Апофатичко и катафатичко

богословље

У православној гносеологији су присутна два вида богопознања:

апофатички и катафатички вид. Апофатизам одриче дефиниције Бога и користећи
префикс υπερ (предлог - над), испред атрибута Божијих, указује да се знање о Њему
не може поредити ни са каквим знањем из овог света. Дакле, овај предлог, има за
сврху избегавање приписивања свосјтава света Богу. Катафатички говор о Богу је
потврдни говор или говор о томе шта Бог јесте. И један и други приступ имају
заједнички основ у речима Јеванђелисте Јована: „Бога нико никада није видео,
Јединородни Син који је у наручју Оца Он га објави“ (Јн 1, 18). Први зачеци
апофатике налазе се код Хераклита и Ксенофона, али је на везу између апофатизма
и теологије указао Платон у свом делу „Тимеј“. У Тимеју он пише: „Открити
Творца и Оца овог универзума био је неизбежан задатак, али откривши га било је
немогуће објавити га свим људима“. У раној Цркви нарочито у периоду апологета
апофатизам је био коришћен ради критике нехришћана и јеретика. Непојмљивост
Божија је помињана већ код Климента Римског, а сличне констатације налазимо и
код Атинагоре Атинског и Теофила Антиохијског.
Питањем апофатизма се посебно бавио Филон Александријски који је
покушао да споји старозаветну апофатичку традицију са јелинском, имајући за
основ њихове централне личности, Мојсија и Платона. Код Мојсија се апофатизам
заснива на ехатологији јер је он трагајући за Богом дошао до личног сусрета са
Њим, оставивиши све од овога света, док је за Платона, апофатизам имао
космолошку основу. Свој апофатизам Свети Григорије Ниски сажима у мисли о
несагледивости Божије природе и то исказује речима: „Прво учимо шта је
неопходно за познање Бога, а ово знање се састоји у примени става да је Њега
немогуће познати људском сазнајном моћи“. На тако нешто указује и апостол
Павле речима: „јер дјелимично знамо и дјелимично проркујемо“ (1. Кор 13, 9).
Сучељавање са присталицама Евномија који је тврдио да је Бога могуће
апсолутно познати биле су повод да Кападокијски Оци изнесу став да је Бога
немогуће познати по природи, ма колико му се неко приближавао. Одричући знање
природе или суштине Божије, Свети Оци, а нарочито Свети Григорије Богослов не
одричу говор о Богу као Тројици, већ тврде да је Бога могуће познати само у
личности и као личност.
Апофатизам се дакле односи на природу Божију, и не простире се на план
личног постојања Бога. Када кажемо да Бога познајемо као Оца, Сина и Светога
Духа, то не значи да познајемо и Његову суштину. Свети Максим Исповедник је у
својој теологији дао једноставан одговор, пошавши првенствено од онтолошког
јаза који се налази између Нествореног и Вечног Бога и створених света и човека.
Немерљива је разлика између онога што је створено и Нестворенога и управо та
разлика по суштини је оно што нам не дозвољава да о Богу говоримо на основу
наших искустава, која су увек била везана за творевину те су стога и неподобна за
Бога. Ми не можемо рећи да је Бог добар из простог разлога што је наше поимање
доброте проистекло из односа са људима који су створена бића. Увек и свагда се
мора наглашавати разлика која свакако постоји између људи и Бога и увек се мора
истицати Светост Божија, односно Његова трансцедентност у односу на свет, и зато
се за исказивање Божијих својстава испред придева користи речца υπερ, којом се
жели показати да је Бог изнад свега што је у свету и да је Он потпуно Други и
Другачији у односу на све. Са друге стране, чињеница огромне разлике која
постоји међу природама Нествореног и творевине јесте још један од показатеља да
се не може остварити директна комуникација или веза и заједница међу природама
јер би се онда људска природа због силине „Божанства“ изгубила и нестала у
Нествореној природи. Зато је било неопходно да се јединство Бога и човека и
Божанске и човечанске природе оствари у личности, јер се само у личности може
успоставити веза између људи и Бога која неће бити покидана онтолошким јазом.
Управо у овоме лежи прави значај апофатизма јер нам он, тај вид богопознања,
заправо указује не да богопознање није немогуће, већ да је могуће и да се оно
остварује на плану личности, а не природе, што је од вишеструког значаја за човека
и за његово постојање. Зато постоји велика и блиска повезаност апофатичке
теологије са „мистицизмом“. Без мистике, која представља познање Бога кроз
личност, апофатизам постаје пука игра речи, али и без апофатизма мистика одриче
свој садржај и упада у крајњи мистицизам.