Настанак ислама и личност Мухамеда

Настанак ислама и личност Пророка Мухамеда cу уско су повезани. Мухамед се родио око
570 године у Меки. Отац му је био трговац али је умро пре његовог рођења. Уз подршку
рођака радио је као трговац путујући широм Арабијског полуострва чак до Дамаска. У
доби од око 25 година оженио је богату удовицу за коју је до тада радио. Са њом је имао 4
кћери и 2 или 3 сина који су умрли млади.
У Меки су се укрштали трговачки путеви тако да је брзо дошло до богаћења мањине и
социјалног раслојавања на које дотадашња политеистичка религија није могла да да
зодовољавајући одговор. Посебно јер је била концентрисана само на овоземаљски живот
без свести о „оностраном“. У непосредном контакту са Арабљанима налазиле су се две
монотеистичке религије: јудаизам и хришћанство. Прва у насеобинама Јевреја након
разарања храма, а друга у Византији и Етиопији. Појединци који би тражили дубљи
смисао постојања могли су прећи у неке од ових вера али би тиме постали отпадници од
свог народа чврсто приврженог личној слободи.
Мухамед је почео своје посланство 613.године. Прихватајући проповедање о суду и
загробном животу он је на неки начин понављао јудеистичке и хришћанске верске ставове
али их је први пут изнео на за Арапе разумљивом језику. До тада су се хришћани обраћали
на арамејском, а јевреји на хебрејском језику. Арапски језик и „арапски Куран“ били су
због тога носиоци његове изворне поруке. Преко своје есхатологије Мухамед заузима и
став према социјалним питањима показујући богатима да ће за своје поступке једног дана
морати да положе рачун. Без обзира на овакво социјално учење Мухамед није
револуционар који жели да промени социјалне односе већ пророк који упозорава оне који
мисле да су сами себи довољни и да никоме не одговарају за своје поступке.
Мухамед при томе не оспорава постојећи социјални поредак и не негира ропство, али
шири свест о томе да је у свему што се дешава на земљи Бог и да ће он путем коначног
суда након овоземаљског живота доделити правду.
Тако препознајемо, али никада јасно и до краја, два извора Мухамедовог учења:
старије монотеистичке религије и социјалне прилике у самој Арабији на које он даје
одговор.
Није лако разумети пророчки тип кога Мухамед представља, ни налик старозаветним
пророцима које познајемо. У Курану се прича о визијама. Сама књига није дата
хронолошки. Једина доследност дата је у дикцији: кратки и сажети искази који
подсећају на заклетве или узвике слично арапским врачевима или песницима
(опседнутима). Наравно он се одрицао тог „врачког“ порекла уздижући се више од
простог тумачења знакова. Он је преносио Божју објаву и због тога је одбијао да за то
буде плаћен.
Заједница у Меки је остала малобројна, а отпор моћних кругова прејак. Мухамед је
говорио о својим пророчким претходницима Мојсију, Исусу, Авраму... и пророчким
прецима арапске митске прошлости. По њему, и они су доносили поруку од Бога и били
несхваћени од својих савременика. Ипак на крају Бог је кажњавао непријатеље. На тај
начин је настала прича о казни, карактеристична за Куран. Важнији узор Мухамеду је
представљала историја спасења каква је тада важила и у јудеизму и у хришћанству.
Године 622. Мухамед прелази у Медину. Тај догађај назива се хиџра и полазна је тачка за
рачунање времена у исламском свету. Овај одлазак представљао је и кидање дотадашњих
веза са племенском и религијском повезаношћу са средином коју је напустио. У Медини
Мухамед се позиционирао као помиритељ два завађена племена. Незадовољан изостанком
подршке јеврејских племена која су живела у близини (очекивао је да ће га као
монотеисти подржати) он се са њима сурово обрачунао. 630.године осваја Меку.
Тако је Мухамед на крају остварио успех у који је веровао од почетка проповедања. У
тренутку његове смрти 632.године његов наук је прихватила скоро цела Арабија долазећи
у сукобе са Византијом на подручју источног Јордана. Разочаран изостанком подршке
мединских Јевреја он се уместо Јерусалима као центра окреће Меки према којој су од тада
при молитви окренути сви муслимани. Ходочашће у Ћаби од тада је обавезни део
исламског верског ритуала. По исламској традицији у Меки се зауставио Аврам са сином
Исмаилом.
Мухамед није веровао да је донео нешто ново. Он је ту само да потврди оно што је
изворно, а што је временом изопачено или пало у заборав. Ислам има карактер
реформе. Пророци су божји гласници али ипак само људи и не знају ништа више од онога
што им је јављено да пренесу људима. Јасна је разлика између гласика и његове поруке, а
Пророк не мора бити чудотворац јер је сама порука чудо.
Ислам себе види као религију „Књиге“ јер се Бог објављује у „Књизи“, а на сличан начин
види и религије које му претходе, јудаизам и хришћанство.
Процес закључивања канона у исламу је реализован веома брзо. Већ под трећим калифом
Османом и на његову иницијативу настао је текст Курана. По исламу, од тада је Бог
престао говорити, нити постоји Дух Свети који активно утиче на живот заједнице.
Мухамед је задњи и највећи пророк – печат пророка. Муслимани верују да Бог
говори кроз Куран и да Бог није престао говорити већ само не говори ништа ново.
У речима Курана муслиман се приближава Богу (слично као хришћани у Еухаристији). За
разлику од хришћана који у Светом писму изнова и изнова траже нове садржаје и поруке
Куран се сматра непромењивим. Изворна Јеванђеља нису сачувана и у употреби су само
преводи док се Куран у суштини сматра непреводивим (чак и кад је преведен на турски
језик тај превод је сматран само помоћном литературом).
Код хришћана веома је важно тумачење – проповед је саставни део литургије. Код
муслимана проповед је имала задатак актуелизације Курана у свакој генерацији и
преносником нових идеја. Истовремено то није умањило визију Курана као издвојеног из
времена, непромењив и, заправо, документаран божији језик. Форма а не садржина,
представљали су натприродно и непромењиво. Језик Курана је постао језик песништва,
језик комуникације и језик уметности.
Током векова мењала се и слика о Пророку. Једно време инсистирало се на томе да је
Куран надмоћан ускраћујући Мухамеду и могућност да га је могао независно, по својој
вољи, записати јер је наводно био неписмен па тиме није могао ни познавати јеврејске и
хришћанске књиге. Све ово је била потврда да је Књигу могао написати само Бог и тиме
за муслимане искључити сваку расправу о историјским изворима Курана.
Лик Мухамеда је пролазио кроз више фаза. У једној су му, под утицајем хришћанске
представе о Исусу као чудотворцу који је чудима потврдио своју „изабраност“ придали
чудотворност или праствореност. (нешто више у каснијој народној традицији). Ипак, и
након те интервенције Мухамед је сматран створењем и свако уздизање на божански
ниво било је светогрђе.
Мухамедова смрт 632.године
Четири „правоверна“ калифа 632-661.година