Siniša Kovačević

Godine vrana

BEOGRAD, 2018.
 Siniša Kovačević

Godine vrana
 1.
T reću godinu zaredom Dunav je potpuno zaledio. Ispred nekolicine lјudi, koji su neuspešno pokušavali
da dođu do nekog zalutalog, još nepronađenog komada drveta, koje bi se moglo ubaciti u hladnu furunu, pružala
se grbava, bela pustopolјina, tamo gde je nekoliko nedelјa ranije tekla voda širokim ravničarskim koritom. Sante
su se slagale jedna na drugu, one dolazeće pritiskale su, gurale, terale prethodnicu uvis jer ledeni čep nije dao
napred, mraz je sve to lepo svezao i učvrstio u kompaktan pokrov, sneg poklopio jednakom belinom. Otud grbe i
oštri brežulј-ci na ledenom pokrivaču. Prvo je bila golomrazica danima, zaledile su bare oko Dunava, pa limani i
dunavci. Kad su se pojavile sante nastale pitaj boga gde, u Novom Sadu, ili još dalјe, u Madžariji, Beograđani su
znali. Zalediće. Nije im bilo teško da naslute. Tako je bilo i prethodne dve zime. Samo je hilјadu devetsto šesnaeste
leda bilo desetak dana, sedamnaeste tri nedelјe, a evo sad već trideset drugi dan kako se voda ne vidi. Samo je
jedna zaroblјena, potpuno smrskana ribarska šiklјa, nedaleko od obale, sa pramcem podignutim uvis, svedočila da
je ispod tog debelog leda reka, koja je tu negde, blizu, napuštala Veliku carevinu i nastavlјala da guduri i vukodoli
balkanskim klančinama i šikarama prema Crnom moru. Ono što je iz zemlјe izbijalo ispod Crne glave i tu zaizvorilo,
nije ni moglo da se ulije u Jadransko, Egejsko ili neko drugo lepo, providno, bistro, plavo more.
A gde, nego u Crno. Govorio je taj zdroblјeni limeni čun i o lenjosti svoga vlasnika možda, o tome da je od
sutriša do sutriša, grejući se u ribarskoj prčvarnici, samo za jedan dan zakasnio da čamac izvuče na obalu. Na
sigurno. Za jedan jedini dan. Ili je nesrećni alas dobio pušku i šinjel, odazvavši se mobilizaciji, toj jarosnoj i
sveobuhvatnoj obavezi, kojoj su se u prvim danima rata svi odazivali sa radošću i zahvalnošću, poput gotovo svih
drugih sposobnih da ubiju ili poginu za cara i kralјa, ili samo kralјa, pa sad cvokoće u nekom rovu u Galiciji, ako je
imao sreće, ili je već istrulio u arnautskim kamenjarima, ako se nije domogao Krfa, pa je zato plovilo koje je hlebom
hranilo ostavlјeno na nemilost santama. Zavisi sa koje je strane vezivao svoj čunčić. Sa švapske, pančevačke ili
srpske, palilulske. Ali je zato ostavio na vrhu pramca odličnu osmatračnicu za pregladnelog jastreba. Uzalud oštar
klјun i još oštrije oko, kad je led sakrio ili pobio sve čime se može bar zavarati kralјevska glad grablјivice. A za
borbu sa vranama niti je bilo volјe niti snage. Jedva da je ptičurina uspela da poleti do nedaleke vrbe na obali, kada
je prema srpskoj strani, uz glasno huktanje, grmlјavinu i limeni klepet i škripu, krenulo sa banatske obale neko
crno, ogromno, zadimlјeno čudo. Iza grdosije, na dobroj udalјenosti, oprezno je koračalo nekoliko lјudi. A onda je
oprez počeo da popušta, strah se pretvorio u junačenje, u hod uz čudovište, pa u herojsko istrčavanje ispred
skalamerije. Veliko, baš veliko jato vrana, letelo je u dimu iznad mašinerije, grakćući složno i glasno. Raštrkani
sakuplјači ogreva na beogradskoj obali skupili su se u grupu pred ovim glasnim udom od crnog gvožđa i crnog
perja. Kao da je tu, među tuđim ramenima, sigurnije.
- Šta je ono, lebac ti se ogadio?
I kao da to pitanje najstarijeg od njih, izgovoreno preko prazne glinene lule u bezubim ustima, nije ni tražilo
odgovor. Žena u vlaškom kožuhu, u cokulama bar pet brojeva većim, zabrađena do očiju umolјčanom crnom
maramom, grubo povuče za rukav rošavog mladića i žurno uhvati prtinu uz nasip. Rošavi je kaskao za njom,
okrećući se preko ramena, sve dok nisu potpuno nestali iza dolme.
Bogdan se nije plašio. Nimalo. Na mestu ga, ipak, nije držala hrabrost, nego znatiželјa devetogodišnjaka. Da
se vidi nešto što se još nije videlo. Da se o tome priča, sestrici i bratu, majci, babi, kad se stigne kući neposredno
pred policijski čas. Da se izbegne grdnja i lјutnja. Odavno već nije bio kažnjavan. Još od vremena kada je otac,
zajedno sa srpskom vojskom, devetsto petnaeste napustio prestonicu. Ima tome dve godine. I više. Da sutra u školi
bude jedini, osim učitelјice, koji je nešto ovako ogromno i moćno video. A ta moć je rasla sa svakim metrom kojim
se to nešto što je ličilo na voz bez pruge, približavalo. Sada se već, osim graktanja, tutnjave i cike gvožđa, čula i vika
lјudi, na nekom nerazumlјivom jeziku, led koji pršti pod sad već jasno vidlјivim, ogromnim, gvozdenim,
nazublјenim točkovima te neobične lokomotive iz čijeg je visokog sulundara, pored dima, izbijao i narandžasti
plamen. Iza su bila i dva velika vagona, ne, tri, treći se tek sad razaznavao. Četiri.
- Čiča, šta je ovo? Kakav je ovo voz? - upita Bogdan čoveka sa lulom.
- To ti je, malac, vršalica. Ono najzadnje je levator, pa plevara, pa ondak dreš, pa tender. Tu se drži drvo ili
ugalј, svejedno... A vuče ji parna mašina. A ono što vozi parnjaču je budala. Metar drva će da potroši na ovu ludost,
u usta ga jebem suva. Samo budala meće glavu u torbu da bi se kurčila uveče u kafani. Da oće bar da propadne,
mater mu jebem švapsku. Metar drva, na ovu ladnoću, ej. A kod mene u kući, mačak kad oće da se ugreje, traži
napolјe. Ajde Dunave, gutaj govno...
Sada se to što je lulaš nazvao vršalicom videlo već sasvim jasno. I lica lјudi oko parnog traktora i para iz
noseva i usta i napola izgorela cigareta u ustima mašinovođe. Na pedesetak metara od obale u velikom luku počeo
je da okreće prema obali sa koje je pošao. Led je glasno pucao pod teretom drveta i gvožđa, tanji je u priobalјu,
manji teret podnosi, ne podupire ga voda odozdo. A onda se vozač zaustavio tačno naspram beogradskih
posmatrača. Bogdan je jasno video i raskopčanu zelenu bundu sa krznom iznutra, šubaru od iste životinje sa
kokardom mađarskog honveda, kariranu košulјu, zelenoplavu, i šal zeleni i čak i graške znoja na zajapurenom licu,
koje se slivaju u velike riđe brkove, odsjaj vatre iz kotla na mokrom čelu... Mraz je sekao kao alaska britva
ukradenu lubenicu, nozdrve ostajale zaleplјene, glas se čuo kao da je nadomak ušiju.
- Alo, govna racka, da kažeš u taj usrani Beograd da je Čaba Nađmelјkuti, honved iz Pančevo, pretero
vršalica preko Duna... Za kištu piva. Jesi me čula, mrcina racka. Mađar ne boji ni led, ni mraz, ni smrt. Tudom? I ovo
da se da mama i sestra. Đere, momci, đere. Ajde sad.
Čabini pratioci, postrojeni u vrstu, okrenuti licem prema posmatračima sa srpske strane, sa kitama u
rukama, smejali su se grohotom, glasno, od srca. Jedan je mokrio obilno i silovito, žuta fleka širila se po ledu, para
od mokraće sakrivala mu je lice. Tako mokri samo dobro pripit, snažan čovek. Smejali su se glasno, govorili nešto
na tom brzom, Bogdanu nepoznatom jeziku.
- Zaopkladu, govnaracka... Zagajbu piva. Nađmelјkuti, zapamtiš, Nađmelјkuti...
Led je polako popuštao pod teretom vršalice, oštre, nepravilne linije stvarale su se pod mašinom, čulo se
pucketanje i ledeni cvrkut, zadnji točkovi, oni veći, nazublјeni, kao da su se nekoliko santimetara spustili u odnosu
na tek nešto malo manje prednje. Mađari su u brzini pakovali kurčeve, bežeći prema sredini reke, dovikujući nešto
uspaničeno i glasno Čabi Nađmelјkutiju, ponosnom vlasniku parne vršalice.
Lulaš pogleda u Bogdana, pa u ostale Beograđane.
- Ode govno, potonuće - reče slavodobitno, kao da se njegovo neizgovoreno predviđanje ispunjava u
potpunosti. - Ode.
Veliku crnu ručicu Nađmelјkuti je ipak povukao u pravom trenutku. Parnjača polako, zahvatajući noževima
sa točkova već poprilično mokar led, krenu prema polovini reke, hvatajući se čvršćeg ledenog oslonca. Polako ali
neopozivo, išao je Čaba sa svojom vršalicom prema svojoj pančevačkoj slavi i više nego zasluženoj gajbi piva.
Kretanje je na ledu spas, ne sme se stati ni za tren, čak ni kad se hoće održati zaslužena lekcija o čvrstini mađarske
reči i karaktera srpskoj bagrziji koja je ubila prestolonaslednika, onakvog čoveka u svakom smislu, i suprugu, ej,
trudno veličanstvo. Na mestu gde je do maločas stajala parnjača zjapila je velika vodena rupa koja je odmah tu,
naočigled, ponovo mrznula. Belasale su se gole guzice Čabinih pratilaca negde na polovini reke. Plјeskali su se po
golim dupetima, pokazujući Srbima mesta budućih polјubaca.
Razočarani sakuplјači drveta razilazili su se nezadovolј-ni, praznih ruku, bez drvca barem za potpalu u
promrzlim, odrvenelim prstima. A ni mađarski pijani ološ nije potonuo zajedno sa vršalicom, da ovaj usrani, ledeni
dan učini bar malo veselijim i toplijim. Loš dan, po svemu. Bogdan se lako popeo uz strmu kosinu nasipa, pa
nasipom uzvodno potrčao ka kući. Trčao je i da ne zakasni i da izbegne grdnju i da stigne pre policijskog časa i da
što pre ispriča kakvom je čudesnom događaju upravo prisustvovao. Da ispriča sve. Baš sve. Ili da prećuti neke
detalјe? Ono sa... Kod Dunav stanice sišao je sa nasipa, pa prugom, iako već dobro zadihan, ubrzao prema kući u
Krunskoj. Još jedna ledena noć nadvijala se nad okupiranu srpsku prestonicu, u kojoj tih godina ničega nije bilo
dovolјno osim vrana. Toliko je bilo te crne gadije da su zamrznute grane pucale pod njima, na groblјu su svi
spomenici bili usrani. Graktale su kao da laju, leteći crni kerovi, prateći zadihanog Bogdana Rajića u stopu. Ledilo je
i smrkavalo jednako brzo. Ko je umeo da zapaža primetio bi jako malo osvetlјenih prozora i odžake bez dima. Grad
bez muškaraca, petroleja i ogreva, spremao se za još jednu dugu, cvokotavu noć bez kraja. Svanuću se niko nije
radovao. Tad je najhladnije. Prota Jakšić je tvrdio da je platan u porti topčiderske crkve pukao od mraza baš pred
zoru. U šest i dvanaest. Kada je kroz bašte, pa preko Fišeklija sokaka, ušao u svoju ulicu, već je uveliko bio mrkli
mrak. Hrabro se uhvatio za ledenu kvaku.
 2.
K uća Rajića u Krunskoj bila je jedna od najlepših u Beogradu. Skladna jednospratnica, pružena uz ulicu i
duž velikog placa, činila se manjom nego što je zaista bila. Uvučena četiri metra od ulice, da se zaštiti od noćnih
šalјivdžija i njihove lupe u tada prve harmonika šalukatre u varoši, rađene u Koruškoj, odvojena od trotoara
majstorski urađenom ogradom od kovanog gvožđa, visokom preko dva metra, sa uspravno postavlјenim
gvozdenim koplјima, na čijim su vrhovima mesingani šilјci izgledali kao logičan završetak, i isprepletanim
listovima vinove loze sa bogatim grozdovima. Između kuće i ulice nekada je bio raskošni ružičnjak o kome su
brinule žene iz porodice, najpre Bogdanova Katica, pa onda, po dolasku u kuću, snaja Ljubinka. Kalemove su muški
Rajići morali da donose sa svih svojih putovanja. Sada je iz snega virilo tek nekoliko neorezanih patrlјaka. Iza kuće,
u avliji, letnja kujna, ledara i pokrivena senica od hrastovih letvica, obrasla vinjagom, sa velikim osmougaonim
stolom i klupama okolo. Da sednu i zapevaju dvadeset četiri čoveka. Štala i šupe za fijakere, pa voćnjak, pomalo u
neredu, voćnjaci smatralo se, baš ne vole simetriju. Sto pedeset četiri voćke, od trešnje đurđevače, do dunja i
kasnonovembarskih krušaka. Tako je sađen da se od početka maja do kraja novembra može uzbrati voćka. Trešnje,
višnje, ruštevi, jedna jabuka, pa druga, pa žuta pa crvena petrovača, pa kolačara pa kožara, kajsije donošene iz
Segedina, nekoliko sorti krušaka, od ječmenke do snežnice, šlјive, ringlovi, breskve, čak i dve opore, neželјene
i zalutale mušmule. Sve dok pretprošle godine Radoje iz Begalјice nije sve to lepo isekirao, iscepao, složio i sa
dukatom u džepu otišao nazad u Begalјicu. Ni Katica ni Ljubinka taj dan nisu bile kod kuće. Pobegle su, kao i ranijih
godina u vreme klanja božićnog praseta. Sada su na mestu voćnjaka iz snega štrčala ispupčenja, kao beli čirevi, ili,
tu i tamo, vetrom ogolјeni panj. Prošle godine istom alatkom iscepao je senicu. Od nje su se grejali bolјe ali je brže
izgorela. „Rastovina je, kućo, rastovina", rekao je Radoje kad je i za ovaj poduhvat poneo dukat u Begalјicu. Sirove
voćke, otimale su se plamenu, jogunile se, gasile, mnogo dimile, ali Bog ih blagoslovio, grejale su. O, da. Štala je bila
prazna, konje su odmah po dolasku Austrijanci rekvirirali, uz uredno i čitko ispisanu priznanicu. Konja komada
osam, slovima i brojem, dva jahaća punokrvnjaka i šest fijakerskih lipicanera. Katica ih je viđala po Beogradu,
prezani su u njihov i neke druge fijakere i vozili visoke švapske oficire i činovnike. Nije patila za ždrepcima, znala je
da ne bi mogla da ih hrani, bolјe im je tamo gde su sada nego u kobasicama Grum-Bajloni. Žao joj je bilo Arapa, za
koje je znala da su završili na frontu. Za Vesnika je Bogdan Dunđerski, posle trke u Beču, nudio njenom Bogdanu ne
znam koliko novaca u ne znam čemu. Dinarima, forintama, krajcarama, zlatu... Bogdan mu je samo rekao:
„Imenjače, Vesnik nije na prodaju", pa su otišli u „Kasinu" gde ih je već čekao Uroš Predić. Nјega hipodrom nije
privlačio ni malo. Za razliku od Bogdana Dunđerskog. Kako god to neko shvatao. Građena je osamsto osamdesete,
sa dovolјnom količinom na vreme spremlјenog novca, da ne štede ni arhitekta ni investitor. Doduše, nije se
ni razbacivalo ali ni štedelo. Bogdan Rajić, Bogdanov deda, i pradeda Živojin spremali su se za tu gradnju
godinama. Kada je jednom, šetajući po Marijahilferštrase u Beču, smogao kuraži i ušao u dvorište kuće koju je
posmatrao četiri godine, pozvonio je, uredno se predstavio i rekao domaćinu da ovaj živi u najlepšoj kuću ikad
sagrađenoj. Slučaj je hteo da tada upozna čuvenog arhitektu Jozefa Folkenštajna u čiji dom je tako hajdučki upao.
Rekao mu je da želi istu takvu, samo lepšu. „Šta to znači?", upitao je her Jozef. „To znači", odgovorio je Bogdan Rajić,
„da se samo diskretno ubaci poneki vizantinskosrpski element". Pogodili su se lako i brzo, projekat iste takve, samo
malo lepše vile, sa ubačenim srpskovizantinskim elementima, doneo je Bogdan Rajić u kožnoj futroli u Beograd već
za četiri nedelјe. U drugom, gotovo identičnom valјku od telećeg boksa, Bogdan je doneo diplomu Pravnog
fakulteta Univerze u Vijeni i stavio je pred svog oca Živojina, nekada uspešnog studenta na istom fakultetu. Živojin
je sinu rekao: „Blagodarim cenjeni kolega", namignuo mu i otišao da proslavi sa prijatelјima i kolegama
profesorima sa Velike škole, gde je predavao Rimsko pravo. Lepota je izgrađena za nepune dve godine,
golubinačkom ciglom, dovoženom do Zemunskog pristaništa na volovskim kolima, odande dereglijom do
beogradske luke, pa opet volovima u Krunsku. I her Folkenštajnova Bečlijka građena je od iste cigle, koja se
smatrala najbolјom u Carevini. Trasa pruge Beč-Istambul pomerena je nekoliko kilometara da bi dodirivala
golubinačku ciglanu. Žuta kao iriški rizling, glatka kao staklo, tvrda kao majstorska reč, krasila je fasade po celoj
Carevini. Parlament u Pešti, desetine drugih palata po Beču, Pragu, Bratislavi. Novosadska katedrala sagrađena je
da vekuje od ove sremske opeke. „Toliko je lepa", govorio je za nju her Folkenštajn, „da se ne sme sakrivati
malterom. Ovakav materijal se mora videti. Ovo nije cigla", govorio je, „ovo je keramika. Samo oivičiti tankom,
pedantnom fugom, ništa više od toga". Stariji Bogdan Rajić nije dao da se od projekta odstupi ni za jotu. Kad su
mu iz zlatiborskog kamenoloma isporučeni pogrešni stubovi, kada je umesto tamnocrvenog mermera stigao beli,
vratio ih je i čekao četiri meseca. I tek kad su se na crvene mermerne podupirače naslonili lukovi spratnih
terasa, kuća je zaigrala. Bordo šalone i velika vrata - prozore, od patosa pa skoro do plafona, prve takve u čaršiji,
naručio je u Klagenfurtu, majstor Ocvirk ih je pravio po meri, kapci su se skuplјali i razvlačili lako, poput vašarske
harmonike. Kada je svoj novi dom pokrio crepom u potpuno istoj tamnocrvenoj nijansi, koji mu je stigao iz
Nađkanjiže, seo je na stepenište i malo cmizdrio. Fotografiju završene kuće poslao je, kao što je i obećao, u
carstvujušću Vijenu. Gospodin Folkenštajn je učtivo zahvalio i u pismu detalјno objasnio na kom delu zida u
njegovoj radnoj sobi visi beogradska krasotica. Od viška materijala, a Bogdan je uvek bio pristalica onoga „nema
dosta dok ne osta", iza dugačkog povrtnjaka, na kraju imanja, tamo gde je plac izlazio na Fišekliju, sazidana je
baštenska kuća, koja je, nelogično, gledala prema velikoj kući, bašti i voćnjaku, a ne prema Ulici Kralјa Aleksandra,
kako se Fišeklija zvala već desetak godina. Novi naziv se teško primao među Beograđanima. Nikad od ovog blatišta
ni ulica a kamoli bulevar, odgovorio je Rajić svom kumu Stevi Kovačeviću kad ga je ovaj pitao zašto pendžere
otvara prema avliji a ne prema sokaku. „I gde da lovim patke ako ovuda budu dućani?"
Kroz malu kapiju vile u Krunskoj, od golubinačke fugovane cigle, nedaleko od Dvora, ušla je vitka, mlada žena
u astraganskoj bundi i okrugloj šubarici na čijoj je levoj strani sijao broš sa crvenim kamenčićima, koji je
pridržavao zelenoplavi vrh pravog paunovog pera. Veliki ceger od pletenog vrbovog pruća, nosila je sa primetnim
naporom, praveći nejednake korake, duži pa kraći, duži pa kraći. Pozvonila je kratko, otvorila hrastova vrata sa
duborezanim korpama punim voćnog izobilјa i ušla unutra bez čekanja. Stavila je teški zembilј na pod i počela da
otkopčava dugmad na bundi, ali se već kod trećeg predomislila. Iz nosa i usta izlazili su bičevi vodene pare tek
nešto malo manji od onih koji su pratili njeno disanje dok ju je fijaker dovozio u Krunsku. Stajala je u malom
ulaznom predsoblјu, usred mermernog mozaik suncokreta, čekajući da se neko pojavi, odustavši definitivno od
upotrebe čiviluka. Pred njom se, iza velikih, širom otvorenih dvokrilnih vrata sa ogledalima umesto stakala,
pružala velika dnevna soba, gotovo dvorana, sa šarenim parketom u intarziji, koji je nekada prekrivao veliki tepih
donet iz Carigrada. Umotan u rolnu, završio je na Kalenića pijaci, za kanticu masti. Sada, isečen na četiri dela,
pokriva zemlјane podove svih prostorija u kući Višnjića u Zaklopači, prva kuća pored crkve. Velika svetloplava
kalјeva peć u ćošku i nekoliko odličnih portreta po visokim zidovima, bez ramova, doduše. O njihovom
nekadašnjem prisustvu svedočio je svetli obrub oko slika, na zidnim, jednako kao i furuna, svetloplavim tapetima.
Tri namrgođena Rajića, iskićena ordenjem, svaki ponaosob, i mlada osmehnuta žena sa dvogodišnjim dečakom u
naručju. Nјen osmeh otkrivao je i belinu savršenih zuba ali i crte jezičavog i šeretskog karaktera. Dakle, ti masivni,
zlatnožuti ramovi u ohridskom duborezu zaista jesu bili tu, sve dok nisu završili u svetloplavoj kalјevari ili u
Šterlemanovom viner šporetu u kujni. Tri portreta je uradio Uroš Predić, došao je na mesec dana u Beograd samo
zbog toga i zbog bečkog i budimskog druženja sa Bogdanom Rajićem, ali je mladi maestro ostao samo tri nedelјe,
ubrzano slikajući, pa odjurio, sa pogođenim novcima, navodno u Orlovat kod bolesne matere, a u stvari u Bečej, jer
mu je prijatelј Lazica Kaćanski telegrafisao da je Bogdan, onaj Dunđerski, iz Pešte „očo" u svoj bečejski dvorac. Na
portretima se nije videlo da su rađeni u žurbi, sva tri bili su mali šedevri, naročito onaj Živojina Rajića, Bogdanovog
oca, profesora Visoke škole, rađen sa dagerotipije Anastasa Jovanovića, dvorskog upravitelјa i fotografa, jer
gospodin akademik i pukovnik u rezervi i intimus kralјa Milana nije imao vremena da pozira i jedva da je odvojio
par sati. Brzoplete pripreme za srpskobugarski rat uveliko su trajale. Dva portreta su bila uredno ispozirana i
takođe majstorski urađena. Kada su Živojin Rajić i njegov sin Bogdan, major u pričuvi, otišli u taj rat da se ne vrate,
ulјe na slikama još se nije osušilo. Jedva da je bilo nešto suvlјe kada su ih sa Slivnice obojicu vratili mrtve.
Bila je to sahrana kakvu Beograd dotad nije video. Kralј Milan održao je dirlјiv govor, ali bez obzira na
kralјevsko nadahnuće, čulo se i par zvižduka iz mase i jedno poluglasno „ua". Katica Rajić, žena sa osmehom, kako
je maestro Predić zvao svoju novu beogradsku muzu, obudovela je u dvadeset četvrtoj. Rano za udovištvo,
prekasno da se život načne ispočetka. Četvrti portret, nastao dvadesetak godina kasnije, na kome je bio mlađi
Živojin Rajić, kralјev stipendista, kao student završne godine bečkog medicinskog fakulteta, uradio je Rudolf
Štilike, jedan od najpoznatijih bečkih portretista toga doba, ali je razlika u klasi bila očigledna i vidlјiva ne samo
poznavaocima likovne umetnosti. Naravno, u korist banatskog genija. Trosed i tri fotelјe od lјudski dobre ali već
izlizane braon kože i veliki astal za četrnaest lјudi. Šest sa svake strane, jedan u pročelјu, jedan nasuprot. Četiri
preostale stolice, grupisane oko sredine stola, dve sa jedne strane, dve nasuprot. Ostale su završile kao ogrev.
Verovatno bi se i na bogatim ukrasima oko tavanice i lustera odavno skuvao pasulј, samo da je gips mogao da gori.
Taman kad je Julija Kavran, žena u astraganskoj bundi, zaustila da vikne „domaćine", na vrhovima basamaka
koji vode na sprat pojavila se Katica Rajić, žena sa osmehom. Ovaj put bez deteta u rukama, ali sa tridesetak godina
više na ramenima. Sa lakoćom koja ne pripada pedesetpetogodišnjakinji, sjurila se niz stepenice, žureći prema
gošći, raširenih ruku i iskreno obradovana.
- Gospođo Julija, ta otkad stojite tu, zaboga... Ajte, izvolite.
Umotanu u veliku, ručno štrikanu trulavišnja lizezu, prebačenu preko glave, pa provučenu ispod pazuha i
vezanu na leđima, preko teget grombi kaputa, pre je ličila na Rjepinove žene nesrećnih burlaka koje svoje lјude
prate uz Volgu, dok kao lјudska marva uzvodno tegle dereglije sa žitom, nego na onu prelepu ženu koja visi na zidu,
sa bogatim, bogatim poprsjem, komadom đavolјeg repa u kraju oka i osmehom koji vadi kamu iz kanije. Tešku
kotaricu zajedno su donele do stola i sa naporom podigle.
- A gde je Ljubinka, mislila sam da ću je zateći?
- Uspavlјivala sam dečurliju, rano je, ali lakše je i meni i njima kad su pod jorganom - odgovorila je na
pitanje, iako nije bilo postavlјeno njoj, mlada žena, silazeći niz stepenice. - Spavaju obučeni, sa vunenim čarapama,
para im izlazi iz nosa, valјda će uskoro ojužiti, Bože blagi. Kakva zima, kakva zima.
 - Pogledaj ovo, Ljubinka, molim te.
Katici su se od hladnoće i uzbuđenja zaista tresle ruke i drhtao glas od sreće, ali i nelagode, dok se obraćala
svojoj snahi, vadeći iz cegera ono što je Julija sa toliko napora dovukla u kuću Rajića. Slagala je u dugački red,
sredinom astala. Vrećica sa brašnom, konzerva, jedna pa druga, treća, paket peksimita, nekoliko proklijalih ali
krupnih krompira, kutija povećih šibica, flaša sirćeta, kaiš slanine, kotur sira...
- Vidi ovo - nastavlјala je Katica zabezeknuto, držeći agrum u ruci, kao da drži mošti svetitelјa. -
Pomorandža. Ta otkud vam pomorandža, pobogu?
- Samo jedna, nažalost. Neka je podele.
Zatim je kao da teši, sa krivicom u glasu, kao da je ona direktno odgovorna za ovu košavu koja hladnoćom
ubija miša u duvaru, za zamrznuti Dunav i Savu i debeli temperaturni minus na beogradskim sokacima, Julija
nastavila.
- I mi smo, kao deca, u Bečkereku, spavali u hladnoj sobi. Otac je insistirao. A mati meni i bratu krišom stavi
vreo crep pod pokrivač... Zbilјa je hladno.
Sad je na Ljubinku bio red da se iz njenog glasa oseti prizvuk stida.
- Sve što je moglo da gori u ovoj kući izgorelo je. Osim ove četiri stolice. One će sutra. Izvinite.
- Za ogrev ne mogu da pomognem, nažalost, nikako - rekla je Julija.
Onda im je dugo, pravdajući se, objašnjavala da su ugalј i drvo strateške sirovine, da se dobijaju po
specifikaciji, šta god to značilo, a njoj se čini da je to kada se drva izdaju na komad a ugalј meri na kilogram, da je
zakon tu neumolјiv i da se sa hranom i može kojekako ali da je sa ogrevom kao i sa gasom za lampe... Ljubinka joj je
brzo, da joj ne pobegne misao, bilo joj je važno da svaku rečenicu dovede do samog kraja, govorila kako je i ovo
previše, da su zahvalјujući Julijinoj pomoći i toplom srcu i preživeli poslednje dve godine, da preživlјavaju
zahvalјujući njenoj... A onda je zastala tražeći pravu reč, činilo joj se da „milostinja" zvuči previše grubo. Tajac je
lebdeo u hladnoj sobi nad glavama triju žena.
- Dobroj duši - uletela je Katica u poslednjem trenutku, da se lavina tišine ne sruči na tri žene i ne odnese
sa sobom prisnost u nepovrat.
I samoj svekrvi se dopala vlastita rečenica. I šta znači i kako zvuči. Zato ju je, sa malom dozom patetike u
glasu, i ponovila.
- Da, dobroj duši.
- Plašim se samo da vam ne naškodim - rekla je Julija, uzdahnuvši duboko i iskreno. - Ipak sam ja...
Komšiluk, znate... Beograd. Ipak sam ja švapska učitelјica u okupiranom Beogradu.
Rekla je to, trepćući ubrzano i iskreno zabrinuta. Katica Rajić odgovorila joj je odmah, još dok je rečenica
gospođe Kavran lelujala neizgovorena do kraja, kroz ustajalu studen salona.
- Za to se vi, draga moja, ne brinite. Pradeda mog muža je sa Karađorđem ušao u Beograd. Sa Crnim
Đorđem. U ovoj kući je svaka muška glava...
Zastala je na trenutak, kao da se dvoumi. Duvala je u crvene rukavice na šakama, pa odlučila da ipak nastavi.
- Nije važno. Reputaciju Rajića kuće brane sedamdeset četiri ordena. Sedamdeset četiri, draga Julija. A moj
sin...
Opet je zaćutala na momenat. Kao da je početak rečenice u kojoj je pomenula sina ošinuo crnim strahom i
zlom slutnjom.
- U ovoj kući muške glave ne umiru od starosti.
Ni samoj joj nije bilo jasno da li je ovu glasnu misao izgovorila hvaleći se ili kao jasan jauk. Pogledala je ove
dve, po svemu toliko slične mlade žene, shvativši da im smeta da zapodenu svoj razgovor, da je višak.
- Idem - rekla je i pošla prema sobi u kojoj su spavala deca.
Ljubinka je pokušala da je zaustavi:
- Sedite, mama, nemojte ići.
Zaustavila je svekrvu na trećem stepeniku. Pred Katicom, u kožnim fotelјama, sedele su dve lepe, mlade žene,
gotovo vršnjakinje, umotane od ušiju do nožnog palca. Pred njima nisu stajale kristalne čašice sa karlovačkim
bermetom, nije bilo sitnih kolača sa prah šećerom složenih na staklenom apcesu, koji bi na svojoj jedinoj
elegantnoj nozi nosio svoj slatki teret, nije bilo čeških šolјica oivičenih teget bordurom i tragovima karmina sa tek
osušenim talogom kafe na dnu. A to im je toliko pripadalo. Bar tako je mislila Ljubica Rajić, udova pokojnog
Bogdana Rajića. Umesto svega toga, ispred njih bila je štanicla sa desetak suvih šlјiva koje je Kavranica donela sa
sobom. Odjednom joj ih je bilo strašno žao. Više nego troje unučića koji su, šćućureni ispod dva jorgana, složeni
jedno uz drugo, bar sanjali slobodno.
- Idem da obiđem decu. I da legnem. A vas dve verovatno imate o čemu. Ja sam tu peta noga na stolici. Baba.
Osećala je u duši toplinu sažalјenja koja obično završava suzama. Zato je požurila uz stepenice, govoreći u
hodu:
- Valјda se nećete prehladiti u ovoj štenari. Laku noć. I hvala vam, Julija, na ovim darovima izobilјa. Znate,
tako mi je neprijatno.
Opet se zaustavila na vrhu stepeništa. Stajala je u velikim dvokrilnim vratima iza kojih su spavala deca. Nije
više bilo straha da će je brzopleta suza obrukati pred strankinjom i snajom.
 - Ako ova salauka potraje još koji dan - nastavila je - moraću da zovem Radoja da vadi parket. Juče je neka
budala iz
Pančeva preterala vršalicu preko Dunava, Bogdan je gledao. Dete dva dana priča samo o tome. Laku noć.
Polako je otvorila vrata i ušla u dečiju sobu na vrhovima prstiju, pa ih još pažlјivije zatvorila za sobom. Čim
joj je svekrva izašla, Ljubinka je ustala, iz ormara izvadila dva zelenoplava ćebeta, jednim je pokrila gošću, a
drugim se omotala oko nogu i krstiju i ponovo sela nasuprot Julije. Nagla se ka njoj i prošaputala obazrivo.
- Jeste li bili u Maradiku?
Tako nagnute jedna ka drugoj, da ovaj razgovor obaviju i sedmim velom tajne, gotovo nos u nos, sa lakoćom
se videlo da su gotovo istih godina. Obe belotene, Ljubinka nešto tamnijih, smeđih očiju i jačih obrva, Julija
plavooka, svetlih i trepavica i veđa, obe sa silnim, bogatim kosama, Kavrankina boje meda, Rajićkina tek nešto
tamnija, smotanim u punđe. Ne samo da je tako očešlјana kosa omogućavala da se sakrije nestašica damskih
sapuna i više nego retka pranja zbog sibirskih hladnoća, nego je pokazivala lepotu ženskih vratova, tog jedinog
kožnog dela žene koji se, osim lica i šaka, mogao videti na ženama u Evropi, pa i u Beogradu toga vremena. Pod
uslovom da taj erotični deo nije sakriven krznom, kao kod Julije, ili umotan šalom od roza angore, kao kod
Ljubinke. Bez obzira što je Rajića snaha bila trojerotka, a Julija Kavran, devojačko Libuda, nije rađala, Ljubinka je
bila malo vitkija i nešto viša. Obe su spadale u visoke žene svoga vremena. Julija je visinu nasledila od svog oca
Vilike Libuda, melenačkog Nemca, ne kaže se uzalud da kćeri liče na očeve, zato je bilo logično što su i visoko čelo i
lepi beli zubi bili deo očevine. Samo bi iznenadni, nekontrolisani smeh otkrivao i malo veću površinu desni iznad.
Zbog toga se Julija smejala svesno spuštajući gornju usnu, razapinjući je preko zuba. Ljubinka je svoju vitku liniju,
opet, dugovala svojoj majci Saveti iz čuvene vršačke porodice Duka, koju je njen otac Stanislav Bata Pivnički jedne
noći oteo i na konjima doveo u Pančevo. Kada su Julijini ujaci, nadaleko poznata braća Petar i Pavle Duka, sutra
došli po sestru, celo
Pančevo je mislilo da će krvi biti do kukova. Pera i Paja, pored svoje orijaške visine od dva metra, bili su
poznati i po plahoj naravi, preduzimlјivosti i odsustvu straha. Sestra je izašla pred njih, smirila ih, rekla je da je od
noćas Pančevka svojevolјno i mirne kao koker španijele Pericu i Pajicu vratila u Vršac da spremaju svadbu. E, na te
svoje ujake ličila je Ljubinka. Obe su bile lepe, baš lepe, i slične i različite. Čak im je i govor bio vrlo sličan, trom
i otegnut, sa tako prepoznatlјivom lalinskom sporošću. Niti je Ljubinka, svesno ili ne, odustajala od svog Pančeva
u jeziku, niti ova druga od Bečkereka i Melenaca. Julija nije govorila srpski sa švapskom legitimacijom. S obzirom
da nije odrastala u čisto nemačkoj sredini, to da je čistokrvna Nemica najmanje se moglo zaklјučiti po govoru. Ali je
Banat u obema, ne samo u divanu nego i u načinu na koji misle i delaju, bio više nego prisutan.
Julija je potvrdno klimnula glavom. Onda je nastavila još malo tiše:
- Brodom do Slankamena, pa onda sankama. Pet sati tamo, pet nazad. Čas posla.
- I?
Julija je počela da joj priča i o čaju na brodu, o putnicima, kakve je sanke iznajmila u Slankamenu, o oba
konja, o amovima i kajasima, o šubari i opakliji kojom je kočijaš bio ogrnut. Dok se stiglo do Maradika, prošlo je
dosta vremena.
- Sve kako ste rekli. Sve. Masaža pa vakuum sa ćupom. Ama baš sve.
- Tako namešta matericu - iskusno je potvrđivala Ljubinka.
Julija je svoje ruke stavila na stomak, pokazujući tačno mesto gde joj je žena iz Maradika, kod koje se, očito,
išlo po pomoć da se začne, stavila sveću, kako se ispod sveće prethodno stavi drvena pločica, kako joj baš nije bilo
svejedno kad joj je zapalila vatru na trbuhu, pa upalјenu pokrila ćupom. Uzbuđeno je objašnjavala kako je tačno
ispod plamena, u utrobi, osećala kako nešto pulsira, pulsira...
- I čajeve da pijem, redovno - rekla je na kraju.
- Ja sam dva meseca nakon toga zatrudnela. Možda i ranije. Tako ćete i vi, videćete - iskusno i sasvim
ubeđeno rekla je Ljubinka.
Gošća se na to hitro prekrstila.
- Iz vaših usta... - nije dovršila rečenicu. Samo je još jednom ponovila:
- Iz vaših usta...
Domaćica svoju šaku energično metnu na posetitelјkinu podlakticu. Delovala je potpuno ubedlјivo.
- Ma videćete.
Kažiprstom ju je pozvala da joj se približi. Da ni portreti na zidovima ne čuju. Šapatom je upitala:
- Nije vas osmudila?
- Kako to mislite?
Juliju obli blaga rumen. Ljubinka je nastavlјala, jednako tiho i jednako odlučno. I mangupski.
- Jel' baštica ostala cela?
- Malo samo - odgovorila je učitelјica, pre nego što su obe prasnule u iskren, prigušeni smeh.
Ljubinka joj je ispričala kako se kući vratila potpuno osmuđena, samo sa bednim ostacima onoga što treba da
sakriva stid, kako je više od dva meseca trebalo da šumarak ponovo olista. Smejale su se prigušeno i često,
nastavlјajući ovu zavereničku priču još dugo. U potpunom poverenju i čvrstoj veri da će to ostati grobna tajna,
Ljubinka je svojoj gošći objašnjavala kako odmah posle, ali odmah, mora leći na desni bok, da tako na toj strani
mora odležati bar pola sata i da je takav način da se začne muško neporeciv.
- Ja sam oba puta tako. Treći put nisam, bilo mi je svejedno. Zato se Dunja i rodila. Kad ste imali?
Nastavile su da ćućore poluglasom. Svetloplava mesečina ulazila je kroz prozor. Košava je zavijala kao
kurjačica. Još jedna vetrovita, vedra noć golomrazice nadvijala se nad kuću Rajića i Beograd. Čuo se lavež i udalјeni
pucnji.
 3.
T ih dana i noći u Beogradu je ili golomrazilo ili je sipalo neštedimice. Noć kad je Ljubinka krenula na
železničku stanicu da ukrade vreću uglјa bila je mračna kao sudbina ostarele prostitutke. Tamna da tamnija ne
može biti. Ni ledenija. Sitni sneg, nošen severom, u rukovetima, padao je horizontalno, ujedajući Ljubinku za
lice, kao roj aprilskih komaraca. Kada bi neko naivno i neoprezno dete prevarili da lizne ulični kandelabr, jezik bi
zasigurno ostao zaleplјen za ledeni gus. Košava sa Dunava i savski severac, ujedinjeni u svojoj bratskosestrinskoj
lјubavi da napakoste, činili su to složno i neumorno, lјulјajući limeni šilt ispod koga se na Osramovu sijalicu lepilo
ledeno brašno, pomerajući krug svetla levodesno po peronskoj belini. Snažni udari vetra čistili su peron od
snega, slažući ga u visoke smetove uza zidove zgrada na teretnoj stanici. Uz ložionicu, sazidanu od dobro
isklesanog kamena, već je bio smet do visokih prozora. Četiri duge kolone teretnih vagona, složene na četiri
koloseka, pružale su se prugom i nestajale u mećavi i pomrčini. Debeli sloj snega sakrivao je dragoceni teret i samo
tamo gde bi pokrivač udaren vetrom poleteo sa tamnocrvenih, drvenih vagona, video bi se dragoceni uglјeni teret.
Stražar u austrougarskoj uniformi, sa dugom puškom i bajonetom na njoj, šetao se duž kompozicije uz betonsku
platformu. Peševi dugog svetloplavog šinjela vukli su se po snegu, čisteći ga okorelom i već zaleđenom ivicom
debele vojničke čoje. Soldata je vukao nemački ovčar na dugom povocu. Iz razjaplјenih čelјusti šiklјala je para a
kapi sline ostavlјale su trag na betonu. Toliko je mrcina grabila da se samodavila ogrlicom, hripajući i kašlјući, ne
shvatajući da taj ledeni metal koji davi oko vrata i sprečava disanje, sam zateže svojom silinom. Zapinjao je iz sve
snage prema drvenom, niskom kućerku na jednu vodu, sklepanom tu, pored koloseka, ili preterujući u revnosti ili
tražeći spas od studeni. Iz limenog odžaka, na blago zakošenom krovu, prekrivenom zaleđenim terpapirom, kulјao
je gusti dim, koga je vetrina obarala dole spuštajući čađ do drvenih pragova i zaleđenih šina. Kad su se vrata
na stražari otvorila i kad se trag žutog svetla prosuo po čistini, pseto je povuklo još jače. Na vratima se pojavila
glava drugog stražara. Vikao je:
- Ajde, pane Eugene, pobogu... Pa ko će po ovakoj noći krast ugalј, jebo te isti... Reskirat glavudžu zbog
korpice lignita. Ajde, ulazi, bolan.
Pan Eugen je bez razmišlјanja prihvatio poziv svog kamarata, prethodno vezavši psa za metalnu štanglu za to
pripremlјenu i pričvršćenu za tlo. Tresao je sneg sa šinjela, udarajući rukave i ramena vojničkom kapom. Ne
prestajući da skida zaleđenu pokoricu sa epoleta, odgovorio je čoveku u istoj uniformi, sa kojim je delio
stražarsku odgovornost:
- Ovakve noći su i stvorene za lopine, pane Hašime.
Hašim mu je, pomažući mu da skine šinjel, primicao stolicu ka limenom furunčetu, gotovo potpuno crvenom
od količine žara i uglјa u njemu. Ako na nečemu panovi Eugen i Hašim nisu morali da štede, onda je to svakako bio
ugalј. Bar ove noći, dok dugačke kompozicije, pune dragocenog tereta, ne odu pitaj boga gde. Ali će već sutra stići
nove, koje će ove sibirske noći u pokušaju, bar kad je Beograd u pitanju, panovima Eugenu i Hašimu učiniti
kudikamo podnošlјivijim. Kada je Eugen seo, Hašim je, kačeći zamrznuti šinjel na ekser u drvenom zidu, molećivo
upitao:
- Što cuka ne uvedeš, da se ugrije, živo je i to, bolan? Sjedi, gospodine podnaredniče.
Sedajući sporo i oprezno, Eugen od siline jare koja je izbijala iz limene furunice, pomeri stolicu desetak
santimetara unazad. Smrznuti, ukočeni šinjel obešen na zid, mlitaveo je ubrzano, da bi ubrzo iz njega ka vrhu
straćare pošla vodena para. Pružajući ruke prema toploti, podnarednik mu je odgovorio, sa dozom podoficirske
prepotencije:
- Neće mu ništa bit od malo vjetra i susnježice. Dobro ga je gospod oblekel. Ima li kave?
Na potvrdan odgovor glavom, Eugen je nastavio:
- Sipaj! Zvjerina je to. Znaš da mu je vuk brat od strica. Ako hoćeš dobar top, kupi češki, ako hoćeš psa, kupi
od Nјemca.
Hašima Hafizovića, tridesetogodišnjeg bombondžiju iz Foče, jedno selo pored, ovaj češki picipevčika odavno
je nervirao, ali je gutao svu furu i bes prema ortaku sa straže, svestan da je ovo što se njemu zalomilo banja za
nerotkinje u odnosu na one koji će se noćas tresti u rovu ili sutra naticati bajonet na pušku i jurišati ispred
oberlajtnanta sa repetiranim pištolјem u jednoj i isukanom sablјom u drugoj ruci, a da, opet, taj povlašćeni,
stražarski status umnogome zavisi od ovog ćelavog debelјka iz Brna. Čak i to hoće li se Hašim Hafizović, iz zaseoka
Hafizovići, ikad oženiti, a silno je želeo, umnogome zavisi od toga hoće li ostati živ, a to )e, opet, još više zavisilo od
toga hoće li ostati ovde, na beogradskom peronu, ili će kraj rata čekati u dalekim galicijskim rovovima. Tad bi i sam
svršetak Velike vojne bio mnogo dalјi i, izvesno, neizvesniji. Kako pan Eugen Doležal bude referisao nadređenima,
tako će se oni odnositi prema Fočaku. Jedno selo pored. Zato je ćutao i trpeo i Čehovu nadmenost i nepotrebne
lekcije koje mu je držao o svemu i svačemu, cepanje dlake na četvoro, naduvenost koja nije proisticala samo iz čina
koji je ponosno nosio na rukavu, nego je najčešće bila vezivana za godine, bar deceniju Čeh je bio stariji, zavičaj,
poreklo i pripadnost, za razlike u mentalitetu, kulturi, veri... Ali Hafizovića je ipak najviše nerviralo i
najbrže izvodilo iz fočanskog mira, slepo držanje i poštovanje svih propisa i pravila i sitna, jajarska potreba da se
okoristi i očeše u svakoj situaciji. A imao je Hašim još jedan valјan razlog da ćuti i dura.
- Ne moraš baš ti, Eugene, sve ćesarsko ordenje vratit kući na prsima.
Pogledao je zajapurenog podoficira ispod oka, proniclјivo i lukavo, kako to mogu samo inteligentni
primitivci, napravio dobru pauzu, pa nastavio:
- Ima i malo šlјive... Oš?
Brišući znojavu ćelu i vrat, pogledao je Čeh sa nevericom u Bosanaca. Kava, pa rakija, previše dobra u jednom
danu, pomislio je.
Eugena Doležala, poštonošu iz Brna, ova bosanska sirovina odavno je nervirala, ali je savladavao nervozu i
bes koji je ovaj pohlepni balvan u njemu svakodnevno izazivao, svestan da je beogradski raj koji se njemu zalomio,
božji blagoslov u odnosu na one nesrećnike koji noćas cvokoću u rovu, da bi sutra, sa bajonetom na pušci jurišali
na neprijatelјa ispred raspomamlјenog oberlajtnanta, sa sablјom u desnoj i repetiranim pištolјem u levoj ruci, čiji je
metak u cevi bio namenjen onom koji pokuša da se vrati u rov a ne neprijatelјu. Hoće li se ikad vratiti u Vaclavsku
ulicu sedam i zagrliti svoju Evu i troje, na mamu rumenih, Doležalčića, uglavnom je zavisilo od toga hoće li ostati
ovde. A to je, opet, zavisilo od toga kako referiše komandi. Ako ne može da kontroliše jednog mamlaza, panovi
starešine će s razlogom smatrati da je nesposoban. Čak i ako bi uspeo da ga se ratosilјa, a tu želјu je jedva
savladavao, ko zna koga bi mu poslali. Kakvu budaletinu, namćora, simulanta. Nekog ko će još više, ako je to uopšte
moguće, kršiti pravila službe i propise od ovog bilmeza, ko će pokazivati još veći dar da svaku situaciju pretvori u
sgicanje lične koristi.
- Otkud ti šlјiva?
Hašim mu je polako sipao žutu rakiju u aluminijumsko lonče, gledajući ga u oči, ali pan nije skidao pogled sa
dna lončića.
- Kako, bolan, otkud... Za džep uglјa, balon rakije. I to kake... Nisi ti ovdje čuvar uglјa, moj pane Odležal.
- Doležal - ispravio ga je, po ko zna koji put, srditi Čeh.
- Pa to i ka'em, pane Odležale. Nisi ti ovdje čuvar uglјa -ponovi bombondžija - moreš bit guverner ćesarske
banke, samo ako oćeš. Dukat za grumen, jarane, moreš se u to tvoje Brvno...
Podnarednik ga je opet lјutito prekinuo:
- Brno!
- Pa to i ka'em, moreš se u to tvoje Brvno vratit ko milioner... Milioner. Samo malo kad bi...
Znao je Evin muž kud ovo vodi. Zato je presekao kao tesarskom sekirom:
- Ne!
Nije Hašim bio neko ko bi tek tako odustao od plana koji bi ga, po povratku kući, napravio najbogatijim
čovekom u čaršiji. Pokušavao je da objasni svom direktno pretpostavlјenom da je sevap pomoći lјudima, naročito
sirotinji, da napolјu puca kamen, da im se deca mrznu, da ni ćesar, ni ćesarovina, ni svi ćesarčići neće primetiti da
par kotarica uglјa nedostaje, koficadve dnevno, džakčić za pod šinjel, ništa više od toga, niko neće primetiti,
ponavlјao je. Od bandoglavog poštara sve se to odbijalo kao dečija lopta od školskog zida. Više za sebe je, preko
gutlјaja kafe, pa rakije, promrlјao ironično.
- Pomagat lјudima, sirotinji posebno... Ali za rakiju i dukate... I još štogod.
- Džakćićdva na dan, jarane, dovolјno je samo toliko i da pola Foče kad se vratim bude moje, kad
pobijedimo, razumiješ... Pola tog tvog Brvna moreš imat kad se vratiš, gospodine podnaredniče... Bolјu polovinu -
nije odustajao uporni bombondžija.
Tvrd i nepokoleblјiv u svom stavu, Doležal je odgovorio:
- Ne. Ugalј je carski, a Carevina ratuje!
Uzalud je Hafizović pokušavao da objasni da su potpuno neprimetnih dvatri džaka dnevno sasvim dovolјni
da se svojim kućama vrate ne samo kao pobednici ovenčani ratnom slavom nego kao bogati lјudi, da pola Foče i
Brvna mogu biti njihovi, i to one bolјe polovine, tvrdoglavi Čeh je uporno i nepokoleblјivo odbijao.
- Onda vraćaj kavu i rakiju - iznervirano i lјutito, naredio je vojnik podnaredniku.
Uzimajući obe šolјe ispred Eugena i sklanjajući flašu van njegovog dohvata, nastavlјao je, srdit i povređen,
kao da ga je debelјko ugrizao baš za vrh srca.
- Oš ti tu meni srat o poštenju, a nijednu rakiju nisi odbio. Ko te jebe, Odležale!
Novi nalet olujne košave udari po peronu, tresući stražarsku krovinjaru. Vetar je s lakoćom čistio perone,
premeštajući nagomilani sneg sa jednog kraja na drugi. Činilo se, na momenat, kao da sneg više ne lebdi paralelno
sa tlom, nego da ide uvis. Ljubinka je stajala u mračnom uglu iza ložionice, pokušavajući da skine snežnu
peščanicu sa lica i očisti oči od sitnog snega. Obrve i trepavice bile su joj zaleđene, džak spremlјen za ugalј obavila
je oko prozeblih prstiju. Pogledala je levo i desno, kao da hoće da pređe s jedne strane Terazija na drugu i kao da se
plaši prebrzog tramvaja, pa je oprezno zakoračila prema vagonu ali ju je u tamu vratilo glasno režanje psa. Bogdan
joj je prišao tiho i neprimetno kroz pomrčinu. Oslovio ju je šapatom, da je ne uplaši.
 - Majko...
Ljubinka se prenula, strah je prelazio u lјutnju, lјutnja u bes, bes u ganuće. Nastojala je da deluje srdito i
autoritativno. Govorila je tiho i brzo, sikćući:
- Drugi put da se nisi usudio da me pratiš! Čuješ... Drugi put neću da te vodim. Jasno?!
- Drugi put ja neću da vodim tebe - uzvratio je dečak, jednako tiho ali mirno.
Ljubinka mu je jednom majčinskom ćuškom pokušala da objasni šta misli o prebrzom odrastanju, ali je to što
bi se teško moglo zvati udarcem pre pokazivalo materinu slabost prema prvencu i majčinsku lјubav, nego potrebu
da se strogošću i kaznom devetogodišnjak uvede u red. Bogdan napravi grudvu duvajući u nju, zatim je, koliko je
mogao daleko, baci na suprotnu stranu, pokušavajući da odvuče pažnju ustreptale džukele, koja se vrtela ukrug
oko metalnog koca za koji je bila vezana, pokazujući time da nijednog trenutka nema nameru da popusti u svojoj
psećoj, čuvarskoj revnosti.
- Sad - rekao je Bogdan, pretrčavši tih nekoliko metara čistine i hitro i vešto se popeo na vagon. Ljubinka se
sa mnogo manje spretnosti i brzine ipak našla uz sina. Teško su odvajali zaleđene komade uglјa od uglјene mase.
Ipak, komadić po komadić, posao je napredovao. Ledeni ugalј lomio je nokte, cepao rukavice, ostavlјajući crne i
crvene tragove na jagodicama. Pas ih je osetio i režanje pretvorio u žestoki lavež, propinjući se na zadnje noge, ali
ga je povodac nemilosrdno držao u mestu.
- Čuješ, osetio je nešto - rekao je Doležal, navlačeći vlažni šinjel i repetirajući pušku.
- Osetio je - ponovio je.
- Osjetio je moj kurac, sjedi da se dogovorimo ko lјudi i jarani. Pa neš ti ništa loše uradit caru ako za
saćuricu uglјa njiovo zlato odneseš u Češku. Naprotiv. Franjo pokojni bi ti čestito. A i ovaj novi ćesar Karlo bi se
radovo. Garant. Pa to je najskuplјi ugalј na svijetu, kako ne razumiješ, pane podnaredniče.
Lavež se pretvarao u zavijanje, bes zbog nemoći da se savlada neumolјivi lanac koji ga je vezivao za štanglu.
Čeh je već bio na peronu, Bosanac je, nevolјno, izlazio za njim. Ljubinka i Bogdan, pritajeni, ležali su na leđima,
sakriveni visokom stranicom vagona koji je nekada pripadao srpskoj državnoj železnici, sada je preko tamnijom
bojom premazanog grba i natpisa pisalo nešto na nemačkom a krila širio crni orao. Dečak je preko usta držao šaku,
da ga ne oda dah i para koja se dizala uvis. Uzeo je majčinu ruku i pokazao joj da učini isto. Vetrina je nosila sneg,
igrajući se sa peševima Doležalovog šinjela. Pas je zaćutao kad su soldati izašli iz stražare. Čuo se samo fijuk vetrine
i škripa metalne kape iznad sijalice.
- Jebem te luda - rekao je Hafizović, zverajući po peronu, kao za sebe ali i namerno dovolјno glasno da ga
revnosni podoficir čuje. - Mačka neka - nastavio je glasnije - reko sam ti. Pa ne moraš ti na svako njegovo „av"
izlijetat ko šejtan napolјe. Ko lud.
Ulazio je u zaklon kućerka, skidajući sneg sa lica, zahvalan na zavetrini koju su sklepane daske pružale.
Kompanjon je ušao za njim, sa malim osećanjem krivice. Hašim je sad, velikodušno, stavio flašu pred njega.
- Što, kad se ovo svrši, ne bi živio ko čovjek u tom svom Brnu, moj pane? Ko lјudina. Ljudeskara.
Bogdan se spustio niz metalne lestve vagona, sa džakom na ramenu. Stajao je, cupkajući, na platformi,
čekajući majku. Ljubinka je to činila sa daleko manje spretnosti, smetala joj je duga, uska suknja, damske cipele sa
malom kvadratnom potpeticom, džak na ramenu, koji je klizao sve više, napuštajući poziciju u kojoj je ravnomerno
bio raspoređen preko ramena. U ruci koja ga je pridržavala nije bilo dovolјno snage da ga zadrži, drugom se držala
za vagonske merdevine.
Kada je mamin džak tresnuo o zaleđeni beton, Bogdan je pomislio da se prasak čuo do Krunske. Dalјe. Pas je
opet urlao, pokušavajući da pokida vez, Doležal i Hafizović istrčali su iz drvenjare gologlavi i bez šinjela, govno od
vetra je pomerilo sijalicu da svetlosni levak na trenutak osvetli Ljubinku i dečaka. Dovolјno da ih dvojica zaštitnika
Carevine i njenog uglјa primete. Rajići su potrčali, pokušavajući da spas nađu u tmini. Čeh je odvezivao pseto,
Bošnjak repetirao pušku.
- Stoj! Stoj kad kažem... Pucaću.
Očito da begunci nisu ozbilјno shvatili ovu češku pretnju. Trčali su koliko je teret i sad već neravni teren
dozvolјavao. Hašim je pucao za kradlјivcima bez upozorenja i bez nišanjenja. Bombondžija u takvim situacijama
nije bio previše sklon ni konverzaciji ni preteranom poštovanju pravila stražarske službe u oružanim snagama
Carevine. Nemački ovčar je češkog čuvara vukao za lopovima, Hašim je oprezno trčao iza, nišaneći, razdalјina se
smanjivala. Teza da se brže trči bez tereta pokazivala se u svoj svojoj tačnosti. Dečak je bio nekoliko koraka ispred
majke, ali je zastajao, sačekujući je. Sve dok Ljubinka Rajić nije, dišući neravnomerno i zadihano, procedila:
- Bacaj taj džak i begaj. Bacaj, kad kažem!
Ponovo je pucanj Hašima Hafizovića poderao pomrčinu. Sa topolјaka u blizini, pucnji su podigli vrane. Letele
su u ogromnom jatu, kevćući, sudarajući se u vazduhu, spuštale se sve niže tražeći bar malo svetla koje bi pokazalo
put. Kružile su oko tih nekoliko peronskih sijalica, čuli su se ne samo glasni, graktavi, krici nego i lepet krila.
Bosanac je ponovo nanišanio, ali su sada Čeh i pseto bili između cevi i begunaca. Ljubinka je nerado i posle
dvoumice odustala od svog dragocenog tereta, opraštala se od dana topline i kuvanog krompira kao od
najrođenijeg, džak udari o sitan kamen, odavno već nisu bili na ravnom betonu ranžirnog perona, nekoliko
grumenova skorlјalo se iz džaka pod točkove zaleđene kompozicije. Bogdan se još dvoumio. Sad Ljubinka više nije
šaputala, odavno su već nestali svi racionalni razlozi za takvu vrstu govora. Naređivala je odsečno i glasno,
bespogovorno:
- Beži! Kući marš! Trkom!
I Bogdan je odbacio svoju vreću, potrčao par koraka, pa ponovo stao, čekajući mater, koja je trčala sve
sporije, dah joj je već bio potpuno isprekidan.
- Beži dete, kumim te Bogom. Beži kući - zavapila je.
Hašim nije odustajao od pokušaaja da ubije, pucao je ponovo. Bogdan je trčao, osvrćući se, Ljubinka za njim,
sve dok nije zapela za Bogdanovu vrećicu sa uglјem, sakrivenu vejavicom, i svom dužinom tresnula o zaleđeni
tucanik. Izderani dlanovi brideli su, dok se, oslanjajući se o njih, podizala da još jednom ugleda sinovlјeva leđa.
- Beži, sine...
Dečaka su sakrivale pomrčina i uskovitlane pahulјe, n>egova silueta više se nije mogla ni nazreti. Hafizović je
sa mladićkom lakoćom obišao debelog Čeha, svestan da više nikakve opasnosti nema i da nije svejedno ko će prvi
dotrčati do begunca, takve stvari moraju se upisati u sutrašnji izveštaj, ako se ne bude kaplar, tri dana Foče ne ginu,
ako bude makar malo sreće, zašto da ne, moglo bi i jedno i drugo, ne ide kafa bez ratluka... Vrhom bajoneta, koji joj
je naslonio na podbradak, podigao je Ljubinkinu glavu. Čeh je pristigao, umoran i mokar, jedva je savladavao
pobesnelog kera.
- Sestru ti jebem lopovsku. Eto ordena, pane podnaredniče. Eto ordena obojici.
Ljubinka je klečala, naslonjena krvavim dlanovima na ledeni, sitni kamen. Balava, iskežena čelјust nemačkog
ovčara stajala je nasuprot lepog ženskog profila i samo ga je par santimetara i zategnuti povodac u rukama
zadihanog Čeha sprečavao da pocepa to lepo lice, bez ijedne kapi krvi. Žena i pseto, licem u lice, toliko blizu da ona
oseća vrelinu i smrad životinjskog zadaha i da je ne plaši ni to krvoločno režanje ni zamahnuti bombondžijin
kundak, jer mladunče je negde daleko, u beogradskoj pomrčini, na sigurnom. Vrane su nestajale u noći, praćene
ptičjom rikom i fijukom savskog severca.
 4.
N ikome nije bilo jasno odakle taj veliki, beli, krečni grumen stene usred panonskog gliba. Osim ako nije
pao sa neba. Nigde u blizini ni brdašca, ono što se na obodu nepregledne nizije zvalo planinama, bilo je udalјeno
kilometrima i tamo gde krečnjak zaista ide put nebesa i pravi planinske masive, izazivalo bi podsmeh. Ipak, ta
kamena svetlost dominirala je ušćem Save u Dunav i bilo je sasvim prirodno što je na njoj niklo utvrđenje. Bela
stena, beli krečni kamen u tvrđavskim bedemima, bele kamene kuće unutar zidina i eto Belog grada. Put do
Beograda bio je kraći nego što se to očekivalo. Kasnije su bedemi rušeni pa zidani, pa spalјivani pa zidani, pa
rušeni... Dok, napokon, tvrđava nije optočena crvenom ciglom, izgrađeni šančevi i fortifikacijske utvrde,
sa neophodnim religijskim, vojnim i stambenim objektima unutar tvrđave sa sada turskim imenom, Kalemegdan.
Bilo je sasvim prirodno što je u dva navrata, prilikom mađarskih, austrijskih i nemačkih napada na Beograd,
utvrđenje strašno bombardovano. Austrougarska je počinjala odmah tu, preko reka, moglo se dobaciti praćkom a
kamoli Debelim Bertama, ponosom nemačke vojne industrije i her Krupa lično, ogromnim topovima, čija je cev u
prečniku bila široka više od metra i dugačka deset, raspoređenim duž obala i u sremskom selu Bežanija. Gađalo se
kao na strelištu. Dvaput. Četrnaeste i petnaeste. Sistematično i uporno. „Da ni slanik ne ostane", glasila je naredba.
Među svim zgradama sravnjenim sa zemlјom, sa gotovo uništenim bedemima, među gomilama šuta i izlomlјenih
slanika i bordo opeke, ponosno se, poput đerma u peščari, uzdizala neokrznuta zgrada zatvora. Nevelika
prizemlјuša, sa zavojitim stepenicama koje su vodile u ozidani lagum sa hodnikom i po šest ćelija sa svake strane.
Pre širokog hodnika, patosanog velikim, u nestandardnim kalupima pečenim ciglama, sa uredno utisnutim žigom
ciglane „Holcer i sin", pod stepeništem, nalazila se stražarska prostorija sa olјuštenim, nekada sivim drvenim
stolom, dve stolice i čivilukom za klјučeve. Uredno, gotskim krasnopisom, od jedinice do dvanaestice, crnom bojom
na hrastovoj dasci, soška za šest pušaka i rešetka koja je odvajala stražaru od mračnog hodnika - tunela ispred
samica. U poslednju desno, po naređenju više komande, nakon svog herojskog čina i hvatanja na delu u krađi
carskog uglјa, budući kaplar Hašim Hafizović lično, doveo je Ljubinku Rajić. Odmah ju je, nakon što je zatvorio
debela vrata, pravlјena od prvoklasne deset santimetara debele jelove fosne, da večno traju, da se teže pobegne i
da se krici ne čuju, silovao. Ona se opirala, dozivala u pomoć, rvala sa napasnikom koji je kidao garderobu sa nje, a
onda ju je, kad ga je dobrano ogrebala po vratu, uhvatio za punđu i snažno udario glavom o zid. Kad se osvestila, on
je dahtao na njoj, ležeći joj na leđima. Osećala je nesnosnu bol, pokušala je da ga zbaci, a onda je nešto silno
zabolelo u podbratku. Shvatila je da joj je brada naslonjena na vrh bajoneta i ponovo se onesvestila. Kada je došla
sebi, budući kaplar odavno već nije bio tu. Ali su zato dolazili drugi. Tad je prvi put u životu Ljubinka Rajić,
devojačko Pivnički, shvatila da smrt zaista može biti spas. Ni pomisao na decu nije je odvraćala od silne želјe za
smrću. Nije se ubila samo zato što nije znala kako. Prozor pod bačvastim svodom, o čije se rešetke mogla obesiti
ako iscepa halјinu u trake, bio je previsoko, vrata bez unutrašnje kvake. Pokušala je da udara glavom o zid, nije išlo.
Kod najsnažnijih udaraca, tek nešto malo nesvestice i snažna glavobolјa. Sve manje odeće na njoj, sve više sveže i
skorele krvi na podu i na malom rukohvatu slame pod tako dalekim pendžerom, da bi se posle ko zna koje posete,
sve pretvorilo u magnovenje. Dahtanje, mirisi znoja, duvana, rakije, petroleja, bol, bol, bol, pa slava kod kuma
Nikole Agatonovića u Knez Mihailovoj, Aranđelovdan, ona sa svilenim notesom u ruci, u koji treba da upisuje
kavalјere i njihov redosled kad se bude tancovalo. On, koji joj prilazi po uglačanom parketu, lep kao đurđevdanski
uranak, i ona koja mu kreće u susret, bez obzira što je kumica Nadežda vuče za ruku, plafon se ruši, veliki kristalni
luster pada, kada mu je pružila ruku. Tačno između njih dvoje, pada pažlјivo, kao da neće da ozledi ni nju ni njega.
Malo ženske vriske, nikom ništa, kum uzima stvari u svoje ruke. I već za pet minuta se igralo.
