Sadržaj:

Uvod.....................................................................................................3
1. Ugovor o prodaji.........................................................................4
1.1. Bitni elementi ugovora o prodaji............................................5
1.2. Posebne vrste ugovora o prodaji.............................................6
1.3. Obaveze prodavca...................................................................8
1.4. Obaveze kupca……………………………………………..10
2. Poništaj ugovora………………………..……………………..10
2.1. Apsolutno ništav ugovor.......................................................11
2.2. Relativno ništav ugovor……………………………………11
3. Raskid ugovora………………………………………………..12
Zaključak .......................................................................................14
Literatura .......................................................................................15

1
 Uvod
Ugovor je jedno od osnovnih sredstava u pravnom saobraćaju.
U svojoj suštini ugovor je pravni odnos kojim se razmenjuje saglasnost volja lica kojih se pravni
odnos tiče. Postupak u kojem se usaglašavaju volje lica naziva se ugovor, a lica koja sklapaju ugovor
nazivaju se ugovorne strane. Ugovor se može smatrati zaključenim kada su se ugovorne strane
saglasile o bitnim elementima ugovora.
Ugovori su u našem zakonodavstvu regulisani Zakonom o obligacionim odnosima, iako je kod nekih
vrsta ugovora veliki značaj narodnih običaja koji se primenjuju među većinskim delom stanovništva
Republike Srbije. Kod ugovora su naročito bitni kodifikovani običaji – uzanse, odnosno poslovni
običaji koji se toliko dugo primenjuju da su prerasli u pravilo koje se primenjuje u trgovinskim
transakcijama, a koje je kodifikovalo relevantno ovlašćeno telo.
Uzanse mogu biti opšte, kada se odnose na sve vrste ugovora, ili posebne, kada se odnose samo na
određene vrste ugovora.

2
 1. Ugovor o prodaji

Ugovor o prodaji je ugovor kojim se jedna ugovorena strana (poverilac) obavezuje da robu
koju prodaje preda drugoj ugovorenoj strani (kupcu) tako da ovaj stekne pravo raspolaganja,
odnosno pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu. Ugovorom o prodaju se
vrši razmena robe za novac. U Zakonu o obligacionim odnosima iz 1978. godine, kojim je
jednostavno regulisan ugovor o prodaji u obligacionim privrednim odnosima, pravi se
razlikovanje između prava raspolaganja i prava svojine. Društvena pravna lica u pravnom
prometu društvenim sredstavima imaju pravo raspolaganja, a pojedinci i građansko pravna
lica u pravnom prometu imaju pravo svojine. Prodavac nekog drugog prava obavezuje se da
kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva držanje stvari, da mu preda i
stvar.
Ugovor o prodaji, ili kako se uobičajno naziva, vodi poreklo od trampe, a kao takva javlja se
sa pojavom novca, koji preuzima ulogu opšteg ekvivalenta. Još u rimskom pravu razlikovala
su se dva vida kupoprodaje. Jedan gde se kupoprodaja sadržavala u aktu mancipacije, koji je
značio i prenos svojine i priznavanje prodavca da je primio cenu, i drugi vid koji se kasnije
razvio, na osnovu koga je kupoprodaja proizvodila samo u obligaciono pravna dejstva, a sam
prenos stvari i cene odvijao se posebnim aktom - tradicijom. U savremenim pravima
prihvaćeno je drugo rešenje. U strogo planskim privredama sa centralističkim sistemom
upravljanja, kupoprodaja je u velikoj meri gubila na značaju. Međutim, sa procesom
transformacije državne, odnosno društvene svojine i sa afirmacijom privatne svojine ugovor o
prodaji dobija na značaju.
Kupoprodaja je imenovan, neformalan tj. kosensualan ugovor robnog prometa, što znači da je
za njegovu punovažnost dovoljno da se ugovorene strane sporazumenu o svim bitnim
elementima ugovora. Izuzetno, ugovoru prodaji nepokretnosti mora biti sastavljen u pismenoj
formi, a potpisi ugovornih strana moraju biti overeni od strane suda. Takođe, ugovor o prodaji
nepokretnih stvari koje društveno - pravna lica stavljaju u pravni promet u okviru svog
redovnog poslovanja mora biti zaključen u pismenoj formi. Ugovor o prodaji je
dvostranoobavezan i teretan ugovor. On je po pravilu, komutativan ugovor, jer je u trenutku
njegovog zaključivanja poznata visina i uzajamni odnos prestacija, ali može biti zaključen i
kao aleatoran ugovor, ako to nedvosmisleno proizilazi iz volje ugovorenih strana (npr.
prodaja buduće žetve). Ovaj ugovor je uvek samostalne, a ne akcesorne pravne prirode, i
uvek je kauzalan, jer je vidljiv osnov pravnog obavezivanja ugovornih strana.
Pojam ugovora o kupoprodaji je definisan Zakonom o obligacionim odnosima i to na sledeći
način: ugovorom o prodaji obavezuje se prodavac da prenese na kupca pravo svojine na
prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i
preuzme stvar. Kupoprodajni ugovor je najčešće zaključen ugovor u pravnom prometu.
Veći broj ugovora ima svrhu da realizuje kuporodaju i većina ugovora je proistekla iz ovog
ugovora. Takođe, advokati potvrđuju da se najveći broj sporova odnosi na kupoprodajni
ugovor i njegovu povredu.

