladno, sivo, januarsko poslin podne 1924. godine. Sprema se veliki doček
"Ajduku" koji se vraća sa prve turneje po inostranstvu, i to sa drugoga
kontinenta, iz Afrike. Praznidu se kafane i bufeti; gospodari, gosti i
kamarjeri, svi trču na doček. Priko Rive put mula prolazidu mase građani, uz
svirku maršira glazba, pa četa vatrogasac, pa sva športska društva, "Gusar",
"Baluni", "Firule", jedriličari, biciklisti, hazenašice, skauti, skule, općinski
funkcioneri, predstavnici voj ske i kaptola.
Meštar šiša jednoga težaka, i, kako je nervožast, u straju da ne zakasni na
vapor, striže ga na prisu i svega ga iznakazi. Sad jema dupli posal. Ostriga gaje
na skaline i sad mora
popravjat, dricavat...
Bricin pomoćnik, koji je samo vrat zamota vunenon šalpon, svaki čas izviri
da pogleda je li se ukaza prid đigon vapor. Meštar je gotov sa težakon. Sa
jednon rukon ga špacetaje, a drugon već grabi kapot sa pikatabara.
Prid vratima ugleda slikara.
— Ajme, evo ova francuska čimavica, svega ćeme sada samlit!
Slikar ulazi i daje pomoćniku šćap i španćeru pa polako skida gvante.
— Promislite, Meštre, u otelu nima ni jednega jedinoga konobara da
posluži goste.
— Išli su judi na doček "Ajduku" objasni muMeštar.
— Koji doček, di je to "Ajduk" bija? sede slikarisprid zrcala.
"Ajme počelo je, svega će me samlit", misli Meštar i koluta očima.
— Je li moguće, šjor pitur, da ne znate? upadapomoćnik.
— Ne, ne znan! olabavi slikar šugaman, da gane stiska oko vrata.
Brico bisno bacije kapot na katrigu i viče:
— Vraća se iz Afrike, sve je potuka, sve pokalepokupija i usput svratija
u Marselj i opalija vašegaprvaka "Olimpika", i sad se sa punin vaporon bandiri,
trofeji, pokali vraća doma. Je li sad znate?!
Slikar se ne da zbunit i mirno objašnjava kako u zanje vrime nije moga
pratiti događaje jer je jema puno posla.
— Do sutra za općinu moram svršit portrete mladoga kralja nasljednika.
— Ajte k vragu i vi i on! oštri Meštar britvu nakajiš.
— A zašto ja? čudi se slikar.
— Lipi moj šjor pitur, ka boga vas molin, ajte udrugoga brijača, a ja ću
van duplo platit.
— Ali vi ste meni drag čovik, pravi ste meštarsvoga zanata, i da ste u
Parizu, vi biste milijuneučinili komplimentaje mu slikar, a brico, ponosan na
svoj artizam, omar mu to gre dokazat.
Potega mu je dva puta britvon po obrazu, čuja viku, muziku i ostavija
britvu, pribacija kapot i bez riči uteka vanka.
Vapor se polako akoštava, a oko njega vrtili su se kaići, motorini, jedrilice,
mornari su mavali sa jarboli braceri, trabakuli, a masa svita pokrila je mul i tila
se probit do vapora, isprid kojega su policjoti učinili kordon.
Pedesetak metri dalje batelanti su pribacivali garbun, koji su nosili u kofan
na kosti. Svakome oko vrata pelerine od isparane vriće. Jema među njima i stari
radnika koji se pod tereton uvijaju i škripju prsima. Koža jin je upila crnu
prašinu i svi su šporki, crni, grubi, prosti mi bože, i ne paridu judi, nego crni
vrazi.
A pritovar nadgleda šjor Borozinski, ruski emigrant, u crnome kapotu, sa
sivin krznenin kolaron. Na glavu mu krznena šubara.
Molili su ga da ji pusti samo desetak minuti na doček. Nije tija ni čut.
— Pas ti mater bilogardijsku! beštima je Musa. Čekaj, čekaj,
baćuška, past će i tebi vrića naglavu. Namistit ću tija nesriknji slučaj!
A Borozinski je tuka rukon o ruku, ka da jin daje takt.
— Hitro, hitro, molodci!
 Kad je mimo nj prosa Ferata, Borozinski gaje zaustavija i, kako je zna daje
on bija igrač, pušta ga da on gre na doček.
Ferata je odbija:
— Oli svi, oli nikor!
— Ajde, kad te Buzorantski pušća zavika muje Musa.
— Ja njet Buzorantski, ja Borozinski najidijase emigrant.
— Dobro, dobro, svejedno okružili su ga batelanti nego ti nas danas
pusti, a mi ćemo boljšesutra rabotat imitirali su njegov govor, u kojemuje on
miša ruske i splitske riči.
— Ni možno! pravda se Borozinski i objašnjavakako on nj i plaća na uru.
— Ali trideset posto manje nego drugi! Čuvaj se,baćuška, čuvaj!
zapritija mu je Musa otvoreno. Biža si od crveni iz Odese, a di ćeš sutra
bižat!?Je li iz Splita u Odesu!?
Muzika je svirala "Marjane, Marjane" i u nebo su letile rokete. Načelnik
grada u govoru je zafaljiva igračima na dičnome držanju u stranome svitu.
"Reprezentirali ste naš grad, naš šport, a nadasve naš kulturni napredak."
— Junačka četo hajdučka! prozborija je i komandant mesta. Vraćate se
pobedonosno iz tuđine okićeni svetskim priznanjima. Pratili smo vaše
uspehe,ponosni na vas, jer ste vi junaci, na "Hajdukovom"barjaku ispisali ste
samo reč: POBEDA! Igrači, junaci, svojim visokim moralom, autodisciplinom,
hitrim mladim nogama i junačkim srcem, prodičili stesvoje ime, svoj grad i milu
nam otadžbinu.
Bivši policjot, sada penšjunat Pučanstvo, izvuka se iz gomile i krenija
prema batelantima. Iza jednoga vaguna sačeka je Feratu i učinija mu mot da se
približi. Na uvo mu je prišapja:
— Vidija san spisak opasni elementi koje tribaujapsit pri dolaska
krajice u Split. Ferata se prigne i pusti da mu kofa garbuna klizne na tle. I tisi na
spisku! reče mu redar.
— Fala ti, prijateju, ali bi li nan moga nabavit čiliti spisak? potegne ga
Ferata prema masi.
— Nemoj to od mene tražit, u velika ćeš me govnabacit pripa se redar i
makne se od batelanta.
— Ne boj se, crna zemja neće znat! drža ga jeFerata za rukav i gleda u
oči.
— Virujen ti, samo ti poslušaj mene: ostavi se politike. Nije ti više ovo
Austrija ni ona policija. Ovisu opasni, krvavi, ne znaš ti koje depeše
dolazu.Čuvaj se, Ferata!
Tek sad se stari redar sitija da ga ko more vidit sa opasnin elementon i sinjat.
Nu ti boga, ča mu je ovo tribalo. Larga se od Ferate i činija fintu da ga ne
poznaje.
Puni kuferi, paketi i pokali, igrači su se ukrcavali u taksije i karoce. Inženjer
Duje i Tonči, koji je ka bivši igrač i ugledni građanin bija u vodstvu puta, seli su
u žuti "ševrolet".
 Šofer je palija motor, vrtija kurblu, kad je Duje ugleda Feratu, koji je sam i
zamišjen mota španjulet. Skočija je iz auta i doša ga pozdravit. Tonči se nije
maka, pripomišća je i razmišća oko sebe pakete.
Nije inženjeru odilo u glavu da "Ajdukov" igrač more radit na mulu ka
batelante.
— Nije ti to tribalo. Nać ćemo ti drugi posal. Barto more "Ajduk" učinit
za svoga staroga
kapetana.
— Fala, Duje odbija je Ferata. Dobro mije i nikad mi nije bilo boje.
Približi jin se Borozinski, nakloni se inženjeru, a Feratu pokroviteljski
potapše po ramenu i usput mu velikodušno dobaci da se ne mora vraćat na posal.
— Oli ti je ovo gospodar? zapita ga inženjer.Ferata se nasmija.
— Naš poslodavac. Dobija je licencu za lučki utovar.
Šofer je upalija motor i po drugi put zatrumbeta. Tonči je već bija nervožast.

89. KAZINO

Iznad bračne posteje Gospin kvadar, a na zidu nasuprot, iznad kredence, visi
fotografija na tvrdome kartoncinu u ovalnon okviru od bakra. Tonči u uniformi
poručnika, a ona u biloj vinčanoj haljini, sa vijencen oko glave i buketon bili ruž
u naručju. Tonči je već u posteju. Veza je crnu mrižicu da ne rasplete kosu i,
naslonjen visoko na blazinju, prikrižij a ruke ispod glave i gleda kako se Kate
svučije. Gori samo mala žaruja na njegovon kantunalu, u sobi je polumrak u
kome on samo nazire njezine obline i sluša kako jon klizi rubje. Sad svučije
kombinet, zapucketala je svila ka suvo drvo na ognju, i to ga još više užge.
— Kate, ajde, dođi! začudija se i sam kako muje glas zadrća.
— Čekaj, još ću j edanput provat vestu.
— Ali dva si je puta već provala!
— Samo još ovi put!
Navukla je vestu i tek unda užgala letriku. Prošetala se i zavrtila isprid
visokoga zrcala, stavila nogu naprid, povukla natrag, izminila deset pozi.
— Kako si reka da se zove ova vuna? gladila jesebe po kukovima.
— Kašmirska odgovorij a j e priko voj e.
— Bit ćeš puno za nju da?
— Sve ča san ima.
— A sebi ništa nisi kupija?
— Na te san mislija uzdanija je duboko. Dajmi tabakeru i šibice.
Zapalit ću reka je nekakobezvojno, štuf njezinoga otizanja. Svučivala je
vestu priko glave i zastala u pokretu. Začudila se jer nikada nije pušija u
posteji. Svatila je daje pritirala.
— A di ti je tabakera? zapitala j e veselij e.
— Pogledaj u žepu od veštita!
U veštitu, u kojemu je doputova, napipala je tabakeru i u istome žepu
nikakvu kuvertu. Izvadila je ijedno i drugo.
Izvukla je cigaret, zapalila ga i prinila mu justima. Sela je na posteju do
njega. Zagrlija je i pojubija u vrat, a ona se mazno uz njega prislonila. Ruka mu
je pobigla šoto. Skriknula je ka da ju je to iznenadilo, ali je brzo jopet sila i
pritisla mu ruku.
— Ča ti je ovo? još je držala kuvertu.
— Niki otelski prospekt. Ostavi to sad!
Bila je kurijožasta, otvorila je kuvertu, izvukla mali libret sa slikan otela,
muškarac u frakovima i smokinzima i lipi žena oko stola, a gori je pisalo:
KAZINO! Otela mu se iz naručja.
— Ča ti je ovo? mavala mu je libreton prid noson.
— Šta je sad, za majku božju!?
— Govori, brzo govori: ča je ovo?!
— Reklama kockarnice!
— Oli ja ne znan čitat? Oli ne vidin da ovod pišekažin? U kažin si bija,
sa kurban si se skita!
— To je kazino, a kazino nije kažin, nego kockarnica.
— Daje kockarnica, onda bi tako i pisalo. Oli sanćorava? Znanja ča je
kockarnica, ča je kažin.
Ormar je osta otvoren. U kantunu ormara, uz njegovu uniformu (oficirsku),
visila je sabja. Poletila je k armerunu, izvukla sabju iz koric i stala nad njin ka
furija.
— Kurbaru, govori, priznaj: u kažin si bija!
— Nišan, Kate, oslipija!
Sta se smijat njezinoj bezazlenosti.
— Ja ću tebe oslipit takneš li me više, oči ću tiizvadit.
— Viruj mi, nije mi to ni na pamet padalo.
— I ovu vestu bit će ti tamo koja
kurba dala? Digla je vestu na vrj sabje: I vonja
kurbanjski!
Sabjon je isikla najpri špaline, a onda počela parat vestu.
Ustaje iz posteje i krenija prema njoj.
— Nemoj, Kate, četrdeset san dolori za nju da!
— Četrdeset dolori za tu kurbu!
— Ne, Kate, nego za vestu!
Tija jon je otet vestu iz ruk, ali mu je puntu sabje uprla u trbuj.
Povlačija se isprid nje izbezumjen dok nije pa priko posteje.
Bacila je sabju na svoju posteju i povukla da je odvoji od njegove. Turala je
sve do
ponistre. A onda je sela, pokrila oči rukan i zaplakala.
— Nemoj, Kate, budi razumna tija ju je pomilovat. Da nije povuka
ruku, bila bi mu je osikla.
Uvukla se u posteju i čilu noć nije pustila sabju iz ruke.
 A on se, bidan, okrića. Zaspat nije moga. Doli ga je peklo i bolilo.

90. TENDA ZA CIRKUS

Brico je čilu butigu okitija fotografijan sa afričke turneje. Igrači na brodu,

igrači pod piramidama, na devama, na prijemu, na centru igrališta.
A u izlogu, na plavon plišu, vridni pokal tuniskog Beya. Iako je zima, brico
svaki čas izlazi prid izlog i isprsi se ka da je on osvojija pokal. Svit se skupja,
sluša Meštar
komentare.
— Ola, lip li je!
— Kus pokala, bogami.
— A je li, Meštre, koliko vridi?
— Bar ka kuća na tri poda! odgovara Meštar ada i ne vidi ko to pita.
— Onda je to o zlata!?
— A ne, moga je bit od late odgovara Meštar svisoka.
Isprid pokala stane i picaferaj, koji je od dolaska letrike postao još grintaviji.
— Ča si se tot isprsija, isprid te vrčine, moš u njupisat! napade Meštra,
koji brzo zatvara vrata jerneće da jema s ludin sviton posla.
— Radit, radit, a ne trumbetavat, roketavat! pinija se picaferaj i petava
roge u izlog. I tiradu će završit sa zakjučkon: Tribalo bi sašit jednu velikutendu i
pokrit čili grad, i to bi bija najveći cirkusna svitu.
Naravski da se to jutro mora i inženjer pojavit u brijačnicu.
Meštar gaje dočeka:
— Di si više, čekan te ka boga?! Ajde lipo sedi ipripovidaj mi sve
ispočetka!
— A ča ću ti pričat? svučij e Duj e kapot.
— Čilu turneju. Počni kad ste se ukrcali nudimu Meštar misto.
— Jesi li ti pametan čovik, Meštre, ja san se došaostrić, a ne pripovidat!
— Dok te buden striga, ti pričaj!
— Nećemo se tako pogodit. Ti pitaj, a ja ću odgovarat.
Brico ga namišća i smišja prvo pitanje.
— Kako ste putovali, kakvo je bilo vrime na putu?
— Jezivo, jezivo, mali brod a veliko more, bogudušu, a bog je neće.
— Onda ste se napatili?
— Pa kako!
— A je li istina da vas je Afrika dočekala sva usnigu? još ga nije ni počeja
stric.
— Veliki snig, a do tri dana vrućina ka u paklu.Meštar utiraje bumbak u
češaj. Pomoćnik ne
more izdržat, pa se i on umiša:
— A je li ta Afrika crna i puna lavi, krokodili išimji?
— Lavi, tigri protegne se Duje šetadu jin poulican ka u nas maske i
pantagane.
— Ma j e li zaozbilj ? stane brico sad iza Duj e ipokrij e pomoćnika.
— Ajde, moj brico, da vidiš ta mista, ti bi zinija!
— A jema li koje misto ka naš Split?
— Ma ča Split, više vridi jedna ulica u Alžir, negosedansto Spliti.
Sedansto ijad svita ima Alžir, a tonobili sedamnajst ijad.
Brico se prikrsti sa nožican.
— Maje li moguće, sedamnajst ijad tonobili?! Onda, koji je to šušur?!
Kako su živi! Nego, jesu li oničuli za Split?
— A sad jesu. Ali kad smo došli, nikor nidir, nikad nije čuja za Split ni za
Jugoslaviju.
— I nisu čuli za našega kraja, ni za Pašića? tobože se čudi Meštar.
— Ma njanci za Trumbića! opali Duje. A jesi liti čuja za tuniskog Beya?
— Nišan, di ću to čut?!
Jušto su prišli na fuzbalski razgovor kad je brico isprid vrata ugleda slikara
Tonija.
— Ajme, evo ga jopet. Ovi će me skroz blesirat!
— Dobro jutro, gospodo smijucka se pitur navratima i mulački miri
Meštra, koji mu iz protestanjanci ne otpozdravja. Slikara to zabavja. Sinoćme,
Meštre, niste uspili ni do kraja obrijat!
— A zašto se brijete u brijača? Oli ste toliko linida se ne morete sami
brijat? Ako nemate britvu, jaću van dat jednu.
— Vi ste jedini brico na svitu koji tira mušterije.I vidite, zato ste mi dragi.
Razgleda slikar fotografije po zidu. Ugleda je na kredencu snop francuski
novin koje su igrači đonili sa turneje. Brzo ji uzme i štije.
— Asti boga! sitija se Meštar. Vi ono znatefrancuski. Dajte, prevedite mi!
— Ča ću van prevest? mirno lista slikar foje.
— To di piše o "Ajduku" tuče mu Meštar nožican po novini.
Toni digne oči:
— Znate šta, Meštre, vi ćete meni dat svoju britvu pa ću se ja sam brijat.
A ja ću van za protuuslugu donit francuski ričnik pa ćete vi sami prevodit.
Duje prasne u smij.
— Bravo, mesje Toni. Izjednačili ste, sad ste 1:1.Još je veliki pokal bija
u izlogu kad su se po
gradu lipili plakati:

JSK "HAJDUK" AC "HELLAS" (VERONA)

91. PRVA OPSADA BARAKE

Grad čeka utakmicu ka osvetu za Zadar i Riku. Plac je bija pun, vijorile su
bandire. Vikalo se i pivalo: "Zovi, samo zovi" i "Marjane, Marjane". Duje je u
svlačionici igračima održa patriotski govor. Kako su nan došli na tir, kako jin
moramo nasut ča više goli.
— Čila Jugoslavija sad gleda u nas. I kad budemo davali gole, nemojte
se jubit i grlit. Zamislite kako bi bilo vidit postolara da izajde iz butige i da
počne skakat i vikat: "Judi, napravija san postole!" Olida pekar od veselja čini
tumbule ča je ispeka glavukruva. A vaš je posal davat gole.
Brico je šmuga sa tribini kad su Talijanci poveli. Pomoćnik ga prati. Kad su
izlazili, već se čuja zvižduk: dušmani su dali drugi gol!
— Ča se ovo događa? vata se pomoćnik za glavu.
— Tek će se dogodit ča se jema dogodit teturaje Meštar prema brijačnici.
Reka san ja:
digli sunose poslin Afrike! Više ni balun isprid sebe ne vididu.
Trkali su priko Rive prema brijačnici, ispraznit izlog, spasit pokale. Čuli
su sve žešće zvižduke sa placa i parilo jin se da to nji pratidu.
Zapijan, žut ka limun, Meštar je izvadija pokal, zamota ga u plavi pliš i da
pomoćniku da mu ga odnese doma. Dok je on zatvara butigu i spušta roletu,
pomoćnik se već ka lupež libija kroz prazne kalete put Meštrove kuće.
Pod cilin koncerton zvižduka i negodovanja igrači su pognute glave teturali
prema baraci, a prid njima je, smrknut, smantan, ka u fibri, iša Duje. Pjucali su
ji, petavali roge, itali se, bogavali i beštimali jin sve po spisku.
Najluđi drukeri skakali su priko ograde u plac i pomeli redare koji su ji
pokušali zaustavit. Parali su mriže, gulili štange, palili novine i pokušavali užgat
tribine. Priplašeni igrači sidili su bez riči u svlačionici. U drugoj do nji, Talijanci
su veselo pivali.
Lom cakla najavija je prvu opsadu "Ajdukova" doma. Baraka se tresla od
bombardiranja. Kroz razbijene laštre letile su stine i matuni. Igrači su drćali
zbijeni uza ziđe.
— Ubit čedu nas prošapja je najmlađi igrač ipoklopija rukan glavu.
— I miritamo dišperano mu je odgovori]a inženjer. Slušali su povike:
"Sramota, izdajice, kurbinisinovi! Je li vas to Mussolini potplatija? Na rampins
njima!"
Meštar i pomoćnik čekali su na Rivu ishod događaja.
Prikjučili su jin se Tonči i Pegula, koji je smatra da nisu postupili ka judi.
Sad kad je gusto, svi su se razbižali.
— Ja san trka pokal spasit! pravda se Meštar.
— Nišan jin ja trener! Svak neka snosi svojuodgovornost! zasta je
Tonči kad je ugleda kakoprema njima gredu Ferata i Musa. Tija ji je izbjeć,ali je
već bilo kasno.
— Ča je, ča se to dogodilo? Čujen da su van čilubaraku porazbijali?
zapita Ferata, začuđen kad jividi da ovako mirno šetaju.
— Još traje opsada barake odgovori Meštar. Duje i igrači ne moredu izać.
— A vas se to ne tiče? gleda Ferata Meštra paPegulu.
— A ča smo mogli? širi Meštar ruke.
 — Ajdemo, Musa! pozove on svoga druga.
— Gremo i mi! prikjuči se Pegula.Tonči ostane ka da ji nije ni čuja.
Redari i vatrogasci, sa pumpan u ruke, branili su već demoliranu baraku.
Pada je mrak, a izbezumjena masa nije se razilazila. Iscipali su sve ča se dalo
razbit, grla su izrašpali, ali ka da se još nisu sasvin švogali.
Ferata je uliza u baraku sam. Prvi put je vidija Duju slomjenoga. Sidija je na
drugi banak s glavon uronjenon u dlanove.
— Zna san da ćeš ti doć! dočeka ga inženjer.
— Ajde, oćemo li doma? Ne boj se!
— Ne bojin se, nego me sram! s mukon se Dujediga. Izletijaje vanka i
utisnija se u gomilu koja seprenerazila. Ferata ga je jedva sustiga.
— Je li to inženjer?
— Udri kurbinoga sina!
— Ua, ua, prodane duše! grmilo je oko njega.Ferata i Musa pokriju Duju.
— Da ga nikor nije taka! zapriti Ferata momcima koji su se okomili na
inženjera.
— S nan ćete jemat posla! nakostruši se Musa.
— Ča ji braniš, Ferata?!Udriji!
— Pineze su primili!
— Ispjuvat ji triba.
Igrači jedan za drugin izlaze iz barake, gledaju pripadnuto, unezvireno i
glave jin se vrtidu ka pod škopulan. Kako se koji ukaže na vrata, dočekadu
ga zvižduci.
92. NESPORAZUM
Ujutro je pomoćnik diza rolet, a Meštar je već jema u žepu kapota "Novo
doba". U jednu ruku drža je očale, u drugu kjuč od butige. Nije jema kad pri da
sede i prostije izvještaj s utakmice.
Čuje Maru di mu s banka viče:
— Meštre, Meštre, ol ćete danas radit!? Mislilasan da će butiga bit danas
zatvorena.
— A ča je, Mare, ča se to dogodilo?Digla je ruku i pokazala četiri
prsta.Odbrusija jon je mrzovojno:
— Ne pizdi, Mare!
Kokolo se misto nje odazva:
— Kurbe, kurbe!
— I gori od kurbe, moj Kokolo!
Brico nervožast, neispavan, ne more podnit ovaki jutarnji pozdrav, pa plane,
trče pod ponistru i itne se u papagala kjučima, a kad ga je falija, itne se i
očalima. A Kokolo ka da ga zajebaje, skače i kriči: kvatro, kvatro!
Mare se vaja od smija, a brico gazi razbijene očale.
Pomoćnik je diga kjuče i otvorija butigu. Meštar se svalija na prvu katrigu.
— Čilu noć oka nišan stiska. Samo san se mučijai vrtija po posteji.
Ajde, ča čekaš, čitaj! Pomoćnik se zapiljija u novinu.
 — Ajme, Meštre, ča sve pišu!
— Čitaj više, za majku božju."HelasHajduk 4:0" ustepa se
pomoćnik."Jučerašnji poraz 'Hajduka' jeste najcrnji dan
u povijesti njegovog sportskog života jer još nikad od postanka nije
pokazao jadniju igru niti je ikad njegov poraz bio zasluženiji nego jučer."
Meštar mu istrgne novine iz ruk.
— Kako čitaš?! Čitaj polako, lipo!
— Kako ću lipo čitat grube stvari!?
Meštar pokušava sam čitat, largaje novinu, ali su mu ruke kratke pa kad je
uvidija da ne gre, vraća je pomoćniku.
— A di san ono sta, a, bravo, evo ovod... "Momčad gostiju skromna
nogometna znanja naprostoje pregazila domaćine."
— Je je, tako je! uzdiše Meštar.
— Ne bi se ovako smilo pisat jidi se pomoćnik iostavja novinu.
— Neka pišu, to će nas rastriznit i spustit na zemju uliza je u brijačnicu
Duje škican,
nabotiveniočiju, ka daje priko noći deset godina ostarija.
Pridvečer Meštar je šiša komandanta mista. I došlo je do velikog
nesporazuma.
— Jeste li, majstore, čitali šta pišu današnje novine?
— Kako nišan, deset puti san prostija, moj šjor,sve znan napamet.
— Tu novinarsku bandu trebalo bi pohapsit!
— A zašto? Zašto, moj šjor oficjal? Čilo nan sedruštvo pokvarilo,
razularilo, ne zna se ko pije, koplaća. Triba igrat, igrat, a ne živit na staru slavu
imavat bandirican.
— E, bre, brico, lopovski je to napisano.
— Ja vas ne razumin. Nećete reć da vi znate situaciju boje od mene.
Gnjili smo, raspadamo se...
— Ne dozvoljavam! udrijaje komandant šugamanon o tle. Ja sam za to
društvo krv svoju dao.
Brico to nije moga podnit.
— Vi? A di to? Jedino ča ste bili na doček!
— Kakav, bre, doček!?
— A ono niki dan, kad se "Ajduk" vratija iz Afrike.
— Bogami si, majstore, poludio!
— Ma dobro, jeste li vi šjor oficjal bili na utakmicu oli niste?
— Ma ne govorim ja o utakmici, majstore, ja govorim o otvorenom
pismu predsedniku Pašiću.
— Nišan to vidija, jebe se meni za pismo i Pašića,ja o "Ajduku" govorin.
Pukovnik jopet sede, uvidija da se radilo o nesporazumu.
— E, bre, baš si mi ga, brico! To tvoje "Novo doba" preko čitave prve
stranice donosi otvoreno pismo predsedniku vlade, a ti ga ne vidiš!
— A nišan iša za tin. Čita san ča o "Ajduku" piše.Nastavija je šišat
pukovnika, a pomoćnik je glasno čita:
"O korupciji i pljački ne pišu samo naše novine. Svi strani i svi politički
ljudi po stranim konzulatima i poslanstvima i privatnome društvu i po lokalima,
što god znaju da kažu o našoj zemlji, sve je takva sadržaja, izrečeno u takvoj
formi da čovjek mora da crveni od stida, ne nalazeći riječi opravdanja. Zar da u
ime opravdanja spominjemo našu herojsku prošlost?"
— Bogami je lipo počeja zainteresira se sad Meštar. A ko to piše, an?
— Piše ugledni pomoćnik je gusta naglasit tougledni brački iseljenik
Frane Petrinović.
— To je antidržavna komunistička propaganda! sikće komandant mista.
— Ne bi reka! Ti Petrinović je teški milijarder! gleda pomoćnik novinu
i traži di je sta. "Ima dosta spremnih ljudi koji bi bili pozvani da učestvuju u
raznim granama državne uprave, ali izgleda da se tamo kategorisanje vrijednosti
određuje isključivo po plemenskom kriteriju, i da u državnu službu ulaze samo
ljudi sa legitimacijom partije koja je slučajno na vlasti."
— Nu ti boga, ča ovi puca!
Svršija je brico šišanje i namišća malo zrcalo komandantu, da ovi vidi kako
gaje lipo uredija.
— Dobro je, majstore!
— I ja govorin daje dobro!
Pomoćnik naprid čita i počimje se žešćit: "Tako se dnevno ruši i ono što je
u zemlji dobro ostalo nakon rata, blati se ono što nam je nakon ratnih strahota
ostalo čisto i sveto, pošteno naše ime i srpsko i hrvatsko i slovensko, i ono koje
je obuhvatilo sva tri, jugoslavensko."
— Nišan ja ovo zna špacetaje Meštar komandanta. Jeste li vidili koji je
kurbin sin ti Bračanin? Ion blati sve ča nan je drago i sveto. I on, jedan običan
Bračanin, on će poć u brk govorit gospodinuPašiću! Pa da čovik ne bi pjunija,
tega Bračaninamislin, ne Pašića, čast njemu, svaka čast gospodinu Pašiću!
Znate, šjor komandante, ja van se nebavin politikon, ali toliko me užgalo, da ga
uvatinu ruke, svega bi ga slomija. Jemate vi prav, sto puti jemate prav, šjor
pukovnik. Banda je to, bandakoju triba povišat...
Isprati gaje i otvorija mu vrata. I kad je zatvorija, nadoda je:
— En ti boga, tebi, Pašiću i kraju!

93. BARUFE

Nima dana da se u našemu mirnome i pitomome gradu ne dogodi koja

barufa. U staro vrime kombali su se i tukli narodnjaci i tolomaši, a sad jema
trista partiti i svak se tuče kontra svakoga. Niki dan su se na Rivu tukli
komunisti i nacionalisti, a u isto vrime na Pjacu pobili se trumbićevci i
pribićevci. Dva dana poslin pestali su se šćapima i baturican orjunaši i radićevci.
Ali, bez obzira ko se pobija, zna se koga će se ujapsit komuniste.
Oni plaćadu buletu za sve.
 Kako redari ne uspivaju držat red i mir, pozvalo se u pomoć đendare koji
činidu noćne patrole.
Na Peristilu popi su blagoslovili četnički barjak. Ne moš ga od dragosti ni
pogledat kad pod njin prolazidu: crna ban dira sa mrtvačkon glavon i natpison:
ZA SLOBODU I ČAST OTADŽBINE.
Pribićevci su održali skupštinu u "Kazališnu restoraciju".
Komunisti u kino "Karaman". Bilo ji je ka prosa. Posli skupštine tili su
učinit izlet u Solin, ali su ji đendari rastirali. Ujapšen je samo konobar Ante Puš,
koji je zavika: "Živila sovjetska revolucija!" Bit čedu to bili oni đendari koje
vodidu na razgledanje kulturni spomenika. Naime, u Splitu je otvorena
tromjesečna škola za dendarske vođe patrola, pa da budu kulturni, vodidu ji po
muzejima i starinan.
U kinu "Čulić" orjunaši su održali zbor, kojemu su prisustvovale četničke
vojvode Ilija Trifunović Birčanin i Košta Pećanac i održali govore o centralnon
jugoslavenstvu. Orjunaši se organiziraju po vojničkome uzoru i stvaraju borbene
čete. Oni se smiju kitit livorverima i opasačima punima metaka, a komunisti niti
crvenin garifulima.
Na Sustipanu je uvaćeno 18 splitski maranguni. Tili su održat marangunski
sastanak.
— Puno ćemo lipo ovako svršit.
— Ko se u Split bavi politikon, mora ogrist, udritće ga, koga udre da udre.

94. DVA HEROJA

U čast Svetoga Duje izvedena su u gradu dva herojska dila: dični novinar
Ante RužićBaćo, nakon ča je sam samcat napisa čili broj svoga najnovijega
humorističkoga lista, i sam ga ka kolporter rasproda, priredija je veliku trku.
Kako za nj među judima nima protivnika, suprotstavilo mu se specijalno
pripremjenog trkaćeg konja.
— Dvoboj će bit nemilosrdan. Čovik kontra konja. Trkat će se dok jedan od
nji ne krepa. Na stazi oko Realke pa do mosta od ferate, nakon tridesetog dira,
konj je malaksa, a Baćo čil ka daje tek trku započeja, zašprinta je još dva
počasna kruga.
Drugo junačko dilo izveja je u Prirodoslovnon muzeju na Marjanu jedan
mali miš, obični poljski miš, ili, kako ga još zovu, puh.
Poskok čuvan u muzejskon terariju za svoj redovni obrok dobija je
poslasticu miša. Čin ga je ugleda svojin zmijskin očima, palucnija je jezikon i
bacija se da ga proguca. Miš se finton izvuka. Pri drugon napadaju otrovne jute
zmije miš se spasija šaltinon. Zmija jutica, koja je dosad progucala duzine takvi
misi, pomamila se, bisno je siktala, skakala, itala, bacivala, skupjala se u klupko,
rastizala se upotribila je čili svoj borbeni repertoar, ali je čudesni miš svakon
njezinon napadu izbjega sa ležernon drskošću. Čuvari i posjetioci koji su se
zatekli u muzeju, ostali su zadivjeni hrabrošću maloga miša.
 Kad se uvečer muzej zatvara, miš je još bija neozliđen. Zmija se umorila,
smirila i stala ga fiksirat ka da ga oče hipnotizirat, a on jon je bezobrazno
okrenija rep, pija jon vodu i seta jon se isprid otrovnoga zuba ka na
promenadu. Ujutro, kad je čuvar otvorija muzej, prva mu je stvar bila da
pogleda u terarij.
Nije virova očima. Počeja je vikat, zvat, doletija je i diretur. I on se sta
krstit. U jednome kantunu, nabrekla trbuja, miš je mirno spava i erka. Od
poskoka ostala je samo tvrda kralježnica. I glavu jon je išćuća, otrovni zub
proguca; mali miš kompletnoga je velikoga poskoka smaza. I još je obliziva brke
i vazeja pozu ka da oće reć: "Udava mi dajte!"
Miš je posta muzejska znamenitost i čili mu se grad doša poklonit.
Detronizirani muzejski lav zaludu je rika.
Na zahtjev građanstva, miš je pušten u šumu i, kako je ovo mirakulani grad,
nikor se ne bi začudija kad bi sa Marjana jedno jutro stigla vist da je miš proguca
i lava.

95. LOMAČA

Užga san puste stranice ove moje kronike. Veliku san lomaču učinija.
Prateći život grada iz dana u dan, toliko san tega, napisa, toliko se kartušine
nakupilo da se i sam više nišan snalazija. Utopija san se u karti. Bila je poviše i
šoto mene. Po škafetinima, u armerunu, ispod lancuni sanje pronalazija. Bilježija
san u dnevnike, po kalendarima, almanasima, po škartocima, na punin i praznin
škatulan od duvana, i bilo je dovojno da se samo jedna jedina kartica zaturi i
poklopile bi je druge, stare i nove stranice, i propala bi ka u jezero,
za vike vikova. Najgoru bi ludost napravija kad bi je iša pronać. Onda bi
totalno zapliva u kartušini, buca po njoj, ronija, i parilo bi daje kroz sobu nevera
prošla. I tako je samo jedna jedina izgubjena stranica rušila čili moj red, čili
sistem, arhitekturu moje kronike koja je pucala ka daje od cakla.
A i to mi se događalo daje poslin petšest godin rukopis blidija, žutija, jedva
san štija i ono ča je bilo crnilon napisano, a ono lapišon nikako.
Jema li dugovičnog kroničara, pa bija on i najveći pedanat na svitu, da mu se
rukopisi nisu maćali? Da ji nije poškropija ujen, zalija vinon? Sidiš, pišeš, botilja
na stolu, turne se karton i pade, privali se po rukopisima i teče priko nji ka rika.
Kvarat vina, ča je to kvarat vina!? Gucaj! A neka van se iz žmula prolije
kvarat, ne kvarat, po kvarta, pari da se otvorila bačva i daje isteka najmanje
hektolitar vina.
Nika godišta kronike izgrickali su i misi.
Ko zna kako se miš stvori, oklen dojde? I čuješ ga kako od noći, čin uduneš
sviću, šuška po karti. Koji se put ohrabri i zaleti dok svića gori. Zna ti doć pod stol
i kurijožasto gledat ča činiš.
Dok ga ti uvatiš, dok mu trapulu namistiš, on je svoj posal učinija.
A jema i taki misi koji su, časna moja rič, literarno obrazovani pa ti iziđu baš
najlipše rečenice. Žešći je na pametnu, lipo oblikovanu misal nego na sir. I kako je
samo pronađe, navonja među ijadan rečenici
Stojin na zanji pod, kuća je stara, dva je rata prošla, u bombardiranjima
velikoga rata sva se rastresla, krov je protampanjava u kišnin danima, zidi su
vlagu kupili i na pojedina godišta kronike plisan se uvatila. A na nikima bili su se
i crvi raskotili. I lizli su iz kartušine ka iz pokvarenoga pršuta.
A kad su se niki izdavači počeli zanimat za moj rukopis i tili ga vidit, javija
san jin:
Dobro je, dat ću van ga, ali pošajite mi kamion!
Koji kamion? začudili su se izdavači.
Bar mali kamioncin! odgovorija san naivno.
A ne more pošton?!
Digli su od mene ruke, a meni je pukla ideja: sinteze, sinteze nan falidu,
sinteze treba činit. Prikazat za grad najvažnije događaje, i objasnit kroz judske
sudbine.
En ti pedantnoga kroničara, reka san, užga lomaču i po njezinon pepelu
krenija novin putevima koji me, kako ćete se brzo uvjerit, nećedu odvest puno
daleko.

96. KRUG ZATVOREN SNIGON

Čilu tu zimu dotur Viče se kapotava. Iz kuće nije izlazija, stranke nije prima. I
ka dite se veselija svakoj viziti. A svraća je najčešće stari njegov prijatej profešur
da mu donese koji novi libar, stranu štampu i gradske novitadi.
Večeras je malo uranija i zateka Vicu di leži u dugoj kućnoj vesti u biblioteci,
na kauču. Prijateji od mladosti govorili su uvik jedan drugome vi i držali se
starinskoga ceremonijala.
Oprostite, profesore, što vas ovako dočekujem pokaziva je Viče na svoju
dugu veštaju. Ali, zaboga, doktore!
Dozvolite samo trenutak da se presvučeni.
Ako ćete tako, odmah odlazim!
Neugodno mije, dragi profesore, u papučama sam.
Zbogom, doktore, evo ostavljam vam štampu koju san pokupio u
francuskom serklu i fotografiju željezničke nesreće pod Klisom.
I zaista se uputija prema vratima. Dotur je diga ruke u znak pridaje. Seja je
na kauč i zagleda se u sliku privrnute ferate, a profešur, zavaljen u fotelju,
prikrižija ruke na prsi i počeja svoj redovni izvještaj ka da govori lekciju.
Obaljena ferata i frizura bubikof su još uvik splitske teme dana. Bura bacila
sa tračnica sinjsku željeznicu, našu dražesnu reru, i dovitljivi je fotograf to
pritvori]a u dopisnicu. Ko god iz Splita piše, javja se samo ton dopisnicon.
A nova frizerska moda, ta nova ženska frizura bubikof, liston osvaja mlade
dame. Već se u njenu čast i pismice pivaju. Na sve strane se čuje "Valencijo,
Valencijo, o ke bele šinjorine, ostrižene bubikof!"
 Profešur je čak to i otpjevušija. A Viče se diže, ponavja melodiju i iz drvene
kutije na stolu uzima cigaretu. Diga se i profešur.
Ne mičem se, ne mičem se, profesore, samo vi ostanite vraća se Viče kauču.
Uz uvjet da se ne dižete! pusti Vicu da zapali pa da doda: Dakako, i da ne
pušite.
Dotur smista gasi cigaretu.
Evo, poslušniji san od ijednoga učenika.
Pa vi niste discipliniran bolesnik! kori ga profešur.
Nisam nikad bio ni disciplinirani čovik smije se Viče. Nego, oćemo li po
čašicu konjaka, virujte, likar mije preporučija čašicu ujutro, čašicu na večer. A
bubikof, velite, osvaja Split?
Neki dan su sve djevojke u jednom razredu gimnazije osvanule ostrižene. Pa
to više nije moda nego čitav jedan feministički pokret! Ženska revolucija. A baš
ovdje, u francuskim novinama koje sam vam donio, u "Mondu" ili "Figarou"
naći ćete kako je to sve naivno i banalno počelo. Nekoliko mladih Ruskinja,
emigrantkinja, izgleda da su bile sve odreda zgodne djevojke, stiglo je u Pariz
zaraženo ušima. I ostrigle su se nakratko, da bi se lakše oslobodile parazita.
Šarmantne male Ruskinje, kratko ošišane, zapalile su Evropu. Zbog te mode po
splitskim kućama događaju se sukobi, karanja, skandali, drame. Neki dan je u
Velon varošu neki stari težak jurio kćerku sa kosirom u ruci. Htio joj je odrubiti
glavu. Ima i batina: muževi se rastavljaju od žena, kćeri bježe od kuće, ali ipak
pred frizerskim salonima žene čekaju u repovima.
Burni događaji potresaju grad, a jadni dotur Viče prikovan uz posteju!
Pogled mu skrene prema prozoru.
A šta je ovo, profesore? Je li ovo vanka snig pada? Diga se i ide k prozoru.
Snig, lipi, gusti snig. Otvorija je prozor i pružija vanka ruku. Sad bi bilo lipo
izać vanka, gazit po snigu.
Šta vam pada na pamet? zatvara profešur prozor.
Viče se zamisli i govori tiho:
Čudno... ovoga trenutka sjetio sam se prvoga sniga u životu. Kad je to
bilo... Prije pedesetak godina, a spominjem se kao daje jučer bilo. Bio sam onda
sitan, malen, i prvi put bolestan. Imao sam dječje ospice, ferše, da, ferše... Mater
me stavila kraj špakera i gledao sam kroz prozor kako se na ulici dica tuku
snigon. I evo, poslin pola vika opet pada snig u isto vrime, opet stojin kraj peći i
gledan kroz ponistru kako snig pada i dica se tuku snigon. Samo mi još falidu
ferše pa da bude sve isto.
Samo, na žalost, nisu ferše, nego ste imali infarkt, dragi doktore. Dajte,
maknite se od prozora!
Sve isto, prijatelju, nego kako objasniti da sam u jednom trenutku, gledajući
kroz prozor, ti bili snig, sagleda čitav svoj zatvoreni životni krug, krug zatvoren
snigon?
Bogami, dobro pada, morat ću požuriti ako prije noći želim dohvatiti kuće.
Neću vas zadržavati. Zahvaljujem na posjetu i, kad prođete, svratite do
usamljenika želi mu Viče pomoć da obuče kapot.
Ne, sam ću, fala, doktore! Nego, htio sam vam reć da bi ovih dana morao
putovati do Zagreba. I mislim kako bi bilo zgodno da pođete sa mnom. Imam
gore prijatelja kardiologa, a sad se putuje lako, komodno, uvedeni su neki dan
vagonrestorani i vagonlit, a naši Splićani su ih nazvali vagonjist i vagonleć.
Baš zgodno, vagonjist, vagonleć ponavja Viče vagonjist, vagonleć, ka da
imitira ritam ferate.
Profešuru je već bila ruka na kvaki kad se začuje zvonjava na vratima. On
otvara, a upadaju škovacin Jozo i picaferaj. Sve ča su našli doma, sve su obukli.
Đempere, stare đilete, jakete, salpe; Jozi se ispod kraći gaća vide mudante na
rige i debele vunene bičve. Kapote su samo pribacili priko sebe. Nisu došli
prazni ruk. Jozi ispod kapota u jednu ruku pršut a u drugu zobnica. Picaferaj
nosi gvanćeru past, nosi je ka svetu oštiju, a u drugu demejanu.
Čin ji je ugleda, Viče se razvedri i gre jin u susret.
Skužajte ča ovako upadamo! progovori prvi picaferaj ali nima vas danima
vanka, i ja i njegova visost odlučili skoknut do vas, vidit ča je. Baš ja govorin da
mu se nije ča dogodilo...
Čuli mi da ste vi zeru bolesni... nadoda Jozo.
Ne pizdi! turne ga picaferaj. Nismo čuli da ste bolesni, nego da se ćutite
malo pokvaren.
Tačno ste rekli: ne bolestan, nego malo pokvaren, ne puno, malo pokvaren
pofali ga Viče.
Eto, ča san ti reka drago je picaferaju. Škovacin malo smantan i uzbuđen ne
zna di će sa pršutićen i zobnicon. Stavja ji uz vrata, otrese se, topće nogan da
skine snig. Oko njega na tapetu se stvara lokva. Profešur se najidi:
Mogli ste se bar otresti na skalama, prid vratima.
Zaboga, profesore, pa to meni Tri kralja darove nose. Ali ne vidin trećega. Di
je mladi gospodin?
Poša u selo za Božić i nije se još vratija objašnjava mu škovacin. Ali,
bogami, netijak se opoštenija. Posla van je malo mrsa da se nađe. More rat, more
kriza, ali dok je nas, neće naš dotur biti gladan.
Ganut sam vašom pažnjom, još ćete me rasplakat! odvrati Viče.
Profešura je štufalo.
Odlazim, doktore, i prepuštam vas zabavnijem društvu, a glede Zagreba...
Još ću promisliti. Zahvaljujem na brizi, i navratite mi, profesore. prati ga
Viče dok on silazi niza skale. Pomnjivo hodajte, zida se držite!
I kad je zatvorija vrata, obraća se novin gostima:
A vi, prijatelji, šta ste se inkantali, sjedite, komodajte se ka da ste u svojoj
kući!
Jozo vidi sliku željezničke nesreće pod Klison, pa je uzima i siti se.
Znate, doture, netijak mije baš bija u njoj kad je bura privrnula.
Valjda nije ozlijeđen, ništa mu se nije dogodilo? zabrinuto će dotur.
Ni đava njemu, a čoviku iz našega sela, koji je do njega sidija, nogu
okinulo. A platilo mu osiguranje ijadu dinara, razumite, doture, ijadu dinara!
A gospoji nikoj šta je bila u drugon vagunu, gvožđe malo odrlo, da prostite,
guzicu. Sašilo jon dva punta i pet ijada dinara. Friž na guzici za pet seljački
nogu.
Zanimljivo, zanimljivo, vaša visosti!
Ajde k vragu! jidi se picaferaj na te priče o frižanin guzican i osičenin nogan.
Svoje pašte stavja na stol i nadoda:
Donija san van šest past, da se malo osladite. Viče otvara kartu i glumi:
Vi ste, vaša svitlosti, pravi višćun. Ma kako ste pogodili koje pašte najviše
volin? Lud san za ovin paštan. Baš ove i nijedne druge.
Reka san pašticeru Nutriciju: "Daj mi najboje!"
fali se picaferaj. Jema ji od dinara, a ove su po dinar i po svaka. Ajde,
doture, jijte, mašite se dok su friške!
Zahvaljujem, profesor i ja smo maloprije marendali izmišja dotur nego samo
vi navalite.
Nikad, doture, ne jin pašte. Pašte su za dicu oli za kurbe! odbija picaferaj.
Pa šta ste ih onda meni kupovali!? puca Viče od smija.
Ti si, bogami, pomanita jidi se sad škovacin.
Nosiš čoviku pašte, a govoriš da su za dicu oli za kurbe.
Ma nije tako njegova svitlost mislila brani ga dotur pašte se nosidu
bolesniku za kripost. Zna njegova svitlost šta triba.
Jozo se diže, nosi pršut i diže ga doturu ispod nosa.
Pomirlišite, doture, ovaj pršutić. Jesu li ovo sve delicije svita? vadi iz žepa
štikadent, bode ga na dvatri mista i daje Vici da povonja. Ćuti se toplina vatre i
mirlis naše vlaške bure koja je kroza nj svirala.
Oprostite, vaša visosti, šta će meni ti pršut? Nije to pršutić, nego pršutina!
Niman ga di obisit. Ne znan ga filat, ako pokušan, ruke ću iskidat. Nego, dajte ga
vi dići u selu!
odbije Viče.
Čudin van se, doture, pa vi ste bar pametan čovik, di se to čulo i vidilo da
vlaško dite pršut jide! Dobro daje i pure. A da ga i ima, ne srni se dite kvarit
govori Jozo i nosi sad zobnicu, pa iz nje vadi slaninu, divenicu i veliku glavu
kruva. Sve stavja na stol prid Vicu.
An, bravo, a ja san i zaboravija vino! upada picaferaj U Kaštila san iša, i od
konobe do konobe, sam ga izabra. Opolo ka grom. Dva žmula, doture, i izličit
ćete se!
Dotur vadi iz kredence čaše i Jozo omar naliva, diže čašu i nazdravja:
0 doture, diko i slavo Splita grada! Sritna i berićetna ti bila ova nova 1926.
u koju smo, evo, četrnajsti dan već ugazili! Di odija, blagoslov te slidija. Svakin
te obiljen nebo podarilo! Vinogradi ti prvome uzrili. Šenica ti najkrupnije
klasala. Stoka ti se u blagoslovu kotila i množila!...
Cukunu vlaški, ne bavi se on pojen i marvon, nego librima! ne more trpit
picaferaj.
 Pušćaj me kad govoranciju držin!
Nemojte naprid, vaša visosti, rasplakat ćete me!

97. BLAGOSLOV BOLESTI

Polako su se raskomodili, Jozo je skinija đemper, a sad svučije i đilet i

bacije ga Vici na kauč. Koliko se dobro osjeća, niti se ne diže sa katrige nego ga
bacije kraj dempera i salpe. Usput i žvače. Već su izili po kruva, a picaferaj riže
slaninu.
Skužajte, doture, ali evo sidimo uru vrimena a nišan vas ni pita kako zdravje?
Fala na brizi, vaša svitlosti, dobro je, bilo je samo malo gripe.
Slušaj mene, doture, udri po luku i slanini i odbit ćeš od sebe svaku
gripetinu govori Jozo priko zalogaja.
A ja jopet mislin da je dobro, da je zdravo, svaku par godin uvatit gripu
koja dojde ka jedna prova za organizam, da vidiš kakvi su ti unutra motori,
koliko ji moš opteretit, koliko moredu izdržat filozofira sad picaferaj. Fregaj ti
organizam kad je nepripremjen, kad nikad nije bija u teškoće, i dojdu dvi unce
fibre a on omar krola! Jema tako judi ka planine, nikad ji u životu nije zabolilo,
a čin ji ča takne, omar partidu. A jema jopet meškinastoga svita, uvik su u
bolestima, jedva se vučedu, a uvatidu po devedeset godin.
1 naš dotur je taki! upada Jozo. Uvatit će ki moj did Vilip, priko devedeset
godina.
Živili mi, moj doture, više godin nego je stranic u vašin librima! diže čašu
picaferaj.
Niste, doture, popili ni žmulić vina, a već ste se zarumenili u obrazima ki
jabuka gleda ga zajubjeno škovacin.
I da znate, doture, ja nišan kontra gripe razrađuje svoju filozofiju picaferaj.
Čin ona počne haračit, čovik jema di poć. More čili dan izgubit po vižitan,
obilazit znance, prijateje. I kad dojdeš u vizitu, jemaš o čemu govorit. Trista puti
je boje, veselije, u kući s gripon nego bez gripe. Dojdeš lipo u vizitu i omar s
vrat vičeš: "Di nan je bolesnik? Kako nan bolesnik?" Jema li čovik samo dvi
unce fibre, omar je osjetljiv, i da je najtvrđi, omar postaje mek, drago mu je da si
doša, da si prema njemu pažljiv. I čin te na vrata čuje, vas
se razmekša, samo ča se ne razjeca. A drago je i ukućanima jer je i njima
puna pipa bolesnika. Jer svaki bolesnik, čin zaleže, omar je razvicjan, uvik oće
da se ko vrti oko njega, uvik ništo pita: daj ovo, daj ono, promini ga, otari ga,
koja je ura? I ukućani, štufi bolesnika, žejni arije, čekadu te ka boga, jer sad, kad
si doša, oni moredu po ure izać, moredu skoknut do butige, do špicalije. I sve ča
jemadu u kući, sve iznesedu prid tebe: i vino i rakiju i spizu, samo ti stoj i čini
društvo bolesniku. Jeste li i to opazili, doture, da čin je bolesnik u kući, omar je
kuća puna blagoslova, svašta u njoj jema za jist i za pit? A još je boje kad
bolesnik jema visoku fibru, trideset i devet i četrdeset, jer onda ga triba ostavit
na miru, duvan mu smeta i, dok on leži, ti se greš razgovarat sa ukućanima u
kužinu, lipo jite, pijete, pričate fjabe i još zatvorite vrata, da ne čujete kad
bolesnik zove.
Bravo, ma bravo, vaša svitlosti oduševjava se zaista dotur. Vi ste rođeni
literata. Otkud vam sve te ideje i teorije?
Pametan san, moj doture, pametan, i koji put, kad počnen mislit, pripadnen
se koliko san pametan. I zato boje ne mislit, nego se napit...
Dok on to govori, Jozo jide pašte. Picaferaj ga gleda priko oka:
Di ti više stane, za majku božju!? Ajde, ča se misliš: proždri i te dvi žanje!
Jozo ji vazimje i zamotaje.
Ostavit ću za mojega netijaka, lud je za paštama diga se i počeja obučivat.
Najprin đilet pa đemper. I dok se obučije, obraća se doturu: Skužajte, doture moj
lipi, osta bi ja s vama divanit do zore, ali velika me rađa čeka. Snig će tribat
odgrtat. Pjacu i Rivu očistit.
Vrag odnija Rivu i palme na njoj! Ma di su počeli sadit, samo fali da i šimje
po gradu ču. Ludoga li grada, majko moja! A okad je, moj doture, došla ova
nesriknja ferata, nima dana bez ispraćaja ili dočeki došla je picaferaju sad nova
inspiracija. Dojde Radić, pojde Pašić. Pa ministar policije, pa ministar
saobraćaja, pa kraj, pa krajica, pa njijova dica sa guvernantan, pa se dižu
spomenici, spomenik kraju oslobodiocu, spomenik kad je prvi put doša,
spomenik na godišnjicu kad je doša, pa onda rođendani njemu, rođendani
krajice, rođendani svakome ditetu, godišnjice braka, godišnjice smrti, popizdili
su s tin pustin feštan. A di su onda puste slave i proslave? Ijadu godin rvaskoga
krajevstva, sedansto godin Franje Asiškoga, pa Ujedinjenje, Vidovdan, slava svi
pukova, a ko bi to sve zbrojija... A di je onda Rvaska zajednica, Jugoslavenska
zajednica, Rvaski sokol, Jugoslavenski sokol, pa sletovi, kongresi, skupštine,
sastanci, rastanci... Samo se izmišja ča će se slavit, a kad se ne slavi, onda se
činidu demoštracije i štrajkovi, a rada nima, narod u Amerike biži i dok vapori
vodidu narod priko oceana, drugi vapori nosidu bilogardijce u Split. Di nas, moj
doture, toka živit, nas dva pametna kontra čiloga ovega ludoga grada! Koliko
san govorija, evo san i promuka počne se picaferaj obučivat. Još ćemo se napit
za puta i mi van gremo, doture.
Skužajte na smetnji! oprašta se Jozo.
Bilo mi je ugodno, samo vi navratite! dotur mu stavja na rame zobnicu i
tura mu u ruke pršut.
I baš nećete da ga primite? Jozo čini fintu da se jidi.
Shvatite me, vaša visosti, ne mogu, ne mogu nikako! Šta bi ja s njim? Eto,
ostavili ste
mi i kruv i vino. A kruv i vino su suština kršćanstva. Fala van, fala van, dobri
moji kršćani! Nego, sramota bi bilo da ste vi mene tako bogato darovali, a da ja ni
sa čime ne odvratim i dotur svakome utiraje po sto dinari.
Nemoj, nemoj, sramota je da više odnosimo nego donesemo! odbija ga
škovacin.
Pa prijatelji smo, nećemo sad jedan drugome u dinar gledat prati ji Viče do
skala. Navratite, gospodo, vrata su vam uvijek otvorena.
Nećemo mi vas zaboravit! okriće se na skale picaferaj.
E, je čovik i balota gre za njin kaže Jozo, pa se siti: A je li, doture, mislite li
vi sutra izlazit iz kuće?
Zašto me to pitate, visosti? nagne se Viče nad štanat.
Da znan oću li pomest prid kućon. Samo da mi vi ne popuznete, makar čili
grad đava odnija.
Ne mičite se, doture! svituje ga sad picaferaj. Stojte lipo doma, u teplo, a mi
ćemo navratit vidit je li van ča triba.
Nikad vam se neću valjalo odužit, dobri ljudi! Laku vam noć! zatvara Viče za
njima vrata.

98. STIGLI AFITOVALI

Prve nedije primalića 1926. visoki škovacin Jozo i njegov plemeniti netijak
priselili su iz škovacinski barak u malu varošku potleušicu.
U rano jutro Veli varoš ji je dočeka pun sunca i svitlosti. Sva su vrata i
ponistre rastvorene. Žene su iznile važe i pitare pune cvića, judi su po zidima
obisili ćibe sa tićima, pa vršaju grdelini, zvižđu verduni, pivci kukuriču, tovari iz
tezi njaču, a zvona Sv. Križa zvonidu i virnike na molitvu zovedu. Judi nisu išli
radit, peru se prid kućan iz škorcani lavamani, žene rasuti kos pletu se na suncu
gustin češjima namočenin u petroljo, bosa dica drišidu gaće po kantunima dvori, a
oko nji vrtidu se pasi, maske, gušćerice koje plazidu po mirima. Mišadu se vonji
petrolja, žafrana, murtile i friškoga kakanja.
Jozo vesel, blagdanski obučen, maršira prvi. Gaće mu do gležnja, jaketa
kratka zakrpjena na oba lakta, ali obrijan, čist, glancani cokul i te kako figura. U
jednoj ruci nosi veliki nabrekli kartunski kufer, špagon vezan, da se ne raspade, a
u drugoj mu je kajin i blazinja pod pazuhon. Za njin se vuče netijak pun fagoti.
Čime li sve nije natovaren! Teški soldatski bavul nosi u jednu ruku, a u drugu
dva bančića, pod miškon mu bijac i stara deka, a na kosti konopon privezan stol.
Pogrbjen pod tereton, ne vidi kud gre. Pogledon slidi strikanove cokule.
Di projdu, judi stanu, dica izletu iz dvori, žene se zlamenuju i oni tako
prolaze ka kroz špalir.
Nikad nišan vidila ni tovara ovako naprćenoga! zagledala se jedna žena u
netijaka.
Ne budalakaj, ženo, di će se beštija stavit sa mojin netijakon!? ka i obično,
fali Jozo svog štićenika.
Zaustavili su se prid kućicon kojon Jozo kontrolira pločice na krovu a da se i
ne podigne
na prste. Spusti kufer, prodrma malo jednu ploču na krovu koja mu se
učinila sumjiva, pa pomaže i netijaku da se rasprti, a tek onda se oglasi:
Šjor Zenzo, stigli afitovali!
U dnu dvora otvaraju se vrata japnon obiljenoga zahoda, na kome sidi šjor
Zenzo, drži debelu kartu u zube, a kajiš od gaća priko ramena:
Evo me, evo, čekan vas! i ne dižući se pruža Jozi veliki kjuč.
Bogami, ako je kuća sitna, kjuč je pokrupan. Teško da se i Sveton Petru
nađe veći... mrmja škovacin i vrti kjuč obišen na kažiprstu.
Onda, kako smo se pogodili, šjor Zenzo: sto dinari misečno otvara on
stara vrata izidena od biše i mišji zub.
Rekli smo sto i dvadeset! stenje iz zahoda gospodar.
Ni kinte više od sto rastvara Jozo vrata i daje netijaku sinjal da unese mobilju.
Čili dvor dolazi pozdravit nove suside, čak i pas ji povonja, najpri jednoga
pa drugoga, pa tek onda zamaše repon, sritan ča je sklopija novo poznanstvo.
Mimo dvora projde Ferata sa sinon Papundekon, kojemu je već
dvanajsttrinajst godin.
Ej zdravo, Verata pozdravja ga Jozo. Sad smo ti susidi...
Neka, neka, drago mije! mane mu Ferata rukon.
Znaš, ja i moj netijak, dvi plaće, pa šta da se tiskamo u škovacinske
baračetine viče on za Feraton koji se već spušta niz kaletu.
Navrati koji put do mene! okrene se Ferata.
Oću, oću, kako neću, suside!

99. ANTIKRIST

Brijačnice su otvorene nedijon do podne i to je dan za težašku klijentelu.

Kad se težak more poć uredit u barbira nego od nedije?!
Nikoliko težaka čekalo je red, a penšjunat Pučanstvo svratija je tek onako,
na ćakuletu. Zdravo, Meštre uliza u butigu Ferata, a iza njega sakriva se, ne
priplašen, nego uzbuđen, mali Papundek.
Živija mi, moj Ferata! čini Meštar fintu ka da i ne vidi maloga. On šiša
jednoga težaka, ali vidi na caklo kako Ferata iza sebe potiže maloga.
Evo san van ga doveja!
A di je? čudi se Meštar.
Ferata maloga stavi isprid sebe, nasloni mu ruke na spale, a Papundek gleda u
tle.
A, to je naš mali ne prikida Meštar posal. Neka, neka! Lipuškast momčić,
dobro mi doša. A kako se zoveš?
Papundek! diže mali oči s tleja.
Isukrsta ti: Papundek. Nu lipega li imena, Papundek! smije se Meštar, a
onda se najedanput uozbilji, smrkne, zagleda u momčića i, sa češjon i nožican u
rukan, drži mu prvu, uvodnu pridiku kako su svršile igre i berekinade i sad triba
da bude ozbiljan, poslušan, ako želi izać pravi čovik i meštar svoga zanata.
Svi u brijačnicu svjesni su važnosti ovoga trenutka kad se prima na posal
garzuna, i svi su ozbiljni, svi potvrđuju glavon Meštrove beside.
Oću, slušat ću, Meštre! svečano obećaje Papundek.
Meštar je uredija težaka, naplatija mu, stavija pineze u škafetin i tek tada
priđe malome, koji je osta nasrid butige. Ferata je već seja i čeka da svrši
ceremonijal.
Tako te oću! pogladi ga Meštar po kosi i zadrži ruku, i još mu blago stresne
glavu. A je li, momčiću, zašto si odlučija poć baš u brijače?
Jer su me potirali iz skule tare Papundek tavelu šjolon.
Potirali iz skule? glumi Meštar čuđenje. Oli si slabo učija?
Sve san petice jema. Bija san najboji u razred.
Zašto su te onda potirali? nastavja on dijalog ka da nikoga u brijačnici nima.
Uvatili su me dok san u crikvu za vrime školske mise piša parole.
Parole si piša!? Koje parole? Di si piša?
Piša san u koru. "Doli diktatura, živila radnička klasa!" živne mali Papundek.
Parole u crikvu? zaprepasti se Meštar.
E, gori u kor, di pivadu!
A zašto si to učinija?
Ja san napredno orjentiran isprsi se momčić.
Ti si orjentiran! mirka ga Meštar sa svi strana.
Ja san komunista, Meštre!
Nu ti boga, već si počeja! Ajme, još mije samo komunista u butigu falija.
Rano si mi se, sinko, da po zlu putu.
To je za radnika jedini put! plane mali Papundek.
I baš si ga meni doveja!? okriće se sad Meštar Ferati, koji se ispod brka
smijucka. Znaš, moj Ferata, danas ti od brijači nima ništa. Jema puno boji zanati.
A zašto da ovako pametan mali ne bude baš brijač? upadne pomoćnik.
Muči ti! obrecne se na nj Meštar.
Ne bojte se, Meštre, dobar je on momak ustane Ferata ka daje stvar već
gotova.
A eto, čuja san! zlovojno će Meštar i slegne ramenima.
Ne primaj antikrista, oli ne vidiš da je vrag u njemu!? zlamenuje se težak,
koji se već namistija i čeka da ga meštar počne redit.
Ti ne pizdi! Primit ću koga mene bude voja! ne da Meštar da mu se iko miša
u odluku. Otac mu je čovik pa će bit i on. Samo neka ti kažen, mali: reka si i
nikad više! Ovo je poštena butiga i ovod u butigu nima politike! Politiku doma
ostavi.
A znaš li ti, mali, mene? ustane sad Pučanstvo.
Znan, vi ste redar šjor Pučanstvo nasmije se Papundek.
Srićon, nišan više redar, sad san penšjunat. Čuvaj se, sinko, čuvaj se! Ovi
danas nisu policjoti ka ča smo mi bili.
Čuvat ću se, šjor Pučanstvo. Koliko mogu odgovori Papundek.
Stari dobri redar stane na prag i zavrti glavon.
Ko zna, sinko, ča te čeka!? Težak si put izabra! Svi su zamukli. Brico, da
razbije muk, doda Pa
pundeku šugaman.
Ajde, istresi to! i kazuje mu metlu iza kredence. I omar da si pomeja pod!
 Meštar se okrene i namigne Ferati, koji se digne i ulibi vanka a da ga sin
nije ni vidija kako izlazi.

