Etiologija I Fenomenologija Nasilja U Porodici

Република Српска
Министарство унутрашњих послова

Управа за полицијско образовање
Висока школа унутрашњих послова
Бања Лука
ЕТИОЛОГИЈА И ФЕНОМЕНОЛОГИЈА НАСИЉА У

ПОРОДИЦИ
- Дипломски рад -
Ментор Студент
Проф. Др Иванка Марковић Веселин Гаврић
495/04
Веселин Гаврић Етиологија и феноменологија насиља у породици
Бања Лука, јули 2008 године.

САДРЖАЈ
УВОД................................................................................................................................3
I. ТЕОРЕТСКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ ПРОБЛЕМА ЕТИОЛОГИЈЕ И
ФЕНОМЕНОЛОГИЈЕ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ.......................................................6
1.1. Појам насиља у породици..................................................................................6
1.2. Насиље и моћ.....................................................................................................7
1.3. Етиологија насиља у породици........................................................................8
1.3.1 Деградирана породица као фактор насиља у породици.......................9
1.3.3. Наркоманија као фактор насиља у породици........................................9
1.3.4. Сиромаштво као фактор насиља у породици.......................................10
1.3.5. Поремећаји личности као фактор насиља у породици.......................10
1.3.6. Душевне болести као фактор насиља у породици..............................11
1.3.7. Душевна заосталост као фактор насиља у породици..........................11
1.3.8 Деменција као фактор насиља у породици. ........................................12
1.4.Феноменологија насиља у породици..............................................................12
1.4.1. Појавни облици насиља у породици.....................................................12
1.4.2. Динамика насиља у породици...............................................................14
1.5. Психолошки аспекти насиља у породици.....................................................16
1.5.1. Карактеристике дјеце у породици са насиљем...................................16
1.5.2. Карактеристике родитеља у породици са насиљем...........................18
1.6. Последице насиља у породици.......................................................................19
1.7. Свијест о насиљу у породици.........................................................................20
1.7.1. Генерална свијест у друштву................................................................20
1.7.2. Свијест жртава и насилника..................................................................20
1.7.3. Како препознати злостављано дијете..................................................21
1.8. Правни стандарди у области насиља у породици........................................21
1.8.1. Међународни правни стандарди..........................................................21
1.8.2. Домаћи прописи.....................................................................................22
1.9. Превенција насиља у породици.....................................................................24
1.9.1. Људски ресурси у третману и превенцији...........................................24
1.9.2. Тим за подршку и помоћ жртвама насиља...........................................25
1.9.2.1. Улога полиције............................................................................25
1.9.2.2. Улога Центра за социјални рад.................................................26
1.9.2.3. Улога здравствене установе......................................................27
II.МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА.....................................................................28
2.1.Предмет истраживања......................................................................................28
2.2.Циљеви истраживања.......................................................................................28
2.3.Хипотезе............................................................................................................28
2.4.Варијабле...........................................................................................................28
III.НАЧИН ИСТРАЖИВАЊА......................................................................................29
3.1.Методи истраживања.......................................................................................29
3.2.Инструменти истраживања..............................................................................29
IV.РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА.............................................................................30
4.1.Врсте насиља у породици................................................................................30
4.2.Процјене узрока насиља у породици..............................................................31
4.3.Жртве насиља у породици...............................................................................31
4.4. Поциниоци насиља по типу насеља...............................................................32
4.5. Пријављивање насиља.....................................................................................32
2
4.6. Починиоци насиља по школској спреми.......................................................33

4.7.Починиоци насиља према статусу у активности...........................................33
4.8. Стамбени статус починилаца насиља............................................................34
4.9. Починиоци насиља према старосној доби....................................................34
V.ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ...................................................................................35
VI. ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................37
3
УВОД
Насиље у породици добило је забрињавајуће размјере широм свијета и

представља један од најизраженијих проблема угрожавања права човјека.
Жртве насиља су најосјетљивије категорије становништва: дјеца, жене и
стара лица. Посљедице насиља су катастрофалне по развој и живот оних над
којима се врши. Најтеже је што насиље производи насиље и што се оно понавља
с кољена на кољено у будућим генерацијама.
Пратећи рад Министарства унутрашњих послова у овој области имамо
осјећај да постоје недовољни ресурси у третману и превенцији насиља у
породици.
У контактима са представницима институција које су укључене у ову
проблематику, прије свега Центара за социјални рад, НВО «Удружене жене»,
Здравственим установама и др. и они су наводили исте проблеме, односно
недовољну укљученост људских ресурса и материјално техничких средстава.
Истраживање ће бити посвећено испитивању распрострањености, структури и
карактеристикама насиља у породици. Предмет истраживања су карактеристике
и типови насиља( психичко, физичко и сексуално), као и присутни породични
стереотипи о насиљу у породици. Неспремност да се узроци насиља у породици
траже у патријахалној структури породичних односа и неравноправности
радних улога унутар породице и изван ње, погодује стварању стереотипа.
Традиционална затвореност и невидљивост насиља у породици доводе до
стварања табуа и неспремности да се о тим питањима јавно говори. Ово
истраживање имало је за циљ, да проблеме породичног насиља учини
видљивим.
Желио сам да сазнам колико је насиље присутно у овим срединама, који
су најчњшћи облици насиља, ко највише трпи насиље, као и да сазнам колико
насиље у породици доприноси томе да жртве тога насиља крену криминалним
путем. Познато је да насиље у породици врше сви, иако је статистички утврђено
да су жена и дјеца најугроженији. Тако сходно овоме, узорак не чине само жене,
као у већини досадашњих истраживања код нас, већ су узорком обухваћени и
мушкарци. Наравно, пошао сам од претпоставке да су жене далеко више
изложене проблему насиља у породици, али сматрао сам да је такође значајно и
видети којим облицима насиља су изложени и мушкарци .
Покушао сам да испитам постојање и облике насиља не само у примарној
и секундарној породици, већ и сазнања испитаника о постојању насиља у
породицама њихових рођака, комшија или пријатеља. Однос према насиљу у
породици огледа се и кроз нереаговање на насиље, чиме се утврђује ниво
осјетљивости или толеранције према насиљу у породици. Ако сте жртва насиља,
а нереагујете на њега то представља својеврстан знак пристајања на насиље, па
сам с обзиром на ово покушао утврдити колико је то присутна појава код наших
грађана које су жртве.
Такође, покушао сам утврдити, које су то реакције које друштвена
заједница може предузети да се стане на крај овој негативној појави,
укључујући улогу школе, државе итд.
Најгрубљи облик моћи је насиље, односно физичко насиље, гдје моћ као
надмоћ потпуно долази до изражаја. У насиљу је присутна моћ појединца или
групе која проводи насиље и немоћ појединца или групе над којом се насиље
врши. Моћ је посебно изражена у породичном насиљу, гдје жртве насиља због
своје статусне немоћи трпе насиље.
4
Када је у питању одређење појма насиља у породици, насиље у

породици подразумјева све облике насиља који се догађају у породици,
проширујући могућност да починиоци насиља и жртве насиља могу бити све
особе које не живе у породици али су чланови домаћинства као што су бивши
партнери, родбина и сл
Уставним одредбама су права и слободе свих грађана загарантована без
обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално
поријекло, рођење, образовање, имовинско стање, политичко и друго увјерење,
друштвени положај или друго лично својство, чиме грађани стичу могућност да
у случају угрожавања својих права могу затражити заштиту надлежних
државних органа.
Поред Устава Републике Српске којим се гарантују основна људска
права и слободе у нашој земљи, донесено је више закона који директније
обрађују насиље у породици, а о чему ће, такође, бити више ријечи у наставку
овог рада
5
ТЕОРЕТСКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ ПРОБЛЕМА ЕТИОЛОГИЈЕ И

ФЕНОМЕНОЛОГИЈЕ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ
1.1.Појам насиља у породици
Насиље представља један од појмова којег је теоријско-методолошки

веома тешко одредити због његове распрострањености и присуства у
природним и друштвеним наукама. Према Д. Кокановићу, насиље постаје
симбол, саставни дио животног стила, филозофија младих људи. Оно фигурира
и функционише као средство најразноврснијих облика друштвене моћи,
првенствено посматрајући га са позиције мас медија. Према истом аутору
живимо у времену насиља и насиљу времена.1
Насиље у породици је скуп понашања одређених лица која употребом
силе или моћи, застрашивањем или манипулацијом, намећу контролу над
другим лицима. Насиље у породици увијек претпоставља злоупотребу моћи у
односима који се темеље на неједнакости. Насиље је свако понашање које
нарушава физички и психички интегритет једног лица.
Породица je био-психо социјална заједница родитеља и њихове дјеце
(представља основну ћелију друштва) у којој треба да владају складни и
хармонични односи између свих њених чланова и она је најважнији социјални
фактор у развоју личности2.Услов да породица буде функционална јесте да
постоји сарадња међу свима, а цјелокупна топла породична клима
подразумијева низ фактора:љубав, топлота, разумијевање, вођство итд.Деци из
породица у којима постоји међусобно поверење, љубав, другарски однос и
између родитеља самих и између родитеља и дјеце, вјероватније је да ће бити
људи са позитивним особинама, независније особе, сигурнији у себе и
уравнотеженији него деца из породица у којима су чести сукоби и размирице и
у којима нема довољно пажње према дјетету3
О појму насиља су написане многе дефиниције. Генерално, заједничка
црта свих полазишта у дефинисању појма насиља јесте да се оно дешава у
људској интеракцији на микро и макро плану, примјеном моћи или различите
силе угрожавајући укупан интегритет личности или групе (физички, психички,
социјални, културни, национални, политички, егзистенцијални, територијални).
У Социолошком лексикону, насиље се одређује као «употреба физичке силе да
би се изнудило одређено понашање људи». 4
Уствари, под насиљем у породици се подразумијевају различити акти,
поступци и понашања појединца, група, друштвених институција, организација
или друштва, у односу према људима, који укључују примјену физичке,
психичке или неке друге силе и којима се угрожава физички, психички или
социјални интегритет и изазивају различита физичка или психичка оштећења
или друге неповољне последице. 5
Насилници обично налазе изговор за насилне радње, без обзира шта