3
Zakon o obligacionim odnosima koristi termin ugovor o prodaji. Uslov za zaključenje
ugovora je da lice koje zaključuje kupoprodajni ugovor bude poslovno sposobno ili, u slučaju
delimične sposobnosti, da ima odobrenje svog zakonskog zastupnika. Zakon o obligacionim
odnosima ga detaljno reguliše u gotovo stotinu odredaba.
Iako je po pravilu reč o neformalnom ugovoru koji može da se zaključi i usmeno, najčešće se
pribegava da se zaključi kupoprodajni ugovor u pisanoj formi. Predviđen je izuzetak kod
prodaje nepokretnosti, kada je obavezna pisana forma, jer je u suprotnom kupoprodajni
ugovor ništav. Ugovarači moraju da se usaglase oko bitnih elemenata ovog ugovora, a to su
stvar i cena.
Predmet ovog ugovora je najčešće stvar, ali to mogu biti i prava, poput prava intelektualne
svojine, prava potraživanja itd. Stvar mora biti u prometu. Stvar može biti individualno
određena, a može se prodavati i roba, što je odlika ugovora u privredi. Individualno određena
stvar se obično u ugovoru opisuje detaljnije, a generična stavar (tj. roba) se precizira kroz
količinu, kvalitet i vrstu. Prodaju se stvari koje postoje, ali dozvoljena je i prodaja buduće
stvari (npr. 10t pšenice koja će roditi za par meseci). Ipak, kada naručilac daje materijal kod
prodaje buduće stvari nije reč o kupoprodaji, nego o ugovoru o delu.
Stvar koja je predmet ugovora može da propadne do zaključenja kupoprodajnog ugovora, a
ako je reč o delimičnoj propasti (npr. propalo je 4t pšenice, ali nije 6t) Zakon o obligacionim
odnosima ostavlja mogućnost da kupac kupoprodajni ugovor raskine ili da umesto raskida
traži snižanje cene. Kupoprodajni ugovor može ostati na snazi ako delimična propast ne
smeta svrsi ugovora (npr. propalo je pola tone od 10t pšenice) ili ako za određenu stvar
postoji takav običaj u prometu (odnosi se na kupoprodajni ugovor u privredi).
Prodaja tuđe stvari je moguća i stvara pravna dejstva ugovora o prodaji (radi se o
zaključenom, a još neizvršenom kupoprodajnom ugovoru). Međutim, ako kupac nije znao ili
nije mogao da zna da je reč o tuđoj stvari ima pravo da traži raskid ugovora i naknadu štete.
Kupoprodajni ugovor, dakle, nastaje već u momentu saglasnosti volja ugovornih strana, pa
kada je prodata tuđa stvar, prodavac može nabaviti istu stvar (npr. 10t pšenice), pa će u
momentu predaje stvari ispuniti ugovornu obavezu.
Kod ugovora u privredi roba može biti određena po svojoj vrsti, kvalitetu i količini.
Kupoprodajni ugovor nije striktan i moguće je kumulativno u ugovoru odrediti više vrsta
predmeta ugovora ili alternativno, kada prodavac bira šta će kupcu prodati. Kvalitet robe se
ugovara slobodno, po pravilu. Izuzetak postoji kada je imperativnim propisima uređen
kvalitet (najčešće hrana).
Po količini roba može biti određena precizno (npr. 10t pšenice) ili okvirno (od 9 do 10t
pšenice). Ukoliko stvar ima pripatke, prodavac bi trebalo i njih da preda, jer prate sudbinu
stvari, a trebalo bi da preda i sve plodove stvari nastalih posle roka za predaju stvari.

1.1. Bitni elementi ugovora o prodaji

Kod ugovora o prodaji bitan elemenat, oko koga se ugovorene strane moraju sporazumeti, da
bi ovaj ugovor zaključen kao ugovor robnog prometa prometa, bio važeći jeste roba. Cena
nije bitan elemenat ovog ugovora. Ako ona nije određena niti odredljiva, kupac je dužan da
plati cenu koju prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključivanja ugovora, a u nedostatku