100. POŽARI

Split je posta puno pegulast sa požarima. Ni bilo nedije bez vatre, a znalo ji
je u jednoj noći bit i po dvitri. Gorila su skladišta, barake, teze, potleušice,
magazini, pa i butige koje su slabo kurile.
Već prvu noć, nove stanare Veloga varoša probudile su vatrogasne trumbete
i zvonjava. Spavali su po tleju opruženi na bijacima. Netijak je nogon gurnija
štrikana.
Čuješ li, štrikane?
Čujen, kako ne bi čuja! mirno je odgovorija Jozo.
Šta li j e ovo? pridigne se netij ak.
Spavaj, ti, netijače, nije ništa. Samo gori, užgali judi, pa gori.
Čini se da je blizu sluša netijak sve prodornije trumbetavanje, u koje se
mišaju povici, klapanje vatrogasnog kara, topot konji.
Nije daleko! To gorika, pod Marjanon, zaplancale štale meštra Vilipa.
Kako odavde, štrikane, moreš znat di gori, a ne vidiš?
Spavaj, kad san ti reka!
Ne ide mi u glavu da sve znaš!?
Di neću znat! ne odoli Jozo komplimentu. Tribalo je još jučer da plane, ali
ga omela kiša, pa odgodija za noćas.
Ništa ne razumin! čudi se momak.
Baš si blekast! Osiguraju judi pa podmetnu vatru da dođu do gazeta. U
oštariju uvik moreš čut ko je sutra na redu.
Kako ji ne ujite kad sami podmeću?
Đava će ji ujitit kad je sve unaprid sređeno i podmićeno!

101. TAJNA GRE U GROB

Papundek se na poslu brzo snalazija. Poslin šest dan stivava je šugamane,

špacetava mušterije, stavja novine u steku, Meštru i pomoćniku u zdilici pinelon
stvara pinu od sapuna, dodava jin alat, a kad bi to sve obavija, onda bi na ure i
ure sta uz Meštra i pomnjivo gleda kako on striže i brije. A druge šetimane već
je šprica kolonjon mušterije i uvečer zatvara rolet na vratima butige. I baš te
večeri kad je Papundek prvi put spušta rolet, in traje inženjer Duje.
Nu ti boga, Meštre, zakasnija san. Ti zatvaraš a tija san se obrijat!
Meštar ne bi bogu otvorija, ali di neće inženjeru, pogotovo kad mu prestoji
razgovor o
balunu i "Ajduku". Špedija je pomoćnika i Papundeka, pustija Duju da
ulize i za njin zatvorija vrata.
Smočija je pinel i počeja mišat u zdilicu, pa pogleda Duju koji se već
opružija u fotelju. Ča ti je? Ništo si smrknut?
 Boje da me ništa ne pitaš, Meštre uzdanija je inženjer.
Ča je sad? Triba samo udrit "Građanskoga" u Zagrebu i prvaci smo.
Pinez, pinez nima, moj Meštre! Do grla smo dužni. Triba okolo prosit da
moremo uopće u Zagreb otputovat nervozno je odgovorija inženjer.
A ča se more na ovu krizu? širi Meštar ruke. Jedino čekat boja vrimena.
Potega mu je pinelađu po obrazima i sta. Prstin mu je prosa po koži. A ča me
zajebaješ? Dolaziš se obrijat, činiš me da se vraćan, a obrijan si!?
Maje li moguće? odglumi Duje i sam sebe pipa po obrazu. Je, je, jemaš,
Meštre, prav! Popodne san se obrija, a eto, zaboravija san. Velike me brige
moridu.
Ajde, otvori karte! potegne mu Meštar šugaman s vrata. Govori ča si tija!?
Tija san spusti Duje glas da mi dva spasimo "Ajduka".
Ja? povuče se od njega Meštar i vadi portafoj iz stražnjega žepa od gać.
Pogledaj, ovo je čili današnji inkas! Turnija mu je portafoj pod nos, a Duje
ga odstrani rukon i ustane.
Nan bi, Meštre, tribalo najmanje pola milijuna.
Po milijuna? zine Meštar. Znaš li ti koliko je to po milijuna dinari?!
Nima izlaza, Meštre, nego kjuč u bravu svali se Duje jopet u katrigu.
Ja bi za "Ajduka" krv svoju da, ali ča se more učinit... Jedino polit petroljon
i sve užgat! To, eto to! Jedino to, Meštre! skoči Duje. Brico ublidi, trese se i
spusti u fotelju. Duje se nad njin nagne i šapje mu:
Meštre, zlata vridiš, uvik jemaš pravu ideju.
Maja san tek onako reka trese se brico.
Ništa tebi, Meštre, ne uteče onako. Zna sanja di ću doć.
Ajme, inkolpat će me ščipje se Meštar za srce i čuje kako mu templa tuču.
A inženjer, zavaljen u poltronu, zapali i polako, mirno razvije ideju:
Kako je naš "Ajduk" jugoslavenski klub, osigurat ćemo baraku 200 ijad
dinara kod "Jadrana" u Zagreb, 200 ijad kod "Osiguravajućeg zavoda" u
Beograd, a sto ijad kod "Triglava" u Jubjanu.
A zašto Jubjana samo 100 ijad!? Ne smimo Slovence potcijenit, moramo svi
bit ravnopravni! skoči sad Meštar.
Jemaš prav, Meštre. Na sve misliš hrabri ga Duje.
Pošteno je da nan bratski namiridu šćetu. Ali... pss, pss, Meštre stavja Duje
prst na justa.
Da nisi pisnija njanci prid prešidenton!
Za koga ti mene držiš? ofendi se Meštar. Ni crna zemja neće znat. Tajna
neka gre s nan u greb.
Oli u prežun! dometne Duje.
Samo mi prežun nemoj spominjat! A je li, koliko se za to vata?
Nije puno smije se Duje. Godinu, najviše dvi.

102. PLAČ ZA BARAKON

 Ko je moga zaspat! Okad je palo sunce, vrućina koja je morila grad, a
Meštra posebno, ne da nije popustila, nego je krešila. Pritisla ga ka mora. Disat
nije moga. I nika ljigava vlaga uvukla se u kuću, u posteju, upila se u lancune,
misala se sa bricinin znojen. I gadili su mu se ti lancuni isto ka da leži na šporke
štrace od kužine. Čilu noć oka nije stiska.
Privrća se po posteji, svaku je uru čuja, a isto je užiža šuferine, gleda u
leroj i diza se pušit na ponistru.
Udrilo je dva bota, a njemu je postalo neizdrživo. Iša je u kužinu, žlavaca se
i otra šugamanon, ali dok je doša do posteje, već je bija u jednome potu. I sta se
trest. Nu ti boga, ča je ovo?! Vas je u kaloru, a iznutra, iz niki mutni dubin,
probija ga led. Da nije bolestan? Ovaki su ga ježuri vatali samo kad je jema
veliku fibru. Pipa pulac, a pulac lagan. Srce mu bati ka žvelerin. Njegova žena
Braška, od Joba strpjivija, koja je sve dosad činila fintu da spava, nije više mogla
izdržat.
Koji ti je vrag noćas, ča si se uzvrtija?!
Ne mogu spavat!
Oko mi ne daš stisnut.
Spavaj, ko ti smeta!?
Ti, bome!
Opet je usta, doša do ponistre i viri kroz grilje.
Ča se jopet dižeš? lađi se sad ona nervožasto krajen od lancuna.
Gledan kakvo će vrime!
I malopri si gleda?!
Lampalo je! Parilo je da će kiša!
Vratija se u posteju i smirija. Nisu više progovorili. Sluša je kako diše. Jema
bit zaspala. Prisilija se da se ne miče, da ne šuška. Rastegli su se minuti. Sad mu
je tribalo pisat, ali čin se nagnija da će prstima pod postejon napipat vrčinu,
posteja je pod njin zaškripjala. Osta je tako poluokrenut, sa rukon niz posteju.
Udrilo je tri bota. Zaboravija je na pišanje. I prid samu zoru, kad mu je oči
san taka, prenija se. Izdaleka se čula trumbeta. Drugu tiradu trumbete pratila je
zvonjava. Čuli su se glasovi ka jauci.
Čuješ li? takne ga ona nogon.
Ne čujen ništa! okrene se Meštar na drugu stranu ka da će nastavit spavat.
Kako ne čuješ? Jesi li gluv, nidir gori!? Sad ona ustane i gre do ponistre. A
di ovo gori, bože moj? Ovo je počelo leva, leva, nima noći bez paljevine!
Makni se od ponistre, more te ko vidit! tira je Meštar.
Pa ča da vidi? Ma di je ovo, mora bit nidir blizu!? Dojdi, pogledaj ti!
Ča ću gledat, ne zanima me, nišan ja kurijožasta baba okriće se Meštar u
posteji.
Čuje kako bubaju škure. Otvaraju se jedna za drugon ponistre u čilome
susidstvu. Niko dite se razbudilo i razjecalo. Judi su zapalili prvi jutarnji
španjulet, kašju, bulsaju i pjucadu katar. Brico jin lovi glasove.
Jopet gori!
 Ola koji veliki oganj!
Svaku noć isto! Jema bit da ovo gori teatar!? Škovacin Jozo, kojemu je i
tako ura od dizanja,
izaša je na ulicu, a za njin živa i rastiže se netijak. Uz nji protrču dva momka.
Di, momci, gori, jel teatar? viče Jozo za njima.
Gori u "Ajduka"! I tribina i barake. Svi na plac! Baraka gori!
Picaferaj je u mudante i bos izaša na balaturu i zagleda se u crvene odsjaje
ognja na nebu. Tare ruke, gusta i onda dva puta kine i ronja:
Neka gori, bože, čili grad izgorija! Ludi grad, triba ga spalit, neka sve gori,
sve planca! Meštar još leži, sad se i lancunon pokrija, a žena još uvik na
ponistru.
Čuješ li, baraka gori?
Daj, lezi, nazepst ćeš! tira je Meštar od ponistre.
Gori ti baraka! čudi se ona ča se ne diže.
Ma ko to govori? Ča ti sve viruješ? Da baraka gori, ma promisli lude žene!
I Kate je na ponistru koja gleda na Rivu. Vidi svit koji trče i viče, a Tonči
sidi na posteju i polako skida mrižicu sa glave.
Brzo, brzo, trči! požuruje ga ona.
Čekaj, čekaj, ženo božja, di mi je roba trese on glavu, još pun sna.
Baci na se bilo ča i trči! Trči više! uzmuvala se Kate oko njega.
Ja bankovni činovnik, rezervni oficir, ne mogu izać na ulicu ka dišperadun.
Ona je već nervožasta.
Dok se ti urediš, moga bi vrag odnit čili grad! Dodala mu je gaće i košuju, a
kad se on obuka i sta isprid zrcala vezivat kularinu, uvatila se za glavu.
Sve je izgorilo u deset minuti. Ništa nije pomoglo ča su vatrogasci sa cilon
svojon opremon i ceremonijalon hitro i hrabreno skočili i junački jurnuli kad
nisu mogli doć ni blizu. I sva srića da se nisu približili, jer to nije bija plamen,
vatra, oganj, nego sve kolere, kuge i kankari ovega svita.
I da se nisu na vrime makli, grede bi ji poklopile, svi bidu sad bili pritvoreni u
garbun.
Tri dana nije Meštar od tuge moga radit i zaludu su ga tišili da će se dignut
nove prave tribine, izgradit ne baraka nego pravi dom "Ajduka".
Plaka je za staron barakon. Ko će više dat onaku?
Ali ta velika dežgracija nije mogla omest "Ajduka" da proslavi 15godišnjicu
svoga osnutka. Mladi
maestro Ivo Tijardović je tin povodon napisa operetu "Kraljica lopte" koja
je prvi put izvedena na samome placu. I tako je naš "Ajduk" prvi klub na svitu
koji je dobija svoju operetu.
103. MAJSTORI S MORA

I tada se prvi put nazdravjalo "Majstoru s mora", kako su zagrebačke novine

nazvale "Ajduka" nakon utakmice u kojon je kompletan naš "Ajduk" nastupija
ka reprezentacija Jugoslavije kontra reprezentacije Čehoslovačke.
 Pilo se, nazdravjalo, zaplićalo jezikon i pivalo: "To ne nji knedla, a
palačinka".
Igrači su prvi ustali od stola jer ji je čekala utakmica. Društvo se razilazilo i
ostali su samo inženjer Duje, profešur, Ferata, Pegula, Tonči i Meštar, dakako,
kojega je uvatila parlatina. Muzikanti su u velikoj litnjoj bašči spremali
instrumente, konobari su već obukli jakete kad je jedan igrač doletija javit da u
policijskoj stanici na Rivu tučedu dva juniora.
Duje se diga, bacija katrigu, priskočija ogradu, a Ferata je poletija za njin.
Stiga gaje prid vratima policijske stanice i uvatija za ruku.
Di ćeš, ne budi lud?!
Na vratima stanice sta je brkati redar. Iznutra se čulo zapomaganje.
Inženjer je turnija redara i uletija u stanicu.
Ugleda je svoja dva vezana, iskrvavjena momka i uz nji policjota sa
volovskon žilon u rukan.
Barba Duje, ubili su nas... bacija se na inženjera ricasti mršavi momak.
Redar ga surovo, odizad, potegne za kosu. Duji pade mrak na oči. Podlakticon
opali redara priko zub i ovi se uvati za justa i stane jaukat, zvat pomoć. Doleti
policjot brko i navali na Duju.
Iz pokrajne sobice upadadu još dva policjota. Ferata poklopi brku. Ruše se
stoli i katrige, puca caklo na vratima. Uleti u gužvu i Pegula.
Tonči se nije moga ponašat ka barufant, zastaje trenutak na vratima,
okrenija se i pokupija tunju.
Dok su se Meštar i profešur dovukli, stanica je bila demolirana.
Brico je proturija glavu iznad profešurova ramena ka da se zaklanja. Svi
učesnici tučnjave, borci s obe strane, bili su isparani, isfrižani, okrvavjeni. Redar
brko je kleca i zaludu se pokušava dignut, a jedan mladi policjot, sakriven ispod
stola, drža se za trbuj i riga, dok su se druga dva policjota zabarikadirala u
pokrajnu sobicu di su uvukli vezane juniore. Peguli su izbili dva donja zuba, pa
je pjuca krv i prstima barka po justima. Ferata je pritiska veliki njok na čelu ka
da bi ga tija ulupit, a Duje se drža za vrat i prstima, kroz koje mu je škropila krv,
stiska je ranu.
Lipi ste, bogami, rusvaj učinili! mirno je reka brico, ka da je on iz
komišjuna koji će ustanovit šćetu. Nije se njanci prežuna boja; izvadija je
sudar i, ka stari likarnik, pokušava Duji zaustavit krv. Namrštija se kad je
vidija koliko je rana duboka.
Omar trči u bolnicu! Duje je stiska zube.
Razbojnik! Udrija me bokseron.
Evo ti ga, Duje, ispod stola! privrne Ferata stol i opali nogon policjota,
koji zaklanja glavu i zove u pomoć!
Profešur je ugazija nogon na bokser. Priginje se, uzme i gleda. Prvi put u
životu vidi bokser. I onda daje upute:
Ajte, Ferata, vi i inženjer brzo u bolnicu! Vi, Meštre, probudite dotura Vicu,
neka smista dođe ovamo. I ovo mu odnesite! dodaje mu bokser.
 A šta ću j a činit? pita Pegula.
Vi ćete poć doma!
A vi, profesore? znatižej an j e sad Pegula.
Pričekat ću šefa policije digne profešur jednu katrigu i sede.
Već je svanulo. Težaci na tovarima gredu u poje. Puno ji je manje nego
prošli godin. Uz zvona čuje se i sirena na škveru. Vonja tepli kruv. Mlikarice već
krstare gradon. Prolazidu radnici u modrin trlišima, otvaraju se crikve, pa kafane
i bufeti. Pegula gre polako priko Pjacete i još pipa zube.
Brico potiže zvonce na vratima dotura Viče, a onda bokseron tuče u vrata.
Ižvampilo je iz njega vino, sad je već uzbuđen i priplašen.
Dotur u piđami otvara vrata i natiče očale na puntu nosa.
U bolnicu dežurni likar i bolničarka ispiru i čistu Duji ranu na vratu i, dok
mu iglon šije punte, likar vodi s njin razgovor o balunu. Bi li "Ajduk" ove
godine moga bit prvak? Kad je zakrpija Duju, vizita je Feratu.
Vi ste mi bili najdraži igrač. Igrali ste sa srcen.
Davno je to bilo, doktore, davno! Dotur diktira zapisnik bolničarki:
U predjelu vrata rana duga pet centimetri, zadana oštrim predmetom.
Bokseron, doktore, bokseron stenje Duje.
U sobu upada grupa policjoti. Jedni su isprobijani, a drugi ji vodu. Likar i
bolničarka prihvaćaju prvoga, koji ne more stat na noge, pa ga polažu na stol.
Ranjeni policjot stenje i tuži se da su mu slomivena rebra. Likar ga pipa i, kad
mu dotakne bolno misto, redar zajaukne.
Kako se to dogodilo? pita likar.
Ranjeni policjot se s mukon podiže i pokazuje na Feratu i Duju.
Ovi su me pretukli!
A ko je njih tuka? pita likar.
Jedan od zdravi redari vadi kadenu i gre prema Duji.
Vi ste uhapšeni!
Likar, koji još pipa policjotova rebra, okrene glavu.
Bogami, nisu! Oni su u bolnici na ličenju. Morat ćete pričekat koji dan.
Viče se na brzinu obuka i već je s Meštron na dnu skal kad se Meštar siti i
izvadi bokser iz žepa.
Profešur je reka da ovo spremite ka dokaz!
Pametni, bistri Meštre, sad mi to dajete sprema Viče bokser u žep.
Šef policije seta po sobi i nogan tura krhotine. Profešur mirno sidi na katrigi.
Ma znate li vi šta su učinili? To je razbojnički napad na policijsku stanicu.
To je diverzija, atentat! zaustavlja se isprid profešura. Profešur je povuka
nogavicu i pribacija
nogu priko noge.
Rekao sam vam, a vi odlučite! Pokrenete li protiv njih postupak, uhapsite li
ih, ne samo naše nego i strane novine dobit će fotografije vaših boksera i
volujskih žila. U našemu gradu nije do
sad bio poznat taj termin batinanje! Zahvaljujući vašim nadređenim i
podređenim, on je danas jako popularan, gospodine šefe.
Gospodin šef policije upada sad Viče poznat je kao razborit čovjek, kao
vrstan policajac, i on neće riskirati svoj ugled, ugled domovine i, najzad, ugled
dinastije.
Šef policije minja kolure, sve u njemu drhti i kipti.
Nosite se do đavola! prodere se.
Viče se okrene svome prijateju, profešuru.
Rekao sam, profesore, da će kod gospodina prevladati razboritost i
rodoljublje.
Šef gre prema vratima i otvara jin.
Gubite se, gubite se! prodere se i pokazuje prston izlaz.
Fala, ljubezni gospodine! Viče mu se klanja i pusti profesora da izajde prvi.
Meštar, koji čilo vrime nije ni riči progovorija, zasta je na vratima
policijske stanice i pogleda u nebo.
Asti boga, ča se naoblačilo! Ovo će, judi, kiša...

104. KRAJEV ČOVIK

Kate je pod lumbrelon prolazila priko Voćnoga trga, a šjora Mare Mulića je
zazove i pita za Tonča, davno ga nije vidila, ča je od njega?
Dobro, dobro, šjora Mare! začudila se zašto je to pita.
Di neće bit dobro kad se zna čuvat?! odapne Mare strilicu. A mora se čuvat,
on je krajev čovik. Oli je lud pa će poć izgubit misto?
Ne razumin ča ste to tili reć! zagleda se Kate u prodavačicu.
Pametno je učinija ča je uteka i prijateje ostavija na cidilo. Bija bi
nastrada. Svršija u bolnicu, izgubija misto zlobno jon je, u najvećen
povjerenju, šapjala Mare.
Ništa ne razumin, o čemu vi to govorite? počela je Kate minjat kolure.
Ti ništa bidna ne znaš, a čili grad o tome govori! smijuckala se Mare i
gledala je u oči. Pobigla je ka oparena i čula za sobon papagala di viče:
"Kurba, kurba!" i Marinu žuntu: "Pa koja, pa koja, moj Kokolo!"
Tonči je u svojoj kancelariji sidija za stolon, navuka je štitnike da ne dere
rukave od jakete, i baš je skida jednu dlačicu koja se učinila na vrju pera, kad je
Kate upala u sobu. Diga je pogled s pera. Ona stoji na vratima, nije ji za sobon
ni zatvorila. Gledala gaje ka da ga prvi put vidi.
Kurbo! tiho je progovorila. Učinila je korak prema njemu i zavikala: Kurboo!
Ča je, ča se dogodilo? diga se sa katrige.
Zašto mi noćas ništa nisi reka?
A ča san ti to j ema reć? ponovo j e uzej a pero i zagleda se u vršak.
Uteka si, prijateje na cidilo ostavija! Zaobaša je i tija zatvorit vrata.
Pustila gaje pa je ponovo otvorila. I ponistru je širon rastvorila, nagnula se
priko ponistre i stala vikat:
Judi, jeman muža gubavca! Skočila je do vrata i vikala u hodnik: Gnjidu!
Govno od čovika!
Zalupila je vratima i plačuć je sišla niza skale.

105. MEŠTROVA VERZIJA

Veliki događaj ispunija je brijačnicu mušterijan. Svi su tili doznat iz prve

ruke ča se to zapravo dogodilo. Meštar je bija u velikoj formi. Ruke su ga
zabolile koliko se uzmava zorno pokazivajuć kako je tuka policjote. Mali
Papundek je sapuna umirovjenoga redara, pomoćnik je šiša picaferaja, Jozo je
sidija u kantunu, a Meštar je u bokserskoj pozi nasrid brijačnice lampa rukan i
cipa policjote. Nije zna koga je sad ono udrija.
Di san ono sta? pita je svoje slušaoce.
Meštre, stali ste kad ste ono redara brku uvatili livon u bradu pa ga na šaku
digli skoči mu u pomoć Papundek.
Ne znan, judi, je li mu jedan zub osta u glavi!
nastavja Meštar svoju priču. Krv mu navalila na justa, a ja se pripa... Ajme,
blesira san ga, ubija san ga!
A je li moj pape koga udrija? užgani očiju upada Papundek.
Je, ča je je, moran priznat! On je jednega povalija, ali ja san se bija puno
najidija, krv mi je na oči pa...
Ne gre mi u glavu da vas smista nije striljalo, povišalo, oli baranko ujapsilo,
nego vas je pustilo da mirno izajdete sumja picaferaj u Meštrovu verziju.
Kako će nas ujapsit gre Meštar prema njemu
kad smo ji smantali, reka san van već. Ja i profešur smo šefu od policije
take govore održali da dotur Viče nije triba ni justa otvorit. Ja san se prvi sitija
uzeja san bokser i žilu i reka temu šefu kriminala: "Vi nas na sud, a mi u
svjetsku štampu sliku vaši zlodili i torturi! Čili će svit zazvonit." Pritiska san ga
prid zid, pripa, blidija je ča od straja, ča od jida... "Oćete li", reka san mu,
"dinastiju osramotit"? I na to, na dinastiju mi je pa.
Bogami je sve tako potvrdija je penšjunat Pučanstvo. Na svoje san oči
vidija ranjene redare i čilu stanicu razbijenu, ka da je nevera kroz nju prošla.
Sad se i picaferaj užga:
Ča se ja nišan tot trevija, sve bi bija u papar učinija!?
Nu mi moga junaka! Ajde k vragu, ča ćeš ti, a jedva na noge stojiš! odrebati
ga Meštar. Onda ne znaš ti mene! Kad se najidin, ja san juta guja stiska i gricka
picaferaj šugaman koji mu je oko vrata.
Ja mislin, judi, da to jema bit puno, puno lipo udrit policjota zamišja
pomoćnik tu sliku. Da lipo! upade Meštar. To je lipje nego elfer pucat! Nego gol
iz voleja dat! Nego sa najlipšon ženskon spavat.
Pučanstvo stane kašjat, Papundek ga ferma sapunat.
Ne misli Meštar, šjor Pučanstvo, na vas, vi niste bili pravi redar.
Dobro, sinko, i govoriš! Ovo su danas zviri, a mi smo bili judi.
 106. MINISTRI I ZAGORA

Litnji dan u luci. Sa Sustipana pukne top, obznani podne i pripade golube
koji su ćokali zrna rasuta iz vrić staji obalni radnici pribacijedu iz brodi u
vagune. Pretovar je primitivan, sve se na ruke ra
di. Uz vapor je nikoliko braceri, nakrcani tako salbunon da tek viridu iz
mora. Priko uske daske goli radnici, pokriveni samo komadima vriće oko pasa,
iznosidu salbun u mašurima.
Pripeklo sunce, znoj se cidi, svitli jin se koža ka da su se ujen namazali.
Natovaren vrićan i mašuriman, dikoji radnik tetura ka daje pijan.
Ferata je iskrenija vriću u vagun, pa se uspravja i vata za križa:
Satrlo me!
Počinimo, zapalimo! odgovori mu radnik u vagunu, koji je prihvati]a vriću.
Sedu na gredu u ladovini pod zidon skladišta. Tot je već palo jato diče i žen,
koji su očevima i muževima u gamelan đonili obid. Vadu gamele i po novinan i
kartunima prostiru tećice. Od umora, premda gladni, judi ne moredu jist, najpri
triba da pridanu, zapalidu po španjulet.
Maši se! pokažij e j edan radnik F erati teću.
A ne bi reka: napij se! smije se Ferata i uzimje mu botilju pa sa
razvodnjenin vinon skvasi raspucane usne. Došla je sa gamelan i Marjeta;
otkada je rodila i drugoga sina, razdebjala se, rascvitala, a na slipoočnican
jon prve sidine koje ne sakrije.
Prostrla je novinu, priko nje tavajol na kocke, pa izvadila dvi tećice sa
kupuson i srdelan. Ferata zabode perun u kupus i zastane tako jer mu je pogled
pa na novinu.
Šta sad čitaš? Jidi! nutka ga Marjeta. Ferata odstrani tećicu i odispod izvuče
novinu.
Čita i polako se diže.
Judi, ovo triba svi da čujete!
Radnici sa tećican u ruke se primaknu, jist ne prikidaju. On glasno čita:
"U garaži Ministarstva saobraćaja u Beogradu ima preko stotinu ispravnih
automobila, ali spasioci države, do jučer naučeni da hodaju u pocijepanim
cipelama, danas traže nove, luksuzne automobile. Za Ministarstvo šuma i ruda
kupljen je novi automobil marke 'Minerva'za 310.000 dinara... Za Ministarstvo
bez portfelja kupljenje 'Mercedes' od 300.000 dinara, za ministra prosvjete
automobil marke 'Daimler' od dinara 313.000." Banda razbojnička, ča jin se
narodna muka lipi za prste! brontula radnik koji sidi do Feratini nogu.
Drugi radnik, pridošlica sa sela, ča se vidi po opancima, ostavja kruv i tuži se:
Po čiloj Zagori judi se od gladi vuku kao aveti. A obećana pomoć vlade
čista zajebancija. Poslali nan za čilu mućku općinu osan kila blitvenog simena. I
sastali se glavari naši dvanajst sela pa šaju poruku: boji biste posal učinili da ste
osan kila sliza poslali, da jute rane privijemo.
Neka vas, stoko seljačka! Ča plačete, ča se ne dižete? užiže ga Musa.
 Pisneš li, eto đendara ljući od vukova! A najmanja je porcija 25 batina
opravdava se j adnik.
Neka vas plane još žešće Musa to van je vaša Seljačka stranka i Radićeve
mirotvorne tamburice. Pivaj i veseli se, rvaski seljački narode! Borit se triba, a
ne diplit i u tambure udarat!
Naša je zemja seljačka, devedeset posto stanovništva živi na selu pomirljivo
će Ferata. Oli Rusija nije seljačka, ali Lenjin nije tambura! urla Musa.
Ne znate vi, drugovi, u gradu, našu seljačku muku. Nije se nova jara ni
posijala, a ono staje bačeno u zemju zahirilo je, oćamilo se, osušilo i izgorilo.
Ozima žita ošturila, prirano dozrila usrid silne žege. Pašnjaci, ograde i okrajci
goli i pusti, nidir pića ni paše za blago. Prošle godine bilo ništo zarada na kolnon
putu, a ove niotkud prebijene pare. Narod je smućen, ubijen, vidi da mu se crno
piše. Prodaje se zanji komad očevine, ako se ima kome, i seli bilo kud... A dica
su se skupila u klupko, cvile i plaču da ti duša protrne. Bosa su, samo jin ništo
rutine pokriva golo tilo. Matere jin zanimile, samo bulje u zemju i plaču li,
plaču...
Svi tiho, bez riči, slušaju mučnu priču drugara sa posla.
Bidna dica! šapje Marjeta i tare suzu.

107. NE ZAJEBAJI, MALI!

Podne je davno prošlo, već je ura da se zatvori butiga, a Papundek i

pomoćnik čekadu Meštra. Mali Papundek čita "Oslobođenje".
Moga bi Meštar svaki čas doć i, ka uvik kad se vraća iz poreznoga ureda, bit
će jidan slaže pomoćnik šugamane.
Ča onda? ne prikida Papundek čitanje.
Nemoj da te uvati da čitaš! Papundek se na to ne obazire.
Vidi kako naše novine pišedu o športu, ovo bi te moglo interesirati.
Pomoćnik ostavja šugamane, vazimje novine i čita: "Športaš je postao
trgovačka roba koja kotira na svim velikim igralištima kao vrijednosni papir na
burzi. Nekad je šport bio način vježbanja da se razvija tijelo, a danas se traži
prije svega tijelo koje će se razarati naočigled masa za vrijeme surovih i
krvoločnih natjecanja. Ljudi slabih organizama kojima je šport i te kako
potreban ne puštaju se u klubove. Ne mogu postati skupa trgovačka roba."
Pomoćnik ostavja novine i gleda Papundeka:
Bogami, ovo je živa istina! Kad sanja tija počet igrat, stali su mi se smijat,
počeli me zajebavat!
U naše radničke klubove toga nima. Svak more doć odgovori mu Papundek.
Pomoćnik ponovo uzima novine.
Di san ono sta? An, bravo! "...Ne mogu postati skupa trgovačka roba. Ako
se nađe koji takav, postaje predmet šale i smijeha." Eto, ča san ti reka? Jopet
nastavja čitanje:
"...Inače im je zabranjen pristup kao psima u kazalište."
 Ča sad govoriš? pita ga Papundek.
Puno lipi članak, piše ka Sveto pismo potvrđuje pomoćnik. Zamisli da su
mene u ono vrime primili, more bit da bi i ja izaša igrač.
Eto, zato ja igran u "Splita". Mi primamo svakoga poštenoga mladića. I
poslin svakoga treninga čitamo brošure, držimo sastanke, predavanja, svjesno se
uzdižemo.
Upada Meštar, jidan, samo ča mu pina ne izbija na justa.
Kako je bilo, Meštre? dočeka ga pomoćnik.
K vragu oni i općina! Kolju, gulu, razbojnici! Jopet su mi digli porez ijadu
dinari, ka da jeman
fabriku, a ne ovu mižerjastu butižicu gleda Meštar svoju radnju, čilu bi je u
lagum diga. Pjačkaška država, Meštre. Ali kad mi dođemo na vlast...
Ajde k vragu ti i ča ćeš ti doć na vlast! ne da Meštar Papundeku ni završit
misal. Nemoj me, mali, činit smijat, uza svu moju muku!
Meštre, nije daleko naš dan! tiši ga Papundek.
Ne zajebaji, mali, nogon ću te udrit! ne zna Meštar oli će se smijat oli plakat.

108. ZLE SLUTNJE

Već je pa mrak kad su se škovacin Jozo i njegov netijak priko Geta uputili
prema Pjaci. Nika kurbetina ulize u portun i namigne netijaku. Momak zastane.
Reka si, štrikane, da će mi kvando i kvando tribat koja žensketina?
Toga ti u gradu nikad ne fali, ali kurbetine nikad ne plaćaj, grijota je! Ima
udovičetina koje će te još i da peru, i da rane, dok si u snazi.
A je li tebi, štrikane, toga manjkalo?
Pokaza san ti apoteku! Ne znaš ti kakva je to ženska bila, strojna, jaka,
vatrena ka ždrebica, nikad jon dosta trke.
Menije naš pop govorija da nima minđe do naše seljačke!
Vraga on znade! pjucne Jozo.
Znade, štrikane, znade, mnoge je on privrnija, i kaziva je on meni da naše
žene seljačke
side uz vatru i, kako su bez mudanata, to jin dolika ki
pršut, ki duša božja mirliše, a lacmanske su valše, smrde od pomade i vodica.
Ne budali, nije ti to rastovina ni drenovina!
Nego, štrikane, kako ću znat koja bi dala, koja je pomamna?
Lako! Toj se oči svitle ki u mačke. I kad te pogleda, kako te pogleda, omar
znaš, valit ne moreš. Nasmij se, namigni, sama će te pozvat u kuću na bićerin.
Ako te ne poziva, ti onako, od vraga, ki da nećeš, pipni je malo za guzicu.
Svaka ti je na mistu, štrikane, justa ti se pozlatila!
I tako u razgovoru došli su već do kantuna od kafane, di je već čeka picaferaj i
jidija se ča kasnidu, a dotur svaki čas more banut.
Prolazi žena sa diteton koje liže sladoled. Škartoc mu ispade iz ruke. Mali
se rasplače, Jozo skoči.
 Baš ovud će proć, vraga izili vi i vaši đelati! Skočider brzo, netijače,
pokupi onu kartušinu tamo!
Ko je bacija, pas mu mater greba razletija se netijak.
Jozo dobro trlja ploču na koju se razlija sladoled.
Dobro ovo počisti, da dotur ne popuzne! zove netijaka.
Evo ga, štrikane, ide! namišća se netijak da pozdravi dotura.
Prilazi jin Viče, skida šešir, klanja se. Picaferaj se već uspeja na skale i
zabavjen je dušicon na feralu.
Kako ide, poglaviti gospodine, jeste li se snašli u gradu? pozdravja se Viče
sa netijakon. Ki riba u vodi, šjor doture!
Dotur nije dobre voje. Seja je i zagleda se u novine, a trojka se uputi niz
Pjacu. Zastaju svaki čas.
Ništa mi nije drago trese glavon picaferaj.
Šta grakćeš tute? obaturne ga Jozo lakton.
Prominija je kolur, oslabija je daje dijagnozu picaferaj.
Ol san ćorav pa ne vidin? Vazda u kancelariju, uz one libretine, mora ga
đava odnit. A jide ka tić!
Odnit će vrag tebe i čilu Vlašku! Jezik prigriza dabogda! plane picaferaj na
škovacina. Nije štrikan, nego ste vi, vaša svitlosti, prvi počeli brani netijak
svoga štrikana.
Ajte k vragu oba! odlazi picaferaj gunđajući.
Šta mu je sad, štrikane? gleda momak za picaferaj en.
Pripa se za dotura! odvrati Jozo.

109. TUGA POD FERALON

Bija je lipi i tužni jesenski dan, kad se kamen palacini oko Pjace smrkne,
sjene produžidu, i stari trg, dotad akvarelski lak, živ i vedar, odjedanput se prene
i uozbilji.
Prvi šetači spustidu se na Pjacu i stanu ćakulat, a crni kosiri počnu nisko
letit, ispod sami kup i fumari, i čudo jedno kako u svome ludome letu ne zapnu
krilima o rastvorene ponistre. Muzikanti na podiju štekata uštimavaju
instrumente, a crni tići činidu jin dišpete, pa u letu raštimano fišćotaju i daju in
krive intonacjune.
Ništa to i ne vidi i ne čuje picaferaj, jer se, naslonjen o skale uz Vicin
feral, duboko zamislija.
Prijatej mu škovacin Jozo sidi na pragu izloga, visoko je uzdiga kolina
kroz koja mu glava poviri samo kad kroz zube jidno štrcne pjuvaču ka zmija
otrov. Netijak se uskomeša uz štrikana, pa slegne ramenima, ustane i dovati
metlu koju je uz kantu prislonija na izlog. Snažno i jidno potegne metlon ka da
travu kosi.
Ostav'! čuje kratku komandu.
Ali vidi, štrikane, kartušine, smeća... zaustavja se polako metla.
 Neka ga! pjucne Jozo daleko isprid sebe. Momak se pokori, pribode se o zid i
smiri.
Stali su tako bez riči ka prikovani, dok se posli
petšest minuti nije maka picaferaj i počeja penjat na skale, a Jozo skoči da mu
pridrži.
Ovo je njegova ura, sad bi se on uputija iz kancelarije gleda picaferaj sa vrja
skala leroj na zvoniku, pričeka još po minuta, pa užiže feral, uređuje dušicu i
kontrolira kako je doturov stol osvitljen.
Konobar koji služi goste osjeti da se upalija feral i, ne misleć, ponavja
radnju koju već puste godine opetuje kad se pojavi ta svitlost ferala na vrju
štekata. Ulazi brzo u kafanu, uzima steku sa novinan pa je nosi na Vicin stol.
Jedan gost ležerno prilazi stolu, potegne stolicu, side i stane čitat.
Neće gorit kad njega nima! Nikome više neće svitlit! brzo je picaferaj
udunija feral. Tako je, vaša svitlosti! odobrava ispod skala visoki škovacin, pa
udre nogon u kantu i prospe smeće. Moredu me i potrat, ali tri dana metla neće
taknut Pjacu.
A šta je? Zašto ste ugasili? protestira čovik koji je šija za stol.
Jozo ga tek sad spazi.
Ostav' to!
Ma šta ostav? buni se čovik.
Ostav' novine, nije to za tebe! viče škovacin i gre prema njemu.
Čovik ništa ne razumi, protestira, zove konobara. Netijak se zaleti, lupi ga
po prstima, i otme steku.
Ostav' ili ćeš letit priko štekata!
Momku su oči opasno zasvitlile, pa se gost zbunjeno pokupi.
Picaferaj vadi iz žepa crni flor i nespretno, drćućin prstima, veže oko ferala
crni fjok.
E, nišan zna da će meni moj dotur ovoliko falit. Dobri moj doture, šesni moj
doture, lipi moj doture... Sad bi on menika: sluga pripokoran vaše visosti počne
naricat škovacin, da odriši grop koji mu stiska grlo.
Umukni, umukni više! plače picaferaj i prstima šumprešaje flor na feralu. A
škovacin ga oli ne čuje, oli ne obadaje, pod skalan nastavja svoju jadikovku.
Zalije mije za njin, nego za braton rođenin. Ka da je dil mene s njime otiša.
E, doture, tužni moj doture! Tuga ti je vavik bila u očima. E, jesi nas rascvilija,
tugo i muko moja švogaje se sad pisnik u škovacinu.
Šta van je, judi? prikori ji netijak. Nećemo naricat ki žensketine. Umra
čovik, nije propa svit! Svi ćemo, vala bogu, za njin. Ko pri, ko posli, niko neće
ostat za sime. I kad je čovik tužan, red je da se napije, okripi, forcu skupi.
Ajdemo, štrikane, u oštariju! potegne ga blago za rukav. Ja plaćan prvu litru.
Jozo se brzo razabere.
Svaka ti je, netijače, na mistu. Dobro ti je naš dotur kaziva da imaš glavu za
Ligu naroda. Jozo sad potegne za nogavicu staroga drugara: Silazi, vaša
svitlosti, poslušajmo netijaka! Picaferaj uzdane, polako se spušta, pa se zagrle i
krenu.
Čekaj, čekaj, skale san zaboravija tija bi se on vratit.
Kakve skale, u more ji baci! vuče ga Jozo niz Pjacu, a skale ostaju prislonjene
uz feral.

110. LEKCIJA O NAPOJNICI

Na štekatu, sam za stolon, sidi slikar Toni. Muzikanti počeli svirat, kosiri
se povukli, redovi šetača zgusli. Slikar je švorc. Gleda oko sebe, vreba žrtvu i
naleti mu inženjer Duje, elegantan u novi, krema veštit. Nije na nj mislija, nikad
na njega nije računa, ali evo dolazi, bog mu ga šaje i triba provat.
Duje se osvrće, traži po štekatu. Slikar ustaje.
Sjor inženjer, evo izvolite za moj stol!
Fala van, fala van promrmja Duje i gleda priko stola.
Znate da ja iman osjećaj da vi mene izbjegavate počinje pitur izdaleka plest
mrižu.
Otkud van ta ideja? tek sad ga Duje pogleda.
Ka da sam ja vama nešto sumnjiv? naivno će i uvriđeno slikar, a lukav osmij
titra mu na usnama.
Ma ke, šjor Toni nasmije se Duje. Da van pravo kažen, ja na vas nišan
nikad ni mislija. Eto, nisam van interesantan lipi se slikar ka krpelj.
Pa niste žena, mesje Toni!
A vi ste, vidite, meni interesantan i često mislim na vas čini mu Toni
misto i potiže katrigu. Recite, ča ćemo lipoga nas dva popit?
Samo san doša povirit. Ne bi ništa, priša mije, omar gren ča.
Toni je sa šćapon već da mot konobaru.
Kad ste, šjor inženjeru, došli u kafanu, znači da ste tili šta popit, a kad sam
vas pozva, znači da želim da budete moj gost.
Dobro, dobro, kafu mi donesite! okrene se inženjer konobaru.
Ma ke kafu upada Toni popit ćemo mi dva uz kafu i po jedan konjak. Dva
"martela", mladiću! Samo brzo, molim vas, jer je inženjeru priša!
Toni zapali, uvali se u stolicu i par sekundi pomnjivo, netremice študja Dujinu
facu.
Nije Duje cukun, pa osjeti da je doša trenutak kad je on mora dat svoj obol
umjetnosti. Zanima ga kako će slikar izvest svoju operaciju.
Vidite, inženjeru, ja vas već dugo studiram i napravit ću vam portret.
O, doša je i na me red! prihvaća Duje.
Vi imate jednu finu, plemenitu dalmatinsku glavu. Ništa mi ne morate platit,
naslikat ću vas mukte, sa najvećim gustom.
Onda ćete me obavezat, pa ću van kontrauslugu morat odvratit!
Ne, ne, nemojte na to mislit, nećemo se tako pogodit.
Konobar jin donosi piće.
Mladiću, molim te, skokni mi kupit moje španjulete!
 A likariju u apoteku! ponudi se sam konobar.
Napreduješ, bogami, vidi se da misliš pofali ga Toni i uvati se za
žep. Baš san malerozan, osta mi je u sobi portafoj. Da ne iden sad gori, ti
to plati!
U redu, šjor Toni klanja se konobar, koji bi ga ti čas najvolija udrit
gvanćeron po glavi. Dajte, ja ću platit! Koliko triba? neugodno je Duji.
Ma zaboga, šjor inženjeru sklanja mu slikar ruku, pa diže čašu i nazdravja.
Za sritan početak!
Neka bude, ali ne znan kakvi početak! čini se Duje naivan.
Mislim to, da ću vas sutra počet radit!
A ja mislin na jedan drugi početak!
Baš me interesira koji raskomoda se pitur i raširi ruku, naslonjen na šćap.
Duje mu se približi:
Evo ovako, sutra po podne u pet uri ja ću van pozirat.
Slažen se! privuče slikar šćap i gleda ga u oči.
Ali pri toga, ujutro, recimo u devet...
Rano je u devet! Ja se tek dižen oko deset.
Dobro, dobro, onda oko jedanajst!
U redu. To je moja ura.
Dakle, u jedanajst vi ćete doć na plac.
Na plac!? A ča ću činit na plac!?
Ja ću vas počet trenirat, za kontrauslugu naučit ću vas igrat na balun.
Vas ste vrag, inženjeru slatko se smije pitur. Nema šta, duhovit ste čovik,
imate francuski espri.
Ozbiljno, šjor pitur! Ako nimate pinez, evo van petsto dinari, vratit ćete mi
kad budete imali.
Ma ne, ne! velikodušan je pitur i odbija Duju.
Dobro, onda ijadu, više ne mogu.
Da je koja mona na vašen mistu, uzeja bi, ali vi ste pametan čovik:
Konobar se vraća i nosi cigarete i deko te.
Cigareti 12, likarija 18, sve skupa 30 dinari.
Učini račun i za piće!
Konobar računa: sve skupa 68 dinari!
Bravo, moj lipi, nego da ne činin skale, daj mi 500 dinari!
Konobar vadi iz novčanika i broji pineze.
Koliko si ono reka? pita ga slikar.
68 odvrati konobar.
Neka bude okruglo sto!
Bogata napojnica obradovala je konobara. Duje pričeka da se konobar makne.
Galantni ste, mesje Tonči, dajete velike manče, a nimate pinez!
Triba van, šjor inženjeru, poznavat psihologiju konobara podučava ga slikar.
Njemu je manča glavna stvar na svitu. On je sad zadovojan jer je zaradija
desetak dinari, a ne misli daje izgubija 500. Davat ću mu i sutra i prikosutra, i
uvik njegove pineze. Ne moram mu 500 dinari nikad više vratit, neće mi ni
spomenit, jer zna da bi se ja moga najidit, a onda bi on osta bez svoje manče.
Zabavili ste me, šjor Toni, ali sad zaista moran poć! diže se Duje.
Neću vas zadržavat rukuje se s njin slikar i pusti ga da učini dvatri koraka,
pa zaviče za njin: Šjor inženjeru, šjor inženjeru, jeste li mi malopri bili ništo
ponudili!?
A šta? Ne spominjen se?! glumi inženjer.
Učinilo mi se da ste spominjali ijadu dinari?
Ma ne, zaboga, samo 500! smije se Duje.
A vidite, meni se pričinilo daje ijadu!
Duje diskretno vadi portafoj i utisne mu pineze u žep.
Za kolure, za kolure, mesje Toni.
Samo me nemojte izbjegavat! Vi ste meni drag čovik i možete uvik koju
sitnicu naučit od mene široko se smije Toni i otkriva gnjile zube.
Puno van fala, šjor Toni, ova lekcija je vridila 500 dinara nakloni se Duje
iokrene.

111. SIMPATIZER

Tražija je prijateja Pegulu. Svratija je u Plesnu školu, a Violeta gaje

uputila u brijačnicu. Ponudila mu je usput da će ga naučit moderne bale koje
triba da zna svaki momak.
Zakasnija san, Violeta, utekli su konji iz štale! reka je Duje.
Vraga si zakasnija, sad si u najboje godine ohrabrila ga je madam Violeta.
Naša gaje u brijačnicu. Meštar gaje šiša, a Pegula čita nike novine.
Ovo će vas interesirat, Meštre... Poziv građanstvu Splita. "Pozivamo
građanstvo Splita da skupa s nama povede oštru i konzekventnu borbu protiv
komunizma"...
Ma ko to poziva, koje su to novine? pita pomoćnik koji je čistija makinjete.
Tek sad Pegula pogleda glavu novine.
Orjunaška "Pobeda"!
Meštar se začudija, nije ni zna da te novine izlazidu u Split.
Pa to gada čitate? staje Papundek iza Pegule, sa rukama na guzicu, i gleda
ga u zrcalo. Ostale su u Plesnoj školi jednome naredniku iz Divulja. Nišan ji ni ja
dosad vidija opravdava se Pegula prid momčićen i nastavja glasno štit:
"Poslodavac neka otpusti radnikakomunistu, a mušterija neka napusti
trgovcakomunistu. Dužnost je svih građana da nam prijave one koji vrše bojkot
naše akcije. Treba stati komunistima nogom na glavu, okrenuti im vratom, jer
državno i narodno jedinstvo treba da su nam sveti i nad svim."
Svi su umukli, zgađeni ovakvon surovon pritnjon. Meštar se zakašje,
pa pogleda Papundeka i zove ga k sebi prston: Dojdi, mali, simo!
Papundek mu prilazi podignute glave.
Ajde, namisti se! zapovidi Meštar.
 A kako ću se namistit? čudi se mali.
Klekni, da ti mogu stat nogon na glavu! Da ti zaokrenen vrat ka kokoši
uvati ga Meštar za ramena i pritisne da se momčić prigne.
Ča je? Ča si zinija? Oli ti nisi komunista?!
Jesan! tvrdo odgovara Papundek. Uz Papundeka stane pomoćnik.
I ja san, Meštre!
Ma, bogati, i ti, a otkad!? izvali Meštar.
Od malopri! isprsi se pomoćnik.
Duje je seja u kantun i nije tija prikidat prestavu.
I ča ćemo sad mi činit, a, Duje, a, Pegula!? Oćemo li ova moja dva
razbojnika prijavit, potirat s posla?
Smista, Meštre! Ako nećete vi, gren ja, čin me uredite zajebaje Pegula. A
koja je ono adresa za prijave?
Brico se ozbiljno najidija. Potega je novine Peguli iz ruk, zgužva ji u
balun i opalija nogon.
Jeba jin pas mater razbojničku! I sad bidu oni, radi politike, poštene jude
stirali s posla. Pustili ji krepat od glada.
Papundek se ozari i pruža Meštru ruku, ka da je on s njin al pari.
Evo ruka, Meštre, zna sanja da ste vi naš simpatizer.
Meštar sad popizdi. Gleda u maloga ka u čudo.
Mali, nemoj me činit smijat, ajde k vragu tamo u aut, jer ću te smista
blesirat. Čujete li vi ovo: ja njegov simpatizer!?
Ne, Meštre, ne moj simpatizer ispravja ga momčić. Nego naš, crveni
simpatizer.
A bit će, kad je reka! podbode ga Duje.
Pa da ga čovik ne bi udrija! Još će me i u kolhoz utirat potegne ga Meštar za
uvo, a Papundek škjocne zubima i učini fintu ka da će ga ujist za prste. Igrali su
se. Zavolili su se.
Mare Mulića sprema svoj banak. Duje je skoknija kupit dva škartoca i limuni i
naranač.
0 boj! pozdravja ga odozgar papagalo, koji se, ko zna zašto, sitija ingleške
flote.
Ajde k vragu, oli ne vidiš daje naš čovik! kori ga Mare.
Još nij e zaboravij a ingleški! govori j on Duj e dok mu j e punila škartoce.
Pametan je, pametan, inženjeru, ka da mu je don Frane otac fali Mare svoga
Kokola. Vratija se u brijačnicu sa škartocima i govori Papundeku:
Daj ovo materi! Kako ti stari, je li piše?
Znate i sami kako more bit u Lepoglavu! namrači se momčić.
Duje vadi iz portafoja ijadu dinari. Reci materi da ovo šaje "Ajduk"!
Ne triba, barba Duje, njegovi drugovi obalci svake subote donesu očevu
plaću.
Omar da si uzeja! zapovidi Meštar.
Neću! Jedino ako će barba Duje dat za Crvenu pomoć.
 Odnesi di oćeš, i ako van doma ča triba, samo javi!
Grizlo je Duju da je zaboravija staroga prijateja Feratu.
Fala van, barba Duje, ali nan ništa ne triba. Drugovi su i didino poje okopali.
Kad budete pisali ocu stavja mu inženjer ruku na rame pozdravite ga i u moje
ime!
Oću, barba Duje!
1 u moj e! dometne Pegula.
Mali, nemoj ni mene zaboravit! ubaci se Meštar.
112. ČA JE PUSTA LONDRA.

Dok bude vika i svita i ludoga Splita grada i u njemu zanjega Splićanina,
1927. godina će se i spominjat i pamtit ka prelomna godina izuzetne, istorijske
važnosti, u prvome redu zbog toga šta je naš "Ajduk" prvi put posta prvak čile
države, šampijon, to je u povijesti našega grada isto tako važan momenat ka i
oni kad su Dioklecijanovi graditeji postavili prvi bovan monumentalnog palaca.
Događale su se i druge velike stvari, pa je te godine anonimni Splićanin, svjestan
istorijskog trenutka, izgovorija prvi put monumentalnu istinu: "Ča je pusta
Londra kontra Splitu gradu!" Čili je grad omar prihvatija ka svoju bandiru, ka
bojni poklik, ka zavit i amanet pokoljenjima.
Došla je letrika i Splićani su uvatili dan za noć, sasvin su potcinili sunce i
petavali mu roge:
Ča ćeš nan ti, pizdunu, ča svitliš kad jemamo letriku?!
Karneval je bija luckast i raspojasan ka ča više nikad neće bit. Tancalo se,
jilo, pilo, pivalo, bludilo, po petšest ijad maškar iz večeri u večer pomamno je
jurilo Rivon i Pjacon i dizalo fibru gradu. Nebo se tilo usprotivit i davalo je
protestne sinjale: prosulo je još jedan val španjole, ali prid bacilon krnjevalske
ludosti bacil bolesti pokaza se slab i neotporan.
Udrijanasje onda žestoki trus koji bi svaki drugi grad bija sorija oli bar
ozbiljno oštetija, a Split se samo zaginga i sve se jopet vratilo na svoje misto.
Omar se rodila nova stručna teorija po kojoj grad leži na slojevima elastične
tupine, koja se more rastizat ka najboji laštik pa nas i najžešći potresi moredu
samo gingolavat, da slaje zaspimo.
Kako smo se počeli bavit turistikon, talijanska štampa iskoristila je trus i
stala odvraćat turiste od Splita i Dalmacije, a furešti navalili ka ludi. Već u
travnju misecu nidir se nije mogla nać soba.
Digla se orkanska bura koja je zviždala i tukla sa refulima od 180 kilometri
na uru. Kad je prošla, ukazala se jeziva slika: Riva, Pjaca, ulice, bile su
pokrivene mrtvin malin lastavican. Dica su plakala, furešti pokrivali oči. Mala
lastavica je tica pompe funebre. Ona nosi frak za pogreb. Škovacini su ji kupili
na badile.
Lipo su se primile palme na Rivi, a čin se smrači, prid Sustipanon veselo
žmirka nova lanterna.
Uspostavlja se gradski autobusni saobraćaj, a taksitonobili već jema više nego
karoci.
Vonj od benzine već prevladava vonj konjske pišotine.
Pucadu svitle perspektive.
Stižedu svako malo dvorski vozovi. Nosidu nan našega kraja, našega
pristolonaslidnika, krajicu, svojtu, đenerale, ministre, mitropolite i patrijarhe.
Dolazidu Radić, Pašić, general Živković, ingleška flota, sjajni putnički brod
"Saturnija" i puno manji crni transatlantici koji nezaposlene vodidu u Amerike.
Ča je pusta Londra kontra Splitu gradu! izgovorija je ingleški milijarder
Ročild kad se iz svoje skupocjene jahte "Eros" iskrca na splitsku Rivu.
Govoridu da bi Ročild moga kupit čili Split, a amerikanski milijarder
Wanderbuilt, koji je stiga sa svojon jahton "Ara", moga bi jopet stavit Ročilda u
mali žep.
Splićani razgledaju milijarderske jahte i odmahuju rukon.
A ča će jin milijarde kad ne znadu živit i guštat ka mi?! Više nan vridi jedan
dan nego njima godina! Da su nan njijovi pinezi a naša pamet! Samo daj ti učini
taki sritni kombinacjun!
Tišćidu se prijemi, sobeti, banketi, šampanja pije ka voda i za ugledne goste
priređuju se lovovi na Marjanu, odjekuju hici, privrću se zeci, jarebice i srne. A
razularene boljševizirane gomile, među kojima je 2.700 nezaposleni, šaju sve po
spisku u pizdu materinu i dižu demoštracjune. Ništa nan ne fali. Ni barikadi, ni
prežuni! Nije, fala bogu, u Splitu nikad nikome dosadno.
Kad je uvečer iz Zagreba stigla vist daje "Ajduk" potuka "Haška" i posta
prvak, nebo je nad Spliton zaplancalo. Gorija je Marjan, Riva, otoci, brda okolo,
letile su rokete, pucale maškule, malo su bili pusti parangali žaruja koji su
zapasali čilu obalu, od đige do Matejuške, nego je picaferaj užga sve ferale.
Prokurative su se iskitile kineškin lampionima, zvona su zvonila, ferate zviždale,
tonobili trumbetali, a čarčaike, pirje, ramine i bronzini, sve ča more proizvest
zvuk, sve se maklo, oživilo, zazvonilo, zasviralo, zagrmilo.
Gradu, naušnome nakonfužjun, zapritilaje opasnost da ne poludi od sriče.
Grad je bija pun furešti, naročito panevi i panenki koji su se u prvi čas pripali i
zatvorili u otele, jer su mislili da je izbila revolucija, a onda su se i oni pridružili
fešti i fraji.
Muzike su neumorno zaudarale, marširali su vatrogasci, športaši su činili
parade, šantoće po crikvan zavite, pašticeri su dići dilili krokante, butigeri
grancavu pancetu, a pošćeri su svaki čas trkali u novu baraku i nosili pozdravne
telegrame iz cilega svita.
Fešta je trajala čilu noć i tek je sunce potiralo grad na spavanje.

113. KRAJICA SPLITA GRADA

A iz pine te lude radosti, ka najfiniji, najčistiji, najmirisaviji cvit, izronila je

Đovanina Kokola i smista, u prvome svome nastupu, šarmon, duhon i
elegancijon oduševila je i zadivila Splićane, koji će je jednoglasno izabrat i do
njezinog tragičnog kraja priznavat za jedinu, jedinu pravu krajicu čiloga Splita
grada.
Gospe moja, kakva je to žena i krajica bila!
Neka se ne uvridi Njezino Veličanstvo Krajica Mariola, ali take ka ča je bila
Đove, nije bilo ni na jednome dvoru. Više jon je vridija mali prst, nego sve
krajevske žene i ceri po čiloj Evropi. Vridnija jon je bila spara na glavi, nego sve
krune pune briljanti. Moga si stat i na ure i ure gledat samo u njezin hod. Odila
je kako nikad nikor neće odit.
Jemala je jedan svoj čudesno dugi korak, lak ka u gazele, elegantan ka u
balerine, a jopet čvrst, temeljan, ka marš soldata na paradi.
Pjaca bi mogla bit puna ka šipak, a kad bi se ona s vrja spustila, sve bi mala
prid sobon pomela i u tri koraka prošla bi čilu Pjacu, odozgar do doli. Nećete mi,
štioci, virovat. Ni ja ne bi virova da nišan to čudo gleda. I dok san gleda, virova
nišan. Tako je bilo nemoguće odit, ali o njoj je rič, o Đovi, krajici našoj.
Ne samo korak nego i sve i na njoj i u njoj bilo je u nikome harmoničnome,
nemogućemu protuslovju.
U duši, u srcu, Đove je bila čista, poštena, ka andel nevina, još je ona bila u
zemajskome vrtlu, bez grija i osjećaja srama. A riči su jon bile tvrde, grube,
otrovne, bludne. Muški su se na nju lipili, a žene su od nje bižale. Ni jedna
muška ruka nije smila niti bije se usudila taknut, a ona je svakoga muškića
mogla i tila uvatit pod ruku i još stisnut za muda. Đove je živila sa sestron i
braton u maloj potleušici težaškoga Lučca.
Njezin brat jemaje taki silni glas daje moga pokrit revanje zbora svi luški
tovari, pa su ga povukli u Amerike da tamo izuči pivanje. Svršija je ka marinjer
na njujorškin remorkerima, bit će da zamini brodske sirene kad su u kvaru.
Na brigu jon je ostala betežna sestra, i mala Đove, još ka curica, postala je
lavandera, prala je po tujin kućan, lušijala, na glavi nosila najveće siće sa tri uva
pune vode, nosila ji je od funtane kraj mosta pa u luške dvore i kalete.
Njezin veličanstveni atribut bila je spara koju je podmetala na glavu, ispod
mastila, da jon ne smrvi možjane teški piz. More lako bit da jon se pod velikin
tereton i razdužija korak. Nije se jemala kad pri dvora uvatit i maštil skinut. Od
puste lušije i sapuna ruke su jon bile do lakta crvene, jake, čvrste i izgrišpane. U
težaškin kućan, di su bili brojni ukućani, žgobavala je mala za dva pijata
raanistre na pjuvaču i za komad stare štrace.
Odotle se pomalo spušćala u grad, otkrila je gospodske kuće i počela čistit
gospoješporkuje. I tamo je mala vidila laž, grij, blud, falšitad.
Gospoje ništa ne činidu, samo kapeline nosidu, mažedu se ka maškare, po
postejan se vajadu i na blud samo mislidu. Nikad jin kurči dosta. Svaka gospoja
sanja veliku bačvu punu kurči, a ona u bačvi zatvorena. Jedan jon je kurac u
pizdu, drugi u guzicu, ona ji liže, čiča, guca, tučedu je po justima, po nosu, po
prsima, a bačva se okriće, kotrlja, moren plovi, a gospoja se unutra vaja i
trotulaje na kurcima.
Zamrzila je sve gospoje pod kapelinon, a još više švore. Stala bi mala uz
švoru, opalila i počela vikat:
Jo ča je ova švora prnula! Dojdite povonjat ča smrdi!
Bižale su prid njon gospoje, a ona je za njima trkala i vikala: Kurbetine, e da
se jebavat! Nima, ne, sve će kurce Đove zakaparat!
Volilaje studente, a još više oficire. Oficira, oficira, mala oče za muža
oficirasokola, sa lipon sabjicon, a neće kilonju ni šporkoga cipla iz porta.
Često bi stala isprid kasarne na Gripe i čekala kad će izać oficiri pa da
izabere najlipjega sebi za dragoga. I su dva šotobraco znala bi doć na Pjacu.
Drag jon je bija i Tonči, najskoli kad bi se na Vidovdan lipo obuka i sa
sabjon priko Rive i Pjace seta. Ali Đove je bila dobra, činilo jon milo Katu i nije
tila rastavjat muža od žene. Kad bi se za najžešće šetnje pojavila na Pjacu, sve bi
druge ženske nestale, u zemju propale. Ko je malu samo jedanput vidija, nikad je
nije zaboravija.
Glava uvik vezana crvenin šudaron koji pokrije kose i čelo i pada na oči, tako
da je mogla gledat samo ispod sebe. Oli bi za gledat prida se morala dignut visoko
glavu.
I ta visoko, ponosno uzdignuta glava, na kojon je dominira lipi kus nosa,
davala je dostojanstvo svakoj njezinoj kretnji. Nosila je muške košuje, obično na
kvadre, i do zemje duge kotule, ispod koji su lampale soldatske cokule. Rukavi na
košuji uvik zavrnuti, i liti i zimi. A u studene dane pribacila bi priko sebe koju
darovanu mušku jaketu. Tu ludu noć, kad je Split slavija svoga "Ajduka", prvaka i
šampiona, vozila se priko Rive sama u karocu i jemala je fine, duge gvante sve do
lakti. I tu noć je vojon naroda proglašena za krajicu Splita grada. Klicalo jon se i
klanjalo, a njezino Veličanstvo je petavalo roge i odmiralo do lakta svojin virnin
podanicima. Svi su jon dani tekli sritno, osin oni kad bi umrlo koje dite.
Nije priznavala utjehu: "Bog da Bog uzeja!" Ni Bogu nije davala prav da
vazimje dicu. I kad bi dite ležalo na mizu, sa Bogon bi se obračunavala. Sve mu je
u brk kresala. I svaki put kad bi koje dite umrlo, ona bi se lomila, jaukala da se do
neba čulo. Moralo se čut.
I poslin nego se stotinu puti s Bogon radi diče svadila, definitivno ga se
odrekla.
Sa krvnikon i razbojnikon koji dicu ubije nije tila jemat više nikakoga posla.

