Поређење „Хроми Хефест“ и „Јасика“

И Ного и Ракић спомињу јасику у контексту њеног древног, мистичног дејства. Ове
две песме, ипак, се веома разликују у њеном представљању. У овом есеју ћу да упоредим
како ова два аутора посматрају јесику, како се њихове песме разликују, али и где се
сусрећу.

Јасика је дрво чији се готово сваки део користи у некој спиритуалној или
медицинској сврси. Корен, листови и цветови су још у доба старих Грка коришћени као
лек против болова и инфекција, али то није ни близу једини ефекат који има. Користи се и
за олакшавање психичког стреса, терање кошмара, као и лакше спавање. Постоје бројна
веровања о овом дрвету, већина којих се центрира око терања негативне енергије из
живота – сама шума јесике се сматра готово светим местом које тера бригу и стрес из
свакога ко уђе у њу. Јасика не само да је корисно медицинско средство по старим
веровањима, него је и начин бега од злог. Насупрот томе, данас се већински користи због
своје индустријске вредности, па и у производњи шибица. Из бића створеног за лечење,
настао је објекат који може само да уништи.

У песми „Хроми Хефест“, аутор себе пореди са грчким богом ватре и ковачког
знања, који је прогнан због свог изгледа и завршио са повређеном ногом. Прва асоцијација
на јасику коју имамо је та хромост – како је та медицина била позната античким грцима,
Хефеста су могли лечити њоме. Јасика се по имену помиње тек при самом крају треће
строфе. У стиху „Пред богомољом заспао штап уморни“, можемо предпоставити да аутор
референцира старо веровање да штап јасике тера зле силе. Богомоља треба да буде место
Бога, не злих сила, али умор штапа имплицира његово коришћење. Чак и свето место
више није слободно од зла, а штап јасике, чија веровања су далеко старија од
Хришћанства, толико је исцрпљен да и он посустаје, оставивши нас без заштите. „Дању
светлошћу купан изгубљен ноћу у сени“ може да референцира време кад је јасика
коришћена као „дан“ а модерна времена као „ноћ“. Док је у буквалнијем смислу светлост
неопходна сваком дрвету, свелост такође предтсавља нешто ненско, свето и чисто. Јасика
је у дневна времена третирана са поштовањем које јој је достојно, а данас је изгубљена у
забораву. „Једна се јасика бела нехајно осмехнула / Ко грана мршавом ко сатир смешном
мени“ је први стих у ком је референца дрвету очигледна. Аутор, или Хефест, овде наилази
на то лековито дрво. Он је слаб, готово јадан призор, а биљка која би га спасила мука га
схвата олако. „Док корачамо збуњена шума се склања / Ја Хроми Хефес и Рујна
Афродита“ је задњи стих целе песме. Ако се држимо раније темарике јасике, овај призор
је ироничан. Хефес и Афродита су супротности, Хефес прогнан и хром због свог изгледа,
а Афродита слављњена због истог. Јасика треба да штити људе који кроче у њену шуму,
ипак, она се склања од њин, незнајући шта да учини. Ово може бити јер им не може
помоћи, јер су њихове клетве толико дубоко урезане у њихово постојање да их не може
отерати, или пак јер је јасика превише слаба. Као што смо видели у претходној строфи,
толико је зла у овом свету да гранчица јасике више не може да нас штити, а изгледа да и
цела шума посустаје пред нама.

У песми „Јасика“, Ракић је посматра као далеко моћнију. „На оморини људи, звери,
/ и биље, све се мртво чини. / - Јасика једна тек трепери. / Јасика танка у висини.“ Јасика
овде представља нешто надљудско – иако је и сама биљка, овде се одваја од осталих, и
стоји као стуб живота. „Победник вечни, увек чио, / изван доброга и ван злога, данас ко
јуче што је био, / јачи од смрти и од бога.“ Где код Нога јасика губи своју моћ, код Ракића
она превазилази све. Интересантно је писање Бога са малим почетним словом, што још
више истиче јасикину супериорност. Јасика је овде симбол храброће и истрајности, она је
нешто што не посустаје ни под највећим притиском. Сматра се недодирљивом и
неразумљивом, али јој аутор даје сопствено значење. Сви ми имамо неки симбол у свом
жиботу, био то Бог, особа или неки апстрактни концепт којем дајемо особине које дају
смисао животу, које је изнад нас и нерушиво и бескрајно, а аутор је за себе одабрао јасику.
Зато је она изнад Бога, јер у свом животу он њу узима за истог. „Трепери само, о Јасико! /
Гледам те с чежњом и са тугом. / На болове сам давно свик'о, / са јадом живим као с
другом.“ На самом крају песме, аутор себе пореди са пауком који се на танким нитима
држи за живот. Јасика јесте његове нити, трепери у дубини његове душе и инспирише га
да настави против свог мрака у животу, буди у њему исту храборист и истрајност коју и
сама поседује. „И у дну душе моје, / ко наговештај нове вере, / весело као твоје лишће, /
нагони тамни затрепере...“
 Ракићев поглед на свет у овој песми је подједнако песимистичан као и Ногов, али
где Ного не види наду и сматра да је спас, било у форми цркве или дрвета, изгубио своју
моћ, Ракић га види као бесмртног. Оба аутора пореде јасику са Богом и црквом. Улога
дрвета у обе песме се заснива на старим веровањима, али ни у једној их не прати
буквално. Ракић показује дубоку фасцинацију према биљци, док је Ного, као и већину
других мистичких концепта, хуманизује и показује као смртничку. Сличан концепт
можемо видети и код његовог погледа на сунцокрет.