4
ove, razumnu cenu. Pod razumnom cenom se smatra tekuća cena u vreme zaključivanja
ugovora, a ako se ona ne može utvrditi, onda cenu utvrđuje sud, prema okolnostima slučaja.
Roba kao predmet ugovora o prodaji mora biti u prometu. Ako je reč o stvarima koje su u
ograničenom pravnom prometu one mogu biti predmetom ugovora o prodaji, ukoliko su
ispunjeni zakonom propisani uslovi. U skladu sa našim pravom ugovor o prodaji može da se
odnosi na buduću stvar, pod kojom se podrazumeva stvar koja u trenutku zaključivanja
ugovora ne postoiji već će tek nastati. U skladu sa članom 460 Zakona o obligacionim
odnosima, prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarača, ali kupac koji nije znao, ili nije morao
znati da je stvar tuđa, može ako usled toga ne može ostvariti cilj ugovora, raskinuti ugovor i
tražiti nadoknadu štete. Ukoliko prodavac nije imao pravo raspolaganja, odnosno pravo
svojine na prodatoj stvari u trenutku zaključenja ugovora, on to pravo može steći u trenutku
ispunjenja ugovora, tj. isporuke robe, čime se gore navedeno pravilo može razumeti i
opravdati.
U pogledu određivanja robe kao prdmeta ugovora, potrebno je da se ugovorene strane
dogovore o njenoj vrsti, a da količinu, ukoliko je ne mogu odediti, učine odredivom. Kod
individualn određenih stvari potreba je, po pravilu, njihov detaljni opis. Kod generičkih stvari
količina robe se može učiniti odredivom izrazima "od......do" ili "cirka", "oko". U pogledu
kvaliteta robe, ukoliko ga stranke u ugovoru ne odrede, a prodavcu je poznata namena za
koju kupac kupuje robu, tada je dužan da mu isporuči robu odgovarajućeg kvaliteta. Ako
prodavcu namena robe nije bila poznata, dužan je isporučiti robu srednje kakvoće.
Cena se, kao novčana naknada koju kupac duguje prodavcu za ustupljenu robu, sastoji u
novcu. Ukoliko se kao ekvivalent za primljenu robu, uz novac daju i neke stvari, da bi bilo
reči o ugovoru o prodaji, neophodno je da vrednost novca bede veća ili bar jednaka vrednosti
stvari.
Cena se često ugovara. Obično se utvrđuje u jednom novčanom iznosu li se mogu
sporazumno odrediti i elementi na osnovu kojih će se cena opredeliti. Tada kažemo da je cena
odrediva. Cena može biti i propisana. Ukoliko je ugovorena veća cena od propisane, kupac
duguje samo iznos propisane cene. Ako je u ugovoru naznačeno da je kupac dužan da plati
tekuću cenu, reč je o ceni utvrđenoj zvaničnom tržišnom evidencijom na tržištu mesta
prodavca u vreme kada je trebalo da usledi ispunjenje ugovora. Određivanje cene ugovorene
strane mogu prepustiti trećim licima. U skladu sa principom ekvivalencije, cena treba da
ispuni i uslov pravičnosti.

1.2. Posebne vrste ugovora o prodaji

 Kupoprodaja sa pravom otkupa

Reč je o takvom ugovoru u kome prodavac zadržava pravo da u određenom roku uzme stvar
natrag od kupca uz povraćaj cene.
Reč je o ugovoru čije konačno pravno dejstvo zavisi od volje prodavca. Njime se nesumljivo
ograničava pravo kupca, koji ne može za vreme trajanja prava otkupa da raspolaže sa robom.
Moguće je ugovoriti da prodavac prilikom otkupa plati više ili manje od kupovne cene, ali
treba voditi računa o mogućem prekomernom oštećenju. Ukoliko bi kupac u roku prava