Majstori su tih dana imali puno posla a malo znanja. Trebalo je kačiti lustere u sve bolјe kuće koje je profesor
Đorđe Stanojević ubedio da uvedu to čudo koje se zvalo elektrika. Slabašna kuka zakucana u gredu nije izdržala
težinu kristala. Kum Nikola se nije dao zbuniti. To što mu je majstor Arsa umalo pobio goste i upropastio slavu, to
će sutra sa Arsom. Brzo je počišćen nered, slavilo se kao i prilikom svih ranijih slava u kući Agatonovića, uz
petrolejke, plesala je, plesala, plesala. Pa opet miris pokisle vojničke čoje i bol, bol, bol... Pa spasonosna nesvest i
magnovenje. Otac Svetislav Bata Pivnički, poznatiji kao Bata Pivac, zove je, kaže joj da je došao Živojin Rajić da je
prosi, da odluka mora biti njena, ali da dobro razmisli. Nema devojke koja bi odbila takvog deliju i ponudu da uđe u
Rajića kuću. Pravi sa de ne zna da se njih dvoje odavno begenišu, čini se nevešt ovaj pančevački fabrikant dobrog
piva - nomen st omen, pa ne može, valјda, Pivnički proizvoditi kvasac - da mu se već na trećem susretu obećala, ona
se pravi da ne zna da on zna.
- Biće, babo, kako vi kažete...
 Bol. Bol. Žestoki udarci pesnicom u potilјak, snažno plјeskanje po debelom mesu, „Rži kobilo, čuješ šta ti
kažem, pizda ti materina kurvina, rži"... Pa mržnja od koje se umire, pa spasonosna nesvest. Mrak. Duboki, mili
mrak.
U hodniku ispred i u stražarskoj sobi nije se čulo ništa. Osim zvuka metalne krune koju je tek prispeli vojnik
ubacio u metalnu porciju. U stolici, naslonjenoj na zid, sedeo je stražar. Pogledom je ispratio kovanicu koja je
zveknula o aluminijumsko dno vojničke posude za hranu. Za svaki slučaj. Da ne bude prevare. Treći je šetkao duž
masivne rešetke, nestrplјiv i već srdit, čekajući već predugo svoj red.
Hašim Hafizović iz Foče, jedno selo pored, sišao je niz stepenice, mahnuo stražaru, velikim klјučem koji je
stajao u bravi otvorio vrata kaveza, kada ga je nestrplјivi vojnik snažno povukao za ruku.
- Kuda?
U pitanju je bilo mnogo više pretnje nego znatiželјe. Mnogo više.
- Pa ti si već bio - rekao je drugi, riđi, vojnik, prilazeći mu.
- I ti si - odgovorio je Hašim, nimalo uplašen.
Nervozni i nestrplјivi nije puštao Hašimov rukav, dok ga ovaj snažnim pokretom nije istrgao iz stegnute šake.
- Ja čekam red - odgovorio je riđi. - Čovek je stigao pre mene - rekao je pokazujući glavom na nestrplјivog.
- Kuda, čuješ šta te pitam - nastavlјao je ratoborno nestrplјivi. - Kuda? Ja sam na redu.
- Za mene, bolan, red ne važi. Ja sam je ufatio - nadmeno je odgovorio bombondžija.
- Jeste - lenjo je odgovorio stražar, uzimajući krunu iz porcije. Zagledao ju je sa obe strane, obrisao o rukav
koporana i stavio u džep. - Jeste.
Tog trenutka iz Ljubinkine ćelije izašao je vojnik, zakopčavajući šlic. Hašim mu se iskreno obradovao.
- Samire, zemo, ti li si, bolan - raširenih ruku gotovo da mu je potrčao u susret.
Samir je zastao, sa rukom pruženom u rukav šinjela, gledao je Hašima sa nevericom. Zagrlјaj je bio čvrst,
bratski.
- Zemo moj lijepi. Nisam ni znao da si ovdje. Otkad si, bolan, u Beogradu? Šta si, i ti došo da umočiš, a? -
navirala su pitanja...
Lepa je radost iznenadnog, neočekivanog susreta.
- Ja sam je, zemo, ufatio - odgovorio je Hafizović hvalisavo. - Pet dana kuće i kaplarski čvarak, pa ti vidi.
Čekam samo da je objese i da mi satnik Kauzlarić potpiše objavu, pa kući. Pet dana, ej.
Samir je iz unutrašnjeg džepa šinjela izvadio nekoliko papirnih banknota, pružajući ih Hašimu. Govorio mu je
brzo, svestan da zbog želјe da kobila pod njim rže, debelo kasni u kasarnu. Molio je komšiju da novac odnese
njegovima, da kaže da ništa ne brinu, da mu je ovde kao u banji, da će gledati da dođe ali da ne zna kada. Izvadio je
još jednu novčanicu, podigao je uvis, kao da joj daje na značaju, želeći da bude shvaćen ozbilјno, baš ozbilјno,
objašnjavajući da tu ima više nego dovolјno da se babu kupi duvan, materi kahva, ženi...
- I marama Merhunisi. Sad joj je četrnes i jako. Zadjevojčilo se to, sigurno, bolan.
Glas je primetno zadrhturio nežnom ocu kada je govorio o odrastanju svoje prvorođenice. Objašnjavao je
kakvu maramu, da je zelena, da ima ruže po sebi i rese obavezno.
- Gdje si? - zaustavio ga je Hašim pitanjem, u vratima.
- Topčider. A ti?
- Na kolodvoru teretnom. Ništa ne brini za ovo. Sve će bit kako si reko. Navrati kad se vrnem.
- Rabiji da kažeš da na ćer pazi ko na oko. Selami ji sviju. Eto ti nevjeste, moj Hašime.
Odjurio je sa dve sreće na ramenima. Em jebo, em sreo jarana iz sela, poslao novac i pozdrave i sad će mu i
par dana zatvora i požarstvo i pranje oficirskih nužnika, zato što kasni, i podnarednička ćuška, pasti teško kao boza
na baklavu. Hašim je energično otvorio vrata ćelije pa zastao u dovratku. Pred njim je u lokvi krvi ležala gola
Ljubinka.
Podbula od udaraca, zatvorenih, otečenih očiju, sa crnim podlivima. Između nosa i nabubrele gornje usne
skorela krv. Dojke i ramena sa jasno vidlјivim tragovima ujeda, pramenovi kose po podu, razbacani ostaci
poderane odeće, neokušena hrana u limenom belom tanjiru sa bordo obrubom. Ostaci žene, koja je nekom krpom
od košulјe pokušavala da zakloni ostatke stida, sveža krv na unutrašnjoj strani butina, kolena oderanih od
Holcerove cigle. Krv na podu pomešana sa spermom, zadah i teški vonj muškog znoja i naftalina iz čoje,
neprovetreni vazduh, slabašno cvilјenje koje je dopiralo iz nje, kao iz tek progledalog šteneta, učinili su da
bombondžija odustane od nauma.
- Ai - samo je rekao Hašim Hafizović iz zaseoka Hafizovići, odmah tu pored Foče, odmahnuo je rukom i izašao
iz ćelije. Ostaci žene ležali su na ledenoj cigli.
 5.
T eško da bi kuća Rajića bila hladnija kad bi se vrata i prozori na njoj širom pootvarali. Teško da bi Juliji
Kavran bilo neprijatnije u bilo kojoj drugoj situaciji od ove u kojoj je Katica Rajić na kolenima pred njom, sa
skloplјenim rukama. Teško da će srditi devetogošinjak Bogdan Rajić ikada zaboraviti ovaj trenutak u kome
njegova učitelјica sedi u fotelјi kao okamenjena, rukom naslonjena na dršku kotarice na stolu, na kojoj rašireni
laneni ubrus, sa plavim, rukom rađenim vezom na oba kraja, sakriva hranu koju je donela, dok baba kleči pred
njom. Teško da će devetogodišnjak ikada više u svom životu biti uspravniji, koliko god mu Gospod ostavio dana
ispred njega, nego u trenutku dok stoji pored zaleđenog stakla na velikom prozoru, i teško da će se ikad u životu
više stideti nego odjutros. Zbog bake koja kleči pred učitelјicom, zbog zembilјa sa hranom na astalu, zbog
šestogodišnjeg brata Svetozara i godinu dana mlađe sestrice Dunje, koji zamotani u jedno ćebe cvokoću na fotelјi
preko puta Nemice, a koje je baba svesno ili nesvesno dovela, da bi ono što je imala nameru da izmoli, isprosi,
učinila lakše, ali i sa više sramote. Znao je Bogdan već tada da se tako ipak mora kada je glava u pitanju, ali stid
i osećaj posramlјenosti nije uspevao da odagna.
Katica Rajić spadala je u onu vrstu plahih, srditih žena, preke naravi, koje su samo godine i život u dvema
dobrim porodicama učinile ne pitomijom nego pristojnijom. Da joj je neko pre koju godinu rekao da će u svojoj
kući klečati pred neznancem i moliti uslugu, rekla bi mu da je lud. Doduše, pre koju godinu ne bi poverovala ni da
će se sa unucima mrznuti i gladovati u ledenoj kućerini i da će Radoja vaditi parket iz soba na spratu da bi se
kolikotoliko ogrejali. Otud i ta silna buka koja je dopirala sa sprata i blago podrhtavanje lustera. Silno je volela
svoju snahu. Zato je sa lakoćom klekla pred neznankom, zato je i dovela sve troje dece da svedoče i prisustvuju
ovom poniženju. Molila je bez nelagode, reči su same navirale, bilo je u njima, dakako, najviše preklinjanja, ali je
nesvesno znala i da podigne glas, zahteva, čak i pripreti.
- Tako vam Hristovih rana - vapila je Katica.
Julija je bezuspešno pokušavala da je podigne sa poda.
- Gospođo Rajić, ta ustanite, molim vas.
Očima joj je pokazivala na decu, ubeđena da deca ne treba da prisustvuju takvoj predstavi, a još više da je
klečanje nepotrebno. Nije uspevala da podigne domaćicu iz tog, obema ženama, toliko neprijatnog položaja.
- Obesiće je sigurno - nastavlјala je Katica - za to ubijaju. Ubijaju i za manje.
Juliju je malo vređao ovaj položaj u koji je dovedena, ne samo zbog dečijih očiju i scene koju Katica
nepotrebno pravi, više zbog činjenice da joj se ne veruje da će zaista učiniti sve što je u njenoj moći da pomogne.
Valјda je, mislila je, svojim dolascima u ovu kuću, svojim postupcima, prijatelјstvom sa Ljubinkom, zaslužila bar tu
malenu dozu poverenja.
- Sve ću pokušati, verujte - rekla je, definitivno odustavši da gospođu Rajić podigne sa patosa. Katica je
podigla glas, govorila je brzo, gotovo naredbodavno, i u tom slapu rečenica više nije bilo preklinjanja.
- Ne možete pokušati, morate uraditi, vi to jednostavno morate. Ja ovu decu ne mogu ni na ulicu ni u
sirotište, neću ni ja još dugo... Vi i ne znate mog sina, taj neće, kao drugi doktori, probijati front iz pozadine, taj kao i
svi
Rajići komanduje, za mnom. Čarapić je to. Molim vas, gospođo Kavran, ako iko može...
Julija je ustala i pošla prema Bogdanu. Govorila je u hodu.
- Da, za to se zaista ubija... Ma ubija i za manje.
Pokušala je da stavi Bogdanu ruku na rame ali se dečak pomerio korak dalјe. I dalјe je netremice gledao kroz
prozor, povlačeći kažiprstom u braon rukavici po ledenim arabeskama.
- Bogdane, kad je to bilo?
Bogdan je nije udostojio odgovora. Osim ako odgovor nije prezrivo okretanje glave na drugu stranu. A jeste,
odgovor je.
Sa sprata je dopirala snažna buka. Kao da Vizigoti ruše Rim. Lome se mermerne statue pod udarcima
malјeva, padaju glatke ruke i lepe patricijske glave na kamene pločnike Rima. Bum. Bum. Bum. Zato je Katica
morala da odgovori glasno, gotovo na ivici vike.
- Preksinoć. Nakon vašeg odlaska... u subotu nanoć.
Julija je, napokon, odustala od pokušaja da zagrli svog đaka. Došla je do stola i počela da vadi hranu ispod
vezenog peškirića i da je slaže po stolu. Katica joj je prišla sa leđa, uhvatila ju je za obe ruke iznad laktova, kao da
želi da je spreči da joj umakne.
- Julija! Vi ste u ovoj kući dočekivani kao rođeni, ona vas smatra svojom prijatelјicom, vi morate... A sin moj,
ako se ne vrati, šta će biti sa decom, a ko zna na koju će stranu front preteći. Bog zna sveti.
 Glas je polako prelazio u plač, drhtao je sve više, ma koliko da se Katica Rajić trudila da to izbegne. Snažno se
ugrizla za usnu, otresla glavom, kao pudla posle buđenja, i nastavila.
- Ona nije žena, ona je anđeo, znate vi to, pa zar zbog džakčeta uglјa da visi, molim vas. A deca nemaju baš
nikog. Jednu babatetku, moju sestru, kad ja nisam znala da rodim šestoro, pred crkvom će završiti, molim vas Julija,
ako neko ne treba da umre onda je to moja jadna snaha, to nije za umiranje, to nije žena, to je svetica, kao boga vas
molim...
Ponovo je klekla na pod, koraknuvši tako prema Juliji. Sad su to već bile suze na ivici donjih kapaka, glas
hrapav, zapomažući. Julija se nesvesno pomerila korak unazad. Bogdan je nastojao da mu glas zvuči oštro,
opominjuće, muški...
- Bako!
Nije se odvajao od okna i dalјe podupirući vrhom prsta zaleđeni pendžer. Katica je nekako uspela da dohvati
krajeve Julijinog oker kaputa, opervažene dabrovim krznom širine dobre muške šake, držala se za štof kao
davlјenik za zalutali komad plota, ne dozvolјavajući više Juliji da uzmiče. Unukova opomena nije doprla do nje,
nastavila je još grcavije.
- Oca su već zaboravili, tri godine su oni u toj Grčkoj. A na frontu ginu i doktori, znam ja onog mog ludana,
Rajić je to. Evo skloplјenih ruku, gospođo Julija, skloplјenih...
Ponovo je sklopila ruke, Švabica je iskoristila priliku i odmakla se brzo nekoliko koračaja. Bogdan je pritrčao
Katici, konačno se odvojivši od prozorskih stakala, pomažući joj da ustane.
- Nemoj bako, molim te.
Nije to više bio glas deteta. To kao da je otreznilo i pribralo Katicu. To i strašna lupnjava odozgo. Luster se
već primetno lјulјao, sitni prah osipao se sa plafona. Videvši da se Katica smirila, Julija joj je prišla, podigla je sa
poda i posadila u fotelјu.
- Smirite se, gospođo Rajić, molim vas. Nemojte zbog dece. Ta, sve ću učiniti verujte - rekla je, duboko
ubeđena da će tako i biti, da će uspeti u tom preduzeću. - Kakva je ovo buka, pobogu - nastavila je - kao da vam ruše
kuću. Šta je to?
Ova Julijina tvrda vera i rešenost da pomogne umirile su Katicu. Shvatila je da je nepotrebno da joj govori da
je sasvim svejedno na koga je Živojin Rajić povukao karakterom, na očevinu ili Čarapića ujčevinu, jednako su bili
nadžak i nebojše, ili je, što bi bilo najgore, a što se verovatno i dogodilo, ukrstio. Odgovorila je na pitanje, sad već
sasvim pribrana, da Radoje diže parket u spavaćim sobama.
- Kad ide june, nek ide i uže - rekla je.
Objašnjavala joj je da je Bogdan neki dan gledao kako preteruju vršalicu preko zaleđenog Dunava, ako ne
laže, a ne laže sigurno, jer nije takvo dete, da mora nečim da ugreje decu. Bila je sigurna da je u banatske Švabice
toplo srce i dobra duša, da se vidi da su joj roditelјi čestit svet i to joj je nekoliko puta ponovila, da je sigurna, ali
bašbaš, da će učiniti sve što može, a da zna da može mnogo.
- Od nakita... Više ništa... Dukati, sve je otišlo. Samo ova burma koju ne mogu da skinem. Pomagajte.
Julija je shvatila da joj Katica govori da ne može da plati snahin život, da je iz kuće otišlo sve čime se sloboda i
život mogu kupovati u obezdušenim vremenima, razumela je i da, da bilo šta od vrednosti postoji, ne bi bilo
dvoumice ni trena. Znala je sve to. Čak i da je sef u zidu deda Bogdanove radne sobe, iza slike bečkog Pratera,
urađene dobrom slikarskom rukom praterskog anonimusa, pun kao pre rata, da Katica razume da bi njeno
zauzimanje za Ljubinkin život bilo besplatno. Verovala je u to. Zato je odgovorila mirno i samouvereno.
- Hoću gospođo.
- Pa vi ste u ovoj kući dočekivani kao...
Julija ju je prekinula tako što je ustala i pošla prema vratima. Bogdan je hranu poređanu po stolu brzo vraćao
u ceger.
- Uradiću sve što je u mojoj moći. Baš sve.
Bilo je u tim rečima čvrstine i odlučnosti, potrebe da im se veruje više nego da su podupirane časnim rečima,
zakletvama, suzom.
Bogdan joj je pružao napunjeni zembilј, jedva da je zbog težine uspevao da ga zadrži u ispruženoj, primetno
dršćućoj desnici.
- I nosite ovu odvratnu hranu sa sobom.
Da Katica nije brzo prišla i uzela mu pletenu kotaricu iz ruke, Bogdan bi je verovatno ispustio. Stavila ju je iza
leđa, kao da je sakriva.
- Dete - rekla je. - Oprostite detetu.
Kroz vazduh leteli su ledeni anđeli tišine. Čak je i Radoja prestao da gruva. Tajac. A onda su dve žene poletele
jedna drugoj u zagrlјaj. Katicu je lomio plač, krt i jeziv, ramena su se tresla, reči izlazile kao komadi stakla.
- Boga radi, pomozite, mila moja, Hrista radi i radi ove dece.
Gledala je u ceger na podu, sagla se da ga uzme. Opet su reči imale ukus stakla i leda.
- Bože, kako me je sramota... Kako me je stid, moja Julija.
 Ponovo su jedna drugoj pale u zagrlјaj. Bogdan ih je gledao začuđeno, ne razumevajući baš ništa. Svetozar i
Dunja spavali su u fotelјi, šćućureni jedno uz drugo. Radoja je nastavio sa poslom. Odjekivalo je celom Krunskom.
Baš kao da varvarske horde ruše Rim.
 6.
K ada su Mađari, Austrijanci i Nemci, iz drugog pokušaja, početkom kišovitog oktobra hilјadu devetsto
petnaeste, ušli u Beograd, ispalivši prethodno na njega trideset hilјada granata, grad je bio poluprazan i
polusrušen. Samo je osam hilјada duša ostalo u njemu, sve drugo što je moglo da hoda, imalo šta da upregne,
napustilo je prestonicu zajedno sa vojskom. Zato i nije bio problem visoke oficire, okupacionu upravu i novodošlo,
srpskohrvatski govoreće činovništvo, smestiti u dobre kuće.
Prethodnih decenija srpska prestonica dobila je elektriku, kao jedna od prvih u svetu, sposobni lјudi obrtali
su dinar sa neverovatnom spretnošću, državni i kralјevi stipendisti vraćali su se listom iz Evrope, nicale su fabrike i
dobre radionice, deca više nisu trčala za automobilima po beogradskim sokacima, svako čudo za tri dana,
tramvaji više nisu bili na konjsku vuču, građene su kuće po ugledu na one u kojima se stanovalo dok se studiralo u
Berlinu, Pragu, Vijeni, Piteru... Kasaba je, bar u centru, postajala evropska varoš, čak su i tamo, na dalekoj periferiji,
na Dedinju, nicale vile i palate. Doduše, uglavnom skorojevićke, ali, ipak, palate. Upravo zbog toga je okupaciona
elita bila više nego zadovolјna smeštajem.
Dobrih, novih, granatama neoštećenih, evropejskih kuća bilo je napretek. Kada su one zaostale Beograđane,
koji nisu imali snage da prate vojsku u brzom povlačenju, okupatori vratili u Beograd, nije se osećao manjak
stambenog prostora. Oni čije su kuće već bile uselјene, dobili su čitku, krasnopisnu potvrdu o rekviziciji i
preporuku da se usele u napuštene domove ili da se smeste kod prijatelјa i rođaka.
Alojzije Kavran izabrao je za sebe i ženu Juliju stan na spratu u Knez Mihailovoj devetnaest. Porodica udove
Mirjane Tadić izašla je iz njega ne ponevši ni češlјeve. Čak su i rafovi u dućanu u prizemlјu kuće ostali puni štofova
i pozamanterije. Mlađi Mirin sin Rastko stradao je u Vasinoj ulici nekoliko meseci ranije, prilikom prvog austrijskog
napada na Beograd, na barikadi koju je narod napravio spontano i nevešto, toliko da je od jedne ispalјene
granate iz lakog polјskog topa razneta u paramparčad. Poginuo je neobrijan i nepolјublјen, sa nepunih sedamnaest,
dok je uzalud pokušavao da shvati kako se puca iz puške koju je uzeo iz ruke mrtvog vojnika. Kad su Švabe drugi
put ulazile u Beograd, Mirjana Tadić, udova pokojnog Božidara, savetnika u direkciji Srpskih državnih železnica,
nije se dvoumila ni jedan tren. Krenula je zajedno sa vojskom u bežaniju, da joj preostali sin Ljubivoje, rezervni
poručnik i diplomirani inženjer strojogradnje, sa diplomom minhenskog univerziteta, bar bude blizu ako ne na
oku, a i da se nađe snahi Anđeliji, da pomogne oko trogodišnjih unuka, blizanaca Božidara i Jelke. Zajedno sa
Jelkom će je, nekoliko nedelјa kasnije, i sahraniti u Đakovici, Anđelija i Božidar će se dokopati morske obale i
ukrcati u pogrešan brod. Dan na lađi provešće Anđelija u razgovoru sa Ljubivojevim prijatelјem Vladislavom,
mladim pesnikom iz Čačka, iz familije Petković, sa čudnim nadimkom Dis. Švapski sumaren potopiće lađu iste
večeri. Među preživelima neće biti ni Tadića ni mladog pesnika.
Čim je otvorio vrata, stan se Alojziju dopao na prvi pogled. Ne samo zbog raskoši kojom je obilovao, ogromne
biblioteke i teškog, starinskog nameštaja, kristala po vitrinama i slika po visokim zidovima, dakle, ne samo zbog
toga koliko zbog praktičnih i racionalnih razloga koji su
Kavranu uvek bili daleko važniji od svih ostalih. Ovde će biti dovolјno samo da se sa zida skloni ikona Svetog
Nikole i na njeno mesto postavi drveno raspeće, sve ostalo je već tu, pomislio je. Godinama je Alojz istančavao taj
svoj smisao za praktično, primetan kod sve sirotinjske dece, koja se kroz život probijaju radom i trudom, penjući
se, zahvalјujući svojim kvalitetima, stepenik po stepenik, sporo ali nezaustavlјivo. Niko u Čibulјi, selu u zapadnoj
Hercegovini, nije ni slutio da će najmlađi sin Ante Kavrana tako daleko dogurati. Jeste se dete izdvajalo i od četiri
starija brata i od ostale dece u selu bistrinom, ali da će učiti u Zagrebu i Beču, pa potom kao odličan student, sa
doktoratom iz ratnog prava i prava ratom stečene svojine, sa lakoćom dobiti službu u Vojnom sudu Carevine, nije
verovao baš niko. Još je bilo nekoliko valјanih razloga da se na masivna, dvokrilna vrata odmah stavi pločica sa
natpisom obitelј Kavran. Sud u kome je bio predsednik i aktivno sudio, bio je tu nekoliko desetina metara od kuće,
na uglu Gračaničke i Vuka Karadžića, kojima svakako odmah treba promeniti ime i naći neka adekvatna za ulice u
strogom centru, razmišlјao je Alojzije, a i ženina škola, u kojoj je - na vlastito insistiranje i bez ikakve materijalne ili
bilo kakve druge potrebe - htela da predaje, bila je u neposrednoj blizini. Koliko god da je bio siguran da će
Vojnogeneralni guvernman, uveden odmah po ulasku poslednjeg pešadinca u Beograd, brzo zavesti red, a imao je
potpuno poverenje i u guvernera generala Johana Salisa Sevisa i još više u njegovog saradnika generalštabnog
majora Slavka Kvaternika, koga je sretao i u Agramu i u Vijeni, ipak je želeo da mu žena na putu do škole i u
povratku ne provodi mnogo vremena na ulici. „Bog me je pogledao sa ovim kvartirom", mislio je dok se uselјavao, a
vojnici u stan unosili sanduke sa njegovim knjigama i uniformama i ženine kufere sa garderobom, kožne i
impregnirane doboše sa šeširima i devojačku spremu iz Melenaca, na kojoj je ona toliko insistirala. Nјegov um nije
mogao da shvati šta će joj crveni jorgani, jastuci i jastučnice sa monogramom JL, kad je u stanu toga već bilo više
nego dovolјno, ali nije hteo da protivreči ovom srditom ženinom kapricu. Kada je u podrumu kuće našao nedirnutu
Ljubivojevu i Božidarevu kolekciju vina i likera, božju naklonost uopšte nije dovodio u pitanje. Ostalo je još samo
da i zahvalnost bude odgovarajuća, a za to će se Lojzek Kavran već pobrinuti. Znaće.
Najmlađi od braće Kavran spadao je u lepe lјude. Visoke i snažne. Detinjstvo na kamenu i susret sa ranim
fizičkim poslom osnažili su ga i raširili u plećima, kasniji boravci po internatima razvili snalažlјivost, odgovornost
i talenat da dominira u čoporu. Ljubav prema prirodi i sportu spajao je u Carskom veslačkom klubu „Danubius",
živeći i učeći u Beču. Tamne, ali ne crne kose, krupnook i dugovrat, privlačio je pažnju i Bečlijki i Agramerki. Jedino
što je kvarilo ovaj ženski ideal bilo je previše rumeni u obrazima, primetno slaba, gotovo ćosava brada, slabi,
gotovo neprimetni brkovi i unjkavi glasić koji nije odgovarao ovakvoj telesini. To da ima četrdeset godina verovala
je samo Julija i nekoliko službenika suda sa uvidom u lični karton gospodina Predsednika.
Podna lampa, sa velikim, klopavim abažurom, osvetlјavala je raspetog Spasitelјa na zidu ali i veliki, beli
ubrus, prostrt preko toaletnog stočića, između dva odvojena orahova kreveta sa visokim uzglavlјima, na kojima su
takođe orahovim furnirom, majstorskom rukom, urađeni motivi iz lova. Glave nagnute nad belinom frotira, Alojz je
strplјivo podnosio Julijino pažlјivo prebiranje po kosi i temenu i dugo, uporno češlјanje. To da je nervozan, odavao
je samo čvrsti stisak snažnih šaka kojima se držao za ivicu stola. Podigao je glavu i u velikom, elipsastom ogledalu
ugledao tu lepu, vitku, skladnu ženu, svoju ženu u beloj spavaćici, sa turbanom na glavi, kako ga bišti. Voleo ju je od
nožnog palca, sakrivenog u belu kožnu, kućnu papuču, do vrha turbana i blagodario Svevišnjem što je taj blagoslov,
a ne žena samo njegova, njegova, njegova, njegova. Bio je svestan da je oženjen katedralom a ne ženom i stotinama
puta, moleći se svako jutro i svako veče, baš svako jutro i baš svako veče, neumorno zahvalјivao, zahvalјivao.
Ponovo je podigao glavu ka bilјurnom ogledalu, preplavlјen toplim osećanjem zadovolјstva zbog spoznaje da gde
god da namerno ili nehotice stavi svoju krupnu, mušku šaku na to telo, može da pomisli ili čak glasno izgovori: to je
moje. „To je samo moje".
- Sagni glavu - opomenula ga je strogo, nastavlјajući da mu gustim rožnatim češlјem drlјa po temenu.
Onda je gotovo zacičala:
- Evo je, evo još jedne... Vidi... Ubij je, Lojzek, molim te...
Zgnječio je vašku palcem, osetio tvrdi otpor pod noktom, dok nije pukla ostavivši krvavu tačkicu na belini
ubrusa.
Obratio joj se blago i pokrovitelјski, teško da je za devet godina braka dvatri puta podigao glas na nju, bez
obzira što su u to vreme Bečlije znale da podignu ruku na ženu, za samog se Franju pričalo da je znao da caricu
dobro oplavi, a i što je dolazio iz kraja u kome je njegov otac često lemao majku Rajnu, bez zazora i neštedimice,
nimalo ne obraćajući pažnju na prisustvo sinova, nikada nije podigao ruku na svoju ženu. Mati je to smatrala
normalnim i podnosila bez roptanja. Trajalo je to do dana kada je Ante zamahnuo na Rajnu, ona je samo zažmurila i
uvukla glavu u ramena, a onda je očeva ruka završila u čvrstom stisku Alojzove šake. Sad i nikad više, rekao je tada
najmlađi Kavran ocu, izdržavši njegov pogled bez saginjanja glave. I tako je i bilo. Tad i nikada. Juliji je taj poučni,
dobronamerni i superiorni ton jako smetao, ali nikako nije mogla da definiše i formuliše pobunu. Šta da mu kaže.
Nemoj mi se više obraćati tako dobronamerno, poučitelno, prijatelјski... Zato je ćutala i dopuštala mu da on svoju
ulogu muža zaštitnika, pokrovitelјa i pedagoga igra svakodnevno, ne primećujući da je toga sve više i da on već
ozbilј-no uživa u tome.
- Ovo je treći put da nam iz te tvoje škole donosiš vaške.
- Drugi - rekla je odlučno.
Pokušao je da se našali, pitajući je šta je sledeće, tifus možda, ili nešto venerično, a potom se izvinjavao zbog
ove abortus šale, kako ju je sam nazvao. U njegovom govoru osećao se hercegovački zavičaj, ali je preovladavao
Zagreb jer je tamo boravio duže i to upravo u vreme kada čovek formira način na koji govori, navike, karakter,
pogled na svet, dakle, sve ono što će ga doživotno pratiti. Osim u slučajevima toliko retkih veleobrta, kojima su,
uglavnom, skloni talog lјudi. Kako se i u Beču uglavnom družio sa gornjogradskom, purgerskom studentarijom, to
se specifično narečje samo učvrstilo. Ona je, pak, srpski govorila sa banatskim dužinama, ali pravilno i čisto. Tek
par švapskih kuća u Melencima, učenje i druženje sa decom u srpskoj seoskoj školi, sprečili su da njen jezik bude
karikaturalna kombinacija švapskosrpskog, kao kod većine vojvođanskih Nemaca. Nјen nemački, uostalom, kao i
njegov, bio je gotovo perfektan. Dogovor je bio da se u Beogradu govori hrvatskosrpski, tako će oboje lakše
obavalјati svoje odgovorne obaveze koje je njihova Carevina postavila pred njih. Iz flaše je, na komad krpe, sipala
gas i pažlјivo mu mazala kosu.
- Ispričavam se još jednom, oprosti... Dvije sedmice smrdjet ću na petrolej. Jesu li oni ikada čuli za sapun...
- Kakav sapun - rekla je Kavranica, pomalo razočarana muževlјevom tvrdoćom - hleba nemaju.
Kavran ju je dugo gledao preko ogledala, sve dok nije podigla glavu i srela svoj pogled sa njegovim.
Odgovario joj brzo, kao da se plaši da će mu pobeći ova brilјantna misao i potreba da ispravi suprugu.
- Kruha. Kruha nemaju. „Neka jedu kolače". Završen citat. Snađe se banda, ne brini. Ukradu. Iz oka ti ukradu
samo ako malo ređe trepćeš.
- I tvoj deda je bio šumokradica - rekla mu je meko i obazrivo, ne želeći da ga srdi.
Ovakvu konstataciju Alojz Kavran nije mogao da odsedi. Ustao je, stao uz Juliju, palcem i kažiprstom desne
ruke uhvatio je za rever bade mantila, levom pažlјivo stavio njenu bradu na dlan, polako je podižući, sve dok ga
Julija podignute glave i zategnutog vrata nije gledala pravo u oči. Načinom na koji se u Burgteatru govorio Šiler,
objašnjavao joj je da je sve to tačno, da on to ne taji, dapače, ali da su se ulјuđivali vremenom. Civilizirali se. Da,
deda je bio ne samo kradlјivac šume nego je hvatan i u krivolovu, dok u Hercegovinu i Čibulјu nije došla Carevina.
Dolaskom Austrije došao je red i zakon, nakon toga deda više nije ukrao ni šišarku. Nikad. Jeste deda krao, jeste
otac imao četiri koze i pet sinova, ali ih je školovao. Zadnju reč ponovio je još jednom, hoteći da joj da na značaju,
razdvajajući je na slogove:
- Školovao... A kak je to mogao, gospođo Kavran, prosim lјepo. Kak je to mogao? Što je sad sa elokvencijom,
gdje se izgubila? Kak je to mogao, insistiram...
Julija je znala da mora da odgovori. Reči su tekle ravnomerno, ravno, kao i svaka fraza, izgovorena i
saslušana desetinama puta, izlizana od upotrebe i tačnosti.
- Zahvalјujući sistemu koji poštuje vrednoću, koji civilizuje...
- Civilizira - usledila je muževlјeva ispravka.
- Koji od unuka šumokradica i lopova pravi lјude - završila je.
Bez obzira što je ove rečenice izgovarao već nebrojeno puta, što Juliji, što najčešće svojim podređenima u
sudu, neznancima za kafanskim astalom posle trećeg konjaka ili gemišta, ali, bogami, i u visokim krugovima u
kojima se kretao, svaki put se u njegovom glasu osećao nemali ponos i iskreno ganuće. Tako je bilo i ovog puta.
- Zahvalјujući sustavu koji štuje vrijednoću, lojalnost, poštenje, koji je znao prepoznavat i školovat sirotinju.
Ja se svog podrijetla, mila moja, ne sramim. Dapače. A o ironiji u tvom glasu razgovarat ćemo drugi puta, gospođo
Kavran. I ti bi danas, da nije bilo tog sustava, opetujem, sustava, bila udata za nekog bečkerečkog paora i muzla
krave, ne bi bila učitelјica i žena predsjednika suda. Bez obzira što ste čistokrvna Nјemica, frojlajn Libuda. Muzla
krave u tom vašem Bečkereku. Ili Melencima.
- Prekog suda. Ratnog... - dodala je Julija tiho.
- Sudovi u ratu moraju bit ratni. Ili preeeeki - imitirao je Kavran njen melenački govor, bez namere da joj se
naruga. - Julija, ja Carevinu volim - nastavio je - i cara. I ovaj posao koji radim ovdje je način da mu tu lјubav i
zahvalnost pokažem na djelu. Da im se, kolikotoliko odužim. Shvaćaš? 0 zahvalnosti nećemo ovaj put. Ona kod tebe
očito potpuno izostaje.
Tek sad je pustio njenu bradu iz svoje ruke, pomilovao je po licu i seo da sebi smota cigaretu. Izvadio je iz
fioke noćnog stočića metalnu tabakeru, od onih koje imaju onu toliko jednostavnu i baš zbog toga genijalnu
dosetku da same rolaju cigaretu, postavio papir, pažlјivo sipao duvan, liznuo brid cigaret papira, zatvorio tabakeru
i smotana cigareta mu je bila u ruci. Stavio ju je u crni, sjajni cigaršpic sa srebrnim ukrasima, zapalio je istim takvim
fajercajgom, pušačka garnitura koju mu je Julija poklonila onomad, i sa užitkom povukao dim.
Voleo je da puši. Hercergovačku škiju smatrao je najbolјim duvanom na svetu. Od svoje jedanaeste godine,
kao i svi u zavičaju, pušio je redovno i strasno. Nerviralo ga je to što ona ne razume da bi bez dolaska Carevine on
bio osuđen da kozari, siri i jari doživotno, ili da poput mnogih iz svog kraja sluganiše kod imotskih i trebinjskih
begova, a u najbolјem slučaju bude škovacin u Splitu ili Raguzi, skuplјajući đubre po pijacama i pjacetama, radeći
posao koji je tradicionalno, već generacijama, bio rezervisan za momke iz njegovog kraja. Smetalo mu je potpuno
odsustvo zahvalnosti kod nje, bez obzira što je znao da ona kao Nemica u Banatu ima večitu zaštitu večite Carevine
i da se takvo osećanje od nje i ne očekuje.
- Naprotiv, šta ako te višak zahvalnosti čini manje čovekom? - rekla je i sklonila se od gustog duvanskog
dima.
Razgovor je polako prerastao u prepirku.
- Ne razumijem - nastavlјao je Kavran svoju misao. - Znam da svatko treba da da svoj maksimum. U ratu
osobito. Pekar da peče dobar kruh, vojak da puca, svećenik da propovijeda, sudac da sudi.
Julija nije želela da razgovor preraste u svađu. Motala je po glavi misao koja ju je mučila, tražeći pravi način
i pravi trenutak da je načne i saopšti mužu. Znala je da mora, da vremena nema mnogo. Zato je počela energično i
borbeno:
- U vezi sa tim... Sa suđenjem... Alojze, ima jedna žena.
Pogledala ga je sa namerom da nastavi, ali ju je zaustavio njegov ironični poluosmeh.
- Tu smo dakle. Mi u Hercegovini kažemo: otole vjetar puva.
Julija je, odjednom, izgubila energiju i agresivnost sa kojom je želela da moli. Ostale su joj još samo upornost
i rešenost.
- Ta žena je majka mog učenika... Ja takvo dete u životu nisam videla.
- Znam tko je ona - gotovo da joj se narugao Alojz. - To su oni što im nosiš hranu. Krišom od mene.
Povukao je dubok dim. Nјoj se učinilo da u toj rečenici ima više prezira nego prekora.
- Godinu i pol. Skoro dvije - nastavio je istim, ravnim glasom.
Pokušala je da se opravda, da mu objasni. Očekivala je od njega bar razumevanje za glad, ako ni za što drugo.
- To je čudo od inteligencije. Od darova. Pokojna svekrva je pričala da si ti bio takav. Dete je prosto čudo... A
ja sam u toj kući dočekivana kao prijatelј... Više... Ta to je samo fišek uglјa... Alojz, molim te.
 Dubokim dimom dovršio je cigaretu. Veštim udarcem dlanom u zadnji deo muštikle izbacio je opušak u
pepelјaru. Reči su bile pažlјivo odabrane. Ni jedna manje, ni više. Hladne, poput piva sa dna bunara. Nepokoleblјive,
kao kaluđerski post.
- Nјen muž puca na moje kamarate.
Prišla mu je, sela u krilo.
- Ne puca. Muž joj je doktor.
Toliko očekivani odgovor, kao uvek do sada, kad je pokušavala da dobije dozvolu za četrnaesti šešir ili još
jednu vožnju Praterom, znaš da ništa ne mogu da ti odbijem, ovaj put je izostao. Nije odustajala.
- To je samo štanicla uglјa, Lojzek! Molim te.
Glas joj je odavno drhtao, brada i donja usna podrhtavale. Kavran je znao da ne sme popustiti, da svoj stav
mora odbraniti pre prve suze.
- Ako danas ne presudim njoj, sutra će ih na vagonima biti tisuća, pa nekoliko tisuća. To je stvar principa,
pogleda na svijet, razumiješ...
Objašnjavao joj je to načinom na koji se objašnjava da je bolјe biti sit nego gladan. Mirno, blagonaklono, sa
očekivanjem da se njegovi razlozi uvaže i poštuju u potpunosti. Nјoj je to smetalo, vređalo je ali se savladavala, jer
je znala da ukoliko ovaj razgovor završi svađom, njene šanse za uspeh, u za nju toliko važnom poduhvatu, nestaju
kao kamen bačen u brzak. Neopozivo i zauvek. I ma koliko da se trudila, on je u njenom glasu, pored iskrene
ubeđenosti da je to što radi dobro i da je dužna da to učini, prepoznavao i prve znake sakrivane srdžbe.
- Deca joj se smrzavaju, čoveče... I gladuju. Ta ona je mati, pobogu... Kako ne razumeš.
- Ti ne razumiješ. Taj ugalј pripada carevini. Tim uglјem se griju škole, bolnice, sveučilišta... Taj ugalј
pokreće lokomotive, lokomotive vuku stvari na front, lјude, provijant, municiju, ranjenike... Nema fronta, nema
Austrije, nema civilizacije, kraj Europe, curo, kraj Europe, kraj svega. U ovom ratu se mora pobjedit, jednostavno
mora.
Ustala mu je sa krila i stala uz prozor. Pred njom se pružala pusta Knez Mihailova ulica, obasjana fenjerima
na elektriku. Vejalo je. Uveliko je trajao policijski sat. Okrenula se i pogledala ga. Ljuta, nenaviknuta da on njene
želјe i molbe ne ispunjava.
- A pobedićemo tako što ćeš tu nesrećnicu poslati na robiju?
Odgovorio joj je bez trenutka dvoumice, načinom i tonom kojim ona đacima objašnjava gramatičke
palatalizacije.
- Ne. Dat ću je objesit. Tako ćemo pobjedit. A Beograd će to morat gledat. Da više ni ne pomisle na carski
ugalј.
Često se sećala večere u dvorani strelјačkog kluba, organizovane nekoliko dana nakon sahrane
prestolonaslednika Ferdinanda i Nјenog visočanstva Sofije, napravlјene da se prikupe sredstva za skoru vojnu
protiv Srbije i da se ostareli car ne samo ohrabri nego i da ubrza objavu rata. Razgovor za stolom vodio se o načinu
na koji se vodi ratna propaganda. Advokat Ernest fon Bulau, kućni prijatelј i najveći Alojzov rival na takmičenjima
u pucanju iz pištolјa, tvrdio je da predstavlјanje Srba kao pacova i vaški, na karikaturama u bečkoj štampi,
prevazilazi meru dobrog ukusa. Tvrdio je da Poćorekova rečenica, da Srbiju i Srbe treba okupati čelikom,
nije dostojna jednog austrijskog oficira, generala posebno, i da, zaboga, ne pripada dvadesetom veku. Žestoku
reakciju svog supruga, uvrede upućene prijatelјu, elokventnu ali odveć glasnu odbranu načina na koji se balkanski
divlјaci satanizuju, pravdala je potrebom da se fasciniraju neki važni, prestonični lјudi za stolom, viškom konjaka i
manjkom mere. Sad je pouzdano shvatala da je njen suprug te večeri bio potpuno iskren.
- Ja ne mogu da verujem - rekla je preneraženo.
- I ne samo Beograd - nastavio je, svestan utiska koji ostavlјa. - Po zakonu i obitelј mora prisustvovat
egzekuciji. Lekcija, učitelјice, očigledna nastava. Propisi su tu da se štuju. Tako sustav funkcionira.
Ustao je i pošao prema kupatilu. Julija mu je preprečila put i stala ispred njega.
- Alojze - gotovo da je zavapila - kao boga te molim. Kao Svevišnjeg.
Rukom ju je pomerio u stranu i ušao u banju. Čula ga je kako mokri. Nastavila je, bez mogućnosti i potrebe da
sakriva očaj i nevericu.
- Deca će joj pocrkati, Alojze. Pocrkati. Od gladi i hladnoće.
Glas koji dopirao iza vrata govorio je o konačnosti stava.
- Sad dosta Julija. Doista dosta. Rođenu sestru bih objesio za Carevinu. Mislio sam da me bolјe poznaješ.
Rođenu sestru, da je imam.
- A mene?
Plјusak vode iz kazančeta i buka nalik groktanju dok se ponovo punio ostavili su ovo pitanje, čijeg su se
odgovora oboje silno bojali, da lebdi između njih. Izašao je iz kupatila, praveći se da ništa nije čuo.
- A mene - ponovila je.
Sa ulice se začula vika, topot koraka, nekoliko krtih reči na nemačkom, pa pucanj. Hladnoća i noć pojačavaju
zvuke. Taj hitac lomio se i umnožavao niz zamrznutu ulicu, čineći se mnogo glasnijim nego što je zaista bio. Julija je
žurno prišla prozoru, razmakla firanglu i pogledala niz Knez Mihailov sokak. Kavran joj je brzo prišao i povukao ka
sredini sobe. Gledali su se, on nemo je prekorevajući zbog neopreznosti, ona čekajući odgovor.
 - Da li bi i mene obesio Alojze?
- O poslu više ni riječ - rekao je načinom koji ne bi smeo da trpi prigovor i pošao prema svom krevetu.
- Gdje si to bila prekjučer? Kako ti se dopada Maradik -upitao je, sedajući i svlačeći bademantil.
Ćutala je, tražeći vremena da smisli odgovor, uplašena da je ne pozove u krevet. U početku braka, Alojz
Kavran je prelazio u ženin krevet ili je pozivao u svoj, svake večeri. Želјa za njom nije ga napuštala, bez obzira što je
trenutke strasti i užitaka kasnije neznatno proredio. Striktno je vodio računa da je uzima polovinom mesečnog
ciklusa, nadajući se toliko želјenoj radosnoj vesti. Uostalom, koliko i ona. Zajedno su vodili evidenciju, obeležavali
dane na zidnom kalendaru, a danas je bio jedan od tih zaokruženih brojeva. Ni malo ne podižući ton pitao ju je da li
zaista više veruje jednoj bradavičavoj srpskoj babetini nego dvojici austrijskih akademika.
- Niti je srpska, niti bradavičava, niti babetina - odgovorila je mirno. Jolanda Palatinuš, Mađarica je, vrlo
lepa žena, seoska babica. - Školovana u Sabatki - dodala je.
On je nastavio, potpuno ignorišući njen odgovor, dajući do znanja da je to što ona smatra pravdanjem ili
izvinjenjem samo uzaludno rasipanje reči.
- Ergo - nastavio je istim tonom - više vjerovati jednoj seoskoj vračari nego akademicima Foglu i
Šterlemanu je, prosto rečeno, neodgovorno.
Zadnju reč ponovio je razdelјenu na slogove, dajući joj tako na značaju:
- Neodgovorno. Oni nisu vrh bečke nego svjetske ginekologije. Svjetske. Kazali su da piješ lјekove i da budeš
strplјiva. Citiram: „Kad se vreća odriješi, ispadaće jedno po jedno, nećete je stić zavezat". Završen citat.
- Svake godine mi to kažu - rekla je gledajući ga. - A ja devet godina čekam da se vreća odveže. Devet.
Pažlјivo je stavlјao nec na kosu namazanu petrolejem i zalizanu prema potilјku. Korio ju je pokrovitelјski, sa
glasom punim razumevanja.
- Ja sam te, Julija Libuda, oženio iz lјubavi, ne kao priplodnu kobilu. I to što si nerotkinja, kod mene ništa
ne mijenja. Ja te zbog toga svakako neću ostavit. Nikad. Ako ih bude, odlično, ak ne, opet dobro. Nećemo bit prvi par
bez poroda.
Prišla mu je i sela pored njega, sklopivši ruke.
- Alojz, ovako te molim, pusti je.
Polako je pomerao kažiprst desnolevo, pokazujući joj tako čvrstinu svoga ne.
- O poslu više ni riječ. Ni o Maradiku. Nikad!
Pokušao je da je nežno pruži po krevetu. Oduprla se i bez reči prešla u svoj krevet. On je seo rasrđen zbog
odbijanja, lјutito skinuo nec sa glave, seo ispred ogledala, savio glavu i oštrim i brzim pokretima počeo da se
iščešlјava. Vašku koja je ispala iz kose, snažno je pritisnuo noktom palca.
- Ovako, Julija. Ovako. I što ostane? Malo krvi na bjelini ubrusa. I ništa više. Baš ništa.
Pokrivena svojim devojačkim jorganom od crvene svile, sa njenim monogramom, glave naslonjene na jastuk
sa istim tim znakom, Julija Kavran, devojačko Libuda, okrenuta leđima svom mužu, pravila se da spava. Nije se
pravila da plače.
 7.
K ao što je u stan udove Tadić bilo dovolјno uneti raspeće i napraviti ga svojim domom, sve drugo što je
uneseno bio je samo dragoceni višak, tako je i u zgradu beogradskog suda, koji je ostao iza Kralјevine Srbije,
bilo dovolјno uneti samo neophodan broj portreta Nјegovog carskog i kralјevskog visočanstva Franje Josifa,
poskidati slike tek nešto malo mlađeg kralјa Petra Prvog Karađorđevića i početi sa radom. Kada je Franc Jozef, u
novembru hilјadu devetsto šesnaeste, preminuo u dubokoj starosti, Alojzije Kavran je u donjem desnom uglu
carevog portreta postavio crnu traku, ali ga nije skinuo sa zida. Već početkom naredne godine, čim je u Beograd
stigla dovolјna količina fotografskih portreta novog cara Karla, Kavran je kao predsednik suda trebovao određeni
broj. Novo Veličanstvo okačio je na zid ali njegovog deda strica Franju nije skidao. Tako je nedvosmisleno pokazao
svu svoju lјubav i zahvalnost prema počivšem vladaru, ali i svoju odanost i lojalnost novom suverenu.
Kavran je sedeo za svojim podignutim stolom, na drvenom postolјu, koje je naručio odmah po dolasku u
Beograd, nakon prvog ulaska u sud i odabira sudnice u kojoj će deliti pravdu, bar metar iznad poda, uspravan kao
jarbol, u svom svetloplavom koporanu, iskićen ordenjem. Preko puta njega, na mestu za optužene, iza polukružnog
pulta od isprepletanog drveta, oslonjenog na dve iste takve, uspravne pletenice, sedela je Ljubinka. Obučena u
rashodovani austrijski vojni šinjel, sa crvenim naredničkim oznakama koje su pokrivale gotovo celu površinu
rukavske nadlaktice. Svetloplavi kaput koji je, očito, pripadao nekom krupnom podoficiru, bez dugmadi, bio je
široko prekloplјen i vezan kožnim remenom u struku. Sakrivao je nagotu i desetine modrica i ogrebotina po telu,
ujede po modrim dojkama, a dignuta kragna trebalo je da sakrije ista takva svedočanstva po vratu. Višak opasača,
od pređice do špicastog vrha, visio je gotovo do naulјenog patosa. Na glavi joj je bila svetlozelena doktorska kapa,
očito navučena da sakrije kožne pečate bez počupane kose i čvoruge od udaraca. Teško da bi iko u tom
unakaženom oblutku kože sa očima sakrivenim podlivima, već potpuno crnim, prepoznao Rajića snahu. Usne
pocepane i otečene, gornja posebno, gotovo da se dodirivala sa vodoravnim delom nosa. Taj presamićeni, savijeni
položaj, sa bradom koja skoro da dodiruje grubu čoju naredničkog šinjela, teško da bi se mogao nazvati sedenjem.
Sa klupe su kapale retke kapi krvi, gubeći se i nestajući na crnom olaju kojim je drveni patos bio premazan.
- Ustanite svi - gotovo svečano je rekao Kavran, podižući se sa svoje stolice. Udarac drvenim batom o
okruglo postolјe na stolu kao da je poručivao da se sa predsednikom suda ne polemiše. Poslušali su svi, ne časeći.
Dvojica sudija koji su mu sedeli sa leve i desne strane, sudski stražar sa puškom o ramenu i dugim špicastim
bajonetom na vrhu, čovek Alojzovih godina, u uniformi carskog majora, koji je sedeo do Ljubinke. Svi osim ostataka
Ljubinke, presamićene na optuženičkoj klupi.
- Optužena, ustanite - ponovio je Alojz glasnije i sa žestinom nekoga čiji se autoritet ne sme dovoditi u
pitanje.
Major je koraknuo u stranu, podigao šaku do visine ramena i rekao:
- Gospodine satniče, optužena ne može stajati. Ona je u zatvoru zlostavlјana i nad njom...
U ovakvim situacijama satniku Kavranu je bivalo jako žao što nije barem bariton. Zato je svom glasu pokušao
da doda nedostajuću dubinu:
- Presuda se sluša na nogama, takav je propis, barem u onim slučajevima, gospodine odvjetniče po
službenoj dužnosti, u kojima ja sudim. Straža, uspravite ju!
Stražar je bezuspešno pokušao da podigne omlitavelo telo žene, sve dok major nije pomogao sa druge strane.
Ljubinka Rajić visila je između njih kao krpara na dvorišnoj uzici za veš, kao firangla na prozorskoj promaji.
Odavno je čekala na smrt kao na spasenje. Zato je nimalo nisu pogađale reči koje kao da su dopirale između
hipodromskog žagora i topota galopera, iskrzane i polucele, da je u ime njegovog carskog, kralјevskog, Karla,
krađa, rođena Pivnički, Pančevo, državlјanka Austrougarske...
- Ja sam se tog državlјanstva odrekla - saopštila je mirno.
- Osuđuje se na kaznu smrti vješanjem zbog djela teške krađe i veleizdaje. Pravo na žalbu, shodno
odredbama krivičnog ratnog prava po paragrafu sedam, ne postoji - nastavio je pukovnik Kavran.
Advokat je u dva odsečna i brza koraka došao do sudskog stola na visokom postamentu, glava mu je jedva
prelazila astalsku ivicu. Govorio je siktavo i brzo, polušapatom, sa namerom da ga niko osim predsednika sudskog
veća ne čuje. Ni šta govori ni kako mu se obraća. U glasu, pored zbunjenosti i potpunog iznenađenja, osećala se i
primetna doza lјutnje, kojom jedan major ne bi smeo da se obraća pukovniku.
- Kakva smrt, Lojzek, jesi li ti normalan?!
- Molim - odgovorio je preneraženi Alojz Kavran, ne verujući kako mu se obraća neko kome je on
direktni pretpostavlјeni.
Major je nastavio na isti način, bez namere da bilo šta menja u načinu ophođenja.
 - Ona je u zatvoru brutalno silovana i premlaćivana.
- Majore Drobnik, kojim se vi to tonom i na koji način meni obraćate? Odstupite!
Drobnik je obe šake stavio na sto, kao da ima nameru da zakorači na drvenu pozornicu.
- Odstupite, to je naređenje - sad je već vikao Kavran, rumeni pečati, kao najbolјi dokaz besa i lјutnje,
pojavili su se na glatkim obrazima bez dlaka. - „Pobjedniku pripadaju žene, blago, slava i opet žene". Završen citat.
Publije Plasidije...
- Sever - dopunio je Drobnik, povlačeći se korak unazad. - Ali ovo je dvadeseto stolјeće - dodao je.
- Rat je uvijek rat - pokušao je da prekine ovu polemiku satnik Kavran.
Major Drobnik je ponovo prevalio onaj predugi korak koji ga je odvajao od sudske katedre, nastavlјajući i
pokušavajući svojim šapatom da ostavi utisak i bude ubedlјiv. Pledirao je na njihovo dugogodišnje prijatelјstvo,
objašnjavao da mu se ne obraća kao advokat dodelјen kao službena pomoć okrivlјenom, da govori kao njegov
prijatelј.
- Ne možeš zbog kile uglјa ubit majku troje djece, pobogu - završio je, gotovo uveren da će ubediti sudiju da
promeni odluku.
Odgovor koji je dobio bio je savršeno miran.
- Ja, majore Drobnik, ne ubijam. Ja osuđujem. A osuđujem lopova i veleizdajnika. To mogu.
- Pa, krađa je izvršena u krajnjoj nuždi, suprug optužene je bečki đak - još uvek nije odustajao branilac po
službenoj dužnosti.
Kavran mu je odgovorio sa prekorom koji prelazi u prezir.
- Suprug osuđene je visoki srpski oficir. Puca na tvoje drugove.
- Moj suprug je lekar - rekla je Ljubinka.
- Znam ja vrlo dobro tko je vaš muž. A vi ste podanica austrougarske krune, treba da vas je stid.
- Već sam vam rekla da sam se tog držvlјanstva udajom odrekla.
Govorila je teško, svaka reč izazivala je bol prelazeći preko izgriženih i izubijanih usana, preko modre i
otežale brade.
Alojz je nekoliko puta snažno udario drvenim čekićem po stolu. Silina udaraca govorila je o snazi lјutine i o
čvrstini sudijskog uverenja.
- Tišina! Ni riječ! Ni slovo više!
- Preinači to... Još možeš. Pa ne vješaš šišarku o božićno drvce, pobogu - nije odustajao Drobnik.
Očito je Ljubinka Rajić imala sreće prilikom dodele branioca po službenoj dužnosti. Leon Drobnik je bio
niskog rasta ali snažan, na debeo vrat nasađivala se povelika glava sa visokim čelom i svetlom, uveliko razređenom
kosom, koju je, još uvek, marlјivo slagao po ćelavom temenu, ali je bilo pitanje dana kad će se od toga posla zauvek
odustati. Važio je za dobrog pravnika, a njegova narav i čvrstina karaktera odlučivali su o tome da od svih svojih
kolega sa fakulteta i, kasnije, u vojnoj službi, najsporije napreduje. Gledao je svog kolegu sa fakulteta, bircuz
kamarada, kupler cimera i starešinu po zvanju i činu, molećivo ali ne i ponizno, svestan da je toj nesrećnoj ženi
sudbina na drvenoj ploči stola, između dvojice lјudi u svetloplavim uniformama i da zavisi tek od nekoliko reči.
- Jesam li ja, gospodine odvjetniče po službenoj dužnosti, prilikom ovog procesa, prekršio bilo koji paragraf,
slovo jedno bilo kog paragrafa - cepteo je Kavran, ne verujući još da Leon Drobnik ima hrabrosti da mu se
suprotstavlјa, i to pred lјudima. Pred stražarskim bilmezom iz okoline Varaždina.
Drobnik je ćutao, gledajući u drveni čekić, svestan da još jedan udarac označava kraj. Kraj svega, barem za tu
nesrećnicu.
- Ne, uvaženi gospodine predsedniče. Ni slovo. Preinači, molim te - dodao je ispod glasa.
- Rođenoj sestri - započeo je Alojz teatralno, ali ga je Leon Drobnik prekinuo, nastavlјajući dobro znanu i
toliko puta izgovorenu moralnu mantru svog kolege.
- Znam, da je imaš, presudio bi isto. Znam. A znam i da bi.
Odustao je i primetno uzrujan stao pored Ljubinke, koju je nesrećni stražarski bilmez iz okolne Varaždina
jedva pridržavao, skidajući maramicom graške znoja sa vrata i temena. Nije imao smelosti da je pogleda. Niti je ona
iskala njegov pogled.
Kavranu se činilo da i sivo okrečeni zidovi uživaju u njegovoj nadmoći dok je izgovarao rečenice koje su
značile kraj jednog života, uvod u sirotovanje troje dece, nagradu za dželata i dobošara.
- Presuda se ima izvršiti u roku od dvadeset četiri sata. Osuđenoj pripada, kako zakon nalaže, svećenik i
poslјednji obrok po želјi. Suđenje je završeno.
Drveni malј označio je kraj suđenja, kraj Drobnikovih nadanja i kraj Ljubinkinog života. Tri kraja u jednom
udarcu. Stražar ju je, dok je Kavran izlazio, praćen dvojicom drugih sudija, pustio da se stropošta na klupu. Major
Leon Drobnik je seo pored nje. Pokušao je da joj objasni da je učinio sve, baš sve, objašnjavao da je imala nesreću
da joj zapadne baš ovaj sudija, koji bi zaista presudio i rođenoj braći, pitao da li želi da vidi decu. I premda je silno
želela da ih još jednom zagrli još snažnije je znala da ne smeju da je vide ovakvu, da je pamte izobličenu i poniženu.
- Ne... Nipošto ne... Molim vas. Neću da me pamte ovakvu. Nipošto. Ne želim da žive sa slikom majke koja
visi na vešalima... Sprečite ih da budu tamo, ako boga znate... Vidim da ste častan čovek.
- Razumijem... Oprostite, molim vas... Ja sam doista učinio sve... Doista - zamuckivao je Drobnik.
 - Videla sam - rekla je Ljubinka staloženo.
- Mi smo drugovi još sa sveučilišta... Mislio sam... Bio sam ubijeđen. Studirali smo zajedno i u Zagrebu i
Vijeni... Ja sam, doista, vjerujte, učinio sve... Sve što je bilo u mojoj moći.
Leon Drobnik nije shvatao da ova mlada, lepa žena, pred kojom je stajao još ceo osmehnuti život, smrtnu
presudu prihvata sa takvim mirom. Više je buke i nezadovolјstva sretao kod svinjokradica i secikesa, dok je u
Mariboru radio kao advokatski pripravnik u kancelariji „Kopitar i Klubičko", kod sumnjivih žena osuđenih na dve
nedelјe zatvora zbog skitnje, kod prevaranata uhvaćenih usred dela, koji su žučno i glasno iskazivali
nezadovolјstvo ili presudom ili načinom na koji su branjeni, nego kod ove, po svemu posebne žene.
- I on je učinio sve što je mogao - pokušala je čak da se našali, pa nastavila verujući da nije shvaćena. -
Mislim na sudiju... I on je. Kako se zove on?
Leon je nije čuo. Vodio je svoju misao, bežeći od stida i nelagode.
- Za djecu... Sigurni ste? Ne želite?
- Silno želim. A želim i da me ne pamte ovakvu i da sutra ne budu tamo. To želim još silnije. Sprečite da
sutra budu tamo, molim vas. Imate li decu? Neka sutra ne budu tamo, molim vas.
Stražar ju je uhvatio ispod desnog pazuha i polako poveo iz sudnice. U dovratku, okrenula se i još jednom
pogledala svog branioca. Napolјu, graktale su vrane, zaleđena grana kestena ravnomerno je udarala u staklo
prozora. Leon Drobnik je znao da će taj pogled pamtiti sve dok bude živ, dok je sam, kao hajdučki grob, stajao
nasred sudnice.
 8.
N iko od Beograđana nije pamtio ni takvu zimu ni toliko vrana u varoši. Krošnje su se crnele od njih a
kada se podignu i polete, činile su to sa besom i glasno, kao da su htele da uplaše i opomenu. Znale su da se zalete
na lјude, leteći im tik iznad glava, svedoci su pričali da su jednu ženu na groblјu grobari jedva spasli od letećih
avetinja. Ta leteća krda, te bulumente, letele su u neredu, goredole, levodesno, ne sudarajući se nikad, bez obzira
na brzinu i crni bezbroj, lajući, kevćući, grokćući i grakćući neprestano dok su u letu, nadgornjavajući se u
glasnosti, formirajući taj fantastično organizovani nered u kome su one gore bile jedva vidlјive, dok su one u
donjim redovima, dok su bile tu, dok se strelovito ne podignu uvis, a one odozgo poput kamena ne padnu dole,
krilima lepetale tik iznad šubara i visokih, okupatorskih, soldatskih kapa i šlemova sa oštrim šilј-cima na vrhu. Dok
se ne smeste po krošnjama. Iz nekog nejasnog razloga, nisu sletale na krovove, ostavlјajući ispod svog prenoćišta
gomilu belog izmeta. Noću su šuckori u patrolama, iz obesti ili da odagnaju strah, pucali u to crno grumenje po
granama, podižući ih tako u mračno, vetrovito ili osneženo nebo, da odu negde i smire se u nekom topolјaku
uz Savu ili na retkom drveću u prekosavskoj, sremskoj peščari. A onda bi se, sa praskozorjem, vraćale nad Beograd.
Tog jutra uskomešale su se iznad platoa između hotela Moskva i Balkan, čiji su ulazi i čeoni prozori gledali
jedni u druge i na osam neobičnih vešala, postrojenih u besprekornu vrstu. Skoro potpuno zacrnivši jutarnje
nebo, ptice su se oglašavale neprestano, prodornim i glasnim kricima i čak ni olujna košava, koja je na momente
udarala toliko snažno da je pomerala gomilu lјudi ka savskoj padini, nije im mogla ništa. Naprotiv, činilo se da
ptičurine te vazdušne šamare znaju da iskoriste, da bi letele lakše i sa manje napora. Veliki plato između dva
prestonička hotela bio je pun promrzlog sveta. Između lјudi i vešala bilo je nekoliko metara praznog prostora, a
kako je severozapadnjak na mahove udarao toliko silno da je pomerao gomilu, desetak vojnika je, sa teškoćom,
puškama odgurivalo masu iza zamišlјene linije. Na obrvama i brkovima vojnika, pobelelim od mraza i zaleđene
pare, već su bili primetni komadići leda. Karpatskodunavski severac igrao se sa peševima kaputa i šinjela
okuplјenog naroda i austrougarskih vojnika i lјulјao debele, lanene konopce od kojih su bile napravlјene omče. Iz
nozdrva i usta izlazili su dugi pramenovi pare.
Dželat na merdevinama, oslonjenim uz jedno od vešala, nameštao je jedek u omču i, osmehnut, govorio nešto
čoveku ispod, ali je vetar odnosio reči niz savsku padinu, nizbrdo, prema Savamali i reci. Da nije toliko vejalo, Sava
bi se videla kao na dlanu. Vešala su bila napravlјena od bagremovih direka, sva pod konac poređana u zlokobni niz,
ista i prava kao vojvođanski drum, ali su bila drugačija od uobičajenih. Nisu imala vodoravnu gredu na vrhu, koja bi
se oslanjala na direk, čineći tako ćirilično slovo G ili pravi ugao, preko koje će biti prebačeno uže, na kome će se
zanjihati nesrećnik kome je bilo suđeno da tako skonča. Ova su imala rupu pri vrhu stuba, kroz koju je provlačeno
uže, i malu horizontalnu dasku prikucanu ispod, preko koje bi službeni ubica lakše zategao štranjku, ukoliko bi
osuđenik davao znake života duže nego što treba. Žrtva je, u stvari, bila davlјena a ne obešena, bez obzira što je
egzekucija bila na visini od skoro četiri metra, na ovom čudnom, nesrazmernom krstu.
