Сличности и разлике између Исуса и Буде

Нека основна етичка учења у хришћанству (али и јудаизму и исламу) веома су подударна
са оним у будизму: не уби, не кради, не лажи, не чини блуд...
Постоје ствари које могу бити и одређена паралела Исуса и Буде:
- Као и Буда и Исус је био лутајући проповедник, сиромашан, без права, дома и у
животу је доживео просветљење које је у њему изазвало преображај;
- Као и Буда и Исус се за проповедање свог учења користио разумљивим
народним језиком а не сакралним (хебрејским) језиком и није покренуо
кодификовање и бележење својих говора;
- Као и Буда и Исус апелује на разум и могућности човекове спознаје а да при
томе нема целовит и заокружен систем промишљених предавање; своје ставове он
саопштава у форми прича, парабола и кратких моралних изрека јасно и сваком
разумљиво и без ослонца на догме и мистерије;
- Као и Буди и Исусу су пожуда и моћ били велика искушења на путу велике
мисије коју су имали;
- Као и иза Буд тако ни иза Исуса није стајала никаква легитимна „овоземаљска“
власт и моћ и био је у опозицији према религијској традицији и њеним чуварима;
- Као и Буда и Исус је око себе окупио круг најближих сарадника, пријатеља и
будућих следбеника;
- Као и Буда и Исус је наступао као учитељ без обзира што иза њега није стајало
никакво формално обрзовање већ визија последње стварности;
- Као и Буда и Исус је својим следбеницима морао наговестити потребу за
„преобраћањем“ и поверењем;
- Као ни Буда ни Исус није желео тумачити свет високоумним спекулацијама или
научним условљеностима Закона; његово учење није било тајна објава о својству
Царства небеског јер није објашњавао ништа што би личило на световна правила и
животне односе;
- Као и Буда и Исус полази од привремености и пролазности света, несталности
свих ствари и неслободе човекове: његовог слепила и лудисти, његове
заплетености у свету и његовог недостатка љубави орема ближњима;
- Као и Буда и Исус види корене те неслободе у човековим страстима и жудњама,
односно његовој саможивости, себичности и егоцентричности;
- Као и Буда и Исус показује пут спасења из себичности, покварености света и
слепоће; ослобођење које се не постиже филозофским спекулацијама и
мудровањима већ унутрашњим преображајем на практичном путу спасења;
- Као и Будин пут „средине“ тако и Исусово учење иде између екстремне
распојасаности и мучења самог себе, између хедонизма и аскетизма, путем
солидарности и љубави.
Без обзира на велике сличности у основним цртама учења и самом понашању, велика је и
разлика у даљем формирању и обликовању и практичној реализацији учења.
Исус и Буда се разлику по следећем:
- Буда је потицао из добростојеће властелинске породице, био је ожењен и био је део
више класе. Исус је потицао из социјалног слоја занатлија блиском нижим
друштвеним слојевима.
- Док се Буда прво обраћао припадницима виших друштвених слојева који су
одлучили одбацити свој друштвени положај и осамити се презасићени
цивилизацијом, Исус се, без подршке било какве организоване световне или
религијске групе, обраћао напаћеним и ојађеним сиромасима и то не због тога
што је сиромаштво само по себи привилегија већ због тога што су само они
одвојени од материјалног постави отворени за „другу стварност“ о којој је Исус
проповедао;
- Исус није усамљеник (попут Јована Крститеља) који се врти око Једнога. Био је
учитељ у животној заједници ученика за које није утемељио никакав монашки
ред, прописао никакво правило, завете, аскетска правила ниакву посебну одећу ни
ритуале;
- Исусов свет није било ништавило из кога би се требало повући и што би се у својој
медитацији могло прозрети у својој ништавности, већ је напротив добро које
човек изнова квари;
- Исус се нити једном не позива на тренутак свог „просветљења“, његово
просветљење је иступање из анонимности у јавност; не иступање из света
дотадашњих богова ка унутра, него обраћање свету у име једног Бога Израела кога
назива Оцем. Циљ није властитим напором иступити из круга поновног рађања већ
да се уђе у испуњење путем Божјег суда.
- Код Исуса нема представе о аутоматској наплати свих важних, добрих и лоших
дела (карма), него постоји признање кривица и греха, покајање и нагласак на
милости Божјој; нема поновног рађања у телу у неком другом земаљском животу,
него је човев живот усмерен према дефинитивном вечном животу.
- Код Исуса овакав пут није мишљење у кругу већ историјско праволинијско
кретање како за појединце тако и за друштво у целини. При томе Исус захтева
делатну љубав и саосећање са онима који пате.

Можда се разлика између Иса и Буде, који независно сваки имају своју доказану
величину, најбоље може уочити приликом анализе мистичке и пророчке побожности:
- Буда је „просветљени“ који хармонично мирује у себи усмерен од мистичног духа.
Ниоткуда послан ради ослобађања од патње у нирвани он захтева одрицање од
живота, позива на одрицање од света и враћање према унутра, према методичној
медитацији у степенима утонућа све до просветљења. Тако он утишан до
равнодушности са симпатијама, благошћу и пријатељством сусреће све
овоземаљске креатуре, људе, животиње, биљни свет.
 - За разлику од њега Христ је страшћу понесени посланик и путоказ из пророчког
духа те за многе већ за живота прихваћен као „Месија“; Уместо на одрицање од
властите воље Исус своје следбенике позива да управо ту вољу уподобе са
вољом Божјом, која је сва усмерена на добро – спасење човеково. Тако он
наговештава љубав и активно доброчинство као основ свог учења.

Симболичко-догматски гледано значење Буде и Исуса за њихове ученике може се видети

у слици: са једне стране насмешени Буда на лотосовом цвету у дубокој медитацији и са
друге стране страдајући Исус на крсту.
Буда је већ за живота ушао у нирвану и потом до дубоке старости у ведро-озбиљном
расположењу окружен пажњом ученика и следбеника, хармонично и успешно. Његове
статуе сведоче о његовом миру, опуштености и дубокој хармонији.
Исусов животни пут као проповедника трајао је само три године и био је испуњен
сукобима и конфликтима често опасним по његов живот који се на крају завршио
бичевањем и болним распињањем на крсту. Умро је као богохулник проклет и осуђен од
своје – јеврејске заједнице, напуштен од ученика у мукама и, по мишљењу сведока,
напуштен од Бога. На крсту Исус је посведочио своју преданост и љубав према Богу и
људском род. Баш та преданост и љубав деле ове две изузетне фигуре, док један силази
у мир и нестанак други се уздиже до „вечног живота“.