5
otkupa otuđio stvar trećem licu, prodavac nebi imao pravo da robu povrati od savesnog
sticaoca, jer nije njen vlasnik, ali bi imao pravo na naknadu štete od kupca.
Reč je o neimenovnom ugovoru kojeg ne poznaje zakon o obligacionim odnosima iz 1978.
godine.
 Kupoprodaja sa zadržavanjem prava raspolaganja, odnosno prava svojine
Kupoprodaja sa zadržavanjem prava raspolaganja, odnosno prava svojine je takva vrsta
ugovora o prodaji u kojem, prodavac zadržava pravo raspolaganja (svojine) na isporučenoj i
prodatoj robi, sve dok kupac ne isplati cenu. Dok ne isplati cenu kupac će imati samo
državinu na robi. U skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, samo pokretne stvari mogu
biti predmetom ove vreste ugovora o prodaji. Kada kupac ne isplati cenu na vreme ili odbije
da je isplati uopšte, prodavac ima sva prava koja pripadaju poveriocu u slučaju docnje
dužnika. Povraćaj robe, prodavac kao vlasnik, može izdejstvovati podizanjem odgovarajuće
svojinske tužbe. Rizik za slučaj propasti ili oštećenja robe od kada je roba isporučena kupcu,
snosi kupac.
 Ugovor o prodaji sa pravom preče kupovine
Ugovor o prodaji sa pravom preče kupovine je takav ugovor u kome se kupac obavezuje da
izvesti prodavca o nameravanoj prodaji robe određenom licu, kao i o uslovima te prodaje ia
da mu ponudi da on kupi za istu cenu.
Prodavac je dužan da o svojoj odluci obavesti kupca u roku od mesec dana od dana kada ga je
kupac obavestio o nameravanoj prodaji trećem licu.
Pravo preče kupovine prestaje posle pet godina os zaključivanja ugovora. Ovaj rok ugovorom
može biti skračen, ali ugovoreno područje se svodi na rok os pet godina. Trajanje zakonskog
prava preče kupovine nije ograničeno. Pravo preče kupovine prestaje po proteku pet godina
od prenosa svojine robe na treće lice. Ako je kupac prodao robu i preneo svojinu na treće lice
nesavesno lice, ne obaveštavajući prodavca, prodavac može u toku od šest meseci, računajući
od dana kada je saznao za prenos, zahtevati da se poništi i da se stvar njemu ustupi pod istim
uslovima.
 Kupovina na probu
Kupovina na probu je takav ugovor o prodaji, na osnovu koga kupac uzima robui pod
uslovima da je isproba u cilju utvrđivanja da li odgovara njegovom željama i pod uslovom da
u toku utvrđenom ugovorom običajem ili eventualnim primerenom roku, obavesti prodavca
da li ostaje pri ugovoru. Kod ove vrste ugovora o prodaji kupac stiče šire pravo, od onog koje
bi redovno imao kod osnovne vrste ugovora o prodaji.
Ova se vrsta kupoprodaje zaključuje kada kupac ne može na prvi pogleg da utvrdi da li rob
odgovara njegovim željama, a kada prodavac želi da kupcu pruži dokaz svoje savesnosti u
pogledu određenih svojstava robe.
Ako kupac po proteku određenog roka ne obavesti prodavca da li ostaje pri ugovoru, smatra
se da je odustao od ugovora. Ako je roba predata kupcu da bi je on isprobao do određenog
roka, a on je ne vrati bez odlaganja po isteku roka, ili ne izjavi prodavcu da odustaje od
ugovora, smatra se da je ostao pri ugovoru.

6
Ako je proba ugovorena da bi se utvrdilo da li roba ima određeno svojstvo ili da li je podoban
n određenu upotrebu, opstanak ovog ugovora sa tzv. objektivnom probom, zavisi od toga da li
roba zaista ima ta svojstva, odnosno da li je podobna za određenu upotrebu.
Rizik za slučaj propasti ili oštećenja robe snosi prodavac do kupčeve izjave da ostaje pri
ugovoru, odnosno do isteka roka kada je kupac bio dužan da robu vrati prodavcu.
 Ugovor o prodaji po uzorku ili modelu
Ugovor o prodaji po izorku ili modelu je takav ugovor kojim se prodavac obavezuje da kupcu
preda robu ilstog svojstva koje ima uzorak ili model. Kao što je već bilo reči ukoliko
prodavac isporuči robu saobrazno uzorku ili modelu, odgovaraće po propisima odgovornosti
prodavca za materijalne nedostatke na robi. Ponašanje uzorka ili modela samo radi
obaveštenja i približnog određivanja osobina stvari, bez obećanja saobraznosti, čini da
prodavac ne odgovara za nedostatak saobraznosti.
Odstupanje od uzorka do određenih granica može biti ugovoreno, ili se to podrezumeva
prema odgovarajućem ravnom strandardu.
Uzorak je najčešće neznatan deo robe koja čini predmet ugovora. Ako predstavlja veću
vrednost, pitanja raspolaganja, odnosno prava svojine na njemu, rešava se ugovorom ili
običajem.
Prema pravilima robnog prometa, autentičan j onaj uzorak kojeg sz stranke zapečatile i n kom
je etiketa potpisana od stranaka, ili uzorak koji je jedna stranka pod svojim pečatom predala
drugoj ili uzorak koji je posrednik izdvojio i zapečatio svojim pečatom.
 Ugovor o prodaji sa specifikacijom
Ugovor o prodaji sa specifikacijom je takav ugovor o prodaji u kome kupac zadržava prava
da bliže odredi svojstva robe, o čijoj vrsti i količini je postignuta saglasnost. Ukoliko to svoje
pravo kupac u određenom roku (ugovoreni ili razumni rok) na iskoristi prodavac može
raskinuti ugovor, uz nadoknadu štete ili može sam obaviti specifikaciju prema njegovim
saznanjima o kupčevim potrebama. O tome treba do obavesti kupca i da odredi razuman rok
za drugačiju specifikaciju. Sprcifikacija se odnosi na bliže određenje dimenzija, oblika, boje
robe koja ja predmet isporuke i tome slično.
 Kupoprodaja sa pravom preprodaje
Kupoprrodaja sa pravom preprodaje je takav ugovor o prodaji u kome kupac zadržava pravo
da, u određenom roku, vrati prodavcu robu i od njega zahteva povraćaj cene. Time se kupcu
daje šire pravo nego što ga inače ima a prodavcu se nameće obaveza koju on kod običnog
ugovora o prodaji nema.

