Seminarski rad

SREDSTVA OBEZBEĐENJA
IZVRŠENJA UGOVORA
 SADRZAJ

Uvod…………………………………………………………………………………….…3
Lična (personalna) sredststva obezbeđenja izvršenja ugovora........................4
Ugovorna kazna...........................................................................................4
Odustanica...................................................................................................5
Jemstvo i solidarnost dužnika...................................................................5
Stvarna (realna) sredstva izvršenja ugovora.......................................................6
Kapara..........................................................................................................6
Kaucija..........................................................................................................6
Pravo zaloge................................................................................................7
Hipoteka.......................................................................................................7
Pravo retencije (zadržavanja).....................................................................8
Literatura.................................................................................................................9

2
 UVOD

Ugovor je saglasnost izjava volja dveju strana, dužnika i poverioca, o tome da se zasniva,
menja ili gasni neki obligacioni odnos. On je najvažniji instrument platnog prometa. Ugovor
je zaključen kada su se izjave volja u svemu poklopile. Uvek postoje dve strane, ali i jedna
i druga strana mogu biti dužnici i poverioci (na svakoj od tih strana može biti jedno ili više
lica)
Ugovor mora biti jasan i nedvosmislen, i kao takav, efikasan i primenjiv u bilo kojoj pravnoj
situaciji. Poznato je da je prilikom sastavljanja ugovora, osnovni zadatak pravnika da
predvidi što više mogućih spornih situacija, kao i da za sve formuliše prava i obaveze
ugovornih strana, kako bi na taj način zaštitio njihove interese.
Obezbeđenje izvršenja ugovornih obaveza zavisi, pre svega, od toga da li su ugovorne
strane na jasan i nedvosmislen način regulisale međusobna prava i obaveze. Takođe je
bitno da li su ugovorne strane ugovorile sankciju ukoliko bilo koja strana ne izvrši svoju
ugovornu obavezu ili ugovornu obavezu ne izvrši na predviđen način.
U cilju jačanja ugovorne discipline i zaštite interesa ugovorne strane koja ispunjava svoje
obaveze iz ugovora , često se izvršenje ugovora obezbeđuje posebnim sredstvima
obezbeđenja.
Sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora štite poverioca od eventualnog neispunjenja
ugovorne obaveze od strane dužnika ili od neblagovremenog ispunjenja.
Sva sredstva obezbeđenja mogu biti personalna (lična) ili realna (stvarna)
 lična sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora su: ugovorna kazna, odustanica,
jemstvo i solidarna odgovornost dužnika
 stvarna sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora su: kapara, kaucija, hipoteka,
zaloga i retencija
Kod stvarnih sredstava suština je u tome da poverilac stiče neko stvarno pravo na
dužnikove stvari, te ukoliko dužnik ne izmiri svoju obavezu o dospelost, poverilac se iz te
obaveze može namiriti. Tako imamo pravo zaloge i pravo retencije (zadržavanja).

3
 Lična (personalna) sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora

1. UGOVORNA KAZNA

Ugovorna kazna predstavlja jedno od vrlo čestih sredstava za obezbeđenje ugovora u

privredi.
Ugovorna (konvencionalna) kazna je ugovoreni novčani iznos ili druga imovinska vrednost
koju je jedna strana dužna dati drugoj strani ako svoju obavezu iz ugovora ne izvrši ili je
izvrši sa zakašnjenjem. Odredba o ugovornoj kazni je akcesornog karaktera što znači da
deli pravnu sudbinu glavne obaveze. Ako je npr. nepunovažna glavna obaveza,
nepunovažna je i obaveza po ugovornoj kazni, ako je glavna obaveza zastarela, zastareva
i pravo na ugovornu kaznu itd.
Zaključuje se kao klauzula ugovora iz kojeg je nastala obaveza ili u vidu posebnog
ugovora (u formi propisanoj za glavni ugovor).
Ugovorna kazna se može javiti kao sredstvo obezbeđenja isključivo nenovčanih
potraživanja, pošto se novčana potraživanja obezbeđuju zateznim kamatama. Uslov za
realizovanje ugovorne kazne je da je dužnik kriv što nije ispunio obavezu.
Postoje dva osnovna tipa ugovorne kazne: ugovorne kazna zbog neizvršenja ugovora i
ugovorna kazna zbog zakašnjenja u izvršenju ugovora. Ako je predviđena ugovorna
kazna, a nije precizirano o kojoj vrsti je reč, pretpostavka je da se radi o ugovornoj kazni
zbog zakašnjenja.
Ako je kazna ugovorena za slučaj neispunjenja ugovora, poverilac može zahtevati ili
ispunjenje ugovora ili raskid ugovora i ugovornu kaznu. Pravo izbora između ovih
alternativa ima isključivo poverilac i dužnik na to ne može uticati.
Kada je međutim predviđena kazna za slučaj zakašnjenja, poverilac može zahtevati i
ispunjenje ugovora i ugovornu kaznu. Ako želi da zadrži pravo na ugovornu kaznu,
poverlac mora prilikom prijema zakasnelog izvršenja dužnikove obaveze, to izričito
naglasiti.
Po svojoj pravnoj prirodi ugovorna kazna ima elemetne kazne i elemente pretpostavljene
naknade štete. Zbog toga se pri zahtevanju ugovorne kazne šteta ne mora dokazivati, ona
se, dakle , pretpostavlja, a ugovorna kazna (zbog kaznenog karaktera) može biti veća od
pretrpljenje štete. Kada je, međutim, pretrpljena šteta veća od visine ugovorne kazne,
poverilac pored ugovorne kazne može zahtevati i razliku između njene visine i pretrpljene
štete.
Visinu kazne određuju ugovorne strane. Preterano visoku ugovornu kaznu, na zahtev
dužnika, sud može smanjiti.