Na visokoj, uskoj stolici, na četvrtim vešalima od strme Balkanske ulice, stajala je Ljubinka, u istom onom
šinjelu. Vetar je razmicao duge čojane krajeve kaputa i otkrivao gole butine. Bila je bosa i bez one smešne
doktorske kape koja joj je oduvana čim su je, ruku vezanih iza leđa, podigli na stolicu. Sa njene desne i leve strane,
na istim takvim hoklama, stajala su dva nepoznata muškarca. Levi je plakao. Dobar dobošarski virbl, još više je
umirio okuplјene posmatrače i još više razjario vrane. Dobošar je udarao dugo i vešto. Napokon je završio, zadenuo
palice za opasač i iz gornjeg džepa izvadio komad hartije, ali mu ga je vetar ukrao iz ukočenih prstiju. Nosio je papir
po trgu, preko zaleđene pokorice, igrajući se sa dobošarem koji je uzaludno i nespretno pokušavao da ga dohvati.
Sve dok noga pana Eugena Doležala cokulom nije stala na papirnu pobegulјu. Sagnuo se, uzeo ga i pružio već
zadihanom telalu, a onda revnosno nastavio da potiskuje rulјu unazad. Dubokim, hrapavim glasom duvandžije i
rakijaša dobošar je obznanjivao svima da se Ljubinka Rajić veša zbog krađe uglјa i veleizdaje, a Trifun Đokić iz
Leštana i Raka Vukmirović iz Sopota...
Ljubinka je tek sad, kroz poluzatvorene oči i kad je vejavica malo posustala, u prvom redu ugledala svekrvu
sa decom. Sve troje su bili tu, šćućureni kao vrapčići iza širokih falti babine suknje.
Svekrva je podigla devojčicu i uzela je u naručje, pokušavajući da dečacima okrene glave na drugu stranu, ali
su oni uporno vraćali pogled u pravcu majke. Ljubinka je pokušala da im se osmehne, da im kao u dečijoj
pesmici poruči, ništa me ne boli, tebe cura voli, ne brinite, ali je taj osmeh više ličio na grimasu, na poziv u pomoć, na
jezivi grč izazvan iznenadnim i neočekivanim bolom otvorenog, pokvarenog zuba. Htela je da vikne svekrvi da ih
vodi odatle ali je iz nje izašlo tek nešto malo pare i nerazgovetni šapat. Na kraju, Katica je odustala od pokušaja da
dečacima okrene glavu tamo negde, preko puta Terazija, u pravcu Kasine, i dečaci su netremice, ne trepćući,
zakovanog pogleda gledali u majku. Htela je još jednom da pokuša da vikne, ali je tada ugledala Juliju kako se
probija kroz gomilu, kako joj šubara pada sa glave ali se ona ne zaustavlјa da je podigne, nastavlјa gologlava, kako
bezobrazno i bezobzirno odguruje i razgrće lјude ispred sebe, hrleći prema prvom redu i Rajićima koje je, očito,
ugledala. To je bilo poslednje što je videla. Dželat joj je preko lica navukao belu vreću, tek malo veću od njene
glave, džakčić je još mirisao na brašno, očito je bilo da se danas prvi put koristio u ove svrhe, ispred očiju ostala
je samo belina. Ružan je prizor gledati umirućeg u trenutku kad mu jezik ispada iz usta, kad ne možete da shvatite
kako se u tako malu usnu duplјu smešta tolika jezičina, koja zna da visi do polovine vrata, kad oči ispadaju, ali
zaista ispadaju iz očnih šuplјina, a sline iz nosa padaju po ustima i bradi, kada krvavi mlaz zna da šikne i izađe
iz tela zajedno sa ropcem. Zato je po pravilu službe austrougarskih oružanih snaga, bela džaka bila obavezna, kao
civilizacijska tekovina, zato je bilo obavezno prekrivanje glave budućih mrtvaca. Dobošar je objašnjavao da je
Trifun ubio carskog mlekadžiju, a Raka krao petrolej, kad je razgoropađena i zadihana Julija stigla do Katice i
unučića. Obratila se babi, neočekivano grubo, sa potpunim nerazumevanjem:
- Zašto ste ih dovodili, pobogu?
- Dovedeni smo... Prisilno - odgovorila je žena zbunjeno, preko prstiju leve ruke položenih na donju usnu.
- Idemo - rekla je Julija tonom koji nije trpeo prigovor.
Počela je da ih gura ispred sebe, ka sredini promrzle gomile, koja se razmicala da ih propusti, prepoznavajući
gospođu Rajić i decu. Sve dok se vojnička ruka nije grubo spustila na Julijino rame.
- Kuda? - osiono je upitao Hašim Hafizović, bombondžija iz Foče, jedno selo pored.
Julija se okrenula, naglo i žestoko, rumena od mraza i besa, uplakana i rasrđena, ohola, zla...
- Marš stoko. Znadeš li ti ko sam ja, magarčino...
- Jedva sam ji dovuko... To je naređenje gospoja pukovnice - zamuckivao je, pokušavajući da se opravda
kaplar Hafizović.
- Kuš marvo, ni slovo - siktala je Kavranica, udarajući ga žestoko šakama po licu - kuš!
- Slušam pokorno - ponovio je dvaput, koračajući unazad. - Slušam pokorno.
Nastavila je da gura Katicu i decu ispred sebe, grubo okrećući Bogdanovu i Svetozarevu glavu, svaki put kad
bi pokušali da još jednom pogledaju u pravcu majke, zaklanjujući svojim telom pogled na vešala i na Ljubinku.
- U Beogradu, dvadeseti januara tisuću devetsto osamnaeste - rekao je dobošar, pažlјivo smotao službeni
papir i stavio ga u gornji desni džep.
Iza opasača izvukao je palice i zalupao u doboš. Udarci su se, zbog brzine, stapali u jedan šišteći, sve glasniji
zvuk, sve dok virbl nije ispunio ceo centar prestonice. Vojnici su na dželatov znak poobarali stolice, konopi su se
zategli, glasan, horski uzdah proneo se platoom ispred hotela „Moskva". I „Balkan". Doboš je stao... Još samo
nekoliko trzaja nogama. „Službeni i ovlašćeni izvršilac" je hitro prineo lestve do Trifuna, popeo se i malo pritegao.
Kraj. Kraj svega. Hladnoće, bola, straha...
Narod se, u tišini, polako razilazio. Bogdan se naglo okrenuo i pogledao u pravcu majke. Da u krajičku oka
ponese taj prizor sa sobom. Zauvek. Dželat je svoj majstorski alat pakovao u drveni sanduk. Vojnici, već postrojeni
u kolonu po dva, odlazili su niz strminu Balkanske ulice u obližnju kasarnu, pa u kantinu na pivo ili rum, po volјi,
zbog današnjeg prekorednog zanimanja. Trg se praznio munjevito. Sve dok na njemu nije ostao samo Hašim da
stražari pored tri bivša čoveka, koja je kao klatna lјulјao beogradski severac. Od nebeskih prokletinja, škripa vešala
se nije čula. Julija se još jednom okrenula ka sada već praznom, vetrinom obrijanom trgu.
- Sve sam pokušala, tako mi Hristovih rana - rekla je, pravdajući se, preklinjući, sa namerom da uveri, da joj
se veruje... Katica nije odgovorila. Stražar je šetao ispod razigranih leševa. Nebeska buka nije prestajala. Jedna
je beštija sletela na prečku iznad Ljubinkine glave, oglašavajući se glasno. Grakće vrana na Svetog Jovana.
 9.
S ve bolјe beogradske porodice, bez obzira da li su živele po kućama ili prostranim stanovima, imale su
jedan neveliki sobičak između kujne i ostave, sa odvojenim ulazom, koji je nazivan devojačka sobica. Krevet, ormar,
nevelika komoda, umivaonik sa lavorom, bokalom... To je bio smeštaj za žensku osobu, najčešće mladu, koja se u
Beogradu, bez obzira na godine, jednostavno zvala devojka. Dolazile su najčešće iz Slovenije, ali i Hercegovke iz
okoline Imotskog, sa juga Srbije, Slovakinje iz Pazove i Kovačice. Prostorija je bila mala, jer bi devojka u njoj
provodila samo noć, ostali deo dana poslovala je po kući, spremala obroke, bedinovala... Često su znale kao mlade
doći u neku kuću, ostariti u njoj, postati čak pridruženi član porodice, o njima se nije drugačije govorilo osim kao o
našoj Evici, našoj Juli... ali epitet devojka nije ih napuštao do kraja života. Sobičak je bio odvojen iz nekolikih
razloga. Ustajale su u praskozorje, ložile peći i šporet, odlazile na pijacu ranom zorom, dok je najbolјa ponuda još
na tezgama, vraćale se sa kuplјenim espapom i na vrhovima prstiju odlazile do špajza i kuhinje, pazeći da lupa
šerpi i priprema obroka ne probude ili ne uznemire usnulu familiju. Zato je devojačka sobica bila odvojena, između
ostalog. Platu su dobijale po pogodbi, trećinu obično poštom slale kući, tamo negde u daleku sirotinju, trećinu
zadržavale za sebe, za ponov, svakodnevne ženske potrebe, nedelјne prepodnevne predstave u pozorištu, a trećinu
je gazda, po dogovoru, redovno polagas na štednu knjižicu, za miraz i devojačku spremu. Taj novap obično je
ostajao neiskorišćen jer su se retko udavale. Pratio ih je glas da su zagrižene jabuke, načete, podruglјivci s> govorili
da su malo jebene. I tu je bilo istine. Ukoliko bi gazda, posle terevenke „Kod Bumsa" ili u „Kasini", navraćas do
devojačkog sobička, plata bi se značajno uvećavala. Ists se dešavalo i u slučaju da se postigne dogovor da se
mladom gospodinu, koji sad ima nepunih trinaest, malo pomogne u odrastanju. Jele su odvojeno ili sa ostatkom
posluge, ukoliko ih je bilo, ali ona jela koja su spremale i za porodicu. Putovale su kao deo obitelјi, išle sa njima u
banje, na Jadran, u Abaciju najčešće, i jednom godišnje, na „njihov Božić" na sedam ili deset dana, odlazile u zavičaj,
sa prepunim torbama poklona, onih neophodnih za seoska domaćinstva, naručenih pismima pisanim neveštim
rukopisom i krupnim slovom, sa maramama i iznošenom, ali odlično očuvanom garderobom. „U ovoj će
gospodinovoj rekli tata ići u crkvu, ovu gospojinu alјinu daću mlađoj sestri"...
Silvija Podleznik bila je u Rajića kući nepune tri godine. Nasledila je stariju sestru Majdu, koja je nekim
čudom uspela da se uda i vrati u Orehovu vas, nedaleko od Kranja. Drugi dan nakon što su novine objavile da je
Gavra Princip u Sarajevu ubio prestolonaslednika i suprugu, došla je kod Katice i rekla da bi ona odmah išla kući.
Katica ju je isplatila do dinara, napakovala gomilu Dunjinih okraćalih halјinica, za Majdinu kćer, blagoslovila je i
zamolila Ljubinku da je otprati na stanicu.
U taj skučeni prostor, smestila je Katica decu, ložeći parketom malecku tučanu peć u uglu. Vatru je održavala
tek da se ne ugasi, kao da deli naforu, dodajući daščicu po daščicu parketa koji je Radoja povadio i složio u ugao
salona. Sa strahom je primećivala da se gomila ubrzano smanjuje. Prebrojala je daščice, jednu po jednu, shvativši
da ogreva ima jedva za još tri dana. Osećao se jak miris laka koji gori, ali je bilo kudikamo toplije nego u ostatku
ledene kućerine.
Dunja i Sveta sedeli su na krevetu, do koga je Bogdan dovukao astalče. On je sedeo na jedinoj stolici i pažlјivo
trebio pomorandžu, slažući koru ispred sebe. Pažlјivo je olјušteni plod podelio na dva jednaka dela, dodavši, ipak,
jednu kriščicu na deo koji je stavio pred sestru.
- Kora meni - rekao je sa autoritetom najstarijeg, koji se ne sme dovoditi u pitanje.
Mlađi brat ne bi bio mlađi kad bi na tu naredbodavnost olako pristajao.
- Zašto baš tebi - pitao je svadlјivo.
- Zato što je najlepša i zato što sam najstariji.
- Bato, hoću i ja malo kore - pružila je Dunja bojažlјivo ruku prema starijem bratu.
- Kad ti budeš najstarija. Jedite - osorno se brecnuo Bogdan na brata i sestru.
Dunja i Svetozar žvakali su slatki, sočni plod, gledajući u brata kome se zalomio najslađi i najlepši deo, samo
zato što se rodio prvi, pogledima punim zavisti. Najstariji je žvakao i gutao koru sladostrasno i samo onaj ko je
jednom imao sreću da proba tu deliciju zna kakav je to užitak. Iza jedva odškrinutih vrata, Katica je stajala u kuhinji
i posmatrala unučad. I kao svaka baba, naduvena od ponosa, razorena od tuge za snahom i od straha nad sudbinom
siročadi, plakala je gorko i neutešno. Baba ko baba.
 10.
S ve se menjalo u Beogradu. Stanovnici, države, zastave na kulama, navike i jezici. Osvajači bi postajali
starosedeoci, pa prognanici, novi osvajači prolazili bi isto tako, osim onih koji bi na svojim putovanjima ka
krvi, slavi, plenu, Hristovom grobu ili Beču, oteli, oplјčkali, porušili, zapalili, otišli, zaboravili...
Posle ratnika dolazili bi ponovo radnici, sa svojim smislom za praktično i lepo, pa opet rušitelјi i palitelјi, pa
neki novi graditelјi sa novim potrebama i materijalima. Mnogo je čuvenih lјudi živelo u njemu, rodilo se, poginulo,
oni retki umirali u krevetu sa rukom položenom na dlan najmilije kćeri. Mnogo se važnih stvari dogodilo ovde, na
spoju dveju velikih reka, koje su tako sastavlјene, tu silnu vodurinu valјale prema crnomorskom ušću. Sve se
menjalo osim vetra. Jugoistočnjak sa Karpata, Timokom se ulivao u Dunav, a onda širinom reke i nizije kroz koju je
voda tekla, vitlao uzvodno, do Beograda i dalјe, donoseći najčešće dobar planinski vazduh i hladnoću. Duvao je u
slapovima, od povetarca do olujnih udara, od kojih su leteli i šeširi, češće, i krovovi, ponekad. Turci su ga obeležili
svojim imenom, zbog brzine i svežine, nazvali su ga košava. Sveži, brzi vetar. Duvao je najčešće u kasnu jesen i zimu,
da oteža život, hladnoću učini hladnijom a sneg smetovitim. Kad su Osmanlije otišle, ponevši sa sobom oružje,
džebanu, veru, kuhinju i običaje, vetar je ostao. I ime. Duvala je prokletinja, tri, devet ili dvadeset jedan dan,
neretko i duže, pojačavala predveče, slabila pred zoru. Obično. Te godine ništa, ali baš ništa, nije bilo kao obično.
Košava bi dunula iznenada, da ponovo zatrpa tek očišćene staze i puteve visokim smetovima, oduva snežne oblake
na sever, da bi onda zagolomrazilo i zahladnelo još više. Te večeri kad je Julija ušla u Rajića avliju, bilo je baš tako.
Nad krovovima u Krunskoj sijao je ogroman mesec, žut i ceo kao Franjin dukat i veliki kao zadnji točak landauer
fijakera. Dva vojnika koja su je pratila, nosila su između sebe veliku korpu uglјa, sa naporom, zaustavlјajući se i
često menjajući strane i ruke. Na nebu iznad okupirane prestonice nije bilo nijedne golim okom nevidlјive
zvezde. Baš sve, do poslednje, bile su tu. Ona je preko desne ruke nosila izletničku kotaricu sa pletenim
poklopcima, levom je pridržavala kapu sa krznenim ušankama.
- Ovde spustite - naredila je, pokazujući glavom na prostor ispred vrata.
- Slušam pokorno - odgovorio je vojnik, dok je ona mesinganim zvekirom udarila tri puta o ploču na
vratima. Vrata je otvorila Katica. Otečena i podnadula od plakanja, promukla od naricanja i leleka za snahom.
Obučena u potpunu, duboku crninu, sa više leda u očima nego na celom Dunavu, okovanom santama.
- Kuda? - upitala je.
U ta dva sloga, sve je bilo spakovano. Baš sve. Dovolјno da Julija najpre posumnja, pa shvati. Potpuno shvati.
Iza babe provirila je Bogdanova glava.
- U kuću! Smesta - naredila je Katica najstarijem unučetu.
Dečak je bez oklevanja poslušao.
- Sram te bilo... Dve godine dolaziš u ovu kuću, primila te je kao rod rođeni, to je jedina bolјa kuća u koju si
mogla da uđeš.
Govorila je odmereno i mirno. Trnula je od hladnoće i uzbuđenja, namerna da joj saspe sve što je spremila da
joj kaže, sigurna da će joj učitelјica doći na prag.
- Kao sestru te je... Sram te bilo!
Povukla se korak unazad i počela da zatvara vrata. Julija je govorila brzo, svesna da mora reći sve, dok se
drveni zid zauvek ne ispreči između nje i Katice.
- Gospođo Rajić, sve sam pokušala, verujte mi.
Vojnici su se pomerali sa noge na nogu, što od hladnoće, što od nelagode, gledajući nekud u stranu, suočeni
sa ovim, za njih toliko neočekivanim prizorom. Rajićka je odustala od namere da zatvori vrata, izašla je napolјe,
pritvorivši ih da je deca u kući ne čuju. Nikakve građanske učtivosti više nije bilo, obraćala se Kavranki sa ti, svesno
i sa namerom, kao da želi da joj stavi do znanja da je u ovu kuću imala pristup samo zahvalјujući hijerahiji koju je
uspostavila okupacija.
- Da si ti išta pokušala, ne bi se moja sirota snaja lјulјala nasred Terazija. Sad si sa kaišem slanine i korpom
uglјa došla da smiriš savest, đubre švapsko.
- Sve sam pokušala, tako mi Hristovih rana...
Julija nije bila svesna da već odavno plače.
- Hrista da ostaviš na miru, čuješ. Hrista da ostaviš na miru. Kako li ćeš ti dalјe kroz život, jadna ti majka? -
nastavlјala je Katica prigušeno i mirno.
- Sve sam...
Katica ju je prekinula u pola reči. Lice joj se prelivalo mržnjom i prezirom, bilo je dovolјno mesečine da Julija
to vidi.
 - Ovu kvaku više nikad u ruku, jesi li me razumela, nikad... Ovu kuću da zaboraviš, đubre jedno pokvareno...
Marš iz moje avlije! Marš!
Zatvorila je vrata energično. Iznutra se čuo klјuč. Jednomdvaput. Julija je stajala kao zaleđena nasred
dvorišta, obasjanim plavim svetlom januarske mesečine.
- Šta ćemo sa ovim, gospoja? - pitao je vojnk, pokazujući glavom na korpu sa uglјem.
- Gubite se - odgovorila je u hodu.
Kad je zatvorila kovani kapidžik vojnici su već bili daleko odmakli niz sokak. Okrenula se i pogledala prema
kući.
Videla je Bogdanovu glavu u prozoru. Tako velika mržnja u tako maloj glavi.
Ceger sa hranom i korpa sa dragocenim teretom stajali su pred vratima sve do pred zoru. Oko cegera muvala
su se dva pseta, bezuspešno pokušavajući da ga otvore ili prevrnu. Sve dok u praskozorje neki čovek nije oprezno
ušao u dvorište, oterao pse i poneo teški teret ka ulici. Nosio je neželјene svedoke ove posete teško i sa naporom.
Gladniji pas nije odustajao. Sve dok čovek nije viknuo čibe i dohvatio psa nogom po trbuhu. Na kraju, stavio je
ceger na korpu sa uglјem i vukao niz ulicu, skrenuvši iza prvog ugla. Završavala je još jedna ledena noć. Nikoga više
nije bilo u Krunskoj, osim košave, i ništa se nije čulo osim njenog fijuka i bolnog zavijanja udarenog kera.
 11.
V eć krajem februara odjednom i neočekivano je ojužilo, po površini zaleđenog Dunava mogle su se
videti vodene lokve, na kojima se noću hvatala tanka ledena pokorica koja je već ujutru nestajala, lokve su se širile,
postajale sve veće, da bi nakon nekoliko dana iznad leda već bila kompaktna vodena masa od desetak santimetara.
Led se prvo otapao tamo gde se najpre i pojavio, uz obalu, po limanima i plićacima. A onda se desilo ono što su
alaska sirotinja, lađari, mornari po zimovnicima, tako želјno čekali. Led je krenuo. Reka se polako oslobađala
ledenih bukagija, pomerajući led santimetar po santimetar, pa sve brže, lomeći ga nemilice. Napokon, sante su
plovile maticom, brzinom reke, ka đerdapskom tesnacu, topeći se na očigled, brzinom kojom su i plovile. Napokon
je Dunav ponovo zagospodario ravnicom i kao da je srdit što je toliko dugo bio sputan, želeo je da pokaže svu svoju
zlovolјu, gojio se svakodnevno, širio i rastao nemilice i već uveliko prelivao nasipe koje u okupiranoj prestonici bez
muških glava nije ni imao ko da podiže i ojačava. Grad se vodenoj stihiji predavao bez borbe. Voda se svakodnevno
po nekoliko metara približavala varoši, Jalija je već bila potoplјena, Cigani otišli iz svojih udžerica koje, građene od
čerpića ili naboja, jedva da su dan izdržavale pod vodom. Samo bi klekle i klonule, kao bikčić pogođen u glavu
malјem snažnog mesara, najpre na kolena pa potom skroz, podlokane i pojedene od vode u temelјu, da bi nahereni
krov i dimnjak iznad vode uzalud dokazivali da je tu donedavno bilo života. Srećna okolnost što je banatska strana
bila niža, sprečila je da ceo grad osim njegovih najviših delova, bude pod vodom. Led i sneg topili su se i uzvodno
tako da je do skora nevidlјiva reka, sakrivena ispod leda i napadalog snega, sad pokazivala svoju pravu prirodu,
šireći se po banatskoj ravnici i topolјacima unedogled. Voda će tu ostati sve do kraja aprila, po rupama i udolinama.
Ogladneli Beograd, bosonog i podignutih čakšira i upasanih sukanja, lovio je tu krparama i vrbovim pletarama
neopreznu ribu, koja nije, slušajući instinkt, otišla za maticom. Najveštiji i najsnažniji znali su da ispod vrbinog
korena napipaju i izvade šarane od po nekoliko kilograma. Vadili su ih zakačivši ih prstima za škrge, slavodobitno
ih pokazujući zavidlјivcima. Bogdan je svakodnevno nosio kući kotaricu punu karaša, šarančića i babuški, jednom
čak i somče od kilo i po, i bez obzira što je baba prvo vikala, jednom ga čak i udarila po dupetu, zaklinjala i
bogoradila, preklinjala i pretila ocem koji će uskoro doći, upozoravajući da je ne jedan tako nastradao, izgubivši
dno pod nogom, nastavlјao je svakodnevne odlaske u priobalјe, uživajući u ulozi hranitelјa i glave porodice. Katica
je sa Radojem dogovorila trampu, riba za mast, a kada je počela da otvara prozore da bi tako ugrejala kuću,
smatrala je da je mukama koje donosi hladnoća i glad, bar do sledeće zime odzvonilo.
Na babino insistiranje Bogdan je u školu išao redovno. Katica je želela da deo dana provodi sa vršnjacima, da
ne zastarmali, da ne zaboravi da larma i da se smeje. Svaki dan je prevalјivao put od Krunske do Saborne crkve i
nazad, gde je nova škola par godina pre početka rata i sagrađena. Lepo jednospratno zdanje, sa tri fasade i bogatim
čeonim ulazom, brzo je postalo ponos Beograda, bez obzira što su se Beograđani u početku surovo sprdali sa
činjenicom da je zgradu projektovala žena. Pašće krov, pobiće decu, gde žensko, pobogu... I, zaista, gospojica
Ničićeva, prva žena arhitekt u Srba, uradila je svoj posao izvanredno. Takva bi se kuća sa lakoćom smestila u lepe
bečke ili praške bulevare, kao da je za tamo i građena i namenjena.
Od vremena kad je Katica najurila Juliju iz dvorišta, Bogdan je učitelјicu potpuno ignorisao. Nije pisao
domaće zadatke niti odgovarao na pitanja u školi. Na kraju je ona, predavši se, prestala i da ga propituje i kažnjava,
nadajući se da će vremenom stvari doći u pređašnji poredak. Nisu. Iskreno je patila zbog toga, svesna da je učinila
sve da mu spase majku, ali baš sve, ko je poznavao Kavrana verovao bi joj da se više od toga nije moglo, ma kakvim
sredstvima i načinima da se nastavilo. Verovatno to i jeste jedna od najtežih situacija u koju čestit čovek može biti
doveden, kada svestan uzaludnosti svojih pokušaja, odustaje od namere da dokazuje nevinost, pristajući na ničim
zasluženi i nametnuti teret i izgled krivca. Julija Kavran bila je zalјublјena u to dete, u njegovu lepotu i
brzomislenost, u njegovu pamet, bistrinu, bogomdanu harizmu i talenat vođe, koji se niti stiče niti da naučiti. Na
kraju je shvatila da je upravo takvo dete nešto o čemu mašta i za čim čezne sve ove godine braka,
bezuspešno pokušavajući da začne. Ušla je u učionicu, praveći se da ne vidi da su svih dvadeset sedam
devetogodišnjaka ustali da je pozdrave, osim Rajića. Od materine smrti sedeo je namerno u skamiji u prvom redu,
da bi joj stalno bio na oku i sa cilјem da ona primeti svaku njegovu uvredu ili pakost.
- Falјen Isus i Marija - rekla je - stavlјajući dnevnik na katedru. - Sedite.
- Navjeke - odgovorio je razred.
Samo je Bogdan glasno ćutao.
Na sivom, friškookrečenom zidu visio je novi car Karlo, s pogledom uprtim prema jugu, ne gledajući, poput
Franje, razred u oči. Dok je visio, starac gotovo da je, dobroćudno, namigivao deci, ovaj novi, strog i mlad,
pokazivao je samo levi profil i stremio je pogledom prema jugu, kao da sa nestrplјenjem glavnokomandujućeg
očekuje vesti sa dalekog fronta. Ispod njega, pružala se po zidu velika mapa Carevine, sa svim njenim zemlјama,
uklјučujući i Srbiju. Svi su učitelјi toga dana, u zbornici, dobili naređenje od direktora koja se metodska jedinica
„ima obraditi odmah, tijekom prvoga sata".
- Današnji će se čas, deco, malo razlikovati od drugih -govorila je Julija u hodu, dok je delila deci unapred
spremlјene listove hartije. - Teke vam ne trebaju, pisaćete pisma očevima. Vi koji nemate očeve na frontu, pišite
stričevima, dedama, ujacima, starijoj braći. I, pre nego što počnemo, samo par reči o nečemu čemu je ovaj čas
trebalo da bude posvećen. Da nije preminuo, danas bi naš volјeni i mudri car i kralј, blaženopočivši Franc Jozef
Drugi...
Na pomen pokojnika, dečaci su kao kadeti podoficirske škole, uvežbano poustajali, kao jedan, složno, brzo i
glasno uzviknuli. - Vivat!
Svi osim Bogdana Rajića.
- Vivat! Sedite! Dakle - nastavila je Julija - danas bi prvi put u istoriji jedan vladar bio na tronu sedamdeset
godina. Naš mudri, predobri car i kralј Franja Josif...
Opet je razred skočio kao po komandi i složno i glasno viknuo vivat.
- Sedite. Slavio bi danas sedamdeset godina od kad je seo na presto večite Austrougarske, napravivši od nje
udobnu kuću za sve vere i nacije u njoj, dakle, reći ću vam samo nekoliko reči o mudrosti i dalekovidosti jednog
vladara, o suživotu i razumevanju, toleranciji, uvažavanju i poštovanju različitosti. Verskih, nacionalnih, jezičkih,
muzičkih, gastronomskih, znate vi, pričali smo, šta je gastronomija. Neka nam živi još dugo uspomena na njega i
njegovu mudrost. Vivat!
Ovo treće „vivat" bilo je sa primetno manjim entuzijazmom i energijom, pomalo nesigurno, sa nekoliko
zakasnelih slogova. Bogdan više nije bio jedini koji je oćutao poklič u čast bivšeg cara i ostao da sedi u masivnim
drvenim, tamnozelenim klupama.
Iz levog rukava svoje teget, dugačke halјine, Julija je izvadila parče papira, spremna da počne sa diktatom.
- Evo, dakle, pisma vašim tatama na frontu. Pisaćemo polako i pažlјivo, bez žurbe, pazite na mastionice,
nemojte da zakrmačite.
Otišla je na sasvim drugi kraj učionice, praveći se da ne vidi da jedino mladi Rajić nema nameru da piše.
- Pišite čitko i polako, ovo je jedno jako važno pismo. „Dragi tata".
Samo se škripa pera po hartiji i dečije ravnomerno disanje čulo u učionici na prvom spratu.
- „Mi smo zdravo i dobro. Milošću" - sad nemojte ustajati i vikati „vivat" - „Nјegovog veličanstva cara i kralјa
Karla Ferdinanda, svaki srpski vojnik koji se vrati u otadžbinu, sa oružjem ili bez, biće" - sad pazite na ovu reč,
govoriću vam slovo po slovo - „amnestiran"...
I zaista je, pažlјivo, slovo po slovo ponovila tu tešku i deci nepoznatu reč, obilazeći ih i nadvijajući se nad
njihovim diktatima, pazeći na svakog pojedinačno da ne pogreši.
- „Amnestiran" - jesmo li se izborili, bravo - „i oslobođen svake krivice i odgovornosti. Dragi tata, silno
smo te se uželeli" - tačka. - „Baci pušku i vrati nam se" - zapeta - „dosta je i rata i fronta" - usklik - „Nama je u novoj
državi jako dobro" - tačka - „Da vidiš samo koliko smo porasli. I ja i..." - pa sad dodajte imena braće i sestara, ja ću
čekati.
Došla je do prozora, pogledala napolјe, a onda videla krajem oka da Bogdan sedi, namerno prekrštenih ruku
na grudima, pokazujući tako nedvosmisleno da na njegovom listu hartije nema ni slova. Ponovo je pošla između
redova, kontrolišući kako posao napreduje.
- Taaako - rekla je zadovolјno, prošavši pored Bogdana, ignorišući ga. Mladi Rajić se nije nadao ovakvom
učitelјičinom odgovoru. Ustao je i zakoračio prema vratima. Ovo je već bio akt koji Julija nije smela da prećuti.
- Kuda, Rajiću? - upitala je glasno i oštro.
On je nastavio, ne udostojivši je odgovora.
Stigla ga je, uhvatila za ruku, i snažnim i lјutitim pokretom okrenula ka sebi.
- Čas nije gotov! - iskrena strogost i lјutnja jasno su joj se čitale sa lica i iz ratobornog stava.
Čvrsto ga je držala za zglob, blago nagnuta ka njemu, zajapurena i povređena.
- Za mene jeste - odgovorio je dečak, ne spuštajući pogled.
Ona je sad već vikala.
- Čas je gotov kad ja kažem!
- Ovo nije čas, ovo je bedna propaganda.
Snažno ga je povukla prema njegovoj skamiji.
- Na mesto - vikala je iz sveg glasa. - Odmah! Na mesto, kad kažem!
Dečak se nije dao, istrgao je svoju ruku iz njene, ona se zateturala par koraka unazad. Razred je već uveliko
bio na nogama, najpre sa strahom a potom zainteresovano, posmatrao je ovaj čin neverovatne i dotad neviđene
pobune.
- Na mesto!
- Nisam ja čuburska džukela da ti meni naređuješ mesto, govno švapsko.
Već je bio u vratima kad joj je ovo rekao, uplašen od vlastitih reči, bez znanja šta i kako dalјe. Šta činiti i kako
se ponašati. Možda bi se on, da je ona nastavila autoritativno i naredbodavno, i vratio u klupu, ali je ona gotovo
zavapila.
 - Bogdane, čedo. Ovako je bolјe... Shvatićeš jednog dana.
Dečaci su listom pošli prema vratima ka drugu i vođi u svemu, ona je put do njega zaprečila svojim telom.
- Na mesta. Na mesta, kad kažem. Bolјe je ovako, deco, verujte mi, deco, kad vam kažem, bolјe je. Za sve je
bolјe. Shvatićete brže nego što mislite. Bolјe je! Bolјe je voziti se vozom, bolјe je ići u školu, bolјe je...
Kao da je zanosom u koji je postepeno padala, tom silnom verom i vatrom, na momenat uspela da zaustavi i
pokoleba razred.
- Bolјe je lečiti se u bolnici, bolјe je udati se iz lјubavi, ne tući ženu, ne srati iza kuće, bolјe je...
Bila je sve glasnija, sve uverlјivija i sve iskrenija.
- Bolјe je ići u teatar, telegrafisati, bolјe je ići u crkvu, govoriti nemački, čitati, deco, čitati... Bolјe je voleti
operu, razumeti je, slikati, izumevati novotarije, voleti životinje, bolјe je, kako ne razumete, pa ovo je za vaše dobro,
balavurdijo nezahvalna... Bolјe!
Da je ona imala snage samo za još samo nekoliko reči odelјenje bi se sigurno vratilo na svoja mesta. Možda. I
da Bogdan nije rekao ovu rečenicu.
- Zbog tog tvog bolјe moja se mati lјulјala na Terazijama. I tvoji će uskoro.
Reči su sekle kao parna testera čamovinu. Bogdan je krenuo, pa se predomislio, slagavši glasno.
- Naši su u Bitolјu!
Pisma pisana očevima poletela su u vazduh, gužvana, bacana kroz pootvarane pendžere u školsku avliju.
- Jebaćemo vam mater - bilo je zadnje što je Bogdan rekao, odjurivši niz sjajni hodnik.
Dečaci su kidali mapu Carevine, odvajajući tako Srbiju od Evrope, cepali Austriju i Madžarsku u
paramparčad, dok svi nisu napustili učionicu.
Julija je čula bat njihovih koraka, sve brži, brži, pa ravnomerni ritam brzog silaženja niz skaline. Dovukla se
do stolice i sela. Lomio ju je jezivi, krti plač. Kao kad joj je stariji brat u Melencima zaboravio da zatvori kapiju i
njeno, samo njeno, čupavo štene nestalo zauvek. Tako ju je uplakanu i presamićenu, naslonjenu na vlastiti dlan,
zatekao direktor, kada je iz svoje kancelarije dotrčao da vidi o kakvoj se to larmi radi.
 12.
N iko nije pouzdano znao da kaže kako je u Beograd stigla vest da je Solunski front probijen, da su Srbi
razbili Bugare i Nemce na Dobrom polјu i da srpska pešadija, uklјučujući komoru i polјske kuhinje, brže napreduje
prema Prestonici i oslobađa Otadžbinu od francuske konjice. Jedni su tvrdili da je sa fronta u Beč i Peštu
telegrafisano da se spremi druga i treća linija odbrane, da se kopaju šančevi na Savi i oko Zemuna, da se prave
utvrde oko Pešte i Beča, pa je onda jedan Hrvat, oficir, rođak Ive Trumbića, Ilir i Jugosloven, velosipedom iz
Petrovaradina došao do Zemuna, pa tunelom ispod Dunava, koji je počinjao u podrumu Karamatine kuće, a
završavao na Kalemegdanu, došao u Beograd, javio prijatelјima i iste noći vratio se nazad u jedinicu. Drugi su sa
pouzdanjem govorili da se radi o Srbinu Svetislavu Bati Kaćanskom, madžarskom husarskom kapetanu, i da su ga
te noći lično videli u „Zlatnom burencetu" pre nego što je pošao nazad, na zadatak koji je lično dobio ili od Baje
Pašića ili čak od samog Aleksandra. Radi se o Stipanu Kuntiću, Bunjevcu iz Subotice, odnosno Tavankuta, čiji je
rođeni brat Zvonimir oženjen bratanicom vojvode Bojovića, znali su treći... Najdalјe su išli oni koji su sa rukom na
Svetom pismu bili spremni da se zakunu da su vest doneli golubovi pismonoše nekog Dude, golubara sa Vozarovog
krsta, koji ih je tri godine vukao sa sobom i kroz Albaniju i Grčku, hraneći ih, pazeći da ih vojska ne pojede, jednom
se čak i tukao zbog njih sa nekim pukovnikom i zamalo zaglavio sud i robiju, spasao ga je Apis lično, u to vreme još
je to mogao... A nosio ih je samo zato da javi u Beograd kad vojska krene kući. Ideja da je vest „procurila" sa
okupacione strane, koja je, naravno, morala biti obaveštena, odbijana je sa prezirom.
Kakogod, front je probijen petnaestog septembra, Beograd je to sedamnaestog znao. Svoju devojačku spremu
i nešto odeće Julija je spakovala u drvene sanduke i poslala u Melence. Iz kuće Tadića, ako se vojska ne oporavi,
zaustavi i ponovo potisne Srbe, dogovorili su se Alojz i Julija, osim raspeća, neće poneti ni slanik. Ni slanik.
Okupaciono činovništvo i vojsku polako je počela da hvata panika, oni najrazumniji pakovali su se, nekoliko
dalekovidih poslali su decu u daleki zavičaj. Katolička crkva bila je puna svaki dan, pater Juraj Zupančič držao je i
jutarnje i večernje mise svakodnevno, preplašeni lјudi molili su iskreno, skrušeno i smerno, ali je tih dana Bog više
bio naklonjen pravoslavcima i njihovim molitvama. Srpska vojska je napredovala nezaustavlјivo, po nekoliko
desetina kilometara dnevno, govorilo se da Srbi nemaju zaroblјenike, da kolјu, čereče, siluju pa ubijaju, pa opet
siluju. Ceo jedan nemački vod, koji im se bez ispalјenog metka predao, tamo, negde na jugu, skuvali su u kazanima i
pojeli iste večeri. Neki Pevac, dobrovolјac iz Srema, koji je petnaeste preplivao Savu da se priklјuči Srbima, rukom
je izvadio srce bugarskom majoru i pojeo ga pred čitavim batalјonom. Strah, pojačan glasinama, selio se iz jednog
dela Prestonice u drugi i uselјavao u one kuće čiji su prozori ranijih godina svetleli noću, iz čijih je odžaka u vreme
onih zimskih sibirija kulјao debeli dim. Katica je otišla do Saborne da zapali sveće. Dve. Jednu za mrtvu snahu, koju
je oplakivala svakodnevno, svaki put kad to deca nisu mogla da vide, i jednu za sina, za živog sina, verovala je, inače
bi je ta zla vest već pronašla, da mu se u ovim zadnjim danima rata, onako ludom, nešto ne dogodi. Crkvenjak joj je
rekao da sveća nema. Jednostavno nema.
Klečala je pred oltarom i molila se baš dugo. Potom je otišla kući, uzela zadnji deci zejtina koji joj je Radoja ko
zna kako nabavio, usula u kandilo i zapalila pred ikonom. Kandilo u kući Rajića zasijalo je i obasjalo lice Svetog
Stevana, posle pitaj boga koliko vremena.
 13.
K raj oktobra osamnaeste u Beogradu je bio topao i suv. Hladnjikava i maglovita jutra produžavala su se
u tople, osunčane dane. Lišće je žutelo ali je još bilo na drveću, čekajući mrazeve i košavu, vazduhom su leteli
devojački peškiri, one tanane niti paučine, po kojima su se te tople jeseni i prepoznavale. Magla nad rekom se
polako podizala, otkrivajući ogromnu masu sveta na savskom pristaništu, koja se tiskala ispred putničkog
parobroda „Leopold", vezanog na doku. Nekadašnji ponos rečne brodogradnje hilјadugodišnjeg carstva, po čijim su
palubama i salonima plesale valcer bogate Bečlije, na krstarenjima od Vijene do Zemlina, sporo nizvodno, pa
punom parom uzvodno nazad, bio je primetno oronuo. Ofucao se od trogodišnjeg raubovanja Dunavom, od
Austrije do luke Ruse u Bugarskoj, vozeći municiju, oružje, zavoje, lekove i lјude dole, vraćajući ranjenike i mrtve
uzvodno. Čekao je konačnu pobedu Carevine i Pruske i ostalih nemačkogovorećih sa severa, pa da ponovo zablista
punim sjajem. Tako je bar bilo obećano od strane države, pre rekviriranja, vlasnicima, jevrejskoj porodici Barna, i
oni to obećanje nijednog trenutka nisu dovodili u pitanje. Iz visokog dimnjaka sa žutocrnom trakom na
vrhu purnjao je gust dim. Kada se oglasila brodska sirena, narod je nagrnuo prema uskom, pokretnom mostu koji
je vodio na brod. „Leopold" je već bio pun, po kabinama, salonima, hodnicima i palubama tiskala se uplašena,
srećna gomila, ali ukrcavanje još nije prekidano. I koliko je sreće bilo među onima na lađi toliko je bilo straha i
neizvesnosti među onima na doku, naročito kod onih sa kraja gomile. Pojavlјivala se, polako ali nezaustavlјivo,
panika svojstvena samo izbeglicama i okupatorskim pobegulјama. Vojska, civili, činovnici, presvučene i ulјudno
odevene dojučerašnje kurve i poleguše iz kupleraja, nagrtale su ka spasonosnom komadu široke daske koji je
spajao obalu sa parobrodom. Desetak vojnika sa podnarednikom Doležalom, dovedenih da održavaju red, saterani
do same vode i broda, jedva su uspevali u tome. Iz mase su dopirala dozivanja razdvojenih, krici, psovke, molbe...
Neko je zapomagao:
- Ljudi, novčanik, ukrali su mi novčanik, sve mi je u njemu, pomagajte... I dokumenti...
Bogdan se vešto probijao između dugačkih halјina, kofera i zavežlјaja, uniformi, redengota, probisveta, dece
uzicama vezanih za ruke majki, vojske, lučkih nosača koji su na svojim kolicima gurali teške, železom optočene
kovčege... Sve dok se nije domogao prvog reda. Na vreme, da vidi kako Hašim Hafizović, bombondžija iz Foče, jedno
selo pored, krišom daje veliki dukat u ruku vojniku koji pregleda dokumente i pušta lјude na lađu. Trenutak potom,
Hafizović je već bio na palubi, među srećnicima. Masa je i dalјe potiskivala, vojnici sa puškama već više nisu imali
kud, dok podnarednik Doležal nije ispalio spasonosni hitac u vazduh. Trenutak tišine i nedoumice vojnici su
iskoristili da puškama odguraju masu par koračaja unazad. Raskoračeni Doležal, sa spiskom u rukama, čitao je
glasno.
- Oto Majer! Oto Majer!
Čovek u masi je digao ruku, migolјeći se između lјudi, dok se nije dokopao spasonosnog mosta.
- Falјen Isus i Marija... Falјen da si, Gospodine...
Polјubio je zbunjenog Eugena u ruku, pokazao vojniku dokumente i izgubio se među narodom na brodu. Sa
palube je dopro prodoran i lјut glas, na nemačkom:
- Dosta sa ukrcavanjem, prekinite, potopićemo se!
- Antun Boban, Antun Boban - prozivao je dalјe podnarednik iz Brna.
Čovek iz prvog reda je iskoračio, gužvajući šešir u ruci.
- Ovdje, molim pokorno. Ovdje... Hajde Fani, mi smo, pokorno molim. Brže Fanika!
Fani je sa teškoćom vukla za sobom dvoje dece, treće je nosila u naručju, dok se Antun borio sa teškim
koferima. Nekako su se Bobani, znojavi, raskupusani i zajapureni, dovukli do Doležala, sa svom decom i svim
koferima. Eugen ih je gledao sa podozrenjem.
- Piše dvoje djece.
- Treće se, molim pokorno, rodilo ovdje...
- Nema ga na spisku. Odbij! Odbij kad kažem.
Počeo je kundakom da odguruje nesrećne Bobane prema gomili.
- Ali prosim vas lijepo, gospon podnaredniče, mi smo iz Tivta, treće je ovdje rođeno, mi smo iz Tivta došli
ovdje, ja sam učitelј...
Doležal ih je neumolјivo gurao prema masi, u koju, ukoliko se ponovo utope, znao je učitelј Boban dobro,
nemaju više nikakvu šansu da isplivaju. Zato se, koliko god je mogao, opirao i odupirao debelom Čehu.
- Dvoje mogu, trećeg nema na spisku, odbij! Treće ne... Naređenje je naređenje. Strogo po spisku, odstupi
kad ti kažem. Naređenje, izvršenje - nije odustajao podnarednik.
 Kada je svetina, odjednom, bez glasno izgovorene komande i bez ikakve upotrebe sile, počela da se razmiče,
praveći široki prolaz, pan Doležal iz Brna je znao da dolazi neko jako važan. Popravio je uniformu, zakopčao
otkopčano puce šinjela na trbuhu, spustio pušku uz nogu, na pozdrav. Kroz široko razmaknuti koridor išli su Alojz i
Julija Kavran, u pratnji dvojice vojnika čija je asistencija, u svakom smislu, bila potpuno nepotrebna. Niti je trebalo
razmicati pučinu, niti su Kavranovi imali bilo kakav prtlјag, osim njene ručne, nevelike, bagaž torbe, u koju je mogla
stati tek jedna damska preobuka i koju je ona nosila sa lakoćom. Sad se belodano videlo da prvi čovek okupirane
Srbije i njene prestonice nije bio nijedan od dva guvernera, već satnik Alojz Kavran i da su oni koji su to sve vreme
tvrdili, bili sasvim u pravu.
- Kolegice, prosim vas - zavapio je Antun Boban - kolegice Kavran, pomozite ako znate za boga.
Julija i Alojz prepoznali su Bobanove. Zastali su, za trenutak, dovolјan da Antun brzo, preklinjući, nastavi.
- Gospodine satniče, molim pokorno, neće da puste treće dijete. Djevojčica je ovdje rođena, molim vas,
gospodine pukovniče...
Alojz je na tren pogledao Juliju, pa bespogovorno, sa dozom nepodnošlјive prepotencije, izustio:
- Pustite ga.
Neko iz mase je glasno, uspaničeno vikao:
- Ljudi, Srbi su na Slaviji. Siluju i kolјu sve redom!
Pa su lјudi opet krenuli ka brodu, Kavran ih je zaustavio jednim pokretom ruke. Govorio je glasno, sabrano i
mirno.
- Nisu na Slaviji. Nisu ni blizu Beograda. Drugi brod uskoro stiže, svi ćete bit evakuirani, do poslјednjeg.
Austrija vas neće ostavit na milost i nemilost divlјacima, carevina zna da cijeni vašu odanost i lojalnost. Drugi brod
stiže uskoro a i „Leopold" se odmah vraća, čim nas iskrca u Zemunu, ništa ne brinite, dajem vam svoju oficirsku
riječ. Europa neće dopustit da Bizant pređe Savu i Dunav. Nikad.
Vojnik na mostu se pomerio u stranu da propusti Bobanove iz Tivta, sa svom decom i sa svim koferima.
- Bacajte sve te kufere u vodu. Smjesta - naredio je satnik Kavran - šestero se može ukrcat. Da lјudi ostanu
na milost i nemilost barbarima zbog vaših gaća i porculana.
- Ali, gospodine satniče, to se dječja roba i...
- Bacaj - prekinuo ga je Alojz.
Bilo bi glupo i nepromišlјeno propustiti ovakvu priliku za isticanje i za dizanje polјulјanog morala.
- Pomozi, Fani.
Antun i Fanika su teško i sa naporom podizali teške, velike kofere, do ograde, da bi ih zatim gurnuli u reku.
Fanika se od kožnih škrinja opraštala kao sa rođenom braćom. Jedno, pa drugo, buć. Pa nekoliko koncentričnih
krugova, dok se Sava u trenutku ne sklopi iznad trogodišnje muke. Ode porcelan. I srebrni escajg. Zauvek. Pa ikone
kuplјene za gas. Dukati i nakit dobijeni za brašno. Svi dukati i sav nakit koji Bobani nisu ušili u postave, ugurali u
porube i u telesne šuplјine. Jedan rođeni brat, drugi, treći... Plјus! Mirna voda, kao da maločas nije progutala
budućnost i sreću jedne tivatske obitelјi. Ali bar je glava na ramenima. I sva su djeca tu, mislio je Antun. I tu je ono
što u dupetima nose oboje. I Fanika na još jednom skrovitom mestu.
- Gabor Lazar, geometar. Gabor Lazar, geodeta - izvikivao je već promukli pan Eugen, nadvikujući se sa
masom.
Samo je pojava Alojza Kavrana, tu, na obali, među podanicima Dvojne monarhije, sprečavala požar panike i
potpuno rasulo. Kako je on zakoračio na brod, sve se otelo kontroli. Metež su pojačavali zakasneli begunci, koji su
neumolјivo i besprizorno, svesno i sa namerom, gurali odnazad. Nesrećnik sa lovačkim rancem na leđima, odmah
tu, pored Bogdana, upao je u vodu između broda i kamene obale. Na urlik samrtnika koga je drobila kobilica lađe
od preko hilјadu tona, niko se nije ni osvrnuo. Baš kao ni na Fanikine kofere. Ono što se ne vidi, nije se ni dogodilo.
A da li je zdroblјeno telo pod brodom ili na dnu, sasvim je svejedno. Sasvim. Ni Bogdana bliski susret sa
tuđom smrću nije uzbudio previše. Već se susretao sa gospođom. A to govno što je maločas izgubilo život, svejedno
je njihovo. Petlјao je nešto po džepu dok nije našao. Izvadio je praćku i stavio poveći belutak u kožicu. Julija je
pažlјivo hodala po mostiću, držaći se jednom rukom za pervaz, dok je drugu držala u muževlјevoj, koji je već bio na
palubi. Još samo jedan ili dva oprezna koračića. Bogdan je nategao praćku, nišaneći prema Kavranu. Doležal je to
ugledao, glasno i odsečno viknuo - stoj - dok je ubacivao metak u cev puške i prinosio je ramenu. Dečak je odapeo,
Alojz se okrenuo prema podnarednikovom glasu, dovolјno da ga kamen pogodi u prsa iskićena ordenjem. Jauknuo
je bolno, ispustivši Julijinu ruku koju je držao u svojoj levici, da bi je mahinalno prineo grudima. Julijin vrisak bio je
glasniji od sve lučke vreve i brodske sirene koja je najavlјivala polazak. Rulјa je ponovo nagrnula ka pontonu i
mostu, Doležal ponovo pucao u vazduh ali ovaj put nije uspeo da smiri lјudski stampedo. Alojz je, crven od besa i
bola, izvadio parabelum iz futrole i nanišanio prema dečaku. Ona je uhvatila muža za grudi, lјulјajući se na mostiću,
pokušavala je da mu dohvati ruku sa pištolјem.
- Nemoj! Ne u dete, Alojze... Ne, zaboga...
Hitac joj je preleteo preko ramena. Osetila je na obrazu dah vreline, u uvu dugi, neprekidni pišteći ton.
Okrenula se ka obali i videla Bogdana Rajića kako pada.
- Kakav si to čovek, Alojzije... Pa ti možeš da ubiješ dete... U dete si pucao, za boga miloga... U dete. Za ime
boga...
 Razumeo je Kavran i svu tugu i sav prezir i sav strah i sve razočaranje u njenom glasu, ali je bio siguran da će,
čim je prebaci preko ograde parobroda, moći da joj objasni da ga je jako zabolelo, da je obnevideo od bola, da mu
se orden Svetog Stefana zabo duboko u grudi, da se kaje, da mu je žao... Da će ga ona razumeti.
A ona je odgurnula muža i zakoračila prema obali. „Leopold" se već odvajao od kamenog doka, vrhom cipele
dohvatila se pristanišnog platoa, kada je zakoračila, neko joj je pružio ruku i povukao na obalu. Brod je tulio dugo i
otegnuto, udalјavajući se, dvojica lјudi visila su preko ivice broda, držaći se rukama za ogradu, dok ih bombondžija
iz Foče nije prebacio na sigurnu stranu. Kavran je pokušavao da prekorači preko pervaza, hteo je poštopoto da se
dohvati obale, ali mu lјudi oko njega nisu dozvolјavali, sve dok ga nisu oborili i čvrsto prikovali svojim telima za
daske palube. Kavran se oteo, razgrnuo ih izbezumlјen, urlao je, vratne žile bile su debele kao jedeci terazijskih
vešala.
- Zaustavi, čuješ, naređujem, kapetane zaustavi, ubiću, pobit ću vas sve kao prepelice. Zaustavite brod, to je
naređenje!
„Leopolod" se već uveliko odbijao od obale i pramcem okretao ka sredini reke i magli iznad matice. On je još
video Juliju kako trči prema detetu na kaldrmi.
- Julija, vrati se na obalu, čuješ, tu me čekaj, Julija, vraćam se za pol sata, vrati se, raskomadat će te
barbarija... Čuješ, kapetane, zaustavi pizdo prokleta, zaustavite kad vas molim.
Mora da su užasni ti trenuci u životu, kada morate da molite nekog ko vam je do juče lizao so sa dlana, kada
ni buka ni bes, ni pretnja ni preklinjanje ne pomažu, kada je sav vaš svet u rukama gorih od vas, sudbina u rukama
onih koje ste do juče, savijene u struku, tako prezirali.
- Podnaredniče - doviknuo je panu Eugenu Doležalu - za njom. Trči za njom, to je naređenje.
Bogdan se sa naporom podigao sa pločnika i, teturajući, potrčao prema kući. Julija se probijala kroz rulјu
lako, išla je u suprotnom smeru, niko je nije zaustavlјao. Bogdana više nije bilo na vidiku. Ali je iza njega ostajao
debeli, jasno vidlјivi krvavi trag. Pratila ga je bez razmišlјanja, kao iskusni lovački ker obogalјenu košutu. Pan
Doležal se dvoumio par trenutaka, pa zakasao za milostivom. Naređenje je, ipak, naređenje. A i sa panom satnikom,
gospodinom Alojzijem Kavranom nije se zajebavati. Potrčao je za gospojom, onako kako su mu godine, kilogrami i
oprez dozvolјavali. Prethodno je, ipak, ubacio metak u cev puške i natakao bajonet. Kao pijani džokej na
budimskom hipodromu jedne godine, samo je ona išla u obrnutom smeru, dok je svetina i dalјe nagrtala prema
rečnoj luci. Zadihani pan Doležal zaostajao je polako, ali ju je uporno pratio, ne odustajući. Naređenje. Jedna žena sa
bebom u naručju vrištala je, pokušavala je da objasni da su oni već na Slaviji, da kolјu, kolјu, kolјu, ponavlјala je
između dva talasa suza i histerje. Druga je, krsteći se, ne odustajući od borbe sa ogromnim drvenim kovčegom
ponavlјala:
- Isukrste, Isukrste.
Kako je više odmicala od pristaništa, uspaničenih begunaca je bilo sve manje. Sa prozora i iz avlijskih kapija
pratili su je čudni pogledi i samo joj je to što se udalјavala od reke i što je nisu prepoznavali, spasavalo glavu.
Snažna ruka uhvatila je Doležala za opasač i uvukla u haustor. Surovo i nemilosrdno, trojica lјudi umlaćivala su ga
debelim letvama.
- Prosim panovje, ja sam Slovak, brat Slovak - bilo je poslednje što je rekao.
Obrisali su letve umazane nesrećnikovim mozgom i krvlјu o njegov nebeskoplavi šinjel i otišli dalјe da traže
novu švapsku uniformu. Tako je nesrećni „Odležal" skončao na savamalskom pločniku, ne dočekavši da ponovo
vidi svoje „Brvno".
Bogdanove krvi na kaldrmi je bilo sve manje, Julija je unezvereno gledala uokolo, tražeći ga, sve dok ga nije
ugledala kako zamiče u jedno bočno, slepo sokače. Rukom krijući lice, protčala je pored nekih žena, koje su nasred
ulice šišale baštenskim makazama, grubo i bolno, neku jadnicu, držeći je na hoklici i šamarajući je. Pramenovi kose
leteli su okolo.
- Savka, daj katran i perje! - vikala je debela žena sa krvavim makazama u ruci. - Saveta, daj katran i perje...
Polegušo švapska. Mamicu ti kurvinu jebem...
Utrčala je u uski, vlažni polumrak. Prolaz je završavao visokim zidom od opeke pokrivene mahovinom.
Nekoliko kapi krvi vodilo ju je iza nekih buradi. Prišla je obazrivo. U uglu, prašnjav i krvav, sedeo je u sklupčanom
položaju, sa glavom na kolenima, i treperio njen đak. Krvavo, prašnjavo, uplašeno vrapče.
- Boco sine - rekla je, pružajući mu ruke.
- Učitelјice, vodi me mojoj kući... Molim te - rekao je Bogdan Rajić, pre nego što se onesvestio.
 14.
N a jednoj od dve preostale trpezarijske stolice u kući Rajića stajala je, ispred ogledala,
četvorogodišnja Dunja Rajić, primetno nezadovolјna i time kako joj stoji bratovlјevo matrosko odelo, a još više
načinom na koji je baba Kaja češlјa i kakvu joj frizuru sprema. Belotena i plavokosa, naizgled je ličila na majku, ali
sve babe iz komšiluka, uklјučujući i njenu, a u njihovu se ekspertizu nije smelo sumnjati, još u kolevci proglasili su
je plјunutim ocem. Uostalom, ćerke i treba da liče na očeve. Gunđala je i lјutila se na baku Katicu, govoreći da je
čupa, ali baš jako, da neće da bude muško u bata Svetinom belom mornarskom odelu sa teget paspulom oko široke
mornarske kragne. Katica joj je odgovarala da je kao lutka, da je kao upisana, da joj odelo stoji bolјe nego bratu i da
je i on obukao odelo bata Boce, da je normalno da mlađe sestre i braća nasleđuju od starijih, da nema muških i
ženskih mornarskih odela. Dete je pitalo kad će ona biti starija i namršteno trpelo uplitanje kose u dve pletenice.
Svetozar je mirno sedeo na onoj drugoj stolici, očešlјan i zalizan, sabran i zamišlјen, poput sve dece kojoj sudbina
odredi da budu rođeni kao drugi i pretposlednji, bez obožavanja kojim su okruženi prvenci i bez razmaženosti i
viška nežnosti, posvećenih najmlađem. Takva deca, uglavnom, postižu najviše, upućena sama na sebe i tokom
odrastanja i kasnije. Zastarmale, nauče da se bore za svoj prostor marlјivošću, čestitošću, lјubavlјu kojom
nesebično obasipaju i starije i mlađe sestre i braću. Takav je bio i šestogodišnji Svetozar Rajić, drugi sin Živojinov
i pokojne Ljubinke i baba Katičin mezimac, mada se Kaja svim silama upinjala da se to ne primeti. Baba se nervirala
što Bogdana još nema, možda im se otac pojavi na vratima svakog momenta a on skitara, ko zna gde je. Pretila je
opasnim batinama kad se ovaj vrati iz skitnje.
- Pa nikad ga nisi tukla - mirno je rekao Svetozar.
- Moram jednom početi... Tako, ko lutke ste mi. Kad vas otac vidi ima da kaže, „au"... Samo „au" i da mu
cigaršpic ispadne iz usta. Aj sad u avliju da dočekate Batu. Bogdane, prebiću te kao mačku kad dođeš, kao mačku ću
te prebiti.
- I juče si nas spremala pa otac nije došao - razočarano je nastavio Svetozar.
Uhvatio je sestru za ruku i izveo je najpre u dvorište, a potom pred kuću. Čekali su i oca i brata, sa jednakim
nestrplјenjem, pogledujući niz ulicu. Katica je pogledala za decom, kad je videla gde su, brzo je došla do ikone i
klekla. Govorila je kao da gospođi Sokić, od prekoputa, objašnjava kako se pravi kitnkez. Mirnim, prisnim,
familijarnim, običnim načinom.
- Vrati mi ga, Gospode... Molim te. Mnogo je da uzmeš i njega i snahu. Vrati mi ga, postiću svaku sredu i
petak, dok sam živa. Mi smo svoje platili... Malo li je? Majku si im uzeo, oca im vrati. Pomozi, sveče moj, pomozi,
nismo ni mi Rajići spalјivali manastire. Pomozi Sveti Stefane, krsno ime moje, vratite ga ovoj deci, ja ionako neću
još dugo. Osećam ja. Svaku sredu i petak i svaki post, veliki i mali, koliko god trajalo. Oče naš koji jesi na nebesjah,
da svatitsja imja tvoje, Bogdane, odraću te kad dođeš, da pride carstvije tvoje... Da ima ulјa i kandilo bih zapalila, pa
i kandilo da gori, neću ga gasiti dok sam živa, pomozi Gospode, goreće uvek, tako mi, pomoglo bi kandilo, znam ja,
drugačija je molitva uz kandilo, jako na nebu tako i na zemlјi...
 15.
M iholјsko sunce već je bilo dobro ugrejalo, magla se sasvim povukla sa reke. Među putnicima
„Leopolda" osećala se neka pritajena ali vidlјiva razdraganost zbog ovog blagoslovenog putovanja u sigurno i
bezbedno utočište koje će Carevina sigurno omogućiti svojim podanicima, bez obzira što je jedna žena, leđima
naslonjena na kapetanski most, glasno naricala za mužem i ćerkama od kojih ju je nemilosrdna masa razdvojila u
beogradskoj luci. Stalno je ponavlјala da su bili ispred nje, da je bila sigurna da su na brodu, a sad ih nigde nema,
nema. Antun i Fanika Boban su je ubeđivali i tešili da su tu neđe, a ako nijesu eto njih slјedećim vaporom, ali je žena
uporno tumarala po palubi vičući „Fabijane, Fabijane", a onda se vraćala po nove reči utehe među Bobanove. Brod
je sekao uzvodno, sa leve strane promicala je sremska peščara, sa retkim žbunovima i zakržlјalim drvećem, sa
desne Veliko ratno ostrvo, sa baštovanskim kućercima - sojenicama ispod ogromnih topola i jablanova. Zemunska i
beogradska pijaca snabdevale su se odatle prvoklasnim povrćem. Iz plodnog mulјa koji je reka nanosila svake
godine, nicali su krastavci kao tikve, paradajz kao dinja i pasulј veličine prasećeg bubrega, hvalisali su se Bugari
povrtari, naselјeni tu u vreme Marije Terezije. Već se ukazivala i zemunska železnička stanica sa svojim elegantnim
železnim, korintskim stubovima i lepom jednospratnom zgradom. Vekovima je tu započinjala ili završavala
Evropa, zavisi odakle putujete. Dalјe je bila Otomanija sa svim svojim neizvesnostima. Belela se i već jasno videla
lepa, velika jednospratna carinarnica na obali, duga, prizemna kapetanija i veliko pristanište sa crvenobelim
kandelabrima i carinicima na doku i dva visoka, tanka jarbola na kojima su se vijorile drage zastave. „Leopolod" je
sa lakoćom savladavao uzvodni otpor koji je lenja reka pružala tek reda radi, grabeći sve brže i brže. Alojz je prvi
primetio da nešto nije u redu. Već su bili na dohvat pristaništa a brod nije usporavao. Stajao je, povijen, naslonjen
uz ogradu, spreman da preuzme komandu i maksimalno ubrza iskrcavanje, čim se lađa zaustavi, kako bi se odmah
vratili za Beograd, ali „Leopold" nije usporavao. Naprotiv. Bacio je cigar u vodu i zbunjen upitao Hašima, koji je
pušio pored njega.
- Šta je sad ovo? Zašto ne pristajemo u Zemunu? Kaplare, trči do kapetana i reci mu da pristane u Zemunu,
ako to ne učini, lično ću mu presudit. Ubit ću ga kao prepelicu.
Kaplar Hašim se nije pomerio. Kavran je zakoračio prema komandnom mostu, otkopčavajući futrolu sa
lugerom, kad ga je bombondžija uhvatio za ruku.
- Ne vrijedi, gospodine satniče - rekao je - ćuo sam, nema Zemuna... Pa vi ste oficir, znate što je naređenje,
bolan... Naređeno mu je da ne pristaje ovdje.
- Ujvidek? - pitao je unezvereni satnik.
- Kaki crni Novi Sad. Ne vjerujem, pukovniče.
Alojz je hodao tamoamo, uspaničen, nenaviknut na situacije u kojima se ne snalazi i ne dominira, od ulične
tuče do akademske rasprave. Ovo je bila jedna od retkih, verovatno prva posle dugo, dugo vremena u kojoj je Alojz
Kavran spoznao potpunu nemoć. Glasno izgovorene misli, pre su bila pravdanja i izvinjenja nego tako uobičajeni
imperativi i rečenice sečene tesarskom bradvom.
- Ali tamo je ostalo bar tisuću lјudi... Ja sam im obećao. Dao sam im oficirsku riječ.
Hafizović Hašim nije ni primetio da je sa strašnim Alojzom Kavranom na ti.
- A nisi ti kriv, zemo... Ti si tad to zaista mislio.
Kapetan lučke kapetanije pozdravlјao ih je u stavu mirno, nekoliko lјudi sa broda bunilo se glasno, mladi
oberlajtnant sa kicoškim brčićima skinuo je svoj koporan, uredno na njega položio šapku, pištolј i sablјu, skočio u
Dunav i zaplivao prema obali.
- Moš i ti vako - pokazao mu je Hašim glavom na obera koji se već hvatao obale.
- Ne umijem, kaplare, ne plivam... Ali ja se moram vratit u Beograd. Moram.
- Oćeš, jarane, al' drugi put... Vratićeš se ti, vidi Hašim da ćeš se ti vraćat tamo. Hašim, dina mi, neće.
Zagrlio ga je, pokrovitelјski, i ponudio cigaru. Veliki šalјivdžija Život, napravio je, u trenutku, od kaplara
generala. Nakratko.
 16.
J uliji se svaka ulica kroz koju je nosila Bogdana činile beskrajnom i kao da se svaki put kad zakorači,

