Сингапур, или званично Република Сингапур (малајс. Republik Singapura, кин.

新加坡,
енгл. Republic of Singapore, там. சிங்கப்பூர் குடியரசு), острвска је град-држава у
југоисточној Азији на југу Малајског полуострва, на врху Малакејског полуострва.[2]
Налази се на 137 km северно од екватора, јужно од малежанске државе Џохор и
северно од Индонезије. Са својих 710 km², то је једна од неколико преосталих градова–
држава на свету и најмања држава у Југоисточној Азији. Такође га ради његовог
стратешки важног положаја зову „Азијски Гибралтар”, а Синга пура значи „лављи
град”.

Британска источноиндијска компанија је основала трговачку постају на острву 1819.

године. Главно насеље до тог момента је било малајско рибарско село на ушћу
Сингапурске реке. Неколико стотина урођеника из племена Оранг Лаут су такође
живели и дуж обале река и на мањим острвима. Британци су користили Сингапур као
стратешку постају дуж пута зачина. Он је постао један од најважнијих комерцијалних и
војних центара Британске Империје. Када су га окупирали Јапанци током Другог
светског рата, Винстон Черчил је то назвао „највећим поразом Британије”. Сингапур се
вратио под британску управу 1945. године. 1963. ујединио се са Малајском
Федерацијом, Сабахом и Сараваком да би формирао Малезију. Мање од две године
касније, влада на челу са Ли Гуангјаом прогласила је независност, одвојио се од
Федерације и постао независна република 9. августа 1965. године. Сингапур је постао
члан Уједињених нација 21. септембра исте године.

Етимологија
Име Сингапур потиче од санскритског „синга” (лав) и „пура” (град).[3] Према
малајским аналима, ово име је острву дао суматрански принц из 14. века Санг Нила
Утама, који је, након што се искрцао на острво због олује, приметио чудну звер на
обали. Његов главни помоћник ју је погрешно идентификовао као или лава.[4]
Међутим, најновија истраживања Сингапура показују да лавови никада нису живели
тамо (чак ни азијски лав), а звер коју је видео Санг Нила Утама је вероватно био тигар,
највероватније малајски тигар.[5][6]

Историја
Главни чланак: Историја Сингапура
Прве насеобине
Први записи о насеобини у Сингапуру су из другог века нове ере.[7] Острво је било
испостава суматранске Шривиђаја империје и у почетку је имало јаванско име
„Темасек” (морски град). Темасек (Тумасек) је брзо постао значајно трговачко насеље,
али је пропао крајем 14. века. Мало је остатака старог Темасека у Сингапуру, али су
археолози пронашли остатке тог и других насеобина. Између 16. и раног 19. века,
острво Сингапур је било део Џохорског султаната. Током малајско–португалског рата
1613. године, насеље је запалила португалска војска.[8] Португалци су након тога
контролисали насеље у том веку, а Холанђани у 17. веку, али већим делом тог времена
острвску популацију су чинили углавном рибари.

Град је основан 1160. године и постао важан трговачки центар југоисточне Азије, али
га је 1377. године разрушила војска јаванске државе Мадјапахит. Након тога је служио
искључиво као уточиште пиратима.

Колонијална управа
Статуа Томаса Стамфорд Рефлса од Томаса Вулнера, подигнута је на месту где се први
пут искрцао у Сингапуру. Он је признат као оснивач модерног Сингапура
Сер Томас Стамфорд Рефлс искрцао се 29. јануара 1819. године на главно острво.
Уочивши његов стратешки географски потенцијал за трговачку станицу у југоисточној
Азији, Рефлс је потписао споразум са султаном Хусеином Шахом од Џохора, а у име
Британске источноиндијске компаније да развија Сингапур као британску трговачку
станицу и насеље, што је обележило почетак модерног доба острва. Рефлсов заменик
Вилијам Фаркуар је надзирао период раста и етничке миграције, која је углавном била
подстакнута имиграционом политиком без ограничења. Канцеларија Британске Индије
је управљала острвом од 1858, али је Сингапур постао британска прекоморска
територија 1867. године, одговоран директно британској круни. До 1869. године,
100.000 становника је живело на острву.[9]

Рано планирање града се одвијало углавном по принципу „завади па владај”, где су

различите етничке групе насељаване у различитим крајевима јужног дела острва.
Сингапурска река је већим делом била комерцијална област, у којој су доминирали
трговци и банкари из различитих етничких групација са углавном кинеским и
индијским најамницима, који су утоваривали и истоваривали робу из бродова.
Малајци, пореклом локални Оранг Лаути који су углавном радили као рибари, и
арапски трговци и учењаци су се углавном могли наћи у југоисточном делу ушћа реке,
где се данас налази крај града који се зове Кампонг Глам. Европски насељеници, којих
је тада било мало, настанили су се око тврђаве Канинг Хил и даље узводно уз
Сингапурску реку. Као и Европљани, и индијски мигранти такође су се населили више
у унутрашњости, где се и данас налази Мала Индија. Веома мало се зна о руралним
приватним насељима из тог времена (званих „кампонг”), осим да су вршена велика
исељавања становника из тих насеља које је вршила сингапурска влада након стицања
независности крајем 1960-их.