4
2. ODUSTANICA

Pod odustanicom se smatra izvesna suma novca ili neka druga vrednost koju jedna
ugovorna strana daje drugoj ugovornoj strani, ili obećava drugoj strani, za slučaj da ona
odustane od ugovora pre njegovog ispunjenja.
Ako ugovorna strana želi da se koristi ovim pravom, ona mora dati odustanicu istovremeno
sa izjavom o odustajanju od ugovora. Odustanica se može ugovoriti u korist jedne ili obeju
strana.
Strane ugovornice mogu ugovorom odrediti rok, do kojeg se može odustajati od ugovora i
tada se ovlašćena strana može koristiti pravom na odustanak samo do toga roka.
Odustajanje od ugovora uz pomoć odustanice je moguće samo ukoliko nije protekao rok
za ispunjenjeugovorne obaveze jedne ili druge ugovorne strane.
Tako davalac odustanice ima mogućnost, da odustane od ugovora, a uz plaćanje
odustanice, ili da izvrši sve predviđene ugovorom obaveze i da zahteva da mu druga
ugovorna strana vrati plaćenu odustanicu (u slučaju da je istu prethodno platio).
Kapara može da ima i ulogu odustanice kada je to predviđeno uzansama ili su tako
ugovorile stranke.
Vrlo često se u trgovačkoj praksi i pravnoj teoriji pojavljuju mišljenja da odustanicu ne
treba shvatati sredstvom obezbeđenja ugovora, jer ista daje mogućnost davaocu
odustanice da ne izvrši svoje ugovorne obaveze. S druge strane, strana koja je platila
odustanicu trpi izvesnu materijalnu štetu. Davalac odustanice je stimuliran da ipak izvrši
ugovorenu obavezu, posebno što je kod ugovora u privredi, vrlo često, ugovoren visoki
novčani iznos na ime odustanice

3. JEMSTVO I SOLIDARNOST DUŽNIKA

Jemstvo i solidarnost dužnika su tipična sredstva personalnog obezbeđenja.

Jemstvo predstavlja poseban oblik ličnog obezbeđenja gde jemac odgovara poveriocu
celokupnom svojom imovinom za obaveze dužnika kad ovaj ne ispuni ili neadekvatno
ispuni svoju punovažnu i dospelu obavezu. Na ovaj način se putem jemstva, poverilac
obezbeduje od rizika neplaćanja glavnog dužnika zbog njegove insoloventnosti. Jemstvo,
može da bude na bazi ugovora ili predviđeno zakonom. Kod ugovora o jemstvu se
predviđa obaveza jemca prema poveriocu da će on ispuniti obavezu glavnog dužnika, kad
to on ne učini. Isti se ugovor zaključuje u pismenom obliku (shodno članu 997-998. Zakona
o obligacionim odnosima). Dakle, ako ugovor nije zaključen u pismenom obliku, ne
proizvodi pravno dejstvo.
Jemstvo može biti solidarno ili supsidijarno. Pravilo je u privrednom pravu da je jemstvo
solidarno, što znači da se poverilac može obratiti za ispunjenje svoje obaveze bilo
glavnom dužniku, bilo solidarnom jemcu, ne držeći se reda, s tim da kad se od jednog
namiri, gubi pravo prema drugome.
Kod supsidijarnog jemstva,međutim, poverilac se najpre mora obratiti glavom dužniku, pa
tek za slučaj da ne uspe da se redovnim putem od njega namiri, ima pravo da zahteva
ispunjenje od supsidijarnog jemca. Jemstvo je inače uvek akcesornog karaktera.
Akcesornost kod jemstva označava da obaveza jemca zavisi od obaveze glavnog dužnika,
gde postoji primarna obaveza glavnog dužnika, a sporena (akcesorna) obaveza jemca.
Dakle, obaveza jemca zavisi od obaveze glavnog dužnika i ista se javlja kad glavni dužnik
ne izvrši svoju obavezu.
Kada na dužničkoj strani dužničko-poverilačkog odnosa postoji više lica, pretpostavka je
da su u privrednopravnim odnosima oni solidarni dužnici. To znači da se poverilac može
zahtevom obratiti svakom dniku za celinu potraživanja, kao što može istovremeno i prema