noseći ta; mlitavi teret, baš za taj korak produžavala. Od trenutke d ju je nepoznati Mađar, koji joj je pomogao da
dečaka lučkim skalinama donese do Saborne crkve, ostavio i odjuris tim istim stepeništem, nizbrdo, da stigne
familiju, nije joj pomogao niko. Bilo joj je lakše kad se Bogdan osvešćivao, u nesvesti taj opušteni teret kao da se
udvostručavao Kad je Knez Mihailovom, pa Terazijama, onda kroz Dvorsku baštu, napokon stigla do Krunske, Julija
je bila gola voda Topla tečnost nije joj više lepila rukave i halјinu na prsima za telo. Dobro je, mislila je, prestao je
da krvari. Nije bila svesna da tetura i posrće. Zastajala je da se odmori, naslanjajući se na kuće i ograde, ali ga nije
ispuštala iz ruku, znajući dobro da više neće imati snage da ga podigne i uzme u naručje. Osećala je strašnu bol u
rukama, šake su se opuštale od nemoći, ruke same padale dole. Molila se da se Bogdan osvesti, sa njegovim rukama
oko vrata, kad je bio pri sebi, bilo je znatno lakše. Shvatila je da su ulice puste, de je metež samo u pristaništu i
sokacima koji vode ka reci i verovatno ka kolodvoru. Retki prolaznici prelazili su na drugu stranu ulice, sklanjajući
se od zajapurene, teturave sakalude, koja u naručju nosi verovatno mrtvo, verovatns svoje dete i peva. A pevala mu
je i dozivala ga da joj slučajns ne ode, da ga razbuđuje, da ga ohrabri, da ga drži svesnim. Kad je u dalјini ugledala
dvoje dece u belim matroskim odelcima i kad je prepoznala Dunju i Svetozara, znala je da će uspeti. Videla je kako
Sveta pušta sestrinu ručicu i utrčava u dvorište i Katicu Rajić kako užurbano izlazi na ulicu, kako se povodi i rukom
pridržava za ogradu, kao da se dvoumi, nesvest ili ne, a onda, koliko joj godine, povelike grudi i deca oko nogu
dozvolјavaju, počinje da joj trči u susret.
Kad je dečaka uz Kajinu pomoć unela u kuću i stavila na kožni trosed, pomislila je da sad ima pravo na malo
nesvesti i sklјokala se u veliku kožnu fotelјu. Došla je sebi, videla da je ispolivana vodom, bila je mokra po licu i
kosi, ugledala je Bogdana kako nag do pojasa sedi na stolici, Katicu kako mu pere ranu na ramenu i poliva je
rakijom, čula dečaka kako zapomaže. Svakim trenom bivalo joj je sve bolјe, pogled joj se bistrio, snaga u rukama
vraćala. Katica joj je stavila flašu u ruku, posle gutlјaja rakije bilo joj je znatno bolјe. Sad je već razgovetno čula
gospođu Rajić i potpuno razumela šta govori, bez obzira što je još uvek disala teško i neravnomerno.
- I ti si njega od Savamale dovde na rukama donela... U tom telašcu toliko snage. Alal vera.
Ponovo je na unukovu ranu sipala rakiju, dečak je opet zajaukao.
- Ajde, ajde... Jesi ti Srbin ili nisi?
Julija je, udahnuvši duboko, pitala sa dozom nelagode i dosta straha.
- A da ipak pozovemo doktora?
Kada je u Kajinom odgovoru da u svakoj kući u komšiluku ima bar po jedan doktor i apotekar pride,
prepoznala podsmeh i ironiju, shvatila je da dečak nije teže ranjen. Rane su ipak rane, pomislila je, da nije tako, ne
bi se ranama zvale, kakve god da su, samo da se ne zagadi, htela je da upozori, ali ju je Rajićka preduhitrila,
objašnjavajući da se takvih rana nagledala, da je u dva rata bila bolničarka, da se radi o površinskoj ozledi koju
neće čak ni ušivati, a ona ih se naušivala, ihahaj.
- Srećne ti rane, junače... Najmlađi Rajić sa ranom. Aferim - rekla je i ovlaš ga klepila po glavi.
- A ovo ti je za brigu i sekiraciju... I što si otišao bez pitanja... i... i... i...
Uzela mu je glavu u ruke i triput polјubila u teme.
- I što si, čedo babino, išao da svetiš majku.
Veštinom iskusne bolničarke završila je sa previjanjem, ponovo ga klepila po glavi i rekla.
- Gotovo... Ništa strašno.
- Falјen Isus i Marija - više za sebe i sa olakšanjem i radošću izustila je učitelјica. Konačno se oslobađala
straha, kao da je tek sada postala svesna srećnog ishoda.
Katica je podigla unuka sa stolice, ona sela na nju i uzela ga u krilo. Grlila ga je čvrsto, lјubila po licu, po
očima, pazeći da ga ne ozledi.
- Da je bilo pet santimetara levo, ode glava... Sad si to uradio i nikad više! Čuješ, nikad više za veka...
Nije znala da li da ga udara, lјubi, da se smeje ili da zapomaže, ali ju je polako obuzimao onaj užasni i najgori,
zakasneli strah, koji u opasnim i teškim situacijama stiže tek nakon strašnih događaja. Usta su joj se sušila, srce
popelo u podgrlac, udarajući besomučno. Gledala je u Juliju, mokru, krvavu, zajapurenu i raščupanu, kako još uvek
bela kao austrijski šporet sedi u fotelјi. Reči zahvalnosti ipak nisu izlazile iz usta. Julija je polako ustala i pošla
prema vratima. Da je Rajićima kojim slučajem ostao veliki zidni sat koji je Katičin svekar doneo iz Bazela, da nije
dat u Barajevo za dva tuceta jaja i kačicu sira, čuo bi se samo on.
 - Idem ja - rekla je Julija Kavran, hvatajući se za kvaku.
- Umlatiće te kao besnu lisicu, nećeš stići dalјe od Sokića kuće - odgovorila joj je Katica, ponavlјajući bez
razloga... - Od Sokića kuće.
Dunja joj je prišla i rukama uhvatila za krajeve prašnjave i krvave halјine. Rajićka je došla do vrata, okrenula
klјuč na bravi, uhvatila je za ramena, napravila tako sa njom nekoliko zajedničkih koračića i ponovo je posadila u
fotelјu.
- Ceo Beograd te zna. Zna čija si žena... Pa nisu ga uzalud zvali Sudija Smrt. Ne ideš ti nikud dok ovo ne
protutnji.
- Onda samo par dana dok se ne snađem.
Uzela je Dunju u naručje i ponovila:
- Par dana samo.
Bogdan je izašao iz sobe. Anđeli tišine leteli su iznad njihovih glava. Svetozar je prišao i seo babi u krilo.
Katica je krišom plakala, nastojeći da bude nečujna, polako postajući svesna i šta se moglo dogoditi i šta je ovo
vrapče od žene danas učinilo. Okrenula je glavu u stranu da joj Sveta ne vidi suze. Niko nije primetio Bogdana kad
se vratio i stao u vrata. Preko ispružene obe ruke držao je halјinu.
- Odgovaraće vam majkina 'alјina.
 17.
J ulija je sedela sakrivena iza zavese, u potrazi za dnevnim svetlom, i ušivala svoju halјinu koju je držala