1.3. Obaveze prodavca

Prodavac ima obavezu da isporuči robu tj. preda stvar koja je predmet ugovora kupcu. To su
sve one radnje koje omogućavaju kupcu da stekne državnu stvari. Smatra se da je predaja
nepokretnosti izvršena upisom u zemljišne knjige ili predajom tapije, odnosno u nadležni
katastar nepokretnosti.

7
Pokretna stvar se prenosi na razne načine, pa tako: prenosom iz ruke u ruku, na simboličan
način (npr. predaja ključa od kuće), kada kupac već po nekom osnovu drži stvar koja mu je
prodata (npr. stanuje i iznajmljenoj kuči koju je sada kupio) itd. Značaj predaje leži u
momentu kada se smatra da prelazi rizik sa prodavca na kupca. Do predaje, rizik propasti
stvari snosi prodavac, a od predaje kupac. Kod predaje stvari špediteru ili prevozniku kada je
ova ugovorana prethodno, rizik prelazi na kupca u tom momentu, bez obzira što u stvarnosti
roba nije u državini kupca. Izuzetak je prodaja robe na probu gde rizik ostaje na prodavcu do
kupčeve izjave da ostaje pri ugovoru ili do isteka roka do kada je kupac trebao da donese
odluku o kupovini. Drugi izuzetak je raskid ugovora zbog mana stvari tj. robe kada se rizik
vraća ponovo na prodavca.
Vreme i mesto predaje se određuje kupoprodajnim ugovorom. Nije neophodno da se kupcu
direktno preda roba da bi kupoprodajni ugovor bio izvršen. Može se predati kupcu i isprva
kojom može preuzeti stvar. Predaja koja je ugovorena da se izvrši u nekom izvesnom periodu
vremena (npr. najdalje za tri meseca od dana kada se zaključi kupoprodajni ugovor) će biti
onog dana koji odredi prodavac, kako je to zakon predvideo, međutim, stranke se mogu
dogovoriti da taj datum odredi kupac. Kada datum predaje nije određen, ona se izvršava u
razumnom roku nakon zaključenja ugovora.
Mesto se određuje u ugovoru, ali kad ono nije određeno, to je mesto gde je prebivalište ili
sedište prodavca u vreme zaključenja ugovora. Troškove predaje snosi prodavac, a troškove
odnošenja stvari kupac.
Vreme se obično određuje i unosi u kupoprodajni ugovor. Moguće su različite varijacije. Od
tačno određenog vremena, pa do odrednica početkom meseca, sredinom meseca itd.
Način isporuke se određuje različito, pa npr. moguća je isporuka ili u celini sva roba ili
delimično, sukcesivno. Sukcesivna isporuka robe se nikad ne pretpostavlja, već mora da se
izričito ugovori. Prodavac nema dužnost da preda stvar kupcu ako mu kupac ne isplati cenu
ili ako ne može istovremeno da mu plati cenu sa predajom, a suprotno mora biti izričito
rečeno u ugovoru. Kupac, sa druge strane, ne mora da plati cenu ako nije prethodno
pregledao stvar.
Prodavac odgovara za materijalne nedostatke stvari koje je ona imala u času prelaska rizika
sa prodavca na kupca, bez obzira da li je to znao ili ne. Odgovornost postoji i za sve
materijalne nedostatke koje se pojave posle prelaska rizika na kupca ako su ti nestaci
posledica uzroka koji postojao ranije. Ipak, sitni materijalni nedostatci se ne uzimaju u obzir.
Smatra se da nedostatak postoji ako stvar nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili za
promet, ako nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu zbog koje je kupac nabavlja, a koja
je bila poznata prodavcu ili mu je morala biti poznata, kada stvar nema ona svojstva koja su
bila izričito ili prećutno ugovrena ili propisana, kada stvar nije saobrazna uzorku ili modelu
osim kada su oni služili samo radi obaveštenja. Prodavac nema odgovornost za one
nedostatke koji su bili poznati kupcu ili mu nisu mogli ostati nepoznati, a to znači da takve
nedostatke brižljivo lice sa prosečnim znanjem ili iskustvom lica istog zanimanja i struke kao
i kupac moglo lako opaziti pri uobičajenom pregledu stvari. Ipak, prodavac koje je izjavio da
stvar nema nedostatke ili da ima određena svojstva ostaje odgovoran kupcu čak i kada je ovaj
lako mogao opaziti iste. Kada stvar ima skriveni nedostatak tj. takav nedostatak koji se nije
mogao lako otkriti pri uobičajenom pregledu stvari kupac ima dužnost da obaveti prodavca o
tom nedostatku u roku od 8 dana od saznanja za isti, a kod ugovora u privredi odmah. Kada