5
više njoh ili prema svima. Kada međutim, jedan dužnik ispuni obavezu, poverilac gubi
pravo prema ostalim dužnicicma.
Solidarnost dužnika treba razlikovati od jemstva, čak i kad je ovo solidarno.
Nakon ispunjenja obaveze od strane solidarnog jemca on ima pravo da se regresira od
glavnog dužnika. Po pravilu ako nema drugog sporazuma, obaveza se između solidarnih
dužnika deli na jednake delove. Kod solidarnog jemstva dolazi do tzv. prevaljivanja
obaveza, a kod solidarnosti dužnika do tzv. deljenja obaveza.

Stvarna (realna) sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora

1. KAPARA

Kapara je vrednost, najčešće izražena u novcu, koju jedna ugovorna strana pri zaključenju
ugovora daje drugoj strani u znak zaključenja ugovora i radi njegovog urednog izvršenja.
Kapara, dakle, ima dvostruku funkciju. S jedne strane ona predstavlja potvrdu da je ugovor
zaključen, a sa druge strane ona predstavlja važno sredstvo obezbeđenja urednog
izvršenja ugovora.
Visina kapare određuje se sporazumom ugovornih strana, a na zahtev zainteresovane
strane sud može smanjiti preterano visoku kaparu.
Ako se ugovor izvrši, kapara se uračunava ili, ako to nije moguće, vraća. Kada se obaveza
koja je kaparom obezbeđena obročno. tada se kapara uračunava ili vraća pri ispunjenju
poslednjeg obroka (rate).
Ako se ugovor ne izvrši tada sudbina kapare zavisi od uzroka neizvršenja. Ako se ugovor
nije izvršio zbog takvog sporazuma stranaka ili zbog okolnosti za koje ni jedna strana nije
odgovorna, kapara se vraća.
Ako to nije slučaj, mogu nastati različite situacije:
1. ako je za neizvršenje kriva strana koja je dala kaparu, tada druga ugovorna strana može
po svom izboru zahtevati ispunjenje ugovora i naknadu štete zbog njenog zakašnjenja
(kapara se tada može uračunati u naknadu štete) ili odustati od ugovora i zadržati
primljenu kaparu
2. ako je za neizvršenje ugovora kriva strana koja je primila kaparu, druga strana može oi
svom izboru zahtevati izvršenje ugovora i naknadu štete zbog zakašnjenja ili može da
odustane od ugovora i traži naknadu štete zbog neispunjenja uz vraćanje kapare, ili da
zahteva vraćanje udvojene kapare (bez posebnoh prava na naknadu štete).

2. KAUCIJA

Kaucija je određena suma novca koju dužnik daje prilikom zaključenja ugovora. Kaucija je
stvarno sredstvo obezbeđenja ugovora.
Ona propada kada dođe do neizvršenja ugovora bez obzira na razlog neizvršenja, za
razliku od kapare koja propada samo ako je dužnik kriv za neizvršenje ugovora.
Takođe, kaucija obezbeđuje samo primaoca kaucije, dok kapara obezbeđuje obe
ugovorne strane. Još jedna razlika između kaucije i kapara jeste ta što se kaucija ne može
smanjiti dok kapara može.