жртва чинила или не чинила. Породично насиље избија међу члановима
1
Д.Кокановић «Култура и умјетност» Академија умјезности Нови Сад стр 32
2
Рот, Н; Рароњић. С, (1996), Психологија Завод за уџбенике и наставна средства, Београд стр.74
3
Рот, Н: Психологија,(1972) Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр 25
4
Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд 1982, стр 256
5
Милосављевић, М, (1998) Насиље над дјецом Београд, стр.55
6
породице у случају кад једно лице остварује надмоћ и контролу над другим
користећи физичке или емотивне присиле. Однос друштва се, историјски
гледано, мијењао према тој појави, од прихватања насиља као стандарда
понашања до препознавања и именовања проблема, али без одговарајућег
санкционисања.
Савремено, цивилизацијски развијено друштво, сваки облик насиља
унутар породице сматра неприхватљивим понашањем, те мијења свој однос
према тој појави и придаје јој друго значење. Повећава се спознаја појединца и
заједнице о присутности те појаве у друштву. Препознавање, правовремено
реаговање те, оно што је највредније, спречавање насиља у породици, требао
би бити циљ сваке друштвено организоване активности у борби против насиља
у породици.
Да би се појам насиља комплетније могао тумачити и разумјети
неопходно га је посматрати у уској вези са њему сродним појмовима моћи, као
што су агресија, тероризам и грубо понашање.
У смислу "Закона о заштити насиља у подици", породицу чине6:

 супружници у брачној или ванбрачној заједници
 њихова дјеца( заједничка или из ранијих заједница)
 бивши брачни или ванбрачни супружници и њихова дјеца
 усвојилац и усвојеник
 старалац и штићеник, као и друга лица која сада живе или су
раније живјела у породичној заједници
 родитељи садашњих и бивших супружника
 очух и маћеха
1.2. Насиље и моћ
Насиље је углавном повезано са појмом моћи, односно неравноправном

расподјелом и дистрибуцијом моћи на индивидуалном, групном,
институционалном, глобалном и међународном плану, које човјека прати током
цијеле историје развоја људског друштва. Моћ није само посједовање и
располагање материјалним добрима, него може бити усмјерена на личност и
живот других. Најгрубљи облик моћи је насиље, односно физичко насиље, гдје
моћ као надмоћ потпуно долази до изражаја. У насиљу је присутна моћ
појединца или групе која проводи насиље и немоћ појединца или групе над
којом се насиље врши. Моћ је посебно изражена у породичном насиљу, гдје
жртве насиља због своје статусне немоћи трпе насиље.
1.3. Етиологија насиља у породици
Етиологија криминалитета је једно од основних подручја криминологије,

а криминална етиологија је једна од основних грана ове научне дисциплине.
6
Закон о заштити од насиља у породици; Службени гласник РС
7
Задатак криминалне етиологије је изучавање и утврђивање општих и

појединачних узрока и услова криминалитета као негативне друштвене појаве. 7
На основу претходно наведеног, може се рећи етиологија насиља у
породици представља утврђивање одговора на питање зашто и како се насиље у
породици јавља као индивидуална и масовна појава, зашто и како се формира
личност делинквената (негативна социјализација), које су то објективне и
субјективне околности које детерминишу криминално понашање.
Насиље у породици не може бити резултат дјеловања само једног
фактора. Конкретно кривично дјело насиља у породици резултат је дјеловања
конкретног човјека одређених биолошких, психолошких и физичких
карактеристика које су се на одређен начин одразиле у његовом понашању.
Меутим постоји значајан међусобни однос између починиоца насиља у
породици и средине у којој он живи. Наиме, човјек живи у друштву и развија се
у интеракцији са својом ужом или широм средином, која на тај начин утиче на
формирање његове личности и његово понашање. Стога би се могло рећи да је
кривично дјело насиља у породици резултат личних својстава учиниоца и
средине у којој живи.
Питање, „који су то узроци насиља у породици“, је веома комплексно и
на њега је тешко дати адекватан одговор. Постоје многи фактори који доводе до
насиља у породици а као најзначајнији издвајају се:
 Деградирана породица као узрок насиља у породици

 Алкохолизам као узрок насиља у породици
 Наркоманија као узрок насиља у породици
 Сиромаштво као узрок насиља у породици
 Поремећаји личности као узрок насиља у породици
 Душевне болести као узрок насиља у породици
 Душевна заосталост као узрок насиља у породици
 Деменција као узрок насиља у породици
1.3.1. Деградирана породица као фактор насиља у породици
Породица је основна друштвена институција у којој се одвија процес

социјализације личности. Преко породице се на појединца преносе основне
тековине једног културног система. Први социјални контакти дјеце се управо
одвијају у породици и у њој почиње сложен процес социјалног учења. Од
структуре породице и динамике њеног утицаја на процес социјализације, у
великој мјери зависи каква ће личност бити индивидуа када се социјализује.
С обзиром на чињеницу да у породици најмлађи чланови добијају прве
облике социјализације, многи аутори сматрају да је породица „критички
фактор“ у погледу прилагођавања друштвеној средини. Сам карактер тог
прилагођавања и повезивања појединца са друштвом у великој мјери зависи од
карактера породице, од васпитања које се у њој добија, као и од личних
примјера родитеља који дјеци служе као обрасци за касније понашање и
заузимање ставова према разним животним питањима.
Уколико су односи у породици складни и нормални, ако нису присутне
одређене негативне друштвене појаве, као што су алкохолизам, наркоманија,
криминалне активности и слично, и уколико се довољно пажње посвећује
7
Марковић, И, (2007), Основи криминологије, Правни факултет, Бања Лука, стр. 23
8
васпитању дјетета, онда постоје сви предуслови да породица дјелује као

значајан антикриминогени фактор8.
Породица може имати и негативан утицај на социјализацију личности.
То је посебно изражено у оним породицама које су оптерећене разним
негативним друштвеним појавама, као што су алкохолизам, наркоманија,
насиље у породици, породичне свађе и несугласице, лоша материјална
ситуација. Овакве породице се у литератури називају „деградиране или разорене
породице“, односно дифицијентне породице.9
Уколико је у питању деградирана или дифицијентна породица, велика је
могућност да ће у њој прије или после доћи до појаве једног од облика насиља:
физичког, психичког, сексуалног.
1.3.2. Алкохолизам као фактор насиља у породици
`Према медицинској дефиницији алкохолизам представља хроничну

прогресивну болест коју карактерише жеља пијењем алкохолног пића, с циљем
постизања субјективног стања задовољства.10 Међутим алкохолизам није само
болест овисности, он је и социјално патолошка појава која се негативно
одражава на бројне аспекте друштвеног живота алкохоличара, породице, радне
и животне средине.
То је велики друштвени проблем који је повезан са многим другим
негативним појавама у друштву а посебно са криминалитетом. Према разним
истраживањима која су спроведена код нас и у свијету веза између алкохолизма
и криминалитета је доказана. У неким случајевима алкохолизам има улогу
одлучујућег фактора у извршењу кривичног дјела , а у другим он има карактер
криминогеног повода или услова.11
Под утицајем алкохола долази до одређених промјена у понашању
човјека, слабе моралне и друштвене кочнице, смањује се могућност контроле
над властитим поступцима уз истовремено јачање нагона агресивности и
сексуалног нагона. Овакво насилничко понашање лица под утицајем алкохола
често испољавају над члановима своје породице, злостављајући их физички и
сексуално.
1.3.3. Наркоманија као фактор насиља у породици
Према дефиницији Свјетске здравствене организације- Комитета

експерата за дроге, наркоманија је стање периодичне или хроничне
интоксикације штетно како за појединца, тако и за друштво, до којих долази
поновљеним узимањем неке дроге (природне или синтетичке). Дакле
наркоманија или злоупотреба опојних дрога је редовно узимање дроге услед
чега наступа зависност ( психичка, физичка или обе ). Због те зависности,
болесник више неможе живјети без дроге те има потребу за повећањем дозе.12
Наркоманија може довести до појаве насиља у породици на два начина.
Први постоји уколико наркоман под утицајем опојних дрога врши физичко,
психичко и сексуално насиље над члановима своје породице. Други постоји
8
Милутиновић, М (1981), Криминологија, Београд, стр. 353
9
10
Деспотовић, А (1978), Алкохолизам, Ниш, стр. 86
11
Кампаџија, Б, (1989), Форензичка психијатрија, Нови Сад, стр. 43
12
9
уколико је наркоману потребан новац за куповину дроге, те он физички

злоставља чланове своје породице у намери да га се домогне.
1.3.4. Сиромаштво као фактор насиља у породици
Сиромаштво представља стање непостојања економских, социјалних и

културних услова за задовољење основних биолошких и других људских
потреба, недостатак услова за развој и репродукцију психичких и физичких
способности и одржавање егзистенцијалних услова живота. 13 Утицај овог
фактора долази до изражаја у подручјима друштвених група и слојева које су
сиромаштво и биједа ставили у низак друштвени статус, те се у њиховој
средини јављају многе појаве које криминогено дјелују. Дакле сиромаштво
репродукује друге криминогене услове- неповољан материјални и друштвени
статус неповољно дјелује на породичну стабилност чланова и емоционални
развој дјеце.
Сиромаштво утиче посредно на појаву насиља у породици, и у том
случају ради се о криминалитету који је резултат одређених социопатолошких
појава које су узроковане сиромаштвом. Нпр. као продукт сиромаштва јавља се
алкохолизам, који заједно са другим факторима може довести до вршења
кривичних дјела насиља у породици.
1.3.5. Поремећаји личности као фактор насиља у породици
Према дефиницији коју је предложила Свјетска здравствена

организација, поремећаји личности су дубоко укорењени малоадаптивни
обрасци који се манифестују у широком спектру односа према себи и околини, а
који доводе до значајних поремећаја социопрофесионалне функције или до
субјективних проблема.14
Особе са поремећајима личности представљају доста оспоравану и
контроверзну нозолошку групу у психијатрији. Оно што никада није било
спорно је понашање ових особа које редовно излази из оквира просјечности и
описује се као неадаптирано, асоцијално, па и криминално.15
Поремећаји личности који су од значаја приликом истраживања узрока

насиља у породици су:
 параноидни поремећај личности и
 емоционално нестабилни поремећај личности.
Битна карактеристика параноидног поремећаја ли јесте континуирано