preko krila. Žurila je da to obavi dok je sama. Kad se Katica mlađom decom vrati sa groblјa, a Bogdan dotrči iz
škole, deca će se okačiti na nju, naročito devojčica. Znala je da tada od bilo kakvog posla nema ništa. Teško je
uspevala da sa detetom u naručju bilo kako pomogne gospođi Rajić i zbog toga joj je bilo neprijatno, bez obzira što
je Katica stalno ponavlјala da njoj veća pomoć od one da se neko bavi Dunjom i braćom ne treba. Htela je što pre
kod svojih u Bečkerek ili Melence, ovde se osećala kao peti točak na kolima, u tuđim halјinama i tuđem vešu, za
tuđim astalom, sa tuđim parčetom hleba u ruci, ali je znala da je to još nemoguće, u ovoj situaciji potpunog rasula,
panike i sveopšteg nesnalaženja. Razumela je i da je taj put, pored toga što je gotovo nemoguć, osim pešice i
kojekakvim rizičnim snalaženjima, krajnje opasan, zbog mnoštva protuva, samoproglašenih oslobodilaca i
osvetnika, bez obzira što se Carevina trudila da, bar naizgled, sve funkcioniše normalno. A pravi oslobodioci čekani
su sa nestrplјenjem, svakodnevno, bilo je pitanje sata ili dana kada će se, okićeni ordenjem, pojaviti na ulicama, bez
obzira što su beogradski sokaci bili obleplјeni plakatima koji su obaveštavali pučanstvo da je prodor srpske i
francuske vojske zaustavlјen i da su carskokralјevske junačke jedinice, u sadejstvu sa nepobedivim nemačkim
regimentama, u nezaustavlјivoj kontraofanzivi. Fleke od dečakove krvi, iako izbledele od upornog trlјanja
i ispiranja hladnom vodom, još su bile tu. Osećala se neugodno u Ljubinkinoj halјini, bez obzira što se nije
primećivalo da je na njoj odeća druge žene. Nelagoda je bila neobjašnjiva, bar njoj, koliko god je Katica ubeđivala
da joj stoji kao salivena i da nema razloga za takvo osećanje. U školu nije otišla, ne samo zbog toga što je Katica
tako zahtevala - nego je i sama znala da u ovoj kući mora biti potpuno neprimećena, ukoliko želi da preživi. A želela
je.
O mužu gotovo da nije ni mislila. Svesno je odagnavala od sebe takve misli, uplašena od spoznaje da je
deceniju provela sa čovekom koji je, bez dvoumice i bilo kakvog oklevanja, pucao na devetogodišnje dete. Za nju je
to bilo završeno, trebalo je samo naći način da se to privede kraju i zakonski, ukoliko oboje prežive. Bilo kakav
način. Možda je udovištvo spas, pomislila je u jednom trenu, a onda uplašena od takvog bogohulјenja provela celu
noć na kolenima u molitvi.
Bogdan je uleteo u kuću, zadihan i mokre kose od znoja, bacio svoju školsku tablicu na sto, dobacio Juliji u
hodu da su Srbi na Voždovcu, da je lično video komitsku prethodnicu na Terazijama, da škole više nema, da su svi
učitelјi pobegli i da se ona, za svaki slučaj, popne na tavan, da je tamo sigurnije. Odleteo je kao što je i utrčao, nije
stigla ni da ga pita gde će, ni da ga upozori da se čuva i bude oprezan, da mu bar krišku proje stavi u ruku. Polako je
pošla prema stepenicama koje vode na tavan. Nije znala da li je uplašena ili samo ravnodušna. Znala je, ipak, da što
pre oni dođu, i njen neželјeni boravak u ovoj kući biće kraći. Kako god bude, biće kraći. I kakva god bila reakcija tog
toliko želјno i nestrplјivo čekanog oslobodioca o kome joj je Katica Rajić pričala bajke. Majka ko majka.
 18.
K ada bi čovek aeroplanom iz Lazarevca poleteo ka Beogradu, vest o njegovom poduhvatu stigla bi do
Beograđana pre nego što on sleti. Kako se u tome uspeva, niko ne bi umeo da objasni, ali to je prosto tako i o tome
se ne raspravlјa. To da su Dunavska, Drinska i Moravska divizija na obodima grada znali su svi. Samo se čekala
srpska truba ili zvuk marševskog koraka da varoš istrči na ulice, sa zastavama, ispletenim lovorima, devojačkim
peškirima i hrizantemama. Najhrabriji su izašli na ulice već ranom zorom, da gase upalјene dućane i državne
zgrade. Tog petka Beograd je goreo. Sve što nisu mogli da ponesu, Austrougari su polomili, zapalili, prosuli...
Pripreme za povlačenje u već potpuno izvesnom porazu, sprovedene su temelјno i natenane. Odnošeno je sve, po
ranije spremlјenim spiskovima, od praznih i punih buradi, preko krupne i sitne stoke, živine, crkvenih
dragocenosti, oplјačkanih postelјina i slika, escajga, ćilima, klavira i lustera, žita, rakije, bakra, nameštaja, voska,
soli, groblјanskih fenjera i mermernih spomenika... Po dućanskim patosima gazilo se po prosutom brašnu,
petroleju, šećeru, ekserima, sirćetu... Espap koji se nije mogao poneti uništavan je sistematično i sa uživanjem.
Komite koje su u prestonicu ušle u praskozorje, kao prethodnica oslobodilaca, zatekle su puste ulice i radnje u
plamenu, koje je nekoliko nebojša pokušavalo da ugasi. U pola jedanaest začuo se taj toliko želјeni topot kopita i
sav je narod u trenu bio na ulicama. U prvom momentu, zbunjeni svet, videvši svetloplave uniforme na
konjanicima, počeo se povlačiti uplašen, ali je opet neko, ugledavši srpsku trobojku kod barjaktara, povikao, naši
su, to su naši u francuskim uniformama...
Zaista su Srbi svoje iznošene i iscepane sivozelene uniforme zamenili prijatelјskim, francuskim, svetloplavim,
toliko sličnim švapskim. Kasnije su im prijatelјi prijatelјski i naplatili u zlatu, uklјučujući i sto osam hilјada pari
perli za cokule, dvanaest sua po komadu. Otuda trenutak straha kod naroda, da bi zatim oduševlјenje probilo
još snažnije i jače. Konji su već bili iskićeni peškirima, neke su beogradske udavače prvi put polјubile muškarca,
hodajući nekoliko koračaja uz njega, tu na Terazijama. Ispred „Kasine" dopirao je zvuk gajdi, na platou između
hotela „Moskve" i „Balkana", baš tamo gde su donedavno bila vešala, razvilo se kolo oko mladog, belotenog
harmonikaša, koji je svoju honer harmoniku na dugmiće rastezao vešto i glasno. Mnogi su izgubili svaku nadu da će
do ovog dana ikada doći, tri su godine okupacije - praćene vešalima, plјačkom, poniženjem, strahom, glađu,
hladnoćom, odsustvom najmilijih i stalnom brigom - kao trista godina blagostanja. Zato je taj zabetonirani i
sakriveni, poluzaboravlјeni izvor, sada kad je probio, nezaustavlјivo izbacivao radost, radost, sreću... Čak i kod onih
koji su se sa zebnjom raspitivali za svoje, trčkarajući uz, sad već pristiglu pešadiju, koja je Kralј Milanovom išla u
marševskom koraku, ali u savršenom poretku, ispod oblačnog i niskog neba, sivog kao zatvorski hodnik. I kad bi
otac, saznavši da mu njegov Živan, njegov Vava iz Hilјadu trista kaplara nikad neće popiti pivo kod „Kolarca" i neće
preći preko praga Velike škole, klonuo ispred raskršća sa Knez Miloševom, kao da niko nije imao ni vremena ni
prostora za saučešće, za bratsku ruku na ramenu, bežeći od tuđe nesreće kao da je prilepiva i trčeći za radošću.
Grad se veselio, bučno, sva ta muzika, i vojna i ciganske bande, koje su se pojavile niotkuda, usklici, graja, rzanje
konja, vijorenje zastava, potkovice po kaldrmi, klepet topovskih kola i mukanje vučnih volova, pretvorile su se
u jedan stalni šum, jednoličan i uporan kao zvuk vergla, a ipak neshvatlјivo prijatan. Kao zvuk seoske slave o
Petrovdanu u Šumadiji. Iza pešadinaca išli su zaroblјeni neprijatelјi, tek da se vidi da ih ima, a svaki pokušaj da
im se naudi, da se plјunu ili ošamare, po tri srpska narednika, sa svake strane, sa isukanim sablјama, sprečavali su
oštrim povicima - „odbij, da se nisi usudio". Tu divnu kakofoniju radosti samo je na nekoliko sekundi prekinula
strašna eksplozija, vrane su se podigle sa savskih topola i zakreštale, dok neko nije rekao da su Švabe podigle most
u vazduh da lakše begaju i lepi šum je ponovo uspostavlјen u trenutku.
Katica nije smela sa decom u tu gungulu, ali joj je Bogdan pobegao, ne osvrćući se na njene i naredbe i pretnje
i molbe da se vrati. Pobegao je kroz Sokića dvorište, pa čelo bašte, ne osvrćući se na babino bogorađenje i spustio
se u Kralјa Milana. Pratio je konjički eskadron držeći se za uzengiju, jednu, pa drugu, treću, stigao do Kalemegdana,
hvatajući korak sa konjskim poskakivanjem, pa trkom nazad, zagledajući u lica oficira, potpuno siguran da bi
prepoznao oca. Provlačio se između lјudi, vešto i brzo, uvek u prvom redu, ne obazirući se na grdnje i prekore, čak i
poneku ćušku. Kapetan bez ruke, sa desnim rukavom zadenutim za opasač, grdno ga je očepio, lјubeći uplakanu
ženu, govoreći joj između polјubaca da je burmu sačuvao, da ju je sam skinuo sa otkinute ruke, ponosno je
pokazujući na domalom prstu leve šake, ona je klimala glavom i plakala, pokušavajući da ga izvede iz gužve i
povede ka kući. Po navici, hvatala ga je ispod nepostojeće desnice, gužvajući prazan rukav i izvlačeći ga ispod
opasača, a onda prešla na levu stranu i izvela ga iz gužve, neuspešno pokušavajući da uhvati korak, nenavikla da ga
prati sa leve strane.
Bogdan je kući stigao hramlјući, premoren, znojav i prašnjav, istrpeo babinu grdnju i seo uz prozor. Katica
je sedela pod upalјenim kandilom. Poslednji deci zejtina koji je imala u kući i koji je čuvala za ovaj dan usula je u
srebrnu, filigransku posudicu. Nije otišla da traži sina Živojina. Plašila se čuće nešto strašno, plašila se i mogućnosti
da se mimoiđu, da se on, posle toliko vremena, uhvati za zaklјučan kapidžik, da ga niko ni na pragu ni u dvorištu ne
sačeka. Plašila se za mlađu decu, da ih ne izgubi u gužvi, plašila se leleka Darke Pevčeve, koji će nadglasati radost
celog jednog grada, kad sazna da joj se ni Viktor ni Živko ni Milutin, ni Vića ni Žića ni Mića, neće vratiti. Jedan iz
Albanije, drugi sa Vida, treći sa Kajmakčalana. Ceo Beograd je to znao već godinu i više, svi osim nesrećne Darke
Pevčeve, Katičine dalјe rođake po Čarapića grani. Grad koji nije znao da sačuva tajnu pop Jakšićeve mantije
zakačene na tarabu udove pokojnog Vojina Dinčića, čuvao je ovu kao zakleti činovnik šifru sefa Narodne banke.
Čuvao do danas. Plašila se još i...
- Bako, oće tata danas sigurno doći? - pitala je Dunja sa praga, nosa naslonjenog na stakleni deo ulaznih
vrata. Dečija rečenica ostala je zamaglјena na staklu, da podseća na nelagodu čekanja i nestrplјenja.
- Doći će, čedo - odgovorila je, a potom više za sebe dodala - mora!
Plašila se i da će prva sresti Mijata Tamnavca, prvog komšiju i Živojinovog najbolјeg prijatelјa i ispisnika,
na čiju je kuću pala prva granata iz Debele Berte, ispalјena na varoš mimo Kalemegdanske tvrđave, tog
zastrašujućeg topa, čuda nemačke tehnike, čija je jedna granata rušila trospratnice do temelјa, svojim je očima
videla i ovu komšijsku i u Kralјa Milana sedam i Jeftića kuću u Vasinoj. Da će ga videti na zgarištu te nekada lepe
vile, među čađavim ostacima zidova, na gomili šuta, među dimnjacima koji štrče u nebo kao uskličnici. Nema slike
bilo kog izbombardovanog, do temelјa srušenog grada, gde odžaci nisu prkosili eksplozivu, bombama, granatama.
Čovek bi mislio, prvi će pasti tako visoki i vitki, ni na šta oslonjeni, a njih je neka sila branila od padanja i držala
okomito. Izvela je decu pred kuću da izgledaju oca zajedno. Postrojila ih je pred kapijom, popravila kragne na
odelcima, Dunjinu mašnu... Pripretila je prstom još uvek ušmuranom i čupavom Boci, plјunula je u šake i pokušala
da namesti raščupanu kosu. Sećala se priče svoje matere: ako sretneš brigu na šoru, prođi pored, ne uzimaj je, ne
prti... Isto je i sa strahom. Ne prizivaj. Nevolјa oseća da se bojiš. Zato i napada uplašene. I dok daje poslednje
instrukcije kako se dočekuje otac po povratku iz rata, ugledala je Mijata, komšiju, najbolјeg Živojinovog druga od
vremena špilhozni i šerpi koje se vuku po kaldrmi u Krunskoj, onog Mijata Tamnavca zbog čije je lјubavi prema dve
godine starijem Živojinu napravlјena prvo rupa na ogradi prema Tamnavcima, da bi zatim Radoja napravio i lepa
vrata od letava ofarbanih u zeleno, onog malog Miju u čijoj je kući Živojin pojeo više sutlijaša nego u svojoj, cimera
iz vremena zajedničkih letovanja, videla ga je kako, ne sluteći ništa, u oficirskoj uniformi, okićen ordenjem, vencem
od jesenjeg cveća, vezenim čarapama preko ramena, koje je neki usplahireni devojčurak prebacio preko
kapetanskih epoleta, bodro korača prema ogromnoj rupi od granate, kršu od cigala, nagorelim, izukrštanim
gredama, garavim ostacima bivše kuće i bivše sreće, korača bodro, ne sluteći ništa. Nesvesna šta radi, ugurala je
decu u dvorište, pa u kuću, tiho zatvorila vrata i provirila iza firangle ka komšijskoj avliji. Htela je da se skloni, da
sakrije sebe i decu od jauka, od muškog plača, da ne svedoče. Činilo joj se da je hod tog
plećatog tridesetdvogodišnjaka malo nesiguran, kao da se kod treće rakije nije zaustavio, videla je da se to pravilno
muško lice sa zift crnom kosom i urednim brkovima, za ove tri jake godine nije mnogo izmenilo, ali se mladić
očovečio i ogrubeo, da je i dalјe lep i ... Zastao je pred svojom kućom a onda nesigurnim koracima ušao u dvorište.
Nasula je vode u čašu i istrčala postiđena. Pošla je prema zelenoj, Radojinoj vratnici u ogradi, koja je spajala dva
domaćinstva.
Mijat Tamnavac je u Živojinu Rajiću imao i primer za ugled i starijeg brata i zaštitnika, a kada su te tri godine
razlike između njih dvojice prestale biti razlika i u visini i snazi, potrebi za ženom, kafanom ili u pogledu na svet i,
doista, i najbolјeg prijatelјa. Onakvog pred kojim nestaje stid, strah od pozajmice ili bilo kakve slabosti, pred kojim
se ne sakriva ni dečačka tajna o ukradenom srebrnom dinaru sa ikone u Sabornoj, onakvog za koga se skače i u
nabujalu Savu i u kafansku tuču sa dorćolskom ciganijom, bez obzira što znaš da su svi do jednog, po
pravilu, naoružani krivim banatskim kebama. Ono u čemu ga nije pratio, bila je medicina, zaudarali su mu leševi u
prosekturi, nije mogao da okreće lјudsko srce u rukama, okretao je glavu na drugu stranu kad vidi krv. Ali je zato
obožavao juriste, dane i dane znao je da presedi u očevoj advokatskoj kancelariji u Knez Mihailovoj 12, ili sakriven
iza zavese, po tatinom odobrenju, sluša jadikovke prevarenih i lagarije lopurdi i secikesa, odlazi na suđenja
otvorena za javnost... Sve stručne knjige iz nemale očeve biblioteke pročitao je još pre odlaska u Požun, pa zatim u
Pariz, na studije. Zato je, pored činjenice da je govorio nemački jer mu je bio maternji, Vilhelminu je njegov Stevan
doveo sa studija u Berlinu, naučio i češki i francuski. Studirao je brilјantno i sa lakoćom, čak i kad je upisao vojnu
akademiju Sen Sir. To što su obojica ostali jedinci, samo je njihovu vezu ojačalo i učvrstilo. I kad se Mijat, iako
mlađi, ženio prvi, ništa logičnije nije bilo nego da mu Živojin Rajić kumuje. Stevi Tamnavcu nije baš bilo pravo,
kumstvo sa Rakićima trajalo je već vek i jače, ali je stari kum Dimitrije Mita Rakić rekao da razume i da se ne srdi.
Postavio je samo jedan uslov. Da on krsti prvorođenika, i tako je i bilo. Zato je Katicu toliko bilo stid kad je shvatila
šta je pokušala da izbegne.
- Šta je ovo, majko božija - promrlјao je Mijat, klateći se na obodu ogromne rupe koju je napravila razorna
granata. -Šta je ovo, crnom meni... Lele.
Poveo se da padne, zabatrgao nekoliko sitnih koračića, a onda se rukom uhvatio za ostatke dvorišne česme.
Katica je tačno znala kako se oseća. Teže joj je bilo kad su joj doneli Ljubinkino telo, teže joj je bilo dok ju je nagu
kupala i spremala za poslednju preobuku, teže joj je bilo dok se susretala sa ranama, ugrizima, poderotinama,
pocepanim međunožjem, teže joj je bilo tada nego kad je gonjena Julijinim izrikama bežala sa Terazija da je ne
gleda obešenu. Znala je da je njemu sada tako, baš tako, da mu je još teže, da je na dnu tog ogromnog kratera sve
što je voleo. Žena, deca, roditelјi, razlozi da se diše. Znala je i da mu se sad, upravo sad, u mozak urezuje, tetovira,
prizor koji će ga pratiti i u najtežim pijanstvima, trenucima blaženstva ili potpune sreće. Znala je i da će, ako sad ne
umre i ne padne na dno te rupetine, živeti još dvesta godina. Sve je to Katica Rajić znala. Nije ni primetila da su i
deca izašla iz kuće, da stoje postrojena, par koraka iza nje.
- Šta je ovo... Šta je ovo, Gospode...
Okrenuo se oko sebe, ugledao babu i decu.
- Pa šta je ovo tetka Katice... Živi su, jelda da su živi? Nisu bili tu?
Uzalud je u jednu usplahirenu rečenicu smeštao toliku nadu. Iz njenog ćutanja Mijat je shvatio ono što je
znao od prvog trenutka. Ona mu je prišla, pokušavala je da ga zagrli, čaša u ruci smetala je, prokletinja... On ju je
grlio, nesvestan snage svog stiska, čaša je smetala, smetala, dok Bogdan, čedo babino, nije prišao i uzeo je iz njene
šake. Sad je mogla da ga zagrli obema rukama, da mu privije glavu na svoje rame, da mu rekne...
- Neka, srećo, nemoj...
Nikad nije videla u svom veku da se neko tako trese celim telom. Sitnim drhtajima, koji polako deformišu
lice, rastući tremor celog čoveka koji se ne pojačava u amplitudama nego u intenzitetu, nešto poput padavice a nije
padavica, treperenje i titraj i ledeni znoj koji naočigled kvasi čelo, lice, prsa, leđa, koji se u potočiću sliva niz obraze
i vrat, sve do mokrih fleka po ramenima i nogavicama. Gospode, otkud toliko znoja u čoveku. Nekako ga je
posadila na ostatke česme, Boca joj je dodao čašu sa vodom. Pio je halaplјivo i glasno, gotovo da je usisao tri deci u
sekundi...
- Kako? - bukvalno je promucao cvokoćući.
- Tu je pala prva granata ispalјena na varoš... Debela Berta. Pola ulice se sakrilo u vaš podrum. Niko nije
preživeo... Ni miševi u duvaru.
Potpuno mokar, Mijat je gledao po razvalinama. Smirivao se polako. Bar naoko. Katica uplašena i zbunjena
načinom na koji Tamnavac doživlјava susret sa istinom, zbunjeno je privijala decu uz sebe. Prvi put je to videla.
Činilo joj se da se polako smiruje. Neprijatno je, ali se mora. Svako se češe tamo gde svrbi. Baš svako. Mada reči
zapinju kao čičci, teške kao železnički pragovi.
- Mijate, sine, bili ste u istoj jedinici... Šta nam je sa...
- Majko - začula je iza leđa.
Okrenula se, nekako, celim telom, prema tom četiri godine čekanom glasu. I deca isto. Dunja i Svetozar,
češući se o neznančeve rajtozne, šmugnuli su u kuću, držeći se za ruke. Htela je da zakorači prema čoveku na pragu,
u uniformi majora srpske vojske, noge nisu slušale, htela je da vikne, glas nije slušao, htela je da uzdahne, pluća
nisu slušala, ništa nije slušalo... Dva matroska odelca, dve male glave, provirivale su iza ragastova. Najzad je
prodisala.
- Čedo moje...
Bogdan priđe oficiru, polјubi mu ruku.
- Otac... Blagoslovite.
Baš kako su ga majka i baba učile. Jednom, kad otac dođe, ti ćeš... Živojin je pomilovao dečaka po glavi.
Zaboravio je u rovu kako se voli prvenac. A onda ga je zgrabio, podigao uvis, okretao, gledao, lјubio, gledao... Katica
još nije mogla da zakorači. Matroska odelca, ohrabrena Bocinim postupkom, koračić po koračić, prilazila su
neznancu. Ocu. Živojin je klečao, grlio ih je sve troje, obasipao polјupcima, odmicao na dužinu ruku da ih vidi, da ih
se nagleda, uvlačio u sebe, kao strastveni duvandžija zadnji dim španjuleta, taj zaboravlјeni miris dečijih temena i
dečije kože. Opet ih je zagrlio čvrsto, podigao ih sve troje, okretao, nosio ih je kao ordenje. Kao Karađorđuše. Grlio
ih je, obasipao polјupcima, čak i krpenu lutku koju je Dunja držala u ruci. Katici se činilo da nikad duži put nije
prevalila u svom životu. Tih nekoliko koraka od Mijata do sina. Živojin, napokon, pusti decu, skine šapku, polјubi
mater u ruku. Onda je zagrli, ona mu je lice držala u svojim dlanovima, nesvesna da suze kao lubenice padaju na
njeno poprsje.
- A ona, majko? - pitao je.
Katica ćuti, traži reč sa najmanje oštrih vrhova.
- Obesile je Švabe, nasred Terazija. Visila je dva dana.
Gruva dečija iskrenost, puca Bogdan na oca, kao češka haubica na Mačkovom kamenu. Moglo se to i drugačije
saopštiti. Katica zagrli ratnika.
- Pile majkino.
Živojin okamenjen. Kao bazalt. Mijat Tamnavac sedi na zgarištu okićen vezenim devojačkim peškirom,
čarapama i vencem od ciklama. Vlasnik bivše kuće i bivše sreće. Počinje sitna novembarska rosulјa. Na raskršću
Kneza Miloša i Kralјa Milana igra se kolo. Cijuk raštimovanog ciganskog ćemaneta čuje se u dvorištima Živojina
Rajića i Mijata Tamnavca, kao da kalafonac svira tu, na kapiji. Godinama čekani, uvežbavani i izmaštavani susret
nije ispao baš kako je zamišlјan, pomislila je Julija Kavran, nameštajući crep na prorez kroz koji je posmatrala
trijumfalni povratak pobednika.
 19.
K ada bi Bogdanu Rajiću Starijem prijatelјi na Velikoj školi ili u kafani „Dardaneli", pokušavajući da ga
najede i našale se na njegov račun, govorili da mu sin Živojin, još u kolevci, po svemu, formi, liku, stasu, boji kose i
očiju, temperamentu, muzikalnosti, liči na Čarapiće i da će kad sin odraste otac morati da dokazuje da je njegov, da
je po svemu povukao na ujčevinu, odgovarao je da je od dobrog oca dovolјna pamet, novac i prezime. Rajići
nisu spadali u lepe lјude. Nabijeni i snažni, široki u plećima, bezvrati, sa krupnom glavom nasađenom na široka
ramena i poduži trup, i kraće, pomalo zaoblјene, na spolјa zakrivlјene noge, prenosili su takvu formu sa muškog
kolena na koleno. Nema mane koju dobar šnajder ne može da sakrije, govorio je još stari Živojin, na podrugivanje
čaršije o tome da je rasa Rajića po svemu prepoznatlјiva i predodređena za pešadince. Da, ali za najbolјe pešadince,
dodavao bi. Sve to skup krojač sakrije, sve osim gluposti. Kad je mali Živojin rođen, Bogdan je negde u sebi potajno
želeo da mu sin povuče na lepe ujake i majku. Da je poživeo i da onako nepotrebno nije poginuo u još
nepotrebnijem ratu sa Bugarima, radovao bi se rastu i razvoju svog jedinca, koji je svakim danom bivao sve lepši i
sve više Čarapić. Od oca, pored prezimena, novca i pameti, nasledio je i prelepe bele i snažne zube, kojima je sa
lakoćom lomio orahe koštunce. Jednom je Živojin u tim istim „Dardanelima", dok je izbivao iz
Beča, na semestralnom odmoru, za opkladu, držao akov vina u zubima. Jedno bure vezano jedekom on, drugo
glumac Ilija Stanojević, još u mladosti prozvan Čiča, pa ko duže izdrži. Niko tu burad, osim njih dvojice, nije mogao
ni da pomeri a kamoli da podigne. Glumac je pobedio za malo, Bogdan je svoj teret spustio na olajisani patos kafane
tek koju sekundu ranije. Krupnook na majku, od nje je i nasledio tu čudnu svetlosmeđu boju očiju, koja se u toj
nijansi tamnog okera retko sreće, naročito kod muškaraca. Smejao se retko i suzdržano. Mijat mu je stalno govorio
da, kad bi on imao takav osmeh i takvo biserje u ustima, budio bi se noću da se osmehuje. Iako su Čarapići imali
jednu razumnu, mudru hrabrost, ne bežeći od herojstva ali učestvujući u takvim poduhvatima kad se drugačije nije
moglo, Živojin je na Rajiće povukao plahovitost, brzopleto delanje bez zazora, ali sa dugim i sporim kajanjem. Tek
je vremenom, knjigom, majčinim prekorevanjem, izborom prijatelјa i radom na sebi uspeo, bar donekle, da tu lošu
crtu svog karaktera ako ne odstrani, onda svede na manju meru. Kratkofitilјci planu kao lagum sa džebanom, kao
segedinska barutana, govorili su za Rajiće Beograđani. Kakvi bi tek bili da onolike knjige ne kupuju i, što je još gore,
čitaju. Rano je ostao bez muške zaštite, stričeve nije imao, stariji ujak i deda po majci poginuli su u
čestim čarkanjima sa Turcima i Arnautima, a drugi ujak na Krimu, kao kapetan ruske carske armije. Zato je silno
bio vezan za majku i ženu, kasnije za decu, znajući koliko mu je otac nedostajao u odrastanju. Dan na frontu, pre i
posle svake bitke, svakog napredovanja i povlačenja, počinjao je i završavao molitvom, pominjući ih sve, poimence,
od Dunje, pa redom. Poveo ih je sve na groblјe kad više nije pomagao nijedan izgovor, nijedno opravdanje, zašto i
oni ne mogu da pođu sa njim. Brzopleto se izrekao gde će i tog momenta je bilo dockan. Ako zaplače, ako zarida,
ako se slomi i okruni, ako padne i zaleleče naglas, hteo je da to bude bez svedoka. Stajao je dvatri koraka ispred
dece i majke, visok i prav kao jablan, ogrnut oficirskom pelerinom, boje osunčane mahovine, koja je sezala do
uglancanih čizama, ispred bele porodične kapele na Novom groblјu u koju su legali Rajići sa ženama već treću
generaciju. Čim je čuo da će se Tašmajdansko groblјe zatvoriti, a onda i seliti, Bogdan je kupio parcelu na dalekom
periferijskom Novom groblјu i naručio grobnicu. Kapelu je, po nacrtu arhitekte Jaroslava Prohaske iz Praga, uradio
njegov sin Jaroslav, sa aranđelovačkim zidarima, od belog venčačkog mermera. Čim je završena, po odobrenju
mitropolita Mihajla, ekshumirao je tela svog oca i dede, babe i majke, i preneo u novu grobnicu. Znao je da je
Tašmajdansko groblјe preblizu varoši, da će onaj ko ne prenese svoje mrtve doživeti da njihove kosti budu uzidane
u temelјe novih kućerina. I tako je i bilo.
Lepa kupola na kvadratnom brodu, sa masivnim lancima na niskim mermernim stubovima, koji je trebalo da
spreče stoku, koja je u vreme gradnje još pasla po Novom groblјu, da se češe o zidove i da je opoganjuje. Uski,
visoki prozori u vitražu, na jugu i zapadu, puštali su dovolјno dnevnog svetla na dve mermerne ploče, nad kriptom,
u podu. Četiri ogromna čempresa na uglovima parcele dokazivali su da ništa na groblјima ne uspeva kao smrt,
čempresi i lipe. Sa leve i desne strane vrata od kovanog gvožđa, urađenih kod majstor Dudića u selu Surduk u
Sremu, bile su dva velika mermerna portala na koja su urezivana imena pokojnika. Desno muškarci, levo žene,
svaka spram svog čoveka. Pradeda, deda, otac... Stanislav, Živojin, Bogdan. Saveta i Persida, na drugoj strani. Na zid
kapele, na ženskoj strani bio je naslonjen skromni drveni krst, tek da na njega stane usijanim žaračem urezano ime
Ljubinka Rajić i nekoliko brojeva ispod. 1888-1917. Vrane, vrane, vrane. Graktale su po lipama, načičkane, pokoja
bi se dizala uvis, tražeći bolјe mesto, dok ih nešto nedokučivo i nepoznato, naoko bez razloga, ne bi podiglo sve, da
zakrile crnim krilima novembarsko sivilo nad glavama vojnika kraj grobova. Čudo vojske na groblјu. U poseti kod
dece, rođaka, roditelјa... Gotovo da nije bilo groba bez uniforme. Manje ih je prema otadžbini vukla želјa za pesmom
i svirkom, trešnjom Đurđevačom ili hladnim pivom kod Orača. Najviše da zagrle žive i kleknu kraj mrtvih.
Da odstoje dok sveća ne izgori. Svi sa kojima je Živojin noću, duvaneći i divaneći, provodio sate lekarskih
dežurstava, isto su govorili. 0 osmesima na kapiji i još jednim Zadušnicama kraj grobova. U jednom momentu se
Živojinu učinilo da im vrane sleću po ramenima, po šapkama, kao po čempresima i topolama. Da i on ima jednu na
desnom ramenu.
Bogdan je gledao u široka očeva pleća netremice. U tu veliku, nepomičnu, bronzanu piramidu. Baba je raširila
veliki crni amrel iznad svoje i dečijih glava. Majorska ramena i glava, mirni i nepomični, kao na počasnoj straži, da
deca ne primete, od Katice ionako ništa nije uspevao još od dečaštva da sakrije. Srećom je novembarska kiša
snažila, ali ipak nedovolјno da sakrije krupnu mušku suzu, veću od jabuke petrovače, kako se u slapu sliva niz
sveže obrijane obraze. Šta može sitna novembarska kap spram onakvih suza. Možda samo da ih ohladi i da pogasi
sveće i kandila na grobovima. Tako se plače za ženom koja se voli lјubavlјu od koje se umire, za nekim bez koga je
svaki udah muka, za mučenicom čije je stradanje prestalo smrću, za nekim pred kojim se iz ko zna kojih razloga
oseća teška i neporeciva krivica... Utroba ga je bolela od nedostajanja, od krivice, od besnog čemera. Bronza, a
plače. Kao i bronzana zvona na crkvi Svetog Nikole koju je o svom trošku, gotovim novcima, podigla ujna Draginja,
udova uja Stanojla Petrovića, Katičinog brata od tetke. Grakću vrane i Živojinu se čini da na Novom groblјu ničega
više osim tih tičurina i nema, da su popadale po spomenicima, po drvetima, po lјudima.
 20.
S ve što je moglo da izgori sa tavana kuće u Krunskoj, završilo je ili u šporetu ili u furunama. Obično su
potkrovlјa takvih zgrada puna nepotrebnih stvari, koje su tu, eto, ostavlјene, jer, zaboga, zatrebaće jednog dana, a
onda ostanu tu zauvek, nikad ne zatrebavši. Tako su se u tom neredu mogle naći dečije sanke i kad se deca požene
i poudaju, tu su, ako zatrebaju, kolevke, stare komode u čijim su fijokama trunuli krivi ekseri, zarđala klešta i
klupčad zaboravlјenog kanapa, uredno složene drvene naćve i korita, halјine i umolјčani kaputi, čizme bez ikakve
mogućnosti da se poprave ili bilo kada obuju ponovo, crvotočni ramovi sa ko zna čijim fotografijama, trule
baštenske stolice, polomlјene alatke, besmislene i nikom potrebne knjige na jeziku koji ne govori niko od ukućana,
pribori za pecanje na kojima se više nikad neće zakoprcati nijedan kederčić... Tavan je bio visok i prostran,
predviđen da jednoga dana, ako ustreba, sa lakoćom bude pretvoren u mansardu. Naravno da nije zatrebalo.
Debele grede, pružene preko zidova, omogućavale su da se na njih zakucaju daske, pa na daske postavi sloj trske,
na trsku malter, na malter gipsarske arabeske i eto raskošnog, visokog plafona u prostorijama ispod tavana. Na
daske u tavanu sipana je šlјaka, kao termički i zvučni izolator, deblјine bar pedesetak santimetara. Zatim se ponovo
postavlјao red dasaka, koji se ukucavao u grede, po daskama desetak santimetara finog blata, pomešanog sa
plevom, i to je bio tavanski pod. Zato je u kosim zracima svetla, koji su ulazili kroz prozore na krovu, bila vidlјiva
ona fina puder prašina, koja je uz specifičan miris i obavezne tragove paučine na kosi i po rukavima, bila znak
tavanskog prepoznavanja. Opet si bio na tavanu, nije bilo pitanje nego neporeciva činjenica sa kojom se nije
polemisalo. Tako je izgledao i Rajića tavan pre okupacije. Na njemu su vo vremja ono, kad je Bog po zemlјi hodao, u
danima blagostanja, po prostrtim novinama, pažlјivo slagane najlepše jabuke i grozdovi iz voćnjaka i vinograda u
Grockoj, da tu čekaju zimu. A onda je izgorelo sve što je htelo da gori. Sada u tom velikom, praznom prostoru nije
bilo ničega. Nešto malo okrnjene grnčarije, testija za vodu bez duduka, kotao koji je godinama čekao kotlokrpu,
limeno natrulo korito i pletena stolica za lјulјanje, dosta oštećena, pravlјena od nekog tvrdog, egzotičnog drveta
koje nije htelo da gori, stavlјena u mračni ćošak i sakrivena iza jednog od odžaka. Juliji je bilo baš hladno. Obučena
u Ljubinkinu halјinu, bez ikakvog ogrtača, prsluka, bilo čega na sebi, stajala je skuplјena u uglu, trlјajući rukama
nadlaktice. Nije smela da šeta, plašila se da će on čuti korake koji su po tavanskom podu odjekivali kao pinterski
batovi po buretu. Ili se to njoj samo tako činilo. Nos joj je već počinjao da curi, plašila se prehlade i bolesti, na kraju
je našla neki stari uvošteni pokrovac, koji je strašno smrdeo na konjski znoj, umotala se u njega i sela u lјulјašku.
Rukama je obgrlila potkolenice i listove, bradu naslonila na kolena. Tako skuplјenu, kao krojački santimetar,
zatekla ju je Katica kad se popela do nje. Govorila je šapatom i brzo, pružajući joj jorgan koji je donela sa sobom i
limeni tanjirić sa tri obarena krompira i parčetom kao sneg belog sira.
- Sin mi se vratio, čula si verovatno... Juče.
Julija je ustala iz stolice da iz Katičinih ruku uzme pruženi pokrivač i tacnu sa jelom.
- Čula sam.
Katica joj je raširila jorgan po naslonjači.
- Umotaj se u ovo, dani su sve hladniji.
Tek kad je zagrizla neolјušten krompir, Julija je shvatila koliko je gladna. Sa osećanjem stida i nelagode
vratila je polovinu zagriženog krompira u tanjirić.
- Ne mislim ja još dugo - rekla je.
Ne shvatajući da joj je ton i previše svadlјiv i preintiman, Katica je prošaputala.
- A kuda bi ti?
- Ne znam... U Bečkerek kod mojih. Možda u Peštu. Kad ću moći da siđem?
Katica je već bila jednom nogom na vrhu stepeništa. Napravila je nekoliko brzih koraka do Julije i
prošaputala sa neuporedivo manje strogosti u glasu, nego maločas.
- Čekaj tu. Na ulicu, svakako, ne možeš još. Rano je. Još se pije, još ima i fukare i crnine. Previše.
Koliko god da se trudila, opet je to izgovorila krto, sa bezobzirnošću naredbodavca. Zato je i Julijino
pravdanje bilo sasvim očekivano.
- Nisam se okupala danima.
- Sedi tu i ćuti - presekla je Katica. - Ne znam ni ko se vratio... Ta tvoj muž mu je obesio ženu.
Skinula je sa sebe štrikani prsluk i njime ogrnula učitelјicu.
- Ne razumem. Pa u čemu je tu moja...
Rajićka ju je prekinula na polovini rečenice.
- Dok ne vidim ko se vratio.
Ništa Julija nije razumevala. Ama baš ništa.
 - Kako to mislite?
Pitanje je odavalo ne samo zbunjenost nego i nadolazeći i sasvim primetan strah.
- Ja sam u rat, pre šest godina, ispratila lekara i pesnika, možda se vratio krvolok. Osvetnik i ubica,
razumeš?
- Ne.
- Šest godina je on, ženo, u rovu. Gleda smrt i blato, seče noge i ruke, ko zna šta su krv i gnoj napravili od
njega.
Ubicu i krvoloka? Sedi tu i ćuti. Zatekao je siročad kad se vratio, sedi tu još koji dan.
Julija je prvo bila zbunjena, o kakvih sad šest godina vojne govori ova žena, a onda je shvatila da su Srbi pre
nego što su zaratili sa Carevinom, ratovali sa Bugarima i Otomanijom i da su, ne računajući kratke prekide za
vađenje konaca iz rana, brijanje i promenu veša, zaista šest godina iza topova. Shvatila je o čemu joj Katica govori.
- Smrdim. Jezivo smrdim.
Iz kuće se začula lupa vrata, koraci i glasan govor. Muški. Katica joj je prstom pokazala da ćuti. Prišla je do
Julijinog uha, osećala je minđušu na usnama dok je šaputala.
- Sveta i Dunja misle da si otišla. Bogdan zna da si tu. Sići ćeš kad Živojin negde ode i kad ja izvedem
decu... Razumeš?
Klimala je glavom potvrdno dok je Katica, na vrhovima prstiju, silazila niz stepenište.
- Ja se tako bojim... I samo hoću kući.
Nije bila sigurna da ju je Rajićka čula. Nije bilo ni važno. Sela je u naslonjaču i umotala se u jorgan. Nešto je,
napokon, grejalo. Ješću kad se probudim, pomislila je, tonući u dubok, spasonosni san.
 21.
C ivilnu obuću vojvoda Petar Bojović nije obuvao od svoje sedamnaeste godine. Samo je kadetske i
podoficirske cokule zamenio oficirskim čizmama, pripasao sablјu i na uniformu kačio ordenje i unapređenja. Bio je
poslednji od četvorice velikih koji je zavojvodio, nakon Mišića, Putnika i Stepe, i to samo zbog oštrog
jezika, principa do kojih je držao i vere da je oficirska čast sveta i neporeciva, a slobodna otadžbina vredna svake
žrtve. Regent Aleksandar Karađorđević smatrao je da Srbiju, prestonicu i buduću veliku državu, mora da pravi
veliki vizionar i mora da oslobađa veliki vojskovođa. Bojovića je samo politički talog i Pašićeva lična omraza
sprečila da feldmaršalske poletuške stavi na ramena znatno ranije. Da je bilo po Pašiću, političkim bitangama,
ministarskim muflјuzima i vojnim liferantima i profiterima, verovatno bi Bojović bio vraćen u rodne Miševiće,
u daleku sandžačku zabit, onakav kakav je kao dečak i došao u Beograd, gladan, bosonog i golotrb. Zato je Petar
Bojović u čin vojvode proizveden tek krajem septembra osamnaeste, kada su sloboda i ulazak u prestonicu bili više
nego izvesni a njegove ratne uspehe bilo nemoguće dalјe umanjivati. Vojska i oficiri su ga i voleli i poštovali. Znali
su da je, kao i većina njih, selјačko dete, da se hleba nije prejedao, da se svoje sirotinje ne stidi, da je gladan
ranjavan i oanjen glalovao. da 1e svog konja kod mesta Gegaj u Albaniji dao ranjenom Šumadincu iz sela Udovice, a
on ostatak puta prepešačio, držeći se za uzdu, da je strog i pravičan i da je u službi napredovao zbog hrabrosti,
čestitosti i vrednoće, a ne zbog političkih veza, bogatstva ili uticajnog tasta. Vojnika je voleo i poštovao, ali znao i
onako, po selјački, da zvekne po zubima i sočno opsuje. Radio je na sebi neumorno, čitao, učio jezike, prevodio,
pisao... Sa razlogom je smatran sposobnim komandantom, komandovao je kao trupni oficir i artilјercima i
pešadincima i konjici. Kad je prvog novembra hilјadu devetsto osamnaeste, na svom konju Vesniku, koji je s njim
ratovao od dvanaeste i Prvog balkanskog rata, ujahao u slobodni Beograd, imao je šezdeset godina. Likom i po
naravi bio je na majku Radu, od Pešića, na čije insistiranje su i prebegli jedne noći iz Stare Srbije, još pod Turčinom,
na slobodnu stranu planine Javor koja je već bila srpska, da tamo sirotuju slobodni. Jednom je Avdija Muharemović,
čiji se otac još zvao Savo Jeremić, poturčenjak od juče, prateći agu Selima Radončića, pijan pitao Radu, čiji je Petar
bio peti sin u nizu, dokle ti sinove misliš da rađaš. Kad ga je ona pitala zašto, odgovorio je preko jagnjeće plećke, šta
ti misliš, šta mi da jebemo za deset godina. Dogodine je Rada rodila Milenu, babinjala tri nedelјe i rekla mužu Peruti
jedne noći da se pakuju. Ujutru su stigli svih osmoro u Radelјevo gladni, mokri i mirni. Odatle je, za koju godinu,
budući vojvoda krenuo za Beograd, preko Užica i Ivanjice, da o tuđem kruvu i ruvu, kao služinče i poslednji za
astalom, stigne do ćilima i slavoluka s kojima ga je Beograd dočekao. Na majku je bio suv kao badnjak, koščat i
mršav, pravilnih, simetričnih crta lica, sa bogatim i snažnim prosedim brkovima, koje je na krajevima usana
zavrtao na gore i ufitilјene vraćao prema nosu. Maršalsku šapku držao je na stolu, preko sekcije na kojoj su bili
ucrtani trenutni položaji nadiruće i činilo se nezaustavlјive vojske kojom je komandovao. Hramao je primetno, još
od vremena kada je početkom rata ranjen u gležanj. Rukom je prešao preko proređene ali dobro složene kose na
temenu, dobro odmerio Živojina Rajića, koji je u stavu mirno stajao pred njim, uperio kažiprst desne ruke u pravcu
njegovih grudi i lagano, ali bespogovorno, izdeklamovao.
- Odmah, danas, odneti sanitetski materijal u Sremsku Mitrovicu i lokalnim vlastima preneti da se
formira sreska bolnica. Nadgledati svakodnevno. U povratku, zavesti red u Pazovi i sprečiti iselјavanje Slovaka.
Jasno?
- Staraću se, gospodine vojvodo - odsekao je Živojin.
- Raportirati odmah po povratku. Volјno majore.
Živojin je oštro salutirao, dobio dozvolu da se udalјi i krenuo prema vratima. U dovratku, zaustavio ga je
vojvodin glas, sada sasvim drugačijeg, toplijeg i prisnijeg prizvuka.
- Živojine... Pozdravi majku. Kaži da svrati. Mileva moja kaže, nije bila sto godina.
- Hoću, gospodine vojvodo.
Bojović mu je prišao, stavio ruku na rame, pa je spustio na prsa. Gledao ga je, netremice, kao da se dvoumi da
li da izgovori sledeću rečenicu. Ide li ona uz razlike u činu i godinama. Na koncu, čin koji je nosio nepuna dva
meseca, upućivao ga je na brigu o svakom čoveku, ali i na neophodnu distancu i pritajeni strah od intimiziranja.
Napokon, pred njim je stajalo dete njegovih porodičnih prijatelјa. Zato je, posle stanke, rekao.
- Žao mi je Ljubinke... Onoliko mi je žao. Onakva žena... Onoliko...
Sad kad se oslobodio tih teških rečenica, vojvodi je bilo lakše. Živojin je stajao pred njim, ruka na njegovim
prsima kao da je upozoravala, ne bliže od ovoga, nipošto ne u zagrlјaj. Opet, video je da su Bojovićeve reči iskrene,
rečene sa naporom i srcem pod bradom. Činilo mu se da ih tišina pritiska po ramenima, kao bukov balvan.
- Teško? - upitao je vojvoda.
 Svu svoju muku Živojin je sabrao u jedno uh. Petru se činilo da sva patnja čovečanstva može stati u jedan
slog. Pobegao je od Rajića, plašeći se zagrlјaja i suza na ramenu i seo za sto, kao da je želeo i fizičku prepreku
između vlastite slabosti i ovog polomlјenog, pretužnog mladića.
- Moglo je i gore - nastavio je. - Tamnavca nesrećnog pogledaj. Žena, dete, mati, otac... Strašno. Da pripaziš
malo na njega. Drugovi ste, komšije. Plahovit je kao i svi Tamnavci...
Pripaziću, naravno, pomislio je Živojin. Prethodno moram naći nekog ko će da pazi na mene. Svakim danom
je sve više razumevao i saznavao koliko je Ljubinka patila, kako i na koji način je mučena, koliko je bila strašna ta
smrt pred očima vlastite dece i koliko je bilo strašno sve što je toj spasonosnoj smrti prethodilo. Zato bol nije
jenjavao, naprotiv, pretvarao se u bes, nemoć, muku, težinu u grudima i taj teret, kao kovački nakovanj, nije
nestajao ni sa uzdasima ni sa alkoholom.
- Šta misliš o novoj državi Živojine? Velika, a?
Znao je Rajić i kakav odgovor vojvoda očekuje i šta misli o tome. Ništa se u oficirskoj kantini nije moglo
sakriti. Tamo istina sedi na duvanskom dimu, oko lustera. Zato ga ironija u starčevom glasu nije ni zbunila ni
iznenadila.
- Sad su braća pod istim krovom. I Hrvati i Slovenci... - nastavio je starac.
Logički akcenat na reči braća, sa neskrivenom i podvučenom ironijom, kazivao je sve onome ko zna da čuje.
A major je znao.
- Mogu li, gospodine vojvodo, na ovo pitanje da ne odgovorim?
- Možeš Rajiću. Na izvršenje!
Živojin je snažno lupio petama i pošao prema vratima. Bojović ga je ponovo zaustavio na pragu.
- Rajiću... O kakvim se to dvobojima govori?
Živojin je bio potpuno iznenađen i zbunjen.
- O kakvim dvobojima, gospodine vojvodo?
 22.
N esrećni Beograd je, pored toga što je bio prestonica, bio i srpska pogranična karaula. Samo je par
stotina metara vode delilo beogradske ulice od austrougarske obale i natenane ukopavanih dalekometnih teških
topova, sa pokuplјenim azimutima i koordinatama da se gađa kao na slovačkim i bavarskim poligonima. Kako su
cilјevi bili preblizu, grad je gađan u visokim parabolama, što je granatama od preko tone i prečnika četrdeset dva
santimetra, po logici stvari i po zakonima gravitacije, davalo neverovatna ubrzanja i silu. Tih godina, beton u
čaršiju još nije stigao. Međuspratne konstrukcije pravlјene su od drvenih greda, dasaka i trske, tako da je užareno,
ogromno tane sa šilјatim vrhom, ispalјeno iz Debele Berte, sa lakoćom probijalo krov, prolazilo kroz spratove i
strašno eksplodiralo, zabivši se u podove prizemlјa ili u podrume. Kako eksplodira tona i jače eksploziva, sa
kakvim strašnim praskom i vrelinom, znaju oni kojima su na kilometar udalјenosti leteli šeširi sa glava. Oni koji su
bivali znatno bliže nikad više nisu bili u stanju da posvedoče. Od velike i lepe kuće Tamnavčevih, građene za
ugodan život porodice koja je tek trebalo da se uvećava i da gosti rođake i prijatelјe, pomalo i da se takmiči sa
komšilukom, nije ostalo ama baš ništa. Nekoliko uspravnih odžaka, kao olovke u plastelinu, ne više od metar
čađavih zidova, nagorele grede, toliko teške da ih sirotinja u vremenu leda i zaleđenog daha nije mogla pokrasti,
šut, po koja cigla, nešto zakorovlјenih ćoškova, pepeo i nabacano što komšijsko, što đubre onih koji su svesno i sa
namerom doterali talјige sa crkotinama i neupotreblјivim ostacima ruševina ili ga doneli u rukama, da ga bace „tu u
Tamnavčevoj ruševini". Kuće u susedstvu nisu stradale jer je sva sila eksplozije išla uvis, razbijajući snagom i jarom
kuću u paramparčad, u komadiće ne veće od tabakere. Ono što nije pretvoreno u prašinu i dim, ili razbijeno,
usitnjeno, razvalјeno, izgorelo bi u strašnom požaru koji bi usledio.
Već treći dan je Mijat Tamnavac dolazio na zgarište i svaki put Julija bi ga posmatrala sakrivena iza
šalukatre tavanskog prozora. Slagao je cigle u budžak, nabacivao svu onu silu šuta i krša na gomilu bližu avlijskoj
kapiji, pravio jednaku gomilu od đubreta, grcajući od mučnine i gađenja, zbog smrada i životinjskih leševa, glasno i
na ivici da povrati, ali bez namere da odustane. Skinuo bi šinjel i koporan, ostajao u beloj vojničkoj košulјi bez
kragne, ne obazirući se na pahulјe, i upinjao kao artilјerijski vo. Mokar od znoja i susnežice, crven u licu, sa
nabreklim vratnicama, deblјim od kočijaške kamdžije, ruku crnih od gara i kalјavih od blata, odmicao je polako u
poslu. Pokušavao je da pomeri ogromnu hrastovu gredu. Onda je ispod grede spazio nešto, sagao se i to uzeo u
ruke. Julija je jasno videla crvene i crne drvene kuglice na žičanom okviru. Seo je na gredu, držeći dečiju računalјku
u rukama. Jasno ga je čula kako cvili i zapomaže, pokušavajući da jauke, zbog komšija, očito, i uniforme prebačene
preko ostatka zida, tu slabost sakrije i ostavi u grlu i belom rukavu. Pošao je, za trenutak, prema futroli sa
revolverom, prebačenoj preko šinjela. Julija je uzdahnula glasno, prinevši vrhove desne ruke donjoj usni. Uzeo je
kožnu futrolu u ruke, pa vratio na mesto. Jasno ga je čula kako govori...
- Biće ovde opet kuća, mamu vam jebem švapsku, biće ovde opet kuća, ne zvao se ja Mijat Tamnavac.
Sad je tek Julija potpuno shvatila Katičina upozorenja i zašto još ne sme na ulicu.
- 'Oće, čedo 'oće - rekla je Rajićka, držeći šolјu čaja u ruci, stojeći iza Mijatovih leđa. Pružala mu je čaj. Očito je
čula sve što je nesrećnik izgovorio, za sebe i bez namere da bilo ko svedoči. Glas joj je drhtao, kao i ruka sa plavom
šolјom punom tečnosti, iz koje je izlazila para. Tamnavac je ponovo, mahnit i besan, napao hrastovinu. I kao da se
pred tom količinom muke i besa i greda poplašila, počela je polako da se povlači i pomera. Milimetar po milimetar,
ali ipak povlači. Julija se, pomalo uplašena, sa nekom čudnom zebnjom, pomerila od prozora i sklonila u sigurnost
tavanske pomrčine.
 23.
N ije se mislilo da će Evropa dozvoliti Vizantiji i Otomaniji da ikada više pređu preko Save i Dunava, bez
obzira na ishod bilo kog rata. I sve te velike i male pogibije, ti česti sukobi bliskih rođaka sa evropskim krunama na
glavama, završavali bi zajedničkim lovom kod zajedničke staramajke, polјupcima i zajedničkim fotografijama braće
od tetaka, ujaka i stričeva. Sa desne strane svakog od njih, stajale bi lepe supruge koje su ih, takođe, svojim bliskim
srodstvom povezivale i spajale, nadmećući se u lepoti držanja, osmeha, lovačkih halјina i šešira, sa bišonima i
pudlicama u belim rukama. Pored jelena sa raskošnim rogovima ili iza kapitalno velikih veprova sa pobedničkim
klјovama, čučala bi ili klečala dečica, čekajući svoj red da zarate pa da ih baba sakupi i pomiri. Sa lovačkim
trofejima i rečju overenom na hartiji vraćali bi se carevi i kralјevi svojim podanicima širom Evrope, a iza njih
ostajala su lepa, zatravlјena vojnička groblјa, sa jednakim belim krstovima, složenim u besprekorne redove, i po
horizontalama i po dijagonali, kapela na sredini i visoki, visoki jarbol sa zastavom. Nekoliko sela promenila bi
grbove na opštinama, rovovi bi se zatrpali ili zakorovili. Kraj rata.
Zato gradovi sa ove, evropejske, strane reka nisu, poput Beograda, mesecima unapred, planski spremali
evakuaciju. Bežanija je bila panična, spontana, neorganizovana i haotična. Beograd je planski plјačkan mesecima
pred odlazak, ovde se kupilo po principu daj šta daš, otmi, natovari, beži... Oni srećniji hvatali su poslednje vozove,
ali zaista poslednje, tovarili otete jastuke i perine u kamione, gurali ih pod klavire i u sanduke sa slikama i
putirima...
Mitrovačka bolnica, sa kompletnim instrumentarijem, hirurškim i laboratorijskim inventarom i zalihama
lekova i sanitetskog materijala, evakuisana je volujskim kolima. Četvoro kola sa upregnutim podolskim volovima,
širokih rogova, lenjo su i sporo, ali volovskom upornošću, krenule na sever, na sigurno. U pratnji tek dvojice
vojnika i četvorice volovodaca, uspeli su da stignu desetak kilometara od Mitrovice. Tu su ih zaustavili selјaci iz
Martinaca, uvoštili od batina, skinuli i gologuze ostavili u ataru. Kola su vratili u bolničko dvorište, volove sa
jarmovima odveli u svoje selo. Da oru. Kao što je i red. Živojin je kola, pokrivena ciradama, tu i zatekao. Sreo je i
svog kolegu sa studija, Milana Dobrenovog, odličnog hirurga i još bolјeg poznavaoca trkačkih konja, za koga se
pričalo da je ispite spremao na bečkom hipodromu, između trka, što je delimično i bilo tačno. Dobrenov, rodom iz
Mitrovice, vratio se u svoj grad, tu ordinirao i proveo ceo rat u bolnici. Kako su i ostali doktori, osim doktora Kerna
i Bremea, bili Srbi, a medicinsko osoblјe ostalo po svojim kućama, uklјučujući i časne sestre, katolkinje, koje su
ostale u svom samostančiću, bolnica je, relativno lako i brzo, mogla biti dovedena u red. Četvoro kola negašenog
kreča stiglo je iz Ležimira, krečana je iskopana u bolničkoj avliji, iza mrtvačnice, nekoliko zaroblјenika gasilo je
kreč i počelo sa krečenjem. Živojin je u Dobrenova imao puno poverenje. Zato je i krenuo u Pazovu nekoliko dana
ranije. Sa desetinom koju mu je dao vojvoda i energičnim kaplarom Dronjkom, dobrovolјcem iz Like, lako je zaveo
red. Evangelističkom parohu Janu Kozaku objasnio je da ne podbunjuje narod i da ga ne nagovara na selidbu,
naposletku pripretio, taman koliko je trebalo. Poslao je Dronjka, na konju, da vrati Pavela Popa, uglednog
domaćina, koji je već krenuo sa porodicom put Slovačke, ovaj ga je stigao u Belegišu i vratio u Pazovu. Nekoliko
lokalnih dripaca, nameračenih na slovačke kuće i zemlјu, Dronjak je dobro iskundačio ispred evangelističke crkve
„usred centra" Pazove, na raskršću, odalamio još par preventivnih ćuški i stvari su se dovele u red. Živojin je, sa
bureta punog piva, održao govor, obećavši Slovacima sigurnost a barabama Tadiju Dronjka, koga je sa desetinom,
za svaki slučaj, ostavio još koji dan tu i stvar je bila sređena. Pivo se popilo, Slovaci se vratili svojim kućama,
bitange svojim i Rajić je zadovolјan i srećan stajao pred vratima svog doma u Krunskoj, bar četiri dana ranije nego
što je mislio. Tri zasigurno.
Noć je uveliko pala, pun mesec, velik kao banatska bundeva iz priče kikindskih hvalisavaca i lažova,
obasjavao je usnuli grad. Dugačka Živojinova senka pružala se po celom dvorištu dok je tiho pokušavao da pogodi
bravu. Samo zimi, kad dobro smrzne i kad je taj krvavi mesec, tako ga zovu astronomi, na nebu nema ni jedne
sakrivene zvezde, a vidi se toliko da se mogu čitati slova iz „Politikinih" oglasa. Ko je pismen, ko dobro vidi i ko
nešto hoće da kupi. Na vrhovima prstiju ušao je unutra, pazeći na svaki korak, da ne probudi majku i decu. Skinuo
je šapku i počeo da odvezuje okovratni šnir od oficirske pelerine. Drešio je čvor kad ju je ugledao. Žena je bila
leđima okrenuta, stajala je kraj velikog prozora, kroz koji su, kroz heklanu zavesu, neumolјivo nadirali lihtplavi
snopovi ledeno prozirne mesečine. Bila je polugola. Levu bretelu kombinezona, spustila je sa ramena. Desnom
rukom umakala je u porcelanski lavor komad krpe. Prala se. Sporim pokretom povlačila je desnom rukom,
po ispruženoj levoj. Pa ispod pazuha. Iz bokala pored i iz lavora dizalo se tanko pramenje pare. Na koži plavoj od
mesečine, na ruci i ramenu, caklile su se kaplјice vode, sve dok niz glatku površinu ne bi pobegle u lavor ili ih ona
ne bi pokupila belim peškirićem. Jasno je video lepi profil, svetlu kosu nemarno pokuplјenu u punđu, tek da ne
smeta pri pranju i ne pada po ramenima, male uvojke pokosice po dugom vratu, ono svileno, uvijeno paperje koje
imaju uglavnom belotene i svetlokose žene, levu dojku, koju spušteni kombinezon jedva da je pokrivao. Na stolu,
pored lavora, stajala je upalјena sveća, čiji joj je crveni odsjaj treperio po licu, „Sunce ti jebem" - reći će mnogo,
mnogo kasnije Tamnavcu u jednom pijanstvu - „ona je tad imala oreol". Kupala se u plavocrvenom svetlu leda i
vatre, polugola i prelepa. Oprala je levu ruku, vratila bretelu na rame, trlјala vrat i ramena, sve dokle je lepa, vitka
ruka mogla da dohvati, a potom skinula desnu bretelu. Za trenutak, svila je poletela dole, video joj je dojku, slabinu,
bok, dok ona nije sporo, sa svešću da je sama, vratila kombine tamo gde je i želela da bude. Nјena duga senka
pružala se po podu, sve do suprotnog zida, mesečina je bila kao podnevni oktobar, plamen sveće činio je da senka
trepti na zidu, kao savska jasika na povetarcu. Ponovila je redosled sa pazuhom, rukom, bok, pa poprsje. Iscedila je
vodu u lavor, iz bokala na prosušenu krpu, nad lavorom sipala novu vodu. Sagla se, brišući list i potkolenicu leve
noge, podižući kombinezon sve više, više, više, dok se para dizala sa njenih butina...
Na Krfu je u Kerkiri bilo nekoliko kupleraja. Kurve su stizale iz cele Grčke, albanska gladija i sirotija dovodila
je svoje kćeri i prodavala vlasnicima, da ostatak familije u obližnjoj Sarandi i selima okolo pregura i preživi. Nema
bolјe klijentele od vojnika. Kada je vojska sa Krfa prebačena na front, u svakoj solunskoj ulici crveneo se fenjer.
Kurve su bile jeftine i uglavnom čiste, pregledi su bili redovni i obavezni, a posla i mušterija preko glave. Živojin
Rajić je bio jedan od retkih koji burdelјe nije poznavao iznutra. Obuzdavao je želјu i nagon, nije hteo da je izneveri,
znao je da će ona kao Penelopa čekati zauvek, da će sutra, ne dao bog, ako status oficirske žene čiji muž ratuje bude
preveden u udovištvo, to stanje biti doživotno i da će njen učkur biti zauvek čvrsto vezan. Znao je da se zlopati
sa troje dece, da na svekrvinu veliku pomoć ne može da računa, da je „prečanka" i, bez obzira što je Srpkinja,
verovatno doživlјava neprijatnosti. Beograd tih godina nije voleo Srbe iz preka. Smatrao je da je odupiranje nagonu
i iskušenju tek mali način da joj se oduži, da joj pokaže koliko je voli. A voleo je Ljubinku silno, pesničkom vatrom i
oficirskom čvrstinom i nepokoleblјivošću. Nije bio svestan koliko je dugo blenuo u lepotu kojoj je nepozvan
svedočio. Možda minut, možda dvadeset. Nagla se, blago, nad porcelanski lavor, sakrivši od Živojina mesta koja je
prala. Polako, kao da sa sebe spira ne samo svoje, nego i sve grehove čovečanstva. Onda je počela da se briše.
Polako je peškirom pošla od lica, ka vratu, jednom pa drugom pazuhu, goloj ruci... Stajao je, zanet i omađijan, nakon
toliko godina, pred polunagim ženskim telom, okamenjen i obasjan lepotom. Kao da se nije u ovakvoj situaciji
mogla zateći neka debela pazovačka totica ili mitrovačka pralјa, mlohavih sisurina i crvenih, ispucalih šaka. Moralo
se naići na nešto najlepše pod kapom sa zvezdama. Polako je, opet, na vrhovima čizama, kao da gazi deset
santimetara iznad patosa, po mehurima od sapunice, izašao iz vlastite kuće, zbunjen i unezveren. Naslonio se na
zid i disao dugo. Uplašen i zbunjen vlastitom reakcijom. Vrstom straha koju do tada nije poznavao. Da li je uživao u
lepoti te žene od slonovače, u skladu njenih pokreta, u daru da od običnog pranja napravi etidu u pokretima, ravan
talentu balerine, ili je, prosto, bio muški uzbuđen i nedovolјno snalažlјiv? Bio je siguran da se te noći neće vraćati
kući. Mokar kao moča, sa kapom u ruci, uputio se žurnim korakom prema nedalekom Oficirskom domu, sa samo
jednom mišlјu u glavi. Ko je ona?
 24.
J ulija se više nije plašila susreta sa nepoznatim pobednikom. Hvatala je sebe kako želi da se to dogodi što