114. KA LAVI, KATIGRI

Brijačnica je osvanula sa velikon fotografijon šampijonske momčadi i puna

svita. Sve su mušterije došle čut komentare jer je brico bija u Zagreb i gleda
utakmicu. Sve su katrige bile zauzete i još se po kantunima i uz vrata stalo na
noge.
Meštar je brija, šiša i opisiva momente s utakmice, vrtija se, puca, mava
nogan, dribla i zorno prikaziva kako je koja finta izvedena.
Judi, to se ne more opisat! To još Zagreb nije vidija. A kad je Kalun opalija sa
trideset metri u sami gornji kantun... Judi moji... ča ću govorit, to je bila šajeta,
bombetina, mrižu je probilo...
Papundek je svoga Meštra očima guca.
A Meštre, je li puca livon oli desnon? Meštar, koji je baš brija slikara Tonija,
nakrivija se na katrigu ka Kalun kad je puca na igrača.
Bija je u ovi požicjun, cukunu, i kako će onda pucat desnon, moga je samo
livon!
Toni je deset minuti sta nasapunan, a brico je mava britvon, mlija, mlija,
vodija balun, dodava, kolpižava, kargava mušterije, starta u noge.
Branili smo se ka lavi, napadali ka tigri!
A vi ste u publiku skakali ka šimje! nije više slikar moga izdržat.
Ozbiljno se najidija.
Sve je to skupa bila jedna džungla, zvirinjak, zoologija, i ja radi tega vašega
životinjstva već uru vrimena sidin ka mona. Dajte, za milost božju, obrijte me
više! I da znate, Meštre, da ste u Parizu, vama bi zatvorili butigu!
Ajte k vragu, šjor pitur, vi i vaš Pariz! Ako van je priša, vi ajdete u drugu
butigu pokaza mu je Meštar put.
Slikar nije bija od oni tipova koji ćedu se brzo najidit. Namistija je šugaman
oko vrata i
opružija se.
Dolazin zato jer ste pravi meštar zanata, jer imate laganu ruku. Nikad me
nikor nije tako brija.
I brico se smekša.
Kad je tako, šjor pitur, onda morate ča i progucat sta gaje brijat, ali nakon ča
je dva puta povuka britvon, već je upa u nove diškorše.
Doša je i Duje, dostojanstven ka vojskovođa, sa pustin plikon zagrebački i
beogradski novin.
Do večeri Meštar više nije vazeja britvu u ruke. Trideset puti tribalo mu je
proštit kako su Beograđani do kasno u noć na Terazijama klicali "Ajduku" ka
svome najrođenijemu. Falija je Srbe, jesu judi, jesu poštenjačine! Nima nan do
naše braće Srbi!

115. PRVI IZLETNIČKI VOZ

Priskočimo čilu godinu dan, da uvatimo prvi izletnički voz kojin su Splićani
pratili svoje "bile" na veliki derbi kontra "Concordije".
A za one koji su ostali priređen je prvi prenos utakmice, i to na samome
"Ajdukovon" placu.
Lokomotiva spremna za partencu dimila je, nakićena mirton i ruzmarinon.
Grupa momak skače, i po crnima jon trbujima kredon ispisuje: PREDAJTE SE,
DEČKI!
Na štaciju vika, gužva, dreka, dozivanje. Kroz ponistre svi vaguni između
razvijeni bili bandiri ubaciju se demejane, borše sa spizon, botiljuni, transparenti,
zvona, pirje, trumbete, čarčaike, ori se "Marjane, Marjane" i "Tre... trese se
zagrebačka mriža!"
A unutra, u vagunima, sa kuferima na kolina, već se počelo igrat tresete i
briškulu, pa letidu asi i trice, akužaju napolitane i oridu beštimje.
Putuje i kompletna brijačnica, odnosno brico, pomoćnik i Papundek, kojega je
došla ispratit Marjeta, a za ruku drži maloga bracu, da se dite u gužvi ne izgubi.
Papundeku je to prvi vijađ, uzbuđen je, ali glumi spokojstvo iskusnoga putnika.
Priporučan van ga, Meštre. čuvajte mi ga! drće Marjeta ispod ponistre na koju
se Meštar nalaktija.
Papundek se uspinje na prste i tura glavu priko bricina ramena.
Ne boj se, majko, čuvat ću ja Meštra da mi se ne izgubi.
Ma čuješ li ga? potegne ga Meštar za uvo. On će mene čuvat?!
Pustite, Meštre, nemojte se jidit! smije se Marjeta, jer vidi da Meštar voli
njezinoga sina.
Ko će njega najidit, kad je uvik jidan! dokazuje Papundek materi koliko je on
prisan sa svojin Meštron.
Brico se vata za glavu:
Ajme, koga ja vođin u svit! Samlit će me do Zagreba!
Iza nj i mirno sidi pomoćnik i grize indorani batak od kokose.
Prometnik zazvižđe, vaguni se stresnu. I zanji izletnici uskaču.
A ča je, već jiš? okrene se Meštar i vidi pomoćnika.
Oli se nismo uputili? zagrize pomoćnik batak s druge strane.
Voz se uputija. Papundek je mava materi, nagnut priko ponistre, dok ga god
Meštar nije potega i spustija caklo, da ga arija ne probije. I tek kad su se smistili,
kad je Meštar mirno seja i zapalija španjulet, spazija je da mu je pomoćnik
obučen samo u mornarsku majicu. Ti si bogami lud! U tu ćeš se majicu u Zagreb
smrznut. Ne znaš ti ča je Zagreb! U ovo doba tamo zna i snig past!
Ne dan jin gustajoš je žvaka pomoćnik. Neka vidu da je u nas uvik lito.
Blagovali su i ćakulali sve do Perkovića, a onda se Papundek uspeja na
mrižu za kufere i zaspa. Domalo zaerka je i pomoćnik sa boršon ka kušinon
ispod glave. Brico je svuka postole, da mu noge ne nabotu, udunija je letriku i
tražija požicjun kako bi najlakše zaspa. Nije ga naša sve do Karlovca. I tek kad
su došli u Zagreb, koji ji je dočeka oblačan, tmuran, i kad su u "Gašpića" izili
tripice i popili po kriglu bire, Meštru je klonula glava za stolon. Prošetali su
velikin trgon di su se naši okupjali, i ispod gujce od konja bana Jelačića, jer je to
glavna štacija svi tramvaji. Mavali su bandiran, de rali se, zazivali s jedne strane
na drugu, vraćali u bufete i svud je oko trga bilo krcato naši.
Jema više u Zagrebu naši nego furešti! čudija se pomoćnik.
Ma koji furešti? pita ga brico.
A Zagrepčani, bome!
Cukunu, mi smo sad furešti, a oni su doma podučava ga brico.
Ne gre to pomoćniku u glavu. Kako mi Splićani moremo bit furešti?
Naravski da sad jesmo jidija se Meštar ovod smo furešti, a u Split nismo.
A ja jopet mislin ne da se pomoćnik da mi nikad i nidir ne moremo bit
furešti! Jer mi smo mi, Splićani, a svi drugi, čili svit, svi su fureštarija.
Ajde k vragu, izludit ćeš me! vuka ji je na tramvaj koji vozi za plac.
Sedansto i sedandeset ijad puti je bija lipši divertimenat slušat u Split
prenos, nego u Zagreb gledat utakmicu uživo.

116. PRVI PRENOS

Tri ijade drukeri se skupilo. Gledalište je puno, a igralište prazno. Publika u

Split, a igrači u Zagreb.
U dvoru isprid barake muvadu se funkcioneri "Ajduka", a između nji je
spiker sa velikon pirjon. Trče prema centru i viče na pirju:
Igra se peta minuta. Naši jurišadu! gre bliže tribinan. Protivnik se panično
brani!
Publika plješće.
Živija "Ajduk"! Bravo, "bili"!
Trče spiker do barake i omar se vraća. Igra se na njijovoj polovici, zbili smo
ji, osma minuta a još nisu prošli centar! Gledalište aplaudira. Dica igraju jojo,
ćuća se cukar deorzo, jedan momak obilazi okolo i prodaje friške pašarete i
šabeze.
Isprid barake klupski funkcioneri dižu ruke, skaču, jubidu se.
Spiker trče i vas zapijan u trku viče: Vodimo 1:0! Vodimo 1:0!
Zaboravija je pirju stavit na justa.
Gledalište na noge. Zaustavja se jojo! Letidu boce, cika, pljesak, poletile su
i dvi rokete, zaklepetale su čarčaike, zazvonila zvona, zasvirili svirci... Ori se
vika: "Bit će još goli! Glavno da je počelo!" Spiker širi ruke, daje znak da se
publika smiri i viče sad u pirju: To je bija strahoviti šuc Kragića sa desetak
metri. Vratar nije ni trepnija.
1 boje da nije jer bi mu ruku slomija! Živija spiker! Bravo, spiker! Jesi čovik!
U igralište je upalo jato diče i činidu tumbule, gredu na ruke.
Spiker gre prema baraci i, tek staje stiga, prima sa ponistre novu informaciju
i polako se vraća.
Dočekuje ga muk iščekivanja.
Još jednu Kragićevu bombu zaustavila je greda.
Ča je reka? Ča je reka!?
Opalija Vlade bombu, pukla je greda!
Nije za Zagrepčane balun, poslat ćemo jin jojo, neka se zabavidu.
Sad spiker više ne trče, nego polako dolazi do centra.
"Concordia" se popravila. Uzela je igru u ruke! I sad je ona boja!
Kako more bit boja!? Oli drukaš za "Concordiju"?
Stanje je još uvik 1:0 za "Concordiju" smanta se spiker.
Revolt i zvižduci iz gledališta.
Ča za "Concordiju"!?
Kako za "Concordiju"!?
 Ua, spiker, laživče, laživče, laživče!
Oprostite, još je 1:0 za "Ajduka" ustepa se spiker.
Isprid barake svi su zamukli. Skamenili se. Spiker se priko placa vuče ka za
sprovodon. Ruke mu mlitavo visidu, pirja samo ča ne pade.
Slomjeno, ka da sam sebi izriče smrtnu presudu, šapje:
"Concordia" je izjednačila.
Ča je?
Ne čujemo! Viči!
Jedan ijedan zadere se spiker i samo šta ne zabeštima.
Lažeš! zaori iz gledališta.
Izdajico!
Oklen je ovi spiker?
A di su ga našli?
Oćemo novega spikera!
Govno od čovika!
Prati ga zvižduk sve do barake, di ga već čeka nova informacija.
Seja je ispod murve. Funkcioneri ga dižu, šaju, on se nećka i opire.
Najedvite jade gre prema centru i slomjenin glason viče u pirju:
"Concordia" je povela dva i jedan za "Concordiju".
Lažeš, lažeš, razbojnice!
Kurbin sine!
Pineze si primija!
Sad se spiker jidan sveti publici:
Naši u velikoj krizi!
Letidu prema njemu boce, pašarete, stine i on rukan pokrije glavu.
Oćemo novoga spikera!
Ne bi ti da njanci vikat: miiinnnaaaa! Spiker biži. Gledaoci priskaču
ogradu, funkcio neri se povlačidu u baraku. Jedna ruka zatvara ponistru.
Prenos se ne nastavja. Svit se kupi isprid barake i bogaje.
Sutradan tužna, crna izletnička ferata dovukla se do splitske štacije. Izletnici
izlazidu smrknuti, sa frontinima nabivenin priko očiju. Dočekali su ji ramine,
sonete i njakanje tovari. A igrači su se iskrcali u Kaštela i sakrili. Tri dana niti
jednoga nisi moga vidit na ulicu.

117. KONJSKO KUPALIŠTE

Između Matejuške i Betičine tvornice cimenta, uz stari gradski macel, malo

je žalo pritvoreno u konjsko kupalište. Malo podaje od njega vidu se ostaci
zatvorenog i likvidiranog staroga dobroga Bagno Pola, di su se usrid porta
kupala gradska gospoda i di je bilo reda i šesta. Prvi kupači, u najranije jutarnje
ure, bile su časne sestre, a posli nji dolazili su popi, zamotani u lancune i
zatvoreni svaki u svoj banj, spušćali bi se u more ka sići u bunar i nikad jin nikor
komad kože nije vidija. Pri je i u portu more bilo čisto, a sad se počelo fangat.
Svašta po luci pliva, i mače od nafte, i govna, i duperani golduni, krepane
pantagane. A sad trunu grede staroga banja oko koji se kupadu i bruškinaju
tovari i konji. Nedija je, lito, sunce pripeklo, cvrčci se raspivali, žene
razgolacale. Marjeta niz kaletu na uzicu vodi konj čiča, na kome jaši mali braco i
bosin nogan češka sebi poplate od glatki konjski trbuj.
Na žalu kočijaš Špiro, bez desnoga oka, zgrčena i iskrivjena lica na tu
stranu, oštrin bruškinon pere svoga velikoga Riđana.
Zdravo, Marjeta!
Zdravi bili, kume Špiro.
Kako Ferata? Piše li?
Jedanput na misec uzdane ona. Više ne pušćaju.
Razgovor vodidu na prekide. Kočijaš je zavrnija nogavice i sa konjen
zagazijau more do kolin. Bruškinaje ga odošoto. Konj gusta i rže.
A kad će izać, je li?
Tek do godine u ovo doba! skida Marjeta maloga sa konja.
Mučidu narod, razbojnici! Svanut će i njima crni petak! govori Špiro više
sebi nego njoj.
A je li, majko, zašto se konji peru, a tovari nikad? palo je na pamet malome
braci.
A ča ćete, moj kume Špiro, zla su vrimena došla. sela je Marjeta na siku i
počela skidat postole.
Gadna, gadna vrimena, moja Marjeta!
..Ji
1 pase se kupa, i konje se kupa, a zašto ne i tovare? zaintačija se braco.
Jer je tovar tovar, moj sinko, i ne srni ga se razvicjat odgovara mu šjor Špiro.
Mali spusti gaće da mu kliznu, baci košujicu i potegne konja za uzicu:
Đia, đia, Sokole!
Sokol je smočija samo kopita i brzo povuka noge ka da mu je friško.
Ne boj se! potiže ga braco i baci se u more.
Sa Sustipana opali top i pripadne golube. Oglase se crikvena zvona.
Činovnici, obrtnici, advokati, famijarni judi, koji su sidili po štekatiman uz Rivu,
sad se jedan za drugin dižu i ulizadu u pašticerije. Isprid sebe, na otvorenome
dlanu, nose gvanćere past, oli ji njišu obišene vrpcon za kažiprst.
Uz nji skakuću veselo dica, uparadirana u sokolske i marinjerske monture,
pod kapan na kojima piše "Jadranska straža" oli "Živila Kraljevska mornarica".
Kape su uvik broj veće, ka i postoli, jer dica brzo restu.

118. FRATRIĆ

Meštar je baš tija zatvorit butigu kad je priplašeno i zbunjeno ušla jedna
stara žena vodeć za ruku maloga fratrića.
Sitan je za brijačku poltronu, pa Papundek izvuče sa strane katrigu i namišta
ga nasrid brijačnice. Priveza mu je šugaman oko vratića, a mali već cmizdri.
Blid je, žut, a žena sva u crnini ga gladi i smiruje.
Ne plači, mišu moj! Evo, tot san, uza te san.
A vi ste mu mater? gleda Papundek sažajivo na dite.
Sačuvala me Divica Marija. Ja san mu baba, baba, rano moja juta!
A di mu je mater?
Umrla je pri porodu, Bog jon da pokoj!
A ča ste ga obukli u ovu fratarsku odiću? vrti se Papundek oko diteta i ne
zna oklen će počet.
Bija je bolestan pa san ga zavitovala Svetome Anti Padovanskome koji jema
trinajst gracji.
Bidan mali! Ča od njega arlekina činite, koje su to zablude?! Ne more dite
od te veštuje trkat, ne more balun igrat. To nije higijenski pokazuje Papundek na
popovsku mantiju koja je malome do poda.
Spasija je njega Sveti Ante, a ne higijena prikriži se stara i zafaljije svome
svecu zaštitniku.
Papundek češjon malome digne cuf iznad vlažnoga čela i pritisne makinjetu.
Dite zacvili.
A ča je, mišu? imitira Papundek svoga Meštra. Ne boj se, barba će te lipo
uredit!
Polako, meštre, dite, znate, jema krastice na glavi.
Papundek se malo isprsi jer su ga prvi put nazvali meštron. Češjon razridi
ditetu kosicu i traži krastice.
Triba ga oštrić na bulin. Zašto ga niste vodili u likara?
A ča će mu likar za dvitri krastice?! To mu je od kalora.
... Meštre, mene je straj da ga ne ozlidin, dajte vi ga uvatite zazove
Papundek u pomoć bricu.
Meštar dojde, stavja očale i zavrti malome glavu.
Samo mi nemoj plakat, dat će ti barba bombon, veliki bombon. Voliš li ti
bombone, an? Volin šmrče mali.
Sve van je svog. I kraste, i čiri, i kalori, sve je svog za zdravje. Da van
gospu nazadnu! obrecne se brico na staricu, koja se skupila i drži za ruku svoga
unučica.
Meštar spretno nožican učine krug oko krastavoga timena i pokazuje
Papundeku kako će nastavit posal.
Sve mu ovo skini, lipo, polako...
Oću, Meštre vata Papundek makinjetu i pomnjivo radi.
Meštar stoji uza nj i kontrolira, odobrava glavon.
Još kad je udrilo podne, pomoćnik je svuka mantel, pospremija malo butigu,
ali nije izaša nego je sidija uz kredencu, i kako je šupje prida se gleda, vidilo se
da ništo smišja.
Pod kontrolon i uputan Meštra, Papundek je uredija fratrića.
Starica je izvadila iz njidri zgužvani šudarić, na kraju kojega je vezala uzal
oko par metalni dinari. Polako driši uzal.
 Evo, Meštre, koliko jema platit? Papundek skoči:
Ne triba plaćat, meni, Meštre, ovo odbij te!
Ajde k vragu, da te nišan čuja! najidi se Meštar. Pričekajte jedan čas! reka je
starici i brzo izaša. Vratija se sa škartocon bomboni.
Bog van platija, dobri judi ganulo je staricu.
Kad bismo čekali da nan on plati, nikad ne bi imali šolda u žep ispratija ji je
Papundek i pomilova fratrića. Mali je već ćuća bombone.

119. GOSPODARI MOJI!

Meštar je iz škafetina izvadija kjuč i broji inkas, da jin podili žurnate.

Pomoćnik bočne Papundeka:
Ajde, sad mu ti reci!
Papundek stane uz Meštra i zakašje se.
Ča j e sad? ošacuj e ga Meštar.
Ovo je, Meštre, zanja nedija da radimo reče papundek u nediju van nećemo
doć.
Meštar gledajednoga pa drugoga. Pomoćnik obori glavu ka da se srami.
Ali isto reče: Tako je odlučija naš strukovni savez. Papundek nadožunta:
Pomoćnici i naučnici brijački iskorištavaju se priko svake mire. Svako
judsko biće ima pravo na nedijni odmor.
Kad će se judi, koji svaki dan žgobaju, stric i brijat ako ne od nedije? Nan je
nedija glavni dan pokušava jin Meštar objasnit.
Ni kruv se ne peče nedijon! ispali pomoćnik.
Ako se svaki dan mora jist, ne mora se svaki dan stric! upadne Papundek.
Stavili su Meštra u sridu pa ga s obe strane bodu.
Mi radimo od zore do mraka! patetično će pomoćnik.
Odlučili smo da triba sačuvat neokrnjeni i potpuni nedijni odmor recitira
Papundek.
Ajte k vragu vi, zora, mrak, rad i nerad! Skroz ste poludili. Oćete li mi od
butige sovhoz napravit?!
Bubne Meštar kjučima o tle. I to ga nije umirilo, nego prospe pineze, i kartu
i munitu isprid nji.
Evo van i pinezi, radite kad vas je voja! Otvarajte i zatvarajte kad van god
padne na pamet. Ali otvara on sad kredencu evo van i ove karte od poreza, karte
od fita, računi od letrike! prazni škafetine i, bez da gleda, sve bacije vanka po
podu. Sami ćete nosit fit, kupovat šugamane, sapune, britve, makinjete, sami
ćete porez plaćat, a meni nećete davat ništa, ni dinara, ja ću samo od manče
živit, pa ćemo vidit kako će butiga odit!
Vazme jaketu ispod ruke, stane na prag i pokloni jin se.
Zbogon, gospodari moji, evo sad ste me svi brig rišili! učini tri koraka, pa
se ništo siti i samo poviri na vrata: Bravo, niste mi rekli kad moran doć na
posal? Odredite mi uru i moju normu.
 Nismo mi, Meštre, tako mislili! ustepa se Papundek.
Nismo se mi tako pogodili! smantano će pomoćnik.
Jesmo, jesmo smije se Meštar. Sad ćete i mene svake nedije nać na kupanje.
Međujudski odnosi su se u brijačnici zategli, Papundek su se i pomoćnik
šapjali, namigivali jedan drugome, a sa Meštron su komunicirali samo službeno.
Jidija se Meštar ali nije tija mulcima popustit. Dva dana nije vazeja britvu u
ruke. I u one ure kad bi aventuri navalili, on bi škiva, izvuka se i izaša.
Reka bi jin:
Ako me ko traži, ja san u Matica na kafu! Oli bi reka: Gren do peškarije!
Samo bidu kimnuli glavon. Oli bidu odgovorili:
U redu! Čuli smo.
Falilo je Meštru razgovora i karanja. Gušile su ga i davile neizgovorene
beside.
Štija je friško "Novo doba". I skočija:
Judi, slušajte ovo! Ovo se samo u nas more dogodit!
Papundek je namignija pomoćniku. Nisu reagirali, a Meštar je glasno čita
kako je Radić u Skupštini vladine poslanike nazva stokon, a onda poslanik
Puniša Račić daje pridlog da se Radića pošaje na liječničko promatranje, jer da
se ne ponaša normalno.
Ola, balkanskoga parlamenta! komentira je Meštar. Koje lipe beside, koji
judski razgovori, koji đentlmenski pridlozi!
Papundek, koji je striga jednoga momka, se zakašja, a pomoćnik je na
vratima butige zvižduka.
Meštru je udrila krv u glavu, počeja se trest i izleti vanka. Da se okrenija,
vidija bi ji kako pucadu od smija.

120. RADIĆEVAC

Svašta se te nedije u gradu dogodilo. Na Marjanu otvorenje morski akvarij.

Poljaci su počeli gradit svoj dom u Nečujmu. Zbog Netunski konvencija, izbile
su žestoke kontratalijanske demoštracije. Otvoreno je prenoćište za nezaposlene
služavke, ali sve to nije jemalo nikakvog verbalnog odraza u zavađenoj
brijačnici. I ko zna dokle bi to vanredno stanje trajalo, da se nije dogodilo ono ča
je Baćo odavno predvidija da će se dogodit.
Stari jedan Rus, pukovnikon su ga zvali, koji je posta najpopularniji
kolporter u gradu, trka je Pjaceton i krivin naglaskon na svaku rič, izvika je
senzacijonalne naslove.
"Puniša Račić puca u hrvatske poslanike! Ubijeni Pavle Radić i doktor
Basariček!"
Brico je vazeja novinu, prsti su mu se tresli, stranice su šuškale. Stvorili
su se uza nj Papundek i pomoćnik i zagledali se u veliki crni naslov priko
čile stranice: KRVAVI DOGAĐAJ U NARODNOJ SKUPŠTINI.
Brijačnica se začas ispunila i do noći se nije ispraznila.
 Ovo je, judi, sve namišćeno razmava se Meštar, koji se jopet uvatija
posla. Ti Račić puca ka na streljani, a nikor se okolo ne miče. Ča nisu skočili?
Razoružali ga, vezali?
A ča ćemo govorit?! Još su ga pustili da uteče! E, ča bi on meni pobiga!
mane rukon iskusni stari redar Pučanstvo.
Oli je ovo prava država, oli ovod jema reda i zakona? upada picaferaj. Ovo
je sve gnjilo i pokvareno, i triba da nas vrag odnese! Još smo bili kontra
Austrije, a Austrija je prema ovoj zlato od države.
Ko će više dat onu državu! ustane drugi policjot Mijo.
Ajte k vragu Austrij a i vi! štuf j e brico lamenta za švondranon kurbetinon.
Oli ste vi, meštre, radićevac? napokon je progovorija Papundek i ponudija
pomirenje svome poslodavcu.
Brico ga prkosno pogleda:
Dosad nišan bija, ali sad jesan! Jer zapamti, mali: ja san uvik kontra oni koji
pucadu, a za one u koje se puca!
Tako su progovorili, pomirili se, ali isto, već prve nedije, Papundek nije
doša na posal. Klapa barbirski šegrti i mladi radnika gajeton je išla na banj.

121. CRVENI SIMPATIZER

U gajeti je bija i jedan čudan momak, nikako smotan, zamišjen, žmirkavi

očiju pod debelin lentan. I dok su pod Marjanon, u Kašunima, bacivali udice i
lovili bukve, očalinko jin je čas mirno, čas nervožasto, sam sebe užižući,
objašnjava aktuelnu političku situaciju. Govorija je kako smo sad suočeni s
podmuklin djelovanjen klerikalaca i frankovaca, koji zločin u Skupštini koriste
za raspirivanje mržnje između rvaskoga i srpskoga naroda.
A jasno je, drugovi, da krivicu ne snosi ni Srbija ni srpski narod. Zločin je
izvršila i organizirala velikosrpska klika okupljena oko kralja, ali inspirirana iz
Zagreba od klerofrankovaca, kojima je bila potrebna ova krv. Na ruševinama
Jugoslavije, istrebljenjem Srba u Hrvatskoj, oni misle graditi katoličku državu
Hrvatsku. Stav Komunističke partije je odlučan i jasan, i mi to moramo objasniti
narodu!
Papundek gaje pomnjivo sluša sa tunjon u ruci. Na udicu je ćutija ribu,
potizala je, ali je nije tija vuć, da ne bi dekoncentrira govornika. Impresionira
gaje taj momak, kojega će ponovo trevit do desetak godin, pod novin tragičnin
okolnostima.
Tu noć, u posteji, on je u sebi ponavja očalinkove misli, riči mu je
zapamtija, ka da ji je spugon pokupija, i gonja je od nestrpjenja da se otvori
brijačnica.
Meštar je brija profešura i s njin raspravja o odluci splitske općine da, zbog
korote za rvaskin mučenicima, ne učestvuje u proslavi Vidovdana.
Ja vas pitan govorija je Meštar di ćete vi sutra poć? Oli na vidovdansku
proslavu, oli na zadušnice izrešetanin poslanicima?
 Papundek uleti:
Ja ću van to, Meštre, objasnit!
Ti ćeš mi objasnit! zine brico. Ma vidi ti razbojnika od diteta! Ja pitan
pametnoga čovika, učenoga profešura, a ovo se šporko drle, zelenbać zeleni,
javja da će on objasnit! U brijačnicu je uliza inženjer Duje.
I van će on, profesore, objasnit, i meni, i tebi, inženjeru, sve ča nije jasno,
sve će on razjasnit!
Oću, Meštre, objasnit ću, razjasnit ću isprsi se Papundek jer je stav svi
pošteni građana jasan i odlučan.
Bogami, ne umukneš li, klepnut ću te po ušima! zapriti mu Meštar.
Pustite ga, Meštre, da govori! Ajde, Papundek, objasni ti to meni! sprema se
profešur ka da će slušat đačku lekciju.
Evo ovako, profesore namišća se momak i imitira očalinka. Izvadija je iz
mantela sudar, i da je jema očale, sad bi ji otra. Stav općinskog vijeća je pošten,
ne triba učestvovat u Vidovdanskoj proslavi, ali se ne triba ni pridružit fašistima,
klerikalcima i frankovcima, kojima je dobro doša zločin u Beogradu da raspiridu
mržnju kontra srpskog naroda. A srpski narod pati ka i naš rvaski odvergla je
Papundek.
Profesor je potvrđiva glavon.
Bogami, ima bit tako reka je inženjer. Nas su već vatali da izbacimo
jugoslavenski, a stavimo rvaski športski klub "Ajduk". Jasno je oklen vitar puše.
Ma govorin van ja okrenija se sad Papundek inženjeru.
Sve ča on reče, sve je ka Sveto pismo! komentira pomoćnik.
Nije baš tako upade Meštar, koji je nastavija brijat profešura. Ali vidite, moj
profesore, koliko je ovi mali napredova u moju butigu! Kad je doša, nije zna ni
justa otvorit, a znate, dobar mije, sluša me i učinit ću od njega čovika.
Duje se nasmije:
Ne bi ja baš reka da od tebe uči!
A nego od koga? plane Meštar. Oćeš li ga ti učit? Od tebe bi jedino moga
naučit tehniku baluna, a on mene po čili dan sluša i ništo mu ostane u uvo, je li
tako, sinko?
Je, Meštre, da san po svitu tražija, ne bi moga nać bojega učiteja reče
momčić i zagleda se u svoga Meštra. Brico se rascva. Drag mu je bija ti ašperti
mulac koji reste u njegovoj butigi, pod njegovon rukon.
Profešur i inženjer su skupa izašli i, tek kad su ostali sami, u brijačnici se
nastavja razgovor.
Meštre, oćete li vi meni sad ništo priznat? prošapja mu je momak na uvo.
Oću, oću, moj Papundek!
Ali iskreno!
Časna rič! uozbilji se Meštar, ka da govori sa čovikon, a ne sa momčićen.
Ajde, priznajte, Meštre, da ste, ako ne na ričima, a ono u srcu, naš crveni
simpatizer!
Nije Meštar to očekiva. Skočija je ka da gaje iglon uboja.
 Vraže, kurbo od diteta, drag si mi, ali ću te isto probit nogon!
Ajde, Meštre, nemojte se sramit! Naš ste, naš ste... uporno ga gleda Papundek,
ali se isto odalečija put vrata.
Bogami ću te blesirat! Ubija se Meštar da ga uvati, zamanija je nogon ka da
će ga udrit, a Papundek se zavrti oko poltrone. Smija se Meštar, tija ga je uvatit, a
Papundek je škivava, biža mu ispod ruk i vika:
Priznat ćete, priznat ćete vi meni, neće puno proć.
Meštar je činija fintu da se zaista najidija. Ita se u nj češjen, sapunon,
šugamanon i vika: Nišan, nišan, ja oću mirno živit!

122. KRAJMUČENIK

U Marseju ubilo kraja, a u Splitu nastrada bidni naš brico, dakako, na pravdi
boga, jer kakve on, pošten čovik, jema veze s tin krvavin događajen? Jebe se njega
za kraja i atentatore! Ali glupa slučajnost umiša svoje prste i poštenoga, lojalnoga
građanina i rodojuba odvede ravno u prežun.
Ispričat ću kako je to bilo, a vi ćete, štioci, sami prosudit je li i koliko je naš
jadni Meštar kriv.
Kraj je mrtav! Atentat na kraja Aleksandra u Marseju! Ubijen Luj Bartu!
Krvavi događaji u Marseju! trkali su kolporteri i izvikivali naslove posljednji
izdanja. Zvona su tužno brecala. Bija je lipi, jesenski dan, a u gradu nika čudna
atmosfera. Nikor nije plaka, ali ni tra ruke od zadovojstva, jer su ulican kružile
pojačane patrole policjoti, đendari i agenti. Vidilo se i soldate, sa blistavin
šljemovima i bajunetan na puške. Vojska je u punoj ratnoj spremi čuvala prugu.
Na nadleštvima bandire su se spustile na pola kopja. Butige su se
smista počele zatvarat, roleti spuštat. Po nikin izlozima omar su se
pojavile slike blagopočivšega kraja mučenika u crnome okviru i sa njegovin
zanjin ričima, koje je izreka dileći se od života:

"ČUVAJTE MI JUGOSLAVIJU!"

Kraji ne umiru ka obični smrtnici, ne mislu oni na ženu, na dicu, na stanje i

imanje, nego na svoju zemju. Na državu.
"Čuvajte mi Jugoslaviju!" eto ča je njemu bilo na srcu.
Dakako daje ovi događaj, ka i svi veliki, pogotovo oni krvavi događaji, ka i
svakoga čovika, mora uzbudit i našega Meštra, i ruke su mu se tresle dok je
priprema crnu bandiru da je obisi iznad vrat od butige.
Iznija je katrigu i žalosnin glason blago reka:
Daj, moj Papundek, uspenji se, ti si mlaji, i namisti je!
Zastoja, Meštre?! usprotivija se momak. Zašto ja kad je to posal od
gospodara? i mirno je Papundek seja i uzeja u ruke novinu.
Obisi je kad san ti reka! oštro ga Meštar miri.
Ne bi ni za šta na svitu! ladno odvrati Papundek. On je za me bija i osta
krvavi Aleksandar!
 Brico se sad obrati pomoćniku.
Neću, Meštre, ni ja, ja mu se nišan zakleja!
Meštar se nakostrušija.
Neću politiku u moju butigu, jeste li razumili?! I da vas nišan čuj a pisnit!
Ni riči nismo progovorili! ne diže Papundek glavu s novin.
Ubijen je naš kraj i, kakvi bija da bija, red je crnu bandiru stavit kori Meštar
nji, a sebe opravdava.
Oli van mi branimo? u brk mu se posmijava pomoćnik.
Dodaj mi mlat! penje se Meštar na katrigu, koju pomoćnik pridržava da mu
se ne izmakne.
Ooo, od danas ćemo mi drukčije razgovarat mrmje brico, malo
pristrašen, jer vidi agente i policjote koji se ka pasi motaju priko Pjacete i
njuškaju prolaznike. U ovakin prilikan pošten se čovik pripade da mu čuvari
režima ne pročitaju misli. Izvižbani su i furbasti ka ježuviti, pa po motu,
pokretu, jednoj besidi, mogli bi otkrit ča se u čoviku krije. Meštar se trese i
prikucava bandiru, ruke mu drću i misal mu je rodojubiva ali nedefinirana,
nikako rasplinuta...
Ko pisne kontra države oli kraja, omar leti iz moje butige. Ja ću ga prvi
prijavit, ja ću kontra njega svidočit! mrmja on, nesvistan onega ča govori.
Stari je on lisac. Oparilo je njega. Zna on ča u ovakin prilikama mora govorit.
Izgubili ste svaki rišpet i prema meni i prema kraju mučeniku! udrija se
mlaton po prstu i zaboravi di je. Ko zna kako se ispod njega stolica zagingala, ka
daje ko potega. Pomoćnik je nespretno priskočija, a brico se već naša na tle, drža
se za nogu i jauka.
Ajme, ajme, nogu san slomija!
Bandira mu je bila u ruci; kad je pala, nje se uvatija, ka da će ga ona zadržat.
Mora mu bit pukla kost na žnjutu. Stiska je zube, usne je okrvarija. U srcu
gaje zabolilo.
I dok su ga Papundek i pomoćnik dizali, Meštar je samo za jedan jedini
trenutak zaboravija koliki je rodojub i otelo mu se:
En ti boga i državi i kraju mučeniku! En ti čilu dinastiju...
Sa svoga judskoga stanovišta jema je prav. Kriv je kraj! Koji ga je vrag u
Marselj nosija? Jer da nije on tamo odija, ne bi on sad nogu išćetija.
Mir, Meštre, jezik za zube! poklopija mu je Papundek rukon justa.
Ali poklopila su ga i dva agenta. Oklen i kako su se stvorili, kako su ga
samo mogli čut? Dok ga je jedan surovo diza, drugi, visoki, koščati, opali ga po
zubima.
Ne tucite čovika! utisnija se između nji Papundek. Agent gaje odbacija
kolinon.
Likara, likara, nogu je slomija vika je pomoćnik, ali zaludu.
Svit se razbiža. Nikor to nije tija gledat, samo je papagalo iskrenija glavu:
"Kurbe!
Kurbe! Lopovi! Lopovi!..." i Mare gaje bržeboje pokupila s ponistre, da nju
ne baci u govna.
Doletila su ništa manje nego četiri policjota. Vukli su ga, podizali, rastizali, i
on je, ka Isukrst pod križen, pada i posrća.
Papundek se izbezumija. Osića se kriv za ovu dežgracju.
Tija je da njega zatvoridu, da bude sa svojin Meštron, i trka je uz policjote i
vika:
Meštre, Meštre, držat ćemo butigu i od nedije otvorenu!
Rastizali su ga i vukli prema policijskoj stanici na Rivi, a judi su zastajkivali
i šapjali: Bidan brico! A ča je učinija?
Jema veze s atentatorima!
Ko bi za nj reka?
Meštar nije vidija nikoga, nije vidija ni picaferaja, samo je registrira da mu
je on, dok su ga, ne uveli nego bacili u stanicu, s pločnika zavika:
Meštre, drži se hrabro na striljanju!
Kurba se istorija igra sa bidnima judima! Jedne ni krive ni dužne vodi u
prežun, a drugima puni žepe pinezima. Slikar Toni je, na primjer, blagosilja
atentatorsku ruku, a veze sa politikon nije jema. Sobu u "Matica" pritvorija je u
atelje i dnevno izrađiva po tri portreta mladoga kraja Petra II. Dobro je bilo i
konobarima koji su ga služili, konjake mu nosili, španjulete mu pripaljivali. Sve
je duge uspija vratit.
Lipo su se pomogli fotografi jer je mladi kraj sad kurija ka cukar.
Zaredala su apšenja i Rvati i komunisti. Feratu, tek ča je izaša iz prežuna,
jopet je zatvorilo.
Papundek, sad već čili momak, preuzeja je duplu brigu: u butigu je zaminija
meštra, a doma oca.
Samo nikoliko dan poslin krajeve smrti, Papundeku se pružila prilika da
intervenira s punin autoriteton oca famije.
123. ŠPORKI MORAL

Njegov mali brat Braco već je iša u četvrti razred pučke skule. Učitej, koji je
vodija školski zbor, prosid, snažan čovik, od niti četrdeset godin, jema je tega
jutra proliv, a usto i pegulu da mu je u zahodu čučavcu ispala iz žepa
šporkaćunska fotografija. Za vrime odmora prvi je uletija u kondut mali Braco,
diga je sliku, izbuljija oči, pa prasnija u smij. Učitelj na jednome podiju,
pokrivenin plišon, ka atleta, samo gol golcat, jedino mu na noge crne bičve, a uz
njega isto tako gola, krupna, sisata cura. Izokrenula je dlan i drži ga delikatno za
onu stvar, ali glavu je sramežljivo okrenula na drugu stranu. Iza nji palma. Braci
je to bilo puno smišno, pogotovo staje zna i tu krupnu divojku koja je pivala u Sv.
Cecilije, a u svečanin prilikama nadopunjavala je školski zbor.
Omar je stvorija njezinu sliku kako ona u koru crikve pobožno, uzdignuti
očiju, ali gola ka na fotografiji, piva soprana, a učitej, gol, za orgujama.
Čili razred skupija se na ledinu iza "Ajdukovoga" placa. Dica su se
otimala za sliku, vikala, urlikala, vajala se po tleju od smija i imitirala tu
komičnu pozu jubavnika.
Zamislit morate kako je bilo jadnoj curi već prve nedije u crikvenon koru, dok
je zanosno i pobožno pivala, a čila četa diče stala iza učiteja u njezinoj pozi i svaki
je onon do sebe dlanon pokrija sramotu. Ostala je otvoreni just, bez glasa.
Parilo jon je da se nebo na nju ruši. Učitej se nervozno okriće i daje jon znak
da nastavi, ali ona rukan sklapa oči i ita se, bacije i rida niza skaline
kora. A dica namiguju jedan drugome i zanosno pivaju, ka da se ništa nije
dogodilo.
Kad je Papundek doša doma na obid, dočeka ga je prostrt stol i zbunjena
mater.
Seja je za stol.
Kako si, majko?
Nije znala šta će mu i kako će mu reć, pa je misala u terini kacjolon manistru.
Začudija se šta mu ne odgovara.
Ča se dogodilo, a di je mali? Marjeti je odanulo. Brzo je odgovorila:
Eno ti ga u sobu, plače, moraš mu očitat bukvicu.
A ča je učinij a? već j e srka juvu. Mater mu stavj a fotografiju uz pij at.
Vidi šta san mu našla! Zagrcnija se i počeja kašjat.
Oklen mu ovo?
Reka je da je naša u zahod. Ispalo je učitelju. Ona piva u kor kidala je Marjeta
rečenice ka fete kruva.
To je njijov dvolični, šporki moral tresa je Papundek glavon. Pivadu po
crikvan, a vidi koje gadarije činidu!
Turnija je od sebe pijat i zauzeja strogu pozu:
Dovedi mi maloga!
Marjeta je Bracu morala vuć za ruku; otima se, plaka prid starijin braton,
gleda je u tle. Ozbiljno ga je ispitiva i čilu mu pridiku održa. Marjeta se nije
misala, samo je slušala i guštala.
I neka te, Braco, sram! korija ga je Papundek. Oćeš li osramotit mater, oca,
mene!?
Mali se bacija na nj, utira mu glavu u krilo, šmrca je i jeca, zalipjen za bratovo
kolino.
Ka za prvi put, Papundek mu je izreka blagu kaznu: mora je izist dva
pijata manistre, i svoj i njegov.

124. VLAŠKA POSLA

U njijovome susidstvu, prid kućon, brije se visoki škovacin Jozo. Zrcalo je

obisija o čaval, pod sami krov potleušice, pa jopet mora kupit kolina i priginjat
se da bi se na zrcalu ogleda. Do njega na zidiću, turoban i zamišjen, s glavon
uronjenon u dlanove, sidi netijak. Voda u maštilu se prid njin oladila, a on se
maka nije. Štrikan se obrija pa polako čisti i zatvara britvu. Dok se vodon iz
škorcanoga lavamana pljaska po obrazima, pogledava svoga netijaka.
 Šta je, netijače?! Ili nije Sveta nedija? Momak slegne ramenima.
A šta se ne pereš?
Neman za koga, štrikane! bolno uzdahne nećak.
A tvoja gospoja štroloća? iskrene mu Jozo priko glave vodu iz lavamana.
Neka ga đava nosi ko j on više pristupi! ne trepne momak.
Jozo uzima već izglancane cokule, koje su, ka dvi gondule, usidrene
prid vratima potleušice.
A što, netijače?
Popustila, stisla na rani! prene se momak. Daje mi ki tiću, a ište od mene,
da prostiš, ki od magare ta.
Jozo mu odobrava, kima glavon, i vežije špigete.
Iđen ja! uputi se priko dvora.
Već je zaokrenija u kaletu kad se nećak za njin zaitija:
A kud ćeš, štrikane?
S judima! Na balote!
Pričekaj, i ja ću s tobon! zavika je netijak i brzo se počeja redit. Nije moga
dopustit da zbog njegovi jubavni jadi štrikan ostane bez marende.
Balote su se u gradu igrale na sto misti, i pametni vlaški duet stalno je
kružija od zjoga do zjoga i tražija nove žrtve. Znalo se dogodit da izgubidu, ali
samo onda kad se igralo za mali trošak.
I u tin ritkin prilikan, Jozo je jema više muke sa svojin netijakon nego sa
protivnicima. Grezija igrališta, di se uz vrče skupja pobasji svit, već su obrstili,
pa je mudri štrikan u ovo jesensko pozapodne odredija novi pravac: "Vila Ana".
To je bila poznata restauracija sa kuglanon, vrtlon pod borima i zjogima za
balote između tamarisa. Sastajali su se u njoj obrtnici, trgovci i švidavali se u
porcije gulaša, tripica i janjetine, koja se vrtila na ražnju, dok su gledaoci
pomnjivo pratili igru uz krigle piva i bokale vina.
Škovacini su seli uz zjog na gredu i pratili igru u kojon su dva mlada
obrtnika pitura brzo i elegantno svladali svoje protivnike. Zajebavali su
poražene, naročito cotavog, grintavog vlasnika male štamparije koji je otiza s
plaćanjen ceha.
Jema li koga da ga sredimo? kočoperili su se i izazivali okolo.
Evo, rišćat ćemo ja i moj netijak izdvoji se Jozo iz kruga gledalaca.
Ne igramo mukte, svaka se plaća prezirno ga pogleda pitur.
Može, ali nećemo u puno, samo u litru vina miri škovacin balotu kako mu
stoji u ruke. Kako ćeš pit na gladno?! podbada Jozu drugi pitur. Najmanje po
litru i po kil janjetine! Može i po dva kila! stupa na scenu netijak i već svučije
jaketu i slaže je na zemju.
Ne zalići se, netijače, ne znaš ti ove lacmane! Kožicu će nan oderat miga on
momku. Bez plakanja, oćete oli nećete? daju jin pituri ultimatum.
Pa kad nas silujete pokorava se Jozo, ka da je već spreman na pridaju.
Nego, ne bi bilo pošteno tako: vi u formi, a mi još nismo ruku uvatili. Zato
igrajmo prvu u vino, drugu u ranu!
 Pošteno pristali su pituri.
Jozo je prvi bacija bulin i za njin balotu. Trče nespretno i krivi se za njon
ka da bi je tija ispravit. Netijak vazimje balotu i zove dvi litre.
Jozo je lipo akoštava ali netijak je slabo tuka. Od tri balote sve je tri falija.
Đava ti krivu ručetinu odnija! korija gaje štrikan. Pomanje loči!
Brzo su izgubili prvu partiju.
Slabi ste vi za nas! Di će škovacini kontra pituri?! smijali su se pobjednici.
Vidin i ja, ali nismo mi još ruku uvatili pravda se Jozo. Oćemo li sad po
janjetinu? pjucne netijak nestrpjivo u šake.
Piturima je bilo ništo sumjivo. I činili su ji pokazat šolde. Jozo je
izvadija novčanik i udrija s njin o tle:
Evo gazeta, a sad ti pokazuj svoje!
Netijaku su oči opasno sivnule. Pituri su se uozbiljili.
Onda, kako igramo?
Rekli smo! odvrati Jozo.
Je li po kil janjetine? pita manji pitur.
Jest zareži nećak ali kil po glavi!
Letile su balote, akoštavalo se, pjombavalo, tuklo, mirilo kajišen, a tek
skinuta janjetina pušila se na stolu. Netijak nije jema kad pri svršit partiju. Jozo
je sta kraj baloti i komandira igron.
Ovako, netijače, udreš li ovu pokazuje postolon na balotu najbližu bulinu
imamo dva punta. Ajde, netijače, ruku ti jubin!
Netijak zaškilji, nacilja, zaleti se i udari tako da protivnička balota
odleti, a njegova ostane na njezino misto.
Bravo, netijače, diko i uzdanico moja! A sad pazi: imamo dva punta, ali
udreš li tako i ovu drugu, naši je svi osan.
Kako si reka, štrikane! zaleti se momak i opali ka iz topa.
Pituri protrnu. Jozo trče priko zjoga i jubi svoga netijaka. Sritne li si ruke,
Bože moj, a kažen ja: boje i bez nosa nego bez sriče.
Rastizali su meso, nazdravjali jedan drugome, a pituri su se jedva mašili, i
plaćajuć račun grizli su se da su bili tako demokratični pa su sa šporkin Vlajima
išli na balote igrat!

125. SEOBA ZA KRUVON

Glad je morila Zagoru i jata nevojne, gole i bose vlaške diče padala su na šine
i pratila vozove ka jata gladni galebovi brodove. Đendari su ji tirali sa željeznički
stanica, a dica bi se razvukla koji kilometar daje uz prugu. Najviše bi ji se okupilo
u svitanje, kad bi čekali "brzi" iz Zagreba. Polegli bi uz prugu i čekali ga s uvon
na šini. Kad bi protutnja, dica bi ukočena, napeta, čekala otpatke spirina koje su
jin kondukteri i putnici bacivali iz spavaći kola. Na svaki komad kruva bacila bi
se jarpa diče, i gložili se i tukli oko svakog zalogaja. I novine su pisale o tin
ježivin, paklenskin slikama, pa je došlo do akcije spašavanja gladne diče i njijove
seobe u Slavoniju. Jednoga jutra lokalni voz pokupija je dicu po štacijan, i dok je
jurija prema Splitu, iz njega se ćula ganga:
Kusaj, grizi, Zagora dolazi, Bili kruue, deder nan se pazi!...
Priko stotinu diče, a ni jednome više od deset godin, prošli su Rivon u pratnji
časni šestar i par rasplakani seljanki.
Bili su tako jadni, tako mižerjasti, daje svit koji se zateka na Rivu okrića
glavu. Uveli su ji u kloštar samostana Sv. Frane, razdilili jin po fetu kruva i pijat
masnoga fažola. Seljanka, koja je dopratila dva sinčića, sidi na skalinu pod
bunaron i drži glavu manjome koji riga.
Nemoj, nemoj, dite moje, da nas kući ne potiraju, nemoj, sine, rano moja
ljuta!
Po kloštru vrtidu se dvi časne sestre. Gvardijani i pop se jididu da su jin dica
sve ogadila i uneredila. S gađenjen gvardijan nogon gura zavežljaje i pakete oko
bunara.
Pokupi tu rigotinu! Jel ti je dite bolesno? Zaplašeno, ona brzo ostavja maloga
na kamenu ploču, a rukama čisti.
Zdravo je dite ki cekin, oče duovniče, nego mu važol naškodija, ne može
da ga svari. Kripna, zdrava, masna rana, a dite gladno, nije naučno.
Šta si ga pustila da se priždere!?
Gladno, oče, pa ki vučić navalija!
Sad to polij, isperi! ispod mantije pokaže on sandalon.
Oću, ocu, oče duovniče! rastrkala se seljanka.
Dok ju je gvardijan korija, ušlo je u dvorište desetak garzuni i mladi brijači,
među kojima je Papundek sa svoji dvadesetak godin jedan od nastariji. Gleda
dicu, lice mu se smrkne. Brijači skidaju jakete i slažu na kamene ploče ispod
kolone. Papundek izvadi iz borše šugaman, prostre ga na ogradi bunara i po njemu
slaže svoj alat, nožice, makinjete, češje. Časne sestre podilile su dicu u jednake
grupe i svrstavaju ji prid svakin brijačen. Papundek miri i obilazi svoju kolonu, u
kojon je desetak diče, a među njima i seljanka sa dva sinčića. Počinje baš od
maloga koji je riga.
Tebe ćemo, mišu, prvoga, ti si najmanji. Ajde, lipo sidi i ništa se ne boj
počinje ga šišat. Kako se ti ono zoveš?
Stipe jedva izgovori mališan.
Stipe naš mali, a oklen si ti, a Stipe?
Od Labina!
Štipan od Labina. A znaš li ti, Štipane, di te šaju?
Ne znan. Putujen di me vode, di ima rane! slegne mali ramenima.
Napunit ćemo mi mišinicu. Nabubat se kruva i slanine. Ala ča ćemo grist, a,
mišu?
Mali se smije, a mater mu upada sa pridikon:
Di doša da doša, slušaj, dite moje, domaćina, ka spasitelja svoga, i jubi
mu ruku. Gvardijan se vrti, kontrolira po kloštru i dolazi do nji.
Nemoj uz bunar, meštre. Bog te blagoslovio! Oćeš li nam vodu zagadit?
 Papundek baš makinjeton skida veliki pramen kose s ditetove glave.
Ne bojte se, velečasni! Oli vi niste pastir, a ovo runo vaši ovčica? diže on sa
dva prsta snop ostižene kose. A koji se to pastir boji runa svoga stada?
Gvardijan jutito spusti željezni pokrov na bunaru tako da gvožde padne i
zazvoni. Oštri izraz lica mu se omekša jer upravo ulazi svita dama koje su dići
đonile poklone i milodare. Gvardijan jin požuri u susret, pozdravja dame i uvodi
u samostansku blagovaonicu, a sluškinje, seljačke cure, otvaraju pakete i vadu
košujice, pokoji par iznošeni postoli, majice, bluzice, pa počinju obučivat i
minjat do kože ošišanu dicu.
Svako dite po ništo dobije, bar koji detalj koji još više istakne sirotinjsku
zapuštenost. Brijači se šale sa divojkama, ponekon momku i ruka poleti, a
divojka vrisne i opali ga po ruci.
Papundek šiša već treće dite, a jedna cura oblači košujicu malome Štipanu.
A je li, divojko, iz kojega si ti društva? Je li iz "Katarine Zrinjske", "Kola
domaćica" oli iz "Hrvatske žene"?
Nišan ti ja, brate, od nikakvi društava. To je moja gospodarica, ona ti se bavi
politikon, a ne ja. Ma vidi ti ovu jadnu dičicu, sve sama kost i koža!
Ispaćeni su, bidni! E, moja divojko, eto, to ti je uzdanica i pomladak kršnog
i najzdravijeg sloja našeg naroda!
Dame su ispile limunadu, doša je i fotografi usrid kloštra postavja svoj
tronožni stalak. Gvardijan izvodi dame koje se postavjaju uz dicu. Škjoca
fotoaparat. Dame sa dicon, dame sa gvardijanon, sa časnin sestran, dame grupno,
dame pojedinačno. Gvardijan istupa isprid fotografa:
Koli plemenitim damama naših hrvatskih humanitarnih društava, toli se
zahvaljujem i vama, radničkim majstorima brijačima koji ste pohodili, na poziv
našeg samostana... Papundek ne more trpit:
Nismo se, velečasni, odazvali samostanskon pozivu, nego pozivu našeg
sindikata! on već sprema alat, a gvardijan blago nastavja ka da nije bilo upadice.
Dakle, toli se zahvaljujem i plemenitom odazivu vašeg sindikata.
Fratar govori, govori, dame plješću, Papundek je pospremija alat i već bi iša
da mu se mali Štipan nije obisija za gaće. Papundek ga pogladi i diže, na ruke.
Ma vidi moga regrutića! A ča je, Štipane? Ja sad moran poć, a oćeš li i ti sa
mnon? Ja jeman maloga brata, pa ćete se vi dva lipo igrat.
Tek sad mu je ta misal došla, pa se obrati seljanki:
A ča ti govoriš? Starijeg pošaji tamo u Slavoniju, a ovega daj meni. Moja će
ga mater gledat ka da je njezin. Ona je dobra žena isto ka ti. I Split je blizu i moš
ga svaki misec doć vidit i u nas spavat.
Žena zaplače, tila bi Papundeku pojubit ruku.
Ča si poludila! odstranjuje je momak. Nišan ti ja ni biskup ni dobrotvor,
mali mi je drag i dovedi mi ga prid podne.
Di ću ga dovest? tare ona suze.
Na Pjacu od fruti, znaš li di je to?
Znan, kako ne bi znala odvrati žena.
 Onda prid podne u onu brijačnicu blizu papagala.
Mali je još u naručju Papundeka koji mu prinese obraz da pojubi barbu.
126. UVIK BUDNI!
Na marjansku cestu, iznad uvale Kašuni, na malu preklopnu katrigu sidija je
filmski režiser, vata se za glavu i urlika kako je ovi grad lud, kompletno lud.
Prve ranjenike već su ukrcali u autobus na kojemu je ispisano ime filmske
kompanije "Lloyd Europa Film". Dojurilo je bolničko auto sa likarima i
bolničarkan i tričetiri taksija.
Na bojnome poju po ledinan, između vinograda, maslin i bujači, privrnute
gevermašine iz prvoga svjetskoga rata, razbacane puste puške i bajunete, a oko
nji stenje i bogaje čila četa ranjeni "bilogardijaca". Jema i okrvavjeni
crvenoarmejaca, ali se vidi da su oni iz bitke izašli ka pobjednici. Držidu se
ponosno i ne puštaju iz ruk puške sa bajunetan. Režiser na njemačkome
proklinje oni dan kad je doša u Split snimat, a do njega nervozno sidi i duge
prste lomi Brigita Holm. Njezina frizerka štrukaje limune i čini jon limunadu.
Snimate
lji spremaju kamere, tehničari i radnici kupidu po ledinama razbacanu robu i
rekvizite. U portantinama bolničari nosidu ranjenog "bilogardijca", a mladi
"crvenoarmejac", razdrjene košuje, pun redenika, priti mu puškon:
Platili ste, kurbini sinovi, letili ste u more!
Još ćemo se mi vidit! stenje "bilogardijac". Isprid bolničkog auta bili i
crveni ratnik tuču se na šake. Rastavjaju ji.
"Crvenoarmejac" tura bolničarke, još bi se tija tuć. Viče:
Kapitalistički plaćenici, izdajice naroda, na drvo ćete visit!
Stari likar, kirurg u ošpidalu, puca je od smija dok je maza., privija i šija
ranjene borce, koji su i u ošpidalu, na operacionon stolu, nastavjali verbalne
bitke.
Kurbini sinovi, mislili su nas uvatit na spavanje priča je likaru mladi radnik.
Ali tako je bilo po scenariju objašnjava bili poručnik. Režiser nan je tako
reka...
Jebe se mene i za scenarij i za režisera, ko će nas crvene iznenadit, mi smo
uvik budni! Bidni režiser, oli je on moga znat u koji je grad doša?! Lipo je
glumcima objasnija sve ča čedu činit. "Crveni" će zaspat, "bili" se prikrast i
zarobit ji.
Ali "crvena" straža činila je fintu da spava i, kad su "bili" navalili, dočekali su
ji spremni, i "bile" bacili u more.
Sad nan nećedu platiti žurnatu jer nismo snimali, samo smo štetu
učinili žalija se "poručnik" likaru.
Jebe se nas zanjijove pineze! vikaje mladi radnik pun revolucionarnog
zanosa. Ja samo znan da crveni u Split nećedu nikad doživit poraz!
Dva dana su se "crvenoarmejci" šetali po Splitu, sidili po kafanan, pivali i
pritili, i nikako se nisu tili dat razoružat.
 127. ZARUČNIČKI PRSTEN

Lipa cura, prćasta nosića, a fini dugi nog, leži u posteju, rastiže se ka maska,
sva sritna, zadovojna, i iz bombonjere vazimje čikoladu i gricka.
Iz kupatila se čuje šum vode. Kad je presta, cura se okrene prema kupatilu.
Duje izlazi još mokar i tare se velikin šugamanon od špunje. Uvatija je pedesetu,
pobilija na slipoočnican, ali se još drži. Nastavja se trat i gre prema posteji.
A je li, mala, ništa mi ne govoriš ča ti je od onoga tvoga momka?
Ostavila san ga, bome!
Ma nisi to smila učinit, falila si!
Ali kako, barba Duje? začuđeno ona širi ruke. Baš ste mi vi rekli da on nije
za me, daje još derle.
To san ti reka jer si mi bila draga, puno draga unese jon se on u lice i pojubi
je u puntu nosa.
A više nišan? mazno će cura.
Jesi, jesi, ali ja san već čovik u godine jubi jon sad prste.
Menije s van lipo, ja vas volin, barba Duje! tila bi ga zagrlit, ali on se otme.
Daj, curo, budi pametna. Evo vidiš, iman za te jedan lipi dar.
Iz škafetina noćnog stolića vadi kutijicu i sa dva prsta spusti jon je na dlan.
Ona polako otvara, vrisne i obisi mu se oko vrata. Nježno jon skida ruke.
Ajme, ovo je skupi prsten! uzbudila se cura.
Miritaš ti i boji! Ovo ti je zaručnički smijucka se Duje.
Ol ćete me zaručit? značajno i duboko mu se zagledala u oči.
Baš si ti smišna mala; tvoj momak će te zaručit, a onda ćeš mu ga ti lipo
darovat.
Ali kako, kad san se svadila? provaje ona prsten i vidi da jon je širok.
Pomirit ćete se, bome! Nisi luda da ćeš ostavit onakoga lipoga,
pristojnoga momka. Namusi se mala, vraća prsten u kutijicu, baci je u
škafetin i zaplače.
Ma vidi kakva si obučije Duje kućni ogrtač i sede do nje na posteju. Nemoj
sad bit mala guskica! vadi šudarić i tare jon suze. Ajde, lipo se nasmij!
Ja vas volin, barba Duje! smije se ona kroz suze.
I ja tebe jubi jon oči ali proće nas, proć! Star san čovik, od oca san ti stariji!
Meni to ne smeta!
Sad ne, ali za dvitri godine smetalo bi ti, mrzila bi me. Evo, i sad mi u posteju
govoriš:
barba Duje. A reci: Duje. Duje moj!
Ne mogu. Nikako ne mogu!
Eto vidiš! Ajde pojubi me u obraz, ka pravoga barbu. Zna san ja da si ti
draga, pametna cura.
Izašla je bez riči, ali sa škatulicon u boršinu. Bržeboje je za njon zatvorija
vrata i duboko uzdanija. Fala bogu, i ove san se delibera.
Do po ure uliza je u kafanu "Belvi" i u kantunu, za dugin stolon, naša je
nikoliko članova uprave, među njima i novoga prešidenta "Ajduka", bogatoga
trgovca šjor Miću, koji je baš na komadu karte sastavja momčad.
Kad bi se mene, ka prešidenta, pitalo okrenija se sad ka inženjeru ja bi za
nediju ovako sastavija momčad: na vratima Bariša, dva beka Joze i Marko, Miro
centar, a pokrajnji... Falijete, šjor Miće, puno falijete oštro ga je Duje prekinija.
Izabrali smo vas za prešidenta samo zato ča se ne razumite u balun, a razumite
se u trgovinu i znate činit pineze. I nije vaše, šjor Miće, da sastavjate momčad,
nego da pineze dajete.
Svi su zamukli. Prešidentu udrila krv u glavu. Reka je:
Nije to samo moje mišljenje, nego tako mislidu svi članovi Stručne komisije.
Duje se diga.
Reka san van da nišan kontra Stručne komisije, ali san van reka i to: neka
Stručna komisija stoji uz autliniju i nikoga da nišan čuja pisnit!

128. KA ĐEMELI

Litnje je jutro. Gol do pasa, Papundek se pere u dvoru, ka ča mu je to činija

otac Ferata. Na ruci mu tetoviran "srp i čekić". Marjeta stoji do njega i s obe
ruke drži mu čistu, šumprešanu košuju. Čin je obuka, ona budi dicu, bracu i
maloga Štipana, koji zajedno spavaju u posteji. Mali Stipica klizne iz posteje i
omar trče u dvor javit se svome Papundeku. I dica se svučiju do pasa, grabe
vodu iz bunara, peru se, škropidu, igraju. Neboj se, Stipice, sapuna!
kontrolirajiPapundek. A ča je dico, oli danas nećemo prat uši? Oba diteta nosidu
istu robu, ka đemeli.
Marjeta jin pomaže u oblačenju, diže jin bičve, popravja kolete na košuji.
Pili su mliko, drobili kruv i, sa đačkin boršan na kostima, pojurili niz kalete
za Papundekon.