осећање неповерења према друим особама. Пријатеље и партнере често
стављају на пробу и од њих траже апсолутну оданост. У партнерским односима
показују љубомору која може до апсурдних размјера. Такође не подносе
критике нити омаловажавања и бурно прелазе у противнапад. На основу
њихових карактеристика личности јасно се може закључити да имају велике
предиспозиције да буду починиоци насиља у породици.
Особе са емовионално нестабилним поремећајем личности
карактеринаглашена емоционална лабилност, низак праг на стресове и склоност
13
Бошковић, М, (2001), Криминална етиологија, Нови Сад, стр 196
14
Ковачевић, Р, (2007), Правна медицина, Правни факултет, Бања Лука, стр. 186
15
1
ка импулсивном реаговању. Лако упадају у конфликтне ситуације, а такође им

је смањена и могућност интелектуалне обраде и размишљања о последицама.
Могу да испоље изразито агресивна понашања, а у стањима тзв.
„ бихејвиоралних експлозија могу да почине тешка кривична дјела укључујући
и насиље у породици.16
1.3.6. Душевне болести као фактор насиља у породици
Психотични поремећај, психоза, или душевна болест је медицински и

социјални феномен стар вјероватно колико и само човјечанство. Душевну
болест карактеришу три кључна феномена: погрешно доживљавање себе и
околине, поремећено понашање и углавном одсуство органских промјена на
нервном систему. Душевно болестан човјек полако али сигурно игнорише
реалност и ствара своју сопствену реалност.17
Душевне болести које су од значаја приликом истраживања узрока

 схизофренија и
 параноја
Код схизофрених болесника од посебног значаја су сумануте идеје и

императивне халуцинације које он усмјерава на најближе особе у својој
околини, а то је у правилу породица. Тако, схизофрени болесници су чести
извршиоци физичког насиља у породици, а неријетко врше и убиства чланова
најуже породице.
Параноја представља стање у коме се развија систем болесних идеја
односа и прогањања уз уредно мишљење изван тог система и без халуцинација
и других симптома душевне болести. Оно што је од значаја за истраживање
узрока насиља у породици код параноје су сумануте идеје љубоморе које се
обично развијају код особа које више година конзумирају алкохол. То је
алкохолна параноја или патолошка љубомора која је најчешће усмјерена према
брачном партнеру. Убеђења болесника су веома чврста и она на крају
резултирају „осветом“ или убиством партнера.18
1.3.7. Душевна заосталост као узрок злостављања у породици
Душевна заосталост представља стање заустављеног или недовршеног

разума које се посебно карактерише скромним интелектуалним способностима.
Душевно заостале особе су због скромних интелектуалних способности, као и
других особина личности, лишене могућности да адекватно процењују и
предвиђају последице свог понашања. Због тога се често појављују као
починиоци кривиних дјела насиља у породици. Поред тога што се налазе у
улози починиоца ових кривичних дјела, они често буду и жртве насиља у
породици, нарочито сексуалног насиља.19
1.3.8. Деменција као фактор насиља у породици
16
17
18
19
1
Хронични мождани синдром или деменција представља стање које

карактеришу дифузна оштећења можданог ткива и испади у мнталном
функционисању. Дементне особе чине разна кривична дјела а међу нима и
кривична дјела насиља у породици. Најчешћи облици наиља у породици које
испољавају дементне особе су сексуална и физичка злостављања, као и убиства.
У почетном стадијуму деменције могуће су и разне варијанте психичког насиља.
1.4. Феноменологија насиља у породици
Криминална феноменологија је област криминологије која се бави

питањем појавних облика, структуре, класификације и динамике
криминалитета.20 С обзиром на наведену дефиницију ово поглавље ће се
односити на описивање појединих облика насиља у породици, начин њиховог
извршења, понашање и начин живота учинилаца починилаца кривичних дјела
насиља у породици.
1.4.1. Појавни облици насиља у породици
Постоје различити облици насиља који се из практичних разлога

приказују одвојено, мада се унутар породице испреплићу и утичу на сваког
члана породице. Насиље у породици је у суштини коријен низа девијантних
појава. Генерално посматрано до насиља доводи емоционално злостављанаје,
третирање партнера као слуге, злоупотреба дјеце у партнерским односима,
принуда и пријетња, употреба силе сл.
Насиље у породици је најчешће проузроковано од стране мушкарца и

оно се најчешће манифестује као21 :
 физичко насиље које укључује; гурање, шамарање, премлаћивање,
чупање косе, ударање рукама, ногама и разним предметима,
наношење повреда различитим врстама оружја и разним
предметима. Физичко насиље обухвата широк дијапазон појмова,
али им је заједнички показатељ напад на физички интегритет
жртве односно жртава. Трагови насиља су модрице, ожиљци,
опекотине, крварења (унутрашња и вањска), преломи костију и
остале физичке повреде.
 психичко насиље се односи на облике злостављања са циљем
презентовања моћи и контроле над жртвом кроз разне забране,
понижавања, подцјењивања, исмијавања у јавности, изолацију,
пријетње, увреде, уцјене, обезврјеђивање, контролу кретања,
ограничавање социјалних комуникација, претјерану љубомору и
др. Трагови насиља нису видљиви као код физичког насиља, али
су зато посљедице далекосежне и доводе до разарања структуре
личности. Жртва се повремено повлачи у себе, губи осјећај
властите вриједности, постаје активно тупа, пада у депресију. У
тежим случајевима јављају се суицидалне идеје, а могући су и
покушаји суицида.
20
21
Ајдуковић М, (2000), : Насиље над женом у обитељи, Друштво за психолошку помоћ, Загреб,
1
 грубо занемаривање углавном проводе родитељи или старатељи

дјеце (намјерно или ненамјерно усљед одређене психичке или
менталне сметње, изузетно лоших услова живота и сл.). Ту су и
родитељи негативног друштвеног понашања као и родитељи који
занемарују родитељске дужности и обавезе. У таквим ситуацијама
дијете не добија позитивну емотивну подршку и стимулацију, оно
је најчешће резултат родитељске небриге и неиспуњавања
родитељске функције.
 сексуално насиље се односи на сексуално узнемиравање и
силовање, односно приморавање на сексуални однос без
пристанка жртве, на радном мјесту, у школи, на факултету, на
улици и у породици. Жртве присиљавају на учешће у сексуалним
активностима, на блудне радње које им не одговарају и које су за
њих понижавајуће.
 социјално насиље представља изолацију и контролу над
друштвеним животом. Овај вид насиља се огледа у ограничавању
комуникације са пријатељима, родбином или неким другим
лицима која припадају ужем кругу породице. Злостављање на овај
начин доводи до фрустрације због немогућности дружења са
жељеном особом.
 економско насиље укључује ускраћивање и одузимање
финансијских средстава, забране брачном партнеру да ради,
неплаћање алиментације или издржавања, те други облик
остављања брачног партнера или члана породице без средстава за
живот.
Насиље може бити активно и пасивно. Активно насиље укључује

злостављање у физичком, психичком или сексуалном смислу, у којем је
препознатљива, видљива агресија директно упућена према члану или члановима
породице. Пасивно насиље се манифестује као занемаривање лица и његових
потреба, здравља, прехране, материјалних потреба и др.
Постоје различити типови насиља унутар породице:

 насиље одраслих међусобно (насиље супружника, брачно
насиље);
 насиље над дјецом;
 насиље над родитељима;
 насиље над браћом и сестрама и
 насиље над другим члановима породице.
Брачно насиље је најчешћи облик насиља у коме су најчешће жртве

жене. Мушкарци су углавном научени да буду љути, агресивни па чак и
насилни. Жене су углавном у социјалном смислу, научене на супротан начин
реаговања. Нихова се љутња често доживљава као нешто непотребно,
неприхватљиво и хистерично. Физичко насиље жена је тешко проводљиво због
разлике у тјелесним карактеристикама и физичкој снази. Ако жена физички
злоставља дјецу, тада тјелесне посљедице могу бити једнако тешке као и кад
мушкарац употребљава физичку силу.
И дјеца могу бити злостављачи родитеља односно браће и сестара.
Углавном се ради о физичком и емоционалном злостављању. Физичким
1
злостављањем, ако су злостављачи старији адолесценти могу бити нанесене и

тешке тјелесне повреде родитељима и млађој дјеци у породици.
Наркомани су врло често злостављачи у породици. Злостављање у тим
случајевима може бити почињено под утицајем дроге или у циљу прибављања
средстава или наркотика.
1.4.2. Динамика насиља у породици.
Насиље у породици с временом ескалира, те добија на учесталости и

бруталности. Насиље ријетко започиње ударцима. Углавном почиње мањим
безазленим нападима, увредама, нагуравањем. Неконтролисано ослобађање
акумулиране напетости доводи до насилног чина.
Физичком злостављању претходи вријеђање, разбијање и бацање
предмета, пријетње. Поједини чин насиља над женом није случајни и изоловани
догађај губитка контроле. Сасвим супротно, то је дио сложеног модела
понашања у којем је насиље саставни дио динамике односа.
Сл. 1. Динамика насиља у породици
I Етапа:
Односи међу партнерима су напети, неизбјежно долази до мањих
инцидената, жртва покушава смирити ситуацију и смањити напетост.
II Етапа:
Расте напетост међу партнерима, партнер злостављач појачава контролу
жртве насилним испадима, док се жртва због страха повлачи.
III Етапа:
Партнер злостављач показује кајање, оправдава своје насилничко
понашање, те га минимизира, често даје обећање да се насиље неће поновити.
IV Етапа
1
Однос међу партнерима привидно је добар, жртва прихвата исприке

злостављача, док он негира насиље. То је период малог затишја, али ће се
насиље поновити.
Знакови тјелесног насиља:

 повреде на лицу;
 повреде на прсном кошу, грудима, односно дијеловима тијела
покривеним одјећом;
 одливи и огреботине по тијелу;
 ишчашења, ломови и напуклине;
 опекотине различитог степена;
 повреде од ножа или другог предмета;
 унутрашње повреде (крварење);
 видни трагови гушења на врату;
 избијени зуби и
Остали знакови који могу упућивати на насиље:

 напетост, немир, осјећај слабости;
 осјећај страха;
 осјећај кривње;
 самозанемаривање.;
 губитак самопоуздања;
 неуротске реакције (депресивност, анксиозност, напади панике);
 поремећај спавања;
 поремећај прехране;
 злоупотреба алкохола и дрога;
 проблеми с концентрацијом;
 осјећај растрешености;
 недостатак толеранције и стрпљења;
 агресивно понашање према себи и другима;
 сексуалне тешкоће и
 посттрауматски стресни поремећај.
Знакови насилника
Насилник, у пракси тешко рјешава сукобе и конфликте у породици,