pre, da se iščekivanje prekine na bilo koji način, bilo je dosta i tavana i sakrivanja, umorila se od straha i
neizvesnosti. Posle dugo vremena bila je čista i bez osećanja nelagode. Pospremila je sve iza sebe, prosula vodu i
polako se i ona, kao po mehurima od sapunice, popela na tavan. Umotala se u jorgan i zurila u belinu noći. To se
moglo zvati bilo kako samo ne pomrčina. Zamišlјala ga je kako danas izgleda. Fotografija koju joj je pokazala Katica
bila je stara šest godina. Tako je i dočekala belu zoru. Budna i čista.
 25.
U početku, komšiluk se sprdao sa Rajićima što se u njihovoj kući deca roditelјima obraćaju sa „vi". Još je
stari Živojin tvrdio da se davno, u starom kraju u okolini Čačka, iz Ježevice, odakle se njegov otac zaputio u
Beograd, on svom ocu, a ovaj svom, tako obraćao. Tvrdio je da to ne umanjuje lјubav, a značajno uvećava
poštovanje. Nisu ga pokolebale čak ni grube pošalice poput „tata nosite se vi u pičku materinu", koju su zlurado
izgovarali naglas dokonjaci i badavadžije, zajebanti sa terzijskih i kujundžijskih ćepenaka, dok je čaršijom prolazio
kraj njih, slučajno, da on, bagim, ne čuje, ili u kafani, kad bi doprlo iz nekog ćoška, dok je sa prijatelјima bistrio
politiku ili prosto dangubio. Kada se u Evropi susreo sa takvim istim adetom, to je još više učvrstilo njegov stav. Za
dete se gine, dete se obožava, ali se dete voli samo dok spava, govorio je. Tako je vaspitao Bogdana, ovaj svog
Živojina, a ovaj svog Bogdana. Postepeno se običaj širio i usvajao, na kraju se i u kućama onih najzadrtijih
podruglјivaca uveo ovaj salonski porodični običaj. Jedino je Ljubinka odustala od tog običaja, bandoglavo i uporno,
nimalo se ne osvrćući na svekrvine i muževlјeve prekore i činjenicu da se i ona svom ocu i materi tako obraćala.
Nije pristajala i kvit.
- Hoću da im budem više od matere - govorila je svekrvi i mužu dok im je objašnjavala zašto neće da joj deca
persiraju - a to ne mogu ako mi kažu - „vi, majko".
Zato je svaka, pa i ova, žestoka svađa u Rajića kući bila smirenija i pristojnija od one u kojoj bi se na majku
smelo vikati i govoriti „ti mama". Katica je gledala sina žestoko rasrđenog i povređenog, crvenog u licu, kako
krupnim korakom šestari po salonu i mislila zadovolјno: Bože, koliko liči na moju braću. Ne samo visinom i
lepolikošću nego i po naravi. Isti moj Slavko. Isti. Julija je sedela nepomično sa rukama u krilu, ispružena desna
šaka pokrivala je levu. Gledala je odsutno kroz pendžer, Bogdan je stajao kraj nje, držeći se za naslon njene stolice,
pridržavajući se kažiprstima uz naslon i karner njene halјine. Kao da će je to sprečiti da u slučaju prevelikog straha,
uvređenosti ili lјutnje, ustane i brzopleto ode. Bila je žestoko povređena, obuzimao ju je stid zbog potpune
nemoći, što bez obzira što on o njoj govori sa toliko prezira, u trećem licu, nije smela da odgovori, niti je mogla da
ustane i demonstrativno izađe. Znala je samo da ne sme da zaplače. Nipošto.
- Nije ona obesila Ljubinku - rekla je Katica, naoko mirno, pokušavajući tako da umiri Živojinovu jarost.
- Neću više, majko, da vas slušam. Ni jednu jedinu reč, ni slovo... Sad kad izađem, da izluftirate kuću, dah
njen da ne ostane kad se vratim, da je nema, kuću da provetrite, trag njen da ne ostane.
Vikao je glasno, oblačeći šinjel, bezuspešno pokušavajući da pogodi levi rukav. Razgovor se otimao i polako
pretvarao u sve žešću svađu, koliko god Katica pokušavala da je smiruje, mirnoćom držanja i glasa i razlozima
kojima se nije moglo suprotstavlјati.
- Decu ti je spasila. Otkad je prvi put ušla u ovu kuću, da vidi zašto Bogdana nema u školi, nedelјa nije prošla
a da nešto nije donela u zembilјu.
Živojin je nekako pronašao taj sakriveni put do vrha rukava. Zakopčavao se energično i brzo, takav mu je bio
i govor.
- Kad ispratite gospođu Smrt, izluftirati... I ni slovo više.
Nijednom nije pogledao u Julijinom pravcu, zato nije ni mogao da vidi kako ona pokušava da ustane i kako je
Bogdan sprečava u tome. Tražio je pogledom šapku, mati ju je uzela sa komode i pružila mu je.
- Triput meri, Živojine, triput meri, jednom seci...
Majčin prividni mir sve više ga je žestio, činjenica da mu je pod krovom žena čoveka direktno odgovornog za
Ljubinkinu smrt, spoznaja da su ga njegovi izneverili, da su je danima krili od njega, da mu se sad tako
nepokoleblјivo suprotstavlјaju, još više ga je žestila. Naredio je, kao da se obraća svojim kaplarima.
- Vraćam se u četiri. Kad dođem, hoću da je nema!
Pošao je ka vratima, ubeđen da je ovakva rečenica bespogovorna. Bogdan je promrmlјao sebi u bradu, ali
namerno dovolјno glasno da Rajić to čuje.
- Ubiće je, otac.
Niti je Julija bila vezana vreća, niti je ikada u životu pristajala na poniženja. Ono što se trpelo kao inferiornost
i poslušnost, bilo je danak vremenu i običajima. A ovo nije bilo to. I bilo ga je, po njenom ukusu, previše. Zato je
ustala i energično rekla.
- Idem ja.
- Sedi, sedi kad kažem! - naredila je Katica, tako da je učitelјica sela kao poslušno đače.
Prišla je sinu, koji se već hvatao za kvaku, uhvatila ga za crvene revere šinjela i okrenula prema sebi. Živojinu
je odmah bilo jasno da joj je puklo trpilo, da je iz nje progovorila Čarapićka.
 - Slušaj me, Živojine Rajiću, sad me slušaj dobro. Nisam ja ni tvoj podnarednik ni tvoj posilni da ti mene
ućutkuješ, žgebe žutoklјuno. Ko je koga, bre, ovde rodio... Čim kroči iz kuće, ošišaće je. Biće ćelava za frtalј sata. I
umazana katranom... Ako bude imala sreće. Svi je znaju i znaju čija je. Umlatiće je kao vašku... Neće stići do ćoška.
Prišla mu je još malo bliže, ne ispuštajući čojane revere iz ruku. Kažiprst desne ruke zabola mu je u prsa,
odmah iznad ordenja.
- Ja monstruma nisam rodila. Ni rodila, ni podizala.
Pokušavao je da se oslobodi i majčinih ruku i pogleda, okrećući glavu na drugu stranu i pokušavajući da se
dohvati kvake. Babina reakcija ohrabrila je i Bogdana. Zakoračio je prema ocu, korakom kojim se prelaze kilometri
i prestaje biti dete. Govorio je načinom i tonom kojim ne govore devetogodišnjaci.
- Otac... Ako ide ona, idem i ja.
Prvo je pomislio da ovakva sinovlјeva neposlušnost i postupak zaslužuju kaznu, barem žestoki šamar, ako ne
nešto strože i dugotrajnije, a onda je shvatio da upravo prisustvuje prvenčevom odrastanju i očovečenju. Dugo je
gledao u sina, pokušavajući da sakrije zbunjenost i pritajenu radost i ponos. Prvi put je pogledao u Juliju. Nije se
govorilo, bogami podugo. Sad bi se glasno čuo onaj raskućeni barajevski sat. Napokon, Živojin je prekinuo tišinu.
- U redu, gospođo. Još dve nedelјe, dok se strasti ne smire, ostaćete ovde. Onda ću vas ja, lično, odvesti do
madžarske granice. Ni dana duže. Ni sata.
Izjurio je iz kuće, ne osvrnuvši se. Nije se okrenuo čak ni kad mu je sin doviknuo sa praga.
- Hvala vam, otac.
Obično svađe pokvare odnose u porodici, među prijatelјima, između roditelјa i dece, i posle je potrebno
mnogo vremena da se ta gura ispravi i ispegla, ali će mala neravnina ili ožilјak zauvek svedočiti o prebrzo ili
neoprezno izgovorenim rečima, čak i kad se radi o potpunim istinama. Ova svađa nije bila od takvih. Naprotiv. Zato
je major Rajić prema vojnoj bolnici koračao lako i bez prevelikog tereta na ramenima.
 26.
O ficirski dom otvoren je osamsto devedeset pete, na raskršću Mileševske i Kralјa Milana, za potrebe već
uveliko elitizovanog oficirskog kora, koji se vraćao sa ruskih, austrijskih i pruskih vojnih akademija, gde je viđao
takve institute i gde se, pored veštine ratovanja i komandovanja, učila i veština konverzacije, jezici, ples, ali i
veština spletki i zavera. Nije postao čuven ni po Ilkiću i Ruvidiću, koji su ga projektovali, ni po nadaleko poznatim
balovima i dobrotvornim priredbama, ni po svojoj lepoti i skladu, nego po činjenici da su devetstotreće zakleti
srpski oficiri odatle pošli da pogaze datu reč, surovo iskasape svog kralјa Aleksandra Obrenovića i na vrhovima
sablјi iznesu njega i kralјicu im na dvorski balkon i otud bace u dvorsku avliju.
Velika sala u predvorju balske i koncertne dvorane, na prvom spratu, bila je i bircuz sa mnoštvom astala i
kamenim šankom u uglu. Konobari su se po mermernom podu kretali vešto i brzo, u crnim cipelama i čakširama,
bordo prslucima, belim košulјama i dugačkim, belim pregačama vezanim oko struka, koje su sezale do ispod
polovine listova. Dim iznad uglavnom oficirskih glava, mada su u Dom navraćali i ostali prestonički uglednici,
politikusi, žurnalisti, industrijalci, mogao se seći tupom britvom i iznositi na pekarskim lopatama. Snopovi plave
dimne firangle lelujali su u slojevima iznad gologlavih gostiju, dobijajući svakog trena novu nijansu svetloplavog,
novu masu i težinu. Gotovo ceo muški Beograd toga vremena strasno je duvanio.
Bojović je u prestonici ostavio one koji su imali razlog da se svete i brzopleto poginu na kraju rata, jedince iz
beogradskih uglednih familija i one na koje je nova velika država i buduća jednako velika vojska, zbog znanja,
talenta, obrazovanja i veštine, ozbilјno računala. Svi ovi razlozi odnosili su se i na Rajića i Tamnavca. I ma koliko da
su se trudili da dobiju dozvolu i sa vojskom nastave gonjenje razbijenog neprijatelјa prema Agramu, Lajbahu i
Vijeni, Bojović je bio neumolјiv. Beograd i šlus. Ujednačeni žamor remetio je samo nestrplјivi i glasni poziv
zaboravnom ili sporom konobaru, da bi se odmah potom opet sve ujednačilo u prepoznatlјivi šum kafane. Živojin i
Mijat sedeli su za stolom u uglu, ispred njih, na teget stolnjaku, rasuti pepeo i puna piksla svedočili su da su već
odavno tu, a mnoštvo čaša o malom broju konobara i količini popijenog. Bez obzira na poodmaklo pijanstvo i kod
jednog i drugog, Tamnavac je vešto umotao duvan u papir i smotanu cigaretu pružio prema Živojinu. Ovaj je samo
odmahnuo glavom.
- Ne mož' čovek danima iz tebe da izvuče ni slovce, šta ti je? - pitao je Tamnavac.
- A ti, kako si... Da ne pitam - odgovorio je Rajić pitanjem.
- Iz kasarne na groblјe, pa na zgarište, pa na groblјe, pa na groblјe, pa na zgarište, pa u kasarnu, pa opet...
Napraviću je istu, na istom mestu, pička im materina, na istom mestu, istu, ne zvao se ja Mijat Tamnavac. Na istom
mestu, bre, istu... Ako se ne ubijem u naredne dve nedelјe. A ako se ne ubijem, živeću dvesta godina. Čovek je krme,
brale, krme... Šta mene drži u životu, šta... Nemam petlјu, burazeru, da povučem oroz, petlјu krme nema...
Rajić ga je pogledao, Mijat je prstom razmazivao pepeo po stolnjaku, crtajući neku samo njemu znanu šaru.
Rajić mu je stavio ruku na rame, prodrmavši ga snažno.
- Ajde, ne seri. Kad bi svi koji su nekog izgubili stavili pištolј u usta, ne bi imao ko da nas posahranjuje...
Gore glavu.
Nije major Rajić baš bio preterano vešt u tešenju. Bar kad je njegov komšija i kum kapetan Mijat Tamnavac
bio u pitanju. Da je za stolom bilo još osam lјudi samo bi Živojin primetio da je Mijatu glas pomalo zadrhtao dok je
odgovarao prijatelјu... A oči ovlažile. Od dima, naravno.
- Nisam ja izgubio nekog... Ja sam izgubio sve.
- I ja sam, kume - više za sebe i više u bradu nego Tamnavcu, utekla je neoprezna rečenica.
Nije general Sedlarević bio loš čovek. Nije bio ni zlica ni zlopamtilo, ni spletkaroš ni podvaladžija, ali nekako
nije bio volјen. Spadao je u onu vrstu lјudi koju lјudi vole da ne vole. I ma koliko se takvi nesrećnici trudili da
se dopadnu i omile, ravnodušje i netrpelјivost prema njima bezrazložno bi rasla i bivala sve primetnija. Nije bio
ni kukavica ali ni heroj, nije bežao u pozadinu i u intendante, ali nije ni vikao „za mnom". Napredovao je u činovima
sporo, ali stalno. Oniži, sa cvikerom u tankom, zlatnom ramu, na sredini nosa, koji je već automatizovanim i
mahinalnim pokretom ruke vraćao na gore, sed, sa valovitom kosom, crven u licu i večito znojav, znojav... Prosto,
nije bio volјen. Utrčao je, naravno, mokar u kafanu, sa šapkom u ruci, otkopčanog šinjela, ađutant ga je jedva
sustizao. Još na stepeništu počeo je da viče, razdragan i usplahiren, sa svakim stepenikom bliže kantini, njegova
radost i vika bili su sve jači i glasniji. Vičući već iz sveg glasa, obaveštavao je gospodu oficire da upravo stiže iz
Krsmanovića kuće, tražio je muštuluk, muštuluk, da se viče dragička, da je imao čast da prisustvuje, tražio je
šampanj - „Dom Perinjon" za svu gospodu, na njegov račun, lično je video kako Nјegovo veličanstvo, maločas, nema
ni frtalј sata, potpisuje ukaz o formiranju Kralјevine Srba, Hrvata i Slovenaca, sad su sva braća pod istim krovom,
gotovo da je zaplakao kad je to izgovorio, brišući već mokrom maramicom znoj sa čela i vrata, tražio je mnogo
šampanjca, da se iznese sve što se ima, retko se dosanja san koji preci sanjaju vekovima, takvo se štogod zalama
samo srećnim generacijama, tražio je da se pije u to ime, za sreću nove velike države, za braću našu dragu,
za pretke, za Daničića i Vuka i Nјegoša, za Ilire, za Kopitara i Ljudevita Gaja i bana Jelačića i Štrosmajera. Gotovo
svi su poustajali, čulo se ura i vivat, lјudi su se lјubili između sebe, pukovnici sa konobarima, svi... Osim nekih koji
su, poput Mijata i Živojina, ostali da sede.
- Jebo te Štrosmajer - izgovorio je Tamnavac, ali se rečenica smestila negde u graju i oduševlјenje i ostala
neprimećena. Kada je đeneral Sedlarević podigao kristal sa šampanjcem, ceo Oficirski klub je ućutao.
- Živelo Nјegovo kralјevsko visočanstvo, regent i budući kralј Aleksandar Prvi Karađorđević, ujedinitelј.
Živela nam nova velika država, živela naša braća draga, Slovenci i Hrvati, pijmo gospodo u to ime, nazdravimo
današnjem danu. Na mnogaja lјeta.
Tamnavčeva rečenica pala je u onom trenutku kad je oficirski hor udahnuo da zapeva „Mnogaja lјeta".
Izgovorena je drsko, glasno, sa namerom da se čuje, da dopre do đeneralovih ušiju, odjeknula je kao petarda u
univerzitetskoj čitaonici.
- Ko još nazdravlјa vlastitoj propasti.
Sedlarević u početku nije mogao da veruje šta je čuo. Odgovorio je svadlјivo, arogantno, đeneralski...
- Kako to mislite, gospodine kapetane?
Mijat je ustao, stao mirno, zategao koporan. Pravila službe tako su nalagala, kad se stariji oficir direktno
obraća potčinjenom, bez obzira što su bili u birtiji.
- Lepo mislim, gospodine đenerale. Ja nisam za to ratovao. Ne nazdravlјam onima koji su do juče pucali na
nas a sad su podvili repinu, koriste govna latinska šansu da pređu među pobednike, lojalni do sledeće istorijske
prilike, a mi im to omogućujemo, onaj što je vikao „živeo Franja" sad viče „živeo Aca", onaj što je prodao Franju,
prodaće i Acu, koliko prekosutra, eto kako mislim, gospodine đenerale.
Da nije bilo toliko alkohola, da nije bilo toliko lјudi, da to nije bio general Sedlarević već neko drugi sa
lampasima, možda bi Mijat Tamnavac i oćutao. Možda mu je, pripitom i očajnom, prijala ova pažnja i tajac koji je
proizveo. Možda? Sedlarević je crveniji i znojaviji, sa vitkom čašom u ruci, zakoračio prema Mijatu. Konobar Vlada
ispustio je rostfraj ajncer sa čašama. Kristalni eho po mermernom podu i prasak niklovanog čelika pojačali su
tišinu.
- Kapetane Tamnavac, kako se usuđujete?!
- Uz dužno poštovanje, gospodine đenerale, usuđujem se. Do juče su nas klali i vešali.
Gledao je zajapurenog Sedlarevića pravo u oči. Cviker sa zlatnim ramom kliznuo je po mokrom nosu.
Sedlarević ga je vratio na mesto, za još jedan korak se približio Mijatu. Delio ih je samo sto sa teget čaršafom, sa
nekoliko čaša i šarama od pepela po sebi. Sada je i Živojin stajao mirno, pored svoje stolice.
- Zbog ovoga se, Tamnavac, ide na vojni sud.
- Otkad se to, gospodine đenerale, ide na vojni sud zbog istine? Po kom paragrafu bilo kog zakona ove
zemlјe?
General je zavitlao svoju čašu u ćošak, sitni komadići kristala prskali su po lјudima. Okrenuo se i žurno,
krupnim i oštrim korakom, pošao prema izlazu. Okrenuo se na stepeništu koje je vodilo u prizemlјe, pogledao u
Tamnavca, podigao kažiprst.
- Neće to, Tamnavac, na ovome da završi!
Sjurio se niz stepenice, dosta oficira, grabeći svoje šinjele i šapke sa garderobe, pojurilo je za njim.
- Usro sam se od straha - rekao je Tamnavac i seo. Konobar Vlada, koji se onako izbrukao sa poslužavnikom
punim šampanj čaša, prišao im je, pokupio prazne čaše, servijetom počistio stolnjak ispred njih.
- Nek' ste mu rekli, gospodine kapetane. Nek' ste mu rekli. Tura za sve, kuća časti - dodao je glasno.
- Neće kuća - proderao se Živojin. - Neće kuća, ova tura ide na mene. Ja ću. Major Živojin Rajić časti.
Ono što se zamislilo kao veliko slavlјe, polako je postajalo parastos. Naročito kad je Živojin, na beli mermerni
pod, odasuo iz svoje čaše. Kao što je i red.
 27.
D ušan Popović, zvani Bata Duša, selo Popučka, srez valјevski, imao je okruglo pedeset. Bela kosa i
nekolikodnevna brada, lice kao orano zimskim plugom, govorili su da je stariji, snaga u orijaškom telu,
ogromnim plećima, ručerdama i šakama na koje bi stali sremački hlebovi dvonedelјnici, poznati kao cipovke,
kazivali su da je mlađi. Šajkača, anterija, brič pantalone od vunenog velura, uskih, nogavica pripijenih na listovima i
bogato i komotno širokih na butinama, sve u tamnoplavoj boji, samo je anterija imala crvene reverčiće i bogat crni
vez oko džepova i na prsima. Fermen prsluk, obučen preko anterije, sa tri ordena i Karađorđevom zvezdom u
sredini. Sve kao iz čitanke. Samo su, umesto opanaka šilјkana, sa savijenim klјunom na gore, na velikim Bata
Dušinim stopalima još bile vojničke cokule. Drveni, sivozeleni, pravougaoni, vojnički kufer, sa metalnom drškom,
koji narukovani ili mobilisani soldati nisu trebovali u vojsci nego kao očev poklon nosili od svojih kuća, držao je sa
lakoćom, kao igračku. Stajao je ispred vrata u Krunskoj, sa rukom na zvekiru. Kao da se dvoumi. I jeste se dvoumio.
Ispustio je mesinganu alku i pošao prema otvorenom uličnom kapidžiku. Pa opet stao, vratio se brzo i snažno
zalupao na vrata, uplašen da se opet ne predomisli.
Julija je silazila niz stepenice kada se začula snažna lupa na vratima. Zastala je. Iz kupatila je izašao
nasapunjani
Živojin, sa brijačem u ruci, i pošao prema vratima. Otvorio je vrata energično, spreman da izgrdi šofera koji
po ko zna koji put dolazi ranije od dogovorenog vremena. Sakrivena iza zavese, virila je Julija, pokušavajući da vidi
ko je na vratima. Još taj strah nije mogla u potpunosti da odredi, ali joj je svakim danom bivalo sve jasnije da ta
zebnja ima ime i prezime.
Videla je tog ogromnog čoveka kako, kao dečačić pred lokalnim sveštenikom, gužva kapu u ruci.
- Bata Dušo moj... Bata Dušo moj lepi - uzviknuo je Živojin.
Grlio je čoveka, lјubeći ga, skidajući mu tragove sapunice sa lica. Bata Duša mu je, skidajući sam penu sa
obraza i revera, govorio da nije trebo da prekida sa brijanjem, da je on mogo i da sačeka. Rajić mu je peškirom, koji
mu je stajao preko ramena, brisao lice i ramena, uvodeći ga u kuću.
- Moj Bata Duša... Majko! Majko - vikao je glasno, sa radošću, uvlačeći u kuću snebivlјivog posetioca. - Ajde
ulazi... Otkud ti?
Popović mu je prstom pokazivao da ćuti, da ne uznemirava ukućane.
Živojin je zastao u pola reči, u pola koraka. Pogledao je u Bata Dušu. Shvatao je, polako, da je odsustvo Bata
Dušinog odgovora u stvari odgovor. Obuzimao ga je strah, slutnja se pretvarala u pouzdanu spoznaju da nešto nije
dobro. Nešto baš ne valјa. Ovo što je usledilo nije bilo pitanje. Naglas izgovorena misao, sa zlom slutnjom. Sa zlom
sigurnošću.
- Nevolјa neka... Ne bi ti, bez nevolјe, znam ja...
Živojinova strepnja je rasla sa svakim izostankom odgovora. Čovečina još nije spuštao drveni sanduk na pod,
samo je okrenuo glavu u stranu. Živojin mu je svojom rukom, držeći ga nežno za podbradak, okrenuo lice u pravcu
svojih očiju. Sad je to već bio major koji izdaje naređenje.
- Šta je? Govori! Sedi.
Doveo ga je do stola i posadio na stolicu. Peškirom je obrisao penu sa svog lica. Julija se povukla koračić iza,
zaklonivši se iza ugla. Sad već više nije mogla da ode neopaženo, a nije znala ni ko je taj div od čoveka ni da li sme
da se pokaže. Ali nije, pusto žensko, odustalo od prisluškivanja. Čovek je sedeo na stolici, koja je pod njim izgledala
nesrazmerno mala, drveni sanduk u koji je, kad pozivar vikne „monbilizacja", išla i preobuka i brijaći pribor, čanče,
četka, sapunčić, brijač i pregršti oraha i suvih šlјiva i gladilica da se bajonet i brijač mogu naoštriti, zavoj za ne
dao bog, dimlјena pečenica za glad i flaša rakije za žeđ i ikonica kućnog sveca kuplјena na vašaru o Petrovudne, baš
za ovu namenu, a u kome se, ako ratna sreća dadne, moglo doneti i štogod od ratnog plena, kakva korisna stvarčica
za seosko domaćinstvo, novo uže i parče sjajnog lanca, turpija ili čengele za vađenje otkinutog vedra sa dna bunara,
glokn za skidanje dlake sa zaklanog svinjčeta, svakakvog ratnog plena, Bogo mili, bio mu je između nogu.
- Nisi mi se nado, a gosin majore?
- Jok more. Ni u snu. Ostavili ga četri kilometra od kuće, ode Bata Duša u svoje selo, u Popučku, odratovo
svoje, iskitio se ordenjem i ranama, nek' ide svojoj kući.
Uzeo je tabakeru sa stola i vešto i brzo napravio cigaretu. Prokletinja od farcajga nije htela da upali. Bata
Duša mu ga je uzeo iz ruke i odmah ukresao. Živojin je, preko dubokog dima, ponovio:
- Nek' ide čovek svojoj kući.
- Kojoj kući crnoj, moj majore... Kojoj kući crnoj...
 Julija je videla kako major sipa rakiju u dve čašice i kako mu ruka podrhtava i kako preliva preko svoje čaše i
kako ruka koja čašu pruža Bata Duši primetno treperi.
Ovaj je šake držao skloplјene, između kolena, još uvek nesvesno gužvajući kapu. Julija je malo pomerila
zavesu koja ju je sakrivala, da bolјe čuje. Videla je i kako orijaš uzima rakiju i naslanja na šajkaču. Živojin je pitao
samo da odgodi neizbežno. Kao cigareta pred strelјačkim vodom. To su situacije poput onih kad u svetlozelenom
bolničkom hodniku, iz očeve bolesničke sobe izlaze lekar i sveštenik, pognutih glava, iza njih vam uplakana majka
trči u zagrlјaj, šireći ruke a vi gasite cigaretu, pogledom tražite doktorovo lice sa jednim idiotskim: - Šta se desilo?
- Da nije nešto... Kako su tvoji, Bata Dušo?
- Sad su odlično, gosin majore. Bolјe da bide ne može. Sade...
Polako je iz svoje čašice odasuo nekoliko kapi na pod, a onda dlanom izbrisao rakijsku fleku. Gest dovolјan da
se sve shvati, ali i da se uputi još jedna nepotrebna rečenica, pre zagrlјaja.
- Šta ne valјa, Popoviću? Kazuj!
Iz unutrašnjeg džepa tamnoplave anterije, Popović je pažlјivo izvadio fotografiju i stavio je na sto ispred
Živojina. Živojinovo lice i ruka koja drži fotografiju govorili su Juliji da ovaj vidi nešto strašno, toliko strašno da
može da uzbudi i ratnog hirurga koji je šest godina kasapio skalpelom da spase, da obogalјi da bi produžio
život, sablјom da ubije. Ako se neko nagledao svega, lјudskih creva i iznutrica u rukama nepolјublјenih momaka,
obeznoženih i obezručenih mladoženja, ako se neko nazatvarao očiju mrtvim jedincima, onda je to ratni doktor,
ako je neko imun na patnju, muku, suzu, bol, onda je to hirurg iz rova i Lucifer lično. Kada je Julija čula i jedva
prošaputano Živojinovo „Gospode", i videla da je pobeleo kao slavski stolnjak, shvatila je da je u Rajićevoj desnici
dobar deo pakla.
- Ovo je jedino što sam zateko od rodne kuće. Ta slika. Pepo ne računam. Sve su pobili.
Ustao je sa stolice, napokon se oslobodio drvenog kovčega i stao iza majora. Živojin je spadao među visoke
lјude, Popović ga je nadvisivao bar za polovinu glave. Prstom je šetao po slici, koju je Živojin, još zaleđen i smeten,
držao u istom položaju.
- Ovo mi je majka, gosin majore, sedamdeset devet, a Boška, unuka najmlađeg, on se rodio kad smo prelazili
Albaniju, nema na sliki. Nјega su bacali uvis i dočekivali na bajonete... Sve su mi pobili, od najmlađeg do
najstarijeg... I kera, gosin majore, Kurtu mog, evo vidiš, i njega su obesili. Pogle pceto kako visi. Seme im jebem
švapsko. I pceto. Mogli su i puškama da ji pobiju, a jok, nije ji mrzelo devet vešala da pravu, ovo je Ljubomir moj,
snajka Stanica, Spasenija, mali Jakov, Jaša dedin, Dušan, ime dedino, snaja Jana, Rajkić i Drena. Vidi ovo, prase su
pekli na zgarištu, pogle prase...
Zagnjurio je lice u šajkaču, samo za momenat, a onda, kao postiđeni školarac uhvaćen u prepisivanju,
nastavio, kao da se izvinjava:
- Sve mi Stole ćoravi pričo, gledo je svojim oketom, onim zdravim, iz kace sa džibrom. Sakrio se u džibru.
Spalili i pobili celo selo. Osim Stoleta i dvoje Papića što je uteklo. Posle su ovim slikama izlepili celo Valјevo. ’
Rajić je polako, kao da se radi o kristalnoj čašici za bermet, stavio fotografiju na sto. Čula se pišteća tišina i
klјucanje novog sata. Nije to bio zvuk onog barajevskog, ovaj je donesen sa još nekim novim stvarima u kuću pre
nekoliko dana. Kuća se još navikavala na nove zvuke. Sat je bio podni, lep, visok, furniran orahovinom. Za
razliku od Barajevca, nije se navijao svakodnevno, ali je još bio ulјez. I ovo što je ovaj novi odbijao na svakih frtalј
sata i oni tupi, kratki, udarci na svaki puni sat, nisu bili kao oni duboki uzdasi starog. Sve dok se ovaj novi ne
prilagodi i postane navika za ukućane. Onaj stari bi, u ovakvoj situaciji, namerno zakasnio. Ovaj je ravnodušno
izudarao osam puta.
- Žao mi je, Bata Dušo, onoliko mi je žao - složio je Živojin u jedan duboki uzdah, sedajući. Pokazao je
Popoviću da sedne pored njega.
- Da me oma na vront šalјeš, gosin majore, da se odužim. Da ne umrem sa dugom. Ki boga te molim.
- Nema više fronta, Bata Dušo. Gotovo je sa frontom.
Ceo ovaj dvodnevni, ranojutarnji put Dušana Popovića, zvanog Bata Duša, sa pop Radivojem, koji je na poziv
Sinoda išao da preda knjige rođenih i umrlih u Popučki, a koje je vukao sa sobom po Albaniji i Grčkoj, treskanje u
čezama, sa konakom u Šopićima, kod dalekih rođaka, potegnut da bi se opet dohvatio puške i rova i svetio dok se
ne posveti, jednom majorovom rečenicom je bio obesmišlјen.
- Kako gotovo... To ne može da bide.
- Nema, Bata Dušo. Gotovo je sa ratom.
- Kako, bre, nema, gosin majore. Kako da se...
Niz Popovićevo lice sad su se već krunile suze kao krfske pomorandže i niz vertikalne bore bežale u brkove i
sedu bradu. Sad je već plakao bez zazora i bez ustezanja, gorko i neutešno, kao dečak kome su starija deca, iz
obesti, otela vrbovu sviralu i bacila u vatru pod kazanom za rakiju. Skupila se u njemu i žalost za stradalnicima i
bes i nemoć i to što je tako besmisleno izneveren brzopletim krajem rata. Julija je sve videla kao na dlanu. Bilo je
neobično čuti taj krti plač i gotovo šteneće cvilјenje iz tolike telesine, na momenat ju je počela hvatati panika od
skučenosti tog malog prostora iza zavese, nemogućnosti da se skloni i ode, nepoznanica dokle će taj ucvelјeni i za
nju toliko opasni, osvetolјubivi div biti tu. Jasno je kroz vertikalni prorez videla i kako je Živojin klekao pred njim,
kako mu uzima glavu u ruke.
 - Nemoj Bata Dušo... Nemoj, molim te.
Popović je šajkačom pokupio suze, otresao glavurdom, kao da se otima od nemoći, pokušao da podigne
Živojina iz tog nedostojnog položaja, prekorevajući.
- Ne brukaj se, majore, ja sam tvoj posilni, moj je poso da klečim. Srpski major, pa na kolenima, nemo se
brukaš tuna...
Vojnik koji u svemu pomaže oficiru, od brijanja i skidanja čizama, do čišćenja odeće i oružja, održavanja
higijene u rovovskoj prostoriji ili kancelariji, brige o konju, uveden je kao običaj u srpsku vojsku prilikom kratkog,
neuspešnog i davnog boravka ruskih oficira, pristiglih iz Matuške Rusije da osnuju stajaću vojsku, uvedu pravila
ponašanja, uniforme, zakone i egzercir. Imali su Rusi običaj da, kao na svog kmeta, podignu na srpskog vojnika
ruku ili bič, da narede batinjanje ili kamdžijanje, imali su ludi Srbi običaj da odgovore na isti način. Nisu se severna
braća dugo zadržala, promenjeno je sve, doveden Francuz za ministra vojnog, izmenjena pravila službe i
ponašanja, doktrina i uniforme, ali je ostao posilni i kao reč i kao običaj. Biran je, po pravilu, od vojnika sa sela, koji
su završili vojnu obuku, imali znanja i veštine, odlikovali se čestitošću i hrabrošću. Običaj je bio da stariji oficir ima
mladog vojnika za posilnog, mlađi je dobijao dvadesetak godina starijeg slugu. Tako je odnos postajao ne samo
hijerarhijski, nego se produblјivao, postajao ličniji i topliji, prerastao u očinsku figuru koja je tu da brine o mlađem,
ili poziciju sina koji je dužan da brine i čuva starijeg. Ta zasluga je pripisivana Knezu Mihailu lično i njegovom
odnosu sa njegovim ađutantom, starim majorom Ranisavlјevićem. U jurišu, posilni je uvek trčao ispred svog oficira,
čuvajući ga svojim telom od zalutalog ili namenjenog taneta, mogao si se iz bitke vratiti bez poginulog starešine,
metak i sudbina su nepredvidivi i znaju da odaberu, sramota i bruka da se iz borbe vratiš bez zaroblјenog
komandira, smatrana je neoprostivom. Posilni je bio taj koji je, u daleki zavičaj ili nedaleku kuću poginulog oficira,
nosio sablјu i ordenje i predavao porodici na zastavi, često pre telegrafa, i lično saopštavao vest o herojskoj
pogibiji. Na sahrani, vodio je osedlanog konja svog starešine, ispred lafeta sa poginulim. Smatran je članom
porodice, neretko i posle rata ostajao u kući svog zapovednika.
Kada je Živojin hilјadu devetsto dvanaeste, u septembru, dobio poziv za mobilizaciju i otišao da se javi u
komandu Treće armije, već je bio hirurg i rezervni poručnik. Čim je on zadužio i obukao čizme i uniformu, Katica se
spakovala i iste večeri otišla u kuću svog teče đenerala Bože Jankovića, sa čijim je kćerima, svojim dalјnim
sestrama, drugovala i delila devojačke tajne. Objasnila mu je da je Živojin narukovao kod njega, molila ga da ga
čuva i brine o njemu. Tetka Stanka, sestra od tetke Katičine majke, đeneralova žena, otvoreno ju je, bez okolišanja,
pitala da li hoće da ga Boža skine i vrati kući, da je već vratio i Dinčićevog i Brkićevog jedinca, da su Rajići, kao
familija, već dosta sahranjivali uz plotune i vojnu muziku, a bogami i Čarapići, ali je to Katica kategorički odbila.
Samo neka ga teča malo obuzda, neka povede računa, da se ludan drži polјske bolnice, da ne izjahuje i megdani, da
ne viče „za mnom". Boža joj je to čvrsto obećao i odmah mu dodelio kao posilnog Dušana Popovića, dvometraša iz
sreza valјevskog, sa kojim je komitovao po Staroj Srbiji, zajedno sa pesnikom Milanom Rakićem i još nekom
viđenom beogradskom i topličkom omladinom. Rekao je Bata Duši, kako su od milјa zvali ovo brdo od čoveka, da
na mladog poručnika mora da pazi kao na oči. Staraću se, odgovorio mu je Popović, i od tog trenutka se pretvorio u
Rajićevu senku. Duša je sve znao o ratu, ranama, hrabrosti i kukavičluku, kako da preživiš a da onaj tamo ne
preživi, znao da skuva i potkuje, zašije i ušije, obrije i sakrije, pronađe i prepozna. Godinama je već bio pod
opasačem, retko navraćajući kući, kao da je otplaćivao to što mu oba sina, ni Rajko ni Ljubomir, ne prolaze
regrutaciju, što su zbog primetne slabovidosti proglašeni za škart i ostavlјeni da kecelјaju. Ćerke je poudavao a on
se profesionalno dohvatio rata i slobodarenja. Odmah je zavoleo i usinio poručnika, pa kapetana, pa majora, zaista
ga pazeći kao zenicu, dva puta mu spasavajući život. U početku mu nije bilo jasno đeneralovo naređenje da se pazi,
šta doktor ima da se pazi i od čega, pozadinac sa krvavom kecelјom, barut omirisati neće, ali je onda upoznao narav
rajićevskočarapićevsku, potrebu da se bude ispred svih, prkosi smrti i inati životu, izlazi krišom u juriše i noćne
izvidnice, ide po živi jezik, i razumeo. Zato ga je još više zavoleo. Znao je da ga grdi što je takav, što ne viče na lјude,
na njega: „Kaki si, bre, to oficir, ćušku nisam fasovao od tebe, idem po rovu i lažem kako sam juče biven, nikad
čovek od tebe, gosin majore". A ponosio se i hvalisao svojim Rajićem upravo zbog takvih osobina, i zaista je
bio spreman da za majora pogine a da ne trepne i, kad bi bilo ovaj ili on, da se ne dvoumi ni trena.
Sad su sedeli za stolom, preko puta jedan drugom, Julija je sve to gledala ne dišući i ne trepćući, videla je i
kako Živojin dosipa rakiju, pa ponovo, a onda opet uzima fotografiju u ruku i gleda u nju ne trepćući.
- Pogle ovog nosonju, gosin majore, sa čašom, kako nazdravlјa i kako se smeje, pogle ga, molim ti se... Koji je
to čin? Ne vidi se. Natporučnik, kanda?
Živojin je sa nevericom gledao u osmehnute lјude, sa šampanjskim čašama u rukama, sa bocama šampanjca...
Kao na izletu u Bečkoj šumi, nedelјom posle mise. Samo je nedostajao orkestar sa gudačima u prvom redu i
razmahanim dirigentom. U šta čovek može da se pretvori, pomislio je. Bata Duša ga je molio da tu sliku čuva i kad
on omakne, da je čuva i on i njegova deca dok je Srba, da se pečati u knjigu i da se crkva neka kad se bude zidala, po
toj slici živopiše. Tražio je časnu oficirsku od Rajića i, kad ju je dobio, odahnuo je sa olakšanjem i završio sa suzama
i uzdasima. Ton kojim se zatim obratio svom majoru bio je miran, pokrovitelјski i sveden na zahtev koji se teško
mogao odbiti.
- I neki poso da mi nađeš. Tuđi leba da ne jem. Ja u Popučku više ne mogu. Kome kuću da zidam... Sve ih
gledam kako trču po avlije...
 - Hleb u ovoj kući za tebe nije tuđ, Bata Dušo.
Pokušavao je da mu, bezuspešno, dođe do pogleda, da ovoj utesi da jači prizvuk, da potpuno ubedi
nesrećnika da zaista tako misli. Popović nije skidao pogleda sa šajkače i skloplјenih čvorova od šaka.
- Neka, neka... Poso neki, svoj ću leba da...
Nikada Katica nije srela Dušana Popovića iz Popučke, ali je znala da je to on čim ga je ugledala. Želela je da
mu potrči u zagrlјaj, da ga zagrli najsnažnije, da mu kaže da zna za svu njegovu brigu i staranje o njenom jedincu,
da je čula da mu je dva puta spasavao glavu, da ga je četiri kilometra nosio na ramenima, da je legao preko njega
dok su tukli bugarski merzeri i haubice, ali je zastala u pola koraka. Shvatila je da nešto ne valјa, zato što je jako
dobro poznavala svoje dete i po njemu videla da nešto nije dobro i da strašno ne valјa. Bata Duša je, kad ju je video,
skočio kao pred vojvodom, lupio petama svojih cokula, isprsio se, podigao bradu, spreman da raportira. Često mu
je major pričao o materi, ponekad čitao naglas pasuse iz njezinih pisama, u svoja pisma unosio Bata Dušine
pozdrave, onda kad su pisma mogla putovati i dolaziti u kalјave i krvave rovove, čije je blato izuvalo iz čizama, ili
na adresu u Krunskoj.
- Dušan Popović, gospoja, redov, iz Popučke, srez valјevski... Selo Popučka, srez valјevski... Posilni.
- Prijatelј, svojta, a ne posilni. Najbliži, najmiliji -rekla je Katica, prilazeći mu. - Kao da ja ne znam ko je
ovom mom ludanu dva puta glavu spasavao, sve ja znam...
- Bata Duša, majka, pisao sam vam...
Bio bi ovaj susret sigurno drugačiji da nije bilo tog leda i Katičinog straha od loših vesti. Spremala se ona za
ovaj susret godinama. Slušala je od teča Bože, u početku, kako se ovaj gorostas odnosio prema njenom sinu, kasnije
od drugih lјudi, znala je da je taj selјak božji blagoslov, da je za to što je on činio malo jedna zahvalnost, ali su sad
reči, pa i postupci, nedostajali, bili, nekako, napola, nevešti i neiskreni. Popović je opet izdeklamovao ime i odakle
je.
- Dušan Popović, redov, selo...
Katica ga je prekinula u polovini rečenice. Htela je da se našali, da olabavi ovu zategnutu sajlu između, na
kojoj su nevešto hodali, batrgajući se sve troje.
- Popučka, srez valјevski...
Julija je iz svog skrovišta posmatrala ovaj dugo zamišlјani i sasvim drugačiji susret od onog kako je planiran,
bez polјubaca, bez reči zahvalnosti i dobrodošlice, umesto slapova rečenica i zagrlјaja, jedva da je kapalo. Tišinu
je prekinuo Živojin.
- Smestićemo ga u baštensku kućicu. Hajdemo, Bata Dušo.
Uzeo je Popovićev soldatski sanduk, ali mu ovaj to nije dozvolјavao, da nije bilo ovako kako je bilo i da se nije
desilo to što se desilo, možda bi se Julija i nasmejala ovom prizoru. Izašli su. Julija je sišla niz basamake i došla
do stola. Uzela je fotografiju, najpre u jednu, ali ju je potom prihvatila i drugom rukom. Osećala je užasan, rastući i
nepodnošlјiv bol u donjem stomaku, usta su se sušila, slika pred njenim očima nestajala u izmaglici. Noge su je
izdale, jedva se dokopala stolice. Fotografija je već odavno bila na podu. Šake su se tresle, plašila se nesvesti i
povraćanja. Jedva je izustila, preko potpuno suvih usana.
- Jezus Marija.
 28.
V ečita Carevina razbila se kao čaša o mermer. Nešto što je trebalo da traje večno, paralo se po šavovima
i onim hilјadugodišnjim, goblenskim, i grubo priheftanim tu, samo koju godinu ranije. Prestoni grad, do koga se
nekad iz dalekog pograničja putovalo nedelјama, sada je svakom austrijskom Nemcu bio nadohvat ruke, koji sat
hoda ili još brže velosipedom. Tako malim državama železnica ne treba, pričao se vic u bečkim bircuzima. Od
dvanaest miliona Nemaca, po popisu iz devetstočetrnaeste, superiornih i gordih građana Austrougarske, trećina je
živela širom Carevine, obavlјajući važne ili manje važne poslove za sebe ili cara. Bar trećina od te trećine vratila se
u Austriju, a trećina od te trećine u Vijenu. Grad je bio prepun izbeglica, ulice prepune pridošlih geometara,
profesora, žandarskih podnarednika, oficira, činovnika, inženjera, bosanskih vlasnika rudnika i šuma, čeških ili
erdelјskih veleposednika i industrijalaca, hotelijera i bifedžija, železničara i poštara. Još se smirivao strah od
francuske i srpske konjice, svest da saveznici neće ujahati u carstvujušći grad polako se pretvarala u olakšanje.
Pedeset dva miliona podanika delilo se po novonastalim državama, ogromno carstvo u manje ili veće države,
pretvarajući diva u grbavog baštenskog patulјka, bez prava na krunu i bez ikakve budućnosti. Oni mudriji,
dalekovidiji, i oni koji su slušali žene, znali su da je onog trenutka kad je broj Slovena u Carstvu dostigao broj od
dvadeset pet miliona i prevazišao broj Ugara i Nemaca, đavo poslao po račun i polako su poslove po Pragu, Požunu,
Lajbahu, Veneciji i udalјenim varošima i županijama počeli da privode kraju. Takvi su već početkom rata bili u
svojim vilama i luksuznim stanovima u Marijahilferštrase, neki, bogami, i u dalekom Novom svetu. Oni manje
mudri ali racionalni, kupili su prnje i vraćali se ili dolazili u prestonicu još u prvoj ili drugoj godini rata, sa
oplјačkanim ili zarađenim kapitalom, a lakomisleni, praznoglavi, pohlepni i ubeđeni u večitost Monarhije i snagu
germanskog oružja, bežali su na platformama zadnjih vagona, sa nešto malo dukata u telesnim šuplјinama i u
đonovima cipela i mnogo konfuzije i neverice u glavama. Beč je bio majstorskom rukom dobro skrojena, elegantna,
balska muška cipela broj četrdeset tri u koji se sada uguravala kvrgava, oračka, uglavnom bosonoga opanak
nožurda, broj četrdesetšest. Sa probisvetima, beskućnicima, secikesama, prevarantima, prosjacima, dezerterima,
obogalјenim galicijskim i solunskim herojima po ulicama.
Crkve su bile pune, što zbog besplatnih obroka i mogućnosti da se prenoći i dobije kakvatakva pomoć, što
zbog čvrste vere da su samo Sveti Stefan, Bogomajka i sam Gospod zaustavili Francuze, Talijane i srpsku pogan da
na carski dvorac okače svoje trobojne barjake.
Alojz Kavran je u svojoj svečanoj uniformi, dekorisan svim odlikovanjima koja je ikad dobio, dugim i čvrstim
korakom, pred kojim se sve na šta je nailazio bespogovorno sklanjalo u stranu, prešao po dijagonali Trg Svetog
Stefana, ušao u Katedralu i stao u red ispred ispovedaonice.
Ponos Vijene građen je kao što je i red, više od jednog veka i još je bio, gotovo šeststo godina kasnije,
nedovršen. Desni toranj ove velelepne građevine, započet pa prekinut, uvek je ostavlјan za neka bolјa i srećnija
vremena, da bi na koncu Bečlije, shvativši da je tek lepota sa greškom ona lepota koja se pamti, konačno odustale
od njegove gradnje. Levi je išao pod oblake, sto trideset šest metara bliži nebu od smrtnika, koji su ga gledali
zadivlјeno, ukočenih vratova, penjući se na njega sa radoznalošću većom od silnog straha od takve visine, da vide
ceo prestoni grad kao na dlanu i granice nove države, kako su govorili zluradi špriceraši iz kafane „Kod četiri
vetra".
Spolјa je to bio uglavnom kamen sa nešto manje žute cigle, kamene plastike i gotičke nakićenosti, unutra, na
vitkim, sivim, mermernim stubovima, postavlјene su kupole, čiji je zaoblјeni svod pri vrhu gubio svoju oblost i
završavao oštrom linijom. Dugačka do unedogled, trebalo je preći dvesta koraka od ulaznih vrata do oltara, krila je
u nedostupnim visinama i prizore iz života Hrista i svetitelјa, što u kamenu, što u freskama, ali je ono što ju je činilo
posebnom, ono što je posetioce nehotice teralo da ili zaćute pred veličinom talenta i božjeg nadahnuća ili bar
govore šapatom, bilo u visokim, mnogobrojnim prozorima sa obe strane broda. Vitraži. Sa prozora od stakala u
jarkim bojama, od krvavocrvene, morskoplave, limunžute, travazelene, oreolskozlatne, uz mnogobrojne, teško
objašnjive i opisive nijanse, napravlјene majstorskim rukama darovitih i nadahnutih lјudi, posmatrale su prozirne,
ogromne figure svetaca. Kako su pendžeri počinjali na znatnoj visini od desetak metara od tla, penjući se u oštrim
vertikalama ka vrhu zida, završavajući, kao i kupole pod krovom, zaoblјenim ali zašilјenim, gotičkim krajevima,
kroz njih je ulazila kosa, obojena svetlost, sečena kao oštrim ribarskim nožem, rasipajući svoje šarenilo po smeđim
drvenim klupama i mermernom podu, pravlјenom od tamnocrvenih i belokafenih ploča, složenih naizmenično.
Tamna pa svetla, tamna pa svetla. Samo je taj pod u celoj građevini bio horizontalan, sve drugo išlo je u visinu,
Bogu, ali je i on zbog refleksa i ogledanja zidova i tavanice u njemu, bar naoko, išao negde duboko u podzemlјe.
Tako se crkva činila još većom nego što je bila, a u njenu tridesettrometarsku širinu mogla se smestiti bilo koja
normalna bogomolјa, dužinom svog broda.
 Po tom zakošenom šahovskom polјu prilazilo se smerno oltaru i ogromnim orgulјama na kojima je svirao
albino momčić, od jedva dvadesetak godina, već zaređen, u smeđoj rizi, nadnesen nad klavijaturu i, kroz debela
stakla cvikera, zagledan u notni materijal. Imalo se vremena kad se gradilo, imalo se novca, imalo se znanja i dara.
Ogroman beli kip Bogorodice, sa žeženom oreol krunom, postavlјen visoko, visoko, kamene skulpture kao da su
klesali Fidijini šegrti, mnoštvo jednako dobrih barelјefa, slika, mozaika, svega... Ono što bi posetilac iznosio iz
crkve, pored ganuća, moglo se svesti u jednu reč. Sjaj. Sjaj upalјenih sveća, zlatnih i srebrnih svećnjaka i putira,
uglačanog poda u kome se ogledaju visoke, majstorski ukrašene, bačvaste tavanice, sjaj vitraža po podu i hrastovim
skamijama, sjaj kamenih figura, blesak pozlate i uglačanog mermera.
Šta je mislio onaj koji je zabo prvi ašov, kopajući temelј za nešto čijem završetku neće svedočiti ni njegovi
unuci? Kakva je to svest koja u čoveku budi potrebu da učestvuje u gradnji ostavštine za budućnost, čijem
završetku će prisustvovati tek šesta generacija potomaka? Ako ih bude. I njih i završetka. Da se svaka cigla, svaki
kamen, svaki od dvesta hilјada crepova, složenih u cikcak mozaik i u grbove Carevine, postavi na jedino moguće
mesto, sve u slavu Carevine i Tvorca, i čvrstu, nepokoleblјivu, veru u hristoliku i carstvujušću večitost. Sve to mu je
prolazilo kroz glavu i kad je dočekao red i kad je ušao u mali, drvetom omeđeni prostor. Veliki je onaj u čiju slavu je
građena, mali su sebe napravili velikima gradeći je, mislio je Kavran dok je uveliko govorio. Misao o tome ga nije
napuštala. Sklonjen iza teške, plišane, zavese, kroz gustu drvenu rešetku nazirao je siluetu sveštenika. Tačkasti
šareniš, od prozorskih vitraža, probijao se kroz drvenu mrežu koja ga je odvajala od fratra i rasipala mu se po
šakama i nogavicama. Govorio je brzo i mnogo.
- Zbunjen sam, velečasni, silno zbunjen, a ja ne umijem bit zbunjen, razumite oče, ne umijem... Sve izgubit u
trenu, i državu i vjeru i cara i profesiju, sad sam na sveučilištu, ovdje u Beču, zovu da predajem ratno pravo, i ženu,
izgubit ne ženu, velečasni, izgubit lјubav... Šta i kako dalјe, velečasni, kuda? Znam ja, ne može ovak dugo, ne može
ružno bit lijepo i veliko malo, znam ja, ali kako dočekat da se stvari vrate u poredak, kako? Kratak je život,
velečasni, prekratak... A ja sam ih skraćivao, jesam, ubijao sam, ali nikada svojom rukom, odlučivao sam tko će
umrijet, da, velečasni, vješao lopove, ubice, sabotere i dezertere, secikese, bez dvoumice, bez oklijevanja,
razumijete velečasni, vješao a da ne trepnem. Ne mogu u samostan, među Franjevce, mogu bit siromašan, mogu bit
poslušan, silno vjerujem u Gospodina, vjerujem snažno i najsilnije, ali ne mogu bez nje. Ne mogu. Kad nje nema,
kao neba da nema. A nje, velečasni, nema. Grešno je, jesam grješan, silan je grijeh toliko lјubiti ženu, grijeh je ne što
sam naređivao i slušao, poštivao i vjerovao, ne smije se toliko volјeti koliko ja nju volim, to je grijeh. Ja nju, kad sam
prvi put ugledao, oče, ovdje, na stubištu bečke ženske preparandije, mene je nebo dotaklo po tjemenu, ovo ja tebi
šalјem Alojzije Kavran, lično tebi. Oprostite velečasni, ne mogu ja jednom katoličkom svećeniku pričat o lјepoti
žene, oprostite, molim vas. Znam da će sve ovo proći, ne mogu oni pobijedit Šenbrun i Štrausa, Mocarta i saher
tortu, ovo je tek hip, dašak jedan, minutić, istorijski minutić, sve će to, opet, doć na svoje, oni nas ne mogu pobijedit,
ali nam se mogu pridružit, velečasni, to mogu... Sve će to opet doć na svoje, zar ne oče, mora... Prije ili kasnije, mora.
Grješan sam što sam ju ostavio među njima, što nisam skočio u Savu da zajedno skončamo, da ju oni ne razvlače po
otomanskoj kaldrmi, za to mi treba oprost, velečasni... Samo za to, za niš drugo se ne kajem i opet bih isto, sve bih
opet isto kad bi se kojim slučajem ponovilo... Ostavio sam ju onoj fukari, tko zna kroz šta je prošla, nesrećnica, i to
je moj strašni grijeh, mogao sam, morao sam presudit oboma, imalo se vremena... A ja znam da će ova katedrala
vječno bit ovdje, u Vijeni, znam da će trajat dulјe od njihovih udžerica, ja se bizantinske bagre ne plašim, ja se njih
gadim. I sad ih, ispred ove svetinje, vidim kako sjede na placu i loču pivo i pitam se, zar ti ovo ne smeta Sveti
Stjepane, zašto ne pobiješ ološ, vidim da to više nije onaj grad, da istok više nikada neće otić odavde. Pitanje dana
je, velečasni, kada će se u Grosvaldovoj slastičarni jest kadaif i tulumbe, pitanje dana. I tada hoću da se ukopam, tu
kod Pratera, i da pucam, pucam, pucam... I znam da nije grijeh, velečasni, toliko mrzjet orijentalni ološ, nije grijeh,
ne može bit, nije, nije, nije ali je grijeh volјet toliko. Toliko da to boli, da mozak puca, volјeti lјubavlјu od koje se
umire. A smrti nema. Nažalost, velečasni, živimo u vijeku medicinskih čuda. Da, dvadeseto stolјeće pamtit ćemo po
čudima. A odveć sam katolik da sam sebi presudim. I ne znam što je gore, velečasni, to da je sada pokopana na
nekom pasjem groblјu ili da je živa. Što sam, gospode, pucao na to dijete, da nisam, ona bi danas bila ovdje u Vijeni.
Opalio sam, velečasni, jesam pucao na dječaka, na mah, plahovito, obijesno, kamen iz praćke pogodio me je ovdje,
u grudi, krst Svetog Stjepana zabio mi se u meso, nisam trebao poteć revolver, nipošto... Ali to bi dijete sutra
pucalo na cara a da ne trepne, to su ti šizmatični fanatici, kao onaj Princip, velečasni, da nije tog hica bilo i danas
bi austrijske granice bile tisućama kilometara od Beča, zato ih, zauvijek, treba mrzit. I na koga danas da se puca,
velečasni, kad cara nema, zbilјa, tko će sad bit meta atentatorima i teroristima? Kako se, ali zbilјa, kako se može
živjet bez cara, kako stvari funkcioniraju bez autoriteta? Pa oni će sutra, velečasni, ukinut Boga. I ne znam za što da
se molim, a molim se, velečasni, vjerujte, ako se itko moli, Alojz Kavran se moli, da je živa ili da nije. Saznajte to,
velečasni, molim vas, naša crkva može sve, baš sve, znam ja, naša crkva doista može sve.
 29.
S ve što je u Budimu, Novom Sadu, Beču ili Pešti štampano na srpskom, svaka knjiga, stizala je u Krunsku,
u čuvenu biblioteku porodice Rajić. Prenumeranti i kod Gliše Vozarovića i kod „Srpske književne zadruge", čiji
je Bogdan bio jedan od osnivača, i kasnije, kod Gece Kona, punili su kovčege sa knjigama, kao što je u to vreme i bio
običaj. Svi muškarci bili su nemačkogovoreći, svi su sa svojih austrijskih i pruskih boravaka donosili stručne knjige,
ali i Getea, Šilera, Lesinga, savremene nemačke pisce, bajke za decu... Ruse je još stari Živojin počeo da kupuje,
kasnije je nastavio Bogdan, ako neko od Rajića slučajno ode na tu stranu, poput Čarapića, pa nauči ruski. Knjige su
mu donosili šuraci i ženina svojta, koje je život i srce vuklo na tu stranu. Sve dok Bogdan nije video biblioteku na
svom bečkom liceju i odlučio da napravi istu takvu. Pogodio je sa Rajkom Vukmirovićem, stolarom iz Zemuna, da
po njegovim nacrtima napravi istu istijacitu, samo bez atlasa i nebeskog svoda na njihovim ramenima, u duborezu,
na nosećim stubovima od hrastovine, ali sa zastaklјenim vratima i donjim delom od punog drveta, za spise i arhivu.
I zaista je to majstor Rajkić uradio kako treba. Duž tri zida, od poda do plafona, pružala se lakirana lepotica, sa
mnoštvom polica i zastaklјenim dvokrilnim vratima, na svaki metar. Lično je Bogdan, uz Katičinu pomoć, slagao
knjigu po knjigu, menjao, preslagivao, po jezicima, po azbučniku, po žanrovima, po bojama, dok konačno nije bio
zadovolјan. Kad je na čeonu policu, u kojoj su stajale najdragocenije knjige, zalepio izgraviranu mesinganu pločicu
na kojoj je pisalo „knjige se ne iznose i ne pozajmlјuju", bar trećina ove biblioteke nastala je na taj način, smatrao je
ceo posao završenim. Osim onog dela koji se odnosio na stalnu i redovnu dopunu novim izdanjima i popunjavanje
praznih polica.
U tu se prostoriju sklonila Julija sa pospanom Dunjom, bežeći od buke majstora koji su postavlјali novi
parket. Držala je dete u naručju i pevala uspavanku na nemačkom o vodenoj vili Lorelaj, koja će doći da joj čuva
snove kad ona zaspi. Dete je polako tonulo u san, zaspivala je sporo, otvarajući oči često, kao da se plašila da, ako
zaspi, ne ostane i bez pevačice i bez uspavanke. Pažlјivo ju je stavila na kanabe, pokrila ćebetom i zagledala se u
usnulo dečije lice. Izgledalo joj je da joj Gospod neće nikada dodeliti radost materinstva. Teško joj je padala
jalovost, zaista je učinila sve da je eliminiše, od kontakata sa čuvenim bečkim profesorima, do seoskih mudrica i
narodnih lekaruša. Muž joj je redovno prilazio, naročito u danima kada je, po računici, trebalo da začne, ali im nije
polazilo za rukom. Nije bilo do njega, uostalom, nikad i nije do muškarca, ali joj on to nikada ni jednom rečju nije
prigovorio, naprotiv. Ona je, pored silne želјe da rodi, osećala pritajeno i stalno prisustvo osećanja krivice ali i
lјutite zapitanosti, što baš ja. Kad su joj prijatelјice, šapatom i sa osećanjem glumlјenog stida, saopštavale kako su,
eto, ni same ne znaju kako, ponovo blagoslovene, otimala se, neuspešno sve češće, da je ne obuzima jal i zavist.
Biblioteka je bila potpuno prazna, police i knjige nestale netragom, stakla iz vratnica uredno složena u
jednom ćošku i koso položena uza zid. Tek par knjiga stajalo je na jedinoj preostaloj polici, samo lјuštura
nekadašnje biblioteke prekrivala je i dalјe sva tri zida. Katica je ušla na vrhovima prstiju i stala pored Julije.
- Zaspala - rekla je, ni pitajući ni konstatujući.
Julija je potvrdno klimala glavom. Upitala je šapatom i sa nevericom.
- Ovde su sve bile knjige?
Sad je Katica potvrdila klimajući glavom. Nije mogla da odoli potrebi za malim hvalisanjem.
- Da. Od mog pokojnog muža. I svekra. A i Živojin je donosio iz Beča dok je studirao. Kasnije ga pošalјem u
Beč da se ponovi i obuče, on se vrati sa jednim parom pantalona i sa knjigama.
Bilo je mnogo razumevanja u Julijinom glasu. Potpuno je shvatala problem.
- Da... Morali ste da ih prodate...
Katici je pobegao, na tren, glasan kikot, brzo je stavila šaku na usta. Govorila je preko prstiju, sa
dobronamernom ironijom.
- O, da. Knjige su išle kao alva. Naročito one na nemačkom... Nakit, novac, dukati, sve je otišlo na sir i jaja.
Tepisi za mast. Ostala je samo ova burma, koju ne mogu da skinem. Dunja baš neće imati neki miraz. A na knjige
smo se, mila, grejali i kuvali pasulј. Kad ga kupimo za Kartijeov broš.
- Strašno - prošaputala je Kavranica.
- Grejali smo se na atlasima - nastavila je Katica - anatomijama, na Šileru, Puškinu, Ljermontovu, na Geteu i
Seneki, na Rimskom pravu i Šandoru Petefiju, Zmaju i Đuri... Svi su oni pomogli da prezimimo i preživimo. Duge su,
mila, tri okupacione zime. Duge. I kao za inat, jezivo hladne. Nema ni jedne da Dunav nije zaledio. Lanjske zime je
neki ludi pančevački Madžar, pokojna snaja ga je znala, preko Dunava, za opkladu, preterao vršalicu. Bogdan je to
svojim očima gledao. Kažu za pivo. Jedno.
Julija je rukom pokazala na nekoliko preostalih knjiga.
- A ove?
 - To je Sveto pismo. Ono ne gori. I Živojinove pesme.
Prišla je do police, uzela četiri sivoplave knjige „Srpske književne zadruge" i pružila ih Juliji.
- Živojin je pesnik? - pitala je ova poprilično iznenađena.
- I te kakav - odgovorila je ponosna mati i na vrhovima prstiju izašla iz prostorije. Julija je sela pored Dunje,
višak ćebeta prebacila preko svojih nogu i nasumično otvorila jednu knjigu.
 30.
V ojvoda Bojović je, srdit kao kurjak u toru, obilazio oko Rajića i Tamnavca, koji su nasred kancelarije
stajali u stavu mirno. Koračao je čas napred, pa nazad, vraćao se par koraka unatrag, da im saspe u brkove, a onda
ponovo pravio krug oko njih, gađajući ih lјutitim rečenicama pravo u potilјak.
- Ni reč, ni slovce - siktao je feldmaršal. - Nemoj da vam ja skidam uniformu pa da vidite šta je demobilizacija.
Oni bi da se demobilišu. Glete kurca od Petra Dobrnjca... A ko će da pravi državu, bilmezi, ko? Da čujem... Ni slovce,
nemojte da mi pukne trpilo, nemoj, ko boga vas molim. Ko da pravi državu, pitam?
- Ja se za ovakvu državu nisam borio - odgovorio je Tamnavac poluglasno ali odlučno.
- Ni ja, gospodine vojvodo - dodao je Rajić.
- A za kakvu su se to državu kurajberi iz Krunske borili? - ponovo je planuo Bojović. - Za kakvu, da čujem!
Rajić i Tamnavac su se pogledali, zatim je Živojin odgovorio:
- Za srpsku.
Vojvoda je slušao iznenađen. Nije kod ove dvojice bilo vojničke drskosti i nediscipline, nije
zloupotreblјavana činjenica o porodičnim bliskostima, ali je bilo previše čvrstine u stavovima obojice oficira.
Političke čvrstine. A politika i vojska. smatcao je starac. ne idu ukorak. Nikad i nikako. Sad je svoju ne više srdžbu,
nego lјutnju, usmerio na majora, kao starijeg i po činu i po godinama.
- Za državu od Valјeva do Kralјeva. Ma nemoj. Ni reč više, ni slovce. Od Alpa do Soluna, skoro. I zemlјe i
kamena i sunca i leda i oranice i more i ostrvlјe. Sve. I petnaest miliona podanika. Više. I ti ćeš, Rajiću, ti ćeš kad se
skineš u doktore. A ovog si ludana povukao sa sobom. On je školovan oficir, sa Sen Sira, šta će on kad se demobiliše.
U pristanište, na džakove...
Tamnavac se nije lako predavao.
- Nisam ja, gospodine vojvodo, neki dedinjski skorojević. Nisu Tamnavci tikve bez korena. Završio sam ja u
Francuskoj i pravo uporedo. Eno, u Knez Mihailovoj već visi tabla, „Mijat Tamnavac, advokat"...
Vojvoda je sa stola uzeo njihove ostavke i počeo da ih cepa u sitne parčiće. Do veličine konfeta. Pokreti
su odavali lјutnju i srdžbu, tremor i sporost su govorili o godinama.
- Skinuta je ta firma, zorom, gospodine advokate. Skinuli vojnici jutroske... Takav će oficir da brani makroe
i ulične badavadžije, sram te bilo. Tišina, ni reč, ni slovce!
Ponovo ga je obuzimala staračka jarost, koja dolazi iz nemoći i iz spoznaje da je onaj drugi u pravu, a samo
godine i čin daju privid nadmoći. Znao je kako im je jer se upravo tako, dva dana ranije, osećao u audijenciji kod
starog kralјa Petra, koju je tražio da podnese ostavku. Zbog istih razloga zbog kojih su ova dvojica šarmantnih
kurajbera iz Krunske sada pred njim stajali mirno. Bilo je dosta lјudi u oficirskom koru koji ovu ideju nisu
odobravali, bilo je, činilo se, malo više onih koji su je prihvatali sa oduševlјenjem. Stari Kralј mu je rekao da on tu
rezignaciju ne može da primi, jer nije vlastan, da je mora podneti regentu Aleksandru. A onda ga je, uz oplenačku
rakiju, dugo molio da to ne radi. Govorio mu je da ga razume, da je svestan mladenačke greške svog sina, da ima
milion razloga da se ode i samo jedan da se to ne učini.
- Niste ni bili danaske kod mene na raportu - nastavio je vojvoda, deleći reči na slogove. - Ovo se zaboravlјa.
Ni video vas nisam.
Tamnavac je očima pokazivao Rajiću da se ne predaje. Kao mlađi po činu nije smeo da govori dok mu se
vojvoda ne obrati lično. Živojin se nakašlјao i rekao.
- Gospodine vojvodo, ja vas... Mi vas molimo. Mi insistiramo...
Petar Bojović je seo za sto, zapalio cigaretu i, iz sasvim drugog tonaliteta, kao kad vešt harmonikaš pritisne
drugi registar na instrumentu, nastavio sad već potpuno tiho i sasvim familijarno.
- Deco, ja vas molim. Morate ostati u vojsci. Mijate...
- Zašto? Neću... - odgovorio je Tamnavac.
- Mora se, sine. Ne smem da vam još kažem zašto. Ali, mora se. To je naređenje. Volјno!
Time je razgovor bio završen. Obojica su lupili petama i pošli ka izlazu, nameštajući šapke na glave. Nijedan
nije progovorio ni u hodniku. Vojvoda je zapalio cigaretu, dunuo dim u pravcu regentovog portreta na zidu. Serem
ti se u takvu državu, pomislio je. Da nisam prekjuče dao reč čiča Peri i ja bih se danas razduživao. Skinuo bih
uniformu i sablјu koliko danas. Jutroske. Povukao je dubok dim, ostavio cigar u pepelјari i pozvonio ordonansu.
Dim iz dve zapalјene cigarete penjao se prema tavanici.
 31.
Ž ivojin bi odlazio ranom zorom, a vraćao se noću.
Uglavnom. Otkako je Julija bila u kući, ređe je posećivao Oficirski klub, manje pio, nijednom se nije napio
onako kako je ranije znao da se udesi. Obnavlјao je, sa još nekoliko kolega, Vojnu bolnicu, ali i odlazio,
po Bojovićevim naređenjima, na teren, uglavnom u ne tako daleke gradove. Vojvoda je u njega imao neograničenu
veru, a višak obaveza koje je tovario Živojinu bili su i posledica takvog poverenja ali i očinske brige vojvodine, da se
Rajić što pre oporavi i izvuče iz karakazana tuge i žalosti. Više obaveza, manje i suza i crne tuge i brige za
budućnost dece, mislio je starac. Isto se ponašao i prema Tamnavcu, čak pomalo brižnije i sa većom pažnjom.
Katica se uglavnom bavila majstorima, koji su svakodnevno defilovali kroz kuću i avliju, popravlјajući ono što
se dalo popravlјati, praveći i donoseći novo umesto onog što je bilo ili nepopravlјivo ili potpuno uništeno. Živojin je
u Zemunu uspeo da pronađe majstor Rajka Vukmirovića, sad već u dubokoj starosti. Stolarsku radnju sad je vodio
sin Velemir, majstor Rajkić je znao i gde su nacrti biblioteke koju je radio, a kako se ne bi sećao, za pokojnog
gospodina Bogdu. Ne čuvam ja kokošinjce i vrata za letnje kujne, gospodine majore, ali ovakav ponos posao i još
desetak drugih, znam gde su mi papiri u po noći. Velemir je bio jedan dan, uzeo mere i odneo stakla u Zemun.
Julija se u svemu trudila da bude od koristi. Najviše se bavila decom, ali je i potpuno poznavala i vladala
svim obavezama i navikama dobre domaćice. Navikla je tako još u očevoj kući, a kasnije uporno odbijala
muževlјeve predloge da se uzme posluga ili bar jedna totica da joj pomogne malo oko spremanja i oko kujne. Dok
smo dvoje, ne treba mi niko, uporno je ponavlјala, shvatajući da njegova potreba za poslugom pre pripada želјi da
se fasciniraju posetioci iz bečkog i agramskog visokog društva, a tek nakon toga njegovoj brizi za nju i njeno
zdravlјe. Vezala se za Bogdana, Svetozara i Dunju, silno. Iz lјubavi prema deci birala je i profesiju, oduvek je
maštala da će, kao i njena mati, biti od onih rodilјa koje neće ni znati da su trudne, a porađaće se lako i često. I muž
je želeo veliku porodicu, tim pre joj je ova bezdetnost teško padala. Nosila je tu krivicu kao gorštakinja burilo sa
vodom sa dalekog potoka, a navika na težinu tereta nije pomagala da se on nosi lakše i sa manje zadihanosti. I deca
su zavolela nju. Ovih dvoje mlađih tu su lјubav i pokazivali neštedimice, polјupcima, umilјavanjem, maženjem...
Naročito devojčica. Znala je da joj se rukama i nogama obuhvati oko noge i da joj tako ne dozvoli da ode u dvorište
ili svoju sobu. Bogdan je bio uzdržaniji od Svetozara, taman onoliko koliko je bio stariji i razumniji. Uspavlјivala ih
je bajkama, koje je menjala kroz priču, izbegavajući strašne prizore toliko karakteristične baš za ove deci
namenjene skaske. Vuk koji guta babu, veštica koja gori u peći, zmaj koji proždire princeze, nisu se mogli naći u
njenim verzijama „Crvenkape" ili „Ivice i Marice". Čak je i zli vuk na kraju uspevao da pobegne od lјutitog lovca i da
se više nikad ne vrati, a nije završavao sa stomakom punim kamena, na dnu bunara. Bogdan bi se smeškao
zavernički, on je, kao, sve razumevao, ona bi mu namignula da mlađi ne primete i nastavlјala sa pričom. Kad deca
zaspe, odlazila je i sama na spavanje ili da posvršava još štogod od zaostalih kuhinjskih poslova. Poslednja dva
dana jedva je čekala da ih uspava, zatim bi odlazila u biblioteku da čita Rajićevu poeziju. Sedala bi u naslonjaču,
pokrivala se ćebetom i čitala. Dugo nije ni primetila da Svetozar stoji u vratima. Uvrtao je oko desnog kažiprsta kraj
pižamice kad je, napokon, postala svesna da je dečak tu. Podigla je glavu sa knjige.
- Šta je, Sveto?
- Ništa - odgovorio je, ne prestajući da mota tkaninu oko prsta.
- Opet si sanjao mamu, jelda?
- Da.
Podigla je kraj ćebeta uvis, pozivajući ga tako da dođe. Dečak je dotrčao, seo joj u krilo, ona ih je poklopila
ćebetom. Ovlaš ga je, dok ga je ušuškavala, pipnula po guzi i međunožju, dešavalo mu se, nakon materine smrti, da
se umokri noću.
- Nisam se upiškio - rekao je ponosno, naslanjajući svoju glavu na njeno rame. - Šta radiš, što ne spavaš?
- Čitam pesme tvog oca... Možeš se ponositi svojim tatom, Svetozare. Jako.
Kad je Katica, poradi sebe, ustala pred zoru i ušla u biblioteku da vidi što gori svetlo, zatekla ih je oboje kako
spavaju. Podigla je Živojinovu knjigu sa poda, ugasila lampu i na vrhovima prstiju izašla iz prostorije.
 32.
O davno Rajići više nisu krili Juliju. Ona je izlazila u dvorište, dočekivala na vratima poštara i kurire iz
đeneralštaba, kuvala kafe raznim lјudima i majstorima, varoš je znala da je Kavranuša u Rajića kući. Katica ju je
prvi put sa sobom povela u čaršiju sedmog dana. Pre toga je Julija zamolila Mijata da ode do stana u
Knez Mihailovoj i donese njenu garderobu. U Ljubinkinim halјinama osećala se loše, bez obzira što su joj stajale kao
da su za nju šivene. Nije mogla da objasni to osećanje nelagode, stida čak, teskobe, znoja na dlanovima. Onda je
shvatila da nema pravo da se u njenoj garderobi, za njenim astalom i u njenoj postelјini, igra sa njenom decom, da
živi zahvalјujući njenom čoveku i njegovoj zaštiti, sakrivena i zbrinuta pod njenim krovom, a da je nesrećnica,
zahvalјujući njenom mužu, onako skončala na štranjki. Zato joj se što pre išlo odavde, bežalo iz tog osećanja
krivice, neprijatnosti, stalne sramote i zahvalnosti. U stan u kome je živela za vreme okupacije i iz koga ona i Alojz
Kavran nisu izneli ni maramicu, nije imao ko da se vrati, svi Tadići skončali su kojekako i kojekuda. Tamnavac je
poveo Bata Dušu, otišao do Knez Mihailove devetnaest i tamo zatekao protuve kako obijaju bravu. Prvo je hteo da
ih pobije, Bata Duša mu je jedva oteo već repetiran pištolј, a onda ih je Tamnavac tukao celom Knez Mihailovom, od
devetnaestice do hotela „Srpska kruna", udarajući svu trojicu, ne birajući ni kako ni gde udara, čizmom, šakom,
sablјom plјoštimice. Bata Duša joj je doneo škrinju sa garderobom i ona je sa Katicom pošla do pekare, prvi put
obučena u svoje stvari, prvi put van avlijske ograde i s onu stranu kapidžika. Spustile su se, ruku pod ruku, do
Slavije, prošle pored nekoliko ćepenakdućana i ušle u pekaru, kućerak na jednu vodu, s prodavnicom ka ulici,
velikim prozorom umesto izloga, u kome su bili slika regenta Aleksandra, zastava nove države, tepsija sa burekom,
velika vekna hleba i dve perece. U dvorišnoj radionici u produžetku dućana, oko dve zidane furune i naćvi sa
testom, vrtela su se četiri šegrta, umazani brašnom. Pekara je mirisala na topao hleb, iza male tezge sitni čovečić sa
belom kecelјom, preko mršavog, golog torzoa i okruglom, nekada belom kapicom na vrhu ćelave glave, slagao je na
drvenu stalažu od čamovih letava vrele hlebove, prevrćući ih po rukama, nastojeći da ih što pre stavi na policu.
Mladićdečak, još golobrad, takva deca mogu imati i dvanaest i sedamnaest godina, kopija sa kosom svog
razgolićenog oca, dodavao mu je vekne iz dve korpe od pletenog, belog pruća. Kada je zvonce iznad vrata zazvonilo,
pekar je pogledao ka mušterijama i nastavio sa poslom.
- Dobro jutro, Ozrene, daj nam...
Ne gledajući u Katicu, pekar je, nastavlјajući da slaže vrele vekne, odbrusio.
- Nema leba!
Jedino što je Katici ostalo od odbrane i načina da se, bar na momenat, prevaziđe zbunjenost, bilo je samo
glasno i pomalo preteći izgovoreno:
- Molim?!
- Nema leba danaske - nastavio je Ozren, završivši sa slaganjem, plјesnuo šakom o šaku da skine pepeo i
brašno sa dlanova i naslonio se rukama o tezgu, gledajući Rajićku pravo u oči.
- Idemo. Idemo Katice, molim vas - povukla ju je Julija prema vratima, obuzeta stidom što zbog njenog
prisusutva ova dobra žena trpi ovakvo poniženje. Bila je to jedna od onih situacija kada zbog tuđeg primitivizma i
bruke, bezobrazluka i prostakluka, nehotice, ni krivi ni dužni, preuzimate na sebe deo tog nedostajućeg stida.
Katica je izvukla svoju ruku iz Julijinog stiska, prišla ka pekarčiću, sada je između njih bila samo uska drvena ploča
tezge. Progovorila je u njoj ona čarapićevština, provrilo, provrištalo.
- Šta reče ti? - pitala je ledeno, sa dna stomaka, ne podižući glas.
Nije mogla da veruje da ta mala uštva, koja se nepristojno savijala u struku kada bi nju i Bogdana sretala na
sokaku ili kad bi mu ulazila u radnju, taj mali lјudski crvulјak, igra ovu predstavu za šegrte i par mušterija koje su
posle njih dva ušle u pekaru. Julija joj je ponovo prišla i uhvatila je pod ruku.
- Idemo. Idemo Katice, molim vas.
Manje se plašila, pre je želela da pobegne iz tog osećanja sramote i spase Rajićku ovih toliko neprijatnih
scena. Katica se nije pomerala, samo je šakama čvrsto uhvatila ivicu tezge.
- Za izdajnike nema leba ovde - nastavio je pekar.
Dečakmladić je oborio glavu i krišom povlačio oca za pregaču.
- Šta reče ti, govno cincarsko - ponovila je Katica, sad već mnogo glasnije.
Dečak je uporno cimao oca za kecelјu, ne podižući pogled. Možda se zemlјa ipak otvori.
Verovatno Ozren, pekar sa Slavije, nikad ne bi izgovorio to što je izgovorio da u pekarici već nije bilo
nekoliko lјudi u publici i da mu se nije učinilo da kod njih nailazi na odobravanje. Scena je čudo.
- Nema leba za take u celu varoš. U sto pekara da uđeš, leba nema...
- Idemo gospođo Katice, molim vas - preklinjala je Julija.
 Rajićka se okrenula prema, sad već vidno uplašenoj,
Juliji i rekla tonom koji ne trpi polemiku ni prigovor.
- Stani tu!
Zatim se okrenula prema pekaru.
- A ti, vaško, slušaj. Dok je moj deda oslobađao Beograd, tvoj ga je branio. Do juče si bio Osman, sad si Ozren
Bećarević, znam te kad si bio Bećaroglu, pička li ti materina prevrtačka. Pesak si prodavao u lebu, pod Švabom,
pola pesak pola brašno, balego.
Žustrim korakom pošla je prema izlazu, okrenula se na pola radnje i rekla Bećarogluu.
- Sram te bilo.
- Ni za vas, ni za tu što vodiš pod ruku, nema ni zrno tog peska. Dok to švapsko đubre pod ruku vodate,
ovdena više nemoj da svrćeš. Leba za vas nema. Ne kod Ozrena, ni u jednu pekaru u varoš.
- Tata - uzalud je molećivo opominjao dečak.
- Kuš pile žutoklјuno, marš u radionicu.
Tresnuo je dečaku dobar šamar a onda nastavio, razdvajajući na slogove.
- Leba za vas nema.
Nјih dve su već bile na vratima, kad se Katica okrenula i vratila do tezge.
- Aj baš da vidimo. Da vidimo ko će to unuci Vase Čarapića i majci Živojina Rajića da ne da leba za njene
novce. Da vidim, gusenice...
U drvenu ćasu na tezgi ubacila je kovanicu, odgurnula čovečulјka, došla do stalaže i sama uzela dve vekne sa
rafa.
- Nemoj da ti plane i ova potleušica i ona kuća na Dedinju što zidaš, govno liferantsko.
- Sad i nikad više... Zapamtite... Ovo su zadnji lebovi za vas iz ovu radnju.
- Kuš marvo!
Pošle su prema vratima, Katica se obratila Juliji, ali sa namerom da svi čuju.
- Jedva preživesmo taj njegov cincarski lebac. Govnar jedan, pokršteni.
Jako je zalupila vrata za sobom. Zvono iznad ragastova u radnji snažno je zameketalo. Zatim se oglasilo još
jednom.
Gospođo Rajić, gospođo Rajić, začule su glas iza sebe. Mladić iz pekare trčao je za njima, noseći dve vekne u
rukama.
- Uzmite i ovo, molim vas.
Ugurao im je vekne u ruke, Katica je iz džepa izvadila šlajpik i pružila mu novčanicu.
- Plaćen je taj leba, gospođo Rajić. Plaćen.
Otrčao je prema pekari, ostavlјajući žene sa hlebovima u rukama. Dve dame Katičinih godina prošle su mimo
njih, gotovo se očešavši ramenima. Katica se iskreno obradovala.
- Dobar dan, Živana. Dobar dan, Magda.
Magda i Živana prošle su kao pored glumačkih grobova. Bez pogleda, bez otpozdrava, sa količinom prezira
koji se mogao pakovati u džakove. Katica se nije pomerila ni kad je Julija zakoračila, samo je stisnutu pesnicu
prinela grudima. Disala je teško i isprekidano, toliko da se Julija silno uplašila.
- Katice, šta vam je...
Gledala je okolo, tražeći pomoć, već je htela da glasno zapomaže. Katica je reči prebacivala preko jezika teško
kao mađarski kubikaš lopatom vlažnu, pokislu zemlјu.
- Ne boj se, nije mi ništa. Samo mi se malo gadi da dišem. Idemo.
Uhvatila je Juliju pod ruku i sve sigurnijim hodom zapucala prema Krunskoj. Julija je sa svakim korakom
shvatala koliki i kakav teret predstavlјa lјudima pod čijim krovom je našla spas i utočište.
 33.
S tvari su se i u Prestonici i u državi polako dovodile u red. Ova je zima čekana u sasvim drugom
raspoloženju, svakodnevno su stizale pošilјke drveta sa Crnog vrha i iz Bosne, uglјa je bilo dovolјno, ogrev je delјen
na poček i po više nego povolјnima cenama, hrana nije nedostajala. Ono što je imalo sreće da se muške glave vrate,
popravlјalo je kuće i spremalo se da zida veće i bolјe, već na proleće akobogda, ono što nije dočekalo povratak
očeva i sinova, čekalo je da gološijani poodrastu, mirno, jer je znalo da je stradaniju kraj, da se više niko neće naći
ispred švapskog bajoneta posle policijskog sata ili zanjihati na vešalima na Terazijama. I kao što posle sahrane,
kada se ide u kuću pokojnikovu da se sažvaće koji zalogaj i popije koja za dušu, već bude pomalo pritajenog smeha
a onda i glasne priče i šalјivog razgovora, tako je i Beograd, kao izujedano pseto, lizao poderotine, otvarao bircuze i
obnavlјao institucije koje državu čine državom. Još je u posleponoćnim satima, između strofa vojničkih pesama i
dubokih dimova, neko u kafani znao glasno da opsuje onog koji je tako brzopleto i nepromišlјeno pristao na kraj
rata, a da se nije naplatilo sve što se imalo naplatiti švapskim ubicama i dželatima, žalilo se što se nije popilo pivo
na Štefanplacu, ali to je brzo zaboravlјano sa novom turom i novim foršpilom na ćemanetu. Škole su radile, ulice
se čistile, tramvaji vozili, predstave u Narodnom pozorištu su igrane, bolnice krečene i obnavlјane, domovi za
ratnu siročad građeni brzo i valјano.
Živojin je imao mnogo posla. Ne samo u Vojnoj bolnici u Beogradu, vojvoda ga je slao i okolo, i to ne samo
sanitetskim poslovima. Baš taj dan je bio u Zemunu da vrati časne sestre iz samostana Svetog Antuna u zemunsku
bolnicu. Bile su to žene vične svom medicinskom poslu, ostale gotovo sve tu u centru Zemuna, unutar svojih zidova
i svoje džepne crkve, ali u nedaleku bolnicu, na posao koji su ranije obavlјale, nisu odlazile. Sličnu situaciju Živojin
je rešavao i u Sremskoj Mitrovici, trebalo im je objasniti da su dragocene i neophodne, da znaju ono što malo ko
zna, da im dlaka sa glave neće faliti i da su po svemu ravnopravne podanice novog kralјevstva, ni po čemu
drugačije od drugih. Na koncu, trebalo je sa jednakim autoritetom i istim emocijama biti vladar i Srbima i Hrvatima
i alpskoj braći i katolicima i muhamedancima i pravoslavnima. Zato je njihov povratak na posao, pored praktičnih
razloga, imao i simbolički smisao. Rajić je kući uglavnom dolazio kasno noću. Ulazio bi na prstima u dečiju sobu da
ih ne probudi, lјubio ih usnule, ali je primetio da Dunja sve češće, a bogami i Svetozar, nisu u svojim krevetima nego
kod Julije. Nekad mu se činilo da se ona pravi da spava, kao da izbegava taj noćni susret pogledima, makar i u
prisustvu usnule dece. Odlazio je na spavanje, iz majčine sobe doprlo bi jedno upitno - „stigao", potom „laku noć,
mama", duboki vojnički san, kao bekstvo i od umora i od pitanja koja su se rojila i množila, a odgovori gubili i
nestajali kao novac na pijanom pokeru.
Tu noć se iz Zemuna vratio baš kasno. U salonu je treperila sveća, njega su još u antreu sačekali zvuci klavira
koji su dopirali iz salona, „Mesečeva sonata". Jedva čujna, samo za uši onoga ko svira i nekog ko je spreman da,
neprimećen, nepristojno prisluškuje. Julija je svirala na granici čujnosti, da ne probudi ukućane. Svirala je klavir
dosta dobro. Još kao dete u Melencima i Bečkereku išla je na časove redovno, frau Abramovic baš je bila zadovolјna
njenim napretkom. Kasnije je u preparandiji još više usavršila i unapredila ne mali talenat. Rajić je, još uvek
neprimećen, skinuo šinjel, tiho ga okačio na čiviluk i sa desnom rukom na leđima, zastao u vratima. Ona ga još nije
ni osećala ni primećivala. Ludvig, samo za njene uši. Bar je tako mislila. Slušao ju je podugo. Razmišlјao je da li da
joj priđe na vrhovima prstiju, ali je odustao, plašeći se njenog straha. Nakašlјao se, ona je prestala, okrenula se
prema njemu, spustila ruke u krilo. Prišao joj je i preko njenog desnog ramena stavio na dirke mali jelov venčić sa
upletenim suvim voćem i nekoliko oraha ofarbanih sulundarskom bronzom.
- Večeras je vaše Badnje veče...
Ona je uspela da savlada suzu, ali ne i uzdah.
- Možda ovaj venčić može da pomogne - nastavio je Živojin - išao sam danas po njega u Zemun.
Nije to bila ni potpuna istina, ali ni potpuna laž. Ona je uzela venčić u ruke, prinela ga nosu, duboko udahnula,
kao da će joj miris jelovine, smokava i dve suve šlјive vratiti u misli one Badnje večeri koje je slavila sa
porodicom, prijatelјima, gradom, državom, papom...
- Hvala vam - prošaputala je.
- Mora da ste jezivo sami... U drugoj zemlјi, u gradu u kome vas gotovo niko ne voli... U gradu u kojem se
večeras, osim vas, niko ne oseća pretpraznički?
Poslednje što je želela bilo je da plače pred njim. Zato je ustala i pošla žurno.
- Idem da legnem - rekla je u hodu.
- Stanite. I ovo je za vas.
Držao je u ispruženoj ruci knjigu. Golubije, plavosiva, „Srpska književna zadruga". Iskoristio je trenutak kada
je ona zastala, otvorio knjigu i počeo da čita.
 - Sjutra je praznik, svoju svjetlost meku, kandilo baca i sobu mi zari. Sam sam. Iz kuta bije sahat stari a gluhi
časi neosjetno teku.
Zakoračila je prema njemu. Sada je i ona ispružila ruku.
- Da li je i to vaše?
- Aleksa Šantić - odgovorio je Živojin. - U stvari, knjiga je pravi božićni poklon. Svideće vam se, siguran sam.
Nadam se da čitate ćirilicu...
Uzela je knjigu iz njegove ruke, otvorila je... Nije gledala u nasumično otvorenu stranu nego u njegovo lice.
Izdržavao je artilјerijske plotune, palјbu kartečom, aeroplansko mitralјiranje, juriše po ničijoj zemlјi i četrdeset sati
operacione sale, ali ne i jedan ženski pogled. Vojničina.
 34.
T itravi plamen kandila osvetlјavao je ikonu Svetog Stefana. Svetlo je obasjavalo, na mahove, svečevo
lice, uokvireno, kao i ramena i grudi, srebrnim kujundžijskim radom sa bogatom pozlatom. Odsev kandila lutao je
između srebrnih i zlatnih neravnina, prodirući kroz crveno i plavo kamenje kojim je svečeva košulјa bila bogato
ukrašena. Tu ikonu je svojoj omilјenoj sinovici Katici, sa dalekog Krima, između jedne od bitaka sa Tatarima i
Turcima, poslao kao svadbeni poklon stric Velizar kada je saznao u koju familiju se ona udaje. Salon je polako
sređivan, baš za slavu, kao što je to i red u dobrim kućama. Na podu, blistao je novi parket, urađen po starim
nacrtima maestra Prohaske, novi dugački astal za četrnaest persona, sa stolicama sa visokim naslonima, po šest sa
svake strane i po jedna u pročelјu i začelјu, pružao se unedogled, kao niška pruga, zastrt belim damastnim
stolnjakom, Katičinom devojačkom spremom i njenom rukom vezenim vencem od tamnocrvenih višanja na
zelenim petelјkama, oko celog astalskog čaršava. Ko je jednom vezao na svili, znao je o kakvom se poduhvatu radilo
da bi se izvezlo trideset metara višnjevog venca. Svetozar i Bogdan, začešlјani i uparađeni u nova odela, stajali su
kraj vrata, Bogdan je u rukama držao poslužavnik sa žitom, Sveta sa čašama i kašičicama. Na stolu slavski kolač i
sveća u visokom svećnjaku od žutozelenog žada. Julija i Katica su celo popodne slagale porcelanski servis za
dvadeset četiri osobe, sa velikim obrenovićevskim grbom na dnu svakog tanjira, tanjirića, činije, tacne, koji je svom
intimusu Bogdanu za svadbu poklonio kralј Milan, zajedno sa trouglastim stolom za preferans, koji su u Beogradu,
mađarskim kartama, osim njih dvojice, uglavnom igrali bečki i peštanski đaci. Taj češki, porcelanski servis u Rajića
kući iznošen je i postavlјan u svakoj svečanijoj prilici, ne zato što su oni kao porodica u političkom smislu bili
zadrti obrenovićevci, nego kao dokaz da se u toj familiji drži do prijatelјstva. Čak se i Petru Karađorđeviću,
prilikom njegovih poseta Rajićima, služilo iz tih tanjira.
Za stolom Julija, Tamnavac i rabin Moša Kumanudi, sveže izbrijani, riđi sedamdesetogodišnjak, mršav
kao gvožđarski miš, u preširokom i prevelikom odelu, koje je tako neumolјivo svedočilo ili o starenju ili o zauvek
izgublјenim kilogramima ili o bolesti ili o siromaštvu ili o svemu tome pomalo. Jakih jagodica i od onih lјudi koje
zbog sasvim nepostojeće brade zovu bezbradice i čija se donja usna gotovo produžavala u podvalјak. Živojin je
dosipao rakiju u čašice ispred rabina i Mijata, a onda nervozno pogledavao na džepni sat. Dobro mu stoji smoking,
pomislila je Katica, braneći se od Dunje koja joj se motala oko nogu. Bata Duša, gotovo neprimetan a tako ogroman,
sedeo je po strani, uz kalјevu furunu, da loži i da ne smeta, i samo su ga odavale nove, bele, vunene čarape na
nogama bez obuće. Od kada je došao u Rajića kuću, Dušan Popović se trudio da bude nevidlјiv, a da pomaže kao da
ih je četvorica. Smestio se u baštensku kuću, vazdan nešto poslovao i ništa mu nije bilo teško. Ni da povadi korenje
od isečenih pa izloženih voćaka, ni da peške ode u Ripanj kod svog ratnog druga po dve sadnice kajsije, ni da
nadgleda majstore, nacepa drva, ode u čaršiju krišom, da poradi ponešto po tuđim kućama, da ima svoj dinarčić za
duvan i sveću u crkvi. Tako je i saznao za događaj u Ozrenovoj pekari, tako je i pekar došao do dobrog degeneka,
čak je i siroti, mladi pekarčić, onako pošten i plemenit, dobio dvetri zauške kada je pokušao da zaštiti oca. Tako je
to sa pravdom i osvetom, kad gori suvo, gori i sirovo. Nije prestajao da moli majora da mu nađe neki stalni posao,
ovaj mu je to stalno obećavao i namerno zaboravlјao.
- Živeli - reče Mijat, kuckajući svojom čašicom o rabinovu.
- Dosta je, Mijate, nemoj, neće na dobro izaći...
- Još po jednu, čika Mošo, slava je, valјa se...
Živojin zapali ko zna koju cigaretu i ponovo pogleda u sat. Dunja mu je visila na rukavu.
- Tata, pa kad će?
Podigao ju je u naručje, njene oči do visine svojih, protrlјao nos o nos.
- Sad će, čedo, samo što nije. Samo što nije. Ima popa puno kuća, znaš, da obiđe... Puno sveta slavi Svetog
Stevana. Velika je ovo varoš.
Katica, sad već primetno nervozna, sipala je sebi par kapi rakije u čašicu i popila ih. Gledala je u Mošu, on u
nju, razumeli su se u svemu.
- E moj Mošo - rekla je, stresavši se od prepečenice -sećaš li se kako su u ovoj kući vladike nekad sekle
kolač? Utrkivali su se koji će da dođe. Hor je pevao tropar. Stolice smo po komšiluku pozajmlјivali... A sad nas
izbegava jedan golotrbi prota. To sam dočekala.
- Bilo pa prošlo, moja Katice - odgovorio je rabin. - Bilo pa prošlo. Ko zna šta nas još čeka.
Mijat Tamnavac je sad već sam sebi dosipao.
- Biće opet, čika Mošo, videćete. Biće opet - rekao je i prevrnuo rakiju „na belo".
Živojin je palio već ko zna koji duvan.
- Da se to počinje - energično je presekla Katica i prišla stolu. - Da se to počinje - ponovila je.
 Retke su bile situacije u životu i priklјučenijima Živojina Rajića u kojima je on bio zbunjen. Od kafanskih tuča
juriša na čelu batalјona do akademskih rasprava. Sad se u potpunosti nije snalazio.
- Pa kako... Žito mi nije osveštano, kolač presečen...
- Sami ćemo, sine. I žito da osveštamo i kolač da lomimo, sami ćemo. Možemo mi to, veruj majki... Dođite,
deco, ovamo. Bata Dušo, za astal!
Sa drvetom u ruci, pored otvorenih vrata peći, Popović je zastao u pokretu, kao da ne veruje šta čuje.
- Ma jok more, dobro je meni i ovde... Di, bre, ja za...
- Sedaj - zapovedio je bespogovorno Živojin.
Grmalј je, sa primetnom nelagodom, koračić po koračić, u svojim belim fuseklama, domileo do Katice i stao
pored nje, kao da će ga ona uzeti u zaštitu i spasiti od njemu toliko neugodne situacije. Tamnavac je, preko još
jedne rakije, prošaputao Juliji:
- A kakve su ovde nekad slave bile, moja gospođo Kavran. Prvu sam narandžu ovde probao. Patrijarh je
dolazio... I kralј. Dok ga ne ubijemo ili proteramo.
- Aj što nema ovog popovskog govneta - nastavlјala je Katica u istom tonu, hvaleći se i samosažalјevajući
istovremeno - ali gde mi je rodbina? Gde prijatelјi? Bar ovo što je preteklo, što je preživelo. Čekali su u avliji da
uđu... Šta sam dočekala, Bože blagi, šta sam dočekala...
Znala je Julija da je ona razlog bojkota i htela je da oni znaju da ona zna. Zahvalnost, saopštena na pomalo
neobičan način.
- Nekad, Katice, niste imali Švabicu u kući. Ženu Krvavog Alojzija. Ja ih razumem.
- Ćuti tu - planula je Katica - ne kvari mi ovaj sveti dan.
Nastavila je imitirajući Juliju:
- „Švabice", ne kvari.
A onda je završila misao, smirujući se polako.
- Svi su oni u ovoj kući samo dobrim darivani. Svi. Svi redom. Samo dobrim. Ajde, sine, počni.
Oko dugačkog stola, od Beograda do Niša, sa jedne strane Bata Duša, Katica i Tamnavac, sa druge Živojin,
deca i rabin. Domaćin uzme kolač, zaseče ga unakrst, podigne u visinu lica.
- E, pa nek nam je srećna slava, da Bog da i Sveti Stevan, zdravlјa i mira našoj kući... I našem narodu - kazao
je iskreno Živojin.
_ I lјubavi - dodala je brzo Katica, možda sa malom dozom dvosmislice. Možda? Ko je umeo da primeti i vidi i
video je i primetio.
- Dabogda - dodao je gospodin Kumanudi.
Katica je odjednom prasnula u zvonak, iskren smeh, kao kod dobro ispričanog vica. Grleno, iskreno, glasno,
od srca.
_ Još nisam slavila slavu a da mi rabin žito osveštava. Samo još hodža fali. Šokicu imamo.
Svetozar i Dunja nisu, za razliku od Bogdana, znali zašto i čemu se svi tako glasno smeju.
_ Sveti Stevane, pomozi nam da oprostimo - više za sebe izgovorio je Bata Duša.
Katica se još jednom prekrstila, prelila rasečen slavski hleb sa par kapi crnog vina. Slava tebje hriste Bože
naš, pevali su svi osim Julije, čak je i Moša Kumanudi pomagao. Živojin je podigao kolač do iznad svojih očiju, Bata
Duša stavio decu da stoje na stolicama. Okretali su kolač, držeći ga u podignutim rukama, plamen sveće osvetlјavao
im lica i kolač, preko koga su se Julijini i Živojinovi prsti sreli i dotaknuli prvi put. I rodi sina Emanuila, Boga že i
čelovjeka.
 35.
J edva je očistio prednju stranu grobnice od ptičijeg izmeta. Rešio je da ili plati nekom od grobara da je