8
protekne 6 meseci od predaje stvari prestaje odgovornost prodavca, osim kada je drugačije
ugovoreno. Kada dođe do popravke stvari zbog nedostatka, kvara i sl. rokovi teku od predaje
popravljene stvari ili od izvršene zamene dela stvari. Kupac treba da opiše nedostatak
prodavcu što vernije i da pozove prodavca da pregleda stvar. Sve ove dužnosti prodavca
otpadaju kada on zna za nedostatak ili mu taj nedostatak predmeta ugovora nije mogao ostati
nepoznat. Odgovornost prodavca za materijalne nedostatke se mogu sasvim isključiti u
ugovoru, ali je takva odredba ništava kada je prodavac znao za nedostatak, a nije obavestio
kupca ili kada je iskoristio svoj povlašćeni položaj da nametne tu odredbu.

1.4. Obaveze kupca

Obaveze kupca su plaćanje cene, a kupoprodajni ugovor precizira detalje u smislu gde se vrši
plaćanje, kada, na koji način. Ako takva preciziranja u ugovoru izostanu plaćanje se vrši u
času i u mestu u kome se vrši predaja stvari. Kod uzastopnih isporuka kupac ima dužnost da
isplati cenu za svaku isporuku u času njenog preuzimanja, sa izuzetkom drugačijeg
ugovaranja ili drugih običaja. Ako je kupac dao prodavcu predujam prva isporuka se
naplaćuje iz predujma po pravilu. Često se plaćanje vrši bezgotovinski u praksi. Troškovi
plaćanja cene padaju na kupca. Važno je vreme plaćanja cene i ono se ugovara istovremeno
sa predajom robe ili kod avansne prodaje plaća se prvo cena, pa onda ide predaja stvari, a kod
prodaje na kredit obrnuto.
Kod građanskopravne prodaje plaćanje cene je istovrenemo sa predajom stvari, a kod
ugovora u privredi najčešća je prodaja na kredit. Razlog prodaje na kredit može biti
ostavljanje kupcu još vremena da pregleda robu i da plati cenu koja je u srazmeri sa onim što
je primio.
Kupac i prodavac imaju obavezu da čuvaju stvar sa pažnjom dobrog domaćina ili dobrog
privrednika na račun saugovarača u situaciji kada je kupoprodajni ugovor raskinut, pa kupac
želi da vrati stvar prodavcu i obatno, kada zbog kupčeve docnje da preuzme stvar ona nije
predata kupcu, već je kod prodavca. Tada se stiče pravo na naknadu troškova koji su nastali.
Strana koja ima obavezu da čuva stvar može istu položiti kod suda, predati na čuvanje nekom
drugom ili je prodati za račun druge strane.
Kada je prodaja raskinuta zbog krivice druge strane, strana koja trpi štetu ima pravo na
naknadu štete. Kod prodaje stvari određenih po rodu postoji mogućnost prodaje ili kupovine
radi pokrića, a to znači da kada npr. prodavac ne isporuči robu kupcu u ugovorenom roku, da
ovaj može kupiti tu od drugog prodavca i tražiti od prvog razliku u ceni koja je plaćena
drugom. Isto važi i kada kupac ne preuzme robu na vreme koju prodavac potom proda
drugom kupcu po nižoj ceni od prvobitno ugovorene i tada se stiče pravo na razliku novca.
Kupovina i prodaja radi pokrića mora biti izvršena na razuman način i u razumnom roku.

2. Poništenje ugovora
Poništaj ugovora sugeriše već na prvi pogled da dolazi do prestanka ugovora koji je već
nastao, koji proizvodi pravna dejstva. U tom kontekstu, bitno je uočiti da ugovori mogu biti
apsolutno ništavi i relativno ništavi. Ovi ugovoru sadrže neku manu čija priroda je takva da
može dovesti do poništaja ugovora. Priroda takvih anomalija, gledano prema bitnosti za
pravni poredak i društvo uopšte, dovodi do podele ugovora na aspolutno i relativno ništave.

9
Pre detaljnijih obajšnjenja potrebno je istaći da nije moguće dati preciznu listu ugovora koji
bi mogli potpasti pod kategoriju apsolutno i relativno ništavih ugovora, pa su zato i zakonske
odredbe uopšteno formulisane.