агресиван је и конфликтан и као такав склон је насиљу као начину
успостављања контроле.
У литератури се наводи 12 карактеристика насилног мушкарца:

 љубоморан је;
 друге криви за своје промашаје;
 за своје проблеме криви околности; непредвидивог је понашања,
 склон је цербалном понижавању;
 тешко може контролисати бијес;
 говори да се то виша неће поновити и да ће се промијенити;
 потиче из породице која проблеме рјешава насиљем;
 криви жену за све;
 уколико употребљава алкохол и дрогу, погоршава му се
понашање и
1
 не признаје ничије мишљење, његов начин је једино исправан.22
1.5. Психолошки аспекти насиља у породици
У посљедњих неколико деценија насиље у породици почело се уочавати

као проблем и од тада је знатно више предмет интересовања стручњака разних
усмјерења. Мало је лица изван породице која могу примјетити почетно
злостављање. Данас има више врста насиља. Посебно се скрива психичко
насиље и остаје "недодириво" и за професионалце, нажалост, друштвено
неприхватљиво и насилничко понашање често остаје неоткривено.
1.5.1. Карактеристике дјеце у породици са насиљем
М. Милосављевић у књизи "Насиље над дјецом" под злостављањем

подразумјева лош и нехуман активан однос појединца, групе, институција и
глобалних друштава према дјеци, док појам злоупотребе поред тог значи и
кориштење дјеце ради задовољавања неких потреба или интереса.
Откривање физичког злостављања, у највећем броју случајева догађа се уз
помоћ постојања физичких трагова као што су модрице, огреботине, опекотине,
трагови угриза, повреде тијела и унутрашња крварења.
Знаци за психичко насиље су симптоми стреса, специфичан поглед,
рефлексни покрети заштите, преплављеност страхом, депресивно
расположење, емоционална укоченост, осјећање анксиозности, растућа
агресивност и сл. Психички малтретирано дијете је апатично, незаинтересовано
за игру често је повучено или је агресивно, а понекад лажно показује добро
расположење. Честа је појава секундарне анурезе и енкомпрезе. Психички
индикатори су најбољи знак постојања и других видова насиља над дјецом, а
видљиве посљедице психичког насиља наступају тек након дужег излагања .
Карактеристични видови психичког насиља над дјецом и

омладином:
 одбацивање - вербални напади, подцјењивање, презир;
 терорисање - пријетње батинама или смрћу, присуство насиља у
породици и сл;
 изоловање - спречавање контакта са вршњацима или одраслима ван
куће, држање у затвореном простору и сл;
 експолатација - подкупљивање, подстицање противдруштвених и
криминалних понашања, навођење на негатвна друштвена
понашања и
 емоционално лишавање - емоционално занемаривање, одбијање
контакта и психолошка недоступност дјеци23.
Емоционално злостављање у најширем смислу обухвата двоструко

понашање одраслих према дјетету. Једна од основних карактеристика
емоционалног злостављања дјетета је ниско самопоштовање. Оваква дјеца
чешће бјеже из школе, крше друштвене норме и правила, крећу се у групама у
којима се осјећају сигурним, а проблеме рјешавају агресијом.
22
Томић, Р, (2005), Присутност злостављања међу дјецом, Тузла, стр 45
23
Милисављевић М, (1998) , Насиље над дјецом, ФПН Београд, стр.189
1
Код дјеце предшколског узраста емоционално злостављање најчешће се

манифестује у виду тјелесних симптома: болови у стомаку, притисак у грудима,
проблеми са храњењем и спавањем. Дијете безразложно плаче што често
изазива додатно родитељско неадекватно понашање према њему, тако да и
поред уредног биолошког развоја не напредује и показује карактеристике знатно
млађег регресивног дјетета.
Узрастом дијете почиње манифестовати различите облике страхова,
несигурност и тугу. Пасивно је у комуникацији са другом дјецом, нема
пријатеља, без хобија је, усамљено са сталним изразом туге и несигурности.
Међу дјецом која покушају или изврше суицид велики број је емоционално
злостављаних. Нажалост, овај облик злостављања најчешће остаје непознат.
Посебан облик злостављања дјеце је сексуално насиље или сексуална
злоупотреба дјеце које је најтеже за препознавање и верификовање. Уобичајена
дефиниција сексуалног злостављања подразумјева сваки вид задовољавања
сексуалних потреба и нагона примјеном физичке, психичке или неке друге силе
или надмоћи. тј. искориштавање дјеце у сексуалном смислу како би се
задовољиле сексуалне потребе одраслих. Порнографија је такође вид сексуалног
насиља, кад су њени корисници или објекти дјеца. У већини случајева
сексуалног насиља дијете познаје насилника, и најчешће је ријеч о лицу
блиском дјетету, од кога оно зависи и у које оно има повјерење.
Тешко је изјаснити се о типичним симптомима дјетета жртве насиља.
Међутим, постоје извјесне смјернице; дијете у предшколском узрасту може
испољавати незрело понашање, претјерани интерес за секс, у школском узрасту
дијете може имати потешкоћа у концентрацији и психосоматске симптоме, као
што је бол у стомаку, на часовима физичког може одбијати да се пресвлачи
заједно са вршњацима.
Дјечије развојне тешкоће, тјелесне и емоционалне могу понекад бити
фактор који доводи до злостављања. Дјеца која одрастају у стресним
околностима болеснија су од остале дјеце и чешће се жале на главобољу, болове
у стомаку, гушење у грудима и сл. Дјеца из породица алкохоличара у много
већој мјери пате од психосоматских симптома као што су главобоље, болови у
желудцу, тешкоће са спавањем и проблеми са јелом. Слично се примјећује и код
дјеце изложене сексуалном злостављању.
Дјеца која су била изложена различитим врстама насиља и занемаривања,
врло често показују одређени степен развојног застоја, неуролошког,
конгнитивног као и психомоторног. У већини случајева насиља препознатљива
је симптоматологија (ПТСС) пост труматског стресног синдрома. Многа
злостављана дјеца, посебно ако показују и развојно заостајање и тешкоће имају
тешкоће у учењу. Мотивација је смањена за уобичајене активности нпр. учење,
дружење, игра.24
1.5.2. Карактеристике родитеља у породицама са насиљем
У оквиру породице родитељи имају моћ и у стању су да занемарују или

злостављају своју дјецу, или брачног партнера који су зависни о њима.
Родитељи склони насиљу у породици, најчешће су и сами доживљавали
насиље у својим породицама и овај трансгенерацијски пренос је препознатљив
код свих врста насиља, а посебно је изражен у случајевима занемаривања
Олwеус Д. (1998) Насиље међу дјецом у школи : Што знамо и што можемо учинити, Загреб,
24
Школска књига
1
дјечијих развојних потреба. Понашање одраслих, које је слично понашању

дјеце у различитим развојним стадијумима обиљежава се као "незрелост".
Родитељи са наглашеном незрелошћу најчешће су заступљени међу родитељима
који занемарују своју дјецу. Мало дијете је зависно, егоцентрично и захтјевно.
Не води бригу о туђим потребама. Не може саосјећати са другима прије него ли
прође раздобље у којем мора задовољити своје потребе за бригом, љубављу и
сталношћу"25.
У процјени злостављања, врло је важно утврдити како емоционалне
тешкоће дјелују на родитељску улогу и на дјететов живот. Притом је важно
разликовати родитеље који имају хроничне емоционалне сметње од родитеља
који имају ситуационе или породичне емоционалне смтење. Душевно болесни
родитељи могу изложити чланове породице занемаривању као и емоционалном,
тјелесном и сексуалном злостављању. Усљед своје болести често дају
искривљену слику реалности члановима своје породице.
ТОЧАК НАСИЉА
Слика 2. Точак моћи и контроле који описује насилни однос (према Пенце и
Паyмар, 1986)
Кад говоримо о насиљу у породици, жене су чешће жртве насиља од

мушкараца. То је из простог разлога што су мушкарци, у већини случајева
природно физички јачи од жена. Мушкарци који су физички слабији од
партнерке са којом живе у брачној заједници ријеђе се одлучују на
пријављивање насиља. Насилнички однос је обиљежен моћи и контролом која
се манифестује застрашивањем, кориштењем дјеце, кориштењем мушке
привилегије, финансијским злостављањем и кориштењем присиле и пријетње. У
готово свим везама у којима постоји физичко насиље постоји и емоционално
злостављање. И поред свега, жена остаје са мушкарцем због дјеце, негативног
става друштва, одсуства подршке, самозаваравања, због тога што мисле да нису
једине, због утицаја средине из које потичу и др26.
Baldry, A. C. (2003). Bullying in schools and exposure to domestic violence. Child Abuse and
25
Neglect, 27 (7), 713-732
Baldry, A. C. (2003). Bullying in schools and exposure to domestic violence. Child Abuse and
26
Neglect, 27 (7), 713-732
1
Чињеница је да жене остају годинама у браковима или везама у којима

их партнери омаловажавају, психички и физички злостављају. За то постоје
бројни разлози. Данас се друштво недовољно посвећује претученој жени и
кажњавању насилника, будући да је општи став како су то "брачни, породични
или њихови лични проблеми" у које се не треба мијешати.
На примјер постоје следећи митови о насиљу над женама:

 Насиље у породици није проблем који се дешава у мојој
заједници или граду,
 Насиље у породици се само дешава сиромашним женама,
 Неке жене заслужују да добију батине,
 Алкохолизам, злоупотреба дрога, стрес и ментална болест
узрокују насиље у породици,
 Насиље у породици је приватни проблем и тиче се само мужа и
жене,
 Ако је жени стварно тако лоше. зашто једноствнао не оде од
насилника,
 То је само обична породична свађа, свако има свој начин да се
бори са проблемима у породици,
 Мушкарци који злостављају жене су и сами били жртве
злостављања у дјетињству,
 Насиље се десило само једном. Њему је искрено жао због свега
што се десило и неће се више никада поновити,
 Жена треба да остане са мужем за добробит дјеце. Без обзира на
све , дјеца ипак требају оца.27
1.6. Посљедице насиља у породици
Насиље у породици изазива тешке и далекосежне посљедице на укупно