129. ZBOGON, VAŠA SVITLOSTI!

Stari picaferaj svršija je u ošpidal. Prijateji mu, škovacin Jozo i umirovjeni

redar Pučanstvo, odlučili su poć mu u vizite. I netijak se prikjučija. Nije lako poć
u ošpidal, pogotovo prijateju koji traje žanje dane. Triba skupit snagu. Uputili su
se pri uru vrimena, popili litru na pod "Kod Mamice" i zabordižali prema
ošpidalu, ali čin su ugledali staru zgradu, ću tili su grubi vonj kanfora, ran i pašic
i seli su u obližnju gostionicu "Novak" uvatit još malo kurađa.
Jozo udre kapon o banak:
Nije mi drag ošpidal! Čin na njega promislin, učini mi se grop u grlo!
Smista ga, štrikane, rastiraj sa žmulon vina! puni mu netijak žmul.
U ovakvin situacijama svi su judi široki, rastrošni, pa se i Jozo i Pučanstvo
vataju za žep i oćedu platit tu litru.
Nemojte se, judi, svađat oko plaćanja! uplete se netijak. Zva si, štrikane, i
platija litru "Kod Mamice", sad pusti čovika da i on plati svoju litru. A nišan ni
ja kopile, nego čovik među judima, pa ću i ja zvat svoju litru!
 U bolnicu su ulizli trizni i u se skupjeni, ka da su se smanjili.
Dok je vratar ošpidala iša tražit likara, seli su na šentadu u atrijum i čekali.
Uvik se tuda vrti pokoji bolesnik u pidžami kojemu nikor ne dolazi u vizite. I
sad je jedan taki seta, a uza nj jedan mali bolesnik. Vratar jin dojde reć da će sad
doć likar, pa neka se s njin razgovaraju. Opazija je maloga pa ga dozove, mali
doleti i vratar ga prestavja kako je to čudo od diteta, najpametnije dite na svitu.
Svaki račun rišava napamet, smista.
Je, ima takove diče potvrdi Jozo.
Od računi pitaj ga šta god oćeš! govori vratar.
Ajde, dite, reci koliko je tri litre po šest i pol dinara litra? upita ga Jozo.
Devetnajst i po dinara! odgovori mali ka iz topa.
Ako čovik popije dvi litre na dan, koliko je to litara u šezdeset godin?
Mali se na trenutak zamisli, pa opali:
Četrdeset i tri ijade osamsto šezdeset, računajuć i petnajst pristupni godina!
Svi se čude, na veliko veseje vratara, koji se, ko zna iz koji razloga, smatra
zaslužnin da mali bolesnik tako dobro računa.
Au, koji su to možjani! pogladi ga Jozo po kosi. Ali evo, i moj netijak, kad
je bija tvojizi godina, nije bija za bacit. Od pet godina sova je ki da mu je
pedeset!
Razgovor prikine dolazak likara.
Ajde, dođite sa mnom! vodi ji on uza skaline.
A kako mu je, doture? pita Pučanstvo.
Likar zaigra prstima i učini grimasu koja jin je sve kazala..
Kad su ušli u sobu, pošapja jin je da ga ne zamaraju.
Kad je tako, doture, onda je sve isto zamarali ga ili ne zamarali. I boje je da
šta više ostanemo tužno je govorija stari redar.
Likar slegne ramenima i izađe. Jozo ga je ugleda uz ponistru, izgubjena u
biloj posteji. Seja mu je napodan nog.
Evo, došli ti mi u vizitu, vaša svitlosti. Fališ nan... kako si, stari prijateju?
Dobro, dobro, vaša visosti. Nikad boje! A ko je to s tobon? pokušava se
picaferaj malo pridignut, ali nima force.
Nisi zaboravija moga netijaka. Snaša se u gradu ki riba u vodi. I već ti zna
sve oštarije i konobe boje od mene pomaže mu Jozo da se pridigne na blazinju.
Prilazi redar, smije se na silu, da ohrabri bolesnika. Stane mu uz uzglavlje:
A poznaješ li mene?
A ča je, Pučanstvo? pruža mu picaferaj ruku, ali s njon pipa zrak i traži je.
Slabo ništo vidin! snuždi se bolesnik.
A kako ćeš vidit snađe se Pučanstvo kad se sve smračilo?! Ovo će nevera
osvrće se Pučanstvo po sobi, koja se kupa od svitlosti litnjega popodneva.
Užgite letriku! traži bolesnik.
Nestalo je letrike u čilome gradu izmisli Pučanstvo jer zna da će ta laž
razveselit picaferaja.
Otvori škafetin, brzo škafetin otvori! prene se i zaista razveseli starac.
 Jozo nervozno otvara škafetin noćnog ormarića.
Daj mi šteriku! pipa prstima picaferaj.
Čili grad nastavja redar šaje k vragu letriku, svi plačedu za feralima i picaferaj
on.
Daj meni šteriku, ja čuje užgat! Neka svitli; neka se vidi razigra se bolesnik ka
dite.
Jozo mu utira šteriku među prste.
Eto jin njijova lučeletrika, češće je nima nego ima! ukjuči se sad u igru
škovacin. Dobro si ti uvik govorija, ludi grad, najluđi grad na svitu, tribalo bi ga
polit petroljen pa sve da gori ponavja Jozo veliku životnu misal svoga druga.
Oo, ooo, nima letrike, nima letrike šapje picaferaj, smiren i zatvoreni očiju.
Letrika je bila zanja rič koju je prošapja. Na licu mu se ukočija prezirni osmij.
Jozo je zapalija šteriku i stavi mu je uz glavu. Nikoga nisu zvali, stali su
tako dvatri minuta, sa kapan u ruke, a onda su u jedan glas izustili:
Zbogon jin, vaša svitlosti!

130. UVIK ISTO

Vratili su se u konobu da utope tugu. Rič nisu progovorili dok nije doša
Baćo, obučen u svoju nošnju. Zgužvani polucilindar, izlizani bonžur, pun maca
od vina i spize, prugaste salonske gaće i šupje postole bez bičav, na šporkoj
pateli od jakete, sjajnoj i masnoj ka da je lakirana, velika svježa ruža.
Daj natoči, Baćo! ponudija ga Jozo.
Ocu, oću, ja san čovik širok nalije Baćo svoj vrč. Ja se denjan sa svakin pit,
i sa advokaton i sa škovacinon, meni su svi judi isti jer ja san demokratičan
ispija je nadušak i nalija novi vrč. Ludi narode, ča mene ne izaberete za
načelnika?! Ja san najpametniji u čilome gradu grmija je svoju staru tiradu.
Jozo ga prikine:
Nemoj, Baćo, znaš li ko je umra?
Svi ćemo umrit ne da se maratonac ganut.
Bidan naš picaferaj! turne mu škovacin najfriškiju vist.
Fala bogu, svi ćemo krepat tvrdo i oštro je prima Baćo.
Ali on je umra, a mi pijemo! uzdiše Pučanstvo. Baćo dobro potegne i otare
justa lakton. Sutra ćedu drugi pit, a mi ćemo ležat.
Ali mi pijemo, ne ležimo pripade se Pučanstvo.
Sve ti je to isto uvik nikor umre, a nikor pije. Onda umre oni ča je pija, a
jopet novi pije filozofira je Baćo dok su se Jozo i njegov netijak zagrlili i
žestoko iz dna duše zaojkali. Dobri stari policjot je tek sad zaplaka i kroz jecaj
je govorija kako ne bi picaferaj umra da nije došla letrika. Letrika je njega ubila.
Visoki škovacin, podnapit i jidan na letriku, ustane i šakon raspali po žaruji na
stropu.
U mraku koji je nasta Baćo j e vika:
Ludi narode, mene, mene izaberite za načelnika,
sviglasajtezameidoććesvitlost. Svakćemukte pit, i svak će mukte jemat
jednaki sprovod.

131. KADROVI IZ LEPOGLAVE

Te jeseni Feratu je pustilo iz Lepoglave. Sa kuferon od kartuna, blid, penja

se uz kaletu, uzbrdica ga je izmorila, noge su mu drćale. Zasta je prid vratima
dvora i ugleda sina Bracu i još jedno dite njegovi godin kako igradu na krpašu.
Marjeta je u kužini šumprešavala robu. Nije tija, nije moga upast u kuću, nego
sta je na vrata od dvora i gleda. Čuja je nidir pivat grdelina. Mali Stipe nije
udrija krpaš, spazija je stranca. Braco se okrenija i poletija mu u zagrljaj.
Plakaje dok gaje Ferata diza i jubija. Stipe mu se radoznalo približi i digne
glavu grickajuć nokat na palcu.
Tebe ne znan, koji si ti, mali? sagne se Ferata.
Ja san Papundekov!
Ti si Papundekov, kako Papundekov? prenerazi se on.
Jesi li ti Papundeku ćaća? skida Stipe palac sa zuba.
Ferata potvrdi.
Onda si ti meni dida!
Osjetija je daje Marjeta na vratima kužine. Pustija je dicu i uspravija se.
Prilazila mu je polako, gledajuć ga netremice, i prislonila mu glavu na prsi. Rič
nisu progovorili. Zagrljeni su ulizli u kuću, a dica za njima nosili kufer od
kartuna.
Čin je čuja daje Feratu pustilo, doletija gaje obać njegov susid, škovacin
Jozo. I lipo gaje Jozo svitova:
Ti vavik u zatvor! A šta imaš iz toga? Šta ti to triba? Za koga stradaš? Za
narod? Đava ti narod odnija!
Marjeta je izvadila čaše i natočila vina. Ferata je sluša mudroga Vlaja i
smijucka se.
Triba se borit, moj suside, kako će se svit prominit!?
A šta bi ga minja!? Bog ga je ovakva stvorija, a ti se ne pačaj, nego
pušćaj da ga đava nosi! razborito j e govorij a škovacin.
Ujutro je Ferata bija na mulu, među svojin obalcima, i kako ga je koji
dolazija pozdravit, svaki ga je pita kako je bilo u prežunu. Nije se puno tužija i
dava je kratke, zajebantske odgovore.
Kako ti to pričaš, nije u Lepoglavu ni tako loše! prikorija gaje batelante Musa.
Nije bilo lako, ali je bilo korisno objašnjava mu je Ferata. Puno se
nauči. Stariji i iskusniji drugovi su prežune pritvorili u partijske škole.
Stalno se čitaju libri, držidu
predavanja, diskusije, objašnjava se politička situacija...
Je li to teško? zabrinuto će Musa.
Je! Prve nedije razumija san malo, a onda san se polako uputija.
Musa je pogleda radnike koji su se oko nji okupili.
 Jeste li čuli, drugovi, ne triba nan se bojat prežuna ni batina. Ča nas više
zatvaradu i tuču, mi se sve više uzdižemo i spremamo za konačni obračun!
Dok su iskrcavali teret iz vapora, Musa bi se svako malo naša uz Feratu s
novin pitanjen. Je li, Ferata, kad bi planira godinu dan Lepoglave, bi li i ja moga
šta naučit?
Malo j e godina, naj manj e dvi! nasmij a mu se u letu F erata.
Do po ure, evo jopet Muse.
Ma znaš, isto mi se dvi godine činidu puno! A jema li bar katkad vina?
Ferata ga je pljesnija po ramenima.
Ostani, druže, di jesi! Korisniji si ovod nego u Lepoglavu!

132. DIPLOMATSKI SPOR

U "Ajduka" došlo je do nesuglasic i trzavic. Inženjer Duje napa je kompletnu

upravu. A di neće? Njemu koji je Splićanima otkrija balun, koji je od
provincijskoga gradića učinija sportski velegrad, nakon šta je osvojija dva
prvenstva, nakon šta je "Ajduka" ka treći klub iz Evrope odveja u Ameriku, njemu
ćedu niki tamo trgovčići i činovnici doć se mišat u posal?! Priznaje daje došlo do
krize, ali to je, judi, smjena generacija. Upalo je puno mladi igrači, još neiskusni,
a stariji su već zasićeni, štufi, bez motiva. I oće li on molit, klečat, klečat prid
njima da dolazu na treninge?
Zamirili su mu da mu je trening staromodan, da radi samo s balunon, a malo i
ništa na fizičkoj kondiciji. I to gaje najviše razbisnilo.
Ča bi sad svaki dan tribalo trkat tri dira oko Marjana pa da igračima noge
drću, i kako će onda balunon baratat?
Trening bez baluna za njega je isto ka da majstor biljara trče oko biljarskog
stola, oli da virtuoz na klaviru ne vižba po tipkama nego da trče po dvi ure oko
pjana. Profešur i Pegula kojima je on to objašnjava u kafanu pucali su od smija.
Ostavite vi te moderne metode treninga govorija je Duje sve ja to iman u
žepić. Nego, amo mi razgovarat ča je uprava učinila da se situacija u klubu
popravi? Kad se u Amerike putovalo, dva igračačinovnika u općini nisu mogli poć
na put, općina ji nije tila pustit. Ona tuče na ulaznice duple tarife nego Zagreb i
Beograd. Igrači su niki dan išli tražit po sto dinari za pobjedu nad BSKon i
blagajnik ji je potira iz sobe. Stotinu je uzroka krize, a uprava njega krivi! Kad je
tako, molin lipo, on podnosi ostavku, a "Ajduk" neka traži bojega trenera.
Profešura i Pegulu su zadužili da izglade spor. I tako se baš ti dan "Ajduk" vratija
iz gostovanja u Rimu, profešur je počeja izdaleka kako je prolista svu talijansku
štampu i svi se listovi slažu da je "Ajduk" ostavija izvanredan utisak.
Je, je igrali smo u Rimu puno dobro zagriza je inženjer. Momčad je bila
motivirana i igralo se za dišpet, pogotovo nas je užgalo kad su tražili od nas da
prije početka utakmice
moramo pozdravit fašističkin pozdravon. Lipo smo jin rekli: "Ne znamo
pozdravjat romanamente! Mi imamo svoj stari, tradicionalni ajdučki pozdrav:
Tri puta zdravo!' i od toga ne odustajemo ni prid okrunjenin glavama." Skočila
su na nas i gospoda iz našeg poslanstva i molili da pristanemo, jer da ćemo
stvorit diplomatski spor, jer da sve strane momčadi tako pozdravjaju. I gospodi
smo kazali: "Ruku ne dižemo, fašistički ne pozdravjamo, i ako 'Roma' ne
pristaje, utakmica se ne igra. Gremo doma!"
Falili su ga, tetošili, ali skuvali ga nisu. Sve san da za "Ajduka" reka je
dišperano evo, ni oženija se nišan, ostarija, diče svoje niman. Slušali su ga di
prvi put govori ka da žali za promašenin živo ton.

133. TANGO

Netijak je dogura škovacinska kolica do Violetina portuna.

Sad se ti skloni, a ja ću sa gospojon divanit! reče mu Jozo i žestoko zazvoni
škovacinskin zvoncen da najavi svoje prisustvo.
Stanari okolni kuć iznosili su smeće, a kad se Violeta pojavila,
škovacin je sačeka u portunu, na dno skala. Čak jon je učinija i dvi skaline u
susret.
Nemoj ti, gospojo, nemoj, šporkat ćeš se! Nije to za tebe!
E, pa fala ti, moj Jozo! začudila se Violeta škovacinovoj jubaznosti.
Znaš, gospojo, ne triba tebi više silazit. Ili ja ili moj netijak doć ćemo i u
stan i u školu i iznit smeće, pomest sve šta triba.
Priuzeja jon je i sić iz ruke.
I koliko to triba platit?
Ni kinte, gospojo! Nije sve ni u novcu, đava ga odnija. Ti si prava fina
gospoja, i šta ti, velju, ne bi tu malenkost učinija. Žaj mije tebe vidit sa
škovacan, ne pristoji to tebi.
E, baš si, Jozo, galantan, pravi si kavalir pofalila ga je i zafalila mu kad
je iskrenija škovace i vratija jon sić.
Uvik san ja bija galantan, ali moj netijak, tek njega da vidiš, gospojo! Di si,
netijače, šta se skrivaš? Znaš, gospojo, stidan je ki divojka, a pametan, šestan
momak, na diku svome štrikanu.
Netijak je prislonija metlu uz Žudinkin izlog i, ulazeć u portun, otra je
ruke od gaće. Pogledaj ga, gospojo! Je li mu šta fali?
Bome, ništa grčila je Violeta lice dok jon je netijak stiska ruku.
Sad nije baš ništa počeša se Jozo iza uva. U selu ti je bija prvi u kolu, a ovdi
u gradu malo je izgubjen. Tija bi ja od njega učinit gradskog momka pa da i curu
nađe, ali kako će kad ne umi balat. Pa mislin da koji put zaviri u tvoju skulu od
plesa.
Iste te večeri, obrijan, opran, netijak je učinija prve plesne korake.
Jedan, dva, tri, četiri, desna noga tri, četiri, liva noga... kazivala mu je
Violeta korake tanga, dok je Pegula navija gramofon, a štrikan palija lulu,
ponosan na svoga štićenika koji se tako brzo pustij a po palketima.
Violeta ga je držala oko struka i upirala mu dlanon o bedra da mu ispravi
držanje.
Ne gazi ka soldat, ne drži doli glavu, ne vuci noge, puzi po palketu, tako,
ne grči noge, bravo, bravo! učila ga je Violeta, a onda ga je naglo odgurnula. A
šta je tebi?!
Ništa, gospojo! slega je momak ramenima ka rak crven u licu.
Nije ti netijak baš tako stidan upozorila je Jozu, koji je to svatija ka
komplimenat. Momčina na svoga štrikana! ponosno je odgovorij a Jozo.
Navijala je gramofon, a muža poslala da priuzme momčinu.

134. DEMOLIRAN KONZULAT

I Papundeku se desila jubav, sasvin slučajno. Pružila mu je ruku i rekla: Ana.

Samo tri slova, a ja san Papundek! prvi put se sitija da broji koliko ima slova
u njegovon imenu: osan slova!
Ne smeta, lako se pamti! nasmijala se cura. U prvi tren, sa rukan u žepu
biloga kišnoga mantela, učinila mu se ka študentić. A bila je grafička radnica i
njega je zadužilo da s njon drži vezu i da uzima štampane materijale.
Prvi put su se našli isprid Sv. Frane, di najčešće splitski momci i cure
ugovaraju randevue. Drugi sastanak su ugovorili isprid butige od "Singera". Tri
je dana mislija šta će jon reć, a ništa nije smislija. Pomoćniku je bilo sumjivo
koliko se brija, mušća i gleda u zrcalo. I kad je udrilo osan, izletija je iz
brijačnice bez riči. Ona je na izlogu gledala šivaće makinje.
Kad jon je prilazija, nije ga vidila, ali je ositila miris. Okrenula se, oči su
jon se stisnule i dvi bužice se stvorile na obrazima. Uvatila ga je ispod ruke i
raširila nosnice.
Mirišeš ka parfumerija!
Ustepa se, uzmuca, preuzeja je paket i uteka. Dva dana se griza kako će ona
mislit da je tukac. Treći put našli su se prid novin kinon "Sirius", u kome se
prikaziva "Carev glasnik", a pri filma najnoviji žurnal o ratu u Abesiniji. Nije
zna da ga je i u kino pozvala po zadatku. Kupija je škartoc bomboni, grickali su,
pitali se, uvatila gaje ispod ruke ka da mu je cura, ali čin je počeja žurnal
talijanske produkcije, pošapjala mu je na uvo da zvižde i protestira.
Stavija je prste u justa i zazvižđa ka vaporet. Prihvatili su i drugi i, sa
svakon slikon talijanske najezde na goloruke Abesince, protesti su resli.
Kino se orilo:
Prikini! Nećemo fašističku propagandu! Doli fašisti! Doli Mušolini!
Kad su se na platnu pojavili Grazziani i Mussolini, čila je dvorana bila na
noge, trepjali su, tukli katrigan, petavali roge, pjuvali, itali se u platno. Sa
nabreklin žilan na vratu, istinski uzbuđen, Papundek je vika:
Doli najpodliji, najrazbojničkiji rat u istoriju svita!
Ali dok je vika, nije jon pušća ruku. Između dvi antifašističke parole, malo
bi je privuka i stisnija.
Doli krvavi fašizam! orilo se i rušilo kino.
 Juriš na talijanski konzulat, neka pucaju fašističke laštre!
Od kina priko Pjace i Rive do Konzulata svakin metron masa je rasla. Ko je
god trevija, prikjučija se. Demolirali su Konzulat. Čilu bidu zgradu kamen po
kamen bili sorili da se nisu pojavili policjoti na konjima, a za njima đendari i
vojska. Demoštracije su se nastavile i svršile na Rivu, di se iz ijade grli
prolomila pisma:
Mušolini, ti si prvi, mi smo žejni tvoje krvi! Mušolini, neka, neka, teška
tebe sudba čeka! Kate je sa ponistre gledala demoštracjune. Čak je sa mason i
zapivala. Iza nje Tonči, unapriđen u rezervnog kapetana, u zrcalo je gleda kako
mu stoji nova uniforma. Minja je požicjune, u profil se okrića, popravja je
ramena i instinktivno je zvižduka: "Mušolini, ti si prvi... "
Kate, jel ti se pari da mi livo rame pada? Ništa nije odgovorila, samo ga je
pogledala i uz danula. Namišća je sad sabju i zvižduka: "Sprem'te se, sprem'te,
četnici..." Iša jon je na živce.
Skroz si poludija! Ča činiš krnju od sebe!?
Staje sad? okrene se Tonči. Oli ne vidiš da se spreman za Vidovdansku
paradu?
A ja san mislila da ćeš u maškare! Jesi li čovik oli pupot?
Bijaje zalipjen za zrcalo. Povukla gaje za rukav.
Ne u zrcalo, na ulicu pogledaj!
Šta iman vidit?
Bunt naroda! Demoštracije! Fašističke bandire u plamenu...
Mirno je zatvorija ponistu.
Nišan ja ulični barufant.
A di je tvoje misto, viteže?
Stiska je uz ponistru i zagleda jon se u oči.
Kad bude tribalo, vidit će se.

135. NIKAD VIŠE KOMPLETNI

Rano ujutro Papundek je prid brijačnicon. Već je izvadija kjuče iz žepa, a

vidi rolet podignut. Ča je sad? Oli ga je sinoć zaboravija spustit? Utira je kjuč u
vrata, zavrti, a vrata otvorena.
Meštar unutra sidi u poltronu i mirno čita novine.
Meštre moj, oli vas je pustilo?!
A ča bi ti tija, da me držidu u prežunu sedandeset godin! čini Meštar fintu
da se već najidija.
Papundek poleti da će ga zagrlit, pojubit...
Ala, ala largaje ga Meštar nemojmo se balit, nismo dica!
Kako van j e bilo, Meštre? svučij e Papundek j aketu.
Ka u jaslice ostavja Meštar novinu. Nego, kako to govoriš, oli si promuka?
Papundek se zakašje da pročisti grlo:
Bija san sinoć u demoštracije.
 Omar da se pogodimo: neću u butigu više nikakvu politiku, dosta mije više
prežuna, od danas dižen ruke i pridajen utakmicu bez igre!
Pa sad, Meštre, kad smo kompletni? mulački ga gleda Papundek i
pokažije na pomoćnika, koji je, iznenađen kad je ugleda Meštra, zasta na
vratima.
Ako ćete vi dva igrat, igrajte, ali bez mene, ja ću lipo u bunker! škivaje brico.
Vi ste, Meštre, rasni navalni igrač. Pravi strelac, jemate puno utakmic u
nogan. Mogli biste još puno pomoć našoj momčadi!
Ostavi ti to zapali Meštar španjulet ja bi tija ovo malo godin ča mi ostaje
lipo proživit. Jedino bi moga pratit igru sa tribini.
Dok se Meštar pozdravja sa pomoćnikon, Papundek prebire po škafetiniman
kredence, izvadi libar poslovanja, karte, potvrde, dokumente...
Evo, sve van je ovod, Meštre, svi računi. Plaćali smo fit, letriku, porez,
zanatsku komoru. Evo, računi za nabavjeni materijal, a ovod u koverti je vaš dil
pinez.
Meštar i ne gleda karte, nego otvara kovertu i sa dva prsta miri snop
bankanoti, sve crvendaći od deset dinari, a munitu i ne konta.
Dobro je, bogami! A kako ste mogli izać na kraj?
Radili smo i od nedije pofali se pomoćnik.
A niste išli u štrajk? pita radoznalo Meštar.
Nismo, jedva smo se i ovako izvukli gleda pomoćnik u tle.
A jeste li se vi dva namirili? pita Meštar.
Jesmo, Meštre, ali okad ste zatvoreni, smanjili smo sebi plaće.
Brico sede, tuče se po kolinu, puca o smija.
Baš me drago da san bija u prežun. Baš me drago, a tot smo, tići moji! Sebi
ste plaće smanjili i od nedije ste radili.
Išli smo i po kućan prizna pomoćnik.
I po kućan ste odili šišat i brijat, a ja vas eksploatiran, je li, kurbanjska
dico?! vraća
Meštar Papundeku nazad sve račune, a ovi neće da ji primi. Ne, ne,
sve vi držite, vi
vodite butigu, a meni samo plaća.
Nećemo, Meštre, tako! Nan je dosta butige vraća Papundek dokumentaciju u
škafetin. Sovhoz, kolhoz, je li? gleda brico jednoga pa drugoga i priti jin prston.
Odučit ću ja vas od politike!
Papundek je obuka bili mantel, došla je i prva mušterija i, tek ča je uvatija
pinel u ruke, upadaju u butigu dva agenta i ravno na Papundeka.
Ti si sinoć učestvova u komunističkin demoštr arijama?!
Jesan, jesan, ali nisu bile komunističke, nego antifašističke.
Oblači se!
Drugi agent pretura po kredenci.
Ne triba van tražit, ne držin u radnji kompromitirajući materijal ruga mu se
Papundek.
 A di ga držiš? Momak se nasmije:
Na jedno drugo misto!
Mirno, ka da se ništa nije dogodilo, svučije bili mantel i oblači jaketu.
Oćemo li, spreman san!?
Tija je svome Meštru reć da se sad tek ćuti ka pravi čovik. Ali samo mu je
namignija. Brico ga je ispratija do vrat i za njime zavika:
Šavat ću ti materi tvoj dil!
Fala, Meštre okrenija se Papundek. Meštar je gleda za njin dok nisu nestali
iza kan tuna, a onda se vratija u butigu i udrija šugamanon o tle:
Jebi ga, jopet nismo kompletni! Oće li ikad više ova moja nesriknja butiga
zaigrat u punon sastavu!?
Neće! zaurla je dotad uvik mirni i povučeni pomoćnik. Zaškarpunija se i
počeja se trest, iz njega ka daje Skopja niki dotad skriveni vulkan za kojega ni on
sam nije zna. Bacija je mantel, pod ruku uvatijajaketu i staje trkat za agentima.
Kad ji je sustiga kraj Muljačića kafane, bacija se na nji, jaketon ji je tuka i
vika: Razbojnici, sluge režima! Evo i mene ujapsite, i ja san bija u demoštracije! I
ja san komunista!
Nije mu tribalo dva puta reć.

136. EDVARD I GĐA SIMPSON

Ko bi i nabrojija sve velike i slavne jude, okrunjene glave, ministre,

prešidente, milijardere, slavne umjetnike i književnike koji su posjetili i razgledali
naš grad! Ali nikad njanci jedan od nji nije impresionira Splićane. More bit daje
malo boji utisak od drugi ostavija jedino car naš i kraj Frane, koji je jema ništo
carskoga stila i mota. A svi drugi ništa.
Dolazili su najviše sa svojin jahtan, to su odreda bile velike, luksuzne jahte,
koje su znale pobudit zanimanje našeg građanstva, ali judi na njima malo i ništa.
Nezapaženo su prošli i ingleški prešidente Asquith i ministar rada mladi lord
Churchill, kad su još pri rata doplovili u splitski porat. Churchill nije bija
impresioniran našin gradon, a ni grad, bogami, Churchillon. Jahti svaka čast,
velika, lipa, široka, komodna ka karocada, a jemala je i dosta dobru nogometnu
momčad koju je "Ajduk" jedva jedvice tuka tri dva. A sudija je niki njijov oficjal,
lupež, koji nan tri elfera nije sudija.
I taki đentlemeni! A ti lord Churchill njanci nije doša gledat svoju momčad,
osta je na jahti sidit i ćućat viski. Veliki, slavni judi nikad ne bidu smili dolazit u
Split.
Jer to je taki nesriknji grad da ne priznaje ničigovu veličinu ni autoritet. Čin si
ugazija u Split, omar si se smanjija. Jer da ti ča vajaš, di bi ti u Split dolazija!?
I kad je u lito 1936. uz dalmatinsku obalu počeja krstarit ingleški kraj Edvard
VIII., omar je posta sumjiv. Pogotovo kad se iskrca u Split! A još se govorilo da
na jahti drži niku Amerikanku, gospoju Simpson, ženu dva puta rastavjenu, u koju
je toliko infiša da ju je tija oženit, makar ga njegovi podanici s pristolja skinuli.
Ajde de, da je s njon prosa jedno lito! I da se lipo ispuca, ka čovik. Nikor mu to ne
bi zamirija, ali da radi bokun mušule, nike tamo švondrane Amerikanke, dovede u
pitanje pris
tolje najveće imperije na svitu, to mu se nikako ne more oprostit. Uostalon,
jebalo bi se kroničara za inglešku imperiju i Edvarda da njegovo ponašanje nije
pokvarilo lipe planove poštenoga našega škovacinskoga para!
Ingleški par je toga lipoga litnjega jutra razgleda Dioklecijanovu palaču i
seja na štekat kafanice na Peristilu. Policjoti i agenti diskretno su blokirali sve
prilaze ka Peristilu, a znatižejnici, najviše žene, koje su se s punin boršan vraćale
s Pazara., navalile su vidit zajubjenoga kraja pa se sa boršan tiskaju kroz zid
policjoti. Mularija klekla pa viri između raskrečeni policijski nog.
Ponistre i balkoni okićeni ingleškin i jugoslavenskin bandiran, a na
transparentima priko kaleti ispisano: WELCOME!
Za ovu priliku Violeta se uredila ka da je ona u krajevoj sviti. U biloj
dugoj vesti, sa fiorentinskin šeširon, s gotičkoga balkona palacine, teatarskin
kanoćalon vata figuru ingleškoga kraja. Uzbuđena je, drće u kanoćal, ruke
jon se tresu.
Iznad gomile, koja je zaustavjena u kaleti, izvila se glava visokoga
škovacina, a do njega netijak u škovacinskoj uniformi, sa metlon u ruci.
Vidiš li ga, štrikane?
Ne vidin od puste svite... Ban, načelnik, oficjali... Eno i prisvitloga
biskupa... Svi se muvaju, gurkaju. Sad ga vidin raportira Jozo. Eno, šija je, a ja,
ja, netijače moj, nije baš nika preženca, pri bi se čovik na ulici osvrnija za tobon
nego za njin.
Lip li je, gospe moja! uzdiše Violeta na balkonu. Plave oči, plava kosa, a
prćasti nos! Ne zovedu ga zaludu "šarmantni princ", "uzor džentlemena"...
Kako je samo ležeran, zapalijaje cigaret, pribacija je nogu priko noge... Ko bi
mu da 40 godin, a pari momčić! Prvi kraj Ingleške koji nije oženjen.
Do Violete na slamnatu katrigu mirno i nezainteresirano sidi Kate.
A da ne voli muškiće?
A Simsonovica? odvrati Violeta i ne skida pogleda sa Edvarda.
A da mu nije za pokriće? pita Kate.
Ma ke, veliki je ženskar, puste je princeze prominija ne skida Violeta kanoćal.
Ispod balkona još traje Jozin raport.
Bez kape je ki i ja. Sidi ki i ja. Puši ki i ja. Pije ki i ja. Nima nikakve
diverence, samo on bjondo, ja crn.
Prestaje prinosit i sad se tanko nasmije:
Staje, štrikane? propinje se netijak na prste.
Priveza je niko šugavo, sitno štene o stol, a ono mu tik pod stolon pustilo
brabonjak... Eno se, netijače, diže, a svi za njin, a nije ispija ni pola pića. E, da
sanja ingleški kraj, drukčije bi ja živija!
Dok je Edvard, praćen sviton, napušta Peristil, Jozo je netijaku na uvo dava
instrukcije kako se mora probit do štekata i sa krajevog stola pokupit suvenire.
Bistrome momku nije tribalo puno govorit. Sa metlon ispruženon ka kopje,
doletija je do stola i iz pepeljare uzeja čiku krajeva španjuleta. Brzo se prignija i
drugon rukon pokupija pasje brabonjke koje je delikatno, da ji ne zgnječi, drža
na otvorenome dlanu. Brzo je dogega i štrikan i pri konobara zgrabija bićerin
koji je Edvard tek taka. Ispija je niko čudno piće koje je davalo po dimu i
stresnija se. Uzeja je od netijaka krajevu čiku i ka relikvij je sprema u
svoj škicani, izlizani takujin.
A šta ću s ovizin? pokazuje netijak brabonjke.
Zamotat ćemo ji u kartu od čikolate.
I kažeš: vridit će?
Bar deset šterlina dat će ti svaki Inglež.
Ma nije krajevo, nego pseće!
Da je njegovo, bija bi ti bogataš, netijače! Ti rnisliš daje lako doć do
krajevskog govna!? Da ti, štrikane, ne pritjeruješ? ne more se načudit momak.
Ne znaš ti Ingleže! Sve šta jin kraj dotakne, sve postaje vridno i dragocjeno.
Eno, niki dan u Šibeniku vidija jude di igraju balote, pa i on zaigra, i čila
Ingleška poludila sad za balotan. Samo u Benkovcu kupili za lordove četiri
tisuće balota. Koliko ima balota u Dalmaciji, sve se sad avionin pribacuje u
Inglešku.

137. VELIKI PLAN

Netijak se duboko zamisli, lice mu se napregne ka da kopa, i vadi teški

bovan iz zemje. Ideja škopja i sine mu na licu. Vas ozaren, skače, grli, jubi
svoga štrikana.
U oštariju, u oštariju, štrikane, da proslavimo!
Šta te sad spopalo? trče Jozo za njin.
A netijak se vraća, poskakuje, samo šta se ne vaja od sriće.
Šta ti bi? Jesi li pomanita!? čudi se Jozo razdraganosti momka.
Bogati smo, štrikane, bogati, i ti i ja!
Kazuj, kako?!
Jesan li ja prvi balotar u Dalmaciji? Ima li igdi od mene bojega?!
Teško bi se našlo, netijače!
I ko je pozvaniji da bude trener lordova? Zine Jozo. Već vidi svoga netijaka
u novoj ulozi.
Reka san ja da imaš glavu za Ligu naroda šapje Jozo pun udivjenja spram
pameti svoga netijaka, dovitljivosti svoje loze i mudrosti čiloga škovacinskog
plemena.
Pili su vino u oštariji, razrađivali ideju i već slavili veliki događaj.
Da nikome nisi o tome zucnija dok ja ne svršin posal! zavjerenički mu šapje
štrikan. Nikome ni riči! prisiže netijak.
Sutra ću poranit do ingleškog konzula da te on poveže sa krajen.
Reci mu, štrikane, da će njegovo veličanstvo kroz misec dana moga treninga
tuć svaku balotu na misto, a vajat ki po špagu.
Sutradan ujutro prid portunon ingleškoga konzulata na Rivu momak je čeka
svoga štrikana. Seta, vraća se, sede malo na prag portuna, gleda uz skaline, pa se
diže i gleda na leroj Sv. Frane na kome su se švere zalipile. Napokon, pojavi se
ponosni Jozo.
Netijak skoči.
Šta ti je reka?
Drago mu je bilo, nasmija se i reka mi da će on to prinit kraju i lordovima, pa
da do misec dana dođen po krajev odgovor.
Sa dugin metlama omar metu škovace isprid konzulata i razgovaraju,
dovikujuć kad se udalje.
Morat ću te vodit u šaltura da ti uzme miru za veštite razrađuje Jozo svaki
detalj velikog plana.
A odakle gazete za šalture? pita, ka naivno, momak, a zna, furbaćun, koje će
se blagajne otvorit i odakle će gazete procurit.
Poslat će nan oni iz Ingleške. I kad ga budeš učija, nemoj ga ticat i gurkat.
Nego ga lipo pouči, i vavik kad šta kažeš, dodaj vaše veličanstvo!... Bombizaj,
vaše veličanstvo... akoštaj, vaše veličanstvo. Ovako, veličanstvo, tako,
veličanstvo...
A oće li on mene razumit? naslanja se netijak na metlu.
Imat ćeš uza se učevne jude koji će privodit na ingleški sve šta mu ti kažeš.
Prolazidu autobusi. U dno Rive, iza gajeti i kajići ribarske Matejuške, spušta
se hidroavion koji je počeja da saobraća između Splita, Sušaka i Praga. Na krilima
maloga putničkoga aviona napisano je: OK BAK. Dica trču i viču "OK BAK
Matejuška Prag!" Na istezalištu, di avion pristaje, podignuta je mala prizemnica.
Putnici u mantelima silazu iz aviona. Svega su trojica. Pilot u kombinezonu skida
očale i pribacije se priko krila. Neka me siču di san najtanji, ako oni po tebe ne
pošaju reoplan iz Ingleške siti se sad Jozo.
I ti ćeš s menon, štrikane!
Šta kažeš? zaustavi se Jozo prid njin.
Nigdi ja neću bez tebe, ko će mene svitovat u stranome svitu?!
I tako metuć došli su do crikve prid kojon bivši redari, sad umirovjenici,
Pučanstvo i Mijo, prodaju svete slike, molitvenike, sviće i krunice. Oba stojidu
smjerno, skučeno, kako dolikuje judima koji su zaokupjeni svetin stvarima. Jozo
potegne metlon prid njijovin bancima na kojima su poslagane relikvije.
Ide li kako posal? pita Jozo stare prijateje.
A uvati se za vino odgovori priko voje Pučanstvo.
Još jema pobožnoga svita! doda Mijo.
Ako se vas dvojica morete namirit vinon, onda, bogami, pada tu gazeta. E,
netijače, netijače, da je nać veliku tendu pa pokrit ovi grad, bija bi to najveći
cirkus na svitu! Pijančine, beštimaduri, sad krv našega dragoga Isusa Krista mire
na litre. En ti onega koji se priko vaši ruku dovati raja! više razdragano nego jidno
sprdači se škovacin sa starin redarima.
 138. STIŽE POJAČANJE

Radni je dan, a brijačnica zatvorena. Na vratima, na komadu karte, puntinon

pribodena obavist ZATVORENO ZBOG SMRTNOG SLUČAJA!
A unutra, u brijačnici, bez riči sidu Meštar i Papundek! Meštar grize usne,
svako malo uzdane i sluša kako Papundek šjolon od postola tuče o tavele.
Dosta više, ne bati tin nogan! strogo ga opomene i noga se na taveli smiri.
Nije Meštru lako. Papundek je izaša iz prežuna, ali bez pomoćnika koji sad
tamo gnjoji zatvorsko grobište. Dvajest i pet godin, gotovo čili vik je Meštar s njin
učinija.
Da su mu bar javili, bija bi doša, ukopa bi ga ka čovika. I ništa mu Papundek
nije zna kazat, samo to da mu je tu noć pozlilo, gorija je u velikoj fibri, bunca, krv
je na lavamane baciva i bidan je umra na putu do bolnice. Jadan njegov Bakalar!
Uvik je bija slaboga zdravja, meškinast, ni u soldate ga nisu vazeli. Je li mu on sto
puti govorija: ne mišaj se! A odakle gazete za šalture? pita, ka naivno, momak, a
zna, furbaćun, koje će se blagajne otvorit i odakle će gazete procurit.
Poslat će nan oni iz Ingleške. I kad ga budeš učija, nemoj ga ticat i gurkat.
Nego ga lipo pouči, i vavik kad šta kažeš, dodaj vaše veličanstvo!... Bombizaj,
vaše veličanstvo... akoštaj, vaše veličanstvo. Ovako, veličanstvo, tako,
veličanstvo...
A oće li on mene razumit? naslanja se netijak na metlu.
Imat ćeš uza se učevne jude koji će privodit na ingleški sve šta mu ti kažeš.
Prolazidu autobusi. U dno Rive, iza gajeti i kajići ribarske Matejuške, spušta
se hidroavion koji je počeja da saobraća između Splita, Sušaka i Praga. Na krilima
maloga putničkoga aviona napisano je: OK BAK. Dica trču i viču "OK BAK
Matejuška Prag!" Na istezalištu, di avion pristaje, podignuta je mala prizemnica.
Putnici u mantelima silazu iz aviona. Svega su trojica. Pilot u kombinezonu skida
očale i pribacije se priko krila. Neka me siču di san najtanji, ako oni po tebe ne
pošaju reoplan iz Ingleške siti se sad Jozo.
I ti ćeš s menon, štrikane!
Šta kažeš? zaustavi se Jozo prid njin.
Nigdi ja neću bez tebe, ko će mene svitovat u stranome svitu?!
I tako metuć došli su do crikve prid kojon bivši redari, sad umirovjenici,
Pučanstvo i Mijo, prodaju svete slike, molitvenike, sviće i krunice. Oba stojidu
smjerno, skučeno, kako dolikuje judima koji su zaokupjeni svetin stvarima. Jozo
potegne metlon prid njijovin bancima na kojima su poslagane relikvije.
Ide li kako posal? pita Jozo stare prijateje.
A uvati se za vino odgovori priko voje Pučanstvo.
Još jema pobožnoga svita! doda Mijo.
Ako se vas dvojica morete namirit vinon, onda, bogami, pada tu gazeta. E,
netijače, netijače, da je nać veliku tendu pa pokrit ovi grad, bija bi to najveći
cirkus na svitu! Pijančine, beštimaduri, sad krv našega dragoga Isusa Krista mire
na litre. En ti onega koji se priko vaši ruku dovati raja! više razdragano nego jidno
sprdači se škovacin sa starin redarima.
Bit čedu ga bidnoga istukli, kako su jemali srca stavit ruku na metijavoga
sučijavca! Sučija je naša proleterska bolest! reka je Papundek ka da mu misli čita.
Nije sučija, nego robija, robija je njega ubila! Jeben ti robiju i sve policije
ovega svita! diga se Meštar i zavika, skočija i udrija nogon u Papundekov postol,
koji je jopet počeja tamburat po tavelan.
Sutradan su već normalno radili, a kako je bila subota, jemali su pune ruke
posla. Odanut nisu mogli. Kad su opremili i zanju mušteriju, Papundek
posprema butigu, a Meštar umorno sede i tuži se kako ga bolidu noge.
Papundek sad koristi situaciju da zaposli novoga radnika, i to koga? Onega
Očalinka, koji jin je u gajeti pod Marjanon održa predavanje povodon ubojstva
Radića.
Umorija san se i ja, Meštre, a di vi nećete?! Ovo je bila norma za četiri
čovika razapinje Papundek mrižu, ali Meštar je stari cipal od porta i čin je čuja
tu rič norma, omar se zakašja. Ostavija je momku kjuče i tija poć doma, ali ovi
ga zadrži, da jema s njin ništo govorit.
Pa sad, i čili mu dan to nije moga reć, nego baš sad kad gre doma?
Meštar se vraća, sede i čeka ča mu to važno jema reć.
Je li, Meštre, ova naša butiga stara, poznata, renomirana firma? počinje
Papundek izdaleka.
Ooo, najpri, nije naša, nego je ova butiga moja! sumjiv je Meštru ovi uvod.
Jemate prav, u redu, vaša butiga! ispravja se Papundek. Dakle, je li ova vaša
butiga stara, poznata firma?
Jidi se sad Meštar kako ga to pita, kako ga to more uopće pitat. A Papundek
razvija tezu kako butiga nije više ono ča je bila jer je sad okrnjena. Bili su
trojica, sad su samo nj i
dva, a to oće reć da se za trećinu smanjila. A neka zatvoridu jednoga od nj i
dva, di su
onda?
Uimeisusovo sveto! zlamenuje se Meštar. Ne zovi, sinko, zlo!
Na sve, Meštre, triba mislit vata ga Papundek. Zatvoridu li sutra mene oli
vas, ostat će butiga na jednega čovika. Oli niste već jedanput ostali sami, a more
se to jopet dogodit?! More bit da jemaš i prav! odgovorija je Meštar. Ali di ćeš ti
danas nać barbira od zanata, a da jopet jemaš u nj povjerenja? Ka daje to lako!
Jeman ga, Meštre, jeman! veselo će Papundek.
I to čovika pravoga, našega, tek je sa robije doša!
Asti Gospu, lipe preporuke! plane Meštar.
Neću u butigu robijaša!
A ča je, Meštre? smirije ga Papundek. Lipi naš čovik, nije ni ukreja ni ubija,
ka sunce pošten!
A ča je, politika? Antidržavni elemenat? zavjerenički spušta Meštar glas.
I to koji fali ga Papundek. Tri godine robije je učinija. Pravi igrač, Meštre!
More igrat na svako misto!
 Meštar odbija, ne da se skuvat, a Papundek pritiska, kako je on čoviku reka
da dođe, da će ga Meštar primit, jer da je njegov Meštar hrabar, širok, pošten,
neustrašiv, i ča će mu sad reć, da se
Meštar prominija, posta plašivac, kako neće antidržavne elemente nego
samo sluge režima?
Kakvi si, ti bi to i reka! već je Meštar slomjen.
A šta mu drugo mogu reć? pravda se Papundek.
Dobro, dobro, neka onda dojde! prida se Meštar.
I reci mu da sobon donese livorvere, puške, mitrajeze i omar počne pucat,
oli najboje neka donese bombu pa čilu ovu moju nesriknju butigu i mene unutra
digne u lagum već se prigorija Meštar i jidan gre ća.
Di ćete, Meštre, sad će on doć?! zaustavi ga Papundek. Reka san mu u osan
i kvarat. Doć će u sekundu tačno. Ne more on falit. I molin vas, Meštre, osta je
bez dinara, tribalo bi mu dat štagod predujma.
Vrata se otvaraju i ukaže se novi radnik. Meštar čeka strašnoga robijaša.
Kus čovika, Krajevića Marka, a ulazi krhki, nježni momak, sa debelin lentan i sa
par knjig ispod ruke. Prava slika siromašnoga studenta.
Zdravo, drugovi! žmirka s vrat.
Evo, ovo je, Meštre, naš novi radnik! prestavja ga Papundek.
Meštar zine, ne more se snać, ne viruje.
I tebe su zatvorili, i ti si robijaš!? En ti boga i državi i policiji kad i take ka
ča si ti zatvara!
Gleda ga Meštar i ne more o smija.
A šta van je to smišno, Meštre?
A ča si mislija, da ću se usprenut kad te ugledan? odvrati brico. Ajde, sinko,
ulizi, i skužaj, nišan te mislija uvridit! pruža mu Meštar ruku.
Očalinko prihvaća ruku i na tle mu pade libar. Znatižejan, Meštar se brzo
prigne i vazme knjigu. Rastvara je. Krleža: "Izlet u Rusiju"!
Diže oči sa libra na Očalinka:
A nimaš livorver?
Niman. Zašto to pitate?
Samo jemaš libar! Ajde, neka, ovo je prvi libar koji je uliza u moju butigu!

139. KRLEŽA MOJ!

I ujutro, kad su Papundek i Očalinko već otvorili butigu i sve pripremili,

Meštar je doša i prva stvar koju je ugleda bija je snop libar na kredenci!
Skužajte, da nišan falija ulist? pita je sa vrata.
Kako to mislite, Meštre!? odgovorija je Papundek.
Mislin seje li ovo brijačnica! Vidin tamo puste libre, promislija san da nišan
uliza u knjižaru oli u biblioteku?
A vi, Meštre, mislite, da knjige nisu za radničku klasu? Za nas su, jelte,
birtije, konobe, krčme, a knjige i biblioteke su za povlašteni sloj, profešure,
inženjere, suce, buržuje... upada Očalinko i, kako govori, sve se više žešći. Evo
pogledajte šta piše Krleža, staje on u Rusiju vidija traži Očalinko po libru i vrti
stranice. Pomnjivo slušajte, Meštre! Ovo van je opis jednoga radničkog naselja
u pustoši di je proradila pilana!
I Očalinko počne čitat:
"Gdje su se još preksinoć kotile medvjedice u prašumskim brlozima, crveni se
danas
zgrada radničkog kluba sa pet stotina sjedalica, bioskopom i pozornicom.
Otvaraju se ulice sa kantinama, dućanima, ambulatorijom, školom, bolnicom i
radničkim stanovima. Sve nordijski čisto i uredno. Dvije tisuće kilometara od
Moskve, stotinjak od posljednje željezničke stanice, u prašumi koja seže do
Sjevernoga ledenog mora, grme dinamo motori, blista svjetlo, pjevaju djeca i
udara zbor balalajčika. Dobra i bogata knjižnica (Slušajte, Meštre! Dobra i
bogata knjižnica! naglasi Očalinko), sa bogatom kolekcijom
socijalnoekonomske literature kakve nemaju po Evropi ni univerzitetske
biblioteke. U partijskom klubu djeluju analfabetski tečajevi i viši obrazovni
tehnički politički kurs, na kome se govori sređenije i disciplinovanije o nizu
aktuelnih pitanja nego na bilo kojem našem političkom mitingu", završi
Očalinko čitanje pa omar nastavi: Eto, jeste li čuli, drugovi!? U pustoši, u
bespuću, diže se radnička biblioteka kakve po Evropi nemaju ni univerziteti, a
vama, Meštre, smeta knjiga u rukama radničke klase! Vi biste tili vidit bukare i
vrčeve! Pij, Duje! Pij, Vicko! Eviva kompanjo! Bevi!
Lipo, puno lipo! smireno odvraća brico. Nego, tija san te ništo pitat: je li,
kako to: grmidu motori, rušidu se cabla, pivaju dica, zvonidu balalajčiki, a tima
koji čitadu, učidu ti šušur ništa ne smeta!?
Nisu to, Meštre, šušuri! Nego simfonija rada, muzika radosti, stvaralaštva
patetično odgovara Očalinko, a Meštar gre prema njemu, tija bi ništo reć, ali
Očalinko diže ruku. Znan, znan, unaprid znan šta ćete pitat a kazani!? Šta se
kuva u kazane?! A to ne piše, to ste tili reć. A di su brujeti, pašticade, rižoti,
njokade? Ne, nema, Meštre, pašticadi, nema derneki! Nema janjci na ražnju, ali
za svakoga jema posla. I ko radi, taj nije gladan. Svak ima pravo na
obrazovanje, na umjetnost. Imamo tamo već i pojavu velikog masovnog
oslobođenja talenata. Ti će se talenti dalje oslobadat u geometrijskom progresu,
a to predstavlja svijetle perspektive...
Papundek gleda zadivjeno u Očalinka, a Meštar širi ruke.
Krleža moj, oćeš li, za gospu, dat meni doć do riči!? Oću li ja više ikad moć
progovorit u ovu moju butigu!?

140. KOJA JE TO JUBAV!

U ingleškome konzulatu štrikan i netijak već su se osjećali ka doma.

Konzul ji je tri oli četiri puta primija, diverta se s njima i iz prve ruke jin dava
informacije o situaciji u Bakingamskoj palači i pripremama za Edvardovu
krunidbu, poslin koje mogu svaki čas očekivat poziv. Kad je konzul bija
odsutan, ili zauzet, a to se sve češće događalo kad bi se oni pojavili, prima ji je
domar konzulata, naš čovik, Splićanin i, premda diskretan, nije jema toku snagu
da u sebi zakopa veliku tajnu. Izlanija se, dakako, sasvin diskretno, na dvatri
pouzdana mista, i čili grad se razveselija. U svaku konobu i Jozu i netijaka
fermavali su, častili i davali puste svite.
O jes! krivij a j e već usta momak i vata ingleške mote. Puno mu j e
pomogla i gospođa Violeta, koja gaje naučila pust po palketu, balat tango i
valcer. I baš kad je momak bija
već sasvin spreman za veliki zadatak i kad je raspravja sa strikanon bi li
da otkaz na škovacinsku službu, koju je počeja
vršit priko voje, razletili su se po gradu kolporteri i izvikivali senzacijonalne
naslove o abdikaciji ingleškoga kraja.
Na štekatu kafane na Pjaci muzika je svirala "Marijanu", a sa friškin
novinan u ruci, Violeta i njezin Pegula, Kate i Tonči komentirali su
senzacijonalni događaj. Pridružijajin se slikar Toni. Violeta, ganuta do suz, nije
mogla odolit a da tri puta ne cmokne Edvardovu sliku na prvoj stranici novina.
To je čovik, to je muško... šarmantni princ, đentlmen koji radi žene,
radi jubavi krajevstvo ostavja raznježila se madam Violeta i samo ča se
nije razjecala.
I to ne albaneško pristolje, nego pristolje ingleške imperije nimalo
jubomoran, povlađivajon je muž.
To more učinit samo lud čovik! nije moga trpit dinastično raspoloženi Tonči.
Kate ga osine pogledon.
Ima judi koji za ženu ne bi žrtvovali ni jedan činovnički plaćevni razred.
Grišite, madam! galantno upada slikar. Za pravu ženu, za finu ženu, odreka
bi se ne krajevstva, nego i neba.
Lako ti je govorit udre ga Violeta ventulon kad ne viruješ ni u Boga ni u nebo.
Virujen u ženu. Samo žena ti otvara raj jubi jon slikar ruku.
I pakal, pakal! promrsi Tonči.
Kakva to tek mora bit žena? študja Violeta sliku gospođe Simpson.
Sliči malo na te zagrli j e Pegula.
Je li da sliči? pogleda ga Violeta očima punin suz.
Šta ti j e sad?
Taklo me je, ovo je najveća, najnježnija jubav u istoriji svita!
Nemoj, razlit će ti se pitura! vadi Pegula šudarić i tare jon suze.

141. LUDONJA

Ubilo, pokosilo je bidnog netijaka. Tri dana ne da nije metlu uzeja u ruke,
nego i iz kuće nije izaša. A mudri štrikan je zna da sad triba platit buletu.
Strpjivo je za se i za netijaka činija pokoru i obilazija sve gradske oltare obredne
zajebancije. Dakako da se mora doć ispovidit u brijačnicu. Ništa ga nisu pitali
nego su čekali da jin sam istrese svoj jad i čemer.
Tako ti govoriš! obratija mu se Meštar pun razumijevanja. A trener
njegovog veličanstva se, kažeš, dišpera!?
Ubilo ga, ubilo, moj brico! Napija se ki zemja od tuge, ustat ne može,
samo kuka i ajmeče.
Di neće?! saučestvuj e Meštar u tugi.
Koliko ga je pusti funti ta abdikacija zapala? upada tek sad Papundek, a
ozbiljni Očalinko neće da učestvuje u igri, nego on čita svoj libar.
Jebe se Edvardu, ol će njemu šta falit?! A netijaku je ostalo govno u šaku
jidi se Meštar, da podbode škovacina.
A ovi ne čeka.
Luda li čovika, majko moja! Ma bija mije sumjiv čin san ga ugleda na
Peristilu. Omar san reka; nije ni priženca za kraja! Pribacija nogu priko noge,
zapalija španjulet, razdrljijakošuju; vidiš dišperaduna kome nije virovat.
Tako je, kume prihvaća Meštar. Čin je on doša u Split, omar se moglo znat
da nima od njega ništa!
E, baš valaj, i jeste niko i ništa! E, jesan ja proklete sriče! Kad se namiriš na
kraja, onda je to krajludonja koji, radi udovičetine, raspuštenice, šta li je, neka je
đava nosi, odriče se krune i krajevstva! I misto da brojin zlatne šterline, jopet
me toka mest i čistit kartušinu i pišotinu bez tuge, čak i veselo, odglumija je
Jozo do kraja i proračunato svoju ulogu.

142. CRVENI ĐAVOLI

Inženjer Duje, u zavadi sa upravon, raskrstija je sa "Ajdukon", ali bez

baluna nije moga. I Ferati nije bilo teško nagovorit ga da se prihvati treniranja
"crveni đavola", kako se nazivalo momčad radničkog kluba "Split". Uvik je ti
klub bija pod prismotron policije i, kad bi mu zabranilo djelovanje i raspustilo
ga, osvanija bi brzo pod novin imenon. Tvrdoglav, ambicijozan, a i dišpetožast,
inženjer se zareka da će za tri godine "Splita" uvest u prvu ligu. A to je bilo
puno teže nego ča je mislija.
Zimski je dan, dere fortunal od juga, a "Split" igra prijatejsku utakmicu
kontra "Borova". Nije ni zna kako je došlo do te utakmice, koju je ugovorija i
zašto. Iskrsla je iznenada, vanka svakoga plana.
Prostorije kluba nalazile su se u prizemju nove kuće, sasvin blizu igrališta.
Do početka utakmice falilo je malo više od po ure, a u svlačionici nima ni pola
momčadi. Polako se igrači pripremaju, navučiju bičve, oblače crvene majice, a
Duje se oko nji nervožasto vrti. A ča je ovo, di su drugi? stane isprid kapetana
momčadi, krupnoga pekara koji je diga nogu na bančić i vežije kopačke.
Ne znan, inženjeru, pitajte upravu!
Ča se ovo događa? Kako ćemo igrat?! jidi se Duje.
Ne znan, ništa ne znan, pitajte vi upravu flegmatično će kapetan.
Infotan, Duje izajde iz svlačionice i gre u kancelariju, u kojon zasjeda
uprava, vidit ča se to događa. U hodniku trevi jednoga igrača koji trče prema
izlazu.
Šime, di ćeš ti? zaustavja ga.
Jeman posla, inženjeru! otme se momak i vazimje bičikletu koju je
prislonija uz vrata. Ali, ti igraš! viče za njin Duje.
Momak ka da ga ne čuje. Šćipunicon stiska nogavice, da ji ne uvatidu
pedali, baci se na bičikletu i zamažina.
Otvorila su se vrata kancelarije i iz oblaka duvanskog dima izronija je Ferata.
A ča je ovo danas, ludnica!? gre Duje prema njemu.
Zašto, oli se ča dogodilo? smijucka se Ferata.
Do dvajst minuti počinje utakmica, a pola igrači nije došlo.
Daj, sedi, zapali, sve će bit u redu! miri ga Ferata.
Ali di su igrači? Kako ćemo nastupit? pita Duje.
Uprava s njima jema ništo razgovarat. Niki nećedu moć igrat, pa smo
poslali po juniore. Ma "Borovo" je dobar klub, di ćeš protiv "Borova" juniore
izvest?!
Prijatejska je utakmica, dva radnička kluba, nije važan rezultat.
Već se Ferata uputija u kancelariju, a Duje ga u vati za ruku.
Slušaj? Ferata, ja i ti smo stari prijateji i mogu ti reć da ja nišan naušan
ovako radit. Evo ti momčad pa je ti vodi, a ja gren doma.
Ferata mu pribaci ruku priko ramena, smiruje ga i govori kako na svitu jema
i važniji stvari od baluna.
Zašto ste onda mene zvali? odvrati Duje.
Bome, radi baluna, i ti radi svoj posal! mirno mu odgovori Ferata.
A ne, nećemo se tako pogodit! Ako u me nimate povjerenja, ako od mene
sve sakrijete, ča ja jeman ovod činit!?
Duje je već jema kapot priko ruke, pa ga rastvara i uvuče ruku u rukav.
Nemoj nan činit komplikacije! Ferata mu blago vadi ruku iz rukava.
Dok oni tako raspravjaju, momak na bičikleti već se penje na trabakul
usidren pod đigu, i razgovara sa gospodaron broda koji mu pokazuje na kulaf u
kome more sve žešće pini. Drugi trabakul usidren je u Stobreču. Vitar urla,
trabakul se ginga i škripje. Jedan mladi mehaničar, radnik sa škvera, pali
motorbičikletu, a iza njega zajaši Papundek.
Zaustavili su se prid ulazon u igralište, baš kad je Duje izvodija momčad.
Papundek skoči sa motorbičiklete, skrene desno u "Splitove" prostorije, upada u
kancelariju i omar s vrat počinje referirat:
Okrenulo je na lebićadu, a motor je slab! Ali da je i dobar, gospodar
govori da se ne bi moglo isplovit. Ni vapori nisu mogli iz porta izać!
Prispija je i oni momak sa bičikleton. Pričeka je dok Papundek završi.
Ista stvar, drugovi! Trabakulant govori da se ne more riskirat!
Utakmica je počela, svita je malo, a od toga polovica su navijači "Borova",
sve niki mladi momci koji se smiju kako vitar nosi balun da ga igrači ne moredu
kontrolirat.
 Morat ćeš nan pomoć! prilazi Ferata Duji, koji sidi na klupi uz autliniju.
U čemu je stvar? prati Duje let baluna.
Sam si u stanu, primit ćeš na spavanje tri naša druga!
Ma koja druga? okrene se Duje.
Funkcionera "Borova" gleda ga Ferata.
Daj, Ferata, govorimo rvaski, nišan ja dite! "Borovo" dolazi, igra niku
bezveznu utakmicu, pratidu ga pusti navijači, i sad čedu oni meni dolazit u
goste!?
Ferata se u nj zagleda ka da ga studira.
Baš oćeš da ti rečen?
Ne moraš, evo ti kjuč od kuće, pa ji vodi! Samo koliko će ostat, jer ja ću poć u
otel?!
Partit ćedu i danas, možda, ako padne vitar!
Onda se vraćadu u "Borovo" s brodon? zajebaj e Duje.
Ča ćemo se, Duje, igrat?! Nisu drukeri, ni funkcioneri, nego drugovi,
dobrovojci za Španiju! Gre i sto naši Splićani i vapor će ji čekat vanka, u
kanalu.
Dere i bisni lebićada. Svit se zbija uz zidove kuć i prid portunima na Rivu i
gleda igru mora, velike vale, koji se pribaciju priko korniža i palmi i razliju sve
do kafan na drugu bandu. Plešu i gingolaju se brodi u portu, škripju konopi, bosi
mornari skaču i pričvršćiju cime. Dva kajića, kojima je popustila cima, izbacilo
je na Rivu.
Utakmica je svršila, već se i smrkava, a Duje, oslonjen na kolonu Srpske
banke, gleda i sluša lebićadu i čeka Papundeka.
Momak se stvori uza nj i samo šta ne zaplače:
Evo van, barba Duje, kjuči! Odveja san drugove.
Drži ji, dat ćeš mi kad partidu. Nego, greš li i ti?
Fala bogu da gren! Fašizam triba zaustavit! Znate li onu našu No pasaran?!
odgovara Papundek odlučno, ka da je već crveni soldat na barikadi.
A oče li vapor čekat? pokazuje Duje na more.
Javjeno mu je da čeka još 24 ure, i čin vitar popusti, mi gremo!
Te večeri Papundek se oprostija s Anon, na onu istu marjansku šentadu, pod
zidon žudinskoga kampa, di ju je prvi put pojubija.
Stisli su se i skupili pod refulima vitra koji jin je mrsija lica i kose dok su se
bori tresli i cvilili. Papundek sjetan, sentimentalan, jubija je divojku samo u isto
misto, u njezin dugi, bili vrat. I smirija se tako. I da mu s vrimena na vrime nije
uteka uzdah, mogla je mislit daje zaspa.
Otkad su seli, rič nisu progovorili. Milijardu stvari jon je jema reć, ali sve
riči koje je smislija izgubile su svaki smisal čin je ugazija na prvu marjansku
skalinu. Isprepleli su prste i ona je ćutila ka da gori. Ka da fibru jema. Kad je
momak uzdanija, ona se prva makla.
A šta ti je? Ili ti se teško odilit od Splita? glumila je ravnodušnost, premda ni
njoj nije lako pri srcu. Zavolila je toga momka.
 Kako me moš to pitat? odlipija je usne od njezinoga vrata. Di će mi bit teško
ispunit svoju revolucionarnu dužnost?! Ponosan san, radostan...
A samo šta ne zaplačeš! digla mu j e glavu.
Teško mi je ostavit ovi krug judi oko sebe koji volin: mater, oca, braću,
moga Meštra... tebe...
Ona se nasmijala.
Zašto se smiješ? Zagrlila gaje:
Mene si stavija na žanje misto! Zagleda se priko mora i prošapja:
Ako tamo poginen, ako paden, i onda kad buden umira, ti ćeš mi bit zanja
misal!
U mraku su jon oči zaplancale. Izvukla mu se iz naručja, odbotunala mantel
i legla na šentadu.
Dođi! raširila j e ruke.
Ne, ne, nemoj! klekne uz nju Papundek.

