Professional Documents
Culture Documents
Пунила;
Пластификатори;
Стабилизатори;
Антиоксиданси;
Боје и пигменти итд.
Све компоненте које долазе у обзир при изради пластичне масе, пре обликовања морају да
се измешају док смеша не постане хомогена. Пластичне масе се пуно користе као
конструкциони материјал при изради разних делова, који се често користе у корозивним
условима.
Густина пластичних маса варира у ширим границама и износи око 0,01g/cm3 за пластичне
пене и експандирану пластику до 2,2 g/cm3. Пластичне масе су у просеку 4-6 пута лакше
од метала.
Имају добре термоизолационе особине и малу топлотну проводљивост, али и веома
задовољавајуће механичке карактеристике. Највећи недостатак пластичних маса у односу
на метале је мала отпорност на загревање. Већином се користе до температуре од 150℃.
Полимерни материјали су материјали који имају веома разноврсну структуру па су самим
тим и веома проблематични за анализу утицаја полазних сировина и технолошких
параметара на њихове карактеристике. За утврђивањеових утицаја потребно је понашање
хемијских, механичких, термичких и других својстава пластичних маса, што подразумева
обимна истраживања. Поред тога, изррада предмета од пластичних маса има читав низ
предности:
Ниска цена коштања;
Мала густина у односу на метале;
Лака израда делова, посебно сложене конфигурације, као и висока продуктивност
при њиховој изради;
Добра диелектрична својства;
Висока отпорност на киселине, растворе и друге агресивне средине;
Добра пригушујућа својства, односно висока отпорност на вибрације;
Добра својства апсорпције звука;
Добре антифрикционе особине...
Недостаци пластичних маса су:
Ниска чврстоћа на повишеним температурама;
Смањење чврстоће у току дугоптрајног оптерећења;
Кратак век трајања, што је у директној вези са процесом старења под утицајем
светлости, топлоте, влаге и кисеоника.
Начини добијања полимерних материјала
Већ је поменуто да се пластичне масе састоје од основне компоненте и додатака. Основна
компонента је полимер а додаци се додају у зависности од потребних карактеристика
производа, могу бити: пластификатори, пунила, боје, мазива, очвршћивачи итд. Полимери
су материје које се састоје од макромолекула, који могу бити природни и синтетички.
Природни полимери се налазе у биљкама и животињама, асинтетички се добијају
хемијским путем (синтезом мономера). Основне методе синтезе мономера су:
Полимеризација;
Поликондензација и
Полиадиција
Полимеризација (Слика 1.) је процес стварања макормолекула спајањем већег броја
мономера, при чему се не издвајају споредни продуктии не врши се прегруписавање атома
у молекулу. Процес полимеризације се не сме прекинути (не може се наставити), а
особине полимера битно се разликују од особина мономера.
Слика 1. Полимеризација
Поликондензација (Слика 2.) је процес синтезе већег броја мономера у макромолекуле уз
издвајање споредних производа. То је најчешће вода или амонијак. Поликондензација се
може изводити ступњевито па и са прекидима.
Слика 2. Пликондензација
Полиадиција (Слика 3.) је поступак спајања већег броја мономера у макромолекуле без
издвајања споредних производа. Изводи се ступњевито. Добијени полимери имају сличну
структуру као и полимери добијени поликондензацијом. Овај поступак је негде између
полимеризације и поликондензације.
Слика 3. Полиадиција
Додаци полимерним материјалима
Према пореклу:
1. Пластичне масе на бази природних полимера који се модификују посебним
поступцима;
2. Синтетичке пластичне масе
Према понашању на високим температурама:
1. Термопластичне и
2. Термореактивне.
Термопластичне пластичне масе (термопласти) имају ту особину да им се приликом
загревања (максимално до температуре растварања) повећава степен еластичне
деоформације, а хлађењем се враћају у првобитно стање. Овај процес је могуће понављати
одређен број пута без битних промена особина. Ови материјали угланом не садрже пунила
али садрже боје (имају добре могућности бојења) и пластификаторе.
Пластичне масе које спадају у ову групу су: поливинилхлориди, полиетилени, полиамиди
(најлони), полистироли, поликарбонати, полифлуоретилени, метакрили, пластичне масе на
бази целулозе (ацетал, нитрат, пропионат, ацетобутират), политетрафлуоретилен (тефлон).
Основне одлике термопластичних пластичних маса су:
Осетан утицај повишене температуре на својства чврстоће;
Оптичка провидност код многих пластичних маса је висока;
Могућност бојења је углавном неограничена;
Ниска цена обликовања за производњу великих серија, а отпаци се могу поново
употребити;
Могу се неограничено обликовати и
Могу се спајати на топло али углавном са лепљивим раствором.
Дуропласти или термореактивни материјали грејањем отврдну и више се не враћају у
првобитни облик. Они углавном користе пунила, очвршћиваче и стабилизаторе како би се
побољшала својства садржане смоле путем хемијских реакција. Главне одлике дуропласта
су:
Повећана температура нема утицаја на механичка својства;
Ниска оптичка проводљивост;
Ограничење бојења;
Висока цена обликовања и отпаци се не могу поново користити;
Не могу се спојити на топлоти.
Еластомери представљају све оне полимере који се лако деформишу уз примену малих
сила, а након престанка деловања те силе они се враћају у првобитан облик. Да би
материјал био високо еластичан, међумолекуларне везе не смеју бити прејаке и не смеју се
формирати кристална зрна. Типичан представник еластомера је каучук од кога се добија
гума. У данашње време се тежи ка томе да већина полимера који нису од каучука пређу на
каучук, па самим тим данас постоји много различитих врста гума. На основу овога може
се закључити да су сировине за добијање гума разноврсне и многобројне. Основна
сировина за добијање гуме, као што је већ речено, јесте каучук, али он сам по себи није
довољан, те се њему додају додаци како би побољшали његов хемијски састав и тиме
добили жељени облик и квалитет гуме. Како би се доби тај жељени облик као и жељена
карактеристика гуме, мора се прописати састав и режим припремања смесе. То се
примењује због тога што сам тај процес добијања еластомера представља сложен физичко-
хемијски процес. Из каучука се могу добити разни профили екструзионим поступком,
глатки или профилисани листови методом каландровања. Еластомери су пластичне масе
које се на температурама блиским нули могу еластично деформисати и до 1000%