2.1. Apsolutno ništav ugovor

Apsolutno ništav ugovor je onaj čiji su nedostaci takvog kvaliteta da ih nije moguće sanirati,
nije moguće da ugovor opstane. Apsolutno ništav ugovor ne važi od samog početka, iako je
formalno gledano valjano sačinjen i ne proizvodi pravna dejstva. Budući da je razlog
apsolutne ništavosti ugovora od izuzetnog značaja za društvo, za državu, propisana je
obaveza suda da o ovoj vrsti ništavosti ugovora sud mora voditi računa po službenoj dužnosti
i bez obzira na volju ugovornih strana, a sam rok za isticanje prigovora ili tužbe kojom se
tražu utvrđivanje da je neki ugovor apsolutno ništav ne podleže zastarelosti. Nikada ugovorne
strane ne mogu svojom voljom dovesti do toga da apsolutno ništav ugovor opstane u
pravnom životu. Ipak, ako se desi da ugovor bude izvršen, zakon dopušta da se zahteva
povraćaj ili restitucija datog po osnovu neosnovanog obogaćenja (novčana ili naturalna
restitucija - sve zavisi od konkretnog slučaja).
Naravno, zakon itekako vodi računa o savesnoj ugovornoj strani, odnosno o ugovornoj strani
koja nije znala i nije morala da zna za pstojanje razloga apsolutne ništavosti, te je propisano
pravo savesne ugovorne strane da zahteva naknadu pretrpljene štete. Pravo da zahteva
utvrđenje ništavosti ima i svako zainteresovano lice, pa i javni tužilac. Zakonodavac
objašnjava da su apsolutno ništavi svi oni ugovori koji su protivni prinudnim propisima,
javnom poretku ili dobrim običajima, osim ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku
drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Prinudni propisi
obuhvataju norme građanskog, krivičnog, upravnog, finansijskog, prekršajnog prava - koje se
nalaze u zakonskim i podzakonskim aktima. U takvim normama je određeno da se zabranjuje
da ugovorne strane ugovaraju odredbe suprotne njihovoj sadržini. Na primer, u građanskom
pravu je opšti rok zastarelosti deset godina i zabranjeno je da ugovorne strane ugovore drugi
opšti rok zastarelosti i takva ugovorna odredba bi bila ništava. Takođe, zabranjeno je da
ugovorne strane ugovaraju veću maksimalnu stopu ugovorne kamate od one koja je zakonom
određena i ako bi bila ugovorena veća kamatna stopa, posmatralo bi se kao da je ugovorena
najveća dozvoljena.

2.2. Relativno ništav ugovor

Relativno ništav ugovor(rušljivi ugovori)je kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno
sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana (prevara, pretnja,
zabluda), kao i kad je to Zakonom o obligacionim odnosima ili posebnim propisom određeno.
U jednom slučaju iz sudske prakse odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan gde je tužilac
tražio poništaj ugovora zbog mana volje, konkretno zbog prevare. Sud ističe da tužilac nije
bio u zabludi sa kim potpisuje ugovor, već je po njegovim rečima kod njega postojala
pogrešna predstava o sadržini ugovora koji se zaključuje, što je posledica njegove očigledne
nepažnje manifestovane u grubom propustu tužioca (kao pismenog i obrazovanog čoveka) da
pre potpisivanja ugovora pročita njegov tekst. Utvrđeno je da tužilac pokušava da posledice
sopstvenog nemara „svali“ na tuženu za koju tvrdi da mu je podmetnula drugi tekst dogovora
u odnosu na stvarni sporazum. Navedenu tvrdnju tužioca sud ne prihvata jer je utvrdio da su
parnične stranke postigle usmeni, a zatim taj usmeni dogovor pismeno formulisale u skladu

10
sa prethodnim usmenim dogovorom, te sud utvrđuje da nema govora o prevari; a ako je ovaj i
bio u zabludi, ta pogrešna predstava tužioca o bitnijim elementima ugovora posledica je
njegove nepažnje. Kako se vidi iz navedenog primera, sud u skladu sa zakonskim odredbama
tumači šta se ima smatrati zabludom , pretnjom i prevarom, ali to je vrlo opširna tema o kojoj
u ovom članku nećemo detaljno govoriti.
Dakle, rušljivi ugovori proizvode pravno dejstvo sve dok neko od ovlašćenih lica ne zahteva
da ugovor bude poništen. Razlog blažeg tretmana rušljivih ugovora leži u tome što je mana
ovog ugovora manjeg značaja jer ne pogađa šire društvene interese, već pojedinačne. Pa
tako, za razliku od apsolutno ništavih ugovora, treća lica nikada ne mogu da traže poništaj
ugovora, već samo ugovorna stana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena. Sud nikda ne
pazi na relativnu ništavost ugovora. Ako ovlašćeno lice ne treži poništaj ugovora, on ostaje na
snazi takakv kakav jeste, odnosno dolazi do konvalidacije ugovora. Na taj način se smatra da
se ugovorna strana koju pogadja razlog zbog kog bi mogla da zahteva poništaj pristaje na
ugovor takav kakav on jeste. Samim tim, ni rokovi kojima se može zahtevati poništaj
relativno ništavog ugovora nisu dugi jer bi to dovelo do stvaranja pravne neizvesnosti. Tako
je propisano da saugovarač strane u čijem je interesu rušljivost ustanovljena može od nje
tražiti da se u određenom roku, ali ne kraćem od 30 dana, izjasni da li ostaje pri ugovoru ili
ne, jer će u protivnom smatrati da je ugovor poništen, a ako se pozvana ugovorna strana u
ostavljenom roku ne izjasni ili ako izjavi da ne ostaje pri ugovoru, smatraće se da je ugovor
poništen.