здравље породице, а посебно дјеце. Лица одрасла у насиљу углавном касније у
животу репродукују насиље, те се круг породичног насиља наставља. Дјеца
одрасла у породици са насиљем уче такво понашање и касније у свом животу
репродукују такав начин живота и сматрају га нормалним.
Породица у којој је присутно насиље је дисфункционална како у
дјеловању цјелокупне породице, тако и сваког њезиног члана; у школи, на
радном мјесту и у осталим облицима друштвених дјелатности.
Сексуално злостављање жене дјелује негативно на њено физичко и
психичко стање и жена га тешко преживљава. Честе су економске посљедице
након сексуалног насиља. Један број жена напушта посао, факултет, па чак и
мјења мјесто боравка. Оно може имати дуготрајне последице за жену, на њену
каријеру и професионални развој.
Посљедице насиља над женама могу се испољити на различите начине
као што су:
 трајни инвалидитет;
 друштвена изолација, због страха да ће се насиље наставити и да
ће бити откривено;
27
Приручник за жртве насиља издат од стране Удружења жена са УНЕ Бихаћ БиХ
1
 психолошки стресови који се манифестују различитим хроничним

болестима;
 тешкоће у налажењу посла, задржавању запослења и
прилагођавању радним условима усљед напетости због насилне
атмосфере, немогућност обављања пословних обавеза због
повреда. срамоте и страха од насиља;
 депресија, напетост;
 смрт проузрокована самоубиством и
 смрт проузрокована убиством.
1.7. Свијест о проблему насиља у породици
1.7.1. Генерална свијест у друштву
Свијест друштва о проблему насиља у породици и даље је на ниском

нивоу. Владе, закони, медији и друштво у цјелини не баве се овим питањем на
одговарајући начин.
Прво, о насиљу као проблему који је и закон препознао, почиње да се
говори тек послије рата, а тек однедавно овим проблемом интензивније почињу
да се баве владине организације, невладине организације и медији.
Друго, на неприхватање насиља као друштвеног проблема снажно утичу
још увијек преовлађујућа традиционална схватања која насиље у породици не
види као нешто што би требало казнити и осудити. Многи не познају насиље
као такво, него на њега гледају као на васпитне методе или уобичајене облике
комуникације.За реакцију на насиље над дјецом су одговорни сви, како
породица тако и све друштвене институције. Неопходно је и веома важно
развијати свијест грађана да је њихова дужност и обавеза да реагују на
насиље које примјете или сумњају да се догађа. Зато је веома важан
мултидисциплинаран приступ (кроз структуре образовања, здравства, социјалне
заштите, полиције и правосуђа) како у превенцији тако и у реакцији на насиље.28
1.7.2. Свијест жртава и насилника
Када је ријеч о свијести жртава и насилника у породици, у нашем народу,

посебно у недовољно развијеним подручјима, питање насиља сматра се
«нормалним» и да се то догађа у сваком браку. Сеоска подручја ово питање чак
и не постављају, јер се зна ко је "газда у кући", жртве насиља радије ћуте и трпе
насиље и већина сматра да је за све то крив нпр. алкохол, а насиље над дјецом
сматрају нормалним, јер се у кући зна ко кога треба да слуша.
1.7.3. Како препознати злостављано дијете
Обзиром да злостављање оставља трагове на физичком изгледу и

понашању дјетета бројни су идикатори који нам омогућују правовремену
интервенцију у циљу заштите и пружања одговарајуће помоћи дјетету13.
28
Smith, P. K., Madsen, K. C. & Moody, J. C. (1999). What causes the age decline in reports of being bullied
at achool? Towards a developmental analysis of risks of being bullied. Educational Research Volume, 41 (3),
267-285.
13
Милисављевић М, (1998) ,Насиље над дјецом, ФПН Београд, стр 269
2
Физичко злостављање препознат ћемо најчешће по слиједећим индикаторима:
 Физички индикатори (модрице, мјеста без косе, опеклине,

необјашњиви преломи, посјекотине и опекотине)
 Индикативно понашање (дијете се понаша самодеструктивно,
повучено је или агресивно, крајност у понашању, осјећа се неугодно
при физичком контакту, у школу закашњава или долази прије наставе,
има страх од доласка кући, бјежи од куће, жали се на болове, кретање
с непријатношћу, носи неприкладну одјећу).
Емоционално злостављање препознат ћемо по слиједећим индикаторима:
 Физички индикатори (поремећаји навика, љуљање, грицкање

ноктију, сисање палца, асоцијално и деструктивно понашање, крајност
у понашању, западање у делинквенцију, заостајање у развоју);
 Индикативно понашање (поремећај говора, кашњење у физичком
развоју, западање у овисност, пушење, алкохолизам, дрога).
Сексуално злостављање препознат ћемо по следећим индикаторима:
 Физички индикатори (носи поцијепану одјећу, неуредно му је доње

рубље, има болове или свраб у предјелу гениталија, има проблеме при
ходању и сједењу, има модрице или крварење из гениталија, појаву
уринарних или гљивичних инфекција);
 Индикативно понашање (повученост и хронична депресивност,
претјерана брига за браћу и сестре, низак ниво самопоштовања,
проблеми у односу са вршњацима, хистеричност, покушај
самоубиства, нагли проблеми у школи, промускуитет).
1.8. Правни стандарди у области насиља у породици
1.8.1. Међународни правни стандарди
Међународне конвенције у оквиру којих се препознаје регулатива

 Европска конвенција о заштити људских права и основних
слобода ,
 УН Конвенција о правима дјетета и
 УН Конвенција о укидању свих облика дискриминације над
женама.
Упркос широко распрострањеним потврдама овог облика насиља, све

доскора оно није било признато као кршење женских људских права.
На Другој свјетској конференцији у Копенхагену (1980) насиље у
породици по први пут признато је као кршење женских људских права.
Конференција је усвојила резолуцију о "злостављаним женама и насиљу у
породици" Ова проблематика је разрађена у двије опште препоруке Комитета за
елиминацију свих облика дискриминације над женама (Општа препорука бр. 12
из 1989 године и Општа препорука бр. 19 из 1992 године), у којима је Комитет
2
овластио државе потписнице "да штите жене од свих облика насиља које се
догађа унутар породице, на радном мјесту или у било којој другој сфери
друштвеног живота".29
Чињеница је да многи ови међународни документи у себи садржи ријеч
жена, па се мисли да се ради о тзв. женским правима.
Данас међународноправни стандарди јасно забрањују насиље у
породици као кршење слиједећих основних људских права и фундаменталних
слобода које су загарантоване у Универзалној декларацији свим
појединцима:
 право на једнакост (чл. 1)
 слобода дискриминације (чл.2)
 право на живот, слободу и личну сигурност (чл.3)
 слобода од мучења и суровог, нехуманог и понижавајућег
третмана (чл.5)
 право на признавање правног субјективитета (чл.6)
 право на једнакост пред законом (Чл.7)
 право на правни лијек одговарајућег суда (чл.8)
 право на једнакост унутар породице (чл.16)
 право на највиши доступни стандард менталног и физичког
здравља (чл.25)
Многе земље су уградиле поменута права у своје уставне одредбе,

гарантујући на тај начин женама слободу од насиља у породици.
1.8.2. Домаћи прописи
Када је у питању одређење појма насиља у породици, насиље у

породици подразумјева све облике насиља који се догађају у породици,
проширујући могућност да починиоци насиља и жртве насиља могу бити све
особе које не живе у породици али су чланови домаћинства као што су бивши
партнери, родбина и сл. Насиље које обухвата како насиље унутар уже
породице тако и насиље унутар родбине представља све оно што једна особа
чини другој без њеног одобрења. То значи да је насиље сваки поступак који
разара, угрожава, увређује и понижава људско биће30.
Поред одредби у Дејтонском споразуму; Устав Републике Српске који је

проглашен 17.12.1992 године као највиши правни акт највеће правне снаге у
правном систему, гарантује основна људска права и слободе, равноправност
грађана Републике Српске у правима и обавезама без обзира на полну
припадност, право на живот ( члан 11. став 1), право на слободу и личну
безбједност (члан 12. став 1), неповредивост људског достојанства, тјелесног и
душевног интегритета (члан 13.) и истовремено забрањује мучење, свирепо,
нехумано и понижавајуће понашање и поступање (члан 14. став 1.)
Уставним одредбама су права и слободе свих грађана загарантована без
обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално
поријекло , рођење, образовање, имовинско стање, политичко и друго увјерење,
друштвени положај или друго лично својство, чиме грађани стичу могућност да
29
Општа препорука бр. 12 из 1989 године и Општа препорука бр. 19 из 1992 године
30
Породични закон : Службени гласник Републике Српске" бр. 54/02, 2002.
2
у случају угрожавања својих права могу затражити заштиту надлежних

државних органа.
Поред Устава Републике Српске којим се гарантују основна људска
права и слободе у нашој земљи, донесено је више закона који директније
обрађују насиље у породици.
Закон о заштити од насиља од насиља у породици, у члану 6. наводи

следеће радње у породици које су окарактерисане као насиље:
 физички напад члана породице на другог члана породице, без обзира да

ли је наступила физичка повреда или није;
 свака примјена физичке силе која не резултира директан напад или
примјена психичке принуде на интегритет члана породице;
 свако друго поступање једног члана једног члана породице које може
које може проузроковати или изазвати осјећај опасности да ће изазвати
физичку или психичку патњу или економску штету;
 проузроковање осјећаја страха или личне угрожености или повреде
достојанства, уцјеном или вербалном пријетњом или другом принудом;
 озбиљни вербални напад, вријеђање, псовање, називање погрдном
именима и други начин грубог узнемиравања члана породице;
 ухођење и сви други начини узнемиравања другог члана породице;
 оштећење или уништење заједничке имовине или имовине у посједу
или покушај да се то учини;
 пропуштање дужне пажње и надзора или непружање помоћи и заштите
иако за то постоји обавеза по закону или обичајима, а то би имало за
посљедицу осјећај физичке, психичке или економско-социјалне
угрожености;
 изолација и оограничавање слободе кретања и комуницирања са трећим
лицима;
 небрига и рјешавање основних потреба.
Закон о заштити од насиља у породици предвиђа да суд извршиоцу може

изрећи новчану казну у распону од 100 до 1800 КМ, у зависности од врсте и
тежине прекршаја.
Истоимени Закон предвиђа изрицање следећих заштитних мјера:

 удаљење из стана куће или неког другог стамбеног простора;
 забрана приближавања жртви насиља;
 осигурање заштите лица изложеног насиљу;
 забрана узнемиравања или ухођења лица;
 обавеза психосоцијалног третмана;
 обавезно лијечење од овисности.
1.9. Превенција насиља у породици
1.9.1. Људски ресурси у третману и превенцији
Насиље у породици са својим посљедицама прераста у друштвени

интерес за приступ овом проблему. Приступу и начину рјешавања истакнутог
проблема неопходна је мултидисциплинарна, брза, нужна и ефикасна акција
2
друштва, односно свих расположивих ресурса који се баве на директан или

индиректан начин у рјешавању овог проблема.
Превенција о насиљу у породици углавном се дијели на: примарну,
секундарну и терцијалну.
Циљ примарне превенције је помоћ учесницима заштите од насиља и

занемаривања у различитим условима, затим контрола и спречавање насилних
радњи. С тим циљем тежи се побољшању квалитета живота у свим породицама
било ризичним и неризичним, а подстиче се свестрани развој дјеце и
родитељских вјештина. На нивоу социјалног окружења неопходно и нужно је
развијати свијест о насиљу у породици. Јавност се мора упознати да је
злостављање кажњиво дјело и велики је проблем ако се правовремено не
подузму адекватне мјере. Породицама које су у насиљу иако не траже помоћ,
треба помоћи. Пасивност над злостављањем значи учествовање у њему.
Секундарна превенција усмјерена је значајно више према

индивидуалном, према појединцу или појединој породичној групи,на различите
породице и родитеље Рано препознавање ризичних учесника повезаних с
насиљем у породици и правовремена интервенција неопходна су активност у
оквиру секундарне превенције. Посебно је потребно едуцирати здравствену и
социјалну службу , потребно је развити мрежу услуга породицама у кризи, коју
врше владине и невладине организације, обезбједити подршку у ужем
окружењу, као психосоцијалну и материјалну помоћ тим породицама. Дјецу из
ризичних породица потребно је оспособити да се суочавају са проблемима, а
важно је организовати мрежу њихове социјалне подршке.
Терцијарна превенција је третман, тј. интервенција у случају

злостављања. Интервенција смањује међугенерацијски пренос насиља у
породици, па има превентивни карактер. Третман има за циљ спријечити
понављање насиља и ублажити последице насиља. Психосоцијална подршка
пружа се како жртви тако и насилнику. Према насилницима у породици треба
приступити третмански, а не репресивно. Пожељно је укључити их у
психоцоцијални третман гдје је неопходно укључити педагога, психолога,
психијатра и социјалног радника.
1.9.2. Тим за подршку и помоћ жртвама насиља
Да би се пружила адекватна подршка жртвама насиља у породици,

проблему насиља у породици посвећена је посебна пажња. Проблем насиља у
породици истакнут је као приоритетан задатак свих огранизација и установа
који се баве овим питањем и који на било који начин својим ангажовањем могу
дати и допринијети бољем рјешењу питања насиља.
Уз интензивну сарању полиције, Центра за социјални рад и НВО
"Удружене жене" тим сарађује са другим институцијама које могу помоћи у
заштити жртава насиља у породици. Уз субјекте заштите који су предвиђени
Законом о заштити насиља у породици као што су; здравствене установе,
тужилаштво и суд, сарадња се проводи са васпитно-образовним установама,
јединицама локалне заједнице (Мјесне заједнице, њихове Комисије за социјалну
2
заштиту) и свим другим релевантним институцијама као и појединцима,

грађанима који могу бити од помоћи. Тим се формира са циљем ефикасне
заштите жртава насиља у породици, те подузимању адекватних мјера заштите
жртава насиља у породици и неопходних радњи за покретање судског поступка
према починиоцима насиља у породици.
Тим за помоћ и подршку жртвама насиља у породицу чине:

 предствници полиције-полицајци који су задужени за рејон на
којем је пријављен случајнасиља у породици,
 представник Центра за социјални рад- једно стручно лице
запослено на насиља у породици и
 представник НВО "Удружене жене" – једно стручно лице у
улози заштите жртве од насиља.
Пријаву насиља у породици може извршити: жртва насиља, члан

породице уже или шире, било које лице - очевидац насиља и анонимна пријава
насиља може се извршити било ком учеснику полицији, Центру за социјални
рад или "Удруженим женама".
По пријави насиља у породици полицијска станица која обезбјеђује тај
дио локалне заједнице упућује патролу полиције која одмах одлази на лице
мјеста, врши прву процјену степена угрожености жртава насиља у породици. О
свим случајевима пријава, полиција обавјештава Центар за социјални рад.
Тим се активира на приједлог полиције, доласком на лице мјеста, сваки
члан тима подузима радње које су из оквира његове надлежности. Тим је
мобилан и активан у све дане током 24 сата.
1.9.2.1. Улога полиције
Основни задатак полиције је заштитити жртву од насиља у породици,

односно радити на сузбијању насиља у функцији заштите жртве насиља у
породици.
У случају запримања пријаве насиља (на било који начин и од било кога)
полиција има слиједећу улогу:
 Хитно и без одлагања упућује патролу полиције на лице мјеста
ради пружања интервенције и хитно предизима мјере и радње у
циљу тренутне заштите оштећеној особи у насиљу, те спречава
починиоца у даљим намјерама насилничког понашања.
 Прибавља податке потребне за разрјешавање и доказивање
прекршајног или кривичног дјела. У том смислу без починиоца
насиља, у одвојеном простору омогучава жртви насиља да
несметано и без страха полицијском службенику пружа све податке
и информације релевантне за почињено насиље.
 Упознаје починиоца насиља с мјерама које ће се против њега
предузети, а све у циљу прекидања насиља и помоћи починиоцу у
промјени понашања.
 Предузима све радње ради евентуалног одузимања наоружања
уколико га насилник има и истим пријети, ради спречевања
евентуалне злоупотребе.
2
 Приводи починиоца насиља у породици у простор полиције ради

задржавања. ( зависно од потреба).
 Уколико је неопходна медицинска помоћ жртви насиља, обезбјеђује
несметан одлазак у службу хитне помоћи ради подузимања мјера
здравствене заштите.
 Уколико је неопходан смјештај жртве насиља у сигурну кућу као и
њихове дјеце, обезбјеђује несметан излазак из куће заједно са
дјецом те одлазак у сигурну кућу, чувајући при томе тајност и
сигурност адресе смјештаја.
 Предаје тужилаштву, или надлежном суду, све доказе до којих је
полиција дошла у поступку.
 У случају да је насиље учињено од стране особе лијечене од
алкохолизма или других зависности и особе с душевним сметњама
предузима све радње предвиђене Законом о њиховом привођењу на
лијечење, позива службу хитне помоћи, која на лицу мјеста
процјењује потребу за хоспитализацијом. У овом случају полиција
са службом хитне помоћи приводи лице у адекватну здравствену
установу.
1.9.2.2. Улога Центра за социјални рад
Улога Центра за социјални рад је унапређење заштите жртава насиља у

породици, превенција новог насиља у породици те развој мјера заштите права и
добробити особа изложених насиљу у породици.
Када стручни радник Центра за социјални рад на било који начин стекне
сазнање о насиљу у породици, дужан је поступити на слиједећи начин:
 По сазнању или запримању дојаве о породичном насиљу извршава
пријаву полицији , без обзира да ли је то већ неко учинио, сачињава
службену забиљешку у коју уноси податке о насилнику и жртви и
њихову адресу становања.
 Позива представнка Удружења жена и заједно са представницима
полиције одлази на лице мјеста гдје се насиље догодило.
 Успоставља што хитнији контакт са жртвом.
 Упознаје жртву насиља о заштити од сваког облика насиља и
занемаривања, посебно о правима дјеце и поступању Центра за
социјални рад као и с мјерама и радњама које ће у даљем поступку
Центар за социјални рад подузети.
 Омогућава жртви да несметано и без страха искаже све чињенице
релевантне за утврђивање почињеног насиља, посебно све
ћињенице које се тичу присуства дјеце и изложености насиљу над
дјецом.
 Ради додатног утврђивања чињеничног стања стручни радници

Центра за социјални рад ће на лицу мјеста и на други примјеран
начин утврдити релевантне чињенице (разговор са породичним
љекаром, школом, Мјесном заједницом, евентуалном радном
организацијом) које би могле дати поузданије информације о свим
околностима почињеног насиља.
2
 Освакој подузетој радњи у случају насиља у породици стручни

радници Центра за социјални рад дужни су израдити службену
забиљешку, извјештај или записник.
 Након прикупљања свих потребних чињеница Центар за социјални
рад, проводи поступак ради остваривања права жртве насиља и
дјеце, прописаних Законом о социјалној заштити и примјене мјера
породично-правне заштите у складу са Породичним законом, а
посебно мјера ради заштите права и добробити дјетета.
 У случају привременог смјештаја жртве насиља у «Сигурну кућу»,
Центар за социјални рад Бања Лука у цјелости сноси трошкове
боравка жртве- жртве са дјецом. Трошкове смјештаја у износу по
лицу од 25,00 КМ плаћа Центар Удружењу жена Бања Лука.
 Центар за социјални рад дужан је ради заштите добробити дјетета,
уколико се ради о насиљу у породици које је починио родитељ који
не живи с дјететом, врло пажљиво размотрити јели потребно
донијети одлуку којом се родитељу, који не живи с дјететом,
забрањује сусрет , неовлаштено приближавање и узнемиравање
дјетета.
 Центар за социјални рад дужан је одмах и без одлагања упутити
стручног радника на позив полиције ради збрињавања дјетета или
малољетног лица, односно присуствовати испред органа
старатељства службеном разговору који се води у полицијској
станици са малољетним лицем.
1.9.2.3. Улога Здравствене установе
Основна улога здравствене установе у случају насиља у породици је

пружити жртви свеобухватну здравствену заштиту с циљем очувања физичког
и психичког здравља жртве као и санирање насталих озљеда и психотраума.
II
МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА
2.1. Предмет истраживања
Предмет истраживања је насиље у породициу породици, његова димензија,

облици, симптоматологија, узроци(етиологија), и последице.
2.2. Циљеви истраживања
 Утврдити облике, димензије и учесталост насиља у породици

 Утврдити етиологију насиља у породици.
 Утврдити последице које се рефлектују насиљем у породици.
2
 Утврдити мере превентивног дјеловања како би се смањиле или

уклониле последице насиља у породици
2.3. Хипотезе
 Претпоставља се да су најчешћи облици насиља у породици