očisti celu i da se popne na potpuno usrani krov ili da poalјe Bata Dušu do karaburmske ciganmale, da sa par
Cigančića završi posao. Grobari su dugim motkama skidali gnezda sa golih grana, uznemirene vrane letele su
kružno oko staništa, grakćući glasno. Živojin je u trenutku pomislio da bi najjednostavnije bilo poslati nekoliko
lovaca i pucati u gnezda, puna ili prazna, svejedno, krupnom sačmom, ptičurina je bilo toliko da su lјudi i po
sunčanim danima na Novo groblјe ulazili sa raširenim amrelima, a onda je shvatio da mesto mira i tuge nije baš
idealno za lovački šenluk. Niko se, osim te crne, leteće pogani nije radovao olujnim udarima ledenog karpatskog
istočnjaka. Samo su one, činilo se, takvim danima, a bilo ih je te zime onoliko, kao nikada ranije, letele brže i
razdraganije, bile glasnije i agresivnije, nije se košava igrala sa njima, one su bile gospodarice vetra, koristeći ga
razdragano i vešto, poput dobrog jedriličara koji će ga od neprijatelјa pretvoriti u krotkog saradnika i servilnog
pomagača. Smetalo mu je što ona ne leži sa mirom koji zaslužuje, što je obasipana izmetom i bukom, što su joj i ta
posmrtna danguba i spokoj uskraćeni i oteti od te leteće ciganije i bagrzije. Dolazio joj je sve češće i sa sve većim
osećajem krivice. Znao je, ponekad, da dođe i noću, naročito posle težih pijanstava.
Samo je tada mogao da se isplače, glasno i bez bremzanja, poput dečaka kome su oteli sviralu. Išao je posle
kući sa neumanjenim osećanjem griže savesti i kajanja što ju je ostavio samu sa majkom i troje male dece, bez
obzira što njegov odlazak u rat nije bio stvar njegove odluke i što na njega nije mogao da utiče, što ju je poslušao i
pratio u želјi da rađa, da njihova deca ne budu jedinci, da se raduju jedns drugom, da imaju na koga da naslone i
tajnu i radost i tugu, da imaju puno sestara, braće, kasnije još više braće i sestara od tetaka, ujaka, stričeva, a oni
blagoslovlјeni unucima, unucima, unucima.
I Živojin i Ljubinka odrastali su kao jedinčad, lišeni te bratske i sestrinske potpore u odrastanju, njemu to nije
toliko smetalo koliko njoj, ona je htela porodicu sa prepunim astalom i sa uvek razapetim pelenama na štriku, u
avliji ili na tavanu. Užasavala ga je pomisao na taj strašni način na koji je skončala, znao je za sve šta mu je
prethodilo, zaroblјeni apsandžija ispričao je sve u zapisnik, znao da se tri dana, zajedno sa još dvojicom nesrećnika,
klatila na terazijskoj promaji, da ju je lјubav prema njihovoj deci i briga o njegovoj materi odvela na taj prokleti
vagon sa lignitom. A osećaj krivice nikako nije jenjavao, naprotiv, rastao je iz dana u dan, iz noći u noć. Zato je i
hteo da na ove Zadušnice dođe sam, dogovorio se sa Katicom da ona okasni a da decu ne vodi, hteo je da razume
zašto tuga kao da jenjava, a osećanje krivice i stida raste svakodnevno. Beograd je bio grad u crnini, Srbija zemlјa
crnine, groblјe se crnelo od lјudi i gušilo u buci graktanja i naricalјki. Nekako je uspeo da upali sveću u fenjeru,
ničija zadušna voštanica nije ni mogla biti upalјena od siline oluje ako nije bila sakrivena u grobnom fenjeru. Starija
žena, nedaleko odatle, bezuspešno je pokušavala da upali sveću, trošeći ko zna koje po redu palidrvce. Gotovo da se
obradovao ovom susretu, prišao je ženi sa osmehom, pružajući ruku...
- Dajte meni, tetka Melo, ja ću...
Žena je koraknula unazad, pribijajući sveću na grudi.
- Da se nisi usudio, barabo! Da se nisi usudio, čuješ šta kažem... Odbij, odbij, vucibatino!
Na Živojinovom licu bilo je i zbunjenosti i neverice za nekoliko lјudi.
- Tetka Melanija, ja sam, šta vam je... Živojin.
Kada bi, svojevremeno, sestre Katica i Melanija Mela izašle na štraftu, u pratnji tetaka ili braće, najpre u
Karađorđevu, a kasnije, kada se korzo premestio u Knez Mihailovu ulicu, tamo, iz dalјine se videlo da su sestre i da
su Čarapićke. Istog, srednjeg rasta, prsate i belozube, krupnooke, sa debelim smeđim pletenicama do struka,
kasnije kao udate žene, sa istim bogatim punđama i viticom obmotanom oko glave, visoko podignutih brada, sa
usađenom svešću da se i ženska lepota i svest o vlastitoj posebnosti i erotska privlačnost i ponos na prezime i
poreklo nose u vrhu brade, izazivale su i zavist i divlјenje i prezir. Ako, govorila im je mati kad bi se požalile na
čaršiju, skromnost je vrlina tek kad sve druge izostanu, nek' zavide, bolјe nego da sažalјevaju. Zato je Rajić bio
toliko iznenađen tetkinim ponašanjem.
- Da nogom više, ovim grobovima, ne priđeš, izrode, čuješ. Žena ti se još nije oladila, doveo si onu
švapsku polegušu, sram te bilo. I tebe i Katicu. Tri dana su onu mučenicu držali na Terazijama, na užetu, sa
njegovom profuknjačom si se saživeo. Otac ti se, pokojni, u grobu prevrće.
Žena je bila sve glasnija i jarosnija, narod se polako okretao prema njoj i Živojinu, njemu se činilo da celo
groblјe pilјi u njih dvoje, da su čak i grobari odustali od rušenja gnezda i zastali sa čaklјama u vazduhu.
- Tetka Melo, smirite se, šta vam je...
 - Nema kuće koju u crninu nisu obukli, ona i onaj njen Lucifer, jedne kuće u Beogradu nema, sram te bilo. Ti
Rajić? Nisi ni prošao ni pored Rajića ni Čarapića, uštvo mala. Izrodine. Nisi ti Živojin, Izrodin si ti.
Shvatio je da ne može da je smiri, da će to biti uzaludan posao, toliko je poznavao rođenu tetku, proveo je u
njenoj kući i za njenim stolom bar onoliko dana koliko i u Krunskoj, voleo njene kćeri kao rođene sestre, bio zaštita
i veliki Bata, zajedno sa njima odlazio u njihovu kuću u Abaciju, zato se žurno uputio prema groblјanskom izlazu.
Tetka je sve glasnije vikala za njim, njene reči udarale su u potilјak i nabijale šilt od šapke na oči.
- Majci da kažeš da mi na prag više ne zakorači. Za veka. Srećom pa se, Izrodine, sestre i sestrići ne biraju.
Činilo mu se da ga celo groblјe prati pogledom. I mrtvi.
 36.
D ugo već nije dolazio kući pijan. Ređe je i zapijao, a kad bi mu se zalomilo, odlazio je u Vojni špitalј
da prenoći. Tu noć je došao baš dockan. Operisao je nekog nesrećnika, na koga su se sručila neka pivska burad
prilikom istovara, vadio mu je slezinu i fiksirao polomlјena rebra. Bata Duša ga je, kao i uvek, dočekao budan.
Pomogao mu je da skine šinjel, izuo mu čizme, stavio pod mišku da ih ponese sa sobom, očisti i uglanca za ujutru,
pokazao prstom da bude tih i otišao u baštensku kuću na konak. Živojin je na prstima ušao u salon. U velikoj,
tamnocrvenoj, plišanoj beržeri, ušuškani zelenoplavim kariranim ćebetom, spavali su Julija i deca. Ispod njenih
nogu, na podu, stajale su Grimove bajke u velikoj knjizi, sa krutim i debelim kartonskim, šarenim koricama, na
nemačkom, nađene u nekom tavanskom budžaku. Dunja joj je bila u krilu, sa glavom na Julijinim prsima, iz
poluotvorenih dečijih usta plјuvačka je napravila primetnu fleku na Kavrankinoj halјini, pod vratom. Bogdan i
Sveta, sa glavama na njenim ramenima, stariji na desnoj, mlađi na levoj strani, i njene ruke obavijene oko njihovih
tela. Disali su ujednačeno i mirno, kao da su vežbali da budu složni. Sa sokaka dopiralo je svetlo sa uličnog fenjera,
elektrika je u varoši već odavno bila dovedena u red. Seo je preko puta njih i posmatrao ih baš dugo. Plavi odsjaj
noćne mrazovite vedrine i žuto svetlo ulične elektrike obasjavali su im usnula lica. Bože, kako su ta četiri
dupenceta, tri dečija i to njeno, zaoblјeno i neveliko ali vrlo primetno, uspeli da se uguraju i slože u jednu fotelјu,
pomislio je. Nije bio svestan koliko dugo je blenuo u usnuli kvartet. Ali je shvatio zašto se ne oslobađa
osećanja krivice i griže i bio svestan šta mu je činiti. Koliko sutra ili prekosutra. Odmah.
 37.
D ebeli beležnik je sa sobom doneo sve. I hartiju i mastionicu, valјkasti upijač, štilo i pero,
uredno složene pored drugih u kožnoj pernici i pečat koji ]e, kao zakleti i ovlašćeni notar, po zakonu imao pravo
da koristi i laneni, beli ubrus za brisanje znojavih dlanova i jajolike ćele. Sedeo je za stolom u biblioteci, pero je
škripalo po papiru, dok ga veštim pokretom, u gotovo jednakim intervalima, uvežbanim pokretom, nepogrešivo ne
bi umočio u mastionicu, pustio da se na sekund ocedi i nastavlјao da piše. Rabin Moša Kumanudi sedeo je sa leve
strane, za istim pisaćim astalom, Bata Duša, gologlav i u belim čarapama, stajao je iza rabinovih leđa. Katica je
šetala po prostoriji, do pendžera, pa nazad do vrata, birajući reči i trudeći se da joj misao bude jasno vođena i
sažeta.
- U prisustvu gospodina Moše Kumanudija, rabina beogradskog, porodičnog prijatelјa, i Dušana Popovića iz
Popučke, srez valјevski, porodičnog dobrotvora i brata, i Gospoda Boga kao svedoka, govorim ovo u pero
gospodina Slavka Pevca, beležnika ovdašnjeg, i ostavlјam ovih nekoliko rečenica kao svoju poslednju volјu. Od
imovine nemam ništa. Kuća u Krunskoj ulici numera četiri, još od smrti mog supruga Bogdana u srpskobugarskom
ratu 'ilјadu osamsto osamdeset pete godine, volјom mog pokojnog svekra Živojina Rajića, pripada mom sinu,
takođe Živojinu. Svu imovinu donetu u miraz, a koja se sastojala od šezdeset velikih napoleon dukata, nakita,
četrdeset 'ilјada u obveznicama i novcu, plac od dva 'ektara na Vozarevom krstu i garsonjeru na Obilića vencu
dvadeset jedan, prodala sam u vreme okupacije, svojom volјom, za sitna jaja, kukuruzno brašno, obran sir, pasulј i
nešto mesa, što svinjskog, što živinskog, što sušenog, što svežeg. I nije mi žao. Deca se, danas, sigraju po avliji. Sine
majkin. Deci o Ljubinki da pričaš svakodnevno. Nјihova mati nije žena, ona je svetica. Ona je lepota, ona je dobrota,
ona je poštenje, ona je snaga, ona je hrabrost. Ja takvu snaju ne znam, tako mi Hrista, čime sam zaslužila, i ja se
skorom susretu sa njom unapred radujem. Svaki dan, mili sine, ponešto o majci. Baš svaki. Sine moj. Ljudi
provedu život u potrazi za lјubavlјu. Okreni se životu, imaš pravo na to, imaš pravo na novu lјubav, čedo moje. A
meni se čini da ti je ona tu, nadohvat, pred nosom. Neka ti ova sumnja bude moj poslednji poklon i moj amanet, mili
moj sine. Živi, Živojine! Dosta si bio Vojin, Živojine. Sad živi! Katica Rajić, udova pokojnog Bogdana, stavite današnji
datum, gospodine Pevac, i potpišite obojica.
 38.
D an je bio idealan za putovanje. Vedar, bez magle, hladan ali sunčan, drumovi očišćeni, sa pakard
limuzinom koju je je Živojin dobio od vojvode Bojovića, za tih dvestotinak kilometra do Subotice i nove granice
sa Madžarima nije trebalo ni sedamosam sati. Moglo se ići i vozom, ali moralo bi se presedati u Inđiji, pa u Novom
Sadu, sedeti u hladnim čekaonicama, stajati u hodnicima voza, strahovati od putujućih probisveta i polusveta. Rat
je ujedao, zarivao očnjake u podgrlac, nabadao na rogove, gazio, ali je i znao opako da ošine repinom. A ti repovi
najduže su se vukli po šumskim putevima, vozovima i staničnim restoracijama. Živojin je naredio šoferu da već u
šest bude pred kućom. Hteo je da krene dok se deca ne probude, da ne konači na severu, da se vrati za dana.
Stamenkovići su klali tog jutra, iz nedalekog komšijskog dvorišta čulo se užasno skičanje nesrećnih životinja,
glasno i neizdrživo za uši nenaviknute na takve strašne, jezive, zvuke, budilo iz narkoze, sve dok nož zaboden u
gronik i vešto „zaklјučan" mesarskom rukom ne preseče svinjski grklјan. Tad bi se krici smanjivali, jenjavali i
proređivali, sve dok potpuno ne utihnu. Kao da je nesrećno živinče umiralo sa olakšanjem. Auto je upalјen stajao
pred Krunskom četiri kad je Rajić izašao iz kuće sa dva velika kofera u rukama. Bogdan se otimao sa ocem oko
onog u desnoj ruci, pokušavajući da ga otme ili da bar uspori Živojina.
- Nemojte, otac, molim vas - cvilelo je dete, boreći se sa ocem i plačem.
Iz kuće su, jedno po jedno, izašli Julija, odevena za put, Katica sa Dunjom u naručju, Bata Duša i Svetozar, koji
se držao za babinu suknju. Ono što je Katica, jedva čujno, rekla Dušanu Popoviću, nisu shvatili ni deca ni učitelјica.
- Izgleda da je trebalo da umrem koji dan ranije. Da budala pročita ono.
Duša joj je značajno, zaverenički, namignuo i prošaputao.
- Pročitala... Mislim, kako vi ono rekoste, budala... Da prostite... Pobrino se Bata Duša.
Živojin izađe iz kuće sa još dva velika kofera.
- Ušla sam praznih ruku, a pratite me kao udavaču - pokušala je da se našali Julija.
- To su vaše i Ljubinkine stvari... Pristaju vam. Mati je tako htela... A i ja.
Bio je nervozan što je plan da se on i Kavranka neopaženo izvuku propao, što ovom rastanku svedoče i deca i
Katica i komšijske oči sakrivene iza heklanih firangli i što je na odlasku prate krici umirućih životinja, što je to bilo
toliko drugačije od onog kako je on to zamislio, da se izvuku neopaženo i da već budu na Banstolu kad se Rajići
probude. Sad se i Svetozar osmelio da nešto kaže.
- Otac, nemojte...
Živojin mu je prišao, odvojio od babine suknje, podigao, polјubio u nos.
- Mora tako, sine.
Živojinu knedla u grlu. Knedletina. Vozač mu je trubom davao znak da je prtlјag smešten i da mogu da krenu.
Katica ga je uhvatila za rukav, koristeći priliku što mu je sin u naručju.
- Nemoj sine, još ima vremena...
„Nemojte i vi otežavati, majko, kao boga vas molim, shvatite bar vi, pomozite ako boga znate, ne otežavajte" -
želeo je da joj kaže, ali je iscurila samo jedna krta i oskudna dvosložna reč:
- Majko...
Julija priđe Dunji, podigne je, lјubi je po očima, kosi, plače, onda je zagrli čvrsto, kao da hoće da je ugura u
utrobu.
- Pa ti plačeš - rekla je Dunja iznenađena, ne verujući da i veliki plaču.
- Ma kakvi... Vetar - mucala je Julija, predajući je ponovo u babino naručje. Onda je čučnula i počela da se
oprašta sa dečacima. Ljubila ih je po temenima i obrazima, zatim pokušala da se uspravi, Bogdan i Sveta nisu se
odvajali od nje. Bezuspešno je probala da ih se oslobodi. Živojin je pokušao da bude otresit.
- Idemo!
Zakoračio je prema automobilu, Katica je koraknula za njim.
- Nemoj, sinko...
Okrenuo se gnevan, lјut na sebe, na situaciju koju ne kontroliše, spreman da nemoć brani besom. Nestrplјivi
šofer ponovo je pritisnuo trumbetu.
- Dva meseca nam niko nije prešao prag... Boga nazvao na ulici... Popoviću, trči tamo i kaži onom majmunu
da ću ga odrati ako još jednom zatrubi.
- Staraću se, gosin majore - salutirao je Bata Duša i žurno zakoračio prema sokaku. Nije izdržao da, kao za
sebe, ne prozbori.
- Triput meri, jednom seci.
 Prvi put za sedam godina major Rajić je zamahnuo na svog posilnog. Ruka je treperila u vazduhu, reči kulјale
kao pena preko krigle.
- Marš, marvo selјačka, hoću i tebi da se pravdam... Marš!
Uspeo je da ne udari, osramoćen pred njom, pred decom, pred majkom... Žurno je izašao iz dvorišta i otvorio
zadnja vrata limuzine. Stajao je iza njih, čekajući da ona uđe. Katica je brzim pokretom ruke, ovlaš, prekrstila Juliju.
Deca su već plakala horski, Bata Duša, uvređen i ponižen, gledao na drugu stranu. Ćutalo se. Ona se još jednom
okrenula na kapidžiku i mahnula. Deca su potrčala za njom, Katica ih je zaustavila na izlazu.
- Mir - rekla je odlučno. - Nećemo cirkus na šoru. Jeste li Rajići ili Plačkovići...
Julija je ušla u auto, Živojin je zalupio vrata za njom i seo pored šofera.
- Vi muškarci baš znate da budete budale, Popoviću. Baš znate - rekla je Kaja pokislom Bata Duši.
Auto se polako udalјavao niz Krunsku, Julijina punđa i braon šeširić nisu se nijednom okrenuli prema kući
sa brojem četiri. Bogdan je potrčao za autom. Iz Stamenkovića kuće skičalo je nesrećno krme, paralo srca i vazduh
predsmrtnim kricima. Skičalo kao da ga kolјu. Bogdan je do iznemoglosti trčao za pakardom, a iznemoglost je
stanovala u Nemanjinoj, niže Slavije. Nјih dvoje jedva da su izmenjali par rečenica tokom celog puta, uklјučujući
kurtoazne fraze na ručku u kafani kog Šace Matića u Karlovcima.
 39.
K atica nije mogla tačno da se seti dana kad je shvatila da će uskoro umreti i kad je shvatila kada će
umreti. Tačno u dan i u sat. Sećala se da joj je nedavno kroz glavu prošla misao kako više nikada neće jesti
trešnje. Zatim su je u pamćenju, na trenutke, napadale uspomene koje bi rado zaboravila. Trenuci kojih se stidela,
momenti bruke i poniženja, vlastitih ili tuđih nepočinstava. Trenutak kada joj iz ruku, iz čista mira ispada tegla
puna kompota i razbija se o kuhinjski pod. Dan kada ju je jedini put u životu Bogdan ošamario, nezasluženo i
nepotrebno, ni krivu ni dužnu, krađa naprstka u dućanu kod Ljubiše Radivojše, trenuci kad je prolazila pored
prosjakinje sa troje male dece, podignute brade, ne trepnuvši, prepodne kada okrivlјuje Zoru Tamnavčevu da joj
nije vratila modlu za kuglof i popodne kada tu istu modlu pronalazi u špajzu, muku i jed kako da joj to prizna i
odluku da o tome zauvek ćuti... Misao joj nije odlazila dalјe od datuma smrti. Na primer, da za Đurđevdan treba ići
na slavu kod Ivkovićevih, da preko leta obavezno mora sašiti novi zimski kaput... Gubile su se u nekoj belini,
nestajale razmućene i izbledele, nisu se dale voditi i upravlјati. Smrti se nije bojala, ali joj se nije umiralo. Unučad
su bila premala, onaj ludan od sina sam kao đeram, imalo se zašto provesti još koju godinicu u Krunskoj, pre nego
što se ode tamo. Tamo gore, tamo negde ili tamo na Novo groblјe, svejedno. Radovala se susretu sa svojim
čovekom, svekrom, snajkicom, nijednog trenutka nije posumnjala da će do tog susreta doći. Da li su to ponovno
preživlјeni trenuci istog života, večito trajanje najsrećnijeg dana u zajedničkom živlјenju, da li su tamo mladi i
osmehnuti ili je čekaju onakvi kakvi su bili kad su umirali, bilo joj je svejedno. Skoro svejedno. Kad bi njoj bilo dato
da bira, znala bi šta bi izabrala. Život joj je bio ni kratak ni dugačak, ni srećan ni nesrećan. Sahranjivala je najmilije,
ali nikad nije, slava Bogu, išla za dečijim, belim sandukom, bila je pošteđena siromaštva i teškog rada ali ne i brige i
nespokoja, pratila je u ratove i dočekivala ih u sanducima ili okićene ordenjem i peškirima za pobednike, bila
blagoslovlјena unučićima, ali i jezivom smrću njihove matere... Sve u svemu, životić kao natrula pomorandža.
Otrebiš, baciš trulež, zdravu, slatku i sočnu polovinu pojedeš u slast i pamtiš taj neverovatni ukus dalekog i
osunčanog juga i lepo vidiš more na kome nikad nisi bio. Znala je tačno i šta da joj obuku, htela je da je nosi šest
srpskih oficira, imala je pravo i na to i da joj sanduk bude pokriven srpskom trobojkom, u dva je rata bila
bolničarka, znala je i da hoće da joj Bogdan nosi krst, dovolјno je veliki da podnese još jednu smrt, ali i da Dunja i
Svetozar moraju otići kod prije u Pančevo, dok se sve ne obavi. I sahrana i pojutarje i sedmodnevni parastos. Sve je
to stavila na hartiju i dala Dušanu Popoviću da pročita. Nesrećni posilni, taj blagoslov od čoveka, kojeg joj je sam
Gospod poslao u avliju, ništa nije razumeo. Sedeli su u kujni, uz šporet, on je mleo kafu u žutom, mesinganom,
mlinu, ona sedela uz prozor i čitala.
- Neću, gospoja, ni da slušam, grešno to što oćete da uradite... Bruka.
- Nisi ti, Bata Dušo, razumeo... Neću ja sebi da prekraćujem, daleko bilo... Žao je meni što idem. Hoću samo
da se uradi kako zapovedam. Baš sve. Za to si mi ti odgovoran. Sve ti tu piše, ko da me nosi, da mi slučajno onaj
govnar prota Barović ne čita opelo, Bogdan da mi nosi krst, sve ti je tu napisano, ko gde da STOJI, šta da mi se
obuče... I da niko ne leleče i ne kukumavči. Nema naricanja, jel' obećavaš? Nesrećnom dobrici iz Popučke baš ništa
nije bilo jasno.
- Znam, gospoja... Al' kako znate... Ne razumem.
- Ne znam kako znam, al' znam - odgovorila je Katica. - Tako je i moja mati. Znala je i dan i sat kad će
sklopiti oči. Mela, moja sestra, kad uđe u kuću, lično da je najuriš. Jel' dogovoreno?
Pružila mu je ruku, on je i dalјe vrteo ručicu mlina. Ona je nastavila, sa pruženom rukom.
- Jel' reč, Bata Dušo? Sve ti tu piše. Pismen si, znam da jesi. Jel' reč?
- Da neko zna kad će da mre... Ubi, ne svaćam.
Napokon je prihvatio Katičinu ruku. Ona mu je snažno i energično protresla.
- Reč?
- Reč!
Katica naspe rakiju u dve čašice. Kucnu se.
- A sad da nazdravimo. Živeli. Vi koji ostajete - rekla je Katica Rajić sa širokim, belozubim osmehom.
 40.
D a joj kuća iz Krunske četiri svom svojom težinom nije pritiskala srce, Julija bi se radovala ovom
putovanju kroz ravnicu. Samo neko ko je u ravnom rođen i sahralјivao, može potpuno da ga razume i silno voli. A
ona je bila baš od takvih. Drugima je taj prostor nezanimlјiv. Široka, ravna praznina ostavlјa iza sebe ravnodušnost
i neko neprijatno osećanje u duši, ne dotičući je ničim osim dosadom, depresivna je, a odsustvo znatiželјe i
neizvesnosti šta je iza krivine i iza brda, očiglednost i neumitnost da osim zemlјe i neba, koji se spajaju na
horizontu, nema ničega tajnovitog, sakrivenog, zavereničkog, montanjarima se obično ne dopada. Čak ih i ta
neverovatna ciganska plodnost ne dotiče. I Živojina je zamaralo to dosadno, dugo, putovanje drumom ravnim kao
lenjir, osim tamo gde je skretao da prođe kroz panonsko selo ili varoš, ali nije umeo sebi da objasni zašto je želeo
da taj put traje. Pod tankim slojem mestimično otoplјenog snega, zelenkao se ječam ili crnela oranica, spremlјena
za prolećnu setvu. Samo je neki samonikli orah ili udalјeni crkveni toranj štrčao uvis, ponegde bi se zabokorili
jablanovi oko usamlјenog salaša, đeram nasred pustopolјine, da se napoji vo ili konj usred letnjeg špartanja
kukuruza ili zakasnelog oranja.
Možda bi se taj ravni nepregled više dopao Rajiću da ga je video šarenog od tamnozelenog kukuruza, sa
žutim prugama žita i suncokreta, možda bi talasanje deteline imalo neki smisao, ovako je siva belina zamarala,
dosađivala kao zunzara, to dno ogromne tepsije tražilo je ivicu, a nje nije bilo još od kad je iza njih Fruška gora
pretvorena u tamnu plavet, a onda potpuno nestala. Da je bar negde njiva bila blago zatalasana, da je bar negde
pogled bio zaustavlјan šumarkom ili brdom, bilo bi i lepše i zanimlјivije. Jedina neravnina bila je pravilna kosina
jendeka, iskopanih rukama i ašovima mađarskih kubikaša, duž druma, sa obe strane, da skuplјaju vodu sa puta i iz
oranica. Bili su ispunjeni ledom iz koga je izbijala neobrana trska i palacika.
Sunca je nestalo još na Čortanovačkom bregu, nebo se zasivilo i ujednačilo, ali još ništa nije padalo. Kolovoz
je bio dobar, jedna je vojska bežala a druga napredovala drugim putevima, teški točkovi kamiona ili topovskih
lafeta, volovska i konjska kopita, nisu ga izrovali i zakalјužili. Jurili su i brže od četrdeset kilometara na sat, do
granice su stigli i pre nego što su očekivali, moderno tehnološko čudo i vešt vozač doveli su ih na krajnji sever za
nepunih sedam sati. Granični prelaz još je bio u izgradnji. Na dva visoka jarbola lepetale su dve trobojke,
crvenozelenobela, mađarska, i plavobelocrvena, srpskohrvatskoslovenačka. Dve rampe, u istim takvim bojama,
stotinak metara ničije zemlјe između njih, karaula u izgradnji, opasana drvenim skelama na južnoj, slovenskoj,
zidalo se bez obzira na vreme, u vreme kad nije vreme gradnji, i veliki svetloplavi šator kao zamena za zgradu i
sklonište od severca, kod Mađara. Vojnici u uniformama novih država, po jedan sa svake strane, šetali su duž
rampi, sa puškama o ramenima, svud okolo vrvelo je od lјudi sa raznim kapama i kokardama. Živojin i Julija stajali
su jedno spram drugog, on je, baš muški, pokušavao da upali ko zna koju cigaretu tog dana, upalјač se inatio i
prkosio. Iza njih, šofer je slagao njene kofere na drvena kolica, pomagao mu je mladi carinik u novoj teget uniformi.
Ćutali su oboje. Takva se tišina može seći testerama i pakovati u drvene sanduke. Dok Rajić nije progovorio.
- Odavde ćete lako do Pešte... Ili do Beča.
Tražila je ova rečenica i nastavak, koji je, naravno, izostao. Gde vas, svakako, čeka muž... Takva se znatiželјa
ne da sakriti.
- Da, odavde ću zbilјa lako - odgovorila je Julija.
Opet su ih, u talasima, napadali anđeli tišine.
- Lako je sada - rekla je ona. - Baš lako... Do Pešte ili Beča... Mislim... Lako. Zbogom.
- Sačekaću, ipak, da pređete granicu, gospođo Kavran. Krenite.
- Ne, vi krenite prvi - odgovorila je.
Junoša u novoj, teget carinskoj uniformi, stajao je iza, sa koferima natovarenim na kolica.
- Hvala vam na svemu - nastavila je, opet posle ćutanja. -Od srca.
Šofer je vrteo kurblu na pakardu, paleći ga. Reči su izlazile kao bodlјikava žica iz ruku logoraša. Cepale meso,
uz obilјe krvi.
- I vama hvala, Julija... Znam za sve... I za hranu... I za Bogdana... Ništa ja vama ne zameram. Nemojte ni vi
meni, molim vas... Moram.
Julija klima glavom. Duboko udahne rezak vazduh.
- Sve je u redu, gospodine Rajiću... Zaista. Čuvajte decu... Jezus Marija, kako će mi nedostajati.
Okrene glavu u stranu, kao da se stidi zamaglјenih očiju. Živojin pukne prstima, carinik se ukoči u stav mirno.
- Nosi te kufere!
Krenu svi prema rampi, stražar stane mirno pred Živojinom.
- Kaplare, gospođa je austrougarska podanica. Nema dokumenta. Pusti je!
 Podoficir se bez reči skloni u stranu, podižući rampu.
Koračali su ničijom zemlјom, pratila ih je škripa nepodmazanih točkova na carinskm kolesima. Negde na
polovini su se zaustavili... Opet jedno spram drugog. Pramenje pare izlazilo je iz nosa i ustiju.
- Pa - rekla je ona, odsečno.
- Čuvajte se, Julija.
Sad su već bili predmet potpune pažnje svih prisutnih i u jednoj i u drugoj državi, uklјučujući i zidare i
antlogore na skelama oko buduće karaule. Julija je stajala, kao da čeka još neku reč koja će, naravno, izostati.
- Neka vas Bog čuva... Sa srećom Živojine - rekla je, preko osmeha.
- Zbogom - odgovorio je Rajić, pružajući joj ruku.
- Zbogom Živojine.
Napokon zakorače. U suprotnim smerovima. Julija sve bliža granici Nove Hungarije, Živojin nadomak tla
svoje nove velike Otadžbine. Vojnici podignu obe rampe, zajedno, kao po komandi. I njih dvoje, kao da slušaju istog
komandanta, zastanu u pola koraka. Leđima okrenuti jedno drugom. Okrenu se istovremeno, pa zakorače jedno ka
drugom. Sve brže. Opet su na ničijoj zemlјi, na mestu na kome su se samo nekoliko sekundi ranije onako nevešto
rastajali. Ljube se dugo i strasno, naočigled zbunjenih mađarskih, srpskohrvatskoslovenačkih vojnika, kaplara,
carinika, šofera, antlogora, zidara, dvojice putnika namernika i Rezike Nemeš, čije je jato gusaka ostalo tamo, u
drugoj državi.
 41.
B ez obzira na stalno prisutni rivalitet između Laze Tamnavca, trgovca svinjama na veliko, i Bogdana
Rajića, njihove kuće su se pazile, volele i pomagale. Laza se oženio Vilhelminom dve godine pre nego što je
Bogdan doveo Katicu i žene su se sprijatelјile i zavolele. Znala je ponekad da odleti neka nekontrolisana misao,
pretvorena u reč, da se nekoj trećoj kaže nešto loše o komšinici, ali je sutra na poslužavniku nošena pita sa
višnjama ili tegla kompota kao izvinjenje i potreba za oproštajem i pomirenjem. Zato je Katici toliko teško padala
ona bruka sa modlom za kuglof i odluka da se greška zauvek oćuti. Koliko god da je Bogdanova i Katičina odluka da
ostanu na jednom detetu, ako to bude sin, bila zajednička, toliko je Lazar insistirao na deci. Vilhelmina je rađala
jedno za drugim, ali joj se deca nisu držala. Umirala su još u kolevci, troje je sahranila pre nego što je rodila Mijata. I
njega bi, bila je ubeđena, da je Lazar nije poslušao i promenio kuma i doveo prvog Ciganina na koga je naišao u
jalijskoj ciganmali, kao što je običaj i nalagao. Rođena Bečlijka, koju je gazda Laza doveo sa studija, čula je za to od
matore Bajre, koja je prosila na groblјanskoj kapiji, kad se jednom vraćala sa groblјa. Dečak je bio tri godine mlađi
od Živojina i, čim je prohodao, uhvatio mu se za treger od špilhozni, ne ispuštajući ga tokom celog odrastanja. Više
je vremena proveo u komšijskoj kući nego u svojoj, više noći prespavao kod Živojina nego u svom krevetu. Zato je
jednom Laza Tamnavac došao u kuću kod suseda sa sto jaja, pršutom, balonom kozjeg mleka i pečenim prasetom,
da Bogdan bar kolikotoliko izvadi štetu što umesto jednog odgaja dva deteta. Bila je to, naravno, šala, ali u svakoj
šali ima i malo šale.
Kad je zidao kuću, opet šaleći se, tražio je od arhitekte da bude za „meter višlјa, a podrum meter dublјi" od
Bogdinog. I tako je i urađeno. Često je Mijat smetao Živojinu, naročito kad su mlađa deca neželјeni teret i obaveza,
ali ga je ovaj i dalјe u stopu pratio, ne odustajući, pristajući i na poneku ćušku i grubu reč. I Mina je, kako ju je
posrblјeno nazvao komšiluk, nakon sinovlјevog rođenja odlučila da „zaklјuča dućan" i prestane da rađa, umorna od
sahrana, naricanja, crnine i belih sanduka. To je još više vezalo momke jednog za drugog. Živojin je vremenom
prestao da bude zaštitnik, Mijat se odrastanjem pretvarao u pouzdanog druga i prijatelјa. Zato se čaršija i
iznenadila kad ga Laza nije poslao u Beč na studije, gde je mladi Rajić već uveliko boravio, nego prvo u Požun, pa u
Francusku na Sen Sir, želeći da mu sin uči najprestižniju vojnu školu na svetu, da bi pobeđivao. Uradio je to gazda
Laza, kako se po krčmama i sokacima pričalo, i zato što nije voleo Švabe, bez obzira na ženu Švabicu, bez obzira što
je najviše trgovao sa njima, i zato što ga, kao dustabanliju, nisu primili u vojnu školu, a i da malo odvoji jedinca od
preterane vezanosti za starijeg komšiju.
Mijat je gradivo savladavao lako, uporedo studirao i prava i tukao se, skoro svakodnevno. Kratkog fitilјa,
sklon isterivanju pravde i alkoholu, nekoliko puta je bio na izlaznim vratima Sen Sira, ali su ga profesori vraćali, što
zbog brilјantnog načina na koji je studirao, što zbog direktnih molbi i intervencija iz poslanstva Kralјevine
Srbije. Vratio se očovečen, sa jakom bradom, koju je kao sedmodnevnu pažlјivo negovao u maniru pariske
„brižlјive neurednosti", sa kicoškim brčićima koje je po istoj toj francuskoj i oficirskoj modi, ufitilјene, na kraju
usana zavrtao uvis i vraćao prema nosu. Vežbe i egzerciri su ga osnažili i razvili, oplećatili, uniforma mu je odlično
stajala i samo je majstor Sima, čizmar iz Balkanske ulice, znao za brižlјivo sakrivenu korekciju na Mijatovim
oficirskim čizmama. Petu je dorađivao, bila je dva cola viša, ali to niko nije primećivao. Sa umetkom na tabanu, bila
su to za mladog Tamnavca tri dragocena santimetra. Tako je i hodao, ispršen i prav, težeći da ostavi utisak da je viši
nego što je zaista bio. Smeđ na oca, tamnoput na majku, na beogradskim slavama i balovima nije ostajao
nezapažen. Odmah po povratku, otac ga je, da ga smiri i odvoji od bircuza, oženio. Mijat je učestvovao u svim
ratovima, ali je smrti najbliži bio onoga dana kad se hilјadu devetsto osamnaeste, prvog novembra, u deset i frtalј
pre podne, vratio na zgarište svoje kuće. Samo su ga strašna mržnja koja ga je sa lakoćom savladala, potreba da se
surovo osveti i tetka Katica koja se sa čašom vode pojavila u avliji, sprečile da povuče obarač već repetiranog
pištolјa. Niko iz te rupe u Krunskoj nije izašao živ. Ni otac, ni mati, ni žena sa decom, ni pola komšiluka. To što je
sahranjeno u porodičnoj grobnici bilo je nešto krvi i mesa, pomešano sa malterom i samlevenom ciglom, i bilo je
dobro što Mijat Tamnavac to nikada neće saznati. Te večeri je upao u oficirsku kantinu razularen i već potpuno
pijan. Prišao je Živojinovom stolu i, poput svih lјudi pod alkoholom, teatralno počeo sa sebe da kida ordenje i
otpasuje sablјu. Govorio je polako, zapinjući, rakija je zaustavlјala i usporavala reči i lomila ih na slogove ali je, ipak,
bio i dovolјno jasan i glasan.
- Jebeš mi mater, ako je to istina, makar mi tri puta bio kralј... Ne mogu da verujem, ne... Bolјe da se ja
poserem na ovo ordenje i sablјu nego oni da seru. Aleksandre Karađorđeviću, seme ti jebem, ono trumbićevsko,
ilirsko... Ono...
General Sedlarević hitro je ustao sa svoje stolice, stao uspravlјen pored stola i sa jasnom namerom da ga čuje
ceo klub, viknuo na Tamnavca.
 - Kapetane, ja vas opominjem!
Rajić je uspeo da posadi Mijata na stolicu, pokušavao je da ga smiri. Rekao mu je tiho, da drugi ne čuju, ali
žestoko i opominjuće.
- Šta ti je, bre, šta divlјaš... Ko da ti sere po ordenju?
- Dolaze, bre, Živojine, stižu...
Rajić još nije shvatao.
- Ko dolazi? Gospodine đenerale, ko dolazi?
Sedlarević je okrenuo glavu na drugu stranu, praveći se da ne čuje.
- Govna švapska dolaze - nastavlјao je Tamnavac. - Isti oni što su čelikom kupali Srbijicu, sad će da
vam komanduju.
Uspeo je da privuče pažnju svih prisutnih, nekoliko oficira primaklo se Mijatovom i Rajićevom stolu.
- Na to je vojvoda Bojović mislio kad je... - pomislio je Živojin u trenutku, ali mu je Mijat prekinuo misao.
Tamnavac je ustao, razdrlјen, ordenje mu je ležalo pored sablјe na stolu, Karađorđeva zvezda visila nakrivo
na prsima.
- Izdat je ukaz, gospodo - nastavlјao je Tamnavac, sad već potpuno okuražen pažnjom svih prisutnih,
uklјučujući konobare - izdat je ukaz, svaki švapski oficir koji ima pravo da bude podanik Karađorđevića krune i
nove države, ima pravo da se vrati u vojsku sa činom više. Može. Ej, sa činom više.
Sedlarević je glasno pokušao da smiri žagor i negodovanje.
- Velika smo država, braćo, treba nam i velika vojska. I školovani oficiri.
Beloglavi potpukovnik žurno je grabio prema vratima, oblačeći šinjel u hodu, peševi su lelujali za njim,
izašao je zalupivši vrata za sobom, svom silinom.
Ne radi se o pijanom prenemaganju, ovo je istina, shvatao je Rajić polako.
- Kad stupa na snagu? - upitao je.
Nije to bio teatralni napad pijane patetike, svest o tome da Tamnavac zna šta govori i da je to činjenica -
potpuno se raširila kafanom.
- Od sutra, bre Živojine, od sutra...
Rečenica koju je Rajić izgovorio nakon Tamnavca bila je linija poslednje odbrane.
- Ma nemoguće... Ne bi Aca...
- Ne bi kurac - nastavlјao je Tamnavac, osokolјen pažnjom kolega.
- Računajte, gospodo, da je austrougarska bagra u narednih pet dana opet u Beogradu, Nišu, Šapcu i
Valјevu. I ranije.
Opet je nesrećni Sedlarević pokušavao da smiri glasno negodovanje i pokoji zvižduk.
- Gospodo, to su naša braća.
Živojin je i dalјe stajao u onom davno napuštenom rovu koji pruža mogućnost bilo kakve odstupnice.
- To ne može da bude - rekao je više preneražen, nego braneći se.
Jedan od konobara otpasao je svoju belu pregaču, bacio je na bilijarski sto, zajedno sa novčanikom i
servijetom, i u hodu, grabeći ka vratima, doviknuo.
- Vi, gospodo, kako oćete i kako morate. Vlada Radišić neće.
Izašao je iz kantine, praćen nekolicinom uglavnom mlađih oficira. Sedlarević se nije predavao. Činilo se, ipak,
da đeneralski autoritet troši uzalud.
- Ali, gospodo oficiri, pokažite velikodušnost pobednika... Molim vas. To su naša braća. Rođena braća.
Sad je već bilo sasvim jasno zašto je Sedlarević rat proveo brinući o komori i intendanturi, neomilјen i bez
autoriteta. I kad je u kafani ostao potpuno sam i pozvao konobara da plati, ovaj mu je, ne odvajajući se od šanka,
obraćajući mu se na ti, ne dižući pogleda sa sveske sa računima, odgovorio.
- Ne moraš, neka... Plaćeno je.
 42.
N a vrhovima prstiju, Katica se došunjala do sobe u kojoj su spavali dečaci. Polako je, ne dišući,
odškrinula vrata, videla Juliju nadvijenu nad Svetinim krevegom, kako proverava da li se umokrio. Švabica ga je
pokrida pažlјivo, onda ušuškala Bogdana i sa knjigom u ruci ponovo sela u fotelјu. Od kad se vratila, čekala je
Živojina u sobi sa dečacima, Katica je spavala sa Dunjom. Kada je neku noć ranije, pred zoru, čula mašinu na
sokaku, Katica je već odavno bila budna. Videla je kroz žaluzine Bata Dušu kako istrčava iz kuće, Živojina kako
izlazi iz auta i, napokon, Juliju. Nije se previše iznenadila, možda je takav epidog i očekivala, znala je onu svoju
pesničku budalu bolјe nego bilo ko drugi, ali je strah da se Živojin neće osvestiti i shvatiti da ima pravo i da živi i
ponovo voli, bio jači. Zato je i pisala onaj nazovitestament u kome nije nikom mogla da ostavi ni šaku oraha, zato je
danonoćno gorelo kandilo pred ikonom sveca. Očito da je vredelo. Ta noć bila joj je jedna od srećnijih u životu.
Vratila se u svoju sobu, polјubila usnulu unuku i otišla u kupatilo. Prala se polako i temelјno. Obukla je čist
veš, potom belu, svilenu košulјu, crnu, plišanu suknju do članaka, libade vezeno zlatom i srmom, pažlјivo očešlјala
kosu u malu, strogu punđu, stavila toku sa velom od tila na glavu, obula lakovane cipele sa niskom potpeticom,
poslala polјubac prema nebesima, namignula i rekla:
- Sad može, plavooki. Hvala ti. Sad.
Legla je pažlјivo, da ništa na sebi ne izgužva, nestrplјiva da sazna ide li u san bez snova ili je ovo ovde
odsanjala. Čvrsto je verovala da je ne čeka anestezijska tmina, poput one u kojoj je bila kad joj je doktor Kostić
vadio upalјeno slepo crevo. Verovala je da je tamo čekaju otac i mati, braća, Ljubinka, Bogdan i ona se tom susretu,
bez obzira na malu zebnju, iskreno radovala. Šta ako ih nema? U tom slučaju ni nje neće biti i kvit. A kad nas nema,
ničega nema, mislila je. Osmehnula se i preplela prste na rukama, stavivši šake na grudi. Bata Duša je znao sve. Da
želi da je takvu samo prebace u sanduk, da je sama sebe spremila za onaj svet, da ne želi nikakva ritualna kupanja i
preobuku. Imala je potpuno poverenje u njega, znala je da će biti kako mu je zapovedila.
Živojin i Julija delili su krevet, ali je ona zorom, pre nego što deca ustanu, prelazila u svoju sobu. Prevario ju
je jutarnji san, a kad se prenula videla je Dunju, u spavaćici, kako bosonoga stoji pored njenog kreveta. Podigla je
jorgan, kao što je to radila gotovo svakodnevno.
- Upadaj.
Dunja nije kao obično uskočila i pokrila ih po glavi. Stajala je i dalјe.
- Šta je? - pitala je Julija... - Ajde, upadaj.
- Ne mogu da probudim baku - reklo je dete.
 43.
N iti su joj oficiri nosili sanduk, niti je on bio prekriven srpskom trobojkom, niti je bilo ripida i venaca,
niti je Bata Duša morao da izbacuje Melaniju, niti je bilo sveta i komšiluka. Od svega što je želela, nije bilo prote
Barovića, bio je Bogdan da nosi krst i mlađa deca kod prije u Pančevu. Došao je samo kalјavi, zadihani Tamnavac,
jedva stigavši sa nekih nepotrebnih manevara na Pasulјanskim livadama. Živojin je stajao iza majčinog sanduka,
sam kao svetionik, neki nepoznati protica mamrlјao je neko opelo, prebijajući ga nadvojenatroje. Bata Duša je bio
uz Juliju, koračić dva iza majora. Nijednom još Rajić, nakon povratka, nije bio na groblјu, a da ga nisu pratile vrane,
studen i košava. Tako je bilo i ovaj put. Život je u trenutku obesmislio Katičinu brigu i amanet Dušanu Popoviću, ko
će gde stajati, ko nositi barjake i vence, ko govoriti. Po želјi pokojnice, nije bilo glasnog naricanja i leleka, ali bi oni
izostali i da ona to nije poželela.
Teško se Živojin opraštao od matere. Ona je bila njegov poslednji oslonac, neko sa čijim odlaskom on dobija
još jedan teški ožilјak, još jednu vreću na ramenima. Nije mogao da veruje da baš niko nije došao, dobra njegova
mati, nije spalјivala manastire, više je dobra podelila nego doživela, bila je od onih koji razumeju da je veća radost
davanja od radosti primanja.
Podizala ga je usamlјena, njen se udovički učkur nakon muževlјeve smrti nijednom nije odvezao, braća i
stričevi su joj se vitlali i ginuli po kavkaskim i krimskim gudurama i gubernijama, štitila ju je samo hrabrost,
prezimena Rajić i Čarapić, čestitost i spremnost na sve. Sećao se tako, kako ga je uplakanog odvela za ruku - na
daleki Dušanovac, u dvorište leblebidžijske radnje „Sotirović", po sanke koje mu je oteo Sotirov sin Stavra, kako mu
je u povratku, vukući ga na sankama, rekla: „Vidim li te još jednom da u ovakvoj situaciji ne pogineš, a plačeš,
odraću te". Pamtio je noći kad ga je umotavala u čaršave natoplјene komovicom, da mu skine temperaturu, kako,
kad god u bunilu otvori oči, vidi nju kraj kreveta, kada mu se čelo orosilo znojem, kada ga je skroz probila smrdlјiva
vodurina sa kojom je otišla i teška vatruština, plače i blagosilјa Svetog Stevana, kako ga sprema za Beč, kako moli
čika Lazu da divani sa njim o muškim stvarima u kakve to kuće ne sme ni po koju cenu da odlazi, kako,
nezadovolјna načinom na koji to čini čestiti Tamnavac, dodaje svoj deo o veneričnim boleštinama, o profuknjačama
čije su kuge prilepčive i neizlečive. Znao je da je u rat sa Bugarima otišla iz rodolјubne usplamtelosti i iz potrebe da
bude sa svojim čovekom, znao je da je u Prvi balkanski opet išla da bude bolničarka, da bude bliže njemu. Naučila
ga je da povraća, da ne pije gladan i iz derta, da ne meša pića, kako da skine mamurluk. Sad je tek postao svestan da
ga je štitila kao kvočka, ali da od njega nije napravila ni mazu, ni seka Persu, ni mamaroša, ni podsuknjara.
Razumevao je, polako, koliko će mu tek nedostajati u podizanju dece, u odbrani od čaršijskog zla i pizme, koliko
ona nije imala nikog da se nasloni dok je on stasavao. A kad ga je podigla, on je doneo nešto malo radosti sa
brakom i decom i tešku, šestogodišnju, brigu i strepnju koju darivaju odsutni ratnici. To da baš niko ne dođe, da
je sahranjuju kao koker španijela, da ovo popovsko govno jedva čeka da omlati opelo i beži, a da mu dva musava
grobara pogledom pokazuju da ubrza, da se ide sa ove golomrazne i vetrovite studeni, palilo mu je fitilј, ali ga je on
gasio svešću da ona takvu njegovu reakciju ne bi ni volela ni odobrila. Popica je odnjakao „vječnaja pamjat",
mahnuo kadionicom u kojoj tamjan već odavno nije goreo, bacio grumenčić zemlјe na sanduk i krenuo žurno
prema kapiji, kao da se plaši da ga neko ne vidi. Grobari su podigli sanduk i počeli da ga unose u grobnicu.
Nije se iz takvog oronulog, staračkog tela mogla očekivati takva stentorska glasina i takvo energično „stani",
čija se neopozivost nije smela dovoditi u pitanje. Telo u crnom, ustručenom grombi kaputu, sa astraganskom
kragnicom, pokazivalo je starost, noseći je sa težinom i prepoznatlјivošću, glas nije. Kao da nisu pripadali istom
čoveku. Starac je u hodu skinuo svoj polucilindar i prišao grobnici. Seda, kao čekinja kratka, gusta kosa, veliki,
odnegovani sedi brkovi i uski komadić bele brade ispod donje usne, kao i način na koji je nosio elegantno skrojeni
kaput i uglancane čizme sa visokom sarom, govorio je da se radi o odnegovanom kicošu. Korak iza njega, pazeći da
gazi istom nogom, išao je snažan čovek u uniformi konjičkog pukovnika. Tamnavac lupi snažno petom o petu,
sagne glavu. Neverica, koliko god da je bilo, nije se primećivala dok je glasno izgovarao:
- Vaše visočanstvo.
Bata Duša je prošaputao Juliji, sa nevericom koja je, za razliku od Tamnavčeve, bila i te kako primetna.
- Kralј Petar... Čiča Pera.
Beograd i Srbija iskreno su voleli starog kralјa. Ni deo te silne lјubavi, on, na svoju veliku žalost, nije uspeo
da prenese na sinove. Stariji Đorđe nije bio volјen zbog svoje preke naravi, plahovitosti i besa, a i zbog afere sa
matematičarem Mikom Petrovićem Alasom, o kojoj je Beograd šaputao a Evropa govorila glasno, novine pisale i
podrugivale se, objavlјujući čak i fotografije sa zajedničkih boravaka na letovanjima i na savskim kupalištima, a
mlađeg Aleksašta NISU voleli zbog njegovog samolјublјa. činjenice da je bratu, prvorođenom princu, oteo krunu,
zbog eliminacije Apisa i crnorukaca, zbog prevelike čizme koju je obuvao na srpsku nogu... Petar je, iscrplјen
bolestima, načinom na koji je živeo, ratovima u kojima je vojevao od Alžira do Nevesinja, abdicirao devetsto
četrnaeste, predavši vlast mlađem sinu, ali je sa vojskom prešao Albaniju, deleći sa njima i komad konjetine i
krišku sira. Po povratku, uzeo je na Neimaru kuću pod kiriju, jednog ađutanta, kuvara i sobaricu i živeo od više
nego skromne državne apanaže. Čiča Pera je bio volјen za obojicu sinova i pride. I zbog sklonosti ka demokratiji,
zbog ratnih pobeda u oba balkanska rata, zbog toga što se, jednostavno, dao voleti. O kralјu su po seoskim slavama
i kafanama pevane pesme, o prinčevima nisu. Čiča Pera, u dve dvosložne reči, narod je spakovao i poštovanje i
lјubav i prisnost koju je osećao prema starcu. Kralј je prišao Živojinu sa pruženim rukama, izjavlјujući saučešće.
- Tek sad su me obavestili, oprostite gospodine Rajiću.
I Živojin je lupio petu o petu, naklonio se oštrim pokretom glave i izgovorio.
- Visočanstvo.
Starac je prišao sanduku, naslonio levu ruku na poklopac. Par puta prešao je prstima u crnoj kožnoj rukavici
preko hrastovine.
- E, moj Beograde - rekao je i rezigniran i lјut.
Protica se polako, videvši ko je došao da isprati Katicu Rajić, koračić po koračić, gotovo postrance, vraćao ka
Rajića grobnici. Stao je, konačno, pored Bata Duše.
- Marš da te ne vidim. Sikter - šapnuo mu je ovaj, gotovo ne pomerajući usne.
Sveštenik se ovaj put, sporo, pa sve brže i brže, do žurbe i potrčkivanja, ovaj put zaista izgubio netragom,
prema groblјanskoj kapiji. Ađutant je Karađorđeviću dodao belu ružu, na vrlo dugoj dršci, ovaj ju je stavio na
sanduk, uz dugi i dubok naklon. Onda se ponovo okrenuo prema Živojinu. Da li da teši ili da pokuša da pravda
Prestonicu?
- Ovakvu ženu... E, moj Beograde. Ceo Beograd je trebalo da je isprati, ceo. Škole da dovedu.
Nekad se nekoliko trenutaka tišine zaista učine kao večnost, nekad sati u ćutanju proteknu brzinom
planinske vode. Ovo je bio prvi slučaj. Grobari su upitno gledali u Živojina, ovaj je dao znak glavom. Uneli su sanduk
u grobnicu, zatvarajući vrata za sobom. Običaj je nalagao da članovi porodice ne prisustvuju otvaranju i zatvaranju
kripte, susret sa kostima dece, roditelјa ili predaka nije mogao biti prijatan prizor. Stajali su ispred grobnice,
čekajući da grobari završe svoj posao, okruženi vranama. Iznutra se čula škripa mermera. Jedan je gavran sleteo
kralјu na rame, ađutant je, nesnalažlјivo i prilično zbunjeno, pokušavao da ga otera.
- Ovo ne sluti na dobro, a pukovniče - pitao je kralј, sa dosta ironije.
- Taman posla, vaše visočanstvo, taman posla, daleko bilo, pu, pu - odgovorio je pukovnik, plјuckajući preko
levog ramena. Stajali su u tišini, ali je onda život pobedio. Kralј je nagao glavu ka Živojinu i prošaputao:
- Ovo je ona?
Živojin je potvrdio glavom.
- Lepa... Ljudski lepa - rekao je kralј, načinom iskusnog znalca.
- To baš ozbilјno? - nastavio je čiča Pera.
Živojin je opet otklimao glavom.
- Ko doktor Laza... Lazarević. Sjajna pripovetka. Znaš „Švabicu"?
- Znam, vaše visočanstvo... Meni se čini da je ovo gore... Mnogo gore.
- Kiselo mi se osmehujete, moj Živojine, kiselo...
Vrane su se opet kovitlale iznad njih, Tamnavac počne mahati sablјom.
- Iš, prokletinje, iš - vikao je, pokušavajući da ih rastera.
Vrane kao da ne haju previše. Tamnavac skine šinjel i raširi ga iznad kralјeve glave.
- Jeste li primetili, visočanstvo - pitao je Mijat - da u Beogradu više nema ni vrabaca ni slavuja... Goluba
nijednog. Od ovih prokletinja su pobegli.
- Još gore, Mijate, pobile su ih. Nebo zna da se zacrni od njih... Kao da, daleko bilo, neko zlo slute... Vidiš da i
kralјeve napadaju - dodao je starac, šaleći se - doduše bivše, ali ipak kralјeve.
Grobari su, napokon, izašli iz grobnice i zaklјučali vrata, velikim klјučem. Jedan se savio u struku sa namerom
da polјubi vladarevu ruku.
- Hajdemo deco - rekao je kralј. - E, moj Beograde... Beograde...
Ko zna da čita između redova i sluša između reči, prepoznao bi u ovome i prezir i prekor i pretnju. Polako su
krenuli groblјanskom stazom. Provejavalo je. Vetar ih je terao ka kapiji, šalјući krajeve njihovih kaputa ispred njih.
Mala kolona, tek četiri čoveka, žena i dete, ali predvođeni jednim kralјem. Julija nikako nije mogla da prestane da
plače. Otišla je žena kojoj je dugovala sve. Život, podršku, lepu reč, prijatelјstvo, Živojina... Jato crne leteće gadije
sletalo je na grobnicu Rajića familije, sve dok se zeleni bakarni krov nije skroz zacrneo.
 44.
S vi su se ponosili železničkom stanicom u Beogradu. Projektovao ju je Srbin, Dragutin Milutinović, sve
neimarske ruke, zidarske, stolarske, tesarske, svi moleri i tišlјeri, keramičari, sve je bilo iz Srbije. Iz
Austrije, uglavnom, nešto manje iz Nemačke, stigla su najnovija tehnička dostignuća, automatske skretnice,
telegraf, telefonska centrala koja će, doduše, sačekati neku godinu neraspakovana, moderna ložionica, jevropski
nužnici, sve kao u svetu. Čekaonice velike i ugrejane, sa još neizrezbarenim drvenim klupama, peroni kao banatske
livade, ogromni, potpuno ravni i glatki. Zato se na otvaranju hilјadu osamsto osamdeset pete skupio ceo Beograd.
Kralј Milan je sa familijom i diplomatskim korom seo u voz i odjurio za Zemun, praćen limenom muzikom. Zgrada
jeste bila lepa, u samom centru varoši, kao što i treba, baš kao u Londonu, Vijeni, Budimpešti, i zaista se, bez stida,
mogla takva smestiti u bilo koju svetsku varoš. Balkanskom se iz centra do nje stizalo za pet minuta, obrnutim
putem malo duže, išlo se uzbrdo. Do Dvora - Nemanjinom, pa Kneza Miloša, još i brže. Sve kako bog zapoveda.
Zgrada je u obliku ćiriličnog slova G nikla na Ciganskim barama za tri godine, uglavnom jednospratna, sa
dvospratnim kulama na krajevima krila, klasicističkim rizalitom glavnog ulaza, nadvišenim trougaonim
timpanonom u koji se ulivala Nemanjina ulica, pružala se po stotinak metara i više, na svaku stranu, lomeći se pod
pravim uglom. Sve što je trebalo bilo je tu. I klupe od kovanog gvožđa na peronima i tačan sat i saksije od zelenih
letava, koje su visile sa vrhova perona. Takva je bila, sa neznatnom količinom patine i čađi, ali i raspakovanom i
montiranom telefonskom centralom, i u zimu devetnaeste, negde početkom februara, kad je đeneral Sedlarević,
nervozno i sa primetnom tremom, držao govor dvadesetini lјudi, postrojenih u gotovo neformalnu vrstu. Malomalo
pogledavao je u hartiju koju je držao u ruci, dok je kapetan Tamnavac stajao ispred postrojenog gardijskog voda i
desetak limenih duvača. Pištale su lokomotive, užurbani narod uranjao u oblake vodene pare, pa se opet
pojavlјivao na kraju kompozicija, čula se lupa vagona, prodorni zvižduk železničarske pištalјke. Velika država, velik
i metež, velika i lokomotiva, sa velikim, očito novim i još nepočađavelim grbom nove kralјevine na čeonom delu,
stajala je zaustavlјena, blago dodirujući branik na kraju prvog perona, iza nje pružala se dugačka kolona putničkih
vagona. General se borio sa bukom stanice, iskreno uzbuđen. Bilo je to, nažalost, ono uzbuđenje koje ne donosi
nadahnuće. Naprotiv.
- I zato vam i ja, ne samo u ime Nјegovog veličanstva, regenta Aleksandra Karađorđevića, nego i svoje lično
ime poručujem, dobrodošli. Dobrodošli, braćo rođena, dobrodošli u svoju državu, u svoju prestonicu, među svoje.
Ovo je vaš grad, ovo su vaši bulevari, ovde ste među svojima, sa jednakim pravima kao bilo koji drugi stanovnik
Beograda. I zato ponovo kličem, dobrodošli junaci, da zajedno gradimo državu o kojoj su naši očevi i dedovi, sa
setom i suzom u oku, mogli samo da maštaju, a koju smo mi stvorili, milošću božjom, zajedničkim žrtvama i
mudrošću našega kralјa. Živeo nam naš Aleksandar Karađorđević Ujedinitelј, živela nam naša Kralјevina Slovenaca,
Hrvata i Srba!
Jeste uzvik „živeo" odjeknuo peronom, ali da nije bilo gardijskog voda, nekoliko znatiželјnika i muzičara,
teško bi se mogao zvati gromoglasnim. General je naredio Tamnavcu da prozove prisutne, Mijat je pred krivudavi
stroj stao sa sasvim suprotnim rapoloženjem od Sedlarevića. Koliko god se đeneral neuspešno borio sa tremom,
uzbuđenjem i radošću, toliko je kapetan nevešto i bez mnogo uspeha savladavao mržnju i prezir. Znao je da niko od
prisutnih nije povukao lanac kojim je ispalјivana granata iz Debele Berte, da kuća u Krunskoj šest verovatno nija
bila na spisku njihovih grehova, da verovatno niko od njih nije ni naredio vatreno dejstvo, uzeo koordinate, ali on
ih je doživlјavao kao da su direktno odgovorni, doživlјavao kao dojučerašnje neprijatelјe, ubice, krivokletnike,
jajare, preletače... Mrzeo je kapetan Mijat Tamnavac. Prošetao je pogledom po budućim kolegama, stao negde na
sredinu stroja i glasno komandovao.
- U vrstu zbor! Šta je ovo, dobrovolјno vatrogasno pevačko društvo, banja za nerotkinje? Jeste li vi budući
oficiri pobedničke, kralјevske vojske ili filatelisti?
Način na koji je komandovao polako je prerastao u snažnu viku, narod se počeo zaustavlјati i okuplјati na
peronu jedan.
- Mirno! Na desno ravnajs! Mirno! Reč da ne čujem. Jel' jasno? Ne čujem, jel' jasno?
Sedlarević se diskretno nakašlјavao u belu đeneralsku rukavicu, Tamnavac ničim nije pokazivao da ga se taj
kašalј tiče.
- Čuješ ti šta ja pitam, jel' jasno?!
General mu je prošaputao iza leđa da se ipak radi o njegovim kolegama oficirama, od kojih neki sigurno
imaju viši čin od njega, Tamnavac mu je, jednako tiho, okrenuvši se za trenutak prema starešini, odgovorio da je
pred njim ovog trenutka samo grupa civila, koju on treba da sprovede na određene adrese. Onda se opet okrenuo
prema stroju, koji je sada već bio daleko primereniji vojničkoj profesiji.
 - Čuješ ti šta ja pitam, jel' jasno? - ponovio je kapetan.
- Jasno - odjeknulo je peronom, ovaj put daleko glasnije i ujednačenije. Nesrećni Sedlarević i dalјe se borio
sa kašlјem. Tamnavac im je objašnjavao da se od njih očekuje, kad budu prozvani, da istupe jedan korak, odsečno
saopšte ime i čin, da će ih kola koja ih čekaju na ulazu odvesti do komande grada, gde će dobiti, u zavisnosti od
činova i specijalnosti, svoja nova radna mesta i prekomande.
- I, naravno, nove uniforme - dodao je sa ironijom koja je prerastala u cinizam. - Valјda će vam se dopasti...
Kolege... Major Želimir Petras.
- Ovdje, major Želimir Petras.
- Istupi! Kojim jezikom ja govorim? Valјda razumete srpski, gospodo buduće kolege. Ponovi!
Prozivao ih je, jednog po jednog, ćata je pored njega uredno beležio mastilјavom olovkom u svesku sa
debelim, smeđim koricama. Stroj se polako primicao kraju, broj onih koji su iskoračili bio je već daleko veći.
- Leon Drobnik - prozvao je Tamnavac.
Prozvani istupi jedan korak, ponovi ime i prezime, čin kapetana. Da li se još iko u prestonici Nove Velike
Otadžbine sećao advokata koji je onako iskreno i neuspešno branio pokojnu Ljubinku Rajić, devojačko Pivnički,
obešenu na Terazijama zbog štanicle uglјa? Teško.
- Karl Menige - izdeklamovao je Mijat.
- Natporučnik Karl Menige, gospodine. Prisutan.
Tanak zlatni cviker, na dugom siranovskom nosu. Kako ne primetiti? I ne zapamtiti? Sad je i nosonja bio u
dužoj vrsti, pored Leona Drobnika.
- Alojz Kavran!
Do Menigea iskorači Sudija Smrt, pomalo izmenjenog lika, sa uredno fazoniranom bradom i tankim brčićima,
ogrnut pelcom od dabra i sa takvom šubarom na glavi.
- Satnik Alojz Kavran. Ovdje. Pukovnik Alojz Kavran, ispričavam se.
- Nadesno! Marševskim korakom, napred marš!
Stroj se okrene prema izlazu i krene. Prolaze pored mladića i devojaka u narodnim nošnjama sva tri
troimena naroda, sa pogačama i solјu u rukama. Sedlarević da muzici znak. Kapelnik podigne ruku, Tamnavac mu
namigne. Odjekne „Marš na Drinu".
- Čekajte, gospodo... Braćo. Hleb i so. Naš tradicionalni srpski... slovenski običaj.
Dotrči do kapelnika.
- Ne to. Prekidaj smesta.
Kolona je prolazila pored hleba i soli, niko se nije prihvatao. Marš je odjekivao akustičnim peronom.
Sedlarević priđe Tamnavcu.
- Kladim se, kapetane, da u ovoj skandal čorbi ima vaše mirođije. Razgovaraćemo još o ovome. Razgovarati,
i te kako.
- A šta biste vi radije, gospodine đenerale? Da im sviramo „Radecki marš"? Pa uz njega su i ušli u Beograd.
Kolona je napuštala peron, uz zvuke marša koji je Stanislav Binički komponovao u čast srpskih pobeda
devetstopetnaeste. Da je odlučivao Sedlarevićev muzički i politički ukus, možda bi se zaista buduća oficirska elita
dočekala sa „Radeckim".
 45.
V eć sa prvim burekom, čaršija je znala sve. I da je doktor Rajić odveo učitelјicu do granice i da se vratio
sa učitelјicom sa granice, da se, naočigled svih, lјubakao sa učitelјicom na granici... Ostavio je nju kod kuće a
on odmah produžio u bolnicu. Činilo mu se da ga ne samo kolege nego i pacijenti posmatraju nadmoćno i sa dozom
podsmeha i prepotencije. Odradio je nekako taj dan i pobegao kući. Mati mu je rekla da je dobro postupio, da se
hrabrost od Rajića uvek i očekuje i dobija, da ga lјubi i da mu neće biti lako, da svaki put kad mu teret dodija,
pomisli da bi mu bilo neuporedivo teže da ju je pustio da ode. Večerali su u tišini, Katica je odvela decu na spavanje,
Bata Duša otišao u svoj kućerak. Živojin joj je sipao vino, ona je rekla da više ne može. Stavio je svoju ruku na njenu
i gledao je u oči. Ona je oborila pogled, osetio je pod rukom da njeni prsti lagano podrhtavaju. Ustala je i otišla, bez
reči, u svoju sobu. On je ispio vino do kraja i uputio se ka svojoj. Voleo je da duvani pred spavanje. Stajao je pored
prozora, povlačeći duboke dimove. Znao je da nije pogrešio, znao da je dobro što je ona tu, šta će se dešavati u
ponedelјak, prvog, dogodine, nije imao pojma i nije ga bilo briga. Znao je da će se ona uskoro pojaviti na vratima.
Čekao ju je sa dečačkim nestrplјenjem i istom takvom tremom.
Nije Živojin bio bez iskustva, žene su volele lepe lјude, u uniformama naročito, znao je ponekad noću da
razveže pregaču sa dežurne bolničarke, da svrati kod neke dorćolske udovice ili puštenice, da sačeka preko puta
službenog ulaza u teatar, ali kada se lјubav pojavi pre polјupca i telesnog dodira, uplaši se, pusto muško... Doduše,
njemu se to samo jednom desilo u životu, još na prvoj godini studija, sa frau Hofšteter. Gazdarica je jedne noći,
silno uplašena nekom čudnom lupom na tavanu, ušla u njegovu sobu, sela na ivicu kreveta... I nije išlo. Posle je frau
Hofšteter primenila jednu veštinu sa kojom se Živojin nikada pre toga nije sretao i on se oporavio. Nakon toga se
čudna tavanska lupa čula skoro svaku noć, frau se, logično, bežeći od straha, sakrivala u sobu mladog srpskog
studenta, ali je Živojin više nikada nije polјubio u usta niti pio iz njene čaše. Kako je Katica čula za gazdaričine
strahove, nikada nije saznao. Sumnjao je na svog kolegu Milana Dobrenova, iz Sremske Mitrovice, čija je mati Darka
par sedmica ranije bila u Beču da leči svog prvenca od kladioničarske i hipodromske zavisnosti, ali se Mića
Dobrenov kleo da on nije rekao ni slovce. Uglavnom, Katica se pojavila na vratima Ludvigštrase četrdeset, bez
najave, zahvalila frau Hofšteter na materinskoj brizi i prebacila jedinca u drugi, već iznajmlјeni kvartir, bez
gazdarice.
Otišao je u kupatilo i drugi put oprao zube sa praškom. Čak je i malo parfema prsnuo u usta. Oporogorki ukus
sprao je vodom i ponovo stao uz prozor. Ona je ušla u spavaćici, prišla mu i zagrlila ga sa leđa, naslonivši mu glavu
na rame. Dugo se, posle pranja, dvoumila šta da odene. Ako obuče Ljubinkinu spavaćicu, možda će to u njemu... Ma,
možda mu se prosto neće dopasti. Možda će misliti na Ljubinku dok nju bude lјubio. Ako obuče svoju, možda neće
voleti što je preko te svile klizala Alojzova ruka. Dopao joj se način na koji ju je lјubio. I nežno i strasno. Malo joj je
smetala neka čudna gorka oporost na njegovim usnama i jak zadah na duvan i parfem, ali se brzo navikla. I on se
plašio misli i griže savesti koja će ga voditi ka Ljubinkinom liku. Spavaćica, krevet, venčana slika na zidu, čak se
dvoumio da li da je skine ili bar prekrije nekom maramom, ali je odustao, sve je to trebalo da smeta. A nije. Ona je,
ćurka, po navici legla na desni bok, on ju je okrenuo ka sebi. Nije se primetilo da toliko dugo nije bio sa ženom.
Naprotiv. Uostalom, ako je spavaćica i bila neka smetnja, a nije, uskoro je bila na podu. Oni su prosto bili jedno za
drugo. Koža im se slagala, disanje, pokreti... Ni Kavran ni Rajićeva pokojna žena nisu se pojavili ni zasmetali ni na
tren. Zaspali su, isprepleteni, tek pred zoru. Tela su im se slagala i uklapala i u snu. Ona nije spavala sa mužem u
istom krevetu, on sa Ljubinkom jeste. Ali je ona posle lјubavi i polјubaca bežala na svoju stranu kreveta, zavlačeći
se pod svoj pokrivač.
Bata Duša je, već posle tri frtalјa sata, tiho pokucao na vrata, Živojin je skočio, Duša ga je obrijao u kujni i
otpratio na posao. Obavio je vizitu, zaklјučao se u svoju doktorsku sobu i zaspao. Prethodnu noć nije spavao,
vraćao se sa Julijom iz Subotice, ovu je proveo budan iz sasvim drugih razloga. Doktor Velemir uskočio je i odradio
taj dan za obojicu. Bog blagoslovio kolege. I Julija se dobrano uspavala. U kujnu je sišla tek oko osam, pola devet.
Katica je stavila pred nju pripremlјen doručak.
- Rajić je Rajić, rekla je samo i osmehnula se mangupski.
 46.
K ada u februaru ojuži pa noću zamrazi, na snegu se uhvati čvrsta pokorica, koja poklopi sitni, brašnavi
sneg, osušen od jakog mraza i hladnoće. Po takvoj površini lisica ili mačka mogu pregaziti bez tragova, pod
čovekovom nogom ta kora puca, vruskajući i škripeći, kidajući se u nejednake, dosta oštre i čvrste komade. Upravo
takav sneg pucao je pod čizmama nevelike grupe lјudi, okuplјenih u praskozorje, na proplanku u Košutnjaku,
nedaleko od mesta na kome su braća Radovanovići hilјadu osamsto šezdeset osme, dvadeset devetog maja ubili
najlepšeg i najprosvećenijeg srpskog kneza. Sa Mihailom izdahnuo je tu, u toj nevelikoj šumi u blizini Beograda, i
najozbilјniji pokušaj da se Srbija evropeizuje i ulјudi. I ova grupa lјudi skupila se ovde ovog ledenog jutra da bi
jedan čovek bio ubijen. Jutro je bilo vedro, na granama i stablima se, pod kosim februarskim suncem, caklilo inje i
osnežina. Ljudima su iz usta izlazili dugi bičevi vodene pare, svi su bili u oficirskim uniformama, podelјeni u dve
gotovo jednake grupe, udalјene jedna od druge desetak metara. Između njih, trčkao je tamoamo, od jednih do
drugih, zajapureni major, čiji se šinjel na debelom trbuhu jedva zakopčavao, stalno skidajući šapku, brišući
oznojanu ćelu velikom, belom maramicom, ponovo je vraćajući na glavu. Više na ruskom nego na srpskom,
bogoradio je i ubeđivao jedne pa druge.
- Gaspada, Hrista radi, još ima vremenji, jedno slovo, jedno izvinji vsjo budjet kako treba. Gaspada, molјim
vas.
Ponavlјao je istu rečenicu, na gotovo identičan način, jednima pa drugima, samo sve oznojeniji i sve
zadihaniji.
Na sredini platoa, licem jedan prema drugom, stajali su kapetan Mijat Tamnavac i major Želimir Petras. Kao
vašarski pesničari gledali su jedan drugog u oči, ne spuštajući pogled. Živojin im je prišao, pokušavajući da
pomogne zadihanom Rusu.
- Dajte lјudi, šta vam je... Pa niste deca, nije ovo osamnaesti vek.
Debeli Rus takođe nije odustajao.
- Gaspada, još adjin raz, pružite ruku jedan drugom... Boga radi... Molјim...
Ni jedan od oficira nije prihvatao rusku potrebu za mirotvorenjem.
- Harašo, davajte, počnjemo onda...
Otvorio je mahagonijsku kutiju sa dva pištolјa, Tamnavac i Petras uzeli su svaki po jedan, okrenuli se leđima
jedan od drugog, gotovo se dodirujući ramenima. Na znak, počeli su da se udalјavaju. Živojin nije mogao da veruje
da prisustvuje ovoj budalaštini i da je tu ne samo kao Tamnavčev prijatelј, neki nazovisekundant, nego i kao
doktor, koji, ne dao Bog, treba da konstatuje nečiju ludu i nepotrebnu smrt, da je tu, sa pištolјem u ruci, njegov
najbolјi prijatelј, njegov brat, koji će za par minuta ležati pred njim ispružen i krvav ili stajati kao ubica, da potpuno
paralisan posmatra taj dečački idiotizam od dvoboja i da ne može da učini ama baš ništa. Koliko je razumevao
Mijata, njegovu igru i potragu za smrću, prezir koji je osećao prema životu, lišen svakog motiva da dočeka
pojutarje, naročito sad zimi, kad je gradnja na kući stala, toliko mu nije bio jasan ovaj agramerski pridošlica.
Tamnavac se nije plašio smrti još u vremenima kad je imao razloga da živi, davno bi već zbog ratnih podviga i
hrabrosti nosio pukovničke poletuške da nije bilo lude glave, lajavih usta i rakije na prazan stomak. Rus je glasno
brojao korake. Na deset su se okrenuli i pogledali jedan u drugog. Petras je bio primetno nervozniji, bled u licu,
gotovo obeskrvlјenih, belih usana. Brzo je podigao pištolј, nišanio kratko i nervozno, ali je ruka, bar naoko, bila
potpuno mirna. Pucanj je odjeknuo kao grom, ledena tišina ga je udvojila, prelamajući ga o okolna brda i krošnje u
nekoliko puta ponovlјeni eho. Jato vrana podiglo se uvis. Epoleta na Mijatovom desnom ramenu odletela je u sneg,
pokidana tanetom. Mijat se osmehnuo, pogledao u ražalovano desno rame, podigao svoje oružje u pravcu
Petrasove glave. Nišanio je polako, natenane. Onda je po vertikali, kako je učen na Sen Siru, spustio cev do srca
svog protivnika, pa podigao do čela ponovo. Među oči. U prsa, u levi gornji džep koporana ili u poganu jezičinu. Kao
da se dvoumi. Petras oznojen, sa primetnim strahom u očima...
- Nemoj, Mijate - gotovo da je zavapio Živojin.
Brzim pokretom kapetan Tamnavac je podigao pištolј i opalio uvis. Sučajno pogođeni gavran pao je sa neba,
kao kamen, laparajući krilima i vrteći se pred Mijatovim nogama, praveći gotovo pravilan crveni krug po
zaleđenom snegu. Petrasu je niz nogavicu i čizmu curio mlaz mokraće. Sneg, izdajnik, bojio se oko njegove noge u
žuto i u crveno, tamo gde je upravo krepavala slučajno pogođena ptica.
 47.
U početku, njega je zbunjivala njena zbunjenost kad je od nje zahtevao najnormalnije stvari. Da ga grli,
da je lјubi dok je voli, da mu ona uzvraća, da ga nogama obuhvati oko struka... Ljubav je vodila nemo, bezglasno,
bez ijednog uzdaha, bez pokreta, bez reči, ležući gotovo mehanički na desni bok... Kao da se stidela vlastitog
temperamenta, potrebe da mu se poda i preda potpuno, učestvujući, bez zadrške... Napredovali su koračić po
koračić, on je bio strplјiv, ali i svakodnevno uporan. Ona, još uvek, nijednom nije inicirala vođenje lјubavi, ali je sa
radošću i zahvalnošću prihvatala svaku njegovu ponudu, kao siroče božićni paket crvenog krsta. On je zaista uživao
u njoj, u mekoći njene kože, polјupcima, telu, podsećala ga je na ždrebicu, rasnu riđušu, jednom je čak i pokušao da
joj to kaže, ali je odmah odustao, videvši da će ona taj kompliment svakako shvatiti na potpuno pogrešan način.
Nadoknađivao je, svakodnevno, ono što je propuštao godinama u rovovima i dok je krvavio kecelјu po polјskim
bolnicama. Polako i strplјivo ju je opuštao, oslobađao nepotrebnog srama, koji je usađivan godinama u porodici, na
veronauci, u preparandiji, na ispovedima, u braku... Nije ga razumela, u početku, zašto je potpuno obnažuje, zašto
skida spavaćicu sa nje, zbunjivalo ju je i to da se još nešto može lјubiti osim usta. Bok ili rame, na primer.
Primećivao je kako, dok su spavali zagrlјeni, njena, slučajno gola noga, sve češće bude prebačena preko njega, kako
više ne zaklјučava vrata kupatila dok se kupa pre ili zapira posle lјubavi. Iza te nasilno zatvarane i zamandalјivane
kapije, otvarane tek toliko da se domaćin provuče postrance, bilo je prostora za fijakere, za slavoluke, muziku... Nije
žurio, ali ni napuštao jednom već osvojeni prostor.
Čim je Bata Duša, sa decom, zamakao iza ćoška, vodeći ih sve češće i sa jasnom namerom sa sobom, Živojin
joj je prišao i počeo da je lјubi po vratu. Polako ju je gurkao ka sobi, ona se kao opirala, mani me, nemoj, banuće
deca, Bata Duša samo što nije, ali je koračala ka sobi, polako i, kao, pružajući otpor, dok ju je on gurkao sa leđa.
Popuštala je kao savski nasip kod Obrenovca, postepeno, ali sa jasnim i vidlјim krajem. I kad je Julija već bila na
krevetu a on joj otkopčavao dugmad na bluzi i nestrplјivo vadio ukosnice iz pokuplјene kose, neko je snažno
zalupao na vrata, bez namere da odustane. Pa ponovo. Taj neko, ko god bio, videlo se, neće odustati. I taj će neko
fasovati dobru grdnju od majora, ma ko to bio. Živojin je ustao lјutit, rekao Juliji da se ne pomera, da se vraća
odmah, ona je raskopčala još dva dugmeta i oslobodila kosu... Vratio se sa plavim kovertom u ruci.
- Ko je to bio - pitala je, sluteći da nešto ne valјa.
- Kurir iz Vojnog suda - odgovorio je.
Nјen strah je rastao, sad već postajao sasvim vidlјiv.
- Kakav sud, crni Živojine, šta si...
On joj je pružio koverat.
- Nije za mene, za tebe je.
Dao joj je pismo, ona ga je nespretno otvorila, cepajući ga po ivicama, čitala ga je polako, držeći hartiju u obe
ruke. Lice je odavalo nemir i strah.
- Šta je - pitao je
- Ništa.
Pružila mu je papir.
- Alojz je u Beogradu.
Nije joj uzeo koverat iz ruke, pismo je stajalo između njih u još ispruženoj Julijinoj ruci.
Video je da je užasnuta, uplašena, zbunjena, sklona plaču.
- I?
Naravno da u jednom upitnom slovu može stati toliko nelagode, znatiželјe, straha, iznenađenja...
- Traži da se vidimo.
- I - ponovio je.
- I ništa. Neću otići.
Prišao joj je, zagrlio, uzeo lice u šake. Gledao ju je u oči, nije se Rajić u životu plašio ni u gorim situacijama,
dva su konja poginula pod njim, ne možeš štuku uplašiti kišom. Polako joj je, kao student treće godine slikarstva,
proučavao lice. Progovorio je mirno, kao da se obraća detetu.
- Naravno da hoćeš.
Ona je raščupana i otkopčane bluze pustila da je on zagrli. Grana je lupkala o šalukatru dok je Živojin Rajić
neopozivo shvatao da ga po prvi put u životu obuzima jezivi strah koji ne ume i ne može da kontroliše.
 48.
S ve se znalo u varoši od stotinjak hilјada duša, kakav je Beograd bio na početku petog meseca slobode.
Ko sprema svadbu, ko više nikad neće jesti trešanja, ko se posvađao a ko pomirio, ko je sinoć u Dardanelima pio i
čašćavao kafanu na dug, kome je i ko pokrao kobasice i tablu slanine iz pušnice u donjem delu avlije i zašto ker nije
zalajao, šta novo sprema gospodin Nušić, da li je voz iz Niša kasnio ili stigao na vreme i koliko je pasažira izašlo iz
zadnjeg vagona... I vest o košutnjačkom dvoboju obletela je prestonicu kao jato čvoraka vinograd. Sve je bilo baš
kako se dogodilo, tačno se znalo ko je bio, ko je gde stajao, Švaba se nije umokrio nego i usrao, kapetan Mijat je
pogodio gavrana u letu da pokaže upišanku da je mogao da ga gađa u dugme po želјi. Ma kakvi slučajno, ajte
molim vas, kako se to i ko još to slučajno pogađa vranu koja leti u glavu. Po sred srede.
Taman kad se vojvodi Bojoviću činilo da stvari polako ukolotečuje, da se sve više oseća ritam mirnodobija,
stigla je ta vest o idiotizmu u Košutnjaku. U početku nije mogao da veruje, mislio je da neko tera sprdnju, da se
čaršija zabavlјa i izmišlјa, a onda je, kad se uverio da je sve istina, sve od alfe do jote, osim onog za veliku bruku i
veliku nuždu, hteo da tuče, da hapsi, da zatvara, da skida činove i uniforme. Retko su ga obuzimali trenuci besa koji
nije mogao da umiri i kontroliše. Ovo je bio jedan od takvih momenata, umesto da se smiruje, razjarivao se sve više
kako je vreme proticalo, postajući svestan koja i kakva se i lјudska i vojnička, a i politička strahota mogla
dogoditi da se bilo koji od dvojice duelista opružio na zaleđenom proplanku. Nije mogao da pojmi šta bi bilo gore.
Da je Srbin ubijen ili da je ubica. Da je Hrvat ubijen ili da je ubica. Kako bi Beograd reagovao na to da je Švaburina
ubio srpskog heroja, kako bi Dvor i Zagreb reagovali da je bilo drugačije? Ali nije to bio ni prvi ni najsnažniji razlog
za toliku vojvodinu lјutnju. I Rajić i Tamnavac su bili jedinci i, ako su iza Živojina već koračala dva mlada Rajića, iza
Mijata su stajala dva mala groba, bio je sam kao salaš, na njemu se sve završavalo. I Tamnavca i Rajića voleo je
i pazio kao svoje, koliko su se takva dva ludana, a naročito ovaj prvi, mogli upaziti. Mijata je, kanda, voleo malo više,
možda samo malo, plašio se da onako sam i ojađen ne ode u vučje, samotnjačko osobenjaštvo, u divlјu narav, nije to
bilo čelјade koje bi se smelo tek tako izgubiti. Stajali su, obojica, na sredini vojvodinog kabineta, u stavu mirno, sa
šapkama u rukama, vojvoda se kao vetruška ustremlјivao na njih, crven u licu, lјutit kao terijer, vičući koliko god je
mogao. Vratne žice, na tankom, mršavom, vratu, bile su kao jedeci u sokolani.
- Ni reč, ni slovo, seme vam jebem da vam jebem, na šta ste mislili...
- S vašim dopuštenjem, gospodine vojvodo - pokušao je Živojin.
Bojović mu je prišao do ordenja, gledajući ga pravo u lice.
- Ni reč, Rajiću, ni reč! Jebo vas i Bajron i Puškin. Ljermontov vas jebo. Pa ovo je, bre, dvadeseti vek.
Uniforme ću da vam skinem. Ne po čin, uniformu.
- Uz dužno poštovanje, gospodine vojvodo, dopustite - sad je pokušao Tamnavac.
- Ko ti je, kapetane, dozvolio da govoriš, ni reč, ni slovce, čuješ, ni slovce! Niste prešli Cer i Albaniju i
Kajmakčalan da vas ovde, na kućnom pragu, ubija švapska fukara.
Ili da robijate zbog madžarske i purgerske kurajberije. Vi ste, bre, srpski oficiri, intelektualci. I otkud sad taj
idiotluk u Beogradu? Rajiću?
- Došao je sa ruskim i austrijskim oficirima, gospodine vojvodo. Još dok sam studirao u Beču oni su se tukli
po Bečkoj šumi. Car je ubijao zbog toga.
Čim je starac mogao da bude ironičan, znali su da se polako smiruje. Ljutnja ga je napuštala, ali je još bio srdit
i uvređen.
- Jel' - rekao je mnogo mirnije. - Pa što iz Beča niste doneli recept za saher tortu, semenku vam jebem, što
ne partituru za „Sevilјskog berberina", nego dvoboj. Malo smo ginuli. Na robiju ću ja vas. U ćeliju sa dezerterima i
maroderima. Neće vas spasiti ni rane ni činovi ni to što vam znam roditelјe... Što sam vam znao roditelјe.
Znao je Bojović šta je prethodilo svađi, šta se i koliko popilo te večeri u Oficirskom domu, o svemu je bio
obavešten. Ali je znao, ako ovu budalaštinu sad ne saseče u korenu, da je pitanje dana kad će nečiji kovčeg
prekrivati zastavom.
- Psovao mi je srpsku mater - iskoristio je trenutak tišine Tamnavac.
Dovolјno da Bojović ponovo bukne.
- Kuš! Ni reč! Ni slovca! Pa tvoja je pokojna mati bila Nemica, šta se to tebe tiče. On tebi srpsku mater, ti
njemu hrvatsku i šamarčinu, pa kraj... A ne na dvoboj... Čuješ, dvoboj. Ne mogu da verujem ni da izgovaram tako
nešto.
Tamnavac nije hteo da odustane.
- Reko mi je „govno srpsko, svinjarsko" i opsovao decu. A ja kad sam se vratio, nisam zatekao živog ni miša
u duvaru.
 - Znam - odgovorio je Bojović.
- I on je mene izazvao, ne ja njega.
- Pa što si prihvatio? - pitao je vojvoda.
Mijat je pokušao da mu objasni da je kantina bila puna oficira, da su tu bili i vojvođanski Nemci i Madžari i
Hrvati, da je tu bilo čak i nekoliko Rusa, da prihvatanje nije bilo stvar rakije i nekoliko mlakih piva, nego obraza i
dostojanstva, da je on izvređan i ošinut rukavicom, da je dok je onaj lajao, tišina bila kao u crkvi, da su i konobari
stajali u mestu i slušali svaku reč, da se drugačije nije moglo, a i da je, da bude sasvim iskren, jedva i dočekao...
Rekao je sve što je hteo, vojvoda saznao ono što je već znao i pre nego što je ovu dvojicu mamlaza iz Krunske zvao
na raport. Deda je polako stavlјao cigar u muštiklu i pripalјivao je srebrnim upalјačem.
- Šta će oni ovde, čika Petre - osmelio se Živojin. - Šta će oni ovde?
Plavi hercegovački dim, duboko udahnut, pa dunut, gotovo je u pravolinijskoj dijagonali leteo prema tavanici.
Vojvoda nije odgovarao.
- Ja se za ovo nisam borio - dodao je Mijat.
- Ni ja, čika Pero - rekao je Rajić.
- Nisam ni ja, Rajiću. Nisam ni ja. Nije niko. Bar ne oni koji su poginuli pod mojom komandom i oni koje sam
žive vratio kućama.
Rajić nije odustajao.
- Pa, zašto onda, čika Petre?
Pušačima cigarete daju mogućnost da izbegnu neugodne odgovore, da oćute na neugodna pitanja, da
dubokim dimom sakriju nelagodu ili neznanje. Kada je vojvoda počeo sa pitanjima o Vojnoj bolnici, kako napreduje
i dokle se stiglo, znali su da je tema dvoboja i onih nekoliko trenutaka potpune iskrenosti otišlo da se ne vrati. Rajić
je mehanički odgovarao da je sve u redu, da su formirane hirurgija i ortopedija, da je interno pri kraju, da im je sam
Gospod poslao ruske doktore koji bežeći od komunizma sklanjaju glavu kod nas, da će sa njima, uz božiju pomoć,
valјda, napokon, Srbija dobiti i medicinski fakultet, da je sramota da smo poslednja zemlјe u Evropi koja ga nema.
Kad mu je vojvoda rekao da ga imamo u Zagrebu, Živojin je, pomalo uvređen, zaćutao. Bojović mu je rekao da
bolnicu drži na oku, da o fakultetu ima ko da brine...
- Dobro. Sve što treba za bolnicu traži... Ajde što ovaj zagula - pokazao je glavom na Mijata - ali što ti
Živojine? Tom se kolaču od tebe nisam nadao.
Podigao je ruku sa cigaršpicom uvis. Sada je mirnim tonom, što je ovoj pretnji davalo dodatnu ozbilјnost,
rekao:
- Čujem li još jednom samo, ne o dvoboju, nego da je neko mrko pogledao Švabu, leteće perje. Marš napolјe,
obojica!
I dok su njihovi ujednačeni koraci odjekivali u akustičnom hodniku, polako se udalјavajući, vojvoda je
pripalјivao drugu cigaretu. Neće ovo zlo na dobro da izađe, pomislio je, ovo se mora na svaki način sprečavati. Na
svaki način. Jedino što sa dubokim dimovima nije dolazila spoznaja kako se ovoj ludoriji može stati na put.
 49.
K avran je želeo da se sretnu u „Srpskoj kruni", hotelu na vrhu Knez Mihailove, jedinom mestu gde su,
pored hotela „Moskva", ulazile i dame u pratnji gospode. Nekoliko je razloga dovelo do takve odluke. Morala je
proći Knez Mihailovom ulicom, pored kuće u kojoj su stanovali, računao je na sentiment, računao je i da će je po
povratku nagovoriti da svrati i zauvek ostane na staroj adresi, jer je uspeo da od dalјih rođaka porodice Tadić, koje
je pronašao u Kovilјu i Novom Sadu, za ne malu svotu otkupi taj stan, sa svim što se u njemu nalazilo. Alojz je uvek
znao sa parama. Štedlјiv po prirodi, kao i svi lјudi iz njegovog zavičaja, znao je i da sačuva i da udvoji. Vešto je
ulagao, davao na zajam sa kamatom, kupovao jeftino, prodavao skuplјe, sve od klavira do rasnih pasa, od
zaparloženih njiva do zapuštenih stanova i kuća u Zagrebu ili Beču. Nikada pohlepan i neoprezan, skupio je
pozamašnu svotu, pretvarao sve to u dukate, ne upadajući u oči ni brojem kuća ni sjajem svojih fijakera, ni
terevenkama po birtijama i banjama. Prevideo je jednu sitnicu. Da će ona na tom putu proći pored pjacete gde su
do nedavno stajala vešala i da još nijednom, a prolazila je tuda samo kad mora, nije pretrčala taj put a da nije
iskamdžijana jezom i kajanjem, grižom savesti i teškim, fizičkim, bolom u stomaku i oko srca. Sedeli su u
zadimlјenoj kafani, ona je bila jedina žena, nije skinula ni kaput ni šešir, on je sedeo preko puta nje, pokušavajući
da objasni.
Mesecima se spremao za ovaj razgovor, pisao teze, učio rečenice koje su mu se naročito dopadale napamet,
ubeđen da će ona razumeti, da je bez krivnje kriv, da se nikada neće nakajati dovolјno što nije skočio u Savu za
njom, bez obzira što ne ume da pliva, a nije preskočio brodsku ogradu samo zato što su ga tri snažna klipana držali
prikovanog za drvenu palubu lađe. Sedeli su u uglu, kao pravi bračni par, on se nekoliko puta nagnuo ka njoj,
pokušavajući da je uhvati za nervozne šake, ali ih je ona uvek brzo i vešto izmicala i stavlјala u krilo, gužvajući u
njima skinute rukavice.
- Ja sam se u ovu kasabu, koju sam tri godine zavijao u crno, vratio samo tebe radi.
- Bolјe da nisi - rekla je, trudeći se da ne deluje ni uplašeno ni nervozno.
Sad je došao na red onaj pasus koji je uvežbavao dugo, naučivši ga napamet, koji mu se posebno dopadao i na
koga je baš računao jer je govorio o širini njegove duše i snazi njegove lјubavi, koja je spremna i na praštanje.
Govorio je tečno, bez zamuckivanja, poluglasno, da joj ništa, ama baš ništa, ne zamera, da razume da je sve što je
činila, radila za to da bi opstala i preživela, da joj ništa ne uzima za zlo i da joj to nikada, baš nikada više dok je živ,
neće ni spomenuti. Zvučao je iskreno, jer je i bio iskren, bez obzira na višemesečnu pripremu. Dodao je na kraju,
pokušavajući ponovo da dođe do njene ruke, sa blagim, jedva primetnim tremorom u glasu:
- Od sad si ponovo moja i od sad te ja ponovo čuvam.
Nije nasedala. Da u njenom životu nije bilo majora Rajića, možda i bi, verovatno i bi. Odgovorila je mirno i
staloženo, znajući da će tako najviše i boleti. A želela je da ga boli.
- Onako kako si me čuvao na „Leopoldu"... Dok si isplovlјavao bez mene.
- Kapetansko đubre nije htelo da stane - planuo je, pokazujući pravi karakter i hercegovačku naprasitost.
Ponovio je da su ga tri magarca držala, da je hteo da ustreli kapetana, oslovivši je na kraju sa „draga gospođo
Kavran". Rekla mu je da mu ništa ne veruje i da je više tako ne oslovlјava.
- Koliko ja znam, ti si, još uvijek, gospođa Kavran. I ja te, gospođo Kavran, i dalјe volim.
Mahnuo je konobaru, pokazujući da želi još jedan konjak.
Usledili su trenuci potrošenih reči. Alojz Kavran je pokušavao da se seti šta je sad na redu, koja se teza, koja
misao i rečenica zagubila. Nije išlo.
- Previše te volim - ponovio je.
Kelner je stavio novi konjak pred njega, pokupio praznu čašu, upitno pogledao u Juliju, ali ona to nije
primetila, vrteći jedan pramen kose ispod šešira. Nije znao ni taj šešir ni kaput, rekao joj je to, ona je ponovo
oćutala.
- Julija... Idemo, molim te. Kuća nam je na dvjesto metara odavde. Naša kuća.
- Ne - odsekla je jednim udarcem, kao vešt mesar teleću glavu.
- Ja sam ih ovdje vješao kao božićne ukrase. Vratio sam se tu gdje me svaka ulična bitanga može ustrijelit
kao pseto. Ako to nije dokaz lјubavi, onda ja, doista, ne znam što je. Uostalom, ti si i dalјe moja zakonita supruga.
Digao se odjednom, zategao svoju pukovničku bluzu, ispio konjak naiskap i namestio šapku sa kokardom
nove kralјevine. Zapovedio je.
- Diži se! Idemo doma!
 Već su odavno privlačili pažnju ostalih gostiju i personala, ali je taj valoviti razgovor, kada bi utihnuo, vraćao
lјudima poglede u tanjire, pepelјare i na čaše na kariranim stolnjacima. Sada su ih posmatrali baš svi. Čak je i
pijanista, u suprotnom uglu, na trenutak prestao sa svirkom.
Sedela je zakovana za stolicu, gledajući u znojave dlanove sa izgužvanim rukavicaama i glasno viknula.
- Neću!
On je, napokon, uspeo da je uhvati za podlaktice, da je grubo podigne sa stolice.
- Diži se, smjesta!
Izvukla je svoje ruke iz njegovih šaka, stajala mu je nasuprot, stavivši mu stegnute pesnice na prsa.
- Sad me dobro slušaj, Alojze Kavran. Dobro! Gotovo je!
Ritmično ga je, ovlaš, stisnutim pesnicama udarala po grudima, prateći ritam razdvajanja na slogove.
- Gotovo!
- Ti si još uvijek moja žena - dodao je tiše.
- Prestala sam da ti budem žena kad si pucao na dete...
Bio je crven u licu od lјutine, neverice, zbunjen snagom otpora koji je očekivao, ali ne u toj meri, zbog
nekoliko konjaka preko mere koje je popio, zblanut činjenicom da neće biti kako je očekivao, kako je bio uveren da
će biti, da je neće ponovo, kako je bio isplanirao, preneti preko praga u Knez Mihailovoj devetnaest. Alojzije Kavran
nije bio naviknut na poraze, zato nije mogao da podnese propast dvoglave monarhije, zato je tako teško podnosio
Julijino energično i definitivno odbijanje.
- Ma daj, nemoj bit patetična - rekao je gotovo sa prezirom.
- Prestala sam da ti budem žena - nastavila je učitelјica - kad si obesio onu nesrećnicu. Da. I prestala sam da
ti budem žena kad si ostao na brodu....
Sad ga je gledala pravo u oči, svesna da je predmet opšte pažnje, da čak i rumena kuvarica, bez imalo stida,
držeći poluočerupano pile u rukama, ne trepćući gleda kroz otvoreni kuhinjski šuber.
- I prestala sam, Alojze, da ti budem žena kad sam se zalјubila u drugog. I hoću razvod - doviknula mu je sa
vrata hotela „Srpska kruna".
I njemu je sad bilo potpuno svejedno da li je na livadi, u kafani okružen lјubopitlјivcima, u porti franjevačkog
manastira u rodnom selu. Odgovorio je glasno, inadžijski, kao da peva zavičajnu gangu.
- Preko mene mrtvog. Samo preko mene mrtvog... Katolkinjo!
Mesingano zvono zameketalo je za Julijom. On je stajao kraj stola, odeven po pravilu službe, onda je skinuo
šapku, stavio je na sto, polako seo i pokazao konobaru da mu donese konjak. Nikada više, sve dok bude postojao, u
restoranu hotela „Srpska kruna" neće se čuti takva tišina.
 50.
N ije bilo teško da se nabave udžbenici, zakonici, primeri iz prakse, zapisnici... Pokazalo se da je bar u
jednoj stvari bilo dobro što je Beograd bio na granici sa Carevinom. To što je Tamnavcu kao pravniku trebalo,
stizalo je napretek iz Zemuna, Pančeva, Mitrovice, Novog Sada... Đeneral Živković poslao mu je vozom iz Zagreba i
iz njihove nadbiskupije sve što mu je traženo. Dva puta je Mijat nadugačko telegrafisao profesoru Gujonu u Pariz,
pismeni odgovor je stigao Orijent ekspresom, lično ga je mašinovođa uručio Bata Duši na železničkoj stanici u dva
ujutru. Kapetani Uskoković i Aleksić menjali su tih dana kolegu Tamnavca na dužnostima u kasarni i van
kruga. Gospodin Milan Rakić, iz Ministarstva inostranih dela, poslao je sve što mu je traženo. I više.
Mijat je sedeo u Živojinovoj kući, svetlo noćima jedva da je gašeno, kafe je popio koliko i piva subotom... Već
sat vremena pokušavao je da objasni Živojinu i Juliji kakva je pravna pozicija njihovog slučaja. Ili, bolјe rečeno,
njenog i Kavranovog slučaja. Teško mu je uspevalo. Ona je plakala i ponavlјala kako ne može da veruje, Rajić je
ludovao kao šaran na udici. Julija je znala da sa Kavranom neće provesti više nikada ni jednu noć pod istim
plafonom, kako god to moralo da se završi. Strah od takvog ishoda najpre bi je potpuno paralisao, vodio ka
nezaustavlјivom plaču, pa ka mislima kako sebi prekratiti život ili kako postati ubica.
Biti ponovo sa njim, zvati se njegovom ženom, bilo joj je nezamislivo, uvredlјivo, ponižavajuće i perverzno,
prezime koje je nosila pritiskalo je kao pretovareni samar vojničku mazgu. Silna lјubav prema Rajiću doticala se
toga i doprinosila, ali nije bila odlučujuća. Nije razumevala svoj misaoni sistem, svoje pristajanje na raniji
dugogodišnji suživot, zbunjivalo ju je i lјutilo vlastito slepilo, stanje u kome mu se podređivala i pristajala na
građanske norme koje su je činile dobrom suprugom, pristojnom osobom, koja nije idealna samo zato što još ne
rađa, ali i o tome će se dragi Bog pobrinuti... Neprepoznavanje u njemu onoga što ga nije činilo čovekom i potpuni
poraz i saznanje da je godinama, toliko ne poznajući sebe, mislila da je u dobrom braku sa pristojnom osobom,
produblјivalo je tu lјutnju na sebe, vodeći do novih suza i potpune neverice.
- Ti katolkinja, on katolik, razumeš, ruke vezane - ponovio je po ko zna koji put Mijat.
Svaki put kad bi to čuo, Živojin bi se iznova rasrđivao, lјuteći se potpuno budalasto na svog prijatelјa, kao da
je on kriv zbog toga i kao da on ne razume da je ovo već uveliko dvadeseti vek. Ponovo bi Mijat, sa primetno
manjim pedagoškim strplјenjem, objašnjavao da su i Alojz i ona katolici, da je razvod nemoguć, ona bi ponavlјala
da je nemoguće ne moći se razvesti od ubice, Tamnavac pokušavao da kroz devet zaklјučanih kapija zalјublјenog
mozga provuče činjenicu da je svako ko nije pravosnažno osuđen nevin sa svim pravima koja iz takvog građanskog
statusa proizilaze.
- On je zločinac - ponovila jer ona po ko zna koji put.
- On je tvoj zakoniti muž - odgovorio je Tamnavac.
- Ali nas više ništa ne vezuje... Odvojeni smo mesecima, ja ga... Nas više ništa... Ta ja ga prezirem, mrzim...
Pomozi, Mijate, molim te - gotovo da je zapomagala Julija, između navale suza, grcavog i krtog plača i duvanja u već
mokru maramicu.
Opet je strplјivi, duševni kapetan Mijat Tamnavac objašnjavao da su venčani u Beču, da građanski brak nije
ni bio sklapan, nego samo crkveni, da su Versajskim ugovorom sve novoformirane države preuzele pravne
standarde država na čijim su teritorijama nastale. Nije bio siguran da ga ni Živojin ni Julija razumeju, ali nije
odustajao. Profesor Gujon bi se sa razlogom ponosio jednim od svojih bolјih studenata.
- Znači, ti i on ste pred crkvom i pred obe države zakonski supružnici - završio je Mijat.
- Gospode - uzdahnula je gospođa Kavran.
- Čestitam - dodao je Rajić.
- Konkretno, šta sad to znači - ponovo je pitala Julija, dunuvši u maramicu, koja bi se u ovakvom stanju
teško mogla zvati damskom.
- To znači da gospodin pukovnik Alojzije Kavran, ako oće, može da dođe sa žandarima po tebe - rekao je
Mijat, sipajući sebi prvu rakiju nakon četiri dana.
- Isuse - prošaputala je Julija. - I šta, Mijate, sad?
- Tako kaže zakon. A zakon je tu, gospođo Kavran, da se poštuje i da se krši - namignuo joj je, sipajući sebi
novo piće. - Koliko ja znam, ima neko i da stane pred te žandare, jel' tako, majore Živojine Rajiću... Jače je selo od
svatova. More, ko mu jebe švapsku mater... Izvinjavam se, snajka.
Prvi put i nimalo slučajno, rekao joj je snajka, zagrlio i polјubio u obraz. Nјegov optimizam zarazio je i Juliju,
Živojina nije. Ona se polako smirivala, Živojin nije, nju su napuštali strahovi i crne slutnje, Rajića nisu.
 51.
Z nao je Živojin da je na Ljubinkinoj smrtnoj presudi stajao Kavranov potpis. Pokojna mati mu je pričala
o svemu, o Julijinim pokušajima da je spase, o sudijinoj isklјučivosti i principijelnosti, pabirčio je tu i tamo poneku
informaciju, od tetka Mele na groblјu, ponekog pacijenta ili pripitog kafanskog klupodera, nekog dobronamernog
sveznalca i očevica koji je tog dana stajao baš tu, na dva metra, možda i bliže, Julija mu je rekla
ponešto, izbegavajući da priča o tome koliko je preklinjala i bogoradila, ali nije znao da je u toj odluci Kavran bio
gotovo ličan, da bi nekom drugom možda i progledao kroz prste, da je smetala Julijina vezanost za njegovu kuću i
porodicu, da se Ljubinka njihala na terazijskom platou ne samo kao dokaz odanosti Caru i Carevini, principijelnosti
i odlučnosti jednog zakletog suca i časnika, nego i zbog posesivnosti hercegovačkog duvanoberača i nadničara,
njegovog shvatanja lјubavi i prava koju ta lјubav daje vlasniku žene i vlasniku lјubavi. Da nije bilo toga, možda bi
advokat Drobnik uspeo da spase siroticu, možda bi kraj rata dočekala u nekoj češkoj robijašnici, možda bi bili uzeti
u obzir argumenti odbrane da se radi o majci tri malodobna deteta, austrougarskoj podanici, da je u pitanju tek par
kilograma uglјa... Da je major sve to i još ponešto znao, na primer, da je Kavran insistirao da deca prisustvuju
egzekuciji, možda bi se Alojzije zakoprcao u prašini nekog savamalskog sokaka, možda bi se okupao u zaleđenom
Dunavu, možda bi, u najbolјem slučaju, Rajić povukao neke veze da dripac ne dođe na crven tepih baš u Beograd,
možda bi Bata Duša, sa posebnom radošću, porazgovarao sa pukovnikom, možda bi...
Bilo je u varoši toliko lјudi koji bi Živojinu takvu uslugu učinili iz zadovolјstva, iz zahvalnosti za neku davnu
lјudsku ili doktorsku pomoć, iz poštovanja, zato što su mislili da dojučerašnjim neprijatelјima ne treba
salutirati, još manje dozvoliti da stoje pod pobedničkom srpskom zastavom, pod stegom, koji, eto, više nije ni bio
srpski... Ili samo iz ratničke obesti, želјe da se bar jedan mali dug naplati, ako je već toliko toga oprošteno...
Kada je dobio Kavranov poziv da razgovaraju, Živojin je znao da to ne sme biti ni u „Moskvi", ni u „Balkanu",
ni u „Kasini", niti bilo gde odakle bi se videlo mesto Ljubinkine smrti. Znao je da mora biti miran i sabran, da ne
sme piti, da tamo mora otići sasvim sam. Otprilike je pretpostavlјao kako će razgovor biti vođen, čak i kako će se
završiti... Naravno, njegov pištolј, verovatno kao i Kavranov, bio je repetiran, metak je bio u cevi, kožna futrola tek
ovlaš zakopčana. Naravno da je namerno zakasnio na sastanak u „Srpskoj kruni", Kavran je već bio tamo, sedeo je
za istim stolom, na istom mestu gde je nekoliko dana ranije razgovarao sa Julijom, pred njim je već bilo nekoliko
praznih špricerskih čaša, naravno da je i Rajić pio i naravno da je odbio Alojzijev predlog da razgovaraju na
nemačkom. Počelo je nategnuto, kao preko oranja, onda su se jezici odvezivali, ali s obzirom na temu, čak i kako je
broj ispijenih pića rastao, razgovor nije prelazio u glasnu svađu, ostao je to siktavi, odsečni šapat.
- Ona je moja, moja, i vi mi ju morate vratit. Morate - ponovio je Kavran po ko zna koji put.
- Nisam ja, od vas, gospodine, pozajmio fajercajg, pa da vam ga vraćam.
- Kaže se, pa da vam ga vraćam, gospodine pukovniče - rekao je Kavran, naglasivši ono „gospodine
pukovniče”. - Tako se kaže, majore Rajiću - nastavio je.
Logički akcenat je ovog puta bio na Živojinovom činu i prezimenu.
- Vi mi ju morate vratit. I iz moralnih i pravnih aspekata, vi ste to dužni.
Zapalio je novu cigaretu, nervozno uvrćući brkove i češući se po uredno fazoniranoj bradi, ne široj od linije
usta.
- Ništa ja vama ne dugujem, gospodine satniče, ama baš ništa. Oprostite, baš ništa ne dugujem, gospodine
pukovniče. I mislite li da će vas ta brada sakriti od Beograđana?
Po prvi put je Kavran pogledao Rajića pravo u obrve. Do tog momenta radije je gledao u stranu, šarao okom
po kafani, po čašama na stolu, tražio pogled konobara. Govorio je polako, trudeći se da pokaže da kod njega nema
straha ni u najmanjim naznakama, pokušavajući da, opet, ovaj put daleko diskretnije, istakne svoj viši čin i
hijerarhijsku superiornost.
- Gospodine majore, ja sam u Beograd došao svojom volјom. A svoj posao, kao časnik austrougarskog
carstva, obavlјao sam stručno, časno, pošteno i principijelno. I kao časnik i kao sudac prijekog suda.
Ljulјalo se Rajićevo trpilo, napuklo i sklono padu, lјulјalo, ali se on poslednjim naporima savladavao.
- Koliko su ti vaši principi teški u uglјu? Par kila... Koliko stane u omanje džakče...
- Ja, her Rajić, nisam pisao molbu vašoj novoj državi. Ja sam učtivo zamolјen da se priklјučim. Učtivo.
Zamolјen. Jedino na čem sam ja inzistiral je da to bude Beograd.
Podigao je čašu, kao da nazdravlјa, ispio i pokazao konobaru da donese novo piće.
- Shvaćate, majore? - pitao je preko dubokog dima i osmejka, uvežbanog za ovu priliku.
Polako je shvatao da je uspeo u nameri da isprovocira i ponizi, nadao se da će da usledi incident o kome bi
Beograd brujao, skandal koji bi došao do štampe, do Dvora, do regenta lično, da bi onda morali da mu je vrate.
Ostalo je, samo još, da se bude jako oprezan. I on je to i bio. Spreman da se suprotstavi šaci, da reaguje na
prevrtanje astala, znojava ruka je otkopčala futrolu i ispod stolnjaka bila na dršci parabeluma. Poslednja kap krvi iz
Živojinovog tela slila se u glavu još kod onog „shvaćate". Stegao je Kavranovu levu šaku koja je bila na stolu.
- Samo me ova uniforma sprečava da vam sad iščupam grklјan, gospodine satniče.
Kavran je energično ustao, čupajući svoju šaku iz Živojinovog stiska. Popravio je koporan, namestio sablјu,
stavio šapku na glavu, izvadio novac i bacio na sto. Jedan Rajićev šamar, glasno izgovorena psovka, završava stvar,
mislio je. Jedna psovka. Zato je nastavio da provocira. Ustao je i Živojin.
- Zamolјen - razdvojio je Kavran na slogove
- Samo me zakletva data mom kralјu sprečava, da ti, sad, ovde, pojedem to smrdlјivo srce, pičko vašlјiva.
Osmehivali su se jedan drugom, svima sa strane činilo se da se dvojica prisnih prijatelјa rastaju nakon
zajedno provedenog kafanskog popodneva. Svima osim Vladi Radišiću, nekadašnjem konobaru u Oficirskom domu,
koji je prvi napustio posao, odbivši da služi oficirske pridošlice i koji je odavno shvatio o čemu se ovde radi.
- A sad ćeš me, majore Rajiću - glasno je deklamovao Kavran, sa namerom da ga čuju - ispratit do vrata,
otvorit mi vrata, salutirat i pozdravit, onako kak pravila službe nalažu mlađem oficiru. Jasno?! Ako si već zakleti
kralјev oficir. Ne čujem, da li je jasno...
Sa čašama i kašikama u vazduhu, krčma je u potpunoj tišini gledala šta se dešava na vratima. Calkelner Vlada
hitro je pritrčao, savijen u struku širom otvorio vrata.
- Staraću se, gospodine pukovniče - salutirao je Rajić u stavu mirno.
- Izvolite - rekao je učtivo Vlada Radišić, sa bordo servijetom preko ruke - izvolite i dođite nam opet,
gospodine sudijo. Čim okrečimo. A krečićemo narednih nekoliko godina, sudija.
Sa osmehom u koji bi stao prezir polovine čovečanstva, napuštao je Alojzije Kavran „Srpsku krunu". Još uvek
u stavu mirno, sa rukom prinetom šiltu šapke, na pozdrav, sanitetski major Živojin Rajić razmišlјao je da li da se
odmah ubije ili da smesta umre.
 52.
S tara tek desetak godina, Vojna bolnica kod Manježa morala je biti napuštena zbog projektantske ili
zidarske greške sa vodom i prohodima. Izmet iz prohoda stalno se izlivao, ignorišući iskopani kanal kojim
je trebalo da otiče u reku, tekuća a čista voda nije doticala ni dovolјno ni redovno. Sa viškom fekalija i manjkom
vode, teško je bilo govoriti o uspešnoj medicinskoj ustanovi. Kako su građevinske greške bile skoro neispravlјive,
odlučeno je da se nedaleko odatle, iza Nemanjinog sokaka, čelo bašta sa parne strane, izgradi nova. U zgradu nove
Vojne bolnice na Vračaru Julija je stigla zadihana, oznojena i lјuta. Prošla je pored stražara ne pogledavši ga i, bez
zaustavlјanja, projurila kroz zaleđeno dvorište, popela se uz basamake i hodnikom punim ranjenika, kroz oblake
lekovitog duvanskog dima, toliko dobrog za bolesna pluća, zarastanje rana i opšte jačanje organizma, pošla prema
Živojinovoj ordinaciji.
Pred njim je, na stolici, sedeo mladić, go do pasa, sa ispruženom rukom, išaranom modrim i tamnocrvenim
ožilј-cima, od šake do ramena. Živojin je, zadovolјan, olovkom pokazivao bolničarki pravce rezova. Objašnjavao joj
je da se zainatio da mladiću spase ruku. Četiri puta ga je operisao, dva puta samo sa lokalnom anestezijom, nije
smeo da ga više truje morfijumom. Ni momak ni njegov otac nisu dali da se ruka seče. Otac je posle poginuo kod
Uba, u selu Zvizdare, na puškomet od rodne kuće. Momak bez ruke, bez oca, u mačvanskom selu je momak bez
žene, bez pluga, bez dece, sa šamlicom i šajkačom okrenutom naopako, pred crkvom.
- Nećeš, Markoviću, svirati harmoniku ali nećeš ni sakat kući.
Momak je pokušao da ga polјubi u ruku, Rajić ju je energično izmakao.
- Bićeš ko nov, Markoviću, ko nov. Pa za dvatri dana kući u Uzveće. Jesi li se uželeo Mačve?
Kad je Julija uletela unutra, Marković iz Uzveća je postiđen zaklonio gola prsa svetloplavom bolničkom
pižamom. Utrčala je kao orkančić, toliko je bilo jasno da je došla da se svađa da su Mačvanin i sestra bez reči izašli
napolјe. Treperila je kao Boka Kotorska posle maestrala, drhtala kao jasika, zajapurena od žurbe i mraza.
- Čujem da si juče išao da se vidiš sa njim.
Živojin je ćutke prišao prozoru i uhvatio se tabakere sa spasonosnim i lekovitim sadržajem.
- Kako si mogao, Živojine?
Da nekoliko dana ranije, kada je saznala da postoji mogućnost da je na silu vrate Kavranu, nije isplakala sve
što je mogla, od ovolike uvređenosti i lјutine, možda bi kanula i koja suzica.
- Kako znaš? - pitao je sa strahom u glasu.
- Beograd je, ipak, mala varoš, Rajiću. Mala. I?
Uvek se Rajić najlakše branio jurišajući. Brecnuo se dosta grubo.
- Šta i? Kad znaš da smo se sreli, znaš i zašto smo se sreli.
- Kako si mogao?
Ovo je bila njihova prva svađa posle polјubaca na granici. On je samo naslućivao zašto je lјuta, ali kad bi neko
od njega tražio da to objasni kroz jasno vođenu misao, ne bi mogao.
- Morao sam, ne razumeš ti to - pokušao je da prevede sve u mirniji ton, ali uzbuna u njoj nije jenjavala.
- Šta glupo žensko ne razume? Šta? Šta si morao?
Prišla je do prozora i okrenula ga k sebi.
- Vidi, Živojine, ja nisam simentalsko goveče pa da me rasprodajete i dogovarate čija sam. Kao melenačku
njivu.
- On te hoće nazad - izgurao je nekako kroz zube, ali joj nije rekao da ga pomisao da na bilo koji način može
da je izgubi, tako što će ih ona napustiti obojicu ili se vratiti Kavranu, silom ili da se izbegnu skandali, ispunjava
takvim osećanjima nemira i uzbuđenja, straha i nelagode kakve do tada nije poznavao.
- Pa ste išli da dogovorite primopredaju...
- A ja te ne dam - napokon je izgovorio ono što je trebalo da se kaže kad je ona uzrujana i zadihana utrčala u
ordinaciju. Po njenoj reakciji shvatio je odmah da je podosta odocnio sa tom rečenicom.
- Ej, pa ti si sa njim, sa njim, išao da pregovaraš čija sam.
- On je tvoj zakoniti muž. Hoće te nazad. Ima zakonsko pravo na to.
Sa užasom je shvatio da ona kreće prema vratima. Stala je na polovini sobe.
- Jel' ti to, mene, Živojine, hoćeš da proveriš ili baš silno povrediš?
Nije izdržao njen pogled. Pogledao je kroz prozor. U dvorištu zdrava vojska je čistila sneg, lakši ranjenici
šetali su očišćenim stazama.
Ovaj put zaustavila se u dovratku.
- Znaš šta, Živojine Rajiću... Biće da sam ničija... Da neću biti ni njegova ni tvoja.
 Odlepršala je hodnikom, između jelovih štaka i neparnog broja nogu, ne osvrnuvši se. On je ostao uz pendžer,
gledajući u avliju. Hteo je da je vidi. Na vratima se pojavila glava Markovića iz Uzveća.
- Samo da ti kažem fala, gosin majore. Ti pa Bog...
Proderao se toliko, da je žagor u hodniku za trenutak zamro.
- Marš napolјe, marvo! Napolјe. Izađi napolјe kad kažem!
Dečak je zatvorio vrata za sobom. Već u narednom trenutku Rajiću je bilo žao, ali je prokleta reč pobegla,
opet je narav pobedila čoveka, povredivši dvojicu. I onog koji ju je plahovito i neoprezno izgovorio i onog kome je
upućena. Izleteo je u hodnik, hteo je da se opravda pred detetom, da se izvinjava, ali Markovića iz Uzveća više nije
bilo tamo.
 53.
N aravno da Beograd tih dana nije imao nijednu drugu temu za razgovor. Na slavama, parastosima, po
kafanama i crkvenim portama, na pijacama i u gimnazijskim zbornicama, govorilo se samo o majoru Rajiću koji
se saživeo sa venčanom ženom pukovnika Kavrana i neće da mu je vrati. Nekako onaj nadimak Sudija Smrt nije bio
upamćen, pobedila je urođena sklonost prema brzom zaboravu, onima koji su na to podsećali, odgovarano je da se
od prošlosti ne živi. Šta je bilo, bilo je, živi sa živima, mrtvi sa mrtvima, samo sutrašnji dan ima smisla, tvrdili su
takvi... Većina ih je, ipak, bila uz Živojina a protiv Švaburine, ali je bilo i onih varošana koji su govorili, zakonita je
žena zakonita žena, čija god da je i mesto joj je uz svog čoveka, ma ko to bio, mi samo branimo princip i ništa više, u
šta bi se svet pretvorio kad bi... To su oni koji su maštali da na njihovim grobovima, ispod slika na kojima obavezno
izgledaju odlično, bude uklesano, umro od viška objektivnosti. Treći su bili malobrojni, glasni i najodvratniji. To su
oni koji su rečenice počinjali jednom tvrdnjom, završavali je, a onda bi usledilo ono čuveno - ali. Da, jeste on bio
predsednik prekog suda, ali... Jeste ona prvo otišla od Kavrana, pa srela Živojina, ali...
Da li je ovu dvojicu spajao slučaj, život u nedovolјno velikom gradu, ista uniforma ili podsvesna ili svesna
namera da se sretnu i konačno raščivijaju ono što ih čini lјutim suparnicima i neprijatelјima i što je mučilo obojicu,
tek Kavran i Rajić sretali su se tih dana gotovo svakodnevno. Život sa mukom i nelagodom nije život, čir se ne
neguje da traje nego da što pre pukne.
Te večeri Kavran i nosati natporučnik Menige su bar četiri puta demonstrativno prošli pored stola u
Oficirskom domu za kojim su sedeli Tamnavac i Rajić. Osam puta su u dolasku i povratku izmenjali poglede, koji,
kad bi ubijali, bilo bi mrtvih ili bar teško ranjenih. Živojin je objašnjavao Mijatu da je pomodarstvo sa dvobojima
uzelo maha, da se i deca po ulicama igraju duela, da je vojvoda jednom Rusu i Hrvatu noćas u dva ujutru skinuo
sablјe i uniforme, posle pištolјanja u kome je Hrvat ranjen. Mijat mu je odgovorio da je razočaran u Rusa,
pokušavajući da se dosta grubo našali. Kao i svako ludilo i ovo se širilo, gotovo nezaustavlјivo, donevši u Srbiju
evropsku tekovinu, po nepisanom pravilu sa stogodišnjim zakašnjenjem. Opet su Kavran i Menige cilјali Rajićev i
Tamnavčev astal, opet su sablјama zakačili ćoškove. Drski i izazivački pogledi nisu izostali ni ovoga puta.
Tamnavac je skočio kao fijakerska opruga, ali ga je Živojin vratio u stolicu.
- Šta je, šta zveraš koji kurac... Šta bleneš? - sporo i tiho, ali razgovetno, pitao je Tamnavac.
Menige i Alojz su se pravili da nisu čuli pitanjeuvredu. Uz glasan kikot produžili su prema toaletu.
- Vala, brale, i ovo što svaka dva minuta prolazi pored astala, dok ne dobije po tamburi, moglo je da zakasni
bar sto godina. Najmanje - rekao je Mijat preko čaše.
- Neću ja moći još dugo ovako. Ako meni pukne trpilo, leteće perje. Pa nek’ ide i čin i uniforma, jebe mi se -
jario se Živojin.
- Miran, brale... Polako.
Pukovnik Alojzije Kavran i natporučnik Karl Menige ponovo prođu pored Rajića i Mijata i ovaj put izađu iz
kantine.
- Odakle ja znam ovog nosonju - više za sebe pitao je Rajić.
Konobari su na trenutak pootvarali velike prozore, da puste dim napolјe i mraz unutra. Pre dima na
golomrazicu pokulјali su silni oblaci netrpelјivosti. Kad su kelneri pozatvarali okna, dima više nije bilo, za razliku
od mržnje, koja se još motala pod plafonom i oko lustera.
- Odakle znam nosatog, brale, znam da ga znam - ponovio je još jednom major Živojin Rajić.
 54.
O n je rođeni Nemac, otac Nemac, mati čista Nemica, to što je uzeo švajcarsko držalјanstvo i što je