6
3. PRAVO ZALOGE

Zakonska zaloga kod ugovora u privredi, zbog sigurnosti koju daje poveriocima, doprinosi
bržem i efikasnijem odvijanju poslovnog prometa..
Zaloga služi za stvarno obezbeđenje izvršenja ugovora. Predmet zaloge u privrednom
pravu mogu biti pokretne stvari, uključujući i hartije od vrednosti i potraživanja. Poverilac
se obavezuje da će založenu stvar da čuva i po prestanku svojega potraživanja istu vratiti
neoštećenu zalogodavcu. Pravo zaloge predstavlja akcesorno pravo, jer ista je zavisna od
postojanja osnovnog ugovora čijem obezbeđenju ona služi.
Zaloga prema nastanku može biti ugovorna i zakonska.
Za konstituisanje založnog prava birno je da je založna star preneta u državinu poverioca.
Pored predaje samih stvari Zakon o obligacionim odnosima predviđa i mogućnost predaje
isprave koja daje imaocu isključivo pravo raspolaganja stvari.
U pogledu realizacije zaloge, koja se vrši predajom založene stvari i naplatom potraživanja
iz prodajne cene, u našem pravu se za zalogu privrednog prava ne zahteva sudska odluka
(kao što je to sčučaj kod zaloge građanskog prava), već poverilac može prodati založenu
stvar na javnoj prodaji po isteku roka od osam dana od upozorenja učinjegnog da će stvar
prodati.
Pored zaloge koja nastaje na bazi ugovora u našem pravu postoje slučajevi zakonske
zaloge. Zakonska zaloga se priznaje:
a) komisionaru na robi koja se komisono kupuje i prodaje
b) špediteru na robi koju oprema
c) skladišteru na uskladištenoj robi
d) vozara na robi koja se prevozi
Pri tome špediter, skladištar i vozar imaju pravo zaloge na robi za svoje koneksne zahteve
tj zahteve po osnovu istog ugovora. Pored toga, naš zakon o obligacionim odnosima
priznaje pravo zakonske zaloge i zastupniku obezbeđenja naplate dospelih potraživanja
po ugovoru o zastupanju, a isto pravo ima i organizacija za kontrolu robe.
Prava i obaveze zalogoprimca:
 Da čuva založenu stvar sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina
 Da stvar vrati kada dužnik ispuni svoju obavezu
 Da od zalogodavca traži drugu odgovarajuću zalogu, ukoliko založena stvar ima
pravni ili materijalni nedostatak
 Da svoje potraživanje namiri iz vrednosti založene stvari ukoliko dužnik ne ispuni
svoju ugovornu obavezu
 Da naplati svoje potraživanje pre svih ostalih poverioca

4. HIPOTEKA

Hipoteka, predstavlja zalogu na nepokretnim stvarima koja se upisuje u odgovarajuće

javne knjige u registru suda, s tim što opterećena nepokretnost hipotekom ostaje u
državini dužnika. Ovo pravo hipoteke ovlašćuje zalogoprimca da se on može namiriti
putem prinudne prodaje nepokretnosti koja je opterećena hipotekom u slučaju da dužnik o
dospelosti ne namiri svoju novčanu obavezu. Dakle, hipotekarni zalogoprimac ima pravo
da namiri svoje potraživanje iz vrednosti založene nekretnine pre drugih poverilaca, kao i
pre poverilaca koji su kasnije stekli hipoteku. Hipoteka predstavlja pouzdano sredstvo
obezbeđenja.
Hipoteka se često koristi kao sredstvo obezbeđenja vraćanja dugoročnih i srednjoročnih
kredita koji se koriste za izgradnju

7
5. PRAVO RETENCIJE (ZADRŽAVANJA)

Pravo retencije je, takođe, sredstvo stvarnog obzbeđenja. Sastoji se u pravu poverioca da
drži dužnikovu stvar kod sebe, sve dok dužnik ne izvrši svoju ugovornu obavezu. Uslovi za
primenu prava retencije su, po pravilu, da se radi o koneksnim zahtevima i da je
potraživanje poverioca dospelo.
Pravo zadržavanja poverilac ima samo izuzetno, kad za njegovo vršenje postoje zakonom
predviđeni uslovi i kao takvo na pravi način uklanja nesklad koji se stvara između
ugovornih strana i doprinosi ravnoteži kojoj obe strane teže.
U građanskom pravu retencija je samo oblik psihičke prinude poverioca prema dužniku.
Poverilac se,međutim može namiriti iz stvari na kojoj ima pravo retencije.
U uporedom trgovačkom pravu, naprotiv, to je moguće uz uslov da se pribavi sudska
odluka u tom smislu. Po tome retencija privrednog prava je slična zalozi građanskog
prava.
Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima poverilac dospelog potraživanja ima pravo
da drži dužnikovu stvar sve dok dužnik ne izmiri svoju obavezu. Izuzetno, poverilac može
imati pravo retencije na dužnikovoj stvari i pre dospelosti potraživanja, ukoliko je dužnik
insolventan.
U našem pravu poverilac se može naplatiti iz stvari na kojoj ima pravo retencije i bez
sudske odluketj posle upozorenja dužniku kao i kod zaloge.