физичко, психичко, сексуално злостављање
 Претпоставља се да су најчешћи узроци насиља у породици
стање у породици, структура личности, друштвене околности,
школовање
 Претпоставља се да су најчешће последице насиља у породици,
трајни инвалидитет, друштвена изолација, смрт проузрокована
самоубиством, смрт проузрокована убиством
 Претпоставља се да постоји веома велики број превентивних
мјера које треба реално сагледати и примијенити на сваки
конкретан случај.
2.4. Варијабле
 Зависне
 Тврдње, ставови, и мишљене испитаника- категоричке
варијабле операционално дефинисане степеном слагања са
одређеном тврдњом у упитнику
 Психосоцијална зрелост злостављане личности мјерена
психотестовима, прије и после одређене интервенције
 Независне
 Подаци о испитанику (године старости, пол,посао, брачно
стање итд.)
 Подаци о злостављаним особама ( колико дуго траје насиље,
ког је облика злостављање, да ли је ангажована било каква
стручна помоћ итд.)
 .Статистички подаци о броју пријављених случајева у некој од
установа која води евиденцију о насиљу у породици (годишњи
извјештаји центра за социјални рад, невладиних организација,
полицијски протоколи и извјештаји као и евиденције у
здравственим картонима и судским записницима.
III
НАЧИН ИСТРАЖИВАЊА
3.1. Методе истраживања
У овом раду користит ће се општи научни метод, односно Статистички

метод, који ће се користити ради утврђивања урока и облика насиљау породици
на основу евиденција о откривању и разјашњавању кривичних дјела насиља у
породици.
3.2. Инструменти истраживања
2
На основу горе наведеног метода истраживања, у циљу добијања

валидних и адекватних резултата, користићемо одговарајући инструмент
истраживања и то:
 Као инструмент статистички метод, користит ће се образац за

прикупљање статистичких података, помоћи кога ће бити извршена
разврставање и табелисање података, а на основу којих ће бити
извршено приказивање на одговарајућим дијаграмима и табелама.
Постоје четири метријске карактеристике које требају да посједују

мјерни инструмент истраживања, па тако и образац за статистичко прикупљање
података који ће се користити у овом раду. То су следеће метријске
карактеристике:
Валидност као најстрожији критеријум, који сваки инструмент мора
испунити, захтјева да инструмент може мјерити оно што се жели њиме мјерити.
Сматрамо да се инструментима овог рада може доћи до података који су
валидни за провјеру хипотезе, јер су питања у анкетном упитнику састављена
тако да се одговором на њих могу потврдити или оповргнути постављене
хипотезе.
Дискриминативност је својство њеног инструмента да региструје
разлике у величини која је предмет мјерења, и што инструмент региструје мање
разлике, његова дискриминативност је већа. Инструменти задовољавају и овај
критериојум. Као могуће одговоре, на питања која су постављена у анкетном
упитнику, навели смо више солуција (извршена је њихова градација), који ће
регистровати и најмање разлике у мишљењима и ставовима.
Релијабилност је карактеристика инструмента два узастопна мјерења
једне исте величине и на истим испитаницима да да идентичне или приближно
исте резултате. Сматрам да је релиабилност интрумената из овог пројекта на
одговарајућем нивоу. Наиме, како би провјерили да ли је наш анкетни упитник
релијабилан, спровели смо ретест поступак, тако што смо из четири узорка
узели по једног припадника и поновно спровели исти поступак. Тиме смо
добили резултате који су у великом степену повезани са резултатима
предходног анкетног упитника.
Објективност као критеријум подразумјева независност резултата
мјерења од мјериоца. Питања у анкети која се користи у овом раду су
обликована и стилизована, уз кратко објашњење, тако да у великој мјери
умањују утицај мјериоца на лица која попуњавају анкету. И друга два
инструмента задовољавају овај критеријум.
IV
РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА
Да би се истражила наведена проблематика урађена је анализа насиља у

породици свих пријављених и обрађених случајева насиља у периоду од
01.01.2007 године до 31.08.2007 године на подручију Града Бања Лука.
Циљ ове интерне анализе био је да се добију податци о броју жртава у

насиљу, да се испита који се облици насиља најчешће сусрећу, ко су насилници,
како и на који начин дефинисати препоруке у циљу превенције, смањења и
отклањања насиља у породици.
2
Слиједе прикази о статистичким податцима.
Резултати истраживања присутности насиља у породици :
Број
ПРИЈАВЉЕНО НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ
случајева
од 01.01.2006 године до 31.12.2006 године 158
од 01.01.2007. године до 31.08. 2007 године 117
Према подацима са којима располаже Министарство унутрашњих

послова, на подручју Града Бања Лука у току 2006 године пријављено је 158
случајева насиља у породици. У 2007 години за првих осам мјесеци тј. за период
од 01.01.2007. године до 31.08.2007. године пријављено је 117 случајева насиља
у породици што је резултат или повећања броја случајева самог насиља у
породици, или слободнијег приступа овом проблему о коме више не ћуте ни
чланови породице, ни окружење у коме живе те породице.
4.1. Врсте насиља у породици
4
21 1
58
33
економско сесксуално комбиновано

психичко физичко
Графикон бр.1. Насиље у породици по врстама
Насиље у породици се у 49,6% случајева јавља као комбиновано насиље

тј. истовремено и физичко и психичко. Само психичко или само физичко
насиље се јавља у подједнаком броју случајева, односно у 17,9 % односно 28,2
% случајева након чега слиједи економско насиље у 3, 4 % случајева и
сексуално насиље у 0,8 % случајева.
3
4.2. Процјена узрока насиља

негативно друштвено
2 3
4 17 понашање
18 разведен брак и
љубомора
овисност о
наркотицима
поремећени
породични односи
поремећени брачни
односи
комбиновано
6 25
38
алкохолизам
психички проблеми
насилника
Графикон бр. 2. Насиље према узроцима
Најчешћи узрок насиља је алкохолизам и то у 32,5 % случајева. Поремећени

брачни односи у фази развода брака су узрок насиља у 22,2 % случајева, док се
након развода брака насиље појављује у 6,8 % случајева. Психички проблеми
насилника су узрок насиља у 15,3 %, а поремећени породични односи у 14,5
%, док овисност о наркотицима проузрокује насиље у 3,4 % случајева.
4.3. Жртве насиља
11%
7%
52%
26%
4%
бивша супруга и дјеца браћа и сестре

родитељи супруг
супруга и дјеца
Графикон бр. 3. Жртве насиља у породици

У најчешћем броју, тј. у 59,0 % случајева насиље је почињено над
супругом и дјецом, након чега су жртве насиља родитељи починиоца у 22,2%
случајева, док се у 9,4 % случајева ради о насиљу над разведеном супругом и
дјецом , а над браћом и сестрама насиље се изврши у 6,0 % случајева. У 3,4
% случајева насиље је учинила супруга над својим супругом.
3
4.4. Починиоци насиља по типу насеља
32
17 68
градска средина приградска средина село
Графикон бр. 4. Насиље у породици према мјесту становања
Посматрано по типу насеља починиоци насиља у породици у највећем

броју случајева тј. у 58,1% живе са породицом у граду, док 27,3 % живи у
сеоској средини, а 14,5 % живи у приградској средини Мањи број починиоца
насиља у породици евидентиран је у приградским и сеоским срединама,
највјероватније због традиционалне свијести о породици.
4.5. Пријављивање насиља
11% 9% 46%
супруга
родитељи
дјеца
комшије
остали
15%
19%
Графикон бр. 5. Пријаву насиље у породици извршили
Подаци показују да је у 46,1 % случајева пријаву насиља извршила

супруга као жртва насиља док су у 19,6 % случајева пријаву насиља извршили
родитељи. Важна је чињеница да породично насиље не пријављују само
чланови уже породице. Пријава насиља почиње да излази из оквира породице
јер све чешће насиље пријављују представници локалне заједнице, разна
удружења грађана, НВО , школе, болнице и грађани (анонимна дојава), што
3
показује учешће разних ресурса на нивоу локалне заједнице. Насиље у

породици више се не може окарактерисати мотом "Њихов проблем даље од
мене и не тиче се мене".
4.6. Починиоци насиља у породици по школској спреми
45 2 13
ВСС
ССС
ОШ
Без основног
образовања
57
Графикон бр. 6. Починиоци насиља по школској спреми
Кад се говори о насиљу у породици и повезаности са нивоом

образовања углавном се претпоставља да су лица са нижим образовним нивоом
склонија насилном понашању. И ово истраживање је показало да су у највећем
броју случајева лица са ССС тј. у 48,7 % случајева насилници у породици, али
и да је у 11,1 % случајева насиље заступљено међу лицима са ВСС.
4.7. Починиоци насиља у породици према статусу у активности
14% 42%
44%
запослени незапослени пензионери
Графикон бр.7. Починиоци насиља по статусу запослења

Посматрано по статусу у активности лица склоних насилном понашању у
породици 44,4 % су незапослена лица, док 42,0 % су запослена лица. Насиље у
породици се у 14,0 % случајева догађа и међу старијим, пензионисаним лицима,
гдје су пензионери насилници према својим члановима породице.
3
4.8. Стамбени статус починиоца насиља у породици
6%
24%
70%
немају решено стамбено питање

посједују кућу
посједују стан
Графикон бр. 8. Починиоци насиља према стамбеном статусу
Посматрано по стамбеном статусу починиоца насиља у породици не

може се рећи да су насиљу у породици скона лица са неријешеним стамбеним
питањем. Према подацима највећи број починиоца насиља су лица са
ријешеним стамбеним питањем. У 70,0 % случајева, то су лица која имају своју
кућу, у 23,9 % случајева имају стан, док у 6,0 % се ради о лицима која немају
ријешено стамбено питање.
4.9. Починиоци насиља према старосној доби
7%
22% 19%
25% 27%
до 18 година од 18 до 30 година
од 31 до 40 година од 41 до 60 година
преко 61 године
Графикон бр. 9. Починиоци насиља према старосној доби
Подаци показују да је 29,0 % лица склоних насиљу у породици старосне

доби изнад 51 годину живота и да су то, у највећем броју случајева, насилници
у породици. Насиље у породици не заобилази ни млађу генерацију у старосној
доби до 18 година. Малољетна лица су насилници у 5,1 % случајева од којих су
неки овисници о наркотицима или су склони уживању алкохола.
3
ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ
Насиље у породици је проблем који захтјева активан и дуготрајан