3. Raskid
Jednom zaključeni ugovor proizvodi pravno dejstvo između ugovarača, stvarajući im
obavezu da postupaju onako kako je ugovoreno. Međutim, nekada se desi da nakon
zaključenja ugovora nastupe specifične okolnosti usled kojih izvršenje ugovora bude
ugroženo ili onemogućeno. Tada se svrha obavezivanja više ne može ostvariti, pa je ugovor
potrebno raskinuti. Drugim rečima, ugovor se raskida kada za jednu ili obe ugovorne strane
ugovor izgubi smisao. Raskid ugovora je način prestanka punovažnog ugovora, iz uzroka koji
su predviđeni zakonom.
Najčešći razlog za raskid ugovora je neispunjenje ugovorne obaveze. Neispunjenje može biti
potpuno i delimično. Važno je napomenuti da neispunjenje obaveze u neznatnom delu ne daje
pravo na raskid ugovora. U slučaju da jedna strana ne izvrši svoju obavezu onako kako je
ugovoreno, druga strana može zahtevati ispunjenje ugovorene obaveze ili raskinuti ugovor.
Ugovor se raskida izjavom volje. U nekim posebnim slučajevima raskid ugovora nastupa i po
samoj sili zakona. Osim zbog neispunjenja, ugovor je moguće raskinuti i zbog promenjenih
okolnosti do kojih je došlo nakon zaključenja ugovora.
Na isti način na koji je i nastao, ugovor može i da prestane - sporazumom ugovornih strana.
Sporazumni raskid ugovora se može posmatrati kao novi (kasniji) ugovor kojim ugovorne
strane odustaju od starog (ranijeg) ugovora. Dakle, kod ove vrste raskida ugovora neophodna
je saglasnost obe ugovorne strane o tome da se ranije zaključeni ugovor raskine.
Osim sporazumno, ugovor može biti raskinut i jednostrano. To se čini adekvatnom izjavom
koju jedna ugovorna strana, u odgovarajućoj formi, daje drugoj ugovornoj strani. Pravo na

11
jednostrani raskid ugovora se ne podrazumeva, već mora biti eksplicitno ugovoreno. To znači
da su se stranke još pri zaključenju ugovora saglasile da svaka od njih može ugovor
jednostrano raskinuti. Drugim rečima, u situaciji kada jedna ugovorna strana iz nekog razloga
želi da jednostrano raskine zaključeni ugovor, ona to može učiniti samo ako je pravo na takav
jednostrani raskid predviđeno samim ugovorom. Pored toga, jednostrani raskid ugovora je
moguć i zbog neispunjenja obaveze druge ugovorne strane i zbog promenjenih okolnosti, a
bliži uslovi ovih raskidnih uzroka detaljno su propisani zakonom.
Sudski raskid ugovora podrazumeva podnošenje tužbe nadležnom sudu koji o tom pravnom
pitanju odlučuje presudom. Tužbom se traži od suda da najpre utvrdi da su nastupile
okolnosti predviđene zakonom za raskid ugovora, da konstatuje da je ugovor raskinut i da
naloži povraćaj u pređašnje stanje i isplatu odštete onoj ugovornoj strani koja na to ima
pravo.

12
 Zakljucak
Ugovor o kupovini i prodaji je najeklantniji primer čiju fizionomiju u svakom posebnom
slučaju formiraju određeni uslovi. Ti uslovi utiču na različito regulisanje odnosa između
ugovornih strana. Obaveze prodavca i kupca, način zaključivanja i izvršenja ugovora
pokazuju veća ili manja odstupanja od pravila koja za to važe u slučaju kada je reč o
osnovnom, klasičnom obliku ugovora oprodaji.
Ugovor o prodaji je uvek bio više ili manje predmet interesovanja inobrade u našoj pravnoj
nauci. Zato se nametala potreba da se najvažnija pitanja o pravnim problemima ugovora o
prodaji podrobno i produbljeno obrade prema sadašnjem stanju i pravne nauke, i pravne
prakse i zakonodavstava. A sve to bi imalo da bude od velike koristi za našu svakodnevnu
privrednu i pravnu praksu i na unutrašnjem i na međunarodnom pravu.

13
Literatura:
https://www.advokat-novisad.com/blog/ugovori/
https://advokatbeograd.net/advokat-beograd/kupoprodajni-ugovor-advokat-beograd.html
https://ipf.rs/ugovor-o-kupoprodaji/
https://advokatbeograd.net/advokat-beograd/raskid-ugovora-advokat.html
https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1820-3159/2021/1820-31592104169P.pdf

14