143. UVATILO DOBROVOJCE

Dva dana poslin, u rano jutro, pod đigu su akoštala dva trabakula, a za
njima i "Oplenac", motorni brod od financi. Batelanti, koji su radili na mulu,
mislili su daje "Oplenac" uvatija švercere. Ali na kuvertan sva tri broda bili su
stivani pusti đendari i policjoti i njijove glavešine u civilu. Postavili su prid
brode jake straže, zabranili svaki pristup i onda su jednoga po jednoga iz štivi
trabakuli počeli sprovodit dobrovojce. Ako je koji zasta, omar ga podbode
đendarski kundak. Doletili su obalci i mornari sa drugi brodi i zaustavili se prid
bajunetan.
Kad je Papundek ugazija na brodsku skalu, Ferata gaje zazva. Momak je
čuja, zastaje, pogledon je tražija oca, ali podbode ga kundak i posrne da se
jedva na skali zadrža.
Odveli su ji u prazni lučki magazin. Vist o hapšenju dobrovojac brzo se
širila gradon i nije prošlo po ure a oko magazina bilo je krcato svita.
Brico i Očalinko otvaraju butigu. Vist je već stigla do nji.
Ma kako ji je to moglo uvatit!? čudi se Meštar.
Zakasnili su samo tri minuta. Tri kobna minuta. Vapor jin je prid
noson uteka. Signalizirali su, vikali, feralima mavali, ali zaludu.
A ča se nisu vratili? pita Meštar.
Nadali su se povratku broda sutra u noć. I ostali su čekat na jednoj uvali
na Braču. I došli su đendari, policija, soldati, opkolili, zarobili i, eto, jutros
doveli.
A ča oče reć da još nima Papundeka? On nima užancu kasnit izajde Meštar
na vrata i gleda priko Pjacete.
Oli vi ne znate? Brico se okrene.
Zaista ne znate? ponovi Očalinko.
Ne, ne znan, a čaja to jeman znat? pita Meštar.
 I Papundek je s njima! odgovori Očalinko. Brico zine.
I on je s njima!? Iz moje butige poć u interbrigade, a meni, Meštru svome,
se ne javit!? Boje da su ga đendari uvatili, boje da gaje Franko zarobija, nego
da u moje ruke pade!
Poć a meni se ne javit, meni?! Dakle, u me on nije jema povjerenja! Ja ću
ga špijat, ja ću balit, ja nišan čovik, je li? A ti si zna? Tebi je reka!? A ja san
kapitalista, fašista, je li?! Ma jesi li ti vidija tovara od momka!? A i ti, je li, i ti si
od mene krija!?
Nije, Meštre, imamo mi u vas puno povjerenje! smiri ga Očalinko.
A ča mi niste onda rekli, da se oprostimo ka judi, ka drugovi, da mu dan koji
savit!?
Eto, nije tija! slegne Očalinko ramenima. Mislija je: Meštar će se rastužit,
bit će mu žaj. On je čovik u godinama, osjetljiv, i još će se rasplakat!
Ja ću se rasplakat! Onda ne zna on mene već Meštru suze gredu. I šapje:
Lipi moj Papundek! Pa ča mu sad moredu, moredu mu puvat! Držat ga pet dan
i pustit, je li tako? Tek staje svuka jaketu, Meštar je već oblači.
Di ćete sad? pita ga Očalinko.
Gren tamo povirit do mula.
Umiša se Meštar u masu svita, koja se okupila oko magazina, iz kojega je
dopirala pisma: "Nima seljaka, nima junaka ka ča je bija Gubec Matija!" Kroz
ponistre magazina judi su itali škatule duvana, kruv i salamu. A lučki radnici,
koji su vršili pretovar vina, proturili su cijev u magazin, pa su dobrovojci punili
čuturice. Meštar se, kad je to vidija,slatko
nasmija i promislija kako onima unutra baš nije ni tako slabo.
Zarobjeni dobrovojci su započeli, a čila je masa prihvatila pismu o
interbrigadama.

144. BISKUPSKA POSLANICA

U brijačnici na kredenci osvanija je novi radioaparat iz koga se čula lagana

muzika.Brico
brije profešura, Očalinko šiša Pučanstva, razgovor je o ratu.
Gotovo je, nima više uteć! Svi se spremaju, rat je neizbježiv. Ali ako se svi
slažu, onda se nima više o čemu govorit. Jedan se mora suprotstavit i javi se
brico.
Vidite, ja nišan tog mišljenja. Ajde, recite mi kontra koga ćemo se mi tuć?
Ko će na nas navalit? Ajdemo, profesore, polako! Je li niki dan potpisan
sporazum RimBeograd? Je! Dakle, i to smo rišili. I drago mi je da se s
Talijancima više ne gledamo ka pasi i maske. Daj, uduni to radio, vidiš da
razgovaran s čovikon! obrati se Očalinku.
Sad će, Meštre, davat vijesti sa fronte!
Utišaj ga malo!
Očalinko to učini, a upada Pučanstvo:
 Vi govorite o sporazumu. Jo da znate koji je teatar bija po konoban radi
tega sporazuma! tura stari policjot ruku Očalinka da mu ne smeta dok govori.
Batelanti su pili iz vrči na kojima je pisalo: "Pij, Duje!" i "Bevi, Toni!" I onda
su pivali jednu našu pa jednu njijovu. Najpri "Crven fesić, mamo", a onda
"Terežina, vieni abašo"... Vajali smo se o smija. A onda je jedan zapita: "Je li,
judi, general Franco frankovac? Je li istina da on jema u Zagrebu tvornicu od
franka?"
Meštar ga grubo prikine, a kako neće, on razgovara sa profešuron, sa
pametnin čovikon, a rebambiveni stari policjot upada sa tin šempjarijan.
Dakle, moj profešure nastavja Meštar s Rimon je učinjen sporazum. Hitler
je niki dan uputija čestitke knezu Pavlu, s Bugariman smo se pobratimili, s
Bečon i Mađarima vodimo zajedno dunavsku politiku, s Rumunjima smo
prijateji i, sad kad smo sa svima u dobre, ko će sad bit dušmanin? S kin ćemo se
tuć? Niti od koga tražimo niti ko od nas traži teritorijalne terene! Jedino da se
sad počnemo tuć medu sebon. A sad, moglo bi bit i to, jer jema u nas svakakoga
dežgracjanoga svita!
Da je, Meštre, sad Papundek, on bi nam sve objasnio! nasmije se profešur.
Ovo je pravi trenutak da upadne Očalinko. Ne more više trpit i odapne ka iz
topa:
Nered u međunarodnoj produkciji i imperijalistička borba za tržište
prouzročili su međunarodnu konflagraciju hiljadu devet stotina četrnaeste, a sve
to korjenito djeluje i danas istom, a u mnogom pogledu još i potencirani]om
snagom. I slijepcima je situacija jasna. Ekonomska konjunktura pokazuje
uglavnom tendenciju opadanja. Valute padaju,
cijene robi i besposlica u Evropi rastu, i u toj krizi jedan je jedini izlaz da
radni narod uzme stvari u svoje ruke.
Profešur, iznenađen, u zrcalo gleda novoga radnika.
Ko vam j e ovaj, Meštre? prošapj e.
Moj novi pomoćnik, ništa ga, profesore, ne razumin! Doveja gaje
Papundek, niki dan su ga pustili s robije, ali ja sve mislin daje on uteka iz koje
biblioteke. Sve govori ka da libar štije šapje sad brico njemu.
Vaša brijačnica postaje, Meštre, sve zanimljivija, sve uzbudljivija! glasno
reče profešur. Ovo nije više brijačnica, ovo je postala komunistička kalamita.
Sve će gromove na se privuć! krivo Meštar gleda Očalinka.
Dok to Meštar govori, spiker na radiju počinje vijesti sa biskupskon
poslanicon:
"Sedam biskupa s Jadrana održali su sastanak na kome su pretresali pitanje
golotinje na našim plažama. Veliki broj svijeta koji dolazi na more i na naše
otoke vlada se kao da su im pravila kršćanskog ponašanja sasvim nepoznata. Ti
su ljudi zadojeni modernim poganstvom koje zazire od Boga i njegovih
zapovijedi pa im je stalo samo do uživanja na zemlji, jedina im je briga u životu
u nasladama i životinjskim pohotama."
Brico se još razgovara sa profešuron, i Očalinko ga opomene:
 Meštre, počele su van vijesti.
A ča to spominje biskupe? zapita brico.
Nekakva poslanica. Slušajte, Meštre!
"U opreci je s kršćanskim moralom što se žene i muškarci zajedno
kupaju i sunčaju" slušaju sad spikera.
Nije toga bilo u moje vrime! komentira Pučanstvo.
"Veliki je nered što nema nigdje po spolu posve odijeljenih kabina: prava je
sramota šta se na žalovima, na istim mjestima, svlače i oblače, kupaju, sunčaju,
razgovaraju i šale zajednički muškarci i žene, a među njima i djeca oba spola.
Znak je to moralne propasti, pogotovo što se za kupališne obale upotrebljavaju
kostimi koji ništa ne skrivaju, a gaze osjećaj stida i kršćanskog morala. Ne smije
se dopustiti da strada čast, dobar glas i poštenje, niti dopustiti da stranci
sablažnjavaju djecu! Što je u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu na svim ulicama
zabranjeno, mora biti i kod nas na svim javnim mjestima zabranjeno!"
Čitanje poslanice još traje, a Očalinko glasno protestira:
Ma ajte, molim vas, koji kršćanski moral! Djeca gladuju, ljudi ginu na
frontama, stvaraju se koncentracioni logori, plinom se djeca i žene guše, plamen
rata prijeti čitavom čovječanstvu. Krvavo se kolo razigralo! I to njima ne smeta.
Ne dižu glas protesta, nego smeta im da se mala dica skupa kupaju. Koji je to
lažni moral!
Ča ćemo sad slušat tvoju poslanicu kontra biskupi? Oli ne čuješ da su
počele vijesti iz Španije!? jidi se Meštar.
Oprostite, Meštre, nišan završija misao! ne da se Očalinko. U Rusiji,
drugovi, u veličanstvenoj apoteozi ateističke pobjede marširaju beskrajne
kolone pionira sa crvenim barjacima i uz grmljavinu bubnjeva pjevaju: "Nikada,
nikada, pionir pred Bogom ne
pada!"
Brico mu rukon zatvara justa.
Vijesti, vijesti oću slušat, a ne tebe! pa potegne stolicu bliže aparatu.
Sluša spikera:
"Dobrovoljci čitavog svijeta svakodnevno stižu u Madrid i stavljaju se na
raspolaganje odboru za obranu prijestolnice!"
No pasaran, no pasaran! priti Očalinko fašistima.
Spiker: "... Vode se krvave bitke prsa o prsa..." U ton trenutku uliza u
brijačnicu moderno obučen momak u dugu jaketu, široki ramen napunjeni vaton i
sa uskin nogavican. Meštar ga radoznalo gleda i sluša radio.
"Nacionalisti zauzimaju kuću po kuću. Marksističke trupe pružaju
snažan otpor..." Meštre, ošišajte me ala Tarzan sede mladić u poltronu.
Je li to ala čovikzvir!? pita ga Meštar koji se ne diže.
Ne, nego ala čoviklav.
Meštar mu mane rukon i sluša radio.
"Komunisti su zarobili njemački brod 'Palos' natovaren ratnim materijalom i
pod jakom pratnjom odveli ga u Bilbao!..."
 Ali, Meštre, menije priša! upozorava mladić.
Je li ala Tarzan? ne diže se Meštar. Momak potvrdi.
Ajde k vragu u džunglu, a ne u moju butigu! mane Meštar prema njemu.
"Njemačke krstarice 'Deutschland' i 'Admiral Scheer' i 'Koln' upućene su
hitno pred Bilbao pred kojim već krstare njemački razarači!"
Momak je smantan osta u poltronu i Meštar ga sad tira:
Ajde u drugu butigu, neću te šišat! Ajde k vragu! Di si vidija da se Tarzan
šiša!? Ajde u džunglu, oli u zoološki vrtal, neka te šišaju čimpanze, šimje, gorili...
Mladić se zbunjeno pokupi, a Meštar naslanja uvo na radio.
Ča je ono reka, ni radio više ne moš slušat?! "Nad Madridom se vode ljute
zračne bitke." U tome trenutku zapucaju topovi sa baterije na Sustipanu, oglase se
sirene i zvona. U Splitu je počela prva zračna uzbuna. A na radio spiker daje
prognozu vrimena: "Vjerojatno vrijeme na istočnoj obali Jadrana za sutra, srijeda
14. jula 1937. godine..."

145. PRVA UZBUNA

Na Pjaceti prid brijačnicon trka i panika. Žene koje su na bancima kupovale

voće, vriskaju i biže. Mari Mulići rušidu se kasete, padaju praske, kotrlja dinja.
Dica skaču i kredu, papagalo s ponistre viče: "Lupeži, lupeži", a čuju se i avioni.
Mare je u nedoumici. Trče da spasi svoga Kokola, pa se vraća i spasije najpri
pineze iz škafetina.
Policjoti i članovi Civilne zaštite počinju patrolirat. Na licu jin gasmaske.
Tiraju svit u kuće. Oni koji nimadu masku vičedu:
Sklanjaj se, nikor ne srni na ulicu! Zatvaraj prozore!
Vika, skrika, matere s prozora dozivaju dicu:
Fabjane, Marinko, Ivanko, brzo doma! Čuju se i zapomaganja, pritnje,
upozorenja.
Ajme nan bidnima! Zatvori škure! Ti tamo ugasi oganj! Evo, reoplani sad
ćedu bacivat bombe!
Neće, nego gas!
Ajme, zagušit će nas svi ka pantagane! Sveti naš Mikula, pomozi, sad oli
nikad!
U brijačnicu upada pusti svit. Jedan penzioner viče na Meštra:
Zatvori brzo ti radio!
Neću, neka svira! ne da Meštar.
Zatvori, u njemu je kalamita!
Jema prav čovik! viče sad jedna žena. — K vragu sve makinje i svi ovi
invencjuni! Dok nji nije bilo, nije bilo ovi perikuli!
Proklinju se i Marconi, i Edison, i Tesla, i svi izumi koji su samo za propast
svita! Studenti, sve su studenti krivi!
Nisu samo studenti, nego svi muški ča se mišadu u politiku!
Oli nan nije bilo dosta i prošloga rata?
 U ime oca i sina: pala bomba kraj Sv. Frane.
Eno gori, gori, judi! Čuju se i vatrogasna kola.
Prolazu bolničari pod maskama i nose na portantinu "ranjenike". S
portantine kara se s njima "ranjeni" momak. Skida sa lica masku i viče:
Nismo se tako pogodili! Pet dinara je bez maske, a sa maskon neću manje
od sedan! pokušava ustat; likar ga tura u portantinu.
U službi su Jozo i njegov netijak. Oba imaju maske, ali ji držidu u ruke.
Mare Mulića na ponistri spašije papagala. Jozo jon priti:
Mare, pušćaj tiču i smista zatvaraj prozor!
Ne pizdi, Vlaju, oćeš da mi papagala uguši?
Zatvaraj, kad san reka komandira Jozo jer ako te stavin u libar, nikor te više
neće izvadit!
Upada i netijak:
Ako te ja zapišen, i šef policije ti pomoć ne može! Zatvaraj! Jesi li čula?!
Vatrogasci spašiju dicu iz "zapaljene" kuće na Rivu. Postavili su vriće kroz
koje dica veselo pužu ili skaču na prostrtu tendu, i to samo s prvoga poda.
Rivon prolazi težak s tovaron natovaren drvima. Policjot ga tira, težak se ne
da.
Neće! Di je maska za tovara?! Ako njega uguši, ča će mu život, ko će ga
ranit, ko će drva nosit!
Među narodon koji se sklonija u brijačnicu je jedna ženska, mlada, u duge
gaće. Brico je miri priko oka i pokušava je malo pecnut:
Spominjete li se, profesore, one pivačice na Novu obalu, koja je prva obukla
gaće? Deboto su onda izbile demoštracije radi tega.
Drugo je vrime, moj Meštre, danas se žene bore u Španiji odvrati profesor.
Evo da bi se iz Splita javilo bar stotinu žena dobrovojaca! upada u razgovor
i Očalinko. E, daje odit po pašticerijan i teatrima! gleda brico ženu u gaće, koja
je otvorila torbicu i
mirno zapalila španjulet na dugi cigaršpic. Okad je ovo u Španiju počelo,
svit se okrenija. Žene su obukle muške gaće, gredu u rat ka muški, šišadu se po
mušku, vozidu bičiklete i motore, pušidu ka Turci...
Dobro govorite, Meštre, mora doć rat, mora nas Bog kaštigat! odobrava
mu jedna starica.
A sirene daju znak da je uzbuna svršila.
Ala, ala, ajdemo doma, dicu čuvat! tira Meštar žene iz svoje radnje.
Život jopet normalno poteče. Krenu autobusi, ulice se ispune sviton, Mare
zauzme misto pod lumbrelinon, Kokolo je jopet pod ponistron.

146. NOVA EPOHA

Marjeta je ka i uvik prva ustala, spustila se do prodavaonice na dno ulice i

vratila se sa dvi štruce crnoga kruva i friškin "Novin dobon". Na vratima kužine
osjeti miris zagorenoga mlika. Jopet mu je prikipilo. Je li ostavi muža da
pogleda na mliko, od deset puti devet mu prikipi. Ferata se opravdava kako se
to čuda sa mlikon dešavaju: dok gledaš mliko na špakeru, nikad, nikad neće
uzavrit, a je li
sekund okreneš glavu, omar prikipi. Kako to? Brija se u kužini isprid
zrcala, a Marjeta je probudila dicu. Mali Braco, koji je sad šegrt u
brodogradilište, živa i oblači radnički kombinezon. Papundek, već uređen,
požuruje maloga Štipana, kojemu Marjeta četka konobarski veštit i kontrolira
ga, popravja mu farfalu na bilu košuju. Svi sidnu za stol i ona jin riže kruh i dili
ostatak mlika u ćikare.
A staje, kasno si noćas doša? pita Papundek maloga kamarjera.
Poslin ponoća. Imali smo banket moči momčić kruv u mliko.
I baš si ti mora ostat? rastvara Ferata novinu.
Govorija mije šef sale da ja iden doma, ali bilo je puno posla i nišan
moga ostavit drugove.
A kad ćete potpisat kolektivne ugovore? šuška Ferata novinama.
Gazda ni čut. Naši prite štrajkon. Koliko se samo od nas konobara traži supa
momčić kruv i stane pričat o konobarskin problemima. Radidu deset uri na dan,
moradu znat sve svjetske jezike, čili dan stat na noge, a bez plaće, bez postotka,
samo šta uvatiš od napojnice.
Zagledan u novine, Ferata ga i ne sluša; polako ustaje.
Marjeta, dico, čujete li ovo?! vas uzbuđen počne čitat: "Novi uspjeh ruske
avijacije. Njujork, 15. jula 1937. Ruski avijatičari Gromilov, Tumašev i inž.
Danilin potukli su svjetski rekord u neprekidnom letenju. Preko Arktika oni su iz
Moskve stigli na 40 milja od Los Angelesa. Uspjeh Gromilova i drugova
uspoređuje se s velikim događajem otkrića Amerike. Avijatičari su potpuno
zdravi pa
se osjećaju izvrsno. Kao da nisu izvršili strahoviti napor koji do sada niko
nije uspio da učini."
Moćna je radnička domovina! Sve more socijalistički čovik uzbudija se i
Papundek, pa posegne za novinon da on svojin očima to pročita.
Čekaj, još jema! ne da mu Ferata novinu: "Američka štampa tvrdi daje ovaj
podvig veći od Linđbergova, što naročito treba istaknu ti jer je Lindberg dijete
Amerike."
Moš zamislit koji je to podvig kad buržoaska štampa to priznaje komentira
Ferata.
Jema li još? gladno će Papundek.
"Rekord su postigli preletivši u neprekidnom letu 11.000 km. To je nova
epoha u istoriju vazduhoplovstva" završi patetički Ferata, a Papundek se diže i
jubi mater u obraz:
Stara moja, jesi li čula koja čuda čini sovjetski čovik? Danas ćemo slavit.
Kuvaj, majko, veliki obid! sritan, uzbuđen, nima vrimena ni jaketu obuć, nego je
zgrabi, trče niz kaletu i u prvome kiosku kupuje tri novine, a onda na Pjacu, u
knjižaru, veliku kartu đeografiku, koju će raširit priko čiloga zida u brijačnicu.
Prikuca puntinan, crvenon olovkon označi rutu aviona od Moskve do Los
Angelesa i stoji ispod nje, maše, smirit se ne može. Objašnjava Meštru i
Očalinku:
Gledajte, drugovi, oklen doklen letija bez spuštanja! Koji su to piloti, koje
su to makinje, sve more proleterska domovina!
Bogami, lipi li su kus puta učinili! zalipija se i Meštar uz geografsku kartu.
A Očalinko samo ča ne drće od radosti, počne držat govor:
Sva štampa ovog svijeta, silne rotacione mašine koje izbacuju milijune
primjeraka, svi Morseovi strojevi na svim telegrafskim linijama planete, javljaju
danas o veličanstvenoj pobjedi sovjetskog čovjeka. U ovome mraku jedina
svjetlost dolazi sa Lenjinovog svjetionika u Kremlju, i ta svjetlost nesuzdrživo
gigantski raste i obasjava nove vidike čovječanstva.

147. ZAMORA

Ko zna dokle bi govorija da ne upada u brijačnicu slikar Toni, vesel,

nasmijan.
Brzo, Meštre, doša san se oprostit, putujen za Pariz. Vraćan se, nima meni
do Pariza! A jeste li vi, Meštre, bili u Parizu?
Nišan, fala bogu, i neću već gaje štuf Meštar.
Nikud se, gospodine, ne da pobjeći vežije Očalinko slikaru šugaman oko
vrata. Dobro Krleža piše: "U ovo naše tužno vrijeme političkih tjeskoba
Evropljani se obmanjuju romantičnom težnjom za nepoznatim tropskim
zemljama, kao da Indija nije danas isto tako politička robijašnica,
industrijalizovana hapsana kao i Evropa."
Zaboga, mladiću prikine ga slikar ja ne bižin u Indiju, ja se vraćan u Pariz!
Sve se to zbiva na jednoj neobično malenoj planeti mirno nastavja
Očalinko... 1 došlo je vrijeme da čovjek uzme u svoje ruke tu malenu blistavu
planetu, daje očisti od krvi, od patnje, od nesreće. Sve te težnje za iskrcavanjima
na sretnijim kontinentima spadaju u prethistorijska razdoblja duha dok još nisu
otkrili šesti kontinent SSSR!
Očalinko moj, Krleža moj, frzelinu moj, ka boga te molin, umukni! Dosta!
zdvaja Meštar. Sve ćeš nas samlit. Ovod se judi dolazidu šišat, brijat, ćakulat, a
ne slušat tvoje tirade. Ti si gramofon, trumbeta, plakat, letak, propaganda.
Otrizni se, slušaj mene i kroz
koju godinu od tebe ću učinit čovika!
Protestiram, Meštre, protestiram! Zdravo, normalno pametno ljudsko
rezoniranje vama su propaganda, gramofoni, trumbete, leci...
Ajme, ajme, evo, jopet je počeja! Sinko, svega si me ispizdija, konšuma, na
sučiju ćeš me bacit!
Kad je tako najidi se Očalinko u ovoj brijačnici rič više neću progovorit.
Ovo je gore nego robijašnica!
Meštar mu pruža ruku:
 Evo ruka, držin te za rič.
Meštar počne brijat pitura kad dolaze Duje i Tonči.
Nišan van napravija portret, a eto putujen. Vraćan se u Pariz opravdava se
slikar.
Šta oće reć da nas napuštate? pita ga Duje.
Vonjan barut, inženjeru, rat je blizu i ne bi ga tija dočekat na Balkanu.
Izvolte, barba Duje! nudi Papundek inženjeru poltronu.
A jeste li čitali o podvigu crvene avijacije, an, šta vi govorite? !
Dosta mije i tebe i crvene avijacije štuf je Meštar. Trista puti ponavjaš isto,
ka papagalo. Jedanaj st ij ada milj a u j ednome letu? Ko to more, barba Duj e?!
uporan j e Papundek. Nije jedanajst ijada milja, nego kilometri zlobno ga
ispravjaTonči i nadoda: A jeste li čuli daje ubijen Zamora?
Ne virujen, ko more ubit Zamoru!? odvrati Papundek.
Javilo je, na svoje san uši sluša! Marksističke trupe striljale su slavnog
vratara Rikarda Zamoru!
Najpri, barba Tonči, javilo je: prema nepotvrđenin vijestima. A drugo, ako
je bija veliki fašista, onda su ubili ne vratara Zamoru, nego velikoga fašistu! A
treće to je plitka fašistička propaganda jer nismo mi toliko ludi da ćemo poć
pucat u Zamoru!
Ko to mi!? plane sad Tonči. Kad govoriš o crvenoj avijaciji, onda smo to
mi, kad govoriš o Španiji, jopet mi!
Mi, mi, crveni, barba Tonči! žestoko će Papundek. Di se god tuče radni
narod, svud smo mi, mi crveni, mi proleteri...
Dosta! skoči brico i ostavja pitura. Trista ijad puti san reka: neću politiku u
butigu!
Ovo je poštena zanatska radionica, a ne...
Poštena radnja? upada Tonči A kad san god uša, ja moran slušat
antinacionalnu komunističku propagandu!
Brico bi tija otklonit skandal, pa tira Papundeka koji šiša Duju:
Jesi li poludija, koliko si to diga? Ajde biži, uzmi tamo šjor pitura, ja ću Duju
ostrić.
A ko je šiša barba Duju kad ste vi bili u prežunu? uvriđeno će Papundek.
Ali sad san ja ovod, i ko zna kako si ga šiša!? Bit ćeš ga iznakazija.
Duje namigne Papundeku.
Nije baš ka ti, ali moglo je stat.
Jesi li čuja, Španjolac jedan!? Znaš li ti da san ja Duju šiša pri nego si se ti
rodija? Bija je ovoliki priginje se Meštar i pokazuje rukon skoro do poda. I
plakaje i cenija kad gaje
mater dovela. Sićaš li se, Duje?
A di se neću sićat, Meštre, a četrdeset je godin prošlo!
Čuješ li, Španjolac jedan uvatija se Meštar Papundeka četrdeset godin ja
njega šišan! U Španiju, on će meni u Španiju! Uputija se borit u Španiju, a
dokle je doša? Eno, do punte Brača, odovle mogu pjunit!
 Moga san vas zvat za vodiča! štica se Papundek.
Da san se uputija, ja bi i doša! Evo, ja i Duje ćemo četrnajst puti
učinit đir SplitŠpanijaSplit i nikor nas nikad neće uvatit!
E, na jeziku! odvrati Papundek.
Sad se pitur počne jidit. Šta je sad ovo, je li on dite, je li on mulac? Zašto
ga Meštar ne šiša?
Vi grete u Pariz, oli će vas tamo ko pitat je li vas ostriga meštar oli
pomoćnik miri ga brico i počne redit Duju.
Priča mu kako više ne kupuje novine kad "Ajduk" izgubi utakmicu. Ne
more ji vidit kad ono piše: BSK HAJDUK 4:0! I to udru velikin crnin slovima,
pa mu se pari da mu je u ruke osmrtnica.
Ali s tin, Meštre, ča ti ne gledaš, rezultat se nije prominija! smije se Duje.
Znan da nije, ali neću gledat!
Za te bi, ka za staroga Rokfelera, tribalo štampavat posebnu novinu! govori
mu Duje.
Da se starac ne uzbudi, a prosa je devedeset, za nj se štampa posebni "New
York Times".
I tot nima rata, nima fašizma, nima glada, mižerje,
štrajkova, sve se samo lipe stvari događaju. I za nj je svit
miran, skladan, šestan.
To su jopet redikulade odmane Meštar rukon. En ti ja život kad se čovik
ne uzbudi, ne jidi, ne plane! A kad se svoga, jopet je sve mirno, sve skladno.
Najveći mir i sklad je u grebu! mudro zakjuči Meštar.
Uliza niki čovik u butigu, iz gornji kraji, i vadi iz žepi puste papire,
dokumente, i prestavja se daje on iz nikoga poplavjenoga kraja.
Virujen, virujen, ali ča biste vi tili? pita ga Meštar.
Pomoć, gazda, pomoć. Sve mije poplavilo! Brico gleda u kredence i
vadi iza libri spugačicu.
A ča ti ja, kume, mogu pomoć?! Evo ti spugačica pa pospugaj! Ajde k
vragu ti i oklen si doša! Nima dana a da ne navalijedu, svima je sve poplavilo,
izgorilo, uništeno, u potresima sorilo.
Ma gledaj, moj Duje, kolika je ova naša Jugoslavija zaustavi se
Meštar isprid geografske karte.
Jema u nju, na ovu kartu, dva centimetra, a više u njoj nereda nego u
čilu Rusiju. A gledaj kolika je!
potegne on rukon po velikoj površini zida.
Ja ovo neću i ne mogu slušat! skoči sad Tonči.
Ti začepi uši! odvrati mu Meštar. Ma vidi ti njega, ne bi da čoviku ni justa
otvorit!
Ovod se samo vriđa domovina! tvrdo će Tonči.
Ne govorin ja o domovini plane Meštar nego o neredu, o kurbaluku!
Nikad više neće moja noga u butigu! jidan izlazi Tonči, a Meštar za njin viče:
Dabogda je slomija kad uliza!
 Pri osan uri brijačnica se ispraznila. Meštar, jidan radi svađe sa Tončon,
nervožasto se obučije i svojima radnicima, koji sređuju butigu, priti:
Zanji put van govorin, neću više politiku u moju butigu! Oo! Nećete li tako,
oba morate minjat gospodara! Neću više libre, neću mitinge, nije ovo politička
tribina nego radno misto!
I ronjajući izlazi, a Papundek gleda za njin i smijucka se.
Čudan je ovi tvoj Meštar! govori mu Očalinko. Ne mogu ga ulovit ni za
glavu ni za rep. Čas je naš, čas je kontra nas!
Friški si, ne razumiš ti njegovu igru! odgovori mu Papundek.

148. HITLERU JE PRIŠA

Feratjeri su na mul pribacivali vagune iz jednoga na drugi kolosik,

signalizirali su bandirican, puvali u svoje fišćote, a iz vaguni mukale su krave,
rikali voli koje su dizalice dizale i kalavale u duboke štive velikoga teretnoga
vapora. Tri dana već obalni radnici krcaju u ti njemački brod brda šenice,
kukuruza i bačve masti. Zima je, ladno je, jata golubi skupili se i zbili po
malome muletu i po korniž uz Rivu.
Borozinski zamotan u kapot, sa šubaron na glavi, vrti se od vaguni do
vapora, kontrolira prekrcaj i ništa ne govori, jer misto njega obalce požuruje
Musa.
Brže drugovi, brže, Hitleru je priša! Ranimo fašističku vojsku da more boje
ratovat. duboko je Musa uvriđen, jidan i na samoga sebe kivan. Iz punoga se grla
dere: Živila vlada CvetkovićMaček! A onda skandira: Oče Maček, oće Maček!
Borozinski mu se lukavo smije i pita ga šta mu je danas kad je tako dobre
voje.
Da mu je bombu u štivu bacit, da mu je bar udrit ovega bilogardijca! Ali ne
more ništa, pa trlja ruke i na silu se smije.
Sritan san, baćuška, najsritniji čovik na svitu! Di neću bit sritan kad radin za
veliku Njemačku, za njemački Rajh, za fašističku mašineriju koja će nas sutra
zgazit!
Nad njin je u zraku rika dizalicon podignut vol, fišćotali su okolo feratjeri,
vaguni sa treskon tukli jedni o druge, a on se rastrka po mulu, letija priko
brodske skale i, nagnut nad stivon, viče:
Brže, drugovi, brže! Narod krepaje od glada, čine u nebo rastu, a mi Hitlera
tovimo! Ko se nada da ću Hitlera ranit! Brže, brže, pa će nan poslat kukaste
krstove! Oće Maček, oće! Hitleru spiza, a radničkoj klasi koncentracione logore!
Živija ćaća Maček!
Iz štive je doletila beštimja:
Umukni više, jeben ti boga!

149. REŽIMU JA
Te večeri, kad su već zatvarali brijačnicu, Papundek obznani gospodaru da
bi bilo uputno sutra uopće ne otvarat butigu. Održat će se veliki protestni zbor
kontra skupoće i pogoršanja položaja radničke klase.
A nije ga policija zabranila? broji Meštar mršavi inkas i njanci se ne okriće.
Ko more zabranit zbor radničke klase? zatrese Papundek šugamanon, ka da
mu je u ruke crveni barjak. A Očalinko je popravija očale i mirno, staloženo
počeja novu tiradu: Lenjinizam, Meštre, polazi od osnovne hipoteze, koju uzima
kao aksiom, daje radna snaga međunarodna nerazdvojna cjelina i kao takva
treba da obori sve feudalne, bankarske okvire jednog nesuvremenog privrednog
sistema, koji je sazdan na nekulturnoj zaostalosti ljudske svijesti.
Tako je odobri Papundek i zato bi bilo pametno da i vi, Meštre, dođete sutra!
Oću, sve ću trkat! Jeste li vi inšempjani?! gleda Meštar jednega pa
drugoga. Butiga neće sutra radit, ostat ćemo bez zarade, bit će nan dakle još
skupje i pogoršat će nan se položaj!
To je malograđanski mentalitet! Vi, Meštre, niste klasno svjesni! optuži ga
Papundek.
Ja nišan svjestan! A ti jesi! I ti si svjestan!? upre prston u Očalinka. A ja
nišan!? Ajte oba k vragu lovit rake govnare!
Da ste solidarni, da ste svjesni, vi bi nan se sutra prikjučili! pritiska ga
Papundek.
Neću, neću! zaviče Meštar. Evo doć ću, prvi ću doć, bandiru ću crvenu
nosit, vikat ću dok ne promuknen, prvoga ću redara šakon udrit, i oće li se, ajde
reci, Španjolac jedan, oće li se položaj radničke klase za jedan milimetar
popravit!? Oće li skupoća za jedan jedini dinar bit smanjena!? Neće, samo će
nas još više stisnut!
Ma znate li vi, Meštre, ča govorite!? ladno stane Papundek isprid njega. To
ča ste rekli, to je krajnje reakcionarno, to je odobravanje postojeće situacije.
Solidariziranje sa režimon!
A, je, je, jemaš prav! tuče ga Meštar po ramenu. Sto posto si u pravu. Ja
san režimlija, pa koji!? Ja, Maček, Cvetković, princ Pavle, Korošec, mi smo ka
prst i nokat. Svako pet minuti zovedu me na telefon.
Nišan to reka mirno će Papundek.
Slušaj, mali! unosi mu se Meštar u oči: U ovu butigu si doša ka dite, i nikad
te taka nišan, za uvo te nišan potega, a bogami, danas si me uvridija, za srce
ujija. Ja režimlija!? udre Meštar po škafetinu da se pinezi prospu, a on zgrabi
kapot i izleti iz butige.

150. RASTURITE BANDU!

Oko funtane na Rivi okupjadu se mase građana, radnika, težaka., čak i žena,
domaćica. Spuštaju se iz svi okolni ulica i kaleti. Pojačane policijske patrole
priteći prolaze i krstare okolo. Policijska stanica na dnu Marmontove puna je
redari. Kako masa reste, tako se stvaraju i novi policjoti, sa bajunetan na puškan.
Oblačno je, kišno jutro, atmosfera teška, mučna, puna zlokobnog muka. Prid
stanicu parkirano je nikoliko novi policijski tonobili, već popularni "Crni
Marica". Policjoti, koji ulaze u stanicu bez pušaka, izlaze s njima.
Mijo i Pučanstvo, koji prid crikvon Sv. Frane prodaju krunice, molitvenike i
šterike, vidu ča se sprema i trpaju svoje relikvije u izlizane kufere, koje
zatvaraju i vezuju špagon.
Jozo požuruje svoga netijaka da brže svrši posal oko funtane. Gurka ga i
potiže za jaketu, spreman da starta sa svojon škovacinskon karijolon. Podiga je
ručicu karijole i, dok netijak širokin zamahon metle čisti zanji kvadrat trotoara,
Jozo već krene niz Rivu u suprotnon pravcu od mase koja se sliva niz
Marmontovu ulicu. Čete obalac razmištene su navrh Marmontove i oko Bedemi,
di je Radnički dom sa kancelarijan Oblasnog i Gradskog odbora URSA. Mišaju
se gomile đendari i agenti koje budno pratidu kretanje sindikalni funkcioneri i
kuriri, koji svaki čas trču niza skale i utiskuju se u masu.
Dvi velike limuzine okružene policj otima na konjima jedva se probijaju
priko Rive i zaustavjaju prid ulazon u otel. Skače šef policije i otvara vrata na
tonobilu iz kojega izlazi August Košutić, potpredsjednik Hrvatske seljačke
stranke, a za njin ispada čila svita stranački funkcioneri. Prid vratima otela
Košutića pozdravja diretur, a iza njega radoznalo viri mali Stipe u konobarskoj
bluzi. Potpredsjednik je nasmijan, zadovojan, a di neće kad ga ovolika masa
dočekala?! S vrata otela pozdravja masu, diže obe ruke. Zaori zvižduk. Košutić
minja kolure, šmigne u otel i obrecne se na šefa policije:
Kakvi zbor!? Kakvi miting!? Šta čekate, šta tu bandu ne rasturite!?
Radnički vođe već su se namistili po skalinan funtane i prvi govornik tek
staje progovorij a:
Drugovi radnici, građani Splita, u ovim teškim, sudbonosnim trenucima kad...
... Riči mu se izgube u vrevi i vici, protestnim povicima mase. Redovi
policjoti i đendari sa bajunetan na pušku počeli su čistit Rivu. Prid bajunetan
masa se polako povlači, ali negoduje, viče, priti...
Košutić je odmaka zavjesu sa ponistre otelskoga apartmana i pogleda na
Rivu. Demoštranti su se ugibali prid bajunetan i povlačili prema funtani, di su
na skalinan još stali radnički prvaci, a oko nji stiska se čvrsti zid radnika u
kojemu su stivani Musini batelanti. Bajunete gredu prema zidu koji se ne miče. I
prva sivne. Ubodeni radnik se prisavine i jaukne. Musa udre dlanon po
puški, povuče nju i sa njon policjota, otme mu je i jednin udarcen prilomi
priko kolina. Poletile su stine, matuni, granitne kocke kojima se popločavala
Riva. Palo je par policjoti i đendari i istovremeno oštro se prolomili hici. Brzo
jedan za drugin.
Jedan radnik pokaziva je na Košutićevu ponistru.
On je da znak da se puca!
Grupa demoštranti upada u otel di čekadu agenti i Košutićevo osiguranje sa
livorverima i bokserima. Letidu katrige, rušidu se stoli, pucadu velika cakla na
prozorima. Meštar je bija sam, zatvoren u butigu. Čuja je pucnjavu i uznemirija
se, pripa se.
 Otvorija je vrata i vidija vod đendari kako sa puškan u ruci trču priko
Pjacete. Uzdrća se ali je isto mora pogledat ča se to na Rivi događa. Jedva je i
polako učinija ti petšest koraka: noge su mu drćale. Ukazala mu se prazna Riva.
Samo su doli prema funtani na asfaltu ležali ranjeni demoštranti. Jedan se
pokuša na ruke dignut, pada je, vuka nogu, za kojon je ostavja krvavi trag.
Meštar se tija vratit u butigu, ali misal da bi jedan od ranjeni
moga bit njegov Papundek svladala je straj i u svome bilome mantelu koji
mu se rastvorija ka jidro, gonjen crnin slutnjama, zabordiža je priko Rive.
Prosa je ranjenika koji je plazija i vuka nogu, i zasta uz momka koji je leža
nepomičan, u nebo zagledan široko rastvoreni očiju. Kleka je uza nj i stavija
mu ruku na studeno čelo. Ispod probužane jakete sivi, vuneni đemper supa je
krv.
Razbojnici, zločinci, ubili ste ga! prošapja je i okrenija se kad je iza sebe
čuja likare i bolničare koji su iznosili portantine. Nije se više boja. Slika
mrtvoga momka ostranila je iz njega svaki straj. Bija je uzbuđen, ali se nije
tresa, nije drća. I da nije mava glavon i mrsija ništo kroz zube, moglo bi se reć
da se sasvin mirno vratija u brijačnicu. I vrata na njoj naša je zatvorena, a zna je
da ji je ostavija otvorena. Srce mu se uzlepećalo, pritisne za kvaku, naglo otvori
i u zrcalu ugleda okrvavjenu, deformanu glavu Papundeka koji se pokuša
nasmijat, a lice mu se iskrivilo u krvavu masku. Očalinko, koji je u barufi
izgubija očale, žmirka je i pipa po lavandinu, nije moga pronać slavinu da smoči
šugaman. Odgurnija gaje.
Biži, pusti mene, ti zakjučaj vrata!
Očistija mu je lice, zaustavija krv, maza. ga jodon, i gunđa:
Koliko san ti puti govorija u bunker, u bunker, a ti uvik upadaš u protivnički
šesnaesterac!
Spretno i šesno brico mu je pružija prvu pomoć.
Da nišan brijač, moga bi bit likar fali se svojin učinkon. Koji bi ja likar bija!
A, a ča ti govoriš?
Stvoreni ste za sve, Meštre stenje Papundek da ga se jedva razumi.
A tebe su lipo uredili! Bogami van je zbor dobro uspija! Popravili ste
položaj radničke klase! zajebaje Meštar.
Oli ćemo se jopet karat? s mukon ustaje Papundek iz poltrone.
Nišan, na žalost, od voje! uzdane Meštar. Očalinko ne more trpit Meštrovo
bockanje. Puka bi da ne ispali batudu:
Naša borba iziskuje žrtve! Svaka kap prolivene proleterske krvi približava
nas makar za jedan jedini centimetar, za milimetar, za stotinku milimetra našem
svetome cilju. Sve tamne sile ovega svita, sve banke, sve burze, svi kapitali, svi
trustovi i karteli, mobilizirali su se protiv...
... Protiv mene samoga samcatoga en ti boga balavoga! zavapi Meštar. A
sad si jin se i ti prikjučija! Za sve me lako: za banke, za trustove, za burze, ali ti,
ti ćeš mene uništit! Umukni, umukni više! otvorija je škafetin i izvadija iz njega
crnu bandiru. Dodaje je Očalinku.
 Obisi je na vrata!
A staje? Šta se dogodilo!?
Ubili su jednoga momka! prošapje Meštar.
Kako znate?! upita Papundek.
Vidija san i pari mi se da ga znan devišta.
Sve su butige, kafane i radnje osvanule zatvorene. I svuda crne bandire. Ubilo
jednoga radnika, a grad u koroti ka daje ubilo kraja. I svi su judi izašli na ulice, i
svi mučidu ka da su priko noći omutavili. Uz policjote i đendare, sad su izašli
vanka i soldati. A čin je vojska vanka, znak je da se u ariji ćutidu opasne stvari.
Na Rivu su se zaustavila tri kamiona puna Mačekovi zaštitari, mladi momak
naoružani čvorugavin baturican, koje je dovelo iz zagorski sel. Grubo je bilo vidit
tu seosku mladost sa batinan u ruci. Policjoti su ji dočekali i razvrstali u čete.
Radnici su ji opako gledali i škripjali zubima. Jozo i netijak meli su trotoar kad su
zaštitari prolazili. Jozo je činija fintu da ji ne vidi, a netijak je radoznalo gleda i
pripozna nikoga momka iz svoga sela. Štrikane, štrikane, eno našega Mate!
obradova mu se i već je poletija da će ga pozdravit. Di ćeš, jesi li lud?! oštro ga
zaustavi mudri štrikan.
A što, štrikane? To su naši!
Nisu naši... guba, gladnuši! Prodali dušu đavlu i za deset kinta na dan udarit
će po gradskoj sirotinji promrsi Jozo i pjucne sa gađenjen.
Sakrija bi se Jozo, ne bi oni njega našli da je bidan zna koji ga grubi posal
čeka tega jutra. Prizvali su ga u policijsku stanicu, dali mu snop kartušine, niku
novu policijsku Naredbu da je izlipi po svin oglasnin pločama. Netijak je nosija
kantu i pinel, Jozo je pinelava i lipija male plakate, koji nisu bili štampani nego
izvučeni na šapirografu. Svit ga je zajebava kako je avancira. Kad njegova visost
po gradu naredbe lipi, onda to mora bit nika specijalna, visoka naredba.
Nema ko, judi, sve je u štrajku, pa se vlast na nas dvojicu oslonila,
povjerenstvo nan ukazala počeja se i on sprdat sa svojon raboton. Ajde navali,
narode, čitaj ovu moju škovacinsku naredbu! Prosvitli se, opameti, prije nego te
đava odnese! telalija je prid oglasnon pločon na Pjaceti.
Premda to jutro nije radija, Meštar je doša, iz običaja, povirit u butigu.
Gleda ča to Jozo sad lipi, stane isprid plakata i čudi se kako su sitna na njemu
slova. U životu nije vidija plakat sa manjin slovima.
Nišan ja kriv, Meštre! opravdava se škovacin. Štampaduri u štrajku, odbili
štampat plakate, pa ga sami policjoti na makinjetu izvukli.
Iz kuće izađe Pegula pa glasno čita plakat, da ga more čuti i Mare Mulića koja
se pojavila na ponistru:
"Najstrože se zabranjuje širenje lažnih i uzbuđujućih vijesti. Najstrože se
zabranjuje sakupljanje i nepotrebno zadržavanje na ulicama."
Meštar počne kašjat, a Pegula čita daje naglašavajući posebno riči: "Najstrože
se zabranjuje!"
Najstrože se zabranjuju sve povorke...
Nu ti boga lipe naredbe! gleda Meštar škovacina.
 A jemadu li policjoti koju drugu rič osin "najstrože se zabranjuje"? viče Mare
sa ponistre.
Ih, kako nima! zajebaje sad i Jozo. Ima, Meštre, ima, Mare. A di je "kaznit će
se, zatvorit će se, batinat će se"... broji na prste Jozo najpopularnije riči policijske
terminologije.
"Najstrože se zabranjuje obustavljanje redovnog posla i sprečavanje
drugoga u poslu, podstrekavanje kao i svako drugo nasilje" nadglasava Pegula
njijove komentare. "Svako protivno postupanje kao i sam, pa i najmanji prekršaj,
kaznit će se i progoniti po propisima ZUU i krivično. Ova naredba stupa na
snagu odmah! Ravnatelj Redarstva." Javi se Kokolo:
Lupeži, kurbe, kurbe!
Ko od druge, ko od treće, a ta tvoja beštija, Mare, uvik otprve! pofali Jozo
pametnoga Ko kola.

151. SPROVOD BEZ KASILA

Kasna je noćna ura, a Ferate još doma nima. Marjeta je nemirna, krpi
snop bičav, ali svako malo se diže i otvara vrata ne bi li mu čula korake.
Dica, Braco i mali Štipan već su legli, a Papundek izlazi iz sobe i obučije
kapot. Marjeta j opet viri na vrata.
Ne boj se, stara, doć će!
Kako ga još nima? uzdane ona.
Jemadu važan sastanak. Tek će nas sutra uvečer počet apsit.
Kako znaš?! uvatila se ona mendavat novu bužu na bičvan.
A, eto, znan! Kad bi nas danas apsili, izazvali bi još veći revolt. A grad je
već uzbuđen. Dosta je bacit šuferin pa da sve plane.
Falilo je još dvadeset minuti do ponoća kad je počinjala njegova smjena na
straži prid mrtvačnicon Gradske bolnice. Mrtvoga radnika u mrtvačnici čuvala je
dupla straža policjotska i radnička.
Kako je grad poginulon radniku priprema veliki sprovod, policija, da to
onemogući, planirala je iznit, ukrest kasil iz mrtvačnice i izvršit tajni pokop.
Postavili su prid mrtvačnicu jaku stražu, a radnici, koji su to dočukali, oko nji
svoju.
Duple straže bile su i prid Radničkin domon, jer su radnici jopet tili mrtvoga
druga u Domu izložit. Papundek je već obuka kapot i tija izać kad je vas smrknut
banija Ferata. Ne triba ti odit! reka je muklo. Odnili su ga furgonon na grobje i
već pokopali.
Zašto ste pustili, zašto se niste tukli!? uzavrilo je sve u Papundeku.
Sedi, smiri se! reka mu je otac, a sam je grčija prste i seta po kužini.
Situacija se sasvin zaoštrila. Grad samo šta ne eksplodira. U škveru radnici su se
tili dignut i proglasit narodnu vlast. Dotle je došlo da mi moramo smirivat narod.
Onda neće ni sprovoda bit? zapitala je Marjeta.
Oće, bit će udrija je Ferata šakon o stol i to taki sprovod da ćedu se stresnut!
 I gre sprovod priko Rive, a namisto kasila ogromna slika ubijenoga radnika.
Cure i momci u trlišima nosidu krune i vijence. Za slikon radnika partijski i
sindikalni funkcioneri, pa čete radnika u trlišima, obalci, težaci, čete skojevac i
srednjoškolaca s boršan, jer u skulu nisu išli. Došli su svi: obrtnici, činovnici,
ribari, s gajetan i leutima, stigli su i otočani, iz svi portuni slije se masa i sprovod
prolazi, ali se ne umanjuje nego gre, produžije se i reste. Policjoti, đendari i
vojnici povlačidu se priko Rive prid slikon ubijenoga radnika i u stavu mirno
odaju mu počast. Zvona ne zvonidu, taka je tišina da se čuju samo koraci i šum
decembarskog juga, na kojemu drću crne bandire sa svake ponistre. I kiša
počinje padat.
Uvrj Rive, prid Pazaron, stražaridu Mačekovi zaštitari. I kako jin se sprovod
približava, jedan za drugin skrivaju baturice pod gunjeve i skidaju kape. I Jozo i
netijak su u pogrebnoj povorci. Netijak bi da pozdravi momka iz svoga sela, ali
Jozo ga gurne:
Ne obaziri se, gledaj prida se!

152. ADIO, VITEŽE MOJ!

Čilu noć Tonči nije oka stiska. Mirno je leža, svanuće je čeka. A nikako da
svane. Da nju ne probudi, nije niti za trenutak tija užgat sviću i pogledat na sat.
Po njegovon računu, moglo je bit dva bota. I diga se tako tiho da nije
prouzrokova ni najmanji šum. Tek staje taka kjučanicu na vratima, ona se u
posteji makla.
Rano ti je još, di ćeš?
Tija san kafu skuvat!
Tek je u kužinu užga sviću i za sobon zatvorija vrata, začudija se kad je
došla za njin, užgala plinski špaker i pristavila kogomu. Servirala mu je kafu i
vratila se u posteju.
Dugo se zadrža u banju. Izglanca je čizme, brija se, kupa, složija svoj
toaletni pribor u mali crni kožnati neseser i, kad se vratija u sobu, već se počelo
svićat. Rađa se novi dan. Veliki dan...
Rezervni oficir napokon je dočeka čas da obuče svoju ratničku majorsku
uniformu i da potvrdi sebe, opravda čilu svoju dosadašnju egzistenciju, svoj stav
i stil koji ga je u ovon tvrdon, surovon gradu dovodija do redikulozni situacija.
Upalija je žaruju nad zrcalon i, ispeglan, izglancan, ka mlada spoža koja se
sprema za vinčanje, uređuje se pedantni]e nego ikad za paradu na Dan
ujedinjenja. Već je navuka košuju i čakšire, a na nogan su mu još sobne papuče.
Namišća tirake, spušta ji, produžuje, širi ruke, saginje se, čučne, da prova
otpornost tiraka u svin situacijama.
Kate leži, zapravo sidi u posteji, uzdignuti kolina na koje se nalaktila, glavu
stavila među dlanove i radoznalo čeka kad će njezin ratnik završit bojne
pripreme. Otvorija je i radio koje neprestano emitira vojničke koračnice. U dnu
zrcala gleda njezinu glavu i ruke na obrazu. Je li noćas uopće spavala? Lice jon
je umorno, ali s izrazon podrugjivosti.
Kad je konačno namistija tirake, uzima blistavu, sjajnu čizmu i kontrolira
je pod svitlost žaruje. Sede do nje na posteju i navlači čizme, a onda sa
komadon crvenog baršuna čisti da nisu ostali tragovi prstiju.
Od 27. marta, kad su oficiri izvršili puč u Beogradu, on se sprema za rat.
Ispunjen herojskin patoson, samo čeka poziv. Spreman je za svaku žrtvu. Nikad
ga nije razumila. I sad ga gleda tupo, indiferentno, ka dosadna arlekina.
Iz radija trešti: "Sprem'te se, sprem'te, četnici!"...
Ratovat ćemo, Kate, ratovat! diga se i iskušava gibjivost čizama. Nima Hitleru
s nama
blickriga. Sad ćemo vidit ko je vira a ko nevira! sitija se Kosova.
A mene je straj! rekla je muklo.
Čega te straj!? tija jon je blago prić, očekujuć da će mu se ženski otvorit,
kazat mu kako se boji ostat bez njega.
Rat može svaki čas počet, a mene je straj da ne svrši dok se ti urediš
izdanula je i spustila se na blazinju. A onda se naglo nagnula, protegla priko
posteje i ugasila radio.
Šta ti je? Zašto si ugasila!?
Puno trumbetaju. Glava me boli.
Strpi se pet minuti dok ne izađen! reka je ladno, otvorija radio i pojača ton.
"Sprem'te se, sprem'te, četnici!..." još je iz njega treštalo.
Ako se niste dosad spremili, onda i nećete! začepila je prstima uši.
Digla se i rastvorila grilje. Priko Rive umorno, lino vukle su se čete soldati
sa mazgan natovarenin oružjen i kašetan municije. Razdanjivalo se, a još su
treperile krupne zvižde. Između nji nebon su šetali reflektorski snopovi sa
baterije na Sustipanu.
I on je doša do ponistre. Vojnici, mazge, mitrajezi privezani za sedla,
snopovi reflektori koji se ukrštaju iznad grada, zvali su ga na ulicu. Požurija je.
Di su mi sudari? Brzo, Kate!
Izvadila mu je iz kredence čili snop bili maramica i sadistički ga
upozoravala da tamo na fronti pazi di će šest, da propuše to misto, stavi odispod
šudarić. Pazi da ne ugazi u blato, čizme išporka!
"Je li moguće" mislija je "da se žena ovako oprašta od muža ratnika koji gre
na bojno poje krv svoju prolit?" Dvadesetak su godina u braku, a nikad ga nije
razumila. Rupce je ubacija u kožnu torbu, navuka je dolamu sa svin
odlikovanjima, skupija je dalekozor i kajiše torbe i dalekozora ukrstija oko
vrata.
I kanoćal jon je uzeja. Bar jon je kanoćal moga ostavit!
Evo ti žvelerin, žvelerin nosi, neka te tamo na fronti budi, a molin te, meni
kanoćal ostavi! Gledat ću luku, brode, a ti dušmanina gledaj izbliza! sprdala se s
njin i u ovin zanjin trenucima.
Nije ga mogla ni uvridit ni najidit. On je već izvan svi ti banalnosti i,
svjestan važnosti istorijskog trenutka, većjejašijabiloga, gizdavoga konja,
osedlanogaistorijskon, epskon patetikon. Navuka je šinjel i mrk, junački izraz
na lice.
Ovo su, ženo, dostojanstveni, sveti trenuci... Odlazin i osjećan, znan da se
vratit neću! Časno ću izvršit svoju dužnost prema kraju i otadžbini... I sve ti
opraštan...
I ja tebi pritiskala je dlanovima slipoočnice. I stresla se, postalo jon ladno.
Otvorija je vrata i zasta trenutak.
Čekaj, čekaj, krivo ti stoji kokarda! približila mu se, popravila mu na kapi
kokardu, i pojubila ga u obraz. Adio, viteže moj!
Nije čekala da se spusti niz skaline. Zatvorila je za njin vrata i ugasila radio.

153. BOMBE
U nediju, 6. aprila, u rano jutro koje je najavilo dan pun sunca i svitlosti,
bez objave rata, talijanski avioni bombardirali su Split. Najpri su pale bombe, a
onda su stale zavijat sirene. Bilo je i ranjeni i mrtvi. A Duje je prispava
bombardiranje. Kroz san čuja je niki šušur, ali se samo okrenija na drugu stranu.
Teške zavjese bile su spuštene na prozorima i u sobi je vlada polumrak.
Rukon je napipa prekidač na noćnon ormariću i kad ga pritisne, svitlost mu
zasmeta, ubode ga, pa stisne oči i pokrije ji rukon. Pogleda na leroj: skoro je
devet. Zine, rastegne se i dodirne žensku ruku. Tek sad se siti daje noćas u
posteju dovuka niku damu. Mamuran, slomjen, lino oblači kućnu vestu i tu ženu
koja spava gleda ka da je prvi put u životu vidi. Gre prema ponistri, odgurne
zavjesu i pogleda na ulicu. Tare oči. Slika koju je ugleda čini mu se nemoguća.
Kuća sa druge strane ulice je rastvorena, pripolovjena, ka one falše kuće na
teatarskoj pozornici. Nestalo je fasadnoga zida i on vidi spavaće sobe, kužine,
tinele, ormare, špakere i čile obitejske prizore.
Čovik i žena na gornjemu podu slažu robu iz ormara u velike kufere. Pod
ispod, jedna žena kuva, a priko ulice trče zaplašeni svit. Potižu vriće, nosu
zavežjaje, suđe, ka da svi nidir bižidu. Prolazu kari natovareni mobiljon, vuku
judi karijole sa štramcima, čak i dičja kolica puna kućni potrepštin.
U dno ulice je skladište drv prid kojin škovacin Jozo i njegov glavati netijak
iznose duge daske i slažu ji na karijolu. Kad su natovarili, stušte se niz ulicu.
Ča se to događa, vaša visosti!? rastvara Duje ponistru.
Jozo se ne osvrće i, misleći da ga ko zavitlava, odapne u trku:
Jebala te visost!
I tek onda digne glavu i pogleda.
Skužajte, inženjeru, nišan vidija da ste to vi!
Šta se dogodilo? pokazuje inženjer na srušenu kuću.
Ili ste pomanitali, ili me zajebajete? jidi se škovacin kojemu se žuri jer ga
čeka veliki posal.
Ma šta se dogodilo, čoviče!? prodere se Duje.
Pale na nju bombe, bogati, bombardiralo! odgovori sad netijak i upre u
karijolu.
 Koje bombe? Ma koje bombardiranje!? zaprepasti se Duje.
Talijanci, vraga izili, jutroske nas posuli, a Njemci Beograd sorili! zapraši i
Jozo sa svojin netijakon.
Bombe! Talijanci! Onda je počeja rat! ne more se Duje načudit.
A da kud će nego će čekat da se gospoda razbude! mrsi Jozo i nikako mu ne
gre u glavu: bombe mu pale kraj uva, a on ne čuje!? Kakav je to san, muke ti
Isukrstove!? On spava, a oni već treću turu učinili!
Čin su pale bombe i oni vidili prve otvorene izloge na kojima su od
pritiska eksplozije popucala stakla, štrikanu se rodila velika ideja. Nabavit
daske, zatvorit, začavlat izloge. Već su spasili zlatara Radića i Žudinkin izlog.
Dokotrjali su karijolu ponovo na Pjacetu, Jozo je upravo malon pilon
pripolovija dugu dasku i nosi je do izloga, u kome su štofovi i veštiti. Drži das
ku, a netijak zabija brokve. Dolazi stari vlasnik i gane ga škovacinsko
poštenje.
Fala van, dobri, pošteni judi! Kako ću van uzvratit?!
Koliko daš, gazda! ne prikida Jozo posal.
Evo sto dinari! vadi on portafoj.
Toliko nas koštaju daske i čavli! udre netijak žešće mlaton.
Evo onda još sto! vadi vlasnik novu bankanotu.
Dok si se ti, gazda, prid bombama sakrija, moj netijak je stražarija prid
tvojon butigon, a ja po daske trča. Vidiš, ništa ti nije propalo. Da tvoje
sačuvamo, živote smo riskirali! Gospodar od butige, teška srca, vadi petsto
dinari.
Evo, judi, je li pošteno?
Čovik si, gazda trpa Jozo gazete u svoj škicani izlizani portafoj.
Lipo ste se vas dva snašli! Koja vlaška furbarija! ne more trpit Mare Mulića
i odazove se sa svoje ponistre.
Triba pomagat judima kad su u nevoji! pila Jozo novu dasku. Ako nećeš
sad, a kad ćeš?! Jel tako, Mare!? A triba li tebi da šta začavlamo, a, Muliće?!
Materi, materi koja vas je takve edukala! viče Mare i još bi šta nadodala
daje ne prikine urlik sirene koja najavi novu uzbunu.
Svit biži, sklanja se u portune. Jozo povuče netijaka:
Sklonimo se! Grijota bi bilo poginut sad kad smo puni gazeta!
Sve se, štrikane, bojin da sad, kad ji mi imamo, ne propadnu novci!
Potrči netijak za strikanon u portun Violetine škole, di se ona već stisla u
kantunu, začepila uši, a Pegula se nad njon zaštitnički raskrilija.

154. REPARACIJE

Sirene su još zavijale kad su se na Pjaceti pojavili Meštar i Očalinko. A

rolet je vratima škican i, kad ga je Očalinko s mukon podiga, vidi se da su i mali
izlozi na vratima razbijeni, a reklamne boce kolonjske vode prevrnute.
Meštar gleda i smijucka se ka da gusta.
 Šta van je, Meštre? miri ga Očalinko. Vi kao da uživate i u ovoj beznadnoj
situaciji?
Di se neću smijat, di neću guštat, kad mislin na lipe stvari tare Meštar ruke.
Ma kakve lipe stvari! snebiva se Očalinko. Rat, bombe, krv... Sve lipe
stvari ovega svita beznadno, nepovratno, definitivno su pokopane...
Ja san ti čovik dalekovidan, pametan, i dok ti tu gledaš oko sebe štetu,
ruševine, ja već vidin reparacije! unosi mu se u lice. Jo lipe riči: REPARACIJE!
Puna su ti je justa.
Slušaj ti tu muziku! Reparacije!
Brico s praga brijačnice gleda u nebo i priti avionima koje ne vidi, ali gre
prema njijovome šušuru.
Platit ćete, platit ćete, kurbini sinovi! Reparacije ćete plaćat do njanci
dinara! I to u dolore! U čisto zlato!
Zaštekću avionski mitrajezi i brico biži u brijačnicu. Violeta je u portunu još
žešće pritisla
uši. Drće, moli, zove u pomoć Gospu.
Šta cmizdriš tu te, molila, ne molila, isto će nas đava odnit! obrecne se Jozo,
koji svaki čas pipa žep i kontrolira je li portafoj još na svome mistu.
Gladan san, štrikane, gladan! vapi netijak.
I ja san, ali sad kad imamo gazeta, sad su butige zatvorene.
Čin otvore, kupit ćemo kilo mortadele zaplovi netijak u nove snove.
Ka i svaki brijač, i naš Meštar drži na kredenci dnevnik mušterija koje plaćaju
svake subote, odnosno svakoga miseca, ako je rič o činovnicima. Rastvara ti
dnevnik na stranici di viri spugačica, daje ga pomoćniku i namišta mu na katrigu
crnilo i pero:
Piši! upre prston na čistu stranicu.
Šta ću pisat? namišća se Očalinko.
Ono ča ti buden govorija. Dakle, piši, lipo piši, velikin okruglin slovima
vazimje Meštar pozu i počne polako diktirat: "Od bombi dušmanski sasvin
uništena, probužana škicana roleta na vratima brijačkoga salona, a ista je plaćena
osan, brojevima i slovima osan ijada dinara."
Očalinko se zaustavi.
I u ovim prilikama, Meštre, treba govorit istinu, egzaktnu istinu! Platili smo je
pet, a ne osam hiljada!
Kad je pet, onda piši deset, cukunu jedan. Ma vidi ti njega, ol ćeš ti platit iz
svoga žepa?! Kad su reparacije, uvik se stavi duplo!
Očalinko sleže ramenima i piše.
Ajdemo daje! nastavja Meštar. Razbijena stakla na izlozima tri ijade dinara! U
izlozima razbijene skupocjene kolonjske boce pet ijada dinara... A sad zbroji
koliko je to zajedno?
Deset, tri, pet, sve skupa 18 hiljada! zbraja momak.
Malo je, malo! Piši: Oštećeni okviri na vratima koje triba štukat i nanovo
piturat! Vridnost pet ijada. Ukupno ijada 23! i najozbiljnijin i najslužbenijin
glason, Meštar doda: Ispod toga piši: Split, 6. travnja 1941. godine.
Ide do kredence, izvadi pečat i škatulu, umoči i udre žestoko po ispisanoj
stranici. Diže ruke iznad glave i maše prston:
Nek se zna ko je prvi u Jugoslaviji postavija neprijateju oštetni zahtjev.

155. SVI VANKA OSIN KOMUNISTI!

Vanka već trču kolporteri i izvikuju prvo ratno izdanje "Novoga doba".
Očalinko skokne kupit novinu, rastvara je i gre polako prema brijačnici. Priko
čitave prve stranice ugleda Proglas Njegovog Veličanstva Kraja Petra II., a na
sredini stranice je slika mladoga kraja u košuji sa farfalon. Meštar mu nervozno
otme novinu iz ruk. Krivo ga pogleda pa se zavali u poltronu i glasno čita krajev
proglas:
"Narode srpski, hrvatski i slovenski! Tebi koji nikome zla učinio nisi, niti
snovao nisi, nametnuta je borba za opstanak. U ratnom metežu koji je došao do
tvojih granica, ti si se
trudio da ostaneš po strani, jer ništa nisi tražio no život u miru, slobodi i
nezavisnosti. Nagnan da krvlju braniš svoju slobodu, ti ćeš je braniti kako sije
uvijek branio."
Ne vridi mu proglas, nima stila! odgurne Meštar novinu. Koliko je bija boji
oni Franin
proglas u prvome ratu! MOJIMA NARODIMA! Ča ćeš, nije
ni on kriv, tek je friški, mladi kraj, pa nije još naučija sastavjat ratne proglase!
Meštre, Meštre, niste ovo vidili? upozorava ga Očalinko, koji je zgrabija
novinu čin je Meštar pustija. Pogledajte ovo: "Puštaju se na slobodu svi
osuđenici koji su osuđeni od bilo kojega suda zbog politički kažnjivog
djelovanja..."
Bravo, onda je pustilo i Feratu iz Lepoglave!? plješće Meštar po kolinu.
Jebi ga! ote se prvi put gruba rič Očalinku, koji nastavja čitat: "izuzevši
kažnjivog djelovanja propagande komunizma".
Lude li države, muko Isukrstova! Sve pušćaju iz prežuna! Privarante,
lopove, reakcionare, fašiste, a fašizam nas je napa, i svi vanka, samo komunisti
ostaju u prežune. Bojidu se nas komunisti više nego Hitlera i Mušolinija.
Meštre, druže, rekli ste: mi, komunisti! Hodite da vas zagrlim! gre prema
njemu Očalinko.
Ajde k vragu! odbija ga Meštar. Falija san reć, nišan mislija na se, nego na
Feratu, na Papundeka, na te!
I da se izvuče, Meštar se ponovo zagleda u novinu. Sad gleda sliku mladoga
kraja.
Ma vidi ga ča je smišan, znaš na koga mi sliči? Sa ovon farfalicon, isti je
mali Stipe kamarjer!
Da vas Papundek čuje, naljutija bi se! odvrati Očalinko. I vidite, Meštre
omar on počinje filozofirat obucite kraja u konobarsku bluzu, stavite mu priko
ruke bili tavajol i prid vama nije kraj, nego autentični konobar. I virujte mi,
Meštre, doć će brzo vrime da će elitni oteli po velegradovima za šefove sala
tražit konobare krajevskog pedigrea!
A Meštar je već naša novu vist kako se na području Banovine Hrvatske
zabranjuje svako slušanje radiostanica, i kako svi vlasnici koji imaju
radioaparate u svojin radnjama imaju "iste staviti u pohranu najbližoj banskoj
vlasti, odnosno žandarmeriji".
Diže se i udre žestoko u lakat.
Evo banskoj vlasti! Smista uzmi radio i nosi mi ga doma!

156. SVEČANA VEČERA

Jozo i netijak učinili su tega prvoga ratnega dana još dvi ture do skladišta.
Začepili su još par izlogi, ali jin je do večeri ipak ostalo po karijole dašak.
Prolazidu Rivon uz more. Svuda mrak. Sve su ponistre zatvorene,
zaškurene. Ko nima koltrine, pokrija je stakla pakpapiron. Ako iz koje ponistre
lizne malo svitlosti, omar trču policjoti i judi iz Civilne zaštite i viču,
upozoravaju. Zaradili su više u jedan dan nego jin je škovacinska plaća u šest
miseci. A netijaku se tek užga prst. Fali mu bar još jedna bomba da ne ostanu
daske. Mudri, trizveni štrikan ga prikorava, da ne žali za daskama, da ne želi
nesriću. Seli su na šentadu. Sami na pustoj Rivi. Gladni i žedni, a love do krova.
Jebene smo ti mi sriče, štrikane! tuži se momak.
Blekasti, blekasti netijače skoči Jozo i krene niz Rivu koliko ga staračke
noge nose. A netijak sa karijolon za njin.
Zapamtija je restoran otela "Belvi" koje je goste tu večer jema. Restoran je
bija poluprazan, sviće
su gorile na stolovima. I kad su se pojavili na vratima, Jozo se nakašja i
odlučno pjucne. Sve su se glave prema njima okrenule. Netijak je ispod ruke
drža pilu, mlat mu je još virija iz žepa, nabijena brokvan i čavlima. Spustili su se
za prvi stol. Malome Stipi, kad ji je ugleda, ispala je gvanćera iz ruke. Vidija je
kako se šef sale s njima objašnjava i kara jer ji je tija poslat da jidu u kužinu.
Netijak je udrija šakon o stol, a Jozo nabreklin portafojon da su bankanote letile
okolo. Upirali su prston nasumce u jelovnik, minjali porcije, a mali Štipan jin je
gusta otvarat boce vina i točit čaše. Kad su se najili i podnapili, podilili su
obilate manče i ojkajući krenuli uz Veli varoš, a karijolu su zaboravili, ostala je
parkirana prid otelskin vratima.

157. ISTORIJSKI DRIBLING

Ni sutradan, ni prikosutra, bombardiranje se nije ponovilo, ali je brijačnica

bez prestanka, od jutra do večeri, grmila od veliki diškorši i komentari.
Meštar je šiša Duju i jidija se kako i triba da vrag odnese čili svit. Pusti
danas Abesiniju, sutra Španiju, pa Češku, pa Poljsku; da se na fašizam omar
udrilo, ne bi mu resta apetit, a sad, eto, neka držidu! Bože jin Hitler usrid
Londona osvanija!
Lako je za London, Meštre, ali da nan ne osvane u Split! podj arija gaje Duje.
A ko će ga fermat!? već se prida Meštar. Evo, Njemci nadiru iz Austrije,
Talijanci od ove bande simo, Mađari jurišadu kroz Banat, Bugari ti kolpižaju
odozdal, ča čeka Amerika, ča čeka Staljin, ča sad ne skočidu!?
Očalinko ne more trpit:
Jer mu nije priša, skočit će, grunut će kad bude pravi trenutak. I nikor nas
onda neće moć fermat, crvene čete marširat ćedu do Berlina!
Meštar mu začepi rukon justa.
Ja, judi, nikako ne mogu zamislit fašizam u Split. Kako će to izgledat?
Kako ćemo se mi ponašat? Ča ćemo govorit?
Ništa, čekat ćemo dok pojdu mirno odgovori Duje.
A ča će bit od "Aj duka"!? Oćemo li gledat balun? ozbilj no upita Meštar.
To, to, meštre! Očalinko jedva dočeka. To je pravo pitanje. Oćemo li igrat,
šutirat loptu, driblat?... A vi ne vidite da se tu oko nas odigrava sudbonosni,
historijski dribling, krvavi dribling od čijeg ishoda ovisi sudbina ove planete!
jopet je progovorija iz njega Krleža. Sve je, Meštre, u igri, u igri su životi
milijarde ljudi. Brod međunarodne civilizacije već je torpediran i tone. Sve se
ruši, Meštre, oceani su puni leševa, morski psi piruju, krvave rijeke teku. U
razvratnom ludilu vrše se masovna umorstva, paleži, pokolji. I te povampirene
sile pakla obaraju se, evo, na naš grad, a vi, Meštre, pitate: oćemo li igrat
fuzbal!?
Nu ti Gospu, i ti mene napadaš? uvatija ga Meštar za prsi. Ma ča ti oćeš od
mene? Oćeš li da vazmen britvu i da s ovon britvon gren parat tenkove i sić
topove, kidat krila reoplanima!? Jedino ča si pametno reka i ča se ja slažen, to je
daje ovo veliki, istorijski dribling, strašni dribling. Bravo, drago mi je ča si
počeja prave riči govorit. Samo ne znaš ti, zelenbaću, koji san ja dribler! Jeman
više utakmic u nogan nego je tebi vlas na glavi.
Ti
ćeš past priko baluna, vidin te, a ja čili život igran, driblan, činin finte, sve
moše znan, i teško meni ko more otet balun. I zato, od danas neću ja tebe nego
ćeš ti mene slušat! zagrmija je Meštar glason i u pozi ratnog komandanta.
Jopet je zajaukala sirena i zaštektali su kontraavionski mitrajezi. Čuja se
samo jedan avion, koji je mora bit puno visoko, i Meštar je mora izać isprid
brijačnice da ga na nebu traži. A jedna cura prošla je mimo butige i povirila
unutra. Nije jon ovo prvi put. Već je nju stari lisac uočija i sve mu je bilo jasno.
Razblažija se. Priša jon je odizad i uvatija je za ruku.
Ajde ulizi, curo, staje, ča se nećkaš!? Ti ka da se bojiš mene više nego
avioni i mitrajezi! Gledala gaje radoznalo, mirno i pružila ruku da se prestavi.
Uveja je u butigu i direktno pita jema li visti od Papundeka. Zavrtila je
glavon. To je ona njega tila pitat.
Ali kako znate zamucala je da smo ja i on...
Momak i cura! To si tila reć priskočija jon je on u pomoć. Kako znan? Jer
san pametan, moja mala, jer sve vidin: kad si prvi put prošla mimo vrat i zastala,
ja san ti vidija njegovu sliku u očima.
Puno je znala, o Meštru, sve jon je Papundek priča.
Lipi moj Papundek, niman diče, a njega volin ka sina otvorija se Meštar.
I kada je uzbuna svršila, dopratija je do dna Pjacete.
Kad projdeš, svrati! I ako ča doznaš, omar mi trči javit.
Oću, Meštre, oću, svratit ću! manula mu je rukon.

158. JOŠ NIJE POČELO

Grupa jugoslavenski soldati vuče se prašnjavon ceston. Gredu već dugo, bez
reda, opušteni, razdrjeni, neobrijani, štufi; većina je bacila oružje, a Papundek,
koji grabi na čelu kolone, drži dvi puške. Jednu u ruke, a druga mu je na ramenu.
Di su god prolazili, iz seoski crikvi čula se zvonjava zvon. Evo, i sad gleda na
zvoniku izvišenu ustašku bandini, a pop prid crikvon puca u zrak, drži pušku u
jednoj a bukaru u drugoj ruci. Seljaci se oko njega okupljaju. Žene i domaćini u
kućama uz cestu nude vojnike vinon i rakijon. Grupa se osipa prid svakon
kućon, sve dok Papundek na cesti ne ostane sam.
U oblaku prašine dojuri tonobil iz koga vijori rvaska zastava. Prođe ga
pedeset metri pa se zaustavi. Momak koji sidi do šofera maše mu rukon i zove
ga:
Ajde, upadaj, braco!
I momku i šoferu za pason livorveri. Bazdidu po alkoholu, pivaju o banu
Jelačiću i natižu iz boce.
Pij, vojnice! nudi ga šofer.
Papundek prihvati bocu, a momak do šofera se okrene i zadrži mu ruku.
A odakle si ti?
Iz Splita miri ga Papundek.
Daj mu pit, vidiš daje naš Rvatina, jel tako? zatrumbeta vozač. Ali momak je
još nepovjerljiv.
Šta se ti ne veseliš, šta ne pjevaš? Papunek nategne iz boce pa tare justa
rukavon.
Zašto me to pitaš?
Kako zašto? zgrane se momak. Zar ne znaš da je danas sveti dan, da je
poglavnik proglasio uskrsnuće Nezavisne Države Hrvatske!?
Sve znan, ali umoran, umoran san, braco.
Umjesto da si bacio pušku, ti si dvije prigrabio još je momak sumjičav prema
soldatu. Tribat će nan, moj braco, tribat, još nije počelo! vraća mu Papundek bocu.

159. KAPETAN MOMČADI

Oglasna ploča na Pjaceti puna je plakati, proglasi, naredbi, zabrani, saopćenja.

Još se nisu dobro osušili plakati jugoslavenske policije, općine i Civilne zaštite, a
već se priko nji lipe drugi, novi, ustaški plakati. Malo je na oglasnoj ploči prostora
za svu tu kartušinu, pa se ona lipi i van ploče, po zidovima kuća, pokrivajuć
izloge, apoteke i brijačnice.
Na Pjaceti je neobično mirno. Na bancima prodavačica malo je voća. Sa
izloga zlatarne dva radnika skidaju daske i postavjaju nova stakla. Rolet i izlozi
brijačnice već su popravjeni. Judi indiferentno prolaze. Šmugne i pokoji vojnik
koji se vraća doma bez oružja. Ništo starijega svita, penzioneri uglavnon,
zaustavjaju se prid oglasnin pločan. Na centralnon mistu je proglas poglavnika dr.
Ante Pavelića, slova su tako velika da ji Meštar može proštit sa praga butige:
"BOŽJA PROVIDNOST I VOLJA NAŠEG POGLAVNIKA ODREDILI SU'
DA DANAS, PRED DAN USKRSNUĆA SINA BOŽJEGA, USKRSNE I NAŠA
NEZAVISNA DRŽAVA HRVATSKA!"
Ispod toga plakata je manjin slovima štampana poruka dr. Vlatka Mačeka
rvaskome narodu.
Očalinko, sa rukan u žepu biloga mantela, čita plakat koji je izlipjen na izlog
brijačnice: "Ustaška vlast ne može dopustiti da neprijatelji hrvatske državne misli i
ustaškog Poglavnika dr. Ante Pavelića djeluju samo ijedan čas i stoga proglašava
na području ispostave ustaškog povjereništva u Splitu OPSADNO STANJE I
PRIJEKI SUD. Svako lice koje stvara zabunu riječima i širenjem neistine bit će
uhapšeno, a presuda prijekog suda može biti samo smrtna kazna."
Ništa nije reka, samo je zviznija.
A brico do njega, sa očalima na punti nosa, čita poziv omladincima da se
omar jave
ustaškoj vojnoj komandi na Gripe i tako postanu članovi Oružane sile
NDH! Maše glavon.
Ča mi je žaj da nišan pedeset godin mlaji, omar bi trka!
Dolazi momak sa plakaton, važon i pinelima i lipi čilu seriju zabrani.
"ZABRANJUJE SE DO DALJNJEGA SVAKO TOČENJE ALKOHOLA!
ZABRANJUJE SE SVAKO SKUPLJANJE U MASAMA! ZABRANJUJE SE
SVAKA KRITIKA NOVOG POKRETA!"
Brico bi tija ništo reć, ali ne srni, pa sam sebe tuče po justima. A dolazi novi
plakatijer i na drugi mu, još nepokriveni izlog, lipi novi plakat.
"NAREĐUJEM SVIM VOJNICIMA, POVRATNICIMA, POD
PRIJETNJOM PRIJEKOG SUDA, DA SMJESTA VRATE SVE ORUŽJE,
DIJELOVE I MUNICIJU, KOJU SU NAPUŠTAJUĆI VOJSKU SOBOM
ODNIJELI!"
I Meštar čita taj plakat o striljanju svakoga kod koga se zateče oružje, a
Papundek iza njega mirno ulazi u brijačnicu. Meštar se okrene i zine, ka da vidi
utvaru. Polako šireći ruke ide prema njemu.
Papundek, Papundek moj! Ali prije nego ga zagrli, siti se i potegne rolet na
vratima. Onda se tek vraća, grli ga, tapše po licu. Lipi moj Papundek, jesi li
puca, jesi li ubija kojega dušmanina? Je li bilo gusto, an? A staje, kako se brzo
raspala ova država? Di neće kad je bila gnjila! Meštar niže sam pitanja i
odgovore i onda, odjednon, siti se i gurne ga. Boga ti ćaćina i materina! Ti si lud
čovik! Kad ni bilo tebe, ja san i u ratu mirno, bez brige živija, a nisi ni doša, već
ćeš me u govna bacit!
A ča san to učinija, Meštre? smije se Papundek. Pri san se doša vama javit
nego materi, a vi me napadate?
Nisi se ti doša meni javit, nego me upropastiti vata se Meštar za glavu. Jesi
li vidija plakat? U koga se nađe ne livorver, nego temperin, ovi čedu ga
razbojnici omar striljat, a ti meni dolaziš u butigu usrid bilega dana sa puškan i
bomban, čili je magazin oružja na te! Još ti samo bajunete falidu. Brzo sve to
baci, u kasarnu nosi!
Očalinko je osta vanka čitat plakate. Nije vidija Papundeka, ne zna ča se
dogodilo, zašto su vrata zatvorena. Tuče šakon o vrata.
Ajme, evo ji! uzdrća se Meštar. Vidili su te! Evo, dolazidu te striljat!
Nećemo jin se dat u ruke. Uzmi ti jednu, meni daj ovu drugu pušku!
Mešte, Meštre, šta ste se zatvorili!? čuja je glas Očalinka.
Otvorija je vrata, pustija ga da ulize i zamanija za njin nogon.
Dok su se Papundek i Očalinko pozdravjali, Meštar je spustija roletu.
Neću oružje u moju butigu! En ti boga, ča je ovo!? U po minuta od poštene
brijačnice učinija mi je kažermu. Omar nosite, u more bacite!
Bacit, ma ča bacit!? prislanja Papundek puške uz kredence. Da vi znate
kako čedu nan one tribat!
Oli ćedu puške same pucat? tura ji Meštar punton od postola. Ne, ne,
neću, igrajte vi bez mene!
Meštre, ono po vašu: bunker sistem!
Jači su, rasparat će nan mrižu, a mi gola nećemo dat! zdvaja sad Meštar.
Ne bojte se, Meštre, oli mi nemamo još ovakvi rasni napadača ka šta smo ja
i Papundek? prihvaća i Očalinko njijovu fuzbalsku terminologiju.
1 ti ćeš mi upre Meštar prston u trbuj Očalinku ti ćeš mi bit napadač, a ja
odizad u bunker?
On je vezni, Meštre, a da ste vi samo koju godinu mlaji, bili biste centarfor!
ulagije mu se Papundek.
Nećeš ti jemat mira dok svoga Meštra na višala ne vidiš!
Meštre moj zagrli ga Papundek. Ako ste stari i blesirani, ne morate igrat!
Dobro, dobro, nećete nastupit!
Mulac jedan šporki, zelenbaću zeleni! ozbiljno se najidi Meštar. Ja ne mogu
igrat, ja san blesiran, on će mene s terena tirat! isprsi se Meštar usrid butige, a
onda promini ton, spusti glas: Ako ćemo, dico moja, igrat, onda da znate, u ovu
butigu ja san kapetan momčadi. Svaki balun meni ćete dodat!

160. KATI PRISTAJE CRNINA

Nedija ujutro. Lipi primalitnji dan. Već su izneseni štekati prid kafane,
uz korniž seta mladost. Veslači "Gusara" paradno veslaju po luci. Sušidu se
jidra na braceran. Mlade mamice, ponosne na svoje materinstvo, škripju
karocetan. Zvona Sv. Frane zvonidu, virnike na molitvu zovedu. Prid
portalon crikve stari umirovjeni policjoti Mijo i Pučanstvo prodaju svete
relikvije.
Dva elegantno odjevena gospodina kočoperno se približavaju portalu.
Njijova pojava izaziva, zaprepašćenje prodavači sveti slik. To su naši škovacini
Jozo i netijak u finin ingleškin veštitima. Njegovu visost su kroz puste godine,
kroz decenije, vidili samo u škovacinskoj monturi kratki rukavi, kratki nogavic,
a sad elegantnog starca promatraju ka da se prid njima desija najveći mirakul. A
Jozo je svjestan efekta koji je postiga. Zastane prid banak:
Šta ste zinuli vas dvojica? Šta ste razvalili žvale? Ki da nikad gospodina
vidili niste! Pučanstvo ne viruje očima.
Oli si pokreja banku?!
Malo podaje od nji, prid štekaton "Belvija", sididu Violeta, Kate, Pegula i
Duje. Kate je u crnini. Grize se ča je izašla. Nije smila. Ča če svit reć! Violeta je
tiši kako jon crnina puno, puno lipo stoji. I baš je dobro učinila ča je izašla.
Drukčija bi bila stvar daje Tonči umra doma, u posteji, ali on je poginija u ratu,
na fronti, a to kad soldat pogine na fronti, to je tako normalno ka da se ništa nije
ni dogodilo. Bože moj, kad bi se svi iz rata vratili, onda kakvi bi to rat bija!
Duje je prikine:
Oni koji su s njin bili, pričaju daje poginija ka pravi junak.
Ka da je slutija da se neće vratit! odsutno i tužno reče Kate.
Violeta stiska prijatejici ruku, saosjeća s njon.
Znaš ča ću ti reć, Kate moja, nije svako zlo za zlo. Jemat ćeš njegovu
penziju i koja država došla da došla, mora ti je priznat.
Žaj mi gaje! uzdane udovica.
A Violeta, daje razvedri, daje razveseli, podigne jon bradu.
Gledan tebe, gledan Duju! Bogami, lipi par! Slobodna ti, slobodan on.
Duje koji pije kafu zagrcne se i zakašje, a Pegula pod stolon zaludu gazi
Violeti nogu.

161. MEŠTAR PARADOKSA

U starome vinogradu već pokojnoga barba Tome pored Veloga puta,

Papundek, Braco i Musa zakopavali su oružje. U poljskoj kućici Papundek ga
čisti, podmazuje i zamata. Mali Braco je na stražu, a Musa uklanja lozu i kopa
jamu u koju slaže puške i municiju. Do nji dopre tutnjava koja se brzo
približava.
Talijanci, Talijanci dolazidu! trče Braco i izdaleka viče.
Iz vinograda gledaju kako prva talijanska motorizirana kolona ulazi u
Split. Na vrju Marjana spustila se rvaska, ustaška, a digla talijanska zastava.
Priko ustaški plakati lipidu se novi, sa nizon novi naređenja, saopćenja,
pritnji i zabrana. "ZABRANJUJE SE SKUPLJANJE NA ULICAMA U
SKUPINAMA VEĆIM OD ČETIRI I VIŠE OSOBA!
 ZABRANJUJE SE SLUŠANJE NEPRIJATELJSKIH
RADIOSTANICA, KAO I RADIOSTANICA NEUTRALNIH
ZEMALJA!
ZABRANJUJE SE VOŽNJA SVIM MOTORNIM VOZILIMA!
PROGLAŠAVA SE COPRIFUOCO!"
Na vratima lokala, restorana, kafana lipidu se plakati s upozorenjima:
"IN QUESTO LOCALE E VIETATO L1NGRESSO AGLI EBREI!
EBREI, CI SIETE ANTIPATICI! EBREI, CI STATE SULLO
STOMACO! EBREI, RITORNATE DONDE VENISTE!"
Na Rivi, na dno Marmontove, pojavija se prvi talijanski karabinjer
saobraćajac. Ravna saobraćaj elegantno, ka da izvodi balet. Oko njega okupja
se hrpa dičurlije. Kolporteri izlazidu na ulice sa prvin brojen novog dnevnika.
Zajebantski uzvikuju:
"SAN MARCO, SAN MARCO, EDIZIONE Dl SPALATO!"
Duje kupuje novinu, ulazi u brijačnicu i, misto pozdrava, naglas čita
uokvirenu parolu u glavi lista:
"La guerra contra l'Inghilterra continua e continuera fino alla vittoria.
Mussolini."
Novina je dvojezična: prva polovica na talijanskon, a druga polovica na
rvaskon jeziku. Meštar dočeka inženjera ka ozeba sunce.
Ovo su se, moj Duje, počeli mirakuli događat. Zaspiš u jednu, a probudiš se
u drugu državu. Samo se minjadu bandire i plakati. Ujutro, čin otvorin oči, omar
otvaran ponistru i gledan koja danas bandira vije na Marjan. I mogu se falit da
san bija u puste države. Najpri san bija u Austriju, onda u Mađarsku, onda san
bija u Jugoslaviju, par dan u Nezavisnu, i evo me lipo sad u Italiju.
Bogami, Meštre, dosta si ti svita obaša! šali se Duje.
Jesan, jesan, moj Duje, a iz butige se nišan maka. I sve ja to mogu nikako i
razumit, ali mi jedna stvar nikako ne gre u glavu. Kaži ti meni: kako to more bit
daje Split Italija, a Brač Rvatska? A moja žena je Braška i baš jon sinoć govorin
u posteji: "Evo pedeset godin smo skupa, a dosad nišan zna da san oženija
strankinju."
I Očalinko se mora nasmijat.
Vi, Meštre, u svemu pronađete vic, paradoks. Vi ste meštar paradoksa.
Jesan, pa ča je? isprsi se brico.
Evo, Meštre, za te dvi novitadi pokaže mu Duje na visti iz "San Marca".
Najpri moraš prominit firmu i meknit novu na talijanski, a drugo: moraš jin
smista odnit radio.
Meštar vrti glavon. Ne gre mu u glavu kako su se ove nove države
nagoluzale na radija. Kako koja dojde, omar traži radio!
A ča to sad čitaš? pita Duju.
Zanima me športska rubrika odgovori Duje.
"Ambroziana" je tuka "Fiorentinu", "Bologna" "Lazija", "Torino" je izgubija
doma. Na listi strijelac vode Piola i Meazza.
 Sad će nas još to kat igrat u talijansku
ligu! smrkne se Meštar.
Baš san o tome tija s tobon govorit, već su nan poslali pozive digne se Duje
i potegne ga za rukav. U brijačnicu ulazi talijanski oficir.
Bona sera, sinjori.
U ime Isusovo, evo mi prvi! Bona sera, sinjor! klanja se Meštar i daje znak
Papundeku da ga on prihvati, a Duji šapne: Čekaj, poslin ćemo se razgovarat.
Parlate italiano? pita oficir Papundeka, koji mu geston nudi poltronu.
Slabo, njente širi ruke Papundek.
Vi dva zatvorite butigu, a ja gren s Dujon prošetat biži Meštar iz brijačnice.

162. DOŠLI CRNI JUDI

Prid staron Gradskon vićnicon talijanska vojna muzika svira operne

fragmente. Oko muzikanti na podiju sidi ništo dičurlije. Skupili se i talijanski
vojnici i oficiri, a i ništo domaćega, postarijega svita, koje je privukla i zadržala
zaista dobra svirka. Raštrkani u nikoliko grupic, po Pjaci se vrtidu crnokošujaši s
kandžijan u ruci. Meštar i inženjer Duje došli su do izloga knjižare i ugledali
Đovaninu Kokolu, koja se u punome sjaju pojavila uvrj Pjace da učini svoj
počasni đir. Brico je nesvjesno zažvižduka ariju koju je muzika svirala. I
odjedanput prikine zviždukat. Vidi oblak letak nad mužikon. Dica grabe letke, a
priginju se i vojnici. Strka crnokošujaš. Dva mulca, koja su dotad sidila na
podiju, dignu se i trču za Đovaninon. Viču za njon:
Đovanina Kokola, jema muža sokola!
Oće mala sokola, oficira, našega čovika. Neće mala ove crne furešte jude!
Čuvajte se,
Splićani, došli su crni judi, gaštapani ližu po gradu. Neće mala gaštapane!
Sagnila se i počela kupit letke. Po skini je opali kandžija, a Đove skoči na
crnokošujaša, pjune ga, roge mu petaje.
Pjuštidu po njoj udarci. Rastižu je. Ori se njezin vrisak, plač, zapomaganje.
Upomoć, judi, upomoć, Splićani!
Muzika začas prestaje svirat, fašisti upadaju trkon u okolne kuće, vididu jin
se glave po ponistran na sve pode, tražidu oklen su pali letki. A onda muzika
nastavja koncerat ka da se ništa nije dogodilo. Meštar i inženjer krenuli su
prema Rivi.
Ča ti je, Meštre? Ka da si se malo uzdrća? uvati ga Duje ispod ruke.
Jesan, jesan, drćen za onega koji je bacija letke! Ajme njemu, ako ga
uvatidu! Ma kako ji je bacija, oklen?
Seli su na šentadu uz more po kojemu su plivale razbijene firme i tabele
koje je okupator već počeja itat i palit.
Slušaj me pomnjivo, Meštre govorija mu je Duje. Mene su po podne
došli zvat da omar dođen u fašjo.
Iša si!? Bija si!? radoznal je i pristrašen Meštar.
 Odvelo me, odvelo, Meštre! Uputili su pozive za prikosutra svima igračima
i članovima uprave.
A meni ništa nije došlo!? obradova se već Meštar.
Ne boj se, doć će ti ujutro. Dakle, u čemu je stvar? Njima je do tega da
"Ajduk" igra u talijansku ligu. Sve nan nudidu. Igrat ćemo u Campionato
nazionale di serie A. Zvat ćemo se "AC Spalato", a u zagrade nan ostavjadu ime
"Ajduk". Igračima će ponudit velike pineze, najboja zaposlenja, sagradit će nan
novi, moderan stadion.
A ti, ča si jin ti reka?! drće stari Meštar.
A ča san i moga reć!? opravdava se Duje.
Izvuka se nikako. Objasnija jin je da žanje godine više nije u "Ajduka". To
su oni znali, ali jopet su tili s njin govorit, konzultirat, s obziron na njegov ugled
ka osnivača "Ajduka".
I ča si na to reka? ne more Meštar više sidit od kuriožitadi.
Reka san da ja sam neću i ne mogu odlučivat ni izjašnjavat se, neka
odlučidu igrači i uprava.
Velika si ti kurba, Duje, ti si se izvuka, a nas si u govna uvalija! okrivija gaje
Meštar.
A ča san moga? Ča bi ti reka da su tebe prvoga zvali!? tija gaje pritisnut Duje.
Evo ča bi ja reka isprsija se Meštar: U redu, igrat ćemo, ali kad ti moderni
stadion bude dovršen. Zato jin se oče najmanje tri godine, a za to će vrime
Mušolina i Hitlera vrag odnit, a stadion bi nan osta.

163. OD LISIČINA DO RICINUSA

Prvi leci uznemirili su okupatora i "San Marco" žestoko reagira...

"Od nekoliko dana u Splitu su izmilili komunisti, stari naši znanci. Za nas
zapravo
govoriti o komunistima isto je što je i govoriti o ihtiosaurima i mamutima,
drevnoj fauni jednog svijeta kojega smo prije dvadeset godina uništili. A sad
izgleda da u Splitu još ima komunista koji se zabavljaju rasturajući
propagandističke letke, i kad misle da to slobodno mogu činiti, insultiraju naše
vojnike. To su iznad svega kreteni jer brzo i preskupo plaćaju svoju smjelost. To
su povijesni glupači jer bi morali znati da smo mi, ima tome dvadeset godina, kad
nas je bilo nekoliko hiljada, udarili po milijunima talijanskih boljševika i potukli
ih. Svakako, ovim neprijateljima ljudskog roda sasvim jasno kažemo: Fašizam će
sa svom žestinom udariti na komunističku zmiju, ma gdje i kada ona izmilila,
udariti svim sredstvima, OD LISIČINA DO RICINUSA. U malo dana bit će
odlučno likvidirani i ovi mali idiotski pokušaji ometanja mira u Splitu."
Mater van fašističku, bando razbojnička, još ćemo mi vidit ko su kreteni i
povijesni glupači! jidija se Papundek i para je novinu dok gaje Očalinko
smiriva.
Kiselo se momak smij a i počeja analizirat ričnik fašističke frazelogije
oskudan, mizeran, bestijalan. Poravnaje zgužvane i rasparane stranice i pogled mu
pade na vist da je "biskup jučer posjetio Njegovu Ekselenciju prefekta Zerbina i
zadržao se s njime u srdačnom razgovoru".
"Presvijetli biskup," čita je Očalinko naglašavajući svaku rič, "izjavio je da se
zajedno sa klerom stavlja na raspolaganje predstavnicima fašističke vlasti".
Ooo, nazdravje, i to omar, bez krzmanja, bez dilema... tija je održat tiradu
kontra ove sprege klera i fašizma, kad se na vratima butige pojavija Meštar.
U crnome veštitu, bogatoj crvenkastoj farfali na biloj inkolanoj košuji, sid,
visok, elegantan, parija je diplomata, ingleški ministar vanjski poslova. I anda mu
je bila nikako ozbiljna, svečana, pokreti mirni, kontrolirani. Očito je da nije jema
nikakva posla u butigu, doša se samo pokazat; bižingava je po škafetinu kredence,
brzo ga zatvorija, frnjokulon otra nepostojeću prašinu sa rukava, okrenija se i
izaša. Niti jednu rič nije progovorija. Papundek je za njin zadivjeno gleda. Zna je
da se Meštar uputi na istorijsku, zanju sjednicu "Ajduka", i bija je siguran da će
njegov Meštar bit prvi koji će reć: "Ne, nećemo igrat!"
Momci su se nagovorili: kad se Meštar vrati, ništa ga neće pitat. Ako se budu
raspitivali ča je bilo, kako je šeduta prošla, ništa jin neće reć. A budu li mučali,
poludit će, izacovat ji i sve izbalit.
Očalinko je obrija jednoga talijanskog oficira koji mu je turnija u ruku pet liri
manče. Zagledan u ti pet liri na raširenome dlanu, zamislija se. Umisto puške, u
ruci drži fašističku napojnicu. Skupija se ka da ga je igla ubola. Postoji li
blesavija, paradoksalnija situacija za komuništurevolucionera: umisto puške,
manču fašističku držat!
Papundek je nestrpjivo očekiva Meštra i svaki bi čas iziša povirit na vrata
butige. Svita je vanka bilo malo. Još je uru vrimena falilo do koprifoga. Priko
razglasa davali su najnoviji ratni komunike, da je naviše mjesta probijena
Staljinova linija. "Pod udarcima njemačkoga malja boljševička Rusija umire." Te
komunikeje tribalo je slušat gologlav, u stavu mirno. Da ji ne čuje, zatvorija je
vrata brijačnice.
Pada sumrak. Kroz cakla je gleda crnokošujaše koji su žurili na Rivu, odat
počast zastavi, koja se uz ceremonijal spušćala sa standarda na mulu. Praznile su
se kafane i štekati, svit je biža sa Rive, da ne čuje trumbetjera. Svak koji se zateka
vanka mora je skinut kapu, dizat ruke i pozdravit romanamente. Inače su zviždale
kandžije, letile kape.
Škovacin Jozo bija je jedna od prvi žrtav ceremonijala bandire. Meja je bidan
kraj funtane i, zanesen svojin poslon i brigan, nije ni čuja trumbetjersko
prduckanje. Ni sam ne zna kako se naša na tle. Zvizlo gaje odizad po ćupici i nad
njin je, ki zmija, zapalucala kandžija i zagrizla ga po vratu, leđima i rukama.
Doletija je netijak, oči su mu šivale:
Krv jin Isusovu! Ko te je udarija? Nožinon ću mu srce izvadit! Ki vuk ću ga
zubima priklat! diza je momak svoga štrikana, kojemu su, šta od bola, šta od
poniženja, vrcale suze iz očiju.
Nemoj, nemoj, smiri se, netijače šapjaje, naslonjen na momka.
 Ko je na te ruku diga, nek se ispovidi! škrguta j e netij ak zubima
za svakin crnokošujašen kojega su do kuće trevili.

164. NAJVEĆI GRAD NA SVITU

Kad se Meštar vratija, falilo je još po ure do koprifoga, a Papundek i

Očalinko već su pospremali butigu, jer u ovu uru više niko ne more doć. Samo su
ga pozdravili.
Seja je, odložija španćeru, zapalija španjulet i zagleda se u dim.
Očalinko je čistija makinjetu. Papundek stivaje šugamane.
Meštar se zakašje. Papundek, nagnut nad škafetinon, čini fintu da broji inkas.
Meštar j opet zakašj e.
Oli ste se priladili!? okrene se Papundek.
Mulci, uncuti, farizeji, fašisti jedni! planija je Meštar, udrija Očalinka po ruci
da mu je ispala makinjeta, a onda je skočija do kredence i buga škafetinon.
A ča je, Meštre?! Ča smo učinili? "pripa" se Papundek i j edva suzdrža smij.
Zašto me ništa ne pitate!?
Di ćemo vas pitat ča je bilo na tajnoj sjednici?! ladno odvrati Papundek.
Brico se nije jema kad pri ispovidit, ispraznit se.
Veliki je ovo grad, dico moja, najveći grad na svitu! Ko more, di se more
održat taka šeduta! Ka da smo se nagovorili, svi smo došli blagdanski obučeni. I ti
naši igrači, koji su to lipi, pošteni mladići! S jedne strane nudidu jin mista,
položaje, pineze, s druge pritidu prežunima, logorima, a oni svi, ka jedan,
odbijedu pineze i glasadu za patnju. Došle su mi suze na oči i reka san: "Nikad
nikor ovi grad pokorit ne more!" I eto, dico moja, od danas je "Ajduk" raspušten.
Falilo je desetak minuti do osan i on je zaprišija prema kući, da prispije pri
koprifoga. Bija je od voje, radostan, pun morbina, i svakakve su mu misli padale
na pamet. Počeja je nabrajat ulice kroz koje sve mora proć da se uvati svoje
kalete. Najpri Via Hitler, pa Via Mussolini, pa Korzo Italia, a onda tek skrenut
nalivo, u svoju kale tu Giovanni Antiquario, numero 3. Nu ti boga, ki že kvešto
Đovani Antikvario? Đovani Antikvario,
Đovani Antikvario
ponavja je ka da piva. Ma di su baš toga Đovana Antikvarija našli i
njemu na kuću zalipili! Evo je u svome gradu, a nikoga puten ne more trevit
osin karabinjeri i agenti.
Sve ponistre prid kojima je prolazija bile su zatvorene. Prolazija je uz kuću
na čijoj je fasadi bila nacrtana velika Mussolinijeva glava pod kacigon. Svaku
večer kad bi iša doma pozdravija bi ga:
Ke testa di kaco!
Njemu u susret trkala su dva momčića, dva mulca, i tapnjima se itnula u zid.
Rasprskala se boca i po Mussolinijevoj glavi razlilo se crnilo.
Arrestateli, arrestateli... zavikali su istoga trenutka agenti koji su se našli
na pločniku. Dica su mu proletila ispod ruk koje je Meštar diga ka da će ji
zaustavit.
Bravo, bravo, dico! okrenija se za njima i zavika: Brže, brže!
Prvi agent, koji je već drža livorver u ruku, udrija je u Meštra. Bija je sitan,
meškinast i Meštar mu je vidija odozgar crnu lišu kosu sa rigon po sredini;
briljantina mu je zavonjala pod noson.
Vecchio, perche riđi? diga se patujak na prste i opalija ga po obrazu da je
Meštru odletila španćera. Prignija se za njon da će je dignut, kad ju je noga
onoga drugoga agenta već pritisnula. Polako je okrenija glavu i ugleda iznad
sebe usko lice koje gaje podsjetilo na pantaganu.
Ho sentito, tu ai detto: bravo, ragazzi! rekla mu je pantagana.

165. RADNIČKA MATER

U isto to vrime, na drugi kraj grada, Papundek je grabija pustin kaletama do

Velog varoša. Otvorija je vrata dvora kad se iz mraka izvila sjena.
Ne boj se, ja san! pripozna je glas batelanta Muse. Po ure te čekan, jeman za
te poruku. Zašto je nisi ostavija materi!?
Nišan jon moga reć, teško mi je! muklo mu odvrati Musa i svoju tešku ruku
spusti mu na rame. Omar je zna ča se dogodilo.
Poklali su ji u Staroj Gradiški! Žaj mi je, puno mije žaj! bilo je sve ča je
Musa moga reć. Izgubija se u mraku, a Papundek zagrize usne. Ostaje prid
kućon, otra rukon oči, uzdanija, pribra se i uliza.
Braco i Stipe već su sidili za stolon, a prid njima zdila kupusa.
Čekamo te, dica neće da jidu bez tebe! dočekala gaje mater.
Ukipija se na vratima, blid, suzni očiju. Marjeta mu se polako približila i
pomnjivo mu se zagledala u lice.
Staje sine, staje?!
Zagrli je i počne jubit. Nenaviknuta na ovakve izlive nježnosti, i ona je
istoga trenutka doznala istinu. Bila bi pala da je nije zadrža na ruke. I dići je bilo
jasno.
Oli su nan ubili oca? vrisnija je Braco, a Stipe je namišća katrigu da
Papundek na nju spusti Marjetu.
Mužu moj, druže moj! ridala j e.
Ne plači, ne plači, stara milova je po kosi, a onda se okrene Braci i
strogo, tvrdo zapovidi:
Da nišan čuj a j ecaj! Materij e blago diga glavu.
Smiri se, majko, smiri, digni se, uspravi se! Ti si radnička mater, žena i
mater revolucionera. Uspravi se, stara! On mirita da mu nad odron vijore crveni
barjaci, da se čuje "Internacionala".
I Marjeta se digla, za njon i dica, uspravila se suvi očiju i, dok su jon se
vilice tresle, zagledala se nidir daleko. Vidila je kako se dižu crvene bandire i
vijore nad crnin kasilima.
 166. KOD HIJERARHE

Bricu su za to vrime priko puste Rive doveli do kolonade ispod Prokurativi,

di je u produžetku otela "Belvi" štab fašja sa tabelon: PARTITO NAZIONALE
FASCISTA. Između dva agenta teško se penja uza skale, pridržavajući se
ograde, i sam se čudija kako se uopće ne plaši. Da mu je jučer ko reka da će mu
se ovo dogodit, umra bi od straja. A sad kad ga vodidu, kad ga ovi patujak na
svaku skalinu na koju stane mune šakon u rebra, sad mu je sve to obično, ka da
se sto puti već dogodilo. Čudno je to, mislija je Meštar. Čovik se više boji onega
ča će se dogodit, nego onega ča mu se događa. Uveli su ga u dugi, slabo
osvitljeni hodnik, pokriven cilon dužinon uskin zelenin tapeton. Dok su išli, čuja
je kako ispod tapeta škripju palketi. S obe strane hodnika bila su pusta vrata,
otvarala su se, zatvarala, upadali su i izlazili crnokošujaši i agenti. Pantagana
koja je išla prid njin, zakucala je na vrata sobe u dno hodnika. Čuja je kako nidir
klapa pisaća mašina. Pantagana se kratko zadržala i, kad su se vrata otvorila,
patujak ga je odizad turnija da je posrnija u sobu.
Za velikin luštranin stolon sidija je fašistički kaporjun, hijerarha, a iznad
njega na zidu Mussolini u kvadru. Bija je prignut na stol, nalakaćen, i Meštar
mu je ugleda na timenu ćelu, prosidu kosu na slipoočnican, koja se spajala sa
dugin crnin bafan spuštenin sve do razine just. U zubima mu dugi cigalin sa
španjuleton. Prid njin na stolu kandžija. Uz hijerarhu stoji krupni domaći fašista,
oslovjavaju ga sa Nino, koji mu služi ka privodilac. Meštar je ovoga
crnokošujaša vidija, zna ga je odnekud, ali nije se moga sitit di će ga stavit.
Hijerarha diže modre, vodnjikave oči, sklopi ruke, izukrsti prste pod bradu i
gricka nokat na palcu. Zagleda se u Meštra, iza kojega su oba agenta. Gleda ga
dugo, netremice. Ne zna Meštar ča će: oće li progovorit, opravdavat se da nije
kriv, da ništa nije učinija. Bi li bilo pametno da negoduje, da viče kako su ga
uvatili na pravdi boga. Pribacuje Meštar španćeru iz jedne u drugu ruku, vrti je i
odluči mučat. Neće ni riči progovorit, makar ga ova maska študjala šesnajst dan.
Ćutija je kako mu se kočidu žile pod kolinon.
Sedete! makne se napokon kaporjun i kukon pokaže na katrigu uza zid.
Privodilac je diga katrigu i namistija je ispred hijerarhina stola. Meštar se polako
spusti i, prije nego će prikrižit noge, digne malo nogavicu, da gaće ne skica.
Hijerarha ga jopet miri, študja.
Meštar popravja kolarinu, stavja prst ispod koleta na košuji ka da ga stiska.
Alzati e saluta! ladno je zasikća hijerarha. Meštar ne reagira, zabavjen
koleton.
Jesi li, stari, gluv? Čuješ šta ti je zapovidija! stisne ga za vrat Nino i okrene
mu glavu. Ne razumin, a šta je reka? odvrati Meštar.
Ustani i pozdravi! diže ga za kolet privodilac.
Bona sera, sinjor! diže se Meštar i ujudno se nakloni.
Qui si saluta romanamente! prvi put se izdere hijerarha.
Ne znan van ja to, sinjor, ja san stari čovik, ja se ne bavin politikon! vrti
Meštar kapu u ruke.
Pozdravi fašistički! vata ga Nino za ruku.
A kako ću?
Ovako! pokazuje mu privodilac fašistički pozdrav. Meštar se začas
prometne u splitskoga mulca.
Virujte mi, judi, nišan to zna. A vaš je pozdrav i lip i koristan. Pametan,
pametan ste vi svit. A mi, tukci, skidamo jedan drugome kapu pokazuje kako se
to čini, kako se po Splitu judi pozdravjaju.
Ali ovako, sinjor, kako vi pozdravjate, puno je korisnije: ne šporkajete
španćeru, ne trošite je pod prstima i svaka kapa van more ijadu godin trajat!
priča brico brzo, veselo, ka da je u svojoj butigi.
Basta, basta, ho detto! zvizne hijerarha korbačen po stolu. Okrene stolnu
lampu tako da brici svitlo direktno upre u oči, a on ostane u polumraku.
Skužajte, smeta mi svitlost! zaklanja Meštar lakton oči. Ne vidin vas, a kad
sa čovikon razgovaran, volin ga gledat u oči.
Nino to prevede, a hijerarha plane.
Reka ti je da se ne igraš! Ne igraj se s njegovin strpjenjen! upozori ga Nino.
Neće te tuć jer rišpetaje tvoje godine, i pita te voliš li nas Talijance?
Ne poznajen vas! vrpolji se Meštar.
Jesi li komunista?
Nišan!
Poznaješ li kojega komunistu u gradu?
Ne poznajen.
Bar jednoga?
Ni jednoga jedinoga! tvrdo odgovori Meštar.
Vecchio imbecille, dategli 1 'olio di ricino! zaurla je hijerarha i zvizne mu
korbačen priko glave.
Gracije, sinjor nije Meštar ovega puta čeka privodioca. I tako jeman tvrdu
stolicu. Tre đorni če paša ke non o fato...
Nije uspija dovršit rečenicu. Skupija se i pokrija rukan pod udarcima biča.
Tu noć Meštar je u prežunu Sv. Roka, s glavon naslonjen na gvozdene
reštele, gleda komad mula priko kojega su crnokošujaši, karabinjeri, vodili dugu
kolonu vezani žen. Noć je bila puna misečine. Samo su se čuli koraci, zveket
kadeni, fijuk biča i dikoji jecaj.
Crni vapor bija je privezan uz mul. Priko brodske skale vukli su se ženski
postoli i, kad su na nju ugazile stare, podrte soldatske cokule, čuja se krik:
Zbogon, Splite grade! Nikad te više nećemo vidit! vikala je Đovanina Kokola
i okrenila se da zanji put vidi svoj grad.

167. ŽALOVANJE

Violetaje bižala od tužni stvari, ali kad ju je Kate došla zvat da moradu poć na
žalovanje Marjeti, prijatejici iz ditinjstva, pristala je teška srca. Kate je bila u
crnini, a Violeta nije znala kako će se obuć. Triba li njoj stavit barenko crni vel,
oli bar koji znak korote? Kad su prošli mimo cvićarne, kupila je lipi buket,
premda ju je Kate odvraćala da se ne gre na žalovanje sa cvićen.
A zašto začudila se madam kad je svakoj ženskoj drago kad jon se u vizite
sa cvićen dođe.
Našli su Marjetu di pere robu, i uz nju nevistu jon Anu koja jon pomaže i
prostire opranu robu priko konopi u dvoru. Prijatejice su se izjubile i izminile riči
uobičajene u ovakvin tužnin prilikan. Violeti je bilo puno drago staje upoznala
Anu, koja jon se svidila na prvi pogled, i tišila je Marjetu kako je ona bar u dići
sritna. Doć čedu brzo i unuci, i ona jema za koga živit. Vrtile su album sa slikan
Ferate, kad je igra u "Ajduka". Pronašle su, dakako, na tin slikan i svoje muževe,
pokojnoga Tonča i Pegulu.
Eto staje život! uzdanula je Violeta. Od nji tri samo je moj Pegula osta! uteklo
je neopreznoj madam. Omar se pokajala i izvukla da gre Ani pomoć u dvoru robu
prostirat. Znate li, Violeta, da san baš ove dane mislila skoknut do vaše škole s
vama se upoznat? Ani je bilo drago daje upoznala Violetu, toliko je
0 njoj lipoga čula.
Oli ne znaš plesat? pita je Violeta.
Ne zbog toga nasmijala se Ana nego zbog drugi stvari tila san s vama govorit.
1 počela jon je pričat kako je i od Papundeka čula da su ona i muž pošteni i
čestiti svit, u koje se može imat povjerenja. Vrimena su opasna, teška,
1 nevin i pošten svit strada. Strilja se, viša, u logore baca.
Violeta je nije razumila. Ima ništo novca, zlata, ako triba, dat će, pomoć će.
Drugarice Violeta uvatila je Ana pod ruku mogu li vas tako nazvat?
Drago jon je to bilo čut, prvi put daju je neko tako oslovija, pa se madam i
obradovala i malo zbunila. Jasno, bez uvijanja, Ana jon je objasnila kako bi ona,
ako pristane, mogla spasit tko zna koliko života. Mogla bi čilome gradu bit od
koristi. U njezinu skulu dolazidu talijanski oficiri i, ako stekne njijovo povjerenje,
svašta može od nji doznat. I to neka javi u brijačnicu, Meštru, ili njegovon
pomoćniku.
Violeti je pala na pamet Mata Hari. To je opasno, a nju je straj.
Jel ti to Violeta priča o jubavi? izašla je Kate na vrata od kužine.
Nije, falila si, pričamo o modi! odvratila je Violeta i pošapjala Ani: Oću, oću,
učinit ću sve šta buden mogla.
168. "ZAKON OLOVA"

Brijačnica je spala na jednoga čovika. Na samoga Očalinka. Meštar je u

prežunu Sv. Roka, a Papundeka nima već treći dan, ka da je u zemju propa.
Četvrtoga jutra Duje je ka vitar upa u brijačnicu.
Pa je u poltronu, šudaron je tra znoj koji ga je obliva i isprekidano,
nevezano priča kako je kraj Sinja strada Prvi splitski partizanski odred.
Okolišili su ji u niku šumicu. Vodili su borbu s ustašan... Došla su i
talijanska pojačanja sa topovima i bacačima... Tukli su se čili dan... Pedesetak
nji kontra dvi vojske...
Očalinko nije moga progovorit. Zarija glavu u dlanove.
Puno ji je poginulo. Malo se koji izvuka i probija obruč... Ranjene je
prebacilo u Sinj, di će jin sudit i svi striljat! grčija se inženjer u poltroni.
A znate li daje i Papundek s njima? uspija je napokon progovirit Očalinko.
Znan! I čila kompletna momčad "Splita". Išli su niki u kopačke. Bidni,
bidni, momci! samo šta se inženjer nije rasplaka.
Meštra je tog jutra pustilo iz prežuna. Upa je u brijačnicu u istome
blagdanskon veštitu u kome je prisustvova zanjoj sjednici "Ajduka". Veštit mu
je škican i izmaćan od krvi koja se po njemu skorenila, a on blid, neobrijan,
ispaćen, iz prežuna dotrka je ravno u brijačnicu. I zastaje na vrata. Očalinko mu
poleti u susret.
Dođite, sedite, Meštre... Tukli su vas razbojnici...
A di mi je Papundek?! odgurne ga Meštar. Di j e, reci, govori! Di je?! vata
Očalinka i trese ga.
Duje mu je objasnija šta se dogodilo. Meštar se svalija u poltronu, skrhan, s
očima punin suz.
Lipi moj Papundek! Je li mi ostavija koju poruku?
Samo je reka da vi ne izlazite iz bunkera, a da on gre davat gole! pokuša
gaje razveselit Očalinko. I zaista, Meštra za trenutak ozari smij i omar se ugasi.
Teško se diže i gre do zrcala, di je poredan Papundekov brijački alat. Njegova
britva, makinjeta, češjevi, sve je to odvojija. Ruke su mu se tresle. Uzeja je
Papundekov bili mantel i sve štiva na kredencu, ka pop relikvije na oltaru.
Da ovo nikor nije taka! upozorija je Očalinka, pa je onda otvorija kredencu
i izvadija crnu zastavu.
Ne, meštre, nemojte, molim vas! zaustavja ga Očalinko.
Biži! zareza j e Meštar.
Iz Violetine skule čuj a se "Tango italiano". Uz naše mladiće i cure plesalo
je nikoliko mladi talijanski oficiri. Pegula je na ulazu u Plesnu školu, sidi za
tavulinon, na kojemu je gvančera pokrivena liran. Ko ulize, plaća ulaznicu.
Iza zastora, u separeu, otvaradu se botilje, puca šampanja. Violeta
pleše s jednin elegantnin pukovnikon koji jon jubi ruku i piva jon na uvo:
"Vieni a danzar questo languido tango, non domandar perche palpito e
piangio..."
Neuništiva madam, premda u godinan, piturani vlasi, njegovana,
soanjirana, šarmira gospodu. Nazdravja pukovniku i njegovon pratiocu,
majoru.
Brindiamo per la vittoria dell'esercito italiano, per 1 'umanita, per la civilta
dei soldati italiani!
Onda se izvukla, solo per un momentino, i skokla priko Pjacete do
brijačnice. Meštar je obiša crnu bandiru, a ona je šapjala Očalinku:
Noćas spremaju raciju, veliku raciju po Velon varošu!
Karabinjerska patrola se zaustavila prid brijačnicon.
 Perche avete messo il lutto?
Violeta jin objasni da to Meštar žali za tragično poginulin Mussolinijevin
sinon Brunon.
E una vera disgrazia, una tragedia, una grande tristezza, non solo per il
Duce, ma per tutta la patria!
Svoju pritnju da će po Splitu udarit svin sredstvima, od LISIČINA DO
RICINUSA, okupator je do koji dan proširija: "Kad je gomila tvrdoglava,
postoji samo jedno korisno sredstvo ZAKON OLOVA!"

169. POVELI SMO, MEŠTRE!

Pogled na oglasne tabele pokrivene presudan specijalnog vojnog suda za

Dalmaciju ledile su krv u žilama. Duge liste na smrt osuđeni i striljani ne beštija,
ne ihtiosaura i mamuta, nego judi, i to mahon momak, od koji su najstariji jemali
dvadesetak godina radnika, studenat, srednjoškolac, težaka. ..
Na plakatima po tridesetak redak, a u svakon retku po jedan najprije
izubijan, perverzno izmučen, pa izrešetan, izbužan momak. Samo su se nizala
njijova prezimena, imena i očevo ime, bez godine rođenja, bez zanimanja.
Između muški bilo je i dikoje žensko ime. Judi su zastajali prid listan striljani.
Blidi, zeleni, ništa nisu govorili, samo su zurili u retke i nisu vidili slova, nego
prosute, raznesene možjane, izbužana srca, i rane iz koji je tekla, tekla, crvena
krv i vapila osvetu.
Zna je grad kako se ta mladost držala i na sudu i na striljanju. U "San
Marcu" je pisalo: "Za vrijeme procesa optuženi su se držali bahato, i
karakterističnom tvrdoglavošću fanatičnog neznalice, davali su neke teatralne,
obijesne izjave."
Uz poneko ime na smrt osuđenoga bilo je nadodano: (u bjegstvu).
Gospode bože, koliko je lip ti grafički znak, te zagrade na listinan smrti
promislija je Meštar kad je među zagradan naša i Papundekovo ime.
I ti momci, na smrt osuđeni, (u zagradama) znali su bit toliko drski i bahati
da su dolazili prid oglasne ploče, poručit svojin krvnicima: PRIMILI NA
ZNANJE! I doli bi se potpisali.
Dok je krv izrešetani momak škropila sa zidova i razlivala se gradskin
ulicama, velika talijanska muzika u svečanon mimohodu, prošla je Rivon pa uz
Pazar. Svit se uklanja, biža. Prid mužikon vitki, elegantni batištrada, čudesnon
vještinon vrtija je među prstima i u zrak visoko baciva svoj okićeni šćap koji
gaje u zraku čeka i posli tri koraka jopet mu se spušta u ruke. Prošli su i most na
Pazaru, bubnjevi su davali ritam paradnon koraku, šćap je letija visoko, visoko,
a ispod njega poletile su bombe u čelo, u trbuj, u noge sjajne muzike. Odbijale
su se od muzikanti, padale na tvrde granitne kocke i uz kratke bljeskove praskala
jedna za drugon. Kidale su uniforme, kajiše i žuti lim trumbeti. Letili su
tromboni i klarineti, zavajali se bubnjevi...
Vriska i jauci zaminili su veselu svirku. Fašističke soldate u čilome
gradu uvatila je panika. Dikod su se našli, bižali su u portune, sklanjali se u
butige sa puškan i livorveriman koji su jin drćali u rukama. Kroz pet minuti
čili grad je zna daje raznilo muziku koja sad jedino more svirat Svetome
Petru.
Na zakone olova, jedini odgovor: Olovo! kratko je prokomentira
Očalinko, a isprid debeli lenti oči su mu se stisle i sivnule.
Sad smo, fala bogu, izjednačili! mirno je reka Meštar i uzdanija sa
olakšanjen ka da skida teret sa plećiju.
Nije, Meštre, sad smo mi poveli! ispravi ga Očalinko i počne promećat
Papundekov alat.
Ostavi! Ostavi to, ne tiči! zavika je meštar.
Mogu, mogu, meštre! U gradu je, javija se... Specijalni sud za Dalmaciju
jema je pune ruke posla.
Radija je i od noći. I to tako da bi se najprije naručili kasili, iskopale
jame, i onda se donosile presude. Koprifogo se protega počinje već u pet uri
pozapodne, ali i usrid biloga dana padale su bombe na karabinjerske stanice,
na grupe oficiri po Pjaci, osvetnički meci rešetali su fašiste prid kafanan, i u
portunima njijovi kuća.
A prisvitli gospodin biskup splitski apelira na građanstvo da ne sakrije nego
da prijavljuje vlastima one koji podmuklo šire stravu i izlažu grad i građanstvo
najvećin opasnostima. "Oni su u gradu, ostaju neotkriveni, ne pronalaze se, nitko
ih nije vidio ni čuo, niti za njih znade. To je uistinu nevjerovatno!" opominja je
pastir svoje splitsko stado. Praznija se grad, punili prežuni, koncentracioni logori
i grobišta.

170. RACIJA Kl RACIJA

Noć je bila mirna i crna ka katram. Oko ponoći čuje se bat patrole na koji se
više ni pasi ne obaziru. Ali oko dva bota iz jednoga dvora staje zavijat pas.
Zasvitlila je prva lampadina, zaškripja je krakun, zacvilila su vrata dvora prid
Marjetinon kućon.
Rulja crnokošujaši i karabinjeri libila se kaletan. Priskakali su mire, upadali
u dvore, penjali se na balature, pribacivali se priko solari. Pasi su lajali. To
bešumno gaštapansko šujanje i libjenje pritvori se odjedanput u trku, viku, i noć
proparaju rafali strojnic, hici iz pušak praćeni komandan:
Spara nel' ombra!
Eccolo!
Spara gli!
Rompiamo tutto!
Pucali su za nikin sjenan koje su se pribacivale priko kup. Kundaci su tukli
o vrata okolišeni kuć, razvajivali gnjile ponistre, a oni su, sa livorverima u ruke,
upadali u štale, trkali uza skaline, penjali se na krovove potleušic, pucali
sakriveni iza fumari. Jozo i netijak spavali su na slamarican. Kad je čuja rafale,
netijak je strignija ušima.
Čuješ li, štrikane!? priplašeno je prošapja. Jozo je vata viku i rafale, ali se
činija da spava.
Momak je do njega pipa u mraku, naša je šuferine, kresnija i zapalija šteriku.
Čvrsto mi spavaš, štrikane!?
Đava ti ga spava! okrenija se štrikan.
A staj e ovo noćas? blid je netij ak.
Racija ki racija!
Ali puca se, štrikane!
A da šta će, neće bit racija uz serenadu! Koraci i vika su se približavali. Oba
su se skame
nili na slamarican. Žestoki udarci kundaka i čizama zatresli su potleušicu ka
daje trus. Aprite presto! vikali su i lomili vrata.
Polako, judi, lentamente! Razvalit ćete vrata! Ustaje Jozo u duge mudante i,
čin je otvorija
vrata, upali su i poklopili ga. Netijaku, koji je osta ležat, jedan crnokošujaš
uperija livorver u glavu.
Ne mrdaj, netijače! Nemoj, sinjor, nemoj, tako ti Blažene Divice Marije! Mi
smo škovacini. Higijena publika, kapiši, šinjor, škovacini! pokaziva je metle
prislonjene uza zid.
Pritresli su jin sirotinju, iskrenili bavule iz koji se prosulo ništo žita, cukra i
riži. Izvukli su slamnjaču pod netijakon, isparali je bajunetan. A vanka je resla
buka i divljanje. Marjetin dvor i kuća vrvidu fašistima. Pomaljaju se po
ponistran, veru se po krovu, izlaze iz konobe. Anu, u kombinetu, vezani ruk,
potižu niza skaline. Usrid dvora, u biloj šotani, kako se zatekla u posteji, dršće
Marjeta. Nasuprot njoj, sa kandžijon u ruci, stoji Nino.
Di su muški? pita je oštro.
Ne odgovara mu.
Di su muški, jesi li mutava, čuješ li šta te pitan!? Progovori, kujo!
Osine kandžijon, koja ostavja krvavi trag po njezinon vratu i rukan, ali ona
se ne miče, ka daje od mramora. Već su užgali baklje, Nino uzme jednu i prinese
je njezinon licu. Plamen je opeče, ali očima nije trepnula. Čizmon je gazi po
bosin nogama, vata je za kosu, baca i vuče po dvoru.
Ostavite je, razbojnici! otela se i vrisnula Ana. Surovo su je potegli i
odvukli niz vrata dvora. Sa balature kroz ponistre itaju usrid dvora sve šta
dovate. Gnječe nogan pitare, baciju štramace, kvadre, škafetine, libre. Promeću
štalu, iz koje izlazi magarac i priko dvora mirno se uputi niz ulicu. Pucaju u
bačve u konobi. Izbacuju iz nje stvari. Lozje, slamu, mišine, i nasrid dvora užižu
lomaču.
Izubijana Marjeta, okrvavjena se diže i plamen lomače je osvitli. Jozu i
netijaka fašisti su
već izbacili prid potleušicu. Jozo pomoli glavu iznad zida, zagleda se
u Marjetu osvitljenu plamenon i zlamenuje se.
Misusovo sveto!

171. POTJERNICA ZA BANDITON

Na oglasnu ploču, uz već staru presudu prvoborcima, zalipjen je novi

plakat. Potjernica za Papundekon koji je osuđen u bijegu na smrt striljanjen.
"TKO GA DOVEDE MRTVA ILI ŽIVA, ILI PROKAŽE I POMOGNE
NJEGOVOM HAPŠENJU, NAGRAĐUJE SE SA 50.000 LIRA!"
Nikoliko prolaznika čita potjernicu. Brico uz nju stoji ka na straži. Ponosan
je na svoga Papundeka i daje sebi važnost, ka daje ucjena raspisana na njegovu
glavu. Gusta, vas sjaji. Zvižduka, gleda svit koji se skupja prid Papundekovon
slikon. Kadsu pridplakat
stali Violeta i Pegula, Meštar ne more odolit. Stane uz nji. Stavja naočale
igleda sliku:
Violeta, znaš li ti ovega razbojnika? Violeta se malo nasmije, Pegula mu
namigne.
Nikad ga nišan vidija, a ima bit Splićanin! šegači se Meštar.
Ne znan ga ni ja, prvi put šta ga vidin slegne Violeta ramenima.
Kad boje pogledan, čini mi se odnekud poznat, na nekoga mi sliči, ma se ne
mogu sitit na koga. A jema smišnu facu, lipuškasto momče! Ko bi reka da je
tako opasan?! krivi Meštar glavu i zagleda se u sliku sa svi stran.
Da mu je nogu zapet pa zaradit pedeset ijad! stvori mu se Duje iza leđa.
Meštar se naglo okrene da vidi ko se to usudija reć, i spazi inženjera kako
uliza u butigu. Omar je seja, a Očalinko mu stavja oko vrata šugaman.
Oćemo li, Meštre, kosu bi skratija! zove ga Duje.
Danas ne radin, ti ga uredi! ugazi Meštar na prag i omar se vraća na stražu.
Čilo jutro stoji uz plakat šapje Očalinko inženjeru. Nikad ga nišan vidija
ovakvoga. Ponosan je ka da je za njin raspisana tjeralica, a jopet vas drće, umire
od straja da ga ne uvatidu.
Drćen i ja! otme se Duji.
Meštar je upa u butigu i čuja zanju rečenicu.
Ma ča drćen, ma ko drće?! Ajte obadva k vragu! Ko će moga sokola
uvatit?! Ka da je on sline, ka vi dva! Neka mu stavidu soli na rep! Puvat mu
moredu! On je igrač, napadač, centarfor, u reprezentaciju svita bi moga igrat.
Zabit će jin gol kad god promisli. Prosa je on moje skule, sve on zna, i driblat, i
zapucat, i igrat visoko, i po zemji, sve je finte njega Meštar naučija. Više nego
da je sedansto fakulteti svršija. Ovod, u ovu butigu, ja san njega od ditinjstva
trenira. Ovaki je mali bija kad je doša! Pari mi ga se sad vidit! sagnija se Meštar
sve do poda i obnavja uspomene. Ferata gaje doveja. Pitan ga zašto oćeš u
brijače? Potirali su me iz skule, govori. Zašto? Oli si slabo učija? Potiralo me jer
san komunista.
A ti si mu reka: "Tako malešan, a već po zlu putu!" pecne ga inženjer.
 Omar me bija drag. Od dragosti san mu to reka! pravda se Meštar.
Duje u zrcalo prid vratima ugleda dva agenta, koje vodi fašista Nino.
Evo van vizite, Meštre!
Pozdravjaju s vrat romanamente. Brico je zna da čedu doć, sve je planira,
spremija se za ovu vizitu. I drago mu je da će Duje čut.
Dobro jutro, dobri judi! Sedite, komodajte se! Brijanje oli šišanje!?
Zatvori vrata; spusti rolet! komandira Nino. Očalinko krene prema vratima.
Meštar gleda na leroj.
U podne zatvaramo, a tek je devet!
Zatvaraj! sikće Nino.
Čekajte da ja izađen! diže se Duje i vadi takujin da plati šišanje.
I vi ćete ostat! Vi ste inženjer Duje, je li? Stalna mušterija ove butige! miri
ga fašista. Nišan vas jema čast upoznat! promrmja Duje. Odditinjstva,
odditinjstva, moj šjor fašista. Ovaki je bija kad san ga prvi put ostriga! usparlata
se Meštar dok su agenti već počeli vršit prometačinu. Čine to surovo, itaju
šugamane, itaju i bacaju kušine sa poltroni, i začas je čila butiga na podu.
Kako ga ne znaš?! Moraš ga znat, pamtit! Ovo je šinjor Nino! prestavja
Meštar inženjeru fašistu. Otac mu je igra u "Kalča"!
Jer, on se raspita i sve dozna o svome dušmaninu.
Je, je, sićan se, kako ne, sićan se dobro igra Duje nervožasto prstima.
A Meštar je žejan igre, utakmice.
Baš mije drago da ste se upoznali. A ja i šinjor Nino smo od niki dan
pomalo intimni. Znaš, Duje, on ti radi kod Ijerarke i niki dan su me u fašjo malo
milovali, jesu me raskrvarili, ali da su tili, mogli su me i ubit, ko bi jin smeta!
Ne, ne, nisu oni loši, dobri su to judi.
Ne pizdi, brico! ublidija je Nino. Ili ti je malo šta si niki dan uvatija!? Oćeš
li još? zaigra kandžijon. Izvadija je iz žepa prisavijeni plakat sa slikon
Papundeka i turne ga Meštru pod nos.
Brico gleda, stavja očale i širi plakat.
Poznaješ li ga? pita Meštra, a priko njega gleda inženjera.
Čini mi se nikako poznat! zuri Meštar u sliku.
A nij e radij a u ovu butigu?! istrgne mu Nino plakat.
Meštar se udre po kolinu.
Nu ti boga, i tija san reć! Je, je, to je on zamuca: Mo... mooj i zakašje, jer je
tija reć "Moj Papundek". Jajeman slabe oči, pogledaj ti, Duje! Samo ovdi je
mlaji, malo deforman, čini mi se. A tija sanja reć.
Ti bandit nan neće uteć! I svi oni koji su s njin u vezi! seta Nino očima po
Meštru, Duji i Očalinku.
Je, je, opasan je, krvoločan, i čin san dozna daje komunista, smista san ga
potira iz butige. Reka san mu, slobodno ga morete pitat: "Omar mi se gubi s
očiju, neću ja komuniste u poštenu radnju! Ovo je poštena splitska butiga!" ne
more se Meštar zaustavit: Molija me, priklinja da ga ne tiran, ali san bija strog
i nogon u guzicu san ga
 izbacija! Ako meni ne virujete, evo pitajte moga pomoćnika.
Je, je, sve je tako, apsolutno tako! briše Očalinko naočale.
Nino sede u poltronu.
Kako si dozna daje komunista?
Uteklo mu je jedanput to u razgovoru. Reka mi je: "Ne znate vi, Meštre, nas
komuniste! Nastavit ćemo nemilosrdni rat dok ne uništimo i sime fašističko! Ni
jedan nan neće uteć! Krvavo ćedu svoje grije platit, krvavo!" razmava se Meštar
prid crnokošujašen, koji skoči i opali ga kandžijon po rukan. Brico se skupi.
Nišan ja to reka, nego on, oni bandit! Duje stane isprid Nina.
Zašto ga tucete, vidite da van sve priznaje!? Nino ga odgurne.
Ko mu je dolazija u butigu? S kin je drža vezu?
Nije se on to usudija činit. U moju butigu vezu držat! Omar bi ga zakla.
Daje to učinija u moju butigu, boje bi mu bilo u vaše ruke upast, nego u moje.
Ne znate onda vi mene. Deškvarta bi ga, samlija, srce mu izvadija! Evo, da
znate da san iskren, i to ću van reć. I otac mu je isto bija komunista, još žešći od
njega. Evo ga ovod na slici. skida sa zida fotografiju "Ajdukove" momčadi i
upire prston u Feratu. To mu je, to mu je otac! Bandit ka i on. Zato su ga i ubili.
I čuvajte se, šjor Nino, čuvajte! Nima on milosti, osvetit će se kadtad! I ja drćen
od njega, da mi bomba ne raznese butigu kad san ga potira! Znan, znan, vi ćete
mene čuvat!
A vi, inženjeru, vi ga isto poznajete? prikine ga Nino.
Tako, površno! Mene je par puti obrija, a Meštar me striže, jel tako, Meštre?
Ja san miran građanin, bavin se samo športon, u politiku se nikad nišan miša.
Agenti su već pretresli čili butigu, rastavili kredencu, skinuli zrcala,
pokupili svaki papirić. Meštar gleda svoju srušenu radnju.
Asti boga, koji ste mi posal zadali! Ko će ovo sad sve reštaurirat i iznova
namistit?! Očalinko diže rolet, fašisti izlaze, a brico gre za njima.
Ako ga vidin, ako šta čujen, di ću van doć javit? Nino se okrene i surovo ga,
bez riči, pogleda.
Dobro, nemojte se jidit, nać ću ja vas, nać, kad bude tribalo i prošapje:
Nać ću vas, makar se u zemju sakrili!
Duje se zavali u poltronu, zapali španjulet i smijucka se.
Bravo, Meštre, veliki ste!
Strašni ste, Meštre, koji je to bio kolosalni dribling, koji je to trio: vi, ja i
Papundek! isprsi se Očalinko.
Meštar ga zagrli.
Moj Papundek centarfor, mi dva dvi spojke! Nima te obrane koja nas more
fermat, koju nećemo probit! Mi ćemo nabacivat balune, a on će davat gole.

172. PRIMIO NA ZNANJE

Okad je koprifogo započinja u pet uri poza podne, svit je biža doma i zatvara
se u kuće
 još za vidila. I našin judima, naviknutin živit vanka, na ulicu, nije bilo lako.
Vanka je sunce, a ti zatvoren u kuću, ka u prežunu. Ponistru ne smiš otvorit,
omar si jin sumjiv. Lako je bilo po velikin kućan, di je puno stanari! Ukućani bi
se sastali, ćakulali, judi bi partiju na karte učinili, briškulu i tresete bacili. Ali
Meštru, u njegovoj kaleti Đovanija Antikvarija numero tre, bilo je nesnosno.
Noći su mu postale beskonačno duge. Bar da mu nisu radio odnili! Jedina
zabava bila mu je slušat preklapanje njegove žene Braške, koja je bidna
blagosiljala koprifogo, jer je napokon jemala muža u kući. Više ga se nagledala
u godinu dan nego u čili četrdeset godin braka!
A ča čovik more činit sa ženon zatvoren u kuću četrnaj st uri na dan, nego
karat se? A Braška njegova jopet je bila od oni tipova žena koje se ni karat ne
znaju. Vrtila se oko njega, sve mu ugađala, i ča bi god on reka, sve mu je
begenavala. Sanje izgubija. Po čile noći okrića bi se u posteju, škina ga je od
ležanja zabolila. I diza bi se, vrtija po kući, us rid noći pušija španjulet za
španjuleton, sluša korake karabinjerski patroli i skaka do ponistre čin bi se,
makar daleko, čuli hici oli rafali strojnic.
I svako jutro žvelto, veselo, izletija bi iz kuće, ka iz ošpidala oli iz prežuna
da izlazi. Prid njin bi se ukaza, dan koji donosi novitadi. I lipe i grube, ali uvik
uzbudljive.
Ka i svakog jutra, proletija je od kuće do butige, i kad je napola diga rolet,
pogled mu biži na tjeralicu za Papundekon. Na misto je, nisu je skinuli. Ne more
odolit daje ne pogleda. Ostavja rolet na po otvoren, vadi očale, približi se tabeli,
turne očale na puntu nosa i zine. Ostaje otvoreni just, a lice mu se ozari, srce
zaigra. Priko slike, priko čiloga plakata, velikin okruglin slovima pisalo je:
PRIMIO NA ZNANJE I RAVNANJE. I ispod potpis: PAPUNDEK. Ostaje
inkantan, a tijaje skakat, vikat, pivat, nije ni čuja da se rolet diga i daje Očalinko
već uliza u brijačnicu. Uletija je unutra, zagleda se trenutak u Očalinka ka da ga
prvi put vidi, a onda se na nj baci, zagrli ga, stisne, jubi ga u čelo, u obraz.
Staje, šta se, Meštre, dogodilo? instinktivno tare momak obalavjeni obraz.
Muči, muči, bija je, javija mi se! šapje Meštar i drćućin prstima zatvara sebi
justa.
Ko? Ko? Ko? uskokodaka se Očalinko.
Papundek moj, sokol moj! Jema srce od lava, od tigra! Još jin se ruga,
zajebaje ji. Pogledaj! tura ga Meštar iz butige i vodi do plakata. To oče reć daje
ovod bija. Bit će taka vrata, Meštru svome sinjal ostavija.
Raznježija se Meštar. I dok je Očalinko još zurija prid plakaton, Meštar
izlazi iz butige i uputi se priko Pjacete.
Di ćete sad? osvrne se za njin Očalinko. Meštar se zaustavi i digne ruku.
Ja san čovik od riči, ča san obeća, to ću i učinit! Omar ga gren špijat šinjor
Ninu. Neka zna s kin jema posla!
Nije odija nego je trka do fašja. Brzo, veselo, činija je po dvi skaline, ka
daje momak, ka daje trideset godin sa sebe skinija.
Sinjor Nino, sinjor Nino! staje zvat čin je uliza u hodnik. Fašisti se muvadu,
Meštar ji zaustavja. Raspituje se za šinjor Nina.
Prešto, prešto! gorij a je od nestrpj enj a.
A, ekolo! zavika je kad se Nino ukaza na vratima sobe, u dnu hodnika. Ajme,
sinjor
Nino, da znate ča se dogodilo, evo vas drćen od straja!
Staje, stari? prikrižija je fašista ruke na prsi. Javija se, javija drće Meštar.
Ko se javija? ladno ga miri Nino.
Oni razbojnik, bandit, za kojin je raspisana tiralica spušta Meštar glas, ka da
zaista vrši važnu špijunsku ulogu.
Di je? vata se Nino za livorver.
Ko zna di je, znan samo da se javija! Eno van je na tjeralicu napisa: "Primija
na znanje i ravnanje" šapje Meštar. Trka san van reć, kako san i obeća. Eto,
vidite kako sanje pošten čovik, morete meni slobodno sve virovat. Sve ča
doznan, sve ću van doć javit! šapje mu Meštar u najvećen povjerenju.
Namignija mu je ka starome prijateju, pa se spušta niza skaline, gusta,
smijucka se, a Nino ga s vrja skal prati pogledon i najrađe bi poletija za njin i
glavu mu, ka zmiji, smrska.

173. CICERON

Stari profešur, sa kapoton pribačenin priko kostiju, ulazi u VII. b razred

muške gimnazije. Svoj profešurski posal vrši već blizu četrdeset godin i ponaša
se mirno, rutinirano, ležeran je u ponašanju. Dobar predavač, pošten čovik,
omiljen među generacijama učenika. Legende već o njemu kružidu, pa je otud i
vrlo autoritativan. Čin se pojavija na vratima, učenici, momci od 1617 godina,
ustaju.
Dobar dan, mladići! Sjednite!
Najbliži učenik skida mu kaput i stavja ga na višalicu. Profešur sede za stol,
otvara katalog i instinktivno čisti rupcon naočale. Seta pogledon po razredu.
Izgleda da ne treba prozivat. Svih vas znam. Nitko nije novi, jel da?
Sve stara garda, profesore javi se zanja klupa.
Vidim. Ovo vam je, mladići moji, prvi školski sat u novim okolnostima...
diže glavu i gleda nad sobon na zidu slike talijanskog kraja i Mussolinija, pa
ustaje od stola i prilazi klupama... Rekoh u novim okolnostima u kojima se meni,
starcu, prilično teško snaći, a vama će to biti pogotovo. Teški su dani došli. I bio
bi red da vam vaš stari profesor održi prigodnu besjedu, ali jezik mije zauzlan,
misli potisnute, govor nespretan. Što da vam kažem? Učite, radite i pamet u
glavu!
Zavladala je tišina u kojon je ništo zašuškalo, kvrcnulo. Brzo se otkrija
uzročnik. Jedan momak pod klupon iz škartoca izvadija je marune.
Marine, što to radiš?!
Jeden, gospodine profesore! Marune, gospodine profesore vadi momak
škartoc, iz kojega stari profešur uzme jedan marun.
 Kad si to kupio?
Za vrime velikoga odmora, gospodine profesore.
A vidiš, još su topli. Dugo marun čuva toplinu. Zato i jest ona poslovica:
vaditi kestenje iz vatre! Jer, onda žeže, oprlji ruke. Ovaj mali, topli marun
odvajkada je bio znak zime i
hladnih bura. Zimi, s večeri i noću, kad su ulice puste, kad nigdje nikoga
nema i tek proleti koji zalutali prolaznik, još uvijek gori, doziva žeravica
kestenjara. Samo danas imamo policijski sat, coprifuoco, koji prije noći gasi i tu
sitnu vatru. Mrak je pao na naše ulice. Teški, zloslutni mrak... prošapja je stari
profešur i zasta na trenutak. A znate li, mladići, da su prije, u stara vremena, na
splitskim ulicama marune, odnosno kestene, prodavali samo Talijanci? Zamotani
u široke plašteve, sa lulicom u ustima, nudili su prolaznicima žutocrvene kestene.
Rimljani ga zvahu lijepim imenom: CASTANEA VESCA.
A u nas su žene išle okolo i prodavale graj! javi se zanja klupa.
Jest, sve do prije par godina. Mogli biste se toga i sjećati. Nosile su zdjele
pune slanutka, graja, kako to mi u Splitu kažemo, obilazile obično konobe, krčme,
sastajališta ljudi, i nudile grah, slanutak, vičući: "Graja teploga, graja, judi!" To je
bila posebna melodika koju ja ne uspijevam oponašati. Taj naš grah slanutak na
nekim otocima i danas zovu čičvarda, a Rimljani ga zvahu "cicer arictinum" ili
samo "cicer". Kad kažem cicer, vas, klasičare, na koje čuveno ime podsjeća?
Valjda na Cicerona, gospodine profesore! odgovori momak iz prve klupe.
Tačno, na Cicerona, na koga bi drugog?! A znate zašto? Kako je od slanutka,
odnosno od cicera, došao Ciceron? Glasoviti rimski govornik imao je na licu
bradavicu, nalik zrnu cicera slanutka. Ime mu nastalo od ruganja, ali govornik
bješe sjajan. Danas ćemo pokušati prevesti jedan od njegovih govora.
Ali, gospodine profesore, nama su kazali da ćete nam vi predavati talijanski
jezik?!
Ko vam je to rekao!? začudi se stari profešur. Gospodin razrednik! odgovara
momak iz prve klupe.
Bilo je tek u kombinaciji, ali znate, mladići, ja sam star, pomalo sklerotičan,
neke strane jezike sam počeo zaboravljati, neke sasvim zaboravio. Mladići moji,
otkad je naš grad pod talijanskom okupacijom, ja talijanski jezik ne znam, ni
jednu jedinu riječ.
Misec dan posli, između tri stotine kadenan vezani Splićani, u štivi crnoga
vapora koji je plovija za Lipari, bija je i stari profešur. A u zoru toga istoga dana
fašistu Nina našli su kamarati razmrskane glave u portunu njegove kuće. Vraća se
iz svoje uobičajene noćne vizite prežuni, di je pod moreton batina i mučija
zatvorenike. Čin se doznalo ko je krvnik pod moreton, izrekla mu se presuda, u
ime naroda! Kad je ta vist stigla u brijačnicu, Meštar je čilo jutro zvižduka i
pivucka "Dorme Firenze, dorme Firenze..." I mislija je na hijerarhu, kurbinog
sina, sa levantinskin bafan do just. Samo da mu njega nije niko taka! Jer on je
njega čuva za sebe.
 174. SMRT U FIRENCI

Prolazili su ratni miseci a za Meštra i njegovu butigu na Pjaceti moglo bi se

slobodno reć da su se potalijančili. Pisalo je na tabeli "barbiere", čita se "II popolo
di Spalato" koji je sad zaminija "San Marca", dolazili su talijanski oficiri i vojnici,
Meštar i Očalinko već su se na nji navikli, proštudirali su jin navike i počeli
parlatat talijanski. Meštar je već mlija ka papagalo. Gusta si ga slušat.
Bon đorno, sinjor! skočija je Meštar, ostavija novinu i klanja se oficiru,
kapetanu oli majoru, čoviku pedeseti godin, sidome, odnjegovanome,
aristokratski kretnji. Uzima mu kapu i bambusov štap i nudi mu katrigu.
Akomodatevi! Ke desidera sinjor? Barba o kapeli?
Solo barba! odvrati oficir.
Uzeja je novi, čisti šugaman, pažjivo mu ga obavija oko vrata, sapuna ga,
odstranjuje mu pinu sa nosa i just, pokazuje sve svoje majstorstvo i vodi
razgovor po već ustajenon šablonu.
Skuzi, sinjor, da dove siete?
Da Firenze! kratko odgovara oficir.
Ke bela čita, la piu bela čita del mondo! Firenze, Arno, ponti, la luna!
obilazi meštar Firencu ka svoj žep, premda je vidija samo na kartolinu.
O, conoscete Firenze? drago je oficiru.
Kome no, sono state tante volte, ma prima trenta ani! E odi bela kome
prima? pun je Meštar sentimenta.
E, mio barbiere, piu bella, piu bella! uzdiše sad i oficir.
A Meštar razdragan, ponesen, ushićen dragon Firencon, najlipšin gradon na
svitu, razmava se i malo dubje zariže britvon.
O, skuzate, skuzate, sinjor! Ke pele voi avete! Tonere, delikate! Kome dona
kozi tenere, liša...
Zaustavja mu krv stipson.
O, Madona, ke sangve, si vede ke e propjo sangve nobile! Sikuro siete konte!
Očalinko jedva suzdržava smij i pokriva glavu novinan. Kad je oficir platija
i otiša, zapita je Meštra:
Ajde, recite zašto ste ga okrvavili? Meni se učinija fin čovik. Okladija bi se
da nije fašista!
Zato ča je iz Firence! namrgodija se Meštar. A ne znaš ti daje u tu
gospodsku, kurbanjsku Firencu niki dan umrla naša Đovanina Kokola. Ubili su
je razbojnici! Čile noći bi u prežunu vikala: "Neće mala u tuju zemju! Oću u
Split, u Split me vratite!" Tukli su je, jist jon nisu davali. I ona, koja je od svega
na svitu najviše mrzila švore, umrla je, promisli, tamo u bolnici časni šestar.
Umrla je Đove sa slikon Splita u očima.
Meštar je priča o Đovi, a Očalinko je razmišja o tome Firentincu kojega je
Meštar obrija i rasika.
Na nj se vidilo da ne more bit profesionalni vojnik. Izgleda je fin, njegovan
gospodin, i ko zna šta je u civilu? Bankovni činovnik? Profešur koji dicu uči?
Likar humanista!?
Je li moguće da taki čovik mirno, ladno potpisuje smrtne presude, vodi
kaznene bataljone, pali sela, i ne on nego milijuni takvi, koji su, dok vlada
logika, normalni pristojni građani, koji idu u crikve, slušadu muziku, pišedu
knjige, odgajadu dicu, čin navuku nekakve uniforme, promine se i postaju
krvnici, zviri...
Ča si se zamislija? gleda ga Meštar. Očalinko mu iznese svoje dileme:
Jebi ga... Teško je, moj sinko, na to odgovorit. Ko zna ča se sve u čoviku
događa? Meni se bar čini da ja ne bi moga bit taki, da se nikad ne bi moga
prominit. Recimo, da ja palin koje talijansko selo, da na smrt osudin kojega
brijača, radnika, čestitog Talijanca u tu njegovu Firencu. Ma ne bi za ništa na
svitu! Ni za jedne pineze, ni za jednu ideju!
A da vas prisile, da vas stave pred zid?!
Ni onda! plane brico. Ako si čovik, nikor te ne more na zlo prisilit. Znan,
znan ča misliš! Naređeno mu je, on samo izvršava naređenja. Evo na! Ne
priznajen ja to! udre se Meštar žestoko u lakat. Ko more naredit čoviku da
postane zvir? Ako pristane, onda je zvir bila u njemu, i sad se oslobodila,
pomamila, razbisnila...
U toj disputi zaboravili su da je već vrime zatvorit butigu. Morali su trkat da
se pri koprifoga uvatidu kuće.

175. FRIZER ZA DAME

Mora bit da se ništo dogodilo Violeti kad je još nima. Ponedijkon škola nije
radila. Rano je izašla, sa kozmetičarkon je ugovorila sastanak, a evo, koprifogo
će svaki čas, a nje nima. Pegula se vrti po sobi. Gleda na leroj. Otvara ponistru.
Sve je nervozniji.
Uobičajeni šum ulice davno se ugasija. Sat na Pjacu odrebatije sad šest uri.
Di se zadržala, ča jon se moglo dogodit?! Čuje niki sumjivi čudan šum prid
vratima. Poleti i naglo otvori. Priko štanta na vrju skal skupila se Violeta, jadna,
zgnječena, isparana, do glave ošišana. Otvoren jon je boršin iz koga je izvadila
kjuče stana. Gleda ga nijemo, paćenički, užasnuto. Pegula poblidi, okameni se.
Ko ti je to učinija? Ko? tija je zavikat, ali glas ga izda.
Ispa jon je iz ruke boršin kjuči, šminka zakotrjaju se niza skaline.
Šta si se pripa!? Vidiš da mi nije ništa rukavon je otrla suze i klekla na
skalu da pokupi kjuče i boršin.
Nježno, ka da ga je straj da je dodiron ne povridi, uvede je u stan.
Pokušavala se nasmijat, ali lice jon se krivi u bolnu grimasu. Vrisne, baci se
na kauč, jeca, rida... Pegula klekne do nje i gladi je po ostacima grubo osičene
kose.
Smiri se, smiri se! šapje jon, a sam se ka prut trese. Donese jon čašu
vode i diže jon glavu da gucne.
Violeta još uvik kroz plač, isprikidano pokušava ispričat šta jon se dogodilo.
 Dočekali su je doli, u portunu, dva momka i jedna cura. Bacili su je na
skale. Momci su je držali, a cura jon je strigla kose. Pjuvali su je. Svašta jon
govorili i droljo, i kurbetino talijanska...
Zašto jin nisi rekla za koga radiš? itnija se čašon u zid.
Kako, kako san jin mogla reć? Molila san ji: "Nemojte, nemojte, grišite,
dico!" jopet je zajecala jadna madam, a onda se nečega sitila, naglo se trgla i
digla. Ujutro, najranije, triba javit u brijačnicu da kamiče nere spremaju
kaznenu ekspediciju na Poljica!
Pridigla se, pošla do zrcala, popravja rasparani kolet od veste, pa se gladi,
poravnava kosu. Zagleda se u zrcalo, pa bolno, ka da se sama sebi ruga, a jopet
sa ženskon taštinon,
izgovori:
Je li da mi ne stoji loše!? Ka da san se malo pomladila!
Sad izgledaš mali muškić, lipi moj mali muškić! pokuša se nasmijat Pegula.
Bila je duboka noć, zaladilo je. Bura je zazvižđala. Čuli su se samo koraci
patrola i fijuk bure.
Zašto ne spavaš? tražila je pod pjuminon njegovu nogu.
Oči mi se ne sklapaju teško je uzdanija.
Evo, sad spavaj! prijubila se uza nj i pritisla mu dlanon oči.
Ujutro je oprala glavu i vezivala je šugamanon, kad se na vratima pojavija
Meštar. Otvara boršu, vadi svoj brijački aparat i priča kako mu je Pegula sve
reka i on je smista doletija. Violeta se ispričava šta gaje mučila da dojde, jer ona
nije mogla ovaka izać. Skida šugaman i pokazuje mu ošišanu glavu, a Meštar je
od muke ne more ni pogledat.
Lipo ću te uredit ka pupu! razmišća on alat po stolu. Ponudila mu je bićerin
rakije. Oću, oću, Violeta moja! Ali samo ako ćemo se nas dvoje kucnut. U tvoje
zdravje, Violeta! diga je bićerin. Fala ti za sve ča činiš. Spomenik miritaš!
Evo su mi ga već digli! prošla je prstima kroz kosu.
Šta moreš, moja Violeta, prokleto vrime?! Ali izać će istina na vidilo i
onda će ti se čili grad sku
žavat, klanjat. Ajde, sidi ovod da te lipo uredin! već je škjoca nožican. Prvi
put žensku redin, zapravo lažen: ošiša san i Đovaninu Kokolu! reče i uji se za
jezik. Violeta se gorko nasmije.
Đovaninu i mene! Ima to veze, Meštre, nije slučajno komedija s njon,
komedija s menon.
Ko se ikad nada da ću postat frizer za dame?!
pokuša ju je razvedrit. Baš jemaš lipu, okruglu, gospodsku glavu. Vidi se da
nisi spavala na matune, nego na perje! govorija je Meštar, a mislija je kako je
jeben život, i kako se šporko, podmuklo i opako igra sa čovikon.
Violeta mu je to jutro bila jedina mušterija. Posla je bilo sve manje.
Ovo je najboje zatvorit butigu reka je Očalinku, ali se brzo ispravija. Boje
da je ovako. Mladost biži svaki dan u partizane, i kako se grad prazni, prazni se
i butiga, ali zato reste naša narodna voj ska.
 Jo, daje meni poć! otelo se Očalinku.
Ma di bi ti iša!? karalo se Meštru. Ajde k vragu pa će te primit! Neš ti
momčine, neš ti junaka za skakat priko planini i rik. A izgubiš li očale, morali
bi te za ruku vodit.
Još se tija karat, ali uliza jedan talijanski vojnik, odloži pušku, skine kapu.
Buona sera! reka je.
Akomodi! Dezidera barba o kapeli?
Solo kapeli! seja je soldat u poltronu. Da je sinjal Očalinku da ga on uvati.
Zašto, Meštre, vi samo brijete, a nećete da šišate Talijance?!
Brico oprezan, ka da nije čuja pitanje, najpri se obraća vojniku i pita ga zna
li koju našu rič.
Konoše noštra lingva ilirika?
No, neanche una parola! La vostra lingua e dura, difficile! odvratija je soldat.
Ši, ši, lingua dura, balkanika! A da dove siete?
Da Chioggia odvrati vojnik.
O, Kjođano, ma bravo, molta peše, veli, bragaci, tuti Kjodani peškatori!
Si, si, molto pesce! potvrdija je vojnik.
E bon vin! fali Meštar Chioggiu.
Eccellente! Ma voi avete stato a Chioggia?
No, mai! Ma prima di gvera, bragoci kjođani venivano a Spalato kon peše,
kon la fruta... Buoni uomini Kjodani, molto buoni.
Ovi ne razumi njanci beside obrati se sad Očalinku. Ča si me ono pita zašto
ne šišan Talijance, nego samo brijen? Najpri, neću da šporkajen prste na njijove
vlase pune briljantine, a drugo, ako ga šišan, nikako ga ne mogu obrizat. A jesi li
vidija, kroz ove dvi godine koliko su oni u Split, svakoga oficjala kojega san
obrija bar san malo friža...
Mogu se falit daje malo ko u ovome gradu prolija toliko dušmanske krvi ka ja.

176. PRVOMAJSKI KRESOVI

Doguralo se tako i do pridvečerja zanjega aprilskega dana ratne godine

1943. Očalinko je šiša jednoga talijanskoga mornara, a brico je razgovara sa
starin prijatejen Pučanstvon, koji je sasvin ostarija, smršavija, skupija se, uša u
se ka telaruša.
Glad, glad, moj Meštre! Jebi ti život na deke! Došlo je tako vrime da čoviku
nije njanci žaj umrit. Ko je umra, spasija se vapija je stari dobri policjot.
A ča moremo, kume moj, trpit, patit, nadat se.
Butiga se zatresla od topovske kalunade. Mornar koji se striga itne šugaman
i uzme pušku koju je prislonija uz višalicu. Kalunada se ponovi.
Che cosa c'e!? trese se mornar.
Ki ša! Forse Ingleži! Sono gia in Sicilia. Sono vičino... tumači mu Meštar.
Mornar izlazi, a Meštar ga potegne za ruku.
Pagare! Ai dimentikato pagare! Mornar mu daje pet liri i plašjivo izlazi.
 Čujete li, Meštre? upade Duje.
Eto čujen, a ča je ovo?!
Kako ne znaš, a sva brda oko Splita su u plamenu! Sve gori, sve svitli. Prvi
maj je sutra. Popizdili su Pujizi! Pucadu po Kozjaku i Mosoru iz svi kaluni. Od
jida, od straja!
Meštar omar svučije bili mantel i vazimje jaketu.
Ovo nikako ne razumin... Talijanci su po mome računu ovod dvi godine, a
mi po treći put slavimo Prvi maja! Kako to more bit? Kako u dvi godine moredu
bit tri Prva maja? Došli su u četvrti misec i omar je bija Prvi maja, dogodine bija
drugi, a sad je treći! objašnjava mu Očalinko.
Je, Gospe mi! Jemaš i ti pravo!
A jesu li ono lani isto bili prvomajski kresovi? A prve godine crvene bandire
na Svetoga
Duju i na Marjanu? Pa onda atentat na muziku! Jo Gospe, lip lije naš Prvi
maja!
Aj mo ća, Duj e, vidit te naše kresove! obuka j e Meštar j aketu.
Nemojmo, Meštre, jidni su ka pasi! nećka se inženjer.
Boje da su jidni... Ča su oni jidniji, ja san veseliji! izleti Meštar iz butige.

177. BIŽIDU FAŠISTI

Neće proć puno dan, a Očalinko će ostat sam u brijačnici. Ne bojte se,
nije Meštra zatvorilo.
Ako ga oćete nać, eno van ga isprid "Belvija". Od jutra do večeri sidi na
štekat i gleda put fašja.
Otkad je (26. VII. lunedi) objavjena vist, "da je Njegovo Veličanstvo Kralj i
Car preuzeo zapovjedništvo nad oružanim snagama i prihvatio ostavku Njegove
Ekselencije Viteza Benita Mussolinija, umjesto koga je za šefa vlade imenovan
maršal Pietro Badoglio". Meštar se ne miče od stola. Samo skokne do zahoda
popišat se i jopet se vraća na svoj vidikovac. Čin koji fašista izađe, on se digne i
gleda. Ali onoga kojega on traži nima. Kurbin sin, jema bit već uteka! Ma kud
pri!? A da se nije sakrija, još se nada Meštar. I kad su jaukale sirene i
označavale početak zračne uzbune, on se nije mica, a ako bi ga karabinjeri
potirali, sakrija bi se u portun fašja.
S padon fašizma popustija je teror, ukinut je specijalni vojni sud za
Dalmaciju. Čak je na deke davalo i po deset deki suvog pršuta. Drag je Meštru
bija pršut, davno ga se nije okusija, ali se i toga odreka da ne gubi vrime u filu.
Samo je on na onega koporjuna, na hijerarhu, mislija. Njega je tija izist.
Ćutilo se daje pitanje sloma Italije samo pitanje dana. Pristala su striljanja i
apšenja. Ipak, "vojna vlast upozorava da se odluka Kraljevske Vlade, koja se tiče
oslobađanja nekih kategorija političkih zatvorenika, ne odnosi na Dalmaciju".
Judi su počeli vadit dotad sakrivene radioaparate i bez straja slušat visti
strani radiostanica, naročito RadioLondona koji se najboje čuja. Produženje
koprifogo do devet, pa do deset uri. Fašisti su kupili krpe i bižali navratnanos.
Meštar je počeja slidit svaki vapor koji bi taka Split. Zagledava se i u svaki
tonobil koji bi prosa priko Rive.

178. KAPITULACIJA ITALIJE

Plesna škola je radila ka da se ništa nije dogodilo. Gospoda oficiri, koji su

zalazili k Violeti, izjašnjavali su se kako su oni uvik bili anglofili, ali bilo je i oni
koji su se kleli da Italija nastavja rat do žanje kapje krvi. "Italia non morira mai!"
U samu majicu i mudante, sa šugamanon oko vrata i papučan na bosin
nogama, Pegula se brija uz rastvorenu ponistru. Spustila se tepla lipa noć, čuja se
žamor ulice iz kojega se izdvaja glas Mare Muliće, koja se ništo žestoko uvatila
sa svojin Kokolon.
Pogleda je na leroj: falilo je kvarat od ure do osan. RadioRim dava je niko
patetično saopćenje o patnjama talijanskog naroda. Brija se, zvižduka, nije dobro
ni sluša, i riči spikera su mu bižale. A onda je čuja rič: "Armistizio!" Postalo mu
je sumjivo i približija se radioaparatu. Na talijanskome je govorilo: "... da se
naciji prištede daljnje i teže patnje, talijanska vlada zatražila je primirje od
generala Eisenhowera, glavnoga zapovjednika udruženih angloameričkih snaga.
Primirje je prihvaćeno."
"Onda je ovo kapitulacija Italije!" promislija je. Sluša je naprid.
"... U vezi s tim, svaki akt neprijateljstva protiv angloameričkih snaga mora
prestati od strane talijanskih snaga u bilo kojem mjestu. Međutim, ove snage
reagirat će na eventualne napadaje koji bi došli sa bilo koje strane..." Izletija je
na pergul i sta zvat Violetu; bila je u školi, gramofon je svira, nije ga mogla čut.
Potrka je niza skale, ali sitija se daje tek napol obrijan. Brzo se vratija, potega
britvon po drugoj strani obraza i, nervožast, dobro se zariza po bradi. Krv je
šiknula. Pritisnija je friž šugamanon, zaboravlja je da je u mudante i jopet je istr
ka na pergul.
Violeta, Violeta! dera se iz punoga grla.
Ča se dereš, oli si poludija!? odazvala se Mare koja je brojila inkas.
Kapitulacija! Kapitulacija! vika je na pergulu i diga obe ruke iznad glave.
Ča je to, za muku Isusovu? prismeja je Maru, koja je morala iznova brojit.
Onaki kakvi se zateka, stuštija se niza skale i upa u plesnu dvoranu. Kad ga
je ugledala u mudantama i majici, madam se prenerazila. Oficiri i vojnici, koji
su se zatekli u školi, fermali su balet. Ka šimja je oko nje skaka, jubija je, grlija,
a krv mu se s brade cidila po vratu i biloj majici. Nije razumila ča jon govori.
Vas si u krvi, ko te raskrvarija? pokrila je oči jer krv nije mogla gledat.
Stiska je za ramena i počeja trest:
Kapitulacija! Kapitulacija! Pala je Italija! Pridala se! zaustavija je gramofon
i počeja je tirat Talijance vanka. Tuka ji je šugamanon i nogan: Ajde, fuori!
Marš! Fuori, fuori! Marš vanka, bagro jedna!
Fala ti, Bože, ne mogu ji više gledat! sklopila je ruke Violeta, ali gaje
prikorila kako ne triba tako surovo, grezo postupat, nego sve triba činit sa stilon,
finin manirima, i lipo, šesno, zamolila je gospodu da napuste dvoranu.
Glas o kapitulaciji već se bija proširija po gradu. Trgovci i pomoćnici izašli
su iz butigi, prolaznici su se grlili i jubili ka da je rat svršija. Nazdravjalo se po
kafanan i konoban, a po ponistran već su vijorile prve rvaske, jugoslavenske i
crvene bandire. Na sve strane trešti radio. Judi trču po gradu ka izbezumjeni, a
vojničke i karabinjerske patrole, pojačane, uduplane, krstaridu gradon i činidu
fintu da ništa ne vidu.

179. DIREKTIVA

Priko Rive zagrmili su tenkovi i za njima mala oklopna kola zvana

"tankete", koja se razmištaju uzduž čile Rive i priko mula. Na glas o kapitulaciji,
Očalinko je nečujno nesta iz butige. A ni Meštru se ne da ostat, uzbuđen je, pa
skida mantel i vadi iz škafetina snop kjuči, koji zazveckaju jer mu ruke drću.
Duje mirno sidi u poltroni i puši.
Daj, Meštre, smiri se!
Ne mogu, ne mogu se smirit, moran ga nać! obučije Meštar jaketu.
Najpri, nećeš ga nać! objašnjava mu Duje.
On je fašista, zločinac, a oni su prvi utekli. A da je i osta, ti misliš da ćeš ga
sad nać u fašja? Ajde, dobro, da ga i nađeš, ča bi mu ti sad učinija?
Da šta bi mu učinija?! raskreči se Meštar isprid Duje. Kako me moš tako
ništo pitat? Zakla bi ga ka pile! Zubima bi mu vratnje žile iskida. Gulaš, paprikaš
bi od njega napravija. Na fete bi ga, ka salam, riza.
Ne virujen ja da si ti tako krvoločan! šali se s njin Duje.
Ja san zvir, tigar, zmija jutica! Ne znaš ti mene. U snu mu vidin one
razbojniške oči, one levantinske bafe!
Žešći se Meštar i priti kako će mu, kad ga uvati, najpri obrijat jednu bafu,
jednu će mu skinut, drugu ostavit. Svega će ga istrigucat. Na pelu će ga obrit, a
onda će ga po peli tuć. To virujen da bi ti učinija. Uvatija bi ga i mukte obrija i
ošiša! smije se inženjer od srca. Dotrče Očalinko i nosi prvi proglas Gradskog
narodnooslobodilačkog odbora. Brico ga ne obadaje, ne vidi, juti mu je
dušmanin prid očima. Svoga mu triba i priti kako će evo omar sad, smista, izletit
vanka i udrit prvoga Talijanca, oficjala, karabinjera, soldata koji naleti. Zavrće
rukave, sad će izletit. Očalinko mu pripriči put i širi oglas.
Jeste li ludi, Meštre!? A vidite koja je direktiva?
Ma ča direktiva?! Koja direktiva?! En ti boga! još više se užge Meštar.
Evo van naš proglas! Evo pročitajte: "Splićani, budite disciplinirani,
pokoravajte se odlukama Odbora koji će vas smjelo voditi u borbu. Bratimo se s
talijanskim vojnicima..."
Brico mu otme proglas iz ruke i para ga.
En ti boga, tebi i proglasu! Vi se bratimite, a ja neću!
Jeste li ludi, Meštre, oćete li da vas sad naši zatvoridu? Direktiva je direktiva!
 Sutradan (Venerdi, 10. Settembre) izaša je zanji broj okupatorskog dnevnika
"II Popolo di Spalato". Dakako, na talijanski, sa velikin naslovon priko prve
stranice L'ARMISTIZIO. Na drugu stranicu, na rvaski su preveli Badogliov
brzojav Fuhreru i vladama Trojnog pakta. Meštar je čita doslovce kako piše i
cenija je od smija. Nikad ništa u novinan nije tako gusta pročitat.
"Italia nema više snage da izdrži. Nepriatel ie zauzeo ili uništio niene
najveće gradove, od Milana do Palerma. U takovim prilihama talianska vlada ne
može vise da nosi odgovornost za dalie vodzenie rata.
Od naroda se ne može zahtievati da se nastavi boriti kad ie iščezla svaka
nada, ne kažem u pobiedu nego barem u obranu. I tako da bi se izbieglo potpunoi
propasti primorana ie, dakle, da od nepriatelia zatraži primirie."
Nožican je istriga ovi proglas, pocrta gaje crvenin lapišon i zalipija nasrid
velikog zrcala.

180. U IME RADNOGA NARODA

Jopet je nestalo Očalinka, jopet je bija sam u butigu kad je s Rive čuj a zvuk
trumbete. Izletija je i ugleda četu vojnika koja, ka i svake večeri, stupa prema
mulu spustit zastavu. A masa građana pokrila je Rivu. Otkud ovoliki svit!?
zaprepastija se Meštar. Mislijaje daje Split bija prazan. Oklen se sad ovi pusti
svit stvorija? Ka daje s neba pa. Mitrajezi na tanketan okriću se prema gomili.
Vojnici, karabinjeri, blidi, uplašeni, nervožasti, zbijaju se oko tanketi, a masa ji
polako stiska, okružuje. Još su štekati prid kafanan, jedan momak uspenje se na
stol i zaviče:
Judi, građani, drugovi, Splićani... Ovo je zanja večer da okupator spušta
svoju bandiru. Pustimo ga, neka je skine sam, kako je i stavija!
Četa je već pod štandarcen na mulu. Uobičajena ceremonija spuštanja
bandire, ali kad trubač da znak, umisto "Marcia reale" priko Rive sa ponistra i
balkoni iz ijade grli odjekne silno moćno: "Hej Slaveni!" Talijanska bandira
polako se spušta, a na Marjanu se diže crvena. Ceremonijal je na mulu završen,
ali "Hej Slaveni!" zadržava talijanske vojnike i oficire u stavu mirno. Masa još
piva, piva i jeca. Plače i Meštar prid vratima butige. Proletila je grupa batelanti i
vikala: "Svi prid zatvor! Neka se puste zatvoreni rodojubi!" Masa se priteći
gomilala prid prežunon Sv. Roka. Zajaukale su sirene i dale znak za avionsku
uzbunu, ali nikor se nije maka. Svi su znali da je to njijova finta. Već su i tankete
prid prežunon, a sa Pazara, tutnje kamioni puni soldati, sa puškan u ruci. Prvi
skaču i, na komandu oficiri, pucaju u zrak iznad mase.
Kompanji, ne pucajte, non šparare! skaču judi u kamione i grle se sa
vojnicima. Iz kamioni omar letidu puške u ruke građana. U tren oka su vojnici
razoružani. Razoružanje teče brzo, ka da se sto puti uvižbavalo. Kako di projde
vojnik ili oficir, tako je opkojen i razoružan. Čak i dica i žene skidaju s nji puške
i livorvere.
Žene i divojke stojidu ka defile prid vratima prežuna, sa kofican punima
grozja i smokav, i jubidu i nudidu blide i ispaćene zatvorenike koji izlazu iz
prežuna. Letidu slike talijanskoga kraja, generala Badoglia. Noge gaze po
njijovin glavama. S talijanski uredi bacijedu se zastave, amblemi, a tabele na
talijanskon jeziku već plivaju po portu.
Rušidu se vrata, pucadu rolete, prštidu cakla na talijanskin vojnin
magazinima. Izgladnili svit bezumno navalije. Izdebuliloj sirotinji ka da se
otvaraju rajska vrata. Grabidu sve, rušidu škancije, vuku vriće, demejane, boce,
kasete. Pije se u kaletan. Dica po ulican vuču ranu i posrću pod vrićan brašna.
Friga se i peče. Na ulicu se navučijedu vojničke cokule i čizme koje letidu iz
skladišti. Mala dica već se igraju sa kacigama, a momčići juridu gradon na
talijanskin bičikletan i motorbičikletan.
Musa sa dva batelanta, naoružanin livorverima, zaustavja Jozu i netijaka,
koji niz ulicu kotrljaju kolut sira velik ka kolo od kara, a netijak priđe nosi još i
demejanu u ruci, a iza nji Pučanstvo i Mijo slomili se pod vrićama punin
konzervi.
Ostav' to! ustoboči se Musa isprid škovacini.
Ma šta ostav, koja si mi ti sad vlast! zaustavja Jozo kolo od sira.
Ostavi! Zapovidan ti u ime radnoga naroda! Ostavi sir i demejanu, skupi
škovacine i meti grad! Narodna vojska dolazi!
Ostav' ti meni okupatorski sir! Ovo smo mi zarobili. Oli ja nišan narodni
čovik da se
napijen u čast narodne vojske!? A grad će bit ki sunce čist, garantiran!
Pazi se, Joskane! zapriti batelante. Ti si mi, pari mi se, jedan od ritki u
gradu koji nije u pokretu!
Ja nišan u pokretu? plane škovacin. E, Musa, Musa, kako te nije
sramota to kazat!
Četrdeset godina san u ovon gradu, a nima ure danišan u pokretu. O jutra do
noći! A ko
se više u ovon gradu pokreta od mene!? Ja da nišan u pokretu!?
Uncute vlaški! smije se Musa. Ajde, žderi, loči, ali ako grad ne bude čist,
striljat ću te!
A mi, Musa molećivo ga gleda stari policjot moremo li mi ovo odnit?
Nosite, vrag vas odnija! Ne bi ja, drugovi okrene se sad Musa svojin
batelantima narodon zapovida za sve milijarde ovega svita! Ko će ovo
stavit u šest?!

181. DOŠLI NAŠI

U prvo svitanje puka je glas da su partizani u gradu. Jedan momak na

bičikletu, sa puškon na rame, razletija se po varoškin kaletan i vika:
Došli su naši! Došli su naši!
Dotad, kroz čilu okupaciju zatvoreni, zakrakunani dvori i škure, počeli su
se, ka na komandu, rastvarat, žene su iznosile pitare i važe sa cvićen, zamirisala
je murtila i žafran. Na Rivu kolporteri su dilili "Slobodnu Dalmaciju" već
štampanu u prvoj štampariji u 17.000 primjeraka. Meštar, koji tu noć nije zaspa,
bija je na Pjacetu prije svanuća. Vazeja je novinu i tija platit. Nima plaćanja!
Dilila se mukte. Zagleda se u naslove: "SVE ZA FRONT! SVE ZA
POBJEDU!" "U DALMACIJI PLANUO OPĆI USTANAK!" "BRANIOCI
SPLITA DESETKOVALI NIJEMCE POD KLISOM!"
A od Klisa čula se potmula rika topova.
Priko Pjace pa uz đardin uputija se u zgradu Realke, na kojon je
osvanula tabela: KOMANDA SPLITSKOG PODRUČJA.
Oko njega tutnjili su kamioni, motorbičiklete i džipovi. Školski dvor je pun
mladosti, isto ka na odmoru između dva školska sata. Samo misto libar, dilili su
jin puške. Prid vratima Komande stražarija je niki mladi partizan, sa automaton
na prsima. Jema je talijansku bluzu, suknene vlaške gaće a njemačke čizme.
Koja čudna mišanca! gleda ga Meštar. Nije ga tija pustit unutra da se javi
Papundeku, nego je posla kurira da obavijesti druga komesara. Kvarat od ure
gaje čeka. Jidija se i kara s partizanon na straži. Kurir se vrati. Drug komesar je
na važnon sastanku. Stranka neka se javi do pola sata.
A ča je, oli je Papundek posta kraj, pa on, Meštar njegov, mora čekat
audijenciju!? Najidija se, tija se vratit u butigu, ali kad je boje promislija, staje
opravdavat Papundeka. Rat je, ko zna koji on važan posal sad čini! Telefonaje,
bati brzojave, prima kurire, zamišja ga je ka velikoga vojskovođu usrid najžešće
bitke. Muvali su se i izlazili pusti soldati, oficjali, komesari, nosili befele, dilili
bombe, repetirali puške i tot u dvoru učili su pucat momke koji nikad u ruke
pušku nisu jemali. Starije dobrovojce šavali su doma.
Zvat će ji ako bude tribalo. Učinija je đir do đardina, povirija do Solinske
ceste, pune kamioni, kari, bičikleti, kojima su se tek formirane čete i grupe
pribacivale pod Klis.
Pivaju, mašu puškan iz kamioni, a niki za njima trču i beštimaju jer se nidir ne
uspivaju ubacit.
Pojavile su se i "štuke". Zavijaju, urliču motori, štekću mitrajezi. Kolona se
zaustavja. Friški borci skaču iz kamioni i kari i bacijedu se uz rub puta. Iz jednoga
kamiona skočija je Musa i ugleda Marjetu i uz nju Bracu i Stipu. Prignut je dotrka
do nj i. Jedan avion pikira nisko, raspali iz mitrajeza i ruje zemju oko nji.
Di ćeš ti? Musa poklopi Marjetu. Doma se vrati!
Vodimo j e u Brštanovo. Papundek j e tako reka! obj asni mu Braco.
Avioni su prošli.
Neću ja bit na smetnji diže se Marjeta. Kuvat ću i prat našu vojsku.
A mali Stipe drće za tetu Marjetu. Ubit će ji Papundek ako jon se šta dogodi.
U isto vrime iz Komande grada izlazi Meštar sa Papundekon, koji ga prati do vrat
od dvora i drži mu ruku priko ramena.
Reka san van, Meštre, tega nisu uvatili.
Bit će ovako roba četrdeset i pet i šest godin! opisuje on ijerarku. Nije visok, a
crn, jema bafe, levantinske bafe sve do just.
Reka san van, nismo ga uvatili.
 I baš van je ti moj mora uteć! stiska Meštar šaku i tuče u dlan druge ruke.
Ako je u gradu, nać ćemo ga! A kako se ono zove? pita Papundek.
Pa ću ja znat kako se zove? Bija je kaporjun od fašisti, a ti si komesar i ti to
moraš znat, a ne ja. I slušaj, moj Papundek, nemojmo se svadit: ako ga najdete,
omar me zovi. Da mi ga niste striljali pri nego mu ja ništo pošapjen!
Ne bojte se, Meštre! smije se Papundek i pruža mu ruku.
A ti si mi lipo oslabija! Ispatija si se, je li? miluje ga Meštar pogledon. I
zaresta si, mora bi se ostrić! Ajde, dojdi s menon u butigu da te uredin!
Niman, Meštre, sekunde vrimena zaustavja se Papundek na vratima dvora.
Doć ću ja povirit sutra i donit ću sobon alat.
Ajde, Meštre, do viđenja!
Nemoj zaboravit, jema levantinske bafe! reče Meštar, krene prema đardinu,
pa se brzo okrene i jopet vraća. Zaboravlja san te pitat: koliko ćemo izdržat pod
Klison?
Koliko bude tribalo! suvo odgovori Papundek.
A onda godinudvi dok svrši ovi rat vratija se Meštru smisal za šalu.
I Papundek se nasmije pa objasni da će se Njemce pod Klis zadržat desetak
dan, dok se vas talijanski ratni materijal ne iznese iz grada. Meštar ne pristaje. On
bi branija ulicu po ulicu, kuću po kuću, neka dušmanin pamti ovi grad!
A koja korist, Meštre?! Ne bi ostalo kamena na kamenu!
I ode Meštar pognut, opušteni ruk, pritisnut crnin slutnjama. Skinuli smo s
vrata Talijance, a evo sad ćedu i Njemci doć. Oko njega tutnjili su kamioni na
kojima je već nacrtana petokraka. Vukli su tope. Jedan partizan gaje očeša sa
motorbičikleton. Nije se njanci obazra. Bilo bi boje da ga je šatra. Eto, u taki je
dišperacjun upa.
Butigu je naša zatvorenu. Okad su partizani u Split, Očalinka nije ni vidija.
Oli je i njega vrag odnija u partizane?
Na oglasnu ploču lipili su obavijesti i proglase Narodnooslobodilačkog
odbora grada Splita. Nije jema voje čitat.
Svaki čas proletilo bi pokoje jato njemački avioni; bombardirali su luku,
mitrajirali po gradu, pobili masu Talijani zatočeni u barake u Splitskome poju,
pobili i ništo našega svita. I bacivali letke koji su pozivali grad na pridaju, i
pritili da će ga čiloga sorit.
Butige i radnje bile su otvorene samo rano ujutro i uvečer, kad bi pa mrak.
Održavali su se mitinzi i zborovi, pivalo se, armonikavalo, narodna kola
balalo, govore držalo i priredbe u teatru, analfabetski tečajevi su proradili,
novine su se štampavale i presude Vojnoga suda, s imenima na smrt osuđeni
ratni zločinac. Nikome ništa ti dana nije pofalilo. Nikad grad nije bija pošteniji i
trizniji. I oni najgori trgovci i špekulanti, kojima je privara u krvi, postali su
priko noći pošteni; notorne pijančine prestale su lokat, a lupežima si moga dat
portafoj da ga čuvaju. Ali to je bija kratkotrajni bljesak nikoga čudnovatoga
novoga života, sitni proplamsaj koji će se brzo udunut. Meštar je zna da će brzo,
do koji dan, past mrak, crnji i gušći nego je ikad bija. Njemci i ustaše nadolazili
su sa svi strana.
Očalinko se pojavija kad je sa zgrade Realke nestalo tabele Vojne komande
grada. Ni straže nije bilo više prid vratima. Zanji partizani odlazili su sa
džipovima. Sad su odili i oni zanji koji su se dotad pridomišjali i nećkali. Medu
njima i netijak, a Štrikan ga prati sve do iza grobja. Gre sve polakše i puška mu
spada s ramena. Jozo mu je diže i namišća. Požuri, netijače, pri će Švabe u grad
nego ti iz grada.
Ne da mi se, štrikane!
Šta ne da? Kud sav narod, tud i ti! kori ga mudri štrikan.
A ako ti poginen!? gleda ga netijak suzni očiju.
Fala bogu, nećeš bit ni prvi ni zanji. Ko pri, ko posli, nikor za sime ne ostaje.
Lakše bi mi bilo da si ti uza me!
E, da san ja tvoji godina, ali star san ja i za đardin, a kamoli za planine
stenje stari škovacin, pojubi svoga netijaka i sede na zidić.
Proleti zanji džip. U žanje dvi gajete koje su još ostale na Matejuški,
ukrcavali su se žene i dica. Odrišili su cimu. Vanka u kanalu već se gubila čila
flota ribarski brodi i motorini koji su grabili ka otocima.
I grad se smiri, ulice opustu. Parilo je daje grad umra, da nikoga živa više u
njemu nima.
182. VIŠALA NA RIVI
Mare Mulića skida sa gozda pod ponistron papagala, unese ga unutra i
zatvara škuru. Očalinko spušta rolet. Čuje se grmjavina tenkova.
Violeta proviri kroz grilje. Njemačka patrola, sa prstima na
puškomitrajezima, prolazi priko Pjacete. Kako čudno gredu! Učinidu dva koraka
naprid, pa se okrenu korak livo, stanu, pa korak desno, pa se zavrtidu oko sebe,
ka pasi kad vatadu svoj rep.
Jozo je ispratija netijaka i priko pusti ulic izbija je na Vrata od grada. Mimo
njega
prolazidu motorbičiklete. Jedna se zaustavja na kolnik, skače vozač, mladi,
snažni, prašinon pokriveni soldat, opipa gumu i skida pumpu. Starac je odija
polako, pogrbjen, skupjen. Njemac ga gleda, čeka, tare rukon čelo i podiže malo
kacigu i prstima ga zove. Bez riči, samo kažiprston čini mu mot da priđe. Isti
prst upre u pumpu. Jozo je razumija, prignija se i počeja pumpat.
Soldat je zapalija, Jozo je pumpa. Kad je presta, Švabo je upra palcen u
gumu i izustija samo: NOCH!
Starac pumpa i stenje.
Gut! kimnij a j e glavon i uzj ašij a na motorbičikletu.
Na mulu i isprid crikve Sv. Frane na Rivi omar su digli višala. Dvi starice sa
skalina u portalu crikve gledaju kako pod gredon natižu konope i zlamenuju se.
Polako Rivon prolazi tonobil i iz njega kroz pirju jedan vojnik viče na
rvaskome:
Svak mora biti kući u podne! Svak mora biti kući u podne!
Na oglasne ploče lipili su prvu naredbu:
 POZIV SVIMA ŽIDOVIMA DA SE PRI JAVE NJEMAČKOJ
KOMANDI, INAČE ĆE BITI POVJEŠANI!
Grobari su zakopavali svit kojega su Njemci pobili po Splitskome poju.
Pucali su u sve ča se micalo.
Novi dan osvanija je oblačan. Tuka je fortunal od juga, a na višalima na
Rivu ginga se leš mladića. Na prsima mu kartun i po njemu ispisano na
njemačkome i rvaskome: "OBJEŠEN RADI SABOTAŽE I KRAĐE
VOJNIČKIH POTREPŠTINA".
Svit zaobilazi višala, a žene koje ulizaju u crikvu pokrivaju oči.
Rivon stupa četa mornari i piva:
Mi smo mornari sa plavog Jadrana, uz nas je Poglavnik i čila Hrvatska!
Meštar ji ugleda sa praga butige:
Koji su ovo sad, za majku božju?!
Poglavnikova mornarica! suvo odvrati Očalinko, zagledan u novi splitski
dnevnik, ustaško "Novo doba".
Oli i mornaricu jema? začudija se Meštar.
Oola, ako ovi uvatidu inglešku flotu, svu čedu je ruvinat, deškvartat,
afondat! gleda je za mornarima. Govori, govori ništo! jidija se kad je osta bez
odgovora. Žejan je razgovora, besid: od Očalinka, koji je uvik ka mažinin mlija,
živit nisi moga od njegova baljenja, sad mora kliščima vadit riči. Ča piše u te
posrane foje? sede Meštar u poltronu i okrene se prema momku.
Evo će opet prominit sve nazive ulica ne diže Očalinko glavu s novina.
Oćedu li bit na rvaski oli na njemački, jer više ne znan u koju san državu, u
Njemačku oli u Nezavisnu Državu Rvatsku nudi Meštar novu temu razgovora.
U obe! U obe, moj Meštre živne Očalinko.
Evo, Pjaca se sad zove Trg Poglavnika Ante Pavelića, Riva je Obala Adolfa
Hitlera, Balkanska je Ustaški put, Hajduk Veljkova je Domobranski put...
Jebi ga! Jopet neću znat nać kuću! A nu siti se Meštar pogledaj kako se sad
zove moja kaleta Via Đovani Antikvario numero tre?!
Nju ne spominje. Evo pogledajte! daje mu Očalinko novinu.
Dakle, po ulican morali bismo bit u Rvatsku! stavja Meštar očale. A
jopet nismo jer ovod lipo piše:
"Kao organ reda ostaje do potpunog smirenja ove zemlje i do nastupa
normalnih prilika isključivo njemačka vojna sila!". A jopet mislin da smo više u
Rvatsku nego u Njemačku. Jer jučer su vršili mobilizaciju za domobrane i
pripremili su puste kamione da ji vodu u Mostar, a uvatili su sve skupa šest za
vojsku nesposobni, betežni mladići, od koji je jedan reka: Šta čedu nan
kamioni?! Koliko nas je, dosta nan je jedan taksi!
Smije se Meštar ka da je to njegova dosjetka. I uzdane:
A koga ćedu mobilizirat kad mi nimamo koga ni obrijat?

183. VIOLETINE FANTAZIJE

 Okad su Njemci došli, Violeta je samo jedanput izašla iz kuće, skokla je do
Pazara spizu učinit i brzo se vratila sa praznon boršon. Uzbuđena, drćuć, jedva je
svukla kapot i govori mužu kako nikad više neće na ulicu povirit. Ne može ji
vidit, sva se sledi kad trevi Njemca. Jemadu sive, zle oči i gledadu te ladno,
cakleno, mrtaški. Ni smijat se ne znadu. Samo kesidu bile zube.
Oni ubijedu jude, kuvadu ji i od judi sapun činidu! zgrozila se i stresla
madam.
Ne budi luda, Violeta! To su tvoje fantazije smiruje je Pegula. Kako ćemo
školu držat, ko će nan u spizu odit!?
Školu nećemo otvorit dok rat ne svrši, a Katu zamoli da nan spizu čini.
Ona se ne boji, ona je ka muškić.
Zaludu se Violeta pravdala daje ona slaba, plašiva žena, da ona nije Mata
Hari, ipak, škola se morala otvorit, škola je morala proradit. Kroz grilje je virila
Njemce i mislila: "Ovo nisu judi, ovo su makinje."

184. ŽUTO ZA ŽUTO

Stegla je zima i snig je počeja pršit. U luci stravična pustoš. Nijednoga

broda, nijedne bracere. Samo su se galebi okupili i stisli jedan uz drugoga na
muletu.
Svuda njemačke straže i patrole sa gvozdenin tabelan na prsi i automatima u
ruke.
Grad ne govori, grad samo šapje. I svako jutro čuje se samo jedna jedina
pisma. Projde priko Rive četa mornari i piva:
... Uz nas je Poglavnik...
Pjaceta je pusta, sa praznin bancima na kojima se nekoć prodavalo voće.
Šjora Mare, umotana u plet, viri kroz zamućena prozorska cakla. Povukla je i
papagala kojemu je dosadno u kužini. Žejan je friške arije. Poliglota Kokolo zna
rvaski, ingleški, talijanski, francuski, a sad, zatvoren iza ponistre, ne more
nijednu njemačku besidu uvatit. Dica na Pjaceti pusu u promrzle prste, rastižu
lastike i vrebaju je li osta još koji golub, oli bar
rebac.
I Meštar bezvojno bulji kroz cakla na vratima i sluša Pučanstvo i Jozu,
koji su mu došli javit daje noćas umra dobri stari policjot Mijo.
Krepa je od glada, od glada!... Trbuj mu se ulipija, glava smanjila, parija je
duša iz purgatorija žali Pučanstvo za starin drugon.
Potraje li ovako, svi će nas đava odnit! tvrdo ga prikine Jozo i okriće
razgovor. Jutros su na Pazaru đonili seljaci par vrića pure i davali je samo za
zlato. Vele: "Žuto za žuto!" Gospoda daju klavire za dva kila slanine! dobaci
Očalinko.
Da se nabubat slanine pa umrit! već škovacin mjašće justima.
Brico je zagledan u galebove okupjene na muletu. Okrene se jidno:
Ajte k vragu, skupjate se ovod ka gladni galebi!
 A di ćemo, Meštre? bespomoćno širi ruke stari policjot.
Iden ja! uvridi se Jozo.
A baš sirene počinju zavijat.
Di ćeš sad? oštro će Meštar.
Jesi li nas potira? jidan je škovacin. Meštar komandira:
Sedi tamo u aut i ne miči se!
Sirene još zavijaju i čuje se moćna grmjavina bombarderi od koje drće
arija. Očalinko izleti vanka i gleda u nebo.
Mora bit da ji je puno!
Izlazi Meštar i traži na nebu avione.
Jema ji milijardu, ka zvizd na nebu. Kad ji je puno, onda nima za nas
straja! Gredu na velike zadatke! Gorit će petrolje u Rumuniji.

185. ZIMSKO KUPANJE

U Plesnoj školi Pegula navija gramofon i zavrti se pisma: "Bel Ami".

Violeta s jednin mladin kapetanon pijucka francuski konjak i pivucka: "Du
bist shon und charmant..."
Na zidu iznad nje slika Hitlera i Poglavnika.
Dvi cure, koje su Violeti poslane za ispomoć, plešu sa njemačkin
narednicima i nižin oficirima i, kako je nji desetak, cure prilazu iz ruke u
ruku.
Violeta je digla bićerin da se kucne sa kapetanon, a ruka jon zadrće. Čuje
zavijanje sireni. Zar se bojite, madam? na francuskome je pita kapetan.
Ne kad je uz mene njemački oficir! Imate oči koje ulivaju sigurnost i
povjerenje! pogleda ga, naježi se i tare ruke uz bedra.
Kad je veliko jato reoplani prošlo, kad se grmjavina već polako gubila,
zaštekću mitrajezi i zaori zaglušna detonacija bombi. Pegula ostavja gramofon,
skoči do Violete, zagrli je, stisne i kleknu u kantunu zida. Lampe drću, trese se
pod njima zemja, škripju zidi, pada inkarat, rušidu se kvadri, gramofonska igla
se pomakne i ploča se vrti uprazno.
Sirena je još zavijala i obznanjivala svršetak uzbune, a iz podrumi
Dioklecijanove palače, polako, plašjivo, izlazi čila kolona staroga svita i diče i
širokin očima gleda ča je sve
srušeno.
Mul i željeznička stanica u dimu i plamenu. Dosta je bombi palo u more i
po portu pliva pobijena riba izvrnuti trbuji. Dica se brzo skidaju i skaču u more.
Jozo, u dugin, šarenin mudantan, ulazi u plićak da zgrabi jednoga cipla.
Pučanstvo ga sa korniža drži za ruku. Škovacin ga ne uspiva dovatit, gazi sve
dubje i mrmja kako će radi guzice glavu izgubit. Za čas je kupača u luci ka liti
na Bačvican, a zima je stisla.

186. SRETNA NOVA 1944. GODINA!

 Pazar je gotovo pust, samo se na nikoliko banki prodaje ništo kapule. Prid
crikvon na Pazaru motaju se seljanke sa malin vrićican i zavežjajima, a oko nji
se vrtidu čudni kupci. Misto novčanika, svi držu priko ruk veštite, kapote, veste,
krzna, koja seljanke pažljivo pipaju. Kate izdvoji jednu Vlajinu koja nosi malu
vriću priko ramena, a u ruke kokoš i kartolić sa petšest jaja.
Dojdi s menon! Nećeš se pokajat, pazarit ćeš ka nikad! šapje jon na uvo.
S elj anki j e sumj ivo:
Šta ti čovik ne dođe s tobon ovdi?
Fin je gospodin, sram ga je. Ajde dođi, tu je blizu! potiže je Kate za lakat.
Duje ji dočeka na vratima. Seljanka je prošla ka da ga ne vidi, odložila
kokoš i vriću na posteju, pa rastvara ormare, razgleda, obrće veštite, mantele,
skida košuje. Duju ka da to ne interesira. Zamišjen stoji uz prozor, neće ni da
gleda. Seljanka odvoji kompletni veštit sa višalicon, miri ga sa svi stran i dolazi
s njin do prozora da ga razgleda na svitlu.
Da ga nisu gagrice izile?
Nisi ćorava! Oli ne vidiš da je novo!? Izabrala. si baš najboji! jidi se već Kate.
Ne kažen daje stari, ali bit će mome čoviku tisan! lukavo će seljanka pa baci
veštit priko posteje.
Opet zaroni u ormar. Vadi mantele i kapot, koji jopet gleda na svitlo.
Odlaže i kapot i probire par košuja. Baca priko nji i kularine. Kate je gleda i
grize usne.
Daj, daj, svršite to brzo! nervozan j e inženj er.
E, pa koliko ovo robice činiš? prezirno seljanka gleda odvojenu jarpu.
A šta daj eš?! oštro j e pita Kate.
Vako ćemo: za veštit tri kila pure, za ovaj kapotić još dva kila. Za svaku
košuju po jedno jaje.
Oči ću ti iskopat! sikće Kate. A Vlajina mirno nastavja:
Ako oćeš kokoš, nju ćeš platit u zlatu! Imaš li šta prstenja, narukvicu?
A koliko bi pitala za jednoga prajca? gorko se nasmije inženjer i skida sa
ruke prsten. Evo ga! Jel dobro?
Vlajina ga stručno tare i razgleda.
Marš, marš vanka! pokaže Kate put vrat.
Pusti je, Kate, neka nosi! mirno odgovara Duje.
Seljanka na vratima sprema prsten, broji košuje. Ostalo jon je još jedno jaje u
konistri pa se vrati.
Da ovo ne nosin, dajen ti ga ispod čine, za ovaj điletić.
Zgrabi điletić i klizne niz skaline pokrivena robon.
Opjačkala te de kapoto! gleda za nj on Kate. Duje slegne ramenima i nudi je
da uzme šta oće.
Niti promisliti odbila je uvriđena.
Ispeci kokoš i zovi me na večeru!
E, to je već druga stvar! otegne Kate. Odavno nije tako veselo prolazila
gradskin uli can. Na ritkin izlozima vidila je čestitke: "Sretna Nova 1944.
godina!"

187. NIMA POMIRENJA!

Puše marčana bura, dan je lip, vedar, a avioni se razletili. Od rana jutra
jecaju sirene i tek ča zamre tuljenje koje najavi svršetak uzbune, a već počinje
nova. Judi iz Civilne zaštite su već šturi, ruke su ji zabolile vrtit ručice od sireni.
Ali isplati jin se: za dežurstvo se dobija štručica od kvarta crnoga kruva. Proletu
po dvatri aviona lovca, ali se držidu visoko jer su Njemci pojačali
kontraavionsku obranu oko grada, pa pucaju u nji iz topova. Reoplani bljeskaju
na vedrome nebu, a ispod i oko nji rasprskavaju se granate ka balunčići. Pari
igra, ka da se zajebaju. I kad priletidu grad i nestanu iza brdi, naglo se vraćadu,
ka da su ništo zaboravili, i u niskome letu mitrajezima tuku po baterijan. I dok
urlaju motori, zavijedu sirene, laju mitrajezi, Meštar i njegov Očalinko u
brijačnici su se toliko zanili u razgovor da ništa ne vidu i ne čuju.
Jutrošnje "Novo doba" đonilo je članak TRAGIKA NAŠEG
PARTIZANSTVA.
Ma vidi ti na šta oni nas vataju! tuče Meštar po novini i po deseti put čita, ka
da ne viruje da to uopće more pisat. "Pomirenje svih Hrvata, bez obzira na
ideologiju. Zašto smo mi izuzetak u Evropi? Zašto naše samouništenje? Zašto
miruju ostali narodi Evrope: Česi, Francuzi, Nizozemci, Belgijanci?... "
A tako, je li?! Najpri ćete služit okupatorima, klat svoj narod i, sad kad
dolazidu dani da triba zločine plaćat, sad ćemo se mirit, jubit... Ne, ne, nima
pomirbe! Nećemo tako, dečki! urla Meštar, glas mu rebumbaje od zidova i
pokrije jauke sirene.
Tako je, Meštre! užga se i Očalinko. Zamislite, zamislite!... rastiže slogove i
diže ruku sa rastvorenin prstima prid oči, ka da kroz nji gleda groznu,
apokaliptičnu sliku. Pomirenje svih Hrvata, bez obzira na ideologiju! prošapje i
rukon gradi kvadar slike. Izdaja, noževi, kame, klanje, judožderstvo, vađenje
očiju, jame, kićenje otkinutin ljudskin ušima ka kolajnama, dica na bajuneti... To
je njijova ideologija! Još su jin u rukama noževi, ruke su jin još krvave,
tepla judska krv puši i kapje jin sa prstiju, i oni te svoje zločinačke krvave ruke
pružaju na pomirbu! Spustija je ruku i ugleda Meštra u poltroni. Skupjen, blid,
zelen, drži se za srce.
Pripa se da je starca inkolpalo. Uzmuva se oko njega, prska ga vodon.
Ča je, ča je, Meštre!? drće Očalinko. Meštar bi tija progovorit, ali iz njega
izlazi samo ripjanje, ka da se davi.
Ajme, ajme napokon je uvatija malo arije. Ali govorit ne more i, umisto
objašnjenja, upire prston u vist koju je naša u novine.
Očalinko zuri u stupac. Meštar stenje i polako se razabire.
Čitaj, naglas čitaj, da mi se nije prištampalo!
"Obnova sportskoga života u Splitu. Skorih dana obnovit će se 'Hajduk', naš
stari hrvatski klub slavnih tradicija..." štije Očalinko i poslin svakoga pasusa čini
pauzu i gleda Meštra. Brzo čita kako je inženjer Duje, "pročelnik nogometa,
izjavio našem suradniku da su mnogi igrači dolaskom Talijana prestali se baviti
sportom i rasturili se na sve strane. Već su im upućeni pozivi i, čim se sastanu,
započet će treningom".
Je li moguće? zamisli se Očalinko. Inženjer Duje!? Pročelnik nogometa! Ne
gre mu u glavu.
Zato njega dva dana nima! šapje Meštar i dlanovima pritiska templa koja
samo šta ne puknu. Smantan je, ništa ne more mislit. Naglo ustane, svlačije i
bacije mantel i sa višalice grabi jaketu.
Nać će ga. Svojin će ga rukan zadavit. Pruža ruke koje se tresu, drću.
Izletija je, nije se ni obazira na sirene ni na štektanje mitrajezi. Nije ni
zazvonija na Dujina vrata. Buba je šakan i tuka nogan da ji rastvori.
Kad je inženjer otvorija, nije uletija, ostaje u vratima. Očima ga je strilja.
Je li istina ča ono piše? muklo gaje zapita. Inženjer je potvrdija bez srama,
bez stida, još je i glavu diga i nasmija se. Tija gaje pjunut u obraz, ali justa su
mu bila suva.
Gade... Izrode! Gubo... Izdajico! tražija je Meštar najgore riči i ruka mu se
već sklopila oko Dujina vrata. A inženjer je osta miran, ladan.
Polako, Meštre, polako! skinija mu je ruke s vrata. Nemoj grišit, sebi nikad
nećeš oprostit!
Tebi, tebi nikad neću oprostit! Zaklat ću te, svi si nas osramotija!
Još ćemo ga više prodičit, Meštre! uvati ga Duje za ruku da ga uvede u sobu.
Meštar sa gađenjen odbije.
Znaš li ča govoriš? Jesi li lud?
Uvik san bija i nišan se prominija! nasmije se Duje.
Uveja gaje u tinel i zanosno mu priča kako ćedu obnovit "Hajduka", ali ne u
Split nego na slobodnu teritoriju, na Vis, ka prvu nogometnu momčad porobjene
Evrope. Igrači koji su u brigade već se skupjadu na Visu.
Meštar je sluša i cva. Zna je on daje Duje pravi čovik, počeja gaje falit i
sebe prikoravat ča je u to i jednu sekundu posumja, i dugo se ispričava i zaplića
da oprosti ludome, rebambivenome starcu.

188. KALENDAR SMRTI

Čilu tu noć Violeta je tiho jecala u posteji. Ostat će sama, s ovin zvirima
oko sebe. I nikad je, nikad više neće vidit. Tišija je kako neće ostat sama, kako
će Kate ostat uza nju. Teško je bilo Peguli daje ostavi, ali mora se odazvat
pozivu. Nije moga reć: "Drugovi, ne mogu,
moran čuvat ženu." Svi do jednoga su se odazvali.
Sve je ona razumila. Znala, je da mora poć, nije ga ni pokušala odvratit, ali
niki čudni, mutni straj ledenija jon je žile. Čak se i oni Njemci koje je upoznala,
koji su jon dolazili u skulu, bojala više nego najžešćeg bombardiranja. Pila je s
njima, zabavjala se, a tresla se od njijovog pogleda. Pri svanuća se digla da ga
spremi za put. Izvukla je odnekud veliki kufer pun prašine i počela ga čistit.
Raznježila ga je ta njezina briga i naivnost, objasni jon da ništa ne smidu
nosit, da ne budu sumjivi. Izać će ka da gre u šetnju.
Moraš uzet bar dva tri para debeli bičava.
A šta će mi? začudi se Pegula.
A kako ćeš tamo igrat?
Ludo moja mala zagrlija je i pojubija. Star san ja za igru, davno je to bilo!
Kroz suze se nasmijala.
Sve san ja izmišala datume, godine, kalendare... Sve se bojin da je osta
samo kalendar smrti.

189. GRADE NAŠ!

Majsko pridvečerje. Fali još dvadesetak minuti do sedan, kad počinje

koprifogo, odnosno redarstveni sat, kako ga sad zovu. Tek bi koji ritki prolaznik
proletija priko Pjacete. Meštar je spustija napola rolet i požurije Očalinka, koji
se baš sad uvatija mest butigu. Priti mu da će ga zatvorit i ostavit. Njemci su
Njemci, zakasniš li sekundu, ustrilit će te ka pasa. I Očalinko je bija gotov,
obuka jaketu, slegnija se ispod roleta, kad mimo nji projde jedna žena sridnji
godin i, onako u prolazu, u letu, dobaci jin letak.
Nu, pogledaj, ča je? radoznal je Meštar. Očalinko uvuče glavu iza rolete,
Meštar mu vidi samo noge i čuje glas:
"Pozdrav Splitu, našemu rodnomu gradu! Tvoj 'Hajduk' kao prvi
predstavnik sportske Dalmacije koji ti je prenio slavu kroz 33 države i četiri
kontinenta..."
Meštar brzo čučne, provuče se ispod roleta, pa ga naglo spusti. Uzbudija se,
stavja Očalinku prst na justa i šapjući ga kori da čita letak ka novinu:
Daj, daj, najdi mi očale, ja ću čitat! otrgne mu letak iz ruke, a Očalinko mu
pipa po žepima i traži očale. Di smo ono stali... četiri države i 33 kontinenta!
trese se Meštar i prston prati retke pa štije naprid: ... "Nalazi se danas, nakon
trogodišnjih fašističkoustaških progona, na slobodi, na oslobođenom
teritoriju..." počne Meštar čitat patetički, pa se siti di je, spusti glas. "...I na dan
Sv. Duje, tvoga patrona, obnavlja se u okviru narodnooslobodilačke borbe da
nastavlja kročiti putem nove slave i veličine.
Grade naš! Pozdravljamo te sa ove naše historijske sjednice, ponosni..."
Meštre, oćemo li? Zakasnit ćemo!
Jebe me se, nemoj me prikidat!... "Zavjetujemo ti se da ćemo sve poduzeti
što je u našoj moći da naš doprinos NOBi bude što veći, što značajniji, a pod
vodstvom Nacionalnog komiteta, na čelu sa najvećim sinom naših naroda,
maršalom Josipom Brozom Titom.
Našem rodnom gradu porobljenom, ali nikad pokorenom, naš borbeni
pozdrav!"
Meštar je u euforiji. Kliče, fali Svetoga Duju! Koji lipi svetac i pada na
najlipši dan, u najlipši misec! Poslin pusti godin, počeja je i pivat.
Oj Sveti Duje, spasi me! Koji senžacjun...
A onda se naglo uozbilji i smrkne: čuje izvanka bat njemački čizam i
prošapje:
A ti, moj Meštre, u prežun! En ti Svetoga Duju! počeja je kalavat nebo na
zemju. Sad će ga čilu noć tokat stat u butigu, ka u prežunu. Uvik u prežun!
Uvik! A oni sad na slobodi guštadu boga svoga. Bit ćedu već zaigrali prvu
utakmicu... A on bidan u trapulu!
Sveti Duje, ti si bija mučenik, ali ja san sedansto i sedandeset puti veći
mučenik od tebe! širi Meštar ruke, diže oči put stropa i klone u poltronu.

190. TINGUL
U isto vrime Violeta i Kate su u bračnoj posteji. Violeta čita knjigu, dakako
o jubavi, "La femme a travers ltiistoire". Letrike nima, gori jon na kantunalu
šterika, titra slab plamen. Ne more više čitat, oči jon suzidu, a Kate polako tone
u san.
Spasila si me, Kate, šta bija bidna sama, umrla bi o straja! spušta Violeta
knjigu.
I meni je ovako lipše pospano odvrati Kate.
Je li ovo petnajsta noć šta smo skupa? pita Violeta.
Šesnaj sta! ispravj a j e Kate.
A jesan li ti čitala o onoj ženi koja je na osandeseti rođendan legla sa
najlipšin čovikon Pariza? žejna je madam razgovora.
Već deset puti! puše Kate.
Di je sad moj muž!? Kako mu je!? uzdane Violeta. I kad je ostala bez
odgovora, lukavo, da zainteresira za razgovor nadoda: A i Duje je s njin.
Sigurno se nisu rastajali! Nego, pričala si mi da te na Silvestrovo nije ni taka, a
čilu ste noć bili skupa?!
Kate se pomakne. Gotovo je, razbudila se.
Sama si kriva! kori je prijatejica.
A šta san mogla? diže se Kate i naslanja glavu na kušin. Neću mu se
nametat. Dugo smo večeravali. Bija je oduševjen sa tingulon. Reka je da mu je
pokojna mater isto tako kuvala, prste je liza.
Čovika njegovi godin u naše godine najpri ćeš na kuvanje uvatit. I nisi ga
smila pustit u drugu sobu leć. U mraku kad se svučiješ, kad šuška ženska košuja,
kad sedeš pa zaškripje posteja, svaki se muški mora uzbudit! Ako je muškić...
podučava je iskusna madam.
1 ja se sad grizen, bila san čila smantana! uzdane Kate i okrene se na drugu
stranu.

191. RIČI, SAMO RIČI..

Meštar i Očalinko opruženi su u poltronan, sa nogan na katrigan. Šterika jin

dogoriva. Čini žanje proplamsaje. Meštar uzdiše. Vrti se, spušta glavu na
naslonjač poltrone i mrsi kroz zube:
Ča san ja bogu skrivija da me ovako kaštigaje?! pogleda Očalinka koji mirno
leži. A je li, jesi li ti ikad bija na Vis?
Samo jedanput, ka dite.
Jo ča jin je dobra vugava! Sad je jemadu ka vode. Da mi se sad tamo stvorit...
šapje Meštar i sluša bat njemačke patrole. Nidir daleko zalaje mitrajez i za njin se
čuje još nikoliko osamjeni, puščani hici. Pucadu u sve ča se makne, u sve ča
sušne! šapje Meštar. Minuti su se produžili, odužili, i Meštar bi ji tija skratit
razgovoron.
Da mi je znat u koju čedu postavu nastupit?!
Skužajte, Meštre, ali ja van se ne razumin u balun. Ne znan igrače!
Meštar pokušava sastavit momčad, traži beke, halfove, krila, njijove
alternacije, rizerve, ali ča mu vridi kad nima s kin razgovarat! Čuje Očalinka kako
lagano rče. En ti boga ko ga je na nj namirija! Ni o balunu ne zna razgovarat.
Jidan je, ne da Očalinku spavat, guštat mu ne da.
Koja je ura, an!?
Ne znan! trgne se Očalinko.
Gospe moja, ovo nikad neće svanit! vapi Meštar.
Svanut će, svanut, i to puno brzo i nikad se, nikad, neće smrknut! probunca
Očalinko, protegne se i jopet zarče.
Kako moš spavat, za majku božju!?
Ne spavan! odazove se Očalinko.
A ča ti onda i budan rčeš!? A je li, a ča ti misliš, kad ovi pakal svrši, kad
potiramo fašiste, kako ćemo onda živit? zapali Meštar španjulet.
Lipo, Meštre, puno lipo još uvik pospano odvrati Očalinko. Živit ćemo
životom dostojnim čovika.
Riči, sve su to samo riči, sinko moj! Odavno ja ne virujen ričima. Nije ovo
prvi put da čekan slobodu. I onda kad se raspala Austrija, i onda san sluša velike
riči: "Sloboda,
Sunce slobode, Pravda, Jednakost, gospodari na svome...", a nije prošlo misec
dan i omar je počelo: zabranjuje se, naređuje se... Najžešći Austrijanci postali su
najžešći Jugoslaveni. Bečkoga cara zaminija je balkanski kraj, došli su jopet
policjoti, đendari, soldati, puške i topi da branidu državu kontra naroda, jopet
agenti, detektivi; Austrija je bila tamnica naroda, a ova još gora... proširili su se
prežuni, otvorile glavnjače... ministri i vođe naroda počeli su krest, punit žepe,
gori nego oni pri, jer su jin žepi bili još prazniji. I za me se, moj sinko, ništa
prominilo nije...
Drugo je sad, Meštre, sad je sve sasvim drugo, iz temelja novo! razbudija se
Očalinko. Stvorit ćemo novo društvo, na novim temeljima, svi ustaljeni pojmovi
ruše se kao kule od karata.
Jopet riči, riči, riči daje mu Meštar injekciju za novu tiradu.
Ne riči, Meštre, nego djela će govorit! plane Očalinko. Ovo je, Meštre, prvi
put u historiji ovih naših nesretnih, napaćenih naroda da se krv nije uzalud
prolila. Narod se, Meštre, diga, narod je već sve uzeja u svoje ruke. Sva vlast u
rukama radnoga naroda. Diktatura proleterijata... zaustavidu ga rafali mitrajeza.
A kad se noć smiri, Meštar
nastavi:
Nije mi draga ta besida "diktatura"! Teška je to rič, gruba. Čin je čujen,
naježin se.
Rič je ista, ali je sadržaj drugi. Ukidamo sve klase i staleže. Nima klasi i
staleški razlika.. Nima bogati ni siromaji, ni eksploatacije čovika po čoviku.
Ukidaju se sve razlike, nima privilegija, ni oni koji zapovidaju, ni oni koji
slušaju. Nima nezaposlenosti. Ko radi, neće bit gladan, a svak će radit. Sva
bogatstva, sve rude i šume, polja, fabrike i banke, pripast će samom narodu!
strastveno je propiva Očalinko. Gradit ćemo gigantske hidrocentrale. Sve će bit
elektrificirano, osvitljeno. Nove ćemo gradove dizat, pune cvića i đardina.
Otvarat ćemo masovno biblioteke, institute, ambulante, bolnice. Školovanje će
bit besplatno, sva će se dica moć školovat, talenti će se svestrano razvijat, imat
ćemo stotine, hiljade inženjera, ekonomista, ličnika, naučenjaka, muzičara,
pisnika, pisaca...
E, moj sinko, lipo te slušat, ali oće li to bit tako? uzdiše Meštar zagledan u
svitlu budućnost, dok sluša bat njemački čizam. Spusti glas: Uvik će bit judi koji
lako dolazu do pinez. I oni koji će teško dolazit do nji. Uvik, uvik je niko bliže
blagajni. Uvik će bit poštenoga i nepoštenoga svita. I život će se počet vrtit. Bit
će svakakvi iskušenji i tentacjuni, a svi smo mi judi, svi smo mi ispod kože
krvavi. Lako je bit svetac kad nimaš priliku grišit!
Ne bojte se vi, Meštre! Ovo će bit druga, sasvim nova igra, nova utakmica,
po novima pravilima. I čin ko pogriši, omar leti sa terena! reče Očalinko i naglo
se počne smijat.
Ča ti je smišno? začudi se Meštar.
Zbunili ste me, Meštre. Vi ste počeli govorit ka Krleža, a ja san usvojija
vašu terminologiju.
Meštar pipa u mraku nad lavandinon, pa otvara špinu i ispire obraz i govori:
Eto, ti si infeta mene, a ja tebe. Vidiš li ti kako to gre!? To ti je život, sinko
moj pojde prema vratima. Jema bit da je počelo svićat.
Ni Njemce više ne čuje.

192. BOMBARDIRANJA

Ne znaš u kojemu su štađunu rat i okupacija teži: zimi, kad kiše padaju i
vitri urlaju, oli liti, kad sunce pripeče. Dani su lipi, vedri, veselo šija sunce, a
grad je sablasno pust. Mul i štacija ulupili se, ulegli od pustoga bombardiranja,
veliki dil kuć, čile ulice sorivene, u ruševine pritvorene. Samo restu gomile
bovani i ćuti se smrad tila koja se ispod nji raspadaju. Svak ko tuda projde, nos
začepi. Pantagane ližu, pasi, samo dlake na kosturima, lutaju okolo. Na
Bačvican, koje bi ove dane vrile od kupači, samo njemački soldati. Izuli čizme,
peru noge na salbunadu, ali i tot su jin automati pri ruci.
Štekati su izneseni prid kafane, ali kamarjeri sami sididu. Nimaju koga
poslužit.
Svaka zgrada prid kojon je njemačka straža okružena je žicon, i luka je
zatvorena bodjikavon žicon razapeton priko kavaleti. Više je svita na Marjanu
nego u gradu. Napučili su marjanske špilje, pustinjačke, u hridinan, i oko nji je
ka u ciganskome logoru. Tot je i mala crikvica Sv. Jere, koja je također
naseljena. Po podu, po oltaru, u koru, štramci, deke, pinjate; žene peru robu,
prostiru je na konope, pletu na igle, nike gataju u karte i nikad karte ne lažu kad
izajde da ćedu jin se dica živa vratit. Penšjunati sididu, šetaju okolo. Niki libre
štiju. Ali svi su priplašeni. Svi ka zeci strižu ušima. I sluh jin se izoštrija pa
ćutidu avione čin se dignu u Italiju, i omar u špilje trču. A oni najplašiviji nikad
iz nji ne izlazidu.
Naseljene su i male špilje doli, uz rub mora, di se svako jutro dojde sakrit i
ona četa mornari koja piva: "Uz nas je Poglavnik..."
Je, onako vas i vrag odnija ki šta će vas i odnit! mrmja Jozo koji sidi prid
špiljon, na skalinu bunara i gricka praznu lulu.
Doša je iz grada kolporter s friškin novinan, snop foji stavja pod guzicu i
side do njega. Gleda i on mornare.
A ča će i oni bidni, došli su se sakrit, umiru od straja ka i mi.
Ne bojin se ja ni ovolicko! pucne Jozo prston.
A ča se onda sakriješ? Misec dan nisi u grad povirij a!
Oću dočekat svoga netijaka. Vidit ga kako maršira prid vojskon ki oficjal.
Samo da stanen uza nj, prođen priko Rive i onda, Bože pravedni, primi me u
svoje rajsko naselje! diže stari škovacin oči k nebu.
Ali sutra ćeš morat sić u grad! priplaši ga prodavač novin.
A šta bi oda? izvije Jozo side obrve.
Sutra se dilu deki. Evo ti u novine piše diže se prodavač i izguli iz snopa
jednu novinu i čita mu vist kako se po glavi stanovnika dili kvarat soli i kvarat
šljiva.
Bogami, ima tu šta kusat! ruga se škovacin ovoj obilanci.
I po kutiju šibica! doda prodavač.
Ma šta mi kažeš, i kutiju šuferina!? Bogami, obilat gibirung! Sve se dili na
deke, samo se bombe dile na kvintale! gorko se šali Jozo i, dok govori, petlja
prstima po žepu svoje škovacinske široke jakete dok ne izlomi kus kruva. Evo i
tebi zeru! velikodušno ga ponudi.
Oklen ti kruv? zine kolporter.
Od gospoje Violete. E je žena, e je duševna fali je škovacin. Nima dana da
mi šta ne doturi. Jal' karticu duvana, jal' suzu rakije. Sad će ona, ovo je njezina
ura osvrne se starac na putejak koji vodi ka crikvici.
Oni koji jemadu najosjetljivije uši već su počeli trkat u špilju, pa se i
škovacin za njima digne i vata se skalina. I zaista, s mora, izdaleka, čuje se
potmuli zlokobni zvuk bombarderi.
Okad su učestala bombardiranja, Violeta i Kate dan provedu oko špilje, a
prid sumrak spušćaju se u grad, jer bidna madam mora otvorit školu, u koju
njezina prijatejica neće nikad ni da zaviri.
Već su bile prid crikvon, a arija je drćala od grmjavine teški motori. Stisla se
Violeta uz bor i gleda nebo na kome blišći metalno jato.
Evo ji, a sirene se još ne čuju!
A šta će i svirit, morale bidu onda zavijat čili dan! spusti se Kate umorno do
nje na travu.
Bidni mi! Udri po nan dušmani, udri saveznici! Ne znaš šta je gore! drće
Violeta. Jedni te striljaju, drugi bombardiraju. Malo će ko ostat, Kate moja
spušća se uz nju Violeta. Zafijukale su bombe i Marjan se tresa, a plamen i dim
pokrili su grad.
Violeta je drćala, kupila se, jecala, jopet je doživjavala one monstruozne
prizore koje je vidila poslin bombardiranja na Pazaru... Konistra crveni višanj, a
na višnjan otkinuta glava diteta. Svuda oko banki: krv, ruke... noge... judi i žene
zalipjeni uz zidove... smečeni, tanki ka da su izrizani od najtanje karte. Užas!
Užas!
A onda, posli bombardiranja, sluša zvona kako zvonidu, jecadu, u pomoć
zovedu. Ranjene i mrtve ispod ruševin vadit. Ako i ostane živa, mislila je
madam, nikad, nikad se više neće moć nasmijat.

193. VELIKO MISTO A MALI SVIT

Meštar i njegov već lipi Očalinko, kako gaje često zva kad bi bija dobre
voje, čekali su tega jutra visti sa Visa, koje su jin stizale najdaje za tri dana.
Falija je Meštar partizansku poštu koja radi ka švicarski leroj, dok ova njijova,
dušmanska, ne radi više nikako. To je za nj bija najboji sinjal da će ji vrag odnit
i patnje čedu svršit. A "Ajduk" je vanka sve sreda tuka. Dvadeset i četiri
utakmice izasebice je dobija. Saveznički reoplani su na ingleškome bacivali po
čiloj Evropi letke i pozivali sve športaše svita da slidu primjer "Ajduka". Čuva
je ti letak ka najdražu relikviju. Uvik je on govorija da vrag more odnit sve care
i carevine, države i sisteme, ali "Ajduk" će ostat. Jedan je "Ajduk" na svitu.
A znaš li zašto je to tako, moj lipi Očalinko?! Ne znaš, ja ću to tebi reć: jer
jedan je Split na svitu! Ovo je veliko misto, moj sinko, i uvik će bit veliko. , a u
njemu običan mali svit! Eto, to je to, i ti si moj Očalinko, mali čovik, i ja... ča
smo, ko smo, barbiri, nikor i ništa, a jopet smo na svoj način veliki! Oli uzmi
nesriknju Violetu! Pjucadu je, vriđaju da se kurba sa Talijancima, sa Njemcima,
pritidu jon, strižedu je, a ona stiska zube, krvari i radi...
Monolog mu je prikinija jedan ustaški agent. Meštar je mislija da mu dolazi
mušterija i već mu je rukon pokaza na poltronu, a ovi s vrat pozdravja:
Spremni!
Jesan, a ča je!?
 Agenat traži da se smista izvisidu zastave.
Oli je koja fešta?! čudi se Meštar.
Danas je rođendan našega Poglavnika! upozori ga agent.
A koliko mu je godin? pita Meštar.
Pedeset i pet! suvo dobaci agent, okrene se i gre u drugu butigu.
Isukrsta ti, pedeset i pet godin! Ko bi reka?! Lipo je, bogami, uvatija!
zajebaje se Meštar.
Izajde do Rive i gleda okolo kuće i butige. Nidir zastave.
"Pa da ovo nije veliko misto?" misli Meštar. "A njanci jedna bandira. A jedina
utakmica
koja se u Split čilo ovo vrime odigrala, bila je ustaški garnizon kontra
njemačke oružane sile."

194. ADJE, MADAM!

Nije ni vidija Violetu, koja je za trenutak skokla u brijačnicu i javila

Očalinku da se četiri Njemca, a s njima i jedan kapetan, želidu pribacit u
partizane.
Smršavila je jadna madam, oronula je, sanje izgubila, noći su jon bile teške,
more su je morile.
Kate je rano bila u posteji. Šterika na kantunalu drćala je i čudno igrala na
žuton ispijenon Violetinon licu. U dugoj biloj spavaćici, sidila je na posteji i
slušala potmulu riku topova. Digla se, prišla ponistri i kroz kapke grilji viri i
sluša topovsku grmjavinu. Lezi, Violeta, nazepst ćeš! gleda je Kate zabrinuto.
Ne mogu, moja Kate. Čuješ li!? Ovo su topovi s Brača. Vatra na Šolti, vatre
na Mosoru! Beograd je oslobođen! Svud je lipo, svud je sloboda. Evo, pari mi se
daje rukon mogu taknit, uvatit. Svuda okolo je radost, jubav, a ja se u mraku
tresen i ladno mi je ka u grebu.
Ušuti i bolnon grimason sluša bat njemački čizam po pločniku ispod
ponistre. Da je muški uza nju, lakše bi jon bilo. Odmakne se od ponistre.
Kad te toliko straj, zašto se nisi pribacila na otok? Još možeš, Violeta!
Evo, i ja ću s tobon! govori jon Kate.
Nije jon odgovorila. Ništa ona ne zna, ništa ona ne razumi. Mislila je
Violeta na to, tila je, želila je, ali ne može. Ne srni. Neće! Prvi put u životu je tila
da bude korisna. Prvi put su jon govorili prave, lipe riči. Gledali je ka čovika, ka
druga, a ne ka žensku. A ona je ipak ženska, slaba, lomjiva ženska. Davno je
prošla nostalgija za Parizon. Čak jon i njezina pokojna Mirni, draga Mirni, sve
riđe pada na pamet. A da nije bilo Mirni, nikad ne bi upoznala Pegulu skrenule
su jon misli. Ko zna kud bi je život odveja! A di je on, šta on sad čini, je li misli
na nju? Kad se vrati, kad je ugleda, oče li se pripast koliko je ostarila? Poružnila.
Prošla je prstima po licu i pronalazila nove rige, grišpe. Uvukla se u posteju i
počela masirat vrat.
Ujutro su Meštra u butigu dočekale najfriškije visti. Ingleži su u Bariju
potukli "Ajduka". A di nećemo izgubit kad su kontra nas izveli reprezentaciju ne
Ingleške, nego čile imperije?! Meštar je ipak bija zadovojan. Na stadionu je bilo
pedeset ijada duš, više nego je Split ikad jema svita. Pedeset ijad! Talijance nije
pušćalo na plac, samo naše ranjenike i savezničke vojnike. Svirala je naša himna,
dizala se naša bandira. Najveća športska priredba u porobjenoj Evropi! I ne samo
to, nego se ugovorija revanš u oslobođenon Splitu. Samo to dočekat pa omar
umrit! A neće dugo proć. To je pitanje nedij, more bit i dan.
Njemci se već polako kupidu. Ustaše su ispraznili banke i vatadu maglu.
Samo ča ove zviri šprenguju grad, svuda kasete dinamita stavjaju i mislidu ga
pri povlačenja cilega sorit. Već su noćas digli u zrak most na Bačvice. Violeta
se pojavila prid vratima butige.
Očalinko izleti prid nju.
Šta su drugovi rekli? pita ga Violeta.
Neka posli podne u tri ure dođu sa one dvi cure na Solinsku, na isto misto!
prinese jon Očalinko kratko poruku. Violeta potvrdi glavon i tek se onda javi
Meštru. Dobro jutro, Meštre, kako ste?
Dobro, dobro moja Violeta, ne more bit boje! veselo će Meštar. Svaki čas
moš čekat muža! Veliku ćemo fraju napravit. Pa koju, pamtit će se, moja
Violeta! hrabrija je Meštar, pa ni sam ne zna kako ni zašto, dođe do nje, pojubi je
u obraz i zagrli.
Bižidu Njemci. Grmidu tenkovi, tutnju kamioni, juridu motorbičiklete... A
iznad nji na električne stupove vise zanji obišeni Splićani. Između Očalinka i
one dvi cure iz plesne škole visi madam Violeta. Ispod nji sam Meštar. Grize
prste. Pojde, okrene se, i jopet se vraća.
Na prsima obišeni nikakve tabele, stupovi su visoki, tabele nečitke. I smrkava
se.
195.ČUDNA, ČUDNA
TIŠINA Danas je petak, 26. listopada.
Sa kampanela Svetoga Frane odrebatila je peta ura. Još nije svanulo. Sipi
gusta kiša, a Riva je puna svita. Novi valovi neprestano dolazu i postrojavaju se
s obe strane ostavjajući sredinu Rive praznu. Nikor ne čini red nego se on sam
od sebe stvara. Čudna, čudna tišina. Tišina ka u crikvi. Guste zavjese kiše, a judi
bez lumbreli. Stoju ka kipovi. Tajanstvena, sveta tišina, nijema koncentracija
pobožnosti prid oltaron Slobode.
Meštar se izvlači iz gomile, gologlav, mokar, i polako skupjen gre priko
Pjacete. Teško, jedva diže rolet, uroni u mrak butige i svali se na prvu
poltronu.
Zaronija je glavu u šake. Toliki je mir da on prvi put u brijačnici čuje
razgovitno sat Sv. Frane, koji sad tuče šestu uru.
Polako sviće. Priko Pjacete projde stari policjot Pučanstvo i vidi otvorenu
butigu. Proviri s praga i ugleda Meštra ukipjena.
Ulize.
 Meštre, ča činiš?
Staje? promrsi Meštar.
Amo na Rivu! Puno je svita! Mislija san da je grad prazan, da nikoga nima.
Meštar ne odgovara, ne miče se.
Oli ne moš govorit? takne ga policjot. Meštar zakima glavon.
A da ti nije kolap pa? zabrinija se stari redar. Staje, provaj se dignut!
Ostavi me, ostavi! otrese ga se brico. Penzionirani policjot slegne
ramenima i izajde. Ništa mu nije jasno. Meštar ostane jopet sam. Minuti
prolaze.
Dolaze! Dolaze! čuja je viku.
I jopet tišina. Pa oštri vojnički koraci. Kako se približavaju, čuje Meštar
plač i jecanje. Počinje i zvonjava zvon. Meštar potiže rolet, zatvara vrata i
plače ka malo dite.
Uličice i dvori Veloga varoša, ponistre svi kuć širon rastvoreni i sve je cviće
izneseno.
Iznad kalete trču dva momka u partizanskoj uniformi. Braco i Stipe, koji su
se već zajudili, dobili muške crte lica, upadaju u svoj dvor. Opalidu u zrak po
rafal iz strojnica. Majko, majko, doša san ti! viče Braco. Marjeta izleti na
skaline.
Stipe je brži i trče jon u susret. Grli je i diže.
Posidila si, teta Marjeta. Braco opali još jedan rafal.
Priko Rive prolazidu kolone boraca. Žene, matere, starci, provlačidu se
među nji i tražu svoga. Kad ga nađu, grle ga, jubidu, i dok on u stroju maršira,
oni trču uz njega, tiču ga, vataju za ruke. Jedna žena drži za ruku sina oficira koji
jaše na konja. Starica, baba njegova, podbočila se i viče na oficira:
Pjero, brzo doli, mulac jedan, oćeš li da te konj baci?!
Kapetan skače s konja i jubi staricu.
Udri, none, našega kapetana! smije i šali se jedan vojnik, a iza njega
škovacin Jozo obgrlija svoga netijaka. I pa bi da ga netijak ne vuče.

196. KUJA REVOLUCIJA

Tri dana Meštar nije radija. Nije tija radit. Sidija je u butigu i čeka je
Papundeka. Zna je da mora doć. I pojavija se. Doša je sa Muson.
Dok Musa čita izvanredno izdanje "Slobodne Dalmacije", Meštar šiša
Papundeka.
Asti boga, ča si zaresta! više ga miluje nego šiša.
Zakleja san se da se neću šišat dok Split ne bude oslobođen! odvrati
Papundek. Nego, Meštre, pari mi se da van se malo tresu ruke. Ostarili smo, an,
ali nima straja! Dat ćemo mi Meštru penšjun. Ne triba van više radit!
Tovare, je li Meštru svome reć da mu se ruke tresu? Bogami ću ti dat pest!
razdragan Meštar uspostavja stari odnos. A Papundek gusta slušat njegovo
sovanje. Penšjun, govoriš?! nastavja Meštar. Dakle, vi ćete mene ranit! A koliko
mislite sad ostat, je li više od desetak dan?!
Vijori naša crvena na Marjanu i nikad je više nikor neće skinut! zatuli
Musa, pa spuštenin tonon doda: A ti, Meštre, skrati jezik!
Ooo, nismo ni došli a već smo počeli pritit! Zapamti, druže Musa, i ti,
druže Papundek! Vidite ovi jezik! isplazi ga Meštar i takne prston. Ovi jezik će
balit, govorit, pizdit sve ča ovoj sidoj glavi pade na pamet. Sve!
Ne jidite se, Meštre, Musa se šali! smiruje ga Papundek.
I ja se šalin! nastavi Meštar. Nego, drugovi moji lipi, kažite ča ćete vi sad
činit? Oćeš li ti Musa ostat oficjal?
Neću, demobilizirat ću se i gren s mojin batelantima radit na mul. Tamo je
moje misto. Znan, revolucija nije završila zamišjeno će batelant. I ka da vidin,
sad će se oko ove naše kuje revolucije počet vrtit, počet će je lizat baštardani
pasi. Nan će sad tribat diplomati, ambasadori, konzuli, direturi, eksporti, importi,
i svašta se more dogodit. Svakakvi pasići moredu iz nje počet izlazit.
Pametno govoriš. Ka jedan filozof! pofali ga Meštar. A ti? Ča ćeš ti, moj
Papundek?
Menije Partija odredila misto u OZNu! službeno će on.
Eto, moj sinko, ti ćeš sad na to misto koga i ujist, prignječit, glavu kome
moraš okinut, a onega drugoga je odredila da vodi kulturu, da dili pineze, i svak
će govorit kako je on dobar čovik, a ti zal, mutan, opasan... progovara iz Meštra
veliko iskustvo.
A staj a mogu, Meštre?! uzdane Papundek.
Papundek moj, di te stavu da stavu, budi čovik i ne boj se! okurađa ga
Meštar i potapše po ramenu.

197. HIGIJENA

Stisla je zima, a Papundek se, gol do pasa, pere u dvoru. Marjeta mu u

lavaman lije vodu i dodaje šugaman. Dok se on tare, već ga čeka sa čiston
šumprešanon košujon. Ana silazi na stepenice sa boršon za spise ispod ruke,
popravja kosu, namišća partizansku kapu. Znaš, majko tare se Papundek drugovi
su mi ponudili jedan stan na Bačvice, sa banjon i telefonon.
Zašto baš tebi? pita Marjeta.
Jer radin taki posal da mi triba telefon.
A kako ćeš stan namistit? dodaje mu ona košuju.
Već je namišćen.
Čini, sinko, kako oćeš, ali čini mi se da jema svita kome su bombe sve
srušile, kome je stan potribniji nego tebi".
Dođite vidit, majko! Papundek je za vas izabra najlipšu sobu, sa balkonon
iznad đardina! govori jon Ana.
Ajte vi, dico, ja ću ostat, meni nije tisno! zagleda se Marjeta u svoju kućicu,
u kojon je čili život provela. Miluje pogledon ponistre, sulare i misli na mladost i
svoga muža. Papundek vidi di se ona zagledala, pa je zagrli:
 More bit da jemaš i prav. Nije ni meni mrska ova kaleta.
Zafali drugovima; ako ne moreš bez telefona, neka ti ga uvedu! ispratila ji je
do vrat dvora.
Džip ji je čeka na dno kalete. Puten nisu progovorili. Tek kad je krenija,
zapita je:
Šta ti govoriš? Ne slažeš se?!
Šta se ja iman slagat ili ne slagat?! suvo je odgovorila Ana i nakon
stanke nadodala: Teško se kupat u maštil, bilo bi lipo imat banj i teplu vodu.
Bilo bi više higijene, ali ne bismo bili čišći nego u staru kuću! odgovori jon
Papundek.

198. VEČERA

Na Pjaceti, u Violetinon stanu, Pegula i Duje sidu u kužini za stolon, još u

partizanskin uniformama. Kate učvršćije dugme na Pegulinon šinjelu. Kida
konac zubima sa prišivenog botuna. Sve troje se ponašaju izvještačeno,
neprirodno. Peguli svaki čas odluta pogled i misal, potišten je i izgubjen, ali ne
želi izazivat sućut. Duji je neugodno, ka da je doša na žalovanje, ali ne zna ča će
reć. Kate se spasila kad je pronašla šinjele bez botuni, pa kad je završila i obisila
Pegulin šinjel, obrati se Duji:
Triba li tebi sašit koji botun?
Je, je, triba! Jedan botun mi visi. Zahvalno mu vazimje šinjel i udije iglu.
A je li van zima, oćete li da užgen špaker?
Pa mogla bi! odvrati Duj e.
Ne, ne, ja ću! trgne se Pegula.
To je ženski posal! već je ustala Kate.
Uvik san to doma činija, a ona bi... ugrize se Pegula za usne. Pokupi par biji
ispod špakera i okrene se Kati: Daj, ponudi čovika!
Ima u sobi j edna boca, ali ja, ja... ustepalase nišan od one večeri ušla tamo!
i glavon pokaže na Violetinu sobu.
Pegula ostavja drva i ulazi u sobu. Uzme bocu i polako se okrene ka zidu,
na kome visi njena slika, portret koji je naslika Toni. Gleda je, lice mu se
minja, priobrazi i prošapje: Violeta, Violeta, moja!
Izlazi iz sobe miran, sabran, i toči sebi i Duji po bićerin.
Oćeš li i ti, Kate?
Nikad ja ne pijen!
Za moju Violetu!
Uzela je bićerin, ispila i zagrcnula se.
Kad su je vodili, je li znala šta je čeka? tek se sad usudija zapitat.
Znala je! potvrdi Kate glavon i prošapje: Uvik ju je bilo straj. čile bi noći
drćala uz ponistru, a kad su došli, čekala ji je mirno.
I ništa nije rekla!? gleda je Pegula sugestivno.
Kad je već bila na vratima, okrenula se. Rekla je: "Molin te, Kate, kad dođe,
ti ga dočekaj." Ali ka daje slutila šta će se dogodit, i noću, kad ne bismo mogle
spavat, govorila mi je da čovik nije stvoren da živi sam ka pas i, ako se njoj šta
dogodi, neka se ja brinen za te i za Duju, da vas pazin, redin, da van kuvan
spušta Kate zamagljene oči.
Pari mi se da si već počela! našali se Duje.
Ako si obećala, mogla bi nan ča i spremit za večeru! prihvati Pegula.
Mogu van pofrigat krumpire veselo je prihvatila Kate.

199. NESPORAZUM

Oko ograde čiloga igrališta gužva. Pristižu kamioni i iz nji iskaču partizani i
civili. Zapravo, teško ji je razlikovat jer su i mnogi građani u vojničkin bluzan.
Invalidi na štakan, u kolicima, s rukama u gipsu, ulaze na poseban ulaz. Na
plakatima najava utakmice HAJDUK CDKA, tim Crvene armije. Priko ograde
vijoridu zastave. Čuju se armonike i pisme: "Marjane, Marjane" i "U boj za
rodinu, u boj za Staljina!"
U izložbenu dvoranu barake funkcioneri i gosti razgledaju puste trofeje,
zastavice, slike, pokale. Na posebnome zidu su već fotografije "Ajduka" kao
momčadi NOV. Fotosi sa
Visa, iz Italije, s Bliskog istoka, slike s putovanja kamionima,
avionima. Ispod slik legende, ali Duje i Pegula objašnjavaju važnije stvari, a
uz nji je Meštar koji pažjivo sluša.
Ovo je De Gaullovo priznanje "Ajduku" ka jedinoj počasnoj momčadi
slobodne Francuske! Pokazuje Duje plaketu sa francuskin tekston. Pridali su
nan ga kad smo u Bejrutu igrali s reprezentacijon francuske vojske.
I nji smo tukli! upade Meštar.
Četiri nula! usput doda Duje i nastavja s tumačenjen. A ovo je svilena
zastava Sirije. Igrali smo u Damasku i novine su đonile naslov: TITO TUČE
AHLI 12:0. A ovo je zanja slika. Već smo u Split i evo se revanširamo
reprezentaciji ingleške vojske! objašnjava Pegula na drugome kraju zida.
Upada niki funkcioner i traži Duju.
Šta je sad? izdvoji se inženjer.
Izbija je nesporazum. Ne pristaju da sudi naš sudac.
Pa dogovorili smo se! odvrati Duje.
Otvoreno su nan rekli da nemaju povjerenja i da insistiraju na svome sucu
objašnjava mu funkcioner.
Ma ča, oni u Split dolazidu sa svojin sucen?! čudi se Duje i već mu se kupi
bis.
Koji nesporazumi!? Koji skandali!? upada Papundek i oštro govori: To je
momčad Crvene armije, vidit ćete da će biti ka sunce čisto, pošteno! A vi omar
sumjate!
Papundek moj, ne sumjamo mi, nego oni! ispravja ga Meštar.
 200. ŠUTI, REAKCIJO!

Sviće, a Meštar, razočaran, žalostan i još revoltiran, vrti se u zatvorskoj ćeliji.

Čilu noć nije spava. Sedne momenat, pa se diže, jaketon tuče o tle. U ćeliji
je još nikoliko zatvorenika koji spavaju.
Šta si se, stari, uzvrtija? Čilu noć ne daš nan mira! buni se zatvorenik koji
spava iznad njega.
Ne pizdi, ništa te nišan pita! diže Meštar glavu. Zaškripju kjuči u bravi.
Ajde, stari, izlazi! upada stražar.
Meštar uzima jaketu pod ruke i gre kroz odnik za stražaron, koji ga uvede u
praznu kancelariju.
Sidi i čekaj! zapovidi mu.
Meštar sidne u kantun. Jaketa mu je priko kolina, nije priplašen, nego štuf i
slomjen. Otvaraju se vrata i ugleda Papundeka.
Papundek, Papundek moj! skoči Meštar. Oli su i tebe zatvorili?
Siđite, Meštre, siđite! izda Papundeka glas, pa proguca njok.
Dolazi daktilografkinja i sprema se da sede kucat na makinjeti.
Vaše ime! nastoji Papundek bit šta službeniji.
Asti Isukrsta! Pa ča mi ni ime ne znaš? zagleda se u nj Meštar, pa se
okrene daktilografkinji. Ako on ne zna, onda, šinjorina, zapišite: bez
imena i prezimena.
Budite, Meštre, ozbiljni, nismo u brijačnicu, moramo učinit službeni
izvještaj! upozori ga Papundek i nastavja s pitanjima. Jeste li bili zatvarani?
A ko me nije zatvorija?! Svak ko je doša! Eto, sad i ti! pruži Meštar ruku
prema njemu. Zašto ste zatvarani!?
Piši, mala: radi kriminala! Ča me bombe nisu raznile!? Ča me Njemci nisu
obisili, nego san ovo mora dočekat!? zajeca mu glas.
Izađite vi, drugarice diže se Papundek. Zvat ću vas.
I kad je ona izašla, prilazi Meštru:
Meštre moj, ja moram napisat izvještaj.
Piši ča oćeš! rezignirano odvrati brico.
Recite u deset besid ča je bilo. Potpisat ćete izjavu i poć doma. Recite da ste
bili malo uzbuđeni, da ste se, recimo, malo napili!
Ne, to ne! krikne Meštar. On je kreja. Nije sudija pošteno. I ja san vika:
"Lupežu, lopove!" Čekaj! siti se Meštar. Pa i ti si bija na plac. I ti si sve
vidija!
Nišan, ja san izaša čin je počelo! obori glavu Papundek.
A izaša si, uteka si, a zašto si uteka!? Jer nisi moga trpit. Jer bi i ti vika!?
Ispočetka smo mučali, pljeskali, mislili smo: "Čovik je falija", ali kad je
nastavija krest, pa kako krest, čili se plac diga. Invalidi su pritili štakan, a taki
ka ti vikali su: "Šuti, reakcijo!" A jedan invalid do mene diga je, moj
Papundek, prazni rukav, mava je tin praznin rukavon i pita: "Je li ti ovo
reakcija!?" Menije udrila krv u glavu i tome ča nas je uvridija, ča je reka da
smo reakcija, da san dvi po čunci. Eto, to je sve...
Niste smili ruke dizat! ukori ga Papundek.
Ama, boga ti! A da smo mučali i trpili, da nismo dizali ruke, di bismo danas
bili!? Reci, reci, ajde, odgovori mi, druže Papundek! I ča ti misliš, da ti je
pokojni otac bija na plac, da je bija s menon, bi li on isto učinija ča i ja? Bi li ti i
njega zatvorija? oštro ga gleda Meštar.
Tek san jutros dozna da ste zatvoreni! pravda se Papundek i prilazi telefonu:
Alo, porta, je li doli šofer, neka pričeka, bacit će jednega druga do Rive! Ajte,
moj Meštre, doli vas čeka auto! stavj a mu Papundek ruku na rame.
Fala, Papundek, ali i dosad san iz prežuni na noge izlazija. Jeben ja takega
zatvorenika kojega auton doma vodu! ogorčeno progovori iz njega stari
prežunjer.
Ali, Meštre, bija je nesporazum. Ovo ja smatran ka autogol! vata ga
Papundek na staru baketinu.
Kurba si ti! prvi put se nasmije brico i zagrli ga. Znaš ti mene uvatit, je
autogol, nišan ja kriv, nego oni drugi!

201. ISPUNJENO OBEĆANJE

Dočeka je Meštar i to da ga uvrstidu u vodstvo puta "Ajduka" na turneju po

Češkoj.
Sve su redon tukli i poslin žanje utakmice on, Duje i Pegula sidu "Kod
Fleka" i piju bire. Sluša Meštar njijove studentske uspomene, kad u pivnicu
ulazi stariji bračni par i s njima zgodna cura, koja Duji prilazi odizad i rukon mu
pokrije oči. Inženjer pipa po ruci, osjeti meku kožu, prinese je justima i miris
mu se učini poznat.
Marženka!? klikne i okrene se. Vidi nasmijano lice lipe cure koja se
prignula i pojubila ga. Marženka, ostala si ista, ista! zaprepasti se inženjer, a već
okrupnila, stara i sida Marženka, i uz nju muž Karei, smiju se inženjerovoj
nepromišjenosti. Inženjer upoznaje Meštra s pridošlican.
U ove gospoje, Meštre, kupili smo prvi balun. A ovome ovod, panu Karelu,
kad su "Slavija" i "Sparta" bile najboje momčadi na svitu, obeća san da ćemo
doć u Prag i usrid Praga ji potuć. Odgovorija mi je da san lud, da se to neće
nikad dogodit.
Priznajem, priznajem, pane inženjeru. Očitali ste nam lekciju.
Vadi Karei praške novine "Prace", di u nebesa dižu "Ajduka" i tražu da se
"napusti stara češka škola i prihvati moderni nogomet kakvi igraju Splićani".
Lipo je Meštru bilo po Češkoj, ali isto nije ima kad pri doć u Split.
Nima se on u Češku s kin karat, a ni Papundeku nije reka još ča mu je jema
reć.
Bit će tu još vatre.

202. REPARACIJE
 Meštar je brija Pegulu, a sluša Duju i, s britvon u ruci, svaki čas mu upada u
rič.
Reka san ti već, bože moj, bila je čila, kompletna uprava. I došli su ti visoki
oficiri koji su nan otvoreno ponudili da ostanemo i daje momčad Jugoslavenske
armije.
Da budemo vojna momčad?! čudi se Meštar. Duje potvrdi.
Zauvik? pita brico.
Bome, stalno, da igramo i u prvenstvo ka armijski tim!
Onda ne ka momčad grada!? ne more se načudit brico.
To smo i mi rekli! odvrati Duje. Jednoglasno smo zakjučili i rekli jin:
"Zahvaljujemo na najvećoj počasti, ali 'Ajduk'je klub grada Splita i Dalmacije,
vezan za ovo naše tle, za fortunale i bonace njegove. A kad god bude tribalo,
neka Armija zove, evo nas!" patetično je Duje završija svoj referat.
Evala, Duje, ka da ste mene pitali! A da se nisu najidili?! zabrinija se brico.
Ma kakvi! Bilo jin je drago. Zafalili su nan i rekli da su očekivali taki
odgovor od "Ajduka".
Razgovor jin je prikinula Kate, koja je došla zvat svoja dva špežata. Jema
već po ure daje večera na stolu, sve će jin se oladit.
Brico je osta sam. Skinijaje mantel, uzeja jaketu. Sa radija, koje je jopet
na kredencu, počinju vijesti. "Državna komisija za ratnu štetu detaljno je
ispitivala veličinu ratnih reparacija... "
Nu ti boga, spominj e reparacij e! navuka j e Meštar j edan rukav i povuka j
e katrigu bliže aparatu, a jaketa mu se priko ruke vuče po podu.
"...i pustošenja njemačkofašističkih zavojevača u Jugoslaviji..." nastavija
je spiker i spominje "402 milijarde dinara, ili 9 milijardi i sto milijuna dolara
prema cijenama iz 1938. godine, prema kursu 1 dolar 44 dinara".
Udre se Meštar dlanon po čelu skoči, otvara škafetin, sve ispretura, ita i
vadi stari dnevnik, di je prvoga ratnoga dana, kad je pala prva bomba, prvi u
zemji zapisa svoj oštetni zahtjev. Naša je stranicu na kojon su već crnilon
zapisana slova počela blidit. I zaboravlja je koliko je ono iznosija njegov
reparacioni zahtjev.
Evo ga, evo ga, sve je crno na bilo! "Ukupno ijada dvadeset i tri". Čekaj,
čekaj! viče na spikera, traži lapis i počinje računat koliko je to dolori! Dvadeset i
tri ijade diljeno sa 44... Nu ti boga, kako se ono dili? Eto, zaboravlja je. Koliko
puta 44 stanu u 23 ijade!?... Ajde k vragu, ništa više ne zna. Sve je zaboravija.
Počinje računat na pamet. Služi se prstima. Utiraje četrdeset u ijadu, pa množi su
dva, nadodaje nulu i zaokruži na 500 dolori.
Jebe ga se za dolor više oli manje.
Spiker završava izvještaj: "... Ranije objavljena šteta od 61 milijarde dolara
obuhvatila je svu štetu na bazi cijena od 1941. godine..."
Nije, nije! Još nije sve obuhvaćeno! Di je moj dil? Moji 500 dolori!?
najidija se i zapritija spikeru. Udunijaje radio, navuka je i drugi rukav jakete.
Smista trče u Papundeka tražit svoj dil reparacija. Izajde, spusti rolet, siti se
libra, pa se vraća, uzme ga ispod ruke i bubne roleton. Puten se sve smijucka jer
se sitija kako će najidit Papundeka. Omar će mu s vrat reć:
Faljen Isus, druže komesaru!
I draže mu je sad to nego da mu je ko da pet milijardi dolori!

Kraj