živeo tamo, nikakve veze nema, nisu to čista posla, ja kad ti kažem, Švaba je Švaba, ne može niko normalan
protiv svog, da l' bi ti mogo na Srbina, ajde kaži, ko zna šta se tu sve krije ispod dimija, zar nije bilo naših lјudi,
smrdi tu nešto, rođo, ja kad ti kažem...
Nije se sa takvom avlijanerskom i jalijaškom zlobom prestalo ni kada je ovaj stasiti, lepi, kratko ošišani
gospodin sa vojskom prehodao zaleđenu i negostolјubivu Albaniju, sklonu srpskoj smrti, da l' od mraza, da li iz
zasede, ni kad je jurišao na Dobrom Polјu, vikao „za mnom" na Kajmakčalanu. Prestonični sveznalci, koji su ostali u
Beogradu, čiji su sinovi lečili nepostojeće bolesti tamo odakle je Arčibald došao, dok su tuđi jedinci ginuli, valјevski,
užički i niški kafanski klupoderi kevtali su i olajavali dok je po svetskim novinama objavlјivao dokumentovane
izveštaje o zulumima svojih sunarodnika nad civilima u Mačvi, Jadru, Brankovini i kad je sa Moravskom divizijom
ušao u oslobođeni Beograd. Lavež nije prestajao ni kad je osnivao policijske škole po Srbiji, ni kad je svu svoju
imovinu i vlastito srce zaveštavao novoj Otadžbini. Sa druge strane, oni koji su ga upoznali, ratnici iz rovova, narod
koji je obilazio, nije na Dokgora Rajka dao ni cvetom.
Da, sve je to tačno, ali, onoliku decu školujemo u svetu, Švaba je Švaba. zar nije bilo naših lјudi...
Teško da je bilo naših lјudi sa doktoratom u dvadeset drugoj, teško da je iko od naših lјudi imao pred sobom
univerzitetsku i svetsku naučnu karijeru, a onda sve to ostavio i u četrdesetoj godini, na poziv male, siromašne
zemlјe došao da svedoči o zločinima nad Srbima, teško da je iko od naših bio najbolјi svetski poznavalac jednog
novog izuma koji se zvao fotografija. To što su zločinci pripadnici njegovog naroda jeste bilo bolno, ali nije bilo
odlučujuće. Arčibald Rajs je u Srbiju došao na poziv njenog kralјa da dokumentuje i brani istinu. To što je ta istina
išla na štetu njegovog plemena, jezika i kulture, bolelo je kao usolјena posekotina, to što je za svoje izdajnik i
podlac kuplјen divlјačkim, naravno oplјačkanim dukatima, tištilo je i nesanilo, brzo se osedelo, ali se pred Bogom i
istinom nije imalo čega stideti.
Živojin i Rajs su se upoznali petnaeste godine, prilikom ekshumacija masovnih grobnica u Mačvi. Teško se
može reći da su postali prijatelјi, previše je razlika bilo u njihovim karakterima i senzibilitetima, ono što je
voleo jedan nije privlačilo drugog, ono što je voleo drugi prvog je ostavlјalo potpuno ravnodušnim, ali, izgradili su
prisan odnos, bili su skoro vršnjaci, vezivalo ih je obrazovanje, razumevanje različitosti, to da su obojica iz svojih
matičnih sredina izmešteni i naterani na novo prilagođavanje, učenje novih pravila, novog jezika i običaja, obojica
su govorili i nemački i srpski... I kao što je Rajić prvi put sa rešpektom i strahopoštovanjem, kao kad je ulazio u
Hilandar, ušao u Burgteatar, tako je i Rajs sa jednakom količinom zorta prvi put zaigrao kolo. Prosto su voleli da se
sretnu. I na Krfu, kasnije u Solunu, na frontu, često su znali da potraže jedan drugog. Sada je Živojin došao kod
Rajsa, na Dedinje, u iznajmlјenu kuću, koju je Rajs uzeo pod kiriju od Konstantina Koče Popovića, dok ne napravi
svoju. Država i varoška uprava obećali su mu plac, koji je on čekao strplјivo i bez zanovetanja. Odlučio je da zauvek
ostane u Srbiji, silno zavoleo narod, snagom koja se ne da oprostiti, braneći i gradeći tu lјubav godinama i već
uveliko započeo da gradi i neguje prezir prema političkoj eliti, fukari, mutivodama i prelivodama, prevarantima i
muflјuzima, derikožama, zelenašima i kamatarima, skorojevićima i novobogatašima, konvertitima i snalažlјivcima.
Imao je šta i da voli i da prezire, a kako je znao i da misli i da govori, nije oskudevao ni u prijatelјima ni u
mrzitelјima.
On i Rajić pili su kafu i konjak i razgovarali na nemačkom. Rajs je govorio dobar srpski, ali kao i svi Nemci,
koforio je da sfe rasume a ni mogao da rasumi sašto mu se sfako smeje kad se on trudi da kofori njihov jesik.
Spolјa je dopirao fijuk vetra i graktanje vrana.
- Ja ovoliko vrana u svom životu nisam video, juče su napale čoveka u Topčideru - kazao je Rajs, između
gutlјaja.
- Uželeo sam vas se, Arči, nisam vas video mesecima. Zavukli ste se u kuću i ni makac. Nigde vas nema. Da
niste ovde sakrili neku udovičicu, a? - pokušao je da se našali Rajić.
Rajs je odmahnuo rukom.
- Manite me, Šifojin, na ivici sam razuma.
Spolјa se začula strahotna rika kamiona, čaše su zaigrale po polituri.
- Svaki božji dan paradira tuda sa kamionima. Šoder, cigla, ciment... Kroz moje dvorište, her Rajić, niti haje,
niti pita. Svaki prokleti dan. Zida čovek vilu na Dedinju. Dvorac zida. Pa ko još zida usred zime, molim ja vas. Ko? I
molio sam i pretio, ne vredi. „Kuti i trepći, govno švapsko", kaže i tera po svom. Kuća popucala, prst može da se
stavi, pogledajte, kažem Popoviću, njegova je, on veli „teraj brigu na veselјe, Arčibalde, na proleće je rušimo i
pravimo novu i veću". Posle čujem da su njih dva ortaci u poslu. Profiteri zidaju palate a najbolјi leže na
Kajmakčalanu i na Vidu. Najbolјi od vas.
Nevešto se pravdao Živojin, kako je država nova, kako treba vremena da se stvari dovedu u red. Da je Rajs
nervozan, Rajić je video i po načinu na koji je ovaj punio svoju lulu.
- Pa ta dvojica su vam liferovali pesak u brašnu za vojsku, ovog Popovića i zovu Koča Peskar, sirovu kožu za
opanke... Deca su im rat provela sa Pašićevim sinom u Ženevi, a gospodin Branislav Nušić je sahranio jedinca...
Nego, niste vi, gospodine Rajiću, došli da pitate mene za zdravlјe... Niste, niste.
Živojin izvadi fotografiju iz gornjeg džepa uniforme.
- Doneo sam vam ovo za vašu arhivu, gospodine Rajs.
Rajs uzme fotografiju, pogleda je i odmah je stavi na sto.
- Znam ovaj foto. Selo Popučka, srez valјevski. Znam. Imam kopiju. Užas. Moj Bože, kako je meni ovaj čovek
poznat, ovaj Sirano. Ovaj sa cvikerom i klјučem od sinagoge umesto nosa. Sa šampanjcem u ruci.
- I ja ne mogu da se otmem utisku da ga znam. Ništa onda, znači imate ovo - dodao je Živojin, razmičući
šakom gusti dim iz Rajsove lule.
- Imam, gospodine majore. I koja regimenta i imena svih oficira i podoficra. Datum. Ime fotografa, marku
kamere. Sve.
Pogledao je u Živojina, jagodicama prstiju desne ruke potapšao po šaci, namignuvši mu.
- Još vas nešto muči, prijatelјu. Moja Živka, radi kod mene, dolazi tri puta sedmično, kaže, farbu na sredu...
Zbog Nemice ste došli.
Nije fotografija nesrećne Bata Dušine porodice bila glavni razlog Živojinovog dolaska kod doktora.
Pretpostavlјao je on da tako sistematičan i studiozan čovek, kakav je Rajs bio, svakako ima fotografiju sa kojom je
bilo obleplјeno celo Valјevo. Jeste došao zbog drugih stvari, zbog Julije najpre, zbog sebe, došao da mu Arčibald
kaže, jeste, nije lako, ali se može živeti među strancima. Znao je da mu Beograd ne bi oprostio ni da je Julija bila
obična pobegulјa, Srpkinja, koja pored živog muža traži i život i sreću sa drugim čovekom, a ne Nemica, čiji su
rođaci do sinoć prestonicu kupali čelikom i sušili na plamenu. Osećao je, više nego dobro, da mu čaršija ne oprašta
ni Ljubinkinu smrt, da su za takav svet postolјa za direke i vešala još uvek na Terazijama, da ima nameru da ostatak
života provede sa ženom čiji je muž majku njegove dece direktno poslao na vešala, da se taj isti čovek u uniformi
pukovnika kralјevske vojske šepuri po beogradskoj štrafti... Znao je da rešenje nije u Oficirskom klubu, niti na dnu
čaše, znao je i da je Rajs prolazio kroz to, da još trpi ogovarački teror poseluša i kafanskih mudrijaša. Zanimalo ga
je zaboravlјa li palanka takve stvari, prašta li različitost, hoće li moći da se iskobelјa iz ovih komplikovanih kučina u
koje se upleo. A nije imao sa kim da podeli džakove sa teškim teretom koji mu je život natovario na ramena. Mati je
tako lako i gotovo veselo umrla, ostavivši ga, Tamnavac je nudio rešenja koja su se posle nekoliko čaša i njemu
činila najbolјim i najjednostavnijim, ali od kojih je, posle, sa osećanjem stida odustajao. Sam je, bezbroj puta, bio
svedok bezočnih neistina koje je talog izgovarao o Rajsu, od toga da je obično špijunsko govno, do toga da sve to
što radi, radi samo zbog debelog novca koji iz državne kase dobija, pa do privatnih zajedanja za koja su, po količini
pasjaluka i prlјavštine koji su izgovoreni, podlaci zasluživali bar tonu sapunice u ustima. Nekoliko puta je žučno
reagovao, spreman na svađu i na sukob, nekoliko puta demonstrativno odlazio, dok varoš nije razumela da se u
Rajićevom prisustvu o Rajsu ne sme govoriti loše.
- Da. Zbog nje sam došao - odgovorio je nakon duže pauze Živojin. - Zbog Julije.
- Nije joj lako. Mene doživlјavaju više kao Švajcarca nego Nemca, pa mi nije lako... A kamoli njoj. Ona je baš
Nemica?
- Da. Iz Banata.
- Čujem, imate dosta problema i sa njenim mužem, gospodine Rajiću.
Pokušao je da dospe piće u praznu Živojinovu čašu, ovaj ju je poklopio šakom.
- Imam. I sa mužem i sa Beogradom.
Rajs nije odustajao od toga da im natoči po još jedan konjak, sve dok gost nije popustio.
- Ne dajte se, prijatelјu - pokušavao je Švajcarac da ga osokoli - ne dajte se! Budite jači od čaršije. Branite
lјubav. I od muža i od Beograda. Isprsite se, kažite marš, ako zbilјa volite.
Sve je Rajs razumeo po dubini majorovog uzdaha.
- Žena mi se još nije ohladila, Arčibalde, majka mi je umrla od sramote i stida... Sin i unuk dvojice
akademika Rajić... Okreću glavu od mene na ulici.
- Ljubav je sveta, Šifojin. Branite lјubav i od muža i od čaršije, razumete... Ima i vas u plećima, čujete li me?
Lupkao je svojom višnjevom lulom o ivicu pepelјare, istresajući pepeo iz nje.
Živojin je, nagnut prema Rajsu, govorio polušapatom, kao da se radi o vojnoj tajni.
- Čuli ste, verovatno, za ukaz. Imamo ozbilјne probleme sa austrougarskim oficirima.
Rajs ga je ironično ispravio.
- Sa srpskim oficirima. Sad su i to srpski oficiri. Za ime boga, pa vi niste normalan narod. Taman čovek
pomisli da počinje da vas razume... Pa šta će vam to, božjeg vam imena... O Gospode.
- Tako misli ceo oficirski kor, gospodine Rajs. Skoro ceo.
 - Ta do juče su vas, Šifojin, vešali i klali. Danas sa vama pevaju istu himnu u istoj uniformi. I još vam
komanduju. Ako neko može da svedoči o zverstvima, Rajs može. Imam punu sobu dokumenata. I vi, nažalost, vi
možete svedočiti, takođe...
Spolјa se, opet, čulo brundanje i rika kamiona. Čaše su ponovo zaplesale po stolu, jedna padne i razbije se.
Luster se njihao, fina prašina padala je sa plafona. Živojin plane, skoči, pođe prema vratima.
- Sad ću da mu... E sad ću da mu...
Očito je da psovka izostaje samo iz poštovanja prema domaćinu. Rajs stane ispred zajapurenog majora.
- Nemojte, gospodine Rajiću, molim vas. To nije način. Upravo zato pišem knjigu o vama. O Srbima. Zvaće se
„Čujte
Srbi". O toj vašoj pravdolјubivoj plahovitosti. O vašoj političkoj nazovi eliti. Još malo i biće gotova. Da vam,
zato što vas volim i zato što sam vas upoznao, neke stvari objasnim, razumete...
Polako ga je, smirenog, ponovo doveo do fotelјe i posadio u nju.
- Ako nas je neko, Arčibalde, upoznao, vi ste.
- Sad ste, opet, sami sebi neprijatelј. Najveći.
Kamioni su ponovo tutnjali kroz dvorište. Rajs je sa fotografije iz sela Popučka, srez valјevski, skidao
plafonsku prašinu, brišući je pažlјivo o rukav. Ponovo se pažlјivo zagledao u nju.
- Ne mogu da se setim odakle znam ovog nosatog, da me ubijete... E ludi Srbi, ludi Srbi. Možda bi to bio bolјi
naslov.
Jato vrana podignuto kamionskom rikom graktalo je glasno. Luster se polako smirivao, puder prašina padala
sa plafona. Sumrak je polako osvajao prestonicu, zajedno sa mrazom.
 55.
S vako čudo za tri dana. Tako je bilo i sa oficirima dođošima. Brzo je zaboravlјeno da su do juče bili u
drugoj uniformi. Svi ti vojvođanski Mađari i Nemci, Slovenci i najbrojniji, Hrvati, postali su ubrzo deo te
maslinastozelene mase koja je trebalo da brani i sačuva novu veliku kralјevinu. Gde god da su prekomandovani, u
koji god garnizon, snalazili su se brzo i vešto, naročito oni koji su svoje prekomande dobili u gradovima gde su
većinu činili njihovi sunarodnici. A takvih je bilo najviše. U prestonici ih je, zbog prirode posla, ministarstava i
đeneralštaba, mnogobrojnih garnizona, bilo mnogo. Beograd se u početku glasno bunio, po kafanama nije bilo
drugog razgovora, onda je gunđao, pa šaputao, na kraju je i to prestalo. Valјda se na to i računalo. Ubrzo je i obična
vojska prestala da pruža otpor. Švabe nisu, kao po dogovoru, za razliku od domaćih oficira i naročito podoficira,
tukle i fizički kažnjavale regrute. Nisu naši, ali ne biju i ne ponižavaju. Tako su, ubrzo, dojučerašnji krvni
neprijatelјi seli u iste fijakere, popeli se na iste paradne tribine, službovali u istim kasarnama i komandama,
izjahivali u zajednički manjež, salutirali istoj zastavi, zapijali se u istim kafanama. Ispod pepela, još je bilo žeravice,
tinjala je sakrivena netrpelјivost, ali je regent lično, primerno kaznivši vinovnike nekoliko incidenata, polako
malopređašnje protivnike uvodio u novo kolo silne, bratske, južnoslovenske lјubavi.
Svako posleratno doba donosi razdraganost i radost, naročito na strani pobednika, skraćuje suknju ili
povećava dekolte, proizvodi novu vrstu živahne i vesele muzike, traži buku i smeh. Nikada u Beogradu nije bilo
više rasnih konja i pasa nego te posleratne godine, nikada više novih fijakera, stizale su Fordove i Pakardove
limuzine iz Amerike, škode iz nove države Čehoslovačke, balerine i pevači iz Rusije, odlični ciganski orkestri iz
Kanjiže, Deronja, čak iz Topole u Bačkoj, šnajderi i modistkinje iz cele Kralјevine otvarali su radnje, zidale se vile i
palate, nicale kafane kao i pre pedeset godina kada je na dvanaest punoletnih muških glava, ženskinje se nije
računalo, dolazila jedna birtija. Mrtvi su polako padali u zaborav, kao što i treba, patnja, muke i žrtve postajali teme
koje se izbegavaju. Svega je bilo previše. Muzike, alkohola, pesme, bluda, optimizma, praštanja, zastava i grbova
nove države po ulicama i kućama, smrznutih lovorovih slavoluka. Grad sa viškom žena pružao je mogućnost
bekrijanja, ali su čvrste moralne norme, sve kojima je bilo do provoda, vodile ili u kafanu ili u kupleraj.
U „Srpskoj kruni", na samom kraju Knez Mihailove, do Kalemegdana, svirao je odličan ciganski orkestar iz
Sente. U crvenim prslucima od pliša, sa trobojnom, plavobelocrvenom kokardom, baš spram srca, na istom mestu
gde su još stajale rupe od zihernadli na kojima je donedavno bila crvenobelozelena, ugarska, sa fenomenalnim
violinistom i cimbalistom, ciganski nonet sa još sedmoricom tamburaša zvučao je zaista izvanredno. I svirao sve.
Od Lehara i Štrausa do „Marša na Drinu" i Mileta izgublјenog na lajkovačkim šinama... Da bi mogli i da pevaju baš
sve, uklјučujući i Cigančicu koja gazi duboku i hladnu vodu, uzeli su i tri pevačice, jednu iz Rume i dve iz Šapca,
kojima srpski jezik nije, kao njima, predstavlјao preveliki problem. Velika sala u prizemlјu jednospratne kuće po
svemu je mogla biti i na Štefansplacu i Šanzelizeu. Bogata ogledala, po svim zidovima, uokvirena pozlaćenim,
drvenim ramovima u duborezu, sa oblom gornjom ivicom, još više su, bar naoko, uvećavali ovaj ionako veliki
prostor, gips i kristalni lusteri na tavanici, tamnosivi mermer na podu, politura od orahovog furnira na stolovima...
Pesma koja se pevala, uređenost prostora, ukus enterijeriste i gazde, lako bi površnog posmatrača odvela do
pogrešnog zaklјučka da je u Budimu. Dve su ruže noćas uvenule.
Postratovske kurvice za svakim stolom, mlade i gladne, dovedene ili došle same, pitaj boga odakle, labavog
lastiša na gaćama i glasnog smeha, valјda to mora zajedno, uzimale su jeftine sobičke u dvorišnim partajama u
sokačićima oko Saborne, legale na leđa za slojanjen ćevap i koliko se popije, ako padne i neki dinarčić, Bog da te
vidi, užurbani konobari i plavi, horizontalni, lepo složeni slojevi dima, koji sakrivaju lica onih koji vole da se smeste
po ćoškovima. Za nekoliko spojenih stolova u centralnom delu kafane sedeli su nekadašnji Franjini i sadašnji Acini
oficiri. Druga je kruna i uniforma, ali posao je isti. Kavran u čelu stola, Menige, Petras, Drobnik, još neki... Poleguše
oko njih. Petras je u krilu držao tek zadevojčenu Cigančicu, šetajući joj rukom pod širokom, šarenom suknjom sa
ružama, šaputao joj nešto, zavlačeći joj, malomalo, jezik u ušnu školјku, ona se smejala glasno... Dečiji, raskalašni
kikot, kao vilјuška po porcelanskom tanjiru. Iznerviran, valјda, lošim prevodom, Petras je ustao i nastavio da peva
pesmu na mađarskom. Dobar, očito školovan pevač, taj Petras. Za trenutak je kafana ućutala, čule su se samo
tambure i bariton na madžarskom. Na madžarskom, čoveče...
Živojin i Mijat, propisno pripiti, u uglu, iza onih povesma svetloplavog dima. Mijat mu je treći put
objašnjavao, razborito i pun sebe, kako je kaparisao crep u Kikindi, kako stiže u prvoj nedelјi aprila. Nosati Menige
mahnuo je konobaru Vladi i pokazao prstom na Tamnavca i Rajića. Kelner se, kao vešt klizač na ledu, stvorio sa
kiblom kraj njihovog astala.
- Gospoda oficiri šalјu šampanj. Slave unapređenje. Svi su danas ukazom onog seronje dobili po čin više. Svi
do jednog. U celoj državi.
 Živojin pogleda u Vladu kelnera, pa slavlјenike.
- Serem im se u šampanj. Vrati.
- Odličan izbor, gospodine Rajiću. Ako dozvolite. Odličan. Sam bih postupio isto. Ko im jebe švapsku mater...
Noseći poslužavnik visoko iznad glave, otklizao je zadovolјan za sto na kome se slavilo.
- Odakle ja, Mijate, znam ovog nosonju? - pitao je Živojin
- Setićeš se, brale, sigurno. Čekaj samo momenat... Izvini.
Ustao je, snažno ošinuo opasačem po stolu, sudar kožnog remena i drveta odjeknuo je kao pucanj. Sa obe
podignute ruke u visini glave, kažiprstima je pokazivao orkestru da mu priđu. Onda se stentorski proderao.
- Muzika, 'vamo!!! Jel' ovo Beograd il' je Pešta, čuješ šta pitam! Ovamo! I dosta sa tim gnjecavim mađarskim
testom... Nјa, nja, nja.... Marširala, marširala kralјa Petra garda. Gruvaj!
Ceo orkestar, sa sve tri vokalne solistkinje i umetnice na dairama, sem cimbaliste, krenuo je prema
Tamnavčevom i Rajićevom stolu. Očito da se sa njima dvojicom, a naročito sa mlađim od njih, u ovakvim
situacijama nije polemisalo. Gotovo cela kafana, već na prve taktove, skočila je na noge. Vlada savijen, sa kiblom i
šampanjcem u rukama, objašnjavao je nešto Menigeu, ovaj je to nagnut prenosio Kavranu. Korak ide za korakom, a
ja junak pod barjakom, horski i nabreklih vratnih žila, kako se ova pesma i peva, orila se „Srpska kruna"...
Kavran i Menige ustajali su polako i isto tako krenuli ka Rajićevom stolu, razmičući muzikante. Živojin i
Mijat stajali su, podignutih ruku, pevali su glasno... U trenutku Živojin je zaćutao, otvorenih usta, sa rukama i dalјe u
vazduhu. Kao da mu je nestajao dah. Onda je spustio ruku na Tamnavčevo rame, okrenuo ga prema sebi. Shvatio je
da je shvatio, da mu je blјesnulo, da zna, da je prepoznao.
- To je on, brale... To je, brale, on...
Siguran u to što govori, spopadali su ga neverica i olakšanje, bes i muka...
- Ko on, brale? - pitao je zbunjeni Mijat Tamnavac.
- Sa slike... Bata Dušine.
Živojin je grozničavo pretresao džepove, tražeći po novčaniku. Napokon je našao fotografiju. Tamnavac mu je
uzme iz ruke,
- Svaki put kad vidim ovu sliku, meni se ubija i plače. Pogle, on, ko da je bio u lovu, mamu mu jebem nosatu,
ko da se hvali lovinom... Ko Leopolod na safariju, moj Živojine. Pogledaj.
Kavran im je prilazio, Menige se zaustavio korak iza pukovnika. Tamnavac je blentavo pilјio u Menigea,
fotografija mu je, ispavši iz ruke, polako lelujala prema podu, on se saginjao da je dohvati.
- Gospodo, kakav je to način? - pitao je Alojz. - Pukovniku Kavranu nitko u kavani ne otima muziku. Nitko i
nikad.
- I zašto naše piće nije dovolјno dobro za vas? - dodao je Menige.
Bilo je jasno da su došli da kavže, svakom ko nije popio previše i svakom ko je hteo da vidi. Ali takvih večeri
skoro da nije bilo na uglu Pariske ulice i Knez Mihailove, u kafani hotela „Srpska kruna". Bilo je jasno i da ni
Živojin ni Mijat nemaju više nikakvih dilema ko je osmehnuti čovek sa šampanjcem, pored obešene Bata Dušine
porodice. Rajić je prišao nosonji, uhvatio ga za ramena, gledao u nos, u cviker, u lice...
- Pa to si ti, majku ti jebem krvavu... On je, Mijate, on je!
Gurnuo je fotografiju Menigeu pod nos, ovaj je pokušavao da se okrene i ode, Živojin ga je čvrsto uhvatio za
rukav. Društvo sa Kavranovog stola poustajalo je i, na čelu sa Petrasom, krenulo prema Rajićevom ćošku.
Ako svaka kafana ima dušu, onda mora da ima i oči i uši. „Srpska kruna" je već odavno i gledala i slušala.
Samo su Cigani iz Sente, po nepisanom kafanskom pravilu, i dalјe razvalјivali koračnicu. Klekle dole, klekle dole, pa
se Bogu mole...
- Ti si - nadvikivao se Živojin sa muzikom.
- Gospodine majore, jamčim riječju jednoga časnika, to nisam ja - odgovorio je Menige, trudeći se da svemu
da zvaničan ton.
Sad je već i Petras bio umešan u raspravu.
- Natporučnik veli da nije...
Fotografija pogibelјi porodice Popović iz Popučke, srez valјevski, bila je u Mijatovoj ruci, ispred Petrasovog
lica.
- Pogledaj malo bolјe, rođo, malo bolјe. Ako koza laže...
Alojzije Kavran je u trenu istrgao fotografiju iz Tamnavčeve ruke, iscepao je brzo i vešto i komadiće stavio u
džep svoje košulјe.
- Kao iskusni sudac, odgovorno tvrdim da foto ovakve kvalitete ne može bit dokaz ni na jednom sudu.
Pravom sudu. Ne zvao se ja Alojz Kavran.
Menige se nasmejao, sad već manje i uplašen i zbunjen i već bez namere da beži ili da se sklanja. Jedan je
čovek i jedan gestus često dovolјan da se povrati samopouzdanje, na trenutak izgublјena hrabrost ili vera, kod
jednog ili mnogo lјudi. Ratnici to dobro znaju. Preživeli ratnici, naravno. Sad se u njegovom glasu već mogla osetiti i
ironija i prepotencija.
- Učinilo vam se, gospodo.
 - Ni živo mače nisi ostavio, pizdo švapska - urlao je Rajić, pokušavajući da se dohvati Menigea, ali je sad
već previše lјudi bilo između njih.
Cela je restoracija već bila koncentrisana na svađu među oficirima, široki prsten znatiželјe formirao se oko
svađalica. Nekoliko žena stajalo je na udalјenim stolicama. Mladi poručnik u društvu starijeg gospodina,
namotavajući opasač oko desne šake, rekao je: „Ajte vi, otac, sledi belaj", ali starac nije imao nameru da se pomeri.
Samo je banda svirala, oprezno se pomerivši nekoliko koračaja unazad. Gledale ih, tedale ih beogradske dame...
Tamnavac je skočio na sto, skidajući sa sebe gornji deo uniforme.
- Jel' vešala kupujete kod Nemaca ili ih sami pravite, bagro krvava...
- Nisam ja pucao u prestolonaslednika i trudnicu, nego vi - vikao je sad već drski i potpuno ohrabreni
Menige.
Usplahireni Leon Drobnik, okretao se jednima pa drugima, iskreno uplašen i potresen, pokušavao je da smiri
čas jedne, čas druge...
- Gospodo oficiri... Kolege, molim vas.
- Decu je vešao i žene, a onda se bitanga slikala pored njih kako pije vino. Prase su pekli na kućnom zgarištu
- govorio je Živojin kidišući.
Da nije popio toliko koliko je popio, da Kavran nije bio tu, da nije bilo još desetak carevih husara i honveda,
spremnih na tuču, možda natporučnik Rudolf Menige ne bi rekao to što je rekao.
- Vi ste, majore, lažac.
Sad već više nije bilo važno ko je rekao da je Bizant zauvijek Bizant, vječito nastanjen varvarima, vorima i
ubojicama, a bio je to Petras, ko je kome jebo švapsku mater, ko je pio šampanjac pored mrtvog deteta, prva je
plјuska pala, reči su se izgubile u stenjanju i psovkama, Živojin je sad bio potpuno siguran da je Menige krvnik iz
Popučke, da je pored dečijeg leša jeo praseća rebra, da je taj nosati cvikeraš, sve što je Bata Duša imao, pobio veseo
i prepotentan i bilo mu je samo važno da ga se dohvati makar kako. Osećao se kao u jurišima, ginuli su oni koji su
razmišlјali koja je strana sigurnija za trčanje, savijeni i skloni zaklonu, oni koji su u takvim momentima imali samo
jednu misao, stići, oboriti, ubiti, a on je bio od takvih, vraćali su se u svoje rovove. Krvavi, umorni i sa grižom
savesti možda, ali živi. Tako se osećao i sada. Potpuno tako. Samo je bilo važno da udari, ošine, kazni, obori.
Skočivši sa stola u masu, kao što je skakao na Savskom kupatilu, ni Mijat nije zaostajao, niti su kapetan i major u
ovoj kafanskoj tuči ostali usamlјeni. Mladi poručnik, sa namotanim opasačem oko ruke, uveliko ga je koristio, otac
je bio tu, kao što je i red, samo da štiti jedinca, još neki oficiri... Očajni Drobnik, sa stolice je pokušavao da ih smiri,
vapeći, ali njegova preklinjanja bila su uspavanka za gluve. Udaralo se žestoko i snažno, onako kako udara jarost i
mladost, udaralo se silovito i tačno, baš gde treba, udaralo se vešto i iskusno. Samo se, tu i tamo, iz krklјanca, mogla
razabrati psovka vezana za sestru ili majku, ko je koga i zašto ubijao i zašto je i to bilo malo, ko će koga ubijati
ponovo... Jedno od velikih, bilјurnih ogledala rasulo se u paramparčad, neko je pucao u plafon, pa još jednom, ali ni
to nije umirilo zakavžene. Tuča se pojačavala, kao letnji, mediteranski požar među borovima, činilo se da je ništa i
nikad neće zaustaviti. Reski fijuk čelika izvučenog iz kanije govorio je da je izvađena sablјa, Kavran je oštrim
sečivom zamahnuo na Živojina, Tamnavac ga je u poslednjem trenutku, skočivši na njega, sprečio da ne iseče
Rajića. Muzika je i dalјe svirala odu starom kralјu, junaci su išli za barjakom, samo je debeli basista telom zaklonio
svoj instrument, ne prestajući da basira, leđima okrenut onome za šta bi drugi dali dukat da mogu da vide i dva da
učestvuju. Tamnavac je, ne štedeći, maklјao Kavrana, sedeći mu na prsima, dok ga Živojin nije odgurnuo...
- Meni ga daj, Mijate, meni...
Kavran je iskoristio priliku da ustane, mirotvorni Drobnik je uskočio između, ali je dobio po zubima,
odustavši, na koncu. Menigea već davno nije bilo u kafani, ali osim njega, niko drugi nije odustajao ni od učešća ni
od posmatranja. Napokon su Kavran i Rajić stajali jedan naspram drutog, licem u lice. „Balego", rekao mu je
Živojin, koraknuvši ka pukovniku. Ovaj je izvadio belu rukavicu iz gornjeg džepa, žestoko ošamarivši svilom Rajića
po obrazu. Jednom, pa ponovo.
- Izazivam vas na dvoboj, majore Rajiću.
Da ova rečenica nije izgovorena i da uz reski zvuk pištalјke ceo vod vojne policije, predvođen
narednikom Vojinom Dutinom sa Plitvica, nije uleteo u „Srpsku krunu" minut kasnije, bila bi to jedna od onih tuča
iza kojih čistačice, hirurzi i zubari imaju dosta posla, a u krčmi ne ostane ceo ni slanik.
 56.
N a dugačko pismo koje je poslala u Melence u kome je naširoko napisala sve što joj se dogodilo od
onog dana kada je bezuspešno pokušala da se ukrca na parobrod, Alojzovog odlaska tim istim brodom, pa redom,
na Julijino ime, na post restant, stigao je odgovor već u narednih desetak dana. Otac joj je odgovorio šturo i sažeto
da oni nisu nekakvi protestanti koji se verom bave iz hobija, kao filatelisti markama ili numizmatičari
kovanicama, da su Libude ozbilјni katolici i da u Melence može doći ili sasvojim zakonitim mužem ili kao udova
Kavran. Drugačije nikako. Dodao je i da položaj Nemaca u Banatu nije ni blizu onom kakav je bio pre rata, da je
sada znatno bolјi, u čemu je ona, naravno, prepoznala ironiju i strah od cenzure, da čim se brat vrati sa Galicijskog
fronta, a čuli su da je živ, ozbilјno razmišlјaju da se isele u Bavarsku, da će o tome na vreme biti obaveštena, ali da
će sve napisano važiti i ako se ode tamo. Na kraju, otac je uputio tople pozdrave i najbolјe želјe svom zetu. Možda
odgovor ne bi bio tako rezolutan da se Julija nije nadugačko raspisala o deci i pokojnoj Katici, o tome koliko je
zavolela i bila volјena. Otac je, naravno, iz par sažetih rečenica o Živojinu razumeo sve. Možda je pogrešila i što je
jednom Nemcu, koji na frontu nije bio samo zbog godina i koji je tamo poslao sina ne trepnuvši, pisala o Alojzovom
ratnom ponašanju V Beogradu i njegovoj ulozi u Ljubinkinom smaknuću. Možda je previše insistirala da su joj
Rajići spasli glavu, da samo zbog njih nije ošišana i namazana katranom vučena po beogradskoj kaldrmi. Možda?
0 svemu tome razmišlјala je dok je uspavlјivala decu i čekala Živojina. U dogovoru sa njim, polako je počela
da ubacuje poneku nemačku reč u bajke, zaboravivši, navodno, kako se to kaže na srpskom. To je bio tek prvi deo
igre, drugi bi počinjao kad bi se Svetozar i Dunja napravili da spavaju a ona otišla u svoju sobu. Oni bi tada
pretrčavali kod nje u krevet, a tada bi se ona pravila da spava. Ujutru bi padao svečani dogovor da je ovo bila
poslednja takva noć. Bogdan je već odavno, kao i svi ozbilјni lјudi, spavao u svojoj sobi, u svom krevetu, jedva
odolevajući da i on ne potrči za bratom i sestrom. U trećem delu igre, koji bi započinjao kad se Živojin vrati, deca su
uveliko spavala i nisu učestvovala.
Primetila je da on znatno manje pije, da ređe dolazi kući pijan i to ju je jako radovalo. Doduše, jeste sinoć
uneo sa sobom i miris dima i vina i kafanske kujne, jeste da ga je neka grana, baš tu u Krunskoj, dobro izgrebala po
rukama i licu, da je dugo u predsoblјu šapatom razgovarao sa Bata Dušom, ali je ubrzo zaspala. Nije je na rukama,
kao obično, odnosio u svoju sobu kad popije i ona je to znala da ceni. Niti se ona, takvih večeri, iskradala i izvlačila
iz dečijih zagrlјaja i na vrhovima prstiju odlazila kod njega u sobu. Ušao je kod nje namirisan i sveže izbrijan. Tu
noć samo je Dunja spavala kraj Julije. Dve plave glave, na belom jastuku, devojačkoj spremi njegove majke, sa
vezenim monogramom KČ, u sredini nekog floralnog motiva, sa polјskim cvećem i valјda šimšir vencem. Katica
Čarapić. Nadnesen nad njima, dugo ih je gledao. Jednu pa drugu. Sve dok Julija nije otvorila oči. Gledala ga je
sanjivo, ćuteći... Ni on nije dugo progovorio.
- Znaš li ti? - konačno je prošaputao Živojin, ne dorekavši.
- Znam - rekla je. - A znaš li ti?
Živojin je potvrdno klimao glavom.
Onda je nastavila.
- Znaš li ti da više nemam ama baš ništa? Ni domovinu, ni porodicu, ni poštovanje, ni... Samo tebe. U celom
univerzumu, samo tebe. Nemoj da bi se usudio da me ostaviš, Živojine Rajiću.
Seo je na ivicu kreveta, rukom joj je sklonio kovrdžu sa lica. Gledali su se bez reči, svako sa svojom mišlјu. A
onda je ona opet progovorila.
- Trudna sam, Živojine.
 57.
S akriven ispod platana, satnik Alojzije Kavran gledao je u osvetlјene prozore na kući u Krunskoj četiri.
Gomila opušaka pod nogama svedočili su da je dugo tu i da je otporan na zimu. Te noći baš sve zvezde izašle su na
beogradsku golomrazicu. Do poslednje. Može li se ceo kosmos ogledati u jednoj muškoj suzi? Izgleda može.
 58.
K ako se ova evropejskoruska idiotarija sa dvobojima uselila u Beograd, zajedno sa njom došli su i glupi
duelski običaji. Da se protivnici tuku dva dana nakon izazova, e da bi sekundanti i prijatelјi imali vremena da ih,
Bože daj, izmire, da mamurluk prođe, da bi se u tih četrdeset osam sati naplatili dugovi i platilo šta se duguje, da bi
se kod notara ili advokata napisale ili ažurirale oporuke, da se obezbede svedoci i doktor, prevoz leša, da bi se svi
elementi ovakvog iščašenog predmortualnog folklora potpuno poštovali. Tako je bilo i nakon što je
pukovnik Alojzije Kavran izazvao sanitetskog majora Živojina Rajića. Niti je Rajić slao sekundante kod Kavrana, niti
ovaj njemu. Jedino što je Rajić uradio, poslao je posilnog kod svog kuma Milana Rakića i Bata Duša ga je obavestio o
svemu. Iste večeri, Živojin je, na poziv, otišao do kum Milanove kuće.
Bilo je to staro kumstvo, još iz mioničkih vremena, kada su Rakići još bili Tešići. Dva su kumića bili i dobri
prijatelјi, kolege pesnici i skoro ispisnici, spajala ih je i silna otadžbinska lјubav, lišena svakog šovinizma, što se
moglo videti iz poezije koju su pisali, pri čemu je Rakićeva bila, činilo se, umnija, temelјena na francuskim uzorima,
ali potpuno tematski posrblјena, sa Kosovom kao epicentrumom i pesničke i lične patnje. Živojin je sebe kao pisca
gradio na nemačkom romantizmu, videlo se ko su mu uzori, ali je, takoće, uspeo da mu pesme budu
beogradske, srpske i rajićevske. Rakić se malo nalјutio na kumića, kada nije pozvan da kumuje na svadbi, čak se
nije ni pojavio, rekavši: „U tim svatovima ja mogu da budem samo kao kum, nikako kao gost", ali je ubrzo oprostio
Živojinu, videvši kakvo ga je prijatelјstvo i kakva bratska lјubav spajala sa Mijatom.
U početku, Rakić nije mogao da veruje o kakvoj se budalaštini radi. Čak je, u trenutku, pomislio da je žrtva
neke neslane šale. A onda je, kako je noć odmicala i kako mu je Živojin, kamenčić po kamenčić, slagao taj užasni
mozaik smrti, krivice, lјubavi, mržnje, osvete, sukoba, pričajući mu u tančine sve od slučajnog Julijinog ulaska u
njihovu kuću, prijatelјstva sa Ljubinkom, njene smrti, pucnja u dete, preko Julijinog i svog povratka sa granice,
Kavranovog povratka u Beograd, polako shvatao da u tom ludilu ima sistema, a da taj sistem tvore silina lјubavi i
silina prezira, rivalitet i lјubav prema istoj ženi, ona lјubav od koje se umire i sa lekovima, da su ta dva čoveka
sudbinski vezana, da su nanosili previše patnje jedan drugom, da je već u pitanju odnegovana mržnja od koje se
jako teško braniti. Ipak je verovao da će uspeti da spreči tu ludost, bez obzira što mu je Rajić uporno ponavlјao da
je on ošamaren, da je on izazvan i da on neće odustati prvi.
Čim je otišao na posao, u Ministarstvo inostranih dela, Rakić je poslao pisamce u Vojni sud. Kurir se vratio
neobavlјena posla. Sudija Kavran toga dana nije došao da radi, sva njegova suđenja su otkazana. Dva puta je tog
dana Rakić odlazio do Knez Mihailove devetnaest, znao je dobro stan porodice Tadić, odlazio je tamo često, Tadići
su znali da okupe svu beogradsku književnu i glumačku elitu, oba puta mu se učinilo da nekog ima unutra, ali mu
nijednom niko nije otvorio vrata. Razmišlјao je da li da stvar prijavi policiji, ali je odustajao od te ideje svaki put
kad bi na nju pomislio. Prvo, bio bi to strašan skandal, drugo, kum ga je zakleo da to ne čini, i treće, bio je ubeđen
da će svojim autoritetom, ako se budale i okupe u Košutnjaku, uspeti da tu balјezgariju spreči i zaustavi. A zaista
nije bio bez autoriteta. Unuk akademika, sin ministra, rodbinski povezan sa najpoznatijim beogradskim
porodicama, odnegovan na svaki način, odškolovan, Parizlija, pesnik na srpskom Olimpu, na koji ga je postavio
Skerlić lično, lep, diplomata, rado viđen na dvoru, svetski čovek, četnik, komita kod vojvode Vuka, kaplar pa
podnarednik, bre...
Kada je izbio Balkanski rat, i Milan i Živojin javili su se u dobrovolјce. Rajić, za svojom profesijom u sanitet,
da operiše, previja, leči, juriša kad uzmogne i uhvati malo slobodnog vremena, a za Rakića se nije znalo gde je.
Milјenik beogradskih salona kao da je u zemlјu propao. Tek kasnije se saznalo da je, kao običan soldat, otišao da
komituje na Kosovo. U takvoj gerili ostao je sve dok na čelu Gvozdenog puka, sa opancima na nogama i redenicima
ukrštenim preko prsa, obučen u gunj, sa šubarom na glavi, nije ušao u oslobođenu Prištinu. Samo je supruga Milica,
devojačko Kovačević, znala gde je. Kada je pokušala da ga odgovori od ideje da guduri i vukodoli po turskoj
pozadini, odgovorio joj je da je čovek koji je svojim stihovima nečiju decu poslao u dobrovolјce, dužan da ponese
i svoj deo tereta. Onaj ko je napisao: Ja ću dati život, otaibino moja, znajući šta dajem i zašto š dajem, mora se
najesti baruta i namirisati krvi. Još kao konzul u Prištini zavoleo je taj neverovatni prostor nastanka svega srpskog,
zemlјu gde cvetovi plaču a istočnici izviru iz dečijih grobova, napokon, on kao autor „Simonide", „Jefimije",
„Gazimestana", bio je dužan da bude tamo. To što je odabrao gerilu, kao najteži vid ratovanja, neprijatelјsku
pozadinu, suparnika koji prema toj vrsti protivnika nije pokazivao nikakve znake samilosti, govorilo je o ličnoj
hrabrosti i shvatanju istorijske i lične odgovornosti. Samo je zaječarski golotrban, lažlјivi i kradlјivi Nikola Pašić,
svog jedinca, slinavog Radu, sklonio sa bojišta u švajcarsku zavetrinu i još par fukaraških profitera, znao je da
govori nekoliko leta kasnije.
 Govorio je i arnautski i turski, bio vešt i pušci i nožu, lakog koraka i srca koje se nikad nije penjalo u podgrlac.
Kada je pred ulazak u Prištinu mladi poručnik Lazarević, sa isukanom sablјom, popevši se na topovski lafet, pred
odlučujući juriš, recitovao uplakanoj vojsci „Na Gazimestanu", Rakića je neko prepoznao u grupi četnika,
postrojenoj na kraju stroja. Zato je prvi, preko ćilima prostrtih po putu i ispod slavoluka, ušao u Prištinu, praćen
mrkim arnautskim pogledima i odmah otišao u konzulat, da iz podruma iznese sakriveno zvono. Vojska ga je
okačila o lipu u dvorištu. Svako je mogao da jednom potegne konopac. Red se otegao u nedogled, zvonjava je letela
iznad blatnjave kasabe do kasno u noć. Posle vekovne tišine, tog dana je zvonilo nad Kosovom. Sve do svoje smrti
Rakić će taj dan, zajedno sa danom kad je zaprosio gospođicu Kovačevićevu i kada je njen otac Ljuba dao pristanak,
namigujući ćerki, smatrati najsrećnijim danima svog života. Mada se takve dve sreće, sasvim izvesno, nisu dale
upoređivati.
Najtamniji i najhladniji deo dana je pred zoru. Grupa lјudi okupila se u Košutnjaku, na zaleđenom proplanku
usred šume, još u praskozorje. Ledeni sneg škripao je pod nogama, zorilo je brzo i naglo. Mraz je lepio nozdrve,
disalo se preko šake jer je svaki dublјi uzdah sekao pluća kao berberska britva i nanosio vreli bol. Na jednoj strani
zaravni stajali su Kavran i njegovi, na drugoj Rajić sa svojima. Rakić je izdvojio Rajića i Kavrana, govorio je lјutito i
brzo, para mu je izlazila iz usta.
- Gospodo, ja vas zaista molim, intelektualci ste, zreli lјudi, okanite se ovih romantičarskih idiotizama,
molim vas.
- Gospon Rakić, ovdje ste pozvani da svjedočite, a ne da držite lekcije iz čovjekolјublјa - odgovorio je
pukovnik Kavran, poprilično grubo i nestrplјivo.
- U redu, gospodo, molim - odgovoro je Rakić nakon duže dvoumice.
Tamnavac im je prišao sa kutijom sa pištolјima. Živojin je izabrao prvi.
- Gospodo, apelujem na vaš razum, još nije kasno, pa nije ovo osamnaesti vek, zaboga - nije odustajao Rakić.
- Surdo fabulam narare, gospon Rakić, ne moram prevodit Horacija, nadam se - pitao je Kavran.
Rakić ga je pogledao prezrivo i sa omalovažavanjem. Kavranu je bilo neprijatno, pomislio je u trenutku da se
izvini, ali je odustao. Insistirao je da od obojice dobije reč, da će, ukoliko pogine, njegovim prijatelјima i
sekundantima, Petrasu, Menigeu i Drobniku biti omogućeno da sigurno i bezbedno napuste Kralјevinu. I da mu se
jemči čašću, da će to isto, ukoliko preživi, biti omogućeno i njemu. Rakić mu je odgovorio da se takve stvari
podrazumevaju. Imao je silnu želјu da išamara ovog prepotentnog praznoglavca, jedva se suzdržavao da ga jednim
zahvatom obori na sneg, toliko je to puta uradio kao komita, a onda se po njemu i toj fazoniranoj bradici... Zastao je
uplašen vlastitim idejama, ali je kao pesnik razumevao tu Kavranovu žudnju za smrću. Vlastitom, kao prestankom
patnje, nestankom svega, čežnje, lјubomore, fizičkog bola u grudima, ludila za volјenom ženom ili još jačom želјom
za smrću onoga koji sve to, hotimice ili sasvim iz nehata, proizvodi i ima nju, uvek, kad god hoće, kad god poželi, to
što je dodirom anđeoskog krila po Kavranovom ramenu bilo namenjeno njemu i nikom više. I zato će sa
zadovolјstvom ubiti onoga ko se meša u poslove anđela. Alojz se okrenuo Rajiću.
- Ako ja danas poginem, gospodine doktore, nadam se da će vaša briga o mojoj ženi biti doživotna. Da neće
završit na ulici... Julija, mislim... Da ju nećete... I recite joj...
Stvari su, po Živojinovom pesničkom ukusu, postajale odveć patetične. Zato je grubo prekinuo rivala.
- Ma daj, čoveče...
Bata Duša im je prišao sa šajkačom u ruci, rumen od mraza, snishodlјiv i pokoran, ali odlučan.
- Glavama se sigrate, lјudi...
Živojin mu je rukom pokazao da se skloni.
Kavran je gledao u niklovani rotštajer u svojoj ruci, isti takav držao je i Rajić. Pištolјi su bili napunjeni sa po
jednim metkom, u prisustvu sekundanata. Onda se obratio Rakiću.
- Možda vas ovo inspirira, gospon Rakić, da napišete pjesmu. Kao Ljermontov „Smrt pjesnika". Neka bude
dobra bar kao „Na Gazimestanu". Gospodin Rajić je sve svoje stihove napisao. Čudo je da Beč toliko mrzi netko tko
mu, pored obrazovanja, duguje, ako ne lјubav, onda barem zahvalnost.
- Ne mrzim ja Beč. Mrzim provincijalnu ološ koju Beč šalјe da ubija u njegovo ime po Srbiji - odgovorio je
Rajić.
- Pružite ruku jedan drugom i da idemo u kafanu, hladno je za umiranje, gospodo - poslednji put je pokušao
Milan Rakić.
Kad je kao odgovor usledila tišina, shvatio je da se trudi uzalud.
- U redu, gospodo - duboko je uzdahnuo ledeni vazduh Milan Rakić - izvolite.
Jutro je bilo onakvo kakvo može biti samo u martu. Kristalno čisto, bez oblačka, na granama belelo se i
svetlucalo inje, sneg dehidriran od siline mraza, potpuno beo i sasvim kao puder, razilazio se pod nogama, ne
dozvolјavajući da se u njemu očitava trag muških stopala. Rajić je, pokretom ruke i pištolјa, pozvao kuma da priđe,
Rakić je zakoračio, obradovan pojavom razuma. Živojin mu je odšaputao.
- Milane... Ako ja danas... Slučajno. Pazi mi na decu... Makar malo.
- Hoću kume, ne brini.
 Kavran i Rajić stajali su gologlavi, leđima okrenuti jedan drugom, gotovo oslonjeni teme o teme, Rakić je
počeo da broji. Bata Duša se prekrstio jednom. Pa opet. Pa ponovo. Koračali su polako, bez žurbe, udalјavajući se
jedan od drugog, prateći Rakićevo brojanje.
- Pet... Stanite gospodo, molim vas - povikao je Rakić.
Osećao se strah u glasu, neverica da će se ova budalaština ipak dogoditi, da će se već za koji sekund svedočiti
nečijoj smrti. Brzim koracima Rakić je prišao Kavranu.
- Pucajte uvis gospodine pukovniče, molim vas. Rajić će pucati u vazduh, ja vam to jemčim. Neće me odbiti,
kumovi smo... U zrak, tako spasavate i život i čast, obojica. Ovo shvatam kao pristanak. gospodine...
Kavran gleda u vrhove svojih čizama.
- Kao pristanak - ponovio je Milan Rakić.
Onda se uputio ka Rajiću.
- U nebo kume, molim te. Ne treba ti govno na duši. U vazduh, kume, molim te. I on će.
Ponovo se vratio na sredinu livade i nastavio sa brojanjem.
- Šest, sedam, osam, devet, deset!
Prestala je škripa snega pod nogama, sve se pretvorilo u potpuni muk, u tišinu koja se čuje. Na dvadesetak
koračaja jedan od drugog stajali su Kavran i Rajić, gledajući se u oči. Dugo. Para iz nosa, kao pastuvima na Carevoj
ćupriji. Može li se čovek oznojiti na minus deset? O, da. I te kako. Kaplјe znoja, kao trešnje, sakrivale su se u
okovratnike. Grakne vrana. Tajac. Pa vrana. Polako su podizali pištolјe, kao iskusni strelci, podižući ih po vertikali,
do visine ramena. Živojin zastane na trenutak, pa produži putanju niklovane cevi prema nebu. Prasne hitac iz
Rajićevog rotštajera, derući praskozorje. Uvis. Podigne vrane koje zacrne nebo. Kavranova cev u visini Rajićevih
očiju. Živojin upitno pogleda u Rakića, zatim vrati pogled prema Kavranu. U oči. Kavran je samo na tren video kako
će ona večeras sa Rajićem piti čaj, kako će zajedno sedeti na premijeri, kako mu pegla košulјu, kako ga dočekuje
na pragu, kako stenje pod njim... Zrno ispalјeno posle takvih slika moralo je završiti između obrva. Živojin padne na
belo tlo, tanak mlaz krvi sa čela, jedva da se dohvati snega.
Rakić zaleđen, sa rukom pruženom prema Kavranu.
- Ali...
Tamnavac pritrči prijatelјu, uzme mu lice u ruke.
- Ali - ponovio je sa nevericom Rakić.
- Od mene, gospon Rakić, niste čuli ni riječ. Niti jednu, jedinu riječ - rekao je Kavran, pružajući svoj
pištolј Petrasu.
- Doktore - urlao je Rakić - doktora, brzo!
- Popa, Milane - odgovorio je Mijat Tamnavac, krsteći se. - Popa. Bio je mrtav pre nego što je licem dotakao
sneg.
Bata Duša skine kapu, priđe svom majoru, sedne pored njega, stavi mu glavu u krilo.
- Joj, oči moje lepe, joj kuku meni...
- Mir, Popoviću - procedio je Tamnavac. - Mir!
Kavran i njegovi odlazili su žurno. Četiri čoveka, računajući tu i jednog bivšeg, jato vrana sakrivalo je od sad
već povisokog sunca. Čuo se lepet krila i graktanje. Sve dok crne avetinje nisu ponovo popadale po granama.
 59.
H teo je vojvoda Bojović da ga pita hoće li sad on voditi brigu o siročićima, da ga tuče, da ga šalјe na
robiju, da plače, da mu se objasni kako to neko, posle šest godina rova i ivice groba, dođe da pogine na kućnom
pragu, kakvi su to prijatelјi koji to dozvole, a ne zovu policiju, vojsku, vatrogasce, regenta, Sinod... Hteo je da mu se
objasni kakav je to zastoj u mozgu, da se ne stane pred dvojicu ludaka, da se na svaki način spreče, uhapse,
išamaraju, vežu... Da se glumeći nekakvu prošlovekovnu čast statira prilikom nečije smrti, a ubica pušta da se
odšeta, kao posle uspešne vežbe na strelјani. Nije mogao da shvati da, ako se, kad se moralo, a moralo se, ginulo na
kile, ne razumeju da sad ne sme da se gine ni na grame. Svašta je hteo stari vojvoda Petar Bojović. Od svega, ostalo
mu je da, leđima okrenut budali, gleda kroz prozor i ćuti. Tamnavac je stajao u stavu mirno, sa šapkom u desnoj
ruci. Bojović je progovorio posle dugo vremena, mirno, hladno, kao da se obraća potpunom neznancu.
- Idi, razduži se. Od ovog momenta više nisi kralјev oficir. Na robiju neću da te šalјem, zbog tih rana i medalјa
na tebi... I zbog pokojnih Laze i Mine... I da znaš, nije ga ubila samo ona švapska protuva. Pomogli ste i ti i
Rakić... Marš napolјe!
- Razumem gos... - pokušao je da odgovori Tamnavac.
- Napolјe, bitango. Marš.
Starac nije povisio glas. Tamnavac pozdravi i pođe prema vratima. U dovratku, pogledao je još jednom
prema vojvodi, preko ramena. Starac je i dalјe zurio kroz prozor. Nije se okrenuo ni kad je Tamnavac zauvek ta
vrata zatvorio za sobom.
 60.
U vrbaku ispod hipodroma kod Careve ćuprije, Sava se nije videla od magle. Još se nisu topili bosanski
i alpski snegovi, još nije ludovala i divlјala, nabrekla od poludelih pritoka. Kao što to mart zna da priredi,
prethodnu golomraznu i vedru noć smenila je magla, gusta kao malter, i pomrčina kao u rogu. Mala čiklјa, vešto
veslana, izronila je iz mraka i zabola se klјunom u blatnjavu obalu. Sakriveni ispod oborenih grana vrbe, stajali su
Kavran, Menige i Petras, u civilnim odelima, i Drobnik, u uniformi, par metara od njih, ne tražeći zaklon, stajali su
Rakić i Tamnavac. I Mijat je na sebi imao civilno odelo i šešir. Bačeni lanac sa čamca Mijat je uhvatio vešto i
obmotao ga oko oborenog debla u kalјuzi. Kavran, Menige i Petras žurno krenu prema čamcu, upadajući u duboko
blato. Rakić uhvati Alojzija za ruku.
- Vi sačekajkte trenutak, gospodine Kavran. Po dogovoru, gospodo, auto vas čeka čim se iskrcate. U selu
Tavankut javite se lokalnom župniku, on će vas prebaciti u Mađarsku.
Rakić je držao Kavrana za rukav, Drobnik je i dalјe stajao na obali.
- Hajde, Leone, uskači, nemamo cijelu noć - gotovo da se brecnuo Kavran.
- Ja ostajem - odlučno je odsekao Leon.
- Ne šegači se, uskači - insistirao je Alojz Kavran.
- Ostajem, Alojzije.
Kavranovo prvobitno iznenađenje smenila je već primetna lјutnja.
- Gluposti.
- Ovo je druga zakletva koju sam dao. I poslјednja, Alojzije.
- Jesi li siguran, kapetane? - još uvek nije verovao Kavran.
- Sasvim, pukovniče.
- Onda je rešeno, idemo - rekao je Kavran, pokušavajući da izvuče ruku iz Rakićeve šake, ali ovaj ga nije
puštao.
- Još samo par reči, pukovniče - mirno je rekao pesnik. -Vi ste jedna arhibitanga. Svinja. Gnjida. Vucibatina...
Bio je spreman da tu ne zaustavi nabrajanje, ali ga je Kavran prekinuo.
- Gospon Rakić, pa ja uopće ne sumnjam u vokabular jednog srpskog pjesnika. Dapače... Uopće. Nastavite,
slobodno.
- Može li tebe, gusenice gubava, išta da uvredi? - pitao je Rakić tonom kojim se govore izveštaji o
vodostanju.
- Iz srpskih usta, više ne. Zbogom.
- Samo još jedan momenat, gospodine - insistirao je Rakić.
A onda mu je odvalio žestok šamar, jedan, pa drugi, dlanom u dolasku i nadlanicom u povratku. Znao je da
može da ga ubije samo ako Kavran odreaguje, ako ga pozove na dvoboj, da će ovako, poštujući reč, ne samo morati
da ga pusti nego i da mu obezbedi bezbedan odlazak. Želeo je da ga vidi krvavog u kalјuzi, da ga samo vrhom cipele
mrtvog gurne u reku... Ili da ga bar toliko ponizi, da ovaj ode bez likovanja. Šamar i kamdžijanje smatralo se
uvredom koja se kao ružan beleg nosila do kraja života. A svedoka je bar bilo dovolјno.
- Nemam bič kod sebe, marvo, nešto ovakvo poput tebe treba samo dobro iskamdžijati... Ili smo, možda,
želјni još jednog dvoboja?
Kavran je pokušavao da izvuče cipelu iz dubokog gliba i zakorači u čamac. Nekako je jedva uspeo, ali je leva
cipela ostala u kalјuzi. Čamac se polako udalјavo od obale, okrećući pramac prema sremskoj strani. Kavran se
osmehivao i mahao, kao da se rastaje sa školskim drugovima. Žbun sa desne
Rakićeve strane razmicao se polako, da propusti puščanu cev, pa zaleglog Bata Dušu.
- Spusti pušku Popoviću - mirno je rekao Tamnavac.
- Ukrstio sam ga, gosin kapetane, u usta ga jebem švapska. A, naredniče? - sada je pitanje uputio svom
saborcu iz gerilskih dana kod vojvode Vuka, naredniku Rakiću.
Čamac je polako nestajao u magli, Dušan Popović zvani Bata Duša još nije skidao kundak sa ramena.
- Spuštaj pušku, kad kažem - ponovio je Mijat.
- Zašto, bre?
- Zato, Popoviću, što je data oficirska reč. Pusti ih da ih naše oči nikad više ne vide.
Konačno je Popović odustao od puške, polako je ustajao, otresajući inje sa čakšira.
- Će se gledamo, gosin majore još... Će se gledamo... Brže nego što ti misliš.
Čamac je nestajao u magli i pomrčini, uskoro se video samo čamdžija koji je sedeo na krmi i njegov sremački
šešir, čulo se ravnomerno plјuskanje vesla, a onda je i to progutala magla i mrak nad vodom. Ko zna da li bi Bata
Duša poslušao naredbu ražalovanog kapetana Mijata Tamnavca da je znao da na pramcu tog čuna sedi i čovek koji
je jeo prasetinu na zgarištu kuće u Popučki. Verovatno bi, jadničak. Nedaleko, leđima okrenut vodi, napadnut
grižom i besom, osećanjem strašne krivice i još strašnije nemoći, jecao je Rakić. Poslednju suzu u životu.
 61.
N e znajući kako da izađe na kraj sa letećim napastima, koje su ne samo opoganjivale ceo grad nego su
čak počele da napadaju lјude i konje po ulicama, a kojih je bilo toliko da to niko živi u svom veku nije video, Uprava
varoši beogradske angažovala je Beogradsko lovačko društvo da pomogne, pre nego što grane ozelene i sakriju na
hilјade gnezda. Krajem marta, lovci, sa patronama koje im je platila Uprava varoši, pošli su po prestonici u lov na
vrane. Najviše i lovaca i vrana bilo je na Novom groblјu. Tako su na mestu koje je trebalo da bude prostor tuge,
pijeteta i tišine, praštale dvocevke, rasipala se besplatna džebana, gruvalo se kao na frontu, letelo je crno perje i
grančice od gnezda razvalјenih krupnom sačmom.
Primetno trudna Julija Kavran ogledala se u belom, venčačkom mermeru grobnice familije Rajić. Namerno je
i sebe, bez obzira na čaršiju, kao i decu, obukla u crninu. Grlila je sve troje Živojinove i Ljubinkine dece,
pokušavajući da ih zaštiti od udara jugozapadnjaka. U kamenu je već bilo uklesano Ljubinka Rajić, rođena Pivnički,
1888-1917. Vesela, lepa žena osmehivala se sa porcelana, njena svekrva je, nešto stroža, gledala sa očito aranžirane
i ispozirane fotografije, Katica Rajić, rođena Čarapić, 1859-1918. Između ovih dveju fotografija stajao je naslonjen
drveni krst na kome je pisalo Živojin Rajić 1883-1919. Šamarala je nemilosrdna groblјanska košava. Bilo je hladno
kao na groblјu. Julija je grlila decu, pokušavajući kolikotoliko da ih zaštiti od vetrine. Lelujali su peševi kaputa.
Provejavalo je. Verovatno poslednje pahulјe za tu zimu. Sporednom alejom, duž groblјanskog zida, u samom rubu
groblјa, promicala je sirotinjska sahrana. Daleki lelek jedva da je dopirao do Rajića kapele. Malo zvono zvonilo je sa
Crkve Svetog Nikole. Sa neba su po grobovima padale mrtve, crne ptičurine. Julija i deca prkosili su vetru.
 BELEŠKA O PISCU
Siniša Kovačević rođen je 30. maja 1954. u selu Šulјam, u Sremu.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sremskoj Mitrovici, a Fakultet
dramskih umetnosti, grupu za dramaturgiju, u Beogradu.
Piše i režira za pozorište, film, televiziju i radio.
Najpoznatije pozorišne drame su mu:
„Velika drama", „Sveti Sava", „Srpska drama", „Virus", „Đeneral Milan Nedić", „Čudesni",
„Janez", „Poslednja ruka pred fajront", „Novo je doba", „Zečji nasip"...
Trostruki je dobitnik Sterijine nagrade i Nagrade Branislav Nušić.
Drama „Novo doba" uvrštena je u deset najbolјih posleratnih srpskih drama.
Film „Sinovci" pobednik je festivala Zlatni vitez u Moskvi.
Film „Maša" pobednik je festivala u Čenaju, Indija.
Serija „Gorki plodovi" pobednik je festivala u Lipecku, Rusija.
Redovni je profesor Univerziteta u Beograda.
Prevođen je na ruski, engleski, nemački, grčki, bugaraski, makedonski, polјski i jermenski jezik.
„Godine vrana" je njegov prvi roman.
Živi i radi u selu Surduk i u Beogradu.
 Izdavač
Vukotić media d.o.o. Hilandarska 32

Direktor
Manojlo Manjo Vukotić

Glavni urednik
Dubravka Vujanović

Slika na naslovnoj strani

Nikola Pilipović, 1987.

Dizajn
Emit 24 d.o.o.

Lektor
Danka Kuželј

Štampa
"Službeni glasnik" Beograd, 2018.

SIR - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-31

KOVAČEVIĆ, Siniša, 1954-Godine vrana / Siniša Kovačević. - Beograd: Vukotić media, 2018 (Beograd:
Službeni gpasnik) - 290 str autorova slika; 21 st
- Beleška o piscu: str. 1291].
ISBN 978-86-89613-82-7 COBISS.SR-ID 263864588