Други светски рат

Победничке јапанске трупе марширају кроз Сингапур након капитулације Британаца у

бици за Сингапур
Током Другог светског рата, јапанска царска војска окупирала је Малају, што је довело
до битке за Сингапур. Лоше припремљени Британци су били поражени након шест
дана, и предали су наводно неосвојиву тврђаву генералу Томојуки Јамашити 15.
фебруара 1942. године. Предају је британски премијер сер Винстон Черчил описао као
„најгору катастрофу и највећу капитулацију у британској историји”.[10] Јапанци су
преименовали Сингапур у Шонанто (јап. 昭南島, Shōnantō), изведено од јапанске
реченице Shōwa no jidai ni eta minami no shima (јап. 昭和の時代に得た南の島) или
„острво на југу освојено у доба Шове (Shōwa)”, и Јапанци су га држали под окупацијом
све док га Британци нису повратили 12. септембра 1945, месец дана након јапанске
предаје.[11]

Име Шонанто је у то време било романизовано као Syonan-to или Syonan, што значи
„светлост југа”.

Независност

Центар града, грађанска и пословна четврт Сингапура.

Сингапур је 1959. постао држава са самоуправом у оквиру Британске Империје са
Јусуф ибн Ишаком као првим „Yang di-Pertuan Negara” (у буквалном преводу
„изванредан господар државе”) и Ли Куан Јуом као првим премијером. Једнострано је
прогласио независност од Британије у августу 1963, пре него што се прикључио
Малезијској Федерацији у септембру заједно са Малајом, Сабахом и Сараваком, чему
је претходио Сингапурски референдум о уједињењу из 1962. године. Сингапур је
напустио Федерацију две године касније након усијаног идеолошког конфликта између
државне ПАП владе и федералне владе из Куала Лумпура. Сингапур је званично добио
независност 9. августа 1965.[12] Јусуф ибн Ишак се заклео као први председник
Сингапура, а Ли Куан Ју је остао премијер.

Покушавајући да буду довољни сами себи, млада нација се суочила са многим

проблемима као што су масовна незапосленост, недостатак стамбеног простора, и
оскудица у земљишту и природним ресурсима. Током Ли Куан Јуовог мандата на
премијерском месту од 1959. до 1990, његова администрација се бавила решавањем
проблема опште незапослености, повећањем животног стандарда и спровођењем јавног
стамбеног програма широких размера. У том периоду су развијени темељи економске
инфраструктуре, зауздана опасност од расних тензија и креиран независни национални
одбрамбени систем заснован на обавезном служењу војног рока за мушкарце.

Године 1990. Го Чок Тонг је наследио Лија на премијерском месту. Током свог
службовања, земља се суочила са азијском финансијском кризом из 1997. године, са
епидемијом САРС-а 2003, и терористичким претњама од стране Џема Исламије након
напада 11. септембра 2001. године. У 2004. години, Ли Сјенлунг, најстарији син Ли
Куан Јуа, постао је трећи премијер.[13] Међу његовим најзапаженијим одлукама је
план да се отворе казина да би се привукло више страних туриста.

Географија
Положај
Суседне државе Сингапура су Малезија и Индонезија. Површина државе износи 719,1
km².

Геологија и рељеф

Мапа Сингапура

Поподневни пљускови су честе појаве у Сингапуру, који има тропску климу

Територију државе Сингапур чине 63 острва, укључујући и главно острво Сингапур.
Постоје две направљене конекције са Џохором у Малезији — насип Џохор–Сингапур
на северу, и мост Малезија–Сингапур на западу. Острва Јуронг, Пулау Теконг, Пулау
Убин и Сентоса су највећа од многих мањих острва. Највиша природна тачка у
Сингапуру је Букит Тима брдо са својих 166 m.

Јужни део Сингапура, у околини ушћа Сингапурске реке и дела који је данас пословни
центар града, је некада био једина насељена урбана средина, док је остатак острва био
или неразвијена тропска кишна шума или је коришћен за пољопривреду. Од 1960-их
година, влада је изградила нова насељена места у приградским областима, што је
произвело потпуно изграђени урбани пејзаж. Руководство за урбани развој је основано
1. априла 1974. године, које је одговорно за урбано планирање.
Сингапур има више пројеката рекултивације коришћењем земље из сопствених брда,
са дна мора, и из суседних држава, као и насипањем отпада. Као резултат, површина
Сингапура се повећала са 581,5 km² 1960-их на 704 km² данас, а могла би се повећати
за још 100 km² до 2030. године.[14] Овај пројекат је у неким случајевима резултовао
спајањем мањих острва путем рекултивације да би се формирала већа, функционалнија
острва, као што је случај са Јуронг острвом.

Клима
Према систему Кепенове класификације климе, Сингапур има тропску климу без
разлике у сезонама. Његову климу карактерише истоветна температура и притисак,
висока влажност ваздуха, и обилне кише. Температура се креће од 22 °C до 34 °C. у
просеку релативна влажност је око 90% изјутра и 60% после подне. Током дужих
пљускова, релативна влажност често достиже и 100%.[15] Највиша и најнижа
забележена температура су 18,5 °C и 37,8 °C. Највећа забележена брзина ветра била је
150 km/h 26. маја 2007. године. Јун и јул су најтоплији месеци, док новембар и
децембар чине влажнију монсунску сезону. Од августа до октобра често је измаглица,
понекад и довољно велика да изазове здравствено упозорење јавности, која настаје
због шумских пожара у суседној Индонезији. Сингапур не примењује летње рачунање
времена. Дужина дана је готово идентична током целе године због тога што се налази
близу екватора (137 km северно од екватора).

Око 23% сингапурске површине сачињавају шуме и природни резервати.[16]

Урбанизација је елиминисала многе области под кишним шумама, при чему је једина
преостала кишна шума Букит Тима природни резерват. Разноврсни паркови, као што је
сингапурска ботаничка башта, вештачки се одржавају.