ангажман свих одговорних друштвених субјеката на његовом разрјешавању и
сузбијању: полиција, Центри за социјални рад, здравство, судови, васпитно-
образовне установе, НВО чији је садржај рада везан за сузбијање насиља у
породици, масовни медији и др.
1. На основу података које прате Центар за социјални рад и Удружене

жене Града Бања Лука, насиље у породици не само да је раширена
појава већ је у константном порасту;
2. Влада није креирала програме превенције насиља у породици и
друштву, нема дефинисану политику ни стратегију дјеловања;
3. Образовни програми у школама ради промјене културних образаца и
традиционалних ставова по питању насиља у породици још нису
уведени, нити могу бити све док се не уведу измјене у наставним
плановима и програмима;
4. У Републици Српској не постоје сервиси за бесплатну правну помоћ
жртвама насиља организовани од стране државних институција, ту
помоћ пружа НВО Удружене жене;
5. Жртве насиља у породици немају бесплатне здравствене услуге при
првој помоћи. Свијест о насиљу у породици није на одрђеном степену,
за помоћ се жртве обраћају обично након пар година трпљења
злостављања;
6. Закон о социјалној заштити не регулише засебно питања заштите
жртава насиља у породици, жртве насиља у породици налазе се у стању
социјалне потребе, којима се може и треба пружити помоћ у складу са
законом;
7. Ради ефикаснијег рада Тима за помоћ и подршку жртвама насиља у
породици који је новина и у функцији је од 01.05.2007. године
неопходно је да друштвени системи функционишу као једна
јединствена цјелина. Треба успоставити бољу сарадња са
Тужилаштвом и Судом због процесуирања самог насилника и
изрицања заштитне мјере. Суд треба достављати извјештај Центру о
изреченој заштитној мјери на основу члана 19. Закона о заштити од
насиља у породици. (ово до сада није рађено, и ако је регулисано
Законом, а на тај начин Центар може пратити спровођење изречене
мјере);
8. Здравствени систем треба дати свој допринос у виду здравстве заштите
и лијечења. Уколико то ситуација налаже он требада пружи адекватну
здравствену заштиту насилнику кога због алкохолизма или психичких
проблема треба лијечити;
9. Радити на превенцији насиља на тај начин да се насиље у породици
прихвати као друштвени проблем, пробуди свијест грађана да о насиљу
не треба ћутати. На овај начин створиће се бољи услови за
правовремено откривање, превенцију и отклањање узрока и посљедица
породичног насиља;
3
10. Треба обезбједити средства за едукативни и терапијски рад са лицима

која имају насилнички предзнак понашања. Овај рад би се одвијао у
групама или индивидуално. Сматрамо недовољним само законски
санкцијонисати, уколико се не ради на промјени насилничког
понашања и умијећу живљења на ненасилнички начин. Овим путем
смањио би се број жртава и потреба за смјештајем у сигурну кућу;
11. У досадашњем раду Тима евидентирани су проблеми непостојања
простора за задржавање насилника у полицијској станици и због тога
полиција нема могућност да насилника задржава у складу са Законом.
У сарадњи са полицијом и Градом Бања Лука треба ријешити овај
проблем обезбјеђивањем бар једног простора на нивоу Града за те
намјене;
12. Анализа постојећих људских ресурса који се баве насиљем у породици
показала је да су ти ресурси недовољни по броју и професионалној
оспособљености. Из тих разлога потребно је обезбиједити едукацију
свих учесника који раде на питању насиља у породици. Када је ријеч о
суду најпожељније би било да је један судија на нивоу Града Бања
Лука задужен и да искључиво ради на насиљу у породици;
13. Ефекти досадашњег третмана насилника и жртве насиља показују на
потребу промјене приступа и модела третмана. Садашњи третман
искључиво је фокусиран на измјештање жртве (претежно жене са
дјецом) из куће, док је насилник и даље остајао у свом природном
окружењу. У оваквим условима дјеца смјештена у сигурној кући
мијењају школу, остају без природног окружења и склона су
труматизовању;
14. Мишљења смо да би насилника требало измјештати из породице, тј.

вршити његову изолацију, а не изолацију жртве. Ово је посебно важно
са аспекта заштите дјеце и њиховог психо-социјалног развоја, јер би
дјеца тада остала у познатој и заштићеној средини, ишли би у исту
школу, дружила се са истим вршњацима и била сигурнија јер је
насилник изолован.
3
VI
ЛИТЕРАТУРА
1. Ајдуковић Марина, Павлековић Гордана: Насиље над женом у обитељи,

Друштво за психолошку помоћ, Загреб, 2000.
2. Ајдуковић Марина: Утјецај злостављања и занемаривања у обитељи на

психосоцијални развој дјеце, Дијете и друштво, Загреб, 2001.
3. Ковачевић Б. «Агресија и насиље» Б.Лука 1999 год.
4. Ковачевић, Ратко, Правна медицина, Правни факултет, Бања Лука, 2007
5. Марковић, Иванка, Основи криминологије, Правни факултет, Бања Лука,

2007
6. Микуш Кос, Аница. (1999): Варовање душевнега здравља отрок ин

младостников, Инштитут за варовање здравља Републике Словеније,
Љубљана.
7. Милосављевић Милисав: Насиље над децом , ФПН, Београд, 1998.
8. Олwеус, Д. (1998). Насиље међу дјецом у школи: Што знамо и што

можемо учинити. Загреб: Школска књига.
9. Породица, насиље и савремено друштво-зборник радова, издавач

Градски центар за социјални рад Београд, 1997.
10. Рот, Никола, Психологија, Савремена администрација, Нови Сад, 1972
11. Шепаровић Звонимир: Виктимологија: студије о жртвама, Информатор,

Загреб, 1998.
12. Смитх, П. К., Мадсен, К. Ц. & Моодy, Ј. Ц. (1999). Wхат цаусес тхе аге
децлине ин репортс оф беинг буллиед ат ацхоол? Тоwардс а
девелопментал аналyсис оф рискс оф беинг буллиед. Едуцатионал
Ресеарцх Волуме, 41 (3), 267-285.
13. Породични закон : Службени гласник Републике Српске" бр. 54/02,

2002.
14. Закон о заштити од насиља у породици: Службени гласник Републике

Српске" бр. 118/05, 2005.
15. Интернет странице:

http://www.crowmagazine.com/simptomi.htm
http://www.crowmagazine.com/ostanak.htm
http://www.crowmagazine.com/mitovi.htm
http://www. Vds.org.yu

Etiologija I Fenomenologija Nasilja U Porodici

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Etiologija I Fenomenologija Nasilja U Porodici

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Република Српска

Министарство унутрашњих послова

ЕТИОЛОГИЈА И ФЕНОМЕНОЛОГИЈА НАСИЉА У

Бања Лука, јули 2008 године.

4.6. Починиоци насиља по школској спреми.......................................................33

Насиље у породици добило је забрињавајуће размјере широм свијета и

Када је у питању одређење појма насиља у породици, насиље у

ТЕОРЕТСКИ ПРИСТУП ИСТРАЖИВАЊУ ПРОБЛЕМА ЕТИОЛОГИЈЕ И

1.1.Појам насиља у породици

Насиље представља један од појмова којег је теоријско-методолошки

Насилници обично налазе изговор за насилне радње, без обзира шта

У смислу "Закона о заштити насиља у подици", породицу чине6:

1.2. Насиље и моћ

Насиље је углавном повезано са појмом моћи, односно неравноправном

1.3. Етиологија насиља у породици

Етиологија криминалитета је једно од основних подручја криминологије,

Задатак криминалне етиологије је изучавање и утврђивање општих и

 Деградирана породица као узрок насиља у породици

1.3.1. Деградирана породица као фактор насиља у породици

Породица је основна друштвена институција у којој се одвија процес

васпитању дјетета, онда постоје сви предуслови да породица дјелује као

1.3.2. Алкохолизам као фактор насиља у породици

`Према медицинској дефиницији алкохолизам представља хроничну

1.3.3. Наркоманија као фактор насиља у породици

Према дефиницији Свјетске здравствене организације- Комитета

уколико је наркоману потребан новац за куповину дроге, те он физички

1.3.4. Сиромаштво као фактор насиља у породици

Сиромаштво представља стање непостојања економских, социјалних и

1.3.5. Поремећаји личности као фактор насиља у породици

Према дефиницији коју је предложила Свјетска здравствена

Поремећаји личности који су од значаја приликом истраживања узрока

Битна карактеристика параноидног поремећаја ли јесте континуирано

ка импулсивном реаговању. Лако упадају у конфликтне ситуације, а такође им

1.3.6. Душевне болести као фактор насиља у породици

Психотични поремећај, психоза, или душевна болест је медицински и

Душевне болести које су од значаја приликом истраживања узрока

Код схизофрених болесника од посебног значаја су сумануте идеје и

1.3.7. Душевна заосталост као узрок злостављања у породици

Душевна заосталост представља стање заустављеног или недовршеног

1.3.8. Деменција као фактор насиља у породици

Хронични мождани синдром или деменција представља стање које

1.4. Феноменологија насиља у породици

Криминална феноменологија је област криминологије која се бави

1.4.1. Појавни облици насиља у породици

Постоје различити облици насиља који се из практичних разлога

Насиље у породици је најчешће проузроковано од стране мушкарца и

 грубо занемаривање углавном проводе родитељи или старатељи

Насиље може бити активно и пасивно. Активно насиље укључује

Постоје различити типови насиља унутар породице:

Брачно насиље је најчешћи облик насиља у коме су најчешће жртве

злостављањем, ако су злостављачи старији адолесценти могу бити нанесене и

1.4.2. Динамика насиља у породици.

Насиље у породици с временом ескалира, те добија на учесталости и

Сл. 1. Динамика насиља у породици

Однос међу партнерима привидно је добар, жртва прихвата исприке

Знакови тјелесног насиља:

Остали знакови који могу упућивати на насиље:

Насилник, у пракси тешко рјешава сукобе и конфликте у породици,

У литератури се наводи 12 карактеристика насилног мушкарца:

 не признаје ничије мишљење, његов начин је једино исправан.22

1.5. Психолошки аспекти насиља у породици

У посљедњих неколико деценија насиље у породици почело се уочавати

1.5.1. Карактеристике дјеце